Uvod

Jedno od najkontroverznijih pitanja vezanih za arheologiju srednjeg paleolita predstavlja problem neandertalske modernosti. Modernost ponašanja u arheološkom zapisu najčešće se ogleda u prisustvu alatki od kosti, kompleksnije tehnologije okresivanja, sahranjivanju i izradi umetničkih predmeta i ličnih ukrasa. Mnogi autori navedeno dovode u vezu sa pojavom modernih ljudi, dok drugi smatraju da su Neandertalci, u dodiru sa Modernim ljudima ili samostalno, razvili sličan vid ponašanja. Manjak ovakvih pojava u arheolškom zapisu srednjeg paleolita doveo je do preovladavajućeg mišljenja da Neandertalci jednostavno nisu bili sposobni za ovakav vid ponašanja, te da ga usvajaju tek po dolasku modernih ljudi u Evropu. Međutim, autori poput Ziljaa (Joao Zilhao) i D'Erika (Francesco D'Errico) zastupaju stavove da su Neandertalci i te kako bili sposobni za ovakav vid ponašanja, kao i da je njegovo prisustvo dokumentovano i pre pojave Anatomski modernih ljudi u Evropu. Sa druge strane, autori poput Melarsa (Paul Mellars), ili krajnje kritički raspoloženog Gargeta (Rob Gargett), smatraju da neandertalski kognitivni kapacitet nije bio dovoljno razvijen za ovakvo ponašanje, kao i da pre modernih ljudi nije prisutan kod Neandertalaca. Ovakav stav je razumljiv, s obzirom na to da je broj indikatora za ovakvu pojavu u neandertalskom zapisu vidno manji nego kasnije, kod Anatomski modernih ljudi.

Indikatori za moderno ponašanje prilikom izrade ovog seminarskog preuzeti su od Seli MekBriti (Sally McBreathy) i Alison Bruks (Alison Brooks), sumirani u njihovom radu The Revolution that wasn't (McBreathy, Brooks 2000: 492). One u svom radu sumiraju rezultate gotovo svih dotadašnjih istraživanja u nekoliko parametara:

Apstraktno razmišljanje –sposobnost delovanja koje nije u vezi sa vremenom i prostorom,

Planiranje –sposobnost formulisanja strategije na osnovu iskustva Bihejvoralna, ekonomska i tehnološka inovativnost Simboličko ponašanje –sposobnost da se objekti, ljudi i apstraktni

koncepti prikažu vizuelno, vokalno ili znakovima.

O postojanju nekih od ovih parametara kod Neandertalaca raspravljaće se prilikom izrade ovog seminarskog rada.

1

Moderno ponašanje

Kada govorimo o modernosti kao konceptu vezanom isključivo za Anatomski moderne ljude, dva modela su najrasprostranjenija kod istraživača: tzv. „Kulturna evolucija“ nastupila ubrzo ubrzo po dolasku modernih u Evropu, pre oko 40 000 godina, i drugi model, po kojem su anatomska i bihejvoralna modernost nepogrešivo povezane, i napreduju polako jednom određenom putanjom. Međutim, kada govorimo o arheologiji kao nezavisnoj disciplini, moramo pretpostavke iznositi na osnovu arheoloških činjenica, a ne na osnovu toga koja je hipoteza o ljudskoj biološkoj evoluciji trenutno na snazi (D'Errico 2002: 189).

U svojoj opsežnoj studiji, Seli MekBriti i Alison Bruks raspravljaju o počecima modernog ponašanja, odnosno problematike njenog nastanka, njenim prvim nosiocima, kao i geografskom poreklu (Po njima anatomski moderni čovek na Afričkom kontinentu). Njihova studija pritom oštro kritikuje stanovište evropskog modela pojave modernosti (Mcbreathy, Brooks 2000). Međutim, skorašnji nalaz školjke sa cik-cak urezima sa Trinila na Javi mogao staviti Homo Erektusa u prvi plan kada se govori o pojavi modernog ponašanja, jer se najstariji pre toga evidentirani tragovi sličnih ureza vezuju za komade okera sa sličnom šemom urezivanja, pronađenim u Blombosu, na samom jugu Afrike. Što se tiče Blombosa, on je dao potvrdu istraživačima da su naši preci (Homo Sapiens Sapiens), doneli svoje razvili svoje kognitivne sposobnosti u Africi, najmanje 30 hiljada godina pre dolaska u Evropu (D’Errico 2002: 188). Ono što iznenađuje jeste vremenska distanca između ovih nalaza, s obzirom na to da se sloj iz kog potiču komadi okera datuje u Srednji paleolit Afrike (ca. 75 000 BP), dok je Trinil datovan približo pola miliona pre današnjice (maksimalan datum 0.54 ± 0.1 miliona godina pre današnjice) (Joordens et al. 2014: 228).

S obzirom na to da je prisutno sve više materijalnih ostataka koji neposredno ukazuju na neke od aspekata modernog ponašanja kod Neandertalaca, i, kao što je gore pomenuto, čak Homo Erektusa, moramo se zapitati kada i šta bi to moglo dovesti do ovakvog ponašanja. Koja je biološka i normativna podloga dovela da pojave kultura i onoga što nas čini ljudima –jezika, apstraktog mišljenja i simboličkog ponašanja(Burdukiewicz 2012: 399). Skoro je ustanovljeno da ljudi nisu jedini koji imaju kulturu ili simboličko ponašanje, a istraživači potvrđuju postojanje ovih pojava kod mnogih životinjskih vrsta. To se može protumačiti i kao doživljavanje kulture kao efekta, pre nego finalnog proizvoda ili cilja. Semiologija (nauka koja se bavi simbolima), definiše simbole kao posrednike u komunikaciji. Kako je prikazano od strane Riberia i saradnika (2007), zeleni majmuni u Africi poseduju neke osnovne semiotičke simbole. Kada se ubace u kompjutersku simulaciju pokazuju da odnos između “predatora-učitelja” i “učenika” imaju mali uticaj na grešku u prepoznavanju simbola. Ovo potvrđuje

2

postojanje simboličkog ponašanja kod životinja, i pokazuje da moć simbola proističe iz mehanizama asocijativnog učenja. Međutim, ovakav tip ponašanja je mnogo kompleksniji kod ljudi, i može se pripisati “bolje povezanim” asocijativnim neuronima, koji su sposobni da podrže kompleksnost gramatičkih kategorija (Burkudiewicz 2012: 399).

Kada uzmemo u obzir činjenicu da su arheološki ostaci svepristutni i brojni, dok su ljudski ostaci retki, lako je unapred predpostaviti da su biološka i bihejvoralna modernost usko povezane, moramo uzeti u obzir da je u pitanju „working hypothesis“, te da se njena tačnost mora empirijski proveravati na arheološkom zapisu (D'Errico 2003: 189).

Neandertalci

Kosti nalik na ljudske pronađene su u dolini reke Neander kod Dizeldorfa. Identifikovane su kao približne ljudskim ali ne u potpunosti iste, kasnije su pripisane novoj vrsti –Homo neanderthalensis. Neandertalci su često opredeljeni i kao podvrsta roda Homo sapiens, odnosno Homo sapiens neanderthalensis (Saniotis, Heneberg 2010: 3). Do današnjeg dana, dokumentovano je preko 500 individua opredeljenih ovoj vrsti na prostoru Evroazije, datovanih od 400 kya do 25 kya, u različitim ekološkim uslovima (Gamble 1999).

Što se tiče njihove uloge u današnjem svetu, naglašena je njihova uloga u poreklu modernih ljudi. Ovi modeli su u rasponu od „izumrla vrsta bez predaka“ do „moderni ljudi“. Sve poznate rekonstrukcije predstavljaju pojednostavljeno prikazivanje njihovih prepoznatljivih karakteristika, koje ne pokazuju stupanj međusobnih razlika nenadertalskih populacija, dok se u poslednje vreme prikazuju i kao nabijeniji, masivniji i sa dužim gornjim udovima u odnosu na Homo sapiens sapiensa. Da bi rasčistili ovo pristrasno prikazivanje neandertalaca, Santios i Heneberg uporedili su 45 neandertaskih individua i 230 „modernih“ individua. Za Neandertalce, prosečna visina bila je 162,5 cm, prosečna težina 66,7 kg, a BMI (body mass index) 25,3, sa druge strane ove vrednosti su bile 167,3 cm, 66,4 kg i 23,7 BMI za Anatomski moderne ljude. Iako se neandertalci čine kao nešto masivniji i niži, ovakva razlika je zanemarljiva kada se uzme u obzir raznolikost današnjih ljudskih populacija (Santios, Henneberg 2010: 7).

Što se tiče genetskog nasleđa, postojanje neandertalskog udela u ljudskoj DNK dugo je bio opovrgavano, dok je poslednje mapiranje neadnertalskog genoma potvrđeno i to u proseku od oko 4% neandertalskog udela u genotipu današnjeg čoveka. Ovaj rezultat ne ide u prilog predstavljanju Neandertalca kao vrste biološlki potpuno različite od nas, i dalje tretira Neadertalce kao genetski različite i utvrđuje proces mešanja i hibridizacije, čega bi, između ostalog bila posledica isključivog porekla

3

Homo Sapiensa u Africi, dok se ignoriše činjenica njihovog zajedničkog egzistiranja u periodu od preko hiljadu godina na Bliskom istoku (Burkudiewitz 2012: 401).

Detektovanje modernosti u arheološkom zapisu

Kako je u uvodu već pomenuto, moderno ponašanje je utemeljeno na četiri odlike koje se tiču kako adaptacije tako i kognicije. Čak je predstavljena i lista arheoloških markera za moderno ponašanje (Slika 1). Ovaj pristup bio bi vijabilan, ukoliko bi „kriterijumi za detektovanje kriterijuma“ bili eksplicitnije opisani. Ono što autori, inspirisani pre svega Srednjim kamenim dobom Afrike, i u manjoj meri gornjim paleolitom Evrope, rade, jeste to da prave liste odlika koje bi se mogle pripisati modernom ponašanju. Možda bi za pojam modernosti ipak trebalo očekivati neku opsežniju studiju, npr. Komparativnu studiju različitih ljudskih zajednica kako bi se jasno ustanovoli kriterijumi, a potom i materijal koji bismo mogli prepoznati kao rezultat modernog ponašanja (D'Errico 2003: 189).

Slika 1. Odlike modernog ponašanja u arheološkom zapisu (Preuzeto od: D’Errico 2003)

Ako ipak uslovimo odlike modernog ponašanja na arheološki zapis jednog regiona, ili jedne ljudske vrste, kakvu istraživačku vrednost one imaju kada ih

4

uporedimo sa drugim vrstama koje se razvijaju u drugim regijama, pod drugačijim uslovima i evolutivnim putanjama? Na šta D'Eriko dodaje i:

„As I will show, when I use this criteria, questionable as they are, to compare the African Middle Stone Age...and the material cultre left by Neanderthals, no dramatic differences appear between the two records.“

-D'Errico, 2003

Ekologija i strategije preživljavanja

Kao što je napomenuto, neanderalske zajednice uspešno preživljavaju jedan dug period, na prilično širokoj geografskoj regiji. Musterijen, odnosno evroazijski srednji paleolit, predstavlja splet veoma uspešnih adaptacija (Kuhn 2013: 105). Po Binfordu (1989), nosioci kultura srednjeg paleolita i srednjeg kamenog doba bili su ograničeni na strvinarenje i da nisu bili sposobni da love krupnu divljač. Sa druge strane, Stajner i Kun ih smatraju sposobnim za lov krupnije divljači, ali izose i stav da su i pored toga preferirali strvinarenje.

Ipak, neki autori tvrde da stvari i nisu izgledale baš tako. Kada se pregleda arheozološki materijal, moguće je zaključiti da su Neandertalci bili krajnje vešti u lovu, kao i da su predhodni zaključci doneseni na osnovu loše dokumentovanog materijala, kao što je čuvanje samo prepoznatljivih kostiju, ili nemara istraživača. Iako ovo ne mora biti u potpunosti tačno, sigurno važi za neke od ključnih lokaliteta (Marean, Assefa 1999: 27; 35). Što se tiče specijalizacije u lovu, primetna je na velikom broju lokaliteta: Biache-Saint-Vaas (ca. 200 000 BP), neandertalci pretežno love bizone (minimalan broj individua 70%), a na istom lokalitetu javlja se i lov na medveda, verovatno u hirbenaciji. Na lokalitetu Mauran prisutan je veliku broj bizona, koji su ubijeni i procesuirani na licu mesta, dok se na lokalitetu Salzgitter-Lebnstedt javlja sistematski lov na irvase, koji je možda ličio na one dokumentovane kod gornjepaleolitkih i inuitskih društava. Sa druge strane, kada govorimo o eksploataciji drugih ekosistema, na lokalitetima Figuiera Brava u Portugalu i Vangard cave na Gibraltaru, donose podatke o mogućoj upotrebi školjki u ishrani, kao i mogućem lovu na foke. Iako dokaza o eksploataciji marinskih resursa ima malo, niko ne obraća pažnju na činjenicu da se tokom ranog gornjeg paleolita školjke ne koriste, osim za izradu ličnih ornamenata (D'Errico 2003: 191).

U upotrebi su i drugi kopneni resursi, poput ptica, čija je eksploataija dokumentava na lokalitetima u Portugaliji, Španiji i Italiji, među kojima su i Figueira Brava, Cova Negra, Mochi, Fumane i dr. Zaključci o eksploataciji donešeni na osnovu same veličine ptičijih kostiju, a ne antropogenih tragova na kostima, tako da i dalje ostaje otvorena mogućnost da je akumulacija tih životinja bila prirodnim putem.

5

Međutim, mikro-ostaci pera na kamenim alatkama iz kasnomusterijenskog sloja sa lokaliteta Buran Kaya, govore da je ekspliatacija ptica ipak bila prisutna (D'Errico 2003:191-192).

Na lokalitetu Payre obrađena je serija artefakata sa minimalnim recentnim uticajem. Nakon upotrebe jasno određenih parametara, ustanovljeno je da je su na alatkama prisutni tragovi obrade ribe, mesa i kože, drveta, ali i biljka koje bi se mogle koristiti u ishrani (Hardy, Moncel 2011: 3-4). Imajući na umu da je neandertalska ishrana pretežno smatrana karnivorskom, upotreba biljaka u njihovoj ishrani je do skoro bila zanemarivana. Problem sa palobotaničkim ostacima je taj što se u mnogim uslovima neće očuvati, ili samo delimično očuvati. Primetno je da se ostaci biljaka u neandertalskom zapisu gotovo po pravilu očuvaju samo u klimatskim uslovima koji to dozvoljavaju (Bliski istok), tako da je moguće da je biljne ishrane bilo i u drugim regijama, ali da se njeni ostaci nisu očuvali usled nepovoljnih uslova (Sistiaga et al. 2014: 1). Sistiaga i saradnicimi su prošle godine objavili rad o fekalnim biomarkerima kod Neandertalaca, i time objavili prvi direktan dokaz o neandertalskoj ishrani. U radu je direktno potvrđena hipoteza o Neandertalcima svaštojedima (Sistiaga et al. 2014: 5)

Tehnološka inovativnost Neandertalaca

Iako neki autori smatraju srednji paleolit za jednolično razdoblje, bez preterano mnogo inovacija, neki autori argumentovano opovrgavaju ovakav pravac razmišljanja. Musterijen je smatran za kulturu neposredne tehnologije, sa niskim stupnjem konceptualizacije. Međutim, nalazi poput kopalja u Schonigenu, koje se datuju u donji paleolit govore da do takvom ponašanja dolazi mnogo pre musterijena (pre oko 400 000 godina) (D'Errico 2003: 193).

Sada već davne 1963. godine, na lokalitetu Koningsaue kod planine Herz na severu Nemačke, u geološkom sloju datovanom na oko 80 000 godina pre današnjice, pronađeni su ostaci biljne smole. On je na sebi imao negativ kamene alatke, ostatke drveta i čak otisak prsta. Što je direktan ukazatelj o usađivanju alatki u koplje ili dršku (Koller et al. 2001: 386-387). Što u ovom slučaju neposredno pobija stav o nepostojanju usađenih alatki kod musterijena. Slični ostaci pronađeni su na lokalitetu Umm El Tel u Siriji, s tim što su u ovom slučaju posvedočene kamene alatke sa tragovima bitumena, što bi bila još jedna potvrda postojanja ove tehnologije kod Neandertalaca (D'Errico 2003: 194). Ovakav vid ponašanja kod Neandertalaca do sada je bio u zapećku. Što se tiče kopalja, već su pomenuta ona iz Shonigena, koja pored onih iz Klaktona i Lehringena daju mnogo ranije dokaze o hominidskoj obradi drveta i ovog tipa oružja. Srednjepaleolitsi vrhovi kopalja, čak i invazivno retuširani i dalje imaju masivnu bazu, što ukaziju na masivnu dršku koplja. Ovo nam može ukazati na način lova kod

6

Neandertalaca: masivan vrh zahteva masivnu dršku, iako to orujže ima veliku probojnu moć, a kako poseduje mali domet, potrebno je bacati ga sa neposredne blizine. Što može dovesti do zaključka da se ovde pre radi o strategiji lova pre nego nekom modernom ponašanju (D'Errico 2003: 194).

Što se tiče tehnologije okresivanja, najčešće je kritikovan nedostatak standardizovanih alatki i laminarne tehnologije. Laminarna tehnologija smatra se tehnologijom koja povlači crtu između gornjeg i srednjeg paleolita. Nedostatak sečiva kod Neandertalaca smatra se nedostatkom modernog ponašanja, potrebnih kognitivnih sposobnosti, sposobnosti planiranja i slično. Uprkos ovom stavu, sada je jasno da su sečiva sistematski pravljena na više srednjepaleolitskih lokaliteta u Evropi i Bliskom istoku (D'Errico 2003: 192).

Kada govorimo o drugim vidovima inovativnih tehnologija, po nekim autorima utilitarni predmeti od kosti predstavljaju jedan od „okidača“ za moderno ponašanje. Koštane alatke tretirane su kao proizvod Anatomski modernih ljudi, međutim, koštane alatke se javljaju kod nekih kultura poznog srednjeg paleolita, kao što su ulicijen (Uluzzian) i šatelperonijen (Chatelperronian) (D'Errico, Zilhao et al 1998: 8-9). Kada je reč o koštanim alatkama u neandertalskom kontekstu, oni se tretiraju kao posledica kontakta sa modernim ljudima. Međutim, skorašnji nalazi koštanih glačalica sa lokaliteta Pech-de-L'Aze i Abry Perony, koji potiču iz slojeva musterijena ašelske tradicije, možda ukazuju da su Neandertalci ipak pravili prve koštane alatke u Evropi, i datuju se 47,710–41,130 Cal B.P (Sorresi et al. 2013: 14186-14187). Međutim, i dalje ostaje otvoreno pitanje da li je ovo posledica uticaja modernog čoveka na Neandertalca, ili je pak, neandertalski uticaj bio presudan za početak izrade ovog tipa alatki u poznijim periodima (Sorresi et al 2013: 14187).

Simboličko ponašanje kao indikator modernog ponašanja

Mnogim autorima jedan od glavnih indikatora predstavljaju ostaci simboličkog ponašanja: ostaci umetnosti i umetničkih predmeta, predmeta ličnog ukrašavanja, pigmenata za bojenje, sahranjivanje... Iako je primetan znatno manji broj ovakvih pojava kod Neadertalaca, kada primenimo parametre za moderno ponašanje definisane na osnovu ponašanja Anatomski modernog čoveka u Africi, može se reći da je jedan Neandertalac imao kognitivne sposobnosti jednake sa Anatomski modernim čovekom.

I dalje postoje neslaganja oko toga da li se neandertalci posedovali simboličku kulturu. Da li je nedostatak dovoljnog kulturnog razvitka kod Neandertalaca doprineo njjhovom nestajanju? Ili naprotiv, da li su Neandertalci, pored malo drugačije građe, bili jednako kreativni, i da li je njihov duhovni život bio podjednako razvijen kao kod afričkog

7

Homo Sapiensa. Jedan od argumenata za nestajanje neandertalaca jesto da su bili na nižem kulturnom stupnju od Anatomski modernog čoveka (Burkudiewitz 2012: 401).

U šatelperonijenskim slojevi na lokalitetu Grotte du Renne pronađen je veliki broj predmeta od kosti, odnosno predmeta ličnog ukrašavanja (Slika 2). Kako je datovanje za šatelperonijenske slojeve vrlo široko 49-21 kya(Mellars 2010.), autori poput Melarsa tvrde da je do toga došlo zbog poremećenosti slojeva, te da je zaključeno da se radu o prostom upadanju artefakata iz gornjih slojeva (Mellars 2010: 20147). Međutim, d'Eriko i Žiljao se ne slažu naglašavajući da je tokom iskopavanja lokaliteta na početku šezdesetih godina prošlog veka, Leroj-Guran (Leroi-Gourhan) zabeležio jasno izdvajanje svih slojeva na tom lokalitetu (d'Errico 1998: 6). Još jedno, skorašnje otkriće upada u oči prilikom diskusiji o postojanju ovakvih predmeta u neandertalskom zapisu, a o je otkriće obrađenih kandži orla iz Krapine Ove kandže orla belorepana, otkrivene pre više od 100 godina, na sebi nose jasne tragove obrade, i petpostavlja se da su bile deo nekakve ogrlice (Slika 3). Broj kandži na ovom lokalitetu veći je od celog korpusa kandži iz perioda srednjeg paleolita (Radovčić et al 2015: 1)

Slika 2. (Preuzeto od: Mellars 2011)

Slika 3. (Preuzeto od Radovčić et al 2015)

8

Od 58 sahrana u paleolitskom perodu, 38 bi ih se moglo pripisati srednjem paleolitu. Iako nema mesta pristupanju svakoj sahrani pojedinačno, što je i neophono prilikom deklamovanja o ovakvoj pojavi, može se prihvatiti da je veliki deo sahrana otkriven dosta rano, te da nismo u mogućnosti da iz njih izvučemo dovoljno informacija koje bi pomogle u prepoznavanju markera koji bi tu pojavu definisali kao namernu sahranu. Mnogi autori se slažu da su sahrane počele mnogo pre gornjeg paleolita ili kasnog kamenog doba (d'Errico 2003: 196).

Što se tiče ostataka umetnosti kod neandertalaca, može se reći da su oni najređi od svih ostataka. Međutim, isto se može reći i za ostatke ovog tipa u sredenjem kamenom dobu (d'Errico 2003: 198). Noviji nalaz ureza iz pećine Gorham na Gibraltaru, datovan 39 000 pre današnjice, predstavlja jedan od retkih nalaza tog tipa, i pored otisaka šaka u pećini El Castillo čije poreklo se ne može pripisati ni jednoj od dve populacije, čine dva jedina primera ove vrste kod Neandertalaca (Rodriguez-Vidal 2014: 13302). Sa druge strane, isto se može reći i za Anatomski moderne ljude u Africi, gde je najraniji nalaz datovan 27 000 godina pre današnjice (d'Errico 2003: 199).

Diskusija i zaključak

Pitanje modernog ponašanja predstavlja jednu vrlo važnu u arheologiji paleolita, i ono se može svesti na jedno pitanje „Kada postajemo ljudi?“. Kada uzmemo u obzir sve podatke do sada skupljene iz paleolitskog zapisa (slika 4), zaključujemo da ono što arheolozi opisuju kao moderno ponašanje nije karakteristično samo za moderne ljude, nego i neandertalce i hominide pre njih. Smatram da je pogrešno svoditi parametre modernosti, koji svode celokupno ponašanje ljudskog roda na nekoliko tipova nalaza. Kao što je već pomenuto, d'Eriko (2003) naglašava da defnisani parametri izgledaju kao da su inspirisani arheološkim srednjim kamenim dobom Afrike (McBreathy, Brooks 2000), i u manjoj meri gornjim paleolitom Evrope. Smatram da oni, kao takvi, ne mogu biti dobar ukazatelj o modernosti ranijih hominida, ili Neandertalaca, te da se time u startu odbacuje mogućnost postojanja modernih odlika njihovog ponašanja. A kada se uzme u obzir činjenica da sveukupno ponašanje ljudi danas nema mnogo veze sa našim lovačko-sakupljačkim precima, te da za nas, danas neki od ovih parametara nemaju mnogo smisla, čini se da je preći most između nas i Anatomski modernih ljudi, ili pak Neandertalaca podjednako teško. Čini se da Neandertalci poseduju iste kognitivne sposobnosti kao i njima savremeni Anatomski moderni ljudi.

Postojanje simbola i simboličkog ponašanja uslovljava neko univerzalno značenje ili smisao, manjoj ili većoj grupi individua, koji bi se prenosio s kolena na koleno. Čini se da mnogi istraživači nemaju ovo u vidu kada govore o simboličkom ponašanju kod prošlih zajednica. Čini se kao da smo i sami kao vrsta zaboravili

9

simboliku stvari koje nas okružuju, te nam se čini lakim pridavanje smisla šablonima urezanim u predmete rane praistorije. Što se tiče neandertalaca, i njihovog ponašanja, možemo zaključiti da imaju sve sposobnosti kao i savremeni im Anatomski moderni ljudi.

Slika 4. (Preuzeto od: d’Errico 2003)

10

Literatura

Burkudiewitz, J. M. 2012. The origin of symbolic behavior of Middle Palaeolithic humans: Recent controversies. Quaternary International 326–327 . 398–405

d’Errico, F., Zilhao, J. et al. 1998. Neanderthal Acculturation in Western Europe? A Critical Review of the Evidence and Its Interpretation. Current Anthropology, Vol. 39, Special Issue The Neanderthal Problem and the Evolution of Human Behavior. 1-44

d'Errico, F. 2003. The Invisible Frontier. A Multiple Species Model for the Origin of Behavioral Modernity Evolutionary Anthropology 12, Issue  4.  188–202

Gamble, C., 1999. The Palaeolithic Societies of Europe. Cambridge University Press,Cambridge.

Green, R.E., Krause, J., Briggs, A.W., 2010. A draft sequence of the Neandertalgenome. Science 328, 710-722

Hardy, B.L., Moncel, M.H. 2011 Neanderthal Use of Fish, Mammals, Birds, Starchy Plants and Wood 125-250,000 Years Ago. PLoS ONE 6(8): 23768. doi:10.1371/journal.pone.0023768

Joordens C. A. J. et all 2014. Homo erectus at Trinil on Java used shells for tool production and engraving. Nature 518. 228–231

Koller, J. 2003. High tech middle Paleolithic: Neanderthal-manufactured pitch.Journal of Archaeology 4(3). 385-397

Marean, C. W., Assefa, Z. 1999. Zooarchaeological evidence for the faunal exploitation behaviorof Neandertals and Early Modern Humans. Evol. Anthropol. 8:22–37.

McBreathy, S., Brook, A, 2000. The revolution that wasn't: a new interpretation of the origin of modern human behavior. Journal of Human Evolution 39, Issue 5 . 453–563

Mellars, P 2010. Neanderthal symbolism and ornament manufacture: The bursting of a bubble? PNAS 2010 107 (47) 20147-20148; http://www.pnas.org/content/107/47/20147.full.pdf

Radovčić, D. et al. 2015. Evidence for Neandertal Jewelry: Modified White-Tailed Eagle Claws at Krapina. PLoSONE 10(3): e0119802. doi:10.1371/journal.pone.0119802

Rodríguez-Vidal, J., et al 2014. A rock engraving made by Neanderthals in Gibraltar. PNAS 2014 111 (37) 13301-13306http://www.pnas.org/content/111/37/13301.full.pdf

11

Saniotis, A., Henneberg, M., 2010. Rehabilitating Neandertals: anthropological constructions of Neandertals in the process of ‘othering’. Before Farming 4, 1-11

Sorresi, M., et al. 2013 Neandertals made the first specialized bone tools in Europe. PNAS 2013 110 (35) 14186-14190;http://www.pnas.org/content/110/35/14186.full

12