VISOKA TEHNIČKA ŠKOLA KRAGUJEVAC

PRIMENA RAČUNARA Predavanja

1

NEKE DEFINICIJE:

Računar je uređaj opšte namene, koji služi za izračunavanje i čuvanje rezultata tih

izračunavanja (uska definicija).

Računari su mašine koje izvršavaju zadatke ili izračunavanja na osnovu skupa

uputstava ili programa.

Računar je mašina koja transformiše informacije iz jednog oblika u drugi.

Informacione tehnologije pojam koji obuhvata grupu savremenih tehnologija za:

prikupljanje, obradu i upotrebu podataka; razvoj i upotrebu hardvera, softvera i

procedura za obradu podataka; kao i sredstava komunikacije.

Ono što čini računar je:

Hardver - zajednički naziv za sve fizičke komponente računara, sve ono što fizički

postoji, opipljivo i vidljivo je.

Hardver predstavljaju delovi računara koje možemo da vidite i dodirnute,

uključujući kućište i sve unutar njega.

Hardver - Fizičke (elektronske ili mehaničke) komponente od kojih se sastoji

računar ili računarski sistem.

Softver - zajednički naziv za sve programe i podatke koji upravljaju hardverom,

nevidljivi nizovi instrukcija koje omogućavaju računaru da izvrši određene

zadatke.

Softver predstavljaju uputstva ili programi koji govore hardveru šta treba da radi.

Softver - Program koji upravlja radom računara

Појам софтвер је први пут искористио John W. Tukey, 1957. godine, инжењер

информатике.

2

1. RAZVOJ I GENERACIJE RAČUNARA

Uvod – p r vu računsku mašinu napravio je 1642. godine francuski matematičar i fizičar

Blez Paskal (Blaise Pascal, 1623-1662). Imao je 19 godina, a pomenuti poduhvat je izveo

da bi pomogao ocu porezniku. Mašina je bila mehanička i koristila je zupčanike, pokretala se

okretanjem ručice. Mogla je da izvodi jedino operacije sabiranja i oduzimanja.

Lajbnic(Gottfried Wilhelm von Leibnitz, 1646-1716), nemački matematičar,

trideset godina kasnije, napravio je računsku mašinu koja je, o s i m s ab i ran j a i

o d uz im an j a , i z v r š av a l a i op e r ac i j e mn ož en ja i de l j en j a . Naravno, i ova mašina

je bila mehanička i nije donela nikakvu novinu u tehnologiji, ali ipak predstavlja

ekvivalent jednostavnog džepnog kalkulatora 300 godina pre pojave džepnih kalkulatora

kakve danas koristimo.

N a o vo m p o l j u se n i š t a n i j e d e šav a l o n a r edn ih 15 0 go d i n a , sv e do

p o j av e Čarlsa Bebidža (Charles Babbage,1791-1871), p r o f es o ra m at em at ik e na

U n iv e rz i t e t u Kembridž, koga možemo nazvati "ocem kompjutera". Izmislio je diferencnu

(Difference engine, 1832. god.) i analitičku mašinu za računanje (to je trenutak zamisli

principa rada kompjutera).

.

Na ideju o stvaranju mašine za računanje došao je prilikom dugog i napornog rada,

izračunavanja logaritamskih tablica. Ideju je izneo pred Kraljevsko astronomsko društvo, pa je

na osnovu demonstracije dobio "zlatnu medalju". Šema uređaja je bila zastrašujuće složena,

sastojala se od mnogo zupčanika. Autor je zamislio da se i odštampaju matematičke tablice.

Projekat je propao, ali on nije mirovao, krenuo je u razvoj "analitičke mašine". Misli ovog

naučnika su bile sto godina ispred vremena.

Diferenclna mašina je izvodila operacije operacije sabiranja i oduzimanja, k o r i s t i l a s e

z a i z r ačun avan j e t ab l i c a u p omo r sk o j navigaciji. Mašina je projektovana tako

da je izvršavala uvek isti algoritam, metod konačnih razlika korišćenjem polinoma.

Najinteresantnija karakteristika diferencne mašine je njeno rešenje izlaza. Rezultati

su upisivani na bakrenu ploču pomoću čeličnih kalupa. Na izvestan način, upotrebljeni

metod je nagovestio kasniju primenu write-once medijuma, kao što su bušene kartice ili prvi

optički diskovi.

Diferencijalna mašina je zamišljena za računanje četiri aritmetičke operacije: sabiranje,

oduzimanje, množenje i deljenje. Analitička mašina je preteča današnjeg računara, zamišljena za

nalaženje rešenja bilo kog matematičkog izraza, za koji se zna redosled operacija pomoću kojih

taj izraz može biti rešen (danas skup operacija odredjenog redosleda nazivamo algoritam).

3

A n a l i t i č k a m a š i n a s e m o ž e s m a t r a t i p r v i m m e h a n i č k i m

p r o g r a m a b i l n i m računarom. Imala je četiri dela: memoriju, jedinicu za

izračunavanje i ulazno/izlaznu jedinicu zasnovane na principu bušenih kartica. M e m o r i j a

j e b i l a k a p a c i t e t a 1 0 0 0 r e č i o d p o 5 0 d ec im al n i h c i f a r a i s l už i l a j e z a

s m eš t an j e p r om en l j iv i h i r ez u l t a t a . J ed in i ca z a izračunavanje je mogla da

prihvati operande iz memorije, da ih sabira, oduzima, množi ili deli, i da vrati

rezultat u memoriju. Kao i diferencna, i analitička mašina je bila u potpunosti

mehanička. V el i k i n ap r ed ak u o dn osu na d i f e r en cn u m aš in u b i o j e š to j e

analitička mašina bila računar opšte namene. Instrukcije su se čitale sa bušenih

k a r t i c a i i z v r š av a le . N ek e in s t ru k c i j e su na l aga l e p r en os dv a b ro j a i z

m em o r i j e u j ed in i cu z a i z r aču n av an j e , i z v r š av an j e o d r eđen e op e r ac i j e nad

n j im a i v r aćan j e rezultata u memoriju. Druga grupa instrukcija je mogla da izvrši

testiranje broja i u s lo v no g r an an j e u o dn os u n a t o d a l i j e b r o j n ega t iv an i l i

p oz i t i v an . U p i s iv an j e različitih programa na bušene kartice je omogućavalo da analitička

mašina izvršava različita izračunavanja, dok to nije bio slučaj sa diferencnom mašinom.

Kako je analitička mašina bila programabilna, potreban je bio softver, a samim t i m i

p r o g r a m e r . B e b i d ž j e z a t a j p o s a o n a j m i o ž e n u p o i m e n u Ada

Avgusta Lovelas, ćerka lorda Bajrona. Gospođa Ada je tako prvi programer na svetu i n j o j u

č a s t j e p r o g r a m s k i j e z i k A d a d o b i o i m e ( svi programi koje je napisala bili su

korektni).

Četrdesetih godina XX veka nemački student tehnike Konrad Zuse, kao pionir na ovom

polju, napravio je niz automatskih računskih mašina zasnovanih na tehnologiji elektromagnetnih

releja. Mašine su tokom rata uništene.

Prvi čovek koji je pokušao da napravi elektronski računar bio je Džon Atanasov (John

Atanasoff), profesor fizike i matematike sa Ajova Stejt Koledža. Uradio je to sa Clifford

Barijem i Džordžom Stibicom (George Stibbitz) iz Belovih Laboratorija; mašina nije bila

programirana, pa su to bili kalkulatori. Atanasova mašina je koristila binarnu aritmetiku i imala

kondenzatore kao memorijske elemente, koji su se povremeno osvežavali radi sprečavanja

curenja naelektrisanja. Savremeni dinamički RAM čipovi rade na ovom principu. Iako napredan

izum, mašina nije proradila. Stibicov računar je bio primitivniji, ali je proradio i javno je

demonstriran 1940. na konferenciji u Darmut Koledžu. Demonstraciju je pratio Džon Mokli

(John Mauckley), profesor fizike na Pensilvanijskom Univerzitetu.

Prva generacija (1945-1955)- Brzi razvoj elektronskih računara zahtevao je II svetski rat.

Osnovu čine vakuumske cevi (do 20000 cevi po računaru), ogromnih dimenzija, veoma skupi,

uglavnom za vojne potrebe, dosta spori – mala brzina centralnog procesora, programiralo se na

mašinskom jeziku, simbolički jezici i operativni sistemi su bili nepoznati, ljudi koji su radili na

računarima obavljali su sve poslove – od programiranja do održavanja računara (čovek je imao

punu kontrolu nad računarskim sistemom), iskorišćenje centralnog procesora i centralne

memorije je bilo slabo, najveći deo vremena se trošio na poslove operatera i ulazno-izlazne

operacije.

Elektronska cev

4

Nemačke podmornice su pravile pustroš medju britanskim brodovima. Britanci su

prisluškivali šifrirane podatke slate iz Berlina putem radio veza, ali je problem bio što su poruke

šifrirane pomoću uređjaja koji se zvao ENIGMA (preteča mašine je bio uredjaj koji je

konstruisao amater pronalazač Tomas Džeferson – bivši predesdnik SAD). Radi brzog

dešifrovanja poruka britanska vlada je oformila tajnu laboratoriju gde je napravljen elektronski

računar nazvan Collossus, koga je konstruisao engleski matematičar Allen Tjuring (Alan

Turing) 1943. godine. Mašina je odigrala ulogu pri dešifrovanju nemačkih šifara u II svetskom

ratu. Dugo se nije znalo za postojanje Collossus-a, pa je Turing tek posle dužeg perioda dobio

priznanje za pravljenje prvog elektronskog kompjutera.

Collossus

Posle II svetskog rata u SAD je krenuo brzi razvoj računara. Mokli (John V.Mauchly) i

Ekert (J.Presper Eckert) su na univerzitetu u Pensilvaniji konstruisali prvi pravi programirani

kompjuter - ENIAC (Electronic Numerical Integrator and Computer - elektronski

numerički integrator I kompjuter),. Radovi su počeli 1943. I bio je predviđen za kompjutersku

balistiku u II svetskom ratu. Radovi su završeni 1945., pa je Eniac korišćen pri dizajniranju prve

atomske bombe. Kasnije je korišćen pri izradi generatora, vremenskim prognozama itd. Eniac je

imao 18000 elektronskih cevi, 1500 releja, 70000 otpornika, 10000 kondenzatora I težio je 30

tona, trošio je oko 174 KWh. Kontrolisan je pomoću spoljašnjih prekidača, pa je menjanje

programa zahtevalo fizičko nameštanje ovih prekidača, što je usporavalo rad računara.

Eniac

Što se arhitekture tiče, ENIAC je imao dvadeset registara, a svaki je mogao da sadrži

desetocifreni decimalni broj, i to tako što je svaka cifra predstavljena sa po deset

vakuumskih cevi. Programirao se postavljanjem 6000 multipozicionih prekidača , a

veze između komponenata su bile žičane.

P os l e o vo g i s t o r i j sk o g t r enu tk a mn o g i d r u gi i s t r až i v ač i s e s e d a l i na

p os ao proizvodnje elektronskih računara. Prvi naredni računar koji je proradio 1949. godine

bio je EDSAC, izgrađen na Univerzitetu Kembridž u Velikoj Britaniji. Njegov autor bio je

5

Moris Vilks (Maurice Wilkes) , a ovaj računar je bio prvi računar sa zapamćenim

programom. Sledili su JOHNIAC napravljen u firmi RandCorporation, ILLIAC

napravljen na Univerzitetu u Ilinoisu, MANIAC iz Los AlamosLaboratory i WEIZAC

sa Vajcmanovog instituta u Izraelu.

Grupa naučnika, koja je izradila Eniac, počela je rad na novom kompjuteru. Pridružio im

se Jon von Neuman (John von Neumann), koji je 1945. godine predložio strukturu računarskog

sistema. On je stvorio EDVAC, koji je nazvao IAS mašina, sa dovoljno velikom memorijom da

čuva i programe i podatke. Koristeći podatke uskladištene u memoriji, Edvac je radio brže od

Eniaca. Programi su pisani u obliku mašinskih kodova, a programeri su direktno upisivali

brojeve koji su odgovarali određenim instrukcijama. Tokom 50-tih godina programeri počinju

koristiti simbole, koji su kasnije prevođeni u mašinske kodove. To su omogućili programi zvani

asembleri (assemblers).

Fon Nojmanova mašina

Fon Nojmanova mašina je imala pet osnovnih delova: memoriju,

aritmetičkol o g i čk u j ed in i cu , j ed in i cu za up r av l j an j e p ro gr amo m i u l azn u i

i z l az nu op r em u. Memorija se sastojala od 4096 reči od kojih je svaka imala 40

bitova. Svaka reč je sadržala ili dve 20-bitne instrukcije ili dva 39-bitna označena cela broja.

Osam bitova instrukcije je definisalo operaciju, a prostalih 12 je specificiralo reč u memoriji.

Unutar aritmetičko logičke jedinice, preteča savremene CPU (Central Processing Unit) je bio

specijalni interni 40-bitni registar nazvan akumulator.

U to vreme IBM je bio mala kompanija koja je proizvodila bušene kartice, firma ne

mnogo zainteresovana za proizvodnju računara sve dok nisu 1953. proizveli računar 701. To je

bila prva u seriji mašina koje će za desetak godina postati dominantne na tržištu. Godine 1958.

IBM je proizveo poslednji računar sa vakuumskim cevima (709).

Druga generacija (1955-1965)–Elektronski prekidači u ovoj eri bazirani su bili na

diodama i tranzistorima, računari su manjih dimenzija, pouzdaniji i jeftiniji, povećava se brzina

rada centralnog procesora, povećava se kapacitet centralne memorije i eksternih memorija,

javljaju se brže ulazno-izlazne jedinice, sem vojske koriste ih velike korporacije I univerziteti.

Programi se pišu na simboličkom mašinskom jeziku, asembleru ili na višem programskom jeziku

Fortranu. Operater više ne može efikasno da opslužuje računarski system. Rešenje je bilo

prebacivanje niza kontrolnih funkcija sa operatera na sam računarski sitem, tj. Posebne kontrolne

programe. Javljaju se kontrolni i korisnički programi. Računari su bili smešteni odvojeno u

posebnim sobama – ulazna soba, centralni računar, izlazna soba. Programeri su pisali programe

na papiru, uglavnom u Fortranu, zatim ih unosili na bušene kartice, koje su ostavljali u sobi sa

ulaznim računarom (input room). Operater sistema je uzimao kartice i ubacivao ih u računar, i to

prvo kartice sa prevodiocem Fortrana, a zatim kartice sa programom koji treba izvršiti. Glavni

računar je obavljao posao. Rezultat se dobijao takođe na bušenim karticama, koje su sa

6

rezultatom donošene u output rooms. Mnogo vremena se trošilo na šetanje između raznih

prostorija. Operativni sistema kao zaseban pojam još uvek ne postoji.

Tranzistor

Godina 1948. d o n os i r evo l u c i on a rn i p om ak . T e g o d i n e s u

t r o j i c a s t r u č n j a k a , k o j i s u r a d i l i z a BellLab o r a to r i e s ,

B a rd in ( J oh n Ba rd een ) , B re te jn (W al t e r Br a t t a i n ) i Š okl i (Wi l l i am

S ho ck l ey) izumeli tranzistor za šta su 1956. godine dobili Nobelovu nagraduza fiziku.

Za s amo d es e t ak go d i n a t r anz i s to r i s u nap r av i l i r ev o l u c i j u u

r a ču na r sk o j i nd us t r i j i , t ako d a s u do k ra j a p ed es e t i h v aku ums k e cev i

p o t pu no i z b ačen e i z upotrebe, bar što se proizvodnje računara tiče. Značajno su

smanjene dimenzije r a ču na r a kao i po t r o šn ja , d ok su b rz i n a i p ouz d an os t

r ad a zn a t no po većan e . S a pojavom diskretnih poluprovodničkih komponenti, javljaju se i

prva štampana kola. Prvi tranzistorizovan računar napravljen je u Linkolnovoj

laboratoriji na MIT-u. To je b i l a 1 6 - b i t n a m a š i n a p o p u t

W h i r l w i n d I . N a z v a n j e TX-0 (TransistorizedeXperimental computer 0),a

namjenjen je bio samo kao uređaj za testiranje jače mašine TX-2. To se događalo

četiri godine prepojave PDP-1 računara. PDP-1 se konačno pojavio 1961. godine i

imao je 4k 18-bitnih reči i ciklus instrukcije od 5μs. Ove performanse su bile upola

slabije od IBM7090, tranzistorizovanog naslednika mašine IBM 709 i najbržeg računara

na svetu toga doba. Međutim, PDP-1 je koštao 120,000$, dok je IBM 7090 koštao

milionedolara. Nekoliko godina kasnije na tržište izlazi PDP-8 koji je bio 12-bitna mašina ali

j e ko š t a l a sv ega 1 6 ,0 00 $ . Gl avn a n o v in a ko d ov o g r aču n a ra b i l a j e

j ed in s t v en a magistrala nazvana omnibus. Ovaj princip je prihvaćen kod svih miniračunara i

DEC je, prodavši 50 hiljada komada, postao vodeća kompanija u proizvodnji miniračunara.Na

slici 1.7. vidimo princip povezivanja delova računara na omnibus. Godine 1964. je

novoosnovana kompanija CDC proizvela model 6600. O v a mašina je skoro za red

veličine bila brža od tada moćnog IBM 7094. Tajna njegovebrzine ležala je u tome da je

njegov CPU bio visoko paralelizovan, a unutar računara se nalazilo i nekoliko malih

računara koji su upravljali poslovima i ulazno/izlaznim operacijama. jJš jedan računar iz

ove generacije je Burroughs B5000. Dok su se svi ostali proizvođači bavili samo hardverom,

ovaj računar izrađen je tako da olakša posao prevodioca za jezik ALGOL 60.

Kao poboljšanje uvodi se paketna, tzv. Grupna obrada (batch processing), bazirana na

upotrebi magnetne trake. U ulaznoj sobi se sakuplja više sličnih programa, koji se pomoću

jeftinog računara (npr. IBM 1401) s bušenim karticama prenose na magnetnu traku. Zatim se

traka prenosi u sobu sa glavnim računarom, predviđenim za izvršenje samog programa (npr.

IBM 7094). U glavni računar se učitava poseban program koji treba da sa trake redom učitava

programe I izvršava ih. Taj se program može smatrati pretkom operativnih sistema.

7

IBM 1401

Prva mašina iz ovog perioda bila je TRADIC, proizvedena u Bell Laboratories 1954.

Memorija je bazirana na magnetnim jezgrima, kojima se moglo prići po željenom redosledu. U

ovoj generaciji se javljaju prvi sistemski programi: Fortran (1956), Algol (1958) I Cobol

(1959). Tada su proizvedene važne komercijalne mašine, kao: IBM 704, 709 I 7094. Na kraju

50-tih godina pojavljuju se dva “Superkompjutera” – Larc i IBM 7030 (aka Streatch), koji su

imali memoriju, ali I procesore.

Treća generacija (1965-1980)– Sredinom 60-tih godina. Razvoj integrisanih elektronskih

kola 1964. (u početku su to bila kola malog stepena integrisanosti, SSI-Small Scale of

Integration, koja su omogućavala da nekoliko tranzistora bude na jednom čipu; 1968. se

pojavljuje MSI-Medium Scale of Integration gde je na čipu smešteno više desetina tranzistora;

1971 se pojavljuju integrisana kola velikog stepena integrisanosti LSI- Large Scale of

Integration), poluprovodničke memorije, OS sa multiprogramskim radom, interaktivni rad sa

korisnikom. IBM daje klasu računara IBM System/360, seriju kompatibilnih računara različitih

snaga, pogodnih za naučne I poslovne primene. Sistem je radio pod operativnim sistemom

OS/360, koji je bio glomazan I pun bagova. Čovek gubi mogućnost kontrole. Programer se

oslobađa složenih rutinskih poslova. Razdvaja se sistemski i korisnički softver.

Integrisano kolo

IBM 360

1964. Seymor Cray je razvio CDC 6600, prvi kompjuter koji je koristio paralelne

sisteme, sastojao se od 32 nezavisne memorije i postizao brzinu od 1 MFlops/sec. Pet godina

kasnije Cray je razvio CDC 7600 koji je imao vektorske procesore I postozao brzinu od 10

8

MFlopy/sec. U isto vreme IBM stvara kompjutere duplo brže od CDC, zahvaljujući brzoj cache-

memoriji. Solomon computers koje je napravila Westinghous Corporatio i IIIial IV bili su prvi

pravi paralelni kompjuteri. CDC u saradnji sa institutom u Teksasu nametnuo je standarde za

vektorske procesore. U ovoj eri se javljaju programi: CPL, BCPL, B, UNIX itd.

Sa razvojem softverskog inženjerstva (software engineering) uvode se nove funkcije:

- multiprogramiranje (multiprogramming)

- višestruke ulazno-izlazne (U/I) operacije (spool)

- podela računarskog vremena (time-sharing)

Multiprogramiranje je tehnika kojom se postiže bolje iskorišćenje procesora: memorija

se deli na particije u koje se učitavaju različiti programi, tj. Poslovi (job); dok neki program čeka

na ulazno-izlaznu operaciju, processor izvršava drugi program.

Spuling je tehnika koja omogućava da se nedovoljna brzina ulazno-izlaznih uređaja

kompenzuje upotrebom brzih uređaja – trake, diskovi, čime se dobija istovremeno izvršavanje

više ulazno-izlaznih operacija.

Podela vremena je tehnika koja omogućava da svaki korisnik radi sa računarom

interaktivno I to preko posebnog terminala koji je istovremeno i ulazni i izlazni uređaj za

korisnika. To je poseban oblik multiprogramiranja, gde svakom termilalu pripada dodeljeno

procesorsko vreme, posle čijeg isteka se vreme dodeljuje drugom terminalu.

Pojava dva operativna sistema:

-MULTICS

- UNIX (Unix (UNI=jedan, X=CS=Computing Service).)

Multics je neuspela ideja kompanija MIT, Bell Labs i General Electric da se napravi

moćan računar i operativni system za rad velikog broja terminala. Ideja je da postoji moćan

centralni računar, a da građani kod kuće imaju terminale kojima preko modema pristupaju

glavnom računaru. Ovaj model se može smatrati pretečom mreža i Interneta.

Računari treće generacije zvali su se mini računari. Prvi računar je bio DEC-ov PDP1

(Digital Equipment Corporation), do tada najmanji i najjeftiniji računar.

U trećoj generaciji sve više kontrolno-upravlačkih funkcija se sa čoveka prenosi na

računar, tj. pojedine sistemske programe. Skup svih tih programa naziva se OS. Istovremeno se

razvija veliki broj uslužnih programa, koji olakšavaju i pojednostavljuju upotrebu računara.

Treba naglasiti da se u ovom razdoblju pojavio i prvi mikroprocesor (1971.),

što će imati velikog značaja za kasniji razvoj r a ču n ar sk e t ehn ik e . Tako đ e se

j av l j a j u i p rv i v ek to r sk i i p r o to čn i r a ču n a r i . P rv i superračunar Cray-1 iz 1974.

Četvrta generacija (1980-1990)–

Do osamdesetih godina napredak u tehnologiji integrisanih kola doveo je

dostvarnja VLSI čipova ( V e r y La r ge S ca l e o f In t eg r a t i on ) k o j i su mo g l i d a

s ad rže nekoliko desetina hiljada, a zatim i nekoliko stotina hiljada, pa čak i nekoliko miliona

tranzistora na jednom čipu. Naravno da je to vodilo ka manjim i bržim računarima.

Cena računara je pala do te mere da se otvorila mogućnost da svaki pojedinac imasopstveni

računar. Tada je i započela era personalnih računara. U prve OS za personalne računare

spadaju MS-DOS i Unix.

Paralelno sa razvojem korisničkog softvera razvija se korisničko okruženje, tj. korisnički

interfejs programa.

Pojavljuju se kompjuteri sa vrzim vektorskim procesorima, kao što su Cray 1, Cray 2 (sa

velikom glavnom memorijom),Cray x-mp, Cyber 205. Mikroprocesori su našli veliku primenu

u razvoju kompjuterske tehnologije. Razvoj jezika: Fortran, Pascal, C, nova verzija UNIX koji

9

je postao standard. 1971. pojava mikroprocesora Intel 4004, 1972. Intel 8008 – 8 bitni

mikroprocesor, 1974. General Instruments 16 bitni, 1981. 32 bitni processor.

Mikroprocesor

Pojava personalnih računara, razvojem LSI čipova (large scale integration), računari su

jeftini. Spectrum, Commodore, Atari, IBM PC, Apple Macintosh itd. Prvi operativni sistemi za

PC su MS-DOS i UNIX.

Razvoj korisničkog okruženja.

Pojava novih operativnih sistema:

- mrežni operativni sistemi

- distribuirani operativni sistemi

Mrežne OS karakterišu računari povezani u mreži. Svaki računar ima svoj OS, podatke

razmenjuju međusobno pomoću odgovarajućih protokola (zajednički jezik za komuniciranje).

Korisnik jednog računara se može prijaviti na drugi, uzeti neke datoteke itd. Korisnik zna da nije

sam u mreži, tj. Svestan je ostalih računara u mreži sa kojima komunicira.

Distribuirani OS su ozbiljnija varijanta u mrežnom okruženju, jer osim deljenja I razmene

datoteka I štampača omogućavaju i deljenje procesa, tj. Programa. Korisnici ovaj system vide

kao jednoprocesorski. Postoji više računara u mreži, ali je samo jedan OS koji upravlja svim

resursima u mreži. Korisnik ne zna gde su smeštene njegove datoteke i gde se izvršava njegov

program. Sistem se vidi i ponaša kao celina.

Peta generacija – Kompjuteri koji sadrže hiljade procesora, koji rade na različitim

delovima istog programa. Pojava kompjuterskih mreža. Prvi kompjuter u ovoj generaciji bio je

Sequent Balance 8000, koji je imao 20 procesora koji su delili jednu memoriju, ali je svaki

processor imao svoj cache. Intel je imao drugačiji pristup. Napravili su PSC-1, koji je imao 128

procesora, pri čemu je svaki processor imao svoju memoriju, a koristili su mrežu da povežu

procesore. Na kraju ovog perioda javlja se SIMD, kompjuter koji je imao jednostavne procesore,

koji su radili po direktivi glavne jedinice.

Šesta generacija – generacija današnjice, velika dostignuća u polju hardvera, koriste se

paralelni sistemi sa vektorskim procesorima. Velike korporacije su zacrtale cilj da nadmaše

brzinu od 1 teraflops/sec, što se može ostvariti samo sa sistemima koji sadrže 1000 procesora.

Najveća promena se desila u domenu Interneta, koji se munjevito širi. Intel i njihovi Pentium

procesori.

10

2. VRSTE RAČUNARSKIH SISTEMA:

I - personalni računari , eng. personal computers - PC (zovu ih i mikroračunari), za

individualnu upotrebu,

Mogu stati na radni sto

Mikro računari su personalni računari – računari za jednog korisnika

Koriste se u poslovanju (u preduzećima, ustanovama) za obradu poslovnih podataka, kao

i za ličnu (kućnu) upotrebu

Najpoznatiji mikro računari su PC (Personal Computer) i Apple (popularan u Americi)

1. Desktop – stoni (najčešći oblik; sastoji se od centralne jedinice, monitora, tastature i

miša, kao odvojenih komponenti)

Sistem stonog računara

2.Prenosni: Prenosni (portabl) računari su najnovija generacija personalnih, bežičnih

računara. Malih su dimenzija, lagani su, lako se prenose, rade na baterije. Dele se u dve grupe:

LAPTOP (Netbook, Ultrabook, Notebook. Zajednička osobina svih ovih uređaja je dizajn -

ekran se nalazi na poklopcu, a tastatura i sama mašina na postolju) i POCKET PC (Pocket

PC računari su moćni PDA džepni računari malih dimenzija i težine, koji su se pojavili 2000

godine. PocketPC rade na operativnom sistemu Windows Mobile. Ovaj operativni sistem liči

standardnom Windows za PC računare (Start Meni, taskbar, Control Panel itd.). Navigacija se

obavlja direktno preko ekrana pomoću posebne "olovke" (stylus), ili prstom).

. Lap-top (lap-kolena, krilo) (najstariji uredjaj iz grupe tzv. prenosnih računara; to su

personalni računari koji omogućavaju korisniku da ih koristi na bilo kom mestu i u bilo kom

trenutku; imaju ravan ekran od tečnog kristala, koji u sklopljenom stanju prekriva tastaturu i

centralnu jedinicu; uglavnom imaju napajanje pomoću baterije ili spoljašnjeg AC/DC adaptera

koji istovremeno puni bateriju). LapTop liči na manji kofer ili putnu torbu. Najmanja veličina je

14 inča, a težina do 3 kg. Uz tastaturu imaju tačped (touchpad). Drugi naziv za ovaj računar je

Notebook, što na engleskom znači sveska (jer se otvara kao sveska čija je jedna stranica monitor,

a druga tastatura). Jedna od prednosti laptop računara je moćan hardver. Veličina ekrana kod

laptop računara je pogodna za gledanje filmova, slika kao i za pregledno surfovanje internetom.

Laptop računari su čvršći i imaju jače kućište, ekran se štiti sklapanjem laptopa.

11

- Netbook računari manji prenosni računari nastali 2007. godine. Slični su laptop

računarima, ali sa drugom namenom i karakteristikama. Zamišljen je 1996. godine kao računar

bez diskova, a sve potrebno za rad bi se nalašlo na Internetu. Obično imaju dijagonalu ekrana od

9 do 10 inča i rezolucijom 1024x600 piksela. Rade pod Win ili Linuxom. Baterija im traje duđe

nego kod Laptop (radi 6 sati bez punjenja). Radi uštede energije koriste SDD (SolidStateDrivers)

diskove manjeg kapaciteta, RAM memorija je slabija, nemaju CD I DVD, nije podesan za igrice

ili zahtevniju grafičku obradu, imaju ugradjen Wi-Fi, tečki su do 1,5 kg i manji od Laptop. Iako

su pomalo nepraktični za svakodnevno upotrebu zbog malog ekrana i tastature, na njima se mogu

instalirati sve standardne aplikacije, jer koriste klasičan operativni sistem, za razliku od pametnih

telefona koji koriste prilagođenje verzije operativnih sistema. Pogodni su za lakše programe i

surfovanje Internetom, nisu namenjeni pokretanju zahtevnijih aplikacija (Photoshop ili igare).

Godina 2012. je označila kraj Neetbok računara.

-Ultrabook računari su najmlađi u ovoj kategoriji i njihovo ime potiče od izraza “ultra-

portable notebook”. Obično teže manje od 1,5 kg i veoma su tanki. Ime je smišljeno od strane

proizvođača PC računara i direktan je odgovor na Apple Macbook Air, Uprkos tankom profilu

ultrabook računara (manje od 2cm), veličina ekrana je u rangu standardnih notebook računara od

11 do 15 inča. Većina je opremljena sa SSD uređajima za skladištenje podataka koji su brži, tiši i

lakši od klasičnih hard diskova i omogućavaju brže podizanje sistema. Iako su brži, SSD diskovi

su mogo skuplji od hard diskova tako da kapacitet skadištenja ultrabook računara obično ne

prelazi 128 gb. Pogodni su za većinu aplikacija, ali imaju problema prilikom pokretanja

zahtevnih igara.

. Pocket PC znači džepni personalni računar. Ovi minijaturni računari za čuvanje

podataka ne koriste diskove, već memoriju u formi čipa. Pocket PC računari imaju dobre

karakteristike u pogledu procesorske snage, memorijskog prostora, komunikacije i transfera

podataka. Dele se na:

Hand held računare – slični su laptopu ali manji – mogu se držati u ruci. Imaju

mali displej (ekran) i tastaturu. Podržavaju Word, Exceli Power Point, kao i Windows Media

12

Player 10 (Fujitsu Siemens Pocket LOOX T serija). Imaju mogućnost ugradnje wireless kartica,

ukoliko osnovna verzija nema integrisani wireless.

Handheld uređaj

Tablet PC su najnoviji koncept prenosnih računara, manji od netbook, veći od

smartphon, nemaju tastaturu, podaci se unose specijalnom elektronskom olovkom (zvanom

stajlus) kojom se piše po displeju, teški oko 500 g, uglavnom imaju Android OS, sve je

prilagodjeno touch skreen-u.

Ovi lako prenosivi uređaji imaju ekran na dodir, sa mnogo funkcija i aplikacija, komande

se izdaju prstom ili olovkom. U poređenju sa laptop računarom, manji su i lakši. Veličine ekrana

su od 7-10". Na njima se mogu se čuvati i reprodukovati muzika, filmovi, slike. Tablet računari

imaju i video chat, jednu ili dve kamere, sličnih funkcija kao smartphone uređaji. Mana je ekran

osetljiv na dodir, stalno izložen spoljašnjim uticajima lako se može oštetiti (postoje zaštitne

maske). Postoje tri modela, tj. stila tableta:

- Čvrsti stil ima ekran za pisanje digitalnom olovkom, pa rukopis može da se

kasnije prekuca ili da ostane kao rukopis. Olovka služi za odabir, povlačenje,

otvaranje, pretraživanje Interneta, crtanje dijagrama itd.

- Cabrio style (hibridni) ili tablet s pokretnim ekranom (može se zaokrenuti za 180

stepeni radi lakšeg čitanja ili pisanja). Može se koristiti kao tablet (ekran se

zakreće i polaže preko tastature) ili kao laptop (koristi se integrisana tastatura i

miš ili digitalna olovka).

- Slate stil je veoma lak i tanak uredjaj (kao ploča), ima integrisanu elektroniku u

ekranu osetljivom na dodir, nema tastaturu kao hardver, mada neki modeli imaju

stalak za umetanje, pa se može koristiti miš i tastatura.

3. Priručni (handheld computers):

. Palmtop (palm-dlan) (savremeni mali računari koji staju na dlan; imaju svoj operativni

sistem, obično: kalendar, imenik, podsetnik, ali služe i za veliki broj servisa – obrada teksta,

tabelarna izračunavanja, Internet komunikaciju itd.). Većina palmtop koristi okrnjenu verziju

13

Windows-a sa oznakom CE. Međutim, noviji modeli mogu pokrenuti i punu verziju Windows

XP operativnog sistema. Sa usponom pametnih telefona palmtop su postali suvišni. Ovakvi

uređaji imaju dijagonalu ekrana od oko 6 do 7 inča.

. PDA (Personal Digital Assistant), – personal digital assistant, što u prevodu znači “lični

digitalni asistent”, je minijaturni kompjuter, koji staje najčešće na dlan, čije su osnovne namene

skladištenje svakodnevnih podataka, razmena e-maila, prenos fajlova, reprodukcija multimedije i

dr. Koristi se za ličnu upotrebu: kao mobilni telefon, pretraživač Interneta, rečnik stranih jezika,

adresar, potsetnik. Prvi uređaj napravila je mala engleska firma “Psion” 1984. godine, a uređaj je

nazvan “Psion 1″. Današnji PDA uređaji imaju brze procesore, LCD TFT ekrane u boji, RAM

memoriju od 8 do 32 MB i masu od oko 200 grama. Uređaji koriste više različitih operativnih

sistema, a najpoznatiji su “Palm OS” i “Microsoft Windows CE”, ali i Symbian, VT-OS,

Linux… Što se tiče softvera, na raspolaganju je veliki broj kvalitetnih aplikacija, a neke od njih

su “osiromašene” verzije poznatih PC aplikacija, kao što su: Internet Explorer, Word, Excel,

Money itd.

, iPad je uredjaj firme Apple, nešto izmedju iPhone i nekog prenosnog računara. . iPhone je prvi mobilni telefon firme Apple ili pametni uredjaj (smart phone), napravljen

za multimedijske sadržaje i pristup Internetu. Dizajnirao ga je Jonathan Ive, pušten u prodaju

2007. Ima Multi-touch ekran dozvoljava pokrete više prstiju po ekranu, čime je omogućeno

zumiranje, listanje strana kao da su stvarne…Telefonom se upravlja pomoću virtuelne tastature

prikazane na poklopcu. Može da funkcioniše kao video kamera, obična kamera, prenosni medija

plejer, ima Wi-Fi vezu. Sa iPhone-om je predstavljena i nova mobilna platforma nazvana

iPhone OS, kasnije iOS, bazirana na Mac OS X operativnom sistemu, prilagođenom za mobilne

uređaje.

iPhone uredjaj predstavljen u San Francisku

II - radne stanice (Radne stanice imaju procesore i grafički displej visokih performansi,

operatvne sisteme za više zadataka (multitasking operativ system). Radne stanice se još uvek

koriste za dizajniranje pomoću računara (computer-aided design), intenzivne naučne i inženjerske

proračune, procesiranje slika, modelovanje arhitekture, računarsku grafiku, za animacije i filmske

vizuelne efekte.)

III - mini (se naveliko koriste u aplikacijama u realnom vremenu, na primer za kontrolu

vazdušnog saobraćaja ili automatizaciju fabrika. Teško je reći šta čini jedan

14

miniračunar, jer mnoge kompanije proizvode ove računare sa 16-bitnim ili 32-bitnim

mikroprocesorima uz isvesnu količinu memorije i ulazno/izlaznih čipova, gde j e s v e t o

s m e š t e n o n a j e d n o j š t a m p a n o j p l o č i . F u n k c i o n a l n o j e t a k v a

p l o č a ekvivalentna tradicionalnom miniračunaru kao što je PDP-11) i supermini računarski

sistemi (to je u suštini veoma veliki računar, gotovo uvek zasnovan na32-bitnom procesoru sa

nekoliko desetina megabajtova memorije. Takve mašine se koriste kao tajm šering mašine na

čitavim odelenjima različitih institucija, kao mrežniserveri i na mnoge druge načine. Takve

mašine su daleko moćnije od računara IBM360 Model 75, najmoćnijeg velikog računara na svetu

u vreme njegovog pojavljivanja1964. godine)

Mini računari imaju snagu velikih (mainframe) računara, a po dimenzijama su neznatno

veći od mikro računara.

Odlikuju se izuzetno brzim pristupom podacima.

Zato se koriste se kao Web serveri (centralni računari za pristup Internetu), ali takođe u

nauci i inženjerstvu

HP-300

IV - makro (veliki-mainframe) računarski sistemi (naslednici mašina kao što su IBM360

i CDC 6600. Stvarna razlika između supermini računara i velikog računara je

uulazno/izlaznim mogućnostima i aplikacijama za koje se koriste. Tipični supermini

m ož e d a im a j ed an i l i dv a d i sk a r ed a v e l i č i n e 1G B, dok v e l ik i m ože d a

i ma i s t o takvih. Supermini se koriste za ineteraktivne aplikacije, dok se većina velikih

računara koristi za velike pakete poslova ili obradu transakcija kao što su one u bankarstvu ili za

rezervaciju avionskih karata, gde su potrebne ogromne baze podataka.)

Ovaj račaunar istovremeno opslužuje više korisnika (tzv. multiuser računar)

Mainframe je povezan sa većim brojem terminala (terminal čine monitor i tastatura)

Koriste se u bankama (za obradu velikog broja finansijskih transakcija), na

univerzitetima, u većim firmama

Stariji mainframe računari imali su veličinu manje sobe

15

Mainframe

V - super računari (za simulacije i modelovanje kompleksnih fenomena, kao hemijske reakcije,

nuklearne eksplozije, vremenska prognoza, kosmička istraživanja, vojne potrebe itd.; Ove

mašine su specijalno projektovane tako da se maksimizirabroj FLOPS-ova (FLoating point

Operations Per Second). Sve što je ispod 1gigaflopss e n e m ože sm at r a t i

s up e r r aču n ar om . Su p e r račun a r i i m a ju j ed in s tv enu , v i so ko paralelnu arhitekturu

radi postizanja tih brzina, a efikasni su samo kada se primenjujuna mali opseg poslova. Za ovu

generaciju računara karaktersitičan je i intenz ivni razvoj računarskih mreža različitih

opsega (LAN, WAN i dr.). Naročitu ekspanziju je doživela globalna mreža Internet. Istorija

Internet-a počinje 1969. godine kada je na UCLA prvi računar povezan sa ARPANET-om.

Ova mreža je dobila naziv po svom sponzoru DARPA -D e f e n s e A d v a n c e d

R e s e a r c h P r o j e c t A g e n c y ( V o j n a a g e n c i j a z a n a p r e d n e istraživačke

projekte), a sam njen početak bio je skroman, jer su povezane samo če t i r i

u n i v erz i t e t sk e l okac i j e : UC LA , S t an f o rd ov i s t r až i vačk i i n s t i t u t , UC

S an t a Barbara i Univerzitet u Juti) (Earth Simulator postiže brzinu od 40,96 TFLOPS i ima 10

TB operativne memorije: 5,120 MEC-ovih procesora Vector SX6 500 MHz, Procesor 8

GFLOPS 2 GB RAM, 640 čvorova, Magistrala 16GB/s, 320 ormana, Diskovi 700 TB)

Ovo su izuzetno moćni i brzi računari

zauzimaju ogroman prostor (veličine sportske hale) i veoma su skupi

poseduju ih samo razvijene, bogate zemlje i to njihove državne institucije i vlade

koriste se za istraživanje svemira, predviđanje zemljotresa i uragana, vremenske

prognoze, u vojne svrhe (testiranje oružja), u naučne svrhe (dešifrovanje gena), za

proučavanje pojava koje se ne mogu posmatrati u realnom radu (npr. nuklearne

eksplozije).

sadrže nekoliko hiljada procesora koji rade istovremeno

Trenutno najmoćniji super računari su:

1. Earth Simulator (Japan, kompanija NEC),

2. Blue Gene (SAD,IBM) i

3. X1 (SAD, kompanija Cray)

16

Super računar NEC - Earth Simulator

Earth Simulator - ima zadatak da kreira virtuelnu planetu

Zemlju.

treba da predvidi klimatske promene na Zemlji uzmajući u obzir: globalno zagrevanje,

atmosfersko i pomorsko zagađenje, kišne bujice, otapanje glečera, itd.

zadatak mu je i predviđanje zemljotresa i drugih prirodnih katastrofa, kako bi se

blagovremeno preduzele kontramere

za prikupljanje ulaznih podataka potrebna je dodatna oprema: radari, sateliti, vodene

sonde, meteorološke stanice...

ovo je jedan od najjačih sistema na svetu sa svojih 5104 procesora i snagom od 35

teraflopsa (35 x 1012 FLOPS, operacija sa pokretnim zarezom u sekundi)

Ceo sistem ima 10 terabajta radne memorije i prostor za podatke od 700 terabajta

Konstrukcija ovog superračunara se sastoji od 320 ormana koji su smešteni u vidu

koncentričnih prstenova. Spoljašnji prsten plavih ormana sadrži procesore, dok unutrašnji

krug zelenih ormana sadrži sisteme za međusobno povezivanje. Treći prsten belih ormana

sadrži sisteme za čuvanje podataka.

Sve ovo je smešteno u zgradi dimenzija 65 x 50 metara. Na četvrtom nivou građevine se

nalazi računarska soba sa pomenutim ormanima, treći nivo je popunjen ogromnom

količinom kablova koji povezuju ceo sistem. Ispod toga su sistemi za hlađenje računara i

snabdevanje el.energijom

Vizuelizacija podataka o vlažnosti vazduha, brzini i pravcu

vetra i oblačnosti

17

Prikaz brzine vetra nad odgovarajućim područjima Zemlje

prikaz područja s jakim vetrovima

Simulacija tornada

Super računar

18

Super računar Cray-X1

VI - industrijski računari (PA, PLC, CNC, Simensov SIMATIC S5)

VII - ugradivi i namenski (Neki računari su strogo namenski, iizvršavaju specifične zadatke od kontrole

temperature do upravljanja velikim građevinskim mašinama, ili kontrolu rada srca.)

(SBC2596 Pentium EBX Computer with Data Acquisition, GPS, CAN; lp Pentiu, 166 or

266MHz; 32 channels of 16-bit analog input; 14-bit, 4-channel DAC, 10/100BASE-T Ethernet;

CAN option; GPS for location identification/synchronized data acquisition; Extended

temperature range available)

19

3. RAČUNARSKI SISTEM čine:

- tehnički system (HARDWARE)

- programski sistem (SOFRWARE)

Prema jednom gledištu - Programski sistem čine:

I - sistemski programi

. operativni sistem (upravlja zadacima, upravlja operativnom memorijom, upravlja

podacima, upravlja ulazom i izlazom); OS, DOS, WINDOWS

(95/98/MILENIUM/XP/NT),UNIX (LINUX), REAL TIME OS

. pomoćni programi (jezički procesori, programi za dijagnostiku i servisiranje

računarskih sistema, programi za komunikaciju i mrežne servise, programi za arhiviranje i

kompresiju datoteka, prave sigurnosne kopije, kriptovanje, čišćenje registara... Neki od

pomoćnih programa: WinZip (program za kompresiju i dekompresiju podataka), Adobe

Acrobat Reader (program za razmenu, pregledanje i štampanje dokumenata,a pri čemu dobro

čuva njihovu originalnost (izgled fontova, grafiku,boje i sl.), ACDSee (za pregled slike,

fotografije, jer omogućava da ih pregledamo bez obzira u kome programu i kako su

napravljene), Win Rar je takođe program za kompresiju dokumenata.)

II - aplikativni programi (to su programi koji korisniku omogućavaju da njihovom primenom

na računaru rešava različite probleme. Drugim rečima, to je većina programa koje upotrebljavaju

korisnici računara, a nazivaju se i korisnički softver. Ove programe osim proizvođača računara i

specijalizovanih softverskih kuća pišu i korisnici. U aplikativne programe spadaju programi za:

obradu teksta,rad sa tabelama, crtanje, rad sa bazama podataka, o bradu slika i animacija,

komponovanje i obradu zvučnih zapisa, pretraživanje Intern-eta, slanje e-pošte i drugih poruka

Internetom, reprodukciju multimedijalnih sadržaja, kompjuterske igre i za programiranje, proračune u

nauci i tehnici i statistiku, igre i dr. Tipični primeri aplikativnih programa su tekst procesori

(word processors), pregledne tabele (spreadsheets), medija plejeri i dr. Više aplikativnih

programa često se vezuju u jednu celinu i nazivaju se aplikativni paketi (application suite).

Tipični primeri su Microsoft Office i OpenOffice, koji povezuje tekst procesor, spreadsheet i nekoliko

drugih posebnih aplikacija.)

Prema drugom gledištu - Programski sistem čine:

I - sistemski programi

- operativni sistem

- tzv. sistemski softver (programi koje svi ili većina korisnika koristi) i koji obuhvata:

- programe prevodioce (za prve računare programi su pisani u tzv. mašinskom

jeziku; naredbe su se sastojale od nizova nula i jedinica; pisanje programa je bilo

podložno greškama. Zato je izmišljen simbolički jezik koji su prevodjeni u

mašinski. Postupak je automatizovan pravljenjem programa za prevodjenje –

asemblera. Da bi se programi lakše pisali i prenosili na druge računare razvijeni

su programski jezici na kojima su pisani tzv. izvorni programi. Njih su na

mašinski jezik, da bi računar mogao da izvrši naredbu, prevodili posebni programi

– komplajleri (compiler). Svaka arhitektura računara ima odgovarajući program

prevodilac),

20

- veznike ili drajvere (to su programi potrebni za prepoznavanje i korišćenje

perifernih jedinica i drugih uredjaja, koji imaju drajvere koji komande iz nekog

programa prevode u komande koje uredjaj razume),

- razne uslužne programe (olakšavaju korisnicima poslove koje često rade: rezanje

diskkova, kompresija podataka, dupliranje CD... Ovi se programi mogu dobiti kao

dodatak OS ili ih mogu sami korisnici pisati i distribuirati).

II - aplikativni programi

3.1. OPERATIVNI SISTEMI

Razvoj operativnog sistema je vezan za razvoj hardvera.Operativni sistem je veza (interface)

između samog hardvera računarskog sistema i korisnika kojima omogućava da lakše: Kreiraju

programe, Testiraju programe, Izvode i održavaju programe, Kontrolišu međusobno deljenje

resursa računarskog sistema u cilju efikasnog rada itd.

Neke definicije:

I – Operativni sistem (OS) je skup programa koji upravljaju resursima računara (resource

management) i obezbeđuju interfejs ka korisniku (resurs je sve što je potrebno programu da radi

– hardver i softver).

II - OS je kompleksan programski sistem koji kontroliše i upravlja uređajima i

računarskim komponentama i kontroliše obavljanje osnovnih sistemskih radnji. Operativni

sistem objedinjuje u jedinstvenu funkcionalnu celinu hardver (delove računara) i softver (

programe na računaru).

III - OS je skup sistemskih programa koji posreduju između korisnika i hardvera, sa

ciljem da se izvršavaju korisnički programi, da se korišćenje računarskog sistema učini podesnim

za korisnika i da se omogući efikasno iskorišćenje hardvera.

Funkcije OS:

I - OS ima funkciju da:

- upravlja programima, podacima i delovima od kojih se računar sastoji, u cilju sinhronizovanog

funkcionisanja

- obezbeđuje dobro radno okruženje za krajnjeg korisnika.

21

II – OS ima funkciju da kontroliše procese, upravlja memorijom i upravlja perifernim

jedinicama.

III - OS ima funkciju da:

- upravlja perifernim jedinicama,

- upravlja memorijom,

- upravlja procesorom,

- upravlja podacima i programima,

- prati korišćenje računarskih resursa,

- omogućava višestruki pristup,

- ima kontrolnu funkcije (štiti resurse od raznih grešaka i zlonamernih akcija, uključujući i

otkrivanje i otklanjanje grešaka).

IV - OS ima funkciju da:

- upravlja zadacima,

- upravlja resursima,

- upravlja podacima.

Komponente OS:

I - OS se sastoji od više relativno nezavisnih celina-modula, bitnih za realizaciju funkcija

OS, od kojih su najvažniji: supervizor, koji povezuje i koordinira rad svih drugih modula

(upravlja harderom, planira redosled izvođenja poslova, tj. programa) i BIOS (Basic Input/Output

System), koji kontroliše i upravlja radom U/I uređaja i obično se nalazi na posebnom čipu-BIOS

chip i fabrički je ugrađen).

II – komponente OS su:

- mikrokod (microcode), tj. skup programa specifičnih za odredjeni hardver i naziva

se BIOS,

- jezgro (kernel), tj. skup programa koji kontroliše pristup računaru, organizaciju

memorije, datoteka itd.

- Ljuska (shell), tj. komandni interfejs koji aktivira sistemske programe.

III - komponente OS su:

- Korisnički interfejs (grafičkog ili komandnog tipa) koji se naziva školjka (shell),

- Sistemske rutine niskog nivoa,

- Jezgro (kernel) (srce operativnog sistema, upravlja procesima, upravlja

memorijom, upravlja ulazom/izlazom, upravlja prekidima i upravlja datotekama)

Komandni jezik i grafički interfejs je jezik OS, kojim programeri ili korisnici definišu

svoje zahteve, tj. zadaju komande. Savremeni računari umesto pisanja komandi koriste grafički

interfejs.

22

Pošto svaki proizvođač računara ima svoje operativn esisteme, teško je dati opštu

strukturu OS. Zbog odnosa veličine OS i radne memorije, većina OS ne može da stane u radnu

memoriju. Zato se u memoriji uvek nalaze tzv. rezidentni delovi koji aktiviraju i izvršavaju

korisničke programe, dodeljuju memoriju, datoteke i obavljaju I/U operacije. Rezidentni deo OS

podržava mehanizam prekida kao osnovu višeprogramskog rada. Deo OSa koji se uvek nalazi u

memoriji naziva se jezgro ili kernel. U njemu se nalaze funkcije koje koriste svi nivoi, dok se

ostali delovi ubacuju u memoriju kada su potrebni i izbacuju kad nisu potrebni. U memoriji se

nalaze samo najvažniji delovi operativnog sistema, rezidentni deo koji: Aktivira i završava

korisničke programe, Vrši dodelu memorije i datoteka, Obavlja operaciju ulaza i izlaza,

Podržava mehanizam prekida.

Podele OS:

Prema broju korisnika:

- jednokorisnički (singleuser)

- višekorisnički (multiuser)

Prema broju procesa koji se mogu izvoditi paralelno ili kvaziparalelno:

- jednoprocesni (singletasking, singleprocess)

- višeprocesni (multitasking, multiprocess)

Kombinujući kriterijume, mogu se izdvojiti sledeće vrste OS:

- jednokorisnički jednoprocesni (single-user, singletasking) – MS-DOS

- jednokorisnički višeprocesni (single-user, multitasking) – OS/2, MS Windows 3,1

- višekorisnički višeprocesni (multi-user, multitasking) – UNIX, MS Windows

2000/XP/2003 (uslovno-ako obezbeđuje terminalske usluge), Novell Net Ware,

Windows NT ( Now Technology), Linux

Prema načinu rada:

- Batch OS (II generacija rač.)omogućavaju izvođenje programa u unapred

definisanom redosledu; svi resursi se dodeljuju izvođenju jednog programa dok se

ne završi, pa sledećem i tako redom; prevaziđeni zbog niza ograničenja u pogledu

korišćenja svih komponenti OS

- OS za multiprogramski rad, gde računar izvršava više korisničkih programa

istovremeno, deleći hardv.resurse; velika brzina CPU daje utisak da se svi procesi

izvršavaju istovremeno; više programa je istovremeno u memoriji i svakom od

njih je dodeljen fiksni deo memorije

- OS za multiprocesorski rad-mogućnost rada sa više procesora, čime se povećava

snaga računara

- OS za rad u realnom vremenu podrazumeva mogućnost multiprogramiranja i

multiprocesiranja; zasniva se na principu veštačkog povećanja primarne memorije

(podela primarne i backup memorije); privremeni smeštaj programa u backup

memoriju; delimično uzimanje programa u primarnu memoriju, pa vraćanje u

backup memoriju.

Jednokorisnički OS se naziva i desktop operativni sistem budući da je namenjen za rad

jednog korisnika (na jednom PC-u) i optimizaciju rada korisničkih aplikacija u takvom

jednokorisničkom okruženju. Primer monoprogramskog operativnog sistema je MS DOS.

Namenjen 16-bitnim računarima (kraj 80-tih godina i početak 90-tih); nije podržavao

23

multitasking; dosta je bio komplikovan; kasnije su se pojavili programi da olakšaju rad: PC

Tools i Norton Commander (i danas se koristi verzija za Windows, kao File manager).

Višekorisnički OS - mrežni operativni sistemi se često nazivaju i serverski OS, budući da se

instaliraju na server mašinama u klijent – server arhitekturi, omogućavajući korisnicima i

njihovim aplikacijama pristup svim resursima povezanim u mrežu.

Prema načinu zadavanja komandi:

- OS komandnog tipa (Dos, Unix , MS/ DOS, Linux) - OS sa grafičkim okruženjem (Windows, Apple ima svoj grafički Os, Leopard,

Tiger…)

Kod operativnih sistema komandnog tipa kada se uključi računar na ekranu se dobija

znak koji se zove prompt, kojim OS obaveštava korisnika da je spreman da primi komandu.

Komande se zadaju ukucavanjem naredbi u vidu teksta, pritiskom na Enter naredba se

prihvata I počinje njeno izvršavanje. Dok se izvršava, prompt se ne vidi na ekranu, a kada se

izvrši, na ekranu se vidi dobijeni rezultat, pa zatim prompt.

Kod grafičkih operativnih sistema komande se najčešće zadaju pokazivanjem na nju.

Komande su u obliku sličica ili teksta.

Prema prenosivosti na različite arhitekture računara:

- prenosive OS (portable – sa malim izmenama, mogu se koristiti na različitim

arhitekturama računara, Win2000, WinXP, Win NT)

- neprenosive OS ili vlasničke (proprietary – projektovani da rade samo na

odredjenoj arhitekturi računara)

24

Jedna od podela:

Real-Time (RTOS)

Single-User, Single-Task

Single-User, Multitask

Multi-user

Real-Time Operativni sistemi - Sistemi sa specifičnim namenama i pouzdanim rezultatima.

Primena: Industrijske mašine, Robotika, Automobili, Videoigre, Upravljanje sistemima.

Single-User Operativni Sistemi Single-task sistemi - Izvršava jedan posao u jednom trenutku

PDAs:

Pocket PC

Palm OS

MS-DOS

Multitask sistemi - Izvršava više poslova simultano

Windows

MAC OS

Linux

Multi-user Operativni Sistemi - Poznati su kao mrežni operativni sistemi. Omogućavaju da

više od jednog korisnika istovremeno pristupi računarskom sistemu. Upravlja zahtevima

korisnika

UNIX

Novell Netware

Windows Server 2003

Desktop Operativni Sistemi Operativni sistem kombinovan sa određenim procesorom naziva se platforma

Microsoft Windows / Intel

Apple Macintosh / Motorola

Najpoznatiji Desktop operativni sistemi: Microsoft Windows

MAC OS

UNIX

Linux

MAC OS - Prvi operativni sistem sa izaberi-i-klikni tehnologijom (Graphical User Interface)

Odličan je za:

Grafičke displeje

Procesiranje

Pouzdanost sistema

Oporavak dokumenata

UNIX Multi-user, multitask operativni sistem

Koristi se pretežno na velikim računarima (mainframes)

Linux Open-source operativni sistem. Baziran na UNIX-u. Stabilan sistem. Besplatan.

Može da se skine sa Internet-a

Korisnički Interfejs Omogućava komunikaciju korisnika i računara

25

Tipovi interfejsa:

Komandne linije

Meni

Grafički

Uobičajeni savremeni desktop OS su Linux, Mac OS X, Microsoft Windows i Solaris.

Mac, Linux i Windows imaju serverske i personalne varijante. Sa izuzetkom Microsoft

Windows, dizajn ovih OS inspirisan je ili direktno nasleđen izUnix OS razvijenog u Bell

laboratorijama početkom kasnih 1960-tih i inicirao razvoj brojnih OS, kao što su Palm OS,

Windows Mobile, Familiar Linux, The ÅngströmDistribution i iPhone OS koji se nalaze u

mobilnim uređajima.

Microsoft Windows je ime za nekoliko familija operativnih sistema; najpopularniji i najviše korišćeni

OS za personalne računare; potpuno goristi grafički interfejs. Microsoft je prviput uveo OS pod

imenom Windows u novembru 1985. kao dodatak MS-DOS i odgovor na porast interesovanja za

GUI interfejs (graphical user interfaces). Zatim su sledili OS: Win 3.0 i Win 3.1, 1990/92, 16/32-

bitni OS;Win 3.11, Win 95, Win98, Win Me, 32-bitni OS;Win NT, 64-bitni OS i WIN XP,

Windows Server. Poslednja kli- jentska verzija Windows je Windows Vista, 64-bitni OS, a serverska

verzija je WindowsServer 2008.

Mac OS X je linija grafičkih OS koju je razvio, reklamira i prodaje kompanija Apple, naslednik

originalnog Mac OS iz 1984. Serverska verzija, Mac OS X Server, po arhitekturi je vrlo slična

desktop varijanti, ali obično radi na Macintosh serveru. Uključuje upravljanje radnom grupom,

administravne sofverske alate, agente za transfer pošte, Samba server, LDAP server, DNS (Domain

Name Server) i druge.

Unix – mrežni OS, za rad sa serverima i radnim stanicama; podržava server-klijent princip rada;

kontrolni program se zove jezgro (kernel); prva verzija 1969. – Kenneth Thompson i Dennis

Ritchi u telefonskoj kompaniji AT&; najkvalitetniji OS

Linux OS, sličan Unixu, je najpoznatiji primer besplatnih OS sa otvorenim izvornim kôdom, koji

se slobodno može modifikovati, koristiti i redistribuirati.Nastao je zbog nedostatka Unix-a da se koristi

van računarskih centara velikih firmi, a i skup je. Ime dolazi od Li-nux kernel, kojeg je razvio

Linus Torvalds (1991) sa Helsinškog univerziteta u Finskoj. Sistemski uslužni programi (utilities) i

biblioteke obično dolaze iz GNU operativnog sistema, objavljenog 1983. (Richard Stallman).

Zato se Linux često naziva GNU/Linux OS. Linux OS je pre svega poznat po upotrebi u serverima.

Podržavaju ga kompanije kao što su Dell, Hewlet-Packard, IBM, Novell, Oracle Corporation, Red Hat

i Sun Microsystems.

Solaris specijalno napravljen za aplikacije elektronske trgovine (e-commerce); podržava

standarde sigurnosti za Web transakcije; razvila ga je firma SUN Micro System

26

DOS – osamdesetih standard za sve PC, komandnog tipa, jednokorisnički i jednoprogramski, težak za rad, ali osnova za pojavu mnogih drugih OS.

WINDOWS – od 1990.god. Grafičko okruženje, višeprogramski rad. UNIX – za računare velike i srednje snage, složeniji

od Windowsa, omogućava višeprogramski i

višekorisnički rad

LINUX – varijanta UNIX-a, podržava i komandni i grafički način rada, višekorisnički i višeprogramski režim rada.

27

4. HARDVERSKE KOMPONENTE

4.1 POJAM I KARAKTERISTIKE RAČUNARA

Ljudska delatnost se grubo može podeliti na rutinsku i kreativnu. Često je rutinski rad

složen i zahteva veliki utrošak vremena. Elektronski računari pomažu čoveku u obavljanju tog

dugotrajnog rutinskog rada, jer ga obavljaju daleko brže od čoveka.

Elektronski računar je izvanredno brza automatska mašina koja raspolaže samokontrolom i

koja prihvata informacije, obrađuje ih i daje rezultate obrade podataka. Mnoge poslove koje

danas obavljaju računari ranije su radili (a ponegde i sad rade) ljudi. U odnosu na čoveka

računar ima sledeće prednosti: višestruko je brži, ne zamara se i nepogrešiv je, osim u slučaju

kada je pogrešno programiran. Osnovna mana elektronskog računara u odnosu na čoveka, tj.

čovečiji mozak, je što on, bar za sada, nije sposoban sam sebe da programira. Takvu osobinu

ima samo mozak koji se smatra ekvivalentom složenoj računarskoj mašini.

Jedno od obeležja savremenog sveta jeste mnogobrojna i raznovrsna primena računara.

Mnoge službe savremenog sveta zasnivaju se na primenama računara. Računari se primenjuju u

svim javnim službama, bankama, poštama, na mnogim radnim mestima u preduzećima,

institutima, fabrikama, trgovinama, pri pravljenju filmova, a ima ih sve više i u našim

domovima. Moć računara u mnogobrojnim i raznovrsnim primenama ogleda se u sledećim

karakteristikama:

brza obrada podataka,

čuvanje mnogo podataka,

mogućnost upravljanja pomoću računara i

mogućnost komunikacije pomoću računara.

Svaki računar se sastoji od dva podskupa ili dela sistema: tehničkog (mehanički,

elektronski i drugi delovi), tj. materijalnog dela i nematerijalnog dela sistema koji predstavljaju

komande za rad uređaja. Tehnički ili materijalni deo nekog uređaja ili sistema se označava

terminom hardver (hardware), a nematerijalni deo, tj. skup svih programa za upravljanje se

naziva softver (software). Ova dva termina su iz engleskog jezika prešla u mnoge druge jezike

pa i u naš jezik, tj. ne prevode se, tim pre što njihovi doslovni prevodi ne daju stvarno značenje

ovih termina u ovoj oblasti nauke i tehnike.

Vidljivi delovi uobičajene konfiguracije računara su: tastatura, miš, monitor, kućište sa

disk jedinicom (jednom ili više) i štampač. U samom kućištu se nalaze najvažniji delovi

računara koji se ne vide dok se ne skine poklopac kućišta: izvor za napajanje sistema

(transformator koji transformiše struju sa 220 V na male napone oko 5 V), hard disk (deo

spoljašnje memorije velikog kapaciteta) i centralna procesorska jedinica (ploča sa centralnim

procesorom i unutrašnjom memorijom) sa mogućim dodatkom zvučne i/ili grafičke kartice.

Vidljivi delovi na kućištu su: disk jedinica (napraviti razliku između diskete i disk jedinice -

disketa se stavlja u disk jedinicu), prekidač za uključivanje računara (na njemu su cifre 0 i 1 - 0

je isključeno, a 1 je uključeno), dugme Reset (za toplo resetovanje računara, tj. za ponovno

startovanje računara bez isključivanja iz izvora napajanja) i dugme Turbo (za brži rad računara;

u principu ono je uvek uključeno što se vidi po tome što je odgovarajuća LED-dioda, tj.

lampica, pored njega upaljena).

28

4.2 HARDVER

Hardver računara čine sledeće komponente: centralna procesorska jedinica (CPU), koja se

sastoji od centralnog procesora (aritmetičko-logičke, upravljačke jedinice i radnih registara) i

unutrašnje memorije, i periferni uređaji, tj. ulazni i izlazni uređaji i spoljne memorije.

. zip uređaj

. usb flach stick

Struktura hardvera

4.2.1 Centralna procesorska jedinica (CPU)

Centralni procesor sa unutrašnjom memorijom smešten na matičnoj ploči (kao i kola koja

omogućavaju komunikaciju između centralnog procesora i unutrašnje memorije s jedne, i

perifernih uređaja ili jedinica s druge strane) čini centralnu procesorsku jedinicu. Pri tome

centralni procesor prima informacije iz unutrašnje (operativne) memorije, vrši automatsku

obradu i sređivanje podataka koji se obrađuju. Centralni procesor omogućava sukcesivno

izvršavanje svih instrukcija programa jer se u njemu na osnovu instrukcija generišu

ulazno-izlazni uređaji:

modem

zvučna kartica

ulazni uređaji:

tastatura

miš

skener

web kamera

gamepad

džojstik

mikrofon

digitalni foto

aparat

digitalna

video kamera

Light Pen

touchscreen

izlazni uređaji:

monitor

štampač

ploter

projektor

zvučnici

centralna procesorska jedinica (CPU)

centralni procesor:

ALU (aritmetičko-logička jedinica)

upravljačka jedinica

opšti (radni) registri

unutrašnja memorija:

glavna (radna) RAM-memorija

memorijski registri

dopunska memorija:

ROM-memorija samo za čitanje

skrivena (Cash) memorija

magacinska (Stack) memorija

spoljne memorije:

disketa

hard disk

kompakt disk

magnetna traka

zip uređaj

usb flach stick

29

odgovarajući upravljački signali. Centralni procesor sadrži veliki broj delova koji se mogu

grupisati u sledeće funkcionalne celine: aritmetičko-logičku jedinicu (ALU), upravljačku

jedinicu i opšte (radne) registre.

4.2.1.1 Centralni procesor

Aritmetičko-logička jedinica predstavlja mozak jednog kompjutera. Njen zadatak je da

izvodi veoma važne aritmetičke i logičke operacije nad numeričkim podacima prema

instrukcijama programa. Podaci za obradu stižu iz glavne memorije, gde se, nakon obrade,

smešta i rezultat obrade.

ALU obavlja samo osnovne aritmetičke operacije u koje spadaju: sabiranje, oduzimanje,

množenje i deljenje, dok u logičke operacije spadaju nearitmetičke operacije nad podacima. To

su sledeće operacije: upoređivanje veličine dva broja, testiranje nekog bita, pakovanje i

antipakovanje, editovanje (priprema za štampanje), ispitivanje predznaka nekog broja (tj. da li je

neki broj jednak nuli, veći ili manji od nule). Logičke operacije se obavljaju na osnovu pravila

Bulove algebre.

Sa druge strane, upravljačka jedinica je najsloženija jedinica svakog računara i upravlja

radom svih preostalih delova elektronskog računara i koordinira njihov rad. Najvažnije funkcije

upravljačke jedinice su:

upravljanje čitanjem i upisom u operativnu memoriju,

upravljanje razmenom informacija između operativne memorije i aritmetičko-logičke

jedinice,

upravljanje radom ALU,

sinhronizacija rada pojedinih delova računara, i dr.

Sve ove funkcije upravljačka jedinica obavlja tako što sukcesivno prihvata pojedine

instrukcije programa iz glavne memorije, dekodira te instrukcije i generiše impulsne

upravljačke signale kojima se postiže izvršavanje tih instrukcija. Svaka instrukcija se izvršava u

dve faze: to su faza pripreme i faza izvršenja. Ove dve faze za razne instrukcije traju različito

vreme koje zavisi od brzine samog procesora.

30

Karakteristike procesora su određene:

Brzinom procesora koja se izražava u milionima operacija koje on obavlja u jednoj

sekundi MIPS-ovima (Milion Instruction Per Second) ili MFLOPS-ima (Milion Floating

Point Operations Per Second);

Dužinom procesorske reči je broj bitova koji se istovremeno prenose i obrađuju unutar

procesora.

Radnim taktom je učestalost impulsa koji generiše sat (clock)- specijalno elektronsko

kolo kojim se iniciraju operacije procesora. Procesor preko jedne linije na kontrolnoj

magistrali dobijaju takt signal (pravougaone impulse određene učestanosti). Učestanost

tog takt signala je u stvari učestanost sistemskog takta matične ploče. Samo jezgro

savremenih mikroprocesora radi na znatno većoj učestanosti internog takta. Ta učestanost

je određena takozvanim množiocem, to jest brojem kojim treba pomnožiti učestanost

sistemske magistrale da bi se dobila interna učestanost na kojoj radi jezgro

mikroprocesoora. Radni takt se meri u GHz.

Brzina procesora zavisi od:

dužine procesorske reči - može biti 16, 32 ili 64 bita,

učestanosti časovnika - časovnik je elektronsko kolo koje generiše impulse visoke

učestanosti i predstavlja srce računara; učestanost se kreće od 33 do 150 MHz,

internog keša - lokalne memorije procesora,

matematičkog koprocesora - povećava brzinu izvođenja matematičkih operacija i

širine magistrale - kanali kojima se prenose informacije; postoje tri vrste: magistrala

podataka (data bus), adresna magistrala (address bus) i kontrolna magistrala (control bus).

Za privremeni smeštaj informacija koje se prenose između glavne memorije i drugih

delova centralne jedinice služi brza registarska memorija koja se sastoji od više registara opšte

namene ili opštih registara. Ovi registri omogućavaju izvršavanje aritmetičkih instrukcija bez

korišćenja memorijskih lokacija za međurezultate.

Procesor

4.2.1.2 Unutrašnja memorija

Da bi računar mogao da rešava neki zadatak moramo mu saopštiti odgovarajuće programe i

podatke. Uređaj u kome se čuvaju programi i podaci zove se memorija. Da bi se naglasila uloga

ove memorije, često se kaže da je to unutrašnja memorija računara. Unutrašnja ili interna

memorija se sastoji od glavne (operativne) memorije, memorijskih registara, i dopunske

memorije. Dopunsku memoriju čine: memorija samo za čitanje, skrivena memorija i

magacinska memorija.

31

Glavna (operativna ili radna) memorija, RAM (Random Access Memory-memorija

sa slučajnim pristupom) služi da prihvati i čuva ulazne podatke, međurezultate i krajnje

rezultate obrade podataka, a takođe služi i za smeštanje korisnikovog programa. Osim toga

jedan veliki deo glavne memorije služi za smeštaj rezidentnog dela operativnog sistema; taj deo

ne stoji na raspolaganju korisniku kao ni mali deo glavne memorije koji koristi samo hardver

računara. Glavna memorija je podeljena na veliki broj adresibilnih lokacija ili pozicija koje

najčešće imaju dužinu od 9 bitova. Upisivanjem ili smeštanjem novih podataka u memorijske

lokacije briše se njihov prethodni sadržaj, tj. u nju se podaci mogu i upisivati i čitati. Obično se

u glavnu memoriju smeštaju podaci koji se obrađuju i instrukcije korisnikovog programa koji se

izvršava. Ostali programi i podaci koji se trenutno ne obrađuju nalaze se memorisani na nekoj

spoljnoj memoriji. Sadržaj RAM-memorije se gubi po isključivanju računara.

Bitna osobina je da se različitim memorijskim mestima gotovo uvek pristupa istom

brzinom.

Prvi sistemi, zasnovani na vakuumskim cevima, ponašali su se kao moderni RAM, iako

je bilo mnogo grešaka u radu. Naime, memorijska jezgra sačinjena od žica omotanih oko malih

fromagnetskih jezgara imala su gotovo isto vreme pristupa. Ta osnovna zamisao se primenjuje

kod savremenih RAM izgrađenih od inegralnih kola.

Mnoge vrste RAM su nestabilne, tj. Gube podatke kad se računar isključi. Razvijaju se

stabilne RAM koje mogu zadržati podatke i kad se prekine napajanje (karbonske/ugljenične

nano cevi i efekat magnetnog tunela).

Uobičajene vrste RAM: SRAM, NV-RAM, DRAM (najčešće korišćena. u poređenju sa

brzinom današnjih procesora vreme pristupa kod Dram je dosta sporo. Tako vreme pristupa kod

memorije tvrdog diska postaje ograničavajući faktor za ubrzanje rada računara. Vrste: fast Page

Mode Dram, Edo Ram, Sdram: Ddr Sdram, Rdram ili Rambus Dram), Dual-ported RAM,

Video RAM, WRAM, MRAM, FeRAM.

Memorija samo za čitanje (ROM-Read Only Memory) se za vreme rada računara može

samo da čita, dok je upisivanje u nju nemoguće. Njen sadržaj je upisan prilikom fabrikacije; on

se stalno nalazi u ROM-memoriji, tj. ne gubi se ni prilikom gubitka napona napajanja. Zbog

osobine da njihov sadržaj ostaje stalno memorisan, tj. trajno je zaštićen, ROM-memorije se

koriste za smeštaj važnih informacija, podataka i instrukcija koji su neophodni pri radu

računara. Tu spadaju razne konstante, tabele, delovi operativnog sistema, i sl. ROM-memorija

je obično malog kapaciteta. Vrlo slični ROM-memoriji su PROM i EPROM-memorija. PROM

(Programable Read Only Memory) je programirajuća ROM-memorija i u nju može i korisnik da

upiše informacije u binarno-kodiranom obliku pomoću specijalnog uređaja, tzv. PROM-

programatora. EPROM-memorija ima osobinu da se njen sadržaj može brisati pomoću

ultraljubičaste svetlosti, a zatim se uz pomoć PROM-programatora može upisati novi sadržaj.

32

Skrivena ili keš (Cache) memorija je vrsta ultra-brze memorije manjeg kapaciteta i

postoji kod računara sa glavnom memorijom velikog kapaciteta. Ona predstavlja lokalnu

memoriju procesora (nalazi se u samom procesoru – interni keš).

Organizacija memorije za keširanje podataka

na AMD FX-seriji procesora

Smisao keš memorije je da se premosti veliki jaz između brzine procesora i operativne

memorije. U njoj se drže podaci koji se često koriste ili koji su se upravo pojavili kao prethodni

rezultat. Prilikom prvog zahteva za podacima oni se kopiraju iz glave memorije (RAM) u keš

memoriju. Kada su sledeći put potrebni isti ti podaci, procesor ih prvo potraži u ovoj memoriji i

ako su tu, pristupa im mnogo brže tj. manje čeka. Ako podaci nisu u keš memoriji, moraju se

potražiti u glavnoj memoriji. Pošto se procesor u toku rada u većini slučajeva obraća ovoj

memoriji, postiže se veća brzina rada centralne jedinice, jer se vreme pristupa glavnoj memoriji

efektivno smanjuje oko pet puta. Njen kapacitet obično iznosi oko 5% kapaciteta glavne

memorije.

Magacinska ili stek (Stack) memorija se sastoji od memorijskih lokacija u, za to

određenom, delu glavne memorije ili u posebnim registrima. To je bezadresna registarska

memorija sa sekvencijalnim pristupom. Registri formiraju jednodimenzionalni niz tako da se

upis i čitanje vrše na principu LIFO (Last In, First Out-zadnji upisan, prvi pročitan) memorije,

tj. podaci se iz nje uzimaju obrnutim redosledom od redosleda unošenja. Upis u nju se vrši na

jednom mestu, tj. U gornju čeliju nazvanu vrh steka. Zato nema potrebe za zadavanjem adresa,

jer se podaci moraju upisati i čitati odredjenim redom preko vrha steka. Pri upisu podataka u

33

stek, sadrđaji svih registara steka se se pomeraju u susedne ćelije jedno mesto "naniže", a pri

čitanju se pomeraju jedno mesto "naviše". Operacija upisa u stek se naziva PUSH (gurnuti,

ubaciti), a čitanja iz steak POP (izgurati, izbaciti).

Za korisnike računara naročito su značajne dve karakteristike memorije, a to su:

kapacitet memorije i

vreme prilaza memoriji.

Kapacitet memorije zavisi od količine informacija izražene u bajtovima. Podatke napisane

u našoj, eksternoj azbuci računar prevodi na njegov binarni, interni jezik koji je sastavljen od

niza jedinica i nula. Svako slovo binarne azbuke (0 ili 1) naziva se bit (binary digit) i predstavlja

nepostojanje ili postojanje električnog signala od 5V. Pridruživanje reči binarne azbuke znacima

eksterne azbuke čini se uz pomoć standarda poznatog kao ASCII (aski) kod. Na primer nekim

slovima esterne azbuke se mogu pridružiti sledeće binarne reči:

A=01000001

B=01000010

C=01000011

Prema tome, ako na tastaturi računara otkucamo rač ACA, u memoriji računara će se naći

niz od 24 bita:

01000001 01000011 01000001

Na taj način će svaki tekst koji saopštimo računaru u eksternoj azbuci biti 8 puta duži u

internoj azbuci. Ovakav niz od 8 bita predstavlja 1 bajt (byte). Veće jedinice od bajta su:

1 Kb = 1024 b

1 Mb = 1024 Kb = 1048576 b

1 Gb = 1024 Mb = 1048576 Kb = 1073741824 b

Najčešći kapaciteti RAM-memorije su 8, 16 ili 32 Mb.

Vreme prilaza podrazumeva vreme koje protekne od trenutka obraćanja memoriji, radi

dobijanja podatka, do trenutka dobijanja podatka iz memorije. Očigledno što je vreme prilaza

kraće, memorija je brža, i obratno. Današnje memorije imaju vreme prilaza oko 100 ns. To

znači da bi knjiga od 500 stranica bila pročitana iz ovakve memorije za peti deo sekunde!

4.2.2 Periferni uređaji

Da bi se omogućile razne primene računara, računar se povezuje sa drugim uređajima koje

nazivamo perifernim. Njihov broj može biti različit, a izbor zavisi od namene računara. U

periferne uređaje računara spadaju: ulazni uređaji, izlazni uređaji, ulazno-izlazni uređaji i

spoljne memorije. Ulazni uređaji služe za unošenje programa i podataka u računar (na primer

tastatura). Izlazni uređaji služe za izdavanje rezultata obrade u obliku pogodnom za korišćenje

od strane korisnika računara (na primer štampač ili monitor). Da bi se omogućilo čuvanje

velikih količina podataka i programa uvodi se posebna memorija koju zovemo spoljna

memorija. U nju spadaju disk, disketa, CD-rom i magnetna traka.

4.2.2.1 Ulazni uređaji

Ulazni uređaji služe za unošenje podataka u računar. Ulazni uređaji koji se najčešće koriste

su tastatura i miš. Pored njih koristi se i skener koji se ređe nalazi u standardnim

konfiguracijama računara. To je uređaj koji sa papira čita tekst ili crteže i unosi ih u memoriju

računara. Ovako uneti podaci mogu se, posebnim programima, dalje obrađivati.

34

Tastatura (keyboard) je slična onima koje se koriste na pisaćim mašinama. Dakle, veći

broj tastera služi za unošenje slova, cifara i interpunkcijskih znakova. Postoje tri vrste tastatura:

PC, XT/AT i Enhanced 101/102 (proširena tastatura sa preko 100 tipki) koja je postala standard

i potisnula prva dva tipa. Razlikujemo 4 vrste tastera:

funkcijske: F1-F12 koji služe kao prečice, tj. za brže pokretanje nekih akcija na računaru

(na primer Help-a) i taster Esc za prekid izvršavanja ili izlazak iz programa,

alfanumeričke: Tab za pomeranje kursora za više mesta odjednom, Caps Lock za velika

slova (pri aktiviranju ovog tastera se pali lampica u desnom gornjem delu tastature), Shift za

korišćenje velikih slova ili gornjih simbola na pojedinim tasterima, Ctrl i Alt za korišćenje

prečica preko tastature (na primer Alt+F otvara padajući prozor iz linije menija, Ctrl+Alt+Del

toplo resetuje računar, itd.), Enter služi za prelazak u novi red i za početak odvijanja procesa pri

radu u DOS-u, strelica na levo u gornjem desnom uglu alfanumeričkog dela tastature za brisanje

ulevo.

numeričke (koriste se po aktiviranju funkcije NUM LOCK) i

tastere za kretanje koji se nalaze između alfanumeričkih i numeričkih tastera: Insert za

umetanje znaka, Delete za brisanje u desno, Ctrl+Home za odlazak na početak dokumenta,

Ctrl+End za odlazak na kraj dokumenta, Page Up za listanje dokumenta ka prvoj stranici, Page

Down za listanje dokumenta ka poslednjoj stranici, Num Lock za korišćenje numeričkog dela

tastature (pri aktiviranju se pali lampica).

Miš (mouse) je uređaj čijim se kretanjem po ravnoj, gumenoj površini bira pozicija na

ekranu, a pritiskom na jedan od tastera aktivira određena funkcija. Izmislio ga je Douglas

Engelbart 1963. godine na institutu „Stanford Research“. Ovaj miš je koristio dva točkića koji su

bili postavljeni jedan pored drugog pod uglom od 90 stepeni. Jedan je pratio kretanje napred-

nazad, dok je drugi pratio kretanje levo-desno.

Miš može imati dva ili tri tastera za izbor funkcija (levi, desni i srednji koji je najmanje u

upotrebi).

U aplikativnim programima ovim tasterima se mogu pobuđivati razne aktivnosti na

računaru. Ovim se ubrzava proces rada na računaru. Razlikujemo četiri pojma koja se uvode pri

radu sa mišem:

pokazivanje - miš se pokreće sve dok se ne postavi pokazivač miša na željeni objekat.

Pokazivač miša je strelica bele boje koja nam pokazuje gde se nalazimo trenutno na ekranu.

pritiskanje (click) - biranje, isticanje, selektiranje. Posle pokazivanja na željeno mesto

potrebno je pritisnuti i otpustiti levi ili desni taster miša.

otvaranje (double click) - pokretanje. Pritisnuti i otpustiti levi taster miša brzo dva puta

zaredom.

povlačenje (drag) - pomeranje miša pri čemu se drži pritisnut levi ili desni taster.

35

Firma Epl je 1984. predstavila miša u sklopu svog računara. Imao je 1 taster i bio vezan

preko posebno napravljenog serijskog porta. Mehanizam koji je omogućavao rad bio je

elektromehanički; mehanizam kao takav se nije menjao do 2000. godine, ka se javlja nov tip

mehanizma baziranog na optici – optički miš.

Broj tastera je porastao o 1 do 5, pa i više, zavisno od zahteva i mogućnosti operativnog

sistema koji je korišćen: u MS DOS se mogao koristiti 1 taster; sa pojavom WIN95 i drugi

taster, WIN98 i nadalje koristi se treći (ili točkić koji ga zamenjuje); 4 i više tastera je

napravljeno prvenstveno zbog komfornosti u igrama.

Vrste miševa: miš sa kuglom (zastareo), optički, bežični, laserski, biometrički

Interfejs za povezivanje miša na računar: u početki je bio serijski, ali od 1997. zamenjen

specijalnim portom sa oznakom PS/2, lako je prepoznatljiv, obično zelene boje. Danas se prave

miševi koji se priključuju u USB port (obično optički miš), jer je univerzalan.

Postoje miševi koji se ne povezuju kablom sa računarom. Oni imaju tzv. Bazu (naziv za

uređaj koji prima signale od miša) koji je preko portova povezan sa računarom, a sam miš

komunicira sa bazom preko infracrvenih ili radio talasa. Znači, baza je kablom povezana na

računar, a miš koristi baterije da bi mogao slati signale ka bazi.

Skener je ulazni uređaj koji analizira neku fizičku sliku (fotografiju, tekst, rukopis) ili

neki predmet pa ga pretvara u digitalnu sliku.

Prncip rada je sličan kopir aparatu, ali umesto da odštampa kopiju na papiru, formira

elektronsku kopiju-sliku.Površina koja se skenira je podijeljena na konačan broj tačaka. Glava

skenera emituje belu svetlost i CCD senzori očitavaju odbijenu svetlost (dobijenu boju) i kao

numeričku vrednost šalje računaru. Softver u računaru od numeričkih podataka za tačke formira

sliku (bitmapu), a njene tačke su pikseli. Fizička veličina piksela izražava se preko rezolucije.

Vrsta skenera: ručni, stoni (desktop), rotacioni.

Poznati su skeneri firme Canon.

Gamepad je vrsta upravljača koji se drži sa obe ruke, pa se oba palca koriste za

upravljanje komandama na upravljaču. Ima dugme za gore, dole, levo, desno i akcijska dugmad

za određenu funkciju u nekoj igri.

Džojstik je uređaj koji ima neku vrstu drške pomoću koje se upravlja. Većina džojstika je

dvodimenzionalna, ali ih ima i trodimenz. Napravljen je tako da simulira kretanje po X osi ako

se drška kreće levo ili desno, a po Y osi ako se kreće gore ili dole. Koristi se u igrama, ali i u

36

kontrolnim mašinama (lift, kran, bager...). Prvi put je upotrebljen električni džojstik 1944.

godine u nacističkoj Nemačkoj, gde je operator upravljao raketom HS293 pomoću prvog

džojstika sa dve ose.

WEB Kamera je kamera koja prenosi sliku u stvarnom vremenu koristeći se World Wide

Web-om ili nekim drugim video calling programom. To je vrsta video kamere koja se direktno

spaja sa računarom u svrhu prenošenja video signala preko Interneta. Uglavnom se koristi za

prenos video konferencija i za uspostavljanje vizuelnog kontakta kod razgovora preko Interneta,

tj. Preko neke vrste instant messaging programa.

Digitalni foto aparat ne koristi film, već sliku „vidi“ preko elektronskog senzora kao

skup brojčanih podataka. To omogućava uređivanje slika na računaru. Osim snimanja

fotografija, oni često omogućavaju i snimanje VIDEA i ZVUKA. Danas je digitalni foto-aparat

sastavni deo mobilnih telefona.

Light Pen ili svetleće pero (pokazivač) se koristi tako što pokazivač preko senzora

detektuje svoju poziciju na ekranu, pri čemu se svaka tačka na ekranu osvetljava u određenom

trenutku.

37

Kako radi - Svetleće pero sadrži diodu sa brzim odzivom, koja generiše impuls u trenutku kada

elektronski niz analizira tačku na koju svetleće pero pokazuje. CRT kontroler (specijalno

elektronsko kolo koje generiše impulse za analizu slike na ekranu) sadrži skup brojača koji

ukazuju na tekuću poziciju ulaza na ekranu. U trenutku kada se javi impuls koji generiše svetleće

pero, pamti se stanje brojača (koordinate X i Y) i na taj način određuje pozicija svetlećeg pera na

ekranu. Sistem zatim generiše kursor na odgovarajućoj poziciji, čime se stvara utisak da svetleće

pero upisuje tačku (krstić) na ekranu.

Mikrofon (mikros-grčaka reč, koja znači „mali“ i phone, što znači „zvuk“) је električni

uredjaj kоји akustične talase koji do njega dopiru pretvara u električne analogne ili digitalne

signale, koji se mogu sprovesti do drugih uredjaja koji ih pamte, obradjuju ili reprodukuju.

Digitalne video kamere sliku "hvataju" na specijalni mikročip tipa CMOS ili 3CCD (tri

CCD čipa od kojih svaki obrađuje jednu od tri osnovne boje). Mikročip digitalizuje na njega

projektovanu sliku, tj. odredjuje horizontalnu i vertikalnu poziciju svakog piksela, tj. tačke slike,

nijansu boje i intenzitet osvetljenosti, pa te podatke za celu sliku čuva na medij koji koristi

videokamera (magnetnu traku, DVD minidisk i dr.). Za jednu sekundu video snimka, prema

video standardima treba snimiti 25 slika (engleski "Frame"), da bi se u snimku dobili koliko-

toliko prirodni pokreti bez "poskakivanja". Elektronika unutar kamere, obezbedjuje niz

naprednih funkcija koje su kod klasičnih filmskih videokamera bile nezamislive (npr.

automatsko pretapanje iz jedne sekvence u drugu izabranim načinom pretapanja, i dr.)

38

Touchscreen ili ekrani koji reaguju na dodir, ušli su u skoro sva područja ljudskih

delatnosti. Za to su zaslužne mnoge prednosti pred ekranima neosetljivim na dodir -

ujedinjavanje ulazne i izlazne jedinice, jednostavnost korišćenja, intuitivnost, u novije vreme i

sve veća dostupnost, mogućnost da funkcionišu u raznim "nepovoljnim" uslovima (vlaga, voda,

prašina, .. .), i još mnoge prednosti. Naravno, još uvek nisu savršeni, imaju mana, ali se one

mogu zaobići, npr. korišćenjem neke druge tehnologije ekrana koji reaguju na dodir.

Do danas su korišćene sledeće tehnologije ekrana na dodir:

Otpornička tehnologija sa 4 žice

Otpornička tehnologija sa 5 žica

Kapacitivna tehnologija

Tehnologija površinskih talasa

Tehnologija infracrveniih zraka

4.2.2.2 Izlazni uređaji

Izlazni uređaji služe za prikazivanje rezultata obrade na računaru u obliku pogodnom za

korišćenje. Najčešće upotrebljavani izlazni uređaji su monitor i štampač, dok je ređe u upotrebi

ploter, uređaj za crtanje složenih tehničkih crteža uz pomoć rapidografa različite debljine.

Monitor je uređaj za prikazivanje brojčanih podataka, teksta, grafike i slika (koje mogu

biti pokretne i statične). To su ekrani slični ekranima televizora i obično imaju po dva

potenciometra za podešavanje osvetljenja pozadine teksta. Informacije se mogu nalaziti na

ekranu samo za vreme rada računara, dok se njegovim isključivanjem informacije gube. Sam

ekran može biti crno-beli (monohromatski sa rezolucijom 720x350 tačaka-Hercules) ili kolor.

Zadnja velika promena kod monitora je prelazak sa CRT tehnologije na LCD tehnologiju.

Tehnologija OLED (Organic Light Emitting Diode) je nova tehnologija u razvoju monitora.

OLED (Organic Light Emitting Diode) je organski materijal napravljen od ugljeničnih vlakana

koja emituju svetlo kada se kroz njih propusti struja. Ono što ga razlikuje od LCD tehnologije

jeste da OLED-u nisu potrebni pozadinsko osvetljenje i filteri. Na taj način ova vrsta

tehnologije je energetski efikasnija, jednostavnija i omogućava proizvodnju znatno tanjih

ekrana (svega 4 mm) u odnosu na modele koji koriste LCD tehnologiju. OLED tehnologija

pruža izuzetan kvalitet slike - omogućava postojane i jarke boje, duboke crne tonove, brzo

osveženje slike, kao i široki ugao gledanja.

Dimenzije ekrana monitora variraju, najčešći su ekrani sa dijagonalom od 14 inches, pri

čemu je 1 inch = 2,54 cm. Svaki ekran ima mogućnost prikazivanja brojeva i teksta. Međutim,

za prikazivanje grafike i slika mora postojati odgovarajuća elektronika koja to omogućava. Ova

elektronika je smeštena na posebnoj ploči koja se zove grafička kartica.

39

LCD monitor (levo); CRT monitor (desno)

Grafička kartica je poseban elektronski sklop koji ima funkciju stvaranja i

obnavljanja slike. Ona se montira u kućište računara uključivanjem u slot na magistrali. Važna

karakteristika ekrana jeste rezolucija ekrana. Pod rezolucijom se podrazumeva razmak između

dve susedne tačke na ekranu. što je ovaj razmak manji, rezolucija je veća, a to znači i bolji

kvalitet slike na ekranu.

Glavni delovi grafičke kartice su:

PCB (Printed Circuit Board) je štampana ploča na kojej se nalaze svi ostali delovi

GPU (Grapich Processing Unit) grafički procesor ujedno i glavni deo koji prevodi

binarni kod u sliku)

RAM (ili VRAM - Video Random Acces Memory), služi za čuvanje osnovnih podataka za

GPU, najčešće teksture

Konektori

PCI

AGP

PCI Express

Izlazi

VGA (Video Graphics Array)

DVI (Digital Visual Interface)

Video in / Video out (VIVO)

DisplayPort

HDMI (High-Definition Multimedia Interface)

Grafička kartica može biti integrisana na matičnoj ploči ili dolazi kao zaseban deo.

Povezana je sa računarom putem sabirnice. Većina novih grafičkih kartica ima 3 izlaza:

DVI za LCD

40

VGA za običan CRT ekran

TV izlaz

Postoji velikii broj grafičkih kartica. One se međusobno razlikuju po rezoluciji i po tome

da li podržavaju rad ekrana u boji. Neke od njih su:

CGA

EGA - rezolucije 640x348 tačaka na ekranu u 16 boja i

VGA - različite rezolucije, najčešće 1024x768 tačaka u 256 boja.

XGA

SVGA

Štampač je uređaj pomoću koga se binarno-kodirana informacija iz računara prenosi na

papir. Na tržištu se nalazi veliki broj različitih štampača. Oni se razlikuju i po principu rada i po

karakteristikama. Važne karakteristike su: kvalitet otiska i brzina štampanja.

Vrste štampača koje se danas upotrebljavaju su: matrični, laserski, ink-jet, Impact, Dot-

matrix, linijski, Barcod, ploteri i piezo.

Prvi printer je bio mehanički; u 19. veku ga je izumio Čarls Bebidž

Štampač se spaja na matričnu ploču preko LPT i USB, a na računarsku mrežu preko

Ethenet i WiFi.

Matrični štampač su mehanički, glava za štampanje udara iglicama (pin) preko trake

(ribbon) koja ostavlja otisak na papiru. tipografski znak formira od tačaka na papiru koje se

dobijaju udarcima iglica iz pokretne glave štampača. Najčešće ima 9 ili 24 iglice (na engleskom

pin), pa odatle potiče i naziv devetopinac ili dvadesetčetvoropinac. Razlika između ove dve vrste

štampača je u kvalitetu otiska. Naravno bolji su 24-pinci čiji je otisak sličan otisku pri radu sa

pisaćim mašinama. Brzina štampe se izražava u broju odštampanih znakova u sekundi (cps -

characters per second). Kvalitet štampe se izražava u DPI (dots per inch - broj tačaka po inču) i

najčešće je 75 dpi. Oticak je crno beli. Dobra strana ovih štampača je niska cena štampe i

potrošnog materijala, a loša - mala brzina štampe, bučnost, loš kvalitet otiska.

Ovi štampači se mogu koristiti i za grafička prikazivanja, što znači da je moguće imati i

različite stilove slova na štampaču. Brzina štampanja kreće se od 100 do 400 znakova u

sekundi. Poznatiji štampači ove vrste su štampači marke Epson (na primer FX-1170, pokazati

ga). Ovi štampači, za razliku od ostalih, na zahtevaju bolji kvalitet papira (Nopa top, Fabriano.).

Laserski štampač poseduje znatno bolji kvalitet štampe i veću brzinu štampanja. To su

štampači kod kojih se laserskim putem, menjanjen intenziteta laserskog zraka u zavisnosti od

dobijenog signala, nanosi boja na papir i imaju otisak od 300*300 ili 600*600 dpi (dots per

inch-tačaka po kvadratnom inču). Laserski zrak osvetljava foto osetljivi valjak koji je pokriven

41

jednakim nabojem. Kad je valjak izložen laserskom zraku, naboj na valjku se menja, što deluje

na toner ( prah koji se koristi za štampanje) koji se prenosi na papir i tako nastaje slika. Otisak

je u koloru. Ovakav kvalitet štampe je prihvatljiv u oblasti izdavaštva, a što je vrlo značajno

lako se mogu štampati slova različitih azbuka i stilova, uključujući i crteže. Brzina štampanja se

kreće od 4 do 10 stranica u minutu. Poznat je Hewlett-Packard Laser Jet 5L. Ovi štampači su

skupi, kao I cena potrošnog materijala.

Laserksi štampač je izmislio Gary Starkweather 1969. godine. Prva komercijalna primena

laserskog štapača se desila kada je IBM objavio IBM model 3800 1976. godine. Ovaj štampač je

bio ogromnih dimenzija.

Ink-jet štampač (štampač sa mlaznicom ili štrcaljkom) imaju glavu za štampanje u kojoj se

nalaze ketridži (posude sa mastilom) koji pod pritoskom izbacuju zagrejano mastilo i prskaju ga

po papiru. Prilikom dodira sa papirom mastilo se hladi i stvrdnjava. Dobra osobina im je niski

nivo buke (Cannon Bubble Jet 20), a loša visoka cena potrošnog materijala.

Ink jet štampač (levo); laserski štampač (desno)

Ploter je uredjaj koji iscrtava sliku ili dijagram pokretanjem pera preko površine papira pod

kontrolom računara. Koriste se za crtanje planova, nacrta, mapa, grafikona itd. U poslovima

tehničkog crtanja (CAD). Rade sa velikim papirima i pod velikom rezolucijom. Postoji ploter

sa ravnom pločom, gde se papir pričvrsti na ploču elektrostatičkim naponom, vakuumom ili na

drugi način. Pero se postavi na početak crteža i spušta na papir, pa se kreće do krajnje tačke i

onda podigne. Kod rotacionih plotera papir se rotira pomoću bubnja, pero se kreće uzduž bubnja

u oba smera.

42

Piezo štampač sluđe za štampu na širokom spektru podloga ,upotrebljavajući vodena i/ili

UV mastila. Glave za štampu ovih štampača sadrže niz komora koje su ispunjene mastilom.

Dovođenje elektro napona, na zidove ovih komora, izaziva distorziju i uvijanje zidova prema

spolja. Ova distorzija izaziva opadanje pritiska mastila, povlačeći više mastila u komoru.

Prekidom napajanja zidovi se vraćaju na početne pozicije, kapljice mastila se izbacuju kroz

izabranu diznu za štampu. Ove kapljice kreiraju tekst visoke rezolucije, bar kodove, grafiku i

varijabilne podatke na širokom spektru obloženih i neobloženih medija, plastičnim karticama i

etiketama.

Zvučnici se koriste za reprodukciju zvuka. Mogu biti ugrađeni u sistemsku jedinicu ili

povezani pomoću kablova. Zvučnici omogućavaju slušanje muzike i zvučnih efekata sa računara.

Zvučnici za računar

4.2.2.3 Ulazno-izlazni uređaji

Neki od uređaja mogu izvršavati i ulazne i izlazne operacije. Takve uređaje zovemo

ulazno-izlazni uređaji. U njih spadaju modem i zvučna kartica.

Modem (MODulate/DEModulate) je uređaj koji omogućava povezivanje računara, na

većim udaljenostima, najčešće poštanskim linijama, ali može i na bežični nosač signala. Modem

je uredjaj koji šalje i prima računarske informacije putem telefonske linije ili brzog kabla. Može

se reći i da je to uređaj koji modulira analogni nosač signala (kao zvuk) i demodulira digitalni

signal sa analognog nosača. Brzina prenosa može biti 2400, 4800, 9600 ili 14400 bps (bits per

secund-bita po sekundi). Može biti izrađen kao eksterni (poseban uređaj koji se povezuje sa

računarom) ili interni (ugrađuje se u kućište računara kao posebna kartica-ovi modemi su brži).

Na ovakvoj kartici se pored modema može nalaziti i faks, koji omogućava prenos grafike i slika

telefonskom linijom. Tako se preko računara može ostvariti bogat izbor komunikacionih

43

mogućnosti. Pored modema i kartice moraju se nabaviti i odgovarajući programi koji na

jednostavan način omogućavaju širom krugu korisnika računara upotrebu računara u

komunikacione svrhe.

Kablovski modem ADSL modem

Modemi: interni i eksterni.

Postoje žični i bežični modem. Žični mogu biti uskopojasni (dial up) i širokopojasni (adsl

modemi, kablovski modemi).

Danas se koriste ISP-ovi (Internet Service Provider) za povezivanje kompjutera. Umesto

slanja pojedinačnih slova, modem prenosi TCP/IP pakete između kompjutera i njegovog ISP-a,

a za slanje ovih paketa, modemi se koriste metodom poznatom i kao PPP (Point-to Point

Protocol) – kompjuter pravi TCP/IP datagrame i daje ih modemu radi prenosa, a ISP prima

svaki datagram i šalje ih na željeno mesto na Internetu.

Modem uglavnom služi za spajanje na Internet.

Zvučna kartica (Audio card, Sound card) omogućuje upotrebu muzike i govora na

računaru, tj. multimedijalne mogućnosti računara. Ona pretvara zvuk u digitalni signal, pa

digitalni signal u zvuk preko zvučnika ili slušalice. Glavni joj je zadatak da daje dobar zvuk za

slušanje muzike, gledanje filmova, igranje igrica itd. Uz ovu karticu ide i odgovarajući softver.

Za dobru reprodukciju zvuka mora se izlaz iz kartice povezati sa kvalitetnim zvučnicima.

Zvučne kartice poseduju A/D i D/A konvertore. Prvi se koriste na ulazu u računar i pretvaruju

analogni signal instrumenta ili govora u digitalni signal koji se dalje čuva ili obrađuje u

računaru, a drugi vrši obrnut proces i šalje analogne signale na zvučnike ili audio opremu.

Kvalitet zvuka zavisi od preciznosti konverzije analognih signala, tj. od vrste konverzije (bolja

je na 16 bita) i od učestanosti odabiranja uzoraka za konverziju (od 4 do 44 kHz, viša

učestanost- bolji kvalitet)

Zvučna kartica se pojavila 1980., do tada je računar stvarao samo beep zvuk, koji je

stvarao zvučnik u samom kućištu. Postoji niz API (application program interfaces) koji

omogućavaju bolju softversku komunikaciju sa zvučnom karticom, jer bez drivera ova kartica

ne bi mogla da radi. Zvučna kartica može biti ugradjena u matičnu ploču (onboard audio), ali se

može i utaknuti n na matičnu ploču. Sve novije matične ploče imaju onboard audio, ali se za

kvalitetniji zvuk može staviti posebna zvučna kartica.

Najpoznatiji API su: Microsoft Direct Sound, Creative EAXstandard.

Najpoznatiji prozvođači zv.kartica su: Creative, pa Terratec, C-Media, nVidia, Realtek..

44

4.2.2.4 Spoljne memorije

Da bi program i podatke koristio procesor moraju se nalaziti u operativnoj memoriji.

Međutim, program i podaci se mogu nalaziti u operativnoj memoriji samo kada je računar

uključen u električno napajanje. Za duže čuvanje programa i podataka koristi se spoljna

memorija iz koje se, po potrebi, oni donose u operativnu memoriju. Ovo donošenje treba da je

što brže, ali i kapacitet spoljne memorije treba da je što veći. Postoje različite spoljne memorije,

ali se na personalnim računarima (Personal Computer - PC) najčešće koriste disketa, hard disk,

kompakt disk (CD) i magnetna traka.

Disketa je kružna ploča čija je površina premazana feromagnetnim slojem. Ploča je

savitljiva, pa se disketa zove i savitljiv disk (engl. floppy disk). Informacija se upisuje po

kružnim stazama na ploči. Staze istog prečnika na jednoj i drugoj strani diskete čine cilindar.

Broj staza na jednoj strani može biti različit i poznat je kao gustina. Po ovoj osobini diskete

mogu biti dvostruke gustine (engl. Double Density - DD) i visoke gustine (engl. High Density -

HD). Na današnjim disketama se koriste obe strane diskete za registrovanje informacija, pa se

ovakve diskete zovu dvostrane diskete (engl. Two Sided - 2S ili Double Sided - DS). Tako,

prema ovim osobinama diskete nose oznake 2S/DD ili 2S/HD.

Slika 2. Vrste disketa

Diskete se izrađuju u dve veličine, koje se razlikuju i po zaštitnom omotu u kome se nalazi

kružna ploča diskete. To su diskete prečnika 5,25 i 3.5 inches. Prva se nalazi u omotu od tankog

kartona, a druga u omotu od plastičnog materijala. Na disketnim jedinicama većeg kapaciteta

mogu se koristiti i diskete manjeg kapaciteta, dok obrnuto ne važi (podsetiti se razlike između

diskete i disk jedinice!). Kako diskete manjeg kapaciteta sve više izlaze iz upotrebe, to bi

trebalo nabavljati samo disketne jedinice za diskete većeg kapaciteta od 3.5 inches.

Diskete se mogu zaštititi od upisa podataka na njih. Ovo se postiže na disketi 5.25

prekrivanjem izreza na levoj bočnoj ivici omota, posmatrano kada se disketa postavlja u

disketnu jedinicu. Na disketama 3.5 zaštita od upisa se ostvaruje pomeranjem male plastične

pločice na otvoru omota diskete. Kada je otvor prekriven pločicom, tada je upis omogućen, a u

suprotnom upis je onemogućen.

veličina

kapacitet

oznaka

disketa

5.25 inches 3.5 inches

360 Kb 1.2 Mb 720 Kb 1.44 Mb

2S/DD 2S/HD 2S/DD 2S/HD

45

Floppy disketa 3.5 Floppy disketa 5.25 Prednje maske disketnih jedinica

Disketama treba pažljivo rukovati, čuvati ih dalje od prašine, jakih magneta i visoke

temperature.

Delovi diskete: zaštita za pisanje, glava, plastično kućište, zatvarač, papirna zaštita,

magnetni disk, sektor diska

Hard disk čini veći broj kružnih ploča premazanih feromagnetnim materijalom. To su

tvrde nesavitljive ploče, pa se često kaže da je to tvrdi disk (engl. hard disk). Disk nije izmenjiv

od strane korisnika, pa se u tom svojstvu zove i fiksni disk (engl. fixed disk). Disk ima znatno

bolje karakteristike od disketa. Vreme prilaza iznosi od 9 do 30 ms, dok kapacitet diska može

biti preko 1 Gb. U konfiguraciji sistema može se nalaziti veći broj diskova. U svakom slučaju

korisnici treba da imaju u vidu da je kapacitet diska važna karakteristika sistema. Mali kapacitet

može brzo učiniti sistem teško upotrebljivim. Da bi se uskladila brzina rada diska i računara,

između ovih uređaja može se nalaziti keš memorija. Smisao ove memorije je isti kao i između

procesora i operativne memorije. Postojanje ove memorije povećava performanse celog sistema.

Kod diska se razlikuje elektronski i mehanički deo, pošto je disk zatvoren, vidi se samo

deo elektronike. Podaci su zapisani na površini magnetne ploče u sektorima i stazama (tracks).

Sektor sadži određeni broj bajtova i u obliku je zaobljenih polukrugova, dok su staze u obliku

koncentričnih krugova.

Postoje dve vrste formatiranja:

- Low-level (za utvrđivanje sektora i staza)

- High-level (obezbeđuje da se na disk zapišu podaci)

Najpoznatiji proizvođači: Seagate, Maxtor, Hitachi, Western Digital, IBM, Samsung,

Fujitsu

Delovi tvrdog diska: magnetna ploča, glava za čitanje/pisanje, osovina, pobuđivač,

kazaljka

USB je spoljna memorija koja u sebi ima flash memoriju. Koristi interfejs za komunikaciju

sa računarom. Praktičan je, ne zahteva dodatne drajvere za rad (za WinXP i novije). Sastoji se

46

od male štampane ploče na kojoj se nalazi flash memorija, zatvorene u plastično ili metalno

kućište. USB je aktivan samo kad je uključen u USB port, koji obezbeđuje napajanje strujom.

Kompakt disk (CD-ROM i DVD) je medijum na koji se jedanput upisuju podaci koji se,

nakon toga, mogu čitati neograničen broj puta. Zbog toga i nosi naziv CD-ROM. Važne

karakteristike su mu:

kapacitet - obično oko 650 Mb i više za disk veličine 5.25 što ga ubraja u perspektivne

memorijske medijume (velika količina podataka na vrlo malom prostoru),

vreme prilaza - prilično veliko (u najboljem slučaju oko 100 ms),

kontinualnost čitanja - odlika da se jednim obraćanjem čita velika količina podataka, a

ne samo jedan sektor,

mogućnost reprodukcije zvuka - računar razlikuje audio CD i automatski ga ažurira,

način ugradnje - interna CD-jedinica (montira se u kućište računara) ili eksterna (van

kućišta).

Na tržištu se nalazi veliki broj CD-ova sa različitim sadržajima (enciklopedije, igre,

softverska dokumentacija, itd.)

CD je optički zapis razvijen početkom 80-ih godina. Prvo je bio samo medij za muziku,

danas je standardni deo računara. CD su razvili Philips i Sony zajedno.

DVD je javio 1996.

Vrste medija: CD-DA, CD-ROM, CD-ROM/XA, CD-I, CD-R (čitanje i pisanje

jednokratno, CD-RW (čitanje i pisanje višekratno)

Prvi CD-ROM je projektovan da nosi 74 minuta digitalnog zvuka visokog kvaliteta.

Tržište za CD-ROM sada obuhvata interne, eksterne i prenosive uređaje.

Magnetna traka je masovni medij koji je jako dugo na računarskoj sceni. Može se slobodno

tvrditi – najduže ako se uzme u obzir da nalaze primenu čak i u današnje vreme.

47

Od svojih početaka do današnjih oblika trake su prevalile dug razvojni put. Na slici (s krajnje

leve i krajnje desne strane) možemo videti jedan od prvih uređaja sa magnetnom trakom kao i

prvi hard disk (godina 1957, firma IBM). Ovi specijalizovani uređaji veličine ormara bili su tada,

pored bušenih kartica, standardne masovne memorije. Razvoj hard diskova polako je istiskivao

trake iz upotrebe ali su one nalazile druge primene. Počele su da se primenjuju kao jeftino

sredstvo za smeštanje zvuka (magnetofonske trake i audio kasete) i slike (Umatic, VHS, Beta i

dr.). Koriste se za snimanje govornih i muzičkih signala. Kotur trake se nalazi u kaseti, što je čini

pogodnom za rukovanje. Traka je manje pogodna za rad nego disk, pa se zato uglavnom koristi

za bezbednosno čuvanje podataka (backup).

1

MREŽE 1. Nastanak 2. Računarske mreže 3. Uloga paketa u mrežnoj komunikaciji 4. Protokoli 1. Nastanak Tačno pre četrdeset godina, 29. oktobra 1969. godine, u 22.30, student Čarli Klejn je, uz

superviziju profesora Klainroka, sa računara na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu poslao kratku «poruku» koju su preko svog terminala primile kolege u Stanfordovom istraživačkom centru. Samo nekoliko nedelja kasnije, sa ovim ustanovama su se spojili Kalifornijski institut u Santa Barbari i Univerzitet u Juti. Tim povezivanjem je 5. decembra nastala prva funkcionalna računarska mreža, koja je nazvana ARPANET (Advanced Research Projects Agency Network). Tada je već bio formiran tzv. «ARPANET tim», grupa koja je okupljala mlade istraživače i stručnjake koji su se bavili razvojem i arhitekturom ove mreže. Na čelu tima je bio dr Lorens Roberts.

ARPANET je mreža u potpunosti bazirana na «komutaciji paketa». Nju su u tom trenutku činila četiri mala IMP (Interface Message Processor) računara. Oni su skladištili i preusmeravali «pakete», a međusobno su komunicirali pomoću modema brzine 50 kbita u sekundi, bit-serijskom vezom.

ARPANET, prvenstveno tretiran kao vojni projekat, zahvaljujući snalažljivim entuzijastima sa različitih univerziteta, početkom sedamdesetih godina, lagano otvara vrata civilnoj upotrebi. Pod izgovorom da to olakšava razmenu i pristup za nauku i istraživanja važnim podacima koji su arhivirani u udaljenim računarima, čime se na neki način ostvaruje i značajna novčana ušteda uz poboljšanje kvaliteta nastave, mnoge visokoškolske ustanove u Americi počinju da se povezuju pomoću ARPANET-a. Godine 1973. ARPANET prelazi Atlantik i stiže u Evropu, tačnije u Veliku Britaniju i Norvešku.

Mrežni protokoli Tokom sedamdesetih godina prošlog veka, usavršavaju se različiti mrežni protokoli

(standardi koji omogućavaju komunikaciju računara putem mreže). Dobri protokoli poboljšavaju parametre i kvalitet veze, sigurnost i količinu uspešno prenesenih podataka i iskorišćenost mreže. Najvažniji trenutak po ovom pitanju se dogodio 1983. godine, kada se sa do tada uobičajenog NCP protokola (Network Control Protocol), prešlo na TCP/IP protokol (Transmission Control Protocol/ Internet Protocol). To se događalo u vreme kada se ARPANET iz vojnog u značajnoj meri već transformisao u javni istraživački projekat i kada je njime već bilo umreženo nekoliko stotina računara širom sveta.

TCP/IP protokol je bio znatno napredniji od NCP-a. Njegovi tvorci su bili Vinton Cerf i Robert Kan. Na njemu su radili skoro deset godina. Kada se započelo sa postepenim prelaskom na novi standard, Cerf i Kan su izjavili da su stvorili protokol namenjen velikim mrežama sa ogromnim brojem računara, protokol koji će nositi Internet budućnosti. Već u to vreme je bilo jasno da će Internet biti mreža koja će biti sastavljena od velikog broja manjih mreža. TCP/IP protokol je stvoren da bude fleksibilan, kako bi omogućio da različite mreže budu funkcionalne u zajedničkom okruženju.

TCP/IP nije međutim lako prihvaćen jer su postojale struje koje su predlagale neke druge protokole. Da je njegovo usvajanje ipak bio mudar potez, govori i to da ga koristi i Internet 21. veka. Prelazak na TCP/IP je trajao skoro pet godina, skoro do 1989. godine. Ta godina je iz još jednog razloga veoma značajna za istoriju Interneta jer se tada prvi put pojavljuje pojam WWW (World Wide Web) adrese. Važna je i 1993. godina kada se pojavio prvi prilagođen Internet pretraživač (browser). Zvao se Mosaic a razvijen je na Univerzitetu u Ilinoisu. Mosaic je podržavao grafičko prikazivanje, jednostavan izborni meni i pristup prenesenom sadržaju pomoću miša. Njegovom pojavom je ispunjen softverski uslov da se Internet učini pristupačnim najširem krugu korisnika, koji se nikada nisu stručno bavili računarima i nisu poznavali često složene i čudne naredbe do tada neophodne da bi se poslala ili primila jednostavna elektronska pošta.

2

ARPANET je osamdesetih godina prošlog veka lagano evoluirao iz vojnog u ekonomski veoma isplativ, najšire rasprostranjeni globalni projekat, doživevši transformaciju u pravom smislu reči globalnu mrežu. Iako je umesto planirane vojne doživeo široku civilnu i komercijalnu primenu, cilj njegovih projektanata je ostvaren: «mreža svih mreža», Internet je po svemu sudeći praktično neuništiv.

2. Računarske mreže Mreža računara je skup hardvera i softvera koji povezuje grupu računara da bi se

korisnicima omogućila međusobna komunikacija i zajedničko korišćenje resursa. Zajednički resursi podrazumevaju softver (dokumente sa podacima i programima) i hardver ({tampače i servere datoteka). Svaki računar povezan u mrežu zove se čvor. Ova vrsta mreže je peer-to-peer (jednak do jednakog), tj. mreža korisnika istog prioriteta. Rad u njoj omogućava da se koriste resursi svakog računara sa podjednakim prioritetima.

Računarske mreže se mogu klasifikovati prema različitim karakteristikama: topologiji, veličini, funkcionalnim odnosima ili hijerarhiji koja postoji izmedju članova mreže, komunikacionom protokolu koji se koristi u mreži, vremenskoj postojanosti…

Po prostoru na kome se prostiru računarske mreže mogu biti: 1. Personal Area Network (PAN) 2. Local Area Network (LAN) 3. Metropolitan Area Network (MAN) 4. Wide Area Network (WAN) 5. Global Network (Internet- mreža svih mreža) Lan mreža- LAN mreža (INTRANET) ili lokalna mreža (Local Area Network) su namenjene povezivanju

računara u kući, u okviru jednog preduzeća ili jedne lokacije (zgrade) i to obično do desetak računara. U komunikaciji između LAN-ova obično se koristi jedna od sledećih tehnologija prenosa: analogni, digitalni i paketni prenos.

WAN mreža- WAN mreža ili mreža širokog područja (Wide Area Network) je mreža koja se sastoji od više lokalnih mreža koje su povezane po principu zajedničke delatnosti.

Globalna mreža- Globalna mreža ili “mreža ekstra širokog područja” je mreža koja uključuje veliki broj WAN I LAN mreža (primer za to je mreža svih mreža INTERNET).

LAN mreža se može organizovati na dva načina: - kao peer-to-peer mreža ili - kao mreža sa serverom.

Peer-to-peer je mreža ravnopravnih računara, server ne postoji, svaki računar u mreži ima ulogu i klijenta i servera, a korisnik odlučuje koliki dio informacija će biti dostupan ostalima. Ovaj sistem organizacije se primenjuje u posebno malim mrežama (manje od 10 računara), a nikako u većim preduzećima, upravo zbog prevelike izloženosti podataka i niskom nivou sigurnosti važnih informacija.

Umrežama sa serverom, postoji najmanje jedan računar u mreži koji vrši ulogu servera. To znači da jedini podaci koje klijenti mreže dele i kojima imaju pristup su podaci koji se nalaze na serveru. Centralni server funkcioniše, u tom slučaju, kao baza podataka dostupna svima u mreži. Ovakav sistem primenjuju najčešće velika preduzeća i korporacije (više od 10 računara). Server može biti aplikacioni (izvšava neki zadatak za klijenta koristeći aplikaciju koja se nalazi na njemu), fajl i print server (baza podataka, upravljanje štampačem koji koriste svi učesnici u mreži), mail server (obezbjeđuje razmjenu e-mail poruka), sigurnosni server (osigurava mrežu, ovde spadaju firewall i proxy serveri) i komnikacioni server (obezbjeđuje eksternu komunikaciju mreže i spoljašnjeg korisnika. Udaljeni korisnici se modemom priključuju na mrežu i koriste je kao LAN).

WAN mreže -Većina WAN mreža su, u stvari, povezane lokalne mreže. Kod ovih mreža se razmena podataka ostvaruje analognim, digitalnim i paketnim prenosom. Prva dva rade po sistemu point-to-point, tj. povezuju dva računara u WAN mreži, dok se paketnim prenosom povezuje više hostova.Kod analognog prenosa se korisnici sa neke druge lokacije na mrežu priključuju pomoću telefonske linije. Tada se koristi modem koji digitalne signale računara pretvara

3

u analogne koji mogu da putuju telefonskom linijom. Na drugom kraju oni se opet pomoću modema pretvaraju u digitalne. Digitalne veze ne trebaju modeme, jer podaci putuju u digitalnom obliku. Koristi se uređaj CSU/DSU koji prevodi pristigle podatke u digitalni oblik koji se u računaru obrađuje. Tako je razmena podataka brža i mogućnost pogreške manja. Najčešći tipovi digitalnih veza su T1, T2, Switched 56 i ISDN.

Paketna mreža omogućava prenos podataka preko više konekcija. Kada se podaci pošalju na mrežu, nije poznata putanja kojom će stići do odredišta. Podatak koji se šalje rastavlja se na više paketa koji sadrže, između ostalog redne brojeve i adrese pošiljaoca i odredišta. Podaci se zatim šalju kroz najpovoljnije putanje koje se dobijaju uzimanjem u obzir kvalitet veze na tim delovima mreže, cene itd. Paketi stižu do odredišnog računara, gdje se sastavljaju prema rednim brojevima. Ako neki paket nedostaje, šalje se zahtev pošiljaocu za tim delom. On ga šalje ponovo, ovaj put drugom putanjom. Paketna mreža obezbeđuje mnogo veći stepen sigurnosti i brzine.

Prema topologiji računarske mreže mogu biti– Pojam topologija podrazumeva fizički raspored računara, kablova i drugih komponenti

mreže. Postoje tri osnovne topologije: • Bus(magistrala) • Star(zvezda) • Ring(prsten) • kombinacije

U praksi se ove osnovne topologije često kombinuju, pa imamo različite kombinovane topologije.Od izabrane topologije zavise:

• vrsta opreme potrebna za mrežu • tehničke mogućnosti opreme • rast mreže • način upravljanja mrežom.

Topologija magistrale U topologiji magistrale postoji kabl koji se zove stablo, kičma ili segment (engl. trunk,

backbone ili segment) i koji u jednoj liniji povezuje sve računar u mreži.

Kako funkcioniše slanje signala (podataka) u mreži sa topologijom magistrale?

U jednom trenutku samo jedan računar može da šalje podatke. Zato svaki računar, kada je spreman da pošalje podatke, prvo proveri da to ne radi nijedan drugi računar, pa tek onda pošalje svoj paket informacija. Podaci putuju kroz celu mrežu stablom, od računara do računara. Samo računar kojem su podaci poslati, podatke i prihvata. Ostali računari ih ne preuzimaju. U magistrali postoji problem odbijanja signala. Zbog toga što se signal šalje kroz celu mrežu, on putuje do oba kraja kabla. Ako ne bi bio sprečen, taj signal bi nastavio da se odbija od jednog do drugog kraja kabla, praktično beskonačno, i tako bi sprečio druge računare u mreži da šalju podatke. Da bi se ovo odbijanje signala sprečilo, na oba kraja kabla stavlja se terminator, koji apsorbuje lutajuće signale i tako oslobađa kabl za novi signal

4

Mreže sa topologijom magistrale su jednostavne, lako se povezuju i proširuju. U ovim

mrežama česti su problemi sa prekidom kablova ili labavim konektorima. Ako se kabl fizički preseče, ili se jedan njegov kraj isključi, dolazimo u situaciju da imamo slobodne krajeve, bez terminatora i dolazi do pojave odbijanja signala, i "pada" mreže. Ovo je i najčešće uzrok kvara u mrežama sa topologijom magistrala. Lociranje problema ovde nije lak posao, jer podrazumeva proveru svakog kabla i konekcije. Takođe, dodavanje novog računara u mrežu dovodi do privremenog prestanka rada mreže. Može se reći da se danas ove mreže više i ne instaliraju, ali se još ponegde mogu sresti.

Prednosti: • Lako se realizuje i proširuje • Jeftine

Mane: • Teško se održavaju. • Ako se javi problem na magistrali cela mreža pada. • Performanse mreže opadaju dodavanjem novih računara. Novi računar opterećuje magistralu

preko koje se odvija komunikacija. • Niska sigurnost ( svi računari na magistrali vide sve podatke koji se prenose) • Ako jedan računar u mreži otkaže to se reflektuje na celu mrežu, cla mreža pada. • Ako je mnogo računara zakačeno na istu magistralu performanse mreže padaju.

Topologija zvezde U topologiji zvezde svi računari se delovima kabla povezuju na centralni uređaj za

povezivanje, koji se zove razvodnik (engl. hub). Slanje podataka i ovde funkcioniše kao i u mrežama sa magistralom. Signal se prenosi od

računara koji ga je poslao kroz razvodnik, do svih računara u mreži, a prihvata ga samo računar kojem je namenjen. Kod topologije zvezde dobro je što lako možemo dodati novi računar na mrežu (ako ima slobodno mesto na razvodniku), a da ne prekidano rad mreže. Dalje, ako jedan računar otkaže, ostali računari mogu da komuniciraju među sobom. Takođe je i lakše locirati kvar, nego u topologiji magistrale. Loše je što traži veću količinu kablova, jer se svaki računar povezuje na razvodnik. Opet s druge strane, kablovi sa upredenim paricama, koji se koriste u topologiji zvezde, su najjevtiniji. Takođe, loša strana je što ako otkaže razvodnik, mreža "pada".

sl. 1 topologija magistrale

5

sl. 2 topologija zvezde

Topologija prstena U topologiji prstena računari kao da su povezani u krug.

sl. 3 topologija prstena

Signal kroz mrežu putuje od računara do računara, u smeru kazaljke na satu. Računar koji šalje paket (paket je opšti izraz za podatke koji se prenose duž mreže), šalje ga do sledećeg računara prstenu u smeru kazaljke na satu. Ovaj računar prima paket, i zatim ga šalje sledećem računaru u prstenu u istom smeru, ovaj sledećem itd. Ova topologija se smatra aktivnom (za razliku od topologija magistrale i zvezde), jer računari u mreži reemituju pakete, tj. primaju pakete, a zatim ih šalju sledećem računaru u prstenu. Jedan od naćina prenošenja podataka kroz prsten je korišćenje tokena. Token je nešto kao dozvola za slanje paketa. To je posebna serija bitova koja putuje kroz mrežu, od računara do računara. Ako računar treba da pošalje podatke, mora da sačeka da do njega dođe token. Kada računar dobije token, on menja token, pridružuje podacima koje šalje elektronsku adresu računara primaoca i svoju adresu, tj. adresu računara pošiljaoca i emituje token dalje kroz mrežu. Podaci idu od računara do računara u prstenu, na već opisan način. Kada podatke preuzme računar koji treba da ih primi, on šalje računaru koji je poslao podatke poruku da su podaci primljeni. Kada računar pošiljalac primi ovu poruku, pravi novi token i pušta ga u mrežu. Važno je napomenuti da prosleđivanje tokena ne traje dugo. Token se kroz mrežu kreće otprilike brzinom svetlosti i može da napravi oko 477 376 krugova kroz mrežu prečnika 200 m.

Dobra strana ovih mreža je što su performanse iste bez obzira na broj računara. Problem u topologiji prstena može da predstavlja kvar na jednom računaru, jer to u principu pogađa čitavu mrežu. Slične probleme izaziva dodavanje računara na mrežu i uklanjanje sa nje. Token ring mreže zahtevaju skup hardver i koriste se samo u mrežama velikih preduzeća, nećemo ih naći u mrežama kućnih računara ili u malim kancelarijama.

Topologija višestrukih puteva U topologiji višestrukih puteva svaki računar je povezan sa svim ostalim računarom u

mreži odvojenim kablom.

6

sl. 4 topologija višestrukih puteva

Ova mreža obezbeđuje visoku pouzdanost, jer ako je jedan kabl u kvaru, podaci mogu

putovati drugim kablovima. S druge strane, neophodna je velika količina kablova. Korišćenje rešetkaste topologije u lokalnoj mreži je, blago rečeno, nepraktično i ne radi se, jer računar mora imati zasebnu mrežnu karticu za svaki od ostalih računar u mreži. Tako na primer, u mreži sa sedam računara, svaki računar bi morao imati šest mrežnih kartica. Zato se ove topologije obično koriste za povezivanje više mreža, jer se tako mreže povezuju pomoću više putanja.

Kombinacija zvezde i magistrale U ovom slučaju je nekoliko topologije zvezde povezano u magistralu.

sl. 5 kombinacija zvezde i magistrale

Ukoliko se pokvari jedan računar, to ne utiče na ostatak mreže i preostali ačunari mogu da razmenjuju podatke. Ali, ako se pokvari razvodnik, svi računari koji su povezani na taj razvodnik, prestaju da komuniciraju. Takođe, prekidaju se i veze tog haba sa ostalim habovima.

Kombinacija zvezde i prstena Ovde su habovi zvezdasto povezani sa glavnim habom.

7

sl. 6 kombinacija zvezde i prstena

Razvodnici (habovi) Glavna prednost korišćenja habova prilikom projektovanja mreže je da kvar na jednom

kablu (računaru) utiče samo na jedna deo mreže, a ne na celu mrežu. Postoje pasivni i aktivni habovi. Pasivni habovi su kao spojevi, niti pojačavaju niti

regenerišu signal, signal jednostavno prolazi kroz njih. Za njihov rad nije potrebna struja. Aktivni habovi regenerišu i pojačavaju signal, odnosno rade kao repetitori. Zato što imaju više priključaka, zovu se i višestruki repetitori. Rade na struju.

Hibridni habovi su habovi koji mogu da prime više različitih vrsta kablova.

Prema funkcionalnim odnosima ili po hijerarhiji (ili po arhitekturi) računarske mreže mogu biti –

- klijent server - mreža ravnopravnih računara (pear-to-pear)

Klijent server – Sistem se sastoji od više klijenata i jednog ili više servvera. Server može biti računar ili program. Osnovni zadaci su opsluživanje klijenata i nadgledanje mreže. Dele se na Serveri datoteka i serveri za štampanje, Server baze podataka, Serveri aplikacija, Serveri elektronske pošte, Faks serveri i komunikacioni serveri, Audio i video serveri, Serveri za ćaskanje, FTP serveri, Serveri za diskusione grupe, Serveri mrežnih prolaza, Web serveri.

Pear-to-pear – svaki računar može samostalno da obavlja poslove, ali može dozvoliti ostalim računarima da koriste njegove resurse

3. Uloga paketa u mrežnoj komunikaciji Paket je osnovna jedinica mrežne komunikacije. Kada se podaci podele u pakete, prenos se

ubrzava. Obično su podaci u velikim datotekama, pa kada se u jednom navratu šalju modu dovesti do zastoja u radu mreže. Dva su razloga zbog kojih slanje velikih količina podataka usporava mrežu. Prvo, velike količine podataka koje se šalju kao celina vezuju mrežu i onemogućavaju pravovremenu komunikaciju, jer jedan računar preplavi kabl podacima. Drugo, postoje greške prilikom prenosa. Zato se podaci rastavljaju u pakete, pa greška utiče na manje delove podataka, pa se samo taj deo podataka ponovo šalje.

Kada se paketi pošalju mrežom, oni su zasebne celine i nemaju veze sve dok ne dođu do odredišnog računara. Tu se oni skupljaju i sastavljaju određenim redosledom formirajući originalni podatak.

Kada mrežni operativni sistem rastavi podatke na pakete, u svaki paket dodaje kontrolne informacije koje omogućavaju:

- da se rastavljeni delovi šalju kao manje celine - da se ti podaci ponovo sastave određenim redosledom kada dođu do odredišta - da se izvrši provera greške u podacima kada se ponovo sastave

8

Svi paketi imaju neke zajedničke komponente:

- adresa odredišta (pokazuje koji računar je primalac) - adresa izvora (pokazuje koji je računar pošiljalac) - upute koje mrežnim komponentama govore kako da predaju pakete - informacije koje računaru primaocu govore kako da poveže pakete (da bi dobio originalni

paket podataka) - podaci koji se šalju - podaci o proveri grešaka da bi se obezbedilo da podaci stignu nepromenjeni (CRC)

Komponente su grupisane u 3 dela:

- zaglavlje (sastoji se od signala upozorenja koji pokazuju da se paket prenosi, adrese odredišta, adrese izvora, podataka koji sinhronizuju prenos)

- podaci (to je glavni deo paketa koji se šalje i njegova veličina zavisi od mreže; na većini mreža varira od 512 bajtova do 4K)

- kontrolni podaci (trailers) (njihov sardžaj zavisi od protokola; obično sadrže komponentu za proveru greške-zove se ciklična provera redundantnosti – cyclicar redundancy check, CRC; to je broj koji se matematički računa u paketu na računaru pošiljaoca; kada paket stigne opet se računa; ako je rezultat isti, podaci su posle prenosa ostali isti; ako nije račun isti došlo je do greške tokom prenosa; tada CRC signalizira računaru pošiljaocu da ponovo pošalje podatke) Adresiranje paketa – da bi paket stigao mora da ima adresu računara primaoca. Deo

računara koji uzima podatke i dodaje im zaglavlje je mrežna kartica. Zaglavlje sadrži adresu primaoca, adresu pošiljaoca i podatke za korekciju greške. Kod primanja podataka je obrnuto. Kartica analizira pakete koji su došli, ako prepozna svoju adresu proverava korektnost, pa korišćenjem interapta signalizira procesoru da su stigli podaci. Da bi prijem i slanje podataka bili pouzdaniji mrežna kartica ima tzv. bafersku memoriju. Svaka mrežna kartica vidi sve pakete, ali se aktivira samo ako paket nosi adresu njoj pripadajućeg računara. Međutim, postoji mogućnost da se koristi univerzalna adresa (broadcast type address). Paketi koji se šalju sa ovom adresom namenjeni su svim računarima iz te mreže.

Stvaranje paketa – Postoji veliki broj proizvođača mrežnog hardvera i komunikacionog mrežnog softvera, ali su

neki standardi za funkcionisanje mreže usaglašeni. Međunarodna organizacija za standardizaciju (ISO) je napravila osnovni standard za komunikaciju između računara (OSI). Standard se sastoji od 7 nivoa složenih postupaka koji idu od fizičkog do aplikativnog nivoa. Proces stvaranja paketa počinje na aplikativnom nivou modela u kome se generišu podaci, a informacija koja će se slati prolazi kroz 7 nivoa:

- nivo aplikacije (to je softver koji omogućava pristup aplikacija mrežnim servisima; tipovi programa koji koriste aplikacioni nivo su elektronska pošta, elektronska razmena podataka, konferencijske aplikacije, World Wide Web)

- nivo prezentacije (ovaj nivo je odgovoran za sve vrste prenošenja podataka, jer iz formata koji šalje aplikacijski nivo prevodi podatke u prepoznatljiv format i obratno; odgovoran je i za konverziju protokola, šifriranje podataka, njhovu kompresiju itd.)

- nivo sesije (omogućava komunikaciju između aplikacija koje se izvršavaju između računara u mreži, što se naziva sesija, i obezbeđuje da prenos bude siguran i bezbedan; on izvršava sigurnosne funkcije da bi utvrdio da li je računarima dozvoljeno da uspostave vezu)

- transportni nivo (ovaj nivo deli i spaja podatke; kada se podaci šalju, dele se na manje segmente koji se numerišu i šalju odredištu; kada ih ovaj primi, šalje povratnu informaciju o uspešnoj razmeni; ako neki deo ne stigne do odredišta, šalje se zahtev za ponovno slanje)

9

- mrežni nivo (određuje najbolji način za prenos podataka od jednog do drugog računara; upravlja adresiranjem poruke i translacijom logičkih IP adresa u fizičke, kao što je MAC adresa; takođe određuje putanju podataka između računara; ako paket po veličini ne odgovara topologiji mreže , ovaj nivo deli podatke na pakete koji se na odredištu ponovo spajaju)

- nivo veze podataka (ovaj nivo šalje pakete podataka od mrežnog nivoa do fizičkog nivoa i obratno kada prima bitove od fizičkog nivoa radi prevođenja u pakete; ovaj nivo ima 2 podnivoa- kontolu logičke veze i kontrolu pristupa mediju)

- fizički nivo (ovaj nivo definiše fizičke signale koji postoje u transportu između mrežnog adaptera NIC i mrežnog medijuma, kao i način priključenja kabla na karticu, broj pinova na konektoru i njhovu funkciju) 4. Protokoli - Da bi računari mogli da komuniciraju neophodno je da:

- budu međusobno povezani linijom veze - da postoji odgovarajući protokol (skup pravila koji upravlja prenosom podataka)

U računarskom svetu protokol označava skup pravila koja određuju kako dva programa

mogu da komuniciraju. Računari komuniciraju tako što razmenjuju određeni set poruka, a protokol određuje formate tih poruka. Protokoli omogućuju i razmenu podataka između različitih vrsta računara, bez obzira na njihove različitosti.

Kada se misli na internet protokole postoji nekoliko protokola koji se koriste: 1) Modemski protokoli, tj standardi koji određuju način i brzinu povezivanja modema. 2) Protokoli za serijsku kominikaciju između vašeg računara i internet posrednika (SLIP-serial line internet protocol, PPP-point to point protocol). Danas se načešće koristi PPP protokol. 3) TCP/IP protokol koji vam omogućava komunikaciju između dva ili više računara. 4) Protokoli za svaku od internet usluga i to :

HTTP - (eng. Hyper-Text Transfer Protocol) za Worl Wide Web FTP - (eng. File Transfer Protocol) za prenos datoteka SMTP - (eng. Small Mail Transfer Protocol) za prenos email poruka NNTP - (eng. Network News Transfer Protocol) za prenos news poruka Telnet - za rad na udaljenim serverima / računarima

Osim navedenih, koriste se i sledeći protokoli: NetBEUI (brz i efikasan na transportnom

nivou; zastupljen kod svih proizvoda za mreže Microsofta; protokol je mali, podatke prenosi mrežom srednje brzo, ali ne podržava rutiranje (usmeravanje), pa nije koristan za velike mreže), IPX/SPX (protokol za međumrežnu razmenu/sekvencijalnu razmenu paketa; standardni je protokol za Novellove mreže; relativno je mali i brz U lan, podržava rutiranje i može se koristiti za velike mreže), X.25 (razvijen od strane Komisije za međunarodnu telefoniju i telegrafiju, a sa ciljem da se udaljeni terminali povežu sa mainframe računarima), AppleTalk (originalni protokol za Apple Macintosh računare sa ciljem da obezbedi deobu datoteka, podataka i štampača u mrežnom okruženju). TCP / IP protokol Protokol koji potiče sa UNIX mreža i na kome se zasniva internet Svetska mreža Internet koristi TCP/IP kao standard za prenos podataka. Svakom čvoru na Internetu dodeljena je jedinstvena mrežna adresa koja se naziva IP adresa.Internet Protocol zahtijeva da svaki uređaj na mreži ima dodijeljenu adresu. IP adresama se jasno definiše položaj i identifikacija korisnika. IP adrese korisnika koji surfuju po WorldWideWeb-u se koriste da omoguće komunikaciju sa serverom nekog web sajta. Takođe, one se nalaze u zaglavljima elektronske pošte.U stvari, za sve programe koji koriste TCP/IP protokol, IP adresa korisnika i IP adresa odredišta su neophodni kako bi se uspostavila komunikacija i poslali podaci.IP protokol je

10

standard na najvećoj računarskoj mreži - Internetu. Najraširanija verzija protokola koja je de facto standard Interneta je IP verzija 4 (IPv4), dok je najvjerovatnija buduća verzija IP verzija 6 (IPv6) ili - češće - IPng, gdje je ng skraćenica od next generation (sljedeća generacija). Najvažnija karakteristika IPv4 protokola je da koristi 32-bitnu IP adresu, tj. propisana dužina svake IP adrese u ovoj verziji protokola je 32 bita.Ukupna veličina jednog datagrama nije određena, ali se preporučuje da bude najmanje 576 bajtova, iako bi teoretski mogla biti i do 65536 bajtova. Najčešće se koristi vrijednost 576, koja je preporučena mnogim standardima, te bi svi računari na Internetu trebali biti spremni da prihvate paket te veličine.

Familija TCP/IP protokola razvija se od 1973 godine. 1978 godine prestavljena je verzija IPv4. Ova verzija koristi se i danas i standard je skoro svugde u svetu. Od 1982 godine tadašnji ARPANET (Advanced Research Projects Agency Network) prebacio se na IP protokol. Danas je IP protokol standardni protokol za Internet. Većina firmi je svoje mreže prebacila takođe na TCP/IP, da bi mogli da koriste sve servise kao i da bi lakse ostvarivali komunikaciju sa Internetom.

Prednosti TCP/IP su: • TCP/IP se ne oslanja niti na jednu firmu niti je od bilo koje zavistan • TCP/IP omogućava komunikaciju računara u heterogenoj sredini (razvila ga američka

armija da bi se povezale razne vrste računara) • TCP/IP moguće je na jednostavan načini implmentirati kako na obične tako i na super

računare • TCP/IP je koristi i u LAN (Local Area Network) i u WAN (Wide Area Network) mrežama • TCP/IP oslobađa aplikacije od zavisnosti sistema za transport

TCP / IP (eng. Transmission Control Protocol / Internet Protocol) jedan je od najkorišćenijih protokola koje koriste skoro sve računarske mreže koje su na internetu. Koristi se i u lokalnim mrežama za prenos podataka između računara ili servera. Takođe ovaj protokol omogućava konekciju različitih operativnih sistema ili različitih vrsta računara, servera ili ostalih perifernih uređaja kao što su štampači. Ovo je protokol na kojem se zasniva internet. Kada se konektujete na internet vaš računar dobija unikatnu IP adresu koja vam omogućava da lagodno komunicirate sa ostalim računarima na internetu.

TCP / IP protokol se sastoji od dva dela, prvog TCP dela koji vaše podatke deli na manje pakete radi lakšeg i sigurnijeg transfera, i koji ih takođe na odredištu spaja ponovo u originalnu datoteku, i dela IP koji adresira svaki taj paket sa odredišnom i izvorišnom adresom. Svi paketi moraju da prođu korz određenu putanju koju određuje uređaj ruter. TCP / IP protokol omogućava da protokoli poput HTTP, FTP, SMTP... koji se nadograđuju na njega budu jednostavniji jer o njima ne ovisi sama datoteka koja se šalje nad tim protokolima. TCP/IP model ima 4 sloja:

-sloj pristupa mreži (data link) -sloj interneta (mreža, network) -sloj transporta (transport) -sloj aplikacije (aplication layer)

11

Sloj aplikacije – Aplikativni sloj kao poslednji sloj TCP/IP modela je „napunjen“ različitim protokolima, slobodno možemo reći da ih ima preko 1000. To je praktično najzastupljeniji sloj, to je sloj koji je najbliži korisnicima. Ako bismo govorili o podeli u Windows-u, drugi i treći sloj TCP/IP modela pripada Kernel modu, mada podela nije striktna, odnosno to su komponente koje imaju direktan pristup hardveru računara. Četvrti sloj TCP/IP modela, aplikativni sloj, pripada User modu Windows-a odnosno to su komponente koji direktno pokreće korisnik. U User modu aplikacije moraju tražiti odobrenje od operativnog sistema da bi radile. Ako zamislimo klijent-server model, Windows je samom sebi i klijent i server, odnosno Kernel mod komponente možemo smatrati serverskim a User mod komponente klijentskim. U slučaju greški u Kernel modu dolazi do pada operativnog sistema ili kako je popularno reći do plavih ekrana smrti. Pošto aplikacija traži dozvolu od Kernel moda da nešto izvrši može se desiti na primer da pri pokušaju da pokrenete Word aplikaciju dođe do pada operativnog sistema jer je došlo do greške u Kernelu. Bitno je upamtiti da nije Word aplikacija oborila sistem već greška u samom Kernelu operativnog sistema.

Na aplikativnom sloju stoje aplikacije, odnosno aplikativni protokoli. Korisnici imaju svakodnevne kontakte sa njima a napoznatiji među njima su: HTTP, FTP, smtp, pop3, imap4, dhcp, dns, smb (Server Message Box), telnet, itd. Važno je napomenuti da postoje protokoli koji imaju isto ime i za servise (serverska strana, klijentska strana) i sam protokol kao što je na primer FTP. FTP klijent komunicira sa FTP serverom koristeći FTP protokol. Međutim isto tako postoje i servisi i protokoli koji ne nose isto ime za sve tri opcije. Najbolji primer je recimo HTTP protokol. Koristimo pretraživač kao klijentsku stranu da bi komunicirali sa veb serverskom stranom koristeći HTTP protokol.

Najveća mana ovog protokol modela je u tome što je više stvari upakovano u jedan sloj, na primer: na link sloju se ne mogu razlikovati na primer kablovi od mrežnih adaptera ili protokola. Takođe, na aplikativnom sloju se ne razlikuju prave aplikacije od onih koje rade transformaciju kodnih strana (kriptovanje, dekriptovanje), itd.

Postoji mnogo TCP/IP aplikacija, kao: - HTTP (Hypertext Transfer Protokol) koji omogućava pristup dokumentima preko Web-a - FTP (File Transfer Protocol) koji omogućava prenos datoteka - SMTP (Simple Mail Transfer Protocol) koji omogućava slanje elektronske pošte - POP3 (Post Office Protocol v3) koji omogućava pruzimanje elektronske pošte sa interneta - DNS (Domain Name System) koji omogućava prevođenje simboličkih imena u IP adrese - Telnet (Telecommunication network) koji omogućava pristup udaljenim računarima i

izvršavanje komandi nad njima

Sloj transporta – Transportni sloj TCP/IP modela ima više funkcija od kojih je osnovna funkcija da se obezbedi garantovanje isporuke paketa. Odnosno mora postojati mehanizam provere da li je nešto stiglo na destinaciju i da li je stiglo u korektnom obliku pa ako nešto nije da se to nešto što nije stiglo u korektnom obliku pošalje ponovo, naravno ovo se podrazumeva za one vrste komunikacije gde su ove provere neophodne. Sledeća funkcija ovog sloja je da usmeri komunikaciju odgovarajućem programu jer se na osnovu IP adrese mogu razlikovati računari odnosno njihovi mrežni adapteri ali i dalje nije poznato kom programu treba proslediti tu komunikaciju. Takođe namena mu je da neku komunikaciju od programa prosledi dalje do mrežnog adaptera. Definisana su dva transportna protokola – TCP i UDP.

TCP (Transmision Control Protocol) je pouzdan (reliable) konekcioni protokol koji omogućava de se niz bajtova bez greške sa jednog računara prenese bilo kom računaru na Internetu. Bavi se podelom poruke iz sloja aplikacije na delove čija veličina odgovara sloju ispod – sloju interneta. TCP upravlja protokom kako prijemnik ne bi bio zagušen.

UDP (User Datagram Protocol) je nepouzdan (unreliable) protokol. On šalje pakete koji se nazivaju datagrami od izvorišta do odredišta bez garancije da će tu i stići. Koriste se kada je brza isporuka važnija od tačne isporuke (prenos govora i video slike).

12

Sloj Interneta – drugi po redu sloj modela je isključivo zadužen za logičko adresiranje podataka. Takođe na ovom sloju se može raditi testiranje funkcionalnosti komunikacije, da li je neki host dostupan ili ne. Naziva se i sloj mreže, a bavi se kretanjem paketa po Internetu. Glavni posao je rutiranje paketa kako bi se izbeglo zagušenje. Na ovom sloju se vrši određivanje najbolje putanje, zatim TTL parametra i takođe sadrži kontrolne protokole kao što su ICMP protokol, IGMP (Internet Group Message Protocol) protokol - inače zadužen za Multicast komunikaciju. Na ovom sloju se još nalazi i ARP protokol, RARP protokol, BOOTP protokol (služi za isporuku IP adresa terminalima u Unix okruženju), itd.

Sloj pristupa mreži – Naziva se sloj interfejsa ili sloj linka. Link sloj kao prvi sloj

modela sadrži mrežne protokole one koji opisuju način transportovanja podataka kroz fizičku mrežu. Ovi protokoli su najčešće nezavisni od protokola koji stoje iznad njih. Predstavnici ovog sloja su: Ethernet protokol, Token Ring protokol, PPP protokol i drugi fizički protokoli, odnosno protokoli fizičke mreže. To su protokoli kojima ustvari upravlja mrežni adapter. Ovaj sloj obuhvata drajver uređaja i mrežnu interfejs karticu. Drajver uređaja i mrežana interfejs kartica se bave svim hardverskim detaljima fizičkog povezivanja. Postoje i dva specijalizovana protokola: ARP (Address Resolution Protocol) i RARP (Reverse Address Resolution Protocol) koji se koriste samo u nekim tipovima mrežnog interfejsa (eternet i pristup sa žetonom) za međusobno konvertovanje IP adresa iz sloja interneta i adresa koje koristi sloj pristupa mreži.

13

RAČUNARSKI VIRUSI Najčešće korišćenh termini: APC (parazitski kodovi sa autoprostiranjem) je stručan naziv za računarske viruse.

Virusi koji inficiraju program. Ovo su bili virusi koji su inficirali izvršne fajlove koji su imali ekstenziju .exe, .com ili .sys. Stelt virusi. Ovi virusi su razvijeni da izbegnu antivirus programe. Tunel virusi. Ovi virusi su se razvili da izbegavaju antivirus programe, rezidentne u memoriji koji blokiraju ponašanje. Retro virusi. Retro virus je virus koji uzvraća. On namerno pokušava da zaobiđe operacije specifične za antivirus program. Virusi rezidentni u memoriji. Većina programa se pokrene, završi svoj posao, i zatim se ugasi. Kada se ugase, memorija koja se koristi se vrati u zajednički deo za ostale programe. Virusi rezidentni u memoriji su oni koji kada se jednom pokrenu u memoriji, oni se ne gase. Nerezidentni infektori. Rade dok rade i njihovi programi-domaćini, slično kao i njihovi rezidentni srodnici, ali kada jednom inficiraju jedan ili više fajlova, oni se gase. Prethodnici, dodaci, prepisivači i infektori sredine fajlova. Prethodnici inficiraju fajlove postavljajući njihov virusni kod na početak žrtvinog fajla, dok dodaci inficiraju postavljajući se na kraj žrtvinog fajla. Prepisivači, kao što im ime govori, jednostavno prepišu sav ili samo deo žrtvinog fajla. Infektori sredine fajlova pokušavaju da pomere neki kod iz sredine programa i da upišu sebe na njegovo mesto. Višedelovni virus.Ovaj pojam se odnosi na viruse koji inficiraju više od jedne kategorije meta tj. imaju više načina inficiranja. But virusi. But virusi inficiraju sistem kada korisnik pokuša da butuje sa inficiranog flopija. CRVI. Opšte prihvaćena definicija crva je da je to program koji se umnožava bez ˝inficiranja˝ ostalih programa kroz kopiju samog sebe. crvi se šire ili kao prilog e-mail-a ili postojanjem u mreži i korišćenjem određenih mrežnih poziva da bi stigli sa jednog mesta na drugo. Na primer, crvi mogu da se šire korišćenjem mrežnih poziva da bi pronašli na mreži zajedničke drajvove u koje se može pisati, da bi se iskopirali u njih. Kod definisanja samog pojma crva postoje izvesni problemi. Naime ako prihvatimo navedenu definiciju crva onda to znači da crvi nisu virusi zbog toga što oni ne inficiraju fajlove ostalih programa na računaru. Međutim ako pogledamo deo rada sa klasifikacijom virusa možemo videti da je u drugoj klasifikaciji jedna od ogućih varijanti virus koji inficira program što znači da je po ovoj klasifikaciji moguće da neki virusi ne inficiraju ostale programe. Pored ovog u većini literatura možemo videti da se ne pravi razlika između virusa i crva tj. crvi se smatraju virusima, pa ćemo i mi prihvatiti u daljem tekstu pojam crva kao vrste virusa. TROJANCI. Cilj ovih programa je da zauzmu kontrolu nad računarom korisnika. Trojanac menja svoje ime, iskopira se duboko u Windows direktorijume i pridoda sebe stazi za startovanje. Nakon narednog startovanja, program će uvek raditi u pozadini. Od tada, svaki put kada se žrtva poveže sa Internetom, trojanac ˝se javlja kući˝. On kontaktira nametljivca, obično pridružujući se datom IRC kanalu i čeka na komandu. PREVARE (HOAX). su u stvari lazne informacije o virusu koji uopste ne postoji. GENERATORI KODA. Oni su olakšali relativno netreniranom i nestručnom personalu da napišu virus zajedničkog jezika, ovaj pojam biće detaljnije objašnjen kasnije u radu. Industrija virusa je oduvek bilo nadmetanje između ljudi koji pišu viruse, odnosno vXer-a, koji su pronalazili načine da izbegnu detektovanje i antivirus ljudi, odnosno Aver-a, koji su modifikovali svoje programe da bi ih detektovali. Akronim AV se nalazi u širokoj primeni da bi se njime objasnila industrija, programa koji su razvijeni da bi pobedili kompjuterske viruse. Virusi na slobodi su aktivni, i istraživači virusa ih prate, nalik Joe Wells-u, koji je oformio WildList

14

Virusi, crviitrojanskikonjisuzlonamerniprogramikojimogudaizazovu štetunaračunaruipodacimakojenanjemu. Oni takođe mogu da uspore Internet vezu, pa čak i da koriste vaš računar za dalje širenje na računare vaših prijatelja, porodice, kolega, kao i na ostatak Weba.

Prvi virusi bili su poprilično smešni, kao naprimer Virus pod nazivom Vienna B, koji se prepoznavao po padanju slova po ekranu, zatim tu je i legendarni Jenki Dudl, nazvan po tekstu koji upisuje u startni sektor diska, pa onda ide Pink Pong koje je šetao "lopticu" po ekranu kao i Kamenko, koji je ispisivao poruku "Vaš disk se skamenio", a ponekad i "legalizujte marihuanu".

Inače, prvim virusom smatra se, Elk Cloner koji se pojavio u julu 1982. godine. Radilo se o virusu koji je napadao računare Apple II, a širio se tako što se "kačio" za igricu koja je bila napisana za te računare i uz pomoć disketa prelazio sa računara na računar. Autor ovog prvog virusa bio je jedan srednjoškolac iz američkog grada Pitsburga, a igra je bila podešena tako da može igrati 49 puta, nakon čega bi se pokrenuo virus, koji bi na monitoru ispisivao stihove iz pesme čiji autor je bio pomenuti srednjoškolac.

Godine 1983. Len Adleman je prvi put u istoriji upotrebio reč ˝virus˝ opisujući samokopirajući kod. Prelomna je i 1986. godina kada se pojavljuje računarski virus Brain (mozak). Ovaj virus je bio sposoban inficirati BOOT sektore 360 KB disketa IBM PC računara i brzo je osvojio svet. Na svu sreću, virus nije bio destruktivan, nego je u sebi samo nosio podatke o autorima. Nakon toga stvari kreću brže. Pojavljuje se računarski virus Jerusalem (1988.) koji je brisao sve pokrenute programe, te prvi pravi destruktivac Virus Datacrime (1989.) koji je bio sposoban izvršiti low-level format nulte staze na hard disku. 1989. aktivirana je fabrika virusa u Bugarskoj. Izvesna osoba (ili grupa osoba) koja je sebe nazivala Dark Avenger (Crni osvetnik) do danas je napisala desetine virusa uključujući neke od najpoznatijih kao što su New Zeland i Michelangelo.

Jedan od virusa koji je pokrenuo epidemiju globalnh razmera (i zbog kojeg je kasnije uveden danas poznati termin "zlonamerni softver"), bio je virus Melissa koji se pojavio 1999. godine a širio se kao datoteka priložena uz poruku e-pošte, i samo u Severnoj Americi zarazio je više od milion računara.

Virusi se šire prenošenjem zaraženih programa sa računara na računar putem CD-ova, preko inteneta, otvaranjem dokumenata, otvaranjem sumnjivih E mailova itd.Šteta koju mogu da izazovu ide od toga da poneki program postane privremeno neupotrebljiv, dok se ne nađe rezervna zdrava verzija, pa do uništenja logičke strukture diska i gubitka svih podataka i programa sa njega. U potonjem slučaju jedini lek je formitiranje diska, to jest fizičko brisanje svega što je na njemu bilo i upisivanje nove, ispravne i prazne strukture, ponovno instaliranje operativnog sistema i svih aplikacija, i vraćanje podataka iz poslednje arhive. Štajevirus? Virus je program ili kod koji se prikači na program ili datoteku tako da može da se prenosi sa računara na računar, šireći pri tom zarazu. Virusi mogu da oštete vaš softver, hardver i datoteke.

Virus je kôd napisan sa jasnom namenom da sam sebe umnožava. Virus pokušava da se širi od računara do računara tako što se kači na neki program. Među računarskim virusima postoje oni koji su samo mala smetnja pri radu do onih koji su potpuno destruktivni. Danas se za opisivanje destruktivnog softvera češće koristi izraz zlonameran softver (malware).Dobra vest je to što se pravi virus ne širi bez ljudskih postupaka koji bi ga pokretali, kao što su deljenje datoteke ili slanje e-poruke.

Virus se obično sastoji od dva dela. Prvi deo je samokopirajući kod, koji omogućava razmnožavanje virusa, a drugi je deo korisni teret (payload) koji može biti bezopasan (benigan) ili opasan (destruktivan, maligan). Neki se virusi sastoje isključivo od samokopirajućeg koda i nemaju nikakav korisni teret. Врсте рачунарских вируса

• boot сектор вируси — нападају Master Boot сектор

15

• паразитски — заразе извршне датот. додавањем свог садржаја у структуру програма • свестрани вируси (multipartite) — нападају boot секторе и извршне програме • вируси пратиоци (companion) — створи .com датотеку користећи име већ постојећег

.exe програма и угради у њу свој код • линк вируси —у трену инфицирају нападнути рачунарски систем, може изазвати

велику штету на диску • макро вируси — имају могућност да сами себе копирају, бришу и мењају документе

Ova podela prvenstveno vodi računa o načinu na koji virus može zaraziti različite delove računarskog sistema. Bez obzira kojoj grupi pripada, svaki virusni kod mora biti izvršen da bi proradio i razmnožavao se. Osnovna razlika između različitih virusa je u načinu na koji to pokušavaju osigurati. Boot sektor virusi

Boot sektor virusi napadaju Master BOOT sektor (partitition table), DOS BOOT sektor (oba na hard diskovima) ili BOOT sektor floppy disketa, odnosno program koji se u njima nalazi. BOOT sektor je idealan objekt za infekciju, budući da sadrži prvi program koji se izvršava na računaru, čiji se sadržaj može menjati. Kada jednom računar bude uključen, program u ROM-u (BIOS) će bez pitanja učitati sadržaj Master BOOT sektor u memoriju i izvršiti ga. Ako se u njemu nalazi virus, on će postati aktivan. Kako je virus dospeo u Master BOOT sektor? Najčešće pokušajem startovanja sistema sa inficirane floppy diskete. Ali, boot sektor virusi se mogu širiti i pomoću posebnih programa, trojanskih konja, nazvanih dropper (bacač) – kojima je glavna namena da neprimetno ˝ubace˝ virus u BOOT sektor. Boot sektor virusi su veoma uspešni u razmnožavanju – od sedam najčešćih računarskih virusa čak šest ih je sposobno zaraziti BOOT sektor. Parazitski virusi

Najčešća vrsta virusa su upravo parazitski virusi. Ovi su virusi sposobni zaraziti izvršne datoteke na računarskom sistemu dodavanjem svog sadržaja u samu strukturu programa, menjajući tok inficiranog programa tako da se virusni kod izvrši prvi. Poznati računarski virusi sposobni su zaraziti.COM,.EXE,.SYS, i druge datoteke. Svestrani virusi

˝Dobre˝ osobine boot sektor i parazitskih virusa ujedinjene su kod svestranih virusa (multipartite virusa). Ovi virusi sposobni su zaraziti i BOOT sektore i izvršne programe, povećavajući mogućnost širenja. Poput boot sektor virusa i ovi su virusi veoma efikasni u širenju. Virusi pratioci

Najjednostavniji oblik računarskih virusa su upravo virusi pratioci. Oni koriste prioritet kojim se izvršavaju programi s istim imenom pod DOS-om. COM datoteke se uvek izvršavaju pre .EXE datoteka, program iz direktorija koji su na početku PATH niza izvršavaju se pre onih sa kraja. Virus pratilac obično stvori .COM datoteku koristeći ime već postojećeg .EXE programa i ugradi u nju svoj kod. Princip je jednostavan – kada program bude pozvan, umesto originala sa .EXE ekstenzijom, prvo će se izvršiti podmetnuti .COM program sa virusnim kodom. Kada izvršavanje virusnog koda bude završeno, virus će kontrolu vratiti kontrolu programu sa .EXE ekstenzijom. Da bi prikrio prisustvo, virus pratilac će postaviti skriveni atribut za .COM program u koji je stavio svoj sadržaj. Ova vrsta ne menja ˝napadnuti˝ program, a zbog nespretnog načina širenja ne predstavlja veću opasnost.

Link virusi Najinfektivnija vrsta virusa su link virusi koji jednom pokrenuti, u trenutku

inficiraju napadnuti računarski sistem. Poput virusa pratioca ovi virusi ne menjaju ˝napadnute˝ programe već menjaju pokazivače u strukturi direktorija na takav način da ih preusmere na cluster na disku gde je prethodno sakriven virusni kod. Na svu sreću, ova izrazito infektivna i neugodna vrsta virusa, koja zbog samog načina razmnožavanja može izazvati pravi haos na disku, ima trenutno samo dva predstavnika i ukupno četiri varijante.

Makro ili skriptni virusi

16

Najčešći virusi u posljednje vreme koriste mogućnost izvršavanja skripti u programima koji su u širokoj upotrebi, npr. Internet Explorer, Outlook i Outlook Express, zatim Word, Excel. Mnogi od tih programa imaju puno sigurnosnih rupa za koje se zakrpe ne izdaju često, a korisnici ih još manje primenjuju. Ukoliko je sigurnost prioritet pri radu na računaru predlaže se isključivanje skriptnih jezika (Java, VBscript itd.)

Štajecrv? Klasični virusi danas su zapravo retki. Današnji korisnici uglavnom se sreću sa crvima.

Crv je, kao i virus, napravljen tako da se kopira sa jednog računara na drugi, samo što on to radi automatski, preuzimanjem kontrole nad funkcijama računara koje omogućuju prenos datoteka i podataka. Kada crv uđe u vaš sistem, on dalje može da putuje sam. Velika opasnost kod crva jeste njihova sposobnost da se umnožavaju u ogromnim količinama. Na primer, crv bi mogao da pošalje kopije sebe samog svima iz vašeg adresara e-pošte, a zatim bi njihovi računari uradili to isto, čime se izaziva domino efekat zagušenja u mrežnom saobraćaju što usporava poslovne mreže i Internet u celini. Kada se oslobode, novi crvi se šire veoma brzo, zagušujući mreže, što može da znači da ćete vi (i svi ostali) morati da čekate duplo duže da se otvore Web stranice na Internetu. Crv je potklasa virusa. Crv se obično širi bez pomoći korisnika i sam distribuira sopstvene potpune kopije (možda izmenjene) širom mreža. Crv može da zauzme memoriju ili propusni opseg mreže toliko da računar prestane da reaguje. Pošto crvima nije potreban „program-domaćin“ ili datoteka da bi putovali, oni takođe mogu da se krišom uvuku u vaš sistem i omoguće nekome drugome da daljinski kontroliše vaš računar. Sveži primeri crva jesu crvi Sasser i Blaster. Crvi su maliciozni programi koji se šire računarskim mrežama i računarima, a da pritom ne inficiraju druge programe. Ovde vidimo osnovnu razliku između virusa i crva, a to je da crvi nemaju prvu i obaveznu komponentu virusa, mogućnost infekcije programa. Crvi obično upotrebljavaju računarsku mrežu ne bi li se širili i danas najčešće na adresu primaoca stižu u vidu attacha poruke elektronske pošte. Neki drugi crvi za svoje širenje koriste različite sigurnosne probleme, ali svima im je karakteristika da ne inficiraju druge programe.

Šta je trojanski konj?

Ttrojanski konji su računarski programi koji deluju kao koristan softver, a zapravo ugrožavaju vašu bezbednost i izazivaju puno štete. Jedan skorašnji trojanski konj pojavio se u obliku e-poruke koja je imala priloge za koje se u poruci tvrdilo da su Microsoftove bezbednosne ispravke, a ispostavilo se da su to bili virusi kojima je zadatak da onemoguće antivirusni softver i zaštitni zid.

Trojanski konj je računarski program koji deluje korisno, a zapravo je štetan. Trojanski konji se šire tako što navode ljude da otvaraju programe misleći da oni potiču iz legitimnih izvora. Trojanski konji se mogu nalaziti i u besplatnom softveru koji preuzimate. Nikad nemojte preuzimati softver iz nepouzdanog izvora.

Kako se crvi i drugi virusi šire?

Gotovo svi virusi i mnogi crvi ne mogu se širiti ukoliko ne otvorite ili ne pokrenete zaraženi program. Mnogi najopasniji virusi su se proširili pre svega preko priloga e-pošte – datoteka koje su poslate uz e-poruku. Da vaša e-poruka ima prilog vidi se obično po ikoni sa spajalicom koja predstavlja prilog i prikazuje njegovo ime. Fotografije, pisma napisana u programu Microsoft Word, čak i Excelove tabele, sve su to samo neke od datoteka koje svakodnevno možete dobijati putem e-pošte. Virus se pokreće kada otvorite datoteku iz priloga (obično dvostrukim klikom na ikonu priloga).

Kako znati da li imamo crva ili neki virus? Kada otvorite i pokrenete zaraženi program, možda nećete znati da ste se zarazili

virusom. Rračunar može da uspori, da prestane da reaguje ili sistem može početi da pada i da se ponovo pokreće svakih nekoliko minuta. Ponekad virus napada datoteke koje su potrebne za

17

konfigurisanje računara. U tom slučaju može da se desi da pritisnete dugme za uključivanje računara i ugledate samo prazan ekran. Svi ovi simptomi su uobičajeni znaci da računar ima virus, mada bi mogli biti izazvani i hardverskim ili softverskim problemima koji nemaju nikakve veze sa virusima. Obratite pažnju na poruke sa upozorenjem da ste poslali e-poruku koja je sadržala virus. To bi moglo da znači da je virus naveo vašu e-adresu kao pošiljaoca zaraženih e-poruka. To ne znači obavezno da vi imate virus. Neki virusi imaju mogućnost falsifikovanja adresa e-pošte.

Antivirusi Da bise zaštitili računar od virusa, treba:

1. Na računaru uključite zaštitni zid. 2. Redovno ažurirati operativni sistem računara. 3. Koristite ažurni antivirusni softver na računaru. 4. Koristite ažurni antispajver softver na računaru.

Za borbu protiv virusa koriste se programi popularno nazvani Antivirusi. To su

programi koji će sprečiti viruse i ostale štetočine da se usele u računar.Takođe će i uništiti viruse ako do infekcije ipak dođe. Ovaj program treba da bude nezaobilazni deo softvera na računaru i treba da je podešen da se aktivira sa uključenjem računara, tako da non stop motri na sistem.Na taj način će svaki novi fajl koji pokušate uneti u računar biti odmah automatski skeniran od ovog programa. Nemojte nikada da instalirate dva antivirusna programa koji će biti automatski aktivirani jer može doći do gloženja između njih i do usporavanja i čak blokade računara.Ono što je bitno je da se antivirus redovno osvežava (update) novim definicijama virusa.Najbolje je da u parametrima podesite automatski update tako da će program automatski da preuzme nove definicije čim se nakačimo na internet.

Antivirusni programi koji trenutno pružaju najveću sigurnost korisnicima računara: Kasperski Anti Virus je jedan od lidera na polju zaštite računara.Otkriva prilično veliki broj štetočina, a kompanija može da se pohvali da najbrže osvežava nove definicije virusa (oko 2 sata od trenutka pojavljivanja virusa).Ima odlično radno okruženje koje će svima omogućiti da se lako snađu.Nova verzija ima ugrađenu i zaštitu od "pecanja" koja će blokirati sumnjive E mailove.

Norton AntiVirus je slavni veteran među antivirusnim programima.I dalje je jedan od najboljih, sa velikim procentom otkrivenih pretnji.Ranije verzije su imale manu jer su primetno usporavale sistem, ali to je prošlost. Za korisnike Viste koji instaliraju Nortona važi da će Norton bez upozorenja isključiti Vistin program Windows Defender (antišpijunski program). Iz Symanteca kažu da to nije sbog gloženja programa, nego zbog toga što misle da Windows Defender nema takve mogućnosti kao njihov program.

Nod 32 je program čiji se tvorci ponose malim zauzećem memorije i neprimetnim uticajem na brzinu računara. Ovo je program koji ima najbolju proaktivnu zaštitu, instalira se brzo i bez problema, a standardna podešavanja su mu prilagođena prosečnom korisniku, međutim podrazumevani pregled celog računara nije obuhvaćen automatski tako da ga sami moramo izvršiti. Program je prilično

18

brz, jer u jednom pregledu traži sve štetočine, i viruse i špijune, za razliku od drugih koji to rade u dva prolaza..

Današnje antivirusne programe možemo podeliti na dve grupe – programe za

prepoznavanje specifičnih virusa i programe za nespecifično prepoznavanje virusa. Skeneri Skeneri su programi za specifično prepoznavanje virusa, mada bi neki od njih, koji koriste heurističke metode traženja virusa, mogli biti svrstani u grupu programa za nespecifično prepoznavanje virusa, budući da su, bar teoretski, sposobni prepoznati i nepoznate viruse. Skener tradicionalno prepoznaje virus na temelju (u njega) ugrađenih podataka, koji su prethodno pribavljeni analizom virusa koji se pojavio među korisnicima. Ti podaci mogu se odnositi na niz heksadecimalnih znakova (search string) – koji katkad mogu sadržavati i wildcard (džoker) znakove. Glavna prednost skeniranja je mogućnost trenutnog otkrivanja poznatih virusa jednostavnim pregledom sumnjivog sadržaja. Ako skener prepozna virus, on će javiti tačno o kojem se virusu radi, a to je vrlo korisno jer se prema tom podatku mogu proceniti i moguće posljedice napada virusa. Pravilno korišten skener pomoći će nam da otkrijemo virus na pristiglim disketama pre nego zarazi štićene računare.

Nedostaci skenera odnose se na potrebu za stalnim dograđivanjem radi prepoznavanja novonastalih virusa, no nemogućnost prepoznavanja virusa o kojima nemaju potrebne podatke. Iako postoje heuristički skeneri, sposobni za otkrivanje novonastalih, nepoznatih virusa, koji su bazirani na tehnologiji znanja (knowledge based), kao i svaki takav sistem ima i puno mana. Skeneri su danas najrasprostranjeniji antivirusni softver.

Provera checksumm-om Tehnika provere checksumm-om temelji se na mogućnosti prepoznavanja svake

promene na štićenom sadržaju. Checksumm-om se ˝zaledi˝ stanje sistema za koji prethodno utvrdimo da je neinficiran. Nakon toga se u određenim vremenskim razmacima proverava da li je na sistemu došlo do nekih promena.

Checksummiranje je jedina poznata metoda kojom će se sigurno otkloniti svi virusi, bez obzira na to jesu li poznati ili ne. Ova činjenica čini checksummere jednim dugoročnim osloncem svake mudre antivirusne strategije.

Nedostatak checksummera leži u činjenici da se njima otkriva infekcija virusom tek nakon što se već dogodila, međutim, njihovom redovitom primenom sigurno se može otkriti virus pre nego što dođe do značajne štete.

Programi za nadgledanje

Programi za nadgledanje prate odvijanje pojedinih funkcija sistema preko odgovarajućih interrupta. Tako npr. kad god sistem dobije nalog za učitavanjem neke izvršne datoteke, može se i izvršiti provera. Neki monitori ne traže specifične viruse nego pokušavaju otkriti sumnjive aktivnosti kao što su primerice pisanje po Master BOOT sektoru ili izvršnim programima, pokretanje formatiranja diska, pokušaj programa da se učini rezidentnim u memoriji i sl. Jedina prednost monitora je da mogu otkriti virus u realnom vremenu. Nedostaci monitora su brojni. Najveći nedostatak je nemogućnost delotvorne primene programa koji bi u sebi sadržavao podatke za prepoznavanje svih poznatih virusa. Monitori koji otkrivaju sumnjive aktivnosti često izazivaju brojne lažne uzbune, jer označavaju sumnjivim i redovne aktivnosti kao što su formatiranje disketa ili instaliranje raznih programa u memoriju.

19

6. INTERNET I KOMUNIKACIJE INTERNET (INTERnational NETwork ili samo - The NET) je ime za ogromni, svetski

sistem koji se sastoji od ljudi, informacija, računara i telekomunikacionih veza. Internet je toliko ogroman i složen da je prosto izvan poimanja jednog ljudskog bića. Internet je za sada najveće i najvažnije dostignuće u razvoju civilizacije.

Internet je globalna mreža kompjutera svih tipova i veličina pa se zbog toga često naziva "mrežom svih mreža" jer u sebi integriše hiljade različitih računarskih mreža širom sveta. Ove mreže koriste iste tehničke standarade (protokol TCP/IP) da bi međusobno mogle komunicirati. Ako se uz pomoć svog kućnog kompjutera, modema, telefonske linije i Internet provajdera priključite na tu mrežu i vi postajete deo Interneta. Ono što je zanimljivo je da Internet čine posebni kompjuteri koji korisnika poslužuju podacima. Otuda i naziv za takve kompjutere: poslužitelji (eng. server). Trenutno postoji 200 miliona servera spojenih na Internet. Ovi serveri korisnicima Interneta pružaju pristup ogromnom broju informacija, razbacanih po čitavom svetu. Podaci se na Internetu nalaze u raznim oblicima: reč, slika, zvuk, video zapis itd. Teško je uopšte predočiti količinu podataka koja se nalazi na Internetu. Niko ne poseduje Internet, pa tako i ne postoji centralna vlast koja upravlja Internetom. On je rezultat tehničkih, socijalnih i komercijalnih inovacija i timskog rada. Učešće u radu Interneta zasnovano je na slobodnoj i kooperativnoj osnovi uz obavezu jedino poštovanja tehničkih standarda kako bi se uspostavilo prisustvo na mreži. Internet društvo (eng."Internet Society") u Fairfax-u, Virginia, USA, igra važnu ulogu i postavlja tehničke standarde, ali ovo društvo nije vlasnik Interneta. Ova organizacija ostvaruje vezu između sa jedne strane vlada (oficijalnih ustanova u pojedinim zemljama) a sa druge strane sa nevladinim institucijama kao što su univerziteti i kompanije.

U ovom trenutku Internet je najveće tržište na svetu u svakom smislu, a pre svega u smislu dostupnosti informacija. Zbog toga, svet će se u bliskoj budućnosti suočiti sa dva fenomena - stvaranjem nove internacionalne elite i slabljenjem uloge države, obzirom da globalna mreža uglavnom ne poznaje državne granice.

6.1 NASTANAK I RAST INTERNETA Sama ideja o Internetu stara je gotovo četrdeset godina. Koreni Interneta su povezani sa Amerikom i NATO paktom. Istorijski posmatrano, razvoj Interneta možemo sagledati kroz četiri razdoblja:

1 1 1'60-te godine – Nastanak Šezdesetih godina ovog veka u eri hladnog rata, započet je rad na tajnom projektu pod nazivom ARPANET koji je finansiralo Ministarstvo odbrane SAD (United States Department of Defense - Advanced Research Project Agency -ARPA). Ministarstvo odbrane SAD je bilo zainteresovano za igradnju mreže računara (NETWORK skraćeno NET - mreža računara odnosno dva ili više računara koji su zajedno povezani) koja bi funkcionisala i u uslovima nuklearnog rata, a prenosila bi vojne i vladine podatke. Mreža je nastala za potrebe američke vojske kao pokušaj da se premoste teškoće oko komunikacije nuklearnih baza pod (sovjetskim) atomskim napadom. ARPA je započela razvoj tehnike i tehnologije za povezivanje različitih kompjuterskih mreža koje bi mogle razmjenjivati podatke preko žice, a ne kao što se to do tada radilo, prenošenjem magnetnih traka s jednog mesta na drugo. Bila je potrebna takva mreža računara koja bi bila decentralizovana, tj. ukoliko bi deo mreže bio uništen preostali delovi bi nastavili da funcionišu nesmetano. Ovo uništenje je tada bila realna mogućost zbog sovjetske pretnje nuklearnim ratom, a projekat je trebao da omogući komunikaciju vojnih i vladiih organizacija koje bi bile fizički veoma udaljene. Projekat je bio započet tokom 1968. godine i rad na njemu razvio je tehnike neophodne za mrežu globalnog - planetarnog nivoa. Rad na implementaciji ARPANET-a je stvorio nove tehnike pouzdanog i jeftinog povezivanja računara u globalnu mrežu, tako da se danas ARPANET može smatrati okosnicom (backbone) računarske mreže poznate pod nazivom Internet.

20

Koliko je star Internet?! Za rođendan Interneta obično se navodi 25. i 26. oktobar 1968. godine kada se prvi put sastala radna grupa ARPANET-a u Istraživačkom institutu Stanford. 2 Tako je 1969. godine nastala mreža ARPANet, koja je povezivala američke naučne i akademske istraživače, a sastojala se od 4 čvora (Kalifornijski univerzitet u Los Angelesu, Istraživački institut Stanford, Kalifornijski univerzitet u Santa Barbari i Univerzitet Utah). Ta mreža je bila prethodnica današnjeg Interneta, a projekat je nastavljen jer se uvidelo da takvo povezivanje omogućuje laganu razmenu informacija. 3 5 2 '70-e godine – Razvoj 4 Početkom sedamdesetih godina na mrežu je spojeno već 15 čvorova sa 23 kompjutera. Povezani su mnogi američki univerziteti i naučne institucije, kao i neke komercijalne organizacije. Na ARPANet je 1973. godine spojen prvi čvor izvan SAD-a, i to University College of London u Velikoj Britaniji. U to vreme razvijen je i uveden novi mrežni protokol nazvan NCP (Network Control Protocol), koji je omogućio lakše umrežavanje i pisanje programa za mrežne usluge. Kompanija BBN je 1975. godine osnovala telnet, prvu javnu komercijalnu informacionu uslugu. Do sredine sedamdesetih godina, postalo je jasno da niti jedna samostalna mreža nije u stanju da zadovolji potrebe svih zainteresovanih korisnika. Naučnici su uvideli da bi bilo daleko korisnije da se razviju tehnologije povezivanja više manjih različitih tipova računarskih mreža u jedinstveni veliki sistem. Tih godina razvijaju se i e-mail, mailing liste i news grupe. Mreža je počela da se koristi za razmenu e-mail poruka, rad news grupa, pristup udaljenim bazama podataka i prenos datoteka. Krajem sedamdesetih, zbog uočenih nedostataka NCP-a, razvija se protokol na kojem se danas bazira Internet - TCP/IP (Transmission Control Protocol/Internet Protocol). 5 7 3 '80-te godine – Rast ARPANet se 1983. razdvaja na vojnu mrežu MILNet (Vojna mreža – eng. MILitary Network -) i ARPANet. Iste godine cela mreža počinje umesto dotadašnjeg NCP-a da koristiti TCP/IP protokol, a preostali deo ARPANet-a postaje okosnica mreže. U raznim državama razvijaju se akademske i komercijalne mreže koje se polako priključuju na tu okosnicu - i tako nastaje Internet. Američka organizacija za nauku NSF (National Science Fundation) 1986. godine osniva 5 superkompjuterskih centara i povezuje ih vlastitom mrežom NSFNet, što dovodi do ubrzanog umrežavanja vladinih i obrazovnih ustanova. Razvija se NNTP (Network News Transfer Protocol), koji omogućuje rad news grupa. Sredinom osamdesetih uvodi se sistem označavanja kompjutera pomoću imena i domena (simboličkih adresa), koji olakšava pamćenje adresa kompjutera, a prvi registrovan domen bio je symbolics.com. Zbog uvođenja domena i simboličkih adresa, postalo je neophodno uvođenje sistema zvanog DNS (Domain Name System) koji pretvara simboličke adrese u numeričke IP adrese. Krajem osamdesetih godina na Internet je bilo priključeno preko 100.000 kompjutera iz oko 20 država, među kojima su SAD, Kanada, većina zapadnoevropskih država, Japan, Meksiko itd. 6 4 '90-te godine - Eksplozija rasta 7 Početkom devedesetih godina ARPANet se gasi. Uvode se nove usluge i protokoli: WAIS (Wide Area Information Servers), Gopher, i World Wide Web (WWW). Upravo nastankom WWW-a, koji će kasnije postati najpoznatija i najviše korišćena usluga na Internetu, počinje prava eksplozija priključivanja na Internet. Poslovni svet i mediji počinju da primećuju veličinu i mogućnosti Interneta, tako da počinje njegova komercijalizacija. Na Internet se spajaju razne vladine i obrazovne institucije iz svih delova sveta. Sve više firmi postavlja na Internet svoje web stranice i 1994. se pojavljuju prve on-line "prodavnice" u kojima je moguće kupovati preko Interneta. NSFNet se 1995. vraća svojoj prvobitnoj ulozi istraživačke i naučne mreže, a okosnica Interneta postaju komercijalni davaoci usluga (eng. Internet Service Provider). World Wide Web postaje najpopularnija i najkorišćenija usluga i prva po broju prenešenih podataka. Krajem devedesetih razvijaju se nove tehnologije i usluge, kao što su pretraživači Interneta (eng. search engines), Internet telefonija, elektronska trgovina (eng. e-commerce), portali, on-line bankarstvo, prenos slike i zvuka uživo itd. Krajem 90-ih godina dvadesetog veka na Internet je

21

priključeno preko 56 miliona kompjutera sa oko 1,5 miliona domena iz skoro svih država sveta, a koristi ga oko 300 miliona korisnika.

Važno je napomenuti da Internet nema vlasnika, tj. ni jedna državna ili privatna

institucija nema vlast nad njegovom celinom. Na centralizovani način se (za sada) rešava jedino pitanje adresa, pošto svaki računar u Mreži mora da ima jedinstveni identifikacioni broj. Time se bavi telo koje se zove Internet Society (ISOC), a posebno njegova radna grupa koja nosi ime Internet Architecture Board (IAB).

Faktori koji utiču na tako eksponencijalni rast korisnika Interneta su: · Prijateljski raspoložen softver za korišćenje Interneta − Razvoj tehnologije zamenio je komande znane samo kompjuterskim ekspertima sa prijateljski raspoloženim, na ikonama zasnovanim komandama. Ove komande su razumljive i pojedincima koji nemaju posebna znanja iz oblasti tehnologije. · Univerzalni pristup − Veliki broj kompanija širom sveta nude online pristup Internetu sa bilo koje lokacije gde postoji telefonska linija. · Niski troškovi korišćenja Interneta za pojedince − Stalno smanjivanje troškova pristupa Internetu omogućuje korišćenje Interneta od strane sve veće populacije pojedinaca. · Povećanje koristi − Sve je veći broj informacija dostupnih putem Interneta koje su korisne ili su zabavne. · Mali troškovi pristustva na Internetu za firme − Korišćenje Interneta od strane kompanija za obavljanje poslovnih transakcija sve je češće zbog brzine i malih troškova. · Publika − Neprestano povećanje broja korisnika Interneta, broja provajdera, kao i kompanija koje posluju putem Interneta je izuzetan izazov za veliki broj firmi. Postavljanjem svoje Web prezentacije i firma koja broji samo jednog zaposlenog ima šanse da bude predstavljena celom svetu · Prestiž − Veliki broj kompanija i pojedinaca se priključuje na Internet i postavlja svoje Web prezentacije jer ne dozvoljavaju da tehnološki zaostaju u odnosu na svoju konkurenciju.

6.1.1 Osnovna infrastruktura Računari su samo jedna od komponenti Internet mreže - nju čine i komunikacioni kanali

kojima se veze ostvaruju. U idealnom svetu ti kanali bi bili specijalno realizovani i prilago|eni digitalnoj komunikaciji: do svakog korisnika dolazio bi kabl koji bi obezbe|ivao prenos podataka velikim brzinama, dok bi gradovi, države i kontinenti bili povezani višestrukim optičkim kablovima, koji bi u svakom sekundu mogli da prenesu nekoliko terabita (x1012) informacija. Koliko je realizacija ove ideje skupa govori činjenica da čak i u Sjedinjenim Državama ona predstavlja projekat za sledeći vek.

Zato se Internet u čitavom svetu oslanja na infrastrukturu koja već postoji, a to telefonski sistem, dok se optičkim kablovima povezuju samo veliki Internet provajderi. Korišćenje telefonske infrastrukture jeste ekonomično, ali ima i svoju tamniju stranu - loše veze, koje se povremeno prekidaju i usporavaju prenos podataka. Kod nas je ta situacija posebno teška zbog velike starosti telefonskih centrala. Noću je nešto bolje, ali to poslovnim ljudima nije od koristi. Unapre|enje telefonske infrastrukture i uvo|enje novih tehnologija digitalnog prenosa podataka (ISDN) predstavljaju veoma važan uslov za uključenje na Internet.

6.2 ALATI ZA INTERNET Ulaznica za Mrežu su računar, modem, telefonska linija, nešto softvera i znanja. [to se tiče računara dovoljan je PC486 sa 16 MB RAM-a i hard diskom od 1 GB, ali se

preporučuje Pentium sa 32 MB RAM-a i diskom od 2,5 GB. Modem treba da obezbedi komunikaciju brzinom od 28800 ili 33600 bita u sekundi (bps

- bits per second), dok se brzina do 14400 bps-a smatra prevazi|enom. U poslednje vreme dosta se govori i o modemima od oko 56000 bps-a, ali treba reći da su oni primenjivi samo u nekim, u domaćoj praksi prilično retkim, uslovima.

22

[to se softvera tiče, osnova svega je uvek operativni sistem. Svi moderniji operativni sistemi sadrže podršku za Internet komunikaciju: Windows 95, Windows NT, OS/2, Unix, itd. Osim toga potrebni su i odgovarajući programi opšte namene: Internet Explorer 4.0 (Netscape Communicator 4.0), Outlook Express mail, FTP Explorer, i dr.

6.3 PRISTUP INTERNETU Postoje dva načina da se pristupi Internetu: konzolni pristup, koji se vezuje za tekstualna

okruženja, i PPP (Point-to-Point Protocol) pristup koji podrazumeva povezivanje iz operativnog sistema kao što je Windows, posle čega vaš računar postaje deo globalne Internet mreže i direktno komunicira sa njom. Kod ovog pristupa uglavnom radite iz grafičkog okruženja, a posebno je zgodno što u više prozora možete da radite razne stvari.

PPP veza je po svojoj prirodi dvosmerna, što pod odre|enim okolnostima može da bude i opasno, jer kao što vi pristupate drugim Internet sistemima, tako se i sa bilo kog Internet sistema u svetu može pristupiti vašem računaru. I pored ovih problema PPP pristup je postao sinonim za Internet, pa većina provajdera podržava ovakvu komunikaciju.

Kako pristupiti Internetu Priključenje na Internet je izuzetno jednostavno i jeftino, a pruža neograničene

mogućnosti. Sve sto je potrebno da bi pojedinac ili firma bili na Internetu je računar, modem, telefonska linija i otvoren račun (sa određenom količinom sati) kod dobavljača Internet usluga (Internet Service Provider – ISP).

Dobavljači Internet usluga, popularno nazvani “Provajderi”, su firme koje su satelitskim linkom ili optičkim kablom uspostavile vezu sa nekim Internet čvorom u inostranstvu i na taj način su obezbedile vezu velikog kapaciteta ka ostalom delu Interneta. Taj veliki kapacitet omogućuje im da njegove delove iznajmljuju podprovajderima ili krajnjim korisnicima – firmama ili pojedincima. Krajnji korisnici putem modema (komunikacionog uređaja smeštenog unutar računara) kroz telefonsku liniju pozivaju Internet provajdera preko koga izlaze na Internet.

Šta sve možemo na Internetu Na Internet je danas spojeno gotovo sve - od obrazovnih, istraživačkih i naučnih institucija do raznih komercijalnih organizacija i sve one nude neke informacije ili usluge. Upravo ta ogromna količina informacija čini Internet zanimljivim - razni tekstovi, slike, zvukovi, video-zapisi - dostupni 24 sata na dan, 365 dana u godini.Na Internetu se može naći sve - veliki broj biblioteka, novina, časopisa, arhiva, međunarodnih nevladinih organizacija, ministarstava, ambasada, fakulteta, instituta, itd. Pomalo neverovatno zvuči, ali gotovo celekupno planetarno znanje slilo se u jednu kompjutersku mrežu −Internet. Pojedinac koji se uključi na Internet može: · Razmenjivati elektronsku poštu (e-mail) sa bilo kojim korisnikom Interneta na bilo kojoj lokaciji na planeti; · Učestvovati u offline (indirektnim, ne u realnom vremenu) diskusijama putem elektronske pošte sa velikim grupama pojedinaca zainteresovanim za slična pitanja putem "Mailing List-a" (lista pisama) i "News Group-a" (grupe novosti); · Učestvovati u online (direktne, u realnom vremenu) diskusijama sa većom grupom pojedinaca koji koriste "Internet Relay Chat" funkciju; · Ući u udaljeni kompjuter koristeci "Telnet" funkciju; · Preuzimati fajlove (Download files) sa udaljenih WEB prezentacija ili računara i ostavljati fajlove (Upload files) na udaljene WEB prezentacije ili računara uz pomoć FTP (Transfer Fajlova, eng. File Transfer Protocol) funkcije. Ti fajlovi mogu biti tekstualni, grafički, zvučni ili video; · Čitati kompleksne dokumente koristeći "Hypertext" (kliknuvši na osvijetljeni deo teksta ili sliku na ekranu korisnik automatski odlazi na drugi domen, drugu Web prezentaciju. Nelinearno čitanje dokumenata korišćenjem hijerarhijske strukture omogućuje korisniku brz dolazak do željenih informacija, odnosno dokumenata; i

23

· Čitati multimedijalne dokumente koji se nalaze na WWW-u ("World Wide Web-u") koji sadrze tekst, grafiku, zvuk i video zapis, korišćenjem inteligentnih čitaca WEB prezentacija, programa kao što su Netscape ili Internet Explorer.

6.3.1 Osnovni pojmovi Internetu pristupate posredstvom takozvanog Internet provajdera, dakle firme koja nudi

pristup Mreži na osnovu svoje infrastrukture. Tu infrastrukturu čine, pre svega, ulazne telefonske linije koje zovete da biste se povezali, kao i brza veza sa ostatkom Interneta, preko koje paketi informacija sa vašeg računara putuju u svet. Pri tome plaćate telefonske račune koji pokrivaju cenu komunikacije od vas do provajdera i troškove provajdinga. Iako ostvarujete vezu sa odredištima u drugim državama i na drugim kontinentima, plaćate samo cenu lokalnog (ili, ako je provajder u drugom mestu, me|ugradskog) telefonskog razgovora.

Da bi obezbedio vašu privatnost, provajder će vam dodeliti korisničko ime i lozinku. Korisničko ime se uglavnom izvodi iz vašeg imena i prezimena i predstavlja javni podatak koji figuriše u vašoj e-mail adresi. Lozinka je podatak koji samo vi znate i koji štiti pristup vašem korisničkom nalogu.

6.4 STRUKTURA INTERNETA I pored nezamislive složenosti veza koje čine današnji Internet, za njegovo korišćenje

treba poznavati tek nekoliko osnovnih stvari: treba da upoznate njegove osnovne servise i da znate kako da adresirate neku lokaciju na Internetu.

6.4.1 Internet adrese Svaki računar uključen u Internet mrežu može da se adresira na dva načina: navo|enjem

broja ili simboličkim imenom. Brojevi su primereniji računaru, a simbolička imena čoveku. Numerička adresa (zovu je IP Address) je 32-bitni broj, tj. skup četiri osmobitna broja

razdvojena tačkama i predstavljena u dekadnom sistemu (na primer 194.106.173.17). Smatralo se da su 32 bita sasvim dovoljna za adresiranje svih Internet računara u svetu, ali je pre par godina ponestalo adresa, pa je uvedena prilično precizna kontrola, tj. svaki korisnik dobija onoliko adresa koliko će računara realno priključiti na mrežu.

Simbolička imena se u praksi češće koriste (engl. Fully Qualified Domain Name - FQDN). I komponente simboličkog imena se razdvajaju tačkama (na primer: waitress.sezampro.yu označava računar koji nosi ime waitress, a deo je sistema SezamPro u Jugoslaviji). Postoje dve vrste skraćenica kojima se računari označavaju: internacionalne i nacionalne.

Internacionalne skraćenice vam omogućavaju da odmah vidite o kojoj se vrsti sistema okvirno radi:

• edu - školske i naučne institucije (mit.edu, stanford.edu, i sl.) • gov - odeljci američke vlade (nasa.gov) • mil - vojni računari • com - komercijalne organizacije (compuserve.com) • net - razni administrativni čvorovi mreže • org - organizacije koje se ne mogu svrstati ni u jednu od pomenutih kategorija (neprofitne i

dobrotvorne organizacije) Nacionalne skraćenice uglavnom podsećaju na skraćena imena država: ca je Kanada, au

Australija, uk Velika Britanija, i sl. Adrese računara u Jugoslaviji završavaju se sa .yu, a u okviru tog domena definisani su poddomeni:

• ac.yu - akademska mreža, tj. fakulteti, instituti i sl. • co.yu - komercijalne organizacije • gov.yu - državne ustanove • org.yu - ostale organizacije

Na primer etf.bg.ac.yu označava neki od računara Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, dok sezampro.yu označava sistem SezamPro.

24

6.5 SERVISI INTERNETA Internet servisi, ili usluge, često se u literaturi nazivaju protokolima, što doprinosi

zabuni kod početnika. TCP/IP, na kome se zasniva svaka Internet mreža, jeste protokol niskog nivoa koji prenosi podatke sa računara na računar. Da bi se preneti niz bajtova interpretirao kao poruka za nekog korisnika definisani su protokoli višeg nivoa. Ovi protokoli se oslanjaju na TCP/IP, pa ćemo ih nazvati servisima. Postoji pet osnovnih servisa Interneta:

a) a) World Wide Web b) b) E-mail c) c) Diskusione grupe (news groups) d) d) prenos fajlova (ftp) e) e) chat

6.5.1 Elektronska pošta (e-mail) Elektronska pošta je i dalje najvažniji i najšire rasprostranjeni servis Interneta. Koristeći

je, korisniku koji se nalazi bilo gde u svetu šaljete poruku koja stiže praktično trenutno i na koju će on odgovoriti kada sledeći put uspostavi vezu sa svojim provajderom.

Da bi poruka pronašla vašeg korespondenta, potrebno je da znate njegovu e-mail adresu, i to sasvim precizno: jedno pogrešno slovo učiniće da poruka ne stigne. E-mail adrese se gotovo uvek zadaju u obliku korisnik@sistem, gde korisnik predstavlja identitet primaoca, a sistem daje punu Internet adresu računara. Znak @ se oficijelno zove at (et), mada ga u žargoni mnogi zovu majmunsko a. Primer jedne adrese bi bio: bjelovic@eunet.yu.

Ako pošaljete poruku nepostojećem korisniku ili čak na nepostojeći sistem, ona će vam biti vraćena - odmah ili nešto kasnije. Najteži slučaj nastupa ako sistem kome biste poslali poruku postoji, ali u datom trenutku nije dostupan, zato što je isključen ili zato što postoji problem u komunikaciji sa njim. U tom slučaju može proći i do sedam dana dok se poruka ne vrati.

6.5.2 Telnet Telnet servis omogućava uspostavljanje veze sa udaljenim računarom i rad na njemu u

konzolnom modu koji podseća na DOS: kucaćete komande i na ekranu čitati odgovore. Uz svu popularnost multimedije, ovakav pristup ima i dalje dosta smisla u uslovima sporije veze.

Servis Interneta koji omogućuje da korisnik “uđe” na udaljeni računar i koristi programe instalirane na tom udaljenom računaru. Ovaj servis je takođe interesantan u biznisu jer omogućuje trenutni uvid u poslovanje udaljenih filijala firme. Firma matica u svakom trenutku može imati uvid u stanje zaliha kod svojih predstavnika, kao i u celokupno finansijsko i materijalno knjigovodstvo.

6.5.3 FTP - prenos fajlova Mada se fajlovi mogu prenositi raznim protokolima, FTP (File Transfer Protocol)

predstavlja najstandardniji i veoma efikasan metod. Zasniva se na klijentu kao što je FTP Explorer. Na osnovu adrese koju navedete (na primer: ftp.sezampro.yu), klijent se povezuje sa serverom posle čega sledi faza autorizacije. Ako je server javni možete se prijaviti koristeći korisničko ime Anonymous i svoju e-mail adresu umesto lozinke.

Pošto je veza uspostavljena u levom delu okna FTP Explorera se pojavljuje lista omotnica na serveru, a u desnom spisak fajlova u izabranoj omotnici. Kada prona|ete fajl jednostavno ga prevucite u neku od omotnica svog hard diska. Osim preuzimanja neki neki FTP serveri omogućavaju i da pošaljete fajl koji na taj način činite pristupačnim i drugim korisnicima.

6.5.4 World Wide Web (WWW) Zbog veoma različitih računara povezanih na Internet, razmena slika u raznim

formatima predstavljala je gotovo nerešiv problem, dok se nije pojavio standard za komunikaciju koji je dobio ime World Wide Web (u slobodnom prevodu mreža koja se širi čitavim svetom). Njegovom pojavom Internet doživljava pravu revoluciju.

World Wide Web, ili jednostavno WWW je najmlađi informacioni servis na Internetu. On se pojavio tek 1993. godine da bi danas sa više desetina miliona WWW stranica predstavljao sinonim za Internet. Prve dve reči "World Wide" označavaju svetsku mrežu kompjutera, odnosno govore da Internet obuhvata čitavu planetu, to jest da je globalni sistem, a poslednja reč "Web"

25

označava mrežu (u orginalnom prevodu paukovu mrežu), odnosno elektronsku prezentaciju. Slobodnim prevodom mogo bi se reći da je World Wide Web grupa elektronskih prezentacija dostupnih na Internetu. Definicija poznatog engleskog Internet časopisa ".net" po kome je World Wide Web sistem koji omogućava da stranice koje sadrže tekst, slike, zvuk, animaciju i video zapis budu objavljene i pročitane od strane računara povezanog na Internet.

6.5.4.1 Osnove Web-a Web se zasniva na posebnom jeziku koji se zove HTML (Hyper Text Markup

Language). U njemu se priprema tekst prezentacija, u koji se na odgovarajući način ugra|uju reference na slike, zvučni zapisi i dr. Da bi korisnik mogao da čita ovakve prezentacije potreban mu je odgovarajući program koji se naziva browser. Dva najznačajnija browsera današnjice su Microsoft Internet Explorer 4.0 i Netscape Comunicator 4.0. Svaki od njih ujedinjuje različite servise tako da se browseri nazivaju i univerzalni klijenti.

Pošto smo uspostavili vezu sa Internetom na ekranu se dobija osnovna strana (Home page) sistema za koji smo se vezali. Neke slike ili tekstovi na njoj su veze sa drugim prezentacijama - klik mišem na neku od tih slika dovodi vas do druge prezentacije, sa nje možete otići na treću, itd. Zbog ovakvog načina rada se šetnja po Internetu i naziva surfovanjem. U odgovarajuće polje browsera potrebno je uneti adrsu (na primer: http://www.microsoft.com) i naći će te se na Microsoftovoj strani svetske mreže. Http je oznaka protokola (Hyper Text Transfer Protocol), a www je oznaka da se povezujete sa Web komponentom servera.

Prethodni pasus sadrži gotovo sve što treba da znate da biste koristili Web. Upravo je ova jednostavnost pri korišćenju razlog velikog uspeha, jer je sva komplikovana komunikacija sakrivena od korisnika.

Web - elektronska prezentacija bazirana je na tehnologiji poznatoj kao hipertekst. Hipertekst omogućuje da dokument linkovima bude povezan sa neograničenim brojem drugih dokumenata koji mogu sadržati tekst, sliku, zvuk, video, ili bilo šta drugo na bilo kom drugom kompjuteru širom Interneta. Ova tehnologija praktično omogućuje da kliknuvši mišem na link u jednom dokumentu dođemo do nekog drugog dokumenta koji se nalazi na računaru smeštenom na drugom kraju planete i tako redom, bez obzira na kom se, od više miliona kompjutera povezanih u svetsku kompjutersku mrežu, taj dokument nalazi. Ulaskom u prvu Web prezentaciju vi ste se našli u cyberspace-u među više desetina miliona stranica teksta, slika, i drugih multimedijalnih sadržaja, bez obzira na kom se mestu na zemaljskoj kugli oni nalaze. Worl Wide Web je danas najmoćniji i najfleksibilniji Internet navigacioni sistem koji postoji

6.5.5. Diskusione grupe (Newsgroups) Ovaj servis je zapravo izveden iz elektronske pošte, a omogućuje javnu diskusiju o najrazličitijim pitanjima. U okviru ovog servisa možete se priključiti praćenju diskusije o nekom pitanju od muzike, filmova, do kompjutera, politike, ekonomije i slično, ili čak možete pokrenuti sopstvenu novu diskusionu grupu. Slično kao i kod elektronske pošte vi šaljete elektronsku poruku diskusionoj grupi, a svi prijavljeni na tu diskusionu grupu čitaju vaše mišljenje i po želji odgovaraju na njega.

6.5.6. Prenos fajlova (File Transfer Protokol) Pre World Wide Web-a FTP je bio jedini metod prenosa velikih fajlova kao što su programi sa Interneta. File Transfer Protokol omogućuje da pristupite nekom kompjuteru na Internetu, da pregledate direktorijume na njegovom hard disku, da pronađete program koji vam je potreban i da ga kopirate na vaš hard disk. Ovaj servis Interneta nije tako jednostavan kao upotreba World Wide Web-a, ali je vrlo koristan. Funkciju prenosa fajlova sve više preuzima WWW, tako da se danas najčšće fajlovi prenose tako što se klikne na određeno mesto u okviru WWW prezentacije.

6.5.7."Čet" (Internet Relay Chat) Ovaj servis Interneta omogućuje da jedan ili više korisnika Interneta vode pisanu ili govornu komunikaciju u realnom vremenu. Ovaj sistem je mnogo brži od elektronske pošte. Sve što korisnik kuca na svom kompjuteru je istog trenutka vidljivo na monitoru njegovog sagovornika. Ovaj servis Interneta je posebno značajan za komunikaciju firmi koje imaju udaljene filijale, jer drastično smanjuje troškove. Tako će firma koja ima svoja udaljena predstavništva u dve ili više različitih zemalja, pozivanjem lokalnog dobavljača Internet usluga (Provajdera) biti u mogućnosti da direktno

26

komunicira sa svojim osobljem po ceni lokalnog poziva, umesto da to čini telefonom i plaća troškove međunarodnih poziva.

6.5.8.Gopher Gopher je servis koji je bio preteča WWW-a a služio je za lakše pronalaženje informacija i fajlova uz pomoc hierarhijski podeljenih menija. Danas je sve manji broj servisa ovog tipa jer je većina gopher servisa prešla na World Wide Web.

6.6 POTRAGA ZA INFORMACIJAMA 6.6.1 Altavista

U moru podataka koje nudi Internet teško je naći ono što vam je potrebno. Adresa ovog veoma moćnog servera firme DEC je http://altavista. digital.com. Na ekranu se dobija prozor za zadavanje upita gde je moguće opredeliti se za opciju Advanced Queries. Da biste našli ono što vas zanima dovoljno je ukucati ime u polje predvi|eno za to (na primer: serbia) i kliknuti na dugme Search. Ako Altavista prona|e mnogo referenci sortiraće ih po značaju ili hronološki. Složeniji uslovi mogu da se kombinuju uz korišćenje logičkih operatora And, Or i Not (na primer serbia or srbija and not bosnia or bosna).

Uobičajeno je da se kompletni upiti unose malim slovima. Altavista u odre|enoj meri podržava i džoker znak *, s tim da on menja samo najviše pet malih slova, a ispred mora da se nalaze bar tri slova.

Zanimljivo je pomenuti i operator Near kojim se pronalazi string koji je najviše 10 reči udaljen od drugog stringa, što je naročito korisno kod zadavanja vlastitih imena: Tanja NEAR Petrovićće pronaći dokumente u kojima se pominje Tanja Petrović, ali i Petrović Tanja, Tanja V. Petrović i sl.

6.6.2 Yahoo Nalazi se na adresi: http://www.yahoo.com. Napravili su ga dva studenta sa Stenforda

koji su kasnije osnovali firmu Netscape. Ovaj server čuva linkove do bezbroj tema (nauka, obrazovanje, sport, vremenska prognoza, ...).

MS WORD

Word je program za obradu teksta koji se dobija u sklopu programskog paketa za kancelarijsko poslovanje Microsoft Office-a. Omogućava potpunu poslovnu korespondenciju, kao i izradu i prelom jednostavnijih pisanih formi.

Osnovni elementi radne površine su:

Osnovni pojmovi: Strana (Page) kreira se u radnom delu ekrana unosom karaktera (slova, brojeva, znakova) sa

tastature (ulazne jedinice). Format strane može biti standardnog oblika kao što je B5, A4, A3... ili nestandardnog oblika koji definiše sam korisnk (Custom Size). Strana može biti orjentisana uspravno (Portrait) ili horizontalno (Landscape).

Margina (Margin) predstavlja prostor između ruba teksta i ivice papira (belina na stranici). Postoje četiti margine: gornja (Top), donja (Bottom), leva (Left) i desna (Right). U prostor margina se ne unosi tekst, ali se mogu unositi neke oznake (napomene, brojeve strana, ime autora i sl.) Osnovni deo teksta je pasus-paragraf (Paragraph) koji možemo poravnati po mariginama ili centrirati.

Tipografija odnosno font (Font) je skup znakova sa istim vizuelnim karakteristikama. To mogu biti slova, brojevi, znaci interpunkcije i specijalni znaci. Postoji više različitih tipova fonta (Font Style): obična (Regular), iskošena (Italic), podebljana (Bold), podvučena (Uderline) kao i njihove kombinacije. Pored navedenog, fontovima možemo dodeljivati efekte (Fonts Effects) kao što su slova sa senkom. Veličina fonta (Font Size), izražava se u tačkama (Points). Jedna tačka iznosi 1/72 dela inča (1 inč=2.54 cm). Označavanje (selektovanje, markiranje) teksta u dokumentu koristimo kada želimo bilo kakvu promenu u dokumentu (npr. promenu veličine slova, proreda i sl.). Prvo moramo označiti deo dokumenta koji želimo menjati. Označavanje vršimo mišem ili tastaturom.

MS EXCEL

Najpoznatiji program za tabelarna izračunavanja, koja mogu biti prikazana i u obliku dijagrama, tj. grafikona.

Excel-ove datoteke se zovu radne sveske (Workbooks), koje su sastavljene od radnih listova

(Worksheet). Osnovni element svakog radnog lista (Sheet) je ćelija (Cell). Ona ima adresu definisanu presekom reda i kolone.

Prikaz radnog lista: - Tiled – svaka radna sveska je otvorena na posebnoj površini - Horizontal – radne sveske se prikazuju u horizontalnim trakama - Vertical - radne sveske se prikazuju u vertikalnim trakama - Cascade – umanjene radne sveske se prikazuju kaskadno od levog gornjeg do desnog donjeg

egla ekrana Zaštita u Excell – može biti:

- Na dani list (Protect Sheet)- zaštita od editovanja zaključanih ćelija ili promene formata - Na radni document (Protect Workbook)-zaštita od premeštanja, brisanja I dodavanja novih radnih

listova - Na određeni opseg ćelija (Allow Users to Edit Ranges)-zaštita određenog opsega od editovanja - Na čitav Excel document (Eccrypt with password)-zaštita dokumenta od neovlašćenog otvaranja

Razlika između formula i funkcija – formule piše korisnik, a funkcije su složene formule već ugrađene u Excel. Slično je što i formule i funkcije počinju znakom ‘=’ u liniji sa formulama. Formule se sastoje iz 3 dela:

- Znak ‘=’ - Brojevna vrednost (1,2...) ili referenca na ćeliju koja se uključuje u tabelarni proračun (A1,B2...) - Računski operatori (+,-...)

Funkcija se sastoji iz 3 dela: - Znak ‘=’ - Naziv funkcije (SUM, AVERAGE…) - Argumente (B2:B5)

Dijagrami su grafički oblici prikazivanja tabelarnih proračuna. Koriste se kako bi se podaci

potpunije prikazali. Elementi dijagrama su: - Serije podataka (elementi koji predstavljaju jedan red u tabelarnom proračunu) - X osa (osa koja predstavlja kolone tabelarnog proračuna) - Y osa (osa na koju su postavljene vrednosti) - Legenda )opisuje na šta se proračun odnosi)

MS POWER POINT

Program za izradu i prikaz multimedijalnih prezentacija, koje služe usmenim izlaganjima. Prezentacija se sastoji od slajdova, svaki slajd objedinjuje više multimedijalnih sadržaja (tekst, slika zvučne simulacije, prirodni glas, video filmovi...). Power Point slajd treba da sadrži kratke, koncizne, opisne rečenice koje služe kao podsetnik za ono što se prezentuje i da izazovu pažnju slušalaca. Najčešća greška je ubacivanje previše informacija u jedan slajd.

Alatke za prikaz nalazi se u donjem levom uglu ekrana i omogućavaju brzo kretanje kroz različite prikaze prezentacije (5 prikaza).

- Normal View – glavni ili radni prikaz, služi za usnos ili korekciju podataka - Slide Sorter View- minijaturni prikaz svih slajdova u prezentaciji, koristi se za premeštanje,

brisanje ili kopiranje slajdova - Slide Show- prikazuje slajdove na celom ekranu, služi za demonstraciju prezentacije

Šablonski dizajn (Design Template) je izbor unapred formatiranog slajda , koji se koristi kao šema (vrsta pozadine) za pravljenje sopstvene prezentacije. Prazna prezentacija otvara novu prezentaciju bez šablona. Čarobnjak (AutoContent Wizard) je niz dijalog prozora sa serijom pitanja da od korisnika dobije informacije o vrsti prezentacije koju pravi, vodeći ga kroz postupak pravljenja prezentacije.

6. INTERNET I KOMUNIKACIJE INTERNET (INTERnational NETwork ili samo - The NET) je ime za ogromni, svetski sistem

koji se sastoji od ljudi, informacija, računara i telekomunikacionih veza. Internet je globalna mreža kompjutera svih tipova i veličina pa se zbog toga često naziva "mrežom svih mreža" jer u sebi integriše hiljade različitih računarskih mreža širom sveta.

Ove mreže koriste iste tehničke standarade (protokol TCP/IP) da bi međusobno mogle komunicirati. Ako se uz pomoć svog kućnog kompjutera, modema, telefonske linije i Internet provajdera priključite na tu mrežu i vi postajete deo Interneta. Ono što je zanimljivo je da Internet čine posebni kompjuteri koji korisnika poslužuju podacima. Otuda i naziv za takve kompjutere: poslužitelji (eng. server). Ovi serveri korisnicima Interneta pružaju pristup ogromnom broju informacija, razbacanih po čitavom svetu. Podaci se na Internetu nalaze u raznim oblicima: reč, slika, zvuk, video zapis itd. Teško je uopšte predočiti količinu podataka koja se nalazi na Internetu. Niko ne poseduje Internet, pa tako i ne postoji centralna vlast koja upravlja Internetom. On je rezultat tehničkih, socijalnih i komercijalnih inovacija i timskog rada. Učešće u radu Interneta zasnovano je na slobodnoj i kooperativnoj osnovi uz obavezu jedino poštovanja tehničkih standarda kako bi se uspostavilo prisustvo na mreži. Internet društvo (eng."Internet Society") u Fairfax-u, Virginia, USA, igra važnu ulogu i postavlja tehničke standarde, ali ovo društvo nije vlasnik Interneta. Ova organizacija ostvaruje vezu između sa jedne strane vlada (oficijalnih ustanova u pojedinim zemljama) a sa druge strane sa nevladinim institucijama kao što su univerziteti i kompanije. Na centralizovani način se (za sada) rešava jedino pitanje adresa, pošto svaki računar u Mreži mora da ima jedinstveni identifikacioni broj. Time se bavi telo koje se zove Internet Society (ISOC), a posebno njegova radna grupa koja nosi ime Internet Architecture Board (IAB).

U ovom trenutku Internet je najveće tržište na svetu u svakom smislu, a pre svega u smislu dostupnosti informacija. Zbog toga, svet će se u bliskoj budućnosti suočiti sa dva fenomena - stvaranjem nove internacionalne elite i slabljenjem uloge države, obzirom da globalna mreža uglavnom ne poznaje državne granice.

6.1 NASTANAK I RAST INTERNETA Sama ideja o Internetu stara je gotovo četrdeset godina. Koreni Interneta su povezani sa Amerikom i NATO paktom. Istorijski posmatrano, razvoj Interneta možemo sagledati kroz četiri razdoblja:

1 1 1 '60-te godine – Nastanak Šezdesetih godina ovog veka u eri hladnog rata, započet je rad na tajnom projektu pod nazivom ARPANET koji je finansiralo Ministarstvo odbrane SAD (United States Department of Defense - Advanced Research Project Agency -ARPA). Ministarstvo odbrane SAD je bilo zainteresovano za igradnju mreže računara (NETWORK skraćeno NET - mreža računara odnosno dva ili više računara koji su zajedno povezani) koja bi funkcionisala i u uslovima nuklearnog rata, a prenosila bi vojne i vladine podatke. Mreža je nastala za potrebe američke vojske kao pokušaj da se premoste teškoće oko komunikacije nuklearnih baza pod (sovjetskim) atomskim napadom. ARPA je započela razvoj tehnike i tehnologije za povezivanje različitih kompjuterskih mreža koje bi mogle razmjenjivati podatke preko žice, a ne kao što se to do tada radilo, prenošenjem magnetnih traka s jednog mesta na drugo. Bila je potrebna takva mreža računara koja bi bila decentralizovana, tj. ukoliko bi deo mreže bio uništen preostali delovi bi nastavili da funcionišu nesmetano. Ovo uništenje je tada bila realna mogućost zbog sovjetske pretnje nuklearnim ratom, a projekat je trebao da omogući komunikaciju vojnih i vladiih organizacija koje bi bile fizički veoma udaljene. Projekat je bio započet tokom 1968. godine i rad na njemu razvio je tehnike neophodne za mrežu globalnog - planetarnog nivoa. Rad na implementaciji ARPANET-a je stvorio nove tehnike pouzdanog i jeftinog povezivanja računara u globalnu mrežu, tako da se danas ARPANET može smatrati okosnicom (backbone) računarske mreže poznate pod nazivom Internet. Koliko je star Internet?! Za rođendan Interneta obično se navodi 25. i 26. oktobar 1968. godine kada se prvi put sastala radna grupa ARPANET-a u Istraživačkom institutu Stanford.

1

2 Tako je 1969. godine nastala mreža ARPANet, koja je povezivala američke naučne i akademske istraživače, a sastojala se od 4 čvora (Kalifornijski univerzitet u Los Angelesu, Istraživački institut Stanford, Kalifornijski univerzitet u Santa Barbari i Univerzitet Utah). Ta mreža je bila prethodnica današnjeg Interneta, a projekat je nastavljen jer se uvidelo da takvo povezivanje omogućuje laganu razmenu informacija. 3 5 2 '70-e godine – Razvoj 4 Početkom sedamdesetih godina na mrežu je spojeno već 15 čvorova sa 23 kompjutera. Povezani su mnogi američki univerziteti i naučne institucije, kao i neke komercijalne organizacije. Na ARPANet je 1973. godine spojen prvi čvor izvan SAD-a, i to University College of London u Velikoj Britaniji. U to vreme razvijen je i uveden novi mrežni protokol nazvan NCP (Network Control Protocol), koji je omogućio lakše umrežavanje i pisanje programa za mrežne usluge. Kompanija BBN je 1975. godine osnovala telnet, prvu javnu komercijalnu informacionu uslugu. Do sredine sedamdesetih godina, postalo je jasno da niti jedna samostalna mreža nije u stanju da zadovolji potrebe svih zainteresovanih korisnika. Naučnici su uvideli da bi bilo daleko korisnije da se razviju tehnologije povezivanja više manjih različitih tipova računarskih mreža u jedinstveni veliki sistem. Tih godina razvijaju se i e-mail, mailing liste i news grupe. Mreža je počela da se koristi za razmenu e-mail poruka, rad news grupa, pristup udaljenim bazama podataka i prenos datoteka. Krajem sedamdesetih, zbog uočenih nedostataka NCP-a, razvija se protokol na kojem se danas bazira Internet - TCP/IP (Transmission Control Protocol/Internet Protocol). 5 7 3 '80-te godine – Rast ARPANet se 1983. razdvaja na vojnu mrežu MILNet (Vojna mreža – eng. MILitary Network -) i ARPANet. Iste godine cela mreža počinje umesto dotadašnjeg NCP-a da koristiti TCP/IP protokol, a preostali deo ARPANet-a postaje okosnica mreže. U raznim državama razvijaju se akademske i komercijalne mreže koje se polako priključuju na tu okosnicu - i tako nastaje Internet. Američka organizacija za nauku NSF (National Science Fundation) 1986. godine osniva 5 superkompjuterskih centara i povezuje ih vlastitom mrežom NSFNet, što dovodi do ubrzanog umrežavanja vladinih i obrazovnih ustanova. Razvija se NNTP (Network News Transfer Protocol), koji omogućuje rad news grupa. Sredinom osamdesetih uvodi se sistem označavanja kompjutera pomoću imena i domena (simboličkih adresa), koji olakšava pamćenje adresa kompjutera, a prvi registrovan domen bio je symbolics.com. Zbog uvođenja domena i simboličkih adresa, postalo je neophodno uvođenje sistema zvanog DNS (Domain Name System) koji pretvara simboličke adrese u numeričke IP adrese. Krajem osamdesetih godina na Internet je bilo priključeno preko 100.000 kompjutera iz oko 20 država, među kojima su SAD, Kanada, većina zapadnoevropskih država, Japan, Meksiko itd. 6 4 '90-te godine - Eksplozija rasta 7 Početkom devedesetih godina ARPANet se gasi. Uvode se nove usluge i protokoli: WAIS (Wide Area Information Servers), Gopher, i World Wide Web (WWW). Upravo nastankom WWW-a, koji će kasnije postati najpoznatija i najviše korišćena usluga na Internetu, počinje prava eksplozija priključivanja na Internet. Poslovni svet i mediji počinju da primećuju veličinu i mogućnosti Interneta, tako da počinje njegova komercijalizacija. Na Internet se spajaju razne vladine i obrazovne institucije iz svih delova sveta. Sve više firmi postavlja na Internet svoje web stranice i 1994. se pojavljuju prve on-line "prodavnice" u kojima je moguće kupovati preko Interneta. NSFNet se 1995. vraća svojoj prvobitnoj ulozi istraživačke i naučne mreže, a okosnica Interneta postaju komercijalni davaoci usluga (eng. Internet Service Provider). World Wide Web postaje najpopularnija i najkorišćenija usluga i prva po broju prenešenih podataka. Krajem devedesetih razvijaju se nove tehnologije i usluge, kao što su pretraživači Interneta (eng. search engines), Internet telefonija, elektronska trgovina (eng. e-commerce), portali, on-line bankarstvo, prenos slike i zvuka uživo itd. Krajem 90-ih godina dvadesetog veka na Internet je priključeno preko 56 miliona kompjutera sa oko 1,5 miliona domena iz skoro svih država sveta, a koristi ga oko 300 miliona korisnika.

2

Faktori koji utiču na tako eksponencijalni rast korisnika Interneta su: Interoperabilnost – karakteristika Interneta da se na isti način pristupa različitim

računarskim platformama. Zato se Internet naziva međuplatformskom mrežom (cross-platform network). Platforma je naziv za različite vrste računara, koji imaju različite tipove procesora i operativnog sistema. · Softver za korišćenje Interneta − Razvoj tehnologije zamenio je komande znane samo kompjuterskim ekspertima sa na ikonama zasnovanim komandama. Ove komande su razumljive i pojedincima koji nemaju posebna znanja iz oblasti tehnologije. · Univerzalni pristup − Veliki broj kompanija širom sveta nude online pristup Internetu sa bilo koje lokacije gde postoji telefonska linija. · Niski troškovi korišćenja Interneta za pojedince − Stalno smanjivanje troškova pristupa Internetu omogućuje korišćenje Interneta od strane sve veće populacije pojedinaca. · Povećanje koristi − Sve je veći broj informacija dostupnih putem Interneta koje su korisne ili su zabavne. · Mali troškovi pristustva na Internetu za firme − Korišćenje Interneta od strane kompanija za obavljanje poslovnih transakcija sve je češće zbog brzine i malih troškova. · Publika − Neprestano povećanje broja korisnika Interneta, broja provajdera, kao i kompanija koje posluju putem Interneta je izuzetan izazov za veliki broj firmi. Postavljanjem svoje Web prezentacije i firma koja broji samo jednog zaposlenog ima šanse da bude predstavljena celom svetu · Prestiž − Veliki broj kompanija i pojedinaca se priključuje na Internet i postavlja svoje Web prezentacije jer ne dozvoljavaju da tehnološki zaostaju u odnosu na svoju konkurenciju.

Šta sve možemo na Internetu Na Internet je danas spojeno gotovo sve - od obrazovnih, istraživačkih i naučnih institucija do raznih komercijalnih organizacija i sve one nude neke informacije ili usluge. Upravo ta ogromna količina informacija čini Internet zanimljivim - razni tekstovi, slike, zvukovi, video-zapisi - dostupni 24 sata na dan, 365 dana u godini. Na Internetu se može naći sve - veliki broj biblioteka, novina, časopisa, arhiva, međunarodnih nevladinih organizacija, ministarstava, ambasada, fakulteta, instituta, itd. Pomalo neverovatno zvuči, ali gotovo celekupno planetarno znanje slilo se u jednu kompjutersku mrežu −Internet. Pojedinac koji se uključi na Internet može: · Razmenjivati elektronsku poštu (e-mail) sa bilo kojim korisnikom Interneta na bilo kojoj lokaciji na planeti; · Učestvovati u offline (indirektnim, ne u realnom vremenu) diskusijama putem elektronske pošte sa velikim grupama pojedinaca zainteresovanim za slična pitanja putem "Mailing List-a" (lista pisama) i "News Group-a" (grupe novosti); · Učestvovati u online (direktne, u realnom vremenu) diskusijama sa većom grupom pojedinaca koji koriste "Internet Relay Chat" funkciju; · Ući u udaljeni kompjuter koristeci "Telnet" funkciju; · Preuzimati fajlove (Download files) sa udaljenih WEB prezentacija ili računara i ostavljati fajlove (Upload files) na udaljene WEB prezentacije ili računara uz pomoć FTP (Transfer Fajlova, eng. File Transfer Protocol) funkcije. Ti fajlovi mogu biti tekstualni, grafički, zvučni ili video; · Čitati kompleksne dokumente koristeći "Hypertext" (kliknuvši na osvijetljeni deo teksta ili sliku na ekranu korisnik automatski odlazi na drugi domen, drugu Web prezentaciju. Nelinearno čitanje dokumenata korišćenjem hijerarhijske strukture omogućuje korisniku brz dolazak do željenih informacija, odnosno dokumenata; i · Čitati multimedijalne dokumente koji se nalaze na WWW-u ("World Wide Web-u") koji sadrze tekst, grafiku, zvuk i video zapis, korišćenjem inteligentnih čitaca WEB prezentacija, programa kao što su Netscape ili Internet Explorer.

6.2 PRISTUP INTERNETU Da bi se korisnik priključio na Internet, neophodni su računar, modem, telefonska linija.

Što se tiče softvera, moderni operativni sistemi podržavaju pristup Internetu: Windows 95,

3

Windows NT, OS/2, Unix, itd. Osim toga potrebni su i odgovarajući programi opšte namene: Internet Explorer 4.0 (Netscape Communicator 4.0), Outlook Express mail, FTP Explorer, i dr. Zatim, potrebni su davaoci Internet usluga, Internet provajderi (Internet service provider-ISP). (PTT, Eunet, InfoSky…). To su firme koje su satelitskim linkom ili optičkim kablom uspostavile vezu sa nekim Internet čvorom u inostranstvu i na taj način su obezbedile vezu velikog kapaciteta ka ostalom delu Interneta. Taj veliki kapacitet omogućuje im da njegove delove iznajmljuju podprovajderima ili krajnjim korisnicima – firmama ili pojedincima. Krajnji korisnici putem modema kroz telefonsku liniju pozivaju Internet provajdera preko koga izlaze na Internet.

Komunikacija povezanih računara se odvija: - Preko lokalnih računarskih mreža stalno ili povremeno povezanih na Internet, - Telefonskim linijama, - Putem kablovske televizije, - Satelitskim vezama, - Radiorelejskim vezama itd. Postoje dva načina da se pristupi Internetu: konzolni pristup, koji se vezuje za tekstualna

okruženja, i PPP (Point-to-Point Protocol) pristup koji podrazumeva povezivanje iz operativnog sistema kao što je Windows, posle čega vaš računar postaje deo globalne Internet mreže i direktno komunicira sa njom. Kod ovog pristupa uglavnom radite iz grafičkog okruženja, a posebno je zgodno što u više prozora možete da radite razne stvari.

PPP veza je po svojoj prirodi dvosmerna, što pod odre|enim okolnostima može da bude i opasno, jer kao što vi pristupate drugim Internet sistemima, tako se i sa bilo kog Internet sistema u svetu može pristupiti vašem računaru. I pored ovih problema PPP pristup je postao sinonim za Internet, pa većina provajdera podržava ovakvu komunikaciju.

6.3 INTERNET ADRESA Svaki računar uključen u Internet mora imati jedinstvenu adresu, IP adresu, radi identifikacije. Ona ima dva dela: prvi deo identifikuje mrežu, drugi identifikuje računar (čvor) u mreži.

Format IP adrese: Numerička adresa (IP Address) je 32-bitni broj, tj. skup četiri osmobitna broja (nazivaju

se okteti) razdvojena tačkama i predstavljena u dekadnom sistemu (na primer 194.106.173.17). Smatralo se da su 32 bita sasvim dovoljna za adresiranje svih Internet računara u svetu, ali je pre par godina ponestalo adresa, pa je uvedena prilično precizna kontrola, tj. svaki korisnik dobija onoliko adresa koliko će računara realno priključiti na mrežu.

Simbolička adresa (domain name-ime domena) (Fully Qualified Domain Name - FQDN). Korisniku se dodeljije jedna ili više simboličkih adresa. Formiranje imena domena podleže pravilima i mora biti jedinstveno. U okviru punog imena domena, razlikuje se domen najvišeg nivoa i poddomen. Postoji ograničen broj oznaka za domen najvišeg nivoa i to:

• oznaka države • edu – obrazovne institucije • org – neprofitabilne organizacije • mil - vojni računari • com - komercijalne organizacije • net – mrežne organizacije • gov – vladine ustanove

6.4 SERVISI INTERNETA Internet korisnicima pruža brojne usluge nazvane servisi:

a) World Wide Web b) E-mail c) Newsgroups (diskusione grupe ili konferencije) d) FTP

4

e) chat f) servisi za pretraživanje Svaki računar na Internetu ima svoju adresu, pa i Internet servisi imaju svoje adrese – URL

(Uniform Resource Locator). Elektronska pošta (e-mail)

Elektronska pošta je i dalje najvažniji i najšire rasprostranjeni servis Interneta. Obezbeđuje slanje poruke drugom korisniku ili grupi korisnika. Da bi poruka stigla, treba znati e-mail adresu, i to sasvim precizno: jedno pogrešno slovo učiniće da poruka ne stigne. E-mail adrese se gotovo uvek zadaju u obliku korisnik@sistem, gde korisnik predstavlja identitet primaoca, a sistem daje punu Internet adresu računara. Znak @ se oficijelno zove at (et), mada ga u žargoni mnogi zovu majmunsko a.

FTP - prenos fajlova Omogućava prenos datoteka među računarima u mreži. Mada se fajlovi mogu prenositi

raznim protokolima, FTP (File Transfer Protocol) predstavlja najstandardniji i veoma efikasan metod. Da bi se pristupilo datotekama na udaljenim računarima, treba znati korisničko ime i lozinku..

World Wide Web (WWW) Zbog veoma različitih računara povezanih na Internet, razmena slika u raznim

formatima predstavljala je gotovo nerešiv problem, dok se nije pojavio standard za komunikaciju koji je dobio ime World Wide Web. Njegovom pojavom Internet doživljava pravu revoluciju. Obezbeđuje da se dokumenti povežu u obliku hiper-veza, pri čemu je osnova dokumenta tekst u kome se nalaze multimedijalni sadržaji.

WWW je najmlađi informacioni servis na Internetu. On se pojavio tek 1993. godine. Prve dve reči "World Wide" označavaju svetsku mrežu kompjutera, odnosno govore da Internet obuhvata čitavu planetu, to jest da je globalni sistem, a poslednja reč "Web" označava mrežu (u orginalnom prevodu paukovu mrežu), odnosno elektronsku prezentaciju. Slobodnim prevodom mogo bi se reći da je World Wide Web grupa elektronskih prezentacija dostupnih na Internetu. Definicija poznatog engleskog Internet časopisa ".net" po kome je World Wide Web sistem koji omogućava da stranice koje sadrže tekst, slike, zvuk, animaciju i video zapis budu objavljene i pročitane od strane računara povezanog na Internet.

Web se zasniva na posebnom jeziku koji se zove HTML (Hyper Text Markup Language).

Diskusione grupe (Newsgroups) Ovaj servis je zapravo izveden iz elektronske pošte, a omogućava javnu diskusiju o

najrazličitijim pitanjima. Poruka poslata grupi, dostupna je svim zainteresovanim korisnicima mreže. Poruka se automatski šalje do svih servera u mreži.

"Čet" (Internet Relay Chat) Ovaj servis Interneta omogućuje da jedan ili više korisnika Interneta vode pisanu ili govornu komunikaciju u realnom vremenu. Ovaj sistem je mnogo brži od elektronske pošte. Sve što korisnik kuca na svom kompjuteru je istog trenutka vidljivo na monitoru njegovog sagovornika. Ovaj servis Interneta je posebno značajan za komunikaciju firmi koje imaju udaljene filijale, jer drastično smanjuje troškove.

Gopher Gopher je servis koji je bio preteča WWW-a a služio je za lakše pronalaženje informacija i fajlova uz pomoć hierarhijski podeljenih menija. Danas je sve manji broj servisa ovog tipa, jer je većina gopher servisa prešla na World Wide Web.

Telnet Telnet servis omogućava uspostavljanje veze sa udaljenim računarom i rad na njemu u

konzolnom modu koji podseća na DOS: kucaćete komande i na ekranu čitati odgovore. Uz svu popularnost multimedije, ovakav pristup ima i dalje dosta smisla u uslovima sporije veze.

5

6.5. KORISNIČKO IME (User Name) i LOZINKA ( Password)

Svaki korisnik računara u mreži ima jedinstveno korisničko ime, radi identifikacije prilikom pristupa. Svaki korisnik na Internetu ima i korisničku adresu, koja se sastoji iz:

- Korisničkog imena - Znaka @ - Adrese računara

Da bi se sprečilo da na osnovu korisničkog imena neko koristi tuđi nalog kod provajdera koristi se pasvord–šifra-propusnica. Prilikom davanja korisničkog imena, daje se i lozinka, koja predstavlja niz slova i brojeva.

6.6. ZAŠTITA NA INTERNETU

Zaštita podrazumeva:

- Zaštitu tajnosti informacija (sprečiti otkrivanje njihovog sadržaja) - Integritet informacija (sprešiti neovlašćene izmene informacija) - Autentičnost informacija (provera identiteta pošiljaoca)

Kriptografija je nauka koja se bavi nalaženjem metoda koje obezbeđuju sigurnost podataka.

Osnovni elementi kriptografije su: - Šifrovanje (postupak pretvaranja čitljivog teksta u nečitljiv kodirani oblik) - Dešifrovanje (postupak vraćanja šifrovanog teksta u prvobitni oblik) - Ključ (pošetna vrednost algoritma kojim se vrši šifrovanje)

Dva sistema šifrovanja: - Šifrovanje tajnim ključem (simetrično šifrovanje- kod ovog sistema šifrovanja je

ključ za šifrovanje identičan ključu za dešifrovanje; problem je tajnost ključa) - Šifrovanje javnim ključem (asimetrično šifrovanje-svaki učesnik u komunikaciji

koristi dva ključa. Javni ključ se slobodan, a tajni je dostupan samo vlasniku; to znači da se bilo kome može poslati šifrovana poruka, ali je samo primalac svojim tajnim ključem može dešifrovati)

Za proveru autentičnosti, odnosno provere da li je poruku poslao pošiljalac koji je naveden,

koristi se digitalni sertifikat (digital certificate) kojim se potvrđuje: - autentičnost sadržaja (poruka nije menjana) - Identitet pošiljaoca poruke

6

SADRŽAJ 1. Nastanak 2. Računarske mreže 3. Uloga paketa u mrežnoj komunikaciji 4. Protokoli 1. Nastanak Tačno pre četrdeset godina, 29. oktobra 1969. godine, u 22.30, student Čarli Klejn je,

uz superviziju profesora Klainroka, sa računara na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu poslao kratku «poruku» koju su preko svog terminala primile kolege u Stanfordovom istraživačkom centru. Samo nekoliko nedelja kasnije, sa ovim ustanovama su se spojili Kalifornijski institut u Santa Barbari i Univerzitet u Juti. Tim povezivanjem je 5. decembra nastala prva funkcionalna računarska mreža, koja je nazvana ARPANET (Advanced Research Projects Agency Network). Tada je već bio formiran tzv. «ARPANET tim», grupa koja je okupljala mlade istraživače i stručnjake koji su se bavili razvojem i arhitekturom ove mreže. Na čelu tima je bio dr Lorens Roberts.

ARPANET je mreža u potpunosti bazirana na «komutaciji paketa». Nju su u tom trenutku činila četiri mala IMP (Interface Message Processor) računara. Oni su skladištili i preusmeravali «pakete», a međusobno su komunicirali pomoću modema brzine 50 kbita u sekundi, bit-serijskom vezom.

ARPANET, prvenstveno tretiran kao vojni projekat, zahvaljujući snalažljivim entuzijastima sa različitih univerziteta, početkom sedamdesetih godina, lagano otvara vrata civilnoj upotrebi. Pod izgovorom da to olakšava razmenu i pristup za nauku i istraživanja važnim podacima koji su arhivirani u udaljenim računarima, čime se na neki način ostvaruje i značajna novčana ušteda uz poboljšanje kvaliteta nastave, mnoge visokoškolske ustanove u Americi počinju da se povezuju pomoću ARPANET-a. Godine 1973. ARPANET prelazi Atlantik i stiže u Evropu, tačnije u Veliku Britaniju i Norvešku.

Mrežni protokoli Tokom sedamdesetih godina prošlog veka, usavršavaju se različiti mrežni protokoli

(standardi koji omogućavaju komunikaciju računara putem mreže). Dobri protokoli poboljšavaju parametre i kvalitet veze, sigurnost i količinu uspešno prenesenih podataka i iskorišćenost mreže. Najvažniji trenutak po ovom pitanju se dogodio 1983. godine, kada se sa do tada uobičajenog NCP protokola (Network Control Protocol), prešlo na TCP/IP protokol (Transmission Control Protocol/ Internet Protocol). To se događalo u vreme kada se ARPANET iz vojnog u značajnoj meri već transformisao u javni istraživački projekat i kada je njime već bilo umreženo nekoliko stotina računara širom sveta.

TCP/IP protokol je bio znatno napredniji od NCP-a. Njegovi tvorci su bili Vinton Cerf i Robert Kan. Na njemu su radili skoro deset godina. Kada se započelo sa postepenim prelaskom na novi standard, Cerf i Kan su izjavili da su stvorili protokol namenjen velikim mrežama sa ogromnim brojem računara, protokol koji će nositi Internet budućnosti. Već u to vreme je bilo jasno da će Internet biti mreža koja će biti sastavljena od velikog broja manjih mreža. TCP/IP protokol je stvoren da bude fleksibilan, kako bi omogućio da različite mreže budu funkcionalne u zajedničkom okruženju.

TCP/IP nije međutim lako prihvaćen jer su postojale struje koje su predlagale neke druge protokole. Da je njegovo usvajanje ipak bio mudar potez, govori i to da ga koristi i Internet 21. veka. Prelazak na TCP/IP je trajao skoro pet godina, skoro do 1989. godine. Ta godina je iz još jednog razloga veoma značajna za istoriju Interneta jer se tada prvi put pojavljuje pojam WWW (World Wide Web) adrese. Važna je i 1993. godina kada se pojavio prvi prilagođen Internet pretraživač (browser). Zvao se Mosaic a razvijen je na Univerzitetu u Ilinoisu. Mosaic je podržavao grafičko prikazivanje, jednostavan izborni meni i pristup

1

prenesenom sadržaju pomoću miša. Njegovom pojavom je ispunjen softverski uslov da se Internet učini pristupačnim najširem krugu korisnika, koji se nikada nisu stručno bavili računarima i nisu poznavali često složene i čudne naredbe do tada neophodne da bi se poslala ili primila jednostavna elektronska pošta.

ARPANET je osamdesetih godina prošlog veka lagano evoluirao iz vojnog u ekonomski veoma isplativ, najšire rasprostranjeni globalni projekat, doživevši transformaciju u pravom smislu reči globalnu mrežu. Iako je umesto planirane vojne doživeo široku civilnu i komercijalnu primenu, cilj njegovih projektanata je ostvaren: «mreža svih mreža», Internet je po svemu sudeći praktično neuništiv. ____________________________________________________

2. Računarske mreže

Mreža računara je skup hardvera i softvera koji povezuje grupu računara da bi se korisnicima omogućila međusobna komunikacija i zajedničko korišćenje resursa. Zajednički resursi podrazumevaju softver (dokumente sa podacima i programima) i hardver ({tampače i servere datoteka). Svaki računar povezan u mrežu zove se čvor. Ova vrsta mreže je peer-to-peer (jednak do jednakog), tj. mreža korisnika istog prioriteta. Rad u njoj omogućava da se koriste resursi svakog računara sa podjednakim prioritetima. Računarske mreže se mogu klasifikovati prema različitim karakteristikama: topologiji, veličini, funkcionalnim odnosima ili hijerarhiji koja postoji izmedju članova mreže, komunikacionom protokolu koji se koristi u mreži, vremenskoj postojanosti…

Po prostoru na kome se prostiru računarske mreže mogu biti: 1. Personal Area Network (PAN) 2. Local Area Network (LAN) 3. Metropolitan Area Network (MAN) 4. Wide Area Network (WAN) 5. Global Network (Internet- mreža svih mreža) Lan mreža- LAN mreža (INTRANET) ili lokalna mreža (Local Area Network) su

namenjene povezivanju računara u kući, u okviru jednog preduzeća ili jedne lokacije (zgrade) i to obično do desetak računara. U komunikaciji između LAN-ova obično se koristi jedna od sledećih tehnologija prenosa: analogni, digitalni i paketni prenos.

WAN mreža- WAN mreža ili mreža širokog područja (Wide Area Network) je mreža koja se sastoji od više lokalnih mreža koje su povezane po principu zajedničke delatnosti.

Globalna mreža- Globalna mreža ili “mreža ekstra širokog područja” je mreža koja uključuje veliki broj WAN I LAN mreža (primer za to je mreža svih mreža INTERNET).

LAN mreža se može organizovati na dva načina: - kao peer-to-peer mreža ili - kao mreža sa serverom.

Peer-to-peer je mreža ravnopravnih računara, server ne postoji, svaki računar u mreži ima ulogu i klijenta i servera, a korisnik odlučuje koliki dio informacija će biti dostupan ostalima. Ovaj sistem organizacije se primenjuje u posebno malim mrežama (manje od 10 računara), a nikako u većim preduzećima, upravo zbog prevelike izloženosti podataka i niskom nivou sigurnosti važnih informacija.

U mrežama sa serverom, postoji najmanje jedan računar u mreži koji vrši ulogu servera. To znači da jedini podaci koje klijenti mreže dele i kojima imaju pristup su podaci koji se nalaze na serveru. Centralni server funkcioniše, u tom slučaju, kao baza podataka dostupna svima u mreži. Ovakav sistem primenjuju najčešće velika preduzeća i korporacije (više od 10 računara). Server može biti aplikacioni (izvšava neki zadatak za klijenta koristeći aplikaciju koja se nalazi na njemu), fajl i print server (baza podataka, upravljanje štampačem

2

koji koriste svi učesnici u mreži), mail server (obezbjeđuje razmjenu e-mail poruka), sigurnosni server (osigurava mrežu, ovde spadaju firewall i proxy serveri) i komnikacioni server (obezbjeđuje eksternu komunikaciju mreže i spoljašnjeg korisnika. Udaljeni korisnici se modemom priključuju na mrežu i koriste je kao LAN).

WAN mreže - Većina WAN mreža su, u stvari, povezane lokalne mreže. Kod ovih mreža se razmena podataka ostvaruje analognim, digitalnim i paketnim prenosom. Prva dva rade po sistemu point-to-point, tj. povezuju dva računara u WAN mreži, dok se paketnim prenosom povezuje više hostova. Kod analognog prenosa se korisnici sa neke druge lokacije na mrežu priključuju pomoću telefonske linije. Tada se koristi modem koji digitalne signale računara pretvara u analogne koji mogu da putuju telefonskom linijom. Na drugom kraju oni se opet pomoću modema pretvaraju u digitalne. Digitalne veze ne trebaju modeme, jer podaci putuju u digitalnom obliku. Koristi se uređaj CSU/DSU koji prevodi pristigle podatke u digitalni oblik koji se u računaru obrađuje. Tako je razmena podataka brža i mogućnost pogreške manja. Najčešći tipovi digitalnih veza su T1, T2, Switched 56 i ISDN. Paketna mreža omogućava prenos podataka preko više konekcija. Kada se podaci pošalju na mrežu, nije poznata putanja kojom će stići do odredišta. Podatak koji se šalje rastavlja se na više paketa koji sadrže, između ostalog redne brojeve i adrese pošiljaoca i odredišta. Podaci se zatim šalju kroz najpovoljnije putanje koje se dobijaju uzimanjem u obzir kvalitet veze na tim delovima mreže, cene itd. Paketi stižu do odredišnog računara, gdje se sastavljaju prema rednim brojevima. Ako neki paket nedostaje, šalje se zahtev pošiljaocu za tim delom. On ga šalje ponovo, ovaj put drugom putanjom. Paketna mreža obezbeđuje mnogo veći stepen sigurnosti i brzine.

Prema topologiji računarske mreže mogu biti– Pojam topologija podrazumeva fizički raspored računara, kablova i drugih komponenti

mreže. Postoje tri osnovne topologije: • Bus (magistrala) • Star (zvezda) • Ring (prsten) • kombinacije

U praksi se ove osnovne topologije često kombinuju, pa imamo različite kombinovane topologije.Od izabrane topologije zavise:

• vrsta opreme potrebna za mrežu • tehničke mogućnosti opreme • rast mreže • način upravljanja mrežom.

Topologija magistrale U topologiji magistrale postoji kabl koji se zove stablo, kičma ili segment (engl. trunk, backbone ili segment) i koji u jednoj liniji povezuje sve računar u mreži.

Kako funkcioniše slanje signala (podataka) u mreži sa topologijom magistrale?

U jednom trenutku samo jedan računar može da šalje podatke. Zato svaki računar, kada je spreman da pošalje podatke, prvo proveri da to ne radi nijedan drugi računar, pa tek onda pošalje svoj paket informacija. Podaci putuju kroz celu mrežu stablom, od računara do računara. Samo računar kojem su podaci poslati, podatke i prihvata. Ostali računari ih ne preuzimaju. U magistrali postoji problem odbijanja signala. Zbog toga što se signal šalje kroz celu mrežu, on putuje do oba kraja kabla. Ako ne bi bio sprečen, taj signal bi nastavio da se

3

odbija od jednog do drugog kraja kabla, praktično beskonačno, i tako bi sprečio druge računare u mreži da šalju podatke. Da bi se ovo odbijanje signala sprečilo, na oba kraja kabla stavlja se terminator, koji apsorbuje lutajuće signale i tako oslobađa kabl za novi signal

Mreže sa topologijom magistrale su jednostavne, lako se povezuju i proširuju. U ovim

mrežama česti su problemi sa prekidom kablova ili labavim konektorima. Ako se kabl fizički preseče, ili se jedan njegov kraj isključi, dolazimo u situaciju da imamo slobodne krajeve, bez terminatora i dolazi do pojave odbijanja signala, i "pada" mreže. Ovo je i najčešće uzrok kvara u mrežama sa topologijom magistrala. Lociranje problema ovde nije lak posao, jer podrazumeva proveru svakog kabla i konekcije. Takođe, dodavanje novog računara u mrežu dovodi do privremenog prestanka rada mreže. Može se reći da se danas ove mreže više i ne instaliraju, ali se još ponegde mogu sresti. Prednosti:

• Lako se realizuje i proširuje • Jeftine

Mane: • Teško se održavaju. • Ako se javi problem na magistrali cela mreža pada. • Performanse mreže opadaju dodavanjem novih računara. Novi računar opterećuje

magistralu preko koje se odvija komunikacija. • Niska sigurnost ( svi računari na magistrali vide sve podatke koji se prenose) • Ako jedan računar u mreži otkaže to se reflektuje na celu mrežu, cla mreža pada. • Ako je mnogo računara zakačeno na istu magistralu performanse mreže padaju.

Topologija zvezde U topologiji zvezde svi računari se delovima kabla povezuju na centralni uređaj za povezivanje, koji se zove razvodnik (engl. hub).

Slanje podataka i ovde funkcioniše kao i u mrežama sa magistralom. Signal se prenosi od računara koji ga je poslao kroz razvodnik, do svih računara u mreži, a prihvata ga samo računar kojem je namenjen. Kod topologije zvezde dobro je što lako možemo dodati novi računar na mrežu (ako ima slobodno mesto na razvodniku), a da ne prekidano rad mreže. Dalje, ako jedan računar otkaže, ostali računari mogu da komuniciraju među sobom. Takođe je i lakše locirati kvar, nego u topologiji magistrale. Loše je što traži veću količinu kablova, jer se svaki računar povezuje na razvodnik. Opet s druge strane, kablovi sa upredenim paricama, koji se koriste u topologiji zvezde, su najjevtiniji. Takođe, loša strana je što ako otkaže razvodnik, mreža "pada".

sl. 1 topologija magistrale

4

sl. 2 topologija zvezde

Topologija prstena U topologiji prstena računari kao da su povezani u krug.

sl. 3 topologija prstena

Signal kroz mrežu putuje od računara do računara, u smeru kazaljke na satu. Računar koji šalje paket (paket je opšti izraz za podatke koji se prenose duž mreže), šalje ga do sledećeg računara prstenu u smeru kazaljke na satu. Ovaj računar prima paket, i zatim ga šalje sledećem računaru u prstenu u istom smeru, ovaj sledećem itd. Ova topologija se smatra aktivnom (za razliku od topologija magistrale i zvezde), jer računari u mreži reemituju pakete, tj. primaju pakete, a zatim ih šalju sledećem računaru u prstenu. Jedan od naćina prenošenja podataka kroz prsten je korišćenje tokena. Token je nešto kao dozvola za slanje paketa. To je posebna serija bitova koja putuje kroz mrežu, od računara do računara. Ako računar treba da pošalje podatke, mora da sačeka da do njega dođe token. Kada računar dobije token, on menja token, pridružuje podacima koje šalje elektronsku adresu računara primaoca i svoju adresu, tj. adresu računara pošiljaoca i emituje token dalje kroz mrežu. Podaci idu od računara do računara u prstenu, na već opisan način. Kada podatke preuzme računar koji treba da ih primi, on šalje računaru koji je poslao podatke poruku da su podaci primljeni. Kada računar pošiljalac primi ovu poruku, pravi novi token i pušta ga u mrežu. Važno je napomenuti da prosleđivanje tokena ne traje dugo. Token se kroz mrežu kreće otprilike brzinom svetlosti i može da napravi oko 477 376 krugova kroz mrežu prečnika 200 m.

Dobra strana ovih mreža je što su performanse iste bez obzira na broj računara. Problem u topologiji prstena može da predstavlja kvar na jednom računaru, jer to u principu pogađa čitavu mrežu. Slične probleme izaziva dodavanje računara na mrežu i uklanjanje sa nje. Token ring mreže zahtevaju skup hardver i koriste se samo u mrežama velikih preduzeća, nećemo ih naći u mrežama kućnih računara ili u malim kancelarijama.

5

Topologija višestrukih puteva U topologiji višestrukih puteva svaki računar je povezan sa svim ostalim računarom u mreži odvojenim kablom.

sl. 4 topologija višestrukih puteva

Ova mreža obezbeđuje visoku pouzdanost, jer ako je jedan kabl u kvaru, podaci mogu

putovati drugim kablovima. S druge strane, neophodna je velika količina kablova. Korišćenje rešetkaste topologije u lokalnoj mreži je, blago rečeno, nepraktično i ne radi se, jer računar mora imati zasebnu mrežnu karticu za svaki od ostalih računar u mreži. Tako na primer, u mreži sa sedam računara, svaki računar bi morao imati šest mrežnih kartica. Zato se ove topologije obično koriste za povezivanje više mreža, jer se tako mreže povezuju pomoću više putanja.

Kombinacija zvezde i magistrale U ovom slučaju je nekoliko topologije zvezde povezano u magistralu.

sl. 5 kombinacija zvezde i magistrale

Ukoliko se pokvari jedan računar, to ne utiče na ostatak mreže i preostali ačunari mogu da razmenjuju podatke. Ali, ako se pokvari razvodnik, svi računari koji su povezani na taj razvodnik, prestaju da komuniciraju. Takođe, prekidaju se i veze tog haba sa ostalim habovima.

6

Kombinacija zvezde i prstena Ovde su habovi zvezdasto povezani sa glavnim habom.

sl. 6 kombinacija zvezde i prstena

Razvodnici (habovi) Glavna prednost korišćenja habova prilikom projektovanja mreže je da kvar na jednom kablu (računaru) utiče samo na jedna deo mreže, a ne na celu mrežu. Postoje pasivni i aktivni habovi. Pasivni habovi su kao spojevi, niti pojačavaju niti regenerišu signal, signal jednostavno prolazi kroz njih. Za njihov rad nije potrebna struja. Aktivni habovi regenerišu i pojačavaju signal, odnosno rade kao repetitori. Zato što imaju više priključaka, zovu se i višestruki repetitori. Rade na struju. Hibridni habovi su habovi koji mogu da prime više različitih vrsta kablova.

Prema funkcionalnim odnosima ili po hijerarhiji (ili po arhitekturi) računarske mreže mogu biti –

- klijent server - mreža ravnopravnih računara (pear-to-pear)

Klijent server – Sistem se sastoji od više klijenata i jednog ili više servvera. Server može biti računar ili program. Osnovni zadaci su opsluživanje klijenata i nadgledanje mreže. Dele se na Serveri datoteka i serveri za štampanje, Server baze podataka, Serveri aplikacija, Serveri elektronske pošte, Faks serveri i komunikacioni serveri, Audio i video serveri, Serveri za ćaskanje, FTP serveri, Serveri za diskusione grupe, Serveri mrežnih prolaza, Web serveri.

Pear-to-pear – svaki računar može samostalno da obavlja poslove, ali može dozvoliti ostalim računarima da koriste njegove resurse

3. Uloga paketa u mrežnoj komunikaciji Paket je osnovna jedinica mrežne komunikacije. Kada se podaci podele u pakete,

prenos se ubrzava. Obično su podaci u velikim datotekama, pa kada se u jednom navratu šalju modu dovesti do zastoja u radu mreže. Dva su razloga zbog kojih slanje velikih količina podataka usporava mrežu. Prvo, velike količine podataka koje se šalju kao celina vezuju mrežu i onemogućavaju pravovremenu komunikaciju, jer jedan računar preplavi kabl podacima. Drugo, postoje greške prilikom prenosa. Zato se podaci rastavljaju u pakete, pa greška utiče na manje delove podataka, pa se samo taj deo podataka ponovo šalje.

7

Kada se paketi pošalju mrežom, oni su zasebne celine i nemaju veze sve dok ne dođu do odredišnog računara. Tu se oni skupljaju i sastavljaju određenim redosledom formirajući originalni podatak.

Kada mrežni operativni sistem rastavi podatke na pakete, u svaki paket dodaje kontrolne informacije koje omogućavaju:

- da se rastavljeni delovi šalju kao manje celine - da se ti podaci ponovo sastave određenim redosledom kada dođu do odredišta - da se izvrši provera greške u podacima kada se ponovo sastave

Svi paketi imaju neke zajedničke komponente:

- adresa odredišta (pokazuje koji računar je primalac) - adresa izvora (pokazuje koji je računar pošiljalac) - upute koje mrežnim komponentama govore kako da predaju pakete - informacije koje računaru primaocu govore kako da poveže pakete (da bi dobio

originalni paket podataka) - podaci koji se šalju - podaci o proveri grešaka da bi se obezbedilo da podaci stignu nepromenjeni (CRC)

Komponente su grupisane u 3 dela: - zaglavlje (sastoji se od signala upozorenja koji pokazuju da se paket prenosi, adrese

odredišta, adrese izvora, podataka koji sinhronizuju prenos) - podaci (to je glavni deo paketa koji se šalje i njegova veličina zavisi od mreže; na

većini mreža varira od 512 bajtova do 4K) - kontrolni podaci (trailers) (njihov sardžaj zavisi od protokola; obično sadrže

komponentu za proveru greške-zove se ciklična provera redundantnosti – cyclicar redundancy check, CRC; to je broj koji se matematički računa u paketu na računaru pošiljaoca; kada paket stigne opet se računa; ako je rezultat isti, podaci su posle prenosa ostali isti; ako nije račun isti došlo je do greške tokom prenosa; tada CRC signalizira računaru pošiljaocu da ponovo pošalje podatke) Adresiranje paketa – da bi paket stigao mora da ima adresu računara primaoca. Deo

računara koji uzima podatke i dodaje im zaglavlje je mrežna kartica. Zaglavlje sadrži adresu primaoca, adresu pošiljaoca i podatke za korekciju greške. Kod primanja podataka je obrnuto. Kartica analizira pakete koji su došli, ako prepozna svoju adresu proverava korektnost, pa korišćenjem interapta signalizira procesoru da su stigli podaci. Da bi prijem i slanje podataka bili pouzdaniji mrežna kartica ima tzv. bafersku memoriju. Svaka mrežna kartica vidi sve pakete, ali se aktivira samo ako paket nosi adresu njoj pripadajućeg računara. Međutim, postoji mogućnost da se koristi univerzalna adresa (broadcast type address). Paketi koji se šalju sa ovom adresom namenjeni su svim računarima iz te mreže.

Stvaranje paketa – Postoji veliki broj proizvođača mrežnog hardvera i komunikacionog mrežnog softvera,

ali su neki standardi za funkcionisanje mreže usaglašeni. Međunarodna organizacija za standardizaciju (ISO) je napravila osnovni standard za komunikaciju između računara (OSI). Standard se sastoji od 7 nivoa složenih postupaka koji idu od fizičkog do aplikativnog nivoa. Proces stvaranja paketa počinje na aplikativnom nivou modela u kome se generišu podaci, a informacija koja će se slati prolazi kroz 7 nivoa:

- nivo aplikacije (to je softver koji omogućava pristup aplikacija mrežnim servisima; tipovi programa koji koriste aplikacioni nivo su elektronska pošta, elektronska razmena podataka, konferencijske aplikacije, World Wide Web)

8

- nivo prezentacije (ovaj nivo je odgovoran za sve vrste prenošenja podataka, jer iz formata koji šalje aplikacijski nivo prevodi podatke u prepoznatljiv format i obratno; odgovoran je i za konverziju protokola, šifriranje podataka, njhovu kompresiju itd.)

- nivo sesije (omogućava komunikaciju između aplikacija koje se izvršavaju između računara u mreži, što se naziva sesija, i obezbeđuje da prenos bude siguran i bezbedan; on izvršava sigurnosne funkcije da bi utvrdio da li je računarima dozvoljeno da uspostave vezu)

- transportni nivo (ovaj nivo deli i spaja podatke; kada se podaci šalju, dele se na manje segmente koji se numerišu i šalju odredištu; kada ih ovaj primi, šalje povratnu informaciju o uspešnoj razmeni; ako neki deo ne stigne do odredišta, šalje se zahtev za ponovno slanje)

- mrežni nivo (određuje najbolji način za prenos podataka od jednog do drugog računara; upravlja adresiranjem poruke i translacijom logičkih IP adresa u fizičke, kao što je MAC adresa; takođe određuje putanju podataka između računara; ako paket po veličini ne odgovara topologiji mreže , ovaj nivo deli podatke na pakete koji se na odredištu ponovo spajaju)

- nivo veze podataka (ovaj nivo šalje pakete podataka od mrežnog nivoa do fizičkog nivoa i obratno kada prima bitove od fizičkog nivoa radi prevođenja u pakete; ovaj nivo ima 2 podnivoa- kontolu logičke veze i kontrolu pristupa mediju)

- fizički nivo (ovaj nivo definiše fizičke signale koji postoje u transportu između mrežnog adaptera NIC i mrežnog medijuma, kao i način priključenja kabla na karticu, broj pinova na konektoru i njhovu funkciju) 4. Protokoli - Da bi računari mogli da komuniciraju neophodno je da:

- budu međusobno povezani linijom veze - da postoji odgovarajući protokol (skup pravila koji upravlja prenosom podataka)

U računarskom svetu protokol označava skup pravila koja određuju kako dva

programa mogu da komuniciraju. Računari komuniciraju tako što razmenjuju određeni set poruka, a protokol određuje formate tih poruka. Protokoli omogućuju i razmenu podataka između različitih vrsta računara, bez obzira na njihove različitosti.

Kada se misli na internet protokole postoji nekoliko protokola koji se koriste: 1) Modemski protokoli, tj standardi koji određuju način i brzinu povezivanja modema. 2) Protokoli za serijsku kominikaciju između vašeg računara i internet posrednika (SLIP-serial line internet protocol, PPP-point to point protocol). Danas se načešće koristi PPP protokol. 3) TCP/IP protokol koji vam omogućava komunikaciju između dva ili više računara. 4) Protokoli za svaku od internet usluga i to :

HTTP - (eng. Hyper-Text Transfer Protocol) za Worl Wide Web FTP - (eng. File Transfer Protocol) za prenos datoteka SMTP - (eng. Small Mail Transfer Protocol) za prenos email poruka NNTP - (eng. Network News Transfer Protocol) za prenos news poruka Telnet - za rad na udaljenim serverima / računarima

Osim navedenih, koriste se i sledeći protokoli: NetBEUI (brz i efikasan na

transportnom nivou; zastupljen kod svih proizvoda za mreže Microsofta; protokol je mali, podatke prenosi mrežom srednje brzo, ali ne podržava rutiranje (usmeravanje), pa nije koristan za velike mreže), IPX/SPX (protokol za međumrežnu razmenu/sekvencijalnu razmenu paketa; standardni je protokol za Novellove mreže; relativno je mali i brz U lan,

9

podržava rutiranje i može se koristiti za velike mreže), X.25 (razvijen od strane Komisije za međunarodnu telefoniju i telegrafiju, a sa ciljem da se udaljeni terminali povežu sa mainframe računarima), AppleTalk (originalni protokol za Apple Macintosh računare sa ciljem da obezbedi deobu datoteka, podataka i štampača u mrežnom okruženju). TCP / IP protokol Protokol koji potiče sa UNIX mreža i na kome se zasniva internet Svetska mreža Internet koristi TCP/IP kao standard za prenos podataka. Svakom čvoru na Internetu dodeljena je jedinstvena mrežna adresa koja se naziva IP adresa. Internet Protocol zahtijeva da svaki uređaj na mreži ima dodijeljenu adresu. IP adresama se jasno definiše položaj i identifikacija korisnika. IP adrese korisnika koji surfuju po WorldWideWeb-u se koriste da omoguće komunikaciju sa serverom nekog web sajta. Takođe, one se nalaze u zaglavljima elektronske pošte.U stvari, za sve programe koji koriste TCP/IP protokol, IP adresa korisnika i IP adresa odredišta su neophodni kako bi se uspostavila komunikacija i poslali podaci. IP protokol je standard na najvećoj računarskoj mreži - Internetu. Najraširanija verzija protokola koja je de facto standard Interneta je IP verzija 4 (IPv4), dok je najvjerovatnija buduća verzija IP verzija 6 (IPv6) ili - češće - IPng, gdje je ng skraćenica od next generation (sljedeća generacija). Najvažnija karakteristika IPv4 protokola je da koristi 32-bitnu IP adresu, tj. propisana dužina svake IP adrese u ovoj verziji protokola je 32 bita. Ukupna veličina jednog datagrama nije određena, ali se preporučuje da bude najmanje 576 bajtova, iako bi teoretski mogla biti i do 65536 bajtova. Najčešće se koristi vrijednost 576, koja je preporučena mnogim standardima, te bi svi računari na Internetu trebali biti spremni da prihvate paket te veličine.

Familija TCP/IP protokola razvija se od 1973 godine. 1978 godine prestavljena je verzija IPv4. Ova verzija koristi se i danas i standard je skoro svugde u svetu. Od 1982 godine tadašnji ARPANET (Advanced Research Projects Agency Network) prebacio se na IP protokol. Danas je IP protokol standardni protokol za Internet. Većina firmi je svoje mreže prebacila takođe na TCP/IP, da bi mogli da koriste sve servise kao i da bi lakse ostvarivali komunikaciju sa Internetom.

Prednosti TCP/IP su: • TCP/IP se ne oslanja niti na jednu firmu niti je od bilo koje zavistan • TCP/IP omogućava komunikaciju računara u heterogenoj sredini (razvila ga američka

armija da bi se povezale razne vrste računara) • TCP/IP moguće je na jednostavan načini implmentirati kako na obične tako i na super

računare • TCP/IP je koristi i u LAN (Local Area Network) i u WAN (Wide Area Network)

mrežama • TCP/IP oslobađa aplikacije od zavisnosti sistema za transport

TCP / IP (eng. Transmission Control Protocol / Internet Protocol) jedan je od najkorišćenijih protokola koje koriste skoro sve računarske mreže koje su na internetu. Koristi se i u lokalnim mrežama za prenos podataka između računara ili servera. Takođe ovaj protokol omogućava konekciju različitih operativnih sistema ili različitih vrsta računara, servera ili ostalih perifernih uređaja kao što su štampači. Ovo je protokol na kojem se zasniva internet. Kada se konektujete na internet vaš računar dobija unikatnu IP adresu koja vam omogućava da lagodno komunicirate sa ostalim računarima na internetu. TCP / IP protokol se sastoji od dva dela, prvog TCP dela koji vaše podatke deli na manje pakete radi lakšeg i sigurnijeg transfera, i koji ih takođe na odredištu spaja ponovo u

10

originalnu datoteku, i dela IP koji adresira svaki taj paket sa odredišnom i izvorišnom adresom. Svi paketi moraju da prođu korz određenu putanju koju određuje uređaj ruter. TCP / IP protokol omogućava da protokoli poput HTTP, FTP, SMTP... koji se nadograđuju na njega budu jednostavniji jer o njima ne ovisi sama datoteka koja se šalje nad tim protokolima. TCP/IP model ima 4 sloja:

-sloj pristupa mreži (data link) -sloj interneta (mreža, network) -sloj transporta (transport) -sloj aplikacije (aplication layer)

Sloj aplikacije – Aplikativni sloj kao poslednji sloj TCP/IP modela je „napunjen“ različitim protokolima, slobodno možemo reći da ih ima preko 1000. To je praktično najzastupljeniji sloj, to je sloj koji je najbliži korisnicima. Ako bismo govorili o podeli u Windows-u, drugi i treći sloj TCP/IP modela pripada Kernel modu, mada podela nije striktna, odnosno to su komponente koje imaju direktan pristup hardveru računara. Četvrti sloj TCP/IP modela, aplikativni sloj, pripada User modu Windows-a odnosno to su komponente koji direktno pokreće korisnik. U User modu aplikacije moraju tražiti odobrenje od operativnog sistema da bi radile. Ako zamislimo klijent-server model, Windows je samom sebi i klijent i server, odnosno Kernel mod komponente možemo smatrati serverskim a User mod komponente klijentskim. U slučaju greški u Kernel modu dolazi do pada operativnog sistema ili kako je popularno reći do plavih ekrana smrti. Pošto aplikacija traži dozvolu od Kernel moda da nešto izvrši može se desiti na primer da pri pokušaju da pokrenete Word aplikaciju dođe do pada operativnog sistema jer je došlo do greške u Kernelu. Bitno je upamtiti da nije Word aplikacija oborila sistem već greška u samom Kernelu operativnog sistema.

Na aplikativnom sloju stoje aplikacije, odnosno aplikativni protokoli. Korisnici imaju svakodnevne kontakte sa njima a napoznatiji među njima su: HTTP, FTP, smtp, pop3, imap4, dhcp, dns, smb (Server Message Box), telnet, itd. Važno je napomenuti da postoje protokoli koji imaju isto ime i za servise (serverska strana, klijentska strana) i sam protokol kao što je na primer FTP. FTP klijent komunicira sa FTP serverom koristeći FTP protokol. Međutim isto tako postoje i servisi i protokoli koji ne nose isto ime za sve tri opcije. Najbolji primer je recimo HTTP protokol. Koristimo pretraživač kao klijentsku stranu da bi komunicirali sa veb serverskom stranom koristeći HTTP protokol.

Najveća mana ovog protokol modela je u tome što je više stvari upakovano u jedan sloj, na primer: na link sloju se ne mogu razlikovati na primer kablovi od mrežnih adaptera ili protokola. Takođe, na aplikativnom sloju se ne razlikuju prave aplikacije od onih koje rade transformaciju kodnih strana (kriptovanje, dekriptovanje), itd.

Postoji mnogo TCP/IP aplikacija, kao:

11

- HTTP (Hypertext Transfer Protokol) koji omogućava pristup dokumentima preko Web-a

- FTP (File Transfer Protocol) koji omogućava prenos datoteka - SMTP (Simple Mail Transfer Protocol) koji omogućava slanje elektronske pošte - POP3 (Post Office Protocol v3) koji omogućava pruzimanje elektronske pošte sa

interneta - DNS (Domain Name System) koji omogućava prevođenje simboličkih imena u IP

adrese - Telnet (Telecommunication network) koji omogućava pristup udaljenim računarima i

izvršavanje komandi nad njima

Sloj transporta – Transportni sloj TCP/IP modela ima više funkcija od kojih je osnovna funkcija da se obezbedi garantovanje isporuke paketa. Odnosno mora postojati mehanizam provere da li je nešto stiglo na destinaciju i da li je stiglo u korektnom obliku pa ako nešto nije da se to nešto što nije stiglo u korektnom obliku pošalje ponovo, naravno ovo se podrazumeva za one vrste komunikacije gde su ove provere neophodne. Sledeća funkcija ovog sloja je da usmeri komunikaciju odgovarajućem programu jer se na osnovu IP adrese mogu razlikovati računari odnosno njihovi mrežni adapteri ali i dalje nije poznato kom programu treba proslediti tu komunikaciju. Takođe namena mu je da neku komunikaciju od programa prosledi dalje do mrežnog adaptera. Definisana su dva transportna protokola – TCP i UDP.

TCP (Transmision Control Protocol) je pouzdan (reliable) konekcioni protokol koji omogućava de se niz bajtova bez greške sa jednog računara prenese bilo kom računaru na Internetu. Bavi se podelom poruke iz sloja aplikacije na delove čija veličina odgovara sloju ispod – sloju interneta. TCP upravlja protokom kako prijemnik ne bi bio zagušen.

UDP (User Datagram Protocol) je nepouzdan (unreliable) protokol. On šalje pakete koji se nazivaju datagrami od izvorišta do odredišta bez garancije da će tu i stići. Koriste se kada je brza isporuka važnija od tačne isporuke (prenos govora i video slike).

Sloj Interneta – drugi po redu sloj modela je isključivo zadužen za logičko adresiranje podataka. Takođe na ovom sloju se može raditi testiranje funkcionalnosti komunikacije, da li je neki host dostupan ili ne. Naziva se i sloj mreže, a bavi se kretanjem paketa po Internetu. Glavni posao je rutiranje paketa kako bi se izbeglo zagušenje. Na ovom sloju se vrši određivanje najbolje putanje, zatim TTL parametra i takođe sadrži kontrolne protokole kao što su ICMP protokol, IGMP (Internet Group Message Protocol) protokol - inače zadužen za Multicast komunikaciju. Na ovom sloju se još nalazi i ARP protokol, RARP protokol, BOOTP protokol (služi za isporuku IP adresa terminalima u Unix okruženju), itd. Sloj pristupa mreži – Naziva se sloj interfejsa ili sloj linka. Link sloj kao prvi sloj modela sadrži mrežne protokole one koji opisuju način transportovanja podataka kroz fizičku mrežu. Ovi protokoli su najčešće nezavisni od protokola koji stoje iznad njih. Predstavnici ovog sloja su: Ethernet protokol, Token Ring protokol, PPP protokol i drugi fizički protokoli, odnosno protokoli fizičke mreže. To su protokoli kojima ustvari upravlja mrežni adapter. Ovaj sloj obuhvata drajver uređaja i mrežnu interfejs karticu. Drajver uređaja i mrežana interfejs kartica se bave svim hardverskim detaljima fizičkog povezivanja. Postoje i dva specijalizovana protokola: ARP (Address Resolution Protocol) i RARP (Reverse Address Resolution Protocol) koji se koriste samo u nekim tipovima mrežnog interfejsa (eternet i pristup sa žetonom) za međusobno konvertovanje IP adresa iz sloja interneta i adresa koje koristi sloj pristupa mreži.

12

Računarski virusi Najčešće korišćenh termini: APC (parazitski kodovi sa autoprostiranjem) je stručan naziv za računarske viruse. Virusi koji inficiraju program. Ovo su bili virusi koji su inficirali izvršne fajlove koji su imali ekstenziju .exe, .com ili .sys. Stelt virusi. Ovi virusi su razvijeni da izbegnu antivirus programe. Tunel virusi. Ovi virusi su se razvili da izbegavaju antivirus programe, rezidentne u memoriji koji blokiraju ponašanje. Retro virusi. Retro virus je virus koji uzvraća. On namerno pokušava da zaobiđe operacije specifične za antivirus program. Virusi rezidentni u memoriji. Većina programa se pokrene, završi svoj posao, i zatim se ugasi. Kada se ugase, memorija koja se koristi se vrati u zajednički deo za ostale programe. Virusi rezidentni u memoriji su oni koji kada se jednom pokrenu u memoriji, oni se ne gase. Nerezidentni infektori. Rade dok rade i njihovi programi-domaćini, slično kao i njihovi rezidentni srodnici, ali kada jednom inficiraju jedan ili više fajlova, oni se gase. Prethodnici, dodaci, prepisivači i infektori sredine fajlova. Prethodnici inficiraju fajlove postavljajući njihov virusni kod na početak žrtvinog fajla, dok dodaci inficiraju postavljajući se na kraj žrtvinog fajla. Prepisivači, kao što im ime govori, jednostavno prepišu sav ili samo deo žrtvinog fajla. Infektori sredine fajlova pokušavaju da pomere neki kod iz sredine programa i da upišu sebe na njegovo mesto. Višedelovni virus.Ovaj pojam se odnosi na viruse koji inficiraju više od jedne kategorije meta tj. imaju više načina inficiranja. But virusi. But virusi inficiraju sistem kada korisnik pokuša da butuje sa inficiranog flopija. CRVI. Opšte prihvaćena definicija crva je da je to program koji se umnožava bez ˝inficiranja˝ ostalih programa kroz kopiju samog sebe. crvi se šire ili kao prilog e-mail-a ili postojanjem u mreži i korišćenjem određenih mrežnih poziva da bi stigli sa jednog mesta na drugo. Na primer, crvi mogu da se šire korišćenjem mrežnih poziva da bi pronašli na mreži zajedničke drajvove u koje se može pisati, da bi se iskopirali u njih. Kod definisanja samog pojma crva postoje izvesni problemi. Naime ako prihvatimo navedenu definiciju crva onda to znači da crvi nisu virusi zbog toga što oni ne inficiraju fajlove ostalih programa na računaru. Međutim ako pogledamo deo rada sa klasifikacijom virusa možemo videti da je u drugoj klasifikaciji jedna od ogućih varijanti virus koji inficira program što znači da je po ovoj klasifikaciji moguće da neki virusi ne inficiraju ostale programe. Pored ovog u većini literatura možemo videti da se ne pravi razlika između virusa i crva tj. crvi se smatraju virusima, pa ćemo i mi prihvatiti u daljem tekstu pojam crva kao vrste virusa. TROJANCI. Cilj ovih programa je da zauzmu kontrolu nad računarom korisnika. Trojanac menja svoje ime, iskopira se duboko u Windows direktorijume i pridoda sebe stazi za startovanje. Nakon narednog startovanja, program će uvek raditi u pozadini. Od tada, svaki put kada se žrtva poveže sa Internetom, trojanac ˝se javlja kući˝. On kontaktira nametljivca, obično pridružujući se datom IRC kanalu i čeka na komandu. PREVARE (HOAX). su u stvari lazne informacije o virusu koji uopste ne postoji. GENERATORI KODA. Oni su olakšali relativno netreniranom i nestručnom personalu da napišu virus zajedničkog jezika, ovaj pojam biće detaljnije objašnjen kasnije u radu. Industrija virusa je oduvek bilo nadmetanje između ljudi koji pišu viruse, odnosno vXer-a, koji su pronalazili načine da izbegnu detektovanje i antivirus ljudi, odnosno Aver-a, koji su modifikovali svoje programe da bi ih detektovali. Akronim AV se nalazi u širokoj primeni da bi se njime objasnila industrija, programa koji su razvijeni da bi pobedili kompjuterske viruse. Virusi na slobodi su aktivni, i istraživači virusa ih prate, nalik Joe Wells-u, koji je oformio WildList

1

Virusi, crvi i trojanski konji su zlonamerni programi koji mogu da izazovu štetu na računaru i podacima koje na njemu. Oni takođe mogu da uspore Internet vezu, pa čak i da koriste vaš računar za dalje širenje na računare vaših prijatelja, porodice, kolega, kao i na ostatak Weba.

Prvi virusi bili su poprilično smešni, kao naprimer Virus pod nazivom Vienna B, koji se prepoznavao po padanju slova po ekranu, zatim tu je i legendarni Jenki Dudl, nazvan po tekstu koji upisuje u startni sektor diska, pa onda ide Pink Pong koje je šetao "lopticu" po ekranu kao i Kamenko, koji je ispisivao poruku "Vaš disk se skamenio", a ponekad i "legalizujte marihuanu".

Inače, prvim virusom smatra se, Elk Cloner koji se pojavio u julu 1982. godine. Radilo se o virusu koji je napadao računare Apple II, a širio se tako što se "kačio" za igricu koja je bila napisana za te računare i uz pomoć disketa prelazio sa računara na računar. Autor ovog prvog virusa bio je jedan srednjoškolac iz američkog grada Pitsburga, a igra je bila podešena tako da može igrati 49 puta, nakon čega bi se pokrenuo virus, koji bi na monitoru ispisivao stihove iz pesme čiji autor je bio pomenuti srednjoškolac.

Godine 1983. Len Adleman je prvi put u istoriji upotrebio reč ˝virus˝ opisujući samokopirajući kod. Prelomna je i 1986. godina kada se pojavljuje računarski virus Brain (mozak). Ovaj virus je bio sposoban inficirati BOOT sektore 360 KB disketa IBM PC računara i brzo je osvojio svet. Na svu sreću, virus nije bio destruktivan, nego je u sebi samo nosio podatke o autorima. Nakon toga stvari kreću brže. Pojavljuje se računarski virus Jerusalem (1988.) koji je brisao sve pokrenute programe, te prvi pravi destruktivac Virus Datacrime (1989.) koji je bio sposoban izvršiti low-level format nulte staze na hard disku. 1989. aktivirana je fabrika virusa u Bugarskoj. Izvesna osoba (ili grupa osoba) koja je sebe nazivala Dark Avenger (Crni osvetnik) do danas je napisala desetine virusa uključujući neke od najpoznatijih kao što su New Zeland i Michelangelo.

Jedan od virusa koji je pokrenuo epidemiju globalnh razmera (i zbog kojeg je kasnije uveden danas poznati termin "zlonamerni softver"), bio je virus Melissa koji se pojavio 1999. godine a širio se kao datoteka priložena uz poruku e-pošte, i samo u Severnoj Americi zarazio je više od milion računara.

Virusi se šire prenošenjem zaraženih programa sa računara na računar putem CD-ova, preko inteneta, otvaranjem dokumenata, otvaranjem sumnjivih E mailova itd. Šteta koju mogu da izazovu ide od toga da poneki program postane privremeno neupotrebljiv, dok se ne nađe rezervna zdrava verzija, pa do uništenja logičke strukture diska i gubitka svih podataka i programa sa njega. U potonjem slučaju jedini lek je formitiranje diska, to jest fizičko brisanje svega što je na njemu bilo i upisivanje nove, ispravne i prazne strukture, ponovno instaliranje operativnog sistema i svih aplikacija, i vraćanje podataka iz poslednje arhive. Šta je virus? Virus je program ili kod koji se prikači na program ili datoteku tako da može da se prenosi sa računara na računar, šireći pri tom zarazu. Virusi mogu da oštete vaš softver, hardver i datoteke.

Virus je kôd napisan sa jasnom namenom da sam sebe umnožava. Virus pokušava da se širi od računara do računara tako što se kači na neki program. Među računarskim virusima postoje oni koji su samo mala smetnja pri radu do onih koji su potpuno destruktivni. Danas se za opisivanje destruktivnog softvera češće koristi izraz zlonameran softver (malware).Dobra vest je to što se pravi virus ne širi bez ljudskih postupaka koji bi ga pokretali, kao što su deljenje datoteke ili slanje e-poruke.

Virus se obično sastoji od dva dela. Prvi deo je samokopirajući kod, koji omogućava razmnožavanje virusa, a drugi je deo korisni teret (payload) koji može biti bezopasan (benigan) ili opasan (destruktivan, maligan). Neki se virusi sastoje isključivo od samokopirajućeg koda i nemaju nikakav korisni teret. Врсте рачунарских вируса

• boot сектор вируси — нападају Master Boot сектор • паразитски — заразе извршне датот. додавањем свог садржаја у структуру програма

2

• свестрани вируси (multipartite) — нападају boot секторе и извршне програме • вируси пратиоци (companion) — створи .com датотеку користећи име већ постојећег

.exe програма и угради у њу свој код • линк вируси — у трену инфицирају нападнути рачунарски систем, може изазвати

велику штету на диску • макро вируси — имају могућност да сами себе копирају, бришу и мењају документе

Ova podela prvenstveno vodi računa o načinu na koji virus može zaraziti različite delove računarskog sistema. Bez obzira kojoj grupi pripada, svaki virusni kod mora biti izvršen da bi proradio i razmnožavao se. Osnovna razlika između različitih virusa je u načinu na koji to pokušavaju osigurati. Boot sektor virusi Boot sektor virusi napadaju Master BOOT sektor (partitition table), DOS BOOT sektor (oba na hard diskovima) ili BOOT sektor floppy disketa, odnosno program koji se u njima nalazi. BOOT sektor je idealan objekt za infekciju, budući da sadrži prvi program koji se izvršava na računaru, čiji se sadržaj može menjati. Kada jednom računar bude uključen, program u ROM-u (BIOS) će bez pitanja učitati sadržaj Master BOOT sektor u memoriju i izvršiti ga. Ako se u njemu nalazi virus, on će postati aktivan. Kako je virus dospeo u Master BOOT sektor? Najčešće pokušajem startovanja sistema sa inficirane floppy diskete. Ali, boot sektor virusi se mogu širiti i pomoću posebnih programa, trojanskih konja, nazvanih dropper (bacač) – kojima je glavna namena da neprimetno ˝ubace˝ virus u BOOT sektor. Boot sektor virusi su veoma uspešni u razmnožavanju – od sedam najčešćih računarskih virusa čak šest ih je sposobno zaraziti BOOT sektor. Parazitski virusi Najčešća vrsta virusa su upravo parazitski virusi. Ovi su virusi sposobni zaraziti izvršne datoteke na računarskom sistemu dodavanjem svog sadržaja u samu strukturu programa, menjajući tok inficiranog programa tako da se virusni kod izvrši prvi. Poznati računarski virusi sposobni su zaraziti.COM,.EXE,.SYS, i druge datoteke. Svestrani virusi ˝Dobre˝ osobine boot sektor i parazitskih virusa ujedinjene su kod svestranih virusa (multipartite virusa). Ovi virusi sposobni su zaraziti i BOOT sektore i izvršne programe, povećavajući mogućnost širenja. Poput boot sektor virusa i ovi su virusi veoma efikasni u širenju. Virusi pratioci Najjednostavniji oblik računarskih virusa su upravo virusi pratioci. Oni koriste prioritet kojim se izvršavaju programi s istim imenom pod DOS-om. COM datoteke se uvek izvršavaju pre .EXE datoteka, program iz direktorija koji su na početku PATH niza izvršavaju se pre onih sa kraja. Virus pratilac obično stvori .COM datoteku koristeći ime već postojećeg .EXE programa i ugradi u nju svoj kod. Princip je jednostavan – kada program bude pozvan, umesto originala sa .EXE ekstenzijom, prvo će se izvršiti podmetnuti .COM program sa virusnim kodom. Kada izvršavanje virusnog koda bude završeno, virus će kontrolu vratiti kontrolu programu sa .EXE ekstenzijom. Da bi prikrio prisustvo, virus pratilac će postaviti skriveni atribut za .COM program u koji je stavio svoj sadržaj. Ova vrsta ne menja ˝napadnuti˝ program, a zbog nespretnog načina širenja ne predstavlja veću opasnost. Link virusi Najinfektivnija vrsta virusa su link virusi koji jednom pokrenuti, u trenutku inficiraju napadnuti računarski sistem. Poput virusa pratioca ovi virusi ne menjaju ˝napadnute˝ programe već menjaju pokazivače u strukturi direktorija na takav način da ih preusmere na cluster na disku gde je prethodno sakriven virusni kod. Na svu sreću, ova izrazito infektivna i neugodna vrsta virusa, koja zbog samog načina razmnožavanja može izazvati pravi haos na disku, ima trenutno samo dva predstavnika i ukupno četiri varijante. Makro ili skriptni virusi Najčešći virusi u posljednje vreme koriste mogućnost izvršavanja skripti u programima koji su u širokoj upotrebi, npr. Internet Explorer, Outlook i Outlook Express, zatim Word, Excel. Mnogi od tih programa imaju puno sigurnosnih rupa za koje se zakrpe ne izdaju često, a korisnici ih još manje

3

primenjuju. Ukoliko je sigurnost prioritet pri radu na računaru predlaže se isključivanje skriptnih jezika (Java, VBscript itd.) Šta je crv (Worm)? Klasični virusi danas su zapravo retki. Današnji korisnici uglavnom se sreću sa crvima. Crv je, kao i virus, napravljen tako da se kopira sa jednog računara na drugi, samo što on to radi automatski, preuzimanjem kontrole nad funkcijama računara koje omogućuju prenos datoteka i podataka. Kada crv uđe u vaš sistem, on dalje može da putuje sam. Velika opasnost kod crva jeste njihova sposobnost da se umnožavaju u ogromnim količinama. Na primer, crv bi mogao da pošalje kopije sebe samog svima iz vašeg adresara e-pošte, a zatim bi njihovi računari uradili to isto, čime se izaziva domino efekat zagušenja u mrežnom saobraćaju što usporava poslovne mreže i Internet u celini. Kada se oslobode, novi crvi se šire veoma brzo, zagušujući mreže, što može da znači da ćete vi (i svi ostali) morati da čekate duplo duže da se otvore Web stranice na Internetu. Crv je potklasa virusa. Crv se obično širi bez pomoći korisnika i sam distribuira sopstvene potpune kopije (možda izmenjene) širom mreža. Crv može da zauzme memoriju ili propusni opseg mreže toliko da računar prestane da reaguje. Pošto crvima nije potreban „program-domaćin“ ili datoteka da bi putovali, oni takođe mogu da se krišom uvuku u vaš sistem i omoguće nekome drugome da daljinski kontroliše vaš računar. Sveži primeri crva jesu crvi Sasser i Blaster. Crvi su maliciozni programi koji se šire računarskim mrežama i računarima, a da pritom ne inficiraju druge programe. Ovde vidimo osnovnu razliku između virusa i crva, a to je da crvi nemaju prvu i obaveznu komponentu virusa, mogućnost infekcije programa. Crvi obično upotrebljavaju računarsku mrežu ne bi li se širili i danas najčešće na adresu primaoca stižu u vidu attacha poruke elektronske pošte. Neki drugi crvi za svoje širenje koriste različite sigurnosne probleme, ali svima im je karakteristika da ne inficiraju druge programe. Šta je trojanski konj? Ttrojanski konji su računarski programi koji deluju kao koristan softver, a zapravo ugrožavaju vašu bezbednost i izazivaju puno štete. Jedan skorašnji trojanski konj pojavio se u obliku e-poruke koja je imala priloge za koje se u poruci tvrdilo da su Microsoftove bezbednosne ispravke, a ispostavilo se da su to bili virusi kojima je zadatak da onemoguće antivirusni softver i zaštitni zid. Trojanski konj je računarski program koji deluje korisno, a zapravo je štetan. Trojanski konji se šire tako što navode ljude da otvaraju programe misleći da oni potiču iz legitimnih izvora. Trojanski konji se mogu nalaziti i u besplatnom softveru koji preuzimate. Nikad nemojte preuzimati softver iz nepouzdanog izvora. Kako se crvi i drugi virusi šire? Gotovo svi virusi i mnogi crvi ne mogu se širiti ukoliko ne otvorite ili ne pokrenete zaraženi program. Mnogi najopasniji virusi su se proširili pre svega preko priloga e-pošte – datoteka koje su poslate uz e-poruku. Da vaša e-poruka ima prilog vidi se obično po ikoni sa spajalicom koja predstavlja prilog i prikazuje njegovo ime. Fotografije, pisma napisana u programu Microsoft Word, čak i Excelove tabele, sve su to samo neke od datoteka koje svakodnevno možete dobijati putem e-pošte. Virus se pokreće kada otvorite datoteku iz priloga (obično dvostrukim klikom na ikonu priloga). Kako znati da li imamo crva ili neki virus? Kada otvorite i pokrenete zaraženi program, možda nećete znati da ste se zarazili virusom. Rračunar može da uspori, da prestane da reaguje ili sistem može početi da pada i da se ponovo pokreće svakih nekoliko minuta. Ponekad virus napada datoteke koje su potrebne za konfigurisanje računara. U tom slučaju može da se desi da pritisnete dugme za uključivanje računara i ugledate samo prazan ekran. Svi ovi simptomi su uobičajeni znaci da računar ima virus, mada bi mogli biti izazvani i hardverskim ili softverskim problemima koji nemaju nikakve veze sa virusima. Obratite pažnju na poruke sa upozorenjem da ste poslali e-poruku koja je sadržala virus. To bi

4

moglo da znači da je virus naveo vašu e-adresu kao pošiljaoca zaraženih e-poruka. To ne znači obavezno da vi imate virus. Neki virusi imaju mogućnost falsifikovanja adresa e-pošte. Antivirusi Da bi se zaštitili računar od virusa, treba:

1. Na računaru uključite zaštitni zid. 2. Redovno ažurirati operativni sistem računara. 3. Koristite ažurni antivirusni softver na računaru. 4. Koristite ažurni antispajver softver na računaru.

Za borbu protiv virusa koriste se programi popularno nazvani Antivirusi. To su programi koji će sprečiti viruse i ostale štetočine da se usele u računar.Takođe će i uništiti viruse ako do infekcije ipak dođe. Ovaj program treba da bude nezaobilazni deo softvera na računaru i treba da je podešen da se aktivira sa uključenjem računara, tako da non stop motri na sistem.Na taj način će svaki novi fajl koji pokušate uneti u računar biti odmah automatski skeniran od ovog programa. Nemojte nikada da instalirate dva antivirusna programa koji će biti automatski aktivirani jer može doći do gloženja između njih i do usporavanja i čak blokade računara.Ono što je bitno je da se antivirus redovno osvežava (update) novim definicijama virusa.Najbolje je da u parametrima podesite automatski update tako da će program automatski da preuzme nove definicije čim se nakačimo na internet. Antivirusni programi koji trenutno pružaju najveću sigurnost korisnicima računara:

Kasperski Anti Virus je jedan od lidera na polju zaštite računara.Otkriva prilično veliki broj štetočina, a kompanija može da se pohvali da najbrže osvežava nove definicije virusa (oko 2 sata od trenutka pojavljivanja virusa). Ima odlično radno okruženje koje će svima omogućiti da se lako snađu.Nova verzija ima ugrađenu i zaštitu od "pecanja" koja će blokirati sumnjive E mailove.

Norton AntiVirus je slavni veteran među antivirusnim programima.I dalje je jedan od najboljih, sa velikim procentom otkrivenih pretnji.Ranije verzije su imale manu jer su primetno usporavale sistem, ali to je prošlost. Za korisnike Viste koji instaliraju Nortona važi da će Norton bez upozorenja isključiti Vistin program Windows Defender (antišpijunski program). Iz Symanteca kažu da to nije sbog gloženja programa, nego zbog toga što misle da Windows Defender nema takve mogućnosti kao njihov program.

Nod 32 je program čiji se tvorci ponose malim zauzećem memorije i neprimetnim uticajem na brzinu računara. Ovo je program koji ima najbolju proaktivnu zaštitu, instalira se brzo i bez problema, a standardna podešavanja su mu prilagođena prosečnom korisniku, međutim podrazumevani pregled celog računara nije obuhvaćen automatski tako da ga sami moramo izvršiti. Program je prilično brz, jer u jednom pregledu traži sve štetočine, i viruse i špijune, za razliku od drugih koji to rade u dva prolaza..

5

Današnje antivirusne programe možemo podeliti na dve grupe – programe za prepoznavanje specifičnih virusa i programe za nespecifično prepoznavanje virusa. Antivirusne metode:

- Skeneri Skeneri su programi za specifično prepoznavanje virusa, mada bi neki od njih, koji koriste heurističke metode traženja virusa, mogli biti svrstani u grupu programa za nespecifično prepoznavanje virusa, budući da su, bar teoretski, sposobni prepoznati i nepoznate viruse. Skener tradicionalno prepoznaje virus na temelju (u njega) ugrađenih podataka, koji su prethodno pribavljeni analizom virusa koji se pojavio među korisnicima. Ti podaci mogu se odnositi na niz heksadecimalnih znakova (search string) – koji katkad mogu sadržavati i wildcard (džoker) znakove. Skeneri proveravaju datoteke, sektore i sistemske memorije u potrazi za poznatim i nepoznatim malicioznim kodom. Potrega za poznatim virusima se naziva maskiranje (masking). Glavna prednost skeniranja je mogućnost trenutnog otkrivanja poznatih virusa jednostavnim pregledom sumnjivog sadržaja. Ako skener prepozna virus, on će javiti tačno o kojem se virusu radi, a to je vrlo korisno jer se prema tom podatku mogu proceniti i moguće posljedice napada virusa. Pravilno korišten skener pomoći će nam da otkrijemo virus na pristiglim disketama pre nego zarazi štićene računare. Nedostaci skenera odnose se na potrebu za stalnim dograđivanjem radi prepoznavanja novonastalih virusa, no nemogućnost prepoznavanja virusa o kojima nemaju potrebne podatke. Iako postoje heuristički skeneri, sposobni za otkrivanje novonastalih, nepoznatih virusa, koji su bazirani na tehnologiji znanja (knowledge based), kao i svaki takav sistem ima i puno mana. Skeneri su danas najrasprostranjeniji antivirusni softver. Provera checksumm-om Tehnika provere checksumm-om temelji se na mogućnosti prepoznavanja svake promene na štićenom sadržaju. Checksumm-om se ˝zaledi˝ stanje sistema za koji prethodno utvrdimo da je neinficiran. Nakon toga se u određenim vremenskim razmacima proverava da li je na sistemu došlo do nekih promena. Checksummiranje je jedina poznata metoda kojom će se sigurno otkloniti svi virusi, bez obzira na to jesu li poznati ili ne. Ova činjenica čini checksummere jednim dugoročnim osloncem svake mudre antivirusne strategije. Nedostatak checksummera leži u činjenici da se njima otkriva infekcija virusom tek nakon što se već dogodila, međutim, njihovom redovitom primenom sigurno se može otkriti virus pre nego što dođe do značajne štete. Programi za nadgledanje Programi za nadgledanje prate odvijanje pojedinih funkcija sistema preko odgovarajućih interrupta. Tako npr. kad god sistem dobije nalog za učitavanjem neke izvršne datoteke, može se i izvršiti provera. Neki monitori ne traže specifične viruse nego pokušavaju otkriti sumnjive aktivnosti kao što su primerice pisanje po Master BOOT sektoru ili izvršnim programima, pokretanje formatiranja diska, pokušaj programa da se učini rezidentnim u memoriji i sl. Jedina prednost monitora je da mogu otkriti virus u realnom vremenu. Nedostaci monitora su brojni. Najveći nedostatak je nemogućnost delotvorne primene programa koji bi u sebi sadržavao podatke za prepoznavanje svih poznatih virusa. Monitori koji otkrivaju sumnjive aktivnosti često izazivaju brojne lažne uzbune, jer označavaju sumnjivim i redovne aktivnosti kao što su formatiranje disketa ili instaliranje raznih programa u memoriju.

6