Primo Levi

POTONULI I SPASENI

Prevela sa italijanskog Elizabet Vasiljević

2002

CLlO

Sadržaj

Predgovor/ 7 Pamćenje poniženja / 18

Siva zona / 30 Sramota / 63

Komunikacija / 81 Nasilje bez svrhe / 98

Intelektualac u Aušvicu /119 Stereotipi / 141

Pisma Nemaca / 158 Zaključak / 188

Pisati o paklu, razumeti pakao / 194 Jovica Aćin

Otad, u neki čudan čas, Taj bol se javlja hud,

I tek kad priču kažem svu, Tad lakša mi je grud.

S. T. KolridžPesma o starom mornaru, stihovi 582-5851

1 Preuzeto iz Antologije engleske romantičarske poezije, Na­učna knjiga, Beograd 1974, u prevodu dr Ranke Kuić. (Sve pri- medbe u knjizi dao je prevodilac.) - Prim. prev.

Predgovor

Prve vesti o nacističkim logorima počele su da se šire tokom presudne 1942. godine. Bile su neodređene, ali u jednoj stvari saglasne: govorile su o pokolju čije su razmere bile tako velike, okrutnost tako naglašena a obrazloženja tako nesuvisla da je javnost težila da ih odbaci zbog njihove bezumnosti. Značajno je kako su sami krivci znatno ranije predvideli to neprihvatanje; mnogi preživeli (između ostalih, Simon Vizental na po- slednjim stranicama knjige Ubice su među nama2) se- ćaju se da je esesovce zabavljalo da cinično podsećaju zatvorenike: „Kako god da se ovaj rat završi, mi smo ti koji smo ga dobili; neće biti nikog od vas da prenese svedočenje, pa čak i ako se neko izvuče, svet mu neće verovati. Možda će biti sumnji, rasprava, istorijskih is­traživanja, ali neće biti izvesnosti jer ćemo s vama uni­štiti i sve dokaze. A ako bi neki dokaz baš i ostao, ako bi neko od vas preživeo, ljudi će reći da su događaji o kojima govorite suviše monstruozni da bi se u njih po- verovalo: reći će da su to preterivanja savezničke pro­pagande, i verovaće nama, koji ćemo sve poreći, a ne vama. Mi ćemo stvarati priču o Lagerima, a ne vi.“

Neobično, ista ta misao („čak i ako ispričamo, ne­će nam verovati“ ) pomaljala se u vidu noćne more iz

2 Simon Wiesenthal, Doch die Mörder Leben, Droemer Knaur, 1967.

7

dubina beznađa logoraša. Gotovo svi povratnici, uživo ili u svojim pisanim sećanjima, spominju san koji im se često vraćao u noćima zatočeništva, različit u pojedi­nostima ali jedinstven u suštini: da su se vratili kući, da nekoj dragoj osobi s žarom i olakšanjem prepričava­ju patnje koje su preživeli, i da im ona ne veruje, šta- više, da ih čak ni ne sluša. U najtipičnijoj (i najsurovi- joj) varijanti tog sna, sagovorik se okreće i odlazi u tišini. To je tema kojoj ćemo se vratiti, ali već sad je važno naglasiti da su obe strane, i žrtve i dželati, bile vrlo svesne bezumnosti onoga što se događalo u Lage­rima, te stoga i mogućnosti da se u to ne poveruje: i, možemo ovde dodati, ne samo u Lagerima već i u ge­tima, u pozadini Zapadnog fronta, u policijskim stani­cama, u utočištima za mentalno zaostale osobe.

Srećom, stvari se nisu odvijale onako kako su žr­tve strahovale i kako su se nacisti nadali. Čak i najsa­vršenija organizacija ima svoje nedostatke, a Hitlerova Nemačka je, naročito poslednjih meseci pre pada, bila daleko od toga da bude savršena mašina. Mnogi mate­rijalni dokazi o masovnim istrebljivanjima bili su uni­šteni, ili je bilo manje-više veštih pokušaja da se uni­šte: u jesen 1944. nacisti su digli u vazduh gasne komore i krematorijume u Aušvicu, ali ruševine stoje i danas i, uprkos grčevitim naporima svojevrsnih epi­gona, teško je opravdati njihovu funkciju pribegavaju- ći maštovitim pretpostavkama. Posle čuvenog upada u proleće 1943, Varšavski geto je bio sravnjen sa ze­mljom, ali nadljudski trud nekih boraca-istoričara (istoričara sopstvene sudbine!) doprineo je da neki drugi istoričari pronađu u naslagama ruševina debelim i po nekoliko metara, ili prokrijumčarena s one strane zida, svedočenja o tome kako je iz dana u dan taj geto živeo i umirao. Svi logorski arhivi spaljeni su posled­njih dana rata, i to je zaista bio nenadoknadiv gubitak, do te mere da se i dan-danas raspravlja da li je bilo če­

8

tiri, šest ili osam miliona žrtava: ali se uvek govori o milionima. Pre nego što su nacisti pribegli džinovskim višestrukim krematorijumima, svi oni leševi bezbroj­nih žrtava, ubijenih namerno ili skončalih od bede i bo­lesti, mogli su da budu dokaz i morali su nekako da ne­stanu. Prvo rešenje, toliko strahotno da se čovek prosto usteže da o njemu govori, bilo je da se tela, sto­tine hiljada tela, jednostavno pobačaju na gomilu, u ve­like masovne grobnice, što se radilo prvenstveno u Treblinki, u drugim manjim Lagerima i u pozadini Ru­skog fronta. Bilo je to privremeno rešenje kojem se pribeglo sa zverskom ravnodušnošću u trenutku kada je nemačka armija trijumfovala na svim frontovima a krajnja pobeda izgledala sasvim izvesna: kasnije će vi- deti šta im je činiti, u svakom slučaju pobednik je i go­spodar istine, može njome manipulisati kako mu volja, masovne grobnice će se nekako opravdati, ili uništiti, ili pripisati Rusima (koji su uostalom u Katinu pokaza­li da nimalo ne zaostaju). Ali nakon preokreta kod Sta- ljingrada, došlo je do promene stava: bolje odmah iz­brisati sve. Sami zatvorenici bili su primorani da otkopavaju te žalobne posmrtne ostatke i da ih spalju­ju na lomačama pod vedrim nebom, kao da jedna ope­racija takvih razmera, i tako neuobičajena, može da prođe potpuno neopaženo.

Komande SS trupa i obaveštajne službe uložile su poseban napor da nijedan svedok ne preživi. To je za­pravo bio smisao (teško da bi se mogao izmisliti neki drugi) smrtonosnih, i naizgled suludih, premeštanja logoraša s kojima je zaključena priča o nacističkim lo­gorima početkom 1945. godine: preživeli iz Majdaneka u Aušvic, oni iz Aušvica u Buhenvald i Mauthauzen, oni iz Buhenvalda u Bergen-Belzen, žene iz Ravenz- brika u Šverin. Jednom rečju, sve ih je trebalo skloni­ti da ne bi bili oslobođeni, ponovo deportovati ka srcu Nemačke, napadnute i sa istoka i sa zapada; nije bilo

9

važno što su usput umirali, bilo je važno da ne pričaju. I zaista, budući da su funkcionisali kao centri politič­kog terora, potom kao fabrike smrti, a nakon toga (ili istovremeno) kao neizmeran rasadnik robovske radne snage koja se neprestano obnavljala, Lageri su postali opasni za Nemačku na samrti jer su u sebi nosili tajnu samih Lagera, najvećeg zločina u istoriji čovečanstva. Vojska sablasti koja je tamo i dalje vegetirala bila je sa­stavljena od Geheimnisträgern, nosilaca tajni, kojih se po svaku cenu trebalo osloboditi; pošto su već bila uni­štena postrojenja za istrebljivanje, sama po sebi rečita, izabrano je rešenje da se prebace ka unutrašnjosti, u apsurdnoj nadi da ih još uvek mogu zatvoriti u Lagere koji nisu na neposrednom udaru nadirućih frontova, i da mogu iskoristiti ono što je još ostalo od njihove rad­ne sposobnosti, i u drugoj, manje apsurdnoj nadi da će tegobe i stradanja tokom tih biblijskih marševa smanji­ti njihov broj. I zaista, broj je bio zastrašujuće smanjen, ali su neki ipak imali sreće i snage da prežive, i ostali su da svedoče.

Manje je poznata i manje istraživana činjenica da su se mnogi nosioci tajni nalazili i s druge strane, u redo­vima ugnjetača, premda je mnogo njih znalo tek pone­što, a malobrojni sve. Niko nikada neće uspeti tačno da utvrdi koliko njih, u nacističkom aparatu, nije moglo da ne zna ništa o zastrašujućim zverstvima koja su se či­nila; koliko njih je znalo nešto, ali su bili kadri da se pretvaraju da ne znaju; koliko njih je pak imalo moguć­nosti da zna sve, ali su izabrali onaj smotreniji put da dobro zatvore oči i uši (a posebno usta). Bilo kako bilo, pošto ne možemo pretpostavljati da je većina Nemaca mirnog srca prihvatila pokolj, izvesno je da to što se istina o Lagerima nije širila među stanovništvom pred­stavlja jednu od najvećih kolektivnih krivica nemačkog naroda i najotvoreniji dokaz kukavičluka na koji ga je sveo hitlerovski teror: kukavičluka koji se uvrežio kao

10

običaj, tako duboko da spreči muževe da pričaju žena­ma, roditelje deci; i bez kojeg ne bi došlo do većih tra­gedija, a Evropa i svet bi danas bili drugačiji.

Oni koji su znali strašnu istinu, jer su (ili su bili) za nju odgovorni, nesumnjivo su imali snažne razloge da ćute; ali, kao čuvarima tajne, čak ni ćutanje im nije jemčilo bezbedan život. To pokazuje primer Štangla i drugih kasapina iz Treblinke koji su posle pobune i raščišćavanja tog Lagera bili prebačeni na jedno od najopasnijih partizanskih područja.

Namerno neznanje i strah zapušili su usta i mno­gim potencijalnim „civilnim“ svedocima užasa u La­gerima. Lageri su, naročito poslednjih godina rata, či­nili jedan rasprostranjen, složen sistem koji je zadirao duboko u svakodnevni život zemlje; govorilo se s raz­logom o univers concentrationnaire, ali on nije bio za­tvoren. Velika i mala industrijska preduzeća, poljopri­vredna dobra, fabrike oružja, imali su korist od gotovo besplatne radne snage koju su dobijali iz logora. Neki su bez milosti izrabljivali logoraše, prihvatajući ne­ljudsko (pa i glupo) načelo SS divizija prema kojem je ­dan logoraš vredi koliko i drugi, pa ako i umre od pre­velikog napora, može odmah biti zamenjen; drugi, malobrojniji, oprezno su nastojali da im ublaže muke. Neke firme, možda čak te iste, sticale su korist iz ra­znih isporuka samim Lagerima: drvna građa, građe­vinski materijal, tkanina za prugaste uniforme logora­ša, sušeno povrće za supu i tako dalje. One iste višestruke peći za kremiranje projektovala je, sagra­dila, postavila i isprobala jedna nemačka firma, Topf iz Vizbadena (bila je aktivna sve do 1975. godine: gra­dila je krematorijume za civilnu upotrebu i nije sma­trala za shodno da izmeni bilo šta u svom zvaničnom nazivu). Teško je poverovati da zaposleni u tim pre- duzećima nisu shvatali značenje kvaliteta ili kvantiteta robe ili postrojenja koje su naručivale SS komande.

11

Na isti način se može razmišljati, i razmišljalo se, u slučaju isporuka otrova koji se upotrebljavao u ga- snim komorama u Aušvicu: taj proizvod, zapravo cija- novodonična kiselina, koristio se već godinama za dezinfekciju brodskih potpalublja, međutim, nagli po­rast porudžbina počev od 1942. nije mogao proći neo- paženo. Morao je probuditi sumnje, i sigurno ih je probudio, ali su one ugušene strahom, željom za zara­dom, dobrovoljnim slepilom i glupošću, koje smo spo­menuli, a u nekim slučajevima (verovatno retkim) fa­natičnom nacističkom poslušnošću.

Prirodno je i očigledno da je najpouzdaniji mate­rijal za rekonstrukciju istine o logorima pohranjen u sećanjima preživelih logoraša. I pored samilosti i gnušanja koje izazivaju, treba ih čitati kritičkim okom. Za upoznavanje Lagera, sâmi logori nisu uvek bili dobra osmatračnica: u neljudskim uslovima koji­ma su bili izloženi, retko se dešavalo da logoraši steknu neko celovito viđenje svog sveta. Bilo je slu­čajeva, što pre svega važi za one koji nisu znali ne- mački, da ne znaju čak ni u kojem delu Evrope se na­lazi Lager u koji su smešteni nakon ubitačnog i zaobilaznog putovanja u zapečaćenim vagonima. Nisu znali za postojanje drugih Lagera, možda na samo ne­koliko kilometara od njih. Nisu znali za koga rade. Ni­su razumeli značenje nekih iznenadnih promena sta­nja i masovnih premeštanja. Okružen smrću, deportirao nije bio u stanju da proceni razmere poko­lja što se odvijao pred njegovim očima. Logoraša ko­ji je danas radio pored njega, sutra više nije bilo: mo­gao je biti u susednoj baraci, ili zbrisan s lica zemlje; nije bilo načina da se to sazna. Jednom rečju, osećao je da njime gospodari džinovska struktura nasilja i pretnje, ali nije mogao da stvori predstavu o njoj jer je njegov pogled bio prikovan za zemlju onim neodlo- žnim svakodnevnim potrebama.

12

Ovaj nedostatak uslovljavao je i usmena i pisana svedočenja „normalnih“ logoraša, onih koji nisu bili povlašćeni, odnosno onih koji su činili jezgro logora, i koji su izbegli smrt samo zahvaljujući slučajnom sklopu malo verovatnih okolnosti. U Lageru su bili većina, ali među preživelima tek neznatna manjina: među potonjima su mnogo brojniji oni što su u zato­čeništvu uživali neku povlasticu. Posle svih ovih go­dina, danas se mirne duše može ustvrditi da su o La­gerima pisali gotovo isključivo logoraši koji poput mene nisu istraživali koliko je duboko dno. Oni koji su to radili, nisu se vratili, ili je njihova sposobnost zapažanja bila paralisana patnjom i nerazumevanjem.

S druge strane, „povlašćeni“ svedoci imali su sva­kako bolju osmatračnicu, ako ni zbog čega drugog on­da zato što se nalazila na većoj visini, te je stoga njihov pögled obuhvatao širi horizont; međutim, i taj pogled je u većoj ili manjoj meri bio iskrivljen samom povla­sticom. Priča o povlasticama (ne samo u Lageru!) vr­lo je osetljiva i trudiću se da o njoj govorim krajnje ne- pristrasno, koliko god je to u mojoj moći: ukazaću ovde samo na činjenicu da povlašćeni u pravom smislu reči, odnosno oni koji su stekli povlasticu stavljajući se u službu logorskih vlasti, nisu uopšte svedočili, iz oči­glednih razloga, ili su ostavili nepotpuna, iskrivljena ili sasvim lažna svedočenja. Najbolji istoričari Lagera po­nikli su dakle među malim brojem onih koji su umeli i imali sreće da stignu do neke povlašćene osmatračni- ce, a da pri tom ne pokleknu pred kompromisima, kao i sposobnost da sa skromnošću dobrog letopisca, od­nosno vodeći računa o složenosti fenomena Lagera i o raznolikosti ljudskih sudbina koje su se u njima odvija­le, ispričaju ono što su videli, propatili i činili. Po logi­ci stvari, svi ti istoričari bili su politički zatvorenici: pre svega zato što jjjr^ geri bili politički fenomen; za­to što su politi<*j^tv<?iériici, daleko više nego Jevre-

ji i kriminalci (to su, kao što je poznato, bile tri osnov­ne kategorije logoraša), imali određenu kulturološku podlogu koja im je omogućavala da tumače događaje oko sebe; zato što im je upravo kao bivšim borcima protiv fašizma (ili onima koji se protiv njega i dalje bo­re) bilo jasno da je svedočenje zapravo objava rata fa­šizmu; zato što su imali lakši pristup statističkim po­dacima; i najzad, zato što su često, osim važnih funkcija koje su obavljali u Lageru, pripadali i tajnim organizacijama za odbranu. Njihovi uslovi života, ba­rem poslednjih godina, bili su podnošljivi, do te mere da im je bilo dopušteno da, na primer, pišu i sačuvaju svoje beleške - nešto što je za Jevreje bilo nezamisli­vo, a što kriminalce nije zanimalo.

Iz dosad navedenih razloga, istina o Lagerima iza­šla je na svetlost dana posle dugog i mukotrpnog puta, i na mala vrata, a mnogi aspekti tog sveta koncentraci­onih logora još nisu u potpunosti istraženi. Prošlo je već više od četrdeset godina od oslobađanja nacistič­kih logora; ovaj priličan vremenski raspon doveo je, u pokušaju rasvetljavanja događaja, do oprečnih rezulta­ta koje ću pokušati da navedem.

Došlo je, na prvom mestu, do „dekantacije“ , po­željnog i normalnog procesa zahvaljujući kojem istorij- ske činjenice postaju bistrije i dobijaju svoj pravi lik tek posle nekoliko desetina godina. Po okončanju Dru­gog svetskog rata, kvantitativni podaci o deportacija­ma i nacističkim krvoprolićima još nisu bili pribavlje­ni, niti je bilo lako odgonetnuti njihov značaj i posebnost. Tek u poslednjih nekoliko godina svet po­činje da shvata da je nacistički pokolj bio strahovito „primeran“ i da će, ako se narednih godina ne dogodi ništa gore, ostati zapamćen kao centralni događaj, kao mrlja na ovom veku.

14

Nasuprot tome, proticanje vremena uzrok je do­datnih, istorijski negativnih posledica. Većina svedoka, i odbrane i optužbe, već je preminula, a oni koji su ostali i (prevazišavši svoju grižu savesti, odnosno svo­je rane) pristaju i dalje da svedoče, raspolažu sve ble- đim i stilizovanijim sećanjima koja su pri tom često, bez njihovog znanja, uobličena pod uticajem informaci­ja dobijenih kasnije, iz tekstova ili tuđih ispovesti. U nekim slučajevima, naravno, zaboravnost je prividna, ali godine koje su protekle daju joj verodostojnost, čak i na sudu: reči „ne znam“ ili „nisam znao“ , koje danas izgovaraju mnogi Nemci, više ne izazivaju sablazan, a izazivale su je, ili je barem trebalo da je izazivaju, u vreme kada su događaji bili još sveži.

Ovaj pokušaj stilizovanja nije usamljen, postoji još jedan, i za njega smo odgovorni upravo mi, povratnici, odnosno oni među nama koji su prihvatili da svoj život nakon povratka žive u jednostavnijem i kritici manje nastrojenom svetu. Ne mora da znači da su svečanosti i proslave, spomenici i zastave, uvek za osudu. Možda je izvesna doza retorike neophodna da bi sećanje traja­lo. Da grobnice, „mošti junaka“3, pobuđuju duše na uz­višena dela, ili barem čuvaju sećanje na počinjene pod­vige, bilo je tačno u vreme Foskola, kao što je tačno i danas; ali treba se čuvati prekomernog pojednostavlji­vanja. Svaka žrtva zaslužuje da bude oplakana, i svaki povratnik zaslužuje pomoć i samilost, ali njihovo pona­šanje ne može uvek da se predoči kao uzor. Unutrašnji svet Lagera bio je zamršen i slojevit mikrokosmos; „si­va zona“ o kojoj ću kasnije govoriti, zona logoraša koji su unekoliko, možda u dobroj nameri, sarađivali s vla­stima, nije bila zanemarljiva, štaviše, predstavljala je suštinski važnu pojavu za istoričara, psihologa i socio­

3 Ugo Foskolo, 0 grobovima, stih 152-153: „О Pindemonte, mošti junaka na uzvišena dela plemenita srca pobuđuju“ .

15

loga. Nema logoraša koji se toga ne seća, kao što nema onih koji se ne sećaju svog tadašnjeg zaprepašćenja: prve pretnje, prve uvrede, prve udarce nisu primali od esesovaca, već od drugih logoraša, od „kolega“ , onih tajanstvenih osoba obučenih u istu zebrastu uniformu koju su oni, novoprispeli, tek nedavno navukli.

Zamisao ove knjige je da doprinese rasvetljavanju nekih vidova fenomena Lagera koji su ostali nepozna­ti. Ona ima i jedan ambiciozniji cilj - pokušaj da se od­govori na ono najpreče pitanje koje muči svakoga ko je imao prilike da pročita naše ispovesti: u kojoj je meri svet koncentracionih logora mrtav i zaista nepovratan, kao ropstvo ili kodeks dvoboja? u kojoj se meri taj svet vratio ili se upravo vraća? šta može da učini svako od nas da u ovom svetu prepunom pretnji barem ta pret- nja bude osujećena?

Nije mi bila namera, niti bih bio kadar da pre­uzmem posao istoričara, odnosno da se latim iscrpnog istraživanja izvora. Ograničio sam se gotovo isključivo na nacionalsocijalističke Lagere, jer se moje nepo­sredno iskustvo odnosi jedino na njih: ne mogu zaobi­ći ni obimno posredno iskustvo stečeno na temelju pročitanih knjiga, pripovesti koje sam slušao i susreta s čitaocima moje prve dve knjige. Osim toga, do ovog trenutka kada pišem, i pored Hirošime i Nagasakija, sramote gulaga, uzaludne i krvave kampanje u Vijet­namu, kambodžanskog samoistrebljivanja, i pored ne- stalih u Argentini i mnogih strašnih i glupih ratova či­ji smo svedoci potom bili, nacistički sistem koncentracionih logora ipak ostaje unicum, kako po obimu tako i po kakvoći. Ni na jednom drugom mestu i ni u jednom drugom vremenu čovek nije bio svedok neke tako nenadane i tako složene pojave: nikada se toliki broj ljudskih života nije ugasio za tako kratko vreme i u tako trezvenom spoju tehnološkog duha, fa­natizma i svireposti. Niko ne oslobađa odgovornosti

16

španske konkistadore za pokolje koje su počinili u Americi tokom XVI veka. Priča se da su bili uzrok smrti najmanje šezdeset miliona Indiosa; ali delali su na svoju ruku, bez ili protiv naloga vlasti svojih zema­lja; i njihova su se nedela, zapravo vrlo malo „planira­na“ , razvodnila u periodu od nešto više od stotinu go­dina; a pomogle su im i epidemije koje su nehotice doneli sa sobom. I najzad, zar nismo pokušali da se oslobodimo te odgovornosti mudrujući kako je sve to bilo ,,deo nekih drugih vremena“ ?

Pamćenje poniženja

Ljudsko je pamćenje čudesno ali nepouzdano oru­đe. Ovo je naime otrcana istina koja nije poznata sa­mo psiholozima već i svakome ko je obratio pažnju na ponašanje ljudi oko sebe, ili na svoje sopstveno. Se- ćanja pohranjena u nama nisu uklesana u kamen; ne samo što teže da s godinama nestanu već se često menjaju, pa čak i uvećavaju, poprimajući nepoznata obličja. To najbolje znaju sudije: dva očevica istog do­gađaja gotovo ga nikada ne opišu na isti način i istim recima, iako se zbio u bliskoj prošlosti, i nijedan od njih nema nikakav lični interes da ga iskrivi. Zadovo­ljavajuće objašnjenje ove nedovoljne pouzdanosti na­ših sećanja dobićemo tek kada budemo znali na ko­jem jeziku i kojim su pismom napisana, na kakvom materijalu, kakvom olovkom: to je i dan-danas cilj od kojeg smo još daleko. Poznati su neki mehanizmi ko­ji u posebnim uslovima krivotvore pamćenje: traume, ne samo one fizičke; ometanje koje vrše neka druga, „konkurentna“ sećanja; izmenjena stanja svesti; gu­šenja; potiskivanja. Pa ipak, čak i u normalnim uslo­vima, na delu je jedan spor proces rastakanja, zama­gljivanja, jedan, da tako kažemo, fiziološki zaborav kojem malo sećanja odoli. Verovatno da se ovde mo­že prepoznati neka od velikih sila prirode, ona ista koja srozava red u nered, mladost u starost, i gasi ži­vot u smrti. Svakako da vežba (u ovom slučaju, često

18

prisećanje) održava sećanje svežim i živim, na isti način kao što se vežbanjem nekog određenog mišića on održava u formi; ali je takođe tačno i da sećanje koje se prečesto priziva, i iskazuje u formi pripoveda- nja, teži da se učauri u stereotipu, u nekom obliku ko­ji je potvrđen iskustvom, kristalizovan, doveden do savršenstva i ulepšan, obliku koji zauzima mesto iz­vornog sećanja i razvija se na njegov račun.

Nameravam da ovde proučim sećanja na drastič­na iskustva, na pretrpljene ili nanete uvrede i poniže­nja. U ovom slučaju na delu su svi, ili gotovo svi čini­oci koji mogu da ponište ili iskrive mnemonički zapis; sećanje na neku traumu, pretrpljenu ili nanetu, samo je po sebi traumatično, jer njegovo prizivanje izaziva bol, ili barem uznemirava: onaj ko je bio po- vređen teži da odstrani sećanje na to kako ne bi po­novo osetio bol; onaj ko je nekoga povredio potiskuje sećanje duboko u sebi kako bi ga se oslobodio i olak­šao svoj osećaj krivice.

Ovde se, kao i kod drugih pojava, nalazimo pred paradoksalnom analogijom između žrtve i ugnjetača, i veoma je važno da budemo jasni: oni se nalaze u istoj zamci, ali je upravo ugnjetač, i niko drugi do njega, tu zamku postavio i aktivirao, i ako zbog toga ispašta, pravedno je da ispašta; kao što je nepravedno da zbog toga ispašta žrtva, a ona zaista ispašta, čak i posle vi­še decenija. Još jednom se sa žaljenjem mora zaklju­čiti da je uvreda neizlečiva: produžava se u vremenu, a Erinije, u koje ipak treba verovati, ne zlostavljaju sa­mo ugnjetača (ako ga uopšte zlostavljaju, uz pomoć ili bez pomoći ljudske kazne), već ovekovečuju njegovo delo uskraćujući spokoj žrtvi. Ne mogu se bez straha čitati reči koje je za sobom ostavio Zan Ameri, austrij­ski filosof koga je Gestapo svirepo mučio zato što je učestvovao u belgijskom pokretu otpora, da bi potom bio deportovan u Aušvic zato što je Jevrejin:

19

Ko je bio mučen zauvek ostaje mučen. (...) Ko je pretr- peo mučenje neće moći da se uklopi u svet, užas poni­ženja i poništavanja nikada se ne gasi. Poverenje u čo- večnost, već načeto prvim šamarom, a potom uništeno mučenjem, više se nikada ponovo ne stiče.-

Za njega je mučenje bilo beskonačno umiranje: Ameri, o kome ću govoriti u šestom poglavlju, ubio se 1978. godine.

Ne želimo zabune, uobičajene frojdizme, morbid- nosti, oproste. Ugnjetač ostaje ugnjetač, a žrtva žrtva: ne mogu se zameniti, prvog treba kazniti i osuditi (ma­da, ako je moguće, i shvatiti), s drugim treba sauče- stvovati i pomoći mu; ali, pred nedostojnošću dela ko­je je neopozivo počinjeno, oboma su potrebni pribežište i odbrana, i oni ih nagonski traže. Ne svi, ali većina sva­kako; često čitavog svog života.

Danas raspolažemo brojnim ispovestima, svedoče- njima, priznanjima koja su dali ugnjetači (ne govorim samo o nemačkim nacionalsocijalistima već o svima onima koji čine strahotne i višestruke zločine iz slepog poštovanja discipline): neka su data na sudu, neka u in­tervjuima, a druga su pak sadržana u knjigama ili me­moarima. To su, po mom mišljenju, neprocenjivo vred- ni dokumenti. Uopšte uzev, opisi već viđenih stvari i počinjenih dela ne izazivaju preterano zanimanje: oni se u velikoj meri podudaraju s onim što su ispričale žr­tve; vrlo retko ih osporavaju, postali su pravosnažni i već čine đeo Istorije. Cesto se prihvataju kao opštepo- znate činjenice. Mnogo su važniji razlozi i opravdanja: zašto si to učinio? da li si bio svestan da činiš zločin?

Odgovori na ova dva pitanja, ili neka druga njima srodna, vrlo su slični, nezavisno od ličnosti pojedinca kome je pitanje postavljeno, bilo da je on inteligentan i ambiciozan profesionalac kao Sper, hladnokrvan fana­tik kao Ajhman, kratkovidi činovnik kao Štangl iz Tre- blinke ili Hes iz Aušvica, odnosno glupa nakaza kao

20

Boger ili Kaduk, izumitelji mučenja. Izrečeni različi­tim rečnikom, s više ili manje bezočnosti, zavisno od mentalnog i kulturnog nivoa govornika, svi odgovori u suštini kazuju jedno isto: učinio sam to jer mi je bilo naređeno; drugi su (moji pretpostavljeni) počinili gore zločine od mene; s obzirom na svoj odgoj i sredinu u kojoj sam živeo, nisam mogao postupiti drugačije; da nisam ja, to bi učinio neko drugi umesto mene, mnogo nemilosrdnije. Prvo što čitalac ovih opravdanja oseti jeste gnušanje: lažu, nemoguće da veruju da će im ne­ko poverovati, nemoguće da ne vide nesklad između svojih opravdanja i količine bola i smrti koje su izazva­li. Lažu znajući da lažu: zlonamerni su.

Međutim, ko god ima dovoljno iskustva s ljudima i ljudskom prirodom zna da je gledanje na odnos poj­mova dobronamernost/zlonamernost kao na različi­tost (suprotnost, rekli bi lingvisti) zapravo optimisti­čan i prosvetiteljski pristup, utoliko više, i s mnogo više razloga, ako se primeni na ljude poput onih koje smo upravo pomenuli. Pretpostavlja izvesnu bistrinu uma koja odlikuje malobrojne, a koju i ti malobrojni iz­gube onog istog časa kada, iz bilo kog razloga, prošla ili sadašnja stvarnost izazove u njima uznemirenje i neprijatnost. U takvim uslovima doista ima onih što svesno lažu hladnokrvno krivotvoreći samu stvar­nost, ali mnogo više njih podiže sidro, udaljava se, tre­nutno ili zauvek, od izvornih sećanja, i izmišlja neku pogodnu stvarnost. Prošlost je za njih teret; osećaju odvratnost prema onome što su počinili ili pretrpeli, i nastoje da to zamene nečim drugim. Zamena može da počne potpuno svesno, s nekim izmišljenim scenari­jem, varljivim i prerađenim, no u svakom slučaju ma­nje bolnim od onog stvarnog; ponavljajući opis, drugi­ma ali i sebi, razlika između istine i laži postepeno gubi obrise, i čovek na kraju počinje iskreno da veru- je u priču koju je toliko puta ispričao, i koju i dalje pri­

21

ča, mestimice doterujući i prepravljajući manje uver- ljive ili međusobno nedosledne pojedinosti, odnosno pojedinosti nespojive sa slikom prihvaćenih događaja: polazna zlonamernost postala je dobronamernost. Ti­hi prelazak sa laži na samoobmanu ima svoju svrhu: ko laže dobronamerno, laže bolje, bolje glumi svoju ulogu, lakše mu poveruju i sudija i istoričar i čitalac i supruga i deca.

Sto su događaji dalji, više se razvija i usavršava ve- ština građenja pogodne stvarnosti. Verujem da se jedi­no pomoću ovog mehanizma našeg uma mogu tumačiti, na primer, izjave koje je 1978. godine Luj Darkje de Pe- lepoa, komesar za jevrejska pitanja u vladi iz Višija to­kom 1942. godine, i samim tim lično odgovoran za de­portaciju 70.000 Jevreja, dao časopisu Ekspres. Darkje poriče sve: fotografije nagomilanih leševa su montira­ne; statistike koje govore o milionima mrtvih izmislili su Jevreji, oduvek željni publiciteta, sažaljenja i obešte­ćenja; deportacija je možda i bilo (teško da bi mogao da ih ospori: njegov potpis se pojavljuje na kraju suviše ve­likog broja pisama kojima se izdaju naređenja za te iste deportacije, čak i dece), ali on nije znao u kojem pravcu i s kakvim ishodom; gasne komore u Aušvicu su posto­jale, da, ali samo za tamanjenje vaši, uostalom (obratite pažnju na doslednost!), podignute su u propagandne svrhe po okončanju rata. Nemam nameru da opravda­vam ovog bednika i budalu, i vređa me činjenica da je dugo vremena nesmetano živeo u Spaniji, ali čini mi se da u njemu prepoznajem tipičan primer čoveka koji bu­dući naviknut da laže u javnosti, na kraju počinje da la­že i privatno, čak i samog sebe, i da gradi neku utešnu istinu što mu omogućava da živi u miru. Razlikovati do­bronamernost od zlonamernosti vrlo je teško: zahteva najdublju iskrenost pred samim sobom, iziskuje nepre­kidan trud, intelektualni i moralni. Kako se takav trud može očekivati od ljudi kao što je Darkje?

22

Ako pogledamo izjave koje je dao Ajhman u toku suđenja u Jerusalimu i ono što je rekao Rudolf Hes (pretposlednji komandant Aušvica, izumitelj gasnih komora sa cijanovodoničnom kiselinom) u svojoj auto­biografiji, prepoznaćemo jedan daleko prefinjeniji pro­ces obrade prošlosti od upravo pomenutog. Ova dvoji­ca su se u suštini branila na klasičan način svojstven nacističkim poslušnicima, tačnije rečeno svojstven svim poslušnicima: odgajani smo na načelima bezu- slovne poslušnosti, hijerarhije, nacionalizma; zadojeni smo sloganima, opijeni svečanostima i manifestacija­ma; naučili su nas da je ono što koristi našem narodu bilo jedina pravda, a reči Vođe jedina istina. Šta hoćete od nas? Kako vam uopšte pada na pamet da sada, kada je sve gotovo, očekujete da se ponašamo drugačije ne­go što smo se ponašali sve vreme, i ne samo mi već i svi oni poput nas? Bili smo marljivi izvršioci, i zbog svoje marljivosti dobijali smo pohvale i unapređenja. Odluke nisu bile naše zato što nam režim u kojem smo odrasli nije dopuštao da samostalno donosimo odluke: za nas su odlučivali drugi, i drugačije nije moglo biti, jer nam je bila amputirana sposobnost da odlučujemo. Ne samo što nam je bilo zabranjeno da odlučujemo već smo postali nesposobni za to. Stoga nismo odgovorni i ne možemo biti kažnjeni.

Čak i ako se prenese u okvir čiju pozadinu čine dimnjaci logora Birkenaua, ovo objašnjenje ne može da se shvati kao plod puke bezočnosti. Pritisak koji jedna savremena totalitarna Država može da izvrši na pojedinca zastrašujući je. Ona pretežno koristi tri oružja: propagandu, neposrednu ili uvijenu u oblandu odgoja, obrazovanja, narodne kulture; zatvaranje su- protstavljeno slobodnom protoku različitih informaci­ja; teror. Pa ipak, nedopustivo je pomisliti daje taj pri­tisak neizdrživ, a naročito u kratkom periodu od dvanaest godina koliko je trajao Treći rajh: u tvrdnja­

23

ma i opravdanjima ljudi koji snose ogromnu odgovor­nost, kao što su Hes i Ajhman, uočljivo je očigledno preterivanje, a još više iskrivljavanje sećanja. Obojica su rođeni i odgojeni mnogo pre nego što je Rajh po­stao zaista „totalitaran“ , i njihov pristanak na to bio je njihov izbor, za koji su se odlučili pre iz oportunizma nego iz entuzijazma. Proces prerade njihove prošlosti nastupa kasnije i odvija se polako i (verovatno) s vrlo malo metodičnosti. Pitati se da li je to učinjeno u do­broj ili lošoj nameri, naivno je. U trenutku kada ih je sudbina suočila sa sudijama, sa smrću koju su zasluži­li, i oni su, onako tvrdokorni pred tuđim bolom, izmi­slili svoju pogodnu prošlost u koju su na kraju i sami poverovali: a naročito Hes, koji nipošto nije bio prefi- njen čovek. Štaviše, sudeći po njegovom rukopisu, on do te mere nije bio spreman na samokontrolu i samo- posmatranje da nije čak ni primetio da potvrđuje svoj neotesani antisemitizam upravo onim istim činom ko­jim ga poriče i kojim ga se odriče i da ne shvata kolu ko je bedan i odvratan njegov autoportret uzornog či­novnika, oca i supruga.

Govoreći o ovim rekonstrukcijama prošlosti (i ne samo ovim: isto važi za sva pamćenja), treba napome­nuti da je iskrivljavanje činjenica često ograničeno objektivnošću tih istih činjenica o kojima postoje sve- dočenja trećih lica, dokumenti, „korpus delikti“ , već prihvaćene istorijske slike. Uopšte uzev, teško je po­reći da ste počinili neko određeno delo, odnosno da je to delo bilo počinjeno; naprotiv, veoma je lako izmeni- ti razloge koji su nas naveli na neko delo, i strasti ko­je su u nama propratile samo delo. To je izuzetno ne­postojana materija, podložna izobličavanju i pod najslabijim pritiskom; na pitanja „Zašto si to učinio?“ ili „ 0 čemu si mislio dok si to činio?“ ne postoje pou­zdani odgovori, jer su raspoloženja po prirodi nestalna, a još nestalnije je sećanje na njih.

24

Granični slučaj izobličavanja sećanja na počinjeno zlo je njegovo potiskivanje. Granica između dobre i lo­še namere i ovde može biti nedovoljno jasna; ponekad iza svih onih „ne znam“ i „ne sećam se“ koji odzvanja­ju sudnicama stoji nesumnjiva namera da se laže, ali je ponekad reč o okamenjenoj laži, okoštaloj u određe­nom obrascu. Onaj ko se seća želeo je da postane onaj ko se ne seća i u tome je uspeo: upornim poricanjem njegovog postojanja, izbacio je iz sebe štetno sećanje kao što se izbacuje kakva izlučevina ili parazit. Advo­kati odbrane dobro znaju da praznine u pamćenju, ili navodne istine, koje oni preporučuju svojim branjeni­cima, s vremenom postaju zaborav ili stvarne istine. Ne moramo zalaziti u mentalnu patologiju da bismo pronašli ljudske primerke čije nas tvrdnje zbunjuju: one su svakako lažne, ali ne uspevamo da razlučimo da li subjekat zna ili ne zna da laže. Ako pretpostavimo, uprkos besmislenosti tog pokušaja, da lažov na trenu­tak postane istinoljubiv, ni on sam ne bi umeo da odgo­vori na tu dilemu; kada laže on je glumac potpuno sje­dinjen sa svojim likom, više se ne razlikuje od njega. Upadljiv primer za to, u trenutku dok ovo pišem, ima­mo u ponašanju pred sudom Turčina Ali Age, atentato­ra na Jovana Pavla II.

Najbolji način da se čovek odbrani od najezde muč­nih sećanja je da spreči da ona dopru do njega, da po­stavi svojevrsnu higijensku prepreku duž čitave grani­ce. Lakše je zabraniti pristup nekom sećanju nego se tog istog sećanja osloboditi onda kada je već zabeleže- no. Tome su u suštini služili mnogi trikovi koje su smi­šljale nacističke komande da bi zaštitile savest onih koji su obavljali prljave poslove i obezbedile njihove usluge, neprijatne čak i za najokorelije zlikovce. Pri­padnici takozvanih Einsatzkommandosa, razmešteni u pozadini Ruskog fronta i zaduženi za svakodnevno stre- ljanje civilnog stanovništva na rubovima jama koje su

25

te iste žrtve bile prinuđene da kopaju, dobijali su sle- dovanja alkohola u neograničenim količinama kako bi se velom pijanstva zamaglio krvavi pokolj. Svrha do­bro poznatih eufemizama („krajnje rešenje“ , „poseban tretman“ , pa čak i sâm izraz Einsatzkommando, upra­vo pomenut, koji doslovno znači „odred za posebna dejstva“ a zapravo je prikrivao zastrašujuću stvarnost) nije bila samo da se obmanu žrtve i osujete njihovi eventualni pokušaji odbrane: oni su, u granicama mo­gućeg, služili da se spreči da javno mnjenje, uključuju­ći i same odrede oružanih snaga koji nisu neposredno učestvovali, sazna šta se dešava širom teritorija koje se nalaze pod okupacijom Trećeg rajha.

Uostalom, čitav istorijat kratkotrajnog „hiljadugo- dišnjeg Rajha“ može da se razmatra kao rat protiv pamćenja, orvelovsko krivotvorenje pamćenja, krivo­tvorenje stvarnosti, poricanje stvarnosti, sve do ko­načnog bekstva iz te iste stvarnosti. Sve Hitlerove bi­ografije, različite kada je reč o tumačenju života ovog čoveka koga je tako teško podvesti pod neku kategori­ju, u potpunosti se poklapaju kada je u pitanju bekstvo iz stvarnosti koje je obeležilo njegove poslednje godi­ne, naročito počev od prve ruske zime. Svojim podani­cima je zabranio i uskratio pristup istini, zatrovavši njihov moral i njihovo pamćenje; ali je svakim danom i samom sebi sve više zatvarao put istine, što je dose­glo vrhunac u paranoji bunkera. Kao svi kockari, okru­žio se kulisama satkanim od praznovernih laži, da bi u njih na kraju počeo da veruje s onom istom fanatičnom verom koju je očekivao od svakog Nemca. Njegov pad nije bio samo spas za ljudski rod već i dokaz kolika se cena plaća kada se istina iskrivljuje.

Čak se i u svetu žrtava, koji je mnogo većih razme- ra, primećuje izvesno odstupanje u sećanjima, ali ov-

26

de, očigledno, nedostaje namera. Onome ko pretrpi nepravdu ili poniženje nije potrebno da razrađuje laži kako bi se oslobodio krivice koju ne snosi (premda se, usled paradoksalnog mehanizma o kojem ćemo govo­riti kasnije, može dogoditi da zbog toga oseća sramo­tu); ali to ne isključuje činjenicu da i njegova sećanja mogu da se promene. Uočeno je, na primer, da mnogi ljudi koji su preživeli ratove ili neka druga složena i traumatična iskustva teže da nesvesno pročiste svoja sećanja: dok se među sobom prisećaju tih događaja, ili dok ih prepričavaju drugima, radije se zadržavaju na primirjima, trenucima odahnuća, grotesknim, neobič­nim ili opuštenim predasima, preskačući najbolnije do­gađaje. Ovi potonji se nerado prizivaju iz skladišta pamćenja, i stoga s vremenom postaju magloviti, gube obrise. Psihološki je verodostojno ponašanje grofa Ugolina koji se usteže da ispriča Danteu svoju strašnu smrt, i kada se na kraju odlučuje da o tome zbori, ne čini to iz ljubaznosti već jedino zbog zakasnele osvete nad svojim večnim neprijateljem. Kada kažemo „nika­da to neću zaboraviti“ , misleći pri tom na neki događaj koji nas je duboko povredio, mada u nama ili oko nas nije ostavio nikakav materijalni trag ili neku trajnu prazninu, uglavnom prenagljujemo: i u „civilnom“ ži­votu rado zaboravljamo pojedinosti teške bolesti koju smo preležali, ili neke uspele hirurške operacije.

Radi odbrane, stvarnost može da se iskrivi ne samo u sećanju već i u samom činu u kojem se ovaploćuje. Tokom čitave godine svog boravka u Aušvicu, imao sam nerazdvojnog prijatelja i brata, Alberta D.: bio je to snažan i hrabar mladić, natprosečno oštrouman i dale- kovid, te stoga vrlo kritičan prema mnogima koji su iz­mišljali i međusobno razmenjivali utešne obmane („rat će se završiti za dve sedmice“ , „više neće biti selekci­ja“ , „Englezi su se iskrcali u Grčkoj“ , „poljski partiza­ni samo što nisu oslobodili logor“ i tako dalje: glasine

27

koje su kružile gotovo svakodnevno, i koje je stvarnost revnosno opovrgavala). Alberto je bio deportovan za­jedno sa četrdesetpetogodišnjim ocem. Neposredno pred veliku selekciju u oktobru 1944, Alberto i ja smo pričali o tom događaju duboko prožeti strahom, nemoć­nim besom, buntom, osećanjem prepuštanja sudbini, ali nikada nismo pokušali da nađemo utočište u ute- šnim istinama. Osvanu i dan selekcije, Albertov „stari“ otac beše odabran za „gasiranje“ , i za samo nekoliko časova Alberto se promeni. Čuo je neke verodostojne glasine: Rusi su bili blizu, Nemci se više neće usuditi da nastave sa pokoljima, ta selekcija nije bila kao dru­ge, nije bila za gasne komore, pravljena je da se odvoje onemoćali zatvorenici koji se ipak daju spasti, baš kao njegov otac, da, koji je bio veoma umoran ali ne i bole­stan; štavište, on je čak znao kuda će ih poslati, u Javo- žno, ne tako daleko, u specijalan logor za oporavak lo­goraša sposobnih samo za lakše poslove.

Naravno, njegovog oca nikada više nismo videli, a sam Alberto je nestao januara 1945, za vreme marša prilikom evakuacije logora. Neverovatno, ali su se, ne znajući ništa o Albertovom ponašanju, i članovi njego­ve porodice (koji su sakriveni ostali u Italiji pošto su umakli hapšenju) držali isto kao i on, odbijajući da pri­hvate nepodnošljivu istinu i zamenjujući je nekom iz­mišljenom. Neposredno po povratku u domovinu, smatrao sam da mi je dužnost da odmah otputujem u Albertov grad i da ispričam njegovoj majci i njegovom bratu ono što sam znao. Primili su me toplo i ljubazno, ali čim započeh svoju priču, majka me zamoli da preki­nem: ona je već sve znala, barem što se tiče Alberta, i nema svrhe da joj ponavljam već poznate strahotne priče. Ona zna da je njen sin, samo on, uspeo da se iz­vuče iz kolone a da ga esesovci ne primete i ne puca­ju i da se sakrio u šumi odakle su ga spasli Rusi; nije mogao još da pošalje nikakve vesti, ali uskoro će to

28

učiniti, ona je bila sigurna; a sada, neka promenim te­mu moliću lepo i ispričam joj kako sam ja preživeo. Po­sle godinu dana, slučajno sam se zatekao u tom gradu, i ponovo sam posetio Albertovu porodicu. Istina je bi­la neznatno izmenjena: Alberto se nalazio na nekoj so­vjetskoj klinici, dobro je, ali je izgubio pamćenje, više se nije sećao čak ni svog imena; međutim, oporavljao se i uskoro bi trebalo da se vrati, ona je to saznala iz pouzdanih izvora.

Alberto se nikada nije vratio. Prošlo je više od če­trdeset godina; nisam više imao hrabrosti da ih pono­vo posetim i da svoju bolnu istinu suprotstavim onoj utešnoj „istini“ koju su članovi Albertove porodice, uzajamno se pomažući, zajedno izgradili.

Apologija je neizbežna. Sama ova knjiga natopljena je sećanjem: povrh toga, jednim dalekim sećanjem. Napaja se, znači, sa sumnjivog izvora i mora da se bo­ri protiv same sebe. I evo: sadrži više razmišljanja ne­go sećanja, radije se zadržava na aktuelnom stanju stvari nego na retroaktivnoj hronici. Osim toga, poda­ci iz knjige u velikoj meri su potkrepljeni značajnom li­teraturom koja se bavila temom potonulog (ili „spaše­nog“ ) čoveka a koja je s vremenom nastala, može se reći i uz saradnju, bilo dobrovoljnu ili ne, tadašnjih kri­vaca; taj korpus obiluje podudarnostima dok su opreč­nosti zanemarljive. Sto se tiče mojih ličnih sećanja, kao i nekoliko novih istinitih priča koje sam naveo i ko­je ću tek navesti, brižljivo sam ih odmerio: od vreme­na su malo izbledela, ali su sasvim u skladu sa pozadi­nom, i čini mi se da ih nisu narušila ona odstupanja o kojima sam govorio.

Siva zona

Da li smo mi, preživeli, bili u stanju da shvatimo svoje iskustvo i da pomognemo da ga i drugi shvate? Ono što obično podrazumevamo pod „shvatiti“ podu­dara se sa „pojednostaviti“ : bez temeljnog pojednosta­vljivanja, svet oko nas bio bi beskrajno zamršeno i bez­oblično klupko, postao bi izazov našoj sposobnosti da se orijentišemo i odlučujemo o svojim postupcima. Jednom rečju, prinuđeni smo da ono što je spoznatlji- vo svedemo na neki obrazac: tome teži čarobno oruđe koje smo stvorili tokom evolucije, tako svojstveno ljudskom rodu - jezik i pojmovno mišljenje.

Nastojimo da pojednostavimo čak i istoriju, ali obrazac u čiji okvir se smeštaju činjenice ne može uvek da se odredi jednoznačno, te se stoga može do­goditi da različiti istoričari razumeju i grade istoriju na različite, međusobno nespojive načine. Pa ipak, možda upravo zato što vodimo poreklo od društvenih životi­nja, naša potreba da podelimo prostor između „nas“ i „njih“ toliko je snažna da taj obrazac, dihotomija prija- telj-neprijatelj, prevladava nad svim ostalim. Narodna istorija, pa čak i istorija koja se tradicionalno predaje u školama, oseća posledice te manihejske težnje koja za­zire od nijansi i složenosti: reka ljudskih zbivanja uglavnom se svodi na sukobe, a sukobi na dvoboje, mi i oni, Atinjani i Spartanci, Rimljani i Kartaginjani. To je naravno i razlog izuzetne popularnosti spektakularnih

30

sportova kao što su fudbal, bejzbol i boks, gde su pro­tivnici dva tima ili dva pojedinca koji se jasno razliku­ju i prepoznaju, a na kraju utakmice imamo poražene i pobednike. Ako je rezultat izjednačen, gledalac smatra da je prevaren i oseća razočaranje: na manje-više ne- svesnom nivou želeo je pobednike i gubitnike, i u skla­du s tim ih je poistovećivao sa dobrima i lošima, jer do­bri zapravo treba da izađu kao pobednici, inače će se u suprotnom svet preokrenuti naopačke.

Ova želja za pojednostavljivanjem je opravdana, ali sâmo pojednostavljivanje nije uvek. Ono je radna pret­postavka, korisna ako se prepoznaje kao takva i ne za- menjuje za stvarnost; većina istorijskih i prirodnih po­java nije jednostavna, ili barem ne onako kako bismo mi to voleli. Ni mreža ljudskih odnosa unutar Lagera nije bila jednostavna: nije se mogla svesti na dva tabora (na žrtve i na progonitelje). Kod onih koji danas čitaju (ili pišu) istoriju Lagera očigledna je težnja, čak potreba, da razdvoje zlo od dobra, da izaberu stranu, da opona­šaju Hristov čin na dan Strašnog suda: ovde pravedni, tamo grešni. Naročito mladi traže da stvari budu jasne, postavljene bez uvijanja; pošto nemaju veliko iskustvo sa svetom, oni ne vole dvosmislenosti. Njihova očeki­vanja, uostalom, do tančina preslikavaju očekivanja no- voprispelih nakon što uđu u Lager, bilo da su mladi ili ne: osim onih koji su već prošli kroz slično iskustvo, svi su očekivali susret s nekim strašnim ^vetom, ali sve­tom koji se može odgonetnuti, u skladu s onim jedno­stavnim uzorom koji atavistički nosimo u sebi, „mi“ unutra a neprijatelj napolju, razdvojeni jednom nedvo­smislenom, geografskom granicom.

Međutim, zbog iznenađenja koje je nosio sa so­bom, ulazak u Lager predstavljao je pravi udarac. Ima­li smo osećaj kao da smo bili bačeni u neki svet koji je zaista bio strašan, a pri tom se nije mogao ni odgonet­nuti: nije odgovarao nijednom uzoru, neprijatelj je bio

31

oko nas, ali i među nama, pojam „mi“ izgubio je svoje međe, nisu više postojala samo dva protivnika, nije se više razaznavala samo jedna granica već mnogo njih, nerazgovetnih, možda bezbroj, po jedna između sva­koga od nas ponaosob. Ulazilo se s nadom, ako ni u šta drugo onda barem u solidarnost sapatnika, ali tih oče­kivanih saveznika, osim u nekim izuzetnim slučajevi­ma, nije bilo: umesto toga, bilo je hiljadu neprobojnih monada i očajnička borba među njima, prikrivena i ne­prekidna. Ovo surovo otkriće, koje se očitovalo još od prvih časova zatočeništva, često u neposrednom obli­ku koncentričnih napada onih za koje smo se nadali da će postati naši budući saveznici, bilo je tako pogubno da je smesta rušilo sposobnost odupiranja. Za mnoge je bilo smrtonosno, posredno pa čak i neposredno: te­ško je odbraniti se od udarca za koji nismo spremni.

Postoje različiti vidovi tih napada. Nužno je pod- setiti da je primarni cilj sistema koncentracionih lo­gora, još od samog početka (koji se podudara sa do­laskom nacizma na vlast u Nemačkoj), bio da slomi sposobnost pružanja otpora: za upravu logora, novo- prispeli je po definiciji bio protivnik, nezavisno od oznake koja mu je bila prikačena, i trebalo je odmah da bude uništen kako ne bi postao primer ili izdanak organizovanog otpora. 0 tome su esesovske jedinice imale jasnu predstavu, i u tom ključu treba tumačiti čitav onaj zlokobni ritual, u svakom Lageru drugači­ji, ali u suštini jednak, koji je pratio ulazak u logor; šutiranje i pesnice odmah, često po licu; niz šokant- nih naređenja koja se povišenim tonom izvikuju s iskrenim ili tobožnjim besom; skidanje do gole kože; brijanje glave; oblačenje rita. Teško je reći da li je sve te pojedinosti smislio neki stručnjak ili su one krajnje sračunato usavršene na osnovu iskustva, ali svakako da su bile željene i nikako slučajne: režija je postojala, i bila je vidna.

32

Pa ipak, svoj doprinos tom ulaznom ritualu, i padu morala koji je trebalo da izazove, davali su manje-više svesno i ostali stanovnici logorskog sveta: obični logo­raši i povlašćeni. Retko kad se dešavalo da novopri- speli bude prihvaćen, ne kažem kao prijatelj, ali barem kao drug u patnji; stari logoraši (a stari logoraš posta­je se posle tri-četiri meseca - na uzvraćanje udaraca nije se dugo čekalo!) u većini slučajeva su pokazivali razdražljivost, pa čak i neprijatèljstvo. Treba reći da je „novajlija“ (Zugang: obratite pažnju, na nemačkom je to apstraktan, administrativan pojam; znači „ulaz“ , „prilaz“ ) budio zavist jer je sobom naizgled još nosio miris svog doma, ali ta zavist je bila besmislena, zato što je patnja zapravo mnogo veća prvih dana zatočeni­štva nego kasnije, kada vam navika, s jedne, a isku­stvo, s druge strane, omoguće da podignete kakav- -takav zaklon. Novajliju su ismevali i izlagali ga surovim šalama, kao što se događa u svim zajednicama u koji­ma postoje „gušteri“ i „brucoši“ , ili obredi inicijacije kod primitivnih naroda: i nema sumnje da je život u Lageru povlačio za sobom vraćanje unazad, da je vodio upravo ka primitivnom ponašanju.

Povod za neprijateljstvo prema Zugangu verovat- no je u suštini isti kao i kod svake druge netrpeljivo­sti, odnosno predstavlja nesvestan pokušaj da se ucyrsti položaj „mi“ na račun „ostalih“ , jednom rečju da se među uniženima stvori ona solidarnost koja ni­je postojala, što je bilo dodatni izvor patnje, mada se to otvoreno nije primećivalo. Tu je bila i težnja za stvaranjem ugleda, koja je u našoj kulturi izgleda ne- utaživa potreba: prezrena gomila starih logoraša na­stojala je da u novoprispelom prepozna metu na kojoj će se iskaliti zbog svih svojih poniženja, da se nekako obešteti, da za sebe stvori jedinku nižeg ranga kako bi na nju prebacila sav teret uvreda koji je primala od nadređenih.

33

Što se tiče povlašćenih zatvorenika, priča je slo­ženija, a i važnija: štaviše, ona je, po mom mišljenju, suštinska. Naivno je, besmisleno i istorijski netačno smatrati da jedan inferiorni sistem, kakav je bio naci­onalsocijalizam, uzdiže svoje žrtve: naprotiv, on ih unižava, spušta ih na svoj nivo, i njihovo je utapanje utoliko veće ukoliko su one prijemčivije, bezbojnije, potpuno lišene političke ili moralne okosnice. Mnogi znaci nam govore da je izgleda došlo vreme da se is­traži prostor koji odvaja (ne samo u nacističkim La­gerima!) žrtve od progonitelja, i da se to učini s više mere i razumevanja, i s manje uzburkanih duhova, nego što je to bio slučaj, na primer, u nekim filmovi­ma. Samo neka okoštala retorika može da tvrdi da je taj prostor prazan: nikada nije prazan, prepun je ne­dostojnih ili patetičnih likova (ponekad s oba svojstva istovremeno), koje moramo upoznati ako hoćemo da upoznamo ljudski rod, ako hoćemo da naučimo da branimo svoje duše u slučaju da ponovo naiđemo na slično iskušenje, ili čak ako jednostavno hoćemo da shvatimo šta se odvija u nekom velikom industrij­skom preduzeću.

Povlašćeni zatvorenici bili su manjina među sta­novništvom Lagera, međutim predstavljaju znatnu većinu među preživelima; naime, čak i ako zanemari­mo naporan rad, batine, mraz, boleštine, ne treba za­boraviti da je sledovanje hrane bez ikakve sumnje bi­lo nedovoljno čak i za najumerenijeg zatvorenika: pošto se za dva-tri meseca potroše sve fiziološke re­zerve organizma, uobičajena sudbina zatvorenika bila je smrt od gladi ili od bolesti koju je uzrokovala glad. To se moglo izbeći samo dodatnom ishranom, a za to je bilo potrebno imati neku povlasticu, veliku ili malu; drugim recima, naći neki način, podaren ili prisvojen, domišljat ili nasilan, dozvoljen ili nedozvoljen, da se uzdignete iznad prošeka.

34

Osim toga, ne smemo zaboraviti da najveći deo se­ćanja preživelih logoraša, ispričanih ili napisanih, poči­nje upravo tako: sudar s logorskom stvarnošću podu­dara se sa neočekivanim i nerazumljivim napadom novog i neobičnog neprijatelja, logoraša-funkcionera4, koji se, umesto da te uzme za ruku, umiri, da ti poka­že put, zapravo ustremljuje na tebe vičući na nekom jeziku koji ne razumeš i koji te šiba po licu. Hoće da te pokori, hoće u tebi da ugasi onu iskru dostojanstva ko­ju možda još čuvaš a on ju je odavno izgubio. Ali teško tebi ako te dostojanstvo nagna da se usprotiviš: to je nepisano ali gvozdeno pravilo -Zurückschlagen, uzvra­titi udarac, nedopustiv je prekršaj koji, naravno, može pasti na pamet samo nekom „novajliji“ . Počinilac tog prekršaja treba da postane primer: ostali funkcioneri pritiču u odbranu ugroženog reda, krivca besno i siste­matski šutiraju i tuku, sve dok ga ne ukrote ili ne ubi­ju. Povlastica po definiciji brani i štiti povlasticu. Se­cam se da je lokalni izraz za povlasticu, na jidišu i na poljskom, bio „protekcja“ , što se izgovara „protekci­ja“ , i čije je latinsko i italijansko poreklo očigledno; is­pričali su mi priču o nekom italijanskom partizanu, „novajliji“ , koji je sa oznakom političkog zatvorenika bio bačen u jedan radni logor kada je još bio u punoj snazi. Kinjili su ga za vreme raspodele supe, i on se usudio da odgurne logoraša-funkcionera zaduženog za raspodelu: pritrčaše njegove kolege i krivac beše za primer udavljen tako što su mu zagnjurili glavu u ka­zan sa supom.11 Uzdizanje povlašćenih, ne samo u logoru već u svim ljudskim zajednicama gde postoji bilo koja vrsta

4 Ovaj izraz, kao i svi ostali iz logorskog žargona, preuzet je iz dela jugoslovenskih autora koji su se bavili temom nacistič­kih logora u Evropi, konkretno: Dr Tomislav Žugić i Miodrag Milić, Jugosloveni u koncentracionom logoru Aušvic 1941-1945, Institut za savremenu istoriju, Beograd 1989.

35

suživota, zabrinjavajuća je ali neizbežna pojava: oni ne postoje jedino u utopijama. Dužnost je pravdoljubivog čoveka da ratuje protiv svake nezaslužene povlastice, ali ne treba zaboraviti da je to rat bez kraja i konca. Ta­mo gde postoji vlast koju sprovodi manjina, ili samo je ­dan čovek, nad većinom, privilegija se rađa i širi čak i protiv volje same vlasti; prirodno je, međutim, da vlast toleriše ili podstiče privilegiju. Ograničimo se na La­ger jer on (čak i u svojoj sovjetskoj verziji) može sa­svim lepo da posluži kao „laboratorija“ : njenu okosni­cu, a ujedno i osobenost koja najviše zabrinjava, čini hibridna klasa logoraša-funkcionera. To je svojevrsna siva zona nerazgovetnih obrisa koja u isto vreme raz­dvaja i spaja dva tabora, tabor gospodara i tabor slugu. Ima svoju unutrašnju strukturu, neverovatno složenu, i sadrži dovoljno elemenata da donekle otupi našu po­trebu da sudimo.

Koreni sive zone „protekcje“ i sarađivanja mno­gostruki su. U prvom redu, što je područje vlasti ograničenije, sve mu je potrebnija pomoć spolja; ona­ko odlučan da održi svoj poredak unutar pokorene Evrope i da obnavlja ratne frontove oslabljene sve ve­ćim vojnim otporom protivnika, nacizam u svojim po- slednjim godinama nije mogao da se odrekne te po­moći. Bilo je neophodno da se osim radne snage iz okupiranih zemalja uzimaju i organi reda, zastupnici i izvršitelji nemačke vlasti koja je do poslednjih snaga već bila angažovana negde drugde. U tu kategoriju spadaju, u različitom rangu zavisno od svojstva i od­govornosti, Norvežanin Kvisling, vlada iz Višija u Francuskoj, Judenrat (Veće Jevreja) iz Varšavskog ge­ta, Republika Salö, sve do ukrajinskih i baltičkih pla­ćenika koji su na svakom koraku bili uposleni za naj­prljavije poslove (nikada za borbu), i zonderovaca (Sonderkommandos) o kojima ćemo tek govoriti. Me­đutim, kolaboracionisti iz protivničkog tabora, bivši

36

neprijatelji, u suštini su nepouzdani: izdali su jednom, mogu ponovo. Nije dovoljno da im samo dajete spo­redne zadatke; najbolji način da ih vežete za sebe je­ste da ih zadojite krivicom, da ih uprljate krvlju, da ih što više obrukate: tako će potvrditi ugovor o sauče- sništvu sa naredbodavcima, i više neće moći natrag. Otkad je sveta i veka, ovakav način ponašanja poznat je kriminalnim grupama na čitavoj zemljinoj kugli, mafija mu je odvajkada pribegavala, uostalom, jedino se tako može objasniti inače nedokučiva prekomer- nost italijanskog terorizma sedamdesetih godina.

U drugom redu (a ujedno i protivno izvesnoj hagio- grafskoj i retoričkoj stilizaciji), što je ugnjetavanje sna­žnije, to je veća spremnost žrtava da sarađuju s vlasti­ma. I ta spremnost je rangirana i podstiču je različite pobude: strah, ideološka zavodljivost, doslovno opona­šanje pobednika, šlepa želja za bilo kakvom moći, čak i smešno ograničenom u vremenu i prostoru, kukavič­luk, a na kraju i svesna proračunatost kako bi se izbe- glo izvršavanje naređenja i podrilo nametnuto ustroj­stvo. Svi ovi razlozi, svaki zasebno ili kombinovani, doprineli su stvaranju tog sivog pojasa čiji su stanovni­ci, u poređenju s nepovlašćenima, bili povezani željom da sačuvaju i učvrste svoju povlasticu.

Međutim, pre nego što pristupimo raspravi o poje­dinačnim razlozima koji su nagnali neke logoraše da u različitoj meri sarađuju s vlastima Lagera, treba odluč­no i otvoreno reći da je u slučaju takvih ljudskih sud­bina bestidno požuriti s izricanjem moralnog suda. Mora biti jasno da najveću krivicu snosi sistem, sama struktura totalitarne Države; uvek je teško proceniti koliko je zapravo učešće u krivici svakog pojedinačnog kolaboracioniste, i velikog i malog (nikada dragog, ni­kada iskrenog!). To je mišljenje koje bismo želeli da prepustimo samo onome ko je bio u sličnim okolnosti­ma i imao prilike da na sebi proveri šta znači ponaša­

37

nje u stanju prisile. Manconi je to dobro znao: „Provo­katori, nasilnici, svi oni koji na neki način čine neprav­du drugima, krivi su ne samo zbog zla koje nanose već i zbog izopačenosti u koju guraju dušu poniženih.“ Sta­nje poniženosti ne isključuje krivicu, i često je ona objektivno teška, ali ne znam da li postoji ljudski sud koji bi mogao da utvrdi kolika je ona zaista.

Kad bi zavisilo od mene, kad bih bio prinuđen da donesem neku presudu, mirne duše bih oslobodio sve one čije je učešće u krivici bilo najmanje moguće, a ko­ji su se nalazili pod najvećom mogućom prisilom. Oko nas, zatvorenika bez čina, vrvelo je od funkcionera ni­skog ranga. Činili su slikovitu faunu: čistači, perači ka­zana, noćni čuvari, ravnatelji kreveta (koji su izvlačili sitnu korist iz nemačkog hira da ležajevi budu zateg­nuti kao pod konac, s pravim uglovima), pregledači va­ši i šuge, prenosioci naređenja, tumači, pomoćnici po­moćnika. Sve u svemu, bili su jadni kao i mi, radili su puno radno vreme kao i svi ostali, ali su za dodatak od pola litre supe pristajali da obavljaju sve ove i druge poslove „trećeg reda“ : bezazlene, katkad korisne, če­sto izmišljene ni iz čega. Retko su bili nasilni, ali su na­stojali da razviju tipično esnafski mentalitet i da svom snagom brane svoje „radno mesto“ od svih onih odo­zdo ili odozgo koji su na njega vrebali. Njihova povla­stica, koja je uostalom podrazumevala dodatne nepri­jatnosti i napore, gotovo da im nije donosila nikakvu korist i nije ih štitila od discipline i svih muka koje su trpeli ostali logoraši; njihova nada u život bila je u su­štini jednaka nadi koju su gajili nepovlašćeni. Bili su grubi i bezočni, ali ih logoraši nikada nisu doživljavali kao neprijatelje.

Međutim, presuda za one koji su se nalazili na ko­mandnim mestima već je škakljivija i raznovrsnija: ka- poi radnih brigada (Kapos: nemački pojam vodi nepo­sredno poreklo od italijanske reči, a krnji izgovor, koji

38

su uveli francuski logoraši, raširio se tek mnogo godi­na kasnije, posle istoimenog Pontekorvovog filma, i bio je rado prihvaćen u Italiji baš zbog svog drugačijeg zna­čenja), starešine baraka, pisari, sve do onog kruga lo­goraša (u ono vreme nisam čak ni slutio da postoji) ko­ji su obavljali razne, katkad izuzetno osetljive poslove u Administraciji logora, Političkom odeljenju (u stvari, logorskom odeljenju Gestapoa), Odeljenju za zapošlja­vanje, kaznenim komandama. Zahvaljujući svojoj vešti- ni ili sreći, neki od njih imali su pristup najpoverljivijim podacima logora u kojima su radili, a kasnije su, kao Herman Langbajn iz Aušvica, Eugen Kogon iz Buhen- valda i Hans Marsalek iz Mauthauzena, postali njihovi istoričari. Ne znam da li se treba više diviti njihovoj lič­noj hrabrosti ili njihovoj domišljatosti koja im je omo­gućila da na razne načine konkretno pomognu svojim drugovima, pažljivo proučavajući pojedine oficire ese- sovskih jedinica s kojima su bili u kontaktu i procenju- jući koji bi se od njih mogao potkupiti ili odgovoriti od izvršenja najokrutnijih odluka ili uceniti ili obmanuti, a koje od njih užasava pomisao na mogući redderationenfi po završetku rata. Neki su čak, trojica navedenih, na primer, bili i članovi tajnih organizacija za odbranu, i stoga je moć kojom su raspolagali zahvaljujući svom položaju imala ravnotežu u izuzetnoj opasnosti kojoj su se izlagali, i kao „otporaši“ i kao čuvari tajni.

Upravo opisani funkcioneri nisu uopšte bili kolabo­racionisti, ili su to bili samo naizgled, već pre zamaski­rani protivnici. Što nije slučaj sa većinom ostalih koji su se nalazili na komandnim položajima i predstavljali pravu lepezu ljudskih primeraka, od onih prosečnih do onih najgorih. Rekao bih da moć pre izopačuje nego što kvari; a moć koju su oni imali, budući posebne pri­rode, vodila je u još veće izopačenje.

5 Polaganje računa, lat.

39

Moć postoji u svakoj vrsti društvenog organizova- nja ljudi, manje-više kontrolisana, uzurpirana, data odozgo ili priznata odozdo, stečena prema zaslugama ili esnafskoj solidarnosti, prema poreklu ili nasleđe- nom bogatstvu: verovatno da je izvesna mera prevla­sti čoveka nad čovekom zapisana u našem genetskom nasleđu životinja iz čopora. Nije dokazano da je moć suštinski štetna za društvo. Ali moć kojom su raspola­gali pomenuti funkcioneri, čak i oni nižeg ranga, kao kapoi radnih brigada, bila je u suštini neograničena; ili, bolje reći, njihovom nasilju je postavljena donja grani­ca, odnosno bivali su kažnjeni ili smenjeni ako ne bi pokazali dovoljno čvrstine, ali zato nije postojala nika­kva gornja granica. Drugim recima, imali su odrešene ruke da nad svojim podređenima čine najgora zverstva pod maskom kazne za i najmanji prestup, pa čak i bez ikakvog posebnog razloga: sve do kraja 1943. nije bilo retko da neki kapo na smrt prebije logoraša, a da zbog toga uopšte ne mora da strahuje ni od kakve kazne. Tek docnije, kada je potreba za radnom snagom posta­la ozbiljna, uvedena su neka ograničenja: kapoi su bili ovlašćeni da zlostavljaju logoraše, ali ta zlostavljanja nisu smela trajno da smanje njihovu radnu sposob­nost; međutim, loša navika već se uvrežila, i to pravi­lo se nije uvek poštovalo.

Tako se unutar Lagera, u manjoj razmeri ali s pro­širenim svojstvima, preslikavala hijerarhijska struktu­ra totalitarne Države u kojoj sva vlast stiže odozgo, dok je kontrola odozdo gotovo nemoguća. Ali ovo „gotovo“ je važno: nikada nije postojala Država koja je u tom smislu zaista „totalitarna“ . Uvek je postojao neki oblik povratnog dejstva, neka korekcija potpune samovolje, čak i u Trećem rajhu, pa i u Staljinovom Sovjetskom Savezu: i u jednom i u drugom društvu ulogu kočnice imali su, u manjoj ili većoj meri, javno mnjenje, sud­stvo, inostrana štampa, crkva, osećaj čovečnosti i prav-

de za čije iskorenjivanje nije dovoljno deset ili dvadeset godina tiranije. Jedino u Lageru nije postojala nikakva kontrola odozdo, a moć sitnih despota bila je bezuslov- na. Sasvim je razumljivo kako je tako velika moć mogla nezadrživo da privuče onu vrstu ljudi koja je te moći željna: kako su ka njoj mogli da streme i pojedinci ume- renih prohteva, privučeni mnogim materijalnim pred­nostima koje je donosio položaj i kako je ove potonje mogla tako kobno da zatruje moć kojom su raspolagali.

Ko je postajao kapo? Ovde opet moramo praviti razlike. Na prvom mestu, oni kojima je ta mogućnost bila ponuđena, odnosno pojedinci za koje su koman­dant Lagera ili njegovi predstavnici (često veoma do­bri psiholozi) procenili da su dobar materijal za sarad- nju: sitni prestupnici izvučeni iz zatvora kojima je karijera siledžije nudila sjajnu alternativu ležanju u će­liji; politički zatvorenici, već iscrpljeni posle pet ili de­set godina mučenja i patnji, jednom rečju, svi moralno oslabljeni; kasnije i sâmi Jevreji koji su u mrvici te po­nuđene vlasti videli jedini način da umaknu „konač­nom rešenju“ . Ali mnogi su, kao što je rečeno, dobro­voljno stremili ka moći: tražili su je sadisti, kojih svakako nije bilo mnogo ali su izazivali strah i trepet, pošto se za njih povlašćeni položaj poklapao sa moguć­nošću da podređenima nanose bol i poniženje. Tražili su je osujećeni, što je takođe jedna od osobenosti koja u mikrokosmosu Lagera preslikava makrokosmos to­talitarnog društva: i u jednom i u drugom, nezavisno od sposobnosti i zasluga, moć se darežljivo daje ono­me ko je spreman da oda poštovanje hijerarhijskoj vla­sti, omogućavajući mu na taj način inače nedostižno uzdizanje na društvenoj lestvici. I na kraju, tražili su je mnogi među samim žrtvama koje su ugnjetači zarazili i koji su nesvesno nastojali da se poistovete sa njima.

O tom podražavanju, o tom poistovećivanju ili opo­našanju ili zameni uloga između nasilnika i žrtve, mno-

41

go se raspravljalo. Izrečena je sila stvari, tačnih i izmi­šljenih, uznemirujućih i otrcanih, oštroumnih i glupih: to nije netaknut teren, štaviše, to je nevešto preorana njiva, izgažena i ispremetana. Kada su rediteljku Lilija- nu Kavani zamolili da ukratko opiše smisao jednog svog lepog i neistinitog filma, ona je rekla: „Svi smo mi žrtve ili ubice i te uloge prihvatamo dobrovoljno. To su ispravno shvatili jedino De Sad i Dostojevski.“ Dodala je i da veruje „da u svakom okruženju, u svakom odno­su, postoji manje-više izražena dinamika žrtva-dželat, koja se po pravilu proživljava na nesvesnom nivou“ .

Ne razumem se u nesvesno ni u skrivene meandre bića, ali znam da je malo onih koji se razumeju, i da su oni obično smotreniji; ne znam, i ne zanima me mno­go, da li se u dubini moje duše gnezdi ubica, ali znam da sam nevina žrtva bio, a ubica nikad; znam da su ubi­ce postojale, ne samo-u Nemačkoj, da postoje i dalje, u penziji ili još u službi, i daje nerazlikovanje tih ljudi od žrtava svojevrsna moralna bolest, kozmetički manir ili neki zlokoban znak saučesništva; a pre svega dragoce- na usluga učinjena (namerno ili ne) onima koji ospora­vaju istinu. Znam da se u Lageru, i uopšte na pozorni­ci ljudske istorije, događa svašta i da stoga usamljeni primer ne kazuje' mnogo. Pošto smo sve ovo otvoreno izneli i zaključili da nerazlikovanje te dve uloge znači želju da se iz temelja krivotvori naša potreba za prav­dom, ostaje nam da dodamo još neka zapažanja.

Tačno je da u Lageru, i izvan njega, postoje mutne, nepouzdane osobe, spremne na kompromis. Izuzetno velika napetost koja vlada u logoru podstiče uvećanje njihovog broja; lično snose određenu krivicu (sra- zmernu njihovoj slobodi izbora), a osim toga one su prenosioci i instrumenti krivice sistema. Tačno je da je većina krvnika, u toku ili (češće) nakon svojih po­stupaka, shvatila da je to što čine ili su učinili grešno, u njima se možda javila sumnja ili osećanje nelagode,

42

ili su čak bili kažnjeni; ali ta njihova patnja nije dovolj­na da ih svrsta među žrtve. Na isti način, nisu dovolj­ne greške i pokleknuća logoraša da bi bili stavljeni u isti koš sa svojim čuvarima. Zatvorenici Lagera, stoti­ne hiljada ljudi iz svih društvenih slojeva, iz gotovo svih evropskih zemalja, predstavljali su prosečan, slu­čajan uzorak čovečanstva: čak i kad bismo hteli da prenebregnemo pakleno okruženje u kojem su se iz­nenada obreli, nelogično je od njih očekivati - kao što je retorički i netačno tvrditi da su se uvek i svi držali toga - da se ponašaju onako kako očekujemo da se po­našaju sveci i stoički filosofi. U stvari, u većini sluča­jeva, njihovo ponašanje bilo je neumoljivo obavezno: za samo nekoliko sedmica ili meseci, nemaština kojoj su bili izloženi srozala ih je na puko preživljavanje, svakodnevne borbe protiv gladi, mraza, umora, bati­na, gde je prostor za mogući izbor (posebno, moralni izbor) bio sveden na nulu; od svih njih, izuzetno mali broj je preživeo iskušenje, zahvaljujući sklopu velikog broja malo verovatnih okolnosti: ukratko, spasao ih je slučaj, i nema mnogo smisla da u njihovim sudbinama tražimo nešto zajedničko, osim možda činjenice da su bili zdravi pri ulasku u logor.

Granični slučaj saradnje s vlastima predstavljaju zonderovci iz Aušvica i ostalih koncentracionih logora. Ovde je teško govoriti o povlastici: pripadnici tih ko­mandi bili su povlašćeni (ali po koju cenu!) samo utoli­ko što su se nekoliko meseci dobro hranili, zbog čega im se svakako nije moglo zavideti. Ovim svrsishodno neodređenim nazivom, „specijalni odred“6, esesovci su označavali grupu logoraša kojima je bila poverena briga o krematorijumima. Dužnost im je bila da održavaju

6 „Nebeski odred“ kako su ga zvali logoraši.

43

red među novoprispelima (često potpuno nesvesnim svoje dalje sudbine) koje je trebalo uvesti u gasne ko­more; da izvlače leševe iz komora; da vade zlatne zube iz vilica; da seku ženske kose; da razvrstavaju i grupi- šu odeću, obuću, sadržaj prtljaga; da prenose tela u krematorijume i nadgledaju rad peći; da izbacuju i ukla­njaju pepeo. Specijalni odred Aušvica brojao je, zavisno od trenutka, od 700 do 1.000 ljudi.

Ovi specijalni odredi nisu mogli da izbegnu sudbinu svih ostalih; štaviše, esesovci su marljivo činili sve što je u njihovoj moći da nijedan čovek iz tih odreda ne pre­živi i ne progovori. U Aušvicu se smenilo dvanaest od­reda; svaki je radio po nekoliko meseci, da bi potom bio likvidiran, uvek posredstvom nekog drugog lukavstva, kako bi se sprečilo moguće pružanje otpora, a novopo- stavljeni odred je, poput kakve inicijacije, spaljivao le­ševe svojih prethodnika. Poslednji odred zonderovaca pobunio se oktobra 1944. protiv esesovaca, digao u va- zduh jedan od krematorijuma i bio zbrisan u krajnje ne­ravnopravnoj borbi o kojoj ću govoriti kasnije. Stoga ima vrlo malo preživelih iz specijalnih odreda, onih ko­ji su nekom nepredviđenom igrom sudbine umakli smrti. Posle oslobođenja, niko od njih nije rado govorio o svom strašnom položaju, što ni danas ne čine. Poda­ci koje imamo o specijalnim odredima potiču iz šturih svedočenja malobrojnih preživelih; iz priznanja njiho­vih „naručilaca“ kojima se sudilo pred raznim sudovi­ma; iz naznaka sadržanih u iskazima nemačkih ili polj­skih „civila“ što su slučajno bili u prilici da dođu u dodir s odredima; i najzad, iz listova dnevnika grozničavo is­pisivanih za buduća svedočenja, koje su neki od njiho­vih sastavljača pažljivo zakopali u blizini krematorijuma u Aušvicu. Svi ovi izvori međusobno se slažu, ali je ipak veoma teško, gotovo nemoguće, stvoriti predstavu o tome kako su ti ljudi živeli iz dana u dan, kako su doži­vljavali sami sebe, kako su prihvatili svoj položaj.

44

Na početku su ih birali esesovci među logorašima koji su već bili zavedeni u logorskim kartotekama, a prema svedočenjima izbor su pravili ne samo na osno­vu fizičke snage već i na osnovu temeljnog proučava­nja fizionomije. Bilo je slučajeva, doduše retkih, da je neko raspoređen u odred po kazni. Kasnije su dali prednost izboru kandidata neposredno na peronu, po dolasku svakog pojedinačnog konvoja: esesovski „psi­holozi“ su primetili da je regrutovanje lakše među tim očajnim i zbunjenim ljudima, iznurenim od putovanja, lišenim svake želje za opiranjem, u odsudnom trenut­ku izlaska iz voza, kada se svaka novoprispela duša osećala kao da je na pragu najdublje tmine i užasa ne­kog nezemaljskog prostora.

Specijalne odrede činili su mahom Jevreji. S jedne strane, to ne iznenađuje budući da je osnovna svrha logora bila da se unište Jevreji i da su Jevreji, počev od 1943. godine, činili 90-95 posto stanovništva Aušvi­ca; s druge strane, taj vrhunac podlosti i mržnje osta­vlja nas bez reči: bilo je potrebno da Jevreji stavljaju u peći Jevreje, bilo je potrebno pokazati da se Jevreji, niža rasa, niža bića, saginju pred svakim poniženjem, čak i kada treba da uništavaju sami sebe. Isto tako, utvrđeno je da nisu svi esesovci rado prihvatali pokolj kao svakodnevnu dužnost; delimično prenošenje po­sla, i to onog najprljavijeg, na same žrtve trebalo je da posluži (kao što je verovatno i poslužilo) za umirenje njihove savesti.

Bilo bi nepravedno, razume se, kad bismo ovu po­kornost pripisali nekoj izričito jevrejskoj osobenosti: u specijalnim odredima bilo je i drugih zatvorenika osim Jevreja, na primer, Nemaca i Poljaka, ali sa „časnijim“ zaduženjima kapoa; pa i ruskih ratnih zarobljenika ko­ji su za naciste bili tek za stepenik iznad Jevreja. Bili su malobrojni, jer u Aušvicu nije bilo mnogo Rusa (uglavnom su bili likvidirani pre toga, odmah po zaro-

45

bljavanju, streljani po rubovima ogromnih masovnih grobnica): ali oni se nisu ponašali drugačije od Jevreja.

Budući da su bili nosioci strašne tajne, specijalne odrede držali su strogo odvojeno od ostalih zatvorenika • i od spoljnog sveta. Pa ipak, kao što je poznato svakome ko je doživeo nešto slično, ne postoji prepreka koja ne­ma pukotinu: informacije, makar i nepotpune i izvrnute, imaju veliku prodornu moć, i nešto uvek procuri. Neo­dređene i krnje glasine o ovim odredima kružile su me­đu nama još za vreme zatočeništva, da bi kasnije bile po­tvrđene iz drugih izvora koje sam prethodno spomenuo, ali je iskonski užas tog ljudskog stanja nametnuo svim svedocima svojevrsnu uzdržanost; tako da je i dan- -danas teško stvoriti sliku o tome ,,šta je značilo“ biti pri­nuđen da mesecima obavljaš taj posao. Nekolicina je po- svedočila da su tim nesrećnicima bile dostupne velike količine alkohola, i da su oni neprestano bili u nekom stanju potpune otupelosti i utučenosti. Jedan od njih je izjavio: „Radeći ovaj posao, čovek ili poludi prvog dana ili se navikne.“ Drugi, pak: „Naravno, mogao sam da se ubijem ili da pustim da me ubiju; ali ja sam želeo da pre­živim, da se osvetim i da prenesem svedočenje. Ne smete verovati da smo čudovišta: mi smo isti kao vi, sa­mo mnogo nesrećniji.“

Očigledno da se sve ovo, kao i mnoge druge stva­ri koje su oni možda izgovorili drugima, a i međusob­no, ali koje nisu stigle do nas, ne može prihvatiti bez rezerve. Od ljudi koji su prošli kroz to surovo izopšte- nje ne možemo očekivati neko svedočenje u pravnom smislu te reči, već nešto između jadikovke, ruženja, okajanja i pokušaja da sebe opravdaju, da se spasu. Od njih pre treba očekivati oslobađajuću ispovest nego istinu s licem Meduze.

Zamisao i organizacija odreda bile su najstrašniji demonski zločin nacionalsocijalizma. Iza pragmatičnog aspekta (štedeti valjane ljude, nametati drugima naj-

46

okrutnije zadatke) naziru se i drugi, osetljiviji. Pomo­ću te institucije nastojali su da svu težinu krivice pre­bace na druge, tačnije na žrtve, tako da njima samima, na vlastito olakšanje, ne ostane čak ni svest o tome da

su ovi nevini. Nije ni lako ni prijatno istraživati taj po­nor izopačenosti i zla, pa ipak mislim da je nužno, jer ono što je bilo moguće učiniti juče, neko će možda po­novo pokušati sutra, možda će se opet dogoditi nama ili našoj deci. Čovek dođe u iskušenje da se namršti i odvrati misli od toga: tom se iskušenju treba odupreti. Naime, postojanje odreda imalo je neki smisao, sadr­žalo je poruku: „Mi, narod Gospodara, vaši smo uništi- telji, ali vi niste bolji od nas; ako hoćemo, a hoćemo, u stanju smo da uništimo ne samo vaša tela već i vaše duše, onako kao što smo uništili svoje.“

Mikloš Njisli, mađarski lekar, bio je jedan od malo­brojnih preživelih iz poslednjeg specijalnog odreda Aušvica. Bio je poznati anatom patolog, stručnjak za obdukcije, te se šef esesovaca iz Birkenaua, lekar, onaj isti Mengele koji je pre nekoliko godina umro izmakav- ši pravdi, brže-bolje potrudio da obezbedi njegove usluge; namenio mu je povlašćen tretman, i gotovo da ga je smatrao kolegom. Njisli je naročito trebalo da se posveti proučavanju blizanaca: naime, Birkenau je bio jedino mesto na svetu gde je postojala mogućnost da se ispituju leševi blizanaca odmah pošto su usmrćeni. Pored tog posebnog zaduženja, kojem se on, uzgred rečeno, izgleda nije baš previše suprotstavio, Njisli se takođe brinuo o zdravlju pripadnika odreda, s kojima je živeo u neposrednom dodiru. E pa on priča o jednom, po mom mišljenju značajnom, događaju.

Esesovci su, kao što sam rekao, pažljivo birali svo­je kandidate za odrede, iz Lagera ili svakodnevnih kon­voja, i nisu se ustezali da na licu mesta ubiju one koji bi to odbili ili se pokazali nepodesnim za te dužnosti. Pre­ma tek primljenim članovima ponašali su se s istim

47

prezirom i ravnodušnošću kao prema svim logorašima, a posebno prema Jevrejima: utuvili su im u glavu da je reč o beščasnim bićima, neprijateljima Nemačke, te stoga nedostojnim da žive; u najboljem slučaju, mogli su da ih nateraju da rade sve dok ne poumiru od izne­moglosti. Međutim, prema veteranima odreda ponaša­li su se drugačije: u njima su donekle videli svoje kole­ge, ljude koji su već postali jednako nečovečni kao i oni sami, u ista kola upregnuti, povezani sramnom sponom nametnutog saučesništva. Njisli, dakle, priča daje u to­ku jedne „radne“ pauze prisustvovao fudbalskoj utak­mici između pripadnika SS i SK odreda, odnosno izme­đu predstavnika esesovskih stražara iz krematorijuma i predstavnika specijalnog odreda (zonderovaca): su­sretu prisustvuju i ostali pripadnici esesovske jedinice i ostatak odreda, navijaju, klade se, aplaudiraju, hrabre igrače, kao da se utakmica ne igra pred vratima pakla već na kakvoj seoskoj poljani.

Nikada se ništa slično nije dogodilo, niti bi bilo za- mislivo, s ostalim kategorijama zatvorenika; ali sa nji­ma, s „gavranovima krematorijuma“ , esesovci su mo­gli da izađu na megdan ravnopravno, ili gotovo ravnopravno. Iza ovog primirja krije se satanski os- meh: posao je obavljen, uspeli smo, niste više ona dru­ga rasa, antirasa, glavni neprijatelj hiljadugodišnjeg Rajha: niste više narod koji odbacuje idole. Prihvatili smo vas, iskvarili, povukli na dno sa nama. Sad ste kao mi, vi, gordi: uprljani svojom krvlju poput nas. I vi ste, poput nas i Kaina, ubili brata. Dođite, možemo da se igramo zajedno.

Njisli priča o još jednom događaju koji nagoni na razmišljanje. U gasnu komoru su uvedeni i pobijeni ljudi iz jednog tek pristiglog konvoja i odred obavlja svoj uobičajeni jezivi posao, raspliće klupko leševa, pere ih šmrkom i prenosi u krematorijum, ali na podu nailaze na jednu devojčicu, još živu. Događaj je izuze-

48

tan, jedinstven; možda su je zaštitila tela oko nje, na­pravila vazdušni džep u kojem se moglo disati. Ljudi su zbunjeni; smrt je njihov posao u svakom trenutku, smrt je navika, jer, baš tako, „čovek poludi prvog dana ili se navikne“ , ali ova osoba je živa. Kriju je, greju, do­nose joj supu od mesa, propituju je: devojčica ima še­snaest godina, ne snalazi se ni u vremenu ni u prosto­ru, ne zna gde je, ne shvatajući ništa prošla je čitavu proceduru putovanja u zapečaćenom vozu, surove uvodne selekcije, skidanje odeće, ulazak u komoru iz koje niko nikada nije izašao živ. Nije shvatila, ali je vi- dela; znači, mora da umre, i ljudi iz odreda to znaju, kao što znaju da i oni sami moraju da nestanu iz istog razloga. Ali ti robovi otupljeni od alkohola i svakodnev­nog pokolja su se preobrazili; pred njima više nije ne­ka bezimena masa, reka preplašenih, preneraženih lju­di koja silazi iz vagona: pred njima je osoba.

Kako da se ne setimo „neuobičajenog poštovanja“ i oklevanja „sramnog grobara“ pred onim jedinstve­nim slučajem iz Verenika kada majka devojčice Čečili- je, koja je umrla od kuge, ne dozvoljava da njeno čedo bace na taljige, na gomilu s drugim leševima? Ovakvi događaji začuđuju jer se ne slažu sa slikom koju ima­mo o doslednom čoveku nepokolebljivog karaktera, u saglasju sa sobom: a ne bi trebalo da začuđuju, jer čo­vek nije takav. Samilost i surovost mogu živeti jedna pored druge, u istoj osobi i u istom trenutku, protivno svakoj logici; uostalom, ni ta ista samilost se ne ukla­pa u logiku. Ne postoji srazmera između samilosti ko­ju osećamo i obima bola koji je uzrok te samilosti: jed­na jedina Ana Frank budi više saosećanja i ganutosti od čitave mirijade njoj sličnih koji pate kao ona, ali či­ja je slika ostala u senci. Možda mora da bude tako; kad bismo morali i mogli da patimo zbog nesreće svih ljudi na svetu, ne bismo mogli da živimo. Možda je sa­mo svecima udeljen taj strašan dar samilosti prema

49

velikom broju ljudi; grobarima, onima iz specijalnog odreda i svima nama ne ostaje, u najboljem slučaju, ni­šta drugo do povremena samilost upućena pojedincu, Mitmenschu, bližnjem: ljudskom biću od krvi i mesa koje se nalazi pred nama, nadohvat naših na svu sreću kratkovidih čula.

Pozvan je lekar koji je injekcijom povratio devojči- cu: da, gas nije obavio posao, preživeće, ali gde i kako? U tom trenutku stiže Musfeld, jedan od esesovaca za­duženih za fabriku smrti; lekar ga poziva u stranu i iz­laže mu slučaj. Musfeld okleva, zatim donosi odluku: ne, devojčica mora da umre; da je starija, bilo bi sa­svim drugačije, bila bi razboritija, možda bi mogli i da je ubede da ćuti o onome što joj se dogodilo, ali ima sa­mo šesnaest godina: ne mogu se uzdati u nju. Pa ipak, ne ubija je on svojim rukama, poziva svog podređenog koji je usmrćuje udarcem u potiljak. Taj Musfeld nije bio neki milostiv čovek; njegovo dnevno sledovanje pokolja bilo je prošarano proizvoljnim i ćudljivim epi­zodama, obeleženo njegovim izumima istančane svire­posti. Izveden je pred sud 1947, osuđen na smrt i obe- šen u Krakovu, i to je bilo pravedno; ali čak ni on nije bio nepokolebljivo dosledan. Da je živeo u nekom dru­gačijem okruženju i u drugačijem dobu, verovatno bi se ponašao kao bilo koji drugi običan čovek.

U Braći Karamazov, Grušenjka pripoveda priču o glavici luka. Jedna zla starica umire i odlazi u pakao, ali njen anđeo čuvar, napregnuvši misli, priseća se da je ona jedanput, samo jedan jedini put, poklonila ne­kom prosjaku glavicu luka koju je iščupala iz svoje bašte: pruža joj glavicu luka, starica se grčevito hva­ta za nju i spasava se paklenog plamena. Ova priča mi je oduvek bila odvratna: koje ljudsko čudovište nika­da u svom životu nije poklonilo glavicu luka, ako ne drugima, onda svojoj deci, ženi, psu? Onaj usamljeni tren odmah izbrisane samilosti svakako nije dovoljan

50

da se Musfeld razreši greha, međutim, dovoljan je da se i on smesti, premda na samom rubu, u onu mutnu zonu dvosmisla koja se širi iz režima utemeljenih na strahu i pokornosti.

Nije teško suditi Musfeldu, i ne verujem da je sud koji ga je osudio imao ikakve nedoumice; nasuprot to­me, naša potreba i naša sposobnost da sudimo okame- njuju se pred specijalnim odredom. Odmah niču pita­nja, grozničava pitanja, i zaista je teško naći pravi odgovor koji će nas umiriti i razuveriti u pogledu ljud­ske prirode. Zašto su prihvatili to zaduženje? Zašto se nisu pobunili, zašto nisu radije izabrali smrt?

Činjenice kojima raspolažemo donekle nam dopu­štaju da pokušamo da odgovorimo. Nisu svi prihvatili; neki su se pobunili znajući da će umreti. Postoji barem jedan slučaj o kojem imamo tačne podatke: čitava gru­pa od četiristo Jevreja sa Krfa, koja je 1944. bila pri­ključena odredu, složno je odbila da radi tako nešto, i odmah je usmrćena gasom. Ostalo je sećanje na mno­go drugih pojedinačnih pobuna, koje su smesta bile ka­žnjene jezivom smrću (Filip Miler, jedan od retkih pre­živelih iz odreda, priča o svom drugu koga su esesovci živog ubacili u peć), i mnogo slučajeva samoubistva, pri samom regrutovanju ili odmah nakon toga. Najzad, ne treba zaboraviti da je oktobra 1944. upravo specijal­ni odred organizovao jedini očajnički pokušaj pobune u istoriji Aušvica, koji sam već pomenuo.

Vesti koje su do nas stigle o tom poduhvatu nisu ni potpune ni ujednačene; zna se da su pobunjenici (nad­ležni za dva od pet krematorijuma iz Aušvica i Birke- naua), slabo naoružani, bez ikakvog kontakta sa polj­skim partizanima izvan logora i tajnom organizacijom za odbranu unutar logora, digli u vazduh krematorijum br. 3 i poveli borbu sa esesovcima. Bitka je završena vrlo brzo; neki od pobunjenika uspeli su da preseku bodljikavu žicu i pobegnu izvan logora, ali su ih ubrzo

51

potom uhvatili. Niko nije preživeo: esesovci su odmah pobili oko 450 ljudi, dok su u njihovim redovima troji­ca bili ubijeni a dvanaestorica ranjeni.

Znači da su oni za koje znamo, žalosni izvršioci po­kolja, zapravo neki drugi, svi oni koji su radije izabra­li da žive (kako da žive!) nekoliko sedmica duže nego da smesta umru, ali koji ni u kom slučaju nisu odluči­li, niti su bili naterani da ubijaju sopstvenom rukom. Ponoviću: uveren sam da niko nema prava da im sudi, ni oni koji su iskusili logor, a ponajmanje oni koji nisu. Pozivam svakog ko ima smelosti da izrekne osudu da se krajnje iskreno podvrgne jednom teorijskom ogle­du: zamislite, ako možete, da ste mesece ili godine proveli u nekom getu, izmučeni glađu, napornim ra­dom, nedostatkom privatnosti i poniženjima; da ste gledali kako oko vas umiru vaši najdraži, jedan po je ­dan; da ste bili potpuno odsečeni od spoljnog sveta i da nije postojala mogućnost da primate i šaljete bilo kakve vesti; da su vas na kraju utovarili na neki voz, po osamdeset do sto ljudi u jedan teretni vagon; da putujete ka nepoznatom, naslepo, ko zna koliko besa­nih dana i noći; i da na kraju budete istovareni izme­đu zidova nekog nedokučivog pakla. I tad vam biva po­nuđeno da preživite, i predloženo, štaviše naređeno, da obavljate neku mračnu, ali neodređenu dužnost. To je, po meni, pravi Befehlnotstand, „stanje prinude ko­je proizlazi iz naređenja“ : a ne ono na koje su se re­dovno i bestidno pozivali nacisti izvedeni pred sud, a kasnije (idući njihovim stopama) i ratni zločinci mno­gih drugih zemalja. Prvo je neumoljivi ultimatum, bezuslovna poslušnost odmah ili smrt; drugo pak unutrašnja stvar u okviru centra moći, što je moglo da se reši (često je zapravo i bilo rešavano) raznim ma­nevrima, uskraćivanjem napredovanja u karijeri, ne­kom blažom kaznom, ili, u najgorem slučaju, preme- štajem neposlušnih na front.

52

Ogled koji sam predložio nije prijatan; pokušao je da ga opiše Verkor u svojoj pripovesti Oružje noći7 ko­ja govori o „smrti duše“ i koja mi danas, nakon što sam je ponovo pročitao, izgleda nedopustivo zaražena este- tizmom i literarnom požudom. Ali daje reč o smrti du­še, to je nesumnjivo; ipak, niko ne može znati koliko dugo, i pred kojim iskušenjima, njegova duša može da opstane pre nego što se savije ili slomi. Svako ljudsko biće poseduje neku rezervu snage ali ne zna kolika je: može biti velika, mala ili nikakva, i samo strašna nevo­lja pruža mogućnost za njenu procenu. Čak i ako ne pomenemo granični slučaj specijalnih odreda, nama, povratnicima, često se dešava da nam sagovornik, ka­da pričamo o našim dogodovštinama, kaže: „Na tvom mestu ja ne bih izdržao ni jedan jedini dan“ . Ova tvrd­nja nema neki jasan smisao: nikada nismo na mestu nekog drugog. Svaki pojedinac je tako složeno biće da je besmisleno očekivati da možemo predvideti njego­vo ponašanje, utoliko pre ako su u pitanju ekstremne situacije; kao što nije moguće predvideti vlastito pona­šanje. Stoga tražim da razmišljanja o priči o „gavrano­vima krematorijuma“ budu puna samilosti i strogosti, ali da sud o njima ostane neizrečen.

Ta ista impotentia judicandi parališe nas pred pri­merom Rumkovskog. Priča o Haimu Rumkovskom ni­je baš prava logorska priča, mada se završava u logo­ru: ona je priča iz geta, ali tako rečita u pogledu suštinske teme ljudskog dvosmisla neizbežno izazva­nog ugnjetavanjem da se, izgleda mi, i previše dobro uklapa u ovu našu raspravu. Ispričaću je još jednom, mada sam je dosad već toliko puta ponovio.

7 Jean Bruller-Vercors, Les armes de la nuit, Albin Michel, Paris 1953.

53

Po svom povratku iz Aušvica, našao sam u džepu neobičan novčić od lake legure, koji i danas čuvam. Iz- greban je i pojeden; na jednoj strani stoji jevrejska zvezda („Davidov štit“ ), godina 1943. i reč getto, koja se na nemačkom izgovara geto; s druge strane, natpi­si QUITTUNG ÜBER 10 MARK i DER ÄLTESTE DER JUDEN IN LITZMANNSTADT, odnosno redom, Na­knada od 10 maraka i Starešina Jevreja u Licmanšta- tu: ukratko, to je bio interni novac nekog geta. Dugi niz godina nisam ni znao da ga imam, a onda sam ne- gde 1971. uspeo da rekonstruišem priču o njemu, ve­oma zanimljivu i neobičnu.

U čast nekog generala Licmana, koji je izvojevao pobedu nad Rusima u Prvom svetskom ratu, nacisti su prekrstili poljski grad Lođ u Licmanštat. Pred kraj 1944, poslednji preživeli iz geta u Lođu deportovani su u Aušvic: mora da sam taj već bezvredni novčić našao negde u logoru.

Lođ je 1939. godine imao 750.000 stanovnika i bio najrazvijeniji industrijski grad u Poljskoj, „najmoderni­ji“ i najružniji: živeo je od tekstilne industrije, kao Man- čester i Bjela, te je stoga imao znatan broj velikih i ma­lih industrijskih objekata, već tad uglavnom zastarelih. Kao u svim gradovima okupirane Istočne Evrope koji su imali izvestan značaj, nacisti su požurili da izgrade geto, ponovo uspostavljajući u njemu režim geta iz srednjeg •veka i kontrareformacije, obogaćujući ga svojom mo­demom krvoločnošću. Otvoren već u februaru 1940, geto u Lođu bio je prvi takve vrste po datumu nastan­ka, a drugi, posle onog u Varšavi, po brojnosti: na kraju je u njemu bilo više od 160.000 Jevreja, a zatvoren je tek u jesen 1944. Dakle, najdugovečniji od svih nacističkih geta, i za to postoje dva razloga: njegov industrijski zna­čaj i neobična ličnost njegovog predsednika.

Zvao se Haim Rumkovski: već tada propali sitni in­dustrijalac, nakon raznih putešestvija, uspona i pado-

54

va, 1917. nastanio se u Lođu. Godine 1940. imao je bli­zu šezdeset i bio udovac bez dece; uživao je izvesno poštovanje, bio je poznat kao organizator jevrejskih milosrdnih aktivnosti i kao odlučan, neuk i samovoljan čovek. Zvanje predsednika (ili starešine) geta bilo je u suštini strašno, ali je bilo zvanje, značilo je društveno priznanje, uzdizalo za stepenik više na društvenoj le- stvici i davalo prava i povlastice, odnosno vlast. Kako je postavljen na taj položaj, nije poznato: možda je u pi­tanju bila neka sprdnja u zluradom nacističkom stilu (Rumkovski je bio, ili je samo tako izgledao, prostodu- šni tupan, jednom rečju, savršeni predmet podsmeha); možda je i on sam umešao prste da bi bio izabran, to­liko je u njemu bila snažna volja za moć. Dokazano je da su četiri godine njegove uprave, ili bolje reći njego­ve diktature, bile iznenađujuća mešavina megaloman­skog sna, varvarske vitalnosti i neosporne organizaci­one i diplomatske sposobnosti. Ubrzo je stigao dotle da sebe vidi kao neprikosnovenog ali prosvetljenog vladara, svakako uz podsticaj svojih nemačkih gospo­dara, koji su se doduše poigravali s njim ali su cenili njegov talenat dobrog upravnika i poštovaoca reda i vlasti. Od njih je dobio dozvolu da iskuje novac, kako metalni (onaj moj novčić) tako i papirni, na hartiji s vo­denim žigom koja mu je zvanično dostavljena. Tim novcem plaćao je polumrtve radnike iz geta; mogli su da ga troše u kantinama za kupovinu svojih sledovanja hrane, koja su prosečno iznosila do 800 kalorija dnev­no (podsećam, usput, daje potrebno najmanje 2.000 da bi se preživelo u stanju potpunog mirovanja).

Rumkovski je žudeo da od tih svojih izgladnelih podanika dobije ne samo poslušnost i poštovanje već i ljubav: u tome se savremene diktature razlikuju od onih starodrevnih. Pošto je raspolagao čitavom voj­skom izvrsnih umetnika i zanatlija, spremnih da za če­tvrt hleba ispune svaku njegovu želju, naložio je da se

55

osmisle i odštampaju poštanske marke sa njegovim li­kom, s blistavo belom kosom i bradom u zrakastoj svetlosti Nade i Vere. Imao je kočije koje je vuklo jed­no mršavo kljuse, i u njima se vozio ulicama svog ma­jušnog kraljevstva, prepunim prosjaka i ubožnika. Imao je kraljevski plašt i okružio se svitom laskavaca i plaćenih ubica; od svojih pesnika ulizica naručio je da ispevaju hvalospeve u kojima se slavi njegova „moćna i čvrsta ruka“ , i mir i red koji zahvaljujući nje­mu vladaju u getu; naredio je da se deci koja su poha­đala one sramne škole, opustošene svakodnevnim za­razama, nedovoljnom ishranom i nemačkim prepadima, daju tematski sastavi u slavu „našeg voljenog i pa­metnog Predsednika“ . Kao svaki autokrata, brže-bolje je organizovao delotvornu policiju, nominalno da održava red, a u stvari da štiti njegovu malenkost i da nametne njegovu disciplinu: bila je sastavljena od šest stotina čuvara naoružanih batinom, i neutvrđe­nog broja špijuna. Održao je mnogo govora, od kojih su neki sačuvani, i njegov stil je nedvosmislen: pri­svojio je Musolinijevu i Hitlerovu oratorsku tehniku, odnosno tehniku nadahnutog kazivanja, pseudorazgo- vora sa masom, stvaranja podrške uz pomoć potčinja- vanja i tapšanja. Možda je to njegovo podražavanje bi­lo namerno; a možda je zapravo bilo nesvesno poistovećivanje sa uzorom „nužnog heroja“ koji je u to vreme vladao Evropom i koga je opevao i sam D’Anuncio; međutim, njegovo ponašanje je najvero- vatnije proizlazilo iz njegovog položaja malog tiranina, nemoćnog u odnosu na svet iznad sebe a svemoćnog u odnosu na potčinjene. Tako govori onaj ko ima pre­sto i skiptar, onaj ko se ne boji da će mu neko protiv- rečiti ili da će mu se podsmevati.

Pa ipak, njegov lik je bio mnogo složeniji nego što se može naslutiti iz dosadašnje priče. Rumkovski nije bio samo otpadnik i saučesnik; osim što je u to pove-

56

rovao zahvaljujući ponašanju ljudi iz svog okruženja, sigurno je s vremenom i sam sebe donekle ubedio da je mesija, spasilac svog naroda, kojem je, barem na ma­hove, svakako želeo dobro. Čovek treba da čini dobro da bi se osećao kao dobrotvor, a to je zadovoljstvo čak i za jednog izopačenog satrapa. Na paradoksalan način, on se istovremeno poistovećuje i s ugnjetačima i s ugnjetenima, bilo da se ta osećanja pripadnosti sme- njuju ili dopunjavaju, jer čovek je, kaže Tomas Man, zbunjeno stvorenje; a ta njegova zbunjenost raste, mo­žemo dodati, što je više izložen pritisku i napetosti: tad izgubi moć rasuđivanja, kao što kompas poludi u magnetnom polju.

Premda su ga Nemci uporno prezirali i ismevali, Rumkovski verovatno o sebi nije razmišljao kao o slu­zi, već kao o Gospodaru. Sigurno je veoma ozbiljno shvatio svoju vlast: kada se Gestapo bez prethodne na­jave dočepao „njegovih“ savetnika, hrabro im je prite­kao u pomoć, izlažući se poruzi i šamarima koje je umeo dostojanstveno da podnosi. I u nekim drugim pri­likama pokušavao je da se pogađa s Nemcima, koji su od Lođa tražili sve veće količine platna, a od njega sve veće kontingente beskorisnih usta (staraca, dece, bole­snika) za gasne komore Treblinke, a zatim Aušvica. Sa­ma strogost s kojom je požurio da uguši naznake nepo­kornosti među svojim podanicima (u Lođu su, kao i u ostalim getima, postojala jezgra veoma smelog politič­kog otpora koji je imao korene u cionizmu, bundizmu8 ili komunizmu) nije toliko poticala od njegove udvorno­sti prema Nemcima koliko od počinjene „uvrede veli­čanstva“ , od ogorčenja zbog sramote nanete njegovom kraljevskom dostojanstvu.

8 Od bund na jidišu u značenju političkog udruženja, kon­kretno, jevrejska socijalistička organizacija osnovana u carskoj Rusiji 1897.

57

Pošto je Ruski front bio sve bliži, nacisti su sep­tembra 1944. počeli raščišćavanje geta u Lođu. Dese­tine hiljada muškaraca i žena deportovane su u Aušvic, anus mundi, mesto poslednjeg čišćenja nemačkog uni­verzuma; onako iznureni, gotovo svi su odmah bili ubi­jeni. U getu je ostalo oko hiljadu ljudi, da izmeste fa­brička postrojenja i uklone tragove pokolja: njih je nešto kasnije oslobodila Crvena armija i njima duguje­mo podatke koji su ovde izneti.

O konačnoj sudbini Haima Rumkovskog postoje dve verzije, kao da je dvojnost koja je obeležila njegov život preneta i na njegovu smrt. Prema prvoj verziji, za vreme likvidacije geta, on je navodno pokušao da se usprotivi deportaciji svog brata, od koga nije hteo da se razdvoji; jedan nemački oficir mu je tad predložio da dobrovoljno krene s njim, i on je to prihvatio. Druga verzija, međutim, tvrdi da je navodno Hans Bjebov, još jedna od ličnosti obavijenih plaštom dvojnosti, poku­šao da spase Rumkovskog. Ovaj sumnjivi nemački in­dustrijalac bio je nadležno lice nemačke uprave geta a u isto vreme i poslovan čovek: njegov položaj je dakle bio krajnje osetljiv jer su tekstilne fabrike iz Lođa ra­dile za oružane snage. Bjebov nije bio zver: nije ga za­nimalo da izaziva beskorisnu patnju i da kažnjava Je- vreje zbog njihove krivice što su Jevreji, već da zaradi na isporukama, na dozvoljene i druge načine. Patnja u getu ga je dirala, ali samo posredno; želeo je da radni- ci-robovi rade, te je stoga želeo da ne umiru od gladi: i tu se završavao njegov osećaj za moral. On je zapra­vo bio pravi gazda geta, i između njega i Rumkovskog razvio se onaj odnos naručilac-isporučilac koji često ume da pređe u nezgrapno prijateljstvo. Bjebov, sitni lešinar, suviše ciničan da bi uzeo za ozbiljno demono- logiju rase, navodno je hteo da odloži raspuštanje ge­ta, koji je za njega predstavljao unosan posao, i da sa­čuva Rumkovskog od deportacije, smatrajući ga

58

saučesnikom dostojnim poverenja: i tu se, kako to če­sto biva, vidi da je praktičan čovek objektivno bolji od teoretičara. Ali teoretičari esesovskih jedinica bili su suprotnog mišljenja, i bili su jači. Bili su gründlich, te­meljni i radikalni: nema geta, nema Rumkovskog.

Pošto nije mogao ništa da preduzme, Bjebov, koji je imao dobra poznanstva, dao je Rumkovskom jedno pi­smo naslovljeno na komandanta logora u koji su ga od­vodili, uz jemstvo da če ga to pismo zaštititi i obezbedi- ti mu povlašćen tretman. Rumkovski je navodno od Bjebova tražio, i zahtev mu je bio uslišen, da on i njego­va porodica do Aušvica putuju kako i doliči njegovom položaju, odnosno u posebnom vagonu, zakačenom na kraju konvoja teretnih vagona nakrcanih nepovlašćenim deportircima: ali u nemačkim rukama, Jevreje je čekala samo jedna sudbina, bilo da su kukavice ili heroji, poni­zni ili oholi. Ni pismo ni vagon nisu mogli da spasu ga- sne komore Haima Rumkovskog, kralja Jevreja.

Priča kao što je ova ne živi sama za sebe. Bremeni­ta je, postavlja više pitanja nego što daje odgovora, u sebi sažima čitavu tematiku sive zone, i ostavlja nas u nedoumici. Vapi i traži da je shvatimo jer se u njoj na­slućuje simbol, kao u snovima i nebeskim znamenjima.

Ko je Rumkovski? Čudovište nije, a ni običan čo­vek; pa ipak, mnogi u našem okruženju slični su nje­mu. Neuspesi koji su prethodili njegovoj „karijeri“ značajni su: malo je ljudi koji iz nekog neuspeha izvu­ku moralnu snagu. Čini mi se da se u njegovoj priči može savršeno prepoznati gotovo fizička potreba koja iz političke prinude rađa mutan prostor dvosmisleno­sti i kompromisa. Oko svake neprikosnovene vlasti ti­skaju se ljudi poput ovog našeg ne bi li se dokopali svog delića kolača: ta predstava se neprestano pona­vlja, iz sećanja izranjaju žestoke svađe koje su se po-

59

slednjih meseci Drugog svetskog rata vodile u Hitle- rovoj sviti i među ministrima Republike Salö; i oni su sivi ljudi, pre slepi nego zločinci, ostrvljeni da među sobom podele dronjke jedne zlikovačke vlasti na umo­ru. Vlast je kao droga: potreba za jednim i drugim ne­poznata je onima koji je nikada nisu osetili, ali nakon inicijacije, koja (kao za Rumkovskog) može biti slučaj­na, javljaju se i odbacivanje stvarnosti i povratak deči- jim snovima o svemoći. Ako je ispravno tumačenje da je Rumkovski zatrovan vlašću, treba priznati da do tro­vanja nije došlo zbog okruženja geta već uprkos nje­mu; da je ono zapravo toliko moćno da prevladava čak i u uslovima koji bi naizgled ugasili svaki trag lične vo­lje. I zaista, u tom čoveku se jasno mogao prepoznati, kao i u njegovim najslavnijim uzorima, sindrom produ­žene i neosporene moći: iskrivljeno viđenje sveta, dogmatska bahatost, potreba za laskanjem, grčevito hvatanje za poluge vlasti, preziranje zakona.

Sve ovo ne oslobađa Rumkovskog odgovornosti. To što je jedan Rumkovski izronio iz nesreće Lođa boli i peče; da je preživeo svoju tragediju, i tragediju geta ko­ji je zagadio dajući prednost svojoj predstavi lakrdijaša, nijedan sud ga ne bi oslobodio, kao što ga ni mi svakako ne možemo osloboditi na moralnom planu. Za njega, međutim, postoje olakšavajuće okolnosti: jedan inferi­orni poredak, kakav je bio nacionalsocijalizam, koristi strašnu moć podmićivanja, od koje je teško zaštititi se. Unižava svoje žrtve i od njih pravi sebi slične, jer su mu potrebni saučesnici, i veliki i mali. Da bi joj se čovek od- upreo, potrebna je veoma čvrsta moralna okosnica, ko­ja je pak kod Haima Rumkovskog, trgovca iz Lođa, uključujući čitavu njegovu generaciju, bila krhka: a koli­ko je jaka naša okosnica, nas današnjih Evropljana? Ka­ko bi se bilo ko od nas ponašao kad bi bio pritisnut nu­ždom a u isto vreme izazvan primamljivom prilikom?

Priča o Rumkovskom je mučna i uznemirujuća pri­

60

ča o kapoima i funkcionerima Lagera; o despotčićima koji služe jednom režimu za čiju su krivicu namerno slepi; o podređenima koji potpisuju sve, jer jedan pot­pis ne košta mnogo; o onima koji odmahuju glavom ali pristaju; o onima koji kažu „kad to ne bih uradio ja, na­šao bi se neko drugi, gori od mene“ .

U ovaj pojas lažnih savesti treba smestiti i Rumkov­skog, simboličan i jezgrovit lik. Da li u vrh ili pri dnu, te­ško je reći: to bi mogao rasvetliti jedino on kad bi bio u prilici da govori pred nama, makar i lažući, kao što je možda uvek lagao, čak i samog sebe; u svakom slučaju, pomogao bi nam da ga razumemo, kao što svaki optuže­ni pomaže svom sudiji, iako neće, iako laže, jer sposob­nost čoveka da glumi neku ulogu nije neograničena.

Ali sve ovo nije dovoljno da objasni utisak neodlo- žnosti i pretnje koju ova priča ostavlja. Možda je njeno značenje šire: Rumkovski je ogledalo svih nas, njego­va dvosmislenost je naša, urođena, dvosmislenost hi- brida zamešenog od gline i duha; njegova groznica je naša, groznica naše zapadne civilizacije koja ,,u pakao silazi uz trublje i bubnjeve“ , a njegov čemerni lažan sjaj je iskrivljena slika naših simbola društvenog ugle­da. Njegovo ludilo je ludilo nadmenog i smrtnog Cove- ka kakvog opisuje Izabela u Meri za meru9\

... ohol čovek u haljetku prolazne vlasti, krajnja neznalica upravo onda kad misli da sve zna - duhom tim svojim krhkim i plitkim - k’o kakav majmun ljut i uspaljen, tako se glupo kerebeči pod nebeskim svodom i pred licem Višnjeg, da anđeli svi gorke suze liju.-..

9 Viljem Šekspir, Mera za meru (čin II, scena II, str. 113), Službeni list SRJ i Dosije, Beograd 1995, u prevodu Aleksandra Saše Petrovića.

61

Poput Rumkovskog, i mi smo toliko zaslepljeni moći i ugledom da zaboravljamo svoju suštinsku sla­bost: s vlastima se sporazumevamo, rado ili ne, zabo­ravljajući da smo svi mi u getu, da je geto ograđen, da se s one strane žice nalaze gospodari smrti, a da neda­leko čeka voz.

Sramota

Postoji jedna stereotipna predstava, ponuđena bes­krajno mnogo puta, oveštana u književnosti i poeziji, prihvaćena na filmu: po završetku bure, kad nastane „smiraj posle oluje“ , svako se srce veseli. „Izbavit’ se patnje/nama je radost.“ Posle bolesti dolazi zdravlje; da prekinu tamničenje, stižu naši, oslobodioci, s razvijenim barjacima; vojnik se vraća i ponovo nalazi porodicu i mir.

Sudeći po pričama mnogih povratnika, i po mojim ličnim sećanjima, pesimista Leopardi je u ovom prizoru iskoračio iz stvarnosti: protiv svoje volje pokazao se kao optimista. U većini slučajeva, trenutak oslobođenja nije bio ni veseo ni bezbrižan: uglavnom se dešavao u tra­gičnom okviru razaranja, pokolja i patnje. U tom času, dok smo osećali kako ponovo postajemo ljudi, odnosno odgovorna bića, vraćali su se i svi jadi ljudskog roda: ja­di zbog rasturene ili izgubljene porodice; zbog sveop- šteg bola svuda oko nas; zbog sopstvene iznemoglosti koja nam se ukazivala kao neizlečiva, konačna; zbog ži­vota koji moramo ponovo da započnemo iz ruševina, najčešće potpuno sami. Nije „uživanje čedo patnje“ : patnja je čedo patnje. Izbavljenje iz patnje bilo je uživa­nje samo za malobrojne srećnike, ili samo na nekoliko trenutaka, ili za veoma jednostavne duše; gotovo uvek se podudaralo s iznenadnim osećanjem teskobe.

Teskoba je poznata svima, još od detinjstva, i svi zna­ju da je često tupa, neodređena. Retko kad nosi jasno is­

63

pisanu etiketu na kojoj stoji povod; kada je nosi, ona je često lažna. Možete misliti ili reći da osećate teskobu iz jednog razloga, a da je u stvari u pitanju nešto sasvim drugo. Možete verovati da patite zbog budućnosti, a da zapravo patite zbog svoje prošlosti, verovati da patite zbog drugih, zbog samilosti, zbog saosećanja, a da u stvari patite zbog svojih manje-više dubokih, manje-više iskazivih i iskazanih razloga, katkad tako dubokih da samo stručnjak, analitičar duša, ume da ih otkopa.

Naravno, ne usuđujem se da tvrdim da je pomenu- ti scenarij u svakom slučaju netačan. Mnoga oslobođe­nja bila su doživljena s potpunom, nepatvorenom rado­šću: naročito kada govorimo o borcima, vojnicima ili političarima koji su u tom trenutku videli kako se ostvaruju težnje njihove borbe i njihovog života; kao i kada govorimo o onima koji su propatili manje, ili kra­će, ili samo zbog svoje sudbine a ne zbog članova poro­dice ili prijatelja ili voljenih osoba. A onda, srećom, ni­su svi ljudi isti: postoje među nama oni koji imaju moć i povlasticu da uhvate, izdvoje te trenutke radosti, da uživaju u njima, nalik ljudima koji iz jalovine izdvajaju čisto zlato. I na kraju, među pročitanim ili odslušanim svedočenjima ima i takvih koja su nesvesno stilizova- na, u kojima prihvaćeno mišljenje prevladava nad izvor­nim sećanjem: „Onaj koga oslobode iz ropstva uživa u tome, mene su oslobodili iz ropstva, dakle, i ja sam uži­vao. U svim filmovima, u svim romanima, kao i u Fide- liju10, raskidanje lanaca je trenutak uzvišenog ili uzbu­dljivog blaženstva, dakle i sa mnom je bilo tako.“ Ovo je poseban slučaj onog odstupanja u sećanjima pome- nutog u prvom poglavlju, koje se povećava s godinama

10 Fidelio, opera u dva čina Ludviga van Betovena iz 1805. Tekst su napisali Jozef fon Zonlajtner, Stefan Brojning i Georg Fridrih Trajčke prema libretu Zana Nikolasa Builija za operu Le- onora ili bračna ljubav Pjera Gavoa.

64

i s nagomilavanjem tuđih iskustava, istinitih ili lažnih, preko već postojećih sopstvenih. Ali ko namerno ili zbog naravi zazire od retorike, obično govori drugači­jim jezikom. Tako, na primer, opisuje svoje oslobađanje već pomenuti Filip Miler, čije je iskustvo čak mnogo gore od mog, na poslednjoj stranici svojih memoara Svedočenje o Aušvicu - Tri godine u gasnoj komorin :

Ma koliko to može izgledati neverovatno, osetio sam potpunu utučenost. Taj trenutak, na koji su tri godine bile usredsređene sve moje misli i potajne želje, nije pobudio u meni ni sreću ni bilo koje drugo osećanje. Sručio sam se sa svoje ležaljke i četvoronoške otišao do vrata. Kad sam se našao napolju, uzaludni su bili svi pokušaji da nastavim dalje, onda sam jednostavno legao na zemlju u šumi i pao u olovni san.

Ponovo čitam jedan odlomak iz Primirja12. Knjiga ;e objavljena tek 1963, ali sam ove reči zapisao još .947; govori se o prvim ruskim vojnicima koji su se za­

tekli pred našim logorom prepunim leševa i umirućih:

Nisu pozdravljali, nisu se osmehivali; činilo se da ih, osim saosećanja, pritiska i teret nekog smetenog ob­zira koji je zapečatio njihova usta i prikovao njihove oči za turobni prizor. Bila je to ona ista sramota, nama tako dobro znana, sramota u kojoj smo se gušili posle selekcija, i svaki put kada smo bili u prilici da prisu­stvujemo nekom poniženju ili smo mu bili izloženi: sramota za koju Nemci nisu znali, sramota koju oseća pravednik pred nečijom tuđom krivicom, i muči ga što ona postoji, što je nepovratno uvedena u svet

t

11 Filip Müller, Sonderbehandlung: Drei Jahre in einer Ga­skammer in Auschwitz, Steinhausen 1979.

12 Primo Levi, La tregua, Einaudi, Torino 1963. Knjiga Pri­ma Levija u kojoj pripoveda o svom putovanju na povratku kući iz logora, kada je mesecima krstario po Evropi koja se još nije osvestila od kolektivne euforije zbog tek završenog rata.

65

stvari koje p os to je , i što je n jegova volja bila nikakva ili m inim alna, i n ije bila dovoljna za odbranu.

Ne verujem da bih nešto izbrisao ili popravio, već pre dodao. Činjenica da su mnogi (kao i ja sâm) osetili „sramotu“ , odnosno osećanje krivice, za vreme zatoče­ništva i kasnije, ustanovljena je i potvrđena mnogim sve- dočenjima. Može izgledati besmisleno, ali postoji. Poku- šaću da dam svoje tumačenje, kao i da izložim neka tuđa.

Kao što sam napomenuo na početku, ona neodređe­na nelagodnost koja je pratila oslobađanje možda nije bi­la baš prava sramota, ali se kao takva doživljavala. Za­što? Ima različitih objašnjenja.

Iz ovog razmatranja isključiću nekoliko izuzetnih slučajeva: zatvorenike, uglavnom političke, koji su ima­li snage i mogućnosti da delaju unutar Lagera u odbra­nu i u korist svojih drugova. Mi, uglavnom obični zatvo­renici, nismo znali za njih, nismo čak ni podozrevali da postoje: logično, jer su bili primorani da zbog očiglednih političkih i policijskih razloga (Političko odeljenje Aušvi­ca nije bilo ništa drugo do ogranak Gestapoa) deluju u tajnosti, ne samo kada su u pitanju bili Nemci već i svi ostali. U Aušvicu, logorskoj imperiji koja je u moje vre­me imala 95 posto zatvorenika Jevreja, ova politička mreža bila je u začetku; prisustvovao sam samo jednom događaju koji je mogao da mi otvori oči i pomogne da nešto naslutim, da nisam bio onako izmožden svako­dnevnim napornim radom.

Negde u maju 1944, naš gotovo bezazleni kapo bio je smenjen, a novi se pokazao kao zastrašujuća osoba. Svi kapoi su tukli: to je bio razumljiv deo njihovih du­žnosti, njihov manje-više prihvaćen jezik, uostalom je­dini koji su u toj večnoj Vavilonskoj kuli mogli svi da razumeju. U svojim različitim nijansama, prihvatao se kao podsticaj na rad, kao opomena ili kazna, i na lestvi- ci patnji nalazio se u samom dnu. Ali, novi kapo tukao je

na drugačiji način, grozničavo, pakosno, nastrano: po nosu, golenicama, polnim organima. Tukao je da bi po- vredio, da bi izazvao patnju i poniženje. Nije to radio, kao mnogi drugi, ni zbog slepe rasne mržnje, već s otvorenom željom da nanese bol, bez razlike, i bez ika­kvog povoda, svim svojim podređenima. Moguće da je bio duševni bolesnik, ali je jasno da bi pod takvim uslo- vima dužna blagonaklonost koju danas osećamo prema tim bolesnicima, u logoru bila neumesna. Porazgovarali o tome s jednim logorašem, komunistom, Jevrejinom iz Hrvatske: šta činiti? kako se odbraniti? da li ustati ko­lektivno? On se nekako čudno osmehnu i reče mi samo: ,yidećeš da neće trajati dugo“ . I zaista, za nedelju dana batinaš nestade. Ali mnogo godina kasnije, na jednom skupu povratnika, saznao sam da su neki politički zaro­bljenici koji su bili dodeljeni Odeljenju za zapošljavanje u okviru logora, imali zastrašujuću moć da zamene regi- stracione brojeve na spiskovima zarobljenika određenih za gasne komore. Ko je imao načina i volje da tako po­stupa, da se tako ili na neki drugi način suprotstavlja ma­šineriji Lagera, bio je zaštićen od „sramote“ : ili barem one sramote o kojoj upravo govorim, jer će možda ose- titi neku drugu. Podjednako je bez sumnje bio zaštićen i Sivadjan, tih i miran čovek - slučajno sam ga pomenuo u Ako je to čovek13 u poglavlju „Spev o Odiseju“ - za koga sam tom istom prilikom saznao da je unosio eksploziv u logor, za potrebe moguće pobune.

Po mom mišljenju, osećaj sramote ili krivice koji se podudarao sa ponovo stečenom slobodom, bio je veo­ma složen: u sebi je sadržao različite elemente, i to u

13 Primo Levi, Se questo è un uomo, Einaudi, Torino 1958. Ova knjiga je najiskreniji mogući dokument, pripovest koja se već može svrstati u klasiku, suštinska analiza strukture i isto- rije Lagera, odnosno poniženja, uvrede, degradacije čoveka mnogo pre njegovog uništenja u masovnim pokoljima i gasnim komorama.

67

različitim srazmerama kod svakog pojedinca posebno. Ne treba zaboraviti da smo svi mi, bilo objektivno ili subjektivno, proživeli Lager na svoj način.

Po izlasku iz mraka, patnju je izazivala ponovno stečena svest da smo oštećeni. Mi ipak nismo meseci- ma ili godinama živeli kao životinje zato što smo tako hteli, ni zato što smo bili lenji, ni zato što smo bili kri­vi: naši dani bili su od zore do večeri ispunjeni glađu, napornim radom, mrazom, strahom, a prostor za razmi­šljanje, za rasuđivanje, za osećanja, bio je izbrisan. Pod­nosili smo prljavštinu, nedostatak privatnosti i izme- štenost, pateći zbog toga mnogo manje nego što bismo patili u normalnom životu, jer se naše merilo za moral promenilo. Osim toga, svi smo krali: u kuhinjama, u fa­brici, u logoru, jednom rečju, „od drugih“ , od protivnič­ke strane, ali to je svejedno bila krađa; neki (malobroj­ni) pali su toliko nisko da su krali hleb od svog druga. Zaboravili smo ne samo svoju zemlju i svoju kulturu već i porodicu, prošlost, sliku budućnosti koju smo imali, jer smo poput životinja bili ograničeni na sadašnji trenutak. Iz tog stanja bezvoljne utučenosti izlazili smo samo na retke predahe, kada dođe nedelja odmora, a bi­lo ih je zaista malo, u neuhvatljivim minutima pre pada­nja u san, za vreme žestokih vazdušnih napada, ali su ti izlasci bili bolni, upravo zato što su davali priliku da iz­vana odmerimo koliko smo nisko pali.

Verujem da je uzrok mnogih slučajeva samoubi- stva nakon (ponekad odmah posle) oslobođenja upravo to okretanje i gledanje „natrag na vodu opasnu“ 14. Po­stojao je uvek neki kritičan momenat koji bi se podu­dario s plimom sećanja i potištenosti. Nasuprot tome, svi istoričari Lagera, pa i oni sovjetski, slažu se u za­pažanju da su slučajevi samoubistva za vreme zatoče­

14 Dante, Božanstvena komedija, Pakao, I pevanje, stih 24, Prosveta, Beograd 1974, u prevodu Mihovila Kombola.

68

ništva bili retki. Mnogi su pokušali da objasne ovu či­njenicu; sa svoje strane, ja predlažem tri tumačenja, koja se međusobno ne isključuju.

Prvo: samoubistvo je svojstveno čoveku a ne živo­tinji, odnosno to je smišljen čin, neprirodan izbor na koji se ne odlučuje nagonski; a u Lageru je bilo malo prilika za biranje, živelo se upravo poput podjarmlje­nih životinja, koje se povremeno prepuštaju smrti, ali se ne ubijaju. Drugo: „moralo se misliti na toliko dru­gih stvari“ , kako se po pravilu kaže. Dan je bio ispu­njen: trebalo je smisliti kako utoliti glad, kako se na neki način spasti od napornog rada i hladnoće, kako iz- beći udarce; upravo zbog neprestane blizine smrti, ni­je bilo vremena da se čovek usredsredi na pomisao o smrti. Ona Zvevova opaska u Zenovoj savesti, tamo gde nemilosrdno opisuje očev samrtni hropac, u sebi nosi okrutnost istine: „Kada se umire, ima se misliti o toli­ko drugih stvari, a ne o smrti. Čitav njegov organizam bio je usredsređen na disanje.“ Treće: u većini sluča­jeva do samoubistva dolazi zbog osećaja krivice koji ni­kakva kazna nije uspela da ublaži; elem, surovost za­točeništva doživljena je kao kazna, a osećaj krivice (ako postoji kazna, mora da je postojala i krivica) gur­nut je u drugi plan da bi ponovo izronio posle oslobo­đenja: drugim recima, nije bilo potrebno kažnjavati se samoubistvom zbog (stvarne ili navodne) krivice koja se već ispaštala u svakodnevnoj patnji.

Kakve krivice? Po završetku svega javljala se svest o tome da nismo učinili ništa, ili barem ne do­voljno, protiv sistema koji nas je progutao. 0 izosta­lom otporu u Lagerima, odnosno u nekim Lagerima, govorilo se previše i olako, a prednjačili su naročito oni koji su snosili odgovornost za daleko teže krivice. Ko je doživeo, zna da je bilo prilika, na kolektivnoj i ličnoj ravni, kada je aktivni otpor bio moguć; i onih drugih, mnogo češćih, kada nije. Poznato je da su, naročito to­

69

kom 1941, milioni sovjetskih vojnih zarobljenika pali u nemačke ruke. Bili su mladi, uz to dobro uhranjeni i snažni, imali su izvesnu vojnu i političku obuku, često su se organizovali po ugledu na ustrojstvo koje vlada u vojnim jedinicama sa vodnicima, podoficirima i oficiri­ma; mrzeli su Nemce koji su napali njihovu zemlju; pa ipak, retko su pružali otpor. Neuhranjenost, golotinja i ostale fizičke neprijatnosti, koje je tako lako i jeftino izazvati, i u čemu su Nemci bili majstori, uništavaju veoma brzo, a pre nego što potpuno unište, paralizuju; utoliko više ako su im prethodile godine izolovanosti, poniženja, zlostavljanja, nasilnih migracija, kidanja po­rodičnih veza, prekida kontakta sa ostatkom sveta. U tom stanju se nalazila većina zatvorenika koji su se is­krcali u Aušvicu posle života u predvorju pakla - u ge­tima ili sabirnim logorima.

Stoga na racionalnom planu nije bilo mnogo razlo­ga za sramotu, ali sramota je svejedno postojala, naro­čito pred malobrojnim, blistavim primerima ljudi koji su imali i snage i mogućnosti da pruže otpor; pomenuo sam to u poglavlju „Poslednji“ u Ako je to čovek, gde se opisuje javno vešanje jednog pobunjenika pred uža­snutom i bezvoljnom gomilom logoraša. Slutnja koja tad gotovo da nije ni postojala u nama, vratila se „po­sle“ : možda si i ti mogao, svakako si morao; upravo tu misao povratnik vidi, ili veruje da vidi, u očima onih (naročito mladih) koji slušaju njegove priče i rasuđuju uprošćenim rezonom naknadnog pametovanja; ili ona možda stiže do njega nošena nemilosrdnim recima njegovih sagovornika. Svesno ili ne, ima utisak da se nalazi na optuženičkoj klupi i da mu se sudi, da je pri­moran da se pravda i da se brani.

Ipak, mnogo je više samooptuživanja, ili optuživa­nja, zbog nedostatka ljudske solidarnosti. Mali je broj preživelih koji osećaju krivicu zato što su namerno oštetili, pokrali, pretukli svog druga: onaj ko je to činio

70

(kapoi, i ne samo oni) potiskuje sećanje; nasuprot to­me, gotovo svi osećaju krivicu što nisu pomogli. Pri­sustvo nekog slabijeg, ili nesposobnijeg, ili starijeg, ili suviše mladog druga, tu, odmah pored tebe, koji ti ne dâ mira svojim molbama za pomoć, ili jednostavno svojim „postojanjem“ koje je već samo po sebi molba, predstavlja konstantu života u Lageru. Potreba za so- lidarnošću, za ljudskom reći, savetom, pa makar i za mrvicom nečije pažnje, bila je stalno prisutna i sveop- šta, ali retko kad uslišena. Nedostajalo je vremena, prostora, privatnosti, strpljenja, snage; obično je i onaj od koga bismo tražili da nam posveti malo vremena žudeo za tom istom pažnjom.

Sećam se s izvesnim olakšanjem kako sam jednom prilikom pokušao da ohrabrim (u trenutku kada sam osećao da mogu) tek prispelog momka od osamnaest godina, Italijana, koji se prvih dana boravka u logoru mučio rastrzan kandžama najdubljeg očaja: ne sećam se šta sam mu rekao, svakako reči nade, možda neku laž pogodnu za „novajliju“ , potkrepljenu autoritetom svojih dvadeset pet godina života i tri meseca logor­skog staža; u svakom slučaju, poklonio sam mu trenut­nu pažnju. Pa ipak, sa žaljenjem se sećam da sam pred sličnim zahtevima mnogo češće nestrpljivo slegao ra­menima, i to upravo posle čitave godine provedene u logoru, znači u periodu kad sam već imao prilično isku­stvo: ali i kad sam naučio da u potpunosti prihvatim osnovno pravilo logora koje je nalagalo da se najpre bri­nemo o sebi. Ovo pravilo niko nikada nije vernije iska­zao kao Ela Lingens-Rajner u svojoj knjizi Zatočenici straha15. Ona međutim tu rečenicu stavlja u usta jednoj lekarki koja se, nasuprot svojoj izjavi, pokazala kao da­režljiva i hrabra osoba i koja je spasla mnogo života:

15 Ella Lingens-Reiner, Prisoners o f Fear, Victor Gollancz, London 1958.

71

Kako sam mogla da preživim u Aušvicu? Moje načelo bilo je sledeće: na prvom, na drugom i na trećem me­stu sam ja. A onda praznina. Zatim ponovo ja; a onda svi ostali.

Avgusta 1944, u Aušvicu je bilo veoma toplo. Vre­li, tropski vetar podizao je oblake prašine sa zgrada srušenih u vazdušnim napadima, sušio nam znoj i zgu­šnjavao krv u žilama. Moja brigada je bila poslata u ne­ki podrum da raščisti ruševine. Skapavali smo od žeđi, te naše nove muke koja se nadovezala na glad i samo uvećavala našu patnju. Ni u logoru ni na radilištu nije bilo vode za piće; tih dana često nije bilo vode ni u umivaonicama; ona naravno nije bila piće ali barem smo mogli da se osvežimo i speremo prašinu sa sebe. Obično su velike količine supe i zamena za kafu, koju smo dobijali oko deset ujutru, bile dovoljne da nam ugase žeđ; ali sada više nisu, i skapavali smo. Žeđ je neumoljiva, gora od gladi: glad se povinuje nervima, dopušta izlaze, može se privremeno nadvladati emoci­jom, bolom, strahom (to smo primetili na putovanju vozom iz Italije); dok žeđ nije takva, ne dâ mira. Glad iscrpljuje, žeđ razgoropađuje; tih dana nas je pratila i danju i noću: danju, na radilištu, gde se red (naš nepri­jatelj, ali ipak kakav-takav red, mesto logičnih i sigur­nih stvari) pretvorio u haos ruševina; noću, u neprove- trenim barakama, dok smo se gušili od ustajalog vazduha koji smo delili.

Deo podruma koji mi je kapo naložio da raščistim nalazio se pored jedne velike prostorije gde su bila smeštena hemijska postrojenja spremna za upotrebu, ali već oštećena od bombi. Niz zid se spuštala cev od dva inča, koja se završavala slavinom neposredno iz­nad poda. Vodovodna cev? Pokušao sam da odvrnem slavinu, bio sam sâm, niko me nije gledao. Bila je za­glavljena, ali uz pomoć kamena umesto čekića uspeo sam malo da je pomerim. Pojavilo se nekoliko kapi, ni­

72

su imale nikakav miris, kanule su mi na prste: izgleda da je zaista bila voda. Nisam imao nikakvu posudu; ka­pi su izlazile polako, bez pritiska: mora da je cev bila puna samo do polovine, možda i manje. Legoh na ze­mlju podmećući usta ispod slavine i ne pokušavajući da je odvrnem još malo: voda je bila mlaka od sunca, bljutava, možda destilovana ili kondenzovana; u sva­kom slučaju, prava milina.

Koliko vode može da stane u jednu cev od dva in­ča visine jednog do dva metra? Litar, možda ni toliko. Mogao sam je popiti odmah, to bi bilo najsigurnije. Ili ostaviti nešto za sutra. Ili je podeliti pola-pola s Alber­tom. Ili otkriti tajnu celoj grupi.

Izabrao sam treću mogućnost, egoizam koji obu­hvata onoga ko ti je najbliži, što je jedan moj prijatelj iz davnih dana primereno zvao „nosizam“ 16. Malim škr­tim gutljajima, smenjujući se ispod slavine, nas dvoji­ca smo popili svu vodu, sami. Krišom; ali na povratku u logor, zatekao sam se pored Danijelea, koji je bio pot­puno siv od cementne prašine, s ispucalim usnama i zažagrenim očima, i osetih krivicu. Razmenih pogled s Albertom, razumeli smo se u letu i ponadali da nas ni­ko nije video. Ali Danijele nas je krajičkom oka uhva­tio u onom neobičnom položaju, dok smo nauznak le­žali pored zida usred malternog šuta, i posumnjao nešto, a onda i pogodio. To mi je i rekao, veoma grubo, mnogo meseci kasnije, u Belorusiji, po oslobođenju: Zašto vas dvojica, a ja ne? Bio je to „civilni“ moralni kodeks koji se polako pomaljao, onaj isti zbog kojeg meni, danas slobodnom čoveku, deluje strašno smrtna presuda za kapoa batinaša, izrečena i izvršena bez pra­va priziva, u tišini, da nestane kao izbrisan gumicom. Da li je sramota koja se posle oseća opravdana ili ne?

16 Prema analogiji sa rečju egoizam, nosizam je izveden od 1. lica množine latinske lične zamenice nos, mi.

Tada nisam uspeo da utvrdim, a ni danas mi to ne po­lazi za rukom, ali sramota je postojala i postoji, stvar­na, teška, večita. Danijele je danas mrtav, ali na našim susretima povratnika, koji su uvek bili srdačni i ispu­njeni osećanjem bratstva, senka tog neučinjenog dela, te nepodeljene čaše vode, stajala je između nas, jasna, nenamerna, ali primetna i „skupa“ .

Promena moralnog kodeksa uvek je bila skupa: to znaju svi jeretici, apostate i disidenti. Ne možemo vi­še da primenjujemo današnji moralni kodeks na svoje ili tuđe ponašanje, izvučeno iz okvira koji je nametao tadašnji kodeks; ali mi se čini da je pravedan onaj bes što nas obuzme kad vidimo kako neko od tih „drugih“ daje sebi za pravo da sudi o nama „apostatama“ , ili bo­lje reći ponovnim preobraćenicima.

Sramota te je što si živ umesto nekog drugog? A naročito ako je taj drugi plemenitiji, osećajniji, pamet­niji, korisniji čovek, neko ko više nego ti zavređuje da živi? Tako nešto ne možeš izuzeti: preispituješ se, pa­žljivo prebiraš po svojim sećanjima nadajući se da su sva na broju, i da se nijedno od njih nije prerušilo ni iz- menilo; ne, ne srećeš očigledne prekršaje, nisi isti­snuo nikoga, nisi tukao (no da li bi imao snage za to?), nisi prihvatio nikakve funkcije (ali nisu ti bile ni ponu­đene...), ni od koga nisi ukrao hleb; pa ipak, tako ne­što ne možeš izuzeti. To je samo pretpostavka, štaviše senka sumnje: da je svako Kain svom bratu, da je sva­ko od nas (ali ovoga puta kažem „mi“ u mnogo širem smislu, čak univerzalnom) istisnuo svog bližnjeg i živi umesto njega. Samo pretpostavka, ali pretpostavka koja nagriza; učaurila se duboko, poput crvotoka; spo- lja se ne vidi, ali nagriza i kljuca.

Kada sam se vratio iz zarobljeništva posetio me je jedan prijatelj, stariji od mene, blagodušan i nepokole­

74

bljiv, poklonik neke svoje lične religije koja je meni, međutim, uvek izgledala nekako stroga i ozbiljna. Bio je zadovoljan što me vidi živog i što sam u suštini ne- povređen, možda zreliji i jači, ali svakako bogatiji. Re­kao mi je da to što sam baš ja preživeo nije puki slučaj, splet srećnih okolnosti (kao što sam ja pak tvrdio, i tvr­dim i dalje), već Proviđenje. Bio sam obeležen, izabran: Milost se osmehnula baš meni, bezverniku, u svojoj bezveri još jačem posle Aušvica, bio sam spasen. A za­što baš ja? Ne može se znati, odgovorio mi je. Možda da bih pisao i pišući preneo svedočanstvo: zbilja, zar ni­sam tada, 1946, pisao knjigu o svom zatočeništvu?

Pomislih da je takav stav nakazan. Zabolelo me je kao živa rana i oživelo u meni sumnju koju sam već po- minjao: možda sam živ namesto nekog drugog, na uštrb nekog drugog; možda sam nekoga istisnuo, od­nosno zaista ubio. „Spašeni“ iz Lagera nisu bili oni najbolji, izabrani zbog svoje dobrote, nosioci poruke: ono što sam ja video i doživeo, govorilo je upravo su­protno. Preživljavali su pretežno najgori, sebičnjaci, nasilnici, neosetljivi, kolaboracionisti iz „sive zone“ , uhode. To nije bilo pouzdano pravilo (u svemu što se tiče ljudi nikada nije bilo niti ima pouzdanih pravila), ali je ipak bilo pravilo. Osećao sam da sam nevin, tač­no, ali gurnut među spasene, te stoga u neprestanoj potrazi za nekim opravdanjem, u svojim očima i u oči­ma drugih. Preživeli su najgori, odnosno oni koji su se najlakše prilagodili; svi najbolji su mrtvi.

Mrtav je Hajim, časovničar iz Krakova, čestiti Je- vrejin koji se uprkos svim jezičkim poteškoćama zdu­šno trudio da se sporazumemo i da meni, strancu, ob­jasni osnovna pravila preživljavanja u toku onih prvih presudnih dana zatočeništva; mrtav je Sabo, ćutljivi mađarski seljanin od bezmalo dva metra, i stoga naj- gladniji od svih, koji uprkos tome nije oklevao da, dok god je imao snage, pomogne slabijim drugovima da te­

75

gle ili guraju; i Rober, profesor sa Sorbone, koji je zra­čio hrabrošću i poverenjem, govorio pet jezika i iscr­pljivao se u naporu da sve zabeleži u svojoj neverovat- noj memoriji; da je preživeo, odgovorio bi na sve one „nedoumice“ na koje ja ne umem da odgovorim; mrtav je i Baruh, lučki radnik iz Livorna, koji je umro odmah, prvog dana, jer je pesnicama odgovorio na prvi dobije- ni udarac zbog čega su ga tri kapoa, udružena, premla­tila na smrt. Oni, i bezbroj drugih, nisu nestali uprkos svoje vrednosti već upravo zbog nje.

Moj religiozni prijatelj m ije rekao da sam preživeo kako bih preneo svedočanstvo. To sam i učinio, najbo­lje što sam umeo, drugačije nije moglo biti; to i dalje činim, svaki put kada mi se ukaže prilika; ali pomisao da mi je to moje svedočenje donelo jedino povlasticu da preživim, i da godinama živim bez većih problema, uznemirava me, jer ne vidim srazmeru između povla­stice i ishoda.

Ponavljam, mi, preživeli, nismo pravi svedoci. Do ovog svakako mučnog saznanja došao sam postepeno, čitajući tuđa sećanja i vraćajući se svojim nakon tolikih godina. Osim što nas je malo, mi preživeli smo nenor­malna manjina: oni koji zbog svog ogrešenja ili umeća ili sreće nisu dotakli dno. Ko gaje dotakao, koje video Gorgonu, nije se vratio da o tome priča, ili se vratio nem; ali su oni, „muslimani“ 17, potonuli, zapravo pra­vi svedoci, i njihov bi iskaz imao sveobuhvatno znače­nje. Oni su pravilo, mi smo izuzetak. Pod nekim sa­

17 Izraz koji se pojavljuje u žargonu svih logora, a odnosi se na logoraše koji su bili gotovo na rubu smrti. Etimologija nepo­znata. Levi u daljem tekstu daje neka moguća, mada malo vero- vatna, objašnjenja o n jegovom nastanku. Izraz muselmann E. Calić prevodi kao „skitnica“ ; možda su, u prenosnom znače­nju, tako nazivani logoraši koji su besciljno tumarali (skitali) po logoru. U nekim prevodima sreće se i izraz „hodočasnici“ u istom značenju.

76

svim drugim nebom, to isto je primetio i Solženjicin, povratnik iz jednog sličnog ali i drugačijeg ropstva:

Bezmalo svi oni koji su odležali neku dugu kaznu i koji­ma čestitate što su preživeli, bez sumnje su pridurki18, ili su to bili u najvećem delu svog zarobljeništva. Jer Lageri služe za uništavanje, to se ne sme zaboraviti.

U jeziku tog drugog logorskog univerzuma, pridur­ki su logoraši koji su se na ovaj ili onaj način dokopali nekog povlašćenog položaja, oni koji su se kod nas zva­li Prominenti19.

Mi, kojima se sudbina osmehnula, pokušali smo da s više ili manje mudrosti prenesemo ne samo svoj usud već i usud onih drugih, potonulih; ali bila je to priča „za račun trećih“ , priča o onome što smo videli izbliza, ali što nismo sami iskusili. 0 krajnjem uništa­vanju, o samom činu izvršenja nije pričao niko, kao što se niko nikada nije vratio da priča o svojoj smrti. I da su imali papir i olovku, potonuli ne bi svedočili, jer je njihova smrt započela još pre nego što su njihova tela počinula. Ko zna koliko su sedmica i meseci pre nego što će se ugasiti već bili izgubili sposobnost da prime- ćuju, pamte, odmeravaju i izražavaju se. Govorimo mi umesto njih, po ovlašćenju.

Ne bih umeo da kažem da li smo to radili, ili radi­mo, zbog svojevrsne moralne obaveze prema onemeli- ma ili da bismo se možda oslobodili sećanja na njih; ali svakako da to radimo iz snažnog i trajnog poriva. Ne verujem da su psihoanalitičari (koji su se s profesional­nom gramzivošću bacili na naše neraspletivo klupko) prave osobe koje će objasniti taj poriv. Njihova pamet je izgrađena i dokazana „napolju“ , u svetu koji radi pojed­nostavljenja zovemo civilizovanim: odatle preslikava

18 Glupači, od ruskog pridur - budalast, glup.19 Istaknut, vodeći, nem.

77

fenomenologiju i trudi se daje objasni; proučava njego­ve poremećaje i pokušava da ih izleči. Njihova tumače­nja, čak i ako je reč o onima, poput Bruna Betelhajma, koji su prošli kroz iskušenje Lagera, izgledaju mi neka­ko približna i pojednostavljena, kao da slušam nekoga ko bi hteo da primeni teoreme planimetrije na rešenje sfernih trouglova. Mentalni mehanizmi Häftlingea20 bi­li su drugačiji od naših; zanimljivo je da su u isto vre­me bile drugačije i njihova fiziologija i patologija. Kija- vica i grip bili su nepoznati u Lageru, ali se umiralo, katkad iznenada, zbog bolesti s kojima lekari nikad ra­nije nisu imali prilike da se sretnu. Dešavalo se da bu­du izlečeni (ili postanu asimptomatski) čirevi na želucu i duševna oboljenja, ali su svi patili od neke stalne ne­lagodnosti, koja je zagađivala san i koja nema ime. De- finisati je kao „neurozu“ omalovažava i zvuči smešno. Bilo bi možda ispravnije da se u njoj prepozna neka ata­vistička teskoba, ona kojom odjekuje drugi stih „Posta­nja“21: teskoba upisana u svakome iz „töhu vavöhua“22, iz puste i prazne vaseljene koju pritiska duh Božiji, ali u kojoj ljudskog duha nema: još nije rođen ili je već ugašen.

I postoji još jedna sramota, većih razmera, sramo­ta od sveta. Nezaboravne su reči Džona Dona, kojima se bezbroj puta pribeglo, i ne samo tim povodom, da „nijedan čovek nije ostrvo“ , i da svako posmrtno zvo­no zvoni za svakoga. Pa ipak, ima onih koji pred tuđom ili svojom krivicom okreću leđa da je ne bi videli i da

20 Zatvorenik, nem.21 „А zemlja bješe bez obličja i pusta, i bješe tama nad bezda­

nom, i duh Božiji dizaše se nad vodom“ , Biblija, Stari zavet, Izda­nje Biblijskog društva, Beograd 1992, u prevodu Đure Daničića.

22 „Prvobitni haos“ , ono što se u Bibliji naziva „tama nad bez­danom“ , kad Bog još nije uneo red u vaseljenu i stvorio čoveka.

78

ne bi mogla da ih pogodi: tako se ponašala većina Ne- maca tokom dvanaest godina Hitlerove vlasti, zavara­vajući se da ne videti znači ne znati, i da ih to što ne znaju oslobađa njihovog udela u saučesništvu ili pre- ćutkivanju. Ali nama je taj zaklon namernog neznanja, Eliotov „partial shelter“23, bio uskraćen: nismo mogli da ne vidimo. Okruživalo nas je more bola, prošlog i sadašnjeg, koje je raslo iz godine u godinu sve dok nas nije bezmalo preplavilo. Nije vredelo zatvoriti oči ili mu okrenuti leđa, jer je bilo svuda oko nas, u svim pravcima sve do obzorja. Nije bilo moguće, niti smo želeli da budemo ostrva; pravednici među nama, ni vi­še ni manje brojni nego u bilo kojoj drugoj ljudskoj za­jednici, osećali su kajanje, sramotu, jednom rečju bol zbog krivice koju su počinili drugi, a ne oni, imajući utisak da su s njom nekako povezani jer su osećali da je ono što se dešavalo oko njih, i u njihovom prisustvu, i u njima, bilo neopozivo. Nikada više neće moći da se opere; pokazaće da je čovek, da je ljudski rod, jednom rečju mi sâmi, da smo dakle mi u stanju da stvorimo nepojamnu količinu bola; i da je bol jedina sila koja na­staje ni iz čega, bez troška i bez muke. Dovoljno je ne videti, ne čuti, ne činiti.

Cesto nas pitaju, kao da nas je naša prošlost obda­rila veštinom proricanja, da li će se „Aušvic“ vratiti: odnosno da li će se ponoviti masovna uništenja, jed­nostrana, sistematska, mehanička, uz blagoslov drža­ve, počinjena nad nevinim i nezaštićenim stanovni­štvom i ozakonjena doktrinom prezira. Proroci, na našu sreću, nismo, ali nešto bi se moglo kazati. Da se, na primer, slična tragedija, koju je Zapad gotovo zane­mario, dogodila 1975. godine u Kambodži. Da je u Ne- mačkoj bilo moguće pokrenuti pogrom, koji je kasnije

23 „Delimičan zaklon“ , T. S. Eliot, Ubistvo u katedrali, hor kenterberijskih žena.

sam sebi bio izvor opstanka, zbog postojanja neodolji­ve potrebe za poslušništvom i zbog skučenosti duha, zahvaljujući tome što su se stekli neki uslovi (ratno stanje; germanski tehnološki i organizacioni perfekci- onizam; Hitlerova volja i njegova naopaka harizma; ne­dostatak čvrstih demokratskih korena u Nemačkoj); nema ih mnogo, ali je svaki ponaosob neophodan ma­da sam po sebi nedovoljan. Oni se mogu ponovo steći, kao što neki već jesu, u raznim delovima sveta. Malo je verovatno, mada ne i nemoguće, da se za deset ili dvadeset godina (o nekoj daljoj budućnosti nema smi­sla govoriti) sve ponovi. A po mom mišljenju, naročito je malo verovatno da se ponovi masovni pokolj u za­padnom svetu, u Japanu, pa i u Sovjetskom Savezu: lo­gore iz Drugog svetskog rata još uvek pamte mnogi, kako narod tako i zvanične vlasti, i prisutna je svojevr­sna imunološka odbrana koja se u velikoj meri poduda­ra sa sramotom o kojoj sam govorio.

A kad govorimo o onome što bi se moglo dogoditi u drugim krajevima sveta, ili u daljoj budućnosti, mi­slim da je smotreno ne iznositi nikakav sud; uostalom, nuklearna apokalipsa, nesumnjivo bilateralna, vero­vatno trenutna i konačna, mnogo je veća i drugačija strahota, neobična i nova, i izlazi iz okvira teme koju sam izabrao.

Komunikacija

Izraz „nekomunikatibilnost“ , veoma popularan se­damdesetih godina, nikada mi se nije dopadao; najpre zato što predstavlja jezičko čudovište, a onda iz nekih sasvim ličnih razloga.

U današnjem normalnom svetu, onom koji smo po potrebi, iz navike i uprkos svemu, nazivali „civilizova- nim“ i „slobodnim“ , gotovo da je nemoguće da naleti­mo na nepremostivu jezičku prepreku: da se nađemo pred nekim ljudskim bićem sa kojim bezuslovno, pod pretnjom smrtne kazne, moramo uspostaviti komuni­kaciju i da nam to ne polazi za rukom. Poznat, ali ne­potpun primer za to dao je Antonioni u Crvenoj pusti­nji, u sceni u kojoj glavna junakinja jedne noći sreće turskog mornara koji ne zna ni jednu jedinu reč nekog drugog jezika osim svog, i uzalud pokušava da joj ne­što kaže. Nepotpun, zato što s obe strane, čak i s mor- nareve, postoji želja za komunikacijom: ili, ako ništa drugo, nedostaje želja za odbijanjem kontakta.

Prema jednoj teoriji koja je tih godina bila u modi, a koja je po meni neozbiljna i iritantna, „nekomunika­tibilnost“ bi navodno trebalo da bude neizbežan sasto­jak ljudskog života, doživotna kazna, posebno kad je reč o načinu života industrijskog društva: mi smo mo­nade, nesposobni za razmenu poruka, odnosno spo­sobni samo za slanje krnjih, lažnih poruka, i prijem po­grešno shvaćenih. Razgovor je prividan, puki zvuk,

81

oslikani veo koji pokriva egzistencijalnu tišinu; avaj, sâmi smo, čak i ako (ili naročito ako) živimo u paru. Či­ni mi se da ova žalopojka proizlazi iz mentalne lenjosti i razotkriva je; svakako je ohrabruje, u jednom opa­snom začaranom krugu. Osim u slučajevima patološke nesposobnosti, komunikacija je moguća i neophodna: to je koristan i jednostavan način da se doprinese tu­đem i sopstvenom spokoju, jer sa svoje strane i tišina, odsustvo znakova, jeste neki znak, ali dvosmislen, a dvosmisao rađa nemir i sumnju. Osporavanje moguć­nosti komunikacije je pogrešno: ona je uvek moguća. Odbijanje komunikacije je krivica; mi smo biološki i društveno predodređeni za komunikaciju, a posebno za onaj njen visokorazvijen i uzvišen oblik koji se zove jezik. Sve ljudske rase govore; nijedna neljudska vrsta ne ume da govori.

Čak i u pogledu komunikacije, štaviše nepostojeće komunikacije, iskustvo nas preživelih logoraša je po­sebno. Imamo neprijatnu naviku da spremno uskočimo čim neko (deca!) pomene hladnoću, glad ili napor. Sta vi znate o tome? Trebalo je da vidite kako je nama bi­lo. Iz pristojnosti i zbog dobrih međuljudskih odnosa, uglavnom nastojimo da se odupremo izazovu ovih upa­dica u maniru miles gloriosm24; izazovu koji se kod mene ipak pretvara u preku potrebu upravo kad čujem da neko govori o nepostojećoj ili nemogućoj komuni­kaciji. „Trebalo je da vidite kako je nama bilo.“ Ne mo­že se, naravno, porediti s onom pričom o turisti koji odlazi u Finsku ili Japan i nailazi na inojezične ali pro­fesionalno (ili čak prirodno) ljubazne i dobronamerne sagovornike koji se trude da ga razumeju i da mu po­mognu: povrh svega, postoji li mesto na kugli zemalj­skoj gde barem neko ne sriče nekoliko reči engleskog? A zahtevi turista su malobrojni, uvek isti: dakle, apori-

24 Hvalisavi vojnik, lat.

82

je su retke, a to „kvazinerazumevanje“ može čak biti zabavno, kao kakva igra.

Svakako daje mnogo dramatičniji primer emigran­ta, Italijana u Americi pre stotinu godina, Turčina ili Marokanca ili Päkistanca u Nemačkoj ili u Švedskoj danas. To više nije kratak izlet bez neprijatnih iznena­đenja, na koji se ide dobro utabanim stazama turistič­kih agencija, već presađivanje, možda konačno, zapo­šljavanje na radnim mestima koja danas više nisu tako jednostavna, i gde je razumevanje reči, izgovorene ili pišane, nužno; podrazumeva neophodne ljudske odno­se sa susedima, bakalinom, kolegama, pretpostavljeni­ma: na poslu, na ulici, u baru, s nepoznatim ljudima, različitih kultura, često neprijateljski raspoloženim. Ali leka uvek ima, a i sâmo kapitalističko društvo do­voljno je inteligentno da shvati da se u ovom slučaju njegova dobit u velikoj meri podudara s učinkom „rad­nika gosta“ , te stoga s njegovom dobrobiti i njegovim uklapanjem. Dopušta mu da sa sobom dovede i porodi­cu, odnosno delić domovine; obezbeđuje mu kakav-ta- kav smeštaj; može (ponekad mora) da pohađa kurseve jezika. Gluvonemom koji siđe s voza pruža se pomoć, možda bez ljubavi, ali svakako delotvorno, i on ubrzo ponovo progovara.

Mi smo doživeli „nekomunikatibilnost“ na najradi­kalniji mogući način. To se odnosi pre svega na itali- janske, jugoslovenske i grčke deportirce; u manjoj me­ri na Francuze, među kojima su mnogi bili poljskog ili nemačkog porekla, a neki su, budući Alzašani, dobro razumeli nemački; naravno, i na mnoge Mađare koji su dolazili sa sela. Za nas Italijane, sudar s jezičkom pre­prekom već se dogodio na dramatičan način pre same deportacije, još u Italiji, u trenutku kada su nas činov­nici italijanske Javne bezbednosti uz vidno protivljenje prepustili esesovcima koji su sasvim neosnovano pre­uzeli upravu nad logorom za razvrstavanje u Fosoliju

83

kod Modene. Primetili smo odmah, još u prvim kon­taktima sa tim prezrivim ljudima s crnim širitima, da je znanje ili neznanje nemačkog jezika bilo odlučujući činilac. S onima koji su ih razumeli, i razgovetno odgo­varali, uspostavljali su neki privid ljudskog odnosa. Prema onima koji ih nisu razumeli, crne uniforme po­našale su se na takav način da smo svi bili zaprepašće- ni i uplašeni: ista naredba, izgovorena staloženim gla­som koji odaje sigurnost u to da će biti izvršena, bila bi ponovljena povišenim i ljutitim tonom, zatim uz vika­nje iz petnih žila, kao da se obraćaju gluvima ili, još bo­lje, kućnom ljubimcu koji je osetljiviji na ton nego na sadržaj poruke.

Ako bi neko oklevao (a oklevali su svi, jer nisu raz­umeli i bili su na smrt uplašeni), prštali su udarci, i bi­lo je očigledno da je reč o jednoj od varijanti istog jezi­ka: korišćenje reči za saopštavanje misli, taj neophodan i dovoljan mehanizam da bi čovek bio čovek, potonuo je u zaborav. To je bio znak da za njih više nismo bili lju­di: u ophođenju prema nama, isto kao prema kravama i mulama, nije bilo suštinske razlike između vikanja i udarca. Da bi konj potrčao ili stao, skrenuo, povukao ili prestao da vuče, s njim se ne treba posebno dogovara­ti ili mu sve potanko objašnjavati; dovoljan je rečnik od dvanaestak znakova raspoređenih na različite načine, ali nedvosmislenih, nije važno da li su zvučni, taktilni ili vizuelni: zatezanje uzdi, udarac mamuzom, povici, gestikulacija, pucketanje bičem, coktanje jezikom, tap­šanje po bedrima, sasvim je svejedno. Pričati mu, bilo bi suludo, kao da pričate sami sa sobom, pa čak i sme- šno patetično: uostalom, šta bi razumeo? U svojoj knji­zi Mauthauzen25, Marsalek pripoveda da se u tom La­geru, još poznatijem od Aušvica po višejezičnosti,

25 Hans Marsalek, Die Geschichte des Konzentrationslagers Mauthausen, Wien 1980.

84

korbač od goveđe žile zvao „der Dolmetscher“ , prevo­dilac, onaj koga svi razumeju.

Naime, neobrazovan čovek (a Hitlerovi Nemci, po­sebno esesovci, bili su zastrašujuće neobrazovani: ni­su bili „prosvećeni“ , ili su bili prosvećeni na pogrešan način) ne ume da napravi jasnu razliku između onoga ko ne razume njegov jezik i onoga ko ne razume tout court. Mladim nacistima utuvili su u glavu da na svetu postoji samo jedna civilizacija, ona nemačka; sve osta­le, sadašnje ili prošle, bile su prihvatljive jedino ukoli­ko u sebi nose germanske elemente. Stoga je onaj ko nije razumeo ili govorio nemački bio oličenje varvari- na; ako bi uporno nastojao da se izražava na svom je ­ziku, štaviše, na svom nejeziku, trebalo ga je ućutkati batinama i smestiti na njegovo mesto, da vuče, nosi i gura, jer nije Mensch, ljudsko biće. Sećam se jednog rečitog primera. Na radilištu, mladi kapo jednog odre­da koji se uglavnom sastojao od Italijana, Francuza i Grka nije primetio da mu je iza leđa prišao jedan od najsvirepijih nadzornika iz esesovskih redova. Okre­nuo se kao oparen, vidno zbunjen zauzeo stav mirno, i stao da deklamuje propisani Meldung26: „Odred 83, če­trdeset dva čoveka“ . U svoj toj pometnji, izgovorio je upravo „zweiundvierzig Mann“ , „čoveka“ . Vojnik ga ispravi osornim ali očinskim tonom: ne kaže se tako, kaže se „zweiundvierzig Häftlinge“ , četrdeset dva za­tvorenika. Kapo je bio mlad i neiskusan, i zato mu se moglo oprostiti, ali morao je da nauči zanat, pravila društvenog ponašanja i hijerarhijske razlike.

To „neobraćanje“ imalo je brze i razorne posledi- ce. Onome ko ti se ne obraća, ili to čini uz vikanje ko­je ti izgleda neartikulisano, ne usuđuješ se da uputiš ni jednu jedinu reč. Ako imaš sreće da nađeš nekog ko govori istim jezikom, bolje za tebe, moći ćete da raz-

26 Raport, nem.

85

menite utiske, da se posavetujete, izjadate; ako ne na- đeš nikoga, ubrzo ti jezik zamre, a s jezikom i misao.

Osim toga, kad je reč o konkretnim situacijama, ne razumeš naređenja i zabrane, ne uspevaš da protumačiš propise, neke beznačajne i podrugljive, druge pak od ži­votne važnosti. Jednom rečju, nalaziš se u vakuumu, i najzad osećaš na sopstvenoj koži da komunikacija dono­si informaciju, a da bez informacije nema života. Najve­ći deo logoraša koji nisu znali nemački, dakle bezmalo svi Italijani, umrli su tokom prvih deset-petnaest dana nakon dolaska u logor: na prvi pogled, zbog gladi, stude­ni, napornog rada, bolesti; ako pažljivije razmotrimo, zbog nedostatka informacija. Da su mogli da komunici­raju sa svojim starijim drugovima, bolje bi se snašli: pre bi naučili kako da dođu do odeće, cipela, nedozvoljene hrane; kako da izbegnu najteže poslove i često smrto­nosne susrete s esesovcima; kako da bez kobnih greša­ka izađu na kraj s neizbežnim bolestima. Neću da kažem da ne bi umrli, ali bi živeli duže i imali više mogućnosti da povrate tlo koje im se izmaklo pod nogama.

Prvi dani u Lageru ostali su urezani u pamćenju svih nas preživelih logoraša, i skromnih poliglota, u vi­du mutnog i frenetičnog filma, prepunog galame i jaro- sti, bez ikakvog značenja: tek puko komešanje ljudi bez imena i lica utopljenih u neprestanoj zaglušujućoj buci u pozadini, u kojoj se i pored svega ljudski govor ne nazire. Crno-sivi film, zvučan ali bez reči.

Primetio sam, na sebi i na drugima poput mene, jed­nu neobičnu posledicu te praznine i potrebe za komuni­kacijom. I posle četrdeset godina, još uvek se sećamo, doduše samo kao zvuka, svih reči i rečenica izgovorenih oko nas na jezicima koje nismo poznavali niti smo ih ka­snije naučili: ja, na primer, onih na poljskom ili na ma­đarskom. I dan-danas, umesto svog broja, sećam se ka­ko se na poljskom izgovara lični broj logoraša koji je bio ispred mene na spisku u jednoj od baraka gde sam bio

86

smešten: splet zvukova koji se završavao milozvučno, kao one nerazumljive dečije brojalice, nešto kao „ster- điši steri“ (danas znam da ove dve reči znače „četrde­set četiri“ ). U toj baraci su, naime, Poljaci delili supu i činili većinu zatvorenika, tako daje poljski bio zvaničan jezik; kada bi počela prozivka, trebalo je spremno da če­kamo s ispruženom porcijom kako ne bismo propustili svoj red, te je stoga, da ne bi bilo iznenađenja, bilo uput­no namestiti se čim bi prozvali lični broj druga koji je na spisku neposredno ispred tebe. To „sterđiši steri“ ima­lo je čak ulogu zvona koje je uslovljavalo Pävlovljeve pse: izazivalo je trenutno lučenje pljuvačke.

Ovi nepoznati glasovi urezali su se u naša sećanja kao na kakvu praznu, čistu magnetnu traku; na isti na­čin izgladneli stomak vrlo brzo prihvata čak i nesvar- ljivu hranu. Nisu nam pomogli da se setimo njihovog značenja, jer ga za nas nisu imali; pa ipak, mnogo ka­snije, izgovarali smo ih osobama koje su ih mogle raz- umeti, te su neko značenje, bledo i banalno, ipak dobi­li: bile su to pogrde, psovke ili svakodnevne rečenice koje su se često ponavljale, kao „koliko je sati?“ , ili „ne mogu da hodam“ , ili „ostavi me na miru“ . Bili su to komadići istrgnuti iz nerazgovetnog haosa: plod beskorisnog i nesvesnog truda da se izdvoji neki smi­sao u grotlu bezumlja, f t čak i duševna nadoknada na­šoj telesnoj potrebi za hranom, koja nas je nagonila da tražimo ljuske od krompira oko kuhinjskih zgrada: ne­što više ni od čega, bolje ni оЗ čega. I pothranjeni duh pati od neke sebi svojstvene gladi. Ili je možda ovo beskorisno i paradoksalno sećanje imalo neko drugo značenje i neku drugu svrhu: možda je bilo nesvesna priprema za „posle“ , za malo verovatan opstanak u ko­jem bi svaki delić iskustva postao pločica u nekom ne­preglednom mozaiku.

Na prvim stranicama Primirja opisao sam ekstre­man primer neophodne i nepostojeće komunikacije:

87

slučaj trogodišnjeg dečaka Hurbineka, možda tajno ro­đenog u Lageru, koga niko nije naučio da govori, a ko­ji je osećao snažnu potrebu za tim i iskazivao je čita­vim svojim ubogim telom. Lager je i s tog aspekta bio surova laboratorija u kojoj ste mogli da vidite situacije i ponašanja koje niko dotad, ni pre, ni kasnije, niti bilo gde drugde nije video.

Samo nekoliko godina pre deportacije, dok sam još bio student, naučio sam par reči nemačkog, tek da bih mogao da razumem gradivo iz hernije i fizike: ne da bih delotvorno prenosio svoja razmišljanja ili da bih razu- meo govorni jezik. Bile su to godine fašističkih zako­na o rasi, i moj susret sa nekim Nemcem, ili putovanje u Nemačku, izgledali su mi gotovo neverovatno. Isto­varen u Aušvicu, i pored početne zbunjenosti (štaviše, možda upravo zahvaljujući tome) prilično sam brzo shvatio da je moj krajnje oskudan Wortschatz postao suštinski činilac opstanka. Wortschatz znači „leksičko bogatstvo“ , a doslovno prevedeno „riznica reči“ ; nikad prikladnijeg izraza nije bilo. Znati nemački značilo je život: dovoljno je bilo da se osvrnem oko sebe. Italijan- ski drugovi koji ga nisu razumeli, odnosno bezmalo svi osim ponekog Tršćanina, nestajali su jedan po jedan u olujnom moru nerazumevanja: nisu razumeli naređe­nja, šamarali su ih i šutirali, a njima nije bilo jasno za­što. U osnovi logorske etike bilo je predviđeno da se udarac na neki način opravda, kako bi se lakše uspo­stavio lanac prekršaj-kazna-priznanje; dakle, kapo ili njegovi zamenici često bi svoje udarce propratili pita­njem koje je ličilo na graktanje: „Znaš li zašto?“ , nakon čega bi usledilo kratko „saopštenje o prestupu“ . Ali za nove gluvoneme taj ceremonijal je bio beskoristan. Nagonski su se sklanjali po ćoškovima da bi zaštitili le­đa; napad je mogao stići iz svih pravaca. Osvrtali su se

88

oko sebe izgubljenog pogleda, kao životinje uhvaćene u zamku, što su stvarno i postali.

Za mnoge Italijane bila je presudna pomoć francu­skih i španskih drugova, čiji su im jezici bili manje „strani“ od nemačkog. U Aušvicu nije bilo Španaca, dok je Francuza (tačnije: deportiraca iz Francuske ili iz Belgije) bilo mnogo, a 1944. možda i svih deset posto od ukupnog broja logoraša. Neki su bili Alzašani, ili ne- mački i poljski Jevreji koji su tokom prethodne deceni­je potražili utočište u Francuskoj, što se pokazalo kao zamka: svi su oni dobro ili loše govorili nemački ili ji- diš. Ostali, Francuzi iz prestonice, proleteri ili građan­ska klasa ili intelektualci, godinu ili dve pre toga pro­šli su sličnu selekciju kao i mi: oni koji nisu razumeli, ispali su iz igre. Preostali, gotovo syi métèques21, svo­jevremeno veoma loše prihvaćeni u Francuskoj, imali su priliku da dobiju tužno zadovoljenje. Bili su naši pri­rodni prevodioci: prevodili su za nas osnovna naređe­nja i obaveštenja u toku dana, „ustati“ , „postrojava­nje“ , ,,u red za hieb“ , „kome su cipele pocepane?“ , „ро trojica“ , „ро petorica“ , i tako dalje.

To naravno nije bilo dovoljno. Zamolih jednog od njih, Alzašanina, da mi održi privatan i ubrzan kurs, podeljen na kratke časove održane šapatom u periodu između početka zabrane kretanja i trenutka kada se prepuštamo snu, časove plaćene hlebom jer druge monete nije bilo. On pristade, i verujem da nikada hleb nije bio bolje utrošen. Objasnio mi je šta znači ono groktanje kapoa i esesovaca, besmislene ili zaje­dljive krilatice ispisane goticom na krovnim gredama barake, šta znače boje trouglova koje smo nosili na grudima iznad ličnog broja. Tako sam primetio da je nemački jezik Lagera, štur, zastrašujuće povišenog tonaliteta, prepun skarednosti i pogrda, jedva imao

27 Tuđinci, fr.

89

neke veze s preciznim i strogim jezikom mojih tek­stova iz hernije, i s melodičnim i prefinjenim jezikom Hajneovih pesama koje mi je recitovala Klara, moja prijateljica sa studija.

Nisam shvatao, to je došlo tek mnogo kasnije, da je nemački jezik Lagera bio sasvim zaseban jezik: kako bi se to reklo upravo na nemačkom, bio je orts-und zeitge­bunden, tesno povezan s mestom i vremenom. Bio je posebno iskvarena varijanta onog jezika koji je jedan fi­lolog, nemački Jevrejin, Klemperer, krstio kao Lingua Tertii Imperii, jezik Trećeg rajha, predlažući štaviše upotrebu skraćenice LTI kao ironične analogije stotini drugih (NSDAP, SS, SA, SD, KZ, RKPA, WVHA, RSHA, BDM...) tako omiljenih u ondašnjoj Nemačkoj.

0 LTI, i njegovom italijanskom pandanu, dosad se već mnogo pisalo, čak su se oglašavali i lingvisti. Jasno je zapažanje da se tamo gde se vrši nasilje nad čove- kom, vrši nasilje i nad jezikom; još nismo zaboravili glupave fašističke kampanje u Italiji protiv narečja, protiv „varvarizama“ , protiv toponima na dijalektu Val d’Aoste, Valsuzine, Južnog Tirola, protiv „servilnog i tuđeg lei28“ . U Nemačkoj su stvari stajale drukčije: ne­mački jezik je već vekovima pokazivao prirodnu odboj­nost prema recima koje nisu germanskog porekla, zbog čega su se nemački naučnici namučili da bronhi­tis prekrste u „zapaljenje-cevi-vazduh “ , duodénum u „crevo-dvanaest-prstiju“ a pirogrožđanu kiselinu u „kiselina-sagoreva-grožđe“ ; u tom pogledu je naci­zmu, koji je sve hteo da očisti, ostalo malo toga za či­šćenje. LTI se razlikovao od Geteovog nemačkog pre

28 Zamenica 3.1. j. za učtivo obraćanje. Ovakva upotreba za- menice lei, za koju se pogrešno smatralo da je španska prevede- nica, javlja se prvi put u periodu renesanse i odnosi se na jedno apstraktno Vostra Signoria (Vaše Gospodstvo). Ova upotreba je zabranjena za vreme fašizma koji je pokušao da za učtivo obraća­nje nametne zamenicu 2.1. m. voi, odnosno vi.

90

svega zbog izvesnih semantičkih pomeranja i zloupo­trebe nekih izraza: na primer, pridevi völkisch („nacio­nalni, narodni“ ), koji je postao sveprisutan i nabijen nacionalističkom bahatošću, i fanatisch, čija se nega­tivna konotacija pretvorila u pozitivnu. Ali, u arhipela­gu nemačkih Lagera pojavio se stručan jezik, žargon, Lagerjargon, podeljen na posebne podžargone za sva­ki Lager, i vrlo blizak starom nemačkom jeziku pru­skih kasarni i novom nemačkom jeziku SS jedinica. Nije uopšte neobično što se pokazalo da se podudara sa žargonom sovjetskih radnih logora, čije je izraze če­sto navodio Solženjicin: svaki od tih izraza nalazi svoj odgovarajući pandan u Lagerjargonu. Prevođenje Ar­hipelaga gulag29 na nemački nije trebalo da predstavlja velike poteškoće: a ako jeste, one svakako nisu bile terminološke prirode.

Svim Lagerima bio je zajednički izraz Muselmann, „musliman“ , koji se odnosio na nepovratno iscrpljenog, istrošenog logoraša na rubu smrti. Nametala su se dva objašnjenja, oba prilično neubedljiva: fatalizam i povezi oko glave koji su mogli da izgledaju kao čalma. Njega u potpunosti odražava, čak i u svojoj prezrivoj ironiji, ru­ski izraz doshodjaga, doslovno „došao do kraja“ , „zavr­šen“ . U Lageru Ravenzbrik (jedinom isključivo žen­skom logoru), isti pojam izražavale su, kaže mi Lidija Rolfi, dve simetrične imenice Schmutzstück i Schmuck­stück, u značenju „đubre“ i „dragulj“ , gotovo homofoni, gde je jedna parodija one druge. Italijanke nisu razume- le njihov ledeni smisao, i spajajući dva izraza izgovarale su „smistig“ . I izraz Prominent je zajednički svim pod- žargonima. 0 „prominentnima“ , logorašima koji su na­pravili karijeru, naširoko sam govorio u knjizi Ako je to čovek; budući da predstavljaju neophodne komponente

29 Aleksandar Solženjicin, Arhipelag gulag, Rad, Beograd 1988.

9Г

logorskog društva, postojali su i u sovjetskim logorima, gde su ih (kao što sam pomenuo u trećem poglavlju) zvali pridurki.

U Aušvicu se za „jesti“ koristio glagol fressen30 koji se u književnom nemačkom koristi samo kada je reč o životinjama. Za „odlazi“ se upotrebljavao izraz hau’ ab, imperativ glagola abhauen; na književnom nemačkom to znači „prekinuti, preseći“ , ali u žargonu Lagera ima­lo je značenje „goniti se bestraga, gubiti se s očiju“ . De­silo mi se jedanput, neposredno posle završetka rata, da sasvim dobronamerno upotrebim taj izraz (Jetzt hauen wir ab) opraštajući se nakon jednog poslovnog sastanka od nekoliko lepo vaspitanih funkcionera Bajera. Bilo je to kao da sam rekao „е mi sad brišemo“ . Pogledali su me zaprepašćeno: izraz je pripadao jezičkom registru koji se potpuno razlikovao od onog u kojem je vođen prethodni razgovor, i svakako se ne uči na školskim kur- sevima „stranog jezika“ . Objasnio sam im da nemački nisam naučio u školi već u Lageru koji se zvao Aušvic; to je izazvalo izvesnu nelagodnost, ali, budući da sam bio kupac, i dalje su se prema meni ophodili ljubazno. Kasnije sam shvatio da je i moj izgovor sirov i prost, ali namerno se nisam trudio da ga oplemenim; iz istog raz­loga nikada nisam uklonio tetovažu sa leve ruke.

Ostali jezici koji su se govorili u Lageru i njegovoj okolini - poljski, jidiš, šleski dijalekt, kasnije i mađar­ski - snažno su, što je prirodno, uticali na Lagerjargon. Iz halabuke koja prati moje prve dane u logoru odmah se svojim čestim ponavljanjem izdvojilo četiri-pet reči koje nisu bile nemačke: mora da označavaju, pomislih, neke osnovne radnje, kao rad, voda, hleb. Urezale su mi se u sećanje na čudan mehanički način koji sam prethodno već opisao. Tek mnogo kasnije, jedan prija­telj, Poljak, nerado mi je objasnio da znače jednostav­

30 Ždrati, nem.

92

no „kolera“ , „pasija krv“ , „grom“ , „kurvin sin“ i „pro­klet“ ; prve tri koristile su se kao uzvici.

Jidiš je zapravo bio drugi jezik logora (kasnije za- menjen mađarskim). Ne samo da ga nisam razumeo već jedva da sam i znao da postoji, na osnovu nekoliko navoda ili pričica svog oca koji je nekoliko godina radio u Mađarskoj. Poljski, ruski, mađarski Jevreji bili su iz­nenađeni što ga mi Italijani ne govorimo: bili smo sum­njivi Jevreji, kojima ne treba verovati; osim što smo, naravno, bili „badogli“31 za esesovce i „musolini“ za Francuze, Grke i političke zatvorenike. Čak i ako ne uzmemo u obzir problem komunikacije, nije bilo prijat­no biti italijanski Jevrejin. Kao što je već dobro pozna­to, nakon zasluženog uspeha knjiga braće Singer i mnogih drugih, jidiš je u suštini drevni nemački dija­lekt, koji se od modernog nemačkog razlikuje po leksi­ci i po izgovoru. Zadavao mi je više muke od poljskog, koji uopšte nisam razumeo, jer sam njega „morao da razumem“ . Slušao sam ga s napetom pažnjom: često mi je bilo teško da razaznam da li je neka rečenica koja mi je bila upućena ili izgovorena pored mene, nemački ili jidiš ili mešavina: naime, neki dobronamerni poljski Jevreji trudili su se da što više ponemče svoj jidiš kako bih mogao da ih razumem.

U Ako je to čovek ponovo sam našao jedinstven trag tog jidiša koji se udisao u vazduhu. U poglavlju „Kraus“ prenesen je jedan dijalog: Gunan, francuski Jevrejin poljskog porekla, obraća se Mađaru Krausu rečenicom „Langsam, du blöder Einer, langsam, verstanden?“ ko­ja znači, prevedena doslovno, „Polako, ti glupaku nije­dan, polako, jesi li razumeo?“ Zvučala je malo neobič­no, ali mi se činilo da sam baš tako čuo (sećanja su bila sveža: zapisao sam ih 1946), i tako sam je i preneo. Ne-

31 Pravilno bi bilo „badolji“ , inače nadimak koji su Italijani dobili po političaru Badolju (Badoglio).

93

mački prevodilac nije bio sasvim ubeđen u to: mora da sam pogrešno čuo ili zapamtio. Nakon poduže pismene rasprave na tu temu, predložio mi je da izmeni rečeni­cu, koja po njemu nije bila prihvatljiva. I zaista, u pre- vodu koji je kasnije objavljen ona zvuči ovako: „Lang­sam, du blöder Heini,...“ gde je Heini deminutiv od Heinrich, Enriko. Ali nedavno sam u jednoj divnoj knji­zi o istoriji i strukturi jidiša32 našao da je za taj jezik ti­pičan oblik „Khamöyer du eyner!“ , „Ti magarče nije­dan!“ Mehaničko sećanje je bilo ispravno.

Nisu svi u istoj meri trpeli zbog nepostojeće ili ne­dovoljne komunikacije. Ne trpeti zbog toga, prihvatiti pomračenje reči, bio je zlokoban znak: nagoveštavao je potpunu ravnodušnost. Malobrojni, usamljenici po pri­rodi, ili oni koji su već u svom „civilizovanom“ životu navikli na izolovanost, nisu pokazivali znake patnje zbog toga; ali najveći deo zatvorenika koji su prošli kri­tičnu fazu inicijacije nastojao je da se odbrani, svako na svoj način: neko proseći mrvice informacija, neko nerazumno šireći trijumfalne ili strašne vesti, tačne ili netačne ili izmišljene, neko pak otvarajući oči i uši ka­ko bi uhvatio i pokušao da protumači sve znake koji su stizali od ljudi, s neba i sa zemlje. Ali, oskudnoj komu­nikaciji unutar logora pridružila se oskudna komunika­cija sa spoljnim svetom. U nekim Lagerima izolova­nost je bila potpuna; Monovice-Aušvic, gde sam ja bio, mogao je u tom pogledu da se smatra povlašćenim. Gotovo svake nedelje stizali su „novi“ logoraši iz svih zemalja okupirane Evrope i donosili sveže vesti, često kao očevici; uprkos zabranama, i opasnosti da budemo prijavljeni Gestapou, na ogromnom radilištu smo raz­govarali s poljskim i nemačkim radnicima, ponekad

32 J. Geipel, Mame Lösche, Journeyman, London 1982.

94

čak i s engleskim ratnim zarobljenicima; u kantama za smeće nalazili smo novine stare po nekoliko dana, i po­hlepno ih čitali. Jedan moj drug, radili smo zajedno, preduzimljiv, dvojezičan, budući da je Alzašanin, i no­vinar po zanimanju, hvalio se čak da se pretplatio na Völkischer Beobachter, najuglednije dnevne novine u tadašnjoj Nemačkoj: ništa jednostavnije od toga! Za­molio je jednog poverljivog nemačkog radnika da se pretplati, a pretplatu je preuzeo ustupajući mu zlatan zub. Svakog jutra, dok čekamo na prozivku, okupljao nas je oko sebe i davao brižljiv pregled dnevnih vesti.

Ujutru 7. juna 1944. godine ugledasmo engleske zarobljenike kako idu na rad, i bili su nekako drugači­ji: stupali su lepo postrojeni, ispršeni, nasmejani, od­lučni, tako žustrim korakom da je nemački stražar ko­ji ih je sprovodio, ne baš mlad teritorijalac33, jedva uspevao da ih prati. Pozdraviše nas znakom V, pobeda. Sutradan smo saznali da su preko nekog svog tajnog radija saznali za savezničko iskrcavanje u Normandiji, i to beše veliki dan i za nas: sloboda je izgleda bila na­domak ruke. Ali u većini ostalih logora bilo je mnogo gore. Novoprispeli su dolazili iz drugih Lagera ili iz ge­ta koja su već bila odsečena od sveta, te su stoga do­nosili samo strašne lokalne vesti. Rad se nije odvijao, kao kod nas, u neposrednom dodiru sa slobodnim rad­nicima iz deset-dvanaest zemalja, već na poljoprivred­nim dobrima, ili u malim radionicama, ili u kamenolo­mima i na iskopavanju peska, pa čak i u rudnicima: a uslovi u Lagerima-rudnicima bili su isti kao oni u ko­jima su umirali rimski robovi zarobljeni u ratovima i Indiosi koje su porobili Spanci; do te mere pogubni da se niko nije vratio da ih opiše. Vesti „iz sveta“ , kako se govorilo, stizale su neredovno i bile neodređene. Ima­

33 Od milizia territoriale, davnašnji korpus vojske u koji su ulazili najstariji vojnici.

95

li smo osećaj da smo zaboravljeni, poput onih osuđeni­ka koje su ostavljali da skončaju u srednjovekovnim oubliettes34.

Jevrejima, neprijateljima par excellence, nečistima, sejačima prljavštine, uništiteljima sveta, bila je zabra­njena i ona najdragocenija komunikacija: sa postojbi­nom i sa porodicom; onaj ko je iskusio izgnanstvo, u bilo kojem od njegovih nebrojenih oblika, zna koliko je teško kada se ta žila preseče. Odatle se rađa poguban utisak napuštenosti, pa i nepravedna srdžba: zašto mi ne pišu, zašto mi ne pomognu, oni koji su slobodni? Imali smo prilike, tada, da shvatimo da je na teritoriji velikog kontinenta slobode, sloboda komunikacije ve­oma važna oblast. Kao u slučaju zdravlja, tek kada ga izgubimo shvatimo koliko vredi. Ali ta patnja ne ostaje samo na nivou pojedinca: u zemljama i u vremenima onemogućene komunikacije, vrlo brzo venu i sve dru­ge slobode; zbog gladovanja zamire rasprava, sve se rede čuje tuđe mišljenje, trijumfuju nametnuti stavovi; čuveni primer za to je bezumna genetika za koju se u SSSR-u zalagao Lisenko, i koja je, u nedostatku odgo­varajućih rasprava (njegovi protivnici su prognani u Si­bir), dvadeset godina ugrožavala žetvu. Netolerancija teži cenzuri, a cenzura povećava nemogućnost upo­znavanja drugačijeg mišljenja, te stoga i samu netole­ranciju: to je čvrst začarani krug koji je teško razbiti.

Onih sat vremena sedmično kada su naši drugovi, „politički“ , dobijali poštu od kuće za nas je bio najneu- tešniji trenutak od svih, trenutak kada smo osećali sav teret toga što smo drugačiji, otuđeni, izolovani od svo­je zemlje, štaviše od ljudskog roda. Bio je to sat vre­mena kada smo osećali kako tetovaža peče kao ljuta rana, i kada smo se, kao zatrpani kakvim blatnjavim odronom, gušili u uverenosti da se niko od nas neće

34 Podzemne tamnice, fr.

96

vratiti. Uostalom, čak i da nam je bilo dopušteno da na­pišemo pismo, kome bismo ga poslali? Porodice evrop­skih Jevreja bile su skrivene, ili rasute, ili uništene.

Ja sam imao tu nadasve retku sreću (o tome je bi­lo reči u Liltt35) da razmenim nekoliko pisama sa svo­jom porodicom. To dugujem dvema veoma različitim osobama: jednom starom, gotovo nepismenom zidaru, i jednoj hrabroj mladoj ženi, Bjanki Gvideti Sera, koja je danas poznati advokat. Znam da je to bio jedan od či­nilaca koji mi je pomogao da preživim; ali, kao što sam ranije rekao, svaki preživeli logoraš je iz više razloga izuzetak; što mi sami, da bismo oslobodili prošlost zlih duhova, težimo da zaboravimo.

35 Primo Levi, Lilit e altre storie, Einaudi, Torino 1981, zbirka priča napisanih između 1975. i 1981.

Nasilje bez svrhe

Naslov ovog poglavlja može izgledati provokativno, ništa manje nego uvredljivo: postoji li nasilje sa svrhom? Nažalost, postoji. Čak i ona smrt koja nije izazvana, čak i ona najmilostivija smrt je nasilje, ali je žalosno svrsi­shodna: neki svet besmrtnika (Sviftovih struldbruggsa) bio bi nezamisliv i u njemu ne bi moglo da se živi, bio bi nasilniji od današnjeg zaista nasilnog sveta. Kao što ni ubistvo, uopšte uzev, nije bez svrhe: ubijajući staru zele- našicu, Raskoljnikov je sebi postavio neki cilj, makar i sraman; isto tako i Princip u Sarajevu i otmičari Alda Mora u ulici Fani. Ako izuzmemo slučajeve ludila, onaj ko ubija tačno zna zašto to radi: zbog novca, da bi uništio svog pravog ili navodnog neprijatelja, da bi se osvetio za neku uvredu. Ratovi su odurni, oni su najgori način za rešavanje nesuglasica između naroda ili između frakcija, ali se ne može reći da su bez svrhe: imaju neki cilj, ma­kar on bio nepravedan ili nastran. Nisu bespredmetni, nije im svrha da nanesu patnju; patnje postoje, kolektiv­ne su, užasne, nepravedne, ali su nusproizvod, jedan vi­še. Naime, ja verujem da dvanaest godina Hitlerove vla­sti nisu po svojoj nasilnosti bile ništa drugačije od mnogih drugih istorijskih prostora-vremena, ali da su bile obeležene veoma raširenim suvišnim nasiljem koje je samo sebi bilo svrha, usmerenim isključivo na izaziva­nje bola; katkad je imalo neki cilj, ali uvek je bilo prete- rano, uvek nesrazmerno u odnosu na sam cilj.

98

Razmišljajući posle toliko vremena o tim godinama koje su opustošile Evropu, a na kraju i samu Nemač- ku, čovek ima utisak da se lomi između dva suda: da li smo bili svedoci svesnog sprovođenja jednog neljud­skog plana ili ispoljavanja kolektivnog ludila (zasad je­dinog u istoriji, a i dan-danas nedovoljno dobro obja­šnjenog)? Kao što se često događa kod ljudi, u igri su istovremeno bile obe mogućnosti. Nema sumnje da je suštinska zamisao nacionalsocijalizma u izvesnom smislu bila racionalna; probijanje ka Istoku (stari ne- mački san), gušenje radničkog pokreta, prevlast nad kontinentalnom Evropom, uništenje boljševizma i je- vrejstva koje je Hitler jednostavno poistovećivao, po- dela svetske vlasti sa Engleskom i Sjedinjenim Drža­vama, veličanje germanske rase uz „spartansko“ uklanjanje mentalnih bolesnika i nekorisnih usta: svi ovi elementi međusobno su se uklapali i do njih se mo­glo doći na osnovu samo nekoliko pretpostavki koje su već bile neosporno jasno izložene u Mein Kampfu. Arogancija i radikalizam, hybris36 i Gründlichkeit37; dr­ska logika, a ne ludilo.

Odvratna, ali nikako luda, bila su i sredstva predvi­đena za postizanje tih ciljeva: rasplamsati vojne agre­sije ili surove ratove, stvarati unutrašnje pete kolone, premeštati čitave narode, ili ih podjarmiti, ili sterilizo- vati, ili uništiti. Ni Niče ni Hitler ni Rozenberg nisu bi­li ludi kada su sebe i svoje sledbenike opijali svojim propovedima o mitu o natčoveku kome je sve dopušte­no u znak priznanja za njegovu dogmatsku i urođenu superiornost; ali je vredna razmišljanja činjenica da su se svi, i učitelj i učenici, postepeno udaljavali od stvar­

36 Bestidnost, bezrazložno nasilje, oskvrnuće, prekoračenje mere, gr. U staroj Grčkoj hybris je najteža ljudska greška zbog koje počinilac snosi teške posledice.

37 Temeljnost, nem.

99

nosti, malo-pomalo kako se njihov moral polako odva­jao od morala, zajedničkog svim vremenima i svim ci­vilizacijama, koji je deo našeg ljudskog nasleđa, i ko­jem u poslednje vreme ipak treba odati priznanje.

Racionalnost prestaje, učenici su u velikoj meri prevazišli (i izneverili!) učitelja, upravo u primeni su­rovosti bez svrhe. Ničeova misao duboko mi se gadi; teško mi je da u njegovom učenju nađem tvrdnju koja nije suprotna onome što volim da mislim; smeta mi njegov uzvišen ton; ali mi se čini da u njemu nikada nije postojala želja za tuđom patnjom. Ravnodušnost da, na svakoj stranici, ali nikada Schadenfreude, radost zbog stradanja bližnjeg, a još manje radost zbog na- merno izazvane patnje. Bol svetine, Ungestaltena, bezobličnih, onih što već po rođenju nisu plemeniti, cena je koju treba platiti za dolazak carstva izabranih; to je manje zlo, ali je svejedno i dalje zlo; samo po se­bi nije poželjno. Sasvim su drugačije bile hitlerovska misao i praksa.

Mnogi slučajevi nacističkog nasilja bez svrhe već pripadaju prošlosti: setite se samo „prekomernih“ po­kolja na mestima kao što su Fose Ardeatine, Oradur, Lidice, Boves, Marcaboto38 i mnogih drugih u kojima su granice odmazde, u suštini već neljudske, bile u nepojmljivoj meri prekoračene; ali ostali slučajevi, manji, pojedinačni, ostaju ispisani neizbrisivim slovi­ma u pamćenju svakog od nas bivših deportiraca: de­talji velike slike.

Na početku sećanja gotovo uvek stoji voz koji je obeležio polazak ka nepoznatom: ne samo iz hrono- loških razloga već i zbog bespredmetne surovosti s ko­

_ 38 Fosse Ardeatine (Italija), Oradour (Francuska), Lidice (Češka), Boves (Italija), M arzabotto (Italija).

100

jom su se, za sasvim neuobičajenu potrebu, koristili (inače bezopasni) konvoji običnih teretnih vagona.

Ne postoji dnevnik ili beseda logoraša u kojima se ne pojavljuje voz, zapečaćeni vagon pretvoren od te­retnog vozila u putujući zatvor ili čak u oruđe smrti. Uvek je pretrpan, ali mislim da mogu da napravim grub proračun broja osoba koje su, od slučaja do sluča­ja, bile stešnjene u njemu: od pedeset do sto dvadeset, u zavisnosti od dužine putovanja i hijerarhijskog nivoa koji je nacistički sistem pridavao transportovanom „ljudskom materijalu“. Konvoji koji su polazili iz Itali­je imali su „samo“ 50-60 osoba po vagonu (Jevreji, po­litički, partizani, ubogi ljudi pokupljeni po ulicama, voj­nici pohvatani posle sloma 8. septembra 1943): može biti da su vodili računa o razdaljinama, ili možda čak i o utisku koji su ovi vojni konvoji mogli da ostave na eventualne svedoke prisutne za vreme putovanja. Na­suprot njima bili su transporti iz Istočne Evrope: Slo- veni, naročito Jevreji, bili su bedna roba, štaviše goto­vo bez ikakve vrednosti; svejedno, morali su da nestanu, nije važno da li za vreme puta ili kasnije. Konvoji koji su prevozili poljske Jevreje iz geta u La­gere, ili iz Lagera u Lager, nosili su i po 120 osoba u svakom vagonu: putovanje je bilo kratko... Elem, 50 osoba u jednom teretnom vagonu ne oseća se mnogo prijatno; mogu da se opruže, svi zajedno u isto vreme, da bi se odmorili, ali samo ako leže na boku priljublje­ni jedan uz drugog. Ako ih je 100 ili više, čak i putova­nje od nekoliko sati pravi je pakao, mora da se stoji ili naizmenično da se čuči; a često su među putnicima starci, bolesni, deca, žene koje doje, luđaci ili pojedin­ci koji polude za vreme putovanja i zbog putovanja.

U praksi nacističkih železničkih transporta razli­kuju se promenljive i nepromenljive; nikada nismo sa­znali da li je u osnovi postojalo neko pravilo ili su nad­ležni funkcioneri imali odrešene ruke. Nepromenljiva

101

je bila licemerni savet (ili naređenje) da se ponese sve što se može poneti: naročito zlato, nakit, dragocena valuta, krzna, u nekim slučajevima (određeni tran­sporti jevrejskih seljaka iz Mađarske i Slovačke) čak i sitna stoka. „Sve su to stvari koje vam mogu posluži­ti“, bilo je ono što su zagonetno, saučesničkim glasom, saopštavali pratioci konvoja. U stvari, bila je to samo- pljačka; jednostavno i genijalno lukavstvo da se bogat­stvo prebaci u Rajh, bez publiciteta, birokratskih kom­plikacija, posebnih transporta i bez straha od pljačke en route: i zaista, po dolasku, sve se oduzimalo. Nepro- menljiva je bila i potpuna ogoljenost vagona; za jedno putovanje koje je moglo trajati i dve sedmice (slučaj Jevreja deportovanih iz Soluna) nemačke vlasti nisu obezbeđivale doslovno ništa: ni hranu ni vodu, ni rogo- žinu ili slamu na drvenom podu, ni posude za nuždu, a nisu se brinule ni da obaveste lokalne vlasti ili uprav­nike (kada ih je bilo) sabirnih logora da se za to neka­ko pobrinu. Jedno obaveštenje ne bi koštalo ništa: ali upravo tako, ovaj dosledan nemar razvijao se u bes­predmetnu surovost, u namprno izazivanje bola koji je bio sam sebi svrha.

U nekim slučajevima, zatvorenici određeni za de­portaciju mogli su da nauče nešto iz iskustva: gledali su polaske drugih konvoja i zahvaljujući svojim pret­hodnicima shvatili su da sve te logističke potrebe mo­raju da reše sami, kako najbolje umeju i znaju, i u okvi­ru ograničenja koja su im nametali Nemci. Tipičan je slučaj vozova koji su polazili iz sabirnog logora Vester- bork u Holandiji; bio je to ogroman logor, sa desetina­ma hiljada jevrejskih zatvorenika, i Berlin je zahtevao od lokalnog komandanta da svake sedmice šalje po je­dan transport sa oko hiljadu deportiraca: sve ukupno, iz Vesterborka su otišla 93 voza u pravcu Aušvica, So- bibora i drugih manjih logora. Preživelih je bilo oko 500 i niko od njih nije putovao u prvim konvojima čiji

102

su putnici krenuli naslepo, u neosnovanoj nadi da će im one najosnovnije potrebe za trodnevno ili četvoro- dnevno putovanje biti obezbeđene po dužnosti; stoga se ne zna koliko ih je umrlo u toku puta, ni kako se to strašno putovanje odvijalo, jer se niko nije vratio da is­priča. Ali posle nekoliko sedmica, jedan službenik nad­ležan za ambulantu u Vesterborku, pronicljiv posma- trač, primetio je da su teretni vagoni konvoja uvek jedni isti: išli su i vraćali se od polazišta do odredišnog Lagera. Tako se desilo da su neki od onih koji su ka­snije deportovani uspeli da pošalju skrivene poruke u vagonima koji su se vraćali prazni, i od tada se mogla obezbediti barem kakva-takva zaliha hrane i vode, i neko vedro za vršenje nužde.

Konvoj s kojim sam ja bio deportovan, februara 1944, bio je prvi koji je izašao iz sabirnog logora u Fo- soliju (drugi su prethodno bili krenuli iz Rima i iz Mi­lana, ali mi o tome nismo znali ništa). SS jedinice koje su nešto ranije oduzele italijanskoj Javnoj bezbednosti pravo na upravljanje logorom, nisu dale nikakva preci­znija uputstva za put; obavestili su nas samo da će bi­ti dugačak, i pustili da se razglasi proračunat i ironičan savet koji sam već pomenuo („Ponesite zlato i nakit, a naročito vunenu odeću i krzna, jer idete na rad u veo­ma hladnu zemlju.“). Vođa logora, i sam deportirac, imao je dovoljno zdravog razuma da obezbedi pristoj­nu zalihu hrane, ali ne i vode: voda ne košta ništa, zar ne? A Nemci ne poklanjaju ništa, ali su dobri ograniza- tori... Nije se setio ni da opskrbi svaki vagon nekim sudom koji bi poslužio kao nužnik, i ta zaboravnost se pokazala kao kobna: izazvala je mnogo goru patnju ne­go žeđ i studen. U mom vagonu bilo je dosta staraca, muškaraca i žena: između ostalog, sve i jedan gost je- vrejskog staračkog doma iz Venecije. Za sve, ali poseb­no za njih, bilo je mučno ili nemoguće javno vršiti nu­ždu: trauma za koju nas naša civilizacija ne priprema,

103

duboka rana nanesena ljudskom dostojanstvu, skare- dan nasrtaj bremenit predskazanjem; ali i znak namer- ne i bezrazložne zluradosti. Zahvaljujući našoj para­doksalnoj sreći (premda oklevam da tu reč napišem u ovom kontekstu), u našem vagonu bile su dve mlade majke sa decom od nekoliko meseci, i jedna od njih je ponela noćnu posudu: jednu jedinu, koja je trebalo da posluži za pedesetak osoba. Nakon dva dana putova­nja, našli smo neke eksere zabodene u drvene zidove vagona, prebacili smo dva u jedan ugao i pomoću uže­ta i pokrivača sklepali kakav-takav zaklon, u suštini simboličan: još nismo stoka, nećemo ni biti sve dok nastojimo da se odupremo.

Teško je zamisliti šta se događalo u ostalim vago­nima koji nisu imali ovu skromnu opremu. Konvoj se zaustavljao dva-tri puta daleko od naseljenih mesta, otvorili bi vrata i zatvorenicima je bilo dopušteno da si­đu: ali ne i da se udaljavaju od pruge niti da se izdvaja­ju. Jednom prilikom vrata su otvorena, ali dok smo sta­jali u nekoj tranzitnoj austrijskoj stanici. Esesovci iz pratnje nisu krili koliko ih zabavlja pogled na muškar­ce i žene koji su se spuštali u čučanj gde god su stigli, po peronima, nasred koloseka; a nemački putnici su otvoreno izražavali svoje gađenje: ovakvi ljudi zaslu­žuju svoju sudbinu, dovoljno je da vidite kako se pona­šaju. Oni nisu Menschen, ljudska bića, već stoka, svi­nje; jasno je kao dan.

To je zapravo bio prolog. U životu koji nas je posle toga čekao, u svakodnevnom ritmu Lagera, povreda javnog morala predstavljala je, barem na početku, važan deo sveopšte patnje. Nije bilo ni lako ni bezbolno navići se na ogroman zajednički nužnik, na prekratko vreme koje te požuruje i uslovljava, na prisustvo, tu, ispred te­be, sledećeg kandidata koji će te naslediti na tronu i ko­ji stojeći, nestrpljivo, nekad molećivo, a nekad pak ba­hato, uporno ponavlja svakih deset sekundi: „Hast du

104

gemacht?“, „Zar još nisi gotov?“ Pa ipak, u roku od ne­koliko sedmica neprijatnost je izbledela dok na kraju ni­je nestala; nastupalo je (ne za sve!) navikavanje, što predstavlja milosrdan način da se kaže da je preobraže- nje od ljudskih bića u životinje već prilično odmaklo.

Ne verujem da je ovo preobraženje ikada bilo jasno smišljeno ili iskazano ni na jednom nivou nacističke hijerarhije, ni u jednom dokumentu, ni na jednom „radnom sastanku“. To je bila logična posledica siste­ma: jedan nečovečni režim raznosi i širi svoju nečo- večnost u svim pravcima, pa i nadole, čak posebno na- dole; osim otpornih i izuzetnih naravi, izopačuje i svoje žrtve i svoje protivnike. Bezrazložna surovost oskrnavljenog stida uslovljavala je postojanje svih La­gera. Žene iz Birkenaua pričaju da su, jednom se doče- pavši porcije (velika činija od gleđosanog lima), mora­le da je koriste u tri različite svrhe: za supu danju; za vršenje nužde noću, kada je odlazak u nužnik bio za­branjen; i za pranje, kad je bilo vode u umivaonicama.

Režim ishrane u svim logorima sastojao se od jed­nog litra supe dnevno; u našem Lageru, po odobrenju hemijske fabrike za koju smo radili, imali smo sledova- nje od dva litra. Bilo je dakle dosta vode koju je trebalo ispustiti, i to nas je primoravalo da često tražimo da ide­mo u klozet, ili da se nekako drugačije snađemo po ćo- škovima radilišta. Neki logoraši nisu uspevali da se suz­drže: da li zbog slabe bešike, ili zbog napada straha, ili nervoze, morali su hitno da puste vodu, i često bi se umokrili, zbog čega su kažnjavani i bili predmet isme- vanja. Jednom Italijanu, mom vršnjaku, koji je spavao na trećem nivou višespratnih ležajeva, dogodila se nezgo­da u toku noći pri čemu je pokvasio susede ispod sebe i oni su događaj odmah prijavili starešini barake. Ovaj se obruši na Italijana koji i pored očiglednih dokaza poreče optužbu. Nadzornik mu tad naredi da se tu pred njim smesta pomokri kako bi dokazao svoju nevinost; njemu

105

naravno to ne pođe za rukom i ovaj ga zasu kišom uda­raca, ali i pored njegovog razumnog zahteva, nije bio premešten na niži ležaj. Bio je to administrativni postu­pak koji bi intendantu barake zadao previše posla.

Analogno fekalnoj prisili postojala je prisila na na- gost. U Lager smo ulazili nagi: čak i više nego nagi, ne samo da nismo imali odeću i obuću (koja je bila zaple- njena) već nismo imali ni kosu niti bilo kakve druge malje na telu. To isto se radi, ili se radilo, i pri ulasku u kasarnu, naravno, ali ovde je brijanje bilo potpuno i sedmično, a javna i kolektivna nagost bila je stanje ko­je se stalno iznova ponavlja, tipično i nabijeno znače­njem. I to nasilje je imalo izvestan koren nužnosti (ja­sno je da se čovek mora skinuti da bi se istuširao ili za lekarski pregled), ali je vređalo zbog svoje bezrazložne prekomernosti. Dan u Lageru bio je prepun nasilnih svlačenja: zbog kontrole vaši, zbog pretresanja odeće, zbog pregleda šuge, zbog jutarnjeg pranja; a osim toga, i zbog periodičnih selekcija, kada je jedna „komisija“ odlučivala ko je i dalje sposoban da radi a ko je pak spreman za uklanjanje. Elem, nag i bosonog čovek ima osećaj da su mu svi nervi i žile odsečeni: on je nezašti­ćen plen. Odeća, čak i ona prljava koju su delili, čak i cokuletine s drvenom potplatom, mršava su ali neop­hodna odbrana. Ko ih nema, ne vidi više sebe kao ljud­sko biće, već kao kišnu glistu: nag, spor, bedan, ničice na zemlji. Zna da u svakom trenutku može biti zgažen.

To isto iscrpljujuće osećanje nemoći i izmeštenosti izazvala je prvih dana zatočeništva činjenica da ne po­stoji kašika: nekome ko je još od detinjstva naviknut na toliki pribor kojim raspolaže čak i najsiromašnija kuhinja, ta pojedinost može da izgleda sporedna, ali ona to svakako nije. Bez kašike, svakodnevno sledova- nje supe nije moglo drugačije da se jede nego lapćući, kao što rade psi; tek posle mnogo pripravničkih dana (i u ovom slučaju, koliko je samo bilo važno da se od­

106

mah sporazumete!) logoraš bi saznao da u logoru po­stoje kašike, naravno, ali da se moraju kupiti na crnom tržištu i platiti supom ili hlebom: jedna kašika je obič­no koštala pola sledovanja hleba ili litar supe, ali se no­vajlijama uvek tražilo mnogo više. Pa ipak, po oslobo­đenju Aušvica, u skladištima smo našli na hiljade novih novcijatih kašika od providne plastike, na dese­tine hiljada aluminijumskih kašika, kašika od čelika pa čak i srebrnih, koje su poticale iz prtljaga deportova- nih. Nije dakle bila u pitanju štednja, već jasna name- ra da se ponizi. Podseća na događaj iz „Knjige o sudi- jama“ (7,5), kada komandant Gedeon bira najbolje među svojim ratnicima motreći na to kako piju vodu na reci: izdvoj na stranu sve koji vodu lapću jezikom „kao što lapće pas“ ili kleknu na kolena, i prihvati samo one koji piju stojeći, prinoseći ruku ustima.

Sto se tiče drugih zlostavljanja i nasilja, koja su više puta jednodušno opisana u svim delima memorijalistike o Lagerima, uzdržao bih se da ih odredim kao ponaša­nje bez ikakve svrhe. Poznato je da se u svim logorima jednom ili dva puta dnevno izlazilo na prozivku. To na­ravno nije bila prozivka po imenima, koja s hiljadama ili desetinama hiljada logoraša ne bi bila moguća: utoliko više što oni nikada nisu bili označeni svojim imenom, već samo registracionim brojem sa pet do šest cifara. To je bio Zählappell, složena i naporna prozivka s prebroja­vanjem, jer je trebalo voditi računa o logorašima koji su prethodne večeri prebačeni u druge logore ili u ambu­lantu i o onima koji su tokom noći preminuli, budući da je brojno stanje moralo tačno da se slaže s podacima od prethodnog dana i s ishodom prebrojavanja petorki koje se obavljalo za vreme smotre radnih brigada. Eugen Ko- gon priča da su u Buhenvaldu morali da se pojave na ve­černjoj prozivci i oni na umoru i mrtvi; ispruženi na ze­mlji, umesto da stoje, i oni su morali da budu razvrstani u petoredne kolone, kako bi olakšali brojanje.

107

Ova prozivka odvijala se (naravno na otvorenom) bez obzira na vremenske uslove, i trajala je najmanje jedan, ali i dva ili tri sata ako se račun nije slagao; čak i dvadeset četiri ili više ako se sumnjalo na bekstvo. Kada je padala kiša, ili vejao sneg, ili je bilo nepodno­šljivo hladno, pretvarala se u golgotu, goru od samog rada, čijim se mukama pridruživala na kraju dana; na nju se gledalo kao na kakav isprazan i ritualan obred, ali verovatno da to nije bila. Nije bila bez svrhe, kao što uostalom, u ovom ključu tumačenja, nisu bili bez svrhe ni glad, ni iscrpljujući rad, pa (nek mi bude oprošten cinizam: pokušavam da razmišljam logikom koja nije moja) ni sm rt odraslih i dece u gasnim komo­rama. Sva ova stradanja bila su razrada jedne teme, tem e navodnog prava superiornog naroda da podjarmi ili istrebi niži narod; takva je bila i ta prozivka, koja je u našim snovima o „posle“ postala jedino obeležje La­gera, spajajući u sebi zlopaćenje, studen, glad i fru­straciju. Stradanja koja je izazivala, u zimskim danima svakodnevni uzrok nekoliko padanja u nesvest ili ne­koliko smrti, bila su deo sistema, deo tradicije Drilla, surove vojničke prakse, prusko nasleđe koje je Bih- ner ovekovečio u Vojceku.

Uostalom, očigledno da u većini svojih najmučnijih i najbesmislenijih aspekata logorski svet nije bio ništa drugo do puka verzija, odnosno prilagođavanje nemač- ke vojničke prakse. Vojska zatvorenika u Lagerima trebalo je da bude neslavna kopija vojske u pravom smislu reči: ili još bolje, njena karikatura. Vojska ima svoju uniformu: čista, časna i prekrivena znamenjima je ona na vojniku, prljava, nema i siva ona na Häftlin- gu; ali obe moraju imati pet dugmadi, inače teško nji­ma. Vojska stupa vojničkim korakom, u stroju, uz zvu- ke bleh-orkestra: stoga mora da postoji orkestar i u logoru, a smotra mora da bude po svim propisima, uz izvikivanje komande Pozdrav nalevo! ispred bine s vi­

108

sokim logorskim funkcionerima, uz pratnju muzike. Ovaj ceremonijal je toliko potreban, toliko očigledan, da prevladava čak i antijevrejske zakone Trećeg rajha: s paranoičnim cepidlačenjem, oni su zabranjivali je- vrejskim orkestrima i muzičarima da sviraju partiture arijevskih autora, jer bi ih tako okužili. Ali, u Lagerima za Jevreje nije bilo arijevskih muzičara, kao što uosta­lom nema mnogo vojnih koračnica koje su napisali je- vrejski kompozitori; stoga je, uprkos pravilima o čisto- ti, Aušvic bio jedino nemačko mesto gde su jevrejski muzičari mogli, štaviše morali da sviraju arijevsku mu­ziku: nužda zakon menja.

Baština pruske kasarne bila je i ritual „zatezanja kre­veta“. Razume se, potonji termin je u znatnoj meri eufe- mističan; tamo gde su postojali višespratni kreveti, sva­ki ležaj se sastojao od tankog dušeka napunjenog piljevinom, dva pokrivača i jednog jastuka od konjske dlake, i na njemu su po pravilu spavale dve osobe. Leža­jevi su morali da se nameštaju odmah po buđenju, u či­tavoj baraci istovremeno; oni s donjih spratova morali su dakle da se snalaze i nameštaju dušek i pokrivače među nogama onih s gornjih spratova, koji su održavali nesi­gurnu ravnotežu na drvenim ivicama, zaokupljeni istim poslom: svi ležajevi morali su da se dovedu u red u roku od jednog do dva minuta, budući da je odmah nakon to­ga počinjala raspodela hleba. Bili su to trenuci ludila: va- zduh je bio ispunjen prašinom, gotovo neproziran, bre­menit nervoznom napetošću i psovkama na svim jezicima jer je „zatezanje kreveta“ (Bettenbauen: bio je to tehnički izraz) predstavljalo sveti čin koji je morao da se obavi prema gvozdenim pravilima. Najpre je trebalo rastresti dušek, smrdljiv od budi i prepun sumnjivih mr­lja: upravo zato navlake su imale dva otvora kroz koje su se provlačile ruke. Jedan od dva pokrivača trebalo je za­tegnuti i podviti pod dušek, a drugi prostrti preko jastu­ka tako da se jasno napravi stepenik, oštrih ivica. Po za­

109

vršetku operacije, ležaj je trebalo da izgleda kao pravou- gli paralelopiped s besprekorno ravnim stranicama, na kojem leži manji paralelopiped, odnosno jastuk.

Za esesovce iz logora, a time i za sve starešine ba­raka, Bettenbauen je imao primarnu i neobjašnjivu va­žnost: možda je bio simbol reda i discipline. Onaj ko ni­je dobro namestio krevet, ili je zaboravio da ga namesti, bivao je kažnjen javno i svirepo; osim toga, u svakoj baraci postojala su dva funkcionera, Bettnachzi- eher („pregledači kreveta“: sumnjam da ovaj izraz po­stoji u normalnom nemačkom jeziku, a Gete ga svaka­ko ne bi razumeo), i njihov zadatak je bio da provere svaki pojedinačni krevet, a potom da se pobrinu za po­prečno usklađivanje. Za to su koristili kanap dugačak koliko i baraka: zatezali su ga iznad nameštenih kreve­ta, i ispravljali eventualna odstupanja do u milimetar. Ovaj manijakalni red nije toliko bio mučan koliko be­smislen i groteskan: je r dušek namešten s tolikom pa­žnjom zapravo uopšte nije bio čvrst, i uveče bi se, pod težinom tela, istog trena spljoštio do letvica koje su ga držale. U stvari, spavalo se na drvetu.

Posmatrajući u širim okvirima, stiče se utisak daje čitava hitlerovska Nemačka smatrala da bi kodeks i bonton kasarni trebalo da zamene tradicionalna i „gra­đanska“ pravila ponašanja: još od 1943, isprazno nasi­lje Drilla počelo je da se uvlači u sistem obrazovanja i okretalo se protiv samog nemačkog naroda. Iz tada­šnjih izdanja novina, koje su sačuvale izvesnu slobodu u pisanju hronika i kritika, imamo vest o iscrpljujućim marševima predviđenim za dečake i devojčice u sklo­pu predvojničkih vežbi: do 50 kilometara dnevno, s rancem na leđima, i ni trunke milosti za one koji zao­staju. Roditeljima i lekarima, koji bi se usudili da se us­protive, pretilo se političkim kaznenim merama.

Priča o tetovaži, autohtonom izumu Aušvica, sa­svim je drugačija. Počev od 1942, u Aušvicu i njego­vim podlogorima (1944. bilo ih je četrdesetak) regi- stracioni broj logoraša više se nije samo ušivao na odeću već i tetovirao na levoj podlaktici. Od ovog pra­vila bili su izuzeti samo nemački nejevrejski logoraši. Operaciju su metodičnom brzinom obavljali specijali- zovani „pisači“ prilikom registracije novoprispelih, bilo da su dolazili sa slobode ili iz nekog drugog logo­ra ili geta. Shodno tipično nemačkoj nadarenosti za razvrstavanje, ubrzo je nastao pravi pravcati zbornik pravila: muškarci su morali da se tetoviraju s unutra­šnje strane ruke, žene sa spoljašnje; ispred broja za Cigane moralo je stajati slovo Z; ispred broja za Jevre- je, počev od maja 1944. (odnosno od masovnog dola­ska mađarskih Jevreja), slovo A, koje je vrlo brzo za- menjeno slovom B. Do septembra 1944, u Aušvicu nije bilo dece: njih su ubijali u gasnim komorama od­mah po dolasku. Posle ovog datuma, počele su da pri­stižu čitave porodice Poljaka pohapšenih nasumice za vreme pobune u Varšavi: oni su svi bili tetovirani, uključujući i novorođenčad.

Postupak nije bio previše bolan i nije trajao duže od minuta, ali je zato bio traumatičan. Njegovo simbo­ličko značenje svi su jasno shvatili: bio je to neizbrisiv znak - odavde više nećete izaći, ovo je žig koji se uti- skuje robovima i stoci namenjenoj klanju, što ste vi upravo postali. Nemate više ime: ovo je vaše novo ime. Nasilje tetovaže bilo je proizvoljno, samo sebi svrha, puka uvreda: zar nisu bila dovoljna tri platnena broja prišivena na pantalonama, na bluzi i na zimskom ogrtaču? Ne, nisu: bio je potreban još jedan, bila je po­trebna neverbalna poruka da bi nedužni osećao svoju presudu zapisanu na koži. Bilo je to i vraćanje na var- varstvo, naročito uznemirujuće za ortodoksne Jevreje; jer Mojsijev zakon, u stvari, zabranjuje tetoviranje

111

upravo da bi se napravila razlika između Jevreja i ,,var- vara“ [Treća knjiga Mojsijeva ili Levitska (19, 28)].

Posle četrdeset godina, moja tetovaža postala je deo mog tela. Niti se njome ponosim niti je se stidim, ne ističem je niti krijem. Nevoljno je pokazujem onima koji me iz čiste znatiželje zamole; spremno i s besom onima koji pokažu podozrivost. Cesto me mladi pitaju zašto je ne izbrišem, i to me uvek začudi: zašto bih? Malo nas je na svetu koji nosimo ovo svedočanstvo.

Treba izvršiti nasilje (svrhovito?) nad sobom da bismo rešili da pričamo o sudbini najnezaštićenijih. Opet nastojim da sledim logiku koja nije moja. Za jed­nog ortodoksnog nacistu mora da je bilo očigledno, nesumnjivo, jasno da treba pobiti sve Jevreje: to je bila dogma, postulat. I decu, svakako; i trudne žene, naročito njih, da ne bi rađale buduće neprijatelje. Ali zašto su, u svojim goropadnim pljačkaškim pohodi­ma, u svim gradovima i selima svoje uništene impe­rije, skrnavili vrata samrtnika? Zašto su se mučili da ih dovuku na svoje vozove samo da bi ih odveli da iz- dahnu daleko odatle, posle sasvim besmislenog puto­vanja, u Poljskoj, na pragu gasnih komora? U mom konvoju bile su dve starice na umoru, devedesetogo- dišnjakinje, odvedene iz ambulante u Fosoliju: jedna je umrla u toku puta, i pored uzaludne pažnje ćerki. Zar ne bi bilo jednostavnije, „jeftinije“, da su ih osta­vili da umru u posteljama, ili ih čak ubili, umesto što su njihovu agoniju pridodali kolektivnoj agoniji tog putovanja? Čovek je zaista prinuđen da pomisli da je u Trećem rajhu najbolji izbor, izbor nam etnut odozgo, bio onaj koji podrazumeva najveće moguće stradanje, najveće moguće rasipanje fizičke i moralne patnje. Ne samo da je „neprijatelj“ trebalo da umre već je trebalo da umre u mukama.

112

O radu u Lagerima pisalo se mnogo; svojevreme­no sam i ja opisao kako je to izgledalo. Neplaćeni, od­nosno robovski rad predstavljao je jednu od tri svrhe logorskog sistema; druge dve bile su uklanjanje poli­tičkih protivnika i istrebljenje takozvanih nižih rasa. Uzgred rečeno: sovjetski logorski režim razlikovao se od nacističkog pre svega po tome što nije postojao tre­ći uslov i što je preovladavao prvi.

U prvim Lagerima, nastalim gotovo istovremeno s Hitlerovim dolaskom na vlast, rad je bio isključivo u službi progona, praktično beskoristan u proizvodne svrhe: taktika slanja izgladnelih ljudi da čiste treset ili da razbijaju kamen služila je samo za terorisanje. Uostalom, prema nacističkoj i fašističkoj retorici, koja je to nasledila od one buržoaske, „rad oplemenjuje“, te stoga sramni protivnici režima nisu dostojni da rade u uobičajenom smislu te reči. Njihov rad mora da bude mučan: ne srne da ostavlja prostora ni za kakvu struč­nost, treba da bude poput rada tegleće marve - vući, gurati, nositi terete, savijati kičmu do zemlje. I ovo je nasilje bez svrhe: potrebno možda jedino da uguši pru­žanje otpora danas i da kazni ono od juče. Žene iz Ra- venzbrika pričaju o beskrajno dugim danima koje su u periodu karantina (što znači pre razmeštanja po rad­nim brigadama u fabrici) provodile premeštajući pesak sa duna: stojeći u krugu, na julskom suncu, svaka lo- gorašica morala je da premesti pesak sa svoje gomile na gomilu svoje susetke s desne strane, i tako kolo- -naokolo bez svrhe i bez kraja, jer se pesak stalno vraćao odakle je krenuo.

Ali nisam uveren da je ovo mučenje tela i duha, mitsko i danteovsko, bilo smišljeno da bi se sprečilo stvaranje jezgara za samoodbranu ili aktivno pružanje otpora: esesovci iz Lagera bili su pre tupavi neljudi ne­go oštroumni demoni. Bili su vaspitani na nasilju: na­silje je teklo njihovim venama, bilo je normalno, razu­

113

mljivo. Izbijalo je iz njihovih lica, iz njihovih pokreta, njihovog jezika. Poniziti „neprijatelja“, učiniti sve da se muči, bila je njihova svakodnevna dužnost; nisu o tome razmišljali, nisu imali skrivene namere: to je bio osnovni cilj. Ne želim da kažem da su bili sazdani od neke izopačene ljudske tvari, drugačije od naše (bilo je među njima sadista, psihopata, ali ne mnogo): oni su nekoliko godina jednostavno bili izloženi sistemu obrazovanja u kojem je moral bio izvrnut naopačke. U totalitarnom režimu, obrazovanje, propaganda i infor- misanje ne znaju za prepreke: imaju neograničenu moć, koju čovek rođen i odrastao u pluralističkom re­žimu teško može sebi da predstavi.

Za razliku od kulučenja isključivo u službi progona, kakvo sam upravo opisao, rad je naprotiv mogao pone­kad da bude i svojevrsna odbrana. I bio je za one ma­lobrojne koji su uspeli da u Lageru dođu do poslova kojima su se inače bavilj: krojači, papučari, stolari, ko­vači, zidari; radeći ponovo sve ono što su obično radi­li, donekle im se vraćalo i njihovo ljudsko dostojan­stvo. AH je bio i za mnoge druge, kao vežba uma, kao bežanje od razmišljanja o smrti, kao način da se živi od danas do sutra; uostalom, opšte je poznato iskustvo da svakodnevna lečenja, makar bila bolna i neprijatna, po­mažu da se skrenu misli sa ozbiljnijih ali mnogo uda-

to mi se dešavalo da kod nekih drugova (a po­nekad i kod sebe) uočim jednu zanimljivu pojavu: am­bicija poznata kao „dobro obavljen posao“ toliko je du­boko ukorenjena u čoveku da ga prosto tera da „dobro obavlja“ i neprijateljske poslove, štetne i po njega sa­mog i po njegove drugove, tako da je potreban svestan napor da bi ih obavio „loše“. Osim što je bila opasna, sabotaža nacističkih poslova podrazumevala je i preva- zilaženje atavističkog unutrašnjeg otpora. Zidar iz Fo- sana koji mi je spasao život, i koga sam opisao u knjiga­

pretnji.

114

ma Ako je to čovek i Lilit, mrzeo je Nemačku, Nemce, njihovu hranu, njihov način govora, njihov rat; ali kad su ga uposlili da podiže zaštitne bedeme protiv bombi, zidao ih je prave, čvrste, s lepo ukrštenim ciglama i s onoliko maltera koliko je bilo potrebno; ne iz poštova­nja prema naređenjima, već iz profesionalnog dostojan­stva. U Jednom danu Ivana Denisoviča39, Solženjicin opisuje bezmalo istu situaciju: Ivan, glavni lik, osuđen nevin na deset godina prinudnog rada, uživa što gradi neki zid poštujući sve propise svog zanata, i što na kra­ju može da zaključi daje prav kao strela. Ivan „ ...je bio sazdan baš na onaj budalasti način, ni osam godina za­točeništva nije bilo dovoljno da ga odviknu od te navi­ke: poštovao je svaku stvar i svaki rad i nije mogao da dopusti da budu uzalud upropašćeni.“ Oni koji su vide- li čuveni film Most na reci Kvaj setiće se besmislenog žara s kojim se zarobljeni engleski oficir trudi da izgra­di neverovatno smeo drveni most za Japance, i njego­vog užasa kad shvata da su ga engleski diverzanti mi­nirali. Kao što vidimo, ljubav prema dobro obavljenom poslu krajnje je dvosmislena vrlina. Mikelanđelu je bi­la nadahnuće do njegovih poslednjih dana, ali i Štangl, nadasve revnosni dželat iz Treblinke, razdražljivo uz­vraća autorki jednog intervjua: „Sve ono što sam radio dragovoljno, morao sam da radim najbolje što sam umeo. Takav sam.“ Istom vrlinom se ponosi i Rudolf Hes, komandant Aušvica, kad govori o kreativnom na­poru koji ga je doveo do toga da izmisli gasne komore.

Hteo bih još da spomenem, kao krajnji primer glu­pog i simboličnog nasilja, i bezbožnu upotrebu (ne po­vremeno već metodično) ljudskog tela kao predmeta, nečega što ne pripada nikome, čime se može raspola­gati proizvoljno. Mnogo toga je već napisano o lekar-

39 Aleksandar Solženjicin, Jedan dan Ivana Denisoviča, Kultu­ra, Beograd 1963.

115

skim eksperimentima koji su se sprovodili u Dahauu, Aušvicu, Ravenzbriku i drugde, a neke od odgovornih, od kojih nisu svi bili lekari već su izigravali lekare, sti­gla je i kazna (ali ne i Jozefa Mengelea, najvećeg i naj­goreg od svih). Opseg tih opita išao je od ispitivanja novih lekova na logorašima koji toga nisu bili svesni, pa sve do besmislenih i naučno bezrazložnih mučenja, poput onih u Dahauu, obavljanih po naređenju Himle- ra i za račun Luftvafea. Tu su izabrane pojedince, po­nekad prethodno dobro uhranjene da bi ih vratili u nor­malno fiziološko stanje, podvrgavali dugim boravcima u ledenoj vodi, ili uvodili u komore za dekompresiju u kojima su simulirali razređenost vazduha na 20.000 metara (kvota o kojoj ondašnji avioni nisu mogli ni da sanjaju!) kako bi ustanovili na kojoj nadmorskoj visini ljudska krv počinje da vri: podatak koji se može dobiti u svakoj laboratoriji, uz minimum troškova i bez žrta­va, ili čak izvući iz najobičnijih tabela. Čini mi se da je značajno podsetiti na ove gnusobe u dobu u kojem se s pravom raspravlja do kojih je granica zakonito vršiti bolne naučne opite na pokusnim životinjama. Ova bes- primerna svirepost, naizgled bez ikakve svrhe, ali na­dasve simbolička, protezala se, upravo zato što je sim­bolička, na ljudsko telo i posle smrti: na one posmrtne ostatke koje je svaka civilizacija, počev od najdalje pra- istorije, poštovala, kojima je odavala počast i katkad ih se plašila. Cilj tretmana kojem su podvrgnuti u Lage­ru bio je da se naglasi da nije reč o ljudskim posmrt­nim ostacima, već o nekoj gadnoj, beznačajnoj tvari, koja u najboljem slučaju može biti korisna u industrij­ske svrhe. Budi užas i zgražanje ona vitrina muzeja u Aušvicu gde su izložene tone isprepletanih vlasi koje su odsečene ženama određenim za gasne komore ili za Lager: od vremena su izbledele i istrulile, ali i dalje ša­puću posetiocu svoju nemu optužbu. Nemci nisu ima­li vremena da ih proslede na njihovo odredište: ovu

116

neobičnu robu kupovale su neke tekstilne fabrike koje su je koristile za proizvodnju cviliha i drugih industrij­skih tkanina. Malo je verovatno da korisnici nisu znali o kakvom je materijalu reč. Jednako je malo verovatno da su prodavci, odnosno esesovske vlasti u Lageru, iz­vlačili iz toga neku stvarnu dobit: nad motivacijom za­rade prevladavala je motivacija skrnavljenja.

Ljudski pepeo koji je stizao iz krematorijuma, na to­ne dnevno, lako se prepoznavao jer je u njemu često bi­lo zuba ili pršljenova. Uprkos tome, koristili su ga u raz­ličite svrhe: za nasipanje močvarnih terena, kao toplotni izolator u međuprostorima drvenih konstrukcija, kao fosfatsko đubrivo, a naročito umesto šljunka za posipa- nje staza u naselju gde su živeli pripadnici SS odreda, smeštenom odmah pored logora. Ne bih umeo da ka­žem da li je taj pepeo bio materijal pogodan za gaženje samo zbog svojih karakteristika, ili zbog svog porekla.

Uopšte se ne zavaravam da sam iscrpeo ovu temu, niti da sam pokazao kako je surovost bez svrhe bila ekskluzivna baština Trećeg rajha i nezaobilazna posle- dica njegovih ideoloških pretpostavki; ono što znamo, na primer, o Pol Potovoj Kambodži nameće neka druga objašnjenja, ali Kambodža je daleko od Evrope i o njoj znamo malo: kako se onda upuštati u raspravu? Narav­no, ovo je bio jedan od osnovnih elemenata hitlerizma, ne samo unutar Lagera; i čini mi se da je njegovo naj­bolje tumačenje sažeto u ove dve rečenice izdvojene iz dugačkog intervjua Gite Sereni40 sa već citiranim Fran- com Štanglom, bivšim komandantom Treblinke.

„Budući da biste ih ionako sve pobili... kakav su smisao imala ponižavanja, okrutnosti?“ pita ova spisa­

40 Gitta Sereny, Into that darkness: from тегсу killing to mass murder, UK Andre Deutsch Ltd, London 1974.

117

teljica Štangla, doživotno zatvorenog u diseldorfskom zatvoru; a on odgovara: „Da bi se uslovili oni koji su iz­vršavali te operacije. Da bi mogli da čine to što su či­nili.“ Drugim rečima: pre nego što umre, žrtva treba da bude ponižena kako bi ubica što manje osećao teret svoje krivice. Ovo objašnjenje nije potpuno lišeno lo­gike, ali zaslužuje kaznu nebesku: to je jedina svrha nasilja bez svrhe.

Intelektualac u Aušvicu

Ulaziti u raspravu s nekim koga više nema nelagod­no je i nimalo lojalno, utoliko više ako je pokojnik mo­gući prijatelj i povlašćeni sagovornik; međutim, možda je tojarinudan korak. Govorim o Hansu Majeru, odno­sno Zanu Ameriju, filosofu samoubici, i teoretičaru sa- moubistva, koga sam već navodio na 19. stranici: izme­đu ova dva imena razapet je čitav njegov život lišen spokoja i potrage za spokojem. Rođen je u Beču 1912, u pretežno jevrejskoj porodici koja se, međutim, uklopila u Austrougarsku carevinu i uključila u njen život. Prem­da se niko nije zvanično preobratio u hrišćanstvo, u nje­govoj kući se slavio Božić oko jelke okićene bleštavim ukrasima; sve one male kućne nezgode majka bi obično propratila prizivanjem Isusa, Josifa i Marije, a spomen- -fotografija njegovog oca, koji je poginuo na frontu u Pr­vom svetskom ratu, nije pokazivala mudrog bradatog Jevrejina, već oficira u uniformi tirolskih Kaiseijägera. Do svoje devetnaeste godine, Hans nije nikada čuo da postoji neki jezik koji se zove jidiš.

Diplomirao je u Beču na književnosti i filosofiji, i ne može se reći da je prošao bez sukoba sa Nacionalsocija- lističkom partijom u povoju: njemu ne znači ništa što je Jevrejin, ali za naciste njegovo mišljenje i težnje nema­ju nikakav značaj; jedino što vredi je krv, a njegova je nečista u dovoljnoj meri da od njega napravi neprijatelja germanstva. Jedna nacistička pesnica izbija mu zub, i

119

mladi intelektualac je ponosan na tu prazninu u vilici kao na ožiljak zadobijen u nekom studentskom dvoboju. S Nirnberškim zakonima iz 1935, a potom pripajanjem Austrije Nemačkoj 1938, njegova sudbina se nalazi na raskrsnici, i mladi Hans, skeptik i pesimista po prirodi, ne zavarava se. Dovoljno je lucidan (Luzidität će ostati jedna od njegovih najdražih reći) da može prerano da shvati da je svaki Jevrejin u nemačkim rukama „mrtvac na odmoru, neko koga treba ubiti“.

On sebe ne smatra Jevrejinom: ne zna hebrejski niti poznaje jevrejsku kulturu, ne zanima ga cionistič­ka misao, kad je reč o religiji agnostik je. Ne oseća ni daje sposoban da izgradi identitet koji nema: bilo bi to krivotvorenje, maskarada. Onaj ko nije rođen u jevrej- skoj tradiciji nije Jevrejin, i teško da to može postati: po sili stvari, tradicija se nasleđuje; to je tvorevina ve- kova, ne smišlja se naknadno. Pa ipak, za život je po­treban identitet, to jest dostojanstvo. Za njega se ta dva pojma podudaraju, onaj ko izgubi jedno izgubi i drugo, duhovno umire: lišen zaštite, izložen je dakle i fizičkoj smrti. I sada se njemu, i mnogim nemačkim Je- vrejima koji su kao i on verovali u nemačku kulturu, uskraćuje nemački identitet: na sramnim stranicima Štrajherovog Stürmern, nacistička propaganda opisuje Jevrejina kao maljavog, debelog parazita, krivih nogu, kukastog nosa, klempavih ušiju, koji je dobar samo u tome da drugima nanosi štetu. Nemac nije, očevidno; štaviše, njegovo prisustvo je dovoljno da zagadi javna kupatila, pa čak i klupe u parkovima.

Nemoguće je braniti se od tog unižavanja, Entwürdi­gung. Čitav svet ravnodušno posmatra ono što se do­gađa; sami nemački Jevreji, gotovo svi, podležu toj nadmenosti Države i zaista se osećaju uniženima. Je­dini način da to izbegnu paradoksalan je i protivrečan: da prihvate svoju sudbinu, u tom slučaju jevrejstvo, a u isto vreme da se pobune protiv nametnutog izbora.

120

Za mladog Hansa, Jevrejina na putu povratka, biti Je- vrejin je istovremeno nemoguće i potrebno; njegov rascep, koji će ga pratiti do smrti i izazvati je, počinje ovde. Poriče da poseduje fizičku hrabrost, ali ne nedo­staje mu ona moralna: godine 1938. napušta svoju „pripojenu“ domovinu i emigrira u Belgiju. Od tada će biti Zan Ameri, kvazianagram njegovog pravog imena. Zbog dostojanstva, ni zbog čega drugog, prihvatiće je- vrejstvo, ali kao Jevrejin „[hodače] svetom kao kakav bolesnik u kandžama onih bolesti što ne izazivaju veli­ku patnju, ali je njihov kraj svakako smrtonosan“. On, učeni nemački humanista i kritičar, trudi se da posta­ne francuski pisac (nikada neće uspeti), i u Belgiji pri­stupa jednom ogranku Pokreta otpora čija su stvarna politička nadanja veoma skromna; njegov moral, koji će skupo platiti u materijalnom i duhovnom smislu, već se promenio: barem simbolički, sastoji se u „uz­vraćanju udarca“.

Godine 1940. Hitlerov talas potapa i Belgiju, a 1943. Zan, koji je i pored svog izbora ostao samotan i povučen intelektualac, pada u ruke Gestapoa. Od nje­ga se traži da oda imena svojih drugova i naredbodava- ca, inače ga čeka mučenje. On nije junak; na svojim stranicama otvoreno priznaje da bi progovorio da ih je upoznao, ali ih ne zna. Vezuju mu ruke na leđa, i veša- j u ga za zapešća o jedan točak. Nakon nekoliko sekun­di, ruke ispadaju iz čašica i ostaju izokrenute, uspra- vljene iznad ramena. Mučitelji su uporni, iživljavaju se korbačima po obešenom, već gotovo beživotnom telu, ali Žan ne zna ništa, ne može da se skloni ni u izdaju. Rane zaceljuju, ali oni otkrivaju da je Jevrejin i šalju ga u Aušvic-Monovice, onaj isti Lager gde ću i ja biti za­tvoren nekoliko meseci kasnije.

Premda se nikada više nismo videli, po oslobođe­nju smo razmenili nekoliko pisama, pošto smo se pre­poznali, ili je možda bolje reći upoznali, preko naših

121

knjiga. Naša sećanja odande prilično se dobro poklapa­ju kada su u pitanju materijalne pojedinosti, ali se ra­zilaze oko jednog zanimljivog detalja: ja, koji sam uvek tvrdio da čuvam potpuno i neizbrisivo sećanje na Aušvic, zaboravio sam njegov lik; on tvrdi da se mene seća, iako me je mešao sa Karlom Levijem, koji je u to doba već bio poznat u Francuskoj kao politički emi­grant i slikar. Kaže takođe da smo nekoliko sedmica proveli u istoj baraci i da me nije zaboravio zato što je bilo tako malo Italijana da su predstavljali gotovo ret- kost; osim toga, i zato što sam se ja u Lageru uglav­nom bavio svojim zanimanjem, odnosno radio sam kao hemičar: što je bila još veća retkost.

Zeleo bih da ovaj moj esej bude u isto vreme i re­zime i parafraza i rasprava i kritika jednog njegovog gorkog i hladnog eseja koji nosi dva naslova („Intelek­tualac u Aušvicu“ i „Na granici duše“). Odabran je iz knjige čiji prevod na italijanski već dugo godina želim da vidim: i ona ima dva naslova, 5 one strane krivice i okajanja i Pokušaj ugnjetenog čoveka da prevaziđe41.

Kao što se vidi iz pr vog naslova, tema Amerijevog ogleda je nedvosmislena. Ameri je bio u raznim naci­stičkim zatvorima, a osim toga, posle Aušvica, jedno kratko vreme boravio je u Buhenvaldu i u Bergen-Bel- zenu, ali njegove primedbe se opravdano ograničavaju na Aušvic: tamo su bile granice duše, Nezamislivo. Šta je značilo biti intelektualac u Aušvicu, da li je to bila prednost ili mana?

Potrebno je naravno odrediti šta se podrazumeva pod pojmom intelektualca. Definicija koju predlaže Ameri, uzorita je i podložna podozrenju:

41 Jean Amery, Jenseits von Schuld und Sühne, Szczesny, München 1966.

122

...svakako da mi nije namera da ukazujem na bilo ko­ga ko se bavi nekim od takozvanih intelektualnih za­nimanja: možda je dobro obrazovanje neophodan uslov, ali nije dovoljan. Svako od nas poznaje advoka­te, lekare, inženjere, verovatno i filologe, koji su ne­sumnjivo inteligentni, možda čak i izvrsni u svojoj oblasti, ali koji ne mogu da se definišu kao intelektu­alci. Ja bih voleo da se ovde intelektualac shvati kao čovek koji živi u jednom duhovnom referencijalnom sistemu u najširem smislu te reči. Njegov kulturni horizont je u suštini humanistički ili filosofski. Ima veoma razvijenu svest o estetici. Zbog težnji i zbog stava, privlači ga apstraktna misao (...). Ako mu se govori o „društvu“, ne shvata taj pojam u monden- skom već u sociološkom smislu. Fizička pojava koja dovodi do kratkog spoja ne zanima ga, ali dobro zna ko je Najdart fon Rojental, viteški pesnik koji je pe- vao o svetu seljana.

Čini mi se da ova definicija bespotrebno ograniča­va: pre je samoopis nego definicija, a na osnovu kon­teksta u koji je umetnuta ne bih isključio ni senku iro­nije - znanje o Fon Rojentalu, koje je Ameri sigurno posedovao, zapravo nije mnogo koristilo u Aušvicu. Meni se čini da je prikladnije da pojam „intelektualac“ obuhvata, na primer, i matematičara ili prirodnjaka ili filosofa nauke; osim toga, treba napomenuti da on u svakoj zemlji ima drugačiju nijansu. Ali nema razloga da se sitničari; živimo, najzad, u Evropi koja se smatra ujedinjenom, i Amerijeva razmišljanja stoje, mada se dati pojam podrazumeva u najširem smislu; osim toga, ne bih voleo ni da sledim Amerijeve tragove i uobliča- vam neku alternativnu definiciju o svom trenutnom stanju (danas sam možda „intelektualac“, mada ta reč izaziva u meni priličnu nelagodu; onda svakako nisam bio, zbog moralne nezrelosti, neznanja i otuđenosti; ako sam kasnije postao, to paradoksalno dugujem upravo logorskom iskustvu). Predložio bih da se pojam

123

proširi na osobu čije obrazovanje prevazilazi okvire njenog svakodnevnog posla; koja ima jednu živu kultu­ru, budući da nastoji da je obnavlja, uvećava i dopunju­je novim znanjima; i koja ne oseća ravnodušnost ili do­sadu pred bilo kojom oblasti nauke, iako očigledno ne može da neguje svaku od njih posebno.

U svakom slučaju, koja god definicija da je u pita­nju, s Amerijevim zaključcima možemo samo da se složimo. Na radu, koji je pretežno bio fizički, obrazova­nom čoveku je uopšte uzev bilo mnogo teže nego ne­ukom. Osim fizičke snage, nedostajalo mu je poznava­nje alatki i uvežbanost, što često nije bio slučaj sa njegovim drugovima radnicima ili seljacima; nasuprot tome, mučilo gaje razdiruće osećanje poniženosti i iz- meštenosti. Zapravo, osećanje izgubljenog dostojan­stva: Entwürdigung. Sećam se tačno svog prvog rad­nog dana na radilištu u Buni. Pre nego što su naš transport Italijana (uglavnom pripadnika slobodnih profesija ili trgovaca) zaveli u matične knjige logora, privremeno su nas poslali da proširimo jedan veliki rov iskopan u zemlji sličnoj ilovači. Staviše mi u ruke lopatu, i tu odmah nastade belaj: trebalo je da zahva- tam prekopanu zemlju sa dna rova i da je bacam uvis van rova koji je već bio dublji od dva metra. Čini se jednostavno ali nije: ako se ne radi brzo, i to pravom brzinom, zemlja ne ostaje na lopati već spada, i to če­sto na glavu neveštog kopača.

„Civilni“ nadzornik radilišta kome su nas dodelili takođe je privremeno obavljao tu dužnost. Beše to sta­riji Nemac, rekao bih dobar čovek, i iskreno je bio za- prepašćen našom nespretnošću. Kad smo pokušali da mu objasnimo da gotovo niko od nas nikada nije držao lopatu u rukama, nestrpljivo slegnu ramenima: do đa­vola, pa to su logoraši u prugastim odelima, a pri tom još i Jevreji. Svi moraju da rade, jer „rad oslobađa“: zar nije tako pisalo na ulazu u Lager? Nije bila šala, bilo je

124

baš tako. Dobro, ako ne znamo da radimo, treba samo da naučimo; da nismo možda kapitalisti? tako nam i treba: danas ja, sutra ti. Neki od nas se pobuniše i za- radiše prve udarce u svojoj karijeri od kapoa koji su nadgledali taj deo logora; drugi klonuše duhom; neki pak (i ja među njima) zbunjeno naslutiše da nema izla­za i da je najbolje rešenje da naučimo da rukujemo lo­patom i pijukom.

Pa ipak, za razliku od Amerija i drugih, moje ose- ćanje poniženosti zbog fizičkog rada bilo je umereno: očigledno da još nisam bio u dovoljnoj meri „intelektu­alac“. Na kraju krajeva, zašto da ne? Imao sam diplo­mu, naravno, ali ta sreća nije bila zaslužena; moja po­rodica je bila dovoljno bogata da me pošalje na studije: mnogi moji vršnjaci kopali su zemlju još od najranije mladosti. Zar nisam hteo ravnopravnost? E sad sam je dobio. Morao sam da promenim mišljenje samo neko­liko dana kasnije, kada mi se ruke više nisu videle od plikova i infekcija: ne, ni kopač ne može da se postane bez pripreme. Morao sam na brzinu da naučim neke osnovne stvari koje mnogi nesrećnici (ali u Lageru su bili srećnici!) nauče još kao deca: kako pravilno držati alatke, kako pravilno pokretati ruke i trup, kako raspo­rediti snagu i kako podneti bol, kako se na vreme zau­staviti i ne pasti u nesvest zbog iscrpljenosti, po cenu šamara i batina koji bi tad usledili od kapoa, a katkad i od „civilnih“ Nemaca iz koncerna IG Farbenindustrie. Udarci, kao što sam već negde rekao, uopšte uzev ni­su smrtonosni, međutim, padanje u nesvest jeste; pro­pisno nanesen udarac sadrži u sebi i anesteziju, kako telesnu tako i duhovnu.

Osim rada, život u baraci je takođe bio veće muče­nje za obrazovanog čoveka. Bio je to hobsovski život, neprekidan rat svih protiv svih (ponavljam, u Aušvicu, logorskoj prestonici, 1944. godine; drugde, ili u nekom drugom periodu, stanje je moglo biti bolje, ili čak mno­

125

go gore). Pesnica koja dolazi od Vlasti mogla je da se prihvati, bila je doslovno slučaj više sile; međutim, ono što nije moglo da se prihvati bili su udarci, neočekiva­ni i van svakog pravila, dobijeni od drugova, na koje je civilizovan čovek retko umeo da odgovori. Osim toga, fizički rad, čak i onaj najteži, jeste pružao neko dosto­janstvo, moglo mu se prilagoditi, prepoznavajući u nje­mu svojevrsno surovo isposništvo, ili, u zavisnosti od naravi, konradovsko „odmeravanje“, ispitivanje vlasti­tih granica. Mnogo je teže bilo prihvatiti uobičajeni ži­vot barake: nameštati krevet na perfekcionistički i su­manut način koji sam opisao kao jedno od nasilja bez svrhe, ribati drveni pod prljavim mokrim krpama, oblačiti se i svlačiti na komandu, šetati nag za vreme bezbrojnih kontrola vaši, šuge, lične higijene, prihvati­ti parodiju vojničkih naređenja ,,u stroj“, „pozdrav na­desno“, „kape dole“ u slučaju da se neočekivano nađe­mo pred nekim esesovcem s činom i svinjskom trbušinom. Da, ovo smo zaista osećali kao izmeštanje, kobni povratak na neko beznadno stanje iz detinjstva, lišeno uzora i ljubavi.

I Ameri-Majer tvrdi da je patio zbog sakaćenja je­zika o kojem sam govorim u četvrtom poglavlju: ipak je njemu nemački bio maternji jezik. Ali je patio drugači­je od nas inojezičnih koji smo se našli u položaju glu- vonemih: njegova patnja, ako mi je dopušteno, bila je pre duhovna nego fizička. Patio je zato što mu je ne­mački bio maternji, zato što je bio filolog, zaljubljenik u svoj jezik: kao što bi patio i vajar kad bi video kako neko ruži ili lomi njegovu statuu. Patnja intelektualca je stoga, u ovom slučaju, drugačija od patnje neukog stranca: za ovoga je logorski nemački bio jezik koji on ne razume, dovodeći svoj život u opasnost, a za onog prvog varvarski žargon koji on razume, ali mu ranjava jezik čim pokuša da progovori. Jedan je bio deportirao, drugi stranac u domovini.

126

Kad smo kod udaraca među drugovima: u jednom od svojih eseja Ameri prepričava, ne bez izvesnog uži­vanja i naknadnog ponosa, ključni događaj koji se ukla­pa u njegov nov moral zasnovan na „uzvraćanju udar­ca“, Zurückschlagen. Jedan Poljak, beznačajni kriminalac džinovskog stasa, udara ga pesnicom po nosu zbog ne­ke sitnice; on uzvraća udarac najbolje što ume ne zbog probuđene životinjske reakcije već zbog smislene pobu­ne protiv izokrenutog logorskog sveta. „Čitavo moje dostojanstvo“, kaže, „nalazilo se u toj pesnici koja je le- tela ka njegovoj vilici; a činjenica da sam se na kraju ipak ja, fizički mnogo slabiji, previjao pod kišom nemilo­srdnih udaraca, više uopšte nije bila važna. Prebolan od dobijenih batina, bio sam više nego zadovoljan sobom.“

Priznajem svoju apsolutnu zakržljalost kad su ova­kve situacije u pitanju: nikada nisam umeo da „uzvra­tim udarac“, ne zato što sam obdaren jevanđeljskim poštenjem i svetošću niti zbog svoje intelektualističke plemenitosti, već zato što sam suštinski nesposoban za tako nešto. Možda zbog nedostatka ozbiljnog poli­tičkog vaspitanja: naime, ne postoji politički program (čak i onaj najumereniji, čak i onaj najmanje sklon na­silju) koji ne priznaje barem neki oblik aktivne odbra­ne. Možda zbog nedostatka fizičke hrabrosti koju ipak posedujem u izvesnoj meri kada je reč o prirodnim opasnostima ili bolesti, ali je potpuno izgubim kad se nađem pred ljudskim bićem koje nasrće na mene. Ko­liko se sećam, „pesničanje“ je jedno od iskustava koje mi nedostaje, još od najranijih godina mog detinjstva; ne mogu reći da mi je žao. Upravo je zbog toga moja partizanska karijera trajala tako kratko i bila bolna, tra­gična i glupa: igrao sam nečiju tuđu ulogu. Divim se Amerijevom otrežnjenju, njegovom hrabrom izboru da napusti kulu od slonovače i da izađe na bojno polje, ali je on za mene bio nedostižan, tada isto kao što je to i danas. Divim mu se, ali moram da primetim daje zbog

127

tog izbora (nije ga se odrekao ni posle Aušvica) bio pri­nuđen da se opredeli za strogost i nepopustljivost ko­je su ga lišile sposobnosti da nađe radost u životu, šta- više da živi: ko „pesnicom udara“ na čitav svet, nalazi svoje dostojanstvo ali ga skupo plaća, jer je sigurno da će izaći poražen. Amerijevo samoubistvo 1978. u Salc- burgu, kao i sva samoubistva, može se objasniti na bezbroj načina, ali danas i sam događaj s Poljakom pru­ža tumačenje njegovog čina.

Pre nekoliko godina saznao sam, iz njegovog pisma zajedničkoj prijateljici Heti S. o kojoj ću govoriti kasnije, da me je Ameri definisao kao „oprosnika“. Ne smatram to ni uvredom ni pohvalom već mislim da je netačno. Ni­sam sklon praštanju, nikada nisam oprostio nikome od naših tadašnjih neprijatelja, niti sam voljan da oprostim onima koji ih oponašaju u Alžiru, Vijetnamu, Sovjetskom Savezu, Čileu, Argentini, Kambodži, Južnoj Africi, jer ne znam da li postoje ljudska dela koja mogu da izbrišu ne­ku krivicu; tražim pravdu, ali lično nisam u stanju da se suprotstavim niti da uzvratim udarac.

To sam pokušao samo jednom. Ne sećam se više za­što, ali me je jednom prilikom Elijas, snažni patuljak o kome sam govorio u knjigama Ako je to čovek i Lilit, onaj koji je, po svoj prilici, „bio srećan u Lageru“, zgrabio za zapešća vređajući me i pritiskajući uza zid. Isto kao Ameri, osetih kako mi se budi ponos; svestan da izdajem sebe, i da gazim pravilo ponašanja koje sam nasledio od silnih predaka protivnih nasilju, pokušah da se zaštitim i šutnuh ga drvenom klompom u cevanicu. Elijas riknu, ne zbog bola već zbog povređenog dostojanstva. Hitro kao munja, ukrsti mi ruke na grudima i obori me na ze­mlju čitavom svojom težinom; zatim me uhvati za gušu, pažljivo posmatrajući moje lice onim svojim očima koje nikada neću zaboraviti, na samo pedalj od mojih, ukoče­nim, porcelansko bledoplave boje. Stiskao je sve dok go­tovo ne izgubih svest; zatim me bez reči pusti i ode.

128

Pošto sam ovim potkrepio svoju tvrdnju, radije bih da, u granicama mogućeg, prepustim kazne, osvete i odmazde zakonima svoje zemlje. Izbor je prinudan: znam da ti mehanizmi ne funkcionišu uvek kako tre­ba, ali ja sam onakav kakvim me je sazdala moja pro­šlost, i više ne mogu da se promenim. Da sam i ja vi­deo kako se nebo ruši nada mnom; da sam i ja bio osuđen na izgnanstvo i gubitak nacionalnog identiteta; da su i mene mučili do besvesti, i više od toga, možda bih naučio da uzvraćam udarac i da kao Ameri pothra­njujem one „resantimane“ kojima je posvetio i jedan duži esej duboko prožet teskobom.

Ovo su bile očigledne mane obrazovanja u Aušvicu. A prednosti, zar ih zaista nije bilo? Bilo bi nezahvalno prema skromnom (i „prevazidenom“) gimnazijskom i univerzitetskom obrazovanju koje mi je sudbina poda­rila kad bih to poricao; ne poriče ni Ameri. Obrazova­nje je moglo da posluži: ne često, ne svuda, ne svima, ali ponekad, u nekoj retkoj prilici, dragocenoj poput dragog kamena, ipak bi poslužilo, i tad se čovek osećao kao da lebdi; uz pretnju da se iznenada stropošta na ze­mlju i dobro ugruva, pri čemu će bol biti utoliko teži ukoliko je uznesenost bila veća i dugotrajnija.

Ameri, na primer, pripoveda o svom prijatelju koji je u Dahauu izučavao Majmonida42: ali on je bio bolni­čar u ambulanti, a u Dahauu, ništa manje surovom od ostalih logora, postojala je ni manje ni više nego biblio­teka, dok je u Aušvicu bila nečuvena i opasna čak i sa­ma pomisao da se baci pogled na novine. Osim toga,

42 Majmonid Mojsije (hebr. Rabi Moše bei Majmon, 1135-1204), jevrejski filosof, lekar, matematičar i astronom iz Kordobe, Spanija. Odličan poznavalac i sledbenik Aristotela. Smatra se najvećim jevrejskim filosofom srednjeg veka.

129

opisuje i kako je jedne večeri, na povratku s rada, usred poljskog blatišta, pokušao da u omiljenim Helderlino- vim stihovima pronađe poetsku poruku koja ga je neka­da, u nekim drugim vremenima, prilično potresla, i ka­ko mu to nije pošlo za rukom: stihovi su bili tu, odzvanjali su mu u ušima, ali mu više ništa nisu govo­rili; dok je drugom prilikom (tipično, u ambulanti, pošto je pokušao porciju supe van redovnog sledovanja, od­nosno u trenucima kada se glad primirila) osetio ushi­ćenost na granici s opijenošću, jer je uspeo da prizove u svest lik Joahima Cimsena, smrtno bolesnog ali du­žnosti privrženog oficira iz Manovog Čarobnog brega.

Meni je obrazovanje koristilo; ne uvek, ponekad možda na neki skriven i neočekivan način, ali mi je po­služilo i možda me spasio. Posle četrdeset godina pono­vo čitam poglavlje „Spev o Odiseju“ iz knjige Ako je to čovek: to je jedan od retkih događaja čiju sam verodo- stojnost mogao proveriti (što je ohrabrujuće: posle toli­kog vremena, kao što sam rekao u prvom poglavlju, la­ko se posumnja u vlastito pamćenje), jer je moj tadašnji sagovomik, Žan Samuel, jedan od malobrojnih koji su preživeli. Ostali smo prijatelji, videli smo se više puta, i njegova sećanja podudaraju se sa mojim: seća se tog razgovora, ali, da tako kažemo, bez intonacije, odnosno s pomerenom intonacijom. Njega tada nije zanimao Dante već ja i moj naivni i oholi pokušaj da mu u toku pola sata, i s prečagama za supu na ramenima, dočaram Dantea, svoj jezik i svoje nerazgovetne školske uspo­mene. E pa tamo gde sam napisao „dao bih današnje sledovanje supe da mogu da spojim stih ’ne vidjeh pla­nine’43 sa završetkom pevanja“, nisam slagao i nisam

43 Dante, Božanstvena komedija, Pakao, XXVI pevanje, stihovi 133-135, Prosveta, Beograd 1974: „...kad smotrih brijeg, mračan zbog daljine, / a tako visok, te smišljah u glavi / da takve jošte ne vidjeh planine“, u prevodu Mihovila Kombola.

130

preterivao. Zaista bih bio dao i hleb i supu, odnosno krv, da ta sećanja spasem iz ništavila, sećanja koja danas, uz sigurnu pomoć pisane reći, mogu da osvežim kad hoću i besplatno, i koja zbog toga kao da manje vrede.

Tada i tamo, vredela su mnogo. Pomoću njih sam mogao da uspostavim vezu sa prošlošću, spašavajući je od zaborava i snažeći svoj identitet. Uveravala su me da moj um, premda pritisnut svakodnevnim potre­bama, nije ugasnuo. Uzdizala su me, u mojim očima i u očima mog sagovornika. Pružala su mi kratkotrajan ali ne i besmislen odmor, štaviše odmor koji me je oslo­bađao i izdvajao od svega: jednom rečju, bio je to način da ponovo nađem sebe. Svako ko je pročitao ili gledao Fahrenheit 45144 Reja Bredberija imao je prilike da stekne predstavu o tome kako bi bilo da smo prinuđe­ni da živimo u svetu bez knjiga, i kakvu vrednost bi u takvom svetu imalo pamćenje knjiga. Za mene je La­ger bio i to; sećam se da sam pre i posle događaja opi­sanog u „Odiseju“ opsedao svoje drugove Italijane da mi pomognu da spasem ovaj ili onaj komadić svog do­jučerašnjeg sveta, ali bez velikih rezultata, štaviše či­tajući u njihovim očima dosadu i sumnjičavost: Šta ovaj hoće s Leopardijem i Avogadrovim brojem? Da mu nije glad udarila u glavu?

Ne smem da zanemarim ni činjenicu koliko mi je pomoglo to što sam po zanimanju bio hemičar. Na praktičnom planu, verovatno me je spasio od barem nekoliko selekcija za gasne komore: iz onoga što sam kasnije čitao o tome (naročito u Borkinovom Zločinu i kazni koncerna IG Farben45) saznao sam da je Lager Monovice, iako podružnica Aušvica, bio vlasništvo koncerna IG Farbenindustrie, jednom rečju, bio je to

44 Rej Bredberi, Farenhajt 451, Zora, Zagreb 1963.45 Joseph Borkin, The Crime and Punishment of IG Farben,

McMillan, London 1978.

131

privatni Lager; nemački industrijalci, nešto manje kratkovidi od nacističkih vođa, bili su svesni da nije la­ko naći zamenu za stručnjake, među kojima sam bio i ja, pošto sam prethodno položio obavezan ispit iz he­rnije. Ali ne želim sad da ukazujem na taj povlašćeni položaj, niti na očigledne prednosti rada u zatvorenom, bez fizičkog naprezanja i bez siledžijski raspoloženih kapoa: hoću da ukažem na sasvim drugu prednost. Ve- rujem da „na osnovu ličnog iskustva“ mogu da ospo­rim Amerijevu tvrdnju koja isključuje naučnike, a tim pre tehničare, iz kategorije intelektualca: po njemu, njih treba tražiti samo i jedino u oblasti književnosti i fdosofije. Zar Leonardo da Vinči, koji je za sebe govo­rio da je „neuk čovek“, nije bio intelektualac?

Zajedno s koferom praktičnog znanja, sa studija sam poneo, i doneo sa sobom u Lager, boljku označenu kao nasleđe duhovnih navika koje imaju koren u herni­ji i njenom okruženju, ali koje nalaze mnogo širu pri- menu. Ako ja postupim na jedan određeni način, kako će na to da odgovori supstanca koju imam u rukama, ili moj ljudski sagovornik? Zašto to, ili on, ili ona, ispolja- va ili prekida ili menja jedno određeno ponašanje? Mo­gu li predvideti šta će se dogoditi oko mene za minut, ili sutra, ili za mesec dana? Ako mogu, koji su znaci bit­ni, a koje treba zanemariti? Mogu li predvideti udarac, znati s koje strane će doći, odbiti ga ili izbeći?

Ali iz svog zanimanja sam pre svega, i naročito, stekao naviku o kojoj može različito da se sudi, i koja po želji može da se definiše kao čovečna ili nečovečna, odnosno da nikad ne ostanem ravnodušan prema oso­bama koje mi slučaj nanese na put. One su ljudska bi­ća, ali i „uzorci“, primerci u zapečaćenoj koverti, koje treba osmotriti, analizirati i odmeriti. Elem, zbirka uzoraka koju je Aušvic raskrilio preda mnom bila je velika, raznovrsna i neobična; sačinjena od prijatelja, neopredeljenih, neprijatelja, bila je u svakom slučaju

132

hrana za moju ljubopitljivost, koju su pojedini, tada a i kasnije, smatrali ravnodušnom. Hrana koja je nesum­njivo doprinela da jedan deo mene preživi, a kasnije mi pružila povod za razmišljanje i za pisanje knjiga. Kao što rekoh, ne znam da li sam tamo bio intelektualac: možda jesam na trenutke, kad bi popustio pritisak; ako sam postao kasnije, stečeno iskustvo svakako mi je pomoglo. Znam da ovaj „prirodnjački“ stav ne potiče samo niti nužno od hernije, ali u mom slučaju razvio se upravo zahvaljujući njoj. S druge strane, ne želim da ovo zvuči cinično: za mene je Lager, isto kao za Lidiju Rolfi i za mnoge druge preživele „srećnike“, bio svo­jevrstan univerzitet; naučio nas je da gledamo oko se­be i da vagamo ljude.

U tom pogledu, moje shvatanje sveta bilo je druga­čije od Amerijevog (ali su se ta dva viđenja i dopunja­vala). Iz tekstova mog druga i neistomišljenika naslu­ćuje se drugačije interesovanje: to je interesovanje političkog borca za bolest koja je okužila Evropu i za- pretila (a i dalje preti) svetu; interesovanje filosofa za Duh, koji u Aušvicu nije postojao; interesovanje obez- vređenog učenog čoveka, kome su sile istorije oduze­le domovinu i identitet. Naime, njegov pogled je okre­nut naviše, i retko se spušta na logorsku svetinu i na tipičan logorski lik, na „muslimana“, čoveka na izma­ku snaga čiji je intelekt na samrti ili već mrtav.

Kultura je znači mogla da koristi, premda samo u nekim nevažnim prilikama, i nakratko; mogla je da ulepša nekoliko časova, da na trenutak spoji dva dru­ga, da održi duh živim i zdravim. Svakako da nije bila korisna za snalaženje ili za sporazumevanje: u tome se moje iskustvo kao stranca slaže s iskustvom Nemca Amerija. Razum, umetnost i poezija ne mogu pomoći da se odgonetne mesto odakle su i sami prognani. U svakodnevnom životu „onog sveta“, satkanom od do­sade prožete užasom, bilo je spasonosno zaboraviti ih,

133

kao što je bilo spasonosno naučiti da zaboravimo dom i porodicu; ne govorim o konačnom zaboravu, za koji uostalom niko nije sposoban, već o proterivanju u onaj zapećak pamćenja gde se gomila materijal koji smeta, i koji više ne služi svakodnevnom životu.

Takvom postupku radije su pribegavali neuki ljudi nego obrazovani. Najpre su se prilagođavali onom sta­vu „ne pokušavaj da razumeš“, i to je bila prva mudrost koju je trebalo naučiti u Lageru; svaki pokušaj razume- vanja, tamo, na licu mesta, bio je uzaludan trud, čak i za mnoge logoraše pristigle iz drugih Lagera, ili one koji su, kao Ameri, poznavali istoriju, logiku i moral, a osim toga iskusili i zatvor i mučenje: puko rasipanje energi­je koju je bilo korisnije uložiti u svakodnevnu borbu protiv gladi i umora. Logika i moral sprečavali su da se prihvati jedna nelogična i nemoralna stvarnost: otud je proizlazilo odbacivanje stvarnosti, što je po pravilu vr­lo brzo dovodilo obrazovanog čoveka do očajanja; ali bezbrojne su podvrste životinje-čoveka: bio sam sve- dok i opisao kako ljudi prefmjene kulture, naročito ako su mladi, počinju uludo da je rasipaju, postaju prosti, is­kvareni i tako preživljavaju.

Običan čovek, naviknut da sebi ne postavlja pita­nja, bio je zaštićen od uzaludnog mučenja kroz koje su prolazili oni što su neprestano tražili razloge; osim to­ga, često je u rukama imao neki zanat ili veštinu i to mu je olakšavalo da se uklopi u logorski život. Bilo bi teško napraviti celovit spisak zato što se on, između ostalog, razlikovao od Lagera do Lagera i od trenut­ka do trenutka. Kad smo već kod zanimljivosti: u Aušvicu je decembra 1944, kada su Rusi bili gotovo pred kapijama, pored svakodnevnih bombardovanja i mraza od kojeg su pucale cevi, obrazovan Buchhalter­-Kommando, odred računovođa; njemu je na poziv pristupio i onaj Štajnlauf koga sam opisao u trećem poglavlju knjige Ako je to čovek, što nije bilo dovoljno

134

da ga spase od smrti. Ovo je, razume se, bio granični slučaj i treba ga posmatrati u sklopu opšteg ludila u sumrak Trećeg rajha; ali je bilo normalno, i razumlji­vo, što su dobra mesta imali krojači, papučari, meha­ničari, zidari: ovih potonjih je, štaviše, bilo nedovolj­no; upravo je u Monovicama otvorena (svakako ne u humanitarne svrhe) škola zidarskog zanata za zatvo­renike ispod osamnaest godina.

I filosof je, kaže Ameri, mogao da prihvati takvo stanje stvari, ali pošto prethodno pređe mnogo duži put. Moglo mu se desiti da sruši prepreku uvreženog mišljenja koja ga je sprečavala da prihvati jednu nada­sve strahotnu stvarnost; živeći u nakaznom svetu mo­gao je najzad da prizna da nakaze postoje, i da pored Dekartove postoji i esesovska logika:

A šta da su oni koji su naumili da ga unište bili u pravu, na osnovu neosporne činjenice da su jači? Na taj način bi suštinska duhovna tolerancija i metodična sumnja intelektualca postale činioci samouništenja. Da, ese­sovci su mirne duše mogli da rade ono što su radili: prirodno pravo ne postoji, a moralne kategorije niču i umiru kao moda. Bila jednom jedna Nemačka koja je Jevreje i političke protivnike slala u smrt jer je smatra­la da samo tako može da se ostvari. Pa šta? I grčka ci­vilizacija je bila zasnovana na ropstvu, i atinska vojska se smestila u kasarne na Melosu kao SS jedinice u Ukrajini. Ljudskih žrtava bilo je u nečuvenom broju, dokle god svetlost istorije može da dosegne u mrak prošlosti, a trajnost ljudskog napretka bila je, u svakom slučaju, samo naivna pomisao rođena u XIX veku.

« „Links, zwei, drei, vier“, komanda kapoa za držanje koraka, bila je samo ritual kao mnogi drugi. Nasuprot užasima nema mnogo toga da se stavi: s obe strane druma Via Apija gusto su se nizali krstovi s razapetim robovima, a u Birkenauu se širio smrad spaljenih ljud­skih tela. Intelektualac u Lageru više nije bio na strani Krasa već na strani Spartaka: to je sve.

135

Ova predaja pred suštinskim užasom prošlosti mo­gla je da dovede obrazovanog čoveka do intelektualne abdikacije, dajući mu istovremeno odbrambeno oružje njegovog neukog druga: „Tako je uvek bilo, tako će uvek biti“. Možda me je nepoznavanje istorije zaštiti­lo od tog preobražaja; s druge strane, na svu sreću, ni­sam bio ni izložen onoj drugoj opasnosti koju Ameri s pravom pominje: po svojoj prirodi, intelektualac (ne- mački, usudio bih se da dodam) nastoji da postane sa- učesnik Vlasti, te da je dakle prihvati. Nastoji da sledi Hegelove stope i da obogotvori Državu, bilo koju Dr­žavu: sama činjenica da postoji opravdava njeno posto­janje. Letopisi Hitlerove Nemačke vrve od slučajeva koji potvrđuju ovo nastojanje: njemu su podlegli, po­tvrđujući je, filosof Hajdeger, Sartrov učitelj; fizičar Štark, nobelovac; kardinal Faulaber, vrhovni poglavar Katoličke crkve u Nemačkoj, i sijaset drugih.

Pored ove skrivene naklonosti intelektualca agno- stičara, Ameri primećuje ono što smo svi mi bivši lo­goraši primetili: oni koji nisu agnostici, vernici bilo ko­je vere, bolje su odolevali zavodljivosti Vlasti, osim ako nisu bili, razume se, vernici nacionalsocijalističke misli (otklon nije suvišan: u Lagerima su se, i sami obeleženi crvenim trouglom političkih zatvorenika, mogli sresti i ubeđeni nacisti, nekolicina njih, koji su pali u nemilost zbog ideološkog protivljenja ili iz ličnih razloga, i bili su mrski svima); jednom rečju, bolje su podneli iskušenja Lagera, i preživeli su u srazmerno većem broju.

Kao Ameri, i ja sam stigao u Lager kao bezvernik, i kao bezvernik sam oslobođen i kao takav živeo do da­nas; štaviše, iskustvo iz Lagera i njegova zastrašujuća nepravda učvrstili su me u mojoj svetovnosti. Sprečili me, i još me sprečavaju, da zamislim bilo kakav oblik proviđenja ili nebeske pravde: zašto ljude na umoru u stočne vagone? zašto decu u gasne komore? Moram

136

ipak priznati da sam osetio (ponavljam, samo jednom) iskušenje da podlegnem, da potražim pribežište u moli­tvi. To se dogodilo oktobra 1944, jednog jedinog trenut­ka kada sam kristalno jasno osetio blizinu smrti: kada sam nag i stešnjen među nagim drugovima, sa ličnim kartonom u ruci, čekao da prođem ispred „komisije“ koja će jednim pogledom odlučiti da li treba odmah da idem u gasnu komoru, ili sam ipak dovoljno snažan da i dalje radim. Na tren sam osetio potrebu da potražim po­moć i utočište; zatim je, i pored užasa, prevladala pra­vičnost: ne menjaju se pravila igre na kraju utakmice, niti onda kad gubiš. Ne samo da bi molitva u tom stanju bila besmislena (kakva sam prava mogao tražiti? i od koga?) već i bogohulna, skaredna, prožeta najvećom mogućom bezbožnošću za koju je jedan bezvernik spo­soban. Odbacih to iskušenje: znao sam da bih se u su­protnom, da sam preživeo, sigurno toga stideo.

Vernici nisu živeli bolje samo u presudnim trenuci­ma selekcija ili vazdušnih napada već i u žrvnju svako- dnevice: to smo primetili obojica, i Ameri i ja. Uopšte nije bilo važno da li je njihovo verovanje religiozno ili političko. Katolički ili protestantski sveštenici, rabini različitih pravoveija, militantni cionisti, naivni ili na­predni marksisti, Jehovini svedoci, bili su povezani spasonosnom snagom svoje vere. Njihov univerzum bio je veći od našeg, protezao se mnogo dalje u prosto­ru i vremenu a pre svega bio je razumljiviji: imali su ključ i tačku oslonca, milenijumsko sutra za koje je mo­žda imalo smisla žrtvovati se, mesto na nebu ili na ze­mlji gde su pravda i milosrđe pobedili, ili će pobediti u nekoj možda dalekoj ali izvesnoj budućnosti: nebeska ili zemaljska Moskva, ili Jerusalim. Njihova je glad bila drugačija od naše; bila je božija kazna, ili okajanje, ili zavetna ponuda, ili plod kapitalističke truleži. Bol u nji­ma i oko njih mogao se odgonetnuti, te stoga nije pre­lazio u očaj. Gledali su nas sažaljivo, katkad prezrivo;

137

neki od njih su, u predasima mukotrpnog rada, pokuša­vali da nas preobrate propovedajući nam jevanđelje. Ali kako možeš ti, laik, da izmisliš ili da spremno prihvatiš neku „prikladnu“ veru samo zato što ti tako odgovara?

U munjevitim i zgusnutim danima koji su usledili neposredno posle oslobođenja, u sažaljenja dostojnom dekoru sačinjenom od umirućih, mrtvih, kužnog vetra i zagađenog snega, Rusi me poslaše kod berberina da se obrijem, prvi put u mom novom životu slobodnog čoveka. Berberin je bio bivši politički, francuski radnik na ceinture46; odmah smo osetili neku bratsku bliskost, i ja napravih banalnu opasku u vezi s našim tako malo verovatnim oslobođenjem: bili smo osuđenici na smrt oslobođeni na pragu giljotine, zar ne? On me pogleda otvorenih usta, a onda uzviknu zgranuto: mais Jo­seph était là!“47 Josif? Trebalo mi je nekoliko trenuta­ka da shvatim da misli na Staljina. Ne, on nikada nije očajavao; Staljin je bio njegova tvrđava, Grad koji se slavi u Psalmima48.

Naravno, linija razdvajanja između obrazovanih i neukih nije se uopšte poklapala s linijom razdvajanja između vernika i bezvernika. Naprotiv, presecale su se pod pravim uglom gradeći četiri jasno omeđena kva­dranta: obrazovani vernici, obrazovani laici, neuki ver­nici, neuki laici; četiri razuđena i obojena ostrvca koja su štrčala u bezmernom sivilu mora poluživih, možda zaista obrazovanih ili vernika, ali u svakom slučaju lju­di koji se već odavno više ništa nisu pitali i kojima bi bilo besmisleno i surovo postavljati bilo kakva pitanja.

46 „La Petite Ceinture de Chemin de Fer“, mala kružna žele- znička linija koja je nekada išla oko Pariza, sagrađena u vreme Napoleona III.

4 7 ali Josif je bio tamo!“, fr.48 Biblija, Stari zavet, Psalmi Davidovi (18, 2), Izdanje Biblij­

skog društva, Beograd 1992, u prevodu Đure Daničića.

138

Intelektualac je, primećuje Ameri (a ja bih nazna­čio: mlad intelektualac, kao on i ja kad su nas uhvatili i u vreme zatvoreništva), na osnovu svojih knjiga iz­gradio sliku smrti bez mirisa, kitnjaste i književne. Prevodim ovde „na italijanski“ njegova zapažanja kao nemačkog filologa, dužnog da citira Geteov usklik .Vi­še svetlosti!“49, Smrt u Veneciji i Tristana. Kod nas, u Italiji, sm rt je drugi pojam u paru „ljubav i sm rt“; to je plemenito preobraženje Laure, Ermengarde i Klorin- de; to je žrtvovanje vojnika u bici („Ко za domovinu ži­vot dâ, večno će živeti“50); to je „Časna smrt čitav ži­vot slavom uznosi.“51 U Aušvicu je (uostalom i danas, u bilo kojoj bolnici) ovaj nepregledan arhiv odbrambe- nih i apotropejskih formula bio kratkog veka: Smrt u Aušvicu bila je jeftina, birokratska i svakidašnja. Nije se tumačila, nije bila „plačem utažena“. Pred smrću, pred navikom na smrt, granica između kulture i nekul- ture je iščezavala. Ameri potvrđuje da više nismo raz­mišljali da li ćemo umreti, što je bilo očekivano, već pre kako ćemo umreti:

Raspravljalo se koliko je vremena potrebno da otrov iz gasnih komora počne da deluje. Nagađalo se koliko je bolna smrt izazvana injekcijom fenola. Da li požele- ti udarac u potiljak ili smrt od iscrpljenosti u logor­skoj ambulanti?

Na ovom mestu moje iskustvo i moja sećanja razi­laze se od Amerijevih. Možda zato što sam mlađi, mo­

49 Na umoru, čekajući da se ugasi svetiljka kojoj nedostaje jedan element, poslednjom rečju i poslednjom misli Gete zatraži „malo više svetlosti“, umiruće svetlosti zalaska. I sa svetlošću novog dana izdahnu.

50 „Chi per la patria muor, vissuto è assai“ - strofa pesme anonimnog pesnika, simbol italijanskog preporoda, 1847-1848, i narodnih buna u Rimu, Modeni, Veneciji.

51 „Un bel morir tutta la vita onora“, Petrarka.

139

žda zato što sam veća neznalica od njega, ili manje sve- stan, ili što nosim manje ožiljaka, ali nikada nisam imao vremena da se posvetim smrti; morao sam da mislim o toliko drugih stvari: kako da nađem komadić hleba, ka­ko da izbegnem mukotrpan i naporan rad, kako da za- krpim cipele, da ukradem metlu, da protumačim znako­ve i lica oko sebe. Ciljevi koje čovek ima u životu savršena su odbrana protiv smrti: ne samo u Lageru.

Stereotipi

Ljudi koji su iskusili zatvoreništvo (i, uopšte uzev, svi oni koji su doživeli bilo kakvu strahotu) dele se na dve potpuno različite kategorije: na one što ćute i na one što pričaju, i retko se sreću prelazni slučajevi. I jedni i drugi upravljaju se valjanim razlozima: ćute oni što iz dubine svog bića osećaju nelagodnost koju sam radi pojednostavljivanja nazvao „sramotom“, oni koji nisu našli svoj mir, ili čije rane i dalje peku. Pričaju, če­sto i previše, oni drugi, upravljajući se različitim pori­vima. Pričaju jer na raznim nivoima svesti oni zapravo u svom (premda već dalekom) zatočeništvu vide sredi­šte svog života, događaj koji je kako-tako obeležio čita­vo njihovo postojanje. Pričaju jer znaju da su svedoci jednog procesa planetarnih i vekovnih razmera. Priča­ju jer je (kaže jedna jidiš izreka) „lepo pričati o prošlim nevoljama“; Frančeska zbori Danteu da „veće boli ne imade / već sjećati se svojih sretnih dana / u nevolji“52, ali je tačno i obrnuto, kao što svaki povratnik zna. Le­po je sedeti u toplom, uz hranu i vino pred sobom, i podsećati sebe i druge na mukotrpan rad, studen i glad: tako se i Odisej na dvoru kralja Feačana, pred spremlje­nom trpezom, odmah prepušta potrebi pripovedanja. Pričaju, možda preterujući, poput „hvalisavih vojnika“,

52 Dante, Božanstvena komedija, Pakao, pevanje Y stihovi 121-123, Prosveta, Beograd 1974, u prevodu Mihovila Kombola.

141

opisujući strah i srčanost, lukavstva, uvrede, poraze i poneku pobedu: na taj način prave razliku između sebe i „drugih“, učvršćuju svoj identitet pripadnošću jed­nom esnafu, i osećaju da je njihov ugled porastao.

Ali pričaju, štaviše pričamo (mogu da koristim pr­vo lice množine: ja ne pripadam ćutljivcima), i zato što od nas to traže. Pre mnogo godina Norberto Bobio je napisao da nacistički koncentracioni logori „nisu bili jedan od događaja, već da su upravo sâm taj monstru­ozni i možda neponovljiv Događaj ljudske istorije“. To ostali - slušaoci, prijatelji, deca, čitaoci, pa čak i ne­znanci - naslućuju, pored gnušanja i sažaljenja; shva- taju jedinstvenost našeg iskustva, ili se barem trude da je shvate. Zato nas podstiču da pričamo i postavlja­ju nam pitanja, dovodeći nas katkad u nepriliku: nije uvek lako odgovoriti na neke nedoumice, nismo ni istoričari ni filosofi već svedoci; uostalom, ko kaže da se ljudska istorija upravlja prema strogim logičkim obrascima. Ko kaže da je u korenu svake promene sa­mo jedan uzrok: pojednostavljivanja su valjana samo za školske udžbenike, uzroci mogu biti različiti, među­sobno isprepletani, ili nespoznatljivi, pa čak ne mora ni da ih bude. Dosad nijedau istoričar ili epistemolog ni­je dokazao daje ljudska istorija determinativan proces.

Među pitanjima koja nam upućuju, jedno je nezao­bilazno; štaviše, s godinama postaje sve nametljivije, i svaki put prizvuk optužbe je sve otvoreniji. Nije reč samo o jednom pitanju, to je pre čitava grupa bliskih pitanja. Zašto niste pobegli? Zašto se niste pobunili? Zašto niste izbegli hapšenje „pre“? Upravo zato što su neizbežna i s vremenom sve prisutnija, zaslužuju dužnu pažnju.

Prvi odgovor na ova pitanja, i njihovo prvo tuma­čenje, optimistični su. Ima zemalja koje nikada nisu upoznale slobodu, jer potreba koju čovek prirodno oseća za njom dolazi iza drugih, daleko neodložnijih

142

potreba: kako izdržati mraz, glad, bolesti, parazite ili opasnosti koje prete od životinja i ljudi. Međutim, u zemljama u kojima su elementarne potrebe zadovolje­ne, današnja mladež oseća slobodu kao neko dobro ko­jeg se ni u kom slučaju ne srne odreći: bez nje se ne može, to je prirodno i razumljivo pravo, a povrh svega i besplatno, kao zdravlje i vazduh koji se udiše. Ona doba i mesta gde je to urođeno pravo uskraćeno doži­vljavaju se kao daleka, tuđa, čudna. Zato je za njih ide­ja o zatočeništvu povezana s idejom o bekstvu ili po­buni. Imaju osećaj da je stanje u kojem se nalazi zatvorenik neopravdano, nenormalno: jednom rečju, poput kakve bolesti koju treba izlečiti bežanjem ili po­bunom. Uostalom, pojam bekstva kao moralne obave­ze ima snažne korene: prema vojničkim kodeksima mnogih zemalja, ratni zarobljenik je dužan da se na svaki način oslobodi kako bi se vratio u borbu, a pre­ma Haškoj konvenciji, pokušaj bekstva ne sme da se kažnjava. U zajedničkoj svesti, bekstvo pere i zatire sramotu zatočeništva.

Uzgred rečeno: u Staljinovom Sovjetskom Savezu praksa je, ako ne zakon, bila drugačija i mnogo drastič­nija; za sovjetskog ratnog zarobljenika koji se vratio u otadžbinu nije bilo ni oporavka ni iskupljenja, smatrao se nepopravljivo krivim, premda je uspeo da pobegne i da se pridruži vojsci koja se borila. Bilo je bolje da umre nego da bude uhvaćen, a osim toga, budući da je neko vreme (možda samo nekoliko sati) proveo u ru ­kama neprijatelja, na njega je automatski padala sum­nja da je u dosluhu sa njim. Po svom neopreznom po­vratku u otadžbinu, u Sibir su bili deportovani, ili su bili ubijeni, i mnogi vojnici koje su Nemci zarobili na frontu, odveli na okupirane teritorije, a koji su zatim pobegli i pridružili se partizanskim četama u borbama protiv Nemaca u Italiji, Francuskoj, pa čak i u samoj pozadini Ruskog fronta. I u Japanu se tokom rata gle­

dalo s krajnjim prezirom na vojnika koji bi se predao: otud nepojamna surovost Japanaca prema zarobljenim savezničkim vojnicima. Nisu bili samo neprijatelji, već i nedostojni neprijatelji, uniženi činom svoje predaje.

Još nešto: pojam bekstva kao moralne obaveze i neizostavne posledice zarobljeništva neprestano pot­krepljuju romantičarska (grof Monte Kristo!) i narodna književnost (setite se izvanrednog uspeha Leptirovih sećanja53). U filmskom svetu, nepravedno (a možda i pravedno) zatočeni junak uvek je pozitivan lik, uvek pokušava da pobegne, čak i u najneverovatnijim uslovi- ma, i taj pokušaj je nezaobilazno krunisan uspehom. Od hiljade filmova prekrivenih zaboravom, u sećanju osta­ju Ja sam begunac i U ragan i Tipičan zatvorenik prika­zuje se kao nepokolebljivo dosledan čovek, na vrhuncu fizičke i moralne krepkosti, koji se ustremljuje na pre­preke, preskače ih ili ruši, crpeći pri tom snagu iz oča­janja i koristeći svoj um izoštren pod pritiskom nužde.

Ova stereotipna slika zatočeništva i bekstva ima vr­lo malo sličnosti s prilikama u koncentracionim logori­ma. Shvatajući ovaj pojam u njegovom najširem smislu (uključujući, znači, osim logora smrti koji nose opštepo- znato ime, i sve one logoie za vojne zarobljenike i inter- nirce), u Nemačkoj je postojalo više miliona stranaca u ropskom položaju, izmučenih, prezrenih, pothranjenih, slabo odevenih i loše zbrinutih, potpuno odsečenih od svoje matice. Nisu bili „tipični zatvorenici“, nisu bili ne­pokolebivo dosledni, štaviše, bili su demoralisani i obe- snaženi. Izuzetak su saveznički ratni zarobljenici (Ame­rikanci i pripadnici britanskog Komonvelta) koji su dobijali namirnice i odeću preko međunarodnog Crve­nog krsta, imali dobru vojnu obuku, jaku motivaciju i

53 Henri Charrier, Papillon, Robert Laffont, Paris 1970.54 I am a fugitive, Mervyn Le Roy, SAD 1923. i Hurricane,

John Ford, SAD 1937 (rimejk 1979, Jan Troell).

144

snažan timski duh, i sačuvali prilično čvrstu unutrašnju hijerarhiju, bez „sive zone“ o kojoj sam već govorio; izuzev malobrojnih iznimaka, mogli su se uzdati jedni u druge a, osim toga, znali su da će se, ako budu zaroblje­ni, s njima postupati u skladu s međunarodnim konven­cijama. U njihovim redovima je zaista bilo mnogo poku­šaja bekstva, a neka su i uspela.

Za druge, za parije nacističkog univerzuma (u koje spadaju Romi i sovjetski zarobljenici, vojni i civilni, za koje se u rasnom pogledu smatralo da su tek nešto malo iznad Jevreja), stvari su stajale drugačije. Za njih je bekstvo bilo teško i izuzetno opasno: osim što su bi­li demoralisani, glad i zlostavljanja učinili su svoje; smatrali su ih, a i sami su se tako osećali, manje vred- nim i od tovarnih životinja. Bili su obrijani, imali su prepoznatljivu prljavu odeću, drvene cokule zbog kojih nisu mogli da hodaju brzo i tiho. Ako su bili stranci, ni­su imali nikakva poznanstva niti moguće sklonište u okolini; ako su bili Nemci, znali su da ih svevideća taj­na policija pažljivo nadgleda i da su zavedeni u njihovoj kartoteci, kao i da je malo njihovih sunarodnika koji bi ugrozili svoju slobodu ili život pružajući im utočište.

Jedinstven (ali brojčano nadmoćan) primer Jevreja bio je najžalosniji. Čak i uz pretpostavku da im pođe za rukom da savladaju bodljikavu žicu i ogradu sa strujom, da izbegnu patrole, budno oko stražara naoružanih mi­traljezima na stražarskim kulama, pse obučene za lov na ljude: kuda bi mogli da idu? koga da mole za utoči­šte? Bili su izvan sveta, muškarci i žene senke. Više ni­su imali otadžbinu (bili su lišeni svog državljanstva), ni dom, zaplenjen u korist punopravnih građana. Osim malo izuzetaka, nisu imali porodicu, a ako je neki njihov rođak još bio u životu, nisu znali gde da ga nađu, ili na koju adresu da mu pišu a da mu pri tom ne navuku po­liciju na trag. Gebelsova i Štrajherova antisemitska propaganda urodila je plodom: većina Nemaca, a poseb­

145

no mladi, mrzeli su Jevreje, prezirali su ih i smatrali na­rodnim neprijateljima; drugi su se, osim zaista retkih hrabrih izuzetaka, uzdržavali od bilo kakve pomoći u strahu od Gestapoa. Onome ko bi pružio utočište, ili samo pomogao nekom Jevrejinu, pretila je zastrašujuća kazna: a kad smo kod toga, pravo je podsetiti da je ne­koliko hiljada Jevreja preživelo vreme Hitlerove vlasti skriveno po Nemačkoj i Poljskoj u manastirima, po po­drumima i tavanima, zahvaljujući hrabrim, milosrdnim građanima koji su pre svega bili dovoljno pametni da godinama ostanu krajnje uzdržani i sačuvaju tajnu.

Osim toga, u svim Lagerima, bekstvo makar samo jednog logoraša smatralo se za izuzetno težak propust čitave uprave stražarske posade, počev od zatvoreni- ka-funkcionera pa sve do komandanta logora, kome je pretilo smenjivanje s dužnosti. Prema nacističkoj logi­ci, to je bilo nešto nedopustivo: bekstvo jednog roba, naročito ako pripada rasama „manje biološke vredno- sti“, bilo je prepuno simboličkog smisla, značilo je po- bedu onoga ko je po definiciji pobeđen, rušenje mita; a realno gledano i objektivnu štetu, jer je svaki logoraš video ono što svet ne bi trebalo da sazna. Shodno tome, ako bi se ispostavilo da neki logoraš nedostaje na pro­zivci (što se dešavalo: često je u pitanju bila najobični­ja greška u brojanju, ili zatvorenik koji se onesvestio od iscrpljenosti), nastao bi smak sveta. Čitav logor se sta­vljao u stanje uzbune; osim pripadnika esesovskih jedi­nica zaduženih za nadzor, uključivale su se i patrole Ge­stapoa; pretraživali su Lager, radilišta, seljačke kuće, kao i sve kuće u okolini. Sunarodnici ili znani prijatelji ili zatvorenici sa susednih ležaja ispitivani su, mučeni i na kraju ubijani; bekstvo je, naime, bilo težak poduhvat i bilo je neverovatno da begunac nema saučesnike ili da niko nije primetio njegove pripreme. Drugovi iz bara­ke, a ponekad i svi logoraši u logoru, bili su primorani da stoje na trgu za prozivke, neograničeno, možda da­

146

nima, na snegu, kiši ili letnjoj žegi, sve dok begunac ne bi bio pronađen, živ ili mrtav. Ako bi bio uhvaćen živ, obavezno bi ga kažnjavali smrću javnim vešanjem, ali je tome prethodio svaki put drugačiji ceremonijal, uvek nečuveno okrutan, u kojem su esesovci razuzdano pu­štali na volju svojoj maštovitoj svireposti.

Da bih dočarao svu beznadnost bekstva, ali ne samo zbog toga, pomenuću poduhvat Male Cimetbaum; želeo bih zapravo da on bude upamćen. Malino bekstvo iz ženskog Lagera Aušvic-Birkenau već je prepričalo ne­koliko različitih osoba, ali pojedinosti se slažu. Mala je bila mlada poljska Jevrejka, uhvaćena u Belgiji, a pošto je tečno govorila više jezika, u Birkenauu je obavljala dužnost prevodioca i prenosioca naređenja, i stoga uži­vala izvesnu slobodu kretanja. Bila je velikodušna i hra­bra; pomogla je mnogim drugaricama i sve su je volele. Leta 1944. odluči da pobegne sa Edekom, poljskim po­litičkim zatvorenikom. Nisu hteli samo da se dočepaju slobode: nameravali su da obaveste svet o krvavom po­kolju koji se svakodnevno odvijao u Birkenauu. Uspeli su da podmite jednog esesovca i da nabave dve unifor­me. Izašli su preobučeni i stigli do slovačke granice; tu ih zaustaviše carinici posumnjavši da su u pitanju dva begunca, i predaše ih policiji. Ovi ih bez muke prepo- znaše i vratiše u Birkenau. Edeka su odmah izveli na vešanje, ali on ne htede da čeka da u skladu sa nemilo­srdnim ceremonijalom bude pročitana presuda: provuče glavu kroz omču i sam se odgurnu od klupice.

I Mala je bila rešila da skonča na svoj način. Dok je u ćeliji čekala da bude saslušana, jedna drugarica uspe da dođe do nje i da je pita: „Kako je, Mala?“ Ona odgo­vori: „Meni je uvek dobro.“ Pošlo joj je za rukom da u odeći sakrije žilet. Pod vešalima preseče vene na jed­noj ruci. Esesovac koji je obavljao dužnost dželata, po­kuša da joj otme žilet, i Mala ga, pred svim ženama iz logora, udari po licu raskrvavljenom rukom. Razjareni,

147

smesta pritrčaše ostali esesovci: jedna logorašica, jed­na Jevrejka, jedna žena se usudila da im prkosi! Beso- mučno su je šutirali i gazili; na svu sreću, izdahnu na kolicima koja su je nosila u krematorijum.

Ovo nije bilo „nasilje bez svrhe“. Imalo je svoju svrhu: služilo je da u korenu saseče svaku pomisao na bekstvo; bilo je normalno da o bekstvu razmišlja no­vajlija, još neupućen u te istančane i isprobane tehni­ke; retko da je ta misao prolazila kroz glavu starijih; bilo je naime uobičajeno da pripadnici „sive zone“, ili neki treći, plašeći se opisanih odmazda, prijave pri­preme nečijeg bekstva.

S osmehom se prisećam zgode koja mi se desila pre dosta godina u jednom petom razredu osnovne škole gde sam bio pozvan da pričam o svojim knjigama i da odgovaram na pitanja učenika. Dečak promućur­nog izgleda, očigledno predvodnik odeljenja, postavi mi neminovno pitanje: „А zašto niste pobegli?“ Ja mu ukratko izložih ono o čemu sam ovde pisao; on me, ni­malo ubeđen, zamoli da na tabli nacrtam skicu logora, obeležavajući položaj stražarskih kula, vrata, žičanih ograda i električne centrale. Dadoh sve od sebe, pra­ćen budnim pogledom trideset pari očiju. Moj sagovor- nik je nekoliko trenutaka proučavao crtež, upitao me za još nekoliko dodatnih objašnjenja, a onda mi izložio plan koji je smislio: ovde, u toku noći, zadaviti straža- ra; zatim obući njegovu odeću; odmah zatim, otrčati dole do centrale i preseći struju, tako bi se reflektori ugasili i isključila mreža visokog napona; onda bih mir­no mogao da odem. I dodade ozbiljno: „Ako vam se po­novo desi nešto slično, uradite kako sam vam rekao: sigurno ćete uspeti.“

Čini mi se da u svojim granicama ovaj događaj veo­ma dobro oslikava jaz koji postoji, i koji je svake godine sve veći, između onoga što je u „onom svetu“ bilo i onoga što danas vidimo kao proizvod imaginacije na­

148

dahnute nekim manjkavim knjigama, filmovima i mito­vima. Ona neizbežno klizi ka pojednostavljivanju i ste­reotipu; ovom knjigom želeo bih da to prekinem. U is­to vreme, hteo bih da podsetim da ipak nije reč o pojavi koja se vezuje samo za shvatanje bliske prošlosti ili istorijskih tragedija: ona je mnogo uopštenija, neraski- divi je deo naše teškoće ili nesposobnosti da shvatimo tuđa iskustva, nesposobnosti koja je utoliko izraženija ukoliko su ti doživljaji dalji u vremenu, prostoru i po ka­rakteru. Težimo da ih izjednačimo s nekim njima „bli­skim“ iskustvima, kao da je glad u Aušvicu ista kao glad koju osećamo kada preskočimo obrok, ili kao da se bekstvo iz Treblinke može izjednačiti sa bekstvom iz zatvora Ređina Čeli. Zadatak istoričara je da premo­sti ovaj jaz, koji s vremenom postaje sve veći.

Jednako često nas pitaju, čak i s nešto grubljim pri­zvukom optužbe: „Zašto se niste pobunili?“ Po svojoj učestalosti, ovo pitanje je drugačije od prethodnog, ali je po prirodi slično, i takođe se zasniva na stereotipu. Nije zgoreg da se odgovor podeli na dva dela.

Prvo: nije tačno da ni u jednom Lageru nije došlo do pobune. Više puta bile su opisane, s dosta pojedino­sti, pobune u Treblinki, Sobiboru, Birkenauu; ostale su izbile u manjim logorima. Bili su to poduhvati izuzet­ne smelosti, dostojne najdubljeg poštovanja, ali nije­dan od njih nije okončan pobedom, ako pod pobedom podrazumevamo oslobađanje logora. Bilo bi bezumno težiti tom cilju: stražarska posada imala je toliku nad­moć da bi za tren osujetila njegovo ostvarenje, jer su pobunjenici praktično bili obezoružani. Njihov stvarni cilj bio je da oštete ili unište postrojenja smrti, da omo­guće bekstvo maloj grupi pobunjenika, što je katkad i uspevalo (u Treblinki, na primer, iako samo delimič- no). 0 masovnom bekstvu nije se ni razmišljalo: bio bi

149

to sumanut poduhvat. Kakvog bi smisla imalo, kakva svrha bi bila otvoriti kapije hiljadama nemoćnih koji se jedva drže na nogama, i svima ostalima koji ne bi zna­li gde u toj neprijateljskoj zemlji da potraže pribežište?

Pobuna je u svakom slučaju bilo; pripremale su ih pametno i s neverovatnom hrabrošću nevelike grupe odlučnih i fizički još nedotučenih logoraša. Njihova je cena bila zastrašujuća i plaćena je ljudskim životima i kolektivnim patnjama nanetim u ime odmazde, ali su vredele i vrede kako bi pokazale da nije tačna tvrdnja da logoraši u nemačkim Lagerima nikada nisu pokuša­li da se pobune. Pobunjenici su imali na umu sasvim drugi, delotvorniji ishod: da se pred slobodan svet iz­nese strašna tajna o krvavim pokoljima. I zaista, oni malobrojni kojima je taj poduhvat uspeo, i koji su posle dodatnih iscrpljujućih zgoda i nezgoda stigli do javnih glasila, progovorili su: ali, kao što sam napomenuo u uvodu, gotovo nikada ih nisu saslušali niti su im pove- rovali. Neprijatne istine imaju težak put.

Drugo: isto kao primer združivanja pojmova zato- čeništvo-bekstvo, i logičko povezivanje pojmova ugnjetavanje-pobuna zapravo je stereotip. Ne kažem da ugnjetavanje nikad nije povezano s pobunom: kažem da nije uvek. Istorija pobuna, odnosno ustanaka odo­zdo, „velikog broja ugnjetenih“ protiv „malog broja moćnih“ stara je koliko i istorija čovečanstva i isto toli­ko raznovrsna i tragična. Bilo je nekoliko pobuna okon­čanih pobedom, mnoge su završene neuspešno, bez­broj drugih je ugušeno u samom začetku, prerano da bi ostavile traga u letopisima. Ima mnogo promenljivih u igri: brojčana, vojna i idejna snaga ustanika odnosno izazvanih vlasti, njihova unutrašnja povezanost ili po- deljenost, pomoć koju i jedni i drugi dobijaju spolja, ve- ština, harizma ili demonizam njihovih vođa, sreća. Pa ipak, zapaža se da, u svakom slučaju, na čelu pokreta nikada ne stoje najugroženiji pojedinci: štaviše, sve re­

150

volucije obično predvode smele i slobodoumne vođe koje se upuštaju u okršaj iz velikodušnosti (ili pak iz ambicije) iako lično imaju mogućnost da vode zaštićen i miran život, čak možda i povlašćen. Slika koja se tako često vidi na spomenicima, a koja prikazuje roba kako kida svoje teške okove, retorička je: njegove okove raskidaju njegovi drugovi čije su spone lakše i labavije.

To nije nikakvo iznenađenje. Vođa mora biti delo- tvoran: mora da poseduje moralnu i fizičku snagu, a ugnjetavanje, ako pređe određeni prag koji je veoma nizak, umanjuje i jednu i drugu. Da bi se izazvali gnev i ogorčenje, pokretačka snaga svih pravih ustanaka (onih odozdo, da se razumemo, jer svakako da to nisu u slučaju pučeva ili „dvorskih pobuna“), ugnjetavanje treba da postoji, ali ono mora biti umereno, ili njego­vo sprovođenje nedovoljno delotvorno. Ugnjetavanje u Lagerima bilo je dovedeno do krajnosti, i sprovođe- no je s dobro poznatom, i u drugim oblastima hvale dostojnom, nemačkom delotvornošću. Tipičan zatvo­renik, koji je predstavljao stub logora, bio je na rubu iscrpljenosti: izgladneo, oslabljen, prekriven ranama (a posebno na nogama: bio je „oduzet“ čovek, u izvor­nom smislu te reči što nije nevažna pojedinost!), te dakle duboko utučen. Bio je čovek-krpa, a s krpama se, kao što je još Marks znao, ne dižu revolucije u stvarnom svetu već samo u svetu književne ili film­ske retorike. Na čelu svih revolucija, onih što su pro- menile tok svetske istorije i onih malih kojima se mi bavimo, stajale su ličnosti koje su dobro znale šta je ugnjetavanje, ali ga nisu osećale na svojoj koži. Rani­je pomenuta pobuna u Birkenauu izbila je u specijal­nom odredu nadležnom za krematorij ume: bili su to očajni i ozlojeđeni ljudi, ali dobro uhranjeni, odeveni i obuveni. Pobuna u Varšavskom getu bila je poduhvat dostojan najvećeg divljenja i štovanja, prvo evropsko „pružanje otpora“ i jedina podignuta bez i najmanje

151

nade u pobedu ili spasenje; ali bila je delo političke eli­te koja je, radi očuvanja svoje moći, s pravom zadrža­la neke suštinske povlastice.

Evo i treće varijante osnovnog pitanja: zašto niste pobegli „pre“? Pre nego što su zatvorili granice? Pre nego što je zamka škljocnula? I ovde moram da podse- tim da su mnogi koji su naslutili pretnju u nacizmu i fa­šizmu otišli „pre“. Istini za volju, bili su politički izgna­nici, ili čak intelektualci koje su ova dva režima smatrala nepoželjnim: hiljade imena, mnoga nepozna­ta, neka čuvena, kao Toljati, Neni, Saragat, Salvemini, Fermi, Elimio Segre, gospođa Majtner, Arnaldo Momi- ljano, Tomas i Hajnrih Man, Arnold i Stefan Cvajg, Breht, i mnogi drugi; nisu se svi vratili, i to krvarenje je iznurilo Evropu, možda nenadoknadivo. Njihovo emigriranje (u Englesku, Sjedinjene Države, Južnu Ameriku, Sovjetski Savez; ali i u Belgiju, Holandiju, Francusku, gde ih je talas nacizma morao stići samo nekoliko godina kasnije: behu, kao i svi, slepi za bu­dućnost) nije bilo ni bekstvo ni napuštanje broda, već prirodno udruživanje s mogućim ili stvarnim savezni­cima, u tvrđavama iz kojih će potom nastaviti svoju borbu ili svoju stvaralačku aktivnost.

Uprkos svemu, ipak je tačno daje najveći broj ugro­ženih porodica (na prvom mestu Jevreji) ostao prevas- hodno u Italiji ili u Nemačkoj. Preispitivati se i tražiti razloge za to opet je znak stereotipnog i anahronog po­imanja istorije; jednostavnije rečeno, znak rasprostra­njenog neznanja i zaboravnosti koji s vremenom, što se više udaljavamo od činjenica, postaje sve veći. Evropa između 1930. i 1949. nije bila današnja Evropa. Emigri­ranje je uvek bolno; onda je čak bilo teže i skuplje ne­go danas. Da biste emigrirali, ne samo što je bilo po­trebno mnogo novca već i „mostobran“, uporište u

152

zemlji u koju ste išli: rođaci ili prijatelji spremni da da­ju garancije ili čak da pruže gostoprimstvo. Prethodnih decenija mnogi Italijani su emigrirali, naročito seljaci, ali su ih na to naterale beda i glad, pri tom su imali upo­rište, ili su verovali da ga imaju; često su ih zvali i bili su lepo prihvaćeni jer u datom mestu nije bilo dovoljno radne snage; i pored toga, za njih i njihove porodice na­puštanje otadžbine bilo je traumatična odluka.

„Otadžbina“55: neće biti na odmet da se zaustavimo kod ovog pojma. Upadljivo se smešta izvan govornog jezika: nijedan Italijan, osim u šali, nikada neće reći „sedam na voz i vraćam se u otadžbinu“. Nosi žig novi­jeg vremena, i nema jednoznačan smisao; nema tačan ekvivalent u drugim jezicima, ne pojavljuje se, koliko ja znam, ni u jednom od naših dijalekata (i to je znak nje­govog učenog porekla i njegove suštinske apstrakcije), niti je u Italiji uvek imao isto značenje. Naime, u zavi­snosti od doba, upućivao je na geografske entitete raz­ličitih razmera, od sela gde smo rođeni i (etimološki) gde su živeli naši očevi, pa do, nakon risorđimenta56, čitave nacije. U drugim zemljama odnosi se recimo na ognjište, ili na rodno mesto; u Francuskoj (a ponekad i kod nas) ovaj pojam je dobio dodatno značenje, u isto vreme dramatično, polemičko i retoričko: zemlja posta­je Patrie kada je ugrožena ili uskraćena.

Za onoga ko odlazi nekud drugde, pojam otadžbine postaje bolan, dok u isto vreme polako bledi; još je Pa- skoli, otišavši (ne čak ni tako daleko) iz svoje Roma-

55 Patria - od latinskog (terrain) patria(m), odnosno „zemlja očeva“. U Italiji se ovaj pojam sve do XVIII veka odnosi na mesto rođenja, grad ili regiju i ima etničku vrednost kojoj se zatim po­stepeno pridružuju etičke i političke vrednosti po ugledu na fran­cuski jezik, pri čemu se značenje pojma patriota menja od „sugra­đanina“ do „onoga ko voli otadžbinu“. Tek krajem veka dobija etičko-političko značenje i odnosi se na čitavu Italiju.

56 Italijanski preporod.

153

nje, „slatki dome“ uzdisao, „ja, moja otadžbina sad je tamo gde živim“. Lučija Mondela je otadžbinu vidljivo poistovećivala s „neravnim vrhovima“ njenih planina koje izranjaju iz voda jezera Komo. Nasuprot tome, u vremenima i u zemljama čestih seoba, kao što su Sje­dinjene Države i Sovjetski Savez, o otadžbini se govo­ri samo u političko-birokratskom kontekstu: gde je og­njište, gde je „zemlja očeva“ tih građana u večitom pokretu? Mnogi od njih ne znaju, niti zbog toga brinu.

Ali Evropa tridesetih godina bila je sasvim druga­čija. Iako već industrijalizovana, ona je i dalje bila du­boko seljačka, ili delimično urbanizovana.57 Za većinu stanovništva, a pre svega za srednju klasu koju nužda nije toliko pritiskala, „tuđina“ je bila daleka i neodre­đena panorama. Pred nacističkom pretnjom, većina lokalnih Jevreja u Italiji, Francuskoj, Poljskoj, pa i u samoj Nemačkoj, radije je ostala u zemlji koju su ose- ćali kao svoju „otadžbinu“, i njihova obrazloženja za to bila su uglavnom ista, razlikujući se od mesta do m esta samo u detaljima.

Teškoće u pripremama za iseljavanja iz zemlje bile su zajedničke svima. Živelo se u vreme ozbiljnih među­narodnih napetosti: evropske granice, koje danas goto­vo ne postoje, bile su praktično zatvorene, Engleska i Amerika odredile su izuzetno niske kvote za useljava­nje. Pa ipak, nad svim tim teškoćama prevladala je jed­na sasvim drugačija, i ona je bila unutrašnje, psihološke prirode. Ovaj zaselak, ili grad, ili kraj, ili narod je moj, tu sam rođen, tu leže moji preci. Govorim njegov jezik, prihvatio sam njegove običaje i kulturu; stvaranju te

57 Stanzialmente urbanizzata - tridesetih godina, udaljenost između grada i sela, i to ne samo u kilometrima, bila je veoma velika: gradovi su bili urbanizovani ali zatvoreni, bez ikakve pokretljivosti, nije bilo migracija sa sela u pravcu gradova koji su za većinu stanovnika, pretežno seljaka, bili upravo ta daleka i nejasna „tuđina“.

154

kulture sam možda i doprineo. Plaćao sam njegove po­reze, poštovao njegove zakone. Bio sam njegove bitke, ne mareći za to da li su pravedne ili nepravedne: stavio sam na kocku svoj život zbog njegovih granica, neki moji prijatelji ili rođaci leže na ratnim grobljima, a i sâm sam, iz poštovanja prema sadašnjoj retorici, stavio svoj život otadžbini pred noge. Ne želim niti mogu da je na­pustim: ako umrem, umreću ,,u otadžbini“, biće to moj način da umrem „za otadžbinu“.

Očigledno da se ovaj moral, pre sedelački i doma­ćinski nego zaista patriotski, ne bi održao da su evrop­ski Jevreji mogli da predvide budućnost. Ne može se reći da nije bilo znakova upozorenja: još od svojih pr­vih knjiga i govora, Hitler je bio jasan, Jevreji su (ne samo oni nemački) paraziti čovečanstva i moraju biti uništeni, kao što se uništavaju štetni insekti. Ali, na­žalost, uznemirujuće misli uvek se izbegavaju: sve do poslednjeg časa, sve dok nacistički (i fašistički) dervi­ši nisu počeli da upadaju u kuće, ljudi su iznalazili na­čine da poreknu znake, da previde opasnost, da uobli­če one pogodne istine o kojima sam govorio na prvim stranicama ove knjige.

To se češće dešavalo u Nemačkoj nego u Italiji. Gotovo svi nemački Jevreji pripadali su buržoaziji i bi­li su Nemci: kao i njihovi navodni sunarodnici, „arijev­ci“, voleli su zakon i red, i ne samo da nisu predvideli već su organski bili nesposobni da zamisle državni te­rorizam, čak ni kada je on već bio prisutan oko njih. Postoji jedan čuveni i nadasve sažet stih Kristijana Morgenšterna, bizarnog bavarskog pesnika (nejevreji- na, i pored prezimena), prikladan baš za ovu priliku, premda napisan još 1910, u pristojnoj, časnoj i legali­stičkoj Nemačkoj koju je Dž. K. Džerom opisao u Tri čoveka u skitnji5S. Taj stih je tako nemački i tako pre­

58 J. K. Jerom e, Three men on the bummel, London 1900.

155

pun značenja da je postao poslovičan, i teško da se mo­že prevesti na italijanski a da pri tom ne bude tek ne­spretno parafraziranje:

Nicht sein kann, was nicht sein darf.59

To je udarna završnica jedne slikovite kratke pe- sme: Palmštrema, beskrajno odanog nemačkog građa­nina, udara automobil u ulici u kojoj je vožnja zabranje­na. Ustaje sav izubijan, i počinje da razmišlja: ako je vožnja zabranjena, vozila ne mogu tuda da se kreću, odnosno ne kreću se. Ergo, nesreća nije mogla da se dogodi: to je „nemoguća stvarnost“, Unmögliche Tat­sache (što je i naslov pesme). Mora da je samo sanjao, jer shodno tome „ne može da postoji nešto što u mo­ralnom pogledu ne srne da postoji“.

Treba se čuvati naknadnog pametovanja i stereoti­pa. Treba se, uopšte uzev, čuvati greške da davna raz­doblja i mesta prosuđujemo pomoću aršina koji vlada­ju danas i ovde: greške koju je utoliko teže izbeći ukoliko je veća razdaljina u prostoru i vremenu. Zbog toga mi, neupućeni, imamo toliko poteškoća da razu- memo biblijske i homerske spise, pa i spise grčkih i la­tinskih klasika. Mnogi tadašnji Evropljani, i ne samo Evropljani, i ne samo tadašnji, ponašali su se i ponaša­ju se kao Palmštrem, osporavajući postojanje onoga što ne bi trebalo da postoji. Prema uvreženom mišlje­nju, koje Manconi oštroumno razlikuje od „zdravog ra­zuma“60, čovek u opasnosti preduzima određene me-

59 Ne može biti što biti ne sme, nem.60 Na italijanskom senso comune (uvreženo mišljenje) i buon

senso (zdrav razum). Često se ova dva pojma prevode jednako, kao zdrav razum, razboritost iako, kao što Manconi ističe, među njima postoji razlika („II buon senso c’era ma se ne stava nasco- sto per paura del senso comune“, odnosno „Zdravog razuma je bilo ali je bio skriven iz straha od uvreženog mišljenja“, Manconi, Verenici).

156

re, pruža otpor ili beži; ali mnoge tadašnje pretnje, ko­je nam danas izgledaju očigledne, u to vreme bile su prekrivene velom namerne neverice, potiskivanja, ve­likodušno razmenjivanih utešnih istina koje su među­sobno delovale kao katalizatori.

Ovde se javlja neminovno pitanje, odnosno protiv- pitanje: u kojoj meri mi, ljudi s kraja veka i milenijuma, živimo bezbedno? A naročito mi, Evropljani? Rekli su nam, i nema razloga za sumnju, da je za svako ljudsko biće na planeti odložena količina nuklearnog eksplozi­va koja odgovara meri od tri do četiri tone tritola; kad bi se upotrebio samo jedan posto te količine, imali bi­smo na desetine miliona mrtvih odmah, i zastrašujuće genetske poremećaje koji bi pogodili čitavu ljudsku vr­stu, štaviše, ukupan živi svet na zemlji, možda sa izu­zetkom insekata. Osim toga, postoji verovatnoća, ako ništa drugo, da bi u našem području, između Atlantika i Urala, između Mediterana i Arktika, mogao da se po­vede neki sveopšti, pa i tradicionalan, pa i pristrasan, treći svetski rat. Ta pretnja je drugačija od one iz tri­desetih godina: ne tako neposredna ali mnogo sveobu- hvatnija; ima veze, po nekima, s demonizmom Istori- je, novim i još nedokučivim, ali nema (zasad) nikakve veze s ljudskim demonizmom. Usmerena je protiv svih, te je stoga naročito „bez svrhe“.

I šta sad? Da li današnji strahovi imaju više ili ma­nje osnova nego ondašnji? Nismo ništa manje slepi za budućnost od naših očeva. Svajcarci i Norvežani ima­ju nuklearna skloništa, ali šta će zateći kad iz njih iza­đu? Ali, tu su Polinezija, Novi Zeland, Ognjena zemlja, Antarktik: možda će ova mesta ostati netaknuta. Da­nas je mnogo lakše dobiti pasoš i izlazne vize: zašto ne idemo, zašto ne napustimo svoju zemlju, zašto ne pobegnemo „pre“?

Pisma Nemaca

Knjiga Ako je to čovek skromnih je razmera, ali po­put kakve lutajuće zveri već četrdeset godina ostavlja za sobom dugačak i zamršen trag. Prvi put je bila obja­vljena 1947. godine u tiražu od 2.500 primeraka, kritika ju je dobro primila, ali je samo delimično rasprodata: preostalih 600 primeraka, smeštenih u jednom skladi­štu u Firenci, nestali su u poplavama s jeseni 1966. Na­kon deset godina „prividne smrti“, vraća se u život 1957. kada izdavačka kuća Einaudi prihvata daje pono­vo objavi. Cesto sam sebi postavljao besmisleno pitanje: šta bi se dogodilo da je knjiga odmah doživela uspeh? Možda ništa posebno: verovatno bih nastavio svoj trud­benički život hemičara koji nedeljom (i to ne svake ne- delje) postaje pisac; ili bi me to možda zaslepilo, pa bih, ko zna koliko uspešno, mahao zastavama pisca u prirod­noj veličini. Pitanje je, kao što rekoh, uzaludno: posao obnavljanja hipotetičke prošlosti, „šta bi bilo daje“, jed­nako je izgubio ugled kao i predviđanje budućnosti.

Uprkos ovom nespretnom početku, knjiga je zapo­čela sopstveni život. Prevedena je na osam-devet jezi­ka, prilagođena za radio i za pozorište u Italiji i u ino- stranstvu, o njoj se razgovaralo u mnogim školama. Za mene je ipak jedna etapa tog njenog krstarenja imala suštinski značaj: prevod na nemački i objavljivanje u Saveznoj Republici Nemačkoj. Kada sam 1959. saznao da je jedan nemački izdavač (Fischer Bücherei) kupio

158

prava za prevod, osetio sam kako me obuzima neko snažno i novo osećanje - dobio sam bitku. Eto, pisao sam te redove ne razmišljajući o nekom posebnom či­taocu; za mene je to bilo ono što sam nosio u sebi, što me je obuzimalo i što sam morao da izbacim: da izgo­vorim, štaviše, da na sav glas viknem s vrha brda; ali onaj ko viče s brda obraća se svima i nikome, zove u prazno. Kad sam saznao za toj ugovor, najednom se sve promenilo i sve mi je postalo jasno: jeste, knjigu sam napisao na italijanskom, za Italijane, za decu, za one koji nisu znali, za one koji nisu hteli da znaju, za one koji još nisu bili rođeni, za one koji su, voljno ili nevoljno, podržali poniženja; ali pravi čitaoci kojima je zapravo bila namenjena, čitaoci koje je ova knjiga ima­la na nišanu, bili su oni, Nemci. Sad je meta naciljana.

Ne treba zaboraviti, prošlo je samo petnaest godi­na od Aušvica: Nemci koji će me čitati bili su upavo „oni“, ne njihovi naslednici. Od ugnjetavača, ili od bez- osećajnih posmatrača, postaće čitaoci: primoraću ih, vezati pred ogledalom. Kucnuo je čas za svođenje ra­čuna, za polaganje karata na sto. A pre svega, čas za razgovor. Nije me zanimala osveta; duboko u sebi ni­sam bio zadovoljan (simboličnim, nepotpunim, pristra- snim) crkvenim prikazanjem iz Nirnberga, ali mi je sa­svim odgovaralo da na više nego pravična vešanja misle drugi, kojima je to zanimanje. Na meni je bilo da shvatim, da ih shvatim. Ne šačicu glavnih krivaca, već njih, narod, one koje sam video izbliza, one među koji­ma su bili regrutovani pripadnici SS jedinica, kao i one druge, one koji su verovali, i one koji su ne verujući ćutali, koji nisu imali ni mrvicu hrabrosti da nas pogle­daju u oči, da nam dobace komadić hleba, da nam šap­nu neku ljudsku reč.

Dobro se sećam tog vremena i tog raspoloženja, i verujem da o ondašnjim Nemcima mogu da sudim bez predrasuda i bez ljutine. Gotovo su svi, ali ipak nisu

159

svi, bili gluvi, slepi i nemi: masa „nemoćnih“ okuplje­na oko jezgra surovih. Gotovo su svi, ali ipak nisu svi, bili sramne kukavice. Upravo ovde, i s olakšanjem, da bih pokazao koliko su mi daleki uopšteni sudovi, želeo bih da ispričam jedan događaj: bio je izuzetak, ali se ipak dogodio.

Novembra 1944. bili smo na radu, u Aušvicu; ja sam se, s dva druga, nalazio u hemijskoj laboratoriji koju sam već pomenuo. Najednom se začu sirena za vazdušnu opasnost, a odmah zatim pojaviše se i bom­barderi: bilo ih je na stotine, po svemu sudeći čekao nas je gadan napad. Na radilištu je postojalo nekoliko bunkera, ali su oni bili za Nemce, nama je bio zabra­njen pristup. Za nas je bilo dovoljno neobrađeno ze­mljište, već pokriveno snegom, u okviru ograđenog dela logora. Svi se stuštismo niz stepenice, zatvoreni­ci i civili, svako prema svom odredištu, ali šef labora­torije, Nemac, tehničar, zadrža nas Haftlinge-hemiča- re: „Vas trojica idete sa mnom“. Zaprepašćeni, potrčali smo za njim prema bunkeru, ali na ulazu je stajao nao­ružani čuvar, sa svastikom na rukavu. Reče mu: ,yi uđite, ostali marš odavde.“ Sef odgovori: „Sa mnom su: ili svi ili niko“, i pokuša da prođe na silu; nastade gušanje. Stražar bi sigurno bolje prošao, bio je snažan, ali na našu sreću zasvira kraj vazdušne opasnosti: me­ta napada nismo bili mi, avioni su nastavili ka severu. Da je (još jedno da je! ali kako odoleti putevima koji se račvaju?), da je među Nemcima bilo više takvih izroda, sposobnih za ovu skromnu hrabrost, tadašnja istorija i današnja geografija bile bi drugačije.

Nisam imao poverenja u nemačkog izdavača. Na­pisah mu jedno gotovo drsko pismo: upozoravao sam ga da slučajno ne izbaci ili promeni i jednu jedinu reč teksta, obavezujući ga da mi šalje rukopis prevoda u

160

delovima, poglavlje za poglavljem, kako bude odmi­cao rad na njemu; hteo sam da proverim vernost pre- voda, ne samo leksičku već onu skrivenu. Zajedno s prvim poglavljem, koje je bilo veoma dobro prevede­no, stiže mi beleška prevodioca, na savršenom itali- janskom. Izdavač mu je pokazao moje pismo: nema razloga da strahujem, ni od izdavača a još manje od njega. Predstavio se: bio je moje godište, dugo godi­na je studirao u Italiji, ne samo što je prevodilac već je i italijanista, stručnjak za Goldonija. I on je bio od onih Nemaca izroda. Mobilisan je, ali mu je nacizam bio mrzak; godine 1941. odglumio je da se razboleo, smešten je u bolnicu, i odobreno mu je da vreme na­vodnog oporavka provede studirajući italijansku knji­ževnost na Univerzitetu u Padovi. Zatim je proglašen privremeno nesposobnim, ostao je u Padovi, i tamo došao u kontakt sa antifašističkim grupama Končeta Markezija61, Menegetija i Pigina.

U septembru 1943. stiglo je italijansko primirje62, i Nemci su za dva dana okupirali severnu Italiju. Moj pre­vodilac se, naravno, pridružio padovanskim partizanima iz jedinica „Pravde i slobode“63, koji su se borili u zoni

61 Concetto Marchesi (1878-1957), iz Katanije, latinista. Autor veoma poznate Istorije latinske književnosti, rektor Uni­verziteta u Padovi.

62 Saveznici su jula 1943. ušli u Italiju, Musolini je smenjen i Nemci su bili zatečeni tim preokretom . U avgustu premeštaju trupe u Italiju i početkom septem bra okupiraju Rim. Badoljevi pregovori sa saveznicima teku sporo i 8. septembra Italija se odlučuje na predaju.

63 „Giustizia e Libertà“ - antifašistički politički pokret koji osnivaju italijanski izgnanici 1929. u Parizu. Revolucionarna propaganda pokreta vrlo brzo dovodi do osnivanja tajnih grupa u Italiji. Između 1931. i 1934. pridružuje se Antifašističkom sabo­ru. Surova represija dovodi ovu organizaciju u veliku krizu. U okviru partizanske borbe spaja se s Partijom akcije, čije su se brigade zvale „G. L.“.

161

Koli Euganei protiv fašista iz Republike Salö64 i protiv njegovih sunarodnika. Nije imao ni trunke sumnje, ose- ćao se pre kao Italijan nego kao Nemac, partizan a ne nacista, pa ipak znao je šta to povlači sa sobom: patnju, opasnost, podozrenje i neprijatnosti; ako ga uhvate Nemci (bio je, naime, obavešten da mu je SS komanda na tragu), smrt u najgorim mukama; osim toga, u svojoj zemlji, etiketu 'dezertera, a možda čak i izdajnika.

Po završetku rata nastanio se u Berlinu, koji tada ni­je bio podeljen zidom već se nalazio pod veoma slože­nim zajedničkim režimom tadašnje „Četvorice Velikih“ (Sjedinjene Američke Države, Sovjetski Savez, Velika Britanija, Francuska). Nakon svoje partizanske pustolo­vine u Italiji, postao je besprekomi bilingvista: govorio je italijanski bez traga stranog naglaska. Prihvatio je da prevodi: Goldonija, na prvom mestu, zato što ga je vo- leo i zato što je dobro poznavao dijalekte Venecijanske pokrajine; iz istog razloga, Rucantea di Anjola Beolka65, dotad nepoznatog u Nemačkoj; ali i italijanske savreme- ne autore - Kolodija, Gadu, D’Ariga, Pirandela. Taj posao nije bio dobro plaćen ili, bolje reći, on je bio previše sa- vestan, te stoga i prespor, da bi njegov radni dan bio pra­vedno nagrađen; ipak, nikada nije odlučio da se zaposli u nekoj izdavačkoj kući. Postoje dva razloga: voleo je nezavisnost, a osim toga, gotovo neopaženo, nekim za­obilaznim putevima, njegove političke greške uticale su

64 „Repubblica di Salö“ - Republika Salö, fašistička vlada sa seđištem u gradu Salö na jezeru Gardi, koju je napravio Musolini 23. 9.1943. nakon pada fašizma. Imala je jurisdikciju nad teritori- jom srednje i severne Italije, koja je bila pod nemačkom okupaci­jom, i predstavljala je u stvari marionetsku vladu nacista. Pala je 25. 4. 1945, posle oslobođenja.

65 Ruzante di Agnolo Beolco, iz Padove, glumac i pozorišni pisac. Osnovao je 1520. svoju pozorišnu trupu koja je izvodila njegove tekstove, najznačajniji primer tendencije prisustva na­rodnog u renesansnom pozorištu.

162

na njegov život. Niko mu to nikada nije otvoreno rekao, ali je jedan „dezerter“, čak i u superdemokratskoj Ne- mačkoj oličenoj u Bonu, pa i u Berlinu podeljenom na četiri sektora, bio persona non grata.

Radovalo ga je prevođenje naslova Ako je to čovek : knjiga mu je odgovarala, potvrđivala je i, uprkos sve­mu, potkrepljivala njegovu ljubav prema slobodi i pravdi; njeno prevođenje bilo je način da nastavi sme- lu i usamljenu borbu protiv svoje zabludele zemlje. U to vreme obojica smo mnogo putovali, i tako među na­ma započe grozničavo dopisivanje. Obojica smo bili perfekcionisti: on, zbog svog zanimanja; ja, jer sam i pored toga što sam našao saveznika, i to valjanog sa­veznika, strahovao da moj tekst ne izbledi, izgubi na­boj i smisao. Po prvi put sam se upuštao u pustolovi­nu, uvek škakljivu, nikad besplatnu, pisca koga prevode, koji gleda kako se njegova vlastita misao pre­vrće, prelama, a njegova reč propušta kroz rešeto, pre­obražava, ili pogrešno shvata, ili možda pojačava ne­kim nenadanim bogatstvom jezika na koji se prevodi.

Još od prvih redova prevoda mogao sam da ustano­vim da su moje „političke“ sumnje u stvari bile neo­snovane: moj partner je bio neprijatelj nacista koliko i ja sâm, njegovo gnušanje nije bilo ništa manje od mog. Ostale su, međutim, jezičke sumnje. Kao što sam već napomenuo u poglavlju posvećenom komunikaciji, moj tekst je, posebno u razgovorima i navodima, zah- tevao jedan mnogo siroviji nemački jezik od njegovog. On, čovek književnosti i istančanog obrazovanja, po­znavao je doduše jezik kasarni (nekoliko meseci je ipak proveo u vojsci), ali mu je neminovno bio nepo­znat iskvaren, često satanski ironičan, žargon koncen­tracionih logora. Svako naše pismo donosilo je spisak predloga i protivpredloga, a ponekad bi se oko jednog jedinog izraza raspalila žestoka rasprava, poput one koju sam opisao na stranicama 93/94. Imali smo jedan

163

ustaljeni obrazac: ja bih mu naznačio neko rešenje, ono koje mi je nametalo zvučno sećanje koje sam takođe već pominjao; on bi se suprotstavio da, „to ne zvuči dobro na nemačkom, današnji čitaoci ne bi razumeli“; ja bih primetio „da se tamo upravo tako govorilo“; i na kraju bismo stigli do rešenja, odnosno do kompromisa. Kasnije me je iskustvo naučilo da su prevođenje i kompromis sinonimi, ali sam ja tada bio opterećen pre- teranim realizmom; hteo sam da ta knjiga, a posebno njeno nemačko izdanje, ne izgubi ništa od one oporo- sti, onog nasilja izvršenog nad jezikom, koje sam uostalom uz mnogo truda pokušao da prenesem u ori­ginalu na italijanskom. Tu se na izvestan način moglo pre govoriti o restauraciji nego o prevođenju: njegov rad je bio, ili sam ja hteo da bude, restitutio in pristi- num 66, prevod na izvorni jezik na kojem su se događa­ji odvili i kojeg se oni tiču. Pre nego knjiga, to je tre ­balo da bude magnetofonska traka.

Prevodilac je shvatio brzo i na pravi način, te smo na kraju dobili u svakom smislu izuzetan prevod: o njegovoj vernosti mogao sam sâm da sudim, njegovu stilsku vrednost kasnije su hvalili svi kritičari. Posta­vilo se pitanje predgovora: izdavač Fischer mi je pred­ložio da ga ja napišem; premišljao sam se, a onda od­bio. Osećao sam neku nejasnu uzdržanost, odbojnost, emotivnu prepreku koja je prekidala tok mojih misli i mog pisanja. Od mene su, naime, tražili da knjigu, to je st svedočenje, prati svojevrstan apel upućen nemač­kom narodu, odnosno završna reč, pridika. Trebalo je đa podignem glas, da stupim na podijum; da se od sve- doka pretvorim u sudiju, propovednika; da iznesem te­orije i tumačenja istorije; da razd' ojim milosrdne od hulja; da s trećeg lica pređem na drugo. Bili su to za­daci koji su prevazilazili moje mogućnosti, zadaci koje

66 Vraćanje na pređašnje, lat.

164

bih najradije prepustio drugima, možda samim čitaoci­ma, Nemcima i onima koji to nisu.

Odgovorih izdavaču da nisam u stanju da napišem predgovor koji ne bi izobličio knjigu, i predložih mu jed­no posredno rešenje: da namesto uvoda knjigu započne odlomkom iz pisma koje sam maja 1960, po završetku naše marljive saradnje, napisao prevodiocu u znak za­hvalnosti za njegov rad. U nastavku ga prepisujem:

... I tako smo stigli do kraja: drago mi je zbog toga, za­dovoljan sam ishodom, zahvalan Vama, a uz sve to i pomalo tužan. Znate, to je jedina knjiga koju sam ikad napisao, i sada kada smo završili njeno prenošenje na nemački, osećam se kao otac čiji je sin postao punole- tan i odlazi svojim putem, i on ne može više da se bri­ne o njemu.

Ali nije samo to. Vi ste sigurno primetili da je La­ger i pisanje o Lageru za mene bilo važna pustolovina koja me je iz korena izmenila, podarila mi zrelost i raz­log za život. Možda zvuči uobraženo: ali evo, danas, ja, logoraš broj 174 517, zahvaljujući Vama mogu da se obratim Nemcima, da ih podsetim na ono što su učini­li, i da im kažem: „Živ sam, i hteo bih da vas shvatim da bih o vama sudio“.

Ja ne verujem da čovekov život nužno ima neki određeni cilj; ali ako razmišljam o svom životu, i o ci­ljevima koje sam dosad sebi postavio, samo jedan od njih prepoznajem vrlo jasno i svesno, a to je upravo taj, da prenesem svedočenje, da nemački narod čuje moj glas, da „odgovorim“ kapou koji je obrisao ruku o moje rame, doktoru Panvicu, onima koji su obesili Po- slednjeg (reč je o ličnostima iz Ako je to čovek) i njiho­vim naslednicima.

Uveren sam da me Vi niste pogrešno shvatili. Ni­kada nisam gajio mržnju prema nemačkom narodu, a i da jesam, dosad bih ozdravio, pošto sam upoznao Vas. Ne razumem, ne podnosim da se o nekom čoveku sudi prema grupi kojoj igrom slučaja pripada a ne prema onome što jeste. (...)

165

Ali ne mogu reći da razumem Nemce: a nešto što se ne može razumeti predstavlja bolnu prazninu, ubod, neprekidni nadražaj koji traži da bude zadovoljen. Na­dam se da će ova knjiga imati nekog odjeka u Nemač- koj: ne samo zbog ambicije već i zato što će mi priroda tog odjeka možda omogućiti da bolje razumem Nemce, da uspokojim taj nadražaj.

Izdavač je prihvatio moj predlog, s kojim se prevo­dilac oduševljeno složio; stoga ova stranica predstavlja uvod u sva nemačka izdanja knjige Ako je to čovek : šta­više, čita se kao sastavni deo teksta. To sam primetio upravo po „prirodi“ odjeka koji se pominje u posled- njim redovima.

On se otelotvoruje u četrdesetak pisama koja su mi napisali nemački čitaoci u periodu od 1961. do 1964. godine: na vrhuncu krize koja je dovela do podi­zanja Zida koji i dan-danas predvaja Berlin i predstavlja jedno od najvećih žarišta nesloga u današnjem svetu: jedino, uz Beringov moreuz, oko kojeg se Amerikanci i Rusi otvoreno sukobljavaju. Sva ta pisma govore o pažljivom čitanju knjige, ali sva odgovaraju, ili nastoje da odgovore, ili odriču postojanje odgovora na otvore­no pitanje u poslednjoj rečenici mog pisma, naime: Da li je moguće razumeti Nemce? Još godinama nakon to­ga, poklapajući se s izlaskom novih izdanja knjige, po­vremeno bi mi i dalje stizala pisma, ali što je datum skoriji to su ona bezbojnija: sad su ti koji pišu već de­çà ili unuci, trauma više nije njihova, nije proživljena u prvom licu. Iskazuju neodređenu solidarnost, nezna­nje i ravnodušnost. Za njih je ta prošlost zaista pro­šlost, nešto poznato po čuvenju. Nisu tipično nemač­ka: osim izuzetaka, mogla bi se lako pomešati s pismima koja još uvek dobijam od njihovih italijanskih vršnjaka, te ću ih stoga u ovom pregledu izostaviti.

166

Prva pisma, ona važna, uglavnom su napisali mlađi ljudi (koji se tako izjašnjavaju, ili se to vidi iz teksta) osim jednog koje mi je 1962. godine poslao doktor T. H. iz Hamburga, i koje prvo prenosim jer želim što pre da ga se oslobodim. Prevodim one bitne delove, poštujući svu njegovu nezgrapnost:

Uvaženi profesore Levi,Vaša knjiga je prvo svedočanstvo preživelih iz

Aušvica koje je stiglo do nas. Duboko je potresla moju suprugu i mene. I pošto se Vi, nakon svih strahota ko­je ste preživeli, još jednom obraćate nemačkom naro­du „da biste shvatili“, „da biste pobudili neki odjek“, usuđujem se da pokušam da dam odgovor. Ali to neće biti ništa drugo do odjek; „shvatiti“ takve stvari ne može niko! (...)

... od čoveka koji nije u miru s Bogom sve se mo­že očekivati: on nema kočnice, nema obzira! I priliče mu stoga reči iz Postanja (8, 21): „Što je misao srca čo- vječijega zla od malena“67, reči koje su, ne tako davno, objasnila i dokazala strašna otkrića Frojdove psihoana­lize u oblasti nesvesnog, Vama nesumnjivo poznata. Svagda se događalo „da se Đavo raspomami“, bezob­zirno i besmisleno: progon Jevreja i hrišćana, istreblji­vanje čitavih naroda u Južnoj Americi, Indijanaca u Se- vernoj, Ostrogota u Italiji pod vodstvom Narzesa68, strašni progoni i masakri za vreme Francuske i ruske revolucije. Ko može da „shvati“ sve to?

Vi, međutim, sigurno očekujete poseban odgovor na pitanje zašto je Hitler došao na vlast i zašto kasnije nismo zbacili njegov jaram. Naime, 1933. (...) sve umerene stranke su nestale i ostalo je samo da biramo između Hitlera i Staljina, nacionalsocijalista i komuni­sta, čije su snage bile gotovo jednake. Komuniste smo

67 Biblija, Stari zavet, izdanje Biblijskog društva, Beograd 1992, u prevodu Đure Daničića.

68 Vizantijski general, Justinijanov poverljiv čovek, poslat u Italiju gde je razbio Ostrogote a potom bande Franaka i Germana.

167

poznavali po raznim velikim pobunama posle Prvog svetskog rata. Hitler nam je bio sumnjiv, ali nam se či­nilo da je manje zlo. Da su sve njegove lepe reči bile laž i prevara, to u početku nismo primetili. U spoljnoj politici je redao uspeh za uspehom; sve države su s njim imale diplomatske odnose, papa je prvi sklopio konkordat. Ko je mogao pretpostaviti da jašemo na le­đima (sic) kriminalca i prevaranta? Kako bilo da bilo, prevarenima se svakako ne može pripisati nikakva kri­vica: kriv je jedino prevarant.

A sad ono najteže pitanje, njegova bezumna mr­žnja prema Jevrejima: pa evo, ta mržnja nikada nije bi­la narodna. Nemačka je s punim pravom važila za ze­mlju koja je bila najveći prijatelj Jevreja na svetu. Tokom čitavog perioda Hitlerove vlasti, sve do njego­vog kraja, koliko ja znam i koliko sam čitao, nikada nije zabeležen ni jedan jedini slučaj spontanog vređanja ili napada uperenih protiv nekog Jevrejina. Uvek samo (izuzetno opasni) pokušaji spašavanja.

Dolazim sada do drugog pitanja. Pobuna u totali­tarnoj državi je nemoguća. Čitav svet, svojevremeno, nije mogao da pomogne Mađarima. (...) A mi smo još manje mogli (da se suprotstavimo) sami. Osim svih pokreta za oslobođenje, ne treba zaboraviti da je samo 20. jula 1944. pogubljeno na hiljade oficira. To već nije bila „mala klika“, kako je kasnije rekao Hitler.

Dragi profesore Levi (dopuštam sebi da Vam se tako obratim, jer onome ko je pročitao Vašu knjigu možete biti samo dragi), nemam izvinjenja, nemam objašnjenja. Krivica je strašan teret za moj jadni na­rod, prevaren i zaveden. Radujte se životu koji vam je ponovo dat, miru i Vašoj lepoj Domovini koju i sam poznajem. I na mojoj polici za knjige nalaze se Dante i Bokačo.

Vaš iznad svega odani T. H.

Ovom pismu, verovatno bez muževljevog znanja, frau H. je dodala nekoliko lakonskih redova, koje tako- đe prevodim doslovno:

168

Kada jedan narod suviše kasno prizna sebi da je po­stao zatočenik đavola, ubrzo dolazi do nekih psihičkih promena:

1) Podstiče se zlo koje postoji u ljudima. Ishod to­ga je da se rađaju razni panvici, kapoi koji brišu ruku o rame nezaštićenih.

2) Nasuprot tome, odatle nastaje i aktivno suprot­stavljanje nepravdi onih koji su same sebe i svo­ju porodicu (sic) žrtvovali zarad mučeništva, ali bez vidljivog uspeha.

3) Ostaje velika masa onih koji, da bi spasli vlastiti život, ćute i ostavljaju brata u nevolji.

Mi to priznajemo kao svoju krivicu pred Bogom i ljudima.

Često sam razmišljao o ovom neobičnom bračnom paru. On, čini mi se tipičan primerak širokih masa ne- mačke građanske klase: nacista, ali ne fanatik već opor­tunista, koji se pokajao kada je trebalo da se pokaje, do­voljno glup da misli da ću poverovati u njegovu pojednostavljenu verziju novije istorije, i da ima smelo- sti da se poziva na povratnu odmazdu Narzesa i Ostro- gota. Ona, nešto manje licemerna od muža, ali verski zatucanija.

Odgovorio sam im jednim dugačkim pismom, mo­žda jedinim gnevnim pismom koje sam ikada napisao. Da nijedna crkva nema oproštaj sledbenika đavola, ni­ti dopušta da se radi opravdanja vlastita krivica pripi­suje đavolu. Da se za krivice i greške mora odgovara­ti lično, inače bi svaki trag civilizacije nestao s lica zemlje, kao što je zaista i nestao u Trećem rajhu. Da su njegovi izborni podaci mogli da prođu kod nekog deteta: na političkim izborima novembra 1932, posled- njim slobodnim izborima, nacisti su dobili čak 196 me- sta u Rajhstagu, ali pored komunista, sa 100 mesta, so­cijaldemokrati, koji sigurno nisu bili ekstremisti, štaviše, Staljin ih je prezirao, imali su 121 mesto. Da,

169

pre svega, na svojoj polici za knjige, pored Dantea i Bo- kača, držim Mein Kampf, Moju borbu koju je Adolf Hi­tler napisao mnogo godina pre nego što je došao na vlast. Taj zlokobni čovek nije bio prevarant. Bio je do- sledan fanatik, kranje jasnih ideja: nikada ih nije pro- menio niti ih je ikada krio. Onaj ko je glasao za njega nesumnjivo je glasao za njegove ideje. U toj knjizi je sve: krv i zemlja, životni prostor, Jevrejin kao večni neprijatelj, Nemci - oličenje „najuzvišenije kulture na kugli zemaljskoj“, dok se ostale zemlje otvoreno sma­traju oruđem u službi nemačke vladavine. To nisu „1е- pe reči“; možda je Hitler rekao i neke druge stvari, ali ovo nikada nije porekao.

Što se tiče Nemaca koji su pružili otpor, neka im je na čast ali, istini za volju, zaverenici koji su se po­bunili 20. jula 1944. učinili su to prekasno. I na kraju, napisah:

Vaša najdrskija tvrdnja, svakako bez premca, odnosi se na nepopularnost antisemitizma u Nemačkoj. Bio je temelj nacističke misli, još od samog početka i nje­gova je priroda bila mistična: Jevreji nisu mogli da bu­du „od Boga izabran narod“ pošto su to već bili Nem­ci. Ne postoji nijedna stranica ispisana Hitlerovom rukom, nijedan govor koji je održao a da se u njima ne potkrepljuje do opsednutosti mržnja prema Jevreji- ma. Nije bio nevažan za nacizam: bio je njegova ideo­loška okosnica. Uostalom, kako je mogao narod koji važi za „najvećeg prijatelja Jevreja“ da glasa za naci­stičku stranku i da kliče čoveku koji je Jevreje progla­sio za prve neprijatelje Nemačke, a „davljenje judej­ske hidre“ za prvi cilj svoje politike?

Što se tiče spontanih uvreda i napada, sâma Vaša rečenica je uvredljiva. Pred milionima i milionima mrtvih, čini mi se da je besmisleno i odurno raspra­vljati da li je bilo ili nije spontanih progona: uostalom, Nemci imaju vrlo malo sklonosti ka spontanom. Ali Vas mogu podsetiti da niko nije terao nemačke indu­

170

strijalce da zapošljavaju izgladnele robove, jedino nji­hova zarada; da niko nije primorao firmu Topf (danas cveta i radi punom parom u Vizbadenu) da gradi ogromne višestruke krematorijume u Lagerima; da su možda esesovci dobijali naređenja da ubijaju Jevre- je, ali da se esesovskim odredima pristupalo dobro­voljno; da sam ja sâm našao u Katovicama, posle oslobođenja, gomile paketa sa formularima u kojima se glavama nemačkih porodica davalo ovlašćenje da besplatno preuzimaju odeću i obuću za odrasle i za decu iz skladišta u Aušvicu; zar se niko nije zapitao odakle dolaze tolike dečije cipelice? I zar nikada niste čuli za izvesnu Kristalnu noć? ili mislite da je svaki pojedinačni zločin počinjen te noći bio nametnut po sili zakona?

Da je pokušaja da se pomogne bilo, to znam, i znam da su bili opasni; kao što znam, pošto sam živeo u Italiji, da je ,,u jednoj totalitarnoj državi pobuna ne­moguća“; ali znam da postoji hiljadu načina, mnogo manje opasnih, da se pokaže vlastita solidarnost sa ugnjetavanima, da su se oni u Italiji često sretali, čak i posle nemačke okupacije, a da se u Hitlerovoj Ne­mačkoj njima suviše retko pribegavalo.

Ostala pisma su sasvim drugačija: oslikavaju jedan bolji svet. Moram ipak da naglasim da se, uz svu želju za oprostom, ne mogu smatrati „reprezentativnim uzorkom“ ondašnjeg nemačkog naroda. Moja knjiga je, pre svega, štampana u nekoliko desetina hiljada primeraka, što znači da ju je možda pročitao jedan na hiljadu stanovnika Savezne Republike: nekolicina njih kupila ju je slučajno, ostali zato što su na neki način bili pripremljeni za sudar sa činjenicama, osvešćeni, spremni da to prime. Od tih čitalaca, samo četrdese­tak je, kao što sam već rekao, odlučilo da mi piše.

Za četrdeset godina rada, već sam se zbližio s tim jedinstvenim likom, čitaocem koji piše autoru. Može da potiče iz dva sasvim različita sveta, jedan je blago­

171

rodan, drugi odbojan: retki su prelazni slučajevi. Prvi pričinjavaju radost i od njih se uči. Knjigu su pročitali pažljivo, često više puta; voleli su je i razumeli, pone­kad bolje i od samog autora; smatraju da ih je oboga­tila; otvoreno iznose svoj sud, ponekad svoje kritike; blagodare piscu na njegovom delu; često ga izričito oslobađaju odgovora. Drugi dosađuju i uludo vam tra­če vreme. Kočopere se; hvale se svojim zaslugama; često imaju rukopise u ladici i ne libe se da otvoreno pokažu svoju nameru da iskoriste knjigu i autora ve- rući se uz njih poput bršljana uz stablo; među njima čak ima dece ili tinejdžera koji pišu da bi se razmeta- li, iz opklade, zbog autograma. Četrdeset Nemaca s kojima sam imao prepisku, i kojima uz zahvalnost po­svećujem ove stranice, pripadaju (osim već navede­nog gospodina T. H., koji je slučaj za sebe) onom pr­vom svetu.

L. I. je bibliotekarka iz Vestfalije; priznaje da se našla pred silovitim iskušenjem da u pola čitanja za­tvori knjigu „da bi izbegla slike koje ona oživljava“, ali da se odmah postidela zbog tog sebičnog i kukavičkog nagona. Piše:

Vi u uvodu izražavate želju da shvatite nas Nemce. Morate verovati kada Vam kažemo da ni mi sami ne umemo da razumemo sebe, ni ono što smo učinili. Kri­vi smo. Ja sam rođena 1922, odrasla sam u Gornjoj Šle- ziji, nedaleko od Aušvica, ali u ono vreme uistinu ni­sam ništa znala (molim Vas, nemojte uzeti ovu tvrdnju kao pogodan izgovor, već samo kao činjenicu) o gro­znim stvarima koje su se činile na samo nekoliko kilo­metara od nas. Pa ipak, barem do izbijanja rata, imala sam prilike da povremeno sretnem osobe s jevrejskom zvezdom, i nisam ih primila u kuću, nisam ih ugostila kao što bih učinila s drugima, nisam se založila za njih.

172

To je moja krivica. Mogu progutati tu svoju strašnu la- komislenost, kukavičluk i sebičnost jedino ako raču­nam na hrišćanski oprost.

Kaže, osim toga, da je član „Aktion Sühnezeic­hen“ („Akcija pokajanja“), evangelističkog udruženja mladih koji provode letnje raspuste van zemlje, na ob­novi gradova koji su najviše stradali zbog nemačkog rata (ona je bila u Koventriju). Ne kaže ništa o svojim roditeljima, i to je znak: ili su znali, a nisu s njom raz­govarali; ili nisu znali, što znači da s njima nisu razgo­varali oni koji su o „onom svetu“ znali, železničari na konvojima, magacioneri, hiljade nemačkih radnika iz fabrika i rudnika u kojima su se smrtno mučili radni- ci-robovi, jednom rečju, ko god nije zatvarao oči. Po- noviću: to što nisu imali hrabrosti da progovore bila je prava, kolektivna, opšta krivica gotovo svih ondašnjih Nemaca.

M. S. iz Frankfurta ne kazuje ništa o sebi i oprezno traži otklon i opravdanja: i to je znak.

... Vi pišete da ne razumete Nemce. (...) Kao Nemac, osetljiv na užas i na sramotu, i čovek koji će do kraja svojih dana biti svestan da su taj isti užas počinili ljudi iz njegove zemlje, imam osećaj kao da me Vaše reči prozivaju pred porotu, i želim da odgovorim.

Ni ja ne razumem ljude kao što je onaj kapo koji je obrisao ruku o Vaše rame, kao što su Panvic, Ajhman i svi drugi koji su izvršavali neljudska naređenja ne shvatajući da se vlastita odgovornost ne može izbeći zaklanjanjem iza odgovornosti drugih. Ko može, kao

‘ Nemac, da ostane ravnodušan i da ne oseća duboku patnju zbog činjenice da je u Nemačkoj postojalo mno­go fizičkih izvršilaca jednog zločinačkog sistema, i da je sve to bilo moguće zahvaljujući upravo velikom broju osoba spremnih da to učine?

No da li su to „Nemci“ i da li se uopšte srne govo­riti „о Nemcima“, ili „о Englezima“, ili „о Italijanima“,

173

ili „o Jevrejima“ kao o jednom jedinstvenom entitetu? Vi ste izneli zamerke Nemcima koje ne shvatate (...): hvala Vam na tim Vašim recima, ali molim Vas da ne zaboravite daje bezbroj Nemaca (...) propatilo i umrlo u borbi protiv nepravde. (...)

Želeo bih svim svojim srcem da mnogi moji suna- rodnici pročitaju Vašu knjigu, da mi, Nemci, ne posta­nemo lenji i ravnodušni, već naprotiv, da u nama osta­ne budna svest o tome koliko nisko može pasti čovek koji postane mučitelj svog bližnjeg. Ako tako bude, Va­ša knjiga će moći da doprinese da se sve to ne ponovi.

M. S. sam odgovorio zbunjeno: s onom istom zbu­njenošću koju sam, uostalom, osećao dok sam odgova­rao svim tim ljubaznim i učtivim sagovornicima, pri­padnicima naroda koji je uništio moj (i mnoge druge). U suštini, reč je o istoj nelagodnosti koja se uočavala kod oglednih pasa u neurologiji (uslovljenih da na je­dan način reaguju na krug, a na drugi na kvadrat) u tre­nucima kada kvadrat počne da se zaobljuje i da liči na krug: psi bi ostali zatečeni ili bi pokazivali znake ner­voze. Između ostalog, napisao sam mu:

Slažem se s Vama: opasno je, nedopustivo, govoriti o „Nemcima“, ili bilo kom drugom narodu kao o jednom jedinstvenom entitetu, bez razlike, i sve pojedince podvesti pod jedan sud. Pa ipak, ne mogu da porek- nem da svaki narod ima neki svoj duh (inače, ne bi bio narod); Deutschtum, italijanstvo, hispanidad: sve je to zbir tradicija, običaja, istorije, jezika, kulture. Ko u se­bi ne oseća taj duh, koji je nacionalan u najboljem smi­slu te reči, ne samo da ne pripada u potpunosti svom narodu već se ne uklapa ni u ljudsku civilizaciju. I za­to, dok držim da je silogizam „svi Italijani su strasni; ti si Italijan, znači ti si strastan“ krajnje bezuman, ve- rujem da je dopustivo, u izvesnim granicama, da se očekuje od svih Italijana, ili Nemaca, i tako dalje, jed­no određeno kolektivno ponašanje pre nego neko dru­go. Tu će svakako biti pojedinačnih izuzetaka, ali je,

174

po mom mišljenju, moguće neko razborito, probabili- stičko predviđanje. (...)

Biću iskren s Vama: koliko ima Nemaca u genera­ciji starijoj od 45 godina koji su zaista svesni onoga što se u ime Nemačke dogodilo u Evropi? Sudeći po uzne­mirujućem ishodu nekih suđenja, plašim se da ih je malo: zajedno sa tužnim i milosrdnim glasovima, ču­jem i one druge koji odudaraju, kreštave, suviše pono­sne na moć i bogatstvo današnje Nemačke.

I. J. iz Stokholma je socijalna radnica. Kaže mi:

To što Vam je uspelo da iz Vaših zapisa ne progovara ljuta mržnja prema nama Nemcima, zaista je pravo ču­do, i treba da nas navede na stid. Zbog toga bih htela da Vam zahvalim. Među nama, nažalost, još uvek ima onih koji odbijaju da poveruju da smo mi Nemci zaista poči­nili takve neljudske strahote nad jevrejskim narodom. Naravno, to odbijanje proizlazi iz različitih razloga, mo­žda samo iz činjenice da razum prosečnog građanina ne prihvata mogućnost postojanja tako dubokog zla među nama, „zapadnim hrišćanima“.

Dobro je što je Vaša knjiga objavljena ovde, i što će tako doneti svetlosti mnogim mladim ljudima. Mo­ći će da se stavi u ruke i nekih starijih, možda; ali za to je, u našoj „uspavanoj Nemačkoj“, potrebna izvesna građanska hrabrost.

Odgovorio sam joj:

... da to što ja ne osećam mržnju prema Nemcima mnoge iznenađuje, a ne bi trebalo. Naime, ja razumem mržnju, ali jedino „ad personam“. Kad bih bio sudija, i pored gušenja mržnje koju bih sigurno osećao, ne bih se dvoumio da osudim na najteže kazne, pa čak i smrtnu, mnoge krivce koji dan-danas nesmetano žive na nemačkom tlu, ili u drugim zemljama sumnjivog gostoprimstva; ali bi me užasnulo kad bi makar samo jedna nevina osoba bila kažnjena za krivicu koju nije počinila.

175

Za nas Nemce koji nosimo veliki teret svoje prošlosti, i (sam Bog zna) svoje budućnosti, Vaša knjiga je više od potresne priče: ona je pomoć, usmerenje na kojem Vam zahvaljujem. Ništa ne mogu navesti kao opravdanje; ni­ti verujem da krivica (ta krivica) može lako izbledeti. (...) Koliko god nastojao da se odvojim od zlih duhova prošlosti, ja ipak uvek ostajem pripadnik ovog naroda, koji volim i koji je kroz vekove jednako za sobom osta­vio kako dela uzvišenog mira tako i druga puna demon­ske opasnosti. U tom suočavanju s našom istorijom, svestan sam da je u meni pohranjena i veličanstvenost i krivica mog naroda. I zato stojim pred Vama kao sau- česnik onoga ko počini nasilje nad Vašom sudbinom i nad sudbinom Vašeg naroda.

W G. je rođen 1935. u Bremenu; istoričar i socio­log, aktivista u Socijaldemokratskoj partiji:

... na kraju rata bio sam još dete; ne mogu preuzeti na sebe nijedan deo krivice za zastrašujuće zločine koje su počinili Nemci; pa ipak, stidim se. Mrzim zločince koji su mučili Vas i Vaše drugove, i mrzim njihove sau- česnike, a mnogi od njih su još u životu. Vi pišete da ne možete da shvatite Nemce. Ukoliko mislite na krv­nike i njihove pomoćnike, onda ni ja ne mogu da ih shvatim: ali se nadam da ću imati snage da se protiv njih uspešno borim ako se dogodi da ponovo iskrsnu na istorijskoj pozornici. Govorio sam o „stidu“: hteo sam da iskažem to osećanje, da ono što je tada počinila nemačka ruka nije trebalo nikada da se dogodi niti je s tim ikada trebalo da se slože ostali Nemci.

Sa H. L., gimnazijalkom iz Bavarske, stvari su po­stale složenije. Prvi put mi je pisala 1962; njeno pi­smo je bilo posebno živo i otvoreno, rasterećeno one olovne turobnosti koja obeležava gotovo sva ostala, čak i ona s najboljim namerama. Verovala je da pre

W. A., lekar, p iše iz Virtemberga:

176

svega očekujem „odjek“ od važnih osoba, zvaničnika, a ne od neke devojke, ali „oseća se prozvanom, kao naslednik i saučesnik“. Zadovoljna je obrazovanjem koje dobija u školi i onim što su je naučili o novijoj istoriji njene zemlje, ali nije uverena „da jednoga da­na nedostatak mere svojstven Nemcima neće ponovo provaliti, u nekom drugom ruhu i usmeren ka drugim ciljevima“. Žali što njeni vršnjaci odbacuju politiku „kao nešto prljavo“. Ustala je na „žestok i nedoličan“ način protiv jednog sveštenika koji je ogovarao neke Jevreje, i protiv svoje nastavnice ruskog, Ruskinje koja je krivila Jevreje za Oktobarsku revoluciju i sma­trala da je Hitlerov pokolj pravedna kazna. U tim tre ­nucima osećala je „neizrecivu sramotu što pripada najvarvarskijem od svih naroda“. „Osim toga, izvan svakog misticizma ili sujeverja“, uverena je „da ni mi Nemci nećemo izmaći pravednoj kazni za ono što smo počinili.“ Oseća da na neki način ima pravo, šta- više da je dužna da ustvrdi „da smo mi, deca jedne generacije bremenite krivicom, potpuno svesni toga, i da ćemo nastojati da ublažimo bol i strahote počinje­ne juče kako se ne bi ponovile sutra“.

Pošto mi se učinilo da pred sobom imam pametnu sagovornicu, „svežu“ i bez predrasuda, otpisao sam joj i zamolio da mi pošalje preciznije informacije o situa­ciji u tadašnjoj Nemačkoj (bilo je to vreme Adenauera); što se tiče njene strepnje od kolektivne „pravedne ka­zne“, pokušao sam da je uverim da kolektivna kazna ne može biti pravedna, i obratno. Povratnom poštom poslala mi je razglednicu, u kojoj mi je napisala da mo­ja'molba zahteva određen istraživački rad; da se str­pim, čim bude mogla poslaće mi iscrpan odgovor.

Dvadeset dana nakon toga primio sam njeno pismo od 23 stranice: jednom rečju, pravi diplomski rad na­stao zahvaljujući predanosti s kojom se posvetila raz­govorima obavljajući ih lično, telefonom ili pismeno.

177

I ova sjajna đevojka, premda u dobroj nameri, bila je sklona Masslosigkeitu, nedostatku mere koji je sama osudila, ali se izvinjavala, s komičnom iskrenošću: „Imala sam malo vremena, stoga su mnoge stvari ko­je sam mogla da skratim ostale takve kakve su“. Pošto ja nisam masslos, zadovoljiću se sažimanjem i navodi­ma onih delova koji mi se čine značajnim.

... volim zemlju u kojoj sam odrasla, obožavam svoju majku, ali ne mogu da osećam simpatije za Nemca kao posebnu ljudsku vrstu: možda zato što mi se čini da je još uvek previše obeležen onim svojstvima koje je u bliskoj prošlosti tako otvoreno ispoljio, ali možda i zato što u njemu mrzim samu sebe, pošto prepoznajem svoju suštinsku sličnost s njim.

Na moje pitanje o školi, odgovara (uz pisane doka­ze) da je svojevremeno, po nalogu saveznika, čitav na­stavni kadar prošao kroz sito „denacifikacije“ koja je sprovedena krajnje nestručno, a uz to je bila i naveli­ko ometana; uostalom, drugačije nije ni moglo biti: u suprotnom, trebalo je isključiti čitavu jednu generaci­ju. U školama se predaje novija istorija, ali se malo go­vori o politici; tu i tamo probija nacistička prošlost, u raznim tonovima: nekolicina nastavnika se njome hva­li, nekolicina je prikriva, vrlo mali broj tvrdi da je otpo­ran na nju. Jedan mladi nastavnik joj je rekao:

Učenici se veoma zanimaju za taj period, ali se bune čim jjočne da im se govori o kolektivnoj krivici Nema­ca. Štaviše, mnogi tvrde da im je preko glave svih tih ,,mea culpa“ o kojima se piše u štampi i o kojima priča­ju njihovi nastavnici.

H. L. komentariše:

... upravo taj otpor dece protiv ,,mea culpa“ pokazuje da je problem Trećeg rajha za njih i dalje jednako ne- rešen, razdražujući i tipično nemački, kao što je to i

178

za sve one koji su u njemu živeli pre njih. Tek kada ova osetljivost bude nestala, moći će objektivno da se razmišlja.

Na drugom mestu, govoreći o ličnom iskustvu, H. L. piše (vrlo razumno):

Profesori nisu izbegavali probleme; naprotiv, govorili su o metodama nacističke propagande, potkrepljujući svoja izlaganja novinama iz tog doba. Pričali su kako su, kao mladi, sledili taj novi pokret nekritično i s ushićenjem, govorili o omladinskim skupovima, o sportskim organi­zacijama, itd. Mi, učenici, vatreno smo ih napadali, mada danas mislim da je to bilo nepravedno: kako možemo da ih optužimo za to da su lošije od odraslih procenili situ­aciju i predvideli budućnost? A mi, da li bismo mi na nji­hovom mestu umešnije razotkrili satanske metode koji­ma je Hitler pridobio omladinu za svoj rat?

Obratite pažnju: opravdanje je isto kao ono kojim se poslužio doktor T. H. iz Hamburga. Uostalom, nije­dan svedok tog vremena nije osporio Hitleru njegovu zaista demonsku moć ubeđivanja, istu onu koja mu je išla naruku u njegovim političkim kontaktima. To se može prihvatiti od mladih koji pokušavaju, što je sa­svim razumljivo, da oslobode krivice čitavu generaciju svojih očeva; ali ne od kompromitovanih odraslih ljudi, i lažnih pokajnika, koji pokušavaju da svedu krivicu na jednog jedinog čoveka.

H. L. mi je poslala još mnogo pisama, izazivajući u meni dvojake reakcije. Opisala mi je svog oca, nespo­kojnog muzičara, stidljivog i osećajnog, koji je umro kada je bila mala: da li je u meni tražila oca? Kretala se između dokumentarne ozbiljnosti i dečije mašte. Po­slala mi je kaleidoskop, i napisala:

... I o Vama sam stvorila vrlo određenu sliku: nakon što ste umakli strašnom usudu (oprostite mi na drskosti), Vi lutate po našoj zemlji, koja Vam je i dalje tuđa, kao u

179

kakvom ružnom snu. I mislim da bi trebalo da Vam sa-šijem haljine poput onih koje nose junaci u legendama,da vas štite od svih opasnosti na svetu.

Nisam se prepoznao u toj slici, ali joj to nisam na­pisao. Odgovorio sam da se te haljine ne mogu dariva­ti: svako treba sâm da ih izatka i sašije. H. L. mi je po­slala dva romana Hajnriha Mana iz ciklusa Henri IV, koja nažalost nikada nisam imao vremena da pročitam; a ja sam sredio da dobije nemački prevod Primirja, ko­ji se u međuvremenu pojavio. Decembra 1964. poslala mi je iz Berlina, gde se preselila, par zlatnih dugmadi za manžetne, koje je naručila od jedne svoje prijatelji­ce zlatarke. Nisam imao srca da ih joj vratim; zahvalio sam, ali sam je zamolio da mi više ne šalje ništa. Iskre­no se nadam da nisam uvredio tu u duši plemenitu osobu; nadam se da je razumela razlog mog protivlje­nja. Otad više nemam vesti od nje.

Za kraj sam ostavio prepisku s gospođom Heti S. iz Vizbadena, svojom vršnjakinjom, budući da predstavlja posebno poglavlje, i po kakvoći i po obimu. Sama za sebe, moja fascikla „HS“ deblja je od one u kojoj ču­vam sva druga „pisma Nemaca“. Naša prepiska traje šesnaest godina, od oktobra 1966. do novembra 1982. Osim pedesetak njenih pisama (često na četiri i više stranica) i mojih odgovora, u njoj se nalaze i kopije is­to toliko pisama koje je ona pisala svojoj deci, prijate­ljima, drugim piscima, izdavačima, lokalnim vlastima, novinama ili časopisima, i koje je smatrala toliko va­žnim daje morala da mi pošalje kopiju; osim toga, iseč- ci iz novina i prikazi knjiga. Neka od njenih pisama su „cirkularna“: pola strane je fotokopija, ista za različite primaoce, ostatak strane, prazna polovina, ispisan je rukom i to su uglavnom vesti ili pitanja lične prirode.

180

Gospođa Heti mi je pisala na nemačkom, nije znala ita- lijanski; u početku sam joj odgovarao na francuskom, zatim sam shvatio da ne razume baš najbolje i dugo sam joj pisao na engleskom. Kasnije, uz njen zadovolj­ni pristanak, pisao sam joj na svom nesigurnom ne­mačkom, u dva primerka; jedan mi je vraćala, ispra­vljen ,,s komentarima“. Sreli smo se samo dvaput: u njenoj kući, za vreme jednog mog grozničavog poslov­nog putovanja u Nemačku, i u Torinu, za vreme jednog njenog letovanja, ništa manje grozničavog. Ti susreti nisu bili značajni: pisma vrede mnogo više.

Njeno prvo pismo takođe je polazilo od problema „razumevanja“, ali je imalo energičan i živ ton koji ga je izdvajao od svih ostalih. Moju knjigu je dobila od jednog zajedničkog prijatelja, istoričara Hermana Langbajna, mnogo kasnije, kada je prvo izdanje već bi­lo rasprodato. Kao savetnik za kulturu u pokrajinskoj vladi, tražila je načine da se odmah štampa novo izda­nje, i napisala mi je:

Vi sigurno nikada nećete uspeti da razumete „Nem­ce“: ne uspevamo ni mi sami, jer su se tada dogodile stvari koje nikada, ni po koju cenu, nisu smele da se dogode. To je imalo za posledicu da su reči kao ,,Ne- mačka“ i „Otadžbina“ za mnoge od nas zauvek izgubi­le svoje prvobitno značenje: pojam „domovine“ za nas se ugasio. (...) Apsolutno je nedopustivo zaboraviti. Zbog toga su za nova pokolenja značajne knjige kao što je Vaša, koje na tako ljudski način opisuju neljudsko. (...) Možda vi ne shvatate u potpunosti koliko toga je­dan pisac može prećutno da kaže o sebi - te stoga i o

‘ Čoveku uopšte. Upravo to daje težinu i vrednost sva­kom poglavlju Vaše knjige. Najviše od svega su me po­godile Vaše Stranice o laboratoriji u Buni: tako ste da­kle vi logoraši videli nas slobodne!

U nastavku priča o jednom ruskom zatvoreniku koji joj je s jeseni donosio ugalj u podrum. Bilo joj je

181

zabranjeno da razgovara s njim: ona bi mu gurnula u džep hranu i cigarete, a on bi, u znak zahvalnosti, uz­viknuo: „Heil Hitler!“ Međutim, nije joj bilo zabranje­no (o razmerama lavirinta hijerarhije i zabrana u koji se tadašnja Nemačka pretvorila - i to samo kako bi se istakle razlike! - govore čak i „pisma Nemaca“, a po­sebno njena, mnogo više nego što na prvi pogled iz­gleda) da razgovara s jednom mladom radnicom, „do­brovoljcem“, inače Francuskinjom: preuzimala ju je iz njenog logora, odvodila je kući, čak ju je povremeno vodila i na koncerte. U logoru, devojka nije mogla po­šteno da se opere i imala je vaške. Heti nije mogla da joj to kaže, osećala se neprijatno, i zbog tog osećanja se stidela.

Na to njeno prvo pismo odgovorio sam da je moja knjiga doista imala odjek u Nemačkoj, ali upravo među onim Nemcima kojima je bila najmanje potrebna: po­kajnička pisma pisali su mi nevini, ali ne i krivci. Oni su, što je razumljivo, ćutali.

U pismima koja su usledila, Heti mi je (zvaću je ta­ko jer je jednostavnije, mada nikada nismo prešli na „ti“) malo-pomalo, na neki posredan način, oslikala svoj portret. Njen otac, pedagog po zanimanju, bio je aktivista Socijaldemokratske partije još od 1919; kada je 1933. Hitler došao na vlast, odmah je izgubio posao, nizali su se upadi i pretresi i ekonomski problemi, po­rodica je morala da se preseli u manji stan. Heti je 1935. bila izbačena iz liceja zato što je odbila da uđe u hitlerovsku omladinsku organizaciju. Udala se 1938. za jednog inženjera iz koncerna IG Farben (odatle njeno zanimanje za „laboratoriju u Buni“!) s kojim je ubrzo dobila dva sina. Posle atentata na Hitlera, 20. jula 1944, njen otac je bio deportovan u Dahau, a njen brak zapao je u krizu jer suprug, premda nije bio član partije, nije mogao da podnese da Heti izlaže opasnosti sebe, njega i decu kako bi „radila ono što je radila“, odnosno kako

182

bi svake sedmice nosila malo hrane na kapije logora u kojem je njen otac bio zatvoren:

... njemu se činilo da su naši napori apsolutno bez­umni. Jednom smo sazvali porodični savet kako bi­smo videli ima li načina da se pomogne mom ocu, i ako ima koji su; ali on je samo rekao: „Pomirite se sa sudbinom: više ga nećete videti“.

Međutim, otac se po završetku rata vratio, ali je ličio na sablast (nekoliko godina kasnije je umro). Budući da mu je bila veoma privržena, Heti je osećala obavezu da nastavi s radom u obnovljenoj Socijaldemokratskoj par­tiji; njen suprug se usprotivio, izbila je svađa, i on je za­tražio i dobio razvod. Njegova druga žena bila je izbegli- ca iz Zapadne Pruske koja je, zbog dvoje dece, održavala dosta dobre odnose sa Heti. Jednom prilikom joj je, po­vodom oca, Dahaua i Lagera, rekla:

Nemoj mi uzeti za zlo što nisam u stanju da čitam ili da slušam sve te tvoje priče. Kada smo bežali, bilo je stra­šno; a najgore od svega bilo je to što smo morali da ide­mo putem kojim su prethodno evakuisani logoraši iz Aušvica. Put je vodio između dve živice od leševa. Htela bih da zaboravim te slike, a ne mogu: i dalje ih sanjam.

Otac se tek bio vratio iz logora kada je Tomas Man govorio na radiju o Aušvicu, o gasnim komorama i o krematorijumima.

Svi smo slušali, uznemireni, i dugo smo ćutali. Tata je hodao gore-dole, nem, smrknut, dok ga na kraju ne upitah: „Ра zar je to moguće, trovati ljude gasom, spa­ljivati ih, koristiti njihovu kosu, kožu, zube?“ A on, ko­ji se upravo vratio iz Dahaua, odgovori: „Ne, to je ne­zamislivo. Jedan Tomas Man ne bi smeo da veruje u te strahote.“ Pa ipak, sve je bilo istina: samo nekoliko sedmica kasnije dobili smo i dokaze o tome i uverili se u istinitost tih tvrdnji.

183

U jednom drugom podužem pismu opisala mi je njihov život u „unutrašnjoj emigraciji“:

Moja majka je imala veoma dragu prijateljicu, Jevrej- ku. Bila je udovica i živela je sama, deca su emigrira­la, ali ona nikako nije mogla da odluči da napusti Ne- mačku. I mi smo bili prognanici, ali „politički“: bili smo u drugačijem položaju, imali smo sreće i pored mnogih opasnosti. Neću zaboraviti veče kada je ta že­na došla kod nas, za mraka, da nam kaže: „Molim vas, nemojte više dolaziti kod mene, i oprostite mi što ja neću dolaziti kod vas. Shvatite, dovela bih vas u opa­snost...“ Naravno, nastavili smo da je posećujemo, sve dok nije deportovana u Terezinštat. Nikada je vi­še nismo videli, i nismo „učinili“ ništa za nju: šta smo mogli da učinimo? Pa ipak, pomisao na to da se nije moglo ništa učiniti još uvek nas muči: molim Vas, po­kušajte da razumete.

Ispričala mi je da je 1967. godine prisustvovala su­đenju zbog slučajeva eutanazije. Jedan od optuženih, le- каг, izjavio je na sudu da mu je bilo naređeno da lično ubrizga otrov duševnim bolesnicima, i da je on to odbio zbog profesionalne savesti; nasuprot tome, odvrtanje slavine za gas izgledalo mu je malo neprijatno, ali sve u svemu podnošljivo. Po povratku kući, Heti zatiče kućnu pomoćnicu, ratnu udovicu, zaokupljenu svojim poslom, i sina kako sprema ručak. Sve troje sedaju za sto, i ona priča sinu šta je videla i čula na suđenju. Najednom,

... žena je odložila viljušku i nasrtljivo upala u reč: „Čemu danas služe sva ta suđenja? Šta su mogli da rade, jadni naši vojnici, ako su im davali takva naređe­nja? Kada je moj muž došao na odsustvo iz Poljske, pričao mi je: 'Gotovo da ništa drugo nismo ni radili osim što smo streljali Jevreje: neprestano smo stre- ljali Jevreje. Od silnog pucanja, bolela me je ruka.’ A šta je mogao da radi, ako su mu davali takva naređe­nja?“ (...) Otpustila sam je, savlađujući iskušenje da

184

joj čestitam na njenom sirotom mužu palom u ratu... Eto, vidite, ovde, u Nemačkoj, i dan-danas živimo okruženi takvim ljudima.

Heti je dugo godina radila u hesenskom Ministar­stvu kulture: bila je marljiva ali žestoka, autorka pole­mičnih prikaza, „strastvena“ organizatorka kongresa i susreta s mladima, kao što je jednako strastveno pratila pobede i poraze svoje partije. Nakon što je 1978. otišla u penziju, njen kulturni život postao je još bogatiji: pisala mi je o putovanjima, predavanjima, jezičkim stages69.

Čitavog svog života, iznad svega je, gotovo nezasi- to, čeznula za novim poznanstvima s ljudima: odnos ko­ji je imala sa mnom, dugotrajan i plodan, bio je samo je­dan od mnogih. „Moja sudbina me prosto usmerava ka ljudima koji imaju neku kob“, jednom mi je napisala: ali nije to bila sudbina, već vokacija. Tražila ih je, nalazila, međusobno spajala, beskrajno znatiželjna da sazna ka­ko su prošli njihovi susreti ili sukobi. Ona mi je dala adresu Zana Amerija, a moju njemu, ali pod jednim uslovom: da joj obojica šaljemo kopije svojih pisama (što smo i učinili). Zahvaljujući njoj uspeo sam da uđem u trag onom doktoru Mileru, hemičaru iz Aušvica a za­tim mom isporučiocu hemijskih proizvoda i pokajniku, o kome sam govorio u priči ,yanadijum“ u Periodnom sistemu', bio je kolega njenog bivšeg muža. Tražila je, s punim pravom, i kopije „slučaja Miler“; potom je nje­mu pisala razložna pisma o meni i meni o njemu, dosta­vljajući nam, kako i doliči, „kopije na uvid“.

, Samo jednom prilikom primetili smo (barem sam ja primetio) da je došlo do neslaganja. Godine 1966. Albert Šper je pušten iz savezničkog zatvora Špandau u zapadnom Berlinu. Kao što je poznato, on je bio Hi- tlerov „dvorski arhitekta“, ali je 1943. bio naimenovan

69 Seminari, fr.

185

za ministra ratne industrije; zbog tog svog položaja, bio je velikim delom odgovoran za poslovanje fabrika u kojima smo mi umirali od mukotrpnog rada i gladi. U Nirnbergu se jedini od svih optuženih izjasnio kao kriv, čak i za ono što nije znao; štaviše, upravo zato što nije hteo da zna. Osuđen je na dvadeset godina zatvo­ra, koje je iskoristio da napiše svoja zatvorska sećanja, objavljena u Nemačkoj 1975. Heti se najpre ustezala, potom ih je pročitala, i bila duboko potresena. Zamoli­la je Spera za razgovor, koji je trajao dva sata; ostavila mu je Langbajnovu knjigu o Aušvicu i jedan primerak knjige Ako je to čovek, poručujući mu da ih obavezno pročita. On joj je dao primerak svojih Dnevnika iz Spandaua70 da mi ga Heti pošalje.

Primio sam i pročitao te dnevnike, nesumnjivo obe- ležene pečatom jednog obrazovanog i lucidnog uma, i pokajanja koje deluje iskreno (mada pametan čovek ume da se pretvara). U njima Šper liči na kakav šekspirovski lik, bezgraničnih ambicija što su ga zaslepile i zarazile svojom veličinom, ali nikako na varvarina, bednika ili slugu. Više bih voleo da ih nisam ni čitao, jer za mene je bolno prosuđivati; posebno jednog Spera, nimalo jedno­stavnog čoveka, i krivca koji je svoju krivicu platio. Na­pisao sam Heti, pomalo razdraženo: „Šta vas je privuklo Šperu? Znatiželja? Osećaj dužnosti? 'Misija?“

Odgovorila mi je:

Nadam se da ste shvatili pravi smisao darovanja ove knjige. Ispravno je i Vaše pitanje. Htela sam da mu po­gledam u lice: da vidim kako je sazdan čovek koji je do­pustio da ga potčini Hitler, čovek koji je postao njegov miljenik. Kaže, i ja mu verujem, daje pokolj u Aušvicu za njega trauma. Opseda ga pitanje kako je njemu mo­glo da se desi da „neće da vidi ni da zna“, jednom reč-

70 Albert Speer, Spandauer Tegebücher, Frankfurt/M, Berlin 1975.

186

ju da sve potisne. Čini mi se da ne traži opravdanje; i on bi hteo da razume ono što je čak i njemu samom ne­moguće razumeti. Stekla sam utisak da nije krivotvo- rac, da se iskreno bori, i da ga muči vlastita prošlost. Za mene je postao „ključ“: on je simboličan lik, simbol nemačkog zastranjivanja. S velikim bolom je pročitao Langbajnovu knjigu, a obećao mi je da će pročitati i Va­šu. Obavestiću Vas o njegovim utiscima.

Na moje veliko olakšanje, ti utisci nikada nisu stigli: da sam morao (kao što je uobičajeno među civilizova- nim ljudima) da odgovorim na pismo Alberta Špera, na­šao bih se u nebranom grožđu. Tokom 1978, pravdajući se preda mnom zbog neodobravanja koje je osetila u mojim pismima, Heti je po drugi put posetila Špera, i vratila se razočarana. Zatekla je jednog senilnog čove- ka, egocentričnog i slavodobitnog, neumesno ponosnog na svoju prošlost faraonskog arhitekta. Posle toga, naša pisma su postepeno počela da se bave temama koje su nas mnogo više zabrinjavale, samim tim što su bile ak- tuelne: slučaj Moro, Kaplerovo bekstvo, istovremena smrt pripadnika terorističke bande Bader-Majnhof u najčuvanijem zatvoru u Štamhajmu. Ona je bila sklona da poveruje da je reč o samoubistvu; ja sam sumnjao. Šper je umro 1981, a Heti, neočekivano, 1983.

Naše prijateljstvo, gotovo isključivo epistolarno, trajalo je dugo i bilo probitačno, često veselo; neobič­no, kad pomislim na ogromnu razliku između naših ži­votnih puteva i na geografsku i jezičku udaljenost, ma­nje neobično ako priznam da je od svih mojih nemačkih čitalaca ona jedina imala „ispravne papire“, te stoga nije bila uvučena u zamku osećanja krivice; da sam u njenoj znatiželji prepoznao svoju, koja i dalje traje, i da se ona predano bavila onim istim pitanjima o kojima sam govorio u ovoj knjizi.

187

Zaključak

Iskustvo koje mi, preživeli iz nacističkih Lagera, nosimo u sebi nije mnogo blisko novim generacijama Zapada, a s godinama koje prolaze sve ga teže razume- ju. Za mlade pedesetih i šezdesetih, bilo je to nešto što se ticalo njihovih očeva: o tome se govorilo u porodi­ci, sećanja su još čuvala svežinu viđenih događaja. Za mlade ovih osamdesetih71, to je nešto što se tiče nji­hovih dedova i baka: daleko, nejasno, „istorijsko“. Njih brinu današnji problemi, drugačiji i neodložni: nukle­arna pretnja, nezaposlenost, iscrpljene rezerve, demo­grafska eksplozija, neobuzdan razvoj tehnologija koji­ma se treba prilagodili Obličje sveta drastično se promenilo, Evropa više nije središte planete. Pred pri­tiskom naroda Azije i Afrike koji su vapili za nezavi­snošću, kolonijalne imperije su se povukle i raspale, što je imalo tragične posledice i izazvalo sukobe izme­đu novonastalih nacija. Nemačka, prepolovljena na- dvoje u ime neke neodređene budućnosti, postala je „uvažena“, i zapravo gospodari sudbinom Evrope. I dalje traje dvovlada Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza, nastala posle Drugog svetskog rata; međutim, ideologije na kojima se održavaju vlade dva jedina po- bednika poslednjeg sukoba izgubile su mnogo od svog

71 Einaudi je objavio ovu knjigu 1986. godine, a 11. aprila 1987. Primo Levi se ubio u Torinu, u svojoj šezdeset osmoj godini.

188

kredibiliteta i sjaja. Na pragu zrelog doba nalazi se jed­na skeptična generacija lišena ne toliko ideala koliko izvesnosti, štaviše nepoverljiva prema otkrivenim ve­likim istinama; ali zato voljna da prihvati one male, ko­je se iz meseca u mesec menjaju jašući na nezadrži­vom talasu kulturnih moda, onih stihijskih ili onih kojima se odnekud upravlja.

Sve nam je teže da razgovaramo s mladima. Vidimo to kao dužnost ali i kao opasnost: opasnost da zvučimo prevaziđeno, da nas niko ne sluša. Moraju da nas čuju: bez obzira na naša pojedinačna iskustva, mi smo zajed­nički bili svedoci jednog važnog i neočekivanog zbivanja, važnog upravo stoga što je neočekivano, što ga niko ni­je predvideo. Dogodilo se nasuprot svakom predviđanju; dogodilo se u Evropi; neverovatno, dogodilo se da čitav jedan civilizovan narod, tek izašao iz uzavrelog kultur­nog procvata Vajmara, pođe za jednim lakrdijašem čiji lik danas izaziva podsmeh; pa ipak, naređenja Adolfa Hitle- ra bila su poslušno izvršavana a njega su pak slavili sve do samog kraha. Dogodilo se, znači može se ponoviti: to je suština onoga što imamo da kažemo.

Može se dogoditi, i to bilo gde. Ne želim niti mogu da kažem da će se desiti; kao što sam prethodno već pomenuo, malo je verovatno da se ponovo, u isto vre­me, steknu svi činioci koji su raspalili nacističko ludi­lo, ali neki predznaci se naziru. Nasilje, „sa svrhom“ ili „bez svrhe“, leži pred našim očima: širi se, kroz me- stimične događaje i doživljaje pojedinaca, ili kao držav­no bezakonje, i u Prvom i u Drugom svetu, kako ih obično nazivamo, odnosno u parlamentarnim demo- kratijama i u zemljama komunističkog bloka. U zemlja­ma Trećeg sveta ono je endemsko ili epidemično. Sa­mo čeka novog lakrdijaša (kandidata ima na pretek) koji će ga organizovati, legalizovati, proglasiti neop­hodnim i bezuslovnim, i zagaditi svet. Nema mnogo zemalja koje mogu da jemče da su otporne na neki bu­

189

dući talas nasilja, izazvan netolerancijom, pohlepom za vlašću, ekonomskim razlozima, religijskim ili politič­kim fanatizmom, rasnim trvenjima. Treba dakle da iz­oštrimo čula, da se ne uzdajemo u proroke, opsenare, u one što govore i pišu „lepe reči“ koje nisu potkre- pljene valjanim razlozima.

Neko je rekao, krajnje skaredno, daje sukob potre­ban: da ljudski rod ne može bez njega; da su lokalni su­kobi, nasilje na ulicama, u fabrici, na stadionima, zapra­vo pandan sveopšteg rata, i da nas od njega štite, kao što „manje zlo“, epileptični pandan, štiti od velikog zla. Neko je primetio da u Evropi nikada nije moglo da prođe četrdeset godina bez ratova: tako dugotrajan evropski mir bio bi istorijska anomalija.

Sve su to varljivi i sumnjivi razlozi. Satana nije nu­žan: nema potrebe za ratovima i nasiljem, ni u kom slučaju. Ne postoje problemi koji se ne mogu rešiti za stolom, samo ako postoji dobra volja i uzajamno pove- renje: pa čak i uzajamni strah, kako izgleda pokazuje sadašnja beskrajno duga pat-pozicija, u kojoj se najve­će sile suočavaju s ljubaznim ili smrknutim izrazom li­ca, ali se zato ne ustežu da rasplamsavaju krvave rato­ve (ili da puste da se sami rasplamsaju) između svojih „štićenika“, šaljući im umesto mirovnih izaslanika naj­modernije oružje, špijune, plaćenike i vojne savetnike.

Nije prihvatljiva ni teorija o preventivnom nasilju: iz nasilja se ne rađa ništa drugo do nasilje, koje se s vremenom razmahuje i raste umesto da uminjuje. I za­ista, mnogi znaci navode na pomisao da današnje nasi­lje ima korene upravo u onom nasilju koje je vladalo u Hitlerovoj Nemačkoj. Naravno, bilo ga je i ranije, u da­lekoj i bliskoj prošlosti: pa ipak, čak i u vihoru besmi­slenog pokolja Prvog svetskog rata, opstala su obelež- ja uzajamnog uvažavanja sukobljenih strana, model čovečnosti u odnosu prema zarobljenicima i golorukim civilima, nastojanje da se poštuje dogovor - vernik bi

190

rekao „izvestan strah od Boga“. Protivnik nije bio ni demon ni crv. Posle nacističkog Gott mit uns72 sve se izmenilo. Odgovor na Geringove terorističke vazdu- šne napade bila su saveznička „tepih“ bombardovanja. Pokazalo se da je uništenje jednog naroda i jedne civi­lizacije mogućno, i poželjno, kako samo po sebi tako i u službi vlasti. Hitler je naučio da iskorišćava masov­nu robovsku radnu snagu u Staljinovoj školi, ali se to u Sovjetskom Savezu vratilo u mnogo većoj meri na kra­ju rata. Odliv mozgova iz Nemačke i Italije, i strah od moguće prednosti nacističkih naučnika, proizveo je nuklearne bombe. Očajni, bežeći iz Evrope nakon ve­likog brodoloma, preživeli Jevreji stvorili su u nedrima arapskog sveta ostrvo zapadne kulture, neverovatnu palingenezu jevrejstva, i izgovor za obnovljenu mr­žnju. Nakon kraha, nečujna nacistička dijaspora podu­čila je svom umeću proganjanja i mučenja vojnike i po­litičare dvanaestak zemalja na obalama Mediterana, Atlantika i Pacifika. Mnogi novi tirani drže u svojoj la­dici Borbu Adolfa Hitlera: s ponekom ispravkom, ili iz- menjenim imenima, možda još može da posluži.

Hitlerov primer pokazao je koliko poguban može biti rat koji se vodi u industrijskom dobu, čak i bez nu­klearnog oružja; poslednjih dvadeset godina, nesrećni vijetnamski poduhvat, sukob oko Foklanda, rat između Irana i Iraka i događaji u Kambodži i Avganistanu, sa­mo su to potvrdili. Pa ipak, taj primer je pokazao (na­žalost, ne u matematički strogom smislu) da se barem ponekad, barem delimično, istorijske krivice kažnjava­ju; moćnici Trećeg rajha završili su na vešalima ili su sami sebi oduzeli život; nemačka zemlja doživela je bezmalo biblijski „pokolj prvorođenih“, koji je deset-

72 Bog je uz nas, nem.

191

kovao čitavu jednu generaciju, i podelu koja je stavila tačku na vekovni germanski ponos. Nacizam je od sa­mog početka otvoreno pokazivao svoju bezobzirnost, ali u suprotnom nije besmisleno pretpostaviti da do sa­veza među njegovim protivnicima ne bi ni došlo, ili bi se on raspao pre završetka sukoba. Svetski rat koji su izazvali nacisti i Japanci bio je samoubilački: i ratova bi se trebalo plašiti kao da su svi upravo takvi.

Na kraju bih hteo da stereotipima navedenim u sedmom poglavlju dodam još jedan. Mladi nas često pitaju - sve češće i upornije što vreme više prolazi - ko su bili naši „koljači“, od čega su bili sazdani. Pojam se odnosi na naše bivše čuvare, esesovce, i po mom mišljenju nije odgovarajući: navodi vas da pomislite na izopačene pojedince, prokletnike, sadiste, bolesnike pogođene nekim iskonskim porokom. Bili su, među­tim, sazdani od istog materijala kao i mi, bili su pro- sečna ljudska bića, prosečno inteligentni, prosečno zli: osim izuzetaka, nisu bili čudovišta, imali su naša lica, ali su bili loše odgojeni. Mahom su bili poslušnici i funkcioneri, neotesani i marljivi: neki slepo ubeđeni u nacističku misao, mnogi ravnodušni ili u strahu od kazne, ili željni karijere, ili suviše poslušni. Svi su pro­šli kroz zastrašujuće neobrazovanje koje im je prenela i nametnula škola ustrojena po volji Hitlera i njegovih saradnika, kasnije upotpunjena esesovskim Drillom. Mnogi su pristupili dobrovoljačkim trupama zbog ugleda koji su pružale, zbog njihove svemoći, pa čak i samo da bi pobegli od porodičnih problema. Neki su se, doduše malobrojni, predomislili, tražili premeštaj na front, oprezno pomagali logorašima, ili izabrali sa- moubistvo. Mora biti jasno da su svi oni bili odgovor­ni, u većoj ili manjoj meri, kao što mora biti jasno da se iza njihove odgovornosti krije odgovornost većine Ne- maca koji su na samom početku, zbog mentalne lenjo- sti, zbog kratkovide računice, zbog gluposti, zbog na­

192

cionalnog ponosa, prihvatili „lepe reči“ redova Hitlera, sledili ga dok su mu sudbina i nedostatak obzira išli u prilog, a onda njegovom propašću povučeni na dno, po­gođeni britkim mačem žalosti, bede i kajanja, da bi po­sle samo nekoliko godina bili rehabilitovani nekom beskrupuloznom političkom igrom.

Pisati o paklu, razumeti pakao

U prologu svojih razgovora s prijateljem Ferdinan­dom Kamonom, Primo Levi priča:

,yratio sam se u Torino 19. oktobra 1945. godine, posle trideset pet dana na putu: kuća je još bila na me­stu, cela moja porodica živa, niko me nije čekao. Bio sam otekao, s bradom, u dronjcima, i jedva su me pre­poznali. Ponovo sam našao svoje prijatelje u životnoj snazi, toplinu sigurnog obeda, pouzdanost svakodnev­nog posla, oslobađajuću radost pričanja. Ponovo sam našao čistu i prostranu postelju, a uveče sam, uz mu­njeviti užas, osećao kako se ugiba pod mojom težinom. Ali, bili su mi potrebni meseci da bih se odvikao od stalnog gledanja u tlo kao da tražim nešto za jelo ili bi­lo šta što bih mogao brzo da stavim u džep i potom raz- menim za hleb, i neprestano me je, u kraćim ili dužim razmacima, pohodio grozan san. Bio je to san unutar drugog sna, pa čak i ako su njegovi elementi varirali, uvek je bio isti. Sedim za stolom s porodicom, ili sam na poslu s prijateljima, ili u nekom ozelenelom selu; u spokojnoj i zaštićenoj atmosferi, naoko lišenoj napeto­sti i muke. A ipak, osećam silan i dubok strah, osećam izvesnu pretnju koja se ustremljuje na mene. Zapravo, kako se san odvija, postepeno ili najednom, svaki put različito, sve se ruši, sve se rastura oko mene, okolina i ljudi, a moj strah biva sve intenzivniji i zaoštreniji. Za­tim nastupa haos; usred sam nekog sivog i uznemiru­

194

jućeg ništavila, i odjednom znam šta sve to znači, i znam da sam to oduvek znao: ponovo sam u Lageru i ništa nije bilo istinito osim Lagera. Sve ostalo, porodi­ca, procvetala priroda, ognjište, bilo je samo kratak pre­dah, obmana čula, san. Unutrašnji san, san o spokoju, okončan je, a u spoljašnjem snu, koji me proganja i le­di, čujem dobro poznati glas. On izgovara samo jednu reč, jednu jedinu, bez ičeg zapovedničkog u sebi, krat­ku i duboku reč. To je naredba u svitanje, u Aušvicu, strana reč, očekivana i strašna: ustajte, ’wstancie“.“

Dok se seća, tako govori svedok i žrtva; u njego­vom sećanju obnavlja se košmar realnosti u logorima smrti. Reč iz njegovog sna u snu, po sebi nije strašna, budući poljska, ima svoju slovensku mekoću, ali i uto­liko deluje jezovitije jer je u ulozi malog znaka besko­načnog užasa koji se odigravao u Aušvicu. Tamo je njeno vreme bilo apokaliptičko, a mesto infernalno. Mogli bismo reći da je Bogu možda, po teologiji, bio potreban Sotona da bi mu bilo pripisano zlo u svetu, ali čoveku je taj isti Sotona bio apsolutno suvišan za izum i konstruisanje pakla na zemlji. Nema od čoveka, po svemu sudeći, spretnijeg bića, ni na nebu ni na ze­mlji, koje bi izvelo bolje taj poduhvat. 0 tom poduhva­tu piše Primo Levi, o njegovim likovima, krvnicima i žrtvama, piše naoko staloženo, ali potresno, kao jamac pamćenja, ali i dalekovido. Zato ono što piše valja uvek iznova čitati.

Pošto je kao jedan od malobrojnih, zahvaljujući ta­koreći sreći o kojoj je uopšte teško govoriti u logor­skom paklu, preživeo i vratio se u rodni grad, prvo što je istinski učinio bilo je da napiše knjigu-svedočan- stvo. Morao je i želeo da to uradi da bi se znala i pam­tila istina. Verovatno najpoznatija Levijeva knjiga, Ako je to čovek, objavljena je 1947. godine i prošla je neza­paženo. Štampana je u malom broju primeraka, a od njih je izvestan deo čak postradao u magacinu izda­

195

vača. Ljudi nisu hteli da znaju šta im se dešavalo pred očima ili iza leđa, i tek kad je, posle svakojakih odbija­nja, to, jedno od krunskih dela književnog i ljudskog svedočenja, desetak godina kasnije, bilo ponovo obja­vljeno, postalo je jedna od najčitanijih knjiga krajem pedesetih godina XX veka. Sudeći po nekim izvorima, njen naslov je prvobitno bio Potonuli i spaseni. Taj na­slov je ostao u njoj za jedno od poglavlja, evocirajući svoje poreklo iz Danteovog speva Inferno. Međutim, dok je Dante svoj Pakao sačinio iz svoje pesničke uo­brazilje, Levi opisuje stvarni pakao kao ljudsko delo, na zemlji, sa svim onim naoko nemogućnim ali real­nim implikacijama koje uvek nadilaze svačiju maštu. Četrdeset godina posle Aušvica, pod tim danteovskim naslovom, Levi piše esejističku knjigu čiji uvidi bez­malo predstavljaju piščevo zaveštanje. U stvari, knjiga Potonuli i spaseni je poslednja od Prima Levija koja će se pojaviti za njegova života. Ona je osvrt na piščevo iskustvo iz nacističkog logora, i njegov bilans, pri čemu to iskustvo nije shvaćeno tek kao slučajan do­gađaj u istoriji, nego je propitano, analitički i kritički, kao suštinski znak masovnog istrebljenja ljudi, kao događaj iz samog središta istorije koji je raskriva, sku­pa sa ulogama čoveka u tom zbivanju, dželata ili žrtve. Levi nije istoričar, koliko god dobro poznavao istorio- grafska istraživanja koja se tiču onoga o čemu piše, nego je, neposredno živeći činjenice paklenog do­gađanja, u neku ruku antropolog s književnim pristu­pom istoriji koja s logorima u svom središtu gubi smi­sao. Ako je već na obzorju našeg tumačenja nemogućno razumeti logore kao oličenje pakla lišenog smisla u svom neizrecivom užasu, problematizujući, dakle, odnos istorije i pamćenja, Levi se u svom delu opredeljuje za pamćenje. Piše protiv zaborava. Tako njegovo pisanje postaje nezaobilazno i za istoriju; ni­jedna istorija ne bi smela i neće moći da ga demantu-

196

je. Pisati o paklu i njegovim figurama, pod bremenom maltene smrtonosnog, uvek košmarnog sećanja, uz stalan napor da razumeš nerazumljivo, gorak je po­kušaj, ispunjen nesanicom, ali istovremeno, u Levije- vom slučaju, nošen upečatljivom odlučnošću. „Razu- meli ili ne, moramo da pamtimo“, napisao je. Iskušenje s kojim se, međutim, kao pisac čija refleksi­ja bi trebalo da nam dočara ponešto od nedokučive istine, neprestano suočavao - stiče se u paradoksu da što smo bliži duhu zla o kojem svedočimo, što smo više u samom zločinu kao njegova žrtva, sve većma ostajemo bez pravog odgovora. Ali, iz tog iskušenja dobijamo najviše. Ono što nam je Levi dao, više je ne­go dragoceno. Ponekad je to davanje, recimo u slučajevima intelektualaca s logorskim iskustvom - Pa­ula Celana, Tadeuša Borovskog, ili Bruna Betelhajma i, obavezno, Zana Amerija, po cenu smrti. Da li i Levi- jevu smrt padom preko stepenišne ograde s trećeg sprata, u Torinu, 11. aprila 1987. godine, u kući u kojoj je živeo odmalena, treba pripisati istom tragičnom te­retu, nije izvesno. Samoubistvo ili ne, mora ostati otvoreno, i ne samo zbog njegovog otresitog protivlje­nja da se čovek koji je preživeo Aušvic na kraju opre- deli za smrt. Ameri je pisao: „Neko ko je mučen, osta­je zauvek mučen,... neko ko je podneo torturu, nikad neće biti sposoban da se lako vrati svetu.“ To je Levi izričito odbijao.

Rođen je 31. januara 1919. godine, u Torinu, u kući u kojoj će i umreti. Iako rođen u jevrejskoj porodici iz Pijemonta, pokrajini u kojoj je jevrejska zajednica jed­na od najstarijih u Evropi, nije se osećao kao Jevrejin. Nešto svesti o svom jevrejstvu steći će tek s donese­nim rasnim zakonima u Italiji 1938. godine, koji su dis- kriminisali Jevreje, recimo, zabranjujući im pohađanje javnih škola, osim u slučaju studenata već upisanih na univerzitet, među kojima je i Levi. Istina, italijanski

197

antisemitski zakoni nisu bili tako strogi kao u Ne­mačkoj. I Levi se tad još nije osećao kao žrtva rasizma, utoliko pre što su njegovi drugovi smatrali da su done­seni zakoni samo izraz gluposti Musolinijevog režima. Jula 1941. godine, on stiče doktorat iz hernije, uz čestitke komisije, ali u njegovoj diplomi je istaknuto da je „jevrejske rase“. Tokom studija kretao se u anti­fašističkim krugovima koje su sačinjavali podjednako Jevreji i nejevreji. Pa ipak, kasno se pridružuje borci­ma otpora, upravo u vreme kad je fašistička vlada pala i Musolini uhapšen. Tako je tek od kraja jula 1943. go­dine u partizanskoj jedinici „Pravda i sloboda“, a već 13. decembra iste godine, usled neke izdaje, Levi i nje­govi drugovi su uhvaćeni i zatvoreni. Bio je pred izbo* rom: ili da prizna da je partizan i odmah bude streljan kao „politički“, ili da prizna svoje jevrejstvo i bude za­točen u logoru. Rečeno mu je da će ga Nemci verovat- no oterati na prinudni rad, a potom ga pustiti posle iz- vesnog vremena. Interniran je u logoru Karpi-Fosoli, blizu austrijske granice. Februara 1944. godine, logor pod italijanskom upravom prelazi u nemačke ruke. Je­vreji iz logora deportovani su u Aušvic. „Otišlo nas je tada šest stotina i pedeset, vratilo se troje“, rekao je kasnije Levi. „Iste noći kad smo stigli u Aušvic, pet stotina je upućeno u gasne komore.“

Levi konačno postaje Jevrejin. Jedanaest meseci provodi u paklu. Smešten je u takozvanom Aušvicu III, logoru zvanom Buna u selu Monovice, sedam kilome­tara od Aušvica I. Tu je bio podignut fabrički kompleks IG Farben, gde će Levi najpre raditi, i to do totalne is­crpljenosti. „Ukratko, logori su imali tri cilja: mučenje, istrebljenje i rad do smrti“, objašnjava Levi. A Aušvic je, među nacističkim logorima, kruna: mučenje i uništenje tu su industrija. Kako god bilo, život u logoru je uvek tavorenje do smrti, neprekidna glad, hladnoća, poniženja i udarci. Posle nekoliko meseci rada koji je

198

vodio u smrt, Levi se našao među traženim hemičari- ma specijalistima. Dobio je više šanse da opstane. Kao hemičar je počeo da radi u fabrici sintetičkog kaučuka, a koja ipak neće proizvesti niti gram te materije do kraja rata. Obdaren pamćenjem, krišom počinje da piše u svom mozgu, da sve beleži, i to mu vraća nešto od ljudskog. Razboleo se od šarlaha, nacisti evakuišu lo­gor. Niko živ ne srne da ostane, svi moraju da nestanu. Ali, poslednji gospodari logora nisu u potpunosti iz­vršili naređenje, izvestan broj logoraša prepustili su njihovoj sudbini. Primo Levi, pisac-svedok, tako je preživeo. I onda nam je dočarao nešto od neizrecivog užasa Aušvica.

Osim kao svedok, postao je pisac i kao hemičar. Naučničku strogost i smotrenost prepoznajemo i u nje­govom pisanju. Njegova knjiga Periodični sistem, po mnogo čemu autobiografska, sastavljena je od dvadeset jednog teksta, meditativnog i narativnog, a svaki je po­svećen nekom od hemijskih elemenata. U njihovom ponašanju umeo je da otkrije ponešto od čovekovog po­našanja. U njihovim reakcijama nalazio je ponešto od reakcija među ljudima, u njihovom spoju uočavao sukob između najslabijeg i najjačeg. Tako je vodio svoj dijalog s neizrecivim, posmatrajući, opisujući uslove i ishode. Ceo koncentracioni univerzum, logorski svet, funkcio- nisanje logora, ljude koji ubijaju i ljude koje ubijaju, kao i ljude iz „sive zone“ između jednih i drugih, mogao je da nam evocira upravo opisivanjem svakodnevice, ona­ko usredsređeno kako to čini hemičar nad procesima preobražaja materije. Pakao kao svakodnevica u logoru, pakao preinačenja i osipanja materije. Tim putem je sti­zao do verodostojnosti, postupnim izgovaranjem koje sazdaje osobeni moral Levijevog pisanja u sučeljavanju sa zlom. To nije samo priča preživelog, nego i priča za mrtve: misliti zbog njih da bi postojali, misliti podjedna­ko na potonule i spasene...

199

Potonule (Dante, Inferno, pevanje X): Di novapena mi conven far versi / e dar matera al ventesimo canto / de la prima canzon ch’è d ’i sommersi.

Spašene (Dante, Inferno, pevanje IV): E altri molti, e feceli beati. / E v o ’ che sappi che, dinanzi ad essi, / špi­riti umani non eran salvati.

Tada pisanje mora da bude ponovo izumljeno, a razumevanje mora da se odrekne starih kategorija. Ni žanr više ne može postojati u klasičnom smislu, nije tek školska konvencija, nego se artikuliše spontano i, u isti mah, rađa se iz nužnosti koja se nameće piscu. Levijevo pisanje, polazeći od realnosti i iskustva, upi­suje se u tu realnost i iskustvo, realnost logora i isku­stvo zla. Jasnošću protivstavlja se tami. U tome je nje­gova odgovornost i njegova akcija. Potonuli i spaseni mogu biti uzor za to. I eseji u njima su suzdržane priče u obliku refleksije koja nas navodi da o stvarima mislimo ne samo kao o nečem prošlom nego i kao o stvarima koje bi da traju, je r one su i sad ovde, više ili manje prerušene. Izgleda da se ništa bolje ne maskira od pakla. Primo Levi je bio od onih, malobrojnih, koji su to odlično upoznali, učinivši potom svoje pisanje neophodnim demaskiranjem.* Barem jedan od za-

’ Na kraju, i o prevođenju. I u Potonulim i spašenim pri- mećujemo koliku je važnost Levi pridavao prevođenju. Pitanje modulacije u jeziku, zatim specifičnih izraza iz logorskog sveta, posebno iz Aušvica, preciznost, citati i aluzije, sve to i još hiljadu stvari mora se imati u vidu prilikom prevođenja ovog pisca. „Bari­jera između dva jezika veća je nego što uglavnom mislimo“, izja­vio je Levi, pošto je i sam preveo Proces Franca Kafke. Kaže on: transducere! „Pisanje je prema prevođenju ono što je biti otac pre­ma biti deda.“ Verujem da bi Levi kao otac bio zadovoljan srpskim prevodom. Elizabet Vasiljević ga je uradila, to znam kad čitam, izuzetno dobro - kao dostojna ćerka. I zato smo joj dužni. A pre­gledao sam i nemački i francuski prevod... Značajno je imati ova­kvo izdanje budući da dosad, u bukvalnom smislu, nismo imali ni­jednu Levijevu knjigu. Prvi put je kod nas. I neće ostati na tome.

200

ključaka njegovog demaskiranja jeste nedvosmislen: „zbog mentalne lenjosti, zbog kratkovide računice, zbog gluposti, zbog nacionalnog ponosa“ prihvatamo laži kojima nas zavode i postajemo zločinci i poslušni­ci zla... Pisanje o kojem je ovde bilo reči, doprinoseći izoštravanju naših čula na mogućni procvat zla, na no­vi i uvek sve dublji pakao, ne jamči da ćemo biti ose- tljiviji i manje slepi. Ali, više od nekog pisanja je uglavnom teško dobiti. Nešto je nedvosmisleno: ako se dogodio Aušvic, to ne znači samo da se on opet može dogoditi nego da se svakako može desiti i nešto drugo, još smrtonosnije, ako uopšte tako možemo reći, još neprebolnije, nešto što će biti kraj ljudskog sveta u ljudskom kalu. Logorski svet bi mogao da bu­de dovoljno rečit uvod. Verzije i maske zla su besko­načne. Neće ih biti manje posle Levija, ali nisu ni neoštećene.

Jovica Aćin