POJAM MUZEOLOGIJEDr Zbynek Stransky

UVOD

Svaki početak je težak.

Kada je naša katedra muzeologije na Univerzitetu u Brnu počela sa radom, mogli smo joj u kolevku položiti samo dve stvari: uverenje da je delovanje ove specijale naučno-pedagoške institucije objektivni odraz aktuelne potrebe, koliko čehoslovačkog, toliko i internacionalnog muzejskog delovanja, i odlučnost da se borimo za rešavanje jedne problematike, čiji su obim i dubina potonuli u iskustvima muzealne svakodnevne prakse uslovljene intuitivnom predstavom.

To je naravno bio veoma siromašan temelj, da se na ovoj katedri započne naučno-pedagoška delatnost u okviru visokoškolskih studija. Opšti zahtev ovih studija nismo nikako mogli da nadoknadimo nekim praktikovanjem u muzejskim tehnikama ili zamenjivanjem stvarne tematike specijalnim predavanjima iz srodnih nauka. Bilo je potrebno naći specifičnu spoznaju sadržaja ovih studija i time otkrivati odgovarajuće pedagoške forme i metode. Odakle da uzmemo podloge za temitiku ove katedre? Odakle da crpimo iskustva za ovaj pedagoški postupak? Skrenuli smo svoju pažnju na muzeološku i muzeografsku literaturu. Nije bilo lako. Pokušaji za bibliografiju takve produkcije istina starijeg su datuma, a stvarni sistematski rad potiče iz tek minulih godina. Uprkos tome, uspelo nam je da, što u origialu, ili u filmskim kopijama od najmanjih do najvažnijih radova muzeologije, sakupimo i u temeljnim potezima istražimo karater i formu te literature. Studij tih publikacija bio je veoma poučan. Stekli smo vredna saznanja. S druge strane, ta studij nam je otkrio i celokupni značaj i nivo muzeološke produkcije. Bilo nam je potvrđeno da je orijentacija ove literature prilično jednostrana. Ona ne razotkriva celokupnu moguću problematiku muzejskog rada. Ona većinom spoznaje samo istorijske i tehničko-organizatorske strane, i u velikom procentu se sastoji samo u opisivanju realizovanih akcija. Nedovoljan metodološki nivo ovih radova ozbiljno je ugrozio mogućnost primene i sistematizovanje saznanja u teorijskom smeru. I još jedan momenat. Svi ovi radovi su izraz nekog individualno motivisanog shvatanja muzejskog rada. U vezi sa tim, postali smo svesni da svaki stav kritike pojedinih shvatanja prezentiranih u toj literaturi promaši svoj cilj, ako već nismo raščistili upravo sa ukupnim

pojmom muzejskog rada, ili tačnije rečeno, sa pojmom muzejske teorije, odnosno muzeologije,.

Sa stanovišta pedagoške pripreme koristili smo se, u tom pogledu, nekim iskustvima iz kraćih muzejskih seminara. U mnogim slučajevima ove studije se nalaze na nivou prostih praktičnih vežbi i stoga im nedostaje svaki teorijski temelj. U tome se upravo ogleda ukupno stanje našeg muzejskog rada. To je istovremeno i u vezi sa daljom veoma važnom stranom naše muzejske problematike, o kojoj ćemo još podrobno govoriti, naime o diferenciranju muzeologije od muzeografije. U ovoj situaciji bilo je moguće samo jedno rešenje, i to da se stvarno počne od početka.

U početku smo bili svesni da za rešenje svakog zadatka nije dovoljna samo definicija cilja i karaktera zadatka, već i razjašnjenje svakog pojedinačnog postupka, naime izbor metoda. Istovremeno nam je bilo jasno da ovaj metodološki temelj mora da se zasniva na opštem naučnom nivou metodologije savremene nauke i trenda sadašnjeg razvoja iste, ukoliko želimo da sprečimo da naš rad već unapred postane nepotreban.

U našem nastojanju da dođemo do cilja u ovom postupku bilo je održavanje prvog muzeološkog simpozijuma 1965. godine, na kome je glavni zadatak bio da raspravljamo o pitanju poimanja muzeologije i njenog programa podučavanja.

Realizacija ove akcije omogućila nam je najzad, pomoću referata i koreferata, kao i istovremenim diskusijama, potrebnu konfrontaciju, kao i, objavljivanjem tog materijala, potrebnu platformu za sve dalje istraživačko-naučne i naučno-pedagoške radove u tom smeru. Aktuelizovanje pitanja o poimanju muzeologije kao i njenog formiranja podstaklo je dalju stvaralačku aktivnost koliko u redovima naših toliko i inostranih saradnika muzeja. Naravno, da u tome nije zaostala ni naša katedra. Mi smo podredili usklađivanje svog shvatanja muzeologije i njene moguće spoljne relacije.

To nas je dovelo na studiju nekih srodnih naučnih grana. Mnoge podsticaje dale su nam one discipline koje imaju interdisciplinarno značenje. Nikako se međutim nije preuzelo ništa šablonski. Tačno smo izvagali mogućnost aplikacije i našu pažnju naročito usmerili na korišćenje svih metoda tih disciplina. Tako usmeren rad omogućio nam je učvršćenje našeg temeljnog shvatanja muzeologije i, pre svega, razradu ukupnog sistema spoznaje opšte muzeologije. Naslanjanjući se na to, poklonili smo pažnju odnosu takozvane

opšte i specijalne muzeoloigje i to zbog toga što je koncepcija specijalne muzeologije izrazito češki trend muzeologije.

Već naglašena aktivnost ostvarila se u neposrednom povezivanju sa pedagoškim delovanjem. Realizacija proširujućih, takozvanih, postgradualnih studija, bila je moguća samo u tom pogledu što nam je uspelo da stvorimo potrebni sistem spoznaje, koja je postala jezgro našeg naučnog predavanja. Korišćenje rezultata istraživačko-naučnih radova u pedagoškoj praksi postalo je i veoma važno sredstvo spoznaje. Slušaoci poslediplomskih studija su visokoškolski-kvalifikovani saradnici muzeja, koji dovoljno vladaju pretpostavkom da mogu kritički da prosuđuju o sadržaju predavanja. To se u potpunosti izrazilo stavovima zaključnih radova tih studija, koji se većinom bave delimičnim rešenjem naše koncepcije muzeologije.

U situaciji u kojoj pokušavamo da oformimo sistem spoznaje muzeologije, razumljivo je da je svaki, bio to samo i delimični rad, dragocen doprinos i dobrodošao podsticaj. U tom smislu ukupna delatnost katedre doprinosi daljem produbljivanju i razvoju muzeologije.

Dozvolite sada da, u skladu sa osnovnom koncepcijom ovog seminara, u ovom prvom predavanju pokušam da dam što potpunije razlaganje našeg poimanja muzeologije do kog sam došao na bazi njenog dosadašnjeg razvitka, i želim pritom da istovremeno nešto kažem o njenom metodološkom i sistematskom karakteru.

"Da je neko pre trideset, pa i dvadeset godina, govorio o muzeologiji kao stručnoj nauci, ili pisao, sreo bi se kod mnogih sa sažaljivim, ironičnim smeškom. Sada je naravno drugačije."

To je napisao anonimni autor, po svoj prilici J. Graesse u članku "Muzeologija kao stručna nauka" 1883. godine u šestom godištu Zeischrift Für Muzeologije und Atiquietetenkunde - Časopisa za muzeologiju i ankivarijat. To je sada skoro 100 godina. Pa ipak, iskreno rečeno: pojam muzeologije izaziva još i danas pre smešak nego priznanje i objektivno poimanje. Da li se uopšte nešto izmenilo na situaciji iz sredine prošlog veka? Da li je muzeologija do tog vremena tako napredovala, kako se to nadao izdavač tog muzeološkog časopisa?

Možda će neko primetiti: Nije li to stremljenje ka nekom formiranju i priznanju muzologije samo izraz subjektivnog zanimanja i tendencija za

potrebom prava da se opstane? Da li ima to još neku širu bazu, da li tu postoje neki društveni razlozi za razvitak ove aktivnosti? Nije li to, na kraju, samo grčevita i daljim razvojem odumiruća stvarnost mišljenja u drugoj polovini devetnaestog i u prvoj polovini ovog veka?

Ima li ovaj rad uopšte dublji smisao?

Zamislimo se ovde. - Kao odgovor na to pitanje su neke, makar i u širim merilima, manje poznate činjenice: u godini 1965. izašao je kod Adama Berga u Münchenu rad belgijskog lekara Samuela pl. Quiccheberga, Inscriptione vel tituli Theatri amplisisimi….

Radi se zapravo o najranijem muzeolgrafskom radu uopšte. Doneto je teorijsko razjašnjenje programa za stvaranje zbirnih kompleksa po tipu renesansnih camera. Rad odgovara načinu mišljenja tadašnjeg vremena. Kao vanredno važnom smatramo činjenicu da se nalazio na nivou tadašnje filosofije i nauke. To nije samo izraz individualnog interesa nekog feudalnog gospodara, već neke šire društvene potrebe.

Ova pojava nije usamljena. Možemo da pratimo neko konceptualno nastojanje, a u tom teorijsko-konceptualnom nastojanju i izvesni kontinuitet. Kao najmarkantniji primer može da posluži delo C. F. Neickeliusa: Muzeografija, ili uputstvo za ispravno poimanje i korisno tumačenje museorum ili camera retkosti, a koje je izašlo u Leipzigu i Bratislavi 1727. godine. Za razliku od Quiccheberga, ovaj rad je svakako većeg obima, u njemu se pazi na opštu teorijsku stranu predmeta, i to na teorijsko-saznajni smer. U potpunosti iskorištava i istorijski stav i prikazuje savremenu iscrpivu deskripciju smisla sabiranja i njegovog nivoa. Time u celini potvrđuje refleks one pojave koja je izraz neke specifične ljudske aktivnosti i njenog programa, njenih metoda, i ima svoj cilj.

Vezu ove aktivnosti s opštim razvojem naučnog načina mišljenja potvrđuje delo istog karaktera, koje je stvorio Carl Linne. Pri tome mislim na njegov Instructio musei rerum naturalium koji je izašao u Upsali godine 1753. Tu dolazi do midifikacije aktuelne sakupljačke tendencije u smislu naučnog, sistematskog cilja. Linne je, kao jedan od prvih, svesno povezao aspekt prirodnih nauka sa aspektom muzeografije.

Uvažavanje značaja muzealne sabirne aktivnosti za stvarni razvitak nauke nije međutim tek izraz savremene eksplikacije, kako to potvrđuje publikacija Gustava Klemma Zur Geschichte der Sammlungen für Wissenschaft und

Kunst in Deutschland (Doprinos povesti zbirki za nauku i umetnost u Nemačkoj), koja je izašla 1837. u Zerbstu, a predstavlja primer istorijsko-teorijskog stava kakav je zauzet prema muzealnoj tematici.

Na strani 230 čitamo: "Veliki napredak, koji je od početka osamnaestog veka oživotvoren u svim naukama, naročito u fizičkim i prirodnonaučnim, usavršavanjem naučnih metoda, donelo je uvide i nastojanja, kojima dotadašnji način sakupljanja nije mogao da posluži. Osim toga, došlo se do uverenja da JEDAN ne može da obuhvati sve, niti treba da obuhvati sve nauke, jer su rezultati istih u mnogobrojnim publikacijama, među kojima je veliki deo određen za širu publiku i obelodanjen.

I tako su sobe sa kuriozitetima, u kojima se nastojalo da se izlažu samo retkosti i, po mogućnosti, i same nemogućnosti, morale prestati da deluju i iz svega toga se razvo naučno izrađen sistemaski aparat."

Ovaj razvoj nije stradao. U drugoj polovini XIX veka i početkom ovog stoleća, ovaj se razvoj još intenzivnije nastavio. Godine 1860. izašao je u Parizu kompendijum od Louis Viardot Les Musees d'Europe u nekoliko tomova, a koji je obuhvatio razvitak muzejskog rada u najnaprednijim državama Evrope. Tu međutim nailazimo već na prve pokušaje utemeljenja muzeološkog časopisa. To je već spomenuti Časopis za muzeologiju i antikvarijat, koji je izašao u godini 1878., ali kasnije prestao da izlazi.

Godine 1900. počeo je da izlazi časopis The Museums Journal, a pet godina kasnije, izašao je i prvi broj nemačkog časopisa Museumskunde.

Po mojoj oceni, ovi časopisi su odigrali znatnu ulogu u razvijanju muzealno-teorijskih nastojanja i znatno su doprineli internacionalnoj saradnji na tom sektoru. Nije, stoga, nikakvo čudo što je posle Prvog svetskog rata nastala prva međunarodna muzejska organizacija OFFICE INTERNATIONAL DES MUSÉES, koja je kao zadatak postavila negovanje razvitka i širenje spoznaje muzealnog rada, kao i podsticanje razmene iskustava. Istoj svrsi trebalo je da služi međunarodna edicija Museion, koja je počela da izlazi 1926. Koncepcionalno-teorijska nastojanja međunarodne muzejske organizacije postigla su svoj vrhunac pre Drugog svetskog rata na konferenciji koja se 1934. godine održala u Madridu. Kao rezultat toga izašlo je 1937. godine u Parizu kolektivno delo Muzeografija u dva toma, koje daje najobuhvatniji dokaz o savremenim nazorima i opštem teorijskom

niovu na području muzejskog delovanja. A kako izgleda momentalna situacija?

Rad međunarodne muzejske organizacije iz predratnog vremena nastavio je INTERNATIONAL COUNCIL OF MUSEUMS pri UNESCO-u. Iz te se inicijative ne samo rodio ICOM News, već i reprezentativni periodikum Museum i monografije u seriji Muzeji i spomenici.

Muzealno-teorijska aktivnost intenzivirala se i pomoću, do sada već u prilično velikom broju izišlih, nacionalnih muzejskih časopisa. O tome nam svedoči pregled, koji je obelodanio 1963. godine Y. Oddon u ICOM News-u.

O opsegu muzeološko-muzeografske produkcije moguće nam je da stvorimo zaokruženu pretpostavku na temelju publikacija, koje su izašle u poslednje vreme. Pri tome naročito mislim na Bibliography of Museums and Museum Work 1900-1961, koju je pripremio F. pl. Morhegyi i koja je izašla 1961. u Milwaukee (USA), dalje na rad J. Špeta Bibliographia museologija 1818-1967, koja obuhvata u izboru čehoslovačku produkciju, i konačno na, takozvanu, Izabranu bibliografiju inostrane muzeološke literature, koju izdaje muzeološki kabinet pri Slovačkom narodnom muzeju u Bratislavi sa analognim kabinetom u Pragu, već od 1962. godine.

Neobično važan faktor u trenutnom stanju je i osnivanje specijalnih muzeoloških radnih mesta, čiji se zadatak sastoji u teorijskom i teorijsko-metodološkom stavu sprema muzealnoj problematici i dokumentaciji. Ovde možemo da spomenemo pre svega dokumentacioni centar u ICOM-u sa sedištem u Parizu, "Naučno-issledovatelskij institut muzejevedenija i ochrany pamjatnikov istorii i kultury" u Moskvi, stručni centar za muzeje u Berlinu i muzejski dokumentacioni centar u Zagrebu. U taj niz treba staviti i muzejske kabinete, koji deluju u našim narodnim muzejima u Pragu, Brnu i Bratislavi. Iz njihove delatnosti proizlaze mnogobrojni muzeološki radovi monografskog karaktera, koji doprinose širenju i produbljivanju muzeološke produkcije u znatnom obimu.

Za proširenje muzeologije, a naročito za širenje muzeoloških spoznaja kao i njihove primene u muzejskoj praksi prvoklasno značenje imaju i katedre, koje su nastale u nizu zemalja u velikom broju na različitim nivoima. Aktuelizovanje ovog trenda markantno se ispoljilo na generalnoj konferenciji održanoj 1965. godine u New Yorku, a koja se naročito usmerila na pitanje odgoja muzejskih saradnika. Tom prilikom je

Metropolitan Museum of Art izdao pregled svih naučnih centara celog sveta pod naslovom Teaching of Museology. Tu nailazimo na potvrdu o tome u kom se obimu, i prema kojoj orijentaciji, trenutno realizuje odgoj muzejskih saradnika, i koliko neposredno je s ovim pitanjem povezano stanje i razvoj muzeologije, kao teorijski zbir delovanja u muzejima.

Smatram da ovo usmeravanje samo na pojedine tačke razvoja i stanja muzealno-terijskog nastojanja daje dovoljan odgovor na postavljeno pitanje o svrsi tog nastojanja.

Pri tome sam se dotakao činjenica koje nedsvosmisleno dokazuju da teorijski stav delovanja u muzejima ima svoju istorijsku prošlost i da isti nije samo stvar trenutnog stanja ili izraza individualno motivisanog zaimanja, već da je neposredno povezan sa ukupnim razvitkom muzejske delatnosti, a istovremeno je izraz sopstvenog ja i specifičnog izraza čovekove stvaralačke delatnosti. Nije to nikako delatnost koja bi mogla da se prenese, ili da bude zastupana bilo kojom drugom delatnošću. Njena istorija je dokaz postojanja neke specifičnosti u postavci konačne namere. Bez toga se ova delatnost nikako ne bi mogla održati i ne bi se mogla razvijati. To pobuđuje utisak kao da bi opisana činjenica mogla u potpunosti da potvrdi značenje. Dalje se dobija utisak da su stav i funkcija muzejske teorije, odnosno muzeologije, danas već u celosti dokazani i da se njeno značenje u savremenim teorijskim, odnosno naučnim, nastojanjima priznaje.

Međutim, nije tako.

U američkom muzeološkom časopisu Curator W. E. Washburn je 1967. godine objavio članak pod zvučnim naslovom "Grand Matherology and Museology" ("Bakologija i muzeologija"). Autor je ovde namerno upotrebo izraz predsednika Lowella (Harvard) koji je u vezi sa pojmom muzikologije rekao: "Glupost - takva reč ne postoji. Tačno tako mogli bi govoriti o bakologiji." U konfrontaciji sa ovom mogućom apsurdnošću on uvažava sve momente koji bi mogli da budu odlučujući za specijalnost i autonomnost muzealne delatnosti i aktivnosti, odnosno da odluče o muzejskoj profesiji. Ali, odmah na početku, on postavlja pitanje da li uopšte možemo samo istraživanje tehničkog delovanja smatrati granom nauke. U nekoj vezi on vidi u tome analogiju sa situacijom i knjižarstvu. To ga dovodi i do pretpostavke da bi muzejski saradnik trebalo da bude odgojen u istom pravcu kao knjižničar, što znači, da bi on mogao sa trodimenzionalnim blagom zbirke tako da disponira, kao što knjižničar čini sa knjigama. Na

kraju, međutim, sam upozorava na činjenicu da vlada apsolutno pomanjkanje radova o tome da li muzeji imaju pravo na samostalnu profesiju, određenu za one radove koji su potrebni za muzejsku delatnost.

Nazori ovog autora nisu usamljeni. Vidljivo je svakako da autor sam ima pozitivan stav prema ukupnoj problematici i da se radi toga trudi da pronađe izlaz, ili, bar, da izazove pažnju. Za nas je to dokaz da stvar muzeologije nije potpuno jasna, već da, naprotiv, figurira kao vrlo ozbiljan problem u savremenoj muzejskoj delatnosti. To utoliko ozbiljnije, jer je, kako sam to već naveo, širenje muzeologije usko povezano sa širenjem muzejske delatnosti.

Pokušaću da ovde ukratko naznačim srž ove problematike. Po mom mišljenju, to potvrđuje između ostalih i pomenuti članak Washburn-a; ključno pitanje za rešenje ovog problema je poimanje odnosa teorije i prakse.

Posmatramo li sa tog stanovišta publikovane nazore muzejskih saradnika, sukobljavamo se sa tri različita stanovišta.

1. Prvi nazor za polaznu tačku uzima iskustva. A ta iskustva su u celini praktične naravi. U muzejskim radovima s tog stanovišta ne radi se ni o čemu drugom do o praktičnoj delatnosti tehničkih postupaka. Ako želimo da osnujemo zbirne fondove, onda je to isto kao skladištenje robe u skladištu; ako izlažem zbirni fond, u tome nema velike razlike u aranžiranju izloga trgovinske kuće; a ako želim da nabavim novi materijal za zbirku, onda tu ne treba većeg znanja od znanja trgovca starinama. A ovu tehniku mogu da usvojim tekućim iskustvima. Ovde se ne radi o nekim posebnim postupcima, koji bi iziskivali adekvatno znanje. Ako se radi o nečem novom, o nečem što se nije iskušalo, onda po svoj prilici svaki muzejski saradnik ima toliko zdravog ljudskog razuma, da može sasvim samostalno da reši svaki takav problem, bez teorije i ikakvog specijalnog obrazovanja.

2. Drugi nazor već je nešto komplikovaniji. On proizilazi iz saznanja, da stručno težište pri radovima u muzejima leži u naučnim disciolinama, koje ovde imaju svoj izvor materijala. Zastupnici ovog nazora smatraju da teorijsko obrazovanje stručnog saradnika pokriva stvarnu struku njegove specijalizacije. Ova kvalifikacija mu je dovoljna za orijentaciju u njegovim radovima u muzeju, ukoliko je svestan neke modifikacije struke u odnosu na muzealne funkcije. Ovu modifikaciju

shvataju neki autori – kao, na primer, kod nas prof. Neystupny – kao specijalnu muzeologiju, što znači zapravo primenu odgovarajuće discipline u muzeju.

3. Za ovu grupu je važno da se suprotstavlja praktičnosti i da propagira stvaranje muzeološko-teorijskog sistema.

4. Konačno, treća grupa polazi iz saznanja da kvalifikacija u jednoj, po muzeju angažovanoj grani nauke, ne garantuje savladavanje stvarne muzejske prakse. Izrazimo li se drugačije znači da muzejski rad pokazuje neka specifična obeležja, koja iziskuju samostalno, kako teorijsko, tako i praktično zauzimanje stava. Neki zastupnici tog stava ne uzimaju pri tome u obzir dalje konsekvence ovog stanovišta. Međutim ja u tome vidim dovoljan razlog da se da prednost muzealnoj profesiji i potrebi posebnog muzealnog obrazovanja. Sva tri ovde napomenuta stanovišta imaju jednu zajedničku karakteristiku: oni se dotiču stvarne supstance muzejskog rada. Jedan određen stav ne može se zauzeti, prema tome, samo površno, ili na temelju površnih utisaka ili želja. Naravno da se ne može u nedogled kružiti oko problema i čekati dok neko drugi nađe rešenje. Svaka ljudska delatnost bez tačno određenog cilja, bez znanja njenog specifičnog mesta i udela u društvu, nema nikakvo opravdanje i nema ni nade da će preživeti.

Kakav bi stav mi trebalo da zauzmemo u odnosu na ove tri grupe nazora?

Spomenuću ovde reči našeg filizofa Karla Kosika: "Neko privilegovanje" teorijskih sfera od svih ostalih, demonstrira se činjenicom da se o svemu može stvorit teorija i da sve može da se podvrgne eksplicitnom analitičkom istraživanju: uz umetnost postoji i teorija umetnosti, uz sport još i sportska teorija, uz praksu i teorija prakse. O kom se privilegovanju radi? Da li je istina umetnosti u teoriji o umetnosti i istina prakse u teoriji prakse? Na tim pretpostavkama se temelji karikiranje i formalističko birokratsko shvatanje teorije. Teorija nije ni istina ni stepen delatnosti ove ili one bezteorijske vrste u prisvajanju činjenice, već ona predstavlja njeno eksplicirano reprodukovano razumevanje koje na odgovarajući način deluje retrogradno".

A zašto upravo ova teorijska sfera zauzima takav neobični stav? U čemu se nalazi njen doprinos? Vratimo se po jedan primer u vreme drugog svetskog rata. Tada su se u Velikoj Britaniji, i posle u Sjedinjenim Američkim Državama, kod pojedinih vrsta oružja, stvarale grupe za takozvano operativno istraživanje. One su bile sastavljene od naučnih radnika raznih

struka, a njihov zadatak se sastojao u svestranoj naučnoj analizi onih metoda, koje su se upotrebljavale u najrazličitijim vojnim operacijama. Oni su na primer rešavali optimalnu veličinu sastava grupe bombardara, optimalnu dubinu ronjenja bombe, koja je bila spuštena na podmornicu, optimalni broj brodova u konvoju, i tome slično.

Kakvo se značenje tome pridavalo? Kao što izjavljuje J. D. Bernal, koji je za širenje ovih istraživanja stekao velike zasluge: njihovo iskorištavanje bilo je od velikog značaja kao važan faktor u premoći oružanih snaga Velike Britanije i Sjedinjenih Američkih Država nad vojskom nacističke Nemačke. Nemci su postavili ova pitanja samo intuitivno, a nisu bili svesni shvatanja biti teorije ovih opažanja, koja su odigrala tako značajno delovanje za postizanje optimalnih situacija u ratu.

Operativno istraživanje, a tome kasnije pridodata nauka programiranja prodrli su posle rata u privredne sfere i postali važan faktor kasnijeg društvenog razvitka.

Trenutno smo upravo svedoci toga kako teoretske zamisli u sve većoj širini i dubini prodiru u prirodne i društvene sfere i kako, naprotiv, prodiru u područja, koja su do nedavno još bila domen stečene prakse. Dominantan položaj nauke je trenutno jedan dalekosežan uslov daljeg razvitka. Društvo sebi u ovoj situaciji ne može dozvoliti da njegovim daljnjim postupcima upravlja samo intuicija i iskustvo, jer svako odstupanje od optimalnog puta bi moglo neposredno da ugrozi postojanje društva.

Trenutna eksplozija nauke nije, prema tome, moda kratkog trajanja, već izraz faktora novog razvitka. Novo, neobično utvrđivanje nauke povlači istovremeno i znatne promene u samoj strukturi ljudske misli. Svedoci smo odvajanja i specijalizacije čitavog niza novih naučnih disciplina. Izuzetno značenje imaju međustručne veze i tendencije integrisanja nekih disciplina, kao npr. kibernetike, matematike i logike. Ovaj dalekosežni unutrašnji proces u razvitku nauke navodi u novije vreme i eksperimentima na stvaranje samostalne nauke iznad nauke, kako je to dokazalo nekoliko nedavno održanih međunarodnih kongresa.

Postulat teorije muzejskig rada nije, prema tome, nikakva nerealna ili neadakvatna činjenica. Naprotiv. Trenutno stanje u razvoju društa upravo traži ovaj smer kao stav. Nije nikako zamislivo da bi se u budućnosti sa uspehom moglo razvijati neko delovanje, koje ne bi bilo na savremenoj

metodološkoj visini mišljenja i praktičnog delovanja. A upravo o ovoj teoriji i njenom nivou se danas ovde danas radi. To, međutim, iziskuje da se pojmu muzejske teorije, odnosno pojmu muzeologije posveti veća pažnja.

- UVOD - PROBLEMATIKA POJMA MUZEOLOGIJE - SISTEMATIKA MUZEOLOGIJE - ZAKLJUČCI -

PROBLEMATIKA POJMA MUZEOLOGIJE

Pokušajmo, najpre, da pojam muzeologije shvatimo tako kako se on ogleda u dosadašnjoj muzeološkoj literaturi. Pre svega možemo biti sigurni, da se pojmu muzeologije do sada posvetila mala pažnja.

Samo pojedinačno nailazimo na pokušaje karakterizacije, a u nekim slučajevima i definicije muzeologije. Ovde ćemo navesti neke od najvažnijih.

Iz rasprave na pomenutoj konferenciji u Madridu proizišao je pojam muzejskog rada, koji je konstatovao sledeće:

"Njegov glavni zadatak je da odredi temeljne uslove, metode i najbolje pokušani način stručnog smeštanja, održavanja, obrade i ocenjivanja muzejskih predmeta."

U sovjetskom muzeološkom kompendijumu, koji je izašao 1955. godine, navodi se, da "teorija i praksa sovjetskog muzejskog rada čine predmet posebne naučne discipline - sovjetske muzejske nauke". Sovjetska muzeologija se bavi opštim principima muzejskog rada uvažavajući specifičnost pojedinih vrsta muzeja.

Na regionalnom seminaru UNESCO-a, održanom 1958. godine u Rio de Janeiru, učesnici su došli do sledeće karakteristike i diferenciranja muzeologije i muzeografije: "Muzeologija je nauka kojoj je svrha studija zadataka i delovanja muzeja. Muzeografija je tehnika okupljanja s pozivom na muzeologiju".

Naprotiv, italijanski autor Robert Aloi u svom spisu o muzejskoj arhitekturi, izašlom u Milanu 1962. godine, iznosi sledeće: "... ova mlada, danas u muzeologiji otelotvorena nauka, koja nam se čini kao sinteza kritičkih interpretacija, tehnoloških zahteva, intuicija, naučne dokumentacije, arhitekture i odnosa sa javnošću još nije došla na svet".

Nastojanja za što preciznijom formulacijom izrazila je definicija koja je bila obrađena po autorima u diskusiji o muzeologiji, a koja je izašla 1964. godine kao prilog časopisu Neue Museumskunde. Sa stanovišta ovih autora muzejska nauka je samostalna nauka u sistemu pojedinačnih nauka. Ona ima specifičan predmet istraživanja, koji je egzaktno razlikuje od drugih nauka.

Na simpozijumu koji je organizovala naša katedra 1965. godine Z. Bruna izrazio je veoma interesantan pokušaj definicije. On je rekao: "Muzeologiju smatram naučnim stručnim područjem sa sopstvenim predmetom, po čemu se temeljno razlikuje od ostalih naučnih stručnih područja. Prednost muzeologije je - po mom mišljenju - u najširem dometu problematike stvarnih, pokretnih predmeta kao originalnog dela jedne objektivne realnosti, koji su posle gubitka izvorne funkcije, usled promene ambijenta, stekli nove muzealne funkcije. Prema tome, ova problematika se tiče sledećeg: a) pronalaženja takvih predmeta, b) čuvanja istih toliko dugo dok ovu funkciju ispunjavaju, i c) njihovo opšte društveno korišćenje".

Naš praistoričar i muzeolog J. Neustypnu u svom poslednjem naučnom radu, koji je objavio 1968. godine, došao je do zaključka da je u muzejima "muzeologija teorija, a metodologija - muzejski rad" i to kako socijalna tako i opšta muzeologija.

Navedena poimanja muzeologije sigurno su teško shvatljiva. Razlog je pre svega u tome, što ona ne polaze uvek od odgovarajuće metodološke baze, te su stoga u većini pre izrazi nedovoljno dokumentovanih gledišta autora, nego rezultanta svesnih i sistematskih pokušaja rešenja ovog pitanja. To vidno otežava svako kritično zauzimanje stava o takvim shvatanjima muzeologije.

Za naše zaključke dovoljno je, međutim, ako nastojimo da skupimo nekoliko glavnih karakteristika.

Uvideli smo da veliki deo naših poimanja muzeologiju posmatra kao nauku. Odstupajuće gledište zastupa samo Neustupny. Prema tome, ova nauka bi trebalo da se bavi muzejskom delatnošću. U tu delatnost ubrajaju se, takođe, i tehnički postupci. Razlikovanje između teorije i tehnike obuhvata samo ono gledište, koje operiše pojmom muzeologije i muzeografije.

Tada se problematika ovog odnosa iskazuje potpuno u smislu gledišta Neustupnya.

Moglo bi se reći: u savremenoj literaturi muzeologija je posmatra kao nauka muzeja i njihovih funkcija, a što bi se moglo uzeti i sa terminološke strane.

Nama, međutim, nije stalo do površnog poimanja muzeologije. Nas interesuje da li je ovo određivane shvatanja ispravno. Ali to ne možemo utvrditi jednostavnom analizom navedenih osobina.

U muzeološkoj literaturi shvatanje muzeologije se ogleda još i u drugom obliku. U nekim zemljama susrećemo se sa literaturom, koja manje-više skriveno ili otvoreno nastoji da muzeologiju svesno usmeri nekom cilju. Prva zemlja, koju treba ovde pomenuti jeste Sovjetski Savez. Već godine 1945. je G. N. Serrebrennikov zahtevao sledeće:

"U muzejima sakupljena bogata praktična iskustva opravdavaju zahtev da se muzejski rad stvori kao nauka, sa egzaktnom naučnom terminologijom, klasifikacijom i tipologijom muzejskih kategorija, sa specifičnim metodama istraživanja i utvrđivanja određenih zakonitosti u tom području. Potrebno je postaviti sledeći konkretni zadatak: sastav jednog udžbenika, ili priručnika o radu muzeja (muzeologija) kao prvog pokušaja naučne formulacije muzeologije."

Sovjetski muzeolozi izvršili su ovaj zadatak godine 1955. i izdali knjigu Osnovy sovetskogo muzejevedenija. Nas interesuje upravo shvatanje njihove sovjetske muzeologije.

Znamo već iz pomenute definicije da muzeologiju smatraju naukom, čiji je predmet muzealna delatnost. Po njihovom shvatanju, srž delatnosti u muzeju čine izvorno muzealni predmeti (podlinye muzejnye predmety) koji zajedno čine muzejski fond. Muzej, prema tome, realizuje delatnost sakupljanja, u svrhu koncentracije ovih predmeta, jer bez zbirki nema muzeja. Pri tome, stvaranje ovih zbirki bi trebalo da se koncentriše kako sledi:

a) za stvaranje ekspozita na temelju izvornih vrela, b) za zaštitu zbirnih fondova, i c) za njihovu naučnu preradu. Sovjetski muzeolozi pri tom naglašavaju da ispravna ocena naučne, umetničke ili istorijske vrednosti pojedinih ili grupe muzealnih predmeta, može uslediti samo na tamelju naučnog istraživanja.

S metodološke strane, međutim, ova aktivnost je uslovljena od strane nadležnih naučnih disciplina angažovanih u muzeju. Ako npe. muzej

pokazuje istorijski profil, uslediće delatnost sakupljanja samo prema potrebama istorije.

Gde je, međutim, u ovom slučaju nestao muzeološki momenat? Sabiranje izvornog materijala je sastavni deo heuristike svake nučne discipline. Zašto sovjetska muzeologija stavlja upravo sabirnu delatnost kao temeljni deo teorijskog sistema opšte muzeologije?

Isti autori konstatuju da se upravo ovde stvara metodološka baza nadležnih disciplina. Gde, onda, ostaje stvarni predmet muzeološkog saznanja, gde ostaju specifične metode i koji se sistem shvatanja ovom metodom eliminiše?

Na sva ta pitanja u sovjetskoj muzeološkoj litraturi nisam, za sada, našao odgovor. Sigurno je to u vezi s tim što, uprkos zaista opsežnoj muzeološkoj produkciji, do sada nije poklanjana pažnja naučnoj analizi, stvarnoj suštini muzeologije. Svako se samo ograničava na konstataciju da je muzeologija nauka i u tom smislu se dalje, međutim, ništa ne radi - što je razlog da sovjetska muzeologija do sada nije sistematizovana, niti je priznata.

Druga zemlja, u kojoj su se pokazala nastojanja da se muzeologija naučno utemelji jeste Nemačka Demokratska Republika. Grupa nemačkih muzeologa pokušala je sa izradom tzv. teza o muzejskoj nauci koje su bile obelodanjene u časopisu Neue Museumskunde 1964. godine. Iste su bile predmet šire diskusije, koja na žalost kasnije nije bila objavljena.

Po shvatanju autora ovih teza, muzeologija spada u područje naučne dokumentacije uz koju rade i arhivi i biblioteke. Citirana definicija govori o specifičnosti predmeta ove discipline. Pobliže upoznavanje sa sadržajem ove koncepcije dokazalo je, međutim, da su autori u ovaj pojam uključili i svu muzejsku delatnost. Predmet istraživanja u muzeologiji neka najpre bude sabiranje muzealnih predmeta, njihova konzervacija i restauracija i istraživanje posetilaca i korišćenje vrednosti muzealnih dokumenata u ekspozicijama.

Autori tvrde: ako se radi o određivanju sakupljačke aktivnosti, izbor muzealnih dokumenata je, u prvom redu, zavisan je od analitičkog istraživanja područja sakupljanja, a, u drugom redu, od istraživanja vrednosti dokumentacije originalnih predmeta. Iz priloženog terminološkog rečnika - što je, bez sumnje, znatan doprinos tom radu - saznajemo da vrednost dokumentacije potiče iz sposobnosti kazivanja muzealnih priloga u odnosu

na pojedina zbivanja iz kojih potiču. Međutim, nama i ovde manjka razlikovanje ovog muzeološkog stava odgovarajućih naučnih disciplina

U oštroj suprotnosti sa opštim temeljnim načelima naučne metodologije i sistematizacije, ovde se nalaze formulacije o razgraničenju specifičnosti muzeoloških metoda i metodoloških sistema saznanja.

Pozitivno je u tom pokušaju, po mom mišljenju, samo to što je muzeologija preseljena u sferu dokumentacije. Šteta je što autori nisu bili svesni odnosa između takozvane informatike i dokumentaristike. To, konačno, pokazuje i činjenica da su ostali kod tradicionalnog shvatanja predmeta muzeologije. Možda je neshvatljivo to da ni ovaj pokušaj formulacije muzeologije nije, u širim krugovima muzeja DDR, naišao na odziv. I ovde ostaje otvoreno pitanje o karakteru i stanju muzeologije.

Treća ovde spomenuta zemlja je Poljska. Iz poljske muzeološke literature najveće značenje za nas ima rasprava W. Gluzinskog o sadašnjem muzejskom radu, koja je izašla u jednom regonalnom časopisu 1963. godine i koji se - zacelo kao redak slučaj - trudi da prodre do srži problematike muzejske delatnosti. Šteti samoj stvari što ova studija nije, u muzeološkoj javnosti, naišla na potrebnu i odgovarajuću pažnju.

Gluzinski je pre svega svestan šta znači muzealni predmet sa stanovišta opšteg muzejskog rada i specijalne muzeologije. Zbog toga se on na originalan način bori za njeno razgraničenje i, na taj način, stvara bazu za stvarni pojam muzeologije.

"Muzejski rad - kaže on - je sabiranje, čuvanje, prerada i konačno izlaganje javnosti muzealnih objekata. Ovaj četvoročlani zadatak isljučivo odlučuje o muzejskom radu".

Međutim, nijedna od ovih funkcija u muzejima, prema Gluzinskom, ne ispunjava se po tradicionalno postavljenim disciplinama. Ove discipline, istina, studiraju muzealne objekte, međutim nijedna ih ne sabira prema njihovoj stvarnosti. Cilj spoznaje muzeologije i njenih angažovanih disciplina prema tome je različit. Polazna tačka naučnog interesa kod muzeologije su konkretni muzealni predmeti, koji su neposredno pristupačni za upoznavanje, a ne pojava i odnosi koji se ne ostvaruju direktno i predmet su upoznavanja drugih disciplina. Muzeologija upotrebljava i sopstvene specifične metode kod upoznavanja muzealnih objekata. To je metod deskripcije i tipiziranja. Zadatak muzejske nauke je - kako tvrdi Gluzinski -

"pribaviti kompletna saznanja o onim ostacima prošlosti koji su u muzejima sakupljeni i u njenim zbirkama čuvani, i koji predstavljaju neposredno određena istorijska fakta". Povodom takvog postavljanja cilja ove discipline, Gluzinski uvrštava muzejsku nauku kao heurističku disciplinu u kategoriju onih stručnih područja kao što su sfragistika, numizmatika, paleografija i ostale. To je, po njegovom mišljenju, nauka principijelno samo pokretnih materijalnih izvora koji stvaraju protivtežu heurističkim disciplinama pisanih izvora. I još jedan veoma važan momenat. Pitanje je da li je na ovakav način shvaćena muzeologija prihvatljiva sa stanovišta muzejske discipline. Gluzinski odgovara na to pitanje argumentacijom u tom smislu da jedinstvo objekata i metoda odlučuju o jedinstvu muzejskih disciplina. Prema tome, po njegovom sudu, muzeologija ima izrazito integralni karakter.

Već iz ove kratko sažete karakteristike, koja naravno ne može da reprodukuje opštu argumentacionu platformu autora, jasno proizilazi da smo se ovde sreli sa vrlo važnom eksplikacijom pojma muzeologije.

Po mom mišljenju ovo shvatanje se vidno približava samoj srži problematike. Ona se, u mnogo čemu, nalazi, kao što ću to u daljim izlaganjima pokazati, direktno u skladu sa shvatanjem koje mi zastupamo na našoj katedri. Zbog tog imao bih nekoliko kratkih primedbi.

Šteta je - po mom mišljenju - što autor svojom koncepcijom nije u celini obuhvatio i prodne nauke. Tad bi, naime, za muzeologiju otkrio kategoriju još važnijih disciplina nego što su one sakupljene pod pojmom pomoćnih istorijskih nauka. Radi prevladavajućeg istorijskog aspekta kod Gluzinskog se, u izvesnoj meri, gubi strukturalni aspekt, iako je on u metodološkom delu svestan nekih specifičnosti. Zbog toga, on, po mom mišljenju, obuhvata predmet sabiranja sa previše uskog istorijskog stanovišta. Time se, međutim, vrednost dela ni u čemu ne umanjuje.

U vezi s tim, ne smemo izgubiti iz vida ni Rumuniju, ni Jugoslaviju.

U Jugoslaviji muzejsko-teorijska aktivnost je povezana pre svega sa stvarajućim i organizacionim nastojanjima antuna Bauera, koji je osnovao, napred pomenuti, Muzejski dokumentacioni centar i koji je - zahvaljujući razumevanju Bože Težaka -uspeo da sprovede da se na zagrebačkom univerzitetu muzeologija predaje kao naučni predmet u okviru katedre bibliotekarstva, dokumentacije i informacija.

Teoretski radovi A. Bauera nalaze se na stranicama specijalnog časopisa Muzeologija, a naročito u predavanjima na studijama Muzeologije. Već u svom uvodnom predavanju iz godine 1966, a koje je objavio u časopisu iz 1967, broj 6, nastojao je da pruži globalnu karakteristiku pojma muzeologije.

Po njegovom mišljenju, muzeologija se oslanja na dokumentaciju, pa je stoga potrebno da se ista shvati u užoj vezi sa naukama o dokumentaciji i bibliotekarstvu. Ovo određivanje pozicije ima svoje metodološke i predmetne posledice koje su A. Bauera navele da postavi muzeologiju kao disciplinu prvenstveno heurističkog područja, a isto tako u središte saznanja muzealnog zbirnog predmeta, a tek u drugom redu stvarni muzej kao instituciju. Odnos prema predmetu zbirke ima ovde bitno značenje, čega je A. Bauer u potpunosti svestan. To proizilazi iz njegovog ukazivanja na raskorak između predmeta kao objekta i subjekta. Mišljenja sam da je upravo time uočio važan momenat karaktera predmeta muzealnih zbirki, a što bi naravno trebalo još detaljnije analizirati. Ovaj se zadatak, međutim, ne može tako lako rešiti. Do konačnog rešenja ne može se doći savladavanjem dosadašnjih siromašnih metodoloških saznanja muzeologije, već ključ rešenja treba potražiti u filozofskom razmatranju veze objekt - subjekt.

Koliko je meni poznato, A. Bauer ova pitanja nije dalje razrađivao, ali iz njegovog objavljenog programa postdiplomskih studija muzeologije proizilazi da se kompleksnijim pristupanjem trudi u produbljivanju svojih analiza.

Cenim kod Bauerovog stanovišta pre svega njegov neobičan interes za ovu disciplinui njegova obuhvatna nastojanja, da istoj u društvenom shvatanju osigura položaj koji joj, punim pravom, pripada. Želim da naglasim njegov stav prema muzeologiji, koji nije formalan, što dokazuje njegov teorijski stav u nerazdvajanju muzeologije, informacija i dokumentacije. Upravo zato je Bauerov otvoreni stav protiv – kako direktno – konzervativnog stanovišta da se u muzeologiji vidi jednostavna "metodika i tehnika muzejskog rada". Progresivna je i izuzetna pažnja, koju poklanja muzealnom predmetu sakupljanja, odnosno muzejskoj zbirci. Na osnovu toga, Bauer je prebrodio i pretpostavku da je predmet muzeologije samo Muzej, i nastoji da, sa aspekta muzeologije, odvoji sabirnu delatnost od muzejske.

Rumunska muzeologija ima već izvesne tradicije. Poznati su nam neki teorijski pogledi N. Jorga iz tridesetih godina. Odlučujuće značenje pripada,

za intenziviranje teorijskih nastojanja, osnivanju muzeološkog časopisa Revista muzeelor. U jednom od prvih brojeva nailazimo na originalno objašnjenje muzeologije sa stanovišta teorije saznanja, a koja potiče od Livia Stefanescua. Autor polazi od tvrdnje da muzej ispunjava specijalne zadatke u sferi naučne dokumentacije. Trenutni razvoj nauke omogućio je "da se izvorna vrela dokumentacije u tačno ograničenim područjima osamostale, što je dovelo do stvaranja nauke arhivistike, bibliografije i muzeografije". Sa gnoseološkog stanovišta, muzeografija zastupa, po mišljenju ovog autora, primarni stav, jer je neposredno usmerena na izvor dokumentacije u nauci, na onu realnost, koja se ocrtava u svesti čoveka.

Zadatak muzeografije je, stoga, pre svega, u identifikaciji, klasifikaciji i vrednovanju predmeta zbirke i to zbog toga što se upravo njegovim posredstvom može doći do spoznaje suštine realnosti. Predmeti zbirke nemaju, međutim, značaj samo kao izvori naučne spoznaje, već su isti takođe i sredstva za širenje naučnih spoznaja. To je na umu imao već i spomenuti N. Jorga. Kada je godine 1922. napisao: "Veoma različita tematika muzejskih ekspozicija, njihova naučna i ideološka funkcija dve su stranice muzeografije, međutim sekundarnog značaja, odvojene od primarnog karaktera izvora, naučne dokumentacije". Saglasno ovim pogledima, i Stefanescu naglašava da je potrebno da se upravo u monografiji ostvaruje i naučna dokumentacija i to sasvim specifičnim sredstvima. Ako se ona formira u tom stavu, onda će, po mišljenju autora, "steći posebno značenje kao nauka koja se bavi sakupljanjem dokumenata, istraživanjem i mobilizacijom širokih masa za socijalni napredak".

U tom sklopu bih, posle svega, želeo da naglasim da je autor pokušao da specifikum samog doprinosa muzeologije obuhvati na nivou teorije saznanja, te me nikako ne iznenađuje što je upravo na tom putu upoznao značenje predmeta sabiranja i da se time ostvaruje predmetna intencija muzeologije.

Ne sme se smetnuti sa uma da Stefanescu u proučavanju problematike muzeologije - ili kako je on rekao: muzeografije - nije mogao da prodre u diferenciranje drugih disciplina koje se angažuju u sferi muzeja. Tu on dolazi do pitanja muzejskog predmeta kao izvora i dokumenta odnosno do njegovog višestrukog značenja. Teorijsku tačnost koja, kod autora, proizilazi odatle vidim u činjenici da nije dozvolio da ga zavede privlačna snaga prezentativne aktivnosti muzeja, već je veoma ispravno spoznao zavisnost ove funkcije sa stanovišta sabirnog fonda.

I još jedna terminološka primedba: u rumunskoj muzeološkoj literaturi isključivo se upotrebljava izraz muzeografija, a pojedinačno i izraz muzeistika. Ne poznajem ni jednu studiju, koja bi pobliže osvetlila ove termine. Iz literature se može zaključiti da muzeološki i muzeografski momenat ne razlikuju, te da se izraz muzeografija upotrebljava kao glavni naziv.

A kako izgleda stanje u ČSSR?

Iznad svega individualno i specifično je shvatanje tzv. specijalne i opšte muzeologije čiji je pokretač već spomenuti J. Neustupni. Ova primenjena muzeologija, čiji početak seže u 1950. godinu, prošla je izvesni razvitak koji je doprineo njenom preciziranju i razradi, ali i modifikaciji u odnosu na najvažnije prateće faktore. Pokušao sam u jednoj većoj studiji, koja je izašla l968. i l969. godine u časopisu moravskog muzeja, da okarakterišem razvoj takvog shvatanja muzeologije i istovremeno sam dao, sa tim u vezi, kritičku analizu. Pomenuću ovde ukratko srž ovog shvatanja i to naročito u odnosu na poslednje stanovište koje je J. Neustupny formulisao još u navedenom radu iz 1968. godine. Neustupny zajedno obuhvata muzeologiju kao teoriju i metodologiju muzejskog rada. On tvrdi da je njeno postojanje u ovoj formi potpuno opravdano, i da predstavlja direktno jemstvo za teorijsko i praktično poboljšanje kvaliteta. On razlikuje opštu i specijalnu muzeologiju. Obe se muzeologije međusobno dopunjuju i zajednički osiguravaju funkciju muzejskog rada. Specijalnih vrsta muzeologije ima upravo toliko koliki je broj naučnih grana zastupljenih u muzejima. Specijalne muzeologije nalaze se na principima primene naučnih disciplina. Opšta muzeologija preuzima od specijalne muzeologije one osnovne postavke koje su svima zajedničke, dok, istovremeno, deluje i kao korektor specijalnih muzeologija. Neobično važno je sledeće stanovište Neustupnya: "Muzeologija nema ni sopstveni predmet ni sopstveni metod, pa je, prema tome, u muzeologiji potrebno povremeno primeniti metode pojedinih nauka, već prema tome o kojoj se muzeološkoj disciplini radi." Iz toga proizilazi da za slučaj nabavke ili korišćenja stvarnih izvornih fondova muzeologija primenjuje odgovarajuće naučne, a, u novije vreme, i naučne metode teorije informacija.

Za osiguranje izvornih fondova koriste se hemijske i fizičke metode, za vaspitni rad pedagoške, za organizaciju muzejskog rada metode sociologije, a kod istorijskih uobičajene istoriografske metode. Neustupny postavlja pitanje: "Da li smo ovlašćeni da muzeologiju posmatramo kao jednu od onih kompleksnih, komplikovanih i finalnih nauka koje se u moderno doba

pokušavaju ugurati u život? Ukoliko ona nije nauka, onda je teorija i njen karakter je, u izvesnom pogledu, naučan." Važna je činjenica da je ovo primećeno shvatanje muzeologije kod nas prilično rasprostranjeno i veliki broj poznatih muzejskih saradnika ne samo da prihvata ovaj pravac, već i doprinosi, ne u maloj meri, daljem razvitku. Pri tome, pre svega, mislim na pažnje vredan doprinos J. Beneša.

Kao što sam u kritičkom delu mog, gore pomenutog, rada temeljno obrazložio, u primeni pojma aplikacije se sastoji preko potrebna srž tog shvatanja. Do srži problema se ne može prodreti iz pozicija angažovanih naučnih disciplina, a isto tako ove discipline ne mogu da stvore određenu bazu za rešenje koncepcije muzeologije. Njena intencija saznanja ne pokriva u celini stvarnu sferu muzeja i zbog toga se posredstvom njihovih sistema upoznavanja i njihove metodologije ni u kom slučaju ne može obuhvatiti suština muzealne pojave. Situacija postaje analogna onoj kada bi neko smatrao da bi kod podučavanja sama upotreba češkog jezika dovela do izlučivanja svake pedagoške tematike i metodike. Negacija primenjenog rešenja koncepcije muzeologije ne izlučuje funkciju i kompleksno značenje specijalne muzeologije.

Shvatanje aplikacije je, po mom mišljenju, prilično riskantno i posledica je konačnog zaključka Neustupnya, koji opovrgava mogućnost odrežđivanja stvarnog predmeta i specifične metodologije. Kada bismo bili sporazumni sa ovim shvatanjem naučnih disciplina, onda, na primer, ni muzikologija nebi bila nauka, jer i ovde metodološki podsticaj igra veliku ulogu, kao na primer akustika, psihologija, estetika, sociologija, itd.

Zato ne verujem da bi to bio put kojim bi muzeologija mogla da se prokrči i odbrani i tako ispuni stvarne reči programa J. Neustupnya, koji je napisao:"Ako nećemo da naša muzeologija ostane samo rezultat prakticizma, ako nećemo da naš muzejski rad hramlje iza razvitka našeg društva, onda moramo nastojati da se teorija muzeologije u potpunosti razvija."

A sada će svako od nas postaviti pitanje:A kako je u ostalim zemljama?

Pre svega, i u ostalim zemljama se razvija muzejsko-teorijski rad, iako ne svuda u istoj širini i intenzitetu. U poslednje vreme možemo čak da primetimo da se javlja sve veći broj neobično važnih monografskih radova.

Pri tome je vredno napomenuti, na primer, radove koji se tiču muzejske arhitekture i medijalnih zadataka (Roberto Aloi: Musei, Architettura tecnica, Milano 1962; Michael Brawne, Neue Museen, Stuttgart 1965; James H. Carmel, Exhibition techniques, New York 1962.), radove o preradi zbirnih fondova (A. R. Choudhur, Art Museum Documentation and Practical Handling, Hyderabad 1963; D. Dudlez - I. B. Wilkinson, Museum Registration Method, Washington l968.), mnogo je radova posvećeno pedagoškoj delatnosti muzeja, i to posebno radu sa omladinom (Javni rad muzeja, Köln l964.; Museum et Education, Waschington 1968.), bez obzira na naročito bogatu plejadu istorijskih radova (na primer W. Schäfer, Istorija muzeja u Sankneberg-u u osnovi, Frankfurt na Majni l967.).

Sličnu identifikaciju možemo da pratimo i u muzeološkim časopisima u kojr u veoma jakoj meri nastoji da prodre tematika najnovijih podsticaja nauke i tehnike. Pri tome mislim, pre svega, na one radove koji se tiču primene mehaničkih i automatskih postupaka kod operacije informativnog sadržaja zbirnih fondova. Množe se takođe i primeri koji doprinose sopstvenim istraživačkim radovima na području muzeja, bilo da se radi o preradi zbirnih fondova, ili o korišćenju funkcionalnosti informacije ekspozicije.

Naprotiv, uveren sam da je u mnogim pravcima ova produkcija daleko dalje napredovala nego u zemljama o kojima sam ovde raspravljao. Ipak, i ovde postoji razlika. Nije mi, naime, uspelo da u muzeološkoj literaturi drugih zemalja nađem jasno formulisan stav o shvatanju muzeologije, a ni šire fundirane pokušaje za njenu formulaciju. Svestan sam da su moji izvori informacija ograničeni. Uprkos tome, mišljenja sam da postizanje ovog saznanja ne zavisi od nedostatka informacija, već od principijalnog stava prema muzejskom radu.

Smatram da opravdanje ovog mog stanovišta u potpunosti potvđuje upravo jedinstveno razmišljanje o muzeologiji na tom području, kako je to napisao, već pomenuti, Washburn. I iz njegovog ironizovanog rada odzvanja izvesna skepsa o teorijskom specijalizovanju ove delatnosti.

Pre nego što dovršimo ovo istraživanje potrebno je spomenuti međunarodnu platformu, koju stvara organizacija ICOM.

Značenje ove organizacije ne moram pobliže da razjašnjavam. Njena delatnost je značajna u kvantitativnom i kvalitativnom pogledu. Uprkos širini ove delatnosti interesantno je da postoje brojne, često i dalekosežne

specijalizovane komisije i podkomisije, međutim, do sada nema još ni jednu komisiju za muzeologiju, a što bi zapravo bilo od temeljnog značaja.

Na problematiku muzeologije kao moguće naučne discipline nailazimo u interesnom području organizacije ICOM tek u najnovije doba. To, međutim, u znatnoj meri zavisi od aktuelizovanju pitanja o specijalnoj muzeologiji i muzeografskoj tvorevini. Međutim ni ovo podstaknuto interesovanje nije do sada naišlo na širi odziv.

Po mom mišljenju, glavna zasluga za kristalizaciju ove problematike kod vodećih ICOM-komponenata se može pripisanih prošlom direktoru ove organizacije G. H. Riviereu. On je bio taj koji je formulaciju definicije o muzeologiji i muzeografiji podsticao već na pomenutom seminaru u Rio de Janeirou iz 1958. On je bio takođe i taj koji je prvi reagovao na monografiju J. Neustupnya o vezi muzeja sa naukom i koji je pokušao da uvede katedru za muzeologiju na Praškom univerzitetu u "Institut d’art et d’arheologie".

Riviere je shvatio važnost veza između muzealnih glavnih predmeta i pravog programa muzeja, i prihvatio je, prilikom objašnjavanja ovih veza, neke primedbe Neustupnya, ali pri čemu je više važnosti pridavao informativnoj strani, pa je time postao manje zavistan od stanovišta specijalnih disciplina; osim toga može jače da obuhvati odnos opšteg prema posebnom.

Riviere je mišljenja da je muzej predmet muzeologije kao nauke. Zbog toga muzeologija, pre svega, sadrži i istoriju ove institucije i, napokon, sa teorijskog stanovišta, zadatak muzeja u društvu, ali takođe i delimična pitanja kao, na primer, istraživanje, konzervaciju, vaspitanje, organizaciju, tipologiju i tehnologiju.

On nasuprot muzeologije stavlja muzeografiju, koja obuhvata pregled opisa tehnike - rada u muzeju. On takođe razlikuje - ovo pod uticajem Neustupnya - opštu i specijalnu muzeologiju, i shvata specijalnu muzeologiju kao najvažniju muzejsku disciplinu primenjene muzeologije.

Šteta je što ovo teorijisko interesovanje do sada nije naišlo na veći odziv, i da organizacija ICOM sama ne pruža nikakav temelj za publikovanje ovih pitanja, toliko potrebnih u međunarodnoj razmeni informacija. Mnogim, takođe i vrlo aktivnim, muzejskim stručnjacima ovo područje još uvek izgleda vrlo apstraktno, i oni zastupaju gledište da je teorijska muzeologija još uvek previše udaljena od muzejske prakse i konkretnih zahteva današnje muzealne stvarnosti.

Mislim da je najvažniji doprinos Riviera,u njegovom shvatanju muzeologije, razlikovanje muzeologije i muzeografije.

Autor ne tretira ovo razlikovanje samo sa terminološkog shvatanja, već on jasno postavlja tehički momenat muzeografije kao kriterijum razlikovanja. Time postavlja muzeologiju na područje čiste teorije. Nažalost, Riviere nije promislio značenje koje ima njegovo razlikovanje za stvarno poimanje muzejske institucije, odnosno, tačnije, za strukturu njene delatnosti. To je zbog toga što je on a priori polazio od daleko raširene zabune da je predmet muzeologije muzej! Iako on polaže veliku važnost na istorijski stav prema ovim pitanjima, promakla mu je, ipak, činjenica da je muzej kao institucija plod dugog razvoja i koja je tek na prelazu između 18. i 19. veka, ozakonjena, dok su se počeci muzealnog interesa pojavili već na prvim koracima ljudske kulture. Upravo time što Riviere muzej postavlja kao objekt spoznaje muzeologije on sužava svoj horizont i povezuje rešenje pitanja o strukturi muzeologije sa muzeografijom.

Ovde praktični stav dominira u potpunosti nad svakim pokušajem neke važnije teorijske eksplikacije. To u širim razmerama potvrđuje pretežni deo literature koji ima izrazito muzeografski, tj. teorijsko-tehnički karakter.

Pokušaji, u pomenutim zemljama, da se muzeologija definiše, do sada su, bez sumnje, izolovani. Videli smo, takođe, da oni ni u našoj domaćoj sredini do sada nisu pobedili. A ipak imaju - bar po mom mišljenju - temeljno značenje za očuvanje i jačanje pozicije muzeja u društvu, koje se naučno-tehnički razvija.

Ovaj put je za nas egzistencijalno nužan. Time moramo da, sa što više odgovornosti, posmatramo naš postupak i da stečena saznanja savesno proverimo.

I upravo sam sa tog stanovišta mišljenja da okarakterisana shvatanja muzeologije većim delom ne ispunjavaju metodološke zahteve:

Ni jedan od pomenutih autora nije pobliže precizirao stvarni karakter pitanja: Šta je muzeologija? Nijedan nije odredio šta je predmet intencije saznanja, i nije razmišljao koje bi metode bile adekvatne za njeno rešenje.

Nedovoljni oslonac u opštim kriterijumima takvih pojava kao nauka, teorija ili tehnika, odnos teorije i prakse, odnos teorije i nauke i slično, učinili su da

je kriterijum pojedinih teorijskih stavova prilično riskantan i nije u celosti prihvatljiv.

Nerazjašnjene strane gnoseološke i metodološke problematike bitno umanjuju rešenje pitanja o predmetu ovih mogućih naučnih disciplina ili teorije, specifičnosti njenog stvaranja i utvrđivanja sistema. Uprkos ovom kritičkom stavu, mišljenja sam da su svi ovi ogledi, naprotiv, doprinos i onda kada izazivaju suprotna mišljenja. Bez tog takmičenja ideja nikada ne bi išli napred.

Možemo da zaključimo: Spoznali smo da je definisanje muzeologije kao nauke ili teorije do danas prilično puno suprotnosti. Zbog toga je i ovo nastojanje, kako u okviru muzejskog rada, tako i u okviru opšte društvene aktivnosti, nedovoljno iskristalisano i prema tome i u poziciji i u funkciji labilno.

Kritička analiza pojedinih stavova, kao i ukupno vrednovanje metodološke strane, doprinelo je shvatanju suštine ove problematike, i služi kao krajnji domet njenog rešenja.

Time smo stvorili nužnu bazu za to da u temeljnim potezima naznačimo stvarno rešenje, odnosno, eksplikacije.

- UVOD - PROBLEMATIKA POJMA MUZEOLOGIJE - SISTEMATIKA MUZEOLOGIJE - ZAKLJUČCI -

SISTEMATIKA MUZEOLOGIJE

Kada sam se našao pred zadatkom da rešim pitanje karaktera i funkcije muzeologije, pokušao sam da najpre objasnim karakter ovog pitanja i da izvidim potrebnu metodologiju.

Čim neko ustanovi da je muzeologija nauka ili teorija, onda je zapravo potvrdio da se slaže sa njenim oznakama, da je to slučaj određene vrste ljudskog delovanja. Kada bi ovu suglasnost ili nesklad trebalo da dokažemo onda moramo da nastojimo na tome da rešenje temeljimo na upoznavanju karaktera onoga pomoću čega želimo da predstavimo muzeologiju.

Kritička baza nauke ili teorije je, pre svega, pitanje metodologije i sistema. Zajednička platforma bilo kog pokušaja za rešenje karaktera muzeologije mora se, dakle, stvarati iz baze saznanja koju daje danas formirana nauka o

nauci, i oni filozofski i logički aspekti, koji ovde imaju odlučujući udeo. To, sa druge strane, nikako ne znači potiskivanje stvarne muzeologije. Naprotiv, upravo u muzeologiji, i samo u njoj, mogu se otkriti osobine koje su u skladu ili nisu u skladu.

Prema tome, proces upoznavanja je dvostruk.

Sa tog stanovišta nedvosmisleno proizilazi da rešenje pitanja o karakteru muzeologije ima tipično metateorijsko obeležje, ono je, naime, pokušaj teorijske eksplikacije formulisanja jedne teorije, u ovom slučaju jedne nauke.

Stav nije, međutim, samo vezan na merenje strukture, nego i na merenje genetike. Zbog toga sam, pri pokušaju rešenja našeg pitanja, uzeo u obzir ne samo strukturalni nego i istorijski aspekt.

Istorijski aspekt dokazao mi je - kao što sam to u prvom poglavlju kratko napomenuo - da je svesni stav saznanja muzejskih pojava prilično duboko ukorenjen u prošlosti i da je to izraz društveno uslovljenog interesa. Ovaj interes intenzivira se, dokazano, tokom razvitka i usled toga se umnožava i odgovarajuća literatura. Svakako možemo govoriti o samostalnom, istina, spoljnim faktorima uslovljenom, razvitku.

Istoričnost ove pojave dokazuje, da teorijski stav suštine muzeja ima svoj smisao, u najširem smislu reči. Do sada sam već razjasnio svoje stanovište o teorijskoj zasnovanosti muzejskog rada i trima varijantama dokazao zašto teoriju smatram odlučujućim faktorom za dalji razvitak, u vezi sa odlučujućim elementima tehničke revolucije, koja sve više i brže obuhvata celo društvo.

Time izražavamo i moje stanovište o pitanju odnosa između teorije i prakse. Postulat teorijskog fundiranja nipošto ne znači isključivanje prakse. Naprotiv učinili bismo ozbiljnu grešku kada bismo dozvolili jednostranost sa jedne ili druge strane. Teorija i praksa se obostrano uslovljavaju i u toj relaciji se to mora uzeti u obzir.

Šta je to, međutim, teorija?

Uobičajeno, ovaj pojam upotrebljavamo u veoma širokom značenju. Svim varijantama je zajednička temeljna intencija: nastojanje da se interpretiraju fakta, događaji i pojave, razjašnjenje njihove suštine, i time upoznavanje

njihovog smisla sa stanovišta potreba čoveka i društva. Ovo intencija upoznavanja može biti vezana za različite objekte, može primeniti različite metode i ponekad može doći i do međusobno prilično suprotnih kompleksa spoznaje. Zbog toga moramo i razlikovati teorije koje imaju naučni karakter od teorija koje nisu naučne, odnosno, koje su, u stvari, antinaučne.

Razumljivo je da ćemo se zanimati za teoriju naučnog tipa. O tome da li je pojedina teorija naučna ili nije naučna, ne odlučuje mišljenje autora, već pre svega unutrašnji karakter same teorije, tj. njeni konkretni faktori. Pokušajmo da jednom iz tog aspekta ispitujemo nove muzejske teorije.

Najpre je svaka teorija usmerena na poneku spoljnu činjenicu, ukratko rečeno, ona za spoznaju ima određeni predmet. Iz muzeološke literature znamo da je predmet pažnje muzejske teorije ukupno područje muzejske delatnosti ili muzeja, pa i onda kada su pojedini radovi usmereni više na delimična područja nego na njihovu kompleksnost. Ova muzejska realnost je objektivna, izraz je ljudske aktivnosti i društvu donosi izvesnu korist. Sve je u skladu sa kriterijumom predmetnog utemeljenja naučne teorije.

Najvažniji je drugi kriterijum. Naučna teorija odlikuje se time da obuhvaćeni pojmovi čine i određeni kompleks koji je iznutra uređen i bez prigovora.

Ovom kriterijumu mnogi teorijsko-muzejski radovi ne udovoljavaju. To su u suštini ogledi eksplikacije muzejskih realnosti, međutim, za pojedina, slučajno stečena, saznanja, ostaju pri utiscima pojave i ne prodiru dalje, tako da zaključci pokazuju unutrašnje protivrečnosti. Ako razmišljamo o tim nazorima vidimo da se mnogi od njih sasvim izdvajaju. Još je međutim važnija pojava da su pokušaji teorijske interpretacije muzejske realnosti nastali potpuno izolovano i opstaju, tj. te interpretacije se ne nadovezuju i ne reaguju na predhodni odgovarajući rad. Naravno da oni međusobno dolaze u protivurečnost. Time otpada mogućnost obogaćenja ili preciziranja daljeg rada, a u ovom slučaju i mogućnosti da se isti nadoknadi novim, koji bi bio adekvatniji stvarnosti. Ovaj neplanski postupak ima, osim toga, još i posledicu da teorija na tom nivou ne stoji u odgovarajućoj relaciji sa srodnim teorijskim područjima, a ne može dotle ni dospeti.

Neispunjavanje kriterijuma sistematike, po mom mišljenju, prilično utiče na opšti nivo trenutne muzealske teorije, te je i uzrok njene izolovanosti, a mnogo puta i negativnoj oceni. Izuzeci, a ti su u porastu, samo potvrđuju ovo pravilo.

Međutim, ovde postoji i treći kriterijum manjeg značaja: važno je na koji način smo obuhvatili pojedina saznanja, na koji način smo, na podlozi istih, došli do nekih konačnih zaključaka, i kako takav naš postupak objektivno preispitati i tako dokazati istinitost naše teorije. Ukratko rečeno, to je pitanje nivoa primenjenih naučnih metoda.

Jasno je da svaka metoda mora da ispunjava zahteve koji su postavljeni za stvaranje naučne teorije. Izabrane naučne metode moraju, u prvom redu, da budu na nivou modernog stanja razvitka naučne misli i moraju da ispune logično-formalne zahteve. Pa i da ove metode i udovolje ovim zahrevima, to još uvek ne znači da ih možemo primeniti u svakom slučaju. Izbor metoda je povezan sa karakterom predmeta spoznaje. Za slučaj istraživanja muzealnih ekspozicija koristimo drugu metodologiju, a u slučaju konzervacije muzealnih predmeta, opet, neku drugu. Određujemo li sa tog stanovišta muzejsko-teorijsku literaturu, onda ta- barem po mom mišljenju- ne zadovoljava u celosti ni ovaj nivo. Pre svega veliki je postotak svih muzejskih studija i publikacije samo konstatacija, opis bez nastojanja da se objektivno prezentiraju dokazi. Izbor metoda neretko je uslovljen dogaðajima, koji imaju svoje opravdanje na pr. natpisi objavljeni u novinskim člancima ili u raznim nestručnim i nenaučnim časopisima nemaju sa nekom znanstvenom metodikom ništa zajedničko.

Ne može se, međutim, preći preko činjenice da je naročito u poslednje vrijeme metodološki nivo muzejsko-tehničkih radova u porastu, i to pre svega pod uticajem metoda, koje su, na primer, uzete iz informatike ili sociologije. Preuzimanje ovih metoda ima bez sumnje veliki značaj za što veću naučnost muzejske teorije.

Ovde, međutim, postoji opasnost. To je precenjivanje starih metoda na teret specifikacije stvarnog predmeta saznanja. To se, na primer, markantno pokazalo kod poljskih sociologa, koji su u poslednje vreme svoju pažnju usmerili na muzej. Iz njihovih radova proizlazi da o muzeju zauzimaju stav kao da je to sociološki predmet i prema tome je razumljivo da njihove metode ne mogu da posluže za obuhvatanje onih saznanja koja su upravo tako važna sa gledišta muzeologije.

Isto je i kod američkih autora, koji se bave brojčanim taksiranjem i pokušavaju da situacije koje stvaraju zbirke muzeja ekspliciraju sa te njihove naučne pozicije.

Mi smo ispitali muzejsku teoriju sa stanovišta unutrašnjih kriterijuma. Ovde je nužno pomenuti i spoljašnji kriterijum, naime kriterijum funkcionalnosti ove teorije u muzejskoj praksi i tako poduprti njen smisao.

Uobičajena iskustva u muzejima nam, međutim, pokazuju da su èčk i saradnici muzeja poklonili malu pažnju muzejsko-teorijskoj literaturi. Kod nas postoje slučajevi da radnik centralnog ili regionalnog muzeja ne poznaje muzeološke časopise ni po naslovima, da ne prati bibliografiju muzeoloških radova, i da nije usvojio ni temeljne informacije orijentacije o muzejsko-teorijskim saznanjima.

Ti slučajevi nisu izuzetni.

Razumljivo je da bi o tome govorili u još manjoj meri da se muzejska teorija primenjuje direktno na muzejsku praksu, i da ista postaje sredstvo njene racionalizacije i na taj način instrument njenog ukupnog efekta.

Može se zaključiti: naša konfrontacija nikako ne zvuči zadovoljavajuće. Jasno je da do sada nije udovoljeno ni zahtevu da muzejski rad bude baziran na naučnoj teoriji. Iz relativno ograničenog broja radova proizilazi da postoje samo pojedinačn "lastavice" koje najavljuju proleće. Nas bi zanimalo koje godne će nastupiti ovo proleće, i da li će tada već biti prekasno za stvari muzeja. Muzejska teorija i muzejska nauka međutim nije jedno-te-isto. Kao što smo videli u muzejskom radu se ogleda nastojanje da se muzeologija postulira kao nauka.

I tako se ovde nameće drugo pitanje: šta je to nauka?

Nauka ima nekoliko aspekata svog postojanja. Nauka je pre svega "određeni sistem obrazloženih izjava, formulisana u više ili manje specijalno naučnom jeziku." Nauka je istovremeno i neka aktivnost, koja je povezana i sa komplikovanom tehnikom. A, konačno, nauka je i komplikovana socijalna pojava, socijalna institucija i organizacija i u toj poziciji ona postaje važan faktor daljeg razvitka društva.

Pozivom na ovu karakteristiku jasno je da je naučna teorija samo deo nauke, drugačije izražena, da je pojam nauke širi nego pojam teorije.

S druge strane, ne smemo da zaboravimo da nema svaka teorija obeležja naučnosti, pri čemu je, ipak, moguće da može da postoji teorija o bilo čemu.

U tom pravcu razmatranja, nauka je samo vrsta teorijskog stava čoveka prema stvarnosti, tj. pojam teorije je znatno širi, nego pojam nauke.

Uprkos ovakvom prezentovanju pojma nauke, bez sumnje je izuzetno teško odrediti nužne kriterijume. To je u nekoj meri u vezi sa onom ekspanzijom nauke koju mi, upravo sredinom ovog veka, doživljavamo. Moderna nauka umnožava se ne samo kvantitativno, ona se menja i u celom svom karakteru i u svojoj društvenoj funkciji.

Savremena tendencija razvoja: nauke se ne može meriti sa klasičnim shvatanjem nauke. Zbog toga i naš pokušaj da ispitamo naučni karakter muzeologije mora da uzme u obzir ove nove stvarnosti. Isto tako bi trebalo da bude i kod protivnika postulata naučnosti ove discipline.

Svaka naučna disciplina mora, pre svega, da ima neku intenciju saznanja, ukratko, sopstveni specifični predmet saznanja. Znamo, iz pomenutih karakteristika pojma muzeologije, da većina autora muzejski rad ili muzej definiše kao predmet ove discipline. Ovo stanovište, na prvi pogled, izgleda ispravno. Međutim upravo ovde vidim ključ za ceo problem. Na temelju šire analize, a u konfrontaciji sa analognom situacijom u drugim disciplinama, došao sam do sledećeg saznanja: predmet muzeologije nije muzej, isto tako kao što škola nije predmet pedagogije. Ali, isto tako to nije ni muzejski rad. Muzej je uređenje koje služi izvesnoj svrsi. Delatnost muzeja je, prema tome, aktivnost, koja osigurava funkcionisanje ovog uređenja. Kada bih hteo da omeđim intenciju upoznavanja te pojave, bio bih u mogućnosti da upoznam funkcionalnu i organizacionu stranu ovog uređenja kao i metodiku i tehniku.

Sve od društva stvorene institucije usmerene su ka jednom cilju. Institucija je sredstvo a ne cilj!!

Srednjovekovne riznice, umetničke riznice renesanse i muzeji novog doba nisu nastali slučajno ili samo za sebe. Oni su nastali kao institucione forme za osiguranje one ljudske delatnosti koja je u svom poreklu, od najranijih početaka, služila kao pratnja. To je nastojanje da se održe neki objekti i dela koja za čoveka imaju izvesnu vrednost - kao protivtežu prirodi propadanja. Ova tendencija, koja je tipično humanistička, znatno se izmenila tokom vremena: isto kao što se i u svemu izmenilo društvo i njegov način mišljenja. Uprkos tome, ona u svojoj srži i dalje postoji.

Ovaj svojevrsni odnos čoveka prema stvarnosti ima neka specifična obeležja. Čovek ne čuva sve, on pravi selekciju. Isto tako ne pokazuje interesovanje za predmete iste vrste. Njega ne zanimaju predmeti koji su sastavni delovi njegove neposredne okoline.

Čime se uslovljava ova selekcija? Od kakvih kriterijuma ona polazi? U kojoj zmeri to zadovoljava samo subjektivne potrebe, a u kojoj sveopšte društvene interese?

Muzeji sakupljaju. Tvrdi se da bez zbirki muzej ne bi bio muzej. Šta, međutim, sakupljaju muzeji? Iz kakvih kriterijuma proizlazi njihova selekcija? U kojoj meri se udovoljavaju objektivne potrebe društva?

To su pitanja koja nas dovode do dometa spoznaje našeg interesa. Odlučujuće je za smisao spoznaje muzeologije, po mom mišljenju, ne otkrivanje optimalnih uslova muzejskog rada, već otkrivanje objektivnosti uslova i zakonitosti selekcije, čuvanja i komuniciranja vrednosti od specifičnog ljudskog znaaja. Predmet intencije saznanja muzeologije trebalo bi, po mom nazoru, da bude ona strana stvarnosti koja ima takva obeležja koja mi ukupno nazivamo muzealnost - muzealität.

Muzealnost nije bilo koji predmet prostora. Muzealnost je ona strana stvarnosti koju možemo upoznati samo u prikazu odnosa čoveka prema stvarnosti. Time se ne bi moglo reći da je muzealnost apstrakcija. Muzealnost je vezana za svoje nosioce, tj. na predmete, koji imaju upravo ona obeležja koja uslovljava upoznavanje njihove muzealnosti. Ove nosioce označavamo obično terminom muzealni zbirni objekti. Trudim se da uvedem pojam muzealije, jer ovaj termin jasno izražava da po njemu označeni objekt nosi obeležje muzealnosti.

Ovo određivanje predmeta muzeologije ograničava se na delatnost upoznavanja jednog samostalnog specifičnog područja koje je sastavljeno od niza disciplina, kao što ću to nastojati da dokažem u svom drugom predavanju. Domet ovog upoznavanja nije nipošto statistički, nego vrlo dinamičan. Proces upoznavanja se ovde ne može zaključiti, on se mora širiti, produbiti i dobiti na kvalitetu.

Sa stanovišta ovog predmeta možemo jasno da raščlanimo stari problem, naime, stalnu vezu muzejske teorije i muzejske prakse kao posledice pretežno institucionalne forme muzeja. Mora se, s jedne strane, videti stvarni smisao spoznaje muzeologije, koji je izrazito teorijski, a s druge strane

njegova realizacija leži u institucionalnoj formi muzeja, tj. kratko rečeno, moramo da razlikujemo muzeologiju i muzeografiju. Ovo razlikovanje je, bezuslovno, u skladu sa analognim razlikovanjem u ostalim naučnim disciplinama. Da muzeologija - kao i svaka druga disciplina - bude u stanju da ispuni određenu naučnu misiju mora da, u procesu saznanja, upotrebi odgovarajuće instrumente, naime, naučne metode. Za izbor ovih metoda važi isto kao što sam to već napomenuo za slučajeve metodološke baze neke naučne teorije. Svakako moramo biti svesni, da prilagođavanje metoda zavisi od karaktera objekta spoznaje. Iz toga u našem slučaju slede dva važna momenta.

Spoznaja muzealnosti vezana je, s jedne strane, za određene karakteristike, dakle na informativnu stranu objekta, a, s druge strane, na ocenu stava. Saznanje i ocena nije, međutim, jedno-te-isto. Prema tome, po mom mišljenju, u metodološkoj bazi muzeologije se mora upotrebiti, s jedne strane, metodologija teorije saznanja, a, s druge, slična metodologija teorije vrednosti. U teoriji sananja metode deskripcije i klasifikacije imaju izuzetno značenje, jer samo na temelju istih može da se sprovede zaista naučna selekcija.

Isto kao teorija, i nauka mora sama da pokaže izraziti karakter sistema. Sistem saznanja je upravo direktna oznaka određivanja jedne nauke. Sistem muzeološkog saznanja možemo i postaviti, kako je to kod nas pokušao J. Beneš, ili kako se vidi iz sadržaja nekih muzeoloških kompendija. Muzeološki sistem ne mogu da postavim tako kako bi to bilo moguće sa više ili manje sređenim kompleksom spoznaje muzejskog rada i muzeja. Izgradnja sistema uslovljena je procesom spoznaje naučnog objekta. Dakle, mora da postoji logična gradnja, model pojma za spoznaju činjenica. On se izvodi iz predmeta discipline i ne sme da sadrži protivrečenosti. U skladu sa definisanim predmetom spoznaje muzeologije, i posle uspešnog odvijanja sopstvenog procesa spoznaje, trudio sam se da stvorim sistem stečenih spoznaja. Međutim, prema tom zadatku sam zauzeo i metateorijski stav.

Za sada, došao sam do sledećeg muzeološkog sistema:

OPŠTA MUZEOLOGIJA

Istorijski: Istorija muzejskog rada Teorijski: Teorija selekcije (dokumentacija) Teorija tesaurusa

Teorija komunikacije Praktično: Muzeografija

SPECIJALNA MUZEOLOGIJA

Istorijski: Teoretski: Praktično:(Obuhvata se u konkretnom slučaju)

Smatram za potrebno da ovom grafičkom prikazu dam sledeće razjašnjenje. Specijalnu muzeologiju ne razumem - kao što se vidi - kao neku angažovanu disciplinu, nego kao konkretan slučaj opšte muzeologije, u skladu sa vezom apstraktnog i konkretnog, odnosno teorije i prakse. Sigurno dolazi do pitanja gde su nestale naučne discipline koje se angažuju u muzejima. Interesente za ovaj problem mogu da uverim da nisu nestale, niti sam iste izdvojio, otuđio. One imaju onu funkciju koja im pripada sa stanovišta njihovog specifičnog predmeta saznanja. Time ne mislim da kažem da ova disciplina nadoknađuje sve one koje su za sada u muzeju. To bi bila zabuna. Muzeologija upravo ako je i zaista stvarana kao naučna disciplina nikako ne može da nadoknadi, na primer, botanička, arheološka ili muzikološka saznanja. Naprotiv, muzeologija u svom stavu mora da u potpunosti iskoristi doprinos saznanja ovih disciplina. Sa ovom građevinom nikako ne nastaje primenjena istorijografija ili specijalna muzeologija, nego naučna problematika, zapravo, međustručna problematika koju bi trebalo nazvati, primera radi, muzeobotaničkom, muzeozoološku, muzeoetnografsku ili muzeomuzikološku.

Ovde naznačeno shvatanje muzeologije jeste teorijski pokušaj. Njegova ispravnost, i pre svega njegova funkcionalnost, mora da se potvrdi tek stvarnim muzeološkim radom. A tu se još uvek nalazimo na počecima, kao što će se to videti iz sledećih predavanja ovog seminara.

Postoje, međutim, neki momenti koji su po mom mišljenju prilično odlučujući za stvaranje sistema muzeologije, a to bi u tom smislu mogli biti:

1. Ovo shvatanje muzeologije obuhvata se u skladu sa trendom diferenciranja nauke. Trenutno nastaju discipline koje su muzeologiji - kao, na primer, dokumentaristika - veoma bliske i započinju prilično svojevrsnu funkciju u strukturi nauke.

2. Protivno stalnom produbljivanju specijalizacije nauke nastaje protivtrend intregacije, koji zauzima sve znatnije pozicije. Napomenuta intencija spoznaje muzeologije u odnosu na muzealni predmet zbirke, tj. na muzealiju, ima sasvim interdisciplinarni karakter. Ovaj stav može da odigra veoma važan zadatak u integraciji, u institucijonalnoj sferi naučnosti iznova da situira i stav muzeja.

3. Ovo shvatanje muzeologije nikako nije u suprotnosti sa dosadašnjim razvojem muzejske teorije, odnosno muzeologije. Naprotiv! Ono može, pre svega u metodološkom i sistematskom pogledu, da doprinese potpunoj izmeni i dopuni ocenjivanja dosadašnjih saznanja, kao i prenos istih na stvarno naučni nivo.

4. Postulirani nivo muzeologije u principu menja dosadašnji karakter muzejskog rada. Ona se jasno postavlja protiv svakog diletantizma i amaterizma. Time dolazi do napredovanja intencija u naučno-tehničkoj civilizaciji koja se izgrađuje, a koja poseduje izrazito racionalni karakter.

Možemo zaključiti: trenutni nivo muzejske teorije ne odgovara kriterijumima naučne teorije, pa je, prema tome, i zbog toga njeno značenje i društvena funkcija prilično problematična. Istovremeno sa mpokušao da dokažem da postoje objektivne pretpostavke za obuhvatanje muzeologije kao samostalne naučne discipline, i to u potpunom skladu sa savremenim razvojem nauke.

- UVOD - PROBLEMATIKA POJMA MUZEOLOGIJE - SISTEMATIKA MUZEOLOGIJE - ZAKLJUČCI -

ZAKLJUČCI

Ovde sam problematiku pojma shvatanja muzeologije izneo u potpunosti. Smatram to neobično važnim za potpuno razumevanje zadatka, koj sam na našoj katedri muzeologije nastojao da rešim.

Data eksplikacija muzeologije ne mora da izaziva opšte odobravanje. U potpunosti sam svestan komplikovanosti ovog pitanja, kao i toga da smo u tom pravcu napredovali za nekoliko manjih koraka. Ne želimo, međutim, da u ovim svojim nastojanjima ostajemo sami i izolovani. Muzeologija je - kao što sam napomenuo - tek u pranatalnom stadijumu. Potrebni su joj tvorci i propagatori, potrebne su joj, dalje, takve radne teme kao što, na primer, danas imaju informatika i dokumentaristika, a to zavisi samo i jedino od nas

muzejskih radnika - jer ne možemo očekivati doprinos drugih interesima unapređenja naše discipline. Jedino i samo tako je moguće da se ovaj rad razvija na jednom opštem naučnom nivou.

Kada ne bismo bili svesni ove situacije i ne bismo se potrudili da pojasnimo ovaj nivo i u muzeologiji, moglo bi se dogoditi da bi društvena funkcija muzeja mogla vremenom da odumre, a time bi dani opstajanja muzejskih ustanova bili odbrojani.

- UVOD - PROBLEMATIKA POJMA MUZEOLOGIJE - SISTEMATIKA MUZEOLOGIJE - ZAKLJUČCI -