XIX SIMPOZIJUM O NOVIM TEHNOLOGIJAMA U POŠTANSKOM I TELEKOMUNIKACIONOM SAOBRAĆAJU, Beograd, 11. i 12. decembar 2001.

KVALITET SERVISA U SAVREMENIM TELEKOMUNIKACIONIM MREŽAMA

Milan Bjelica i Zoran Petrović Elektrotehnički fakultet u Beogradu

Sadržaj: Kvalitet servisa (QoS) postaje sve značajnije obeležje telekomunikacionih mreža. U radu je prikazan funkcionalni model QoS i objašnjene su njegove osnovne postavke, pri čemu je naročita pažnja posvećena objašnjavanju procesa ugovaranja nivoa QoS. Na primeru mreža sa ATM i IP, pokazano je na koji je način koncept QoS implementiran u postojećim mrežama, a na kraju je ukazano na moguće dalje tokove u njegovom razvoju.

1. Uvod

Poslednjih desetak godina, svedoci smo prodora personalnih računara, Interneta i mobilne

telefonije, što je dovelo do izuzetnog porasta saobraćaja, kako u „starim”, tako i u „novim”

telekomunikacionim mrežama. Nove aplikacije, poput videa na zahtev (VoD) ili Internet telefonije,

imaju sasvim drugačije zahteve za servisima, pa se menjaju i karakteristike saobraćaja u mrežama.

Jednostavno povećavanje kapaciteta mreže, tako da ona udovolji zahtevima za servisima u periodu

vršnih opterećenja, zbog ograničenosti resursa najčešće nije tehnički izvodljivo, a zbog

neravnomerne raspodele saobraćaja u toku dana, nije ni ekonomski opravdano. Istovremeno, sve je

izraženiji zahtev za interoperabilnošću različitih mreža.

Navedeni problemi čine nužnim uvođenje mehanizama za nadgledanje i upravljanje

resursima mreže i aplikacijama korisnika, kako bi se pronašao obostrano prihvatljiv kompromis. Na

taj način, dolazi se do pojma kvaliteta servisa (QoS, Quality of Service) u telekomunikacionim

mrežama.

Kvalitet servisa uveden je u digitalne telekomunikacione mreže ITU-T preporukom I.350, u

kojoj se kaže da QoS predstavlja združeni efekat performansi servisa koje određuju nivo

zadovoljstva korisnika toga servisa [1]. Pošto je „zadovoljstvo korisnika” subjektivna veličina,

naglašava se potreba identifikovanja objektivnih paramatara koji se na jednoznačan i neposredan

način mogu meriti u tački u kojoj korisnik pristupa servisu. Ti parametri nazvani su parametrima

kvaliteta servisa, ili, kraće, parametrima QoS.

Pojmu kvaliteta servisa blizak je pojam performanse mreže (NP, Network Performance).

Umesto eksplicitne definicije, u ITU-T preporuci I.350, opisno se navodi da se „performansa mreže

iskazuje parametrima koji su od značaja za vlasnika mreže i koji se koriste za svrhe projektovanja,

konfigurisanja, eksploatisanja i održavanja sistema” [1]. Ukazuje se na potrebu razlikovanja QoS,

koji je korisnički orijentisan i koji se definiše na tačkama pristupa servisu i NP, koja je orijentisana

na unutrašnju strukturu mreže i koji se definiše na granicama elemenata za povezivanje, ali to nije

detaljnije razrađeno. Predložena je matrična šema za identifikovanje „kandidata” za parametre NP i

istaknuto je da u obzir za parametre QoS dolaze oni parametri NP čije se vrednosti mogu menjati u

širokom opsegu. Osim u dokumentima ITU, NP se drugde gotovo i ne pominje. Preovladavajući

stav u nama dostupnoj literaturi je da se govori samo o QoS, iako je očigledno da se pri tome

ponekad misli na NP. Neke organizacije, poput ATM Foruma, idu toliko daleko da izjednačavaju

QoS i NP. Jedno od mogućih objašnjenja bilo bi da je, zbog izražene konkurencije na tržištu,

korisnički aspekt danas toliko značajan, da je unutrašnja struktura mreže potpuno podređena

zadovoljavanju potreba korisnika [2].

U nastavku ovoga rada, objašnjeni su principi na kojima se zasniva pojam kvaliteta servisa u

savremenim digitalnim telekomunikacionim mrežama. Potom su opisane implementacije QoS u

nekim mrežama, a na kraju je dato viđenje njegovog daljeg razvoja.

2. Principi kvaliteta servisa

U ovom odeljku, date su osnovne definicije i opisani su principi na kojima počiva koncept

QoS. Posebna pažnja posvećena je objašnjavanju postupka ugovaranja QoS između korisnika i

mreže.

Na Slici 1, prikazani su osnovni elementi koncepta kvaliteta servisa.

Karakteristike QoS označavaju veličine koje opisuju stanje sistema u njegovom

matematičkom modelu. Korisnik koji želi da koristi servis, upućuje zahteve u pogledu kvaliteta koji

taj servis mora da zadovolji. Ukoliko se neposredno iskazuju kroz razmenu podataka između dva

entiteta, ovi zahtevi se nazivaju parametrima QoS, a ako se ekstrapoliraju iz nekih drugih

informacija i imaju lokalni značaj unutar entiteta, kontekstom QoS. Parametri ili kontekst QoS

mogu označavati željeni nivo neke karakteristike QoS, njenu statističku vrednost (maksimalnu,

2

srednju, minimalnu, moment, kvantil...), izmerenu vrednost, nivo praga, zahtev za preduzimanjem

neke akcije itd.

Korisnik servisa

KarakteristikeQoS

Funkcijemenadžmenta

QoS

Mehanizmi QoSPonuđač (provajder) servisa

Zahtevi u pogledu QoS

PolitikaQoS

Slika 1. Elementi koncepta QoS [3].

Funkcije menadžmenta QoS obuhvataju sve funkcije koje su usmerene ka zadovoljavanju

zahteva za QoS koje je istakao neki entitet. Osnovne komponente od kojih su izgrađene ove

funkcije nazivaju se mehanizmima QoS. Skup pravila koja određuju preslikavanje između

karakteristika QoS i funkcija menadžmenta QoS naziva se politikom QoS.

Entiteti koji prime zahteve za QoS analiziraju ih i, na osnovu primenjene politike, pokreću

neki od mehanizama QoS. Rezultat rada ovih mehanizama može biti lokalna obrada koja

zadovoljava istaknute zahteve za QoS, kao npr. rezervisanje resursa ili podešavanje tajmera, zatim

generisanje novih zahteva za QoS i njihovo prosleđivanje drugim entitetima ili, na kraju, pokretanje

novih mehanizama QoS.

U opštem slučaju, u procesu uspostavljanja i održavanja QoS, mogu se razlikovati tri

funkcionalne faze:

1. Faza procene,

2. Faza uspostavljanja i

3. Operativna faza.

U fazi procene, entiteti čine tzv. upite o QoS, na osnovu kojih sagledavaju trenutno stanje u

mreži i procenjuju njeno ponašanje u budućnosti, naročito u pogledu mogućnosti za nastupanje

poremećaja. Cilj ovih aktivnosti je prikupljanje informacija koje će omogućiti isticanje zahteva za

QoS koji će biti saglasni sa primenjenom politikom.

Fazu uspostavljanja inicira korisnik servisa illi treća strana koja želi da uspostavi novu ili

modifikuje postojeću vezu. Entiteti u ovoj fazi ističu svoje zahteve za QoS, započinju proces

3

pregovaranja, postižu dogovor o nivou QoS i aktivnostima koje treba preduzeti da bi se on očuvao i

iniciraju mehanizme koji će se koristiti u operativnoj fazi.

Zahtevi u pogledu QoS, u opštem slučaju, obuhvataju:

• Vrednosti nekih karakteristika QoS,

• Ulogu koju te vrednosti imaju u procesu uspostavljanja QoS (npr. da li se radi o željenoj

vrednosti, gornjoj ili donjoj granici, pragu ili nekom pomoćnom parametru, Slika 2),

• Akcije koje treba preduzeti kada se dostigne vrednost granice ili praga i

• Nivo („težinu”) dogovora koji se postiže.

Nivo QoS

Kontrolisani najvišikvalitet (CHQ)

Gornji pragovi

Željeni kvalitet (OT)

Donji pragovi

Najniži prihvatljivikvalitet (LQA)

Slika 2. Karakteristične vrednosti u procesu uspostavljanja i održavanja QoS.

Proces ugovaranja nivoa kvaliteta servisa, za veze tipa „tačka-tačka”, u najopštijem slučaju

odvija se prema sledećem „trilateralnom” algoritmu [4]:

1. Korisnik koji traži dodeljivanje servisa (pozivajući korisnik) predlaže vrednosti LQA0,

CHQ0 i OT0, pri čemu je

LQA0 < OT0 < CHQ0; (1)

2. Provajder razmatra ovaj zahtev. Ukoliko ne može da zadovolji nivo LQA0, zahtev se

odbija. Ukoliko provajder ne odbije zahtev, ali ne može da obezbedi rad u opsegu

LQA0 ÷ CHQ0, on predlaže novu granicu CHQ' (LQA0 < OT0 < CHQ' < CHQ0), koju,

zajedno sa LQA0 i OT0 šalje pozivanom korisniku;

3. Pozivani korisnik razmatra ovu ponudu i po potrebi predlaže nove vrednosti LQA'', OT''

i CHQ'', tako da važi

LQA0 < LQA'' < OT'' < CHQ'' < CHQ' < CHQ0; (2)

4. Vrednosti LQA'', OT'' i CHQ'' predstavljaju dogovorene vrednosti i dostavljaju se

pozivajućem korisniku, Slika 3.

4

Pozivajućikorisnik Provajder Pozivani

korisnik Provajder Pozivajućikorisnik

CHQ0

LQA0

OT0

CHQ'CHQ''

OT''

LQA''

CHQ''

OT''

LQA''

Slika 3. Postupak ugovaranja QoS.

Osim generičke trilateralne varijante ugovaranja, opisane su i jednostavnije varijante, kao

što su bilateralno ugovaranje, ugovaranje vrednosti jednog parametra i ugovaranje vrednosti

parametra unutar granica [5].

Osnovni zadatak operativne faze je održavanje dogovorenog kvaliteta servisa. U ovoj fazi,

obavljaju se aktivnosti monitoringa QoS, održavanja dogovorenog nivoa QoS (npr. kroz alociranje

resursa, kontrolu pristupa, podešavanje rada entiteta, sinhronizaciju i filtriranje), odgovaranja na

upite o QoS, koje su uputili drugi entiteti i slanja alarma.

Razlikuju se tri nivoa dogovora o kvalitetu servisa i to:

• „Najbolji pokušaj”,

• Obavezni nivo i

• Garantovani nivo.

U slučaju „najboljeg pokušaja”, proces ugovaranja sadrži samo prvi korak, pa nema

garancija da će se obezbediti traženi QoS. Mreža ne nadgleda ostvareni QoS, niti preduzima akcije

ukoliko je on manji od traženog.

Kod obaveznog nivoa, servis se prekida ukoliko QoS opadne ispod ugovorenog nivoa, ali

se ne preduzimaju nikakve akcije da do toga ne dođe. Štaviše, može se desiti da mreža namerno

raskine ovakve veze, kako bi mogla da zadovolji potrebe servisa sa garantovanim nivoom kvaliteta.

U slučaju garantovanog nivoa, mreža mora preduzimati akcije kako bi ostvarila ugovoreni

QoS. Ukoliko dođe do nepredviđenih ispada, ovakvi servisi mogu se pauzirati, može se isključiti

jedan od učesnika, ukoliko se radi o vezama tipa „tačka - više tačaka” ili se, u najgorem slučaju,

veza raskida.

Opisani koncept QoS na različite je načine implementiran u postojećim mrežama.

5

3. Primeri implementiranja QoS u savremenim telekomunikacionim mrežama

U ovom odeljku, opisane su implementacije koncepta QoS u mrežama na bazi asinhronog

transfer moda (ATM) i Internet protokola (IP).

3. 1. Mreže sa ATM

Koncept kvaliteta servisa inherentno je sadržan u principima mreža sa ATM. U ovim

mrežama, definiše se šest parametara QoS i to maksimalno kašnjenje ćelija, maksimalna varijacija

kašnjenja ćelija, verovatnoća gubitka ćelije, verovatnoća greške u zaglavlju ćelije, verovatnoća

ozbiljnog oštećenja bloka ćelija i protok pogrešno umetnutih ćelija. Vrednosti prva tri parametra

određuju se postupkom pregovaranja korisnika i mreže i predstavljaju donje granice QoS koje

mreža mora da obezbedi tokom normalnog rada, s tim što se dozvoljava da, usled nepredviđenih

poremećaja, u kratkom periodu one budu narušene. Vrednosti preostalih parametara se ne

dogovaraju, već predstavljaju statističke pokazatelje, dobijene merenjem saobraćaja u mreži [6].

ATM Forum pravi razliku između parametara QoS i parametara saobraćaja, iako se

vrednosti i jednih i drugih postavljaju u procesu pregovaranja korisnika i mreže. U skladu s tim, u

ovom radu razmotreni su samo parametri koje je ATM Forum terminološki označio kao parametre

QoS.

U zavisnosti od toga koji se parametri QoS specificiraju, u ATM mrežama se razlikuju četiri

specificirane (1, 2, 3, 5) i jedna nespecificirana (4) klasa kvaliteta servisa, što je prikazano u Tabeli

1. U nespecificiranoj klasi, servis se pruža po principu „najboljeg pokušaja”.

Klasa QoS

Specificirani parametar 1 2 3 4 5

Maksimalno kašnjenje ćelija ∙ ∙ Maksimalna varijacija kašnjenja ćelija ∙ ∙

Verovatnoća gubitka ćelije ∙ ∙ ∙ – za sve ćelije

– samo za ćelije visokog prioriteta

Tabela 1. Klase QoS u ATM mrežama.

Proces pregovaranja korisnika i mreže u slučaju dupleksnih veza „tačka-tačka” odvija se na

sledeći način [7]. Pozivajući korisnik šalje poruku SETUP u kojoj specificira maksimalno kašnjenje

u prenosu ćelija s kraja na kraj, te klasu QoS i/ili dodatne parametre (prihvatljivu varijaciju

kašnjenja ćelija i prihvatljivu verovatnoću gubitka ćelije), u oba smera prenosa (ka pozivanom

korisniku i od njega), Slika 4. Mreža inkrementira vrednosti parametara kumulativnog kašnjenja i

kumulativne varijacije kašnjenja, tako da uključe njihove očekivane iznose kroz mrežu, kada se

6

uspostavi veza. Mreža potom razmatra ove parametre i ako može da ih prihvati, pozivanom

korisniku prosleđuje poruku SETUP, a u suprotnom, slanjem poruke RELASE COMPLETE ka

pozivajućem korisniku odbija poziv, uz obrazloženje „Kvalitet servisa nije raspoloživ”. Po prijemu

poruke SETUP, pozivani korisnik inkrementira polja kumulativnog kašnjenja i varijacije kašnjenja

za oba smera prenosa. Ukoliko ne može da obezbedi zahtevani QoS, odbija poziv uz poruku

RELASE COMPLETE i obrazloženje „Kvalitet servisa nije raspoloživ”. Ukoliko prihvata poziv,

pozivani korisnik šalje poruku CONNECT, koja sadrži podatke o ostvarenim kumulativnim

vrednostima kašnjenja i njegove varijacije. Po prijemu poruke CONNECT, pozivajući korisnik

odgovara porukom CONNECT ACKNOWLEDGE i veza se uspostavlja.

ATM

Pozivajućikorisnik

Pozivanikorisnik

SETUP SETUPCONNECTCONNECT

CONNECTACKN.

CONNECTACKN.

Slika 4. Uspostavljanje veze u mreži sa ATM.

U operativnoj fazi, mreža nadgleda poštovanje ugovorenih vrednosti parametara QoS i

parametara saobraćaja koji generiše korisnik i, po potrebi, preduzima odgovarajuće akcije. Ukoliko

se korisnik ne pridržava ugovorenih vrednosti, mreža proglašava njegove ćelije za ćelije niskog

prioriteta i, u najgorem slučaju, odbacuje ih. Postupci merenja vrednosti parametara QoS pomoću

OAM (Operation, Administration and Maintenance) ćelija opisani su u Aneksu C ITU-T preporuke

I.356 i u preporuci O.191. Moguće akcije mreže opisane su u [6] i obuhvataju odbijanje

dodeljivanja servisa novim korisnicima, ako bi se time narušio QoS dogovoren sa postojećim,

selektivno odbacivanje ćelija niskog prioriteta, oblikovanje saobraćaja, signaliziranje zagušenja,

odbacivanje okvira (jedinica podataka protokola u AAL), kontrolu protoka itd.

3. 2. Mreže sa IP

Internet protokol originalno nije predviđao podršku kvalitetu servisa. Uprkos tome, u

poslednje vreme koncept QoS se uvodi i u ove mreže i, zbog očekivanja da će se buduće mreže u

potpunosti zasnivati na IP, sve više dobija na značaju. U literaturi su opisani različiti pristupi

uvođenju QoS u IP, što je ilustrovano na Slici 5.

7

1995.IntServ/RSVP

1998.1997.

Povećanjepropusnog opsega

DiffServ

IntServ overDiffServ

1999. 2000./2001.

DiffServ skraja na kraj

Slika 5. Hronologija uvođenja QoS u mreže sa IP [8].

U osnovi, predloženi koncepti mogu se podeliti na integrisane (IntServ) i diferencirane

servise (DiffServ).

Integrisani servisi podrazumevaju rezervisanje resursa mreže prema zahtevima korisnika.

Koncept integrisanih servisa podržan je protokolom za rezervaciju resursa (RSVP, Resource

Reservation Protocol) [9][10]. Kada zahteva dodeljivanje servisa, pozivajući korisnik šalje poruku

PATH, koja sadrži podatke o prihvatljivim gornjim i donjim granicama protoka, kašnjenja i

varijacije kašnjenja. Ova poruka se prosleđuje kroz mrežu sve do pozivanog korisnika, koji je

razmatra i, ako je prihvata, odgovara porukom RESV. Pored ponovljenih zahteva za resursima, ova

poruka sadrži i zahtev za dodeljivanjem jednog od dva tipa QoS (garantovanom ili kontrolisanom).

Svaki od RSVP čvorova koji primi poruku RESV u smeru ka pozivajućem korisniku, razmatra

zahteve iznete u njoj. Ukoliko ih prihvata, alocira potrebne resurse i poruku RESV prosleđuje

narednom čvoru na putanji ka pozivajućem korisniku, a ukoliko ih odbija, pozivanom korisniku

šalje poruku o greški. Kada poslednji čvor na ovoj putanji prihvati poruku RESV, ka pozivanom

korisniku se šalje poruka o prihvatanju zahteva i veza se uspostavlja.

Koncept diferenciranih servisa zasniva se na uvođenju nivoa prioriteta saobraćaja [10][11].

Prioritet (značaj) IP paketa iskazuje se preko polja DS u njegovom zaglavlju. Zavisno od označenog

prioriteta, paketi imaju različit tretman u čvorovima mreže, odnosno, imaju različita ponašanja na

svakom segmentu putanje (PHB, Per Hop Behaviour). Paketi sa različitim prioritetom klasifikuju se

u različite tokove saobraćaja (agregate), na koje se primenjuju različite politike QoS i mehanizmi

oblikovanja saobraćaja (dodeljivanje resursa, čekanje u baferima, kašnjenje, odbacivanje).

Opisani koncepti QoS u mrežama sa ATM ili IP, prodiskutovani su u narednom odeljku.

4. Poređenja

Upoređivanjem procesa ugovaranja QoS implementiranog u mrežama sa ATM sa

generičkom varijantom ugovaranja, može se zaključiti da se u ATM ugovaraju samo donje granice

QoS, po principu „uzmi ili ostavi”. Pozivajući korisnik iznosi predlog, koji mreža i pozivani

8

korisnik ne mogu da modifikuju, već samo da prihvate kao takav ili, u suprotnom, da odbiju.

Ukoliko je zahtev odbijen, pozivajući korisnik uz poruku o odbijanju ne dobija nikakvo detaljnije

obrazloženje. Fleksibilniji pristup podrazumevao bi ugovaranje gornje i donje granice QoS, pri

čemu bi svaki od entiteta imao mogućnost modifikovanja predloženih vrednosti. U slučaju

odbijanja, korisniku bi trebalo sugerisati koje vrednosti parametara QoS da zatraži drugi put. Ovde

je zanimljivo uočiti i da pozivajući korisnik predlaže parametre QoS za oba smera veze. U nekim

servisima, možda bi bilo pogodnije da pozivajući korisnik predlaže parametre za smer ka

pozivanom, a pozivani za suprotan smer.

Proces standardizacije ATM i dalje traje. Iako je signalizacija QoS i sada prilično

komplikovana (maksimalna dužina poruke SETUP iznosi oko 300 okteta), ostaje da se vidi da li će

se u novim dokumentima ATM Foruma, čije se usvajanje očekuje krajem 2001. i početkom 2002.

godine, predvideti značajnije izmene ovde izloženog koncepta.

Koncept integrisanih servisa originalno je razvijen za podršku multimedijalnim

aplikacijama. Integrisani servisi odgovaraju emulaciji kola i omogućavaju najviši stepen QoS u IP

mrežama, po cenu najveće kompleksnosti. Proces ugovaranja i ovde se svodi na isticanje zahteva,

koji se prihvataju neizmenjeni ili odbijaju, ali zanimljivo je da razmatranje zahteva kreće u smeru

ka pozivajućem korisniku, nakon što pozivani korisnik primi poruku PATH. Ovakav obrazac

ugovaranja usvojen je da bi se podržale velike višedifuzne grupe korisnika, što je značajno u

Internet aplikacijama.

Koncept diferenciranih servisa znatno je jednostavniji, ali pruža slabije garancije za

održavanje traženog QoS. Ugovaranja ovde i nema, već se posmatra prioritet saobraćaja. Različit

tretman agregata saobraćaja čini diferencirane servise fleksibilnim i skalabilnim, čak i pri

gigabitnim protocima. Zanimljivo je da neke od opisanih disciplina čekanja daju prednost

aplikacijama sa malim zahtevima u pogledu resursa, kao što je npr. elektronska pošta, a druge

zahtevnijim aplikacijama, npr. multimediji. Optimalno rešenje svakako bi moralo da uzme u obzir

karakteristike saobraćaja u posmatranoj mreži, pa je neophodno da se u njega uvede adaptabilnost.

Istaknimo, na kraju, da su u literaturi opisana i rešenja koja se zasnivaju na sinergizmu integrisanih i

diferenciranih servisa [12].

5. Zaključak: Dalji pravci razvoja kvaliteta servisa

Kvalitet servisa već danas predstavlja nezaobilazan deo telekomunikacionih mreža. S jedne

strane, QoS se uključuje u nove mreže već u fazi planiranja, a istovremeno se nastoje iznaći načini

9

za njegovim uvođenjem i u postojeće mreže, koje ga inicijalno nisu podržavale. Zbog velike

popularnosti Interneta, danas je naročito aktuelno pitanje kvaliteta servisa u mrežama sa IP, za šta

su u literaturi predloženi različiti pristupi. Na osnovu iskustava iz postojećih mreža sa ATM i IP,

može se očekivati da će se koncept QoS u budućim mrežama zasnivati na integraciji transportno i

aplikaciono orijentisanih mehanizama, kao i da će se poboljšati procedura ugovaranja i održavanja

ugovorenog nivoa QoS. Cilj kome se pri tome teži je da se krajnjem korisniku ovakvih mreža

obezbedi transparentna struktura, sposobna da podrži prenos njegovih multimedijalnih sadržaja u

realnom vremenu.

Literatura

[1] ITU-T Recommendation I.350, „General Aspects of Quality of Service and Network Performance in Digital Networks, Including ISDNs”, ITU-T 03/93

[2] M. Bjelica i Z. Petrović, „Parametri kvaliteta servisa u digitalnim telekomunikacionim mrežama”, Telfor 2001, Beograd 2001.

[3] ITU-T Recommendation X.641, „Information Technology – Quality of Service: Framework”, ITU-T 12/97

[4] ITU-T Recommendation X.605, „Information Technology – Enhanced Communications Transport Service Definition”, ITU-T 09/98

[5] ITU-T Recommendation X.642, „Information Technology – Quality of Service: Guide to Methods and Mechanisms”, ITU-T 09/98

[6] „Traffic Management Specification Version 4.1”, The ATM Forum Technical Committee, 1999 [7] „ATM User-Network Interface (UNI) Signalling Specification Version 4.0”, The ATM Forum

Technical Committee, 1996 [8] D. Goderis et al., „Vers une solution intégrée pour le multimedia sur IP”, Revue des

Télécommunications d'Alcatel, 2e trimestre 2001 [9] R. Braden et al., „Resource ReSerVation Protocol (RSVP) Version 1 Functional Specification”,

IETF RFC 2205, 1997 [10] „QoS Protocols & Architectures”, QoS Forum White Paper, 1999 (www.qosforum.com) [11] S. Blake et al., „An Architecture for Differentiated Services”, IETF RFC 2475, 1998 [12] T. Robles et al., „QoS Support for an All-IP System Beyond 3G”, IEEE Communications,

August 2001 Abstract: Quality of service (QoS) becomes the important feature of modern communication networks. This paper presents the QoS functional model and explains its basic elements, with the special concern to the QoS negotiating process. The ways in which this concept is implemented in nowadays networks are discussed on ATM and IP based networks as the examples. At the end, the possible evolution of the described concept and its implementations is emphasised.

QUALITY OF SERVICE IN MODERN COMMUNICATION NETWORKS

Milan Bjelica and Zoran Petrović

10