Podgorica street style

Ali sta podgorica moze ponuditi od svjetske mode?

‘’makserica stil’’

"MEJD IN ČAJNA"

Čak dve trećine kupaca u Srbiji povremeno kupuje kopije poznatih brendova. Falsifikovana roba

mahom se pravi u Kini, Južnoj Koreji, Tajvanu, odakle se potom transportuje na Bliski istok ili u

istočnu Evropu, gde se pakuje u ambalažu koja je identična originalnoj i potom se distribuira na

tržišta zapadne Evrope.

Uz "Luj Viton" i "Guči", najpoželjnije brendove za kopiranje, slede "Barberi", "Tifani", "Prada", "Hermes", "Šanel", "Dior", "Iv Sen Loran" i "Kartije". U ponudi su sve poznate marke, pa lažna tašna "prada" ili "luj viton" može da se pazari ne samo na buvljaku, nego i u centru Beograda, ali po ne tako niskoj ceni. Razliku između originala i kopije sve je teže primetiti. Visoka cena, međutim, nije garant da je tašna original, jer su se plagijatori izveštili u proizvodnji. 

FURATE LI LAŽNJAK?A da n is te n i sv jesn i

Svijetom je odjeknula vijest kako za poznatu Birkinicu više nema čekanja. Podsjetimo se, prije koju godinu na svoj primjerak ove luksuzne torbe trebali ste čekati čak i do 3 godine a ukoliko se radi o ekskluzivnijem modelu poput one od krokodilske kože s dodatkom dijamanata (kakvu fura Vicky Beckham) čekanje se moglo protegnuti i do 6 godina.

U Hrvatskoj u posljednje vrijeme viđamo ove torbice na mnogim poznatim ličnostima.

Nismo sigurni koliko ih (s obzirom na paprenu cijenu) je doista pravih a koliko ih je

podrijetlom iz Tajlanda ili neke druge zemlje u kojoj cvjeta krivotvorenje. Zagrebom se

prije koju godinu proširio trač kako je jedna poduzetnica nabavila Birkinice određenim

poznatim damama da bi se uspostavilo kako se radi o fake primjercima.

Kako ćete prepoznati fake? S obzirom na današnju maestralnost fake izrade, lažnu

torbicu će prepoznati samo znalci il i oni koji su prije same kupnje dobro provjerili

razlike na internetu. Naravno, najsigurnija opcije jeste kupiti torbu u Hermes trgovini i

time izbjeći svaku neugodnost koju biste mogli imati tijekom eventualnog popravka

iste, jer Hermes možete popraviti samo u njihovim radionicama,a ukoliko im donesete

lažnjak, neugodnost je zajamčena.

Lažnjak je najlakše prepoznati po ugraviranim slovima na metalnoj kopči. Dok su kod

originala slova rafinirana i tanka, kod lažnjaka je rez dublji i slova su nezgrapnija.

Unutrašnji dio je također prepun zamki, krenuvši od printanih slova pa sve do kopče.  

Torbica koja vjerojatno ima najviše kopija jest ona monogramska kuće Louis Vuitton. S

obzirom da ova torbica ne košta kao Hermes, te da ju je lakše iskopirati, često ne

možemo prepoznati lažnjak. Ukoliko sumnjate u podrijetlo vaše torbice obratite pažnju

upravo na logo.

Slova LV ne smiju biti odsječena niti prekinuta s šavom, na originalnom primjerku

slova su pažljivo postavljena i jasna. Obratite pažnju i na zatvarač koji bi trebao biti

čvrst s utisnutim monogramom. I samo pakiranje torbice vam može dati naznaku da

niste kupili original. Ručke originalne torbice su izrađene od kravlje kože i zasigurno

neće biti umotane u bilo kakovu plastiku ili ini materijal. Originalne torbice dolaze

umotane u tkaninu s monogramom LV.

Nadamo se da smo vam barem malo rasvijetlil i razlike između lažnjaka i originala,  i to

ukoliko posjedujete jedan ovakav primjerak u čiju ste autentičnost posumnjali.

Living in a fake world

Neki ljudi kažu da odeća ne čini čoveka, ali mnogo puta do sada je dokazano da ono što nosimo

itekako oslikava nas kao ličnosti. Ako ostavimo sa strane to kakav uticaj naša garderoba i stil

odevanja imaju na okolinu, mnogo je bitniji efekat stvari na nas, kako se mi osećamo dok ih

nosimo. Modni stilovi u Srbiji su zaista raznoliki, svašta možemo videti na ulici, ali ono što u

poslednje vreme i te kako bode oči, jeste poplava fake brendova.

Pre par meseci u Grazia Magazine UAE je izašao tekst o najprodavanijim modelima svetskih

modnih kuća – na prvom mestu je bila čuvena Chanel 2.55 torbica, a nju slede Louis Vuitton

speedy, Christian Louboutin klasične salonke, YSL tribute, Burberry mantil, Lanvin baletanke,

H. Birkin svilene marame, itd. Samim tim što su najtraženiji, ovo su i najkopiraniji modeli

poznatih svetskih brendova. Nismo jedino mesto na planeti koje se bavi proizvodnjom i

prodajom fake stvari, ali smo definitivno neprevaziđeni u raznovrsnosti modela, dizajna, boja i

šara raznih modnih detalja, koji ne postoje verovatno nigde osim u Srbiji.

Situacija br 1. Krećem na faks da završim neke administrativne stvarčice, malo, malo pored

mene prođe neka devojka sa Louis Vuitton tašnom. Ulazim u bus, ulaze i neke devojke, imaju

16-17 godina, idu u školu verovatno, snimam šta imaju na sebi, printovi Gucci, Louis Vuitton,

Dior, Burberry vrište na sve strane.

Situacija br 2. Subota, idem sa društvom do popularnog prestoničkog kluba i naravno prelepe

devojke u pratnji Louis Vuitton torba (ima i originala), provuče se i koja Burberry.

Situacija br 3. Nedelja dan za uživanje i pomaganje mami oko nabavke. Idem sa njom do pijace

kad i tamo Louis Vuitton, Prada, Burberry i Dior pršte na sve strane među kupusom i

krompirom.

Kada je haute couture postala prêt-à-porter i dostupna apsolutno svima?

Ako prođete ulicama Beograda videćete iste ili slične scene, mlade devojke koje nose Louis

Vuitton torbe, najrazličitijih dezena. Jedna od meni najupečatljivijih je bila od zelenog teksasa,

sa šljokicama i ogromnom zlatnom LV šnalom. Ako ostavimo sa strane činjenicu da je neko

gradio određeni brend i postavio ga na mesto gde jeste zahvaljujući kvalitetu i dugogodišnjoj

tradiciji i činjenicu da bi se sam Louis Vuitton prevrtao u grobu kad bi video šta sve šeta

Beogradom, dolazimo do ozbiljnog socijalnog problema koji se svakim danom sve više i više

širi. Kako je krenulo više se nećemo zvati Beograd, već Louis Vuitton city (LVC), mada i ne

zvuči lose, skoro kao NYC.

E sad dolazimo do glavnog pitanja, zašto bi neko svesno dao pare za fake Louis Vuitton tašnu,

umesto za npr. Zaru, Mango ili Moninu kožnu tašnu, i sa ogromnim ponosom šetao istu kao da je

original? Možemo da kupimo kvalitetne i lepe tašne koje nisu poznat i skup brend, koje su

odlično dizajnirane, ali na kojima ne piše naziv luksuznog brenda. Onda nosiš lepu, kvalitetnu

stvar i sebi pristupačnu. Ako neko kupuje lažnjake, ne kupuje ih zato što su kvalitetni i jeftini,

već zato što izgledaju kao “skupi” originali. I to nije pitanje stila, to je pitanje lažnog

predstavljanja.

Kupovina fake stvari je kupovina lažnog luksuza i prestiža. Ljudi  misle da će biti lepši,

atraktivniji, bolji i pametniji ako sa sobom imaju i Louis Vuitton torbu. Poprilično sam ubeđena

da osobe koje kupuju fake, ne kupuju jer im se dizajn te torbe toliko dopao, već zato što je za

njih Louis Vuitton statusni simbol. I Louis Vuitton jeste statusni simbol, ali nije pravljen za

široke narodne mase, već za malo odabrano društvo koje to sebi može da priušti. Ali zašto onda

imati fake statusni simbol? Zašto ne štedeti pare pa kupiti jednu takvu stvar koja nam je toliko

bitna? Osobama koje poseduju fake stvari nebitno je da li će neko drugi primetiti da li je original

ili ne. Nije bitno ko si i šta nosiš u sebi, bitno je da ti piše Armani preko leđa ili da blještavo

zlatna šnala duplog C sa sve cirkonima zabljesne kafić gde se pojaviš i onda si skroz IN.

Postali smo društvo koje je izgubilo identitet. Mladi ljudi koji gledaju i čitaju o “pevaljkama”,

kvazi stilistkinjama i kreatorkama, koje spavaju na Louis Vuitton-u, jedu zlatnim Versace

kašikama, nose brendirane stvari od glave do pete (jer je fora, imati sve odjednom na sebi), a ne

umeju da pravilno izgovore imena istih tih brendova. Lažni sjaj koji se nudi mladim ljudima od

strane njihovih idola vodi nas do novog fenomena, a to je da nije bitno ko si, sve dok imaš neku

etiketu na sebi koja će te definisati. Postoje ljudi koji po svaku cenu hoće da pokažu kako su oni

u korak sa trendom i modom! Njih ne zanima što postoji određeni broj ljudi koji zna da to što

nose nije original već fake i zadovoljavaju se time što postoji onaj drugi deo ljudi koji kaže

“WOOOW  ona nosi Louis Vuitton “.

Nemam ništa protiv originalnih modela koji su zaista fantastični, ali nažalost ne i dostupni za

većinu naše populacije. Svako treba da živi u skladu sa svojim mogućnostima i ako je neko u

prilici da kupi tašnu od 2000 evra to je sasvim ok. Ono što nije ok, je nositi lažnjak i glumatati.

Bolje je kupiti proverenu stvar nekog high street brenda, nego torbu sa Louis Vuitton printom u

roze-plavo-zeleno-narandžastoj boji koja miriše na kinesku prodavnicu.

Ko je ovde na gubitku? Velike modne kuće i njihovi zaposleni čija kreativnost i dela su

ukradeni? Ili potrošači koji sebi ne mogu da priušte “pravu stvar”, ali žele da imaju osećaj

luksuza i budu primećeni? Sa moje tačke gledišta uvek će biti ljudi koji će kupovati originale i

nositi ih zato što žele da imaju kvalitetnu stvar ili jednostavno zato što to sebi mogu da priušte,

tako da modna industrija ne gubi prave kupce. A što se tiče potrošača, ako nekog nije sramota

prvenstveno od samog sebe da nosi fake stvari i uživa u lažnom luksuzu i sjaju, onda je on

definitivno na gubitku, jer je izgubio samog sebe.

I sve dok jednog dana ne postanemo normalno društvo koje veruje u kvalitet i originalnost i ne

pristaje na ništa manje od toga, ja ću i dalje sa svojim prijateljima ispijati kafe po beogradskim

kafićima, komentarisati stilove Beograđana i “uživati” u raznovrsnim modelima beogradskih

Louis Vuitton tašni.

Smejem se, smejem se, smejem se … a plakala bih …