Pesnitvo Vojislava Ilia

Istorija srpske knjievnosti ne poinje od vojislava Ilia, ali poetak modernog srp-skog pesnitva se vezuje za ime ovog velikana devetnaestog veka. Roen je 1860. u beogradskom predgrau Paliluli, u Vidiniskoj ulici broj 1, izmeu Varoke (kasnije one) bolnice i Botanike bate (Pavi 1972: 25), u uvenoj kui Ilia, kao trei sin poznatog romantiarskog pesnika i kulturnog radnika Jovana Ilia. Nekako su sve okolnosti, i one srene i one nesrene, ukazivale da slabanom Vojislavu predstoji bitna uloga u budunosti kulture njegovog naroda. Naime, kao dete, do svoje petnaeste godine patio je od konog oboljenja koje mu nije doputalo da se udaljava od svoje kue, te mu je vreme mahom ispunjeno lektirom. Zatim, zbog bolesti odlae redovan polazak u kolu pa osnovnu kolu pohaa sa mlaim bratom arkom, a bolest e usloviti i njegovo dalje kolovanje u paliluskoj polugimnaziji, rezervisanoj za decu iz predgraa, to e ga dovesti u blizinu prostog naroda, zanatlijske dece i njihovih ivota, a to e imati neobinu vanost za njegovo politiko deklarisanje kao antiobrenovievca i drutveno-kritiki karakter njegove poezije. Njegovo vie nego teko i sporo kolovanje prekida se potpuno oko 1877. godine potpunim naputanjem kole. U njegovom obrazovanju lektira preuzima presudnu ulogu i zamenjuje kolovanje redovnim putem (Isto: 36), pie Milorad Pavi u svojoj monografiji o Vojislavu. Pored toga, brigu oko njegovog obrazovanja, kao i daljeg obrazovanja njegove brae, na sebe preuzima i stari Jovan Ili, tada ve bivi ministar kulture i osoba od formata, svestranog duha i sa gotovo enciklopedijskim znanjem sakupljenim po evropskim univerzitetima. Upravo e on probuditi Vojislavljevu ljubav za prolost, istorijsku i mitsku, a koja sainjava tematsku okosnicu veeg dela njegovog pesnitva, i uvesti ga u svet knjievnosti nemakog i ruskog romantizma, te svet antikih liriara, kako rimskih tako i grkihJo jedna srena okolnost u sveoptoj nesrei: sa izbijanjem Srpsko-turskog rata u Srbiju dolazi i ruska vojska preko koje e Vojislav Ili doi u kontakt sa engleskim klasicistikim i romantiarskim pesnitvom, kao i savremenim nemakim i austrijskim pesnitvom. Ove knjievne dodire izmeu razliitih evropskih literatura i nae tradicije sakupljene u Vojislavu milorad Pavi istie kao jednu od kljunih pretpostavki za njegov dalji pesniki razvoj, pa ih sa te strane treba spomenuti kao vanu injenicu iz Ilievog ivota, jer se njome, makar jednim delom, da objasniti onaj nepremostivi jaz koji stoji izmeu njega i ondanje romantiarske poezije jo uvek pune kolektivnih oseanja i patetinog narodno-oslobodilakog rodoljublja. Doiveo je tri velike ljubavi, ali porodinu harmoniju ipak nee uspeti nikada da dostigne. Prva od njih, njegova supruga Tijana, ker ure Jakia, podarivi mu dvoje dece, erku Zorku i sina Momila, preminue posle nepune dve godine braka, u novembru 1885, mesec dana nakon roenja, i naalost smrti, sina, a o pesnikovom bolu usled gubitka ostae nam kao svedoanstvo pesma T*. Narednog meseca, decembra, Vojislav Ili e izgubiti i Zorku.Ni drugog puta Vojislav nije imao sree u ljubavi. Njegova druga izabarnica Mileva Jaki bila je mlaa sestra njegove tek preminule supruge, pa se na brak nije moglo ni pomiljati. itava ta 1886. godina bie ispunjena porodinim potresima i skandalima, da bi se sve zavrilo konanim rastankom poetkom 1887. i Milevinom udajom. Umrla je samo dve godine kasnije.U ovom nesrenom, ali veoma plodnom periodu nastaju neke od najboljih Ilievih pesama. Tada se formira kao pesnik realistikih pejzaa i elegija. Meu njima su Zimsko jutro, Prvi sneg i Bahus i Kupidon na poetku, oko 1885, i pesme Sumnja, Elegija i jo niz eleginih pesama nastalih na kraju ovog perioda, poetkom 1887, a koji zatvara pesma *** posveena Milevi, sa veoma indikativnim poetkom Zbogom.... Sa Milevoma Jaki zavrava se jedan period Ilievog ivota zavrava se pesnikova mladost, pie Milorad Pavi. Novi period koji e posle nje poeti i trajati skoro do kraja Ilievog ivota (do 1890. svakako) bie period neurednog boemskog lutanja i stalnih premetaja u slubi u uzaludnoj tenji za stabilizovnjem. Ali, u isto vreme to e biti razdoblje stvaralake zrelosti i najaktivnijeg politikog dejstvovanja Vojislava Ilia. Taj drugi period poinje 1887. godinom (Isto: 108). A poeo je vrlo burno: hapenjem i suenjem Iliu zbog satirine pesme Maskenbal na Rudniku. Samo zbog urgiranja jo uvek uglednog Jovana Ilia doneena je oslobaajua presuda. Te godine Vojislav konano uspeva i da se zaposli kao korektor Dravne tamparije. Poznati kao protivnici dinastije, svi Ilii su jo u svojim kolskim danima oznaeni kao politiki nepodoban element, te su stoga i kasnije, za vreme slubovanja, bili predmet stalnih optubi, osuda i otputanja. Ovakva sudbina nije mimoila ni Vojislava: 1891. godine, nakon brojinih premetaja, biva otputen kao protivnik reima, nakon ega e uslediti njegovo uiteljevanje u rumunskom Turn-Severinu tokom 1892. i posao pisara u konzulatu u Pritini idue godine, gde mu je pretpostavljeni Nui, nakon dvogodinje robije takoe poslat daleko od Beograda kao dravni neprijatelj. Jo jedan vaan dogaaj desio se poetkom ovog drugog Vojislavljevog perioda: njegova druga enidba polovinom 1888. Zorkom Filipovi, sa kojom e imati troje dece erke Svetlanu i Jelenu i sina Milutina. Iako se ini da mu se srea ovoga puta nasmeila, isti-

Vojislav Ili sa porodicom na terasi svoje kue u Vidinskoj ulici broj 1

na je ipak drugaija. Umesto da krene smirenijim putem i svoj smiraj i ispunjenje nae unutar porodice, sa konano izborenim zaposlenjem, sudbina Vojislava Ilia tek sada postaje sudbina jednog nomada. Usledili su premetaji iz Beograda u Solun, pa zatim otputanje iz slube, Turn-Severin, zatim opet Beograd, pa Pritina, da bi smiraj napokon doao sa poslednjim snom. Preminuo je 21. januara 1894. u Beogradu od tuberkuloze, ostavivi za sobom dve pesnike knjige dograenog realistikog, pikturalnog i kritikog pesnitva i tek zapoetog putovanja u carstvo simbola i muzike, koje e potpuno osvojiti tek naredna pesnika generacija.

Vojislav Ili se svojom pesmom javlja ve 1976. Godine, sa svega esnaest godina. Te godine on u smederevskom satirinom asopisu Fenjer tampa svoja prva dva teksta: prozni tekst Premiljanje o koncu bez kraja i baladu Lepid. Hiljadu osam stotina i osamdesete izlazi njegovo najobimnije delo spev Ribar, da bi dublje u osamdesete uao nizom satirinih pesama tampanim u razliitim opozicionim asopisima. To jo uvek nije onaj Vojislav Ili koji pleni lepotom svojih jesenjih pejzaa, obuzet milju o sveoptoj prolaznosti iza koje nas neminovno eka smrt. Rana poezija Vojislava Ilia nosi peat jo uvek ivog romantizma i njegove prenaglaenosti oseanja. Kako navodi Pavi, Ili je, prema tvrenju brata (Dragutina) sve do 1880. bio oboavalac Jakievog genija (Isto: 41). Pa i due. On e tek sredinom osamdesetih godina, od 1883. do 1886. otprilike postati pesnik tihe emocije i rafinirane forme, suprotnost razbaruenoj i neodmerenoj poeziji romantiarskih epigona, larpurlartist i parnasovac (ivkovi 1970: 328-9). Tako njegovo pesnitvo moemo podeliti na tri perioda. Prvi bi obuhvatao ranu, preteno romantiarsku poeziju i trajao okvirno od kraja sedamdesetih do 1883; drugi, period zrelog pesnitva kada nastaje glavnina njegovih deskriptivnih i refleksivnih pesama obuhvatao bi period od 1883. do odlaska u Turn-Severin; i trei bi predstavljao ono kratko vreme u devedesetim pred smrt, kada je zakoraio u svet simbola. Meutim, bez obzira na raznolikost njegovih poetikih opredeljenja, Vojislav Ili je, pie na kritiar Dragia ivkovi, od poetka do kraja svoje pesnike delatnostisanjao jedan jedinstveni pesniki san, san varljivog prizraka sveta oko sebe i san svoga idealnog pesnikog sveta, koji je za njega jedini bio realan, i iz sudara tih dvaju svetova izvlaio tonove tihe sete i melanholije (Isto: 337). I zaista, ako pogledamo njegovu ranu Elegiju iz 1880. uoiemo upravo tu melanholiju koja se raa iz sudara jave i sna: nakon uvodne slike jesenjeg sutona sledi kontrastni motiv nestalog prolea i konstatacija da nigde zraka od ivota nema, to nam ukazuje da motive jeseni i prolea treba razumeti kao simbole odumiranja i ivotnog bujanja. Trea strofa donosi poentu pesme, rezignirani uzdah lirskog subjekta pred trijumfom jave: Ah, ta su snovi i beskrajne elje, Kad ivot pada kao tihi san!... (Ili 1971: 35).Kao dobar uenik romantiara on svoju pesmu zavrava patetinim izrazom bola zbog ovekove bespomonosti pred vremenom koje neumoljivo odnosi prolee mladosti i ivota. Ali e isto tako itavog ivota nositi, u sutini, romantiarsku viziju idilinog krajolika kao prostora uenog mira i spokoja. Pesma Vee iz 1883, s poetka njegove druge pesnike faze, slika lagano padanje noi nad seoskom panoramom. Pesma odie umirujuom atmosferom koju ne mute ak ni buka kolskih tokova ili kripa erma. Sve grli mir i san (Isto: 75), peva Vojislav Ili. Atmosfera spokojstva obavija i zimski pejza u pesmi Zimsko jutro: Svuda je pusto i mirNona se kandila gase dah prelee doline mirne, I um se razlee blag, kad svojim studnim krilom U gole granice dirne... (Isto: 83). A u pesmi Pod ljupkim nebom... takav kraj e i direktno nazvati Arkadijom, mitskom oblau zemaljskog raja, koja e se ovde poistovetiti i sa nekom sretnijom prolou. Pesma Vee, kao i itav niz deskriptivnih, preteno idilinih pesama iz ovog vremena, pokazuje se interesantnom iz jo jednog razloga. Ona je oigledan korak napred ka objektivnoj poeziji gde se lirski subjekat gubi i ne muti svojom emotivnou mir i sklad precizno i hladno naslikanog pejzaa. To je Ili larpurlartist i parnasovac, majstor forme, a upravo to umee graenja realistine i precizne slike je ono to ga izdvaja iz mase ve anahronih romantiara, i istovremeno najvei amanet buduoj srpskoj poeziji. Taj smisao za formu koji je Vojislav unio prvi ne samo u nau poeziju nego uope u nau knjievnost, to je njgovo delo koje vrijedi moda vie nego njegova knjiga (Dui 1969: 243), pisao je jo 1902. pesnik Jovan Dui u svom glasovitom tekstu Spomenik Vojislavu. I pored ivotne okupiranosti pejzaom, Vojislav Ili nije tematski jednolian pesnik. Ostavie nam i niz ljubavnih pesama, ispevanih uglavnom u onom periodu emotivnih potresa kada mu umire supruga i kada zapoinje svoju vezu sa Milevom Jaki. Ali i ti pesme odiu melanholijom i predstavljaju svog tvorca u mranom svetlu koje e postati opte mesto kada se govori o njemu. One su pune nostalgije za nestalim vremenom veitoga Maja, slutnji smrti i pesnikove rezignacije. Tako pesma T*, ispevana odmah po smrti Tijaninoj, govori o

Kafana Dardaneli, utoite srpske boemije, u kojoj je Vojislav Ili uobiajavao da provodi vreme

tom nemilom dogaaju i njgovoj slutnji koja se prostire itavom pesmom pa i one moda srene zajednike trenutke seni tamom: Tavno bledilo po eocu tvome, To bee predznak da e skoro doi Ko praznik smrti, irilo se svud, Rastanka naeg neeljeni as, Valovi tuge u trenutku tome Ko dim, ko magla da e radost proi Burno su moju talasali grud. I nebo da e rastaviti nas... (Ili 1971: 96),a u pesmi Uveloj rui, koja tematizuje seanje na neku lepu prolost, Vojislav Ili se miri sa nastalim stanjem, pa pesma zavrava ovakvim stihovima: Treba l pesma moja sudbinu da kune? Ah, na mojoj liri od alosti velje Ja sam ve odavna pokidao strune to zvone spokojstvo, radost i veselje (Isto: 103). Ophrvan nesreom u ivotu, i njegove pesme morale su poneti obeleje takve sudbine. Jo jedan neuspeh na emotivnom planu doivee pesnik sa Milevom Jaki, a on e ostaviti traga u poduoj pesmi, i ispevanoj Milevi, Gospooici N*, u kojoj priznaje potpuni poraz pred vremenom i ivotom: Tromo i mirno teku asi, Sumorna jesen ivot gasi, Mladost se gubi, gine sve, I ivot, mladost, sve to mre, da bi poslednjim stihom ovu misao o ivotu pojaao nazvavi ga snom: Mladost i ivot san je, san (Isto: 111-112). A nakon ovog priznanja trijumfu prolaznosti, prizor pogrebne povorke u pesmi Sivo, sumorno nebo... izgleda sasvim prirodno. itava pesma ispunjena je simbolima snrti i prolaznosti: tu je, pre svega, jesenji pejza, sa davno uvelim ladoleom, pejza koji izgleda kao da samrt umornu prirodu stee, i ona tiho mre... (Isto: 115); a zatim tu je i prizor mravog, malenog kljuseta koje vue kola sa sandukom, dok sprovod prolazi tako, pobono i polako (Isto).Sve to govori o pesnikovom optem oseanju prolaznosti i viziji ivota kao carstva nesree, razoarenja i smrti. Pesma Vee je odavna prolo..., gde su savrenstvu mira usnule prirode pridrueni i dvoje mladih u nepomuenoj srei zaljubljenosti, izgleda kao izuzetak meu svim onim stihovima tuge i bola.Sa druge strane, Ilieve pesme sa tematikom iz grke ili slovenske mitologije po pravilu nose u sebi ono idilino oseanje spokojstva. Kao da je pogled ka prolosti, mitskoj ili istorijskoj, bio pesnikov beg od nesreom ispunjene stvarnosti. Pesma Veita harmonija je reprezentetivan primer, juer se u njoj direktno govori o eskapistikoj ulozi tog sveta mate i mira: Svetovi u miru blude. O srce, i ti se smiri! Veiti sklad i pokoj nek blae nemir tvoj; I duh, zapojen njima, da krila slobodno iri po tavnoj noi toj (Isto: 158). To je svet venog prolea, venog ivota i veite pobede svetlosti nad tamom: Pod zrakom toplog sunca bujna se priroda budi, Vencima proletnjeg cvea nevine kitei grudi (Isto: 92), kae se u pesmi o borbi zime i prolea Lada. Takoe, taj svet je i mesto gde srei dvoje ljubavnika ne stoji nita na putu, mesto kojim se razlee zavodljiva pesma nimfe, a pastir iae njojzi, zanesen mislima sretnim da veno ostane tamo (Isto: 159). Ono to mu realnost nije dopustila da sam ostvari, ostvarivao je Vojislav Ili u svojim pesmama, za im je uzaludno eznuo u svojoj sadanjosti, nalazio je u dalekoj prolosti. A ova suprotstavljenost moda je najbolje izraena i simbolizovana upravo slikom prirode kroz suprotstavljenost ozelenelog i osunanog prolenog pejzaa jesenjem, outelom i naoblaenom.Postoji kod Vojislava Ilia jedan tip pesama, moda manje lirski od ostalih, ali ne i manje bitan. To je njegovo satirino i drutveno kritiko pesnitvo, a koje takoe predstavlja deo jedinstvene misaone celine, jer pokazuje pesnikovu volju da u stvarnost prevede ono to je samo u svojim pesmama proivljavao. Te su pesme osuda nepravdi vlade Obrenovia, komentar loe drutvene stvarnosti i bi koji iba po nemoralu graanstva. Kao to Ilievo pilitiko pesnitvo daje mozaik politikih prilika u obrenovievskoj Srbiji, tako njegova socijalna satira daje sliku i kritiku drutvenog stanja Beograda i Srbije njegovog vremena (Ili 1972: 131-132). A to je poezija kojom se Vojislav Ili jo sedamdesetih godina pojavio na knjievnoj sceni. Ali glavnina i ovih pesama nastaje u onom plodnom periodu do odlaska iz Srbije. Ilievo pesnitvo izmeu 1886. i 1889, pie dalje Milorad Pavi, predstavlja snanu politiku i socijalnu kritiku Srbije posle srpsko-bugarskog rata (Isto: 115). Takvu kritiku drutva, u kom vrlina nosi okove, predstavlja pesma Graanska vrlina. U njoj Ili slika idealnog graanina koji: Mladost pazi. I darove neba Odvanost lava i istou Feba, Oinski neno u duu joj sadi, Ukrase sjajne u graana mladiReju i delom on uvek prednjai U svetoj slubi otadbine svoje (Isto: 114). Meutim, naredna strofa daje nam sudbinu oveka spremnog da ustane protiv nepravde tirana: Ah, ja sam vido, makar da je krio, trag na rukama od hladnih okova (Isto). Okovavi vrlinu, Vojislav Ili je istakao vlastoljublje Milana Obrenovia, njegovu brigu za presto koja zamenjuje brigu za narod i opte dobro, a o politizovanosti instiucija, gde je svako politiki nepodoban osuen da ivot provodi van uea u javnom ivotu, napisao je na pesnik pesmu pomalo humoristinog naslova Poslanica s neba jednom drutvu. Pesma je posveena kulturnom drutvu Sveti Sava ijim radom Ili i njegovi saradnici nisu bili zadovoljni. Ispevana je u formi poslanice, koju sa neba alje sveti Sava lanovima udruenja koje se okupilo pod njegovim imenom, a izraava nezadovoljstvo predaka radom drutva: Predaki dusi na nebu se ljute, Stegnuti, ada, u svoje statute Krilatu mladost to ste vesma radi, Ah, mene radi. Pesma zavrava sveevim savetom koji treba da osvetli put ka drutvenoj pravdi i boljoj budunosti: Blago vam dajem jo i ovaj zavet: Ostavte lai, ne pravite spletke... To vam je savet (Isto: 127-128).I dok je narod tavorio pod jarmom vlasti, a graanska vrlina gaena i poniavana, kralj i njegova vlada uivali su u raskoi i dvorskim zabavama. O jednom takvom dogaaju Ili je napisao 1887. svoju poznatu satirinu pesmu Maskenbal na Rudniku, parodiju prvog maskenbala u Beogradu (Pavi 1972: 118), koja e ga izvesti pred sud. U pesmi je ismejan sam vrh vlade Milana Obrenovia. Kralj lino imae na grudma orden zlatnog runa, Odbornici bie gomila satrapa. Ali mu na glavi nee biti kruna Kraj njegovih nogu skupie se zveri:Nego, mesto krune, akov ili kapa; Medvedi, majmuni, make i panteri (Isto: 122). Pratilje su prikazane kao gole nimfe i najade, a za veselje takvo i za ljubav njinu, Sam naelnik pristo da predstavlja svinju (Isto). Seljak koji je pozvan da u svome odelu, dakle bez kostima, glumi prosjaka, vrhunac je Ilieve satire i govori o izuzetno nepovoljnom poloaju seljatva krajem 19. veka. Kritika dimenzija ovih Ilievih pesama donela mu je status realistikog pesnika moda i vie nego njegova objektivna poezija seoskih pejzaa. Jer ako bismo ga poredili sa ondanjim piscima realistike pripovetke, uvideli bismo da tematika njegovih satirinih pesama korespondira sa tematikom, recimo, Gliievih pripovedaka. A to je kritika i osuda vlasti i iskvarenog inovnitva koje gazi zarad vlastitog interesa preko prava i interesa prostog naroda.itavog ivota posmatran kao neprijatelj reima, koji je svojim pesmama zadirao u sr drutvene stvarnosti i na videlo iznosio sve njene nedostatke, Vojislav Ili konano oko 1890. emigrira iz Srbije u Rumuniju, u Turn-Severin. Posle 1890. godine, kae Pavi u Turn-Severinu, pod izuzetnim okolnostima, pesnik i njegova poezijadoivljavaju jednu veliku promenu (Pavi 1972: 250). Re je o njegovom interesovanju za simbolino prikazivanje i postepenom naputanju poetike realizma. Pesma Realista iz 1891. predstavlja, na neki nain njegovo opratanje od ovog tipa poezije. U njoj se izlae podsmehu prozainost interesovanja jednog takvog pesnika, pa je odmah u prvoj strofi data sva nitavnost jedne takve sudbine:Poznavo sam stihotvorca u seanju mom dalekom, I ta bedna amfibija volela se s praljom nekom. S njom je suvi hlebac jeo, a subotom omu pio, A tajno je za komikom neutene suze lio (Ili 1971: 204). Taj stihotvorac iz seanja je svakako sam Vojislav Ili koji u trenutku kada pie ove stihove istrauje savremena pesnika strujanja. Programska pesma koja obeleava njegov poslednji stvaralaki period, neposredno pred smrt, je Kleon i njegov uenik, a stihovi povodom kojih se govorilo o njegovom simbolizmu jesu Kleonove rei upuene ueniku: Sve je samo simbol to ti vidi oko, Jer to pogled vidi spram svetlosti sjajne, Sve to duu tvoju i vedri i mrai. I sve to se kosne naeg budnog sluha, Simbol je i zemlja i nebo visoko, To je spoljni dodir ove vene tajne, A sutina ono to on sobom znai. (...) I optenje njeno i ljudskoga duha. Dakle uspostavlja se odnos izmeu privida i neke unutranje sutine koju treba putem simbola odgonetati. U pitanju je isti onaj zahtev koji je Bodler istakao u svojoj pesmi Veze. U skladu sa tim menja se i pesnikov odnos prema pejzau: Ili, koji je celog ivota u praki i pesnitvu pokazivao preimustva nesubjektivne lirike, odjednom pred kraj ivota subjektivizira svoju poeziju (Pavi 1972: 259). Njegov pejza prestaje da bude samo objektivni prizor nekog krajolika i postaje izraz pesnikovog duevnog stanja. Primeri takvih subjektiviziranih prizora nalaze se u pesmama Elegija na razvalinama kule Severove i Zaputeni istonik. U prvoj imamo sliku razorenog grada koji se i direktno povezuje sa nesrenom sudbinom pesnikovom: Smrtno je moje telo razoren, prazan grad. (...) O, drevni Severov grade! I ti si mumija jedna, telo bez duha svog (Ili 1971: 205), a u pesmi Zaputeni istonik slika presahlog izvora je samo simbol, ekvivalent pesnikovog unutranjeg ivota (kao to je prethodnoj pesmi to bio Severov grad) (Pavi 1972: 259):Razoren istonik stoji, okruen visokom travom, I valov, izvaljen davno. Iz praznih kamenih grudi Ne struji biserni talas u arke julijske dane, Kroz puste i mirne strane (Ili 1971: 209).Ovi simbolini prizori nam govore o pesnikovom klonuu, o oseanju poraza i neuspelosti u ivotu, kako na ljubavnom ili politikom planu, tako i na pesnikom. Jer za ivota, Vojislav Ili nije pokupio vence slave. Njegove dve zbirke, iz 1888. i 1889. nisu dobile laskave komentare. ta vie, osuivan je kao nepatriota, kao neko ko u svojim pesmama zaobilazi optenarodnu stvar i opeva seoske krajolike i sopstveno nezadovoljstvo vremenom i sopstvenim usudom. Meutim, ocenu e izrei naredna generacija pesnika, sa Duiem na elu, koja e i priznati Vojislava kao svog duhovnog oca i pesnikog preteu. Njegov greh bio je, izgleda, to je u jednoj zaostaloj balkanskoj zemlji pevao na moderan i evropski nain, i to je posedovao veu knjievnu kulturu od bilo kog tada ivog pesnika, izuzimajui Lazu Kostia, koji je isto tako vrlo dugo bio osporavan. Moemo samo nagaati kako bi se Vojislav Ili dalje razvijao, jer smrt ga je presekla u naponu snagu, u trideset i etvrtoj godini, na samom poetku istinskog revolucionisanja srpske poezije i njenog postavljanja na trasu evropskog simbolizma. Meutim, njegovo naslee i dalje ivi, produeno najpre kroz pesnitvo naih modernista, da bi, kao ljubav prema formi, nastavila da ivi u pesnitvu posleratnih neosimbolista, i tako ovog tvorca svrstalo u red onih malobrojnih stubova na kojima poiva moderna srpska knjievnost.

Citirana literatura:

Dui, Jovan, 1969. Spomenik Vojislavu, Moji saputnici, Svjetlost, Sarajevo.Ili, Vojislav, 1971. Izabrana dela, Matica srpska SKZ, Novi Sad Beograd.Pavi, Milorad 1972. Vojislav Ili njegovo vreme i delo, Prosveta, Beograd.ivkovi, Dragia, 1970. Simbolizam Vojislava Ilia, Evropski okviri srpske knjievnosti, Prosveta, Beograd.

1