SADRŽAJ

1. UVOD. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 22. PENZIJSKI SISTEM U SRBIJI . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .32.1. Istorijat penzijskog sistema u Srbiji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .3 2.2. Problemi penzijskog sistema Srbije. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . 42.3. Reforme penzijskog sistema Srbije 2001. i 2003. godine . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . .42.4. Reforme penzijskog sistema Srbije 2005. godine. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .52.5. Reforme penzijskog sistema Srbije 2008. godine. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .63. STRUKTURA I KARAKTERISTIKE PENZIJSKOG SISTEMA SRBIJE. . . . . .74. ŽIVOTNI STANDARD PENZIONERA. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .105. DUGOROČNI PROBLEMI I MOGUĆA REŠENJA. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 116. ZAKLJUČAK. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 137. LITERATURA. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .14

1.UVOD

Penzija je mesečna novčana naknada i druge beneficije na koje pojedinac stiče pravo na osnovu osiguranja za slučaj sarosti, invalidnosti i smrti po uslovima definisanim zakonom1.Penzioni sistem je vrlo bitan deo ekonomskog, socijalnog i finansijskog sistema jedne zemlje. Penzije su, ekonomska kategorija jer predstavljaju štednju stanovništva, kada je ono radno aktivno, za starost. One su socijalna kategorija jer predstavljaju prihode starih ljudi koji nisu u stanju da zahvaljujući svom radu zarađuju za život. Na kraju, penzije su i finansijska kategorija. Sa jedne strane, ovo zato što su penzije deo javne potrošnje, a kao takve i deo javnih finansija jedne zemlje. Sa druge strane, privatni penzioni fondovi koji predstavljaju štednju za starost, su jedni od najznačajnijih institucionalnih investitora na finansijskim tržištima širom sveta i imaju veliki uticaj na finansijske sisteme zemalja2. Kada se govori o penziiskim sitememima postoje tri osnovne klasifikacije3. Prema vlasništvu, načinu finansiranja i prema načinu na koji se određuje penzija.

Prema vlasništvu: javni, državni i samostalni, privatni; ● kod javnih, država reguliše, organizuje, prikuplja sredstva i isplaćuje penzije; njihova

načelna prednost je to što država poseduje monopol oporezivanja i stoga penzijski fond ne može da propadne kao što privatni može;

● kod privatnih, oni organizuju, prikupljaju sredstva, investiraju ih i isplaćuju penzije, ali uz široku regulaciju i nadzor od strane države radi smanjenja rizika za osiguranike i penzionere; privatni penzijski fondovi lako mogu biti efikasniji od državnih i tako obezbediti više penzije; glavna zaštita privatnih fondova od propasti su kako državna regulacija i nadzor, tako i akumulirani kapital koji je konzervativno investiran.

Prema načinu finansiranja:● Sistem tekućeg finansiranja(Pay as you go system)● Sistem akumulacije kapitala(Fully Funded system)

Prvi sistem podrazumeva da sadašnja generacija zaposenih putem poreza i doprinosa finansira aktuelne penzionere. Ovaj sistem je dominantan u svetu. Sistem akumulacije kapitala podrazumeva da se prikupljena sredstva iz doprinosa investiraju i da kao takvi daju određeni prinos u vidu kamate ili dividende. PAYG sistemima po pravilu upravlja država, dok se fundirani vezuju za privatno upravljanje, iako postoje i fundirane komponente u okviru javnih sistema. Razlozi veće popularnosti PAYG sistema je sigurnost. Naime, ulaganje u penzione investicione fondove nosi određen rizik i pored toga što tim fondovima upravljaju profesionalni menadzeri. Rizik može biti usled lošeg ulagnja sredstava ali može biti i sistemskog karaktera. Upravo veće povrenje javlja se u državu kada postoji sistemski rizik jer se veruje da štednja neće propasti usled nekih nepredviđenih okolnosti poput rata, (hiper)inflacije i dr. Kao najveći nedostatak PAYG sistema javlja se problem otežanog funcionisanja u situaciji kada raste odnos osiguranika(onih koji primaju penzije) i onih koji plaćaju osiguranje(zaposleni). Na rast ovog odnosa koji se zove koefijent zavisnosti utiču tri osnovna faktora. Rani odlasci u penziju. Ovaj faktor zavisi od zakonski postavljene starosne granice za odlazak u penziju. Starosna granica je različita od zemlje do zemlje, ali je kod većine zemalja prisutna tendencija njenog povećanja. Takođe, rani odlazak u penziju zavisi i od uslova pod kojima neko lice može dobiti penziju (invalidsku penziju). U slučajevima kada su ovi uslovi isuviše blagi veliki broj ljudi koristi ovu beneficiju što vrši dodatni pritisak na penzioni sistem u smislu da se povećava broj penzionera, a smanjuje broj zaposlenih. 1 Grupa autora(1976), Popularna enciklopedija, BIGZ, Beograd2 Matković, G., Bajec, J., Mijatović, B., Živković, B., Stanić, K.., (2009), Izazovi uvođenja obaveznog privatnog penzijskog sistema u Srbiji,” Centar za liberalno demokratske studije”, Beograd3 Mijatović, B., Hiber, D., (2008), Kapitalizacija penzijskog osiguranja u Srbiji, “Centar za liberalno demokratske studije”, Beograd

2

Demografski faktor - starenje stanovništva je posledica demografskih tendencija kako u zemljama u tranziciji tako i u zemljama u razvoju. Zbog razvoja medicine i poboljšanja kvaliteta života prosečna dužina života stanovništva se povećava. Ova nesumljivo pozitivna tendencija kombinovana sa sve nižim stopama fertiliteta utiče negativno na sistem tekućeg finasiranja jer sve manji broj zaposlenih treba da finansira sve veći broj penzionera. Smanjenje broja lica koja plaćaju doprinose. Do smanjenja broja lica koji plaćaju doprinose može doći po dva osnova. Sa jedne strane do ovoga može doći zbog smanjenja zaposlenosti, odnosno povećanja nezaposlenosti u jednoj zemlji. Drugi osnov zbog koga može doći do smanjenja prihoda od doprinosa jeste evazija.4

Kada je u piatanju način na koji se utvrđuje penzija može biti● propisana isplata- koja se vezuje za PAYG sistem finansiranja● propisani doprinos – koji se vezuje za Fully funded sistem.

U zavisnosti od uslova pod kojim je stečena penzija može biti5: starosna, invalidska, porodična.

● Starosna penzija je naknada koja se isplaćuje licima od strane države kada napune određen broj godina sa ciljem da nadoknadi prestanak zarade. Pravo na starosnu penziju stiče se ispunjenjem uslova broja godina života i ispunjenjem uslva broja godina radnog staža.

● Invalidska penzija je naknada koja se isplaćuje licima usled invalidnosti, odnosno gubitka sposobnosti za rad. Uslovi i visina invalidske penzije uvtrđuju se u skladu Zakonom.

● Porodična penzija isplata na koju pravo mogu ostvariti članovi porodice preminulog osiguranika koji je navršio najmanje 5 godina staža osiguranja ili je ispunio uslove invalidske penzije.

2.PENZIJSKI SISTEM U SRBIJI 2.1 Istorijat penzijskog sistema u Srbiji

1833. godine Miloš Obrenović potpisao rešenje prvom srpskom penzioneru. Dve godine kasnije doneto je prvo rešenje o porodičnoj penziji a prvi korisnik bila Karađorđeva udovica Jelena Petrović. 1841. godine Mihajlo Obrenović doneo je prvu Uredbu o penzijama činovnika. 1921. godine doneta je Uredba o osiguranju radnika za slučaj povrede na poslu, da bi samo godinu dana kasnije bio donet i Zakon o osiguranju radnika. U to vreme svrstan u najnaprednije zakone tog tipa. 1955. godine doneta Uredba o organizovanju zavoda za socijalno osiguranje, kojim je isti oraganizovan na savezni, republički i sreski. 1964. godine usvojeni Zakoni o penzijskom osiguranju i Zakon o invalidskom osiguranju. Da bi se 1972 integrisali pod jednim zakonom. 1993. godine formirani republički fondovi za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, samostalnih delatnosti i poljoprivrednika. Da bi od 01.01.2008. godine ovi fondovi integrisali pod jednim i to pod Fondom za penzisko i invalidsko osiguranje(PIO).

2.2 Problemi penzisjkog sistema Srbije

4 Izbegavanje plaćanja poreza5 Stanić, K., Penzijski sistem u Srbiji – dizajn, karakteristike i preporuke,” Centar za liberalno demokratske studije”, Beograd

3

Prvi značajni problemi u penzionom fondu javljaju se sredinom 80-ih kada se pojavljuje značajniji deficit u fondu. Drastično pogoršanje dostiže 90-ih godina, kada usled lošeg ekonomskog stanja u samoj državi, ratova na prostoru nekada zajedničke države i međunarodnih sankcija, stanje u PIO fondu postaje krajnje kritično. Problemi su se javljali sa više strana. Jedan problem bio je pad ekonomske aktivnosti, što je za posledicu imalo smanjenje zaposlenih a to je samo po sebi smanjilo masu doprinosa iz koje su trebale da se finansiraju penzije. Takođe, usled hiperinflacije i sveopšteg lošeg stanja odeređen deo ekonomske aktivnosti preseljen u zonu sve ekonomije, čime su se dodatno smanjili doprinosi u PIO fond. Drugi problem bio je povećanje broja penzionera, što usled starenja stanovništva što usled veoma relaksiranog načina odlaska u penziju. Državi. odnosno vlasti bilo je u interesu da obezbedi redovnu isplatu penzija, jer su penzioneri predstavljali značajno biračko telo. A kako je to period stidljivog početka tranzicije i period krajnje političke nestabilnosti, penzioneri svojim brojem bili su značajan vetar u leđa tadašnjem političkom establišmentu. A da bi taj vetar ostali i dalje, a pre svega da bi bili legitimna podrška tadašnjoj politici, bilo potrebno da im politička vlast uzvrati redovnim isplatama. Da bi to bilo moguće bila je potrbna reforma sistema finansiranja. Međutim, imajući u vidu ekonomsko stanje, bilo je gotovo apsurdno govoriti o bilo kakvoj reformi, posebno govoriti o rezultatima i stanju koje ostvareno. Kako bi se penzijski sistem prilagodio mogućnostima finansiranja, reforma nije se odnosila na formalno smanjenje prava penzionera već na jedan prikriven način se to učinilo. Prvo stopa doprinosa je povećanja na 32%. Ovakav potez je bio iznuđen, jer se smatralo da bi se time nadomestili smanjenji prilivi u fond usled manjeg broja zaposlenih. Međutim, kako je privreda tada bila ekonomski teško bolesna ovo je dodatno podsticalo sivu ekonomiju i poresku evaziju. Kada se uvidelo da ova mera ne daje rezultate, pristupilo se onim čime je preostalo, prvo je deficit PIO fonda finansiran transerima iz budžeta. A kasnije kako ni to nije bilo dovoljno, penzije nisu bile isplaćivane za sve mesece, već „samo kad se iamlo“. Isplate penzija su, takođe, pokrivane bonovima za hleb i struju. Da bi konačno 1994-95 penzije nezakonito smanjene običnom Uredbom vlade republike Srbije. I tada je stvoren tzv. veliki dug. A taj dug se uporno obezvređivao inflacijom pošto je ostao stalan ali ne i revalorizovan. Takvo stanje održalo do političkih promena 2000. godine kada se prvi put ozbiljno pristupilo ukazivanju na probleme i pokušaju reformi u pravom smislu te reči. Zatečeno stanje bilo je paradoksalno. Naime, prosečna penzija bila 90% prosečne plate, a zaposlenima koji se penzionisali krajem 2001. godine sa punim radnim stažom, penzija je bila veća od prethodne plate6. Uopšteno gledano reforma je bila potrbna iz sledećih razloga:

● vrlo loša finansijska pozicija PIO fondova zapsolenih i zemljoradnika;● previše velikodušna prava;● spoznaja budućih nepovoljnih demografskih tendencija7.

2.3 Reforme penzisjkog sistema 2001 i 2003. godine

Najznačajnije što je urađeno 2001. godine je to da je obezbeđena redovna isplata penzija tokom cele godine. Što se reformi tiče bio je predlog da reforma uradi po preporuci Svetske banke, ali se od toga brzo odustalo iz razloga visokih tranzicionih troškova i pre svega zbog nedovoljno razvijenog finansisjkog sistema8. Ipak napravljen je značajan korak jer je uvedeno dobrovoljno privatno penzijsko osiguranje. Kako se već pokazalo da je stopa doprinosa 32% nerealna još pri njenom uvođenju, ova stopa je konačno smanjena na 19.2% čime je ista dovedena primerene okvire. Takođe, kada je osnovica za obračun u pitanju, proširena je obračunom ostalih ličnih prihoda tako je sama osnovica proširena za 20%. Ove mere dale su 6 Mijatović, B., Hiber, D., (2008), Kapitalizacija penzijskog osiguranja u Srbiji, “Centar za liberalno demokratske studije”, Beograd7 Ibidem8 Matković, G., (2001), Strategija reformi socijalnog sektora, “Centar za liberalno demokratske studije”, Beograd

4

podsticaja da se izađe iz zone sive ekonomije i da se optrećenje svede na nivo drugih tranzicionih zemalja. Kako su demografski trendovi bili krajnje nepovoljni, a posebno sa osvrtom na dugi i srednji rok, najznačajnije učinjeno u ovoj reformi je podizanje starosne granice za odlazak u penziju za tri godine. I to za muškarce sa 60 na 63 godine, a za žene sa 55 na 58 godina, kao i podizanje minimalne starosne granice za odlazak u penziju sa 50 na 53 godine života. Promenom starosne granice učinjen strašan udar na one radnike koji su bili pred sam odlazak u penziju. Kao osnovno opravdanje navodi se sustizanje drugih tranzicionih zemalja koje su u reforme ovog tipa pošle ranije i tako imale vremena za postepeno povećanje starosne granice. Ipak, posmatrano na srednji rok učinjeno je da ne dođe do drastičnog povećanja broja penzionera. A kada je u pitanju indeksacija prešlo na primenu tzv. Švajcarske formule, po kojoj je rast penzija praćen rastom troškova života i rastom realne zarade sa ponderom 0,5. Cilj je svakako bio da se uspori realan rast penzija koji do tad bio vezan isključivo za rast realne zarade, kako bi se fond PIO stabilizovao. Došlo je samo od povećanja realne zarade koja je jednim delom usledila i zbog smanjena optrerćenja po pitanju doprinosa. Budući da je zaposlenost nastavila da blago opada, očigledno je da se smanjenje stope doprinosa nije odrazilo, kako je planirano, na prelazak iz sive u formalnu ekonomiju i povećanje zaposlenosti, već prvenstveno na rast zarada. Kako je prilikom smanjenja stope doprinosa rešeno je da se izgubljena sredstva PIO fonda zaposlenih nadoknade iz budžeta, budžetski transferi PIO fondu porasli su sa oko 1/3 na 45-50% ukupnih rashoda za penzije. Zaključak koji se može izvesti iz ove reforme je da su uočeni pravi problemi, kao i same tendencije budućih nepovoljnih demografskih kretanja. Dok se preduzete mere mogu oceniti kao pozitivne, ostala najbolija tačka a to je obezbeđenje finansiranja PIO fonda. Generalno gledano pomaci su napravljeni, ali svi pozitivni rezultati ostaju u senci zbog finansisjkog stanja u fondu PIO, koji se nije poboljšao pre svega zbog preteranog rasta realne penzije. Sledeći korak u reformama načinjen je 2003. godine. Glavna promena bila je usmerena da se promeni način određivanja penzija i to da se penzije određuju na osnovu zarade u celom radnom veku, a ne samo na osnovu 10 najboljih godina. Ovime se povećala pravednost sistema, ali isti nije doneo direktne efekte na finansijski aspekt penzijskog sistema. Kod mera usmerenih kako na štednju, tako i na pravednije odnose valja pomenuti smanjenje beneficija pojedinih privilegovanih kategorija osiguranika kao i suženje prava kod invalidskih penzija i veću kontrolu ostvarenja ovih prava. Veća kontrola ostvarenja prava na invalidske penzije usporila je dolazak novih invalidskih penzionera, ali problem koji je ostao je veliki broj invalidskih penzionera koji je već stekao pravo na invalidsku penziju. Pokušaji da se animiraju i uključe u penzijski sistem veći broj poljlporivrednika ostao je bez rezultata i pored toga što su ponuđene dosta stimulativne mere. Po oceni Svetske banke „odvažne promene u penzijskom sistemu u Srbiji, koje su sprovedene u dva navrata, tokom 2001. i 2003. godine, spadaju među najvažnija dostignuća u ukupnom reformskom program9”

2.4 Reforme penzijskog sistema 2005

Izostanak očekivanih makroekonomskih kretanja privrede Srbije, kao i sporost efekata prethodnih reformi na finansijsko stanje PIO fonda s jedne strane, i državnog budžeta s druge strane, prstupilo se novoj reformi. Značajan momenat ove reforme predstavlja saradnja sa MMF-om, koji se pojavio kao savetnik u sprovođenju reformi a i kao kontrolor urađenog. Prvi učinjeni korak bio je dalje podizanje starosne granice za odlazak u penziju za dve godine. Ovaj potez ne predstavlja do ništa drugo nego nastavak stategije iz 2001. godine. Jedina razlika je ta što se ovog puta nije podizala granica jednokratno, već postepeno na svakih godinu dana granica se povećala za 6 meseci. I ovog puta se ciljalo na smanjenje broja penzionera u dužem roku. A kao osnovni razlog ovog postepenog podizanja starosne granice

9 Serbia and Montenegro Recent Progress on Structural Reforms, The World Bank, November 2003, str. 22 , preuzeto iz arhive Svetske banke dana 25.11.2011. godine.

5

je socijalna prihvatljivost, tj. da se sam teret produživanja granice ne prevaili samo na jednu generaciju radnika. Drugo, promenjen je mehanizam indeksacije: umesto švajcarske formule (jednak ponder rasta cena i rasta zarada) prelazi se na indeksiranje troškovima života. Ovo je predstavlajlo radikalan potez sa jasnim ciljem da se ne ponovi situacija prethodnih reformi kada je došlo do prevelikog rasta prosečne penzije usled rasta zarada. Tako da sama reforma nije imala efekta na poboljšanje finansijskog stanja u PIO fondu. I ova reforma je izvršena postepeno kako bi sama reforma bila socijalno održiva ali i politički korektna. Prelaz se odvijao postepeno, s tim što je klauzulom predviđeno da prosečna penzija ne može pasti ispod 60% prosečne zarade. Pošto je reforma bila vremenski ograničena na 3 godine, sama reforma je tekla kroz dva koraka. Dok se prosečna penzija nije oborila na 60% prosečne zarade koristila se indeksacija na osnovu troškova života, a kad bi dostigla taj nivo koristila bi se indeksaija na osnovu zarada kako bi se ispoštovala klauzula da prosečna penzija ne može pasti limitiranog nivoa. Finansjki efekti ove reforme po proceni MMF-a trebali su da budu smanjnje deficita penzionog fonda za 1% BDP-a do 2010. godine. Ta eventualna ušteda stvorila bu mogućnost da se isplate prethodna dugovanja koji su postojali prema penzionerema, posebno prema poljoprivrednim penzionerima. A takođe i povezivanje radnog staža onih radnika kojima nisu uplaćeni doprinosi iako su radili. Efekti ove reforme bili su i više nego očekivani. Već 2007. godine deficit PIO fonda bio je niži za 1,7% BDP-a, a sami rashodi fonda bili su niži za 0,9%10 u odnosu na 2004. godinu kada je bio najveći udar na finansijsko stanje u u fondu. Ovakvi ohrabrujući rezultati trebali su da budu podstrek u nastavku daljih reformi u stabilizaciji finansijskog stanja u PIO fondu.

2.5 Reforme penzijskog sistema 2008. godine

Ekonomska teorija se još jednom pokazala u praksi. Ovoga puta se to odnosilo na političke cikluse i populističke u mere vlade izbornoj godini. Kada je Srbija u pitanju, nisu bile u pitanju samo predizborne populističke mere već i postizborne. Kako je formirana koaliciona vlada, morali su se ispuniti zahtevi koalicionih partnera obećanih u predizbornoj kampanji. Jedan od koalicionih partnera vlade imao je uslov povećanje penzija od 10%. Da bi uopšte vlada bila formirana a kasnije i opstala morala je prihvatiti ovaj uslov. Situaciju je dodatno pogoršala i svetska ekonomska kriza koja je počela 2008. godine, a čije je posledice Srbija osetila u 2009. i 2010. godini. Odluka o povećanja penzija za 10% potpuno je netralisala pozitivne finansijke efekti svih prethodnih reformi. Kao rezultati ove mere, pojavio se rast učešća izdataka za penzije za 1.2% BDP-a u 2008. godini. A deficit PIO fonda narastao je na 5.7% BDP-a.11 Uvek kada se vrše reforme osetljivih sistema mora se voditi računa blagostanju onih na koje se te reforme i mere odnose. Ova mera iz 2008. godine može se posmatati i sa aspekta blagostanja. Ako zanemarimo negativne finansijske efekte na PIO fond i prihvatimo kao argument za povećanje loš životni standard penzionera i tu se može izneti niz kritika na sam način povećanja penzija. Rast penzija je bio proporcionalan. Ono što predstavlja problem kako se takav rast odrazio na blagostanje penzionera sa najnižim primanjima. Kako je najniža penzija bila oko 6700 dinara, to povećanje od 10% značilo je rast za 670 dinara. Dok je kod onih sa 50000 dinara i više to značilo rast od 5000 i više dinara. Još je Dnijel Bernuli u 19. veku ukazao na činjenicu o opadajućoj graničnoj korisnosti novca.12 Ova mera je mogla imati bolje efekte po blagostanje da je rast bio regresivnog karaktera, tj. da je povećanje bilo veće u procentnim poenima za one sa najnižim primanjima a manje sa za one sa većim primanjima. Dovoljno je samo podsetiti na teoriju blagostanja zasnivanu na jednostavnom utilitarizmu zbirnog karaktera, koja kaže da se rast ukupnog blagostanja društva(u ovom slučaju 10 Matković, G., Bajec, J., Mijatović, B., Živković, B., Stanić, K.., (2009), Izazovi uvođenja obaveznog privatnog penzijskog sistema u Srbiji, “Centar za liberalno demokratske studije”, Beograd11 Ibidem12 Danijel Bernuli je na ovu činjenicu ukazao prilikom rešavanja Sankt-Petrburškog paradoksa; (uprošćena verzija ove činjenice kaže da je dolar za siromaha je više nego dolar za bogataša)

6

penzionera) povećava sa rastom blagostanja njegovih članova. A kako je ovde jasno da bi rast blagostanja bio veći za one sa one sa nižim primanjima prilikom povećanja penzije za isti iznos u odnosu na one sa visokim primanjima, jasno je da bi i ukupno blagostanje poraslo. Ipak da bi se ispoštovala i pravičnost najbolje je bilo da su se penzije povećale regresivnom metodom, time bi u apsolutnom iznosu bio veći porast za one sa visokim primanjem ali bi relativne razlike ipak bile manje i imale bi bolji efekat na društveno blagostanje. Ako se ima u vidu i granična sklonost potrošnje kod najsiromašnijih slojeva stanovništa ovakav način raspodele imao bi i pozitivniji uticaj na kretanje makroekonomskih pokazatelja. Bilo bi za očekivati da bi taj dohodak u vidu penzije otišao u potrošnju egzistencijalnih dobara, a kako su ta dobra domaće proizvodnje bio bi to podsticaj domaćoj proizvodnji. Treba biti realan i reči da ne bi bio veliki podsticaj, ali bi ipak bio. Ovako je sigurno jedan deo otišao i na uvoznu potrošnju. Važno je samo da se napomene da ovo ne bi imalo uticaja na inflaciju, pošto je inflacija u Srbiji troškovnog karaktera. Ono što se da zaključiti da je ova reforma bila jako loša kako sa aspekta finansijskog stanja u PIO fondu, tako i sa aspekta blagostanja samih penzionera posebo onih sa najnižim primanjima.Međutim, kako je ova reforma rađena pod prismotrom MMF-a i kako se kriza zahutala u 2009. godini valda Republike Srbije zamrzla je rast penzija u 2009-toj godini. Na ovu nepopulističku meru odluku uticala je, pre svega, saradnja sa MMF-om, koji je kao uslov dalje saradnje uslovio Republiku Srbiju smanjenjem javne potrošnje.

3. STRUKTURA I KARAKTERISTKE PENZIJSKOG SISTEMA U SRBIJI

U 2009. godini ukupan broj penzionera u državnom PAYG osiguranju iznosio je skoro 1,6 miliona. Najveći deo penzionera potiče iz osiguranja zaposlenih 82,6%, dok osiguranika po sonovu samostalne delatnosti ima 3,3% i poljoprivrednika 14,1%. Broj penzionera u periodu 2002-09 povećao se za oko 65000, što i ne bi predstavljalo veliki problem da se u tom periodu nije desio suprotan efekat na tržištu rada. Zbog ovih suprotnih kretanja odnos zaposlenih, odnosno osiguranika, naspram penzionera u 2009. je 1:1,47. Ovaj odnos pokazuje da na jednog penzionera dolazi 1,47 radnika. „Ovako nepovoljan odnos je pre svega rezultat velikih privrednih poremećaja i smanjenja broja zaposlenih, liberalnih uslova penzionisanja u prošlosti i zrelosti sistema, a u manjoj meri i starenja stanovništva.13

Tabela 1. Odnos broja osiguranika i penzionera 2009. godine

Izvor: Stanić K., Penzijski sistem u Srbiji Najpovoljniji odnos je između osiguranika i penzionera samostalnih delatnosti što je pre svega rezultat “mladosti” sistema, ali i potpuno suprotnih kretanja u ovom segmentu privrede – “broj osiguranika iz ove skupine naglo je počeo da se povećava sa tranzicijom, dok je broj penzionera izrazito mali obzirom da su oni pripadali malobrojnom segment aktivnih u ovoj sferi u vreme socijalizma i dominantne državno– društvene svojine14” Zanimljiva činjenica može da bude ako bi se poredili broj zaposlenih iz 1985. godine i sadašnji broj penzionera. 13 Stanić, K., Penzijski sistem u Srbiji – dizajn, karakteristike i preporuke, “Centar za liberalno demokratske studije”, Beograd

14 Matković, G., (2009), Penzijski sistem u Srbiji – karakteristike, dosadašnje reforme, dileme i opcije, USAID/SEGA, Beograd

7

Tada bi odnos bio 1:1.9 što samo ukazuje na to da u Srbiji i pored velikog broja penzionera oni suštinski ne predstavljaju problem koliko problem predstavlja nezaposlenost. Idealna slika penzionog sistema bila bi da je zaposlenost na nivou iz 1985. godine, a da je sistem penzionisanja u Srbiji doživeo izvesne reforme pre početka tranzicije i pre nemilih događaja na prostoru bivše Jugoslavije. Ako se ima u vidu da su prvi problemi počeli srdinom 80-tih, tada da se počelo sa reformom sada bi situacija bila daleko drugačija i povoljnija.

Drugi važan aspekt analize penzionog sistema predstavlja stuktura penzionera. Tačnije, struktura na starosne, porodične i invalidske penzije. Kvalitetan penzijski sistem podrazumevao bi dominantno učešće starnosnih penzionera u strukturi.

Tabela 2. Struktura penzionera u periodu 2002-09

Izvor: Stanić, K., Penzijski sistem u Srbiji

Kao što se može videti iz tabele 2. u Srbiji postoje određene promene u strukturi penzionera. Na početku tranzicije vidimo da je odnos starosne penzije naspram invalidskih i porodičnih bio izjednačen. Ono što predstavlja karakteristiku posmatranog perioda je poboljšanje ovog odnosa. Ali kako je promena sistema kompleksan i dugotrajan proces tendencije poboljšanja idu sporo. Na prvi pogled kada se poglead promena učešća u strukturi primetno je povećanje starosnih penzionera, smanjenje invalidskih i stalni nivo porodičnih. Iako ovo deluje kao napredak treba biti oprezan i tražiti osnovni uzrok ovakvih kretanja. Posmatrano brojčano, vidimo da je došlo do apsolutnog povečanja starosnih penzionera za 15.06% i smanjenje invalidskih za 14.32%, dok se broj porodičnih penzionera blago povečao za 2.85%. Dakle, ono što je uticalo na poboljšpanje učešća je pre svega, povećanje broja starosnih penziora i smanjenje broja invalidskih. Posmatrano u procentnim poenima izgleada da je došlo do ujednačenog povečanja, odnosno smanjenja broja starosnih i invalidskih penzionera, respektivno. Ali posmatrano u apsolutim bojevima vidimo rast broja penzioera za 125000 i smanjenje za 60000. Dakle, promena strukture uzrokovana mnogo više povečanjenjem broja penzionera. Uzrok ivakvih tendencija su prethodne reforme sistema sa posebnim naglaskom na pooštrenu kontrolu odlaska u invalidsku penziju. Vračajući se na prethodne reforme, zanimljivo je posmatrati kretanje broja penzionera nakon povećanja starosne granice za odlazak u penziju. Primetna je tendencija stagniranja u periodu uvođenja 2003. godine, da bi tendencija rasta nastavila od 2006. godine kada je došla na red penzionisanja ona generacija radnika koja je zahvaćena reformom.

U strukturi penzionera jako važna analiza broja penzionera sa punim radnim stažom, kao i prosečan radni staž.. Broj i udeo, onih penzionera koji su radili pun radni staž relativno je mali. Puna radni staž podrazumeva 40 godina radnog staža za muškarce i 35 godina radnog staža za žene. Za žene je staž 35 godina zbog pozitivne diskriminacije.

8

Tabela 3. Penzioneri sa punim radnim stažom i prosečan staž

Izvor: Stanić, K., Penzijski sistem u Srbiji

Primetno je da da broj penzionera sa punim radnim stažom raste iz godine u godine u godinu, kako u apsolutnom, tako i u relativnom smislu. Za posmatani period od 4 godine evidentan je rast učešća penzija sa punim radnim stažom u ukupnim za 4%. Međutim, ostaje činjenjica da se prosečan staž ne menja i ostaje konstantan još 1998. godine na nivou od 33 godine. Situacija je drugačija kada su u pitanju novi penzioneri. Odnos koji postoji kod penzionera penzionisanih posle 2002. godine pokazuje mnogo veći prosek prosečnog staža

Tabela 4. Prosečan radni staž, novi korisnici

Izvor: Stanić, K., Penzijski sistem u Srbiji

Prosečan penzijski staž novih korisnika je takođe, iako nešto viši od postojećih, prilično stabilan i nema značajnih pomeranja. Primećuje se nešto viši prosečan staž novih korisnika u periodu 2002–2005. godina, što se može objasniti pomeranjem starosne granice, kada su aktuelni radnici mogli samo da se penzionišu samo na osnovu staža, a ne na osnovu godina starosti. .Međutim, važno je napomenuti da je bodovna formula takva da jako dobro povezuje radnu istoriju sa visinom penzije, tako da penzioneri koji su radili kraće od punog staža ni na koji način ne ugrožavaju penzijski sistem. To se postiže time što je formula za obračun penzije promenjena, tako da se ne računaju 10 najboljih godina po primanjima već zarada tokom celog radnog veka. “Dakle, činjenica da je mali broj penzionera radio pun staž ne treba danas brine sa aspekta rashoda penzijskog sistema, ali je ovo važno napomenuti, jer je to jedan od razloga zašto pokazatelj odnos prosečne penzije u prosečnoj zaradi nije adekvatan i zašto se treba držati stope zamene kada analiziramo dizajn penzijskog sistema“.15Ono što jeste važno sa aspekta rashoda penzijskog sistema su penzioneri sa beneficiranim radnim stažom i oni koji su otišli u penziju po stažu, jer su u povoljnijem položaju od standardnim starosnih penzionerai na taj način više „koštaju“ sistem. Prema podacima iz decembra 2008. godine, udeo penzionera sa beneficiranim stažom u osiguranju zaposlenih iznosio je 20% (250.306 lica). Starosna struktura starosnih penzionera je vrlo nepovoljna. Oko 30% ukupnih starosnih penzionera je mlađe od 60 godina kada su u pitanjužene i 65 godina kada su u pitanju muškarci. Što prema tendencijama očekivane dužine života u Srbiji, ukazuje na činjenicu da će ova starosna grupa sigurno opterećivati sistem još

15 Stanić, K., Penzijski sistem u Srbiji – dizajn, karakteristike i preporuke, “Centar za liberalno demokratske studije”, Beograd

9

7 do 10 godina kada su u pitanju muškarci i 9 do 13 godina kada su u pitanju žene. Koliki će stvarno biti udar na sistem zavisi od broja radnika koji će otići u penziju u narednom periodu.

4. ŽIVOTNI STANDARD PENZIONERA

Prosečna penzija je prema podacima iz juna 2010. godine iznosila 21,3 i 21,7 hiljada za penzionere iz osiguranja samostalnih delatnosti i zaposlenih i nešto iznad 8 hiljada za penzionere poljoprivrednike. Preko polovine penzionera prima penzije ispod proseka. Odnos prosečne penzije u neto zaradi trenutno iznosi oko 63% prosečne zarade. Tumačenje ovog pokazatelja poziva na oprez, pošto prosečna penzija uključuje invalidske i porodične penzije.A kao što se da videti u tabeli 2. učešće takvih penzionera je 44.68% u ukupnom broju penzinera 2009. A kako su te penzije po prirodi niže od starosnih delimično kvare realnu sliku prosečne penzije. Takođe, prosečna penzija oslikava i radnu istoriju penzionera, a puno je onih koji su radili manje od puno radnog staža. Interesantno je kada se iyvrši raslojavanje penzija na starosne, invalidske i porodične, pa se tada vrši poređenje učešća u neto zaradi. Ako se izdvoje podaci za starosne penzionere vidimo da je razlika značajna i da je odnos prosečne starosne penzije u prosečnoj zaradi u 2009. godini iznosio čak oko 80%, a u 2010. je pao na oko 74%.

Tabela 5. Penzije iz osiguranja zaposlenih po vrsti, visini i učešću u neto zaradi

Izvor: Stanić, K., Penzijski sistem u Srbiji

Posmatrano u periodu 2002-09, primetna je tendencija pada učešća prosečne penzije u neto zaradi kod svih kategorija. Ali ono što se interesantno je to da starosni penzioneri imaju daleko veća primanja od ostalih penzionrea. To samo upućuje na zaključak na politika penzionog osiguranja mora da ide u pravcu povećanja upravo ove kategorije. Pored toga mora se težiti i povećanju broja penzionera sa punim radnim stažom. Time bi se postigao pun pogodak kada je u pitanju blagostanje samih penzionera, a i kako se da videti iz karakteristika našeg penzijskog sistema, kategorija starosnih i penzionera sa punim radnim stažom ne utiče na pogorašanje sistema finansiranja PIO fonda.Drugi pokazatelj blagostanja penzionera jeste stopa zamene. Stopa zamene, pokazuje da je penzijsksi sistem u prethodnim godinama omogućavao više nego adekvatnu zamenu prihoda u starosti za one koji su radili pun radni staž.. Stopa zamene kod ove kategorije penzionera kretala se 88.6% do 71.8% u periodu 2002-09. Mada se očekuje smanjenje ovog pokazatelja zbog nove indeksacije opšteg boda koji ulazi u obračun penzija. “Kada se posmatra

10

potrošnja penzionera, zanimljiv podatak je taj da upravo potrošnja ove kategorije stanovništva oslikava prosečnu potrošnju u Srbiji.”16

5.DUGOROČNI PROBLEM I MOGUĆNOSTI REŠENJA

U dugom roku će se povećavati učešće starijih lica u ukupnom stanovništvu, a još brže će se povećavati i pogoršavati odnos broja starijih lica i broja lica u radnoaktivnom dobu koji finansiraju penzije starih generacija. Ukoliko se starijem pojedincu obezbedi rast dohodaka jednak kao i mlađem, to će voditi povećanju učešća dohotka starijih generacija u ukupnom dohotku zemlje zbog povećanja učešća njihovog broja u ukupnom stanovništvu . Takvo kretanje dohodaka zahteva povećani stepen opterećenja društvenog proizvoda penzijama, a time i permanentno povećavanje ili stope penzijskog doprinosa ili transfera iz budžeta. Rashodi za penzije iz sva tri osiguranja su se u period 2002–2007. godine kretala na nivou od 11% BDP–a. Međutim, u 2008. godini dolazi do značajnog skoka učešća za penzije u BDP–u što je direktna posledica dva vanredna usklađivanja penzija u toku te godine. Prvo vanredno usklađivanje od 11%, u januaru mesecu, shodno zakonu po kome prosečna penzije ne može da padne ispod 60% prosečne zarade i drugo vanredno usklađivanje u oktobru mesecu od dodatnih 10% na redovno usklađivanje, kao deo političkog dogovora vladajuće koalicije. što je diglo učešće za penzijske izdatke na 13.4% BDP-a. Promena učešća za celih 2.4% BPP-a rezultat je upravo ovih usklađivanja i povećanja penizije. Doprinos povećanja učešća u BDP-u čini 94% rast penzija a samo 6% čini porast broja penzionera. Ovako ishitrene i politički obojene mere uz sudelovanje ekonomske krize mogu neutralisati sva poboljšanja koja dolaze reformama. Zato kreatori naše ekonomske politike moraju biti oprezni u narednim reformama i merama koje za cilj imaju poboljšanje blagostanja najstarijih jer mogu dovesti kraha i ovako osetljivog penzijskog sistema. Takve promene ugrožavaju potrošnju mlađih, konkurentnost na svetskom tržištu i investicije, a što može usporiti ekonomski razvoj zemlje. Usporavanje ekonomskog rasta neminovno vodi usporavanju rasta dohotka svih generacija, pa i onih starijih. Ovakav scenario je za Srbiju neminovan u demografskom delu, a i u finansijskom ukoliko se ništa ne preduzeme. Finansijski efekti starenja će rasti tokom sledećih decenija, opterećujući svaku sledeću generaciju sve više i više i povratno negativno uticati na privreedni rast.Srbija mora krenuti u dalju reformu samo zavisi kojim pravcem, postoji pa opcija koje javljaju kao moguće. Prva mogućnost je ne menjati ništa, koja se temelji na uverenju da je reforma izvršena i da će se sistem uravnotežiti a ona zapravo predstavlja politički korektnu i populističku meru pošto penzioneri svojim brojem još uvek čine ogromno biračko telo. To bi sa sobom donelo brojne probleme kako samom PIO fondu, tako i ekonomiji u celini. Kao argument za “čekanje” navodi se očekivanje pada broja penzionera, uravnoteženje novim načinom indeksacije i ekonomski napredak. Sva tri argumenta su krajnje sporana imajući u vidu kretanja kako u PIO fondu, tako i ekonomiji u celini. Naime, učešće penzija u BDP-u je već dostiglo kritičnih 13.4% uz loš oporavak privrede od krize, kao i neizvesnosti koja postoji u budućnosti po pitanju iste jasno je da čekanje ne vodi stabilizaciji. Druga alternativa su promene u restriktivnom pravcu. Međutim, prostora za tako nešto je jako malo. Posle reformi 2005. godine, starosna granica za odlazak u penziju pomerena je na 65

16 Matković, G., Mijatović, B., (2010). Analiza uticaija poreskih reformi na siromaštvo CLDS i UNICEF, Beograd

11

godina za muškarce, što je, maksimum koji se može prihvatiti ne samo iz političkih razloga, već i, što je još važnije, iz socijalnih. Jer, prilikom određivanja te granice, mora se imati u vidu kako zdravstveno stanje građana Srbije u tim starosnim dobima, koje nije na nivou razvijenih zapadnih zemalja, tako i očekivano trajanje života, koje je bitno kraće nego na zapadu. Povećanje starosne granice ima svoju granicu: za eventualno dalje podizanje starosne granice za muškarce potrebno je sačekati dovoljno vremena, verovatno najmanje dve-tri decenije, da se zdravstveni uslovi podignu na današnji nivo razvijenih zemalja poput SAD-a ili skandinavskih zemalja. Tek bi se tada moglo govoriti o eventualnom podizanju starosne granice za još godinu ili dve. A to je zaista dug period. Finansijski položaj penzijskog sistema može se popraviti jednim potezom olovke: povećanjem stope penzijskog doprinosa. Međutim, taj se put obično izbegava, posebno u zemljama u kojima je već visok, a iz dobrih razloga. Prvi je smanjenje konkurentnosti domaće privrede pred stranom konkurencijom, a zbog poskupljenja radne snage. Zbog toga se smanjuje i atraktivnost zemlje kod potencijalnih stranih investitora. Drugi je smanjenje zaposlenosti, odnosno njen, makar delimični, prelazak u sivu ekonomiju. Iskustva Svetske banke kažu da se kod stopa doprinosa od preko 20 procenata veoma pojačava neplaćanje doprinosa, uključujući i beg zaposlenih iz formalne u sivu ekonomiju.17 Jedini ozbiljan kanidat za restriktivniju politiku u narednom periodu može biti starosna granica za penzionisanje žena. Ona je sada u Srbiji za pet godina niža nego kod muškaraca. Takva praksa se odavno napušta, posebno u razvijenijm zemljama. Unašem okruženju sličnu promenu je uradila Slovenija još 1999. godine. Prepreke za ovu promenu su u Srbiji isključivo političke prirode, odnosno odsustvo spremnosti dosadašnjih vlada da se suoče sa eventualnim protestima žena. Treća alternativa jeste model Svetske banke koji se temelji na uspesima reforme iz Čilea 80-tih godina. Osnovni model Svetske banke, ima tri tzv. stuba18:

državni, nefundiran, zasnovan na tekućem finansiranju i skroman po obimu, obavezan privatni, fundiran kapitalom, zasnovan na pravilu propisanog

doprinosa i individualnih štednih računa i osnovni za osiguranje dohotka u starosti i

dobrovoljni privatni, bilo da je kompanijski, bilo sa individualnim štednim računima.

Tri osnovna motiva za takvu arhitekturu penzijskog sistema bili su: Jasno razlikovanje između dva cilja: redistributivnog (državni stub) od

nadoknade dohotka, odnosno ujednačavanja potrošnje tokom celog života (obavezan fundiran privatni sistem),

diverzifikacija rizika, gde se ne bi sva prava pojedinca na penzijsko osiguranje našla samo u jednoj instituciji i bila podložna istom političkom, demografskom i ekonomskom riziku,

bolje izbegavanje finansijske neodrživosti i smanjenje negativnih efekata penzijskog osiguranja na individualnu štednju u odluke o ponudi radne snage.

Mogućnosti za primenu ovog sistema u Srbiji nisu baš najpovoljnija. Naime, sama Svetska je u revidiranju svog stava, upozorava da zemlje u kojima postoji veliki nefundiran PAYG sistem sa visokom pokrivenošću populacije i visokim implicitnim penzijskim dugom kakva je Srbija, više nije sigurno da je dobro preći na drugi, fundirani stub. Za te zemlje, kaže se u izveštaju, ‘neto korist velikog pomaka prema fundiranju ne mora da bude pozitivna.19 Četvrta opcija, , jeste fundiranje penzijskog osiguranja u Srbiji, odnosno kapitalizacija državnog penzijskog sistema i stvaranje finansijske rezerve iz koje bi se mogle, bar delimično, finansirati buduće obaveze prema penzionerima. “Osnovna institucija u tom 17 Old Age Income Support in the 21st Century, The World Bank, 2005 , preuzeto iz arhive Svetske banke, dana 25.11.2011. godine18 Ibidem19 Ibidem

12

smislu bio bi novi investicioni fond. Sredstva u tom fondu bi, bez obzira na odabrani način njegovog inicijalnog i kasnijeg punjenja, donosila prinose od ulaganja u hartije od vrednosti domaćeg i stranog porekla (akcije, obveznice itd), a fond bi, u trenutku kada se to oceni oportunim, počeo da (su)finansira penzijske obaveze PIO fonda. Znači, iz jednog dopunskog kapitalskog fonda moguće je na lakši način finansirati sutrašnje penzije nego bez njega.”20

Koncept sa rezervnim, fundiranim fondom nije ni orginalan, ni nov. Koristi se u većem broju zemalja, kako u razvijenim, tako i u razvoju. Danas u preko šezdeset zemalja postoji državni, delimično fundirani penzijski fond. Iskustva sa ovakvim rezervnim fondom su različita, ali je očigledan porast njihove i popularnosti i uspešnosti u razvijenim zemljama u poslednjoj deceniji. Ova ideja nameće brojana pitanja kao šta dobija stvaranjem ovog fonda, odakle inicijalni novac, iz kog se izvora kasnije povećava njegov obim, ko i kako upravlja njime, kako ga zaštiti od preteranog političkog uticaja, da li i kako ograničiti smerove njegovog investiranja, kada počinje korišćenje novca ovog fonda za penzije i slično.Za koju će se alternativu ili kombinaciju istih opredeliti Srbija zavisi, delom od političke spremnosti da se podnesu određeni drustveni troškovi, a delom i od stručnjaka koji mogu bazirati svoja predviđanja, proračune i očekivanja na pogrešnim pretpostavkama.

ZAKLJUČAK

Savremena kretanja u svetskoj privredi pokazuju da su sistemi tekućeg finansiranja neodrživi na dug rok. Proces globalizacije zahvatio je i penzioni sistem kao bitan segment ekonomije (javnih finansija) u celini tako da su, uz nepovoljna demografska kretanja, reforme neizbežne. Posmatrajući Srbiju i specifične okolnisti koje su se dešavale na prostorima bivše Jugoslavije i negativna kretanja u ekonomiji, odrazile su se in a penzijiski sisitem. Uočeni problemi, počeli su da se rešavaju dosta zakasnelo. Ipak, sa preduzetim merama dosšlo je do velikih pomaka, pre svega, kada je u pitanju blagostanje penzionera. Druga strana problema koja se tiče finansiranja penzijskog sistema ostaje nerešena. Pomaci koji su napravljeni i u ovom segmetnu brzo su neutralisani 2008. godine ishitrenim i populističkim merama, kao i ekonomskom krizom koja nije zaobišla ni Srbiju. Imajući u vidu uočene demografske i ekonomske tendencije održivost ovakvog penzijskog sistema na dugi rok nema finansijsku stabilnost . Zato je potrebno preduzeti mere ka poboljšanju koje mogu ići u pravcu kapitalizovanja PIO fonda, ili kretanje u restriktivnijem pravcu, za koji ne postoji dovoljni manevarski prostor, jer su potencijali velikim delom iskorišćeni 2005. godine. Sprovedene reforme pokazale su da se rezultati mogu očekivati, ako ne dođe do nekih eksternih ili unutrašnjih šokova. Ono što je najbitinije za blisku budućnost to je da ne bude nepromišljenih i politčkim marketingom donete mere. Kao i oprez nakon očekivanog oporavka ekonomije od krize, oko indeksacije penzija. Najbolje bi bilo da se indeksacija vrši velikim delom na osnovu troškova života a jednim malim delom na osnovu rasta zarada. Time bi se omogućilo da penzioneri mogu ostvariti konstatan realan dohodak i potrošnju, a kao što smo videli oni predstavljaju najbolji indikator prosečne potrošnje stanovništva. Ne bi došlo do pogoršanja ni njihovog blagostanja koje bi ostlo, negde na istom nivou. Eventualno odstupanje od ovog pravila bilo bi dopušteno kod onih korisnika koji primaju najnižu penziju, kako bi njihovo blagostanje moglo da poraste. Kojim će pravcem Srbija da krene ostaje da se vidi, ono što je sigurnao to je da ovakav penzijski sistem uz nepovoljne makroekonomske performance još više otežava oporavak iz ekonomske krize i sputava mogućnosti ekonomskog rasta.

20 Mijatović, B., Hiber, D., (2008), Kapitalizacija penzijskog osiguranja u Srbiji, “Centar za liberalno demokratske studije”, Beograd

13

LITERATURA

1. Grupa autora(1976), Popularna enciklopedija, BIGZ, Beograd2. Matković, G., (2001), Strategija reformi socijalnog sektora, “Centar za liberalno

demokratske studije”, Beograd3. Matković, G., (2009), Penzijski sistem u Srbiji – karakteristike, dosadašnje

reforme, dileme i opcije, USAID/SEGA, Beograd4. Matković, G., Bajec, J., Mijatović, B., Živković, B., Stanić, K.., (2009), Izazovi

uvođenja obaveznog privatnog penzijskog sistema u Srbiji,” Centar za liberalno demokratske studije”, Beograd

5. Matković, G., Mijatović, B., (2010). Analiza uticaija poreskih reformi na siromaštvo CLDS i UNICEF, Beograd

6. Mijatović, B., Hiber, D., (2008), Kapitalizacija penzijskog osiguranja u Srbiji, “Centar za liberalno demokratske studije”, Beograd

7. Stanić, K., Penzijski sistem u Srbiji – dizajn, karakteristike i preporuke,” Centar za liberalno demokratske studije”, Beograd

8. Serbia and Montenegro Recent Progress on Structural Reforms, The World Bank, November 2003, str. 22 , preuzeto iz arhive Svetske banke dana 25.11.2011. godine

9. Old Age Income Support in the 21st Century, The World Bank, 2005 , preuzeto iz arhive Svetske banke, dana 25.11.2011. godine

14