1. OSNOVNI ZADACI EKONOMSKOG PREDVIANJA

Predvianje predstavlja svakodnevnu ljudsku aktivnost neophodnu da se unapred stekne saznanje o odreenim aspektima neizvesne, nesigurne, nepoznate budunosti, da se odredi ta e se i kako desiti pre no to se sam dogaaj i desi. Predvianje je nepotrebno kada se zna da e se neki dogaaj s potpunom sigurnou desiti. Sticanjem znanja o neizvesnoj budunosti smanjuje se rizik koji sa sobom ona nosi, dok pogreno predvianje ima za posledicu donoenje krivih odluka, s moguim ozbiljnim posledicama. Predvianje nikada ne moe biti egzaktno, nego se vri uz odreenu verovatnou ostvarenja dogaaja, moguih ishoda, odnosno takastih ili intervalnih ocenjenih vrednosti varijabli. Predvianje se obavlja u svim oblastima ivota: na individualnom planu, na nivou organizacija, regiona, vlada, meunarodnih organizacija, kako u prirodnim, tako i u drutvenim naukama. Pojedinci vre predvianje radi sagledavanja moguih posledica svojih akcija. U organizacijama se vri predvianje u cilju donoenja odluka i planova o proizvodnji, zalihama,

investicijama, zapoljavanju, cenama, uvoenju novih proizvoda, osvajanju novih trita itd. u funkciji buduih kretanja na tritu: cena, konkurencije, ponude, mera ekonomske politike i sl. Vladama pojedinih zemalja predvianje buduih tokova u zemlji i svetskim razmerama je neophodno radi formulisanja planova dugoronog razvoja, mera ekonomske politike i politike ouvanja okoline, zatim, radi donoenja socijalnih programa, sprovoenja programa javnih investicija itd. Sam proces predvianja se realizuje u odreenim fazama. Nakon formulisanja problema i

obezbeenja odgovarajueg skupa informacija, sledi izbor od moguih razliitih razvijenih metoda predvianja; primenjuje se odabrani metod predvianja i vri evaluacija rezultata; prihvaeni rezultati se koriste u procesima donoenja odluka, dok neprihvatanje iziskuje na povratak na jednu od prethodnih faza. Faze procesa predvianja su prikazane na sledeoj shemi.

FORMULISANJE

PROBLEMA

PRIKUPLJANJE

INFORMACIJA

IZBOR METODA

PREDVIANJA

PRIMENA

METODA

EVALUACIJA

METODA

UPOTREBA

PREDVIANJA

Slika 1. Faze procesa predvianja. Preuzeto iz [J.S. Armstrong, 2003]

2. PLANIRANJE I PREDVIANJE

Planiranje je organizacioni i menadment proces, intelektualna aktivnost na formulisanju i odravanju planova, kojom se kombinuje predvianje razvoja dogaaja s pripremom scenarija aktivnosti kojima se reaguje na promene. Predvianjem se opisuje kakva e biti budunost, a

planiranjem kakva bi ona trebala da bude [J.S. Armstrong 2003]. Istovremeno, planiranje oznaava i formalne procedure kao to su npr. kreiranje dokumentacije i dijagrama, odravanje sastanaka u vezi s ciljevima i strategijama. Planiranje uvek ima odreeni dvojaki karakter: s jedne strane plan nas treba pripremiti na neizvesnu budunost, a s druge, budunost e biti izmenjena u zavisnosti od naih akcija proisteklih iz naih planova. Plan je bitan aspekt svakog poslovanja, i ima tri sutinske funkcije:

prua menadmentu podrku da istrai, pojasni i utvrdi mogunosti razvoja poslovanja ili projekta,

obezbeuje dobro promiljen logiki okvir unutar kojeg se poslovanje moe razvijati i unutar kojeg e u narednim godinama poslovna strategija biti voena i

daje referentnu vrednost u odnosu na koju se mere i kontroliu ostvarene performanse. U praksi se u organizacijama esto na neadekvatan nain kombinuju procesi predvianja i planiranja. Kod nekih se vri modifikovanje predvianja kako bi odgovarali planovima, kao da bi promena predvianja mogla izmeniti ponaanje ekonomskih subjekata. Ispravan postupak predstavlja sainjavanje alternativnih planova i formulisanje predvianja kao ishoda pojedinih alternativa; planovi se revidiraju, sainjavaju nova predvianja, sve dok se ne dobije zadovoljavajue reenje. Na

sledeoj slici je prikazana veza izmeu planiranja i predvianja.

OKRUENJEBANKA

PODATAKA

PROCES

PLANIRANJAPLANOVI

METODI

PREDVIANJA

PREDVIENE

VELICINEv

DA LI SU

REZULTATI

ZADOVOLJA-

VAJUCI?'

PRIMENA

PLANOVA

PRACENJE I KONTROLA

REZULTATA

'

DA

NE

Slika 2. Procesi planiranja i predvianja. Preuzeto iz [J.S. Armstrong, 2003]

3. METODI PREDVIANJA

Tokom razvoja istraivanja vezanih za razne discipline, formulisan je vei broj razliitih pristupa postupcima predvianja. Prema savremenom shvatanju, svi metodi se mogu klasifikovati u jedanaest grupa, od kojih su neki isto intuitivni (zasnovani na prosuivanju), neki isto statistiki a ostali predstavljaju kombinaciju intuitivnih i statistikih postupaka. Klasifikacija metoda predvianja je prikazana na sledeoj slici. Gornji red metoda (metodi su dati u pravougaonicima) pokazuje iste tipove, a ostali redovi odraavaju odreeni stepen integrisanosti intuitivnih i statistikih metoda. Intuitivni metodi se dele na one kojima se predvia sopstveno i one kojima se predvia ponaanje

drugih. Predvianje sopstvenog ponaanja se moe izvriti sa ili bez igranja uloge. Kod igranja uloge simulie se interakcija izmeu kljunih uesnika. Kada igranje uloge nije ukljueno, koristi se naziv metod namera, kada ljudi predviaju sopstveno ponaanje u razliitim situacijama. Na sledeem nivou se nalazi metod zdruene analize, pri emu se statistikim postupcima ispituje kako skup karakteristika neke situacije utie na namere. Ekspertska miljenja se u predvianju koriste u smislu znanja kojim eksperti raspolau o tome kako ljudi i organizacije postupaju u razliitim situacijama. Statistiki metodi se dele na univarijacione i multivarijacione. Intuitivni butstreping je tip ekspertskog sistema, gde se ekonometrijskim metodima stavljaju u meuzavisnost predvianja data od strane eksperata i vrednosti faktora koji su bili prisutni pri formulisanju predvianja. Univarijacionim metodima pripadaju ekstrapolacioni metodi, a predstavljaju statistike projekcije razvoja pojave u budunosti na osnovu karakteristika razvoja u prolosti (kada se raspolae vremenskim serijama) ili projekcije van uzorka osmatranja (kada se ocena vri na osnovu podataka uporednih preseka). Kada ekstrapolaciju treba vriti na osnovu suvie malog uzorka, mogu se koristiti analogne situacije, tj. moe se primeniti metod analogije, koji podrazumeva spajanje intuitivnih i statistikih metoda predvianja. Predvianje na osnovu pravila je tip ekspertskog sistema kod kojeg se integriu znanje o predmetu istraivanja sa znanjima o procedurama ekstrapolacije vremenskih serija. Ekspertni sistemi ine skup pravila koja eksperti koriste prilikom formulisanja svojih zakljuaka. Multivarijacioni modeli se dele na modele zasnovane na podacima i teorijski zasnovane modele. Modeli izvedeni iz karakteristika podataka, ili tzv. data-majning modeli se, bar do sada, nisu pokazali uspenim u postupcima predvianja. Teorijski zasnovani multivarijacioni modeli su ekonometrijski modeli, koji se formuliu na osnovu teorijskih ekonomskih pretpostavki o vezama meuzavisnosti izmeu ekonomskih kategorija, znanja o predmetu istraivanja i poznavanja rezultata ranijih istraivanja; smatra se da ekonometrijski modeli predstavljaju idealni nain integracije intuitivnih i statistikih metoda predvianja.

IZVOR ZNANJA

INTUITIVNI METODI STATISTICKI METODIv

PREDVIANJE

SOPSTVENOG

PONAANJA

PREDVIANJE

PONAANJADRUGIH

S IGRANJEM

ULOGE

BEZ IGRANJA

ULOGE

IGRANJE

ULOGENAMERE

EKSPERTSKA

MILJENJA

UNIVARIJACIONI MULTIVARIJACIONI

EKSTRAPOLACIONI

MODELI

TEORIJSKI

ZASNOVANIZASNOVANI

NA PODACIMA

MULTIVARIJACIONI

MODELI

ANALOGIJE

ZDRUENAANALIZA

INTUITIVNI

BUTSTREPING

PREDVIANJE NA

OSNOVU PRAVILA

EKSPERTNI

SISTEMI

EKONOMETRIJSKI

MODELI

Slika 3. Metodi predvianja. Preuzeto iz [J.S. Armstrong, 2003]

4. IGRANJE ULOGE Kod igranja uloge formira se grupa uesnika kojom upravlja administrator. Administrator dodeljuje lanovima grupe odreene uloge, i od njih trai odluke koje zatim koristi za formulisanje predvianja. Sutina ovog metoda je da stvori realistinu situaciju interakcije izmeu konfliktnih grupa. Veliki broj sprovedenih eksperimenata i praktinih primera pokazuje da u vie od polovine

broja situacija, igranje uloge daje tano predvianje. Igranje uloge se u praksi najee koristi u poslovanju, pravu i vojnim operacijama. Naveemo nekoliko realnih primera kod kojih je predvianje, doneto na osnovu korienja metoda igranja uloge, bilo ispravno: - Kako treba da odgovori preduzee na pretnje sindikata trajkom? - Kako e glavni kupci preduzea prihvatiti znaajne promene u dizajnu proizvoda, pri emu su ove promene rizine, a istovremeno i potencijalno visoko profitabilne? - ta treba da preduzmu autori kako bi obezbedili bolje uslove ugovora s izdavaem? - Koju strategiju treba da primeni advokatska firma za odbranu svog klijenta? - Jedan od poznatih primera primene metoda igranja uloge je priprema bombardovanja Severnog Vijetnama. Metod je ukazao na jedinu strategiju s povoljnim ishodom (bez bombardovanja), strategiju sa blagim uspehom (delimino bombardovanje) i na pogrenu strategiju (intenzivno bombardovanje). Uprkos upozorenjima, predsednik SAD i njegovi saradnici su odabrali ovu poslednju strategiju, i kako je primena metoda i predskazala, doiveli neuspeh.

4.1. OSNOVNI ELEMENTI METODA IGRANJA ULOGE Administrator grupe trai od uesnika da se postave u odreenu ulogu, da zamisle kako bi postupali u toj ulozi i da iskau svoje miljenje bilo samostalno bilo u interakciji s ostalim lanovima grupe. Smatra se da je igranje uloge efikasnije s manjim brojem u odnosu na veliki broj uesnika, kada postoji konfliktna situacija i kada se radi o situacijama sa znaajnim potencijalnim promenama. Situacija donoenja odluke treba da bude to realistinija, u smislu dodeljivanja uloga, uputstava uesnicima, opisu situacije i administriranja sesija. 1. Kod dodeljivanja uloga uesnicima, administrator treba da odabere lica koja su najslinija osobama koje treba da predstave. Veliina tima treba da odgovara stvarnoj situaciji, a praksa pokazuje da je za svaku grupu dovoljno odabrati po dva uesnika. 2. Administrator treba detaljno da opie uloge pojedinim uesnicima. Smatra se da je mnogo efikasnije ovo uiniti pre no to uesnici budu upoznati sa samom situacijom. Ako se postupi obratno, dobijaju se drugaiji rezultati. Uesnike treba zamoliti da se ponaaju u skladu sa svojom ulogom, ili onako kako misle da bi se ponaala osoba na toj funkciji donoenja odluka. Uesnici treba da se ponaaju realistino u datoj ulozi i pri tome da improviziraju. 3. Administrator daje uesnicima taan, sveobuhvatan i saet opis situacije. Preporuuje se podela uputstava u pisanom obliku na do jedne strane. Opis sadri informacije o svakom uesniku, njihovim ciljevima, istorijatu njihovih meuodnosa, tekuoj poziciji, oekivanjima o buduim odnosima, prirodi interakcije i o predmetu odluivanja. Postupak se moe obaviti u dve varijante: ili

e uesnicima data sloboda formulisanja svojih odluka, ili e se ponuditi skup moguih odluka izmeu kojih treba da izvre izbor. 4. Administrisanje postupka ima takoe svoja pravila. Pre svega, potrebno je stvoriti to realistiniju atmosferu, i to se tie prostora, pa ak i odee. Od uesnika se oekuje ne samo da razmiljaju o problemu, nego da svoja miljenja, odnosno odluke, iskau govorom ili u pisanom obliku. Uesnici unutar pojedinih grupa treba unapred da prodiskutuju kako e nastupiti pri susretu sa drugom grupom. Napokon, grupe se sueljavaju i iznose svoja miljenja neposrednim kontaktom ili preko raunara. 5. Kodiranje rezultata znai izvoenje predvianja iz odluka donetih u postupcima igranja uloge. Igranje uloge se, obino, ponavlja vie puta i svaki put, svaki pojedinani uesnik treba da zapie svoju odluku. Nakon zavetka postupka potrebno je vie nezavisnih ocenjivaa koji e kodirati rezultate, odnosno izvesti zakljuke. 6. U cilju obezbeenjea vee pouzdanosti postupka, potrebno je raspolagati s veim brojem predvianja, dakle veim brojem sesija. Broj predvianja odgovara broju grupa u jednoj sesiji, zato je potrebno organizovati vie sesija, pri tome se mogu varirati i uslovi igranja uloge. U literaturi se preporuuje organizovanje bar deset sesija, sa dva puta po pet sesija s datom varijantom opisa uslova.