pismo vrhovnoj vlasti - mihail bulgakov

8/18/2019 Pismo Vrhovnoj Vlasti - Mihail Bulgakov

1/88


2/88

Mihail Bulgakov

PISMO VRHOVNOJ VLASTI I DRUGIKRAĆI SPISI

Izabrala i prevelaNada Uzelac

Izdavač:Službeni glasnik

2012.


3/88

Izgledi za budućnost

Sad kad je naša nesrećna otadžbina dotakla samo dim srama i bede na koje ju je bacilavelika socijalna revolucija”, mnogima od nas sve češće navire jedna ista misao.

Ova je misao nametljiva.Nejasna i turobna - ona iskrsava u svesti i odlučno zahteva odgovor.Ona je jednostavna: A šta će s nama biti?

Javlja se ona prirodno.Mi smo analizirali svoju nedavnu prošlost. O, vrlo dobro smo proučili gotovo svaki

trenutak u protekle dve godine. Mnogi su je ne samo proučili već su je i prokleli.Sadašnjica nam je pred očima. Takva je, da bismo radije da ih zatvorimo.Da ne gledamo!Ostaje budućnost. Zagonetna, neizvesna budućnost.Zbilja: šta će s nama biti?...Nedavno mi se pružila prilika da pregledam nekoliko brojeva engleskog ilustrovanog

časopisa.Dugo, kao opčinjen, gledao sam sjajno urađene slike.I dugo, dugo potom razmišljao...Da, prizor je jasan!Džinovske mašine, u džinovskim fabrikama, iz dana u dan, grozničavo proždirući

kameni ugalj, kloparaju, lupaju, razlivaju mlazeve rastopljenog metala, kuju, ispravljaju,sastavljaju...

One kuju svetsku silu, odmenivši one mašine koje su još nedavno, sejući smrt irazarajući, kovale moć pobede.

Na Zapadu, veliki rat velikih naroda je završen. Oni sad ližu svoje rane.Oporaviće se oni, naravno, vrlo brzo će se oporaviti.I svima kojima se um razbistrio, koji ne veruju u to nesrećno buncanje da će se naša

zlokobna bolest proširiti na Zapad i zahvatiti ga, postaće očigledan taj silovit napredakkolosalnog rada u svetu, onaj koji će zapadne zemlje vinuti u visine još neviđene svetskemoći.

A mi?Mi ćemo da kasnimo...Mi ćemo tako mnogo da kasnimo, da nijedan ovovremeni prorok, verovatno, neće moći

da kaže kad ćemo najzad da ih stignemo i da li ćemo uopšte da ih stignemo. Jer, mi smo kažnjeni.U ovom času mi ne možemo da gradimo. Pred nama je težak zadatak - da osvojimo,


4/88

preotmemo sopstvenu zemlju.Obračun je počeo.Heroji-dobrovoljci otimaju iz ruku Trockog pedalj po pedalj ruske zemlje.I svi, svi - i oni koji neustrašivo izvršavaju svoju dužnost, i oni koji se zbijaju u pozadini,

u gradovima na jugu, u teškoj zabludi verujući da će posao spasavanja zemlje moći daprođe bez njih, svi žudno iščekuju njeno oslobođenje.

I ona će biti oslobođena. Jer, nema zemlje bez heroja, i nedopustivo je misliti da je otadžbina umrla.Ali, biće potrebno mnogo borbi, mnogo prolivene krvi, jer sve dok iza zlokobne figure

Trockog, s oružjem u ruci, i dalje nadiru bezumnici, oni koje je on nasamario, života bitineće, nego borba na život i smrt.

Borba je neophodna.I dok tamo na Zapadu budu štektale mašine napretka, kod nas, s kraja na kraj zemlje,

štektaće mitraljezi.Bezumlje u protekle dve godine gurnulo nas je na strašan put, za nas nema predaha,

nema odmora. Prineli smo ustima čašu stradanja i ispićemo je do dna. Tamo na Zapadu blistaće bezbrojna električna svetla, piloti će parati osvojeni vazduh,

tamo će se graditi, istraživati, štampati, učiti...A mi... Mi ćemo se tući.

Jer nema sile koja bi mogla to da promeni.Mi će mo osvajati sopstvene prestonice.I osvojićemo ih.Englezi, pamteći kako smo, zastirući polja krvavom rosom, tukli Nemačku i odvlačili je

od Pariza, pozajmiće nam još šinjela i čizama, da se što pre dokopamo Moskve.I dokopaćemo se.Hulje i bezumnici biće prognani, rastureni, uništeni.I rat će se završiti.

Tada će okrvavljena, uništena zemlja početi da se uspravlja... Lagano, s mukom da seuspravlja.

Oni koji se žale na „umor”, avaj, biće razočarani. Jer, moraće još više da seumaraju”...

Prošlost će morati da se iskupi neizmernim radom, životom u teškoj nemaštini. Da seiskupi u prenosnom i doslovnom smislu reči.

Da se iskupi za bezumlje martovskih dana, za bezumlje oktobarskih dana, za odmetnuteizdajnike, za izopačenost radnika, za Brest, za sumanuto korišćenje mašina, za štampanjenovca... za sve!

I mi ćemo se iskupiti.

I tek onda, kada bude već prilično kasno, počećemo ponovo ponešto da gradimo, dabismo postali punopravni, da bi nas opet primili u versajske dvorane.

Ko će dočekati te svetle dane?Mi?O, ne! Naša deca možda, a možda i unuci, jer zamah istorije je širok i ona decenije

prelistava” sa istom onom lakoćom kojom prelistava i godine.A mi, predstavnici zlosrećnog pokoljenja, umirući kao kukavni bankroteri, bićemo

prinuđeni da svojoj deci kažemo:- Plaćajte, pošteno plaćajte i večno se sećajte socijalne revolucije!


5/88

(List Grozni, 13. novembar 1919)


6/88

Pismo vrhovnoj vlasti

Vladi SSSR-aodMihaila Afanasjeviča Bulgakova(Moskva, B. Pirogovska 35a, st. 6)

Obraćam se Vladi SSSR-a sle dećim pismom:

1

Pošto su sva moja dela zabranjena, među mnogim građanima koji me poznaju kao piscamogli su da se čuju glasovi koji me savetuju jedno isto.

Da napišem „komunistički komad” (pod znacima navoda dajem citate), a pored toga i dase Vladi SSSR-a obratim pokajničkim pismom kojim bih iskazao odricanje od sopstvenihranijih pogleda, onih koje sam izrazio u književnim delima, i kojim bih izneo uveravanja daću odsad raditi kao pisac-saputnik, predan ideji komunizma.

Cilj: da se spasem progona, bede i, konačno, neizbežne propasti.Ovaj savet nisam poslušao. Malo je verovatno da bi mi uspelo da se pred Vladom SSSR-a

pokažem u povoljnom svetlu ukoliko bih napisao lažno pismo, koje predstavlja nečastan i uzto naivan politički ispad. A da napišem komunistički komad nisam čak ni pokušao, znajućidobro da takav komad meni neće poći za rukom.

U meni sazrela želja da okončam svoje književničke muke primorava me da se VladiSSSR-a obratim iskrenim pismom.


7/88

2

Proučivši svoje albume s novinskim isečcima iz štampe SSSR-a, za deset godina mogknjiževnog rada pronašao sam 301 kritiku o meni. Od njih je pohvalnih bilo tri,neprijateljsko-nepovoljnih - 298.

Pomenutih 298 predstavljaju odraz u ogledalu mog književnog života. Junak mog komada Dani Turbina, Aleksej Turbin, u štampi je , u stihovima, nazivan

kučkinim sinom”, a autor komada predstavljan kao „rahitična matora džukela”. O meni supisali kao o „književnom smetlaru”, koji sakuplja ogriske koje je „izbljuvalo tuce gostiju”.

Pisali su ovako:„... Miška Bulgakov, moj kum, takođe, izvinite na izrazu, pisac, po ustajalom smeću

pretura... Što ti je, brajko, pitam, njuška tako... Ja sam čovek fin, de zvizni ga koritom upotiljak... Turbini su nam potrebni isto kao i kučki grudnjak... Našao se, kučkin sin, našaose Turbin, nemao ni novca, ni uspeha...” (Život umetnosti, br. 4, 1927)

Pisali su „o Bulgakovu, koji što je bio, to će i ostati, novoburžoasko seme, koje štrcaotrovnom ali nemoćnom pljuvačkom na radničku klasu i njene komunističke ideale”.(Koms. pravda, 14. 10. 1926)

Izjavljivali su da mi se sviđa „atmosfera kereće svadbe oko neke riđokose prijateljevežene” (A. Lunačarski, Izvestija, 8. 10. 1926) i da moj komad Dani Turbina širi „smrad”(stenogram sa sednice pri Agitpropu, maja 1927) i tako dalje , i tako dalje ...

Hitam da saopštim da ni u kom slučaju ne navodim citate da bih se žalio na kritiku ilistupao u bilo kakvu polemiku. Moj cilj daleko je ozbiljniji.

S dokumentima u rukama ja dokazujem da je sva štampa SSSR-a, a zajedno s njom isve ustanove kojima je poverena kontrola repertoara, u toku svih godina mog književnograda jednodušno i s krajnjom žestinom dokazivala da dela Mihaila Bulgakova u SSSR-u nemogu da postoje.

I ja izjavljujem da je štampa SSSR-a potpuno u pravu.

3


8/88

Kao polaznom tačkom za ovo pismo poslužiću se mojim pamfletom Purpurno ostrvo.Sva kritika SSSR-a, bez izuzetka, dočekala je ovaj komad sa izjavom da je on

bezvredan, bled, ništavan” i da predstavlja „paskvilu protiv revolucije”. Jednodušnost je bila potpuna, ali je narušena iznenada i potpuno neočekivano.

U 12. br. Repert. bilt.1

(1928) objavljena je recenzija P. Novickog, u kojoj je saopšteno dae ’Purpurno ostrvo’ - „zanimljiva i duhovita parodija”, u kojoj „se pojavljuje zlokobna sen

Velikog Inkvizitora, koji guši umetničko stvaralaštvo i neguje ropske, udvoričko-neveštedramaturške šablone, potire ličnost glumca i pisca”, da se u Purpurnom ostrvu radi ozlokobnoj mračnoj sili, koja stvara helote, udvorice i panegiriste...” Rečeno je da „ako

takva mračna sila postoji, onda je negodovanje i zlobna oštroumnost dramaturga, kojeg jeburžoazija proslavila - opravdano”.

Dopustite da postavim pitanje - gde je istina?Šta je, na kraju krajeva, Purpurno ostrvo? - „Ništavan, bezvredan komad” ili je to

oštrouman pamflet”?

Istina leži u recenziji Novickog. Ja neću da procenjujem koliko je moj komadoštrouman, ali priznajem da se u komadu zaista pojavljuje zloslutna sen, i to sen Glavnogrepertoarskog komiteta. On je taj koji odgaja helote, panegiriste i zaplašene „sluge”. On jetaj koji ubija stvaralačku misao. On uništava sovjetsku dramsku umetnost i uništiće je.

Ja nisam šapatom iz prikrajka izražavao ove misli. Ja sam ih stavio u dramski pamfle t iovaj pamflet stavio sam na scenu. Sovjetska štampa, štiteći Glavrepertkom,

2 napisala je da

e Purpurno ostrvo paskvila na račun revolucije. To je neozbiljno blebetanje. Paskvile naračun revolucije u komadu nema iz više razloga, od kojih ću, zbog manjka prostora, navestiedan: paskvilu na račun revolucije, zbog njene vanredne grandioznosti, nije moguće

napisati. Pamflet nije paskvila, a Glavrepertkom - nije revolucija.

Ali, kad nemačka štampa piše da je Purpurno ostrvo - „prvi poziv za slobodu štampe uSSSR-u” (Mlada garda, br. 1 - 1929) - ona piše istinu. Ja to priznajem. Borba protivcenzure, ma kakva ona bila i uz kakvu god vlast stajala, moj je književnički dug, kao što sui pozivi za slobodu štampe. Ja sam vatreni pobornik ove slobode i smatram da ukoliko bipisac naumio da dokazuje kako mu ona nije potrebna, bio bi poput ribe koja javno svedočida joj voda nije potrebna.

4

To je jedna crta mog stvaralaštva, a ona sama sasvim je dovoljna da moja dela ne


9/88

postoje u SSSR-u. Ali, s prvom crtom povezane su i sve ostale koje se ispoljavaju u mojimsatiričnim pripovetkama: mračne i mistične boje (ja sam - mističan pisac) kojima suoslikane bezbrojne izopačenosti našeg svakodnevnog života, jed kojim je prožet moj jezik,dubok skepticizam u pogledu revolucionarnog razvoja koji je u toku u mojoj nerazvijenojzemlji, i stavljanje nasuprot njemu drage i Velike Evolucije, a najvažnije - slikanjestrašnih crta mog naroda, onih crta koje su mnogo pre revolucije izazivale najdublju

patnju kod mog učitelja M. J. Saltikova-Ščedrina.Ne treba ni da se kaže da štampi SSSR-a, zauzetoj nedovoljno ubedljivim izjavama otome da satira M. Bulgakova sadrži - „klevetu”, ni na pamet nije palo da na sve ovo ozbiljnoobrati pažnju.

Samo jedanput, kad sam tek postao poznat, primećeno je s prizvukom tobože nadmenogčuđenja:

„M. Bulgakov hoće da postane satiričar naše epohe.” (Knjigonoša, br. 6, 1925)Avaj, glagol „hteti” dat je uzalud u sadašnjem vremenu. Treba ga prebaciti u davno

prošlo vreme: M. Bulgakov postao je satiričar, i to upravo u vreme u kome je svaka pravasatira (koja zadire u zabranjene zone) u SSSR-u bila potpuno onemogućena.

Nije meni pripala čast da ukažem na ovu zločinačku misao u štampi. Ona je sasvimasno izražena u članku V. Bljuma (br. 6 Lit. Gaz.),

3 i smisao ovog članka sjajno i tačno

može da se iskaže jednom formulom:Svaki satiričar u SSSR-u napada sovjetsko uređenje .Da li sam ja moguć u SSSR-u?

5

I, konačno, moje poslednje crte u upropašćenim komadima Dani Turbina, Bekstvo iromanu Bela garda, uporno slikanje ruske inteligencije kao najboljeg sloja u našoj zemlji.Naročito prikazivanje porodice iz redova plemićke inteligencije, koja je voljom neumitneistorijske sudbine bačena, u vreme građanskog rata, u tabor bele garde, u tradiciji Rata imira. Ovakvo slikanje potpuno je prirodno za pisca koji je poreklom vezan za inteligenciju.

Ali, takve slike dovode do toga da njihov autor u SSSR-u, zajedno sa svojim junacima,dobija - bez obzira na svoje veliko nastojanje da bude nepristrastan prema crvenima ibelima - pečat belogardejca-neprijatelja, a dobivši ga, što je svakom jasno, u SSSR-u možesebe da smatra propalim čovekom.


10/88

6

Moj književni portret je završen, i on predstavlja politički portret. Ne mogu da kažem

koliki zločin on sobom oličava, ali molim za jedno: da se izvan njega ne traži ništa. Dat jekrajnje pošteno.

7

Sada sam uništen.Ovo uništenje sovjetska javnost dočekala je s najvećom radošću i nazvala ga

dostignućem”.R. Pikelj, pominjući moje uništenje (Izv

4, 15. 10. 1929) izrazio je liberalnu misao:

„Mi ovim ne želimo da kažemo da je ime Bulgakova izbrisano sa spiska sovjetskihdramskih pisaca.”

I pogubljenom piscu ulio je nadu rečima da se „radi o njegovim prošlim dramskimdelima”.

Međutim, život u liku Glavrepertkoma dokazao je da je liberalizam R. Pikelja potpunoneosnovan.

Od Glavrepertkoma sam 18. marta 1930. dobio dokument u kome se lakonski saopštavada moj novi, a ne stari komad, Bratstvo licemera (Molijer) NIJE DOBIO DOZVOLU ZAIZVOĐENJE.

Reći ću kratko: ispod dva reda službenih akata pokopani su - rad u bibliotekama, mojafantazija i komad koji je od kvalifikovanih pozorišnih stručnjaka nebrojeno puta ocenjenkao - sjajan komad.

R. Pikelj je u zabludi. Propala su ne samo moja prošla dela već i sadašnja i sva buduća.A ja sam lično, sopstvenim rukama, bacio u peć nacrt romana o đavolu, nacrt komedije ipočetak drugog romana, Pozorište.

Sva moja dela beznadežna su.


11/88

8

Molim Sovjetsku vladu da uzme u obzir da ja nisam političar nego književnik, i da samsvu svoju produkciju posvetio sovjetskoj sce ni.

Molim da se obrati pažnja na sledeća dva suda o meni u sovjetskoj štampi.Oba potiču od nepomirljivih neprijatelja mojih dela, i zbog toga su veoma dragocena.Godine 1925. napisano je:„Pojavljuje se pisac koji se ne prikazuje čak ni kao simpatizer.” (L. Averbah, Izv., 20. 10.

1925)A 1929. godine:„Njegov talenat je isto toliko očigledan koliko i socijalna reakcionarnost njegovog

stvaralaštva.” (R. Pikelj, Izv., 15. 10. 1929)Molim da se uzme u obzir da je onemogućavanje da pišem za mene isto kao da sam živ

sahranjen.

9

MOLIM VLADU SSSR-a DA MI NALOŽI DA HITNO NAPUSTIM SSSR U PRATNJI SVOJEŽENE LJUBOV JEVGENJEVNE BULGAKOVE.

10


12/88

Apelujem na humanost sovjetske vlasti i molim da mene, pisca koji ne može da bude odkoristi u svojoj otadžbini, velikodušno pusti na slobodu.

11

Ako je i ovo što sam napisao nedovoljno uverljivo i ako budem osuđen na doživotno

ćutanje u SSSR-u, molim Sovjetsku vladu da mi da posao u struci i da me službeno uputi upozorište da radim u svojstvu državnog reditelja.Iskreno, doslovce i izričito molim da se kategorički naredi moje postavljenje u službu,

er su svi moji pokušaji da nađem posao u toj jedinoj oblasti u kojoj mogu da budem odkoristi SSSR-u kao izuzetno kvalifikovan stručnjak, pretrpeli potpuni fijasko. Moje imepostalo je tako odiozno, da su ponude, s moje strane, da radim, naišle na strah, bez obzirana to što je u Moskvi ogromnom broju glumaca i režisera, a s njima i direktorima pozorišta,odlično poznato moje virtuozno poznavanje scene.

Nudim SSSR-u sasvim poštenog stručnjaka, reditelja i glumca, bez i trunkesaboterstva, koji prima na sebe obavezu da savesno režira bilo koju dramu, počev od

Šekspirovih, pa sve do savremenih drama.Molim da budem postavljen za pomoćnika reditelja u prvom Hudožestvenom teatru - unajboljoj školi, na čijem su čelu majstori K. S. Stanislavski i V. I. Nemirovič-Dančenko.

Ako ne budem postavljen za reditelja, molim za budžetsko mesto statiste. Ako nistatista ne mogu da budem - molim za mesto scenskog radnika.

Ako ni ovo nije moguće, molim Sovjetsku vladu da postupi prema meni onako kako nađeza shodno, ali da nekako postupi, jer meni, dramskom piscu koji je napisao pet komada ikoji je poznat u SSSR-u i inostranstvu, u ovom trenutku prete - beda, ulica i propast.

Moskva, 28. marta 1930. godine


13/88

Prestonica u beležnici

I. Bog Remont

Svaki bog ima svoj stil. Merkur, na primer, ima krilca na nogama. On je - nepovac ilupež. A moj omiljeni bog - bog Remont, koji se u Moskvu doselio 1922, s keceljom, umazane krečom i zaudara na krdžu. I mene je dokačio svojom četkom, pa do dana današnjeg

nosim trag božanskog dodira na svom jesenjem kaputu, u kome idem i zimi. Zbog čega? Ahda, u inostranstvu se verovatno ne zna da u Moskvi postoji čitava jedna klasa koja smatrada je moderno da se zimi nosi jesenja odeća. U tu klasu spada takozvana misaonainteligencija, kao i buduća inteligencija: rabfaki 5 i slično. Ova druga, uostalom, čak nije niu kaputima, nego u nekakvim kratkim žaketama. Zima?...

Gluposti. Čovek se veoma lako privikne.Dakle, bilo je to u zlatnu jesen, kad smo prijatelj - spec

6 - i ja izlazili iz hotela. Tu se

žestoko razmahao prekrasni bog. Stajali su nogari, niz zidove su se slivali beli potoci,prijatno je mirisalo na uljanu boju.

I upravo tu me je i dohvatio četkom.Spec sa strašću udahnu miris boje i ponosno reče:- Dozvolite. Pričekajte, još koja godina - i nećete poznati Moskvu. Sad ćemo „mi” (s

naglaskom na ovoj reči) pokazati na šta smo sve spremni!Nažalost, ništa naročito spec nije stigao da pokaže, jer nedelju dana posle ovoga bio je

sledeća žrtva „boljševičkog terora”. Naime: strpali su ga u Butirke.7

Iz kog razloga, uopšte se ne zna.Njegova žena tim povodom govori nešto nerazumljivo:- To je nečuveno! Pa priznanice nema? Zar ne? Neka pokažu priznanicu. Sidorov (ili

Ivanov, ne sećam se) je podlac! Kaže - dvadeset milijardi. Pre svega, radi se o petnaest!Priznanice zaista nema (pa nije spec budala!), zbog toga će speca uskoro da puste. A

tada će on doista pokazati. Skupivši snagu u Butirkama.


14/88

Ali, speca nema, a bog Remont je ostao. Možda zbog toga što, koliko god specova dazatvore, još uvek ih ostaje neizmeran broj (moja tačna statistika: u Moskvi ih je -1.000.000, u najmanju ruku!), ili zbog toga što se može i bez specijalista, a bog neumorni,izvrsni - štukater, moler i zidar - posluje. Čak ni sad nije posustao, iako je već zima i sipameki sneg.

Na Lubjanki, na uglu Mjasnicke, nalazilo se bog te pita šta: nekakva oglodana pustara,

prekrivena izlomljenom opekom i krhotinama flaša. A sad je, doduše, prizemna, ali ipakzgrada! Z-g-r-a-d-a! Stakla - cela! Sve kao što treba. Iza stakala, doduše, ničeg još nema,ali napolju već pada u oči natpis sa zlatnim slovima: „Trikotaža”.

Sve u svemu, pred očima se zbivaju čuda. Razjapljena vrata na donjim spratovimaiznenada dobijaju stakla. Dan-dva i u izlozima se pale lampe, a tamo... ili su čitavi slapovitkanina, ili pod zelenim abažurom štrči nekakva glava, pognuta nad papirima. Ne znamzbog čega, niti kakva glava, ali šta radi mogu da kažem i ne zavirivši unutra:

- Sastavlja izveštaj o prekovremenom radu.I otvoreno ću reći: tkanine - to je u redu, ali glava je - nepotrebna. Pišu li pišu... A od

toga, očigledno, nikakve koristi.Ubeđen sam da će tkanine i posuđe, kišobrani i kaljače, na kraju krajeva, sasvim

potisnuti ćelave činovničke glave. Moskovski krajolik postaće čaroban. Po mom ukusu.S uživanjem sad prolazim kroz pasaže. Na Petrovki i Kuznjeckom - suton plamti

svetlošću. Raskošna gama boja u staklima - osmehuju se lica igračaka zanatskih zadruga.Liftovi su krenuli! Lično sam ih danas video. Imam li prava da verujem svojim očima?Ove sezone popravljalo se, malterisalo, lepilo. Sledeće sezone, uveren sam, gradiće se.

Jesenas, gledajući po ulicama kotlove s asfaltom koji su goreli paklenim plamenom, drhtaosam od radosne slutnje. Gradiće se, bez obzira na sve. Možda je to samo maštapravovernog Moskovljanina... Ja, kako god vi na to gledali, vidim - renesansu.

Moskovski epitalam:Pevam tebi, o, bože Remonte!

II. Trula inteligencija

Rastali smo se u junu. Došao je tad kod mene, smotao krdžu i mrzovoljno rekao:- E pa, eto, završih univerzitet.- Čestitam, doktore - odgovorih od srca. Budućnost koja se otvarala pred novopečenim

doktorom izgledala je ovako: u odeljenju za zaštitu zdravlja rekli su mu: „Slobodni ste”, udomu studenata: „E, sada kada ste završili, iselite se”, u klinikama, bolnicama i sličnimustanovama: „Smanjen je broj radnih mesta.”

Sve u svemu, mrkli mrak.


15/88

Posle ovoga nestao je, potonuvši u moskovski bezdan.- Znači, propade - spokojno zaključih, zaokupljen sopstvenim poslovima (tzv. borba za

opstanak).Dogurah čak do novembra s namerom da i dalje bijem bitku, kada se iznenada on

pojavi.Na ramenima mu vise pohabani dronjci (nekadašnji studentski kaput), a ispod njih vire

glanc nove pantalone.Po šavu, aristokratski prepeglanom - procenih, bez greške: kupljene su u Suharjovki za75 miliona.

On izvadi kutiju za špriceve i ponudi mi „Iru - na komad”.Zanemeo od zaprepašćenja, čekao sam objašnjenje. Usledilo je istog trena:- Radim kao nosač u zadruzi. Znaš, simpatična neka zadruga - šest studenata pete

godine i ja...- A šta istovarate?- Nameštaj za radnje. Imamo već i stalne mušterije.- Pa koliko zarađuješ?- Evo, prošle nedelje - 275 limunčića.Odmah sam pomnožio: 275x4= milijarda i sto! Mesečno.- A medicina?- A medicina je za sebe. Tovarimo jedanput-dvaput nedeljno. Ostalo vreme radim na

klinici, na rendgenu.- A soba?On se naceri.- I sobu imam... Neobično je to, znaš, ispalo... Prevozili smo nameštaj u stan jedne

glumice. Pa pita ona mene začuđeno: „A ko ste, dozvolite da pitam, zapravo vi? Imate takointeligentno lice.” Ja sam, kažem, doktor. Da si samo video kako se preobrazila! Čajem meposlužila, raspitivala se. A gde vi, pita, živite? A ja kažem... Nigde ne živim. Tako sezauzela, bog joj dao zdravlja. Preko nje sam i dobio sobu, kod njenih poznanika. Ima samoedan uslov: da se ne ženim!

- Ma zar je glumica takav uslov postavila?- Zašto bi glumica... Gazde. Samom ćemo, kažu oni - dati, dvoma - ni u kom slučaju.Zadivljen fantastičnim uspesima mog prijate lja, rekoh razmislivši malo:- Eto, svi su pisali: trula inteligencija, trula. Ta ona je, po svoj prilici, već nestala. Posle

revolucije nikla je nova, čelična inteligencija. Ona i nameštaj može da nosi, i drva da cepai re ndgen da opslužuje.

- Verujem - nastavih, ponet lirskim zanosom - da ona neće nestati! Preživeće!Ispuštajući zagušljive kolutove dima „Ire - na komad”, on se složi:

- Zašto bismo nestali? Ne pristaje mo da nas nema.

III. Natprirodan dečak


16/88

Juče ujutru u Tverskoj ugledao sam dečaka. Za njim je hodala grupa zabezeknutihgrađana muškog i ženskog pola, razjapljenih usta, i vukla se čitava povorka praznih kočija,kao za pokojnikom.

Iz tramvaja br. 6, koji je dolazio u susret, naginjali su se putnici i prstom upirali udečaka. Neću da tvrdim, ali meni se učinilo da je prodavačica jabuka kraj kuće br. 73zajecala od sreće , a šofer, zablenuvši se , naglo skrenuo i zamalo što nije završio u miliciji.

Tek pošto sam dobro protrljao oči, shvatio sam u če mu je stvar.Na dečakovom stomaku nije visio sandučić s karamelama od saharina, i dečak nije

urlao divljim glasom:- „Poslaničke”! „Java”!! „Mursal”!!! Novineta-čkaribajusvakog!..

8

Dečak nije drugom dečaku iz ruku otimao zgnječene limunove, i nije ga šutirao. Dečaknije držao cigaretu u ustima... Dečak nije psovao na pasja usta.

Dečak nije ulazio u tramvaj u drečavim prnjama i nije unjkao, pritvorno prelećućipogledom preko sitih lica špekulanata:

- Ude-lite... Hrista radi...Ne, građani. Ovaj izuzetan dečak, kojeg sam prvi put sreo, hodao je dostojanstveno se

klateći, bez žurbe, s prekrasnom mekom šapkom, a na licu su mu se ogledale sve onevrline kakve samo mogu da krase dečaka od 11-12 godina.

Ne, nije to bio dečak. Bio je to pravi-pravcati heruvim u toplim rukavicama ivaljenkama. A na leđima heruvima visila je t-o-r-b-a, iz koje je virio krajičak umazanezbirke zadataka.

Dečak je išao u školu prvog stepena da u-č-i. Toliko. Tačka.

IV. Trilioner

Pošao sam do poznanika, nepovaca. Dozlogrdilo mi je da posećujem pisce. Boemi suprivlačni jedino kod Muržea

9 - crno vino, devojke... Moskovski literarni boemi su nesnosni.

Dođeš, pa - ili te ponude da sedneš na sanduk, a u sanduku zarđali ekseri, ili nemačaja, il i čaja ima, ali nema šećera, ili u susednoj sobi gazdarica kuva domaću rakiju i tamose muvaju nekakvi ljudi naduvenih lica, a ti sediš kao na iglama, jer se bojiš da će doći -da hapse te naduvene, pa će i tebe da pokupe, ili će (što je najgore od svega) mladi pesnici


17/88

početi svoje stihove da recituju. Jedan, pa drugi, a za njim i treći... Jednom rečju -nepodnošljiva situacija.

Kod nepovaca je izuzetno prijatno. Čaj, limun, biskviti, sobarica, svuda se oseća parfem,tu su srebrne kašičice (napomena za preplašenog stranca: platonsko uživanje), na pijaninukći svira Molitvu device, tu je divan, „želite li s pavlakom”, niko ne recituje stihove, i takodalje.

Jedina neprijatnost je : u ogledalu se malena rupa na tvojim pantalonama pretvara urupetinu veličine čajnog tanjirića, pa moraš da je skrivaš dlanom, a čaj da mešaš levomrukom. A domaćica govori, ljupko se osmehujući:

- Vi ste tako dragi i zanimljivi, a zašto ne kupite nove pantalone? A uzgred i kapu...Posle ovog „uzgred” zagrcnuh se čajem, i jektičava Molitva device zazvuča mi kao dans

makabr.Ali, začu se zvono i izbavi me.Uđe neko pred kim sve poblede, čak se i srebrne kašičice skupiše i postadoše nalik na

polovni fraže.10

Na prstu posetioca bilo je nešto slično krstu Hrama Hrista Spasite lja pri zalasku sunca.

- Devedesetak karata... Baš kao da ga je s krune skinuo - došapnu sused - pesnik,čovek koji je stihovima opevao drago kamenje, ali, zbog svog krajnjeg siromaštva, nije imaopredstavu šta je to karat.

Po kamenu koji je na sve strane prosipao raznobojnu svetlost, po tome kako je prekoramena žene ove novopridošlice bio prebačen riđi palatin, po tome kako su novopridošliciživo igrale oči, dosetih se da je preda mnom nepovac nad nepovcima, pa još, po svoj prilici, iiz trusta.

Domaćica se zajapuri, poče da se osmehuje svojim zlatnim krunicama, potrča im ususret uzvikujući nešto, a Molitva device prekide se na najzanimljivijem mestu.

Zatim otpoče živahno ispijanje čaja, pri čemu je nepovac bio u centru pažnje.Iz nekog razloga ja se uvredih (pa šta ako je on nepovac? zar ja nisam čovek?) i odlučili

da zapodenem razgovor. I zapodenuh ga vešto.- Kolika vam je plata ? - upitah vlasnika blaga.Istog trena, pod stolom me s dve strane očepiše. Na desnoj nozi osetih pesnikovu čizmu

(iskrivljenu, izlizanu potpeticu), na levoj - domaćičinu nogu (francusku, tanku potpeticu).No, bogataš se ne naljuti. Naprotiv, mojim pitanjem bio je, iz nekog razloga, polaskan.Zaustavi za tren na meni pogled, i u taj mah ja opazih da mu oči liče na dva novčića od

deset rubalja, iskovana u Odesi.- Hm... hm... kako da vam kažem... Eh... sitnica. Dve, tri milijarde - odgovori on, šaljući

mi s prsta snopove svetlosti.- A koliko košta bri... - zaustih i vrisnuh od bola...- ...brijanje ?! - viknuh, izbezumljen, umesto „briljantski prsten”.- Brijanje je 20 limunova - zapanjeno odgovori nepovac, a domaćica mu očima dade

znak: „Ne obraćajte pažnju. On je idiot!”I u tren oka me skinuše s repertoara. Rascvrkutala se domaćica, ali zahvaljujući mom

sjajnom uvodu, razgovor ni da makne iz limunske baruštine.Najpre, pesnik pljesnu dlanom o dlan i zastenja:- Dvadeset limunova! Jao, jao! (Poslednji put brijao se u junu.)Zatim sama domaćica bubnu nekakvu tričavu sumu povodom obrta u trustu.


18/88

Nepovac vide da se nalazi u društvu naivčina po pitanju novca, te odluči da nas postavina mesto.

- Dolazi mi u trust nepoznat čovek - poče on, sa žarom u očima - i govori: Uzimam od vasrobu za 20 milijardi. Plaćam menicama. Molim vas - odgovaram ja - vi ste - privatno lice...eh... a kakve su garancije da vaše uvažene menice... A, izvolite - odgovori on. I pokazujeknjižicu svog tekućeg računa. I šta vi mislite - nepovac pobednički prelete očima preko svih

koji su sedeli za stolom - koliko je imao na bankovnom računu?- Trista milijardi - vrisnu pesnik (taj prokleti sankilot u rukama nije držao više od 50limunova).

- Osamsto - reče domaćica.- Devetsto četrdeset - bojažljivo pisnuh, skupivši noge pod sto.Nepovac vešto napravi pauzu i reče:- Tridese t tri triliona.U to ja izgubih svest, i šta je bilo dalje, ne znam.Napomena za strance: trilion u moskovskim trustovima označava hiljadu milijardi.

Trideset tri triliona piše se ovako: 33.000.000.000.000.

V. Čovek u fraku

Opera Ziminova.

11 Hugenoti

12 U dlaku isti kao Hugenoti iz 1893, Hugenoti iz 1903, 1913.

i, konačno, 1923. godine! Još od 1913. nisam gledao Hugenote . Prvi utisak - u glavi ti se muti. Dve izuvijane

zelene kolone i nebrojeno mnoštvo plavičastih butina u trikoima. Zatim tenor počinje dapeva tako da ti se istog trena očajnički ide u bife i:

- Građanine, poslužitelju, pivo! („Dečko” se u Moskvi još uvek nije pojavilo.)U ušima gruva gromoglasno Marselovo

13 „bum-bum!!”, a u glavi pitanje: „Zapravo je,

verovatno, sjajno što protekle burne godine nisu isprašile ove Hugenote iz pozorišta,obojenog u nekakve žablje tonove!”

Ma kakvi isprašili! U parteru, u ložama, na galerijama ni igla da stane. Pogledi su uprtiu žute Marselove čizme. A Marsel, upućujući u parter srdite poglede, preti:

Milost ne čekajte,Ona doći neće-e-e...Masa grmi.Solisti, pomodreli pod šminkom, presecaju gromoglasnu masu hora i duvača. Zavesa

klizi. Svetlost. Odmah poželiš sendviče i cigaru. Prvo je - nezamislivo, jer da bi jeosendviče, treba da zarađuješ desetak milijardi mesečno, drugo se - već može.


19/88

U garderobi je promaja, oblaci dima. U foajeu šuškanje, žamor, miriše na jeftin parfem.Prava pravcata čamotinja posle cigarete.

Sve je po starom, kao i pre pet stotina godina. Izuzev, možda, odela. Sakoi su sumnjivi,frenčevi

14 izlizani.

„Gle” - pomislih, posmatrajući „publika i jeste i nije ista..!”I samo što to pomislih, kad na ulazu u parter ugledah čoveka. Bio je u fraku! Sve je bilo

na svom mestu, kako i dolikuje. Blistavi plastron, odavno prepeglane pantalone, lakovanecipele i, najzad, i sam frak!Ne bi se obrukao ni u francuskoj komediji. U početku pomislih: da nije možda stranac?

Od njih svemu možeš da se nadaš. Ali, bio je naš.Mnogo zanimljivije od fraka bilo je lice njegovog vlasnika. Izraz turobne uznemirenosti

kvario je tajanstveno lice Moskovljanina. U očima mu se jasno moglo pročitati: „Da, frak.Evo ti šipak. Niko nema prava da mi kaže ni reči. Ukaza o frakovima nema.”

I zaista, čoveka u fraku niko nije dirao, pa čak ni naročito interesovanje nije pobudio.Stajao je on nepomično, kao stena usred mora sakoa i frenčeva.

Ovaj frak je kod mene toliku radoznalost izazvao da čak ni operu nisam odslušao do

kraja.Kroz glavu mi prolazi pitanje:„Šta treba da znači ovaj frak? Da li je to muzejska retkost u Moskvi usred frenčeva iz

1923, ili je čovek u fraku nekakav živi znak:- Evo ti šipak. Za pola godine svi ćemo biti u frakovima.Mislite da je to pitanje isprazno? Ni govora...

VI. Biomehanička glava

...Zovi me vandalom, To sam ime zaslužio.Pravo da kažem, pre nego što sam napisao ove redove, dugo sam se dvoumio. Strahovao.

Zatim sam odlučio da rizikujem.Pošto sam se uverio da u Hugenotima i Rigoletu ne nalazim više razonodu, naglo sam

se bacio na levi front. Uzrok ovome bio je I. Erenburg, koji je napisao knjigu Ipak se onaokreće,

15 i dvojica dugokosih moskovskih futurista, koji su me posećivali svakog dana u

toku jedne nedelje i uz večernji čaj me napadali da sam „malograđanin”.Nije prijatno kada ti ovu reč stalno stavljaju pod nos, i ja pođoh, neka su prokleti! Pođoh

u pozorište Gitisa16

na Veličanstvenog rogonju, u postavci Mejerholjda.17

Evo o čemu je stvar: ja sam čovek radan, svaki milion plod je mojih probdevenih noći i


20/88

sumanute jurnjave preko dana. Moje su parice upravo one koje se zovu krvavo stečene.Pozorište je za mene - uživanje, odmor, razonoda, ukratko, sve samo ne način da navučemnovu, pristojnu neurasteniju, tim pre što u Moskvi postoji na desetine prilika da jenavučete, bez troškova za pozorišne karte.

Ja nisam I. Erenburg, niti sam mudri pozorišni kritičar, ali presudite i sami: uoguljenom, izanđalom pozorištu u kome duva promaja, umesto scene - stoji rupa (od

zavese, naravno, ni traga). U dubini - ogoljen zid od opeke s dva slepa prozora.A ispred zida - konstrukcija. U poređenju s njom, Tatljinov18

projekat može da se smatraprimerom jasnoće i jednostavnosti. Nekakvi kavezi, nagnute površine, šipke, vratašca itočkovi. A na točkovima naopačke ispisana slova „šč” i „te”. Pozorišni stolari, kao kod kuće,šetaju tamo-amo i zadugo ostaje nejasno: da li je radnja već počela ili nije.

A kada počne (prepoznaje se to po tome što ipak odnekud sa strane blesne svetlost nascenu), pojavljuju se plavi ljudi. (Glumci i glumice svi su u plavom. Pozorišni kritičari tozovu radnom odećom. Trebalo bi ih poslati u fabriku, barem na dan-dva! Videli bi oni šta jeto radna odeća!)

Radnja: Zadigavši plavu suknju, žena silazi sa strme ravni na ono na čemu sede žene i

muškarci. Žena čisti muškarčevu zadnjicu četkom za odela. Žena sedi na ramenimamuškarca, stidljivo pokrivajući noge suknjom radne odeće.- To je biomehanika - objasni mi prijatelj. Biomehanika!! Nemoć ovih plavih

biomehaničara, koji su nekada učili da izgovaraju sladunjave monologe, bez premca je. Ito, obratite pažnju, na korak od Nikitinskog cirkusa, u kome klovn Lazarenko

19 svojim

strahovitim saltom zaustavlja dah!Vratima koja se okreću udaraju nekoga, turobno i uporno, opet po onom istom mestu.

Raspoloženje u sali je kao na groblju, pred grobom voljene žene. Točkovi se okreću i škripe.Posle prvog čina, razvodnik:- Nije vam se kod nas dopalo, gospodine?

Osmeh je toliko drzak da mi se javlja neizdrživa želja da ga biozamahnem po zubima.- Rodili ste se sa zakašnjenjem - reče mi futurista.Ne, to je Mejerholjd požurio da se rodi.- Mejerholjd je - genije! - zavijao je futurista. Ne protivrečim. Vrlo je moguće. Pa neka

e genije. Svejedno mi je. Ali ne treba zaboraviti da je genije usamljen, a ja sam - masa. Ja sam - gledalac. Pozorište je za mene. Že lim da idem u razumljivo pozorište.

- Umetnost budućnosti!! - dočekaše me pesnicama.Ako je budućnosti, onda, molim vas, neka Mejerholjd umre i uskrsne u XXI veku. Time

će svi biti na dobitku, a pre svega on sam. Razumeće ga. Publika će biti zadovoljnanjegovim točkovima, on sam dobiće satisfakciju kao genije, a ja ću biti u grobu i neće mi usan dolaziti drvene vrteške.

Uostalom, neka ide dođavola ta mehanika. Umorio sam se.


21/88

VII. Jaron 20

Spasao me je od biomehaničke čamotinje umetnik operete Jaron, te njemu snajtoplijom zahvalnošću posvećujem ove redove. Pošto je prvi put pao na kolena predgrofom Luksemburgom, koji ga je lupnuo po ramenu, shvatio sam šta znači ta prokleta rečbiomehanika”, i kada se opereta poput ringišpila, u galopu zavrtela oko Jarona kao oko

osovine, shvatio sam šta znači prava lakrdija.Šminka! Gestikuliranje! U sali - urnebes! Ne možeš a da se ne smeješ. Nezamislivo je.

Nemam interesa da reklamiram Jarona, verujte mi na reč: to je vanredan talenat.

VIII. Koliko košta pušenje

Iz haosa na neki način rađa se red. Neko to otkrije iz novina s velikim zakašnjenjem, aneko iz bolnog iskustva na licu mesta i u toku uspostavljanja ovog reda.

Tako, na primer, nepovac o kome ću da pričam, upoznao se s novim poretkom u hodnikuvagona s rezervisanim mestima, na stanici Nikolajevske pruge.

Bio je to, sve u svemu, dobroćudan čovek, i jedino što ga je izvodilo iz takta, bili su -boljševici. O boljševicima nije mogao mirno da govori. O zlatnoj valuti - mirno. O slanini -mirno. O pozorištu - mirno. O boljševicima - slineći. Ukoliko bi se mala količina ove slineubrizgala kuniću, mislim da bi kunić uginuo za tren oka. Dva grama bilo bi dovoljno da se

otruje Buđonijev eskadron, zajedno s konjima.Slina je nepovac imao mnogo, je r je pušio.I kada se uspentrao u vagon sa svojim čvrstim kolerom i osvrnuo oko sebe, prezriv

osmeh unakazi njegovo izražajno lice.- Hm... vidi, molim te - progovori on... ili, bolje rečeno, ne progovori, već nekako

zaškrguta poganili su, četiri godine su poganili, a sad su se setili čistoću da uvode! I radičega je, pita se čovek, sve to trebalo upropastiti? I mislite da ja verujem u to da će njimanešto poći za rukom? Šipak. Ruski narod je neotesan. Sve će on opet zapljuvati!

I od teskobe i očajanja baci opušak na pod i zgnječi ga. I istog trena (đavo bi ga znao


22/88

otkud se pojavio - kao da je s neba pao) pojavi se neko s blokom priznanica u rukama ireče, oborivši rekord iz lakoničnosti:

- Trideset miliona.Da opisujem lice nepovca ne nameravam. Plašio sam se da ga ne udari kap.

*

Takva vam je to priča, drugovi Berlinci. A vi govorite „bolscheviki”, „bolscheviki”! Volim

red.

*

Dolazim u pozorište. Odavno nisam bio. Na sve strane vise plakati „Pušenje strogozabranjeno”. Kakvo je to čudo, razmišljam ja: ispod ovih plakata niko ne puši. Čime to možeda se objasni? Objašnjenje se pojavilo veoma jednostavno, isto kao i u vagonu. Samo što jeizvesna osoba s crnom bradicom - pročitavši plakat - slatko povukla dva dima, iskrsnu mladčovek simpatičnog ali nepokolebljivog lica, i:

- Dvadeset miliona.Negodovanju crne bradice nije bilo kraja.Da plati nikako. Očekivao sam eksploziju od simpatičnog mladog čoveka, koji se

dobroćudno igrao priznanicama. Nikakva eksplozija nije usledila, ali je iza leđa mladogčoveka, bez ikakvog znaka poteklog od njega (boljševički trikovi!), kao iz vazduha nikaomilicioner. To je, nesumnjivo, bilo nešto hofmanovsko. Milicioner ne izgovori ni reč, neučini nijedan pokret. Ne! Bio je to prosto otelovljeni prekor u plavom šinjelu s revolverom ipištaljkom. I crna bradica plati isto tako fantastičnom, hofmanovskom brzinom.

I tek tada se andeo-čuvar, kome je umesto krila na leđima visila omanja elegantnapuška, udalji i „dobrodušan proleterski osmeh zatitra na njegovom licu” (ovako mladegospođice pišu revolucionarne romane).

Događaj s crnom bradicom tako se urezao u moju osetljivu dušu (sumnjam da je samo umoju), da sad, gde god da odem, pre nego što se mašim za tabakeru, uznemireno zagledamzidove - nema li na njima nekakve odštampane podvale. I vidim li plakat „Strogozabranjeno”, koji mami ruskog čoveka da puši i pljuje, ni za živu glavu neću ni da pušim nida pljujem.

IX. Zlatni vek


23/88

Uverenje kao s Fridrihštrase,21

da je s Rusijom svršeno, ja ne delim, čak i više od toga:dok posmatram moskovski kaleidoskop, u meni se rađa predosećanje da će „sve da sesredi” i da ćemo mi još moći sjajno da poživimo.

Ipak i ne pomišljam da je Zlatni vek već nastupio. Iz nekog razloga čini mi se da nećenastupiti pre nego što red - čiji se simptomi već osećaju u, reklo bi se, tako sitnimpojavama, kao što su događaji sa zabranom pušenja i pljuvanja - konačno uhvati korena.

GUM22

s hiljadama svetala i glatko izbrijanim prodavcima, prekrasnim portirima udržavnim radnjama na Petrovki i Kuznjeckom, „Obavezno skidanje kaputa” i sl. -veličanstven je stepenik na stepenicama koje vode u raj, ali nisu još uvek i sam raj.

Pomenuti raj za mene će nastati onog trena kad u Moskvi nestanu semenkesuncokreta. Vrlo je moguće da sam ja izrod koji ne shvata veliki značaj ovog pravognacionalnog proizvoda, toliko svojstvenog nama, kao što je žvakanje duvana slavnimameričkim junacima iz uzbudljivih filmova, ali sasvim je moguće i da su semenkesuncokreta prosto - gadost, koja preti da nas sve udavi svojom balavom ljuskom.

Bojim se da će moja misao zazvučati glupo i nejasno prefinjenim Evropljanima, alirekao bih da će onog trenutka kad semenke suncokreta budu iskorenjene, moja vera uelektrifikaciju, vozove (150 kilometara na sat), opštu pismenost i ostalo što neosporno većpredstavlja raj, biti nepokolebljiva.

I krhka nada zaigrala je u mom srcu kada me je na Tverskoj skoro s nogu oborila gomilažena i dečaka sa sandučićima za prodaju, koji su jurili nekuda, zapomažući:

- Dunjka! Tutanj! On ide!!„On”, kao što sam i pretpostavljao, bio je otelovljenje u plavom, ali ne više prekora, već

besa.Građani, to je sveti bes. Ja ga pozdravljam.

Treba ih iskoreniti - semenke suncokreta. Treba ih iskoreniti. U protivnom,napravićemo brze električne vozove, a Dunjke će da napljuju ljuske u mehanizam i voz ćestati, i sve će da ode dođavola.

X. Crvena palica

Nema kobnije greške od toga da se tajanstvena velika Moskva iz 1923. zamisli kaoodštampana u jednoj boji.

To je spektar. Svetlosni efekti u njoj su zadivljujući. Kontrasti - strahoviti. Dunjke iprosjaci (o, kako su mi mrski - ti moskovski prosjaci! Rodio se NEP u lakovanim čizmama, aodmah za njim i ta sablast, sva u rupama, unjkavog glasa, sela je na sve raskrsnice,


24/88

zacmizdrila kraj prolaza, zahramala po uličicama), urlanje iz petnih žila starinskihkočijaša i bešumno kliženje automobila čiji se lak presijava, afiši sa slavnim imenima... Au kiosku na Strasnom trgu, privremeno vršeći dužnost odsutnog prodavca, časopise prodajenepismena žena!

Kunem se - nepismena!Lično sam prišao kiosku. Tražio Rusiju, a ona mi dala Korablj (sličan slog!). Ne te. Žena

se ustumara po kiosku. Pruži druge. Ne te.- Ma šta je s vama, niste valjda nepismeni?! (To sam pitao ironično.)Ali, zbogom ironijo, dobar dan očaju! Žena je zaista nepismena.

*

Moskva je - kazan - u njemu se krčka novi život. To je veoma teško. I sami moramo dase krčkamo. Među Dunjkama i nepismenima rađa se novi organizacioni kostur, kojiprožima sve kutove života.

Očajan zbog žene s Korabljom u rukama, očajan zbog neotesanih kočijaša koji nampominju kolektivnu majku, pojurih u Stolešnjikov sokak, i na raskrsnici s BoljšomDmitrovskom ugledah ove iste kočijaše . Na raskrsnici je , očigledno, bila nekakva prepreka.Povorka bradonja na kočijaškim sedištima nije se micala. Bio sam zaprepašćen. Zašto neodjekuju psovke? Zašto se zajapureni kočijaši ne probijaju napred?

Bože moj! Prepreka, pa šta... Milicioner je u rukama držao crvenu palicu i, podigavši jeuvis, skamenio se - i to je bilo sve.

A lica kočijaša! Bila su ozarena kao za Uskrs.I kada je, propustivši tramvaj i dva automobila, milicioner zamahnuo palicom i dodao,

konstablima i šucmanima, nesvojstveno ljubazno: „Hajde!” - kočijaši krenuše isto takonežno i pažljivo, kao da nisu vozili zdrave, već teško ranjene Moskovljane.

*

Po principu [...] dajte nam oslonac i pomerićemo Zemljinu kuglu.(Novembar 1922)

23


25/88

Povodom golotinje

(Pismo) „Sve je bilo tiho, sve veoma lepo, i odjednom se našom cenjenom stanicom Gudermes

na S. - K. pr., pronesoše glasine da, navodno, vozom br. 12 u 18 časova stižu iz Moskvečlanovi društva ’Dole stid’, potpuno goli.

Intere sovanje je bilo izuzetno, a među ostalima žene su govorile:- Kakav bezobrazluk!Ali, sve su došle da gledaju.

Drugi su govorili:- Isprebijaćemo ih! Jednom rečju, pred voz je došao, sve u svemu, ceo Gudermes.I, došlo je do razočaranja, jer voz je stigao besprekorno odeven, osim ložača, a i on samo

do pojasa. Ali, golog ložača već smo viđali, jer čađ je njemu kao radno odelo. Tako smo se svi razišli, smejući se.Ali, nas zanima šta je sa udruženjem i kako da shvatimo njine postupke u Moskvi?”

Pismo d. PivnjaPrepisao M. Bulgakov

Odgovor Bulgakova:

„Druže Pivenj! Saopštite Gudermescima da postupke nagih treba smatrati glupim.Dve nage osobe zaista su u Moskvi ušle u tramvaj, ali stigle su samo do obližnje

milicijske stanice.Sada je ’udruženje’ prestalo s radom iz dva razloga: prvo, milicija ne podnosi golaće, a

drugo, počinje mraz.Stoga, nemojte nikog da očekujete: golaći neće doći.”


26/88

Crvena zastava(Kako se vodila borba u Parizu)

Osamnaestog marta 1871, na zgradi Skupštine u Parizu zavijorila se crvena zastava.Šef „bele vlade” Tjer, s ostacima svoje armije, ministrima i buržoazijom bežao je u Versaj.Vlast je u znamenitom gradu preuzeo Centralni komitet, i 10 dana kasnije, narodne masesu, slaveći pobedu, preplavile ulice Pariza, krećući se prema trgu Skupštine, gde suproglasili Komunu. Čitav dan, pored spomenika Republici prolazili su radnički bataljonicrnokošuljaša, s crvenim šalovima, pozdravljajući narodne izabranike - vođe Komune.

Do 21. maja Pariska komuna živela je uz gruvanje topova bele versajske armije, koja jebez uspeha opkoljavala crveni grad.

Međutim, u istorijskom trenutku, 21. maja, kroz razvaljenu kapiju dvorca Sen-Klu, uzapadnom predgrađu Pariza, probili su se prvi bataljoni Tjerove armije, pod komandomgenerala Due, i od tog trenutka počinje velika nedelja borbe u Parizu.

Zvuk truba za uzbunu podigao je na noge radnike u svim četvrtima i džinovski gradprekrile su barikade, a zastave boje krvi i revolucije zalepršale su na njima. Odmah zanjima, na sivoj kaldrmi izbile su mrlje radničke krvi.

Pedalj po pedalj, korak po korak, kretala se bela armija od zapadnih predgrađa Parizaprema istočnim. Sa svakog trga, iza svakog ćoška, iza svake gomile kamenja, u žestokomboju trebalo je izgoniti radnike-košuljaše, zaštitnike Komune. Barikade su padale ondakada više nije imao ko s njih da puca. Kada nije bilo municije, komunari su bacali komadegvožđa, kamenje.

Oblaci crnog dima sedam dana dizali su se nad Parizom, sjaj požara nije jenjavao nanebu. Kao buktinje, plamteli su raskošni Kraljevski dvorac i dvorac Tileri, zdanjaministarstava, crkve, čitavi ulični kvartovi.

Na stotine i hil jade radnika i radnica palo je u borbama na ulicama Pariza, na istoj onojkaldrmi na kojoj su se zakleli da će je braniti.

Krajem nedelje versajska armija, zastirući leševima kvartove u plamenu, potisnula jeostatke branitelja Pariske komune u istočna predgrađa Pariza, i jezivo rumenilo požara sLa Vilea obasjavalo je poslednju bitku. U subotu, 7. maja, versajci su zauzeli groblje Per

Lašez, na kome su se tukli poslednji borci Komune i pored čijih zidova je kasnije, plativšiza ideju bratstva, palo na stotine streljanih, a 28. maja, u nedelju, u predgrađu, u pariskojulici grunuo je poslednji pucanj iz topa, koji je označio kraj. Pariz Komune bio je pokoren.

Taj dan bio je početak strahovitog krvoprolića.Bez suđenja i istrage, po prijavi, naprečac je streljano na hiljade ljudi. Zajedno s

vođama Komune, čija su imena prešla u istoriju i koji su tih majskih dana svoje glave,prepune fantazija o sreći čovečanstva, položili u krvi, pale su i hiljade neznanih košuljaša-radnika, braneći ovu istu ideju.

Minule su godine. Istorija je crvenom bojom obeležila veliku stranicu martovskih,


27/88

aprilskih i majskih dana 1871. godine u Parizu, a u sećanju ljudi, koje se prilikomobeležavanja svake godišnjice vraća na velike pariske dane, na stranicu ove iste istorije, uime hiljada ubijenih komunara, svečano je istaknuta crvena zastava.

1922Bulg.


28/88

Renesansa trgovine

Moskva, početkom 1922. godine

Onaj ko je Moskvu video pre ne više od pola godine, ne može sada da je prepozna, takoe naglu promenu u nju unela nova ekonomska politika (NEP, u skraćenom obliku, koji je

kod Moskovljana već dobio pravo građanstva).Počelo je to postepeno... malo-pomalo... Čas ovde, čas onde počele su da otpadaju

drvene pregrade, ispod kojih su, posle duge pauze, svetlost ugledali prašnjavi i mutni izlozi

na radnjama. U zapuštenim prostorijama upaljene su sijalice, a pod njihovom svetlošćuuskomešao se život: počelo je prikucavanje, pričvršćivanje, popravljanje, raspakivanjesanduka i kutija s robom. Oprani izlozi su zablistali. Zasvetlele su se jake okrugle sijaliceiznad robe u izlogu ili uske, zasle pljujuće cevi po strani.

Teško je shvatiti iz kakvih je to tajanstvenih nedara osiromašena Moskva uspela daizvuče robu, ali ona ju je nabavila, darežljivo je istresla iza sjajnih izloga i razmestila popolicama.

Uskomešali su se Kuznjecki,24

Petrovka, Neglin sokak, Lubjanka, Mjasnicka, Tverska,Arbat. Radnje su počele da niču kao pečurke, poškropljene živom kišom NEP-a... Državne,kooperativne, zadružne, privatne... Posle poslastičarnica, koje su, na sve strane, prve

obasjane svetlošću, usledile su prodavnice galanterijske robe, delikatesa, papirnice,prodavnice šešira, berbernice, knjižare, prodavnice s tehničkom robom i, najzad, ogromnerobne kuće. Ogoljene zidove poput raznobojnog talasa zapljusnuli su natpisi, svakog dananovi, svakog dana sve veći i veći. Ovde-onde napravljeni su oni na brzu ruku, katkad prostoispisani na platnu, ali uz njih pojavili su se i stalni, pisani novim pravopisom, sa upadljivimslovima aršin velikim. I pričvršćeni ogromnim, jakim klamfama.

Znači, na duže vreme.A stare, iskrivljene i oguljene limene ploče između njih kao da se zatežu i oživljavaju, a

kržljavi „tvrdi” znaci tako čudno bodu oči. Što dalje, što više, što šire...Moskva ne može da se prepozna. Moskva trguje...

Na Kuznjeckom25

ceo dan po zaleđenim trotoarima vrvi gungula pešaka, kočijaši sekreću jedan za drugim, automobili jure, sirene trešte. Iza stotina neokrnjenih stakalaneobuzdano mnoštvo jarkih boja: osmehuju se obojena lica figurica-igračaka zanatskihzadruga. Gore, u bivšoj trgovini Šanksa,

26 kroz ogromne izloge izviruju damski šeširi,

čarape, cipele, krzno. To je jedna od robnih kuća. Mosk. potr. dr.27

Ono je otvorilo osamovakvih prodavnica širom Moskve. Na Petrovki, u večernje sate, na trotoare crne od narodaizliva se kroz izloge neprekidna e lektrična svetlost. Svetlucaju izlozi prodavnica konfekcije .Na stotine bočica najboljeg inostranog parfema, brušenih, mlečnobelih, žutih, raznovrsnih


29/88

čudnih oblika i stilova. Čitavi slapovi tkanina, hrpe kravata, čipki, nizovi kutija za puder. Aiznutra beživotno-setno blistaju našminkana lica lutaka-manekena, a na njihova ramenaprebačeni su za današnje vreme skupoceni ogrtači od krzna.

Živnuli su pasaži.Na grdosiji „Mur i Meriliza”

28 još uvek nemo i pusto crne se ogromna stakla, ali u

prizemlju su već iz izloga nestale džinovske oslikane karikature Nulana29

i Poa, a krozvrata izbacuju đubre. I Moskva već zna da će se u februaru ovde otvoriti robna kuća „Mostorga” s 25 odeljenja, a bivši direktori „Mura” naći će se u njegovoj upravi.Poslastičarnice su na svakom koraku. I po čitav dan, sve do samog zatvaranja pune sunaroda. Police su pretprane belim hlebom, kalačima,

30 francuskim zemičkama. Bezbrojni

nizovi kolača prekrivaju tezge. Sve to strahovito košta. Ali cene u Moskvi odavno višenikoga ne plaše, i fantastične, astronomske cifre u milionima (ove reči odavno u Moskviviše nema, sasvim ju je potisnula reč „limun”) prolaze u toku jednog dana kroz blistavekase koje neumorno čangrljaju.

U bivšoj pekari Filipova na Tverskoj, do tavanice zatrpanoj belim hlebom, tortama,kolačima, dvopecima i đevrecima, stoje neprekidni redovi. Izložena roba u prodavnicamadelikatesa zapanjuje svojim izobiljem. Tu je brdo kutija s konzervama, crni kavijar, losos,usoljena dimljena riba, pomorandže. I uvek pred izlogom ovih radnji kao omađijani stojeprolaznici i ne mogu oči da odvoje od delikatesa...

Sve 34 radnje s delikatesima MPO31

i privatne već su najavile u oglasima da imaju irusko i inostrano vino, i Moskovljani ga kupuju kao da je džabe.

Krajem novembra Izvestija su prvi put izašla s oglasima, a sada se od njih šarene svenovine i trgovački bilteni. A avioni vazduhoplovne grupe „Vozdušnij flot” već su izvršile prviogled s rasturanjem oglasa nad Moskvom, i sada je počeo prijem oglasa „s aeroplana”. Redtakvog oglasa košta 15 novih rubalja.

Saobraćaj na ulicama svakodnevno se povećava. Tramvaji idu na linijama 3, 6, 7, 16,17, A i B, a kočijaši razvoze Moskovljane na sve strane i vešto se pogađaju s njima: -Izvolite, gospodine! Svega rublja (100 hiljada)! Vozite se sa mnom!

Kod „Metropola”, kod Voskresenske kapije, kod Strasnog manastira - svuda poraskrsnicama odzvanja vazduh od žagora nebrojenog mnoštva prodavača novina, cigareta,karamela, vekni hleba.

Kod Iljinske kapije stoje žene s piroškama, u dva reda. A na Iljinki, sa sivog zdanja sastubovima iščezao je natpis „Gorski sovjet” i pojavio se drugi, s ogromnim slovima: „Berza”.U njemu se održavaju berzanski sastanci i preko posrednika pogađaju se poslovi vrednimilijarde. Do kasno u noć kreće se, kupuje, prodaje, gura po radnjama moskovski svet. Ali,i kasno u noć, kada se kazaljke na osvetljenim uličnim časovnicima neumitno približavaju

ponoći, kada su već zatvorene sve radnje , i dalje je živa nespokojna Tverska.A vazduh paraju povici dečaka:- „Ira” na komad! „Java”! „Mursal”!Prozori nebrojenog mnoštva kafana osvetljeni su i kroz njih dopire prigušeno cijukanje

violina.Do duboko u noć narod je u pokretu, kupuje se i prodaje, jede i pije za stolovima, živi u

dotle neviđenom trgovačko-crvenom Kitaj-gradu.32


30/88

(Moskva, 14. januar 1922)33


31/88

KORISNICA LORDA KERZONA 34(Od našeg dopisnika iz Moskve)

Tačno u šest ujutru voz je uleteo pod kupolu Brjanske železničke stanice. Moskva. Opetsam kod kuće. Posle groteskne provincije bez novina, bez knjiga, s grubim glasinama -Moskva, ogroman grad, jedinstven grad, država čitava, jedino u njoj može da se živi.

Evo kočijaša. Do Sadove su mi tražili 80 miliona. Pogodio sam se za pedeset. Krenusmo.Moskva. Moskva. Iz remiza već kreću tramvaji. Ljudi već nekuda žure. Ima li nekih novinaovde proteklog meseca? Kočijaš se okrenu, sede postrance i poče nejasnu i dvosmislenupriču. S jedne strane vlada mu se dopada, ali, s druge strane - gume su jednu i pomilijardu! Prvi maj mu se dopada, ali antireligiozna propaganda „ne priliči”. A čemu - nijeasno. Izraz lica govori da nešto novo ima, ali nemoguće je saznati šta.

Poče blagotvorna prolećna kiša, sklonih se pod krov, a kočijaš, zamahujući bičem,nastavi da priča sve i svašta, nazivajući trilione „tril ijardama” i razveze nekakve besmisliceo patrijarhu Tihonu, iz čega se jedino i moglo videti da je on kočijaš - brka Cepljaka,

Tihona i biskupa kenterberijskog.35

Evo me kod kuće. Ah, nikuda više iz Moskve ja ne idem. U deset - čaršav Izvestija,mesec dana ih nisam imao u rukama. Na prvoj stani - „Ubistvo Vorovskog!”

36

Eto u kom grmi leži zec. Otud kočijašu - ta grimasa. U Moskvi se još juče znalo. Neću

moći da spavam preko dana. Treba izaći na ulicu, videti šta će biti. Nije tu samo Vorovski.Kerzon. Kerzon. Kerzon. Ultimatum. Topovnjača. Travleri.37

Na protest, drugovi!! To sudogađaji! Lepo me je Moskva dočekala. Dakle, zato mi se učinilo kao da je u vazduhu nekinaboj!

Ipak me je san oborio. Spavao sam do dva po podne. A u dva sam se probudio i počeo daosluškujem. Pa da, naravno, iz pravca Tverske - orkestar. Koješta. Još jedan. Po svojprilici, kreću se.

U dva sata Tverska više nije mogla da se pređe. Kao nezaustavljiva bujica, dokle godpogled seže, lagano je tekla beskrajna ljudska reka, a nad njom se kretala šuma plakata izastava. Mnoštvo starih, poznatih - oktobarskih i majskih, a među njima, tu i tamo, novi,

neverovatnom brzinom izrađeni, s veoma značajnim natpisima. Promače crni pogrebniplakat „Ubistvo Vorovskog - smrtni čas evropske buržoazije”. Za njim crveni: „Ne igrajte sevatrom, gospodine Kerzone”, „Spremni smo za odbranu”.

Reka je sve više bujala, sad se već s teškom mukom moglo probiti napred ivicomtrotoara. Radnje su bile zatvorene, rešetke su bile spuštene na vrata. Sa balkona, sprozora, virilo je stotine glava. Htedoh da uđem u sporednu ulicu, da bih zaobilaznimputem izašao na Strasni trg, ali u Momontovskom su se beznadežno zaglavile taljige, dvaautomobila i kočijaši. Odlučih da se pustim da me bujica nosi. Nad gomilom zaplovišezaprežne kočije. Lord Kerzon, s cilindrom, obojenog rumenog lica, u izgužvanom Iraku,


32/88

vozio se stojeći. U rukama je držao lance od konopca, obavijene oko vrata istočnjaka ušarenim halatima i gonio ih uz udarce biča. U gomili se prolamao prodorni zvižduk.Komsomolci su pevali u horu:

Piši, Kerzone, a naš je odgovor:Papir će istrpeti, ali mi ne!Na Strasnom trgu u susret se valjala druga reka. Kretala se povorka crvenoarmejaca

bez oružja. Komsomolci su im dovikali, skandirajući:- Ži-ve-la Cr-ve-na ar-mi-ja!Milicioneru pođe za rukom da na nekoliko trenutaka prekine reku i pusti na bulevar

dva automobila i kabriolet. Zatim promuklo doviknu kočijašima taljiga:- Zaobilaznim putem!Reka pokulja na Tversku i krenu nadole. Iz sporedne ulice izroni poznati špekulant,

baci pogled na zastave, značajno se nakašlja i re če:- To mi se nekako ne dopada... Uostalom, ja imam kilu.Gomila ga potisnu za ugao, i on iščeznu.U Sovjetu su prozori bili otvoreni, balkon zakrčen ljudima. Trube u reci svirale su

Internacionalu”, Kerzon, ljuljajući se, klizio je iznad glava. S balkona su uzvikivali naengleskom i ruskom:

- Dole Kerzon!A preko puta, na balkončiću ispod obeliska Slobode, razjapivši svoja čudovišna kvadratna

usta, promuklim basom grmeo je Majakovski nad gomilom:… Riči britan-ski la-ve!Le-va! Le-va!- Le-va! Le-va! - odgovarala mu je gomila. Iz Stolešnjikovog

38 kotrljala se nova reka,

skretala ka obelisku. Gomila je dozivala Majakovskog. On ponovo iskrsnu na balkončiću izagrme:

- Čuli ste, drugovi, zvon, a ne znate ko je to lord Kerzon!I poče da objašnjava:- Pod maskom učtivog lorda proviruju kljove!... Kad su komuniste ubijali u Bakuu...

39

Opet grunuše trube kod Sovjeta. Visoki ženski glasovi zapevaše:- Ustajte, prezreni na svetu!Majakovski je sve vreme ispaljivao reči, teške kao kamenice, u podnožju spomenika

vrvelo je kao u mravinjaku, nečiji glas s balkona probijao se kroz graju:- Ostavka Kerzona!U Ohotnom,

40 celom širinom kretali su se beskrajni redovi, i video se trg pred

pozorištem preplavljen narodom. Kod Iverske, podrhtavajući i titrajući, lelujali su se

plamičci sveća, i četiri starice, teško uzdišući, ljubile su ikonu, a pored Iverske, kroz obasvoda Voznesenske kapije kuljale su kolone. Limene trube svirale su marševe. Ovde suKerzona nosili na bajonetima, pozadi je trčao radnik i udarao ga lopatom po glavi. Glavaispod zgnječenog cilindra klatila se bespomoćno na sve strane. Iza Kerzona, ispod svodapojavio se džentlmen s daskom na grudima: „Nota”, a za njim džinovski šipak od kartona snatpisom: „Ovo je naš odgovor”.

Preko Nikolske41

uspeo sam da se proguram, ali kroz Tretjakovski, opet, u susret nagrnugomila. Ovde se Kerzon klatio obešen na štapu. Glava mu je udarala o kaldrmu. KrozPozorišni prolaz u moru ljudi kotrljala su se vešala na drvenom postolju, s natpisima: „Ovo


33/88

e plod Kerzonove politike”. Lakirana kola zaglavila su kod skretanja u Neglini,42

usredgomile, a na Pozorišnom trgu nalazilo se nepregledno more ljudi. Ništa slično nisam videou Moskvi ni u oktobarske dane. Nekoliko trenutaka bilo mi je potrebno da, zaronivši ugomilu i uskomešanu vrevu, presečem reku mladih pionira sa zastavicama i izbijeni nazakrčen trotoar kod Centralnih kupatila. Na Neglinom je bilo prohodno. Tramvaji svihbrojeva, izmešavši linije, žurno su se udaljavali Neglinim. Do Kuznjeckog se moglo proći,

ali na Kuznjeckom opet zasvetlucaše crvene mrlje i nagrnu gomila. Rahmanovskimsokakom dođoh na Petrovku, a odatle na prsten bulevara, po kome su, jedan za drugim, išlitramvaji. Kod Strasnog opet gomile. Pojavi se kavez na točkovima. U kavezu su sedeliPilsudski,

43 Kerzon i Musolini. Mališan na kamionu trubio je u ogromnu trubu od kartona.

Publika na trotoaru podizala je glave. Nad Moskvom je ka istoku lagano plovio žuti vazdušnibalon. Na njemu se jasno video deo poznatog natpisa: „... svih zemalja ujedi..!”

Iz korpe, piloti su izbacivali letke, i oni su, ponirući i crneći se na plavoj pozadini,lagano padali u Moskvu.

Mihail Bulgakov12. maj 1923

44


34/88

Zlatni dokumentiIz moje kolekcije

Predgovor kolekcionara

Kad se opisuje sovjetska svakodnevica, drugovi pisci zemlje ruske, a naročito inostrane,nikada ne sme da se laže. Da bi se laganje izbeglo, najbolje je koristiti originalnadokumenta. Ovakvih dokumenata (pisama radnika, dopisnika iz sovjetske provincije),zahvaljujući ljubaznosti poznanika, sakupio sam oko 200 komada. Neke od njih navodim ucelini, zadržavši do kraja njihov stil.

I. Vatrogasac Požarov

Najlepše Vas molim, druže književnice, da našeg vatrogasca požarova (prezime malimslovima - M. B.) opišete nekako lepše sa crtežom.

Bio je kod nas u stanici N. Baltičkoj sovjetskoj načelnik požarne komande vrli građaninPožarov. E to je bio požarov, tako slavni požarov, čistokrvni Herkul, naš hrabri vatrogasac.

U prvom redu naleteo je vatrogasac na privremene gvozdene peći u apsolutno svimprostorijama i sve ih je pretvorio u prah i pepeo, tako da su naši železničari, drugovi -građani, braća - sestrice , promrzli kao mamuti.


35/88

Jurišao je Požarov na naš klub sa šlemom, kao srednjovekovni vitez, i hteo je da gazbriše s lica zemlje, vikao da je klub antipožaran. U boj protiv kožarova krenuo je našmestkom

45 i zauzimao se za nas i sa uništiteljem našeg života vodio boj sedam sednica,

ništa gore od Perekopa.46

Zbog kluba su sindikalci kožarova iz vlastite kože isterali, a nabibliotekarskom frontu Požarov je osuo baklje , potpuno je dokusurio zamisao o peći, tako dase na druga Buharina s njegovom azbukom i Lavom Tolstojem uhvatio led, a naseljavanjebiblioteke završilo se ninje i vo vjek i vjekov. Amin. Amin. Prosvećuj se gde ti je volja!

I sve to nije bilo sasvim dovoljno građaninu vatrogascu kako bi dokazao svoju privrženostOktobru ! Na godišnjicu, ne bi li joj načinio poklon, on se u vatrogasnom dvorištu oglasizvucima trube. I cela vatrogasna kola, do poslednjeg šrafa rastavi. A sada nema ko da ihsastavi i, dođe li do požara, mi ćemo svi prosto izgoreti bez suvišnih reči. I eto ti poklončićaza godišnjicu!

Najbolje je pripojio vatrogasac našu kasu uzajamne pomoći. Červonac je uzeo iotputovao, a koji je kurs uzeo ne zna se! Pričalo se da su, tobože, videli kako se uputio nastan H. u Podmoskovlju. Čestitamo braćo Podmoskovljani, posrećilo vam se! Imali smopožarski život puna dva meseca i nastade mrtva tišina s polarnim mrazom. Laka mu bila

zemljica, ali neka červonec ipak vrati pod ključ naše vatrostalne kase uzajamne pomoći.Prezime moje ne stavljajte, već odmah odštampajte Ivan Magnet, narugajte mu se što

više.Napomena:Dragi Magnete, da više izvrgnem ruglu Vašeg vatrogasca nego što ste sami to uradili, ja

ne umem.

II. Krokodil Ivanovič

U našoj fabrici, zahvaljujući ovdašnjoj čuvenoj fabričkoj budali Gavrjuškinu, desila seneverovatna stvar. Porodile su se istovremeno, 13. i 14, dve proleterske radnice, žena

ložača Ivana Morozova i Semjona Voldirjova. I naš zavkom47

je predložio da se bebamapriredi oktobrenje,

48 da bi se one istrgle iz ruku popova i mračnjaštva i da im se daju

revolucionarna imena Oktobra.U naznačeno vreme sala našeg kluba „Kominterna” ispunila se razdraganim radnicama

i radnicima. I tada Gavrjuškin, poznat po svojoj zaostalosti, ali tobože simpatizer, uze prekoreda reč i bučno predloži Morozovljevom sinu-detetu ime:

- Krokodil.I istog časa pomenuto dete na rukama uplakanih majki preminu.Zaostali starački elementi žena digoše sujevernu dreku, a druga majka polete seoskom


36/88

popu, a ovaj, naravno, iskoristivši neprosvećenost, sa zluradošću pokrsti dete u Vladimira.Naša fabrička žena-lekar Šprinc-Šuhova uz uzvike skupa objasni da je beba umrla od

teškog oboljenja creva, kakvo god da je ime dobio i da je već bila bolesna s temperaturom39, ali proste žene sve upropastiše, a Gavrjuškinu zapretiše smrću. A da ne pričam da supo svim selima raširile glasine i propagandu lukavog popa i niko više ne ide na oktobrenje.

U potpisu stavite pseudonim „Klasnosvestan”.

Napomena: Krokodil je humoristički moskovski časopis, dobro poznat radnicima i udubokoj provinciji.

III. Ukorak

Molba krčmara, upućena u N. okružni izvršni odbor.… Molim da mi se u skladu s važećim zakonima o izdavanju odobrenja dozvoli da na

trgu Karla Libknehta otvorim pivnicu-čajdžinicu pod nazivom „Crveni Aljoša-ša”.Napomena: Da li su odobrili - ne znam.

IV. Vartolomomejska noć

Hvala našem PEZE-u! Naši radnici bili su na predstavi! Dvestotinak njih vratilo se bez

suknji, okrvavljeno, a neko i bez pantalona. Dobio je naš PEZE cirkularno pismo - da sepozorište ogradi od staničnih šupa i noću postave stubovi, a za dan rada, obavio jebodljikavom žicom celo pozorište svuda naokolo i jedan otvor za vrata ostavio od jednogaršina. U stanici su znali, ali u naselju nisu, i s decom i porodicama sa svih strana sudošli i naboli se kao puk noću; mesečine nije bilo. Sva odeća iscepana je uz strašne krike iruke i lica, takođe i vatirani skupi kaputi. Bila je strahota, čak nije ni održana predstava, ipredloženo je da se taj PEZE ubije .

Napomena: PEZE - železnička skraćenica P. Z. - čuvar zgrada.


37/88

(Moskva, napisano marta 1924,objavljeno u Nakanunje, 6. april 1924)


38/88

Nezaslužena uvreda

Železničkom školom na Uspenskoj st. na Jekat. pruzi upravlja učitelj Nikolaj GavrilovičKiričenko. Sedmog maja on je u prostoriji Uspenskog seoskog doma priredio predstavu(igrali su učenici), čiji je prihod išao u korist škole.

Četiri dana posle predstave, dobio je učitelj od lokalne komsomolske ćelije pisamce,koje ga je, kako sam piše, „do suza potreslo”.

I, zaista, može da potrese :

Upravniku škole, d. Kiričenku.Posle izvođenja vaše predstave niste se pobrinuli da scenu dovedete u red, i zbog toga

molimo da je koliko danas dovedete u odgovarajuće stanje, u najgorem slučaju čišćenje ćese sprovesti o vašem trošku.

Za sekretara ćelije...Slede potpisi.

Do najgoreg slučaja nije došlo: nije moralo od učiteljskih groševa da se posprema, jer je

učitelj sam dohvatio metlu i očistio sa scene đubre, koje su, uglavnom, razbacali samikomsomolci.Ali, završivši poslove čistačice, učitelj je dohvatio pero (priliči mu ono više od metle) i

napisao:„Dolazio sam kod komsomolaca u seosku kuću da im besplatno držim predavanja i

političke govore i satima sam po hladnoći čekao da se komsomolci okupe.Donosio sam im u klub geografske karte i eksere i tim e kserima karte prikucavao.Priređivao besplatne predstave i l ično sam postavljao dekoraciju i sređivao scenu.Radio sam i u praznične dane i noću.Ukratko rečeno, nikakvog posla nisam se libio, i za to sam dobio uvredu. Nije problem u

tome što sam morao da čistim pod, već je problem to što mi mladi momci naređuju daradim nešto što nikako nije moja obaveza, i to još uvredljivim, nedopustivim tonom. Posleovakvog ponašanja nećeš poželeti ni na puškomet da priđeš učitelju u seosku kuću i uradišnešto za njega”

Nema tu šta da se doda, uspenski komsomolci! Poneli ste se prema učitelju rđavo,nemarno: uvredili ste ga, a zbog čega - krajnje je nejasno.

Svaka kulturna snaga koja radi u našoj školi, treba da se pazi i poštuje. Jedini zaključak ovde je : kad ste naneli uvredu, treba i da se izvinite učite lju i dobre


39/88

odnose s njim da povratite. To vam odlučno savetuje Gudok.

M. B.(Gudok, 13. jun 1924)


40/88

Slučaj s kupatilima

Vere-si-je nema!

Na st. Saguni na J.-V. pr. postoji kupatilo. Jadno! Usamljeno! Ni jedna jedina živa,neumivena duša ni da zaviri unutra.

Zbog čega? - pitajte PČ-a49

na stanici Jevstratovka, kome je kotao za kupatilo poslat naremont još u januaru. On će se namrštiti i izjaviti:

- Vere-si-je nema!A zatim - brzo prošaptati:- Uprava je obustavila!I on je u pravu. Treba pogurati poštenu upravu da najzad odobri kredit za popravku

starog kotla ili pak kupovinu novog.Rabkor

50 210.

Šta se događa na st. Andižan, Sr. Az. pruge

Kupatilo se raspada.Radnici se češu, skidajući s neopranog tela naslage prljavštine od jednog i po veršoka.

51


41/88

PČ dobrodušno škilji u sunašce i gladi svoje čisto belo telo (kupatilo on ima na drugojstanici).

Sve ovo događa se uz prećutno odobravanje uprave.Rabkor 644

Četvorogodišnje birokratsko odugovlačenje

Dešava se ono na st. Ljiozno na Or.-Vit. pr. Predmet ovog odugovlačenja je - kupatilo.Kamen spoticanja je - popravka.

Već nekoliko puta dovozili su materijal, otvarali i zatvarali kredite.Već 13 puta zapisnicima sa glavne skupštine službenici su se obraćali za pomoć

Učkprofsožu.52

Već dva puta pisali su u Gudok.Ali, tovar je i dalje tamo. Materijal, dopremljen za popravku kupatila, truli.Na ljioznovce, njih 120, taloži se prljavština.A birokratija pir piruje. Čijom krivicom - ne zna se.Mi, eto, insistiramo da se to razjasni.Bulavka

Priča uvredioca morala

Uhvatili su me na st. Bahmač M.-K.-V. pr., kad sam, go usred bela dana, trčao po

peronu. Ali, nisam kriv. Časna reč, nisam kriv! Neka mi čitalac bude sudija.Doputovao sam u ovu stanicu - u Bahmač, dakle, poslom. Vreme - nije bitno.I htedoh da se okupam. Vidim - kupatilo. Uđem. Bože sveti. Kad udari odatle smrad,

dim! A vetar kroz zidove: Hu-u-u! Hu-u-u! Ipak se nekako naterah. Svukoh se.U kupatilu studen. Vidim - bačva s vodom od trideset vedara. A oko mene nekih pet

meštana. Smeju se nečemu. Ti, kažu, vodicu tu s poštovanjem zahvati! Mi je iz bunara krozsvlačionicu dovlačimo! Prihvatih se, dakle, zagnjurih vedro u bačvu, izvukoh... pomagaj!


42/88

Poiskakaše odatle žabe, gušteri... Pa meni po stomaku... pa po nogama...Zar sam ja kriv, čitaoče! Zar ti ne bi uradio to isto!

Istinitost priče potvrđujemZorki

PČ „je ukinuo”

Termotehnika na st. Obidino, S. V. pr. donela je odluku:- Da se za kupatilo isporučuje goriva: 0,50.Ali PC-2 je naredio drugačije:- Gluposti! Ne 0,50, već 0,12! I to je dovoljno! Da! Taman posla! Od sada neka službenici

sami lože kupatilo. Radnu snagu više neću da dajem.Sada, znači, banja može da se loži samo jednom mese čno. I koliko još vremena treba da

se proćerda na svako loženje .Obidinci se zlopate.Mi saosećamo s njima i tražimo od PČ objašnjenje ovog slučaja.

Dve hiljade ljudi bez kupatila

Na st. Gudermes SKOPS - 700 radnika je u saobraćaju. Zajedno s porodicama - 2.000

osoba.Kupatila nema.SKOPS, očigledno, ni ne namerava da ga izgradi. Vrlo jasno ukazivao je na ograničenost

svojih sredstava i strogo ograničeno korišćenje kredita. Podsetićemo SKOPS na sledeće.- Dato mu je pravo da zaključuje ugovore s oktranima,

53 a čl. 53, tačka „Usluge PKPS

kolektivnog generalnog ugovora” predviđa izgradnju kupatila.


43/88

Neka SKOPS preduzme odgovarajuće mere .P. K. P.

„Naredio je”

- Da li postoji kupatilo na sporednom koloseku Jaščice Zap. pr.?- Postoji!- Da li se u njemu kupaju!- Ni govora!- Ne čudite se! Kupatilo je razvaljeno. PČ-4 „je naredio” da se popravi, ali nije dao

materijal.Ne samo to - nije čak rekao ni gde da se nabavi.Eto zbog čega se radnici ne kupaju već četiri meseca. Eto zbog čega mi skrećemo pažnju

PČ da treba da bude energičniji i bolji naredbodavac.Rabkor 719

Zlata vredi

Šta rade ovi beli goli ljudi? Zbog čega skrušeno sede u svlačionici st. Murmansk na

Murman pr.?- Ššš! Čekaju toplu vodu. Ne veruju da će danas stići.Sažali se na njih, čitaoče! Čak i ako dočekaju tu sreću, pred njima je dugo dvočasovno

stajanje u redu. Jer, topla voda u ovom kupatilu zlata vredi.Stvar je u tome što uprava ne želi da poveća kotlove za zagrevanje vode.A to je neophodno.Rabkor 545


44/88

PČ-11, preduzmi mere!

PČ-11 Zap. pr! Zašto ne daješ odobrenje da se kupatilo na st. Acvež spoji vodovodom shidrantom, koji je odmah tu, na rastojanju od 60 hvati?

Jer PČ-2 u tu svrhu ima cevi i svu opremu.Oni leže razbacani po dvorištu i rđaju.

Tu posla ima svega - nedelju dana - za jednog radnika.PČ-11! Imaj na umu da dva radnika na rukama nose vodu za kupatilo - 60 hvati. A nose

oni, ni manje ni više, nego po 100 vedara.

Rabkor 543

Pogovor iz kupatila

Nehajan odnos uprave prema zbrci oko kupatila oslanja se , očigledno, na letnje vreme.Šta će , vele , sada kupatilo?Okupaš se u rečici ili jezeru - i čist si! I držiš se i higijenskih i sanitarnih propisa.Da bi se razbila ova šte tna zabluda, daćemo malu informaciju iz oblasti medicine .Naše telo ne diše samo plućima. Disanje se obavlja i preko kože - kroz bezbroj pora.

Kroz pore se pak u vidu znoja izbacuju sve otrovne materije, koje izlučuje naš organizam.Šta se zapaža kada dođe do zatvaranja pora?Kao odgovor može da posluži ovaj slučaj.Sredinom veka, u Rimu, za ukras na jednom slavlju uzeli su dečaka i od njega načinili

zlatni kip - zlatom su obložili celokupnu površinu njegovog tela.I šta se desilo? Posle nekog vremena, nesrećni dečak umro je u najstrašnijim mukama.

Pozlata cele kože zatvorila je pore i prekinula disanje kože i lučenje otrovnih materija izorganizma.

Prljavština zatvara i pore, pa se znoj koji se izlučuje tamo i zadržava. To nanosineprimetnu ali ozbiljnu štetu zdravlju.

I samo topla voda može da ponovo uspostavi poremećeno disanje kože, hladna voda


45/88

masan znoj ne skida.Zbog toga pristalice hladne vode, upravo ta - birokratska zatezala po pitanju kupatila -

treba o ovom da povedu računa i preduzmu sve mere kako bi radnici mogli da koristekupatila.

M. Mišev(Gudok, 9. jul 1924)


46/88

Kako se boriti sa Gudokom ili umetnostodgovaranja na saopštenja

Kratko uputstvo za upravu

Prepiska u vezi s prljavštinom

Šta treba da se odgovori ako nam napišu da je na nekoj železničkoj stanici veomaprljavo?

Treba da se odgovori onako kako je odgovorio sanitarni lekar prvog rejona Mosk.-Kazanske žel.:

„Predstava prljavštine je subjektivna, pa iako se zbog mnogih nedostataka jošnedovršene železničke stanice ne može tvrditi da je stvarno čista, do prljavštine je, s mojetačke gledišta, još daleko.”

Kada je Gudok dobio ovaj odgovor, dvoje saradnika istog trenutka je udarila kap, tako daoni više ništa neće moći da napišu.

Oni koji su ostali živi, sazvali su glavnu skupštinu za rešavanje sledećih pitanja:1. Od kog trenutka prestaje „subjektivna”, a počinje stanična prljavština s ispljuvcima

nalik dvogrivenjacima,54

sa opušcima i svakojakim glibom?2. Do koje visine treba ispoganiti železničku stanicu da bi se sanitarni lekar uverio da

e „do prljavštine”, s njegove tačke gledišta, „blizu”:a) do gleženjeva,b) do kolena,


47/88

ili do struka.Ova pitanja nisu rešena. Sve nade okrenute su sanitarnom lekaru da će on dati

saopštenje.

Dve hiljade zuba

U Gudoku je objavljeno da se železničaru Kuznjecovu, bez obzira na odluku zubarskekomisije , zubi ne stavljaju.

Šta da odgovorimo?Dozrav

55 Mosk.-Kazanske je odgovorio:

„Doneta je odluka da se Kuznjecovu stave veštački zubi, u drugoj fazi!”Likuj Kuznjecove! Imaćeš zube. Sta... stani, Kuznjecove, stani... Plači, Kuznjecove! Evo

šta stoji dalje: „Pored toga, dozrav smatra svojom obavezom da saopšti kako je izradaproteza ograničena na 500 zuba, uz postojanje potrebe, na dan prvog avgusta, za 2.000zuba.”

Prazna piroška

Stići će dopis, na primer, o tome da se nekakvi radovi na putu ne izvode, birokratija, teovo, te ono, uopšte - neprijatna vest.

Orlovo-Vitebska uprava na ovakve zabeleške ume da pruži sjajan odgovor:„Iako je u ovom trenutku za date radove kredit odobren, budući da novcem nije

pokriven, zasad, faktički, ništa ne može da se uradi.”Da, na ovakav odgovor nema šta da se doda. Kredit bez novca je kao prazna piroška.- Znate šta, Orlovo-Vitebžani? Potrudite se da dobije te kredit s novcem.


48/88

Lončići na lancu

Jedan dopisnik pozabavio se pitanjem zbog čega na stanici Ljubljino-Dačno nemalončića za vodu.

Odgovor je došao „tridese t tri momentalno”,56

kao što je govorio Anton Pavlovič Čehov:„Ekonomsko-materijalno odeljenje nije imalo zalihe lončića s lancem, a bez lanaca

lončići ne smeju da se ostavljaju!”A vi, dragi moji, nabavite lance!„DS

57 Ljubljino, dobio je tri lončeta s lancem.”

Ura, ura, ura. Pijte uzdravlje.M.(Gudok, 20. avgust 1924)

Dokument

(citat iz oglasa)

LETNJE IGRALIŠTE KLUBA „DOGADOV”U PETAK, 22. AVGUSTA

Antireligiozno veče


49/88

1. Referat2. Nastup našeg gudačkog orkestraDođite u 7 sati uveče, jer neverovanje samo po sebi nije dovoljno, ono treba da se

temelji na naučnoj osnovi.Svako od vas može i treba da postane (iz mnogih razloga) trostruko (!) snažniji. Snaga

stvara polet i čilost. Nervi jačaju. Radna sposobnost se povećava. Sve to pomoću fiskulture.Nijedan uzrast nije prepreka za fiskulturu (?!)

Mi se stalno borimo - rezultat borbe zavisi od fizičke i psihičke snage koju svako od nasima.

Odrasli za fiskulturu. Nikada nije kasno.

KLUB „DRUG DOGADOV”

U nedelju, 31. avgusta, ponovo je ekskurzija. Ko nije bio s nama u Budrovicama 15.avgusta, treba da mu bude žao.

Bilo je pametno, dobro i veselo.Obaveštenja od 25. avgusta, posle dva sata u upravi kluba, kod d. Didrova.

FISKULTURAŠTIT ODSTAROSTI

Uprava

Tiraž 200, br. 560

*

Suvoparni i šablonski oglasi o radu kluba, svakako, odbijaju od njega članove sindikata.Ali, i suvišna sloboda, takođe, nesumnjivo nanosi štetu.

„Svako od vas može i treba da postane (iz mnogih razloga) trostruko (!) snažniji. Snagastvara polet i čilost, nervi jačaju, radna sposobnost se povećava...” Sve ovo veoma podsećana oglase iz američkih novina, u kojima svako za jedan i po dolar koji pošalje poštanskim

markama može da stekne unutrašnju snagu. I zbog čega će čovek koji dođe na letnjeigralište kluba, da postane baš trostruko snažniji, a ne četvorostruko?Ukratko, drugovi, tako se ne sastavljaju oglasi!Napadno i nerazumljivo.M.(Gudok, 23. avgust 1924)


50/88

Progutani voz

Priča radnika

Ako je neki upravnik žustar i uporan, može takvu gadost da zakuva da je ni pas smaslom ne bi kusao.

Ne sluteći ništa, došli smo u svoje muromske radionice i primetili na zidu oglas kojiglasi:

Oglas

Po naređenju uprave železnica, zbog velikih troškova oko održavanja radničkog vozaMurom-Seljivanovo, na M-Njiž. pr., saobraćanje pomenutog uskoro će biti ukinuto, i zbogtoga se predlaže svim službenicima, majstorima i radnicima koji putuju radničkim vozomna M-Njiž. pr., da se u spisak kod kontrolora svog pogona prijave oni koji će ostati u službiposle ukidanja radničkog voza, tj. koji će svakodnevno ići kući u naselje pešice ili koji ćeprivatno naći stan u gradu, budući da davanje stanova od strane železnice, zbog nemanjatakvih, nije moguće.

Treba da se prijave i oni koji će ukidanjem saobraćanja radničkog voza Murom-Seljivanovo biti prinuđeni da napuste službu u radionicama.


51/88

Za TM, Murom Ljihonjin14. septembra 1924.Kopija verna originalu: delovođa (potpis).

Šta je posle toga bilo, ne može ni slikom da se dočara, ni perom da se opiše: svako je,zagledavši se u svoj život, u krajnjoj tački perspektive video: ili spavaj pod vedrim nebom, iliudari petom o petu i napuštaj službu.

Oglas je tako ražestio radnike, da su mnogi pobacali kape na zemlju. Ja lično, bacivši pogled na naša čađava zdanja, osetio sam očajanje i muku i pišem

otvoreno da me čuje cela re publika:- Iz kog razloga Kazanska železnica svakog praznika šalje tobože radnički voz,

prenatrpan ženama, poslugom i uopšte elementima iz Muroma, skoro do stanice Novašino,pri čemu svi i svako ulazi u voz besplatno?

I zbog čega Kurska, kao kakva grabljiva zver, nemilice guta gorivo i bez potrebe šaljebrigadu, otpremajući voz iz Muroma u Seljivanovo, gde se lokomotiva otkači i šalje nazad uMurom, a noću opet ova ista lokomotiva hita po kompoziciju radničkog voza u Seljivanovo i,najzad, već ujutro, iz Seljivanova vozi radnike na posao! O ovom niko ni da zucne, a našradnički voz progutala je uprava i ne trepnuvši!

Pišem i očekujem zaštitu od lista Gudok.

Priču radnika zapisaliRadnički dopisnik 68 i M.(Gudok, 16. oktobar 1924)


52/88

Tri vrste svinjarija

„U našim gusto nastanjenim kućam ne postoje nikakva pravil

niti red u zajedničkim stanovima.”

(Iz novina)

1. Delirium tremens

Pet puta se kučkin sin, Griška, na stomaku, niz gelender, s 4. sprata spuštao u „CrvenuBavariju” i vraćao s dve krigle. Osim toga, pouzdano se zna: sa supružnicima Boldinima sposla su se vratile 1,5 flaša najbolje sorte nježinske rakije od rjabine, proizvodnjaGosspirta”, 1 flaša nežnozelene ruske votke istog proizvođača, 2 portoa punjena u Moskvi.

- Boldini su primili platu - reče Duska i zabravi vrata.Zamandalio se stanodavac, pekar Volođa i Pavlovna, majčica.U 11 sati su se zaključali, a tačno u ponoć su otključali vrata, kada je u sobi Boldinih

prslo prvo prozorsko staklo. Drugo je puklo u vratima. Zatim su se jedan za drugim uhodniku pojavili tučak, okrvavljena supruga Boldina, a za njima i lično suprug u skrozpoderanoj košulji.

Ne može svako da vikne „upomoć” tako kao što je viknula supruga Boldina. Ukratko, zatili čas u svih 8 prozora stana br. 50 blesnu svetlost, kao na carskom piru. Posle „točenjaportoa” ne može da se nišani kako valja, i bačeni tučak, preletevši jedan palac iznadstanodavčeve glave, dokrajči Duskino ogledalo. Ostade samo ram od orahovine. Tad prviput zakola u vazduhu preteća reč:

- Milicija!- Milicija - ponoviše utvare u donjem rublju.Nije to Feljija Ljitvin

58 s orkestrom od 100 ljudi koja strašnim kricima iz Aide prolama


53/88

salu pozorišta, ne, to Vasilij

pismo vrhovnoj vlasti - mihail bulgakov

Documents