80

6.

PROGRAM KOLONIZACIJE

Dvadesetih godina ovoga veka u

jugoslovenskoj državi se postavilo osnovno

pitanje nacionalnog identiteta. Uprkos

nadama nekih intelektualaca i političkih

vodja, jugoslovenska nacija nije stvorena

pre 1914. godine. U to doba bilo je oko 43%

Srba, 23% Hrvata, 8.5% Slovenaca, 6%

bosanskih muslimana, 5% makedonskih Slovena

i 3.6% Albanaca, a preostalih 14% obuhvatalo

je manjine: Nemce, Madjare, Vlahe, Turke,

Jevreje i Cigane. Uprkos mnogim krupnim

rečima, ti ljudi se nisu smatrali

pripadnicima jedne jedinstvene nacije.1 Mora

se primetiti da u medjuratnom prazdoblju

status Makedonaca, Crnogoraca i Albanaca

nije predstavljalo važno pitanje u

unutrašnjoj politici. Crnogorci su smatrani

Srbima, a Makedonija je bila "Južna Srbija".

Osetljivom albanskom pitanju data je

odredjena uloga u odnosima sa inostranstvom,

ali ne i u odnosima unutar zemlje.2

U početku,zvanična državna politika u

odnosu na albansko stanovništvo bila vodjena

je tako da potpomogne asimilaciju školstvom

koje je postojalo samo na srpskom jeziku.

Albancima je uskraćeno pravo da koriste

1 B. Jelavich History of the Balkans, tom. 2,

Cambridge University Press, 1983, str. 151.

2 Ibid., str. 153-4.

81

svoj, albanski jezik u zvaničnim poslovima,

kao i u bilo kom drugom obliku kulturne

delatnosti i čitavo školovanje je bilo

moguće samo na srpskohrvatskom jeziku. Ta

politika je, medjutim, napuštena kada je

postalo jasno da ona, umesto da pospeši

asimilovanje, obrazuje potencijalnu

opozicionu elitu. Zbog toga je Beograd, od

sredine dvadesetih godina, počeo da odvraća

Albance od školovanja u sistemu javnog

obrazovanja, omogućivši im samo podučavanje

veri koje su obavljali imami i katolički

sveštenici. Vlasti su bile uverene da će te,

uglavnom MEHTEBE (muslimanske osnovne

škole) i MEDRESE (srednje škole), popularno

nazvane "turskim školama" omogućiti da

Albanci ostanu zaostali i u neznanju. Ali,

to je bio još jedan pogrešno izveden račun.

Iako su Albanci činili samo 2% ukupnog

broja učenika kosovskih srednjih državnih

škola, uspeli su da pretvore "turske škole",

u kojima je nastava držana samo na kuranskom

arapskom i turskom jeziku, u snažne tajne

centre nacionalnog obrazovanja i opozicione

delatnosti.3

Aleksandrova diktatura

Kralj Aleksandar je, 6. januara 1929.

godine, ukinuo Ustav donet 1921. godine i

raspustio Skupštinu, čime je u zemlju

uvedena diktatura. Zvanično ime Kraljevine

Srba, Hrvata i Slovenaca bilo je zamenjeno

3 Banac, Tha National Question in Yugoslavia, str.

299.

82

imenom Jugoslavija, a ona je bila podeljena

na devet jedinica (banovina) umesto ranijih

oblasti, kojih je bilo 33. Banovine su zatim

podeljene na srezove. Tako su, na primer,

srezovi Gračanica, Gnjilane, Nerodimlje, [ar

Planina, Podgora, Goras, Podvinje (Orahovac)

i Djakovica, bili u sastavu Vardarske

banovine čije je sedište bilo u Skoplju,

srezovi Peć, Istok i Mitrovica pripali su

Zetskoj banovini čije je sedište bilo na

Cetinju, a srezovi Plav, Vučitrn i Drenica

bili su u sastavu Moravske banovine čije je

sedište bilo u Nišu. Tako je i Kosovo

podeljeno na tri banovine. Takva

administrativna i teritorijalna podela

ostala je na snazi do 1941.4

Beograd se, kao i osmanlijska vlast

nekada, plašio, posle kačačke pobune,

stvaranja jedne jedinstvene administrativne

oblasti, naseljene pretežno Albancima.

Nekada važan i ponosan grad, Prizren je tada

postao miran provincijski gradić,

zahvaljujući svom zabačenom položaju, veoma

blizu granice sa Albanijom.

Primer strogog postupanja novuvedene

diktature prema iskazivanju pripadnosti

albanskoj nacionalnosti je i slučaj

franjevačkog sveštenika, Stjepana Gjelcova,

kojem je posle rata dodeljeno starešinstvo u

parohiji Zim, blizu Prizrena. Njegova

stalna briga o podučavanju lokalnog

4 “Relationship Between Yugoslavia and Albania”,

Review of International Affairs, Belgrade, 1984,

str. 19.

83

stanovništva albanskom jeziku i kulturi,

pošto je jugoslovenska vlada zatvorila onaj

mali broj škola na albanskom jeziku koji je

postojao za vreme rata, dovela je do toga da

ga jugoslovenski režim smatra vatrenim

nacionalistom, a samim tim i prirodnim

neprijateljem. Opasnost koja mu je i ranije

pretila postala je još veća od januara 1929.

godine, kada mu je lokalna policija pretila

i zlostavljala ga nekoliko meseci, sve dok,

na kraju, nije bio pozvan da dodje pred

pomoćnika načelnika u Prizrenu. Kada je

stigao u grad, taj službenik je poricao da

išta zna o nekom takvom pozivu. Gjelcov je

odmah napustio Prizren i, sa nekolicinom

drugova, krenuo nazad, u Zim, ali je na putu

ubijen iz zasede, 14. oktobra 1929.5

Počinje kolonizacija Kosova

Na Kosovu je, izmedju dva rata,

prevashodno vodjena politika srpske

kolonizacije koja je počela 1918. i trajala

do 1941. godine. To je bio program koji je

sprovodjen u dve faze. Prva faza, koja je

zahvatila razdoblje od od 1918. do 1928.

godine, vremenski se podudarala sa kačačkim

pokretom, a u drugoj fazi, od 1929. do

1941.godine, Beograd se posvetio ozbiljnim

pokušajima da albansku emigraciju podvede

pod zvanične medjunarodne sporazume. Medju

mnogim razlozima zbog kojih je sprovodjen

program kolonizacije, strateški, bezbednosni

5 Kanuni i Leke Dukagjinit, trans. L. Fox, Charles

Sclacks, CA, 1989, str. XVIII.

84

i odbrambeni bili su svakako najvažniji.

Jugoslavija je i dalje smatrala državu

Albaniju neuspelom tvorevinom čijim je

nastankom ona ostala bez teritorija, ali se

smatrala ugroženom i od Italije za koju je,

sasvim umesno, verovala da namerava da od

Albanije napravi tampon državu. Zbog toga

je, sa vojno-strateškog stanovišta, bilo

neophodno obezbediti da Jugoslavija drži

teritorije na kojima su oblasti naseljene

Albancima predstavljale jedan od najvažnijih

položaja u zemlji, mesto sa kojeg balkanske

reke teku ka Jadranskom, Egejskom i Crnom

Moru. Onaj ko je držao taj strateški položaj

mogao je u velikoj meri da odredjuje kakva

će biti sudbina srednjeg Balkana, a naročito

glavne balkanske saobraćajnice od Morave do

Vardara. Zato se neizostavno moralo

obezbediti da ta oblast ne bude nastanjena

neprijateljski raspoloženim stanovništvom.

Iskustvo stečeno tokom mnogih godina stalnog

ratovanja učilo je da je neophodno

obezbediti granice Kosova tako što će ih

čuvati najsnažniji i poverenja najdostojniji

Srbi. I tako je u dva talasa naseljavanja,

od 1922. do 1929. godine i od 1933. do 1938.

godine, 10.877 porodica naseljeno na 120.672

hektara zemlje. Za doseljenike je izgradjeno

330 naselja i sela sa 12.689 kuća, 46 škola

i 32 crkve.6

6 Među korisnim studijama o programu kolonizacije

su: M. Verli, Reforma Agrare Kolonizuese ne

Kosove, 19181941, Illyria Bonn-Tirana, 1991; M.

Roux Les Albanais en Yougoslavie, Edition de la

Maison des Sciences de l’Homme, Paris, 1992; i M.

Ivsic, Les Problemes Agraires en Yougoslavie,

Rousseau, Paris, 1926.

85

Kolonistima je, ukazom o kolonizaciji

južnih oblasti Jugoslavije, donetim 24.

septembra 1920. i Zakonom o kolonizaciji

južnih oblasti, usvojenim 11. juna 1931.

godine, dodeljeno po pedeset hektara zemlje

najviće, besplatan prevoz do mesta

naseljavanja, neki osnovni alati, besplatno

korišćenje opštinskih šuma i pašnjaka, a

osim toga, bili su oslobodjeni svih poreza u

naredne tri godine, a ponekad i plaćanja

kuće koju bi dobili. Agrarnom reformom na

Kosovu su, kao i u ostalim delovima

Jugoslavije, oduzetaa i preraspodeljena

velika imanja koja su bila u posedu

pojedinaca, verskih ustanova i države. Tokom

čitavog dugog razdoblja sprovodjenja

reforme, bilo je daleko više zemlje

namenjene preraspodeli nego stvarno

preraspodeljene, ali ne zbog masovne

ekspropriacije, već zato što je na Kosovu

bilo mnogo neobradjene zemlje, opštinske i

ničije, koja je bila raspoloživa zbog opšte

nesigurnosti koja je vladala poslednjih

godina osmanlijske uprave.7

Zemlja je, medjutim, lako eksproprisana od

Albanaca, pod izgovorm da nisu imali

nikakvih dokumenata kojima mogu dokazati

svoje pravo vlasništva. Pod maglovitim

izgovorom, nazvanim agrarna reforma,

"napuštena", ili zemlja koja je bila

7 M. Dogo “Kosovo-Kosova:National Truths and

Disinfromation in Albanian-Kosovar Historiography”

in Duizjings, Janjic and Maliqi (eds), Kosovo -

Kosova, str. 38.

86

namerno svrstana u napuštenu, bila je veoma

liberalno podeljena srpskim i crnogorskim

kolonistima. Tom raspodelom obuhvaćeno je

čak i zemljište koje je bilo privremeno

neobradjeno zbog sezonske smene useva.

Pašnjaci, šume i opštinska zemlja, kao i

zajednička zemlja koju su koristili

albanski seljaci zaplenjena je pod izgovorom

da ta "zemlja prevazilazi njihove potrebe".

Time je zadat težak udarac posebno sitnim

zemljoradnicima koji su raspolagali samo sa

nekoliko jutara zemlje, budući da su oni

svoju stokui mogli napasati samo na tim,

svima pristupačnim pašnjacima i hraniti je

senom na njima pokošenim, a porodicama su

bile potrebne šume za ogrev. Nasuprot tome,

novim slovenskim kolonistima dato je

zemljište pod šumom i pravo korišćenja

državnih pašnjaka i šuma. Trebalo je da

Albanci, vlasnici, kao naknadu dobiju zemlju

jednakog kvaliteta. Oni su, medjutim, obično

dobijali zemlju slabijeg kvaliteta, i, mada

su mogli da se žale na odluke vlasti koje su

sprovodile agrarnu reformu, nikad nisu

uspevali da povrate zemlju koja im je

prvobitno pripadala, jer je zakon jamčio da

je novostečeno vlasništvo kolonista

zaštićeno od svih kasnijih pravnih zahteva

bivših vlasnika. [taviše, kada Albanci nisu

mogli da dokažu da su zakoniti vlasnici

zemlje - što je bio čest slučaj u

tradicionalističkom društvu u kome je

imovina često bila zajednička - gubili su

sva vlasnička prava.8

8 Banac, The National Question in Yugoslavia, str.

300.

87

Kolonizacija je u početku obavljena

naseljavanjem kolonista dobrovoljaca, ali su

neki doseljenici, kojima je data zemlja u

oblasti Metohije, pokušali da prodaju svoju

imovinu bivšim vlasnicima, Albancima jer su

više voleli da okušaju sreću u bogatijim i

manje opasnim ravnicama Vojvodine. Većina

onih koji su se naselili u Metohiji bili su

crnogorski pastiri koji nisu bili vični

poljoprivredi, ali su sa Albancima bolje

saradjivali nego srpski doseljenici, budući

da su često imali slične navike i način

života. Mnogi Crnogorci su naučili albanski

jezik da bi lakše poslovali sa Albancima.

Najuspešnije kolonije bile su one koje su

uspostavljene na samom Kosovu, gde je zemlja

bila plodnija, klima bolja, a dobre vode je

bilo u izobilju. Nepovoljno je bilo samo to

što nije bilo dovoljno šuma koje bi sprečile

da vetrovi odnesu seme posle setve.

Krajem prve faze programa kolonizacije,

Djordje Kristić, Glavni komesar za agrar,

nadležan za kolonizaciju Kosova, zabeležio

je da je: "U srezu Lab, Gornje Kosovo,

kolonizacija iz temelja izmenila etnički

sastav čitave oblasti u kojoj, 1913. godine,

nije bilo nijednog stanovnika Srbina".9

Po Kristiću:

"Naši najbolji ljudi, iz raznih

krajeva zemlje, naselili su se na Kosovu,

gde su obrazovali homogene i mešovite

9 D. Krstic, The Colonisation of Southern Serbia,

Sarajevo, 1928.

88

kolonije. Kolonisti su pravi seljaci koji

su otišli tamo da rade i spremni su da se

suoče sa bilo kakvim teškoćama. Za kratko

vreme postigli su dobre rezultate. Većina

je izgradila nove kuće, a neki su obnovili

stare. Dobro obradjuju zemlju, a neki su

sa sobom doneli poljoprivredne alate. Kao

primer privrednog razvoja navešću izjave

koje je dao izvesni Gavrilo Tapačević iz

Pive. Kada sam ga pitao kako se snašao,

odgovorio mi je: "Pogledaj kako se

snalazim! Moj deda, Joja Pejov Tapačević,

ponosio se kada je imao hiljadu kilograma

pšenice, a ja ću u ovoj lošoj godini

(1927) imati pun vagon".10

Jedna od značajnih posledica kolonizacije

bila je izmena etničkog sastava kosovskih

gradova. Kristić piše:

"U postignute rezultate ubraja se i

napredak gradova. Uroševac više nije

albanski grad, kao ranije, jer se u njemu

naselio veliki broj Hercegovaca i oni će

uskoro preovladjivati. Priština je na putu

da postane moderan grad i veoma mnogo

napreduje. Peć, gde je ranije bilo teško

videti ijednog našeg čoveka, danas je puna

naših kolonista koji, izgleda, daju nov

10 Hamid Kokalari, Kosova Djepi i Shqiptarizmit,

Tirana, 1944, str. 33 (Cela knjiga: PRO WO

204/9463 196888).

89

život gradu i uskoro će promeniti čitav

karakter grada .11

Tokom prvih meseci 1928. godine, 938

porodica se naselilo na Kosovu,a od toga 552

u oblasti Prištine. Neprijateljestvo

lokalnog albanskog stanovništva bilo je,

medjutim, prepreka uspehu programa. Oni su

na doseljenike gledali kao na razbojnike i

strance. Neprijateljstvo prema novodošavšima

je pokazalo i lokalno slovensko

stanovništvo, koje je često govorilo

albanski, bilo naviknuto na saradnju sa

Albancima i usvojilo neke od njihovih

običaja. Oni se nisu mirili sa tim, novim,

slovenskim došljacima u svojim oblastima,

jer su ti, novi imali drugačiji mentalitet i

želeli su da jačaju srpska osećanja gdegod

da su se naseljavali. Novodošavši su im bili

suparnici i zbog novih alata i novih metoda;

uživali su podršku vlasti i data im je

najbolja zemlja koja je bila oduzeta od

albanskih iseljenika, zemlja koju su lokalni

Sloveni želeli za sebe.12 Albanci su

koristili izraz "domaći Srbi" za one čije su

porodice živele na Kosovu pre 1912. godine,

i to u relativnoj slozi sa svojim albanskim

susedima.

Uporedo sa programom kolonizacije, Albanci

su i zvanično podsticani da se iseljavaju.

11 Program kolonizacije je bio manje uspe{an u

Makedoniji, i etni~ka struktura gradova se manje

izmenila jer su tamo{nje kolonije bile manje.

12 Hamid Kokalari, Kosova, Djepi i Shqiptarizmit,

Tirana 1944, str. 35.

90

Kako je opasnost od nestabilnosti na njenim

jugozapadnim granicama bivala sve veća,

jugosloveska vlada je počela da iseljava i

proteruje albansko stanovništvo u Tursku.

Mnogi, medjutim, nisu otišli u Tursku, niti

u Albaniju, već u brda, gde su se,kao već

obučenii regruti, pridružili ostatcim

kačačkih bandi koje su povremeno silazile u

doline da izvrše manje sabotaže

komunikacija i tome slično. Bilo je

praktično nemoguće kolonizovati divlju

oblast Gnjilana, nastanjenu neprijateljski

raspoloženim Albancima. Bilo je mnogo

nesigurnosti u vreme kolonizacije Drenice u

kojoj nije bilo nikakvih organa državne

vlasti, pa je tek pošto je Azem Bejta,

čuveni kačak, ubijen, 1924. godine, mogla

da počne kolonizacija te oblasti izgradnjom

srpske kolonije Srbica.13

Društveni razvoj

U razdoblju izmedju dva rata, Kosovo je, u

stvari, ekonomski stagniralo. Oko 87%

ekonomski aktivnog stanovništva, kako

Albanaca tako i Slovena, radilo je u

poljoprivredi, ali je poljoprivredna

proizvodnja i dalje bila veoma zaostala, a

produktivnost niska, dok je broj ,uglavnom

nepismenog, seoskog stanovništva brzo

rastao. Uprkos velikom rudnom bogatstvu,

13 Srpski kolonisti su krajem dvadesetih godina

osnovali sela Milo{evo, Obili}, Devet Jugovi}a i

Lazarevo blizu Pri{tine, nazvanim po kosovskim

junacima.

91

rudarstvo se na Kosovu sporo razvijalo.

Najveći rudnici, uključujući i rudnik

Trepču, koji je bio najveći i najpoznatiji,

bili su u vlasništvu Selection Trust Ltd. iz

Londona, a većina drugih bila je u

vlasništvu britanskog, francuskog i nemačkog

kapitala. Oko 72.8% kapitala uloženog na

Kosovu, izmedju dva svetska, rata bio je

strani kapital.14 Iako je Kosovo bilo bogato

rudama, to bogatstvo je počelo da se

eksploatiše tek posle 1930.godine. Postojale

su samo dve ciglane, tri male električne

centrale, pet strugara i deset mlinova.

Uprkos niskom nivou industrijskog razvoja,

ruralno Kosovo, kao i ostali delovi Balkana,

bilo je daleko od toga da bude samodovoljno.

Valovite doline su uglavnom bile zasejane

pšenicom i kukuruzom. Seoska gazdinstva su

se sastojala od čvrstih kuća, sa dvorištima

okruženim visokim odbrambenim zidovima. Na

živopisnim nedeljnim vašarima, u pazarne

dane, seljaci iz obližnjih sela, odeveni u

raznolike narodne nošnje, prodavali su

šarenu, ručno tkanu odeću i ćilime, sir,

med, povrće i stoku. Albanke su, ukrštenih

nogu, sedele iza korpi punih šarenih

pletenih čarapa i drugih rukotvorina od

vune. U malim dućanima prodavala se roba od

kože, grnčarija i čuveni srebrni filigran iz

tih krajeva.

Ako je suditi po pričama putnika, velike

crkve i manastirska imanja bili su uglavnom

zaboravljeni, što je bila posledica stalnog

smanjivanja srpskog stanovništva. Dok je

14 Pipa, and Repishti, Studies on Kosova, str. 126.

92

bila u poseti Kosovu, 1925. godine, ćerku

jednog Srbina i jedne [kotlandjanke

rastužila je zapuštenost Gračanice. Većina

manastirskih zgrada bila je u ruševinama i

očigledno se ništa nije činilo da se sačuva

staro zdanje. Jovičićeva opisuje i pustoš

Kosova Polja:

"Ima nečeg vrlo upečatljivog u širini Kosova

i tišini koja vlada tom oblašću, što izgleda

da se slaže sa čovekovim osećanjem za

slaganje stvari. Od grobova barjaktara koji

su pali na Kosovu, čovek može da vidi

jednostavan kameni spomenik podignut u čast

osvetnika Kosova, 1912.-13. Malo dalje

nalazi se turbe kojim je obeleženo mesto na

kome je sultan Murat poginuo od ruke Miloša

Obilića. Inače, ništa sdrugo nije ostalo da

govori o toj velikoj bici. Još od same

kosovske bitke, Muratovo turbe su čuvali, iz

pokolenja u pokolenje, potomci jedne turske

porodice. Dužnost čuvara prenosila se sa oca

na sina i nikad nije upražnjeno, niz nikad

nije prekidan, i stari Turčin, koji sada

stražari na usamljenom polju, ponosan je na

poverenje koje mu je preneto predačkim

nasledjem. Ima pet sinova, pa nema razloga

da se pretpostavi da će stara tradicija

izumreti”.15

Jovičićeva opisuje ulogu dodeljenu Albancima

15 L. A. Jovi~i} Pages from Here and There,

Beograd, 1926, str. 129-30. 1996. je sada{nji

autor na{ao jednog starog Tur~ina, verovatno iz

porodice ~uvara, koji je sedeo na vratima

Muratovog turbeta.

93

da nadziruu divlje srezove gde je još uvek

bilo slabih kačačkih pobuna, a bilo je i

običnih razbojnika:

“Odavde put ide ševuljasto naviše

inastavlja se kroz usamljeni prolaz koji

je još uvek zgodno mesto da albanski

razbojnici postave zasedu. Mnogi putnici

su napadnuti na ovom delu puta, što

objašnjava prisustvo naoružanih

policajaca, opasanih redenicima i

rasporedjwenih tao da po jedan stoji na

svakih nekoliko metara.I Albanci, odeveni

u narodne nošnje, isto tako stražare: oni

moraju da daju svoj doprinos zaštiti

puteva i, ako ne upozore na približavanje

svojih zemljaka - razbojnika, plaćaju to

svojim životima. Rečeno nam je da je, od

kako je uveden taj način stražarenja, bilo

veoma malo napada’.16

Za razliku od plemenske, još uvek

preovladjujuće strukture Severne Albanije,

Albanci sa Kosova živeli su u zadrugama kao

i njihovi srpski i crnogorski susedi.

Zadruga, koja je, posle II svetskog

rata,počela da se gasi u ostalim delovima

Jugoslavije, ličila je na minijaturnu državu

u kojoj je izvršnu vlast imao starešina

domaćinstva, odnosno, najpoštovaniji član

porodice. Prosečna porodična zajednica imala

je izme|u 50 i 90 članova. Kada je trebalo

doneti odluku koja bi uticala na čitavui

porodicu, a ticala se rada, proizvodnje,

porodičnih odnosa i slično, odluku je

16 Ibid. str. 130.

94

donosio savet u čijem sastavu su bili svi

muški članovi zadruge, a predsedavao mu je

starešina zajednice. Mesto na kome su

odrasli muškarci raspravlajli o raznim

pitanjima i gde su provodili večeri ličilo

je na minijaturnu skupštinu. U takvim

porodičnim zajednicama hrana se pripremala i

hleb se pekao zajednički, za sve njihove

članove, Obroci su služeni u jednom sudu, na

niskim, okruglim stolovima, a muškarci su

jeli odvojeno od žena i dece.17

U zadruzi je postojala složena mreža

odnosa. Podela po starešinstvu bila je vrlo

stroga: svaka starosna razlika donosila je i

razlike u statusu. Stariji brat se više

pitao od mla|eg; snaha koja je ranije ušla u

zadrugu imala bila je više uvažavana od one

koja je u nju ušla kasnije. Svi muškarci

bili su više uvažavani nego žene; o svim

brakovima odlučivali su stariji; sve je bilo

vlasništvo zadruge.Samo su odeća, posteljno

rublje i miraz koji su snahe donosile bili

smatrani ličnim vlasništvom. Sve što bi

članovi zadruge zaradili van svojih domova,

predavano je starešini (najstarijem

muškarcu).

Albanska zadruga zadržasla je najveći broj

svojstava tih klasičnih zadruga, ali je

imala i neke svoje, posebne odlike. Pre

svega, život u zadruzi je odre|ivao Islam.

Zadruga je radila na održavanju onoga što je

Islam propisivao, na primer: odvajanje ćerki

17 R. Marmullaku, Albania and the Albanians, Hurst,

London, 1975, str. 147.

95

i žena od svih muškaraca koji ne pripadaju

domaćinstvu, poštovanje Ramazana i

obrezivanje sinova; brakovi sinova i kćeri

sklapani su na odre|en način. @ene su živele

odvojeno, u svojim prostorijama gde su

kuvale i gde su se bavile svojim ručnim

radovima i primale druge žene u posete. Taj

patrijarhalni način života još uvek je bio

zakon u mnogim albanskim selima Kosova, sve

do devedesetih godina.

Dok su druge jugoslovenske oblasti

naseljene muslimanskim stanovništvom pre

rata imale nekoliko, i to malih zadruga,

Albanci su pokazali da su Islam i zadruge

kompatibilni, možda zbog toga što su kuće na

Kosovu bile daleko veće nego na drugim

mestima, pa članovi zadruga nisu morali da

žive zbijeno. Mnoge albanske zadruge imale

su velike kuće, visoke kao kule; nazivane su

‘kulama”. U njima je postojala jedna velika

soba za goste u kojoj je sedeo starešina,

kraj otvorenog ognjišta, a drugi muškarci su

sedeli oko njega, po tačno odre|enom

redosledu. Spavaće sobe za bračne parove

nalazile su se u nižim zgradama, blizu kule.

Velike kuće su često male male prozore i

puškarnice, budući da su njihovi stanari

ponekad bili primorani da se brane od

napadača koji su tražili osvetu ili pljačku.

Kule su stvarno ličile na tvr|ave i imale su

do dvadeset “pušaka”, odnosno,. odraslih

muškaraca sposobnih za borbu.18 Jedna od

18 V. St Erlich, “The Last Big Zadrugas in the

Kosovo Region” in R. F. Byrnes (ed.) Communal

Families in the Balkans; The Zadruga, Notre Dame

University Press, 1976, str. 246-7.

96

iznena|ujućih osobina albanskog domaćeg

života bilo je poslovično gostoprimstvo, kao

i izuzetna briga i posvećenost gostima i

posetiocima. Svako ko je dolazio u kuću, bio

je priman kao poštovani gost, i niko ga nije

pitao ko je ili šta traži. Većina posetilaca

bili su očevi ili braća snaha koje su živele

u zadruzi, Ko god da je ušao u kuću bio je

pod zaštitom zadruge koja ga nikad ne bi

predala neprijateljima koji bi ga gonili

radi krvne osvete. Ti običaji vezani za

gostoprimstvo, imali su plemenske korene i

prožimali su sve vidove života albanske

zadruge.19

O tajnom životu albanskih žena na Kosovu,

strogo ograničenom i ubistveno dosadnom,

retko je išta ostalo zabeleženo. Zato moramo

da budemo zahvalni jednoj Engleskinji na

njenom detaljnom prikazu koji je sačinila

posle posete Peći, tokom Prvog svetskog rata.

Ona je upitala svog srpskog vodiča da li može

da vidi jedan albanski harem, a šef policije,

prijatelj vodiča, je zamolio jednog bogatog

muslimana da dopusti strankinji da poseti

njegove žene. Musliman je ljubazno pristao i

rekao da će to učiniti kao veliku uslugu šefu

policije, i da nikad nijedna Evropljanka nije

posetila harem u Peći. Engleskinjina

družbenica na sledeći način opisuje tu

povlasšćenu posetu haremu:

“Ispred ulaza su sedeli šef policije i

bogati Albanac.

19 Ibid, str. 248.

97

Upoznavanje je bilo svečano, pa je musliman,

ne gubeći vreme, odveo Džo kroz ulaz u

avliju. Na njenom drugom kraju bila su još

jedna vrata koja je čuvao Albanac koji se

držao veoma važno. On je

stajao sa strane, a ona je ušla u još jednu

avliju punu drveća. Prošla je

kroz donji sprat, pun raznih žitarica, i

popela se u jednostavnu sobu sa sedištima

zidanim svuda okolo, duž

zidova. Albanac je pokazao rukom na sedište

i pozvao svoje žene, baš kao

što lovac doziva svoje pse. Ušle su tri

žene, jednostavno obučene u šarene košulje i

šarene pamučne šalvare.

Glasovi su im drhatali od uzbu|enja i bile

su veoma iznena|ene kad je Džo ustala

da se sa njima rukuje. Nisu

govorile ništa osim albanskog i nekoliko

reči srpskog. Jedna je bila

prava lepotica, ali su joj zubi bili crni i

pokvareni, druga je izgledala kao

zdrava devojka, treća je bila bezbojna.

Ušla je punačka devojka, crnih očiju, ćerka

prve žene. Ona je govorila srpski i

prevodila ženama. @elele su sve da znaju

sve, a znale su tako malo o bilo čemu da

ništa nisu mogle da shvate “Odakle

dolazi Džo?” Pokušala je da pomene London,

Pariz, bez uspeha, jer nikad nisu čule

za te gradove - dve nedelje brodom

preko mora - nisu znale šta je more, šta su

brodovi, šta su čamci. Nikad nisu

napustile Peć i znale su samo za rečicu.

Devojka je rekla da žene nikad nisu

učile da čitaju i pišu. To je samo za

muškarce. Džo ih je pitala šta rade.

98

“Ništa.” “Pomalo šijemo, dodale

su sa otmenom lakoćom.20

Komunistička partija

Komunistička partija Jugoslavije (KPJ)

osnovana je 1919. godine, ali je u razdoblju

izmedju dva rata bila prinu|ena da deluje

ilegalno, kada je usvojen Zakon o zaštiti

države, 1921. godine. Program Komunističke

partije, u vezi sa nacionalnim pitanjem,

polazio je od marksističke dogme o pravu

naroda na samoopredlejnje i od koncepta

jednakih političkih prava za sve narode. Po

Rezoluciji KPJ (tada poznate pod imenom

Nezavsina radnička partija Jugoslavije),

usvojenoj 1923. godine, dužnost partije bila

je da vodi zajedničku i otvorenu borbu za

pravo na otcepljenje. Ta Rezolucija i druge

rasprave me|u jugoslovesnkim komunistima

dovele su do znatnog neslaganja u odnosu na

nacionalno pitanje i na to kako ono treba da

se odrazi na organizovanje buduće

komunističke države. Krajem 19. i u prvoj

polovini 20. veka, srpska i jugoslovesnka

levica bavile su se srpsko-albanskim

odnosima u okviru svog cilja - rešavanja

nacionalnog pitanja stvaranjem Balkanske

konfederacije. Premišljanja komunista

prekratila je Kominterna koja je, na svom V.

kongresu, 1924. godine, odlučila da državu

20 J. and C. Gordon, Two Vagabonds in Serbia and

Montenegro, Penguin, London, 1939, str. 124-5.

99

Jugoslaviju, kao “proizvod svetskog

imperijalizma”, treba rasturiti. Od tada pa

nadalje, nacionalna politika KPJ bila je

zasnovana na lenjinističkoj teroriji o

“reakcinarnom nacionalizmu hegemonističkih

država i progresivnom nacionalizmu

ugnjetenih naroda.” Otuda i zaključak da se

treba suprotstaviti “velikosrpskom

nacionalizmu” i da komunisti u tom cilju

treba da sara|uju sa svim antisrpckim

nacionalističkim pokretima. Na svom 4.

kongresu, 1928. godine, KPJ je usvojila stav

Kominterne da Jugoslaviju treba rasturiti,

budući da je to zemlja “koju je na Balkanu

stvorio imperijalizam radi

kontrarevolucionarnih ciljeva usmerenih

protiv Sovjetskog Saveza”.21

Početkom tridesetih godina, više studenata

- komunista, Crnogoraca sa Beogradskog

univerziteta počelo je da deluje u Peći i

susednim srezovima, a avgusta 1935. godine

osnovana je prva partijska ćelija sa četiri

člana u Mitrovici. u kojoj su neki članovi

KPJ delovali još od 1930. godine. Ta se

ćelija ubrzo razvila u lokalno partijsko

vo|stvo. Istovremeno su osnovane partijske

organizacije u Djakovici, Uroševcu, Prizrenu

21 P. Simi}, The Kosovo and Metohija Problem and

Regional Security in the Balkans, Institute of

International Politics and Economics, Belgrade,

1996, str. 8. Taj stav je izmenjen tek 1936. kada

se Kominterna okrenula politici “narodnog fronta”

za o~uvanje i odbranu Jugoslavije. Međutim,

prvobitan stav da jugoslovenski komunisti moraju

da podr`avaju albanski nacionalni pokret nije

izmenjen do po~etka Drugog svetskog rata.

100

i Prištini.22 Pod stalnim pritiskom uvek

bdijuće Kominterne, KPJ je priznala pravo na

samoopredeljenje, uključujući i otcepljenje,

raznim nacionalnostima.Taj stav je u punoj

meri razra|en na IV. kongresu, održanom u

izgnanstvu, u Drezdenu, 1928. godine Izme|u

1929. i 1934. godine, za vreme diktature

kralja Aleksandra, sva politička prava bila

su ukinuta, a policijski teror je skoro

uništio partiju. Kada su ograničene

političke slobode ponovo uspostavljene,

posle ubistva kralja Aleksandra, 1934.

godine, stav Kominterne prema Jugoslaviji se

promenio, a sa njim i politika KPJ vezana za

nacionalno pitanje. Staljinova Moskva nije

više bila nepirjateljski raspoložena prema

evropskom status quo i reagovala je na

dolazak nacista na vlast tako što je

isticala kolektivnu bezbednost i politiku

narodnih frontova. Partija je sada isticala

jugoslovensko jedinstvo: pravo na

samoopredeljenje je ostavljeno po strani, a

zastupanje otcepljenja nezadovoljnih oblasti

još jednom je osu|eno kao nacionalizam. 23

Posle otvaranja prvih rudnika na Kosovu,

početkom tridesetih godina, KPJ je pokušala

da pokrene neku revolucionarnu delatnost

me|u novim rudarskim radnicima, naročito u

Trepči, jedinom mestu na Kosovu u kojem je

bilo pravog industrijskog proletarijata, jer

su ostali rudnici uglavnom zapošljavali

22 Relationship between Yugoslavia and Albania,

Beograd 1984, str. 22.

23 B. Magas, The Destruction of Yugoslavia, London

1993, str. 27

101

sezonske radnike. Ubrzo su komunisti

zavladali sindikatima i uspešno organizovali

dvadesetodnevni štrajk zbog uslova rada u

Trepči, 1936. godine. Posle rasturanja

crnogorske partijske organizacije, 1936.

godine, Centralni komitet KPJ odlučio je da

osnuje oblasno rukovodstvo za Kosovo.

Osnivačka konferencija za oblast Kosova

održana je u Peći, jula 1937. godine.

Konferenciji je prisustvovao 21 delegat, od

kojih su dvojica, Ramiz Sadiku i Ramiz

\erma, bili Albanci. Crnogorac, Miladin

Popović, koji je kasnije igrao važnu ulogu u

razvoju komunizma u Albaniji, izabran je za

šefa Oblasnog komiteta Peć. Sledeće godine

su osnovane lokalne partijske organizacije u

Prištini, Prizrenu i Djakovici, a na Kosovu

je bilo ukupno 239 članova, od kojih je 55%

svrstano u seljaštvo, 30% u radnštvo, a 12%

u intelektualce. U to doba članstvo se

sastojalo uglavnom od crnogorskih

doseljenika. ^ak je i Srba bilo srazmerno

malo, a samo 23 od 239 članova KPJ bili su

Albanci.

KPJ je polako i napredovala,nailazeći na

teškoće me|u Albancima, iako je na svakom

sastanku istican značaj pridobijanja

Albanaca za politiku partije. Bilo je više

razloga zbog kojih je albansko stanovništvo

osećalo odbojnost prema stupanju u KPJ.

Stalno nacionalno ugnjetavanje kome su bili

izloženi, zaostalost oblasti, odsustvo bilo

kakve značajne radničke klase, mali broj

intelektualaca i, što je najvažnije,

nagomilano nepoverenje Albanaca prema Srbima

i Crnogorcima. Na Albance su,isto tako, jako

102

uticali begovi od kojih je većina, kao na

primer Džafer Deva u Mitrovici, bila odana i

pomagala režimu.24 Me|u Albancima je,

tako|e, vladala široko rasprostranjena

apatija. Oblasni komitet je počeo da radi na

pridobijanju članova, juna 1938. godine,

kada partijske organizacije dobile uputstvo

da agituju me|u doseljenicima i da ih ubede

da ne prhvataju zemlju oduzetu od albanskih

seljaka. U isto vreme, pojavio se i letak,

koji su napisali studenti Beogradskog

univerziteta kojim protestuju protiv režima

koji deportuje Albance sa Kosova u Tursku. i

konfiskuje njihovu zemlju.25 Tokom 1939. i

1940.godine, nastavljeni su štrajkovi u

rudniku Trepča, jer su radnici tražili veće

plate i bolje uslove rada.

Na V. partijskoj konferenciji, poslednjoj

koja je održana pre rata, izašlo se u susret

albanskom stanovništvu tako što je Oblasni

komitet za Kosovo (osnovan 1937.) odvojen

od Pokrajinskog komiteta za Crnu Goru. Tom

merom se prećutno priznavala teritorijalna

autonomija Kosova i odvojen i različit

status albanskog stanovništva u

Jugoslaviji. Smatralo se da će taj korak, ne

samo olakšati pridobijanje Albanaca, već i

pomoći komunističkim grupama u samoj

Albaniji, što je bio zadatak KPJ za koji je

ona bila neposredno odgovorna Kominterni i u

čije ispunjavanje je ulagala znatne napore

24 The Relationship between Yugoslavia and Albania,

str. 28.

25 Ibid., str. 25.

103

pre nego što je osnovana Komunistička

partija Albanije, novembra 1941. godine.26

Drugi program kolonizacije

Prema popisu od 1931. godine, na Kosovu je

bilo 552.064 stanovnika, od kojih su

347.213, odnosno 62.8% bili Albanci.27

Oblasti koje su najviše bile izložene

nasilnom proterivanju Albanaca bile su one

koje su se prostiralre duž albanske granice.

Jedan od najvećih zagovornika istiskivanju

Albanaca iz Jugoslavije bio je srpski

akademik, Vasa ^ubrilović (1898-1990), verni

sledbenik Ilije Garašanina (1820-74) i

njegove poznate ideje iznete u

“Načertaniju”, obnarodovanom 1846. godine.

Načertanijem je traženo ujedinjenje svih

zemalja koje su smatrane prervashodno

srpskim i pravoslavnim, uključujući Bosnu,

Hercegovinu, Crnu Goru, Kosovo i delove

Makedonije. U me|uvremenu, ^ubrilović je

oštro kritikovao načine koji su primenjivani

u sprovodjenju programa kolonizacije koji

nisu doveli do željene etničke ravnoteže, ni

do veće sigurnosti duž jugoslovensko-

albanske granice. U Memorandumu o tom

pitanju, koji je predočio Skupštini u

Bogradu, 7. marta 1937. godine, on je osudio

neuspeh programa kolonizacije u Drenici i

razlogom neuspeha smatrao naseljavanje

26 Magas, The Destruction of Yugoslavia, str. 28. 27 Popis stanovni{tva u Kraljevinbi Jugoslaviji,

Sarajevo, 1934.

104

Crnogoraca, umesto vrednijih Slovena sa

severa.

On je, ipak, priznavao potrebu da se bar

neki Crnogorci nasele na Kosovu, da bi se

predupredili društveni nemiri:

“Nedavno je Crna Gora postala veoma

ozbiljan problem. Siromašna zemlja ne može

da izdržava stanovništvo koje se povećalo

za 16% od 1912. do 1931.godine. Porast

broja stanovnika u Crnoj Gori doveo je do

siromaštva koje je nedavno dovelo do

neprekidnih društveno-političkih kretanja

koja su pogubna za autoritet naše države i

opasna za budući red i poredak. Nije u

našem interesu da tim ljudima dajemo

kukuruz i penzije. Jedino rešenje je da ih

preselimo u plodne oblasti Kosova i

Metohije, budući da su bliski Albancima po

mentalitetu i temperamentu. Najvažnije je

i od prvenstvenog značaja da se

kolonistima odmah daju tapije na imovinu

na kojoj treba da se nasele, jer je jedan

od glavnih razloga dosadašnjih neuspeha

naše kolonizacije bio taj što se kolonisti

nisu osećali sigurnim na zemlji na kojoj

su se naselili, budući da nisu odmah

dobili tapije”.28

Zato su, ne samo strateški razlozi, već i

strah od domaćih nemira ubrzali

kolonizaciju. ^ubrilović proročki dodaje:

28 Vasa ^ubrilovi}, ‘The Expulsion of the

Albanians”, Kosova Historical Review, no. 4,

Tirana, 1994, p. 37.

105

“Albanci se ne mogu istisnuti samo

postepenom kolonizacijom. Nismo imali

nikakvog vidljivog uspeha u nacionalnoj

asimilaciji Albanaca u našu korist.

Naprotiv, budući da oni sebe smatraju

Albancima, njihova nacionalna svest je

probu|ena, i, ako se sa njima ne obračunamo

u pravo vreme, za dvadeset do trideset

godina ćemo morati da se suočimo sa strašnim

iredentizmom čiji su znaci već vidljivi, i

koji će neizbežno da dovede u opasnost sve

naše južne oblasti”.29

Pošto je opisao greške politike vodjene

prethodnih godina ^ubrilović daje predloge

za koje smatra da treba da budu usvojeni da

bi se ubrzalo proterivanje i deportacija

Albanaca:

“Ako po|emo od pretpostavke da je

postepeno raseljavanje Albanaca putem naše

kolonizacije nedelotvorno, onda možemo ići

samo jednim putem, putem njihovog masovnog

preseljavanja. U tom slučaju, možemo imati

u vidu dve države - Albaniju i Tursku. Sa

malim brojem stanovnika, sa neisušenim

močvarama i neobra|enim dolinama pored

reka, Albanija bi mogla prihvatiti oko

100.000 Albanaca iz naše zemlje. Sa svojim

velikim nenaseljenim i neobra|enim

područjima u Maloj Aziji i Kurdistanu,

savremena Turska ima skoro neograničene

mogućnosti interne kolonizacije”.

29 Kosova Historical Review, no. 3, Tirana, 1994,

p. 40.

106

^ubrilović je pisao u vreme goruće

nestabilnosti u Evropi, koju je istakao

govoreći o tome da i me|unarodna zajednica

ima svoje probleme:

“Svet je danas navikao na daleko gore

stvari nego što je ova i toliko je

zaokupljen svojim problemima da ovo neće

izazvati njegovu zabrinutost. U vreme kada

Nemačka može da izbaci desetine hiljada

Jevreja, a Rusija da preseljava milione

ljudi sa jednog dela kontinenta na drugi,

preseljenje nekoliko stotina hiljada

Albanaca neće dovesti do svetskog rata.

Italija će svakako da pravi teškoće, ali

ona je u ovom trenutku više nego

zaikupljena svojim problemima u vezi sa

Abisiijom i Austrijom i neće se usuditi da

ode predaleko u svom protivljenju”.30

Zbog toga je tridesetih godina, posle

pregovora sa Turskom, koja je izrazila

spremnost da prihvati 200.000 albanskih

iseljenika iz Jugoslavije, veličina

albanskih gazdinstava u srezovima Djakovica

i [ar Planina, ograničena na 0.16 hektara po

članu domaćinstva, ukoliko se vlasništvo ne

može dokumentovati. Po navodima iz jednog

zvaničnog izveštaja, “to je ispod minimuma

nužnog za opstanak, ali to je tačno ono što

smo želeli - da ih sprečimo da žive i tako

ih nateramo da se isele”.31 Vrhunac drugog

30 Ibid., p. 41.

31 M. Pirraku “Kulturno-prosvetni pokret Albanaca u

Jugoslaviji (1919-1941)”, Jugoslovenski istorijski

107

programa kolonizacije bilo je potpisivanje,

juna 1938. godine, Sporazuma izme|u

Jugoslavije i Turske o iseljavanju nekih

200.000 Albanaca, etničkih Turaka i

muslimana sa Kosova i iz Makedonije u

Tursku, koja je u to vreme žarko želela da

naseli nenastanjene oblasti Anadolije i

nemirne oblasti na granici kurdskih krajeva.

Taj Sporazum, me|utim, nikada nije

primenjen: nije bilo novca za slanje

iseljenika.

Deportovanje Albanaca bilo je uspešno

organizovano. Neki su otišli u Albaniju,

drugi u arapske zemlje, ali je većina otišla

u Istanbul, prugom Skoplje-Solun, a odatle

vozom ili brodom u Tursku. Zvanična

jugoslovenska istoriografija tvrdi da su

hiljade Albanaca koji su se iselili tokom

me|uratnog perioda to učinili “dobrovoljno”

i zato što su bili “nezadovoljni novim

prilikama i osećali su da im je muslimansko

okruženje bliskije”. To je bilo više nego

grubo odstupanje od istine u mnogom pogledu.

Prirodno, Albancima se nije svi|ao njihov

novi status u novoj Jugoslaviji, ali nisu

želeli ni da dignu ruke od svojih korena u

plodnim gazdinstvima svojih sela i odu u

neku stranu, siromašnu i nenastanjenu oblast

Istočne Turske, ili da postanu izbeglice u

Albaniji.

~asopis, br. 1-4, 1978, str. 357-8, citirano u

Banac, The National Question in Yugoslavia, str.

297.

108

Turske vlasti su naselile Albance uglavnom

u unutrašnjosti zemlje, naročito na istoku,

oko gradova \arbakir, Elazid i Jozgat, u

oblastima koje su bile tužno različite od

bogatih oblasti koje su ostavili za sobom,

tamo u Jugoslaviji. Pa ipak, znatan broj

deportovanih je uspeo, još od samog početka,

da se nastani u pogodnijim mestima kao što

su Bursa, Istanbul, Bekirdag, Izmir, Kodženi

i Eskišehir, gde su osnovali bogate

zajednice.

Treba otklriti stvarne uzroke iseljavanja.

Treba ostaviti prostora i za opstanak

tradicionalnih veza i nadu u novi privredni

napredak, što je, i jedno i drugo, bilo

povezano sa predstavom o Turskoj, ako ne i

sa stvarnošću. Kako inače možemo da

objasniti činjenicu da se talas seoba kretao

prema Turskoj, a ne prema Albaniji?32 U

me|uvremenu, u albanskoj državi, Albanci sa

Kosova i sa drughih jugoslovenskih područja

naseljavali su se uglavnom u močvarnim

krajevima na zapadu, u modernim srezovima

Tjer, Kavaje, Berat, Elbasan, Drač i

Kruje.33 Nije moguće odrediti tačan broj

Albanaca koji su izbačeni iz Jugoslavije dok

se svi mogući izvori podataka, a naročito

turski, ne prouče. Pa ipak, podaci

32 Dogo, Kosovo - Kosova, str. 37.

33 Ledi Karnarvon, majka Odrija Herberta,

anga`ovana u radu na pomo}i albanskim izbeglicama

iz Jugoslavije posle prerane smrti njenog sina,

1923. 1926. je osnovala selo u Albaniji, blizu

Kavaje, za brojne izbeglice sa Kosova. Selo je

nazvano Herbert, sada Helmasi, u ~ast njenog sina.

109

Kraljevine Jugoslavije i države Albanije,

diplomatske beleške, štampa i drugi izvori,

kao, na primer, beleške političkih i verskih

ustanova i demografske analize pokazuju da

je ukupan broj iseljenika iz Jugoslavije bio

izme|u 200.000 i 300.000.34

Zvanični jugoslovenski izvori umanjuju

broj Albanaca koji su napustili zemlju i

tvrde da je uglavnom beznačajan. Zvanični

izvori iz 1937.-39. godine pokazuju da je

bilo 19.279 iseljenika, etničkih Albanaca, u

Tursku i 4.232 u Albaniju. U pore|enju sa

30.000 Srba, Hrvata i Slovenaca koji su se,

iz ekonomskih razloga, selili u SAD i druge

prekookeanske zemlje svake godine, taj broj

albanskih iseljenika zvanično nije smatran

posebno značajnim. Albanski generalni konzul

u Skoplju rekao je, medjutim, u februaru

1937. godine, jednom službeniku britanskog

Forin Ofisa da, po njegovom mišljenju,

tursko-jugoslovenski pregovori sporo

napreduju zato što turske vlasti imaju pune

ruke posla sa naseljavanjem muslimana

preseljenih iz Dobrudže u Tursku i da neće

biti spremni da prime 100.000 muslimana koje

Jugosloveni žele da im šalju tokom najmanje

još tri godine. Rekao je, isto tako, da se

većina turskog stanovništva Kosova vatila u

Tursku.35

Progam kolonizacije nije uspeo uglavnom

zbog nedovoljnih finansijskih sredstava,

34 Z. Shtylla, Kosova Historical Review, br. 3,

Tirana, 1994, str. 20.

35 PRO FO, 371/21112, 3921, 21. February 1937.

110

nesistematičnog sprovo|enja i zbog menjanja

politike posle smena vlada, kao i zbog

nestručne birokratije koja je rešavala

pitanja koja su joj bila poverena jedno po

jedno. ^ubrilović je u jednom memorandumu

tražio da se čitav program kolonizacije

poveri Genralštabu koji bi mogao da ga

usmerava preko državnog saveta za

kolonizaciju. On je upozoravao da će,

ukoliko njegov savet ne bude prihvaćen, doći

do rasula:

“^itava Evropa je u rasulu. Nikad ne

znamo šta će doneti sutrašnji dan.

Albanski nacionalizam u našim zemljama

raste. Ako bi se stanje ostavilo onakvim

kakvo jeste, to bi značilo da su, u

slučaju svetskog sukoba ili socijalne

revolucije, a i jedno i drugo je moguće u

bliskoj budućnosti, sve naše oblasti na

jugu pod znakom pitanja.36

Uoči II svetskog rata, turski

Parlament je odlučio da ne ratifikuje

sporazum koji je, jula 1938. godine,

potpisan sa Jugoslavijom i to iz tri

razloga: zbog pada Stojadinovićeve vlade,

1939. godine; zbog nedostatka finansijskih

sredstava; i zbog rata koji je bio na

vidiku. Drugim rečima, program kolonizacije

je predstavljao potpuni neuspeh. Na kraju

decenije, jedan sociolog sa univerzitta u

Zagrebu je rekao da su jugoslovenski Albanci

smatrani antinacionalnim i “nepouzdanim

elementom” zbog njihove, političke uloge u

36 Kosova Historical Review, nbr. 4, 1994, str. 42.

111

prošlosti. Kao prozvo|ači duvana, oni su

bili pogo|eni politikom državog monopola,

agrarne reforme i neprijateljskim stavom

birokratije. Pa ipak, bez obzira na to što

su pali sa svog ranije visokog društvenog

položaja, uticaj svih tih okolnosti na

njihov porodični život bio je jedva

primetan. Ljudi na Kosovu nisu izgledali kao

da su osiromašeni ili staleški unazadjeni.

Zločin, alkoholizam, prostitucija i otimanje

imovine nisu bili ozbiljni problemi. Još

uvek su ostali da traju patrijarhalno

dostojanstvo i patrijarhalna odgovornost.37

7

37 Erlich, “The Last Big Zadrugas...” str. 249.

112

DRUGI SVETSKI RAT

Invazija sila 0sovine na Jugoslaviju

počela je 6. aprila 1941. godine, divljačkim

bombardovanjem Beograda, a završila se 17.

aprila, primirjem koje je, u stvari,

predstavljalo bezuslovnu kapitulaciju. Kralj

Petar II i njegova vlada, novoustoličeni 27.

marta, vojnim udarom i demonstracijama

protiv sila Osovine koje su ubrzale

Hitlerovu odluku da napadne, već su bili

izbegli iz zemlje i na putu da obrazuju

vladu u izgnanstvu, u Londonu, a kasnije u

Kairu.1 Jugoslaviju su tada rasparčali

nemački saveznici. Kasnije, kada je

kolaboracionistička vlada generala Milana

Nedića obrazovana u Srbiji, 29. avgusta

1941. godine, ta oblast je postepeno

stavljena pod upravu tzv., “Vlade narodnog

spasa”. Posle okupacije, oblast Kosovo -

Mitrovica ostala je pod neposrednom nemačkom

kontrolom, zbog značaja rudnika Trepča, i

bila je uključena, zajedno sa srezovima

Plav, Vučitrn i Bezevo (Novi Pazar) u

novostvoreni okrug Kosovo. Tu su Nemci odmah

uspostavili albansku žandarmeriju od oko

1.000 ljudi, dok je još 1.000 ljudi upisano

u dobrovoljce, poznate pod imenom

“vulnetara” pod komandom lokalnih oficira.

Istočni srezovi Gnjilane, Kačanik i Viti

dodeljeni su Bugarskoj koja je tu

uspostavila svoju upravu, vojne i policijske

snage, dok je veliki deo Kosova, zajedno sa

Debrom, Tetovom, Gostivarom i Strugom,

1 D. Rusinow, The Yugoslav Experiment, Hurst,

London, 1977, str.

113

površine oko 11.780 hiljada kvadratnih

kilometara i stanovništvom od oko 820.000

lica, bilo priključeno Albaniji koja je

bila pod italijanskom okupacijom, maja 1941.

godine. Nezavisna država Hrvatska, pod

upravom ustaškog pokreta i uz italijansku

podršku, uspostavljena je kao satelit

Osovine. Tako je Kraljevina Jugoslavija

prestala da postoji.

Kako su učvršćivali svoj položaj na

Kosovu, Italijani su počinjali da organizuju

albanske jedinice koje je trebalo uključiti

u italijansku vojsku. Neke od tih jedinica

sastojale su se od kosovskih Albanaca i

^ama.2 Predratni Oblasni komitet se

aktivirao, vratio iz izgnanstva i igrao

veliku ulogu u saradnji sa okupacionim

sngama koje su uspele da se predstave kao

oslobodioci Albanaca i tvorci Ujedinjene

Albanije. Italijani, a kasnije i Nemci,

lako su mogli da iskoriste duboko ukorenjenu

želju većine Albanaca za nacionalnim

ujedinjenjem. Albanski jezik je po prvi put

uveden lokalnu upravu i škole.Bilo je

dozvoljeno isticanje albanskih zastava na

celom Kosovu koje je bilo pod upravom

Italijana. Te mere su, naravno, bile

privlačne Albancima i obezbedile su

podršku većine kosovskih Albanaca. S druge

strane, stav srpske i crnogorske manjine bio

je neprijateljski jer su ih i Italijani i

2 Albanci muslimani koji `ive u oblasti

severozapadnog Epira Jedna ozlogla{ena jedinica

Kosovara koja se borila u Albaniji protiv Grka,

zvana je “Tarabo{“.

114

Nemci i Albanci smatrali unutrašnjim

neprijateljima. Zbog toga su hiljade Slovena

bile hapšene, internirane ili deportovane u

logore za prinudni rad, a mnoge hiljade njih

je pobijeno. Kuće naseljenika su popaljene,

a njihovi stanovnmici prinu|eni da napuste

Kosovo.

Zanimljivo je da su napadani samo

slovenski naseljenici. Prvobitne srpske

zajednice,o kojima se još uvek govorilo kao

o “Raji”, albanska zajednica je smatralla

susedima. Prema srpskim izvorima, oko 10.000

srpskih i crnogorskih porodica bilo je

prinu|eno da izbegne sa Kosova zbog napada

Albanaca na Slovene. Desetine pravoslavnih

crkava bile su uništene i opljačkane. Srbi i

Crnogorci, koji su bili deportovani u logore

za prinudni rad u Prištini i Mitrovici,

radili su u rudniku Trepča, dok su drugi

poslati u Albaniju da rade na raznim javnim

radovima. U čitavoj Jugoslaviji počele su da

se pojavljuju razne kolaboracionističke

organizacije. Na Kosovu su lideri predratne

muslimanske partije Džemijet osnovali novu

albansku političku organizaciju sa jasno

izraženim iredentističkim programom “Lidja

kombetare [kiptare” (Nacionalni savez

Albanaca). Većina Srba na Kosovu, onih koji

su odlučili da ostanu i da se bore,

pridružila se pokretu otpora bivših

kraljevskih jugoslovenskih oficira, poznatih

pod imenom “^etnici”, koje je vodio

pukovnik Draža Mihajlović. Oni su se borili

za Kralja Petra, za njegovu vladu u

izgnanstvu i za povratak tradicionalnog

političkog sistema. Pravoslavna crkva, koja

115

je Srbi ujedinjenjavala kao naciju, bila je

naklonjena Mihajloviću i postala je

stegonoša antisovjetskog i antikomunističkog

raspoloženja u Srbiji i na Kosovu.3

Partizani i Kosovo

Komunisti - partizani, pod vo|stvom

partijskog sekretara, Josipa Broza Tita,

odupirali su se i snagama Osovine i

četnicima. ^etnički pokret na Kosovu brojao

je oko 1.500 ljudi organizovanih u dva

bataljona koji su delovali u planinskim

oblastima, na granicama Kosova. Italijanske

okupacione snage su pomagale širok program

naseljavanja oko 72.000 Albanaca iz Albanije

na Kosovo. Iako se Komunistička partija

Jugoslavije svom IV kongresu (1928.)

obavezala da pomaže “opštu borbu ugnjetenog

i rasparčanog albanskog naroda za nezavisnu

i ujedinjenu Albaniju”,4 V nacionalna

konferencija, održana 1940. godine, svela

je taj stav na “stvaranje seljačke republike

Kosovo putem revolucionarnog zbacivanja

imperijalističkog i fašistričkog

velikosrpskog režima”.5 Zato su pokušaji KPJ

3 Za odli~an i detaljan prikaz ~etnika, v. J.

Toma{evi}, The Chetniks: War and Revolution in

Yugoslavia - 1941-1945, Hoover Institution,

Stanford, 1975.

4 Du{an Luka~, Radni~ki pokret u Jugoslaviji i

nacionalno pitanje 1918-1941, Beograd, 1971, str.

274.

5 Ibid., str. 367

116

da pridobije Albance sa Kosova bili uglavnom

bezuspešni. Kosovski Albanci su se klonili

KPJ kao strane “sveslovesnske” organizacije

koja je bila gluva za njihove nacionalne

težnje. Sve što je KPJ mogla da im ponudi

bilo je nedifinisano mesto u federalnoj

Jugoslaviji u kojoj bi svi narodi bili

slobodni i jednaki. Zato je partizanska

borba na Kosovu bila, u suštini, srpska i

crnogorska borba koja je privukla samo

šačicu Albanaca. Bez uporišta me|u Albancima

i sa većinom Srba koji su bili uz četnike

Draže Mihajlovića, KPJ nije imala izbora

osim da se i dalje drži na odstojanju. S

druge strane, Italijani su snabdevali

oružjem albansko stanovništvo koje se

plašilo vraćanja stare jugoslovenske

kraljevine, vraćali su im zemlju sa koje su

otišli naseljenici, i na taj način doveli

do ekonomske i “nacionalne” sigurnosti.

Prekretnica u uticaju KPJ me|u Albancima

na Kosovu nastupila je krajem 1940. i

početkom 1941. godine, kada su uspostavljene

prve veze sa malobrojnim komunističkim

ćelijama koje su delovale u Albaniji. Od

početka jula do decembra 1941. godine,

položaj KPJ na Kosovu bio je veoma težak

zato što su veze sa partijskim vo|stvom u

Jugoslaviji bile vrlo slabe ili ih uopšte

nije bilo. Iako su pokušavali da uspostave

veze sa CKKPJ, preko kurira poslatih u Crnu

Goru, nisu u tome uspevali. Organizacija

KPJ na Kosovu bila je znatno oslabljena

tokom aprila i maja 1941. godine, kada je

skoro polovina prvih 300 i više članova KPJ

napustila tu oblast. Juna 1941. godine,

117

posle prvih privremenih veza, uspostavljenih

avgusta 1939. godine, jugoslovenski

komunisti su ponovo uspostavili veze sa

komunistima na Kosovu, pa su u Peći

obavljeni razgovori o saradnji izme|u

komunističkih grupa u Albaniji i Oblasnog

komiteta KPJ. Budući da nije bilo

jedinstvene komunističke organizacije u

Albaniji, Tito je, po direktivi Kominterne,

poslao tamo dva delegata: Miladina Popovića

i Dušana Mugošu. Njighov zadatak je bio da

naprave program i prvu rezoluciju albanske

partije u osnivanju. Iako su Jugosloveni

naišli na potpunu ideološku zbrku i velika

ideološka trvenja, na kraju su uspeli da

ujedine komunističke vo|e, zastupnike

različitih mišljenja i da ujedine one

frakcije koje su im odgovarale. Tako je, 8.

novembra 1941. godine, zvanično obrazovana

jedinstvena Albanska komunistička partija

(KPA), a Enver Hodža, ro|en 1908. godine u

\irokastru, jedan od organizatora ogranka

KPA u Korči imenovan za Sekretara partije.

Zadatak jugoslovenskih izaslanika bio je

da nadziru politički razvoj Albanije. To je

značilo da je trebalo da podstiču podele

me|u raznim frakcijama u albanskom

političkom životu i da se suprotstave

težnjama ka nacionalnom ujedinjenju tako

što će iznad svega uzdizati klasnu i

partijsku svest.6 Zatim su sledili razgovori

6 Njihovo najefikasnije delovanje bilo je na

organizacionom polju, na izdavanju direktiva za

obrazovanje partijskih }elija i pridobijanje prvih

~lanova. Pre toga, broj aktivista Komunisti~ke

partije u Albaniji nikad nije bio ve}i od 150.

118

u Tirani, avgusta 1941. godine, koje su

Dušan Mugoša i Fadilj Hodža obavili sa

predstavnicima raznih albanskih

komunističkih frakcija. Razgovori su se

usredsredili na neodložnu potrebu da se

postigne jedinstvo komunističkih grupa u

Albaniji i da one saraduju sa svojim

pandanima na Kosovu. Fadilj Hodža je ro|en

15. marta 1916. godine, u Djakovici i tamo

je živeo dok nije otišao u Albaniju, u

srednju školu. Zbog revolucionarne

aktivnosti bio je prinu|en da napusti

srednju školu, ali je nastavio obrazovanje u

učiteljskoj školi u Elbasanu, gde je uskoro

postao vo|a komunističke grupe iz Skadra.

Posle italijanske invazije, 1939. godine,

organizovao je bataljon dobrovoljaca da

pruži otpor Italijanima u Draču. Izvesno

vreme je radio u centrali partije u Tirani i

osnivao partijske ćelije u severnoj

Albaniji. Po nalozima komunističke grupe iz

Skadra uspostavljao je veze sa Oblasnim

komitetom KPJ za Kosovo i Metohiju. Posle

okupacije Jugoslavije, aprila 1941. godine,

otišao je na Kosovo i posvetio se

organizovanju oružanog otpora.7

7 Marmullaku, Albania and the Albanians, str. 141.

Posle rata, Hod`a je bio na raznim politi~kim

du`nostima na Kosovu gde je u`ivao veliki presti`

i popularnost. Od 1969. postao je ~lan Izvr{nog

biroa Predsedni{tva Saveza komunista Jugoslavije,

i pripadao Titovoj partijskoj grupi. Naimenovan je

za ~lana Predsedni~tva SFRJ na Kosovu, telu koje

je u post-titovskom periodu slu`ilo kao kolektivni

predsednik republuke.

119

Zbog vanredno teških uslova na Kosovu,

tokom prvih godina rata, prve akcije

partizanskog otpora protiv okupatora bile

su ograničene na delovanje tajnih

diverzantskih, a ne redovnih jedinica, koje

su osnivane u raznim delovima oblasti, od

jula 1941. godine. Oblasni komitet KPJ

smatrao je da uslovi na Kosovu još nisu

pogodni za veliku oružanu akciju, ali da

treba počneti sa manjim sabotažama. Zato su

male udarne grupe diverzanata uglavnom

presecale telefonske i električne kablove,

otimano je oružje, pisaće mašine i drugi

kancelarijski materijal iz fašističkih

ustanova,uništavan je alat itd.8 Sa ciljem

da se onesposobi rudnik Trepča, grupa

rudara je, krajem jula, digla u vazduh

vagonet za prevoz rude koji je išao od

Zvečana do Starog Trga, a zatim se povukla

na Kopaonik. Tamo su rudari i šumari

obrazovali kopaonički partizanski odred koji

je delovao uglavnom van teritorije Kosova i

bio pod komandom Glavnog štaba za Srbiju.

Uprkos teškim uslovima ilegalnog

regrutovanja na Kosovu, ulagani su veliki

napori da se dobije bar neka mala podrška

mladih Albanaca. U tome je KPJ mnogo pomogao

dolazak mladih komunista iz Albanije. Tokom

radnog vremena, ti mladi ljudi su bili

legalno zaposleni uglavnom u

kolaboracionističkim ustanovama, a u

slobodno vreme su radili na pridobijanju

albanskih učenika srednjih škola za

8 Relationship between Yugoslavia and Albania,

Belgrade, 1984, str. 109.

120

komunističku stvar, naročito u gradovima

Peć, \akovica i Prizren.

Partizani su zaključili da je strah

albanskog stanovništva od povratka srpske

vlasti, pa prema tome i strah od

pridruživanja pokretu koji su vodili

Sloveni, znatno pogoršao uslove za bilo

kakvu oružanu borbu na Kosovu. To se

dogadjalo uprkos jednostavnoj poruci koju je

KPJ uputila svim Albancima na Balkanu da je

jedini način da se postigne oslobo|enje i

nacioanlno ujedinjenje jeste pridruživanje

borbi KPJ , a time bi se pomoglo

priključenje Kosova i tadašnje zapadne

Makedonije Albaniji. Komunizam je bio bolje

primljen medju Albancima iz tih oblasti

posle osnivanja albanske komunističke

partije, KPA. Kada je, od jula 1941 godine

pa nadalje, ostao bez direktne veze sa

CKKPJ, Narodno-oslobodilački pokret (NOP) na

Kosovu je oistao izdvojen od borbi vodjenih

u drugim delovima Jugoslavije.Prema Predragu

Ajtiću, članu ratnog Oblasnog komiteta, NOP

na Kosovu je bio “samo bleda slika” ustanka

koji se rasplamsao širom ostalih delova

Jugoslavije.9

Na jesen 1941. godine,postalo je jasno da

razne albanske grupe rodoljuba pokušavaju da

se organizuju u otporu protiv okupatorskih

snaga, a imena nekih njihovih vo|a postala

su poznata i u spoljnjem svetu. Jedan od

najpoznatijih me|u njima bio je Muharem

Bajraktari, nekadašnji pripadnik Zogove

žandarmerije, otpušten 1936. godine. Posle

9 Ibid., str. 48.

121

toga je živeo u Jugoslaviji i Francuskoj i

vratio se u Albaniju tek posle italijanske

invazije. Dobio je položaj u albanskoj

vojsci, ali se ubrzo povukao u svoje rodno

selo, u oblasti Ljuma, gde je organizovao

grupu gerilaca koja je u početku delovala

sporadično, kasnije redovnije.10 Maja 1942.

godine,posle neuspelog pokušaja ubistva

novog albanskog kolaboracionističkog

“predsednika vlade” Mustafe Kruje,

italijanske vlasti su uvele opsadno stanje u

Tirani. Uvedena su nova ograničenja za

čitavo albansko stanovništvo, uključujući i

kosovske Albance, a policija je bila

ovlašćena da na sred ulice skida feredže

ženama, iz redostrožnosti prema maskiranim

gerilcima. U to vreme postalo je očigledno

da su albanski gerilci delovali u saradnji

sa Dražom Mihajlovićem. Italijani su, u

pokušaju da otu|e njegov pristalice u

Albaniji i na Kosovu, širili priče da on

zlostavlja Albance muslimane u južnoj

Srbiji.11 Jedan britanski obaveštajac čuo je

glasine od partizana da je Muharem

Bajraktari u bliskoj vezi sa Mihajlovićem,

što je objasnio time da im je Mihajlović

preko izaslanika poručio da treba da

sara|uju protiv partizana, ali su ti

pregovori prekinuti zbog pitanja Kosova. Taj

obeveštajac je smatrao da, bez obzira na to

što je bio čudan i vanredno ambiciozan, nije

trebalo odbacivati Bajraktarija kao

10 PRO, FO, 371/37144, XC 196634, 27 September

1943.

11 V. izve{taj o tome u Sunday Times, 7. juni 1942.

122

politički beznačajnu osobu. On je bio daleko

obrazovaniji i daleko inteligentniji od

većine svojih sunarodnika. On je, pre svega,

nesumnjivo uživao poštovanje i odansost

čitave oblasti Ljuma, u kojoj su se

nalazile hiljade najboljih albanskih boraca

i koja je bila od velikog strateškog

značaja, jer je obuhvatala i držala deo

važnog puta Skadar - Prizren.12

Prema izveštaju iz Istanbula, koji je

istog meseca stigao u London, Bajraktari je

održavao veze sa srpskim četnicima.13 Kao

profesionalni vojnik, pukovnik Mihajlović je

bio svestan strateškog vojnog značaja

Kosova: kao moguća ključna tačka

napredovanja saveznika na Balkanu, to je

bila komunikacijska linija koja bi bila

izvanredno ranjiva kad je ne bi držali Srbi,

već, na primer, Bugari ili Albanci. Zato je,

početkom 1942. godine, u toj oblasti držao

tri posebna odreda koji su pokrivali

Metohiju, Kosovo i dolinu Ibra. Mihajlović

je bio duboko odan kralju i srpskom narodu,

ali ga se ovaj prvi odrekao, pre nego što je

njegova borba završena, a drugi ga je

napustio. Mihajlović je računao na pobedu

saveznika, ali je, u me|uvremenu, želeći da

sačuva srpske živote, smatrao da borbe

protiv okupacionih snaga treba da budu

svedene na najmanju moguću meru, sve do

12 PRO, FO, WO204/9536, 196824, File 293, 3

September 1944.

13 PRO, FO, 371/37144, XC 196634, 27 September

1943.

123

trenutka očekivanog iskrcavanja saveznika.

Dok je čekao,želeo je da ukloni komuniste.

To je kasnije dovelo do složene

kolaboracionističke politike kojoj su

doprineli i u njoj učestvovali Britanci,

Amerikanci, Nemci, Italijani, Nedić i

Albanci antikomunisti.

Tokom proleća 1942. godine, partizanske

akcije nisu mogle prerasti u nešto više od

sitnih sabotaža, jer su stotine Srba i

Crnogoraca, članova NOP, uhapšeni i

deportovani u koncentracione i logore za

prinudni rad. Mnoge me|u njima Nemci su

poslali na rad u rudnike hroma oko Kuteša, u

severoistočnoj Albaniji. Drugi su pobegli i

prešli u ilegalu. Isto tako, zbog tih

teških uslova, oni koji su se pridružili

partizanskim odredima bili su prinu|eni da

deluju van Kosova. Da bi ohrabrili Albance

sa Kosova da se priklone ciljevima za

oslobo|enje, CKKPJ i Oblasni komitet za

Kosovo izdali su zajedničko saopštenje, 4.

marta 1942. godine, upućeno Albancima u toj

oblasti, u kojem je stajalo da ne treba

pružati pomoć silama Osovine, nego se valja

pridružiti partizanskoj borbi protiv tih

sila. I zaista, sredinom 1942. godine, mnogi

Albanci su počeli da se pitaju koje su

stvarne dugoročne namere okupacionih snaga,

a naročito kada je na Kosovo došla Nedićeva

vojska. Prvi albanski partizanski odred,

“Zejnel Ajdini”, osnovan je septembra 1942.

godine, u selu Ramnjani, izme|u Uroševca i

Gnjilana. U njemu je bilo oko 28 mladih

Albanaca iz Prizrena i \akovice, a glavni

124

zadatak im je bio propagandni rad u

albanskoj zajednici.

I pored brojnih hapšenja, NOP je na

Kosovu ojačao u leto 1942. godine, kada su

osnovane partijske organizacije i ilegalne

vojne jedinice u skoro svim srezovima. U

avgustu je partijska organizacija na Kosovu

imala 48 partijskih ćelija sa 463 člana, od

kojih su 12% bili Albanci, a ostali su bili

Srbi i Crnogorci. Prištinski deo Oblasnog

komiteta KPJ tada je imao 32 partijske

ćelije i 275 članova, a u septembru je

osnovan Kosovski partizanski odred, kao

aktivna jedinica koja je trebalo da okuplja

simpatizere NOP i da ih pridobija za razne

oblasne organizacije. Ubrzo po osnivanju

partizanskog Narodno-oslobodilačkog odbora

(NOO) u Albaniji, septembra 1942. godine,

konzervativniji nacionalisti, zabrinuti zbog

jačanja komunističkog pokreta, odlučili su

da obrazuju svoj “Narodni front”, Bali

Kombetar (BK), čiji su članovi bili poznati

kao Balisti, koje su predvodili Midhat

Frašeri i Ali Keljcira. Ovaj ogorčeni

antikomunistički, nacionalistički pokret

otpora bio je odlučno protiv kralja Zoga,

koji je pobegao iz Albanije, posle

italijanske okupacije, 1939. godine, i

umesto njega, zagovarao osnivanje republike

unutar granica koje su nametnule sile

Osovine, 1941. godine,a koje bi uključile

Kosovo u Albaniju. Budući da su vodji BK

predstavljali predratni društveni poredak,

oni su, prirodno, želeli da zaštite

društvene, ekonomske i političke interese i

povlastice begova zemljoposednika. Budući da

125

nisu želeli da osete posledice represalija,

želeli su da očuvaju, a ne da uništavaju. U

antikomunističkom pokretu BK vladalo je

mišljenje da treba “čekati i videti”. Pokret

se usredsredio na održavanje jezgra iz koga

bi se ponovo razvio stari poredak i etnički

zatvorena albanska država.

Zbog veštih manevara i teških represalija

koje je neprijatelj sprovodio, komunistički

partizanski odredi su stalno morali da se

kreću iz jedne oblasti Kosova u drugu.

Aprila 1943. godine, delegat CKKPJ i

Vrhovnog štaba vojske, Svetozar Vukmanović –

Tempo, došao je na Kosovo da osnuje Glavni

štab za Kosovo, umesto dotadašnjeg

privremenog štaba. Budući da se pokazao kao

vanredan vodja i organizator, Tito ga je

imenovao za komandanta Narodno-oslobodilačke

vojske i Partizanskih odreda za oblast

Kosovo.14 On je zastupao ideju

uspostavljanja Vrhovnog štaba za Balkan, ali

je našiao na odziv jedino u Albaniji, a

Bugarskoj i Grčkoj nije. Neuspeh je dugovao

tome što je tu zamisao zavio u mnoge

idealističke fraze o samoopredeljenju. Bio

je uveren, pošto je video kakve su prilike

na Kosovu i u oblasti oko Debra, da ima

veoma malo nade da će se albansko

stanovništvo prikloniti stvari narodnog

oslobo|enja, ukoliko u igru ne bude uveden

albanski narodnooslobodilački odbor pod

vo|stvom KPA. Smatrao je da, ukoliko KPJ i

14 Za detaljan prikaz Tempove misije v. S.

Vukmanovi}-Tempo, The Struggle for the Balkans,

London, 1990.

126

KPA budu sara|ivale, i ako jugoslovenski i

albanski narodnooslobodilački pokreti budu,

isto tako, sara|ivali, i ako se narod može

uveriti da će pobeda u borbi za oslobo|enje

da mu obezbedi pravo da sam odluči o svojoj

budućoj nacionalnoj pripadnosti, pokret

otpora pod vo|stvom komunista bi mogao da

bude prihvaćen čak i na Kosovu.15

Pošto se upoznao sa vojnom i političkom

situacijom na Kosovu, Tempo je preduzeo niz

mera kojima je cilj bilo stabilizovanje i

jačanje NOP u tom delu okupirane

Jugoslavije. On je uporno nastojao da

partizanski odredi budu jači i tako za sebe

vežu veće neprijateljske snage, i da bi se

uspostavile veze sa partizanima u susednoj

Srbiji, Crnoj Gori, Makedoniji i Albaniji.

Ali,zbog teških represalija okupacionih

snaga protiv civila, takve veze nije bilo

lako uspostaviti ni duže održavati. Pa ipak,

maja 1943. godine, vo|stvo NOP na Kosovu je

počelo bliskije da sara|uje sa vojnim

jedinicama u Makedoniji, Crnoj Gori, Južnoj

Srbiji i Albaniji. Tempo je posetio Enver

Hodžu i albansko komunističko vo|stvo tri

puta tokom 1943. godine i dvojica vo|a su

bez teškoća postigli sporazum o

uspostavljanju Vrhovnog štaba za Balkan.

Njihovi zaključci o tom pitanju - čiji tekst

je, ako je suditi po onome što je Tempo

rekao, napisao Hodža – sadržali su zahtev

upućen albanskom Narodnooslobodilačkom

odboru da u severnu Albaniju pošalje dva

15 R. Hibbert, Albania’s National Liberation

Struggle, Klondon, 1991, str. 24.

127

odreda koji treba sara|uju sa kosovskim

snagama kojima rukovodi Fadilj Hodža, i još

jedan koji treba da sara|uje sa makedonskom

komandom u oblasti Debar - Kičevo. Jasno je

rečeno da je cilj mobilisanje albanskih masa

koje su, zbog svoje mržnje prema Srbima u

toj oblasti, bile van NOB. Isto tako jasno

je rečeno da će učešće u borbi biti jamstvo

za narod na Kosovu da će sam odlučivati o

svojoj budućnosti.16

Slovensko stanovništvo na Kosovu je

postepeno počelo da se pridružuje NOP-u u

proleće 1943. godine Trebalo je, medjutim,

pridobiti Albance ako se mislilo postići

bilo kakav stvarni napredak na Kosovu. Da bi

ubedio Albance da se pridruže NOP-u, Tempo

je podsticao stvaranje posebnog albanskog

odreda koji bi nosio nacionalne boje - crno

i crveno - i koji bi bio pod komandom

Glavnog štaba za Kosovo. Tokom 1943. godine,

sitna gerilska dejstva partizana i dalje

su ometala privredni život Kosova, jer su

velike količine municije, koje su bile

zakopane u obližnjim lagumima, uništene u

Trepči. Bušilice i električne centrale su

tako|e bile sabotirane, što je dovodilo do

čestih prekida proizvodnje. U Prizrenu su se

članovi NOP iz tog sreza usredsredili na

prekidanje telefonskih veza duž puteva od

Prizrena do \akovice i Uroševca. Tokom

proleća i leta 1943. godine, KPJ je bila

teško pogo|ena, ne samo hapšenjem i

interniranjem velikog broja komunista, već i

smrću nekolicine istaknutih vo|a, me|u

16 Ibid., str. 25.

128

kojima su bila i četiri člana Biroa Oblasnog

odbora, Emin Duraku (23.12.1942), Stanko

Burić (27.3.1943), Boro Vukmirović i Ramiz

Sadiku (20.4.1943) (17).17 Krajem 1943.

godine, Oblasni i Pokrajinski komitet KPJ,

kao i Glavni štab za Kosovo, preselili su se

u Malesiju, blizu \akovice. Oni su mogli da

pruže samo minimalnu pomoć ugnjetenim

doseljenicima u toj oblasti, jer su kontakti

bili retki, a veze su održavane uglavnom

pisamima.

Sporazum u Mukje

U me|uvremenu, saveznici su naročito želeli

da ujedine suprotstavljene frakcije i da na

taj način izbegnu bratoubilački rat u

Albaniji. Zato su, uprkos snažnim protestima

Jugoslovena, tražili od vo|a albanskog

Nasrodnooslobodilačkog odbora i od Bali

kombetar da se sastanu avgusta 1943.

godine, u mestu Mukje, u centralnoj

Albaniji. Tu je postignut sporazum da se

osnuje zajednički Odbor spasenja Albanije.

Trebalo je da se i nacionalisti i komunisti

bore za oslobo|enje “etničke” Albanije, koja

bi obuhvatila Kosovo. I pored toga što su

Enver Hodža i drugi u Centralnom komitetu

KPA verovali da mogu da do|u do nekog

sporazuma sa balistima, ubrzo su se pojavila

razmimoilaženja u vezi sa budućnošću Kosova.

Centralni komitrt KPA, je, u želji da

17 Relationship Between Yugoslavia and Albania,

str. 124, Kosovo Issue - A Historic and Current

Problem, Tirana, 1996, str. 105.

129

podstakne podele me|u raznim strujama u koje

su se svrstavali albanski političari,

nastojao da se poništi sporazum iz Mukje,

postignut avgusta 1943. godine, a koji je,

izme|u ostalog, sankcionisao albansko pravo

na samoopredeljenje i stvaranje jedinstvene

albanske države. Jugosloveni su se snažno

protivili izrazu “etnička” Albanija i

uključenju Kosova u posleratnu Albaniju.

Zato su poslali Tempa u Albaniju da vrati

albanske komuniste na partijske smernice i

da ojača jugoslovenski uticaj u NOO. NOO je

kasnije odbacio sporazum u Mukje i na taj

način oslabio pokušaje saveznika da očuvaju

jedinstvo unutar albanskog otpora.

Jugosloveni su, tako|e, zahtevali da se

albanski komunisti ograde od svojih veza sa

nacionalističkim pokretom Bali kombetar:

Tempo je upozorio svoje albanske drugove da

balisti pribegavaju istoj taktici kao

četnici u Jugoslaviji, naime, izbegavanju

sukoba sa okupatorom i čekanju savezničkog

iskrcavanja. Nije, medjutim, bila dobra

zamisao osnivanje jedinstvenog

Narodnooslobodilačkog odbora koji bi

uključio BK.18

I jugoslovesnki i albanski komunisti su

verovali da mogu da reše problem

jugoslovenskih Albanaca na prijateljski

način, kada jednom poraze sile Osovine, a

albanski komunisti su verovali da se o

budućnosti Kosova može odlučiti na

posleratnom plebiscitu. U to vreme je

18 Dragni} and Todorovi}, The Saga of Kosovo, str.

151-2.

130

vo|ama KPA postalo očigledno da će pitanje

posleratnog statusa Kosova vrlo verovatno

postati izvor neslaganja izme|u albanske i

jugoslovenske komunističke partije. Zato

je, da bi ispravili pomalo dvosmislenu

izjavu Envera Hodže o Kosovu, datu na

Drugoj konferenciji albanskog narodnog

oslobo|enja, u Labinotu, septembra 1943.

godine, CKKPJ poslao pismo svom albanskom

pandanu, kojim obaveštava da ima nameru da

zadrži albansku manjinu u okviru Jugoslavije

koja je trebalo da postane “zemlja slobodnih

naroda”. Pismom je objašnjavano:

“Oružana borba protiv okupatorskih

snaga jasno pokazuje šta narodi žele da bi

izgradili pravu demokratiju i bratstvo

naroda. Zato nema potrebe da se ističe

činjenica da takvo pitanje ne može

predstavljati problem kada je reč o

odnosima izme|u nas i demokratske i

antiimperijalističke Albanije. Nova

Jugoslavija će biti zemlja slobodnih

naroda, pa u njoj neće biti mesta

nacionalnom potčinjavanju albanske

manjine"19

Znači, neće biti nacionalnog ugnjetavanja

albanske nacionalne manjine. Jugoslovenski

komunisti su dva puta podržali zamisao da se

Kosovo kasnije vrati Albaniji. Prvi put

1928. godine, na IV partijskom kongresu u

Drezdenu, i još jednom na partijskom

kongresu održanom 1940. godine u Zagrebu.

19 V. Dedijer, Yugoslav-Albanian Relations, 1939-

1948, Belgrade, 1984, str. 126-7.

131

Ali, Tito je tokom rata korenito izmenio

usvojeni plan za budućnost Kosova. Pravo

Kosova na otcepljenje nije više bilo na

dnevnom redu. Tada je jedini prihvatljivi

izraz bio “samoopredeljenje”. Posle neuspeha

sporazuma u Mukje, tanana me|usobna

trpeljivost izme|u balista i komunista brzo

je nestala. Odbijanje komunista da

razgovaraju o vraćanju Kosova Albaniji

skoro da je onemogućilo balistima da

sara|uju sa NOO u pokretu otpora. Ni

saveznici nisu mogli da garantuju da će

Kosovo postati deo Albanije posle rata, što

je podrivalo njihove napore da održe

jedinstvo albanskog otpora. Kada je Italija

kapitulirala, 8. septembra 1943. godine,

većina italijanskih vojnika se predala

Nemcima koji su tada ušli u Albaniju iz

Makedonije i Grčke. Pad Italije je doveo

Kosovo pod nemačku upravu, pa je uvedena

stroža kontrola te oblasti. Nemačko

priznavanje albanske “neutralnosti”, zajedno

sa raznim ustupcima gorštačkim vo|ama,

pomoglo je da se spreči stvaranje

jedinstvenog fronta pod dominacijom

komunista. Nemačka je, isto tako, uspela da

obezbedi blagonaklonu “neutralnost” mnogih

balista i pridobila pomoć značajnog broja

Gega, blagodareći podršci uključenju Kosova

u Albaniju. Tako je aktivistima NOP, s

obzirom na to da su bili u pokretu dan i

noć, bilo vrlo teško da uspostave bilo

kakvu značajniju vezu sa stanovništvom i da

mu objasne novonastalu situaciju. Nemačka

propaganda je stalno isticala da su pravi

neprijatelji Albanaca pravoslavni

Jugosloveni i Grci koje podržava Rusija.

132

Jugoslovenski partizani su nasledili

znatne količine oružja od pobe|enih

Italijana i produžili da deluju iz svojih

planinskih skloništa. Otvoreni pomagači

Italije, kao što su bili Feralji Drage i

njegov sin, Ali, tada su igrali manje važnu

ulogu. Najvažniji član novog regentstva bio

je Mehdi Frašeri, dok je Redžep Mitrovica,

dobro poznati predstavnik desnog krila

iredentista, postao Predsednik vlade.

Ministar unutrašnjih poslova bio je Džafer

Deva, dotadašnji načelnik okruga Mitrovica i

nesumnjivo najmoćnija ličnost na Kosovu. On

se otvoreno izjasnio kao prijatelj Nemčke,

ali je istovremeno bio blizak britanskim

političkim krugovima i njihovoj obaveštajnoj

službi. U tom trenutku, skoro svi Albanci su

pretpostavljali da će Nemci biti poraženi,

pa su zato smatrali NOO svojim glavnim

neprijateljem. Džafer Deva je pojačao

delatnost Bali kombetar i obrazovao nove

vojne formacije u toj organizaciji, a me|u

njima i zloglasni “Kosovski puk” i započeo

vojnu i političku mobilizaciju albanskog

naroda.20 Pred kraj 1943. godine, regularne

jedinice Narodnooslobodilačke vojske u čijem

sastavu su bili kosovski Albanci, obrazovane

su u oblastima van Kosova, a septembra

1943., osnovan je i Kosovski bataljon "Ramiz

Sadiku”, u selu Izvor, blizu Kičeva. Taj

bataljon je brojao 150 ljudi sa Kosova,

prethodno oslobo|enih iz nemačkog

koncentracionog logora koji se nalazio blizu

20 Relationship Between Yugoslavia and Albania,

str. 233-4.

133

Tirane. Sledećeg meseca, obrazovan je

bataljon “Boro Vukmirović” od lica pobeglih

iz Tirane i iz logora Porto Romano, u Draču.

Druga Prizrenska liga

Druga Prizrenska liga osnovana je 16.

septembra 1943. godine. Organizovao ju je

Džafer Deva, najpoznatiji član BK, a

sastanku su prisustvovali delegati sa svih

albanskih teritorija. U saradnji sa nemačkim

okupacionim vlastima, Liga je koordinirala

delatnosti brojnih albanskih

nacionalističkih pokreta, zbog čega je

slovenskom stanovništvu na Kosovu, čije

domove je stalno pljačkala "Vulnetara",

život postao znatno teži. Dok je glavni

zagovornik nasilja protiv Srba i Crnogoraca

u to vreme bio BK, njegova tvorevina, SS

Divizija “Skenderbeg”, u čijem sastavu su

bili vojniici Albanci i oficiri Nemci, kao

i pripadnici tzv. “seoske policije”, su u

njemu imali udela. Nova Liga je tvrdila da

predstavlja sve Albance koji žive u Albaniji

i Jugoslaviji, i da joj je glavni zadatak da

organizuje albansko stanovništvo da se bori

protiv albanskog i jugoslovenskog

narodnooslobodilačkog pokreta.

Antifašističko veće narodnog oslobo|enja,

AVNOJ, okupilo se na drugom zasedanju,

održanom u Jajcu, 29. novembra 1943. godine

i postavio temelje posleratnoj federativnoj

jugoslovenskoj državi. Jugoslovenskoj vladi

u izgnanstvu uskraćena su sva prava i

ustanovljen je Nacionalni komitet

134

oslobo|enja Jugoslavije kao jedina narodna

vlada. AVNOJ je priznao višenacionalnu

prirodu Jugoslavije i životnu potrebu da se

očuva jugoslovenski identitet. Zato je

odlučeno da narodi i narodnosti koji ulaze

u sastav Jugoslavije treba da ostanu

ujedinjeni u novoj jugoslovenskoj

federaciji, kao zajednici jednakih naroda i

narodnosti. [to se tiče stava na samom

Kosovu, jedan izvor iz britanskog Forin

ofisa primećuje:

“ Ne može se dovoljno naglasiti da je

preovladjujući činilac stava albanskog

stanovništva na Kosovu njihov strah od

povratka pod jugoslovensku vladavinu. Ali,

odnosi izme|u Albanaca i starih srpskih

stanovnika Kosova, odnosno,srpskih

porodica koje su se tamo naseljene već 400

- 500 godina, bili su, uglavnom, vrlo

dobri. Nemci su rekli Albancima da su oni

tu došli kao prijatelji i oslobodioci koji

će ih zaštititi od Srba. Ali, ako

saveznici pobede u ratu, Kosovo će svakako

biti vraćeno britanskom savezniku

Jugoslaviji. Većina Albanaca na Kosovu

nema ničeg zajedničkog sa maršalom Titom.

Oni ga smatraju još jednim vidom srpsko-

crnogorske opasnosti, a njegova naklonost

prema Rusiji i komunizmu ga u njihovim

očima čini oru|em onoga što nazivaju

“ruskom sveslovenskom imperijalističkom

politikom”. Komunisti otvoreno priznaju da

su na Kosovu neomiljeni i kažu da ono malo

podrške koju uživaju tamo dolazi od

srpskog i crnogorskog življa. a Najmoćniju

grupu na Kosovu nesumnjivo čine albanski

135

iredentisti koji su ogorčeni antikomunisti

i koji uživaju podršku svih drugih

partija i svih staleža i profesija u toj

oblasti. Iredentisti ne pripadaju samo

jednoj partiji. Oni su pre grupa koja

uživa podršku svih partija, osim

komunista”.21

Konferencija u Bujanu

Izgleda da je delovanje Druge prizrenske

lige ozbiljno poremetilo planove

komunističkih snaga i vo|a

Narodnooslobodilačkog pokreta na Kosovu i u

Albaniji. Da bi umanjio autoritet te

organizacije, Fadilj Hodža je objavio članak

u listu “Lirija”, oktobra 1943. godine, u

kome je naveo da će se Narodnooslobodilački

odbor za te oblasti sastati “da nam

obezbedi punu slobodu i nezavisnost”. Odluka

da se održi ta konferencija doneta je na

sastanku Saveta Oblasnog komiteta KPJ za

Kosovo, u [aru, izmwedju 4. i 6. novembra

1943. godine.22 Tako je prva konferencija za

osnivanje Narodnooslobodilačkog odbora

sazvana 31. decembra 1943. i zasedala je do

21 PRO, FO, WO204/9536, 196824, File br. 293, 3

September 1944.

22 F, Rexhepi, The Struggle of the Albanians of

Kosovo and other areas of the Former Yughoslavia

for Self-Determination and National Unification,

during World War II - The Kosovo Issue - A

Historic and Current Problem, Tirana, 1996, str.

105.

136

2. januara 1944. godine, u jednoj kući u

selu Bujan, u planinskim predelima oko

Djakovice, na albanskoj granici.

Konferenciji je prisustvovalo 49

komunističkih predstavnika iz Albanije i sa

Kosova, od kojih 43 Albanca, 3 Srbina i 3

Crnogorca. Na toj konferenciji, koja je

kasnije dala povoda velikim raspravama,

delegati albanskih i jugoslovenskih

komunista pozvali su Albance sa Kosova da

se pridruže borbi protiv fašizma, u nadi da

će njihova pobeda utrti put ujedinjenju sa

Albanijom. Iako su stavovi zauzati u Bujanu

kritikovani u KPJ, čak i pre kraja 1944.

godine, oni su otkrili dve osnovne crte

tadašnje politike KPJ u odnosu na Kosovo:

želju KPJ da se tamošnji etnički Albanci

pridruže antifašističkom pokretu i

orijentaciju ka uključenju Albanije u

Jugoslaviju, ili, eventualno, u balkansku

komunističku federaciju posle rata.23

Najvažniji ciljevi konfrencije bili su

jačanje postojećih seoskih, mesnih i

okružnih Narodnooslobodilačkih odbora i

osnivanje novih, jača politčka aktivnost

kosovskog stanovništva, a naročito onoga

koje je bilo albanske nacionalnosti, kao i

sprečavanje sve većeg iseljavanja srpskih i

crnogorskih porodica iz te oblasti. Bujanska

konferencija je u zaključku pozivala narod

Kosova da se ujedini protiv Nemaca i

23 P. Simi}, The Kosovo and Metohija Problem and

Regional Security in the Balkans, Institute of

International Politics and Economics, Belgrade,

1996, str. 9.

137

usvojila je Rezoluciju. Ta Rezolucija je

sadržala jedan paragraf koji je doveo do

oprečnih stavova, ne samo tokom

konferencije, nego i u posleratnim

političkim raspravama:

“Kosovo i dolina Duka|in predstavljaju

teritoriju koja je uglavnim nastanjena

Albancima, koji i danas, kao što je

uvekbio slučaj, žele da se ujedine sa

Albanijom. Zato smatramo svojom dužnošću

da pokažemo pravi put kojim treba da idu

Albanci da bi ostvarili svoje težnje.

Jedini način da se Albanci sa Kosova i iz

doline Duka|in ujedine sa Albanijom jeste

zajednička borba, koju bi vodili zajedno

sa drugim narodima Jugoslavije, a protiv

okupatora i njegovih slugu, jer to je

jedini put kojim se može postići sloboda u

kojoj će svi narodi, pa i Albanci, moći

da odlučuju o svojoj sudbini, sa pravom na

samoopredeljenje do otcepljenja”.24

Ovim taj dokument izričito prihvata

ujedinjenje Kosova sa Albanijom. KPJ i

Glavni štab jugoslovenske vojske brzo

reaguju. Maršal Tito, Generalni sekretar KPJ

i Tempo, njegov vojni pomagač za južnu

Jugoslaviju, napisali su pisma u kojima je

oštro kritikovana bujanska Rezolucija.25 Od

tada, jugoslovenska istoriografija pomenutu

Rezoluciju uvek navodi kao političku grešku:

kako je dozvoljeno da se tako neodre|ena i

24 Rexhepi, The Struggle of the Albanians of

Kosova, str. 33.

25 Pipa, and Repishti, Studies on Kosova, str. 208

138

dvosmislena izjava uključi u završnu

rezoluciju tako važne konferencije? Postoje

razlozi koji to delimično objašnjavaju.

Osećao se izvestan stepen optimizma u

pogledu novog doba koje će nastupiti posle

rata. Fadilj Hodža, u to vreme član Oblasnog

komiteta KPJ i komandant Glavnog štaba za

Kosovo, kaže u svojim memoarima da je

izbegnuto postavljanje pitanja granica,

mada niko ne bi prihvatio podelu

Jugoslavije, ali bi svaki potencijalni

albanski pristalica NOP-a postavio pitanje:

“Gde je mesto mog naroda u svemu tome?” Na

to pitanje Hodža bi odgovorio:

”Rekao bih da moramo da se borimo,

pod vo|stvom Komunističke partije

Jugoslavije, da oslobodimo ovu zemlju. Još

je jasnije da će, ako socijalizam pobedi u

Albaniji i u Jugoslaviji, Kosovo biti u

Albaniji. To je bio, ne samo moj stav,

nego i stav Oblasnog komiteta.”26

Kada je, 1943. godine, pitanje buduće

granice izme|u Jugoslavije i Albanije

izgledalo nevažno, KPJ je mogla da daje

širokogruda obećanja. Sama Albanija bi,

možda, bila pripojena Jugoslaviji, kao

posebna federalna jedinica. Tito je odbacio

odluke usvojene u Bujanu, jer je verovao da

se one prerano bave pitanjima koja treba

rešavati posle rata. On je znao da bi

partizani izgubili previše pristalica kad bi

se izašlo u susret albanskim zahtevima.

Zato je odlučeno da se predratne granice

26 Relationship between Yugoslavia and Albania,

str. 67.

139

Jugoslavije ne menjaju. Enver Hodža se

tako|e složio da:

...”pitanje budućnosti Kosova i drugih

albanskih oblasti u Jugoslaviji ne treba

postavljati za vreme rata... da Albanci sa

Kosova treba da se bore protiv fašizma u

okviru Jugoslavije... da će problem Kosova

rešiti dve bratske partije i albanski

narod.”27

Ovaj dokument je odmah izazvao

nelagodnost. Pismo koje je CKKPJ uputio, 28.

marta 1944. godine, vo|ama oslobodilačkog

pokreta na Kosovu i Metohiji, a koje je

potpisao Titov najblži saradnik, Milovan

\ilas, sadržalo je i ocenu prve oblasne

konferencije. Pismo je podržalo smernice

Narodnooslobodilačkog odbora za Kosovo i

Metohiju, ali je, isto tako, na posredan

način, kritikovalo deo bujanske Rezolucije

koji se odnosio na težnje Albanaca sa Kosova

i iz Metohije da se priključe Albaniji.

Slično pismo poslato je Oblasnom komitetu

KPJ za Kosovo i Metohiju, 2. oktobra 1943.

godine. Pismo je poslao Vukmanović - Tempo,

koji je ostao me|u kosovskim partizanima. On

piše:

“[to se tiče budućih granica izme|u

Jugoslavije i Albanije, to će se rešiti

bratskim sporazumom i saradnjom izme|u NOP

Jugoslavije i Narodnooslobodilačkog odbora

Albanije, na osnovu prava na

27 E. Hoxha, With Stalin, Tirana, 1981, str. 137-

8.

140

samoopredeljenje naroda. Kako će granice

biti povučene, zavisiće od razvoja

političke situacije u Jugoslaviji i

Albaniji. U ovom trenutku ne smemo da

dajemo nikakve odre|ene izjave po tom

pitanju”.

Pošto je primilo pismo CKKPJ od 28. marta

1944. godine, vodjstvo pokreta otpora na

Kosovu je preduzelo mere da se izmeni deo

Rezolucije prve konferencije

Narodnooslobodilačkog odbora u kome se

govorilo o ujedinjenju tih delova sa

Albanijoim.28

O ispravnim i neispravnim delovima

bujanske Rezolucije se i dalje oštro

raspravljalo i raspravlja, sve do danas,

naročito u albanskoj dijaspori. U nedavnoj

vodjenoj raspravi, jedan Amerikanac

albanskog porekla, Vasil Camai, izneo je

mišljenje većine kosovskih Albanaca o tom

pitanju:

“Neprihvatljivo je da se ponosimo

političkim greškama iz prošlosti, ili da

ih propagiramo. To je slučaj sa

prenaglašenom propagandom vezanom za

bujansku konferenciju na kojoj su,

verujem, albanski, srpski i crnogorski

komunisti, koje su poučili srpski

antialbanski političari, pomogli da dodje

do druge okupacije Kosova i drugih oblasti

Jugoslavije nstanjenih Albancima. Ko su

bili izdajnici? Balisti ili bujanski

28 Marmullaku, Albania and the Albanians, str. 144.

141

komunisti, Fadilj Hodža, Mehmed Hodža,

Imer Pulja, Ali [ukrija, Džavid Nimani i

drugi, njima slični, oni koji su se borili

za srpsko-crnogorske interese sa

komunističkom zvezdom na kapama? Ukratko,

bujanska konferencija i raniji sastanak u

Mukje, avgusta 1943. godine, podržali su

albanski komunisti koji su se udružili sa

jugoslovenskim komunistima i pomogli

ponovnu podelu Albanaca”.29

Na to je odgovorio akademik albanskog

porekla, Sami Repišti, objasnivši da

bujanska konferencija nije bila politička

greška:

“Ona je bila politički ispravna! Ona

je, isto tako, predstavljala iskreni napor

mnogih komunistički nastrojenih kosovskih

Albanaca i "nacionalista” da se iznese na

videlo, u obliku jednog zvaničnog

dokumenta, osećanje koje preovladjuje

medju albanskim stanovništvom Kosova,

odnosno, pravo svih naroda na

samoopredljenje, kako je obećano

Atlantskom poveljom iz 1941. godine.

^injenica da je Tito odbacio Rezoluciju i

da ju je oštro osudila jugoslogvenska

komunistička partija, koja je želela da

očuva (pa čak i proširi) teritoriju

predratne Jugoslavije, ukazuje na to da

je Rezolucija, i po duhu i po slovu, bila

proalbanska i antijugoslovenska.

Rasturanje monarhističke Jugoslavije, s

obzirom na to da je bilo akt nasilja,

29 Illyria, 14-16 February 1994, str. 5.

142

me|unarodna zajednica nije priznala.

Shodno tome, ni “ujedinjenje” Kosova i

Albanije, 1941. godine, nisu priznali

saveznici koji su dobili rat. Tada se na

Kosovu pojavila nova grupa koja je

odbacila politiku fašističke Italije (i

kasnije nacističke Nemačke). To su bili

uglavnom komunisti i niihovi simpatizeri.

Njihov politički program, beskompromisna

borba protiv fašističkih okupatora,

uživala je punu podršku saveznika. U ratu

su se doga|aji odvijali u korist

antifašističke koalicije,pa je i uloga

komunista na Kosovu postala značajnija.

Oni su postepeno postajali glavna

politička snaga koju su priznavali

pobednički saveznici. Borbom protiv

fašizma oni su dobili moralno pravo da

predstavljaju stanovništvo Kosova. To su i

učinili u Bujanu, gde je opšte mišljenje

stanovništva bilo sadržano u jasnom i

nedvosmislenom iskazu: Ujedinjenje sa

Albanijom! Time su svi slojevi albanskog

društva došli do istog zaključ!ka. U

tome je istorijski značaj bujanske

Rezolucije”.30

U me|uvremenu, jedan izvor britanskog

Forin ofisa putovao je tajno kroz Kosovo i

Albaniju, avgusta 1944. godine, i

izveštavao:

“Pitanje budućeg statusa Kosova

izazivalo je kod svih goruću zebnju, čak i

medju onima koji žive daleko od Kosova,

30 Ibid., str. 5.

143

medju ljudima toliko različitih pogleda,

kao što su Enver Hodža, Mustafa Djiniši,

Imer Disnica. Svi su se slagali da je

pravično rešenje pitanja Kosova značajno

za Albaniju, i svi su se složili da se ono

može rešiti samo povratkom Kosova u

Albaniju. Svi su me preklinjali da

izdejstvujem od saveznika jednostavnu

deklaraciju, ne da će Kosovo biti vraćeno

Albaniji, nego, jednostavno, da će se

budućnost Kosova rešiti plebiscitom koji

će u toj oblasti biti održan pod nadzorom

saveznika. Ili, alternativno, deklaraciju

jugoslovenske vlade u Londonu da će se

složiti sa takvim plebiscitom... Kralj Zog

nije omiljen na Kosovu, uglavnom zato što

narod smatra da ga je imenovala

jugoslovenska vlada, a on je za uzvrat

podržao jugoslovensku dominaciju na

Kosovu. Najznačajnija politička ličnost na

Kosovu (1944) je Gani Kriezu, koji je

veoma probritanski orijentisan i izgleda

da je veoma sposoban i inteligentan čovek.

On je jedan od malog broja ljudi koji bi

verovatno mogli da okupe moćan zajednički

front protiv Nemaca na Kosovu“.31

Braća Kriezu su zastupala politiku

vojnog sučeljavanja za koje su tražili

britansku podršku. Gani je vodio pregovore

sa Britancima, manje ili više, sa znanjem

partizana. Zato su i Enver Hodža i Tito

svakako već bili odlučili da bi, sa njihove

tačke gledišta, bilo bolje da na Kosovu nema

31 PRO, FO, WO204/9536, 196824, File br. 293 - 3

September 1944.g.

144

nikakvog otpora, nego da se uspešno pruži

otpor pod vo|stvom Gani Kriezua, uz

britansku podršku. Tako je plan braće Kriezu

osu|en na propast.32 Britanski izvori tvrde

da je NOO znao da su “etničku Albaniju” i

“Veliku Albaniju”, kao pojmove, izmislili

Nemci da bi zavarali Albance.

“Ono što mi želimo da učinimo je da

organizujemo Kosovo u bataljone i brigade

NOP, da se bore protiv Nemaca sada, u

saradnji sa jugoslovenskim partizanima

koji se bore protiv Nemaca i čiji je cilj

da obezbede slobodu svim narodima

Jugoslavije. Ti će partizani ostaviti

Kosovu da odluč!i o svom putu, na osnovu

Atlantske povelje koju garantuju SAD, SSSR

i Velika Britanija. To je jedini način

rešavanja pitanja Kosova, način kojim se

Kosovo može vratiti Albaniji”.33

Ujedinjeni savez antifašističke omladine

Jugoslavije (USAOJ) je na svom drugom

kongresu, održanom u Drvaru, maja 1944.

godine, optužio predratni jugoslovenski

režim za nategnute me|uetničke odnose na

Kosovu. U pismu koje je potpisalo 1.150

delegata USAOJ je, izme|u ostalog, navedeno

sledeće:

32 Za prikaz odnosa bra}e Krieziu sa Britancima, v.

Hibbert, Albania’s National Liberation Struggle,

and Julian Amery, Sons of the Eagle, London, 1948.

33 PRO, FO, WO204/9536, 196824, 5. June 1944. Izvod

iz dokumenta NOO {tampan u Albaniji 9. aprila

1944.

145

“Nenarodni režimi stare Jugoslavije su

svojom zločinačkom politikom u odnosu na

naše narode podvrgli albanski narod naše

oblasti najsurovijem izrabljivanju i

fizičkom istrebljenju i smišljeno su

podsticali šovinističku mržnju me|u

Albancima, Srbima i Crnogorcima na

Kosovu”.34

Do prvih meseci 1944. godine, Srbi i

Crnogoraci su se stalno, u talasima

iseljavali sa Kosova, prinu|eni da beže

posle zastrašivanja. Nije bilo moguće

organizovati samoodbranu u doseljeničkim

selima.Tako je 21. SS Divizija

“Skenderbeg”, u čijem sastavu su, kao što je

već rečeno, bila dva bataljona albanskih

dobrovoljaca, u proleće 1944. godine,

ubijala sve Srbe i Crnogorce na Kosovu, bez

razlike. To je dovelo do iseljenja, kako je

procenjeno, 10.000 slovenskih porodica.

Većina njih je otišla u Srbiju gde su se

neki doseljenici pridružili partizanskim

snagama, a veći broj se pridružio

Mihajloviću. Partijska organizacija na

Kosovu bila je znatno oslabljena odlaskom

slovenskih doseljenika koje su zamenili novi

kolonisti iz siromašnijih oblasti Severne

Albanije. Tako je počelo energičnije

pridobijanje Albanaca za NOP. Januara 1944.

godine, bilo je oko 400 članova partije na

Kosovu, od toga 45 Albanaca.35

34 Relationship between Yugoslavia and Albania,

Belgrade, 1984, str. 129.

35 Ibid., str. 128.

146

Završne faze rata

Kako se rat bližio kraju, narod na Kosovu je

uvidjao da se sreća okreće u korist

partizanskih snaga. U leto 1944. godine,

jedinice NOV su napredovale iz Sandžaka

prema Kosovu i Južnoj Srbiji. Da bi

koordinirao operacije u čitavoj toj oblasti,

Tito je, 2. septembra 1944. godine, Glavnom

štabu za Kosovo i Metohiju naložio da

promeni ime u “Operativni štab za Kosovo i

Metohiju” pod komandom Glavnog štaba za

Srbiju. Sporazumom izme|u Vrhovnog štaba NOV

za Jugoslaviju i Glavnog štaba NOV

Albanije, dve brigade NOV Albanije su prešle

na Kosovo, zajedno sa NOV Jugoslavije.

Zvanični jugoslovenski izveštaji tvrde da je

to učinjeno “da bi se jačalo poverenje

izme|u Albanaca, Srba i Crnogoraca, a u

svakom slučaju jepredstavljaloje nastavak

saradnje me|u oslobodilačkim vojskama dve

zemlje koja je počela još 1942. godine.”36

Za većinu Srba i Albanaca NOV Jugoslavije

i Albanije tada su postale neprijatelji.

Krajem 1944. godine, balisti su otvoreno

delovali u saradnji sa četnicvima Draže

Mihajlovića. Posle oduševljenja koje je

vladalo u Bujanu, Albanci su osećali da su

izdani. Njihovi rukovodioci nisu mogli da

shvate zašto se ne ujedinjuju sa Albanijom -

36 Ibid., str. 52.

147

konačno, to je bio razlog zbog koga su se

složili da se bore zajedno sa partizanima.

Oni Albanci koji su se odazvali pozivu KPJ

da se bore protiv fašizma učinili su to u

uverenju da će KPJ posle rata do kraja

poštovati načelo samoopredljenja do

otcepljenja, kao što je obećano. Oktobra

1944., nemačka vojska je počela da se

povlači iz Grčke, preko Kosova. Poslednje

borbe za oslobo|enje Kosova vo|ene su

oktobra i novembra 1944. godine, a čitavu

teritoriju su oslobodili krajem novembra

pobednički jugoslovenski partizani. Obračun

sa raznim kolaboracionističkim

organizacijama, a naročito sa Bali kombetar,

koji je tada brojao oko 9.000 ljudi, usledio

je vrlo brzo.

Albanski ustanak

Zbog saradnje sa silama Osovine, kosovski

Albanci su smatrani politički nepouzdanim, a

shodno tome i pretnjom stabilnosti i

teritorijalnom integritetu Jugoslavije. Tito

je shvatio da samo zadržavanjem Kosova

unutar granica Srbije može da se nada da će

pridobiti Srbe za komunizam. Zato su

partizani preduzeli veoma obimna vojna

dejstva u toj oblasti, sa ciljem da učvrste

svoju vlast i da se obračunaju sa mnogim

sumnjivim kolaboracionistima. Akcija je

obuhvatila mobilizaciju hiljada Albanaca,

Srba i Crnogoraca i njihovo hitno upućivanje

na front, da se u Banatu, Sremu Bosni i

Hercegovini, Hrvatskoj i Sloveniji bore

148

protiv Nemaca koji su se povlačili. Nare|eno

je da se prikupi oružje, a istaknuti

Albanci, čije nezadovoljstvo je raslo zbog

postupaka Jugoslovenske armije, bili su

uhapšeni. Kosovski Albanci su reagovali

opštim ustankom protiv partizana. Ustanak

su podržavali ostaci grupa balista i

četnika.

Ustanak je počeo pošto su Vrhovni štab NOV

i Glavni štab za Srbiju naredili nekim

albanskim brigadama da krenu u marš na

sever. Da bi se obezbedilo da to nare|enje

bude sprovedeno, 7. brigada, u čijem sastavu

su bili dobrovoljci iz Drenice, stacionirana

je u Podujevu. U to vreme, u Podujevo su

počeli da stižu izveštaji masakru civila u

Drenici, i rečeno je da se me|u žrtvama

nalaze i članovi porodica vojnika iz 7.

brigade. Partizanima iz Drenice je dato

odobrenje Operativnog štaba za Kosovo da

pošalju komisiju u Drenicu da proveri

izveštaj o masakru, a kada je ta komisija

stigla u Drenicu našla je dokaze da je

veliki broj albanskih civila ubijen.

Stanovnici su pokazali delegatima leševe

nekih 250 ljudi, koji su, vezani po šestoro,

plutali po reci Klini. Ti ljudi su bili iz

sela Skenderaj (sada Srbica) a mnogi od njih

ubijeni su sekirama. Komisija je podnela

izveštaj o svojim nalazima štabu

jugoslovenskih jedinica koji je, umesto da

preduzme mere za pronalaženje počinilaca

masakra, otvorio vatru na delegate.

Neposredno posle tog incidenta i tokom

149

sledeća dva meseca, oblast Drenice je

postala poprište ogorčenih borbi.37

Da bi ugušio pobunu, Vrhovni štab NOV je

poslao pojačanja na Kosovo, proglasivši ga

“vojnom zonom”, koja su bila pod neposrednom

komandom Vrhovnog štaba Jugoslavije. Potom

je usledilo nasilno prebacivanje stotina

mladih Albanaca na sever Jugoslavije, u

početku radi osnivanja Kosovskih brigada,

koje su kasnije priključene jugoslovenskim

vojnim jedinicama i novoustanovljenim

“radnim brigadama”.Pobunjenici iz oblasti

Drenice su, 2. decembra, napali Uroševac,

Gnjilane i kompleks rudnika Trepča. Tokom

sledeća dva meseca, pobunjenici, kojih je

bilo najviše 2.000, pružali su otpor

vojsci koja je brojala nekih 30.000 ljudi.

Februara 1945. godine, jugoslovenska vlada

je uvela preki sud, a vojska je preuzela

upravljanje Kosovom i smirivanje Kosova.

Iako nije moguće tačno proceniti broj

Albanaca ubijenih za vreme pobune, podaci

koje je prikupio njihov Nacionalni

demokratski komitet kažu da je oko 48.000

Albanaca izgubilo živote tokom ćestomesčnih

borbi. U njihovom odsustvu, srpske i

crnogorske vojne jedinice dovedene su na

Kosovo i prikazane kao oslobodioci. Nova

vojna uprava je ponovo otvorila rudnik

Trepča i privredno veoma važnu železničku

prugu Kraljevo - Kosovo Polje -

Skoplje.“Kontrarevolucionarne” snage su

37 Za zvani~ni srpski prikaz albanskog ustanka

1944-5. v. Spasoje Djakovi}, Sukobi na Kosovu,

Narodna Knjiga, Beograd, 1984.

150

slomljene i samo oko 200 ili nešto više

njihovih pripadnika ostalo je da se skriva

po zabitim delovima Kosova. Ponašanje

jedinica NOV prema Albancima oštro je

kritikovano na Prvom kongresu Komunističke

partije Srbije, održanom u proleće 1945.

godine.

Iako se veoma malo zna o političkim

ciljevima ustanka, intelektualni vo|a

pobune, Imer Beriša, zastupao je ujedinjenje

Kosova i Zapadne Makedonije sa Albanijom. Po

zvaničnim izveštajima, reč je o kažnjavanju

fašista i saradnika okupatora i o tome da je

ustanak bio “poslednji pokušaj da se

podstakne konrarevolucionarna pobuna koju bi

izazvali balisti i druge

kontrarevolucionarne snage, zajedno sa

izvesnim brojem Albanaca koji su dezertirali

iz brigade NOV Jugoslavije i postali

odmetnici”.38 Ali, istinu govoreći, to je

bio odvratni uzajamni masakr Srba i Albanaca

do kojeg je došlo posle I svetskog rata.

Jedno od najvećih zverstava dogodilo se u

Tivaru, u Crnoj Gori, gde je 1670 Albanaca

bilo saterano u tunel koji je zatim zazidan

tako da su se svi pogušili. Tako je Kosovo

ušlo posle rata u novu Federativnu

Jugoslaviju pod opsadom, a albansko

stanovništvo je smatrano, kao i 1918,

pretnjom novoj državi.

38 Relationship between Yugoslavia and Albania,

str. 53.

151