principi ekonomije.doc

Visoka tehnološka škola strukovnih studija Šabac

Pojam ekonomije

Reč ekonomija potiče od grčke reči koja znači ,,onaj koji upravlja

domaćinstvom“. Na prvi pogled, njeno poreklo može izgledati neobično. Ali, ustvari,

domaćinstva i ekonomije imaju mnogo toga zajedničkog.

Jedno domaćinstvo mora da donese mnoge odluke. Mora da odluči: ko obavlja

određene zadatke i šta zauzvrat dobija? Ko kuva ručak? Ko pere veš? Ko dobija kolač

više posle ručka? Ko bira šta će se gledati na TV? Ukratko, domaćinstvo mora da

alocira svoje oskudne resurse na svoje članove, uzimajući u obzir sposobnosti, trud i

želje svakog člana.

Poput domaćinstva, i društvo mora da donosi mnogobrojne odluke. Društvo mora

da odluči koji će se poslovi obavljati i ko će ih obavljati. Potrebni su mu ljudi koji će

proizvoditi hranu, koji će praviti odeću, koji će kreirati kompjuterski softver. Kad

društvo jednom alocira ljude (kao i zemljište, zgrade i mašine) na različite poslove,

mora da alocira i autput dobara i usluga koje ti ljudi proizvode.

Mora da odluči ko će jesti kavijar, a ko krompir. Mora da odluči ko će

voziti ,,ferari“, a ko će se voziti autobusom.

Upravljanje resursima društva je važno jer su resursi retki. Retkost znači da

društvo ima ograničene resurse i da nije u stanju da proizvede sva dobra i usluge koja

ljudi žele da imaju. Baš kao što domaćinstvo nije u stanju da svakom svom članu da sve

što on ili ona poželi, tako ni društvo ne može svakom pojedincu pružiti najviši životni

standard kome on ili ona teži.

Ekonomija proučava kako društvo upravlja svojim retkim resursima. U većini

društava, resurse ne alocira jedan centralni planer, već se alokacija obavlja kroz

združene postupke miliona domaćinstava i preduzeća. Ekonomisti, stoga, proučavaju

kako ljudi donose odluke: koliko rade, šta kupuju, koliko štede i kako investiraju svoju

ušteđevinu. Ekonomisti proučavaju kako ljudi međusobno utiču jedni na druge. Na

primer, oni proučavaju kako mnoštvo kupaca i prodavaca nekog dobra zajednički

određuju cenu po kojoj se to dobro prodaje i količinu koja se prodaje. Ekonomisti

Principi ekonomije – 10 principa ekonomije 1


analiziraju sile i trendove koji utiču na ekonomiju u celini, uključujući rast prosečnog

dohotka, udeo stanovišta koji nije u stanju da nađe posao i stopu rasta cena.

Proučavanje ekonomije ima mnogo aspekata; a ovu oblast ujedinjuje nekoliko

centralnih ideja. U nastavku rada bavićemo se osnovnim principima ekonomije tj sa

deset principa ekonomije. Ovih deset principa su kratak pregled onoga što ekonomija

jeste.



DESET PRINCIPA EKONOMIJE

I KAKO LJUDI DONOSE ODLUKE

Nema misterije oko toga šta je ,,ekonomija“. Bilo da govorimo o ekonomiji Los

Anđelesa, SAD ili celog sveta, ekonomija uvek predstavlja grupu ljudi koji tokom

života svakodnevno stupaju u međusobne odnose. Pošto ponašanje ekonomije oslikava

ponašanje pojedinaca koji čine ekonomiju, posmatranje ekonomije treba započeti sa

četiri principa individualnog odlučivanja.

I.1 Princip 1: Ljudi se suočavaju sa izborom

„Ne postoji besplatan ručak!“

Odlučivanje rezimira

izreka: ,,Ne postoji besplatan

ručak“. Da bismo dobili nešto

što nam se dopada, obično

moramo da se odreknemo

nečeg drugog što nam se,

takođe, dopada. Odlučivanje

zahteva odmeravanje vrednosti

jednog cilja u odnosu na drugi.

Razmotrimo slučaj studentkinje koja mora da odluči kako da alocira svoj

najdragoceniji resurs - vreme. Može sve vreme da uči ekonomiju; može da uči

psihologiju; ili, može da podeli vreme na te dve oblasti. Za svaki sat koji provede učeći

jedan predmet, mora da se odrekne jednog sata koji je mogla da provede učeći drugi. Za

svaki sat koji provede u učenju, ona se odriče jednog sata koji je mogla da provede u

dremanju, vožnji bicikla, gledanju TV-a, ili na poslu s pola radnog vremena za dodatnu

sumu novca koju će moći da potroši.

Ili, posmatrajmo slučaj roditelja koji odlučuju kako da potroše porodični dohodak.

Mogu da kupe hranu, odeću ili da odu na porodični odmor. Ili, mogu da uštede jedan

deo svojih primanja za dane kad budu u penziji ili za fakultetsko obrazovanje svoje



dece. Kad odluče da potroše nešto novca na neko od ovih dobara, imaju manje novca

koji mogu da potroše na neko drugo dobro.

Kad se ljudi grupišu u društva, oni se suočavaju sa različitim vrstama izbora.

Klasičan izbor je izbor između „pušaka i butera“. Što više potrošimo na nacionalnu

odbranu (puške) da bi odbranili granice od stranih agresora, to manje možemo da

potrošimo na potrošačka dobra (buter) da bismo podigli životni standard kod kuće.

U savremenom društvu važno je odmeravanje vrednosti (izbor) između čiste

okoline i visokog nivoa dohotka. Zakoni po kojima preduzeća moraju da smanje

zagađenost povećavaju trošak proizvodnje dobara i usluga. Zbog visokih troškova, ova

preduzeća na kraju zarađuju manji profit, isplaćuju niže plate, naplaćuju više cene, ili se

ovi elementi kombinuju. Dakle, iako nam zakoni o zagađenju donose korist jer imamo

čistiju životnu okolinu i bolje zdravlje, oni imaju trošak u obliku smanjenja prihoda

vlasnika preduzeća, radnika i kupaca.

Još jedan izbor sa kojim se suočava društvo je izbor između efikasnosti i

pravičnosti. Efikasnost znači da društvo dobija maksimum od svojih oskudnih resursa.

Pravičnost znači da se koristi od tih resursa pravdeno raspodeljuju na sve članove

društva. Drugim rečima, efikasnost se odnosi na veličinu ekonomskog kolača, a

pravičnost na način raspodele tog kolača. Kad vlade kreiraju svoju politiku, često se

dešava da se ova dva cilja sukobljavaju.

Posmatrajmo politiku koja je usmerena na postizanje ujednačenije raspodele

ekonomskih dobrobiti. Neke od ovih politika, na primer, sistem socijalne pomoći ili

osiguranje u slučaju nezaposlenosti, pomažu onim članovima društva kojima je novčana

pomoć najpotrebnija. Druge politike, na primer, porez na dohodak pojedinca, zahtevaju

od finansijski uspešnih da doprinseu više od drugih u podršci vladi. Mada ove politike

donose korist kroz postizanje veće pravičnosti, one imaju i troškove u vidu smanjene

efikasnosti. Kada vlada raspodeli dohodak od bogatih ka siromašnima, ona smanjuje

nagradu za veće zalaganje na poslu, kao rezultat toga, ljudi rade manje i proizvode

manje dobara i usluga. Drugim rečima, kad vlada pokuša da iseče ekonomski kolač na

ujednačenije komade, kolač postaje manji.

Kada je ova tema u pitanju, posebno velike polemike potresaju SAD, moglo bi se

reći, decenijama. Upravo je pitanje oporezivanja bogatih bio velik motiv nekim



milionerima da se i direktno uključe u politički život. Interesantno je da su politički

programi zasnovani na oporezivanju bogatih do sada uvek zaustavljani nakon što bi bili

pokrenuti. Do kulminacije ova tema dolazi upravo u današnjosti. Aktuelni predsednik

Obama najžustrije zagovara poreza za bogate, ali, kao što je istorijski posmatrano bilo i

za očekivati, polako odstupa od svog, do sada, čvrstog stava. Krajem 2012-e godine

odjeknula je vest kako je Obama pristao da pomeri svoj prag bogatstva (i prag za

oporezivanje) sa 250.000,00 dolara na 400.000,00 dolara. Ni ova cifra nije konačna jer

još nije dobijen odgovor iz suprotnog tabora koji traži da dodatno oporezovani budu

samo oni koji na godišnjem nivou zarađuju više od 1.000.000,00 dolara.

Pre nego što iznesemo stav po ovom pitanju raščistićemo neke ključne stvari. Pre

svega, kod nas postoji uvrežena percepcija da su bogataši kriminalci, ljudi sumnjive

prošlosti, još sumnjivijeg morala, ali i ljudi koji su krivi zbog toga što je većina

stanovništva siromašna, što je država u raspadu, što se loše živi. I to nije samo danas

tako, ta percepcija ima svoju dugu istoriju postojanja na ovom prostoru.

Ako je neko došao do svog bogastva, ali i do 1000,00 dinara, na nezakonit način,

ako je nekoga opljačkao ili ako je prekršio pravne norme i tako stekao svoj imetak ili

njegov deo, onda se situacija sa takvom osobom ne razrešava debatom da li treba da

plaća veći porez, već tako što dotični biva procesuiran za dela koja je učinio i ako se

dokaže da je on kriv za ista tad ide u zatvor, imovina stečena krivičnim delom se

oduzima i problem je rešen na pravedan i efikasan način. Osećali smo potrebu da jasno

razlučimo pitanje stečenog bogatstva kako bismo na pravedan način dalje posmatrali

ideju dodatnog oporezivanja bogatih.

Uobičajeni "argument" da bogati trebaju da plaćaju veće poreze (koncepcija

progresivnog oporezivanja) sastoji se u "objašenju" da onaj ko ima više treba i da plati

više poreza, i obrnuto. Kakav je to argument? Šta on poručuje? Šta je njegova smisao?

Poruka je potpuno jasna: ajde da oporezujemo više one sposobnije i uspešnije,

kako bismo mogli da finansiramo one neuspešnije i nesposobnije koji se nalaze ili na

socijalnoj pomoći ili u birokratsko-političkim stolicama. Niko od njih ne pravi novu

vrednost. Niko od njih ne gura društvo napred. Niko od njih ne pravi tehnologije, izume

i profite koji su osnovne pretpostavke ukupnog napretka. U pitanju su, budimo jasni,

paraziti koji troše novac koji su zaradili drugi.



Postavljamo pitanje zbog čega bi društvo tolerisalo one koji ne doprinose

napretku društva? Njih niko ne može terati da rade, ali onda nije pravedno ni da budu na

grbači uspešnih u tom društvu. Svako snosi odgovornost za život koji je izabrao. I nije

pravedno da drugi plaćaju greške svakog od nas. Iznad svega, svako snosi odgovornost

za svoj život.

Uspešni trebaju svakom društvu. Njih ne treba tlačiti. Na njih ne treba svaljivati

nepotrebne terete. Njima treba omogućiti normalne uslove. Neka budu još uspešniji.

Neka budu još bogatiji. Njihov uspeh može imati povoljne posledice po sve nas.

Spoznaja da ljudi moraju da vrše izbor ne govori nam sama po sebi koje će odluke

oni doneti ili bi trebalo da donesu. Student ne bi trebalo da napusti studije psihologije

samo zato što bi, ako to uradi, povećao vreme koje mu stoji na raspolaganju za

studiranje ekonomije. Društvo ne treba da prestane da štiti okolinu samo zato što

regulacija u toj oblasti smanjuje naš materijalni životni standard. Siromašne ne treba

zanemarivati samo zato što pomoć koja im se pruža smanjuje njihovu motivaciju za rad.

Ipak, saznanje da se u životu mora vršiti izbor jeste važno, jer će ljudi verovatno

donositi dobre odluke samo ako razumeju mogućnosti koje im stoje na raspolaganju.

I.2 Princip 2: Trošak nečega jeste ono čega se odričete da biste to dobili

Pošto ljudi moraju da biraju, odlučivanje podrazumeva da se vrši poređenje

između troškova i koristi alternativnih pravaca delovanja. U mnogim slučajevima trošak

neke aktivnosti nije tako očigledan kao što to na prvi pogled izgleda.

Posmatrajmo, na primer, odluku da li da se upišete na fakultet. Korist je u

intelektualnom obogaćenju i životu sa boljim mogućnostima za zaposlenje. Ali, šta je

trošak? Da biste odgovorili na ovo pitanje, možete doći u iskušenje da saberete sav

novac koji trošite na školarinu, knjige, sobu i hranu. Ipak, ovaj ukupni iznos ne

predstavlja na pravi način ono čega se odričete da biste proveli jednu godinu na

fakultetu.

Prvi problem koji se javlja u vezi s ovim odgovorom jeste da on uključuje neke

stavke koje, u stvari, ne predstavljaju troškove pohađanja fakulteta. Čak i da ste

prekinuli školovanje, morali biste negde da spavate i da se hranite. Soba i hrana

predstavljaju troškove pohađanja fakulteta samo u onoj meri u kojoj su skuplji na



fakultetu nego negde drugo. Ustvari, troškovi sobe i hrane na fakultetu mogu da budu i

manji nego kirija i ishrana koju biste platili da živite za svoj groš. U tom slučaju, ušteda

koju biste ostvarili na sobi i hrani predstavlja korist od pohađanja fakulteta.

Drugi problem sa ovakvim proračunom troškova jeste da izostavlja najveći trošak

odlaska na fakultet – vaše vreme. Kad provedete jednu godinu slušajući predavanja,

čitajući udžbenike, pišući seminarske radove, niste u stanju da to vreme provedete

radeći neki posao. Za većinu studenata, plata koje se odriču da bi pohađali fakultet

predstavlja najveći pojedinačni trošak njihovog obrazovanja.

Oportunitetni trošak neke stvari

jeste ono čega se odričete da biste tu

stvar dobili. Prilikom donošenja bilo

koje odluke, recimo, da li da se upišu

na fakultet, donosioci treba da budu

svesni oportunitetnih troškova koji

prate svaki mogući postupak. U stvari,

oni ih obično i jesu svesni. Sportisti

stasali za fakultet, koji mogu da zarade

milione ako napuste školovanje i

profesionalno se bave sportom, u

potupnosti su svesni da je njihov

oportunitetni trošak studiranja na

fakultetu veoma visok. Ne iznenađuje

njihov zaključak da korist od studiranja

nije vredna troška.

Kobi Brajant se opredelio da umesto

odlaska na koledž, odmah nakon srednje

škole, sportsku karijeru nastavi u NBA za

milionski ugovor.

I.3 Princip 3: Racionalni ljudi ramišljaju o „graničnim slučajevima“

Odluke u životu retko su isključivo crno-bele, uključuju i nijanse sive. Za vreme

ručka, odluka koju donosite nije da li ćete gladovati ili se prejesti, nego da li ćete uzeti

još jednu kašiku krompir-pirea. Za vreme ispitnog roka, vaša odluka nije da li ćete

potpuno zanemariti ispite ili ćete učiti 24 sata dnevno, nego da li ćete provesti još jedan

sat pregledajući beleške umesto da gledate televiziju. Ekonomisti koriste termin

granične (marginalne) promene da bi opisali stalna sitna prilagođavanja postojećeg



plana delovanja. Imajte na umu da „margina“ znači „granica“, pa marginalne ili

granične promene predstavljaju podešavanja u okviru granica onoga što činite.

U mnogim situacijama, ljudi donose najbolje odluke ako razmišljaju o graničnim

slučajevima. Pretpostavimo, na primer, da pitate prijatelja za savet koliko godina da se

školujete. Ako on bude poredio način života osobe sa doktorskom titulom i sa načinom

života nekoga ko je napustio osnovnu školu, verovatno ćete se požaliti da vam ovakvo

poređenje ne pomaže pri donošenju odluke. Već ste stekli izvesno obrazovanje i

verovatno treba da odlučite da li da provedete još jednu ili dve godine u daljem

školovanju. Da biste doneli ovakvu odluku, potrebno je da znate dodatne koristi koje će

vam doneti još jedna godina školovanja (veću platu tokom života i radost učenja) i

dodatne troškove koje ćete pretrpeti (školarina i plata koje se odričete dok se školujete).

Poređenjem marginalnih koristi i marginalnih troškova u stanju ste da procenite da li

vredi školovanju posvetiti još jednu godinu života.

Kao drugi primer uzmećemo

avio-kompaniju koja treba da

odluči koliko treba da naplati kartu

putnicima koji su na „čekanju“.

Pretpostavimo da let aviona sa 200

sedišta unutar zemlje avio-

kompaniju košta 100.000 dolara. U

ovom slučaju, prosečni trošak

svakog sedišta iznosi 100.000

dolara/200, što iznosi 500 dolara..

Mogli biste doći u iskušenje da zaključite kako avionska kompanija nikad ne bi

trebalo da prodaje kartu ispod 500 dolara Međutim, avio-kompanija može da poveća

svoj profit ako razmišlja o graničnim slučajevima. Zamislite da avion treba da poleti sa

deset praznih sedišta, a da se putnik na čekanju nalazi na ulazu, spreman da plati 300

dolara za sedište. Treba li avio-kompanija da mu proda mesto? Naravno da treba. Ako

avion ima praznih sedišta, trošak dodavanja još jednog putnika je zanemarljiv. Mada

prosečni trošak prevoza jednog putnika iznosi 500 dolara, marginalni trošak je trošak

samo jedne kesice kikirikija i konzerve osvežavajućeg pića koje će konzumirati dodatni



putnik. Sve dok na „čekanju“ putnik plaća više nego što iznosi marginalni trošak, isplati

se da mu se karta proda.

Kao što pokazuju ovi primeri, pojedinci i preduzeća mogu da donose bolje odluke

ukoliko razmišljaju o graničnim slučajevima. Racionalni donosilac odluke stupa u

akciju ako, i samo ako, marginalna korist akcije premašuje marginlni trošak.

I.4 Princip 4: Ljudi reaguju na podsticaje

Pošto ljudi donose odluke poređenjem troškova i koristi, njihovo ponašanje može

da se promeni kada se promene troškovi i koristi. Tačnije, ljudi reaguju na podsticaje.

Kad se poveća cena jabuka, ljudi odlučuju da jedu više krušaka, a manje jabuka, jer je

trošak kupovine jabuka veći. Uzgajivači jabuka, istovremeno, odlučuju da zaposle više

radnika i dobiju veći prinos jabuka, jer je korist od prodaje jedne jabuke takođe veća.

Kao što ćemo videti, uticaj cene na ponašanje kupaca i prodavaca na tržištu – u ovom

slučaju, na tržištu jabuka – ključan je za razumevanje funkcionisanja privrede.

CENE BENZINA U REGIONU

Grafikon 1. – Cene benzina u regionu



Kreatori javne politike nikad ne bi trebalo da zaborave na podsticaje, jer mnoge

politike menjaju troškove ili koristi sa kojima se ljudi suočavaju, a time menjaju i

ponašanje. Porez na benzin, na primer, podstiče ljude da voze manja kola koja troše

manje benzina. Taj porez podstiče ljude i da se voze javnim prevozom umesto da

koriste sopstvene automobile kao i da stanuju bliže radnom mestu. Da je porez dovoljno

visok, ljudi bi počeli da voze automobile na električnu energiju.

Kad kreatori politike ne uspevaju da shvate kako njihove politike utiču na

podsticaje, često dođu do rezultata koje nisu ni nameravali da postignu. Na primer,

razmotrimo politiku bezbednosti vožnje automobilom. Danas svi automobili imaju

ugrađene sigurnosne pojaseve, ali to nije bio slučaj pre 50 godina. Šezdesetih godina

dvadesetog veka knjiga Ralfa Nejdera Nebezbedni pri svakoj brzini izazvala je veliku

zabrinutost u pogledu bezbednosti vožnje. Kongres SAD je reagovao donošenjem

zakona prema kojima je sigurnosni pojas morao da postane deo standardne opreme na

novim automobilima.

Na koji način sigurnosni pojas utiče na bezbednost u vožnji? Direktni uticaj je

očigledan: kad osoba vezuje sigurnosni pojas, raste verovatnoća da će preživeti tešku

saobraćajnu nesreću. Ali, to nije kraj priče, jer zakon utiče i na ponašanje tako što menja

podsticaje. Relevantni faktori su brzina i opreznost s kojom vozači upravljaju svojim

automobilima. Spora i oprezna vožnja je skupa, jer troši vozačevo vreme i energiju.

Kada odlučuju u kojoj meri će biti oprezni, racionalni vozači vrše poređenje između

marginalne koristi koju donosi bezbednija vožnja i marginalnog troška. Oni voze sporije

i opreznije kad je korist od povećane bezbednosti velika. Ne iznenađuje, na primer, što

ljudi voze sporije i opreznije po zaleđenom, nego po suvom putu.

Razmotrimo kako zakon o korišćenju sigurnosnih pojaseva menja vozačev

obračun troškova i koristi. Sigurnosni pojasevi čine da saobraćajne nesreće manje

koštaju, jer smanjuju verovatnoću da će doći do povrede ili smrti. Drugim rečima,

sigurnosni pojasevi svode koristi na sporu i opreznu vožnju. LJudi reaguju na

sigurnosne pojaseve kao što bi reagovali na poboljšanje uslova na putu – bržom i manje

opreznom vožnjom. Krajnji rezultat zakona o vezivanju pojaseva, dakle, jeste veći broj

saobraćajnih nesreća. Smanjena bezbednost vožnje ima jasan, negativan uticaj na

pešake, koji mogu lakše da dožive nesreću, a (za razliku od vozača) nemaju koristi od

dodatne zaštite.



Na prvi pogled, ova rasprava o podsticajima i sigurnosnim pojasevima može da se

učini kao zaludno špekulisanje. Ipak, u svojoj studiji objavljenoj 1975. godine,

ekonomista Sem Pelcman pokazao je da su zakoni o bezbednim vozilima imali mnoge

od ovih posledica. Prema dokazima koje iznosi Pelcman, ovi zakoni proizvode manje

smrtnih slučajeva po saobraćajnoj nesreći i više saobraćajnih nesreća. Neto rezultat je

mala promena broja poginulih vozača i porast broja poginulih pešaka.

Vozni park u SAD Vozni park u Evropi

Pelcmanova analiza bezbednosti vožnje predstavlja primer opšteg principa da

ljudi reaguju na podsticaje. Mnogi podsticaji koje proučavaju ekonomisti konkretniji su

od zakona o bezbednosti vožnje. Nikog ne iznenađuje što ljudi voze manje automobile u

Evropi, gde su porezi na benzin visoki, nego u SAD, gde su porezi na benzin niski.

Ipak, kako pokazuje primer sa sigurnosnim pojasevima, politika može da ima posledice

koje nisu unapred očigledne. Kad analiziramo bilo koju politiku, moramo da uzmemo u

obzir ne samo direktne posledice, već i one indirektne koje se javljaju usled podsticaja.

Ukoliko ona menja podsticaje, uticaće na ljude da promene svoje ponašanje.



II KAKO LJUDI REAGUJU MEĐUSOBNO JEDNI NA DRUGE

Prva četiri principa razmatrala su kako pojedinci donose odluke. U svakodnevnom

životu mnoge odluke utiču ne samo na nas same, već i na druge ljude. Sledeća tri

principa pokazuju kako ljudi međusobno deluju jedni na druge.

II.1 Princip 5: Trgovina može svakog dovesti u bolji položaj

Verovatno ste na vestima čuli da su Japanci konkurenti SAD u svetskoj ekonomiji. Na

neki način to jeste istina, jer američka i japanska preduzeća zaista proizvode mnogo

istih dobara. Ford i Tojota konkurišu za iste kupce na tržištu automobila. Kompak i

Tošiba konkurišu za iste kupce na tržištu personalnih računara.

Ipak, lako je doći do pogrešnog zaključka kad se razmišlja o konkurenciji među

zemljama. Trgovina između SAD i Japana nije poput sportskog takmičenja, u kojem

jedna strana dobija, a druga gubi. U stvari, tačno je baš suprotno: trgovina između dve

zemlje dovodi obe zemlje u bolji položaj.

ROBNA RAZMENA SRBIJA-NEMAČKA

Godina Izvoz Uvoz Ukupno Saldo1990. 1111,62 1500,33 2611,66 -388,711991. 1111,30 1135,61 2251,91 -29,311996. 146,42 523,87 670,29 -77,451997. 218,01 644,54 862,55 -426,531998. 335,53 588,50 924,03 -252,971999. 165,25 384,39 549,64 -219,142000. 175,42 456,22 631,64 -280,802001. 230,05 549,95 780,00 -319,902002. 241,83 762,12 1003,95 -520,292003. 287,96 1020,65 1308,61 -732,692004. 372,70 1501,20 1873,90 -1128,502005. 445,80 1092,20 1538,00 -646,402006. 637,00 1251,10 1888,10 -614,102007. 937,50 2169,70 3107,20 -1232,202008. 1142,00 2704,40 3846,40 -1562,402009. 871,55 1944,34 2819,89 -1072,79

2010./jun 484,61 846,53 1331,14 -361,92

Tabela 1. – Robna razmena Srbija-Nemačka



Da bismo videli zašto, razmotrićemo kako trgovina utiče na porodicu. Kad jedan

član porodice traži posao, on ili ona konkuriše članovima drugih porodica koji traže

posao. Porodice postaju međusobni konkurenti kad idu u kupovinu, jer svaka porodica

želi da kupi najbolju robu po najnižim cenama. U izvesnom smislu, dakle, svaka

porodica u privredi konkuriše svim ostalim porodicama.

Uprkos ovoj konkurenciji, vaša porodica neće biti u boljem položaju ako se

izoluje od drugih porodica. Ukoliko bi se to desilo, vaša porodica bi morala da

proizvodi hranu i odeću sama za sebe, izgradi sama svoj dom. Jasno je da vaša porodica

dobija mnogo zahvaljujući svojoj sposobnosti da trguje sa ostalima. Trgovina

omogućuje svakom da se specijalizuje za aktivnosti koje najbolje obavlja, bez obzira da

li je to rad na farmi, šivenje ili izgradnja kuće. Ako trguju sa drugima, ljudi mogu da

kupe raznovrsnija dobra i usluge po nižoj ceni.

Baš kao i porodice, i države imaju korist od sposobnosti da međusobno trguju.

Trgovina omogućava državama da se specijalizuju za ono što najbolje rade i da koriste

raznovrsnija dobra i usluge. Japanci, su baš kao i Francuzi, Egipćani i Brazilci, naši

partneri u svetskoj ekonomiji u istoj meri u kojoj su nam i konkurenti.

II.2 Princip 6: Tržišta su obično dobar način da se organizuju ekonomske

aktivnosti

Pad komunizma u Sovjetskom Savezu i istočnoj Evropi osamdesetih godina

dvadesetog veka verovatno predstavlja najznačajniju promenu u svetu tokom poslednjih

pedeset godina. Komunističke zemlje funkcionisale su na polaznoj pretpostavci da su

centralni planeri u vladi u najboljoj poziciji da upravljaju ekonomskom aktivnošću. Ovi

planeri odlučivali su koja će se dobra i usluge proizvoditi, koliko će se proizvoditi i

trošiti ova dobra i usluge. Teorija na kojoj je počivalo centralno upravljanje glasila je da

je samo vlada u stanju da organizuje ekonomsku aktivnost na način koji će unaprediti

ekonomsku doborbit za zemlju u celini.

Danas je većina zemalja koje su nekad imale centralne planske privrede napustila

ovaj sistem i pokušava da razvije tržišnu privredu. U tržišnoj privredi, odluke

centralnog planera zamenjene su odlukama miliona preduzeća i domaćinstava.

Preduzeća odlučuju koga će zaposliti i šta će proizvoditi. Domaćinstva odlučuju za koja



preduzeća će da rade i šta će kupiti za svoje dohotke. Ova preduzeća i domaćinstva

zajednički deluju na tržištu, gde cene i lični interes rukovode njihovim odlukama.

Na prvi pogled, uspeh tržišnih ekonomija deluje zbunjujuće. Konačno, u tržišnoj

ekonomiji niko ne teži ekonomskoj dobrobiti za društvo u celini. Slobodna tržišta

sastoje se od mnogih kupaca i prodavaca, brojnih dobara i usluga i svi su prvenstveno

zainteresovani za ličnu dobrobit. Ipak, uprkos decentralizovanom odlučivanju i

donosiocima odluka koji su okrenuti ličnim interesima, tržišne ekonomije su se

pokazale kao izuzetno uspešne u organizovanju ekonomske aktivnosti koja unapređuje

ukupnu ekonomsku dobrobit.

U svojoj knjizi „Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda“ objavljenoj 1776.

godine, ekonomista Adam Smit izneo je najčuvenije zapažanje u oblasti ekonomije:

domaćinstva i preduzeća međusobno deluju na tržištima kao da su vođena „nevidljivom

rukom“ koja ih dovodi do željenih tržišnih ishoda. Jedan od ciljeva ove knjige jeste da

objasni kako ova nevidljiva ruka deluje kao čarobni štapić.

Cene su instrument pomoću kog nevidljiva ruka usmerava ekonomsku aktivnost.

Cene oslikavaju i vrednost nekog dobra za društvo, i trošak koji društvo snosi da bi to

dobro proizvelo. Pošto domaćinstva i preduzeća na osnovu cena odlučuju šta da kupe i

prodaju, oni i nesvesno uzimaju u obzir društvene koristi i troškove svojih postupaka.

Kao rezultat toga, cene vode pojedinačne donosioce odluka ka ishodima koji, u mnogim

slučajevima, maksimiziraju blagostanje društva u celini.

Važna posledica umešnosti nevidljive ruke da upravlja ekonomskom aktivnošću

jeste da: kad vlada sprečava cene da se prirodno usklađuju sa ponudom i tražnjom, ona

ometa sposobnost nevidljive ruke da koordinira milionima domaćinstava i preduzeća

koji čine privredu. Ovo pokazuje zašto porezi negativno utiču na alokaciju resursa:

porezi iskrivljuju cene, a posledično i odluke domaćinstava i preduzeća.

Ona objašnjava i još veću štetu koju nanose politike koje direktno vrše kontrolu

nad cenama, recimo, kontrola zakupnine. Na kraju, ona objašnjava i pad komunizma. U

komunističkim zemljama cene nisu određivane na tržištu već su ih diktirali centralni

planeri. Njima su nedostajale informacije koje se reflektuju kroz cene kad cene

slobodno reaguju na dejstvo tržišnih snaga. Centralni planeri pretrpeli su neuspeh jer su



pokušavali da vode ekonomiju držeći jednu ruku vezanu iza leđa – nevidljivu ruku

tržišta.

ADAM SMIT I NEVIDLJIVA RUKA

Možda je samo slučajnost što je čuvena knjiga Adama Smita „Bogatstvo naroda“

objavljena 1776. godine, iste godine kada su američki revolucionari potpisali

„Deklaraciju o nezavisnosti“. Ova dva dokumenta dele zajedničko gledište tog doba da

je najbolje da se pojedinci prepuste samima sebi, bez teške ruke vlade koja će upravljati

njihovim postupcima. Ovakva politička filozofija pruža intelektualnu osnovu za tržišnu

ekonomiju i slobodno društvo uopšte.

Adam Smit je rođen u Škotskoj 5. juna 1723. godine, a umro je 17. jula 1790-e. Izvršio je sistematizaciju svih ekonomskih znanja do tada. 1776. Godine je napisao delo ,,Istraživanje o prirodi i bogatstvu naroda“. Objasnio je princip rada manufakturnih radionica. Tvrdio je da je radna snaga jedini činilac proizvodnje. Jedini element tržišta koji je poznavao bila je ponuda. Dao je teoriju apsolutnih prednosti ili vrednosti. Tvrdio je da radna snaga kao činilac proizvodnje nije mobilna izmedju zemalja. Teorija apsolutnih prednosti ili vrednosti bazirala se na tome da zemlja treba da uvozi iz inostranstva proizvode koji su jeftiniji od domačih (najjeftiniji u svetu), a da izvozi robu koja se proizvodi po najnižim troškovima (najniže cene u svetu).

Statua Adama Smita u Edinburgu

Zašto decentralizovane tržišne privrede funkcionišu tako dobro? Da li zato što se

može računati da će se ljudi ponašati jedni prema drugima s ljubavlju i dobrotom?

Nipošto. Evo kako Adam Smit opisuje međusobno delovanje ljudi u tržišnoj ekonomiji:

Čovek skoro stalno zavisi od pomoći svoje braće i uzaludno je očekivati da će mu

je oni pružiti samo zbog svoje dobrote. Mnogo će lakše opstati ako njihovu ljubav

prema samima sebi okrene u svoju korist i pokaže im da je u njihovom interesu da učine

ono što on od njih zahteva... Ručak ne dobijamo zbog dobrote mesara, pivara ili pekara,

već zato što oni vode računa o sopstvenim interesima...



Namera svakog pojedinca nije da poveća javni interes, niti on zna u kojoj meri ga

povećava... Njegova namera je samo lični dobitak, i njega ovde, kao i u mnogim drugim

slučajevima, vodi nevidljiva ruka da bi postigao cilj koji je nameravao. Sledeći lični

interes, pojedinac često unapređuje interes društva uspešnije nego kada to zaista

namerava da čini.

Smit kaže da učesnike u ekonomiji motiviše lični interes i da „nevidljiva ruka“

ekonomije usmerava njihov lični interes ka podsticanju opšte ekonomske dobrobiti.

Mnoge Smitove ideje i danas zauzimaju centralno mesto u savremenoj ekonomiji.

II.3 Princip 7: Vlade su ponekad u stanju da poboljšaju tržišne ishode

Ako je nevidljiva ruka tržišta toliko moćna, zašto nam je potrebna vlada? Jedan

odgovor glasi da je nevidljivoj ruci potrebna vlada da je štiti. Tržišta funkcionišu samo

ako su zakonom zaštićena vlasnička prava. Poljoprivrednik neće uzgajati hranu ukoliko

očekuje da će mu neko prigrabiti žetvu, restoran neće služiti obroke ako nije siguran da

će ga gosti platiti pre odlaska. Svi se oslanjamo na policiju i sudove koje obezbeđuje

vlada kako bi zakonski zaštitila naša prava na ono što proizvodimo.

Postoji, međutim, još jedan odgovor na pitanje zašto nam je potrebna vlada: mada

tržišta obično predstavljaju dobar način da se organizuju ekonomske aktivnosti, od ovog

pravila postoje i neki važni izuzeci. Dva su glavna razloga za vladinu intervenciju u

ekonomiji – unapređenje efikasnosti i pravičnosti. Većina politika ima za cilj da uveća

ekonomski kolač ili da promeni način na koji se kolač deli.

Mada nevidljiva ruka obično vodi tržišta ka efikasnoj alokaciji resursa, to nije

uvek slučaj. Ekonomisti koriste termin tržišni neuspeh za situaciju u kojoj samo tržište

ne uspeva da postigne efikasnu alokaciju resursa. Jedan od mogućih uzroka tržišnog

neuspeha jesu eksternalije, odnosno uticaj postupaka jedne osobe na dobrobit neke

druge osobe. Na primer, klasični primer eksternog efekta je zagađenje. Još jedan

mogući uzrok tržišnog neuspeha jeste tržišna moć, koja se odnosi na sposobnost jedne

osobe (ili male grupe) da vrši nesrazmeran uticaj na tržišne cene. Na primer, ako je

svima u gradu potrebna voda, a postoji samo jedan bunar, vlasnik bunara ne podleže

rigoroznoj konkurenciji uz čiju pomoć nevidljiva ruka bi uspevala da zauzda lične



interese. U prisustvu eksternalija ili tržišne moći, dobro kreirana javna politika može da

poveća ekonomsku efikasnost.

Nevidljiva ruka ponekad ne uspeva da obezbedi da se ekonomski prosperitet

raspodeli pravično. Tržišna privreda nagrađuje ljude u skladu s njihovim sposobnostima

da proizvedu ono za šta su drugi ljudi spremni da plate. Najbolji košarkaš na svetu

zarađuje više od svetskog šampiona u šahu jednostavno zato što su ljudi spremni da

plate više da bi gledali košarku nego šah. Nevidljiva ruka ne obezbeđuje da svako ima

dovoljno hrane, pristojnu odeću i odgovarajuću zdravstvenu negu. Mnoge javne

politike, recimo, porez na dohodak i sistem socijalne zaštite, imaju za cilj postizanje

pravičnije raspodele ekonomske dobrobiti.

Reći da vlada u nekim slučajevima može da poboljša tržišne ishode ne znači da će

ona uvek to i uraditi. Javnu politiku ne kreiraju anđeli, već politički proces koji je

daleko od savršenog. Ponekad se politike kreiraju samo da bi nagradile političke

moćnike. Ponekad ih kreiraju lideri sa dobrim namerama koji ne raspolažu potpunim

informacijama. Jedan od ciljeva studija ekonomije jeste da vam pomogne da procenite

kada je vladina politika opravdana jer poboljšava efikasnost ili pravičnost, a kada nije.



III KAKO FUNKCIONIŠE PRIVREDA KAO CELINA

Započeli smo rad time kako pojedinci donose odluke, a zatim smo razmotrili

kako ljudi međusobno deluju jedni na druge. Sve ove odluke i međusobno delovanje

zajedno čine „ekonomiju“ ili „privredu“. Poslednja tri principa tiču se funkcionisanja

privrede kao celine.

III.1 Princip 8: Životni standard zemlje zavisi od njene sposobnosti da proizvede

dobra i usluge

Razlike u životnom standardu u različitim delovima sveta sve su izraženije.

Prosečni Amerikanac je 2000. godine imao dohodak u iznosu od 34.100 dolara. Iste

godine, prosečni Meksikanac zarađivao je 8.790 dolara, a prosečni Nigerijac 800. Nije

iznenađenje da ove velike razlike između prosečnih dohodaka oslikavaju razlike u

kvalitetu života. Stanovnici zemalja s visokim dohotkom imaju više televizora, više

automobila, bolju ishranu, bolju zdravstvenu zaštitu i duži životni vek nego stanovnici

zemalja sa niskim dohotkom.

Promene životnog standarda tokom vremena takođe su velike. U SAD su dohoci

tokom istorije rasli za oko 2 posto godišnje (uzimajući u obzir promene troškova

života). Po ovoj stopi, prosečni dohodak udvostručava se svakih 35 godina. Tokom

proteklog veka, prosečni dohodak uvećao se oko osam puta.

Šta objašnjava ove velike razlike u životnom standardu između zemalja i tokom

vremena? Odgovor je iznenađujuće jednostavan. Skoro sve promene životnog standarda

mogu da se pripišu razlikama u produktivnosti zemalja – odnosno, količini dobara i

usluga koju radnik proizvede za sat vremena. U zemljama u kojima su radnici u stanju

da proizvedu veliku količinu dobara i usluga po jedinici vremena, većina ljudi ima viši

životni standard; tamo gde su radnici manje produktivni, većina ljudi mora da se

zadovolji lošijim standardom. Slično tome, stopa rasta produktivnosti jedne zemlje

određuje stopu rasta prosečnog dohotka.

Fundamentalni odnos između produktivnosti i životnog standarda jeste

jednostavan, ali su posledice dalekosežne. Ako životni standard prvenstveno zavisi od



produktivnosti, onda su ostala objašnjenja od drugorazrednog značaja. Na primer,

možemo doći u iskušenje da porast životnog standarda američkih radnika tokom

proteklog veka pripišemo zakonima o sindikatima i minimalnoj nadnici. Ipak, pravi adut

američkih radnika jeste porast njihove produktivnosti.

PROSEČNA ZARADA STANOVNIKAPozicija Zemlja Ukupno u USD$

1 SAD 54,4502 Irska 50,7643 Luksemburg 52,8474 Švajcarska 50,2425 Australija 44,9836 Velika Britanija 44,7437 Kanada 42,2538 Norveška 46,1539 Južna Koreja 35,40610 Holandija 47,05611 Austrija 43,55512 Švedska 37,73413 Danska 45,56014 Japan 35,14315 Francuska 38,12816 Španija 34,38717 Finska 36,67618 Belgija 44,36419 Izrael 28,80420 Nemačka 40,22321 Italija 33,51722 Grčka 26,29523 Portugalija 22,74224 Republika Češka 19,63025 Slovačka 19,06826 Poljska 20,06927 Estonija 17,32328 Mađarska 19,437

Tabela 2. – Prosečna zarada stanovnika po zemljama u 2011. godini

Odnos između produktivnosti i životnog standarda ima značajne posledice i za

javnu politiku. Kad razmatramo kako neka politika utiče na životni standard, ključno

pitanje glasi kako će ona uticati na našu sposobnost da proizvedemo dobra i usluge. Da

bi povećali životni standard, kreatori politike moraju da povećaju produktivnost tako što



će obezbediti da radnici budu bolje obrazovani, da imaju sredstva koja su im potrebna

za proizvodnju dobara i usluga i pristup najboljoj raspoloživoj tehnologiji.

III.2 Princip 9: Cene rastu kad država štampa previše novca

Januara 1921. godine u Nemačkoj dnevne novine su koštale 0,30 maraka. Manje

od dve godine kasnije, novembra 1922. iste novine su koštale 70.000.000 maraka. Sve

ostale cene u toj privredi porasle su za sličan iznos. Ova epizoda predstavlja jedan od

najspektakularnijih istorijskih primera inflacije, porasta opšteg nivoa cena u ekonomiji.

Mada se u SAD nikad nije desila inflacija slična onoj u Nemačkoj, dvadesetih

godina dvadesetog veka, povremeno je inflacija ipak predstavljala problem za privredu.

Tokom sedamdesetih, recimo, ukupni nivo cena više se nego udvostručio, a predsednik

Ford nazvao je inflaciju „državnim neprijateljem br. 1“. Za razliku od tog perioda,

inflacija je tokom devedesetih godina bila na nivou od oko 3 posto godišnje, po ovoj

stopi bilo bi potrebno preko 20 godina da se cene udvostruče. Pošto visoka inflacija

nameće različite troškove društvu, održavanje inflacije na niskom nivou predstavlja cilj

kreatora ekonomske politike širom sveta.

Šta je uzrok inflacije? U skoro svim slučajevima visoke ili trajne inflacije, krivac

je, izgleda, isti – porast količine novca. Kada vlada emituje velike količine novca u

zemlji, njegova vrednost opada. Početkom dvadesetih godina u Nemačkoj, kad su cene

u proseku trostruko rasle mesečno, i količina novca je trostruko rasla svakog meseca.

Ekonomska istorija u SAD ukazuje na sličan, mada manje dramatičan zaključak: visoka

inflacija iz sedamdesetih bila je u vezi sa brzim rastom količine novca, a niska inflacija

iz devedesetih bila je u vezi sa sporim rastom količine novca.

Nikako nije za pohvalu to što je upravo naša zemlja postigla svetski rekord kada je inflacija u pitanju. U toku 1992. godine inflacija u SRJ iznosila je 19810,2%. Inflacija se nastavila i u 1993. godini.



Tokom 1993 SR Jugoslavija je bila pogođena hiperinflatornom krizom. To je najveća inflacija koja je zabeležena u Srbiji, a i u istoriji čovečanstva. Cene proizvoda su rasle veoma brzo čak i više od 300% za samo nekolika sata i često je dinar postajao samo parče papira. Kurs marke je skakao svakog dana. Sve više novca se štampalo i nove novčanice su imale sve više nula.

Ako je kafa koštala 1.000.000,00 dinara, za par sati bi cena kafe iznosila 2.000.000,00 dinara. Tri specifična činioca doprinela su ubrzanju inflacije i njenom prelasku u hiperinflaciju u proleće 1993.:

1. došlo je do masivne ekspanzije novčane mase usled drastičnog pojeftinjenja cene kredita u aprilu 1993.

2. trebalo je doneti odluku o finansiranju žetve 1993.3. desilo se zamrzavanje cena u skoro celoj trgovinskoj mreži. Zamrzavanje cena

juna 1993, pojavili su se špekulanati, šverceri, finansijeri, preduzetnici, bogati individualnih potrošači..

III.3 Princip 10: Društvo se na kratak rok suočava s izborom između inflacije i

nezaposlenosti

Kad vlada poveća količinu novca u ekonomiji, jedan od rezultata je inflacija.

Drugi rezultat, barem na kratak rok, jeste niži nivo zaposlenosti. Kriva koja ilustruje

ovaj kratkoročni izbor između inflacije i nezaposlenosti naziva se Filipsova kriva, po

ekonomisti koji je prvi istraživao njihov međusobni odnos.

Filipsova kriva i dalje predstavlja kontroverzno pitanje među ekonomistima, mada

u današnje vreme većina ekonomista prihvata ideju da se društvo na kratak rok suočava

sa izborom između inflacije i nezaposlenosti. To jednostavno znači da, tokom

jednogodišnjeg ili dvogodišnjeg perioda, mnoge ekonomske politike guraju inflaciju i



nezaposlenost u različitim smerovima. Kreatori politike suočavaju se s tim izborom bez

obzira da li inflacija i nezaposlenost započinju na visokom nivou (kao što se desilo

početkom osamdesetih), na niskom nivou (krajem devedesetih) ili negde između.

Izbor između inflacije i nezaposlenosti samo je privremenog karaktera, ali može

da potraje i nekoliko godina. Filipsova kriva je zato ključna za razumevanje mnogih

kretanja u ekonomiji. Konkretno, ona je važna za razumevanje poslovnog ciklusa –

nepravilnih i uglavnom nepredvidljivih fluktuacija ekonomske aktivnosti, izraženih

brojem zaposlenih ili proizvodnjom dobara i usluga.

Kreatori politike mogu da iskoriste izbor između inflacije i nezaposlenosti

primenom različitih instrumenata politike. Menjanjem obima troškova vlade, iznosa koji

ona oporezuje i količine novca koji se štampa, kreatori politike mogu da utiču na

kombinaciju inflacije i nezaposlenosti koja će se ostvariti u privredi. Pošto su ovi

instrumenti monetarne i fiskalne politike potencijalno toliko moćni, pitanje kako

kreatori politike treba da ih koriste da bi kontrolisali ekonomiju i da li uopšte treba da ih

koriste, predmet je stalne rasprave.



IV ZAKLJUČAK

Svaki ekonomski princip analizira proces reprodukcije, razmatra rezultate i

troškove reprodukcije preduzeća, a tek uzeti ukupno određuju ukupan rezultat kvaliteta

ekonomije preduzeća.

U praksi, principi produktivnosti, ekonomičnosti i rentabilnosti ostvaruju se

istovremeno; znači povezani su i ostvarenje jednog deluje na ostvarenje drugog. To se

može objasniti na primeru: ako se povećava količina proizvoda po jednom radniku

smanjuje se veličina troškova po jedinici proizvoda, a povećava se dobitak po jedinici

angažovanih sredstava.

Poslovanje preduzeća može biti ekonomično, a da nije rentabilno. Razlog ovom

odnosu mogu biti i niske prodajne cene proizvoda, slaba potražnja za proizvodima na

tržištu, visoki troškovi reprodukcije.

Poslovanje preduzeća može biti rentabilno, a da istovremeno nije ekonomično.

Razlog ovakvoj situaciji može biti konjuktura naših proizvoda na tržištu, što se

odražava kroz visoke prodajne cene, iako je poslovanje neekonomično. Ovakav odnos

može da bude kratkoročno povoljan, a na duži period ovakav odnos se ne može održati.


principi ekonomije.doc

Documents