АнтологијаСРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Иво ЋипикоПАУЦИ и ЗА КРУХОМ

„Анто ло гија српске књижевно сти“ је про јекат д игитализац ије класичних д ела српске књижевно стиУчитељско г факултета Универзитета у Бео град у и ко мпаније Micro so ft ®

Није д о зво љено ко мерц ијално ко пирање и д истрибуирање о во г изд ања д ела. Но сио ц и про јекта не

преузимају о д го во рно ст за мо гућ е грешке.

Ово д игитално изд ање д о зво љава уписивање ко ментара, д о д авање или брисање д ело ва текста.Но сио ц и про јекта не о д го варају за преправке и д истрибуц ију измењених д ела. Оригинално изд ање

д ела налази се на Веб сајту www.ask.rs.

2010.

АнтологијаСРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Иво Ћипико

ПАУЦИ

ПАУЦИ

I

II

ЗА КРУХОМ

I

II

ПАУЦИ

I

На Бадњи дан у дућану газда—Јова живље је но обично. Са села наврвљелисељаци да и овога дана покушају срећу: једни да од господара откупе крупно благо штога господар рубачином истрже селу, а други, сиромашнији, да опреме настајне, свијетлебожићне празнике.

Газда сједи за писаћим стлом, у ограђеној писарници големога дућана. Пред њимје велика, отворена, трговачка књига, у њој нешто тражи, а сигурно неког од дужника нијемогао да нађе, јер посегне за другом, мањом, у којој су дужници побиљежениалфабетским редом.

— Десет круна и шест пара Војкану Вујићу, — јави се један од двојице дућанскихмомака, поредавши продану робу на дућански банак.

—Војкану? Хм! — опази господар, дигавши главу. —Чуј, Војкане! — рече,погледавши равно у очи времешна, сува човјека, дуге плаве косе, закрвављених упалихочију, што сада пред њим скрушено стоји, — ти узимаш као из краљеве касе, а када је заплатити, тада те нема. Немој тако, брате!

— А да што ћете ви од мене? Пуна кућа нејачади... али, фала богу, имате се одчега наплатити, одговори Војкан умиљато.

— Знам да могу, али мени те жао! Ево видиш, таман сам тебе тражио; накупило сепреко сто шездесет круна, а то ти је преко четрдесет талијера што новаца штодућанске робе у овој години.

—Фала богу, како ви знате.

—А што ћеш од она два порубана говечета? — преврне газда говором. — Хоћешјш их откупити?

—Немам чиме, господару, до јесени, а на јесен узми колико знаш. — Па,ослободивши се, вели: — Де, добри господару, поврати ми их да не скапавају од глади!

Газда погледа на свога надстојника Васу, омалена човјека избочитих јабучица, покојима се виде испрекрштане плаве крвне жилице.

— Можете! — климне главом Васо, гледајући једнако својим ситним, тамним очиманекамо устрану.

Газда, срачунавши, дохвати са стола штампану „задужницу” и вели Војкану:

— Све сам ти сакупио уједно. Са трошковима дошло ти је на тристо круна иосамдесет пара, а интерес ти је на новац, по обичају, плету на талијер.

Васо крену главом на два варошана, што се нађоше у дућану, да потпишу„задужницу”. Један од двојице пружи перо Војкану да „постави криж” потписаше.

— Дај му робу, — заповједи господар ономе дућанском момку, а њих напој ракијом!— и, кретом главе, показа на свједоке варошане. —

Војкан, дирнут, од срца захваљује господару и поскочи да му пољуби руку, весеошто ће собом кући повести своја два вола. Приђе банку, пуни торбу купљеном дућанскомробом и прти се.

Уто бане у дућан Раде Смиљанић, син Илијин, наочито устројно момче из окрајнихкућа под планином; не гледајући на момке, приђе равно господару и ручи се с њиме.

— Што ти дође? — вели му. Није теби невоља на овај дан силазити.

—Сишао... заборавио купити барута...

—Па за то?

—А да, треба прославити Божић!

Његове граорасте очи, испод дугих трепавица, засјаше и чисто учини се да је томомче собом са села донијело у тамни и прљави дућан свјетлост и снагу.

— Код вас снијега? — упита газда, и гони од себе сељаке што га долазе молитида им благо поврати. — Ено вам Васе, па што он учини! — вели им и не осврћући се нањих.

—А да! — узврати Раде, почекавши одговором, — а код вас блата! — и насмија севесело.

— А код куће?

— Здраве сам их оставио.

— Опреми га! — заповједи газда момку и дохвати новине и унесе очи у њих дачита.

—Лако је теби, — насмија се на њ дућански момак, али шта ће ова сирота? — ипоказа на човјека ситне главе, с перчином, мокра са подераним гуњцем, који се јошодјутрос врти око банка и за собом оставља траг блатних попријечаних опанака.

— Познајем ја, болан, Андрију Ружића, мало је подаље од мене: опреми га.

— Не да газда...

А што?

— Већ му нема на што дати ...

Подне је близу, па свијет из дућана оцилази. Човјек са перчином, дрхтећи истрепећи од нечега, приближи се газди. Дуго га гледа, чека да газда дигне очи са новина,и, док сачека, вели плачљивим гласом:

— Господару, опреми и мене!

Газда чита и даље и чини се невјешт.

— Немам чиме утрнути божићне свијеће, се исти плачљиви глас. — А што? Немамчиме ни купити је .... Де, газда, смилуј се!

Газда, одложивши новине, с натегом устаде, ухвати човјека с леђа, а очито сили седа буде миран.

— 'Ајде, брате, — вели му, — немој да гријешим! Знаш да ти не могу већ ништадати... давао сам као и другима док сам имао на што ... и помало изгура га из дућана накишу.

— Не пуштај га у дућан! — вели момку.

Па окренувши се к Ради, потапшавши га по рамену, насмија се:

— Иди, болан, у конобу, попиј чашу вина ... Васо одведи га!

— Чекајте, господару! — и трепавице затрепташе Васи, и дућанскоме момкупоказа на наочита човјека што је онога часа из дућана хт јео да изиђе. Момак пожури заоним човјеком и доведе га пред господара.

—Стиди се! — вели му у наглости. — Такав човјек, па ....

— Што је? — упаде у ријеч господар досјетивши се о чему се ради.

—Ништа! — вели Васо. — Биће човјек забораван, и, пришавши к њему, извади муиза припашаја топљени бакалар.

Човјек муцајући прогунђа нешто и испричава се:

— Заборавио, да, заборавио... а ти, господару, запиши, а ја ћу узети бакалар...

— Па да, заборавио! — одговара господар и кори слугу што хоће да обузрочи скрађе поштена човјека. — 'Ајде ти кући! Овај мој момак још је зелен, — рече човјеку, инасмијавши се својим намјештеним, леденим осмијехом, погледа Васу.

Човјек оде и понесе бакалар.

—Јеси ми ти паметан! — обрати се господар момку. — Не ваља добре муштеријеодбацивати. Платиће он, забиљежи му двојструко на рачун, па мирно.

Васо проведе Раду кроз подрум и, нузгредно, показује му велике пуне бачве, надкојим о гредама висе сила исушених пршута. Из једне бачвице на току налије му чашу, пакад је Раде испи, вели му:

— Не даје такова вина господар свакоме; није то на продају, — и поврати се удућан.

Раде изби у двориште. Киша сипи. По дворишту кокоши, патке и гуске лепршају сеи лепећу крилима, са прозора госпа Пава, жена господарева, баца им жито; она се тимепреко дана често забавља.

Раде изиђе на улицу, гази по чаршинском блату, тражећи гд јегођ да купи јабука.

Подне је већ митило, па се свијет разилази: неки сврћу у крчму, а неки се журе кући,упрћени пуном торбом из које вири божићна свијећа, привезана уз палицу, и бакаларевшироки реп.

И Раде се жури. Купио двије ствари које му на срцу лежаху: барута, да пуцњавомпрослави Божић, и здравих јабука, да њима дарује коју лепу д јевојку на којој му у колу окозапне.

Одумио је овога Божића повести из кола прву која му се свиди. А некако досадабио је тешке среће.

Први пут, било му је тада дванаестак година, доведе му отац прћијашицу у кућу илеже га с њоме. Али цура иза неколико дана одбјегне га и пође к својима: мали Радебијаше премлад за њезин цурски бијес!

Отац га караше, што у шали што зазбиља, с неваљаштва. Дијете се стидило оцапогледати у очи, а кад цура пође, мало затим, другоме момку из окрајних кућа, чисто

одахне што је већ неће често у путу сретати.

Лани, угрејан вином и забреклом момачком снагом, упаде му у колу у око једнахришћанка, коју тада бијаше први пут видио, али је по чувењу познаваше.

Дјевојче се скањиваше, а и његов отац, Илија, не бијаше задовољан, па серазвргоше.

Али овога пута није га родила мајка ко ће му на стопу стати; неће ни оца слушати,већ ће повести ону које се зажели. А зажелио се више њих, зна он то, јер осећа у себимушку вољу и неодољиву чежњу за цурама; чак му у сну прилазе понеке, и с њима семилује као да је на јави... Али још није чисто одлучио коју ће: одумиће задњи час, кад мудогори.

И сада, газећи блато, мислећи на цуре, јари се, страст га заноси.

—Неће друга побјећи, — помисли, — неће, бога ми!

Хитар је, па у путу стиже сељаке, достиже и онога сиромаха у растрганоме гуњцушто га јутрос господар изјури из дућана. Паде му око на његову торбу: празна је; из ње невири ни божићна свијећа ни бакаларев широки реп. Претече га, а занесен својим снажниммислима, не осјети прама њему самилости, већ жури, гледајући на планину гд је љети састоком пландује, а гд је сада весело снијег лапта; види се како силази: ено већ јепопршано поље њиме, допире и до њега, али још се топи овдје, по каљаву путу.

— Нека снијега! — помисли Раде чисто весело. — нека Божић искези бијеле зубе,љепши је!

Божић бијел, чист, прославио је Раде хицем из хајдучке кубуре, а комшинскипиштољи и они из окрајних кућа одговорише бистром и јаком пуцњавом и на маховеруше тајанствени мир што га први снијег селу донесе.

Брат и сестра са комшијама, газећи сњежаником, журе к цркви. Из чопора дерепиштољ, стиже се, и наједанпут одјекну праска са свих страна. Па одуши и за нековријеме настаде тајац и завлада сњежана, велика тишина, озбиљна, неоскврнута ибијела као и свијетла појава ноћашњега новорођенчета. Али она не може да савладабаштињене Радине наваде и нагоне.

Родио се овдје, у овоме крају земље, гд је три ријечи, у згодан час речене,исцјељују благо и чељад од уједа љуте змије; гд је чарка може да растави двојенајмилијих, цуру од момка, жену од човјека; гд је тајанствено сложени запис боље лијечиод љекарева савјета; гд је плодна земља воли се више од рођене мајке, а во хранитељ ипобратим од срца јаче од брата. Јуначка пјесма заноси, и старцима сјакте очи кад сеприча о хајдуковању. Освета је јача и слађа од самилости, инат и нагон влада надразумом. И то је подјарено у путу, газећи преко големих јуначких и живинских стопа,утиснутих у живом камену, којима се покољења диве; код грдних планинских провалијапреко којих на коњима прескакаху стародавни јунаци; у дубоким планинским пећинама,гд је хајдуци са ортацима плијен дијељаху.

И лежи то запретано у души, и кад се стакне, избива: и код рођења, и у страсти, и усмрти, и испољава се у тајанственом нагађању и гатању, у знаковима, почамши однебеских звијезда до ситне, испрекрштане јањеће плећке; наслијеђено од кољена докољена, а изражено у пјесми.

Ради, враћајући се из цркве, учини се као да се ослободио једнога наметнутогатерета, весело гази снијег, пали из хајдучке кубуре и прилази цурама гд је сребрни ђерданзвекће. Кад стигоше кући, брата и сестру родитељи руком обилато засипљу бјелицомпшеницом, у знаку берићета, и љубе се с њима. Газе по посутој слами, на којој је жито

расло и која се зими благу полаже, и прилазе к божићној ватри. Пали се божићна свијећа,залаже се мрсом и — почима Божић.

Раде га је дочекао у момачкој снази и складу, задовољан што га је јуначкиопремио. Усјекао бадњаке у високој планини, санио их и наложио их на ватру, а уочиБадњега дана дочекао оца у по пута. Бијаше пошао у приморје по вино, залажући главу,преко сњежане планине, само да га, по обичају, на вријеме санесе.

Отац гаси божићну свијећу пшеничним крухом и капљама тога приморскогапитомога вина, а Рада ум носи у божићно коло гд је уза звеку сребрног ђердана царујецурска љепота; носи га међу момчад гд је се у уметању тешким каменом огледа момачкаснага, особити понос и слава тога дана. Лани је одбацио својим вршњацима, а да видишове године! ...И чисто руке саме се пружају да тешки камен дохвате.

Свиће, и свјетлост сњежана дана увлачи се у кућу, али не може још да савлада наогњишту распламтјели пламен божићне ватре. Раде не може дуго да сједи уз ватру:најео се, напио и запалио. Диже се и отвори кућна врата. Једнако снијег пада; захватио јеса свих страна, као да је накастио цијели дан падати. Жао му је, боји се неће бити кола,ни уметања, а паљење из кубуре не може да савлада његове забрекле момачке снаге.Гдје ће је утрошити? Жели свим срцем да се разгали.

Око подне дође у походе божићни полазник, хришћанин Војкан Вујић, честита ижели срећу и благослов кући, благу, пољу и укућанима и, дотакавши се бадњака, сједа узватру. Залажу се печеницом, пуше и пију из пуне букаре приморско вино; на маховеразговарају, а понајвише пушећи у ватру гледају. И у томе спушта се сутон и село закрилибожићна ноћ.

Ради тек сада избијају пред очи меке и језиве успомене из д јетиње доби; и животи наваде испољују се јаче и складније са тајанственошћу ове велике ноћи, док их санпосвема не савлада.

Док свану, као да се дана зажели, диже се и радознао провири на врата: једнако јеваздух сњежан. Стакне запретану ватру да је оживи, а с њоме оживи и кућа, покривенадебелим слојем накијала снијега.

Друм дан Божића родитељи и сестра пођоше цркви. Раде, посједавши, заложи се,положи благу, и осјети се сам — и испустан. Куд ће сада? Престало је кијати, па, гоњенсвојом главном мишљу, упути се од куће. Мисли: биће неког да заметне коло, али кодсеоскога бунара нема никога. Љути се на лијене момке и цуре: боје се снијега! И јестзасуо; зајазио је путеве, јаруге и ногоступе, преодјенуо и покрио бијелим чистимпокривачем куће и главице, и над селом планину ојајио, и све је уоколо притиснутооловастим небом, крцатим снијега, а обасјано блиједом сњежаном свјетлошћу, — алиније могао да угуши вјечити шум ријеке, ни жамор слапа над млиновима, што се одоздоодјелито чује и једнолико у ушима бруји.

Раде чека.

На бунар долазе жене, долазе цуре, и враћају се, али нема Божице, а за њу сеодлучио. Њу је понајвише у сну миловао, а на јави у гоњању, најјаче му се опирала. Истина,с натегом савладао би је и руком дохватао до гола тијела , али цура „ у најљепшуосјетивши на себи његов мушки бијес, истргла би се из руку му и поникнувши — клонила гасе.

Али, ето иде, опази Раде Божицу са једном другом у друштву и весело пође јој усусрет.

— Драго ми је што те нађох, — вели јој раздијеливши је од друге и повукавши је засобом на страну.

—А што?

—Одлучио сам се за те! ... Хоћеш ли?

—Ко нам брани? — узврати цура.

Раде је снажно ухвати за обе руке. Дјевојка се не отима, већ га гледа равно у очи. Инеко вријеме гледају се...

У снијегу под натуштеним оловастим небом, изгледају им образи блиједи, прљави,али кад се једно другоме насмија, забијелише се јаки зуби јаче од снијега, а очи штоговоре заиграше сјајем у којем као да се сакупила сва топлота младих живота, па ниоловасто небо ни блиједа сњежана боја није могла да савлада у њима младићке ватре.

—Неће мене твоји, — посумња Девојка, — траже прћијашицу!...

— Ко ће их питати? Ја се женим... Сјутра, кад захвати мрак, дођи овдје, понесисобом оно твоје, цурско... Не говори никоме ништа, па да видиш... — говорио јој увјерљиво,а речи му звуче једро и одјелито.

—Па?

—Повешћу те собом. Је ли вјера?

—Вјера ти је. Доћи ћу!

Раде потегне кубуру иза запашаја, треном натегне и наложи. Па, рекавши , трагомсвојих стопа поврати се кући.

Сјутрадан, кад је Раде повирио на кућна врата, било је ведро, а кад је оданило,показа се сунце, али не може да савлада дебеле сметове снијега, већ немоћно сеодбљескује од њих, а прије него ће да зађе, као за накнаду, разасу своје зраке пољем, ависове планине, над селом, позлати; на њима неко вријеме у сјају оклијева, али немогавши их загријати, — клоне ... А док се сутон спустио, показа се мјесец у ведрини.

Раде, заогрнут својом новом кабаницом, што још меком испраном вуном мирише,ногоступом иде ка сеоскоме бунару. Миран је. Божица ће сигурно доћи, а кад дође, знаћешта да ради, — одлучио је данас.

И цура долази, као и он заогрнута својом новом, цурском кабаницом коју Ради упрћију носи.

— Божице! — јави се Раде и, ухвативши је за руку, поведе је за собом. Ћутке сногоступа загазе у снијег, досада ничијом ногом неоскврнут. Раде што више залази у њ,страсније га гази, чисто ужива кад му нога запане у бијелу податну мекоту, — притиска јесве јаче, хоће да је згази, сатре, уништи.

Тако живо, немилосрдно газећи, обоје се загријаше.

—Ево, овдје нам је ложница! — окрете се цури Раде и устави се код торине, папоказа на колибицу покривену дебелим снијегом, у којој се човјек једва може да испружи.

—Уђи!

—А што? — учини се цура невјешта.

—Уђи, жена си ми! — и, обгрливши је, привуче је за собом под своју кабаницу.

—Води ме кући! —шапну д јевојка испод кабанице.

—Нећу, ноћас би нас моји ометали; сјутра ћу те повести ...

—Хоћеш?

—Хоћу, Пречисте ми д јевице!

Часом ћуте, ослушкују испод кабанице свој испремјешани, топли дах. А око њих свећути, само вјечита ријека шуми ... Мјесец го опрезно стражи, његова свјетлост у блиједојведрини трепери, циједи се ваздухом као млијеко, а из тајанствених, распружених,непомичних сјена још мрак вреба... Над све, докле око допире, пала је дубока, сњежана,зимња ноћ, чиста, бијела, неоскврнута као Пречиста д јевица! ... А њихови обгрљениживоти горе и у ватри се троше...

Раде се наједном трже, вели јој: .

— Што дрхтиш испод руке ми као лист на трепетљици? — а глас му у тишини, упроређеном ваздуху, одзвања једро, одјелито.

— Мило ми је! — одговори д јевојка и боље приљуби се уза њ, као да се нечегапрестрашила.

— А да, жеља те, као и мене!

И пустивши је из загрљаја, сними с ње њену цурску кабаницу, па, сажевши се приулазу у колибицу, простре је по земљи.

— Таман се уза сламу приљубила, — помисли и исправивши се, вели јој:

— Сада је све у реду, уђи!

Божица се слеже, сребрени ђердан с ње звекће, а Раде, улазећи за њом, вели јој:

— Под мојом новом кабаницом биће нам, вала, ноћас љепше и пространије него укући...

...У освит младенци помолише се из колибице; зимско јутро сачека их и заспе имобразе својом сивом свјетлошћу; сунце још оклијева, премда висови планине већ сеобојадисаше ружичастом бистром бојом.

Око њих лежи сатрвен, погажен снијег, и лијепо се види траг њихових ноћашњихстопа.

—Волила бих да нам је нови снијег замео траг — вели Божица, као поплашеногледајући око себа погажени прљави снијег.

— Не будали! — одговори мирно Раде и, насмијавши се, рече: — Не замеће сеноћашњи траг тако лако!... Већ 'ајдемо, жено моја!

И, ухвативши је за руку поведе је трагом ноћашњих стопа својој кући.

Студен је стегла, што одавно не памте ни стари, људи. Бијаше се већ обикло намеке зиме, па у селу понестаде пиће благу. Треба је набавити или пустити да стока скапаод глади. Има неколико дана што Илија размишља гд је да је намакне. У газда—Јовапричају, људи да је прескупа и за готов новац, а на дуг не зна се како ће испасти; не кажецијене, само у књигу билежи, па почеше од тога неки да стрепе као од живе ватре.

А људи веле да је сијена добавила и сеоска благајна што се тек засновала и да га

даје дружинарима јевтино, чудо јевтиније него што га продаје газда Јово.

...Илија затеже даме у благајну упише, жао му; и боји се старога господара. Али којавајда? Ко ће од бољега бјежати? И, одлучивши се, пође жупнику, попу Врани, који је њомеуправљао, с намјером да ступи међу чланове.

Али поп Вране неће да га у благајну прими, већ му удари у образ корећи га штодопушта да син Раде, на његове очи, са Божицом у суложништву живи.

Илија оде од попа Вране зловољан. Што попу пада на ум? Раде је урадио оно штои други раде од памтивјека; његов отац и он женили су се онако, и није крив Раде коликопоп мисли. Баш да се свом духовнику не замјери, Илија бијаше, одмах пошто је Божица укућу дошла, у вароши направио молбу, вјенчаницу, и потрошио за њу преко седамталијера, па зар је он крив што молбу нису уважили?

Али се поп не да разлогу. Не бијаше му доста што прве недјеље иза Радинеженидбе, по његовој наредби, брецаше у мртвачко звоно, у цркви завио прилику Мајкебожје у црно и не отпјевао велике мисе, већ тиху, као усред коризме. Тиме мишљаше дапред цијелим свијетом осрамоти њега и Раду, али промаши циљ, јер сељаци, кадизиђоше из цркве, љуте се на њ; веле Илији пред црквом:

— Што си се, Илија, сневеселио? Ради по свом ћеифу, ти си господар у кући ...Пусти попа нека гони свој закон! ... Има изашто, а и докон је!

...Али није вајде тајити, корисна је благајна, није ни он у њу прије вјеровао, али садавиди како је. Ето, благајна набавила сијено, откле га набавише и газде из вароши, па гасвојима у дуг даје по пет новчића килограм, а газде хоће осам и десет, а на дуг бог знапошто, јер сваки од трговаца преко рачуна закине по штогођ. Но није друге, благу требадати његово, или га смакнути!

Увече, на прелу, повео се о томе разговор. Прелџије сједе уз ватру, пале луле игледају како пламен букти, па ћуте, као да нечему ослушкују. Раде први вели:

—Има будала, па још неће да се увјере о користи сеоске благајне; ето им оца, панека он каже!

— Таман си, Раде, погодио! — вели Војкан. — Што ти се отац не уписа?

—Неће ме поп, от јерао ме! — јави се Илија.

—Ето какови су! — прихвати Војкан. Таман кад ти устреба... не даду. А ја, кад штотребам, пођем у господара.. . узмем, он запише, па мирно. Па волим бити о себи; нећу дасе са сваком губом мијешам!

—Имаш у нечему разлог, — узврати Илија, али, брате, загрдише трговци у вароши.Држе камату по старинску: плету на талијер, и више, а благајна даје, веле, својимадванаест новчића на талијер. Гдје је то?

Војканов син, Радивој, момче ониско, окошчасто; али врагометно, очи му нигда немирују, изнебуха, као да је само о томе премишљао, вели Божици, што над Радом стоји:

— Грије ли те како Раде на овој зими?

Божица се одмаче, али остаде стојећке, јер је такав обичај прве године.

—Ожени се, па ћеш знати! — одговори му Раде мирно.

—Тешке сам среће, неће ме ниједна цура. Ја им поручујем, али нема отпоруке.

И погледа на Цвијету, која се наднијела над пламен од ватре да јој се боље видиплести чарапу.

Радивој не смије даље да говори, јер људи ћуте. Мислио је да ће изазватиразговор о женама и цурама. Биће сочне и дебеле шале, али нико се не одазва. Раде сечини невјешт, а људи су у бризи за пићом, па вечерас нису за шалу. И не стичу ватре, пасе стињала. И раније но обично разилазе се.

Раде, дријемован, чисто осјeћa сласт у животу што ће се у кревету са женомразгријати. Њихова је ложница намрштена испод тавана у штали крупнога блага. Раде јује сам, сачекавши у планини згодно дрво, приредио и чистом јечменом сламом обложио. Уњиховој кући дотада није се знало за кревет, па ипак отац им није замјерио: нека је Радилепше!

...Сјутра Илија и Војкан гоне сваки свога пауша пред собом пут вароши. Нисуузјахали, јер је студено, саганак буре на махове брије са снијегом ојајених планина, исмрзавица је.

Путем стижу људе. Сигурно иду у варош за истим послом. Пожуре, као да ћесијена нестати. Војкан не може а да не набаци коју Илији; вели му:

— Видиш како људи не маре за благајну: ови сви иду трговцу! Па да, оно што јетеби урадио твој поп Вране, урадио би и другоме... А шта нама, хришћанима, жели, дао,брате, њему бог.. . Неки од наших хт јели се уписати, па не хт једе их примити, — вели:„Ово је само за моје жупљане!”

— Не хт једе ни мене, опази Илија, — а негда био би ми дао све што има. Ђаво бизнао, такови су с малим сви. За најмању, ископали би ти кућу. Неће него на своју! — Паупита: А што је с вашом благајном?

Веле да би овај калуђер засновао је, брате, као ништа. Што не би? Али се боји ...гледа себе. Газда Јово није јој каел, а он је наше цркве тутор... Биће да је неко натрунио...Али да ти право кажем, не бије ме брига за њу!

У дућан кад стигоше, нађоше силу људи. Надстојник Васо одређује коме се имадати сијено, а дућански момак биљежи у трговачку књигу.

Газда Јово пије кафу у писарници. Десет је сати. У то доба пије је сваки дан, јер јеувео ред и за своје свакидашње потребе, па се тога реда на длаку држи.

Људи не питају за цијену, тако су навикли; само дај, кад је потреба, па као да сидаровао! Платиће на јесен, пошто газда зацијени.

— 'Вала ти, господару! — вели Војкан. —Нека вас! Бога ми, у потреби ваљали стесвакоме... А што би сада од блага, да није вас?

Илија приђе господару, рукује се с њиме. Господар подсмјехива се на њ својимнамјештеним осмијехом који нигда не прелази мјере, већ се уставља у угловима усана наодређеном мјесту.

— Што не узе од попа Вране сијена? Он се сада за вас брине, — вели му.

—Што ће мени поп код тебе?. .

—Питао си.

—Ко ти рече?

—Није те брига знати, питао си.

—Преварио си се!

—Ништа зато, болан.

И јави се Васи:

—Немој заборавити Илије, дај му колико хоће!

—А што ћеш ти, Војкане?

—Што и други људи, господару.

—Ено ти Васе.

—Али ја бих, — и почеша се по глави, ја бих нешто и готових пара, треба миплатити порез, и за неке потркушице.

— Откуд сада готових пара, бог с тобом?! Дадох све за сијено.

—Има их код вас, а имате се од шта наплатити.

—Чисто ти кажем: немам. —Па се смисли: —Дођи послије, гледаћу.

Људи са Васом пођоше да приме сијено. Пошто је и Војкан своје добио, сврне санадстојником у крчму, части га да рече господару за њ добру ријеч. А кад Васо бијашесит и вином и мрсом, повратише се ка господару.

Надстојник уђе први у дућан, па се кроз конобу, не рекавши господару ни ријечи,извуче у двориште.

Војкан, накресан, премишљајући, пред дућаном оклијева неко вријеме: нека Васопроговори господару — и најпослије уђе.

Газда Јово сагнуо се над сто, пребира некакове старе биљеге, чисти их и с помњомполаже у једну кутијицу.

— Дошао си, — вели му. И заклопивши кутијицу стави је на страну. Равно Војканапогледа у очи:

—Немам готових пара.

— Помози сада или никада, господару! ... Порубало ме за порез.

—Немам готових, а жао ми те: даћу ти кукуруза.

—Имам, господару, жита у кући.

—Чекај, будало! Узми кукуруз, па га у чаршији продај , — ето пара ..... А коликотребаш?

—Тридесетак талијера... Подмирио бих све: и траварину и неке потркушице,потркушице што ви у вашем дућану не држите...

Газда часом у глави срачуна.

— Тада узми, брате, тридесет кварата кукуруза од мене, — вели му, па ће титаман онако по прилици залећи. — Васо, — јави се газда надстојнику који се бијаше

повратио у дућан, — даћеш из магазе, кад усхт једне, Војкану тридесет кварата кукуруза.— И узевши дужничку књигу, убиљижи у њу сваку кварту по шест круна, у све сто иосамдесет круна.

Војкан се поврати у чаршију. Иде од трговца до трговца, нуди кукуруз, али с редаодбију га, веле: имамо свога. Кад не могаше с трговцима се помоћи, улази из крчме укрчму, наручи по литре вина и пију— пазари. Неки од сељака и узео би кукуруз јевтиније,али нема готових новаца, а Војкан не може чекати.

Пред сами сутон паде му на памет да би могао кукуруз продати истоме свомегосподару, а зашто не? И, тетурајући, уђе у дућан и довуче се у писарницу.

—Ево невоље, — вели газди, не могу кукуруза ни продати ни даривати! ... Де, живибили, ви и сви ваши, узмите га ви! ..... Али да, — досјети се, — немате ни ви готових пара.

Газда се љути, вели:

— Увијек си ми за напаст .. . а жао ми те! 'Ајде—де, узећу га ја, кад си баш најашио.

—Добар је, болан, господар, — опази Васо.

—Као душа, — прогунђа Војкан.

—Оставимо разговора, — вели газда, већ да ти платим! — И посегне за новцимаса стола — Видиш, ово и није заправо мој новац. Хт јео сам га таман послати... Ево, на!Сваку кварту плаћам ти по талијер, скупље, бога ми, но што га данас могу са страненабавити... али не мари .... — И изброји му на руку за тридесет кварата кукуруза сто идвадесет круна.

Војкан гледа часом на новац у руци, као чуди се, и оклијева спремити га; па,пошавши, једнако о нечем премишља.

Плативши порез и гд јешто још у вароши, не да му се поћи кући, већ најпослијесврне у господареву крчму. Понајвише у њој пије и нарочито у њу сврће, да се господаруне замјери. Господар пази на то и често прегледа крчмареву књигу дужника. То он, каошто и други сељаци, врло добро знаде, а и чини му се право што од господараузајмљени новац троши на његово вино. Наручи уз литру вина и комадић пршута, даслађе напије, и понуди њиме неког варошанина што је до њега нарочито ради тога сио.Овај узе и, једући, вели му:

— Може бити да је ова порција што је једемо баш од твога пршута, дарованагосподару, — од твога или од твога брата, то је свеједно! — И надода: —Господар штоне може у кући да потроши, даде своме крчмару да прода.

— А да што ће од њега? — опази Војкан и нуђа варошанина и вином. И наручуједаље, и пије преко мјере, управо вино вином гаси. А кад бијаше да плати, показујекрчмару петицу, размеће се по столу с њоме, а неће нипошто да плати. Крчмар серазљути, оте му је из руке и по вољи наплати стари и нови дуг.

Па кад се Војкан успротиви и, пијан, сасу грдњама, шчепа га господарев крчмар зашију и избаци напоље. Војкан, посрћући, свали се у јаругу. Неко вријеме лежи у њој, данајпослије, грдећи једнако, с натегом извуче се и, тетурајући, упути се из вароши.Гледајући за њим, цркоше од смијеха крчмар и варошки клапци, а редари стоје на опрезу,да га затворе ако буде требало док се не растријезни.

Идући, сјети се парипа и сијена, па се поврати да натовари. Мучи се на сваки начин,гледа уоколо да му ко поможе, али нико сада на њ не пази, па не могавши сам данатовари, остави сијено, а парипа празна празна пред собом.

Изашавши из вароши, престаде да грди и, мјесто, тога, поче сам са собом даговори. Застајкујући, ослушкује звукове телеграфских жица, и разговара с њима, аступове обухвата обима рукама и грли као најмилијега побратима. Испод сеоских кућапричека га Илија. Позна празна парипа, па ишчекује. Не зна што би од њега. А кад стиже,упита га гд је му сијено.

— Послаћу сјутра сина по њ, — вели муцајући, а једва се на ногама држи. — А да,видиш, Илија, — већ неколико пута каже, — што ће ти поп? Имај ти добра господара, пасе не бој никога, већ бога!

У Илијиној кући логом лежи синовац му Нико. Откада му родитељи помријеше,живио је инокосан у својој кући. Једном, враћајући се из планина, озноји се и у путу окисне.Разбољевши се, од тога дана већ се није младости ни здравља науживао. Сељациговораху да му се крв следила, а љекар је нашао болест опасном. Док је гођ могао статина ногама, није хт јео остављати своје куће, а и сада, кад му већ не да ни дисати, једва сесклонио, на молбе Радине, да се пресели к њима. И стриц Петар зваше га к себи, алиприволи прићи Ради, — мање их је у кући но у стрица Петра: биће мирнији.

Стриц Петар знао је зашто га зове. Синовац, по својој прилици, није дуга вијека, апосједује свој дио имања, као он и брат, па кад би био у његовој кући, што наговором штодругим којим начином, пало би имање у руке његове или синовље. Раде сам, на својуглаву, има већ доста, а у њега су четири сина као четири сокола. Рачунајући на то,синовца је у посљедње вријеме гледао добрим оком и говорио да не лучи њега од својихсинова и, погд јекад, из вароши носио му скленицу вина да се у болести окријепи.

Али и брат Илија имао је исте намјере и јаче их је од брата Петра у себи осјећао.Њему је користило што је Нико још из младости волио Ради него осталима братучедима,и знао је ту Никину љубав да употреби у задњем часу. Сада, када је Нико у кући, било билудо пустити овако лијепу згоду. Наговара сина Раду да му спомене како би од часа начас могао умријети, па би добро било да се зна кому ће своје имање опоручити. Раденеће ни да чује за то; мисли: „Нико неће лако умријети, још се није младости науживао,није ни жене обгрлио, па да умре! И он главом да ха смрћу плаши! ... Гд је је то?”

Али Илију избивша мисао мори и не да му мира ни дању ни ноћу. Зна да је то штопремишља гријех, али ко је без гријеха? И ум га носи по ораницама и ливади и, гоњен томмишљу, обилази их, лутајући по њима цио дан. Чисто не може да схвати како би могаода подијели Никине земље са братом Петром, кад су као клин увукле се између његовихораница. Још би то прегорио некако, али како да се ливада подијели? Никин дио сњеговим је у једном комаду срце земље м заједничка им је уређена јаруга, па како да сеоткрњи комад Петру? И кад то помисли осјети у себи утисак као да гледа да му некосину Ради трга десну руку са жива тијела.

А једне ноћи премишља: што би од јединца Раде било по његовој смрти? У братачетворо је д јеце, љути као вукови, а разуларени. Што би од Раде било? Варали би га насваки начин, а ко би могао отети се штетама што би их чинили у пољу, на ливади исвугдје? И никада не би мира било.

... Једнога ведрога зимњега дана, кад ни сунцу лед не попушта, Никина се болестпогорша, рекао би: сада ће умријети. Илија неће да зовне љекара, стрепи, могао би гаоздравити, а неће да зовне ни попа док не опреми свој намишљени посао.

Сјутрадан, пред ручак, униђоше у кућу, кабаницама заогрнути, два човјека изоколних кућа. Ждрале и Крило надимак им је у селу.

Нико лежи уз ватру, под кабаницом. Над њим стоји јунац. Нешто је болешљив, жаога Илији, јер га већ хвата у плуг, па га је привео к ватри. Болесник јечи, а кад му мукадотужи, с натегом надигне се на руке, и испијеним очима, као да нешто изгубљено тражи,

лута му поглед по кући, па, изнемогао, опет наузначице пада.

— Тешко је младу умријети! — вели Ждрале преко залогаја.

А Илија вели Ради:

— Иди, сине, попу: реци му да дође к болеснику, да га са богом помири

— И вријеме је! — вели Крило, и наздрави Илији.

Залажу се и пију, и нуде чашом вина Илијину жену Смиљану, но она неће да чашеприхвати; нудили би и цуру и невјесту, али оне су пошле за стоком у пашу. Најевши се инапивши се, Илија, Ждрале и Крило приђу к болеснику. Ждрале нагне се нада њ и с главему одгрну кабаницу. Болесник га погледа својим испијеним очима, застења, и, не могавшиподнијети јаки воњ мрса што заудараше из уста и избиваше из одијела и масногаприпашаја, одврати главу од њега. Тада се примакнуше и нагнуше над болесника и Илијаи Крило.

— Питај га кому оставља, — вели Илија Ждралу, па ћеш чути. — Ради, а да коме?— Мени тако рече сто пута у болести ... Воли га, болан не био, као рођенога брата! А ијесу браћа ...

Ждрале и Крило нагнуше се боље над болесника. Пламен им обасја смежурене,временом постарјеле образе, отпуштених, чупавих, просијеђелих бркова. Уозбиљише се,у један глас упитају болесника:

— Нико, остављаш ли све твоје Ради?

Болесник, мјесто одговора, зајеца и с натегом хт једе да се окрене на другу страну,али, види се, снага га издаје

—Нико, брате, — поновише јаче у један глас, остављаш ли све твоје Ради, свомебратучеду, сину Илијину?

Нико погледа празним погледом, усне се макоше, и нешто неразумљиво с тешкоммуком истиснуше.

— Ха! Јесам ли вам рекао? — вели Илија. — Оставља све моме Ради, а и коме бинего њему?

—Потврдио је главом, — вели Крило.

—И чуо сам: „Ради” , — прихвати Ждрале.

Покрише болесника по глави и с помњом скупише кабаницу око њега, па сенаднијеше над ватру.

— Још једну чашу за добра пута! — нуди их Илија и налије. Попивши сваки своју наискап и, руковавши се с Илијом, заогрнути кабаницама, изиђу њих двојица из куће.

Илија сједе уз ватру, запали и — гледа у пламен, а Смиљана, жена му, врти се покући.

Пред сами сутон дојаши поп Вране, жупник, на своме бијесном вранцу. Илија, чувшитопот, изиђе и прихвати коња.

Сјахавши, вели Илији:

— Проводај га, заморио сам га!

Коњ се запјенио и фрче. Поп Вране, док је ушао у кућу, угледавши јунца код ватре,наљути се и т јера га из куће. Јунац код кућних врата оклијева; окренувши се нагло,погледа према ватри својим великим очима у којима као да се туга са пријекоромодбљескује.

Жупник приђе болеснику и пружа му посљедњу ут јеху пред смрт.

Уто стока враћа се са паше, овце блеје, и погдјекоја коза вечи: и доље, у штали,испод болесника, гд је их цура и невјеста спраћа, чује се врева и насртање.

— Праве сте живине! — љути се поп Вране на Смиљану, док очати самртнумолитву. Зовете ме кад болесник већ не зна за се... Живине!

Нагло, не рекавши ни „збогом”, изиђе из куће, и, истргнувши из Илијиних руку свогавранца, зајаши и одјури трком.

Домало приспије и Раде, сједе уз ватру и вели:

— Не би ђаво попа Врана стигао! Бијесан, па разиграо вранца... није већ божјивјетар... Их!

Прије него се покојни Нико у гробљу охладио, по селу се шапорило како је покојникна самрти опоручио своје имање своме братучеду Ради, сину Илијину. О томе послупонајвише су жагориле жене, па њихов жагор стиже и до Петрових ушију, а на прелу,између људи, изби као бјелодана истина. Стриц Петар већ и не двоумијаше: бићесигурно да је Илија тако удесио кад не хт једе пристати да по половицу плате крчмарутрошак седмине, већ је сам крчмара подмирио. А јело се и пило до миле воље. Кодпоследњих чаша вина чисто се заборавило, пијући их, испити их за покој душе Никине. АИлија је каматар: да није имао свога рачуна, не би се био тако истрошио. Па и комшијевеле кога су онога дана видјели у кућу унићи и из ње изићи! Што су њих два кришом кодИлије радили?

И Петар премишљаше шта да учини. Одлучи да пође газда—Јову, да се с њимепосаветује, јер без новаца не може се ни у цркву.

Газда Јово, кад му Петар, нашавши га у дућану, шапну да има нешто насамо да мукаже, — уведе га у писарницу и за собом затвори враташца. Петар му потанко испричазашто је дошао, и наглашује:

— Мени је, онако ми д јеца била здрава и жива, сто пута рекао покојни Нико, док јеболовао, кад би му натукнуо да су њему моји синови што му је и Раде, и мили му таманкао и он; па је ли могуће да је на самртноме часу оставио све Ради?

—А који су били свједоци? — упита газда.

—Веле, Крило и онај чанколиз Ждрале.

—Свједоци нису сигурни, — опази газда. — Него чуј! Ставимо да Нико, као што посвој прилици и није, оставио свога имања никоме. Кому би по закону припало?

—Припало би нама двома браћи: мени и Илији, удатој нам сестри, д једу и баби попокојној му мајци. Тако ми рече биљежников писар. Чудо, а оно двоје старих, мислим, отоме и не сања!

Газда Јова се замисли. Лице му се уозбиљи и са углова усана нестаде траганамрштеном осмијеху; продужило се и подвојак јаче се отпустио. Газда познаје добробраћу Смиљаниће; чуо је и за оца им, покојнога Раду, који се био, убивши ради преорања

земље некога комшију, одметнуо у хајдуке и побјегао у Турску; тамо је и погинуо.Говорило се да се за хајдуковања са најстаријим сином, Илијом, састајао у планини, упећинама. Син му доносио преобуку и што му требало, и прихватао хајдучки дијел, штога отац кући по њему слаше. По његовој смрти, браћа се не слагаху задуго и набрзораздијелише имање у три дијела.

Познаје и земље и ливаде: срце земље, сучељују се са земљама Ружића и Вујића,које су сада с малим све у његовим рукама. Премишљајући о Никину д јелу, мисли: „Не бибило добро да цио запане Илију; Илија би с тиме ојачао, а Петар је задужен до грла, свеимање не би му за дуг залегло, а и податнији је и поклонитији од Илије, — лако ће с њиме!А лако ће и с опоруком. гд је улазе као свједоци на самртноме часу Крило и Ждрале.Сигурно покојни Нико није опоручио никоме ништа. Познаје он сељаке ушће, а познаје иИлију: похлепан је за земљом, потурчио би се за њу.

Док газда размишља, Петру бјеже очи на жељезну касу „вертајмовачу”: како јевисока, чврста! Колико талијера могло би у њу стати? Па му памет мути сила измрченехартије, растркане по големоме столу, и дебеле, увезане, трговачке књиге. „Сигурно”,помисли, „и моје је име неколико пута у њима уписано; више вриједи ова прљава хартијаод цијелога нашега села! Зашто смо ми живи? Чудо!” Па му паде поглед на изблиједелусрпску тробојну заставу са грбом, што је над газдиним столом; газда је био, давно, високоу зид прибио за жестоких борба Срба и Хрвата. Повише ње, у углу, паук разапео својупаучину...

— Слушај ме! — трже га из мисли газда. — Примакни се ближе да ти кажем штотреба да радиш! Купи сестрин дио, и онај д једа му и бабе по мајци.

—Немам, господару, новаца...

—Чекај, будало! Не нагли! Кад погодиш, а гледај погодити за мало, ја ћу ти датиновце, само треба да радиш паметно, да се нико не досјети.

Петар оклијева и нешто прогунђа кроз зубе.

—Што си забринут? Што је?

—А што ћу ја вама?

—Ништа! ... Кад купиш оба дијела, продаћеш их мени за исте новце, а ја тебимуштулук од двадесет и пет талијера. Ти ништа не рискираш.

— Али ја се надам за мало купити ... Оно се не разумије у посао...

—Толико боље!

—Газда, чујте, — мален је муштулук ! ... Примакни!

—Видјећемо, болан! Што циганиш? Ако учиниш добар посао, даћу више, и допедесет талијера... Је ли поштено?

Сјутрадан пошао је Петар у друго село да походи старце: д једа и бабу; истогадана пошао је и сестри. Опрезно, тек је натукнуо због чега је дошао и казао им данастајни четвртак, нефаљено, прије ручаних доба, дођу у варош, — а доћи ће за својукорист. На први мах сестра је којекако одбацивала: човјек јој није код куће, већ на радњи,а без њега тешко јој се одлучити. И старци су се колебали, сумњајући да им Петар не бипоставио Ступицу: није му пуно вјеровати! Ипак су се одлучили: биће на опрезу, и учетвртак — дошли су... Петар их дочекао и уведе у дућан. Напоји их ракијом. Па ихповеде кроз чаршију, тобоже у шетњу.

—Ево, — љутито вели, — ја ћу купити ваше дијелове; знам да бацам новац на пут,— и устави се, таман као да га просипам по овоме путу, по којему идемо... Али воља мегонити се са Илијом; неће што је намислио! ... И кад очевину дијелисмо, варао је ... а сада,брате, отима ... Неће, бога ми! Та за инат Краљевић се Марко потурчио!

Сврнуше у крчму. Петар од крчмара наручи меса и вина. О нечем преко залогајапремишљајући, залажу се полагано. Петар је јутрос све уредио. Узео новац кодгосподара.

—Треба да виде новац, — рекао је газди, биће лакши посао!

Понио је са собом од куће двије обилате суве крмеће печенице: дароваће једнугазди, а другу биљежникову писару, „шкривану”. Помоћи ће њему господин шкриван, нијешупља глава: што он уради, — онако је, неће њему биљежник у очи ударити. Адомишљат је враг! Док је био опћинским чаушом, био је срећне руке, особито кодсастављања утока на старију власт, у шумским прекршајима. Ако је сељак био осуђен напет круна глобе, придодао би броју пет једну ништицу.

— Што је то!? — чудио би се сељак. — Помози, Васо, ако бога знаш!

— Уложићу за те уток и не плаћај ми ни паре док не видимо шта ће старија власт..... Има, болан, и тежих од наших! — рекао би Васо; осврћући се да га ко не чује.

Редовито, након неколико времена, Васо саопћује човјеку да је старија властуважила уток и умањила глобу од педесет круна на пет круна ... И тако без икакова трудадобио би своју надницу... Петар га јутрос, кад му печеницу донесе, моли да му буде прируци, нека не оклијева нимало, већ нека пође на суд, да потражи честице. Може он самсаставити писмо, па, кад буде све готово, дозваће биљежника да потврди.

— Тако мисли — вели — и господар, газда Јово... и поздравља те.

Петар се први диже и погледа на друштво.

— Вријеме је да се пође, — вели, и помисли: „Ионако их је вино добро прихватило!”— Купићу ваше дијелове, само да могу Илију гонити ... Однијеће ме враг али нека, —парбаћемо се.

— За парбу треба новаца, — опази стари, мотајући пешкир око главе.

— Има новаца, д једе! — повика Петар и, извадивши кесу из њедара, просу новацпо столу и, прије но што су старци и сестра могли га сагледати, покупи га брже—боље,тури у кесу и, држећи је у руци, њоме звекће.

—'Ајдемо! Идите са мном!

Пођоше за њим. Преко вароши Петар их држи на оку, и једнако ријечима ихобасипље. Уљегавши у биљежничку писарницу, Петар каже писару рашта су дошли,старац потражи столицу, а жене прислонише се уза зид.

— Добро је, учинићу како желите! — вели писар уозбиљивши се.

И пребира биљешке по остришцима хартије. Па, сјевши, држећи перо у руци,гледа у Петра.

— Немој писати, — опази баба, — док не чујемо што даје.

— Ја одох! Нема овдје мога човјека, — сјети се изнебуха сестра Петроваугледавши перо у писаревој руци.

—Господарица си да радиш што ти је воља, опази писар, — али ....

— Ево пара! — прекиде Петар. — Ево их вама! — и уручи кесу писару.

А писар озбиљно опоменувши их, вели:

— Кад су новци у мојим рукама, нема преваре ....

—И насмија се. — А да! Да вам право кажем: Петар купује мачка у врећи. Ја не бих,али свако је господар својих пара!

Старци и сестра слушају. Помислише: „Ако би Петар и преварио, неће закон, а онисе пуштају човјеку од закона у руке!” .

—Дакле, што си одлучио дати им? — упита писар.

—Колико питате? — обрати се Петар к њима.

—Колико је право! — одговорише сви троје у један глас.

Петар са стола узе кесу и извади из ње неколико банака, размота их и броји.

Ево десет десетица! — вели. — Ево их, гледајте како су модре... Ко ће их?

Стаоац се диже са столице, а и жене се примакоше.

— Нове су, — опази писар.

Часом ћуте.

—Дајеш ли то за мој дио? —прекиде ћутање стари.

—Јок !... Гд је је то? — преврну Петар. —За сва три дијела дајем оволико.

Старац погледа у Петрову сестру.

— Што ти урадиш, д једе! — изрече она, једнако у двоумици.

— Мало је! — вели д јед, и претвара се као да о нечем мисли.

—То вам је као да сте на путу нашли! — опази писар... — Дакле, погодили сте се,а?

—Чекај! А простите на којој сте, — пресјече старац и завика: — Нека даде свакомепо двадесет и пет талијера равно... Нека смо једнаци!

— Нек буде како хоћеш! — прихвати бесједу Петар, бојећи се да старца баба непреокрене, и пружи д једу руку у знак погодбе.

— Треба учинити два писма: једно за старце, а друго за сестру, — опази писар.

И, уозбиљивши се, диже се, па им вели:

— Дакле, ви продајете Петру Смиљанићу покојнога Рада ваше дијеловеоставштине покојнога Ника Смиљанића, и то сваки свој дио за двадесет и пет талијера.Је ли тако? Добро је! Иди, Петре, јави се биљежнику; наћи ћеш га у штионици, игракарата; нека дође само час...

Петар оде, а писар опет сједе и пише. Писмо већ је био по формулару саставио,

требало га само испунити. А попунивши га, диже се и пође к прозору. Јави се двојицисвједока што, по савјету газда—Јова, чекаху да их писар зовне. За њима стиже ибиљежник и Петар. Биљежник љути се што партију мораде прекинути: још му се картепо глави врзају. У хитњи слуша писара и гледа како новац дијели старцу и женама.

— Ухвати за перо! — вели прво д једу па баби. А кад сестра оклијеваше даприхвати за перо, наљути се.

— Немам времена дангубити! — повика на њу, и жена, у страху, дрхтећом рукомпостави криж.

Дјед, баба и сестра пођоше. Сестра и на улици још држи новац у руци. Ишли сучаршијом донекле заједно, па старци у свијету изгубише Петрову сестру с очију и непоздравивши се с њоме.

Биљежник, оставши с Петром, рачуна трошкове двају писама, и, срачунавши, вели:

—Пристојба, биљези и друго... за писмо склопљено са старцима, има да платишчетрдесет и осам круна, а за писмо са сестром ти четрдесет и једну круну.

Петру се учини превише.

— Чудо је! — вели. — Да још једном дођемо, остаде сва земља за вас!

— Тако је по тарифи, по закону! — слеже биљежник раменима.

— Знам ја, част вама! ... Баш то је зло што је по закону! Свугдје веле: по закону. Азакон нас, ево, гули добога ! ... И ето, не можеш закону побјећи. — И, бројећи новац, велибиљежнику: — Чудо је ово, да је и по вражјем закону!

Једнога ведрога дана, љети, јутром враћа се Раде, у планину над селом, дапрегледа остављена говеда и кобилу. Весео одмиче узбрдицом да, прије него сунце,одскочи, дохвати се планинских висова. Горе, у планини, осјећа се лакшим и слободнијима и за неколико дана враћа се кући чилији и гојнији.

Неки дан вратио се из планине прије одређена времена, нашао је за то коју мудраго излику, а вратит се раздраган мишљу да ће у кући наћи мушко чедо; предосећада ће бити син. Могао би се наћи свакога дана: већ давно, по опажању комшиница,Божица је затрудњела.

Стиже до колибе, узе кључ испред стијене, гд је га бјеше оставио, и униђе у кућу.Разгледа се по њој . . да види је ли све у реду што је оставио, и одмах изиђе.

Сунце је одмакло, грије, али нема припеке. Раде се не осјећа заморен: тек што мусе образи заруменише, а по челу осуо се лаким знојем, јер узбрдицом ишао је махом као иравницом. Гледа на свој шумски одгојак: око колибе, како лијепо напредује. Бујан је изелен, а отац вели да се сјећа кад је ту голет била. Сунце шуму обасјало, па вршцимладих буквица, рекао би, упалили се по њему, у прошарици испрекрштале се плаветнесјене и мирно опочивају на меком бакарастом сушњу. Ту, у прошарици, за љетњих,поподневних омара, Раде са стоком пландује. Упути се планином равно к јами, гд је јошснијег лежи, да се напије воде сњежанице. Уђе у јаму и извади комад снијега, постави гана нагнуту плочу, као што је и досада радио. На сунцу снијег се топи па испод сњежанихкапаља подметне гуњац, острми га и чека док се не наточи. Чекајући мисли на жедноблаго, а особито жао му кобиле.

Локве, гд је се вода између стијена сакупља, безмало пресушише свугдје, па сада иблаго мораће се појити водом сњежаницом. Увјек лети, кад суша затегне, пане му напамет и чуди се што ни опћина, ни влада, ни нико не посагради локава по планини, а тако

је лијела и пуна траве ова планина, чисто разгаљује и живину и човјека, па је штета што јебез воде. Жедан гледа у капље што над гуњац падају, и жао му сваке што сукно пријењега попије. Тако ишчекујући није ни опазио иза себе Маше.

— Раде! — јави се жена. Добре ли сам среће, жедна сам!

Раде се окрете и зачуди. Досада нигда је још није виђао у планини, а ријетко јевиђа и у селу, откада је одбјегла и за другог се удала. Иако је јак и господар од себе,ненадани сусрет збуни га — и застиде се.

Ништа не одговоривши жени, подиже гуњац, напи се, а оно што остаде пружи њој.Жена испи заостало надушак.

—Фала ти, Раде, као да си ме и вином напојио!

—Што ћеш овдје? — упита је Раде, само да нешто рекне.

— Сада сам, болан, стопањица; умрла ми свекрва!

Ћуте, а види се, жена би разговарала. Али како започети? Одбјегла га док је Раделудо дијете био. Била је прћијашица, па је његов отац, Илија, договорно са њеним оцем,довео своме Ради, кад му је тек дванаестак година било, и легао га с њоме, бојећи се даје не би ко други прије њега одвео.

Маша је већ тада била јака, бијесна цура од какових седамнаест година, жељнамомачкога миловања. Наочи био би рекао, Раде се већ замомчио; иако нема још пунеснаге, напредоваће: примиче сваки дан, а „ко се нада, није гладан”, вели се.

Али се цура превари. Прве ноћи Раде је се није додирнуо; стидљив, одмицаше сеод ње. Послије, ослободивши се очевом шалом, у којој је било и збиље, за дугих зимњихноћи, купио се око ње, миловао је, али није имао снаге да је савлада, и цури се чињаше датетоши Раде око ње као дијете око своје мајке. И дијете, заморивши се тек наслућеномстрашћу, подметнуло би своју руку испод њене масне, плаве косе, чији воњ сјећате намирис меке, испране вуне и — тврдо би заспало. Залуду се цура сваке ноћи трудила дасвојим гурским бијесом успламти у њему момачку ватру, топао дах... да, са забреклимзаједничким снагама, кад се двоје најаре, како је она то у гоњању са јаким момцимаосјећала, кости пуцају. Али јој бијаше све утаман! И цура дизаше се сваког јутра изкревета незасићена, заморена и зловољна. И једнога дана, не рекавши никоме ни ријечи,одбјегне га.

Илија тога јутра опази да је нестаде и похита за њом. Стигавши је у пољу, вели јој:

— Врати се, Машо! Удараш у образ мени и Ради .... Куд си накастила?

— Својој кући... Не могу даље издржати... Што ће ми лудо дијете.

—Не будали, жено! ... Раде примиче свакога дана... Оно је моје дијете! — хт једеИлија да Машу наведе на шалу. Али Маша не мари, већ оде својим путем, а иза неколикодана поведе је други, јачи момак својој кући и вјенча се с њоме.

—Оженио се и ти, Раде? ..... —претргне ћутање жена.

—Знаш да јесам...

—А имаш ли д јеце?

—На путу је, — насмија се Раде. — А ти мишљаше да нећу бити вриједан.

— Не велим ја ...

Око њих је тишина, чује се само зујање лептира и боја што их сунце буди; оно јевећ освојило и долове у планини и завирује чак под литице. Осјећа се расијано чувствосамоте и простора. И њих двоје, што у селу не јављаше се једно другоме, осјетише се уми

слима близу, као да међу њима досада није ништа друго било до склада иљубави. Раде погледа у сунце.

—Идем, Машо!

—Збогом, Рад! — поздрави жена и надода: —Напојићеш ме још гд јекад, кад ме путнанесе...

— А што не бих?

Раде упути се попријеко планином, да потражи благо; гази цвијетну густу траву, иза њим не остаје траг, као да је се не дотиче.

Замишљен је, нешто га копка, осјећа; отима се, али није вајде крити: Маша му севрзе по памети... И осјећа воњ њене главе и чини му се да види оно њене коврчасте,плаве косе на затиљку, кад се бијаше сагнула да пије са његова гуњца. Дође му одједномда се чуди што је не шчепа за врат, кад му бијаше на дохвату; ваљала би му, — осјећа сечио као игда. А не може к својој трудној жени кад би он хт јео... Па, премишљајући, као дасе каје што се не користи овом лијепом згодом! Сада га мори жеља за њом, таман каонеко вријеме што га моријаше кад би се, ојачао, у ноћи сјетио ње — немирне, најарене,какова бијаше док је с њим нејаким лежала. Послије, сјећајући је се, кињио се као и онанегда, и тада није ни он, као ни она, знао куд ће са својом забреклом момачком снагом...Па гле чуда! Код своје жене бијаше је као заборавио, а сада опет пробудила се снажнажеља за њом и, као негда, мори га...

И жао му што је досада осјећао њену силу над собом; цурио се пред њом као предпопом Враном. А веле људи, дође му сада на памет: да је поп Вране држи за се. Ижестећи се, чини му се да је љутит на њу, а сретне ли је други пут, неће водити шале сњоме... Да, негда је није смио у очи погледати!

...Нашавши говеда и кобилу, сагна их Раде ближе колибе и, испустан, лутапланином. Сјутрадан пробуди се жељан за женом и кућом, али ипак тражи излику да јошу планини остане. Дуг је дан, стићи ће и кући.

Сјети се кобиле: биће жедна. А сада му је кобила драга као очи у глави: ждријебнаје. Нада се, ждријебе ће се у оца уметнути, а отац је царски хат, најљући и најкршнијишто може бити! Потражи кобилу и, нашавши је, заулари је и поведе за собом.

Изнесе из јаме, као и јуче, салеђена снијега и постави га на нагнуту плочу, надпиштет, и чека да се вода сакупи. Немирно погледа на све стране, а кад опази Машу гд јепрема њему иде, чисто се стресе и нешто заигра у њему.

—Машо!

—Раде!

—Опет се састасмо .. .

—Па да, кад се тражимо! — осијече жена.

—Биће да је тако... Жедна си ...

—Пићу из твоје руке, да и нијесам.

—Дражиш ме? — рече он живо и чисто је погледа.

Она сагледа у његовим узиграним очима ватру и вољу као никада досада.помисли, „човјек је!” и примаче се к њему.

—Што ће ти кобилетина? — пита га.

—Напојићу је.

—Другдје има воде за њу.

—Није ми ради ње, већ ради ждријебета... Не видиш да је ждријебна? Три путасам је водио... А хат, као бог га салио! ... Хране га добро, бијесан ти је, те и чио, не мори гатруд. Надам се, биће ждријебе добро. Не појим ја њу ради ње; ради ждријебета, велимти...

Говори живо, са заносом, с узиграним очима, што погдјекад као бљесак засјакте, азвучи му глас бистро и једро, док другдје наоко миран је као земља.

Маша се чуди што је данас поводљив и разговоран, и уноси своје плаве очи,оивичене тамним обрвама, у његове граорасте, дугих трепавица, што дрхте гледајући уњу.

—Напијмо се, — вели Раде, — па да напојим кобилу.

Једно до другога полегоше на земљу и прилегом напише се до воље.

Раде, напојивши кобилу, сат јера је узбрдицом; гледа часом за њом, па, окренувшисе Маши, вели јој да сједне. Маша послуша, а и он до ње сједне на цвијетну траву. Часомћуте, као да сабиру своје мисли, и кришом, у двоумици, загледају се. Раде осјећа се јачими слободнијим него игда.

Још од јуче сјећање на Машу из детињег доба сазријеваше, — и заметак што га усеби носијаше, разви се наједном и букти пламеном страсти, и надјача стид и стрепњу.Маша, гледајући га у очи, осјећа на себи његову снагу и мушку силу, и дође је воља да сетој сили подвргне.

Раде леже потрбушке на земљу, до њених ногу, налакти се и гледа у њу.

— Машо — вели јој, — што ме оно осрамоти?... Сагријешила си се што одбјежелудо дијете ... Чујеш, би ли сада бјежала?

— Не бих! — одговори жена и насмија се јако, разуздано.... — Не бих! — понови. —Жељна сам знати што би сад урадило оно лудо дијете: бих ли се око њега кињила каонегда? . . И, говорећи, гуши се од смијеха.

— А ја те, поред Божице, бијах одбацио с ума, али, чуј! Јуче чисто као да си мечарком опчинила,ушла си ми у вољу, па никако да одолим... да се отмем ... Једнако ум мек теби носи!... Хт једох ићи кући, жени, знаш... Али, ето, што бих тајио, потражих тебе... Инађох те.

—Било са срећом! ... А што ћу ти ја?

—Што и жена, — одговори Раде и, испруживши се, дохвати се њена живота: — Дасе милујемо! — вели јој. — Да ти се осветим, за инат, да! Их, слатка ли је туђа жена! ... Дасе милујемо, Машо!

— Ко нам брани? — шапну жена савладана, унесавши своје помућене очи у његовеи тражећи дрхтавим уснама његове бијеле, чисте зубе.

И, подавши се сласти, упиљи свој помућени поглед у његове очи...

Раде је ипак тога дана по подне пошао кући и вратио се другог дана ујутро.

По договору са њоме, нађе Машу код колибе. Ознојио се, јер је махом ишао, ухитању није ни гуњца, опточена скерлетом, са себе снимио.

—Прославићемо данас свадбу! — вели Маши, док је до ње стигао и, ухвативши језа руку, поведе је за собом у колибу. — Увео сам те да знаш гд је ћеш доћи:. ти си овдјемоја домаћица, иноча, друга жена!... —А куд ти је човјек? — упита је.

—Пошао је у варош.

—Мора да је будала.

—Није, већ гледа свога посла.

—Изиђимо, нешто ћу те питати! — И за собом повуче врата од колибе.

Упоредо упуте се планином. Раде није спртио торбе, па га Маша пита што ће сњом.

— Нека је на мени— одговори он замишљен. — Па се окрете прама њој: — Бога ти,кажи ми, је ли истина што веле да поп Вране пристаје за тобом?

—Је и — није.

—Кажи чисто!

—Похотан је на жене, иако је свештеник, а друкчије му није мане ... А кад ме питаш,право ћу ти казати. Онога часа кад нас вјенча, зовну мене гори да ће ми дати госпинумедаљицу на успомену... Предаје ми је у хитњи и — пољуби ме три пута, вели: каосестру... А сјећам се, изгледао је као да ће заплакати... Послије, кад се састасмо кодцркве или у путу, чисто видим да му на одмет не бих била; видим, замичу му очи замном... Али пусти крају, не питај! Није ми ни у вољи, виси му подвојак као у вола... а куљав...Ха! — И надуши се смијати... Ма збиља — опази, — што ће оно месо на њему што нетреба?

Раде умуче и иде напријед, попријеко планином; Маша иде за њим и, гледајући уњегове стопе, чуди се што цвијетна трава за његовим стопама не остаје погажена. Раделагано корача, окретно прескаче преко стијена, а погдјекад окрене се прама њој и пита једа ли се заморила. Стигоше у букову, стару шуму. Раде надвири над једно суво, шупљедрво, што изгледаше као какова старинска, порушена кула.

— Овдје сам се— вели — једанпут, у ову букву, сакрио. Јесенас нечија двизицаизгубила се у моме стаду... Видим ја: чобани гледају згоду да је макну... „Е, нећеш”,мислим... Два дана стајала је у букви сакривена и, док се пружила згода мени и једномемоме другу, поједосмо је, с малим, сву у један дан!

Прешавши драгу, ступише у кршевити пропланак. Маша не пита куд ће, већбесвјесно иде за њим; прескачу с кука на кук, а уставише се под главицом од самихвисоких стијена и литица између којих расте висока трава.

— Ти не знаш гд је си? — вели Раде смијући се.

—Загријала се, а? Чекај, сада ћеш се охладити. Иди само за мном!

Обима рукама одгрне гране једнога дрвета на дохвату.

—Сагни се! — вели јој и, ухвативши је за руке, повуче је за собом у пећину.

Унутра је тмица; на први мах не види једно друго. Маша се приљуби боље уз Раду.

— Видиш, — вели јој он овдје се може сакрити сто људи; овдје сам пекао наражњу ону двизицу: гледај трагове ватре... У пећини се купе чобани, једу украдено месо...А погдјекад и цуре гоњају, ако која до руке дође... Што не би чобанче урадило?

—Охладно је, — опази жена.

—Изић' ћемо одмах, али да ти кажем: овдје је моје царство! ... Гледај, ишаранестијене, гледај, залеђене комаде: изгледају као глава цуре, д јетета, живине... чујеш ликако вода доље отиче? Чудо! Нико не може да ње... До салеђена снијега може се. Хоћешда ти донесем комад?

—И ја ћу с тобом!

—Заморићеш се!

Ухвати је за руку и поведе за собом. Зађоше у т јеснац, па се веру између стијена.

— Видиш, зими су ове каменице пуне воде, прича јој. — Причекај! — И, пустивши је,потражи шибица и о беневреке упали двије наједанпут. Посвијетли. — Гледај овај камен,би ли рекао: вук је из планине! Има тога сила по пећини, али ко би све опазио? Требало бибреме луча.

— Машо! — викну изнебуха, из свега гласа, а јека из пећине одврати бистро игласно: „Машо” — Зовни и ти!

—Раде! — повика Маша, а јека одговори.

—Видиш, кад је човјек сам, може са собом да разговара... Разговорна је ова пећина!Слушај даље као да нешто јеца... Дубоко је то доље. Ти се страшиш? Не будали: самном си!... Вода је то: протиче .... А бог зна гд је навире!

Раде дохвати комад салеђена снијега и, једнако држећи се за руку, изиђоше изшпиље.

— Да ручамо! — понуди Раде и распрти се. Па стави гуњац под нагнуту плочу,острми га и гледа како се снијег топи. Затим извади из торбе и неколико груда сира искленицу ракије.

Редом напише се воде са острмљена гуњца и, посједавши, залажу се. Раде јераздраган, весео:

— Видиш, — вели преко залогаја — овдје у селу нешто ми није по вољи: петљанијаса попом Враном, парница ради дијела покојнога Нике... — и као сневесели се. — Алима'нимо то! Де, ти, прихвати боље!

—Пусти, разговарај! ... Слатке си бесједе.

—Нема међу нама дуга разговора... Чисто код тебе осјећам некакову сласт уживоту... Чудо божје, како је ово изненада надошло; потегла нас крв, е, није друкчије! ...Видиш, стид ме је рећи: јаче ме ум носи к теби него к жени... Ма нека и жене, родиће ми

сина! А да, заправо, жена и није за друго!...— Па, напивши се ракије, преврну: — Је ли тижао што немаш дјеце? Нероткиња си, штирка, а веле да су штирке љуће... Може бит ' даје и до човјека; и јест човјек ти некакова рђа...

Маша, док Раде говори, мисли: „Како је заношљиве, отворене бесједе! Ко би тонегда био рекао?”

— Машо што си се замислила? — и обујми је око паса.

—Де, ти!

—Видиш, ја гд јекад сам о свачему мислим... па ми чисто памет стане. Не знам радичега брани нам закон и поп оно што нам је најмилије? Довео ја Божицу; зановољан ја;задовољни моји, задовољна она, — па утаман све: поп изврнуо се на ме, као да сам муоца убио!

—Веле да ће те тужити суду.

—Није већ на суду као прије, не зарезује им се свака... и суд је сада за нас бољи одњих! — опази Раде с увјерењем. — Пиј, Машо, ракије! — сјети се и наздрави јој.

Па, отрвши руком уста, и погладивши мрке на уснице, пољуби је:

— Је ли ти мило?... Љуби ли те овако нестрпљиво твој Марко? — И, говорећиплахо, расијано, насрће на њу. — Је ли нам лијепо?... Што велиш?

Маша не одговара, отупила је велика, неисказана сласт... Насмијана, гледа му правоу очи, и руком га придржаје, да не изгуби с вида тих очију... И спојише се погледи и усласти изгубише се...

— Што велиш, Машо, за попа? — примиривши се пита је, а и не чека одговора. — Ашто велиш за мога господара, газда—Јову? Не могу ни они да живе без туђих жена, анама бране... Па нека би и то, али данас друкчије милују! ... Мени се све чини да су нам онидушмани. Пуче ми од неко доба пред очима; чини ми се, к'о мисле: — Ради, штеди, мучисе, али не за се, већ за нас... Право хришћани у цркви пјевају: „господи подај!” — слатко сетоме насмија. Па погледа на сунце: —'Ајдемо, Машо!

Дигоше се. Раде сручи све у торбу и, упртивши се, обујми је око паса и вели јој:

—Овако ћемо планином!

И обгрљени газе цвијетну траву. А сунце је већ освојило и долове, и драге, илитице, и њих двоје загрија и знојем осу, па журе прама старим буквама с раширенимсувим гранама, што изгледају, у сунцу, као чапорци грдних птичурина. Под њима,заморени, траже хлада, љубе се испод тих сувих грана, којима је суђено да угину ондјегд је су и одрасле — у лијепој, цвијетној планини...

На суду Илијини сведоци, Крило и Ждрале, на вратима, прије него ће унићи,шапоре и договарају се; и не исказаше пред суцем онако како је Илија хт јео. Врљају убесједама, а вјешти су; боје се да их суд не улови у лажи. Па по сриједи је и газда Јово;није за ништа његов настојник Васо око њих облијетао и плаћао вино, а и Петар их јечастио, па неће да се никоме замјере. Суд најпослије поништи опоруку као незакониту.Кад ствар бијаше изведена на чистац, газда Јово позва Петра, и, прама погодби,склопише нову погодбу, по којој газда купује све дијелове од Петра, купује и његов дијел, идаје, преко углављене цијене, приде равних педесет талијера. Ову ће своту убиљежитина Петрову рачуну, на његову корист, а за друго причекати ће га до боље згоде.

Илији се душа кидала кад дознаде за продају. Неколико ноћи, иза првог сна, већ не

спава; мисли шта има да ради да се земља не дијели. Дању обилази поље и ливадуособито замишљен, на ливади застајкује... Покошена је, а нада се обилатој отави и, чиниму се да чује цику коса и гледа мјесечином обасјане своје косаче, како испред њихцвијетни откос пада. А он их вином поји да пожуре... И са других ливада у топлој ноћи чујесе цика и долази људски жагор као из јата ждралова, док узмакла ријека мирно тече и нетреба изувати се да се преко газа пређе. Још на ливади избија трава, још није све дала, адаће. И опочинуће зими, као и он, да опет на љето пода се косцима!

Али ако га закон примора да је на комаде дијели, да је кида? ... И код те помислиопет му се представи жива слика: чини му се и тешко му је, као да ко трга Радину деснуруку са живога тијела.

Послије неколико дана посла газда свога надстојника Васу нека селом пронесе гласда би газда купљени дио покојнога Нике продао, да испита што ће људи на то, коју бицијену ударили. Васо иде од куће до куће, хвали земље и измишља цијене. Вели, и кунесе: „Нудио је господару тај и тај толико, али неки други, — неће да му имена каже,набацио преко тога још четрдесет талијера!”

Људи се загријали, и неколико дана само се у селу о томе говорило. Илија је наживој муци. Одмах након Петрове продаје врзла му се мисао да прекупи од господарапродану земљу. Колебаше се неко вријеме, док мисао сазре, али не може дуго да чека.Боји се претече га неко, па онда — гд је је пристао? А вели се: „Иза боја копљем оледину!” И, занесен том мишљу, са зажагреним очима једнога јутра униђе у писарницугосподареву. Док угледа господара, јави се:

—Господару!

—Здраво, Илија!

—Купио ти све дијелове од Петра?

—Хоћеш продати и твој? .

—Нијесам ради тога дошао.

—Већ?

—Би ли препрод'о, господару?

Газда га погледа, осмјехну се и мирно одговори:

—Нијесам претрга... али за добре паре све се може .. . Али, само за добе паре! ...Оне оранице не стиде се Мисира, а ливада?

— Добра земља! — вели Илија као за се. —А што питаш за њу, господару?

— Полако, болан, што срљаш? Има их доста што се намећу, али поштено, па уру...Најближи си ти и Петар... Полако!

Отвори шкрабију од стола, посегне за хартијама, и изваци грдан омот. Пребирућинађе нацрт.

— Види, — вели му, и показује својим набухлим прстом честице. Ово су оранице,ово црно ограда, а оно ливада плодно, берићетно, срце земље, говори газда Јова као засе.

— А што питаш? — понови Илија, загледавши се немирним, зажагреним очима ушаренило нацрта.

— Полако ћемо — вели наоко замишљен газда.

—Могао бих се и предомислити; нијесам баш вољан продати цијело... Могла би сепродати на дијелове, по честицама... раскомадати...

Илија протрне, помисли: „Раскомадати?”

—Не, господару!

—Видиш, — настави господар уозбиљвши се, од ових земаља покојнога Нике менисада припадају три дијела, а теби тек четврти; кад би се дијелило, ко зна који би те диозапао; могао би тај дио бити о себи. Тако би се ливада, дубрава, оранице моралераскомадати као бравче... — и опет се насмија својим умјереним осмјехом.

— Кажи цијену, господару, — пита Илија, и не може никако да се сабере, да себезбрижним причини.

—Да ти кажем цијену, — навлаш растеже бесједом газда, — а нијесам вољанпродати.. .

И диже се, приђе к прозору и гледа на улицу. Илија нешто у себи прогунђа, хт једеда не да одушке својој мисли ријечима, али оне навале саме:

—Продај, господару! Среће ти, продај!

—Пусти, болан, — окрете се газда, — што си најашио?... Биће и за то времена.. . —па, к'о смисли се:

—'Ајде—де, ставимо да бих продао: колико би дао?

—А што питаш?

—Двије хиљаде талијера... и то је даровано . .

—Чудо! — рече Илија и сневесели се.

И паде му у исти час на памет да је газда сва три дизела купио за триста талијера,а ваљада и за мање.

—Чудо је! — повика као за се.

—Да је и чудо, мало ми се мари, мени нуде толико, намећу се... — па пође квратима, хт јевши да зовне надстојника Васу.

— Не зови га, вјерујем ти, господару! —прекиде га Илија.

— Скупа је сада земља, Илија; свијет се народио а земља не примиче; а видићешдомало што ће бити .....

—Попусти, господару!

—Не могу... већ ако ти ниси вољан да купиш, не мари, пријатељи као и били...Засада нема хитње, а ако хт једем продати, послаћу Васу да селом протелали, па давидиш: ето твојих сељака к мени, таман као овце на со...

— Немој, господару, жив био! Ја бих дао хиљаду талијера.

Газда се насмеја:

—Толико ваља ливада! — и зовну надстојника Васу.

Надстојник дође из дућана с обичним својим лицем, с којега, рекао би, овога часанестаде веселога детињега, подушенога смијеха, а остао му је траг око углова усана.

— Поћи ћеш у село, — наређује господар растежући бесједе, — па ћешпротелалити да се продају три дијела земаља покојнога Нике Смиљанића... Можда инећу продати, само да видим на чему сам ...

Па се окрете равно к Илији и вели му:

—Видићеш купаца, као мрави наврвјеће ...

—Праведно је да мени, господару, продаш...

—Реци пошљедњу... Де!

Илија смисли се, па, као да се прегорио, изрече нагло:

—Тринаест стотина талијера даћу...

—Мало је... Дај шеснаест стотина .....

—Чудо је! Попусти!

—Не могу ... Васо, поћи ћеш ....

—Ево четрнаест стотина.. .

—Дај петнаест стотина талијера...Ухвати ме у бесједе, јер, нећеш ли — нема већговора...

— Па добро, петнаест стотина, — одлучи се Илија и осјети како му тога часа каода престаде срце куцати . .. А зачас закуца наглије него обично. Ево капаре! — рече Илија,одушивши од узбуђења.

Извади кесу из њедара и броји новац, полажући га на сто. Наброји три стотинефоринти.

— Поштено! — вели газда и зове дућанскога момка да чује о чему се ради.

Илија изиђе из газдина дућана весео: земља се неће дијелити, његова је и, вођентом мишљу, лако корача својој кући. Али у путу, сјећајући се грдних новаца, заносмалаксава: кад ће из дуга изићи?

И сјети се Раде. Писао му је неки дан да буде на опрезу са газдом. До неколикодана вратиће се из војништва гд је га је за два мјесеца узело. Што ће он рећи, хоће ли мубити жао што је земље купио за скупи новац? Али кад стиже до своје земље, гледајућије сунцем обасјану и окупивши је погледом, умири се. „Бих, вала, — кад не би могло битидрукчије, — својим је животом откупио!” помисли. И све би осим Раде за њу прегорио, дасамо не упадне у туђе руке.

Дошавши кући, не казује женама што је урадио, и не спомиње ни о чему ни ријечи:казаће Ради кад се кући поврати. Међутим, селом се одмах о куповини пронио глас.Жене се замислиле, али жацају се питати га; надају се сам ће казати, па, док зине, мисле:но сад ће!

Док Раде стиже, још оне исте вечери, на гувну пушећи лулу и гледајући преда се,вели му Илија:

—Откупио сам Никине земље од господара.

—За колико си погодио?

—Петнаест стотина талијера .

—Биће...али и вриједи...

—Вриједи, по нашу сељачку..... Ми не рачунамо наш труд што у земљу уложимо,опази Раде. И, сјетивши се нечега, живо настави:

— Видиш, оче, ја се баш сада у војништву намјерио на једнога приморца, па чуј какоон процјењује вриједност земље: вели, треба рачунати и своје наднице што се у земљууложе, и труд... и друго он набрајаше.. . А не само колико ти плода даде!...А ми рачунамо:даће ми, ставимо, ораница педесет кварата кукуруза; ето, то је, мислимо, чисто, као данам је из неба пало, а ни бриге нас за наш труд.

— Што велиш, Раде! — зачули се Илија какве наднице, какав труд? Гдје је то? Богс тобом! Нека је земљи благословен и труд, и напор, и зној наш!... Не будали, нема сељакунад њом бољега хранитеља.

Раде ућута.Али под утиском големе своте, осјети се упропаштено кад, у страху,гледа љетне сиве облаке што над усјевима крупом пријете.

Напокон, једнога јесењега дана нашло се у кући Илијиној Радино мушко дијете.Иако није било велике студени, цијелога дана у кући гори ватра, да загрије мајку и чедо.Раде је пошао у шуму, насјекао дрва и санио их; очевидно није се бојао лугара код овакепригоде, иако су строге и несмиљене одредбе због шумских прекршаја, и неколицинањих, поради глоба и отштета, пострадаше.

Са јачањем дјетета у Радину душу увлачила се постепено брига за свакидашњепотребе живота — забринуо се и живље се доима кућних и пољских послова. Кад сеотац не би био задужио, чињаше му се да се не би ни са ким у селу мијењао. Помало бирадио, и штедио, и стицао. Што му се мари за друго! Доста је да крај с крајем може дазавеже. „Али овако, нећеш никада крају; гд је је то? Отац се силно задужио” мишљашегледајући у кољевку до ватре, у којој је, под дебелим вуненим покривачем, мали Илијаспавао...

Осле често приупитивао оца о кућним пословима и чисто хт једе да зна о увјетимасклопљене погодбе. Дознао је да треба на петнаест стотина талијера плаћати каматедвадесет и четири новчића на талијер сваке године. Прије се плаћало плету на талијер;сада је газда снизио камате, јер хоће да се Илија увјери да му жели помоћи.

— Али, осим тога има и дућанскога дуга, и потребе су сваки дан веће, па хоће лисе моћи поштено изићи, да нам господар у очи не удара? — вели оцу и, гледајући уватру, прпа ожегом жераву.

— Чудо је, виђу и ја сада, — замисли се отац. Али није се могло друкчије... Зарпустити земљу у туђе руке? Не знаш ти, сине, у којој сам ватри био оних дана!

Раде посматра оца. Очи му се уставише на смежураној кожи око слијепих очију ина отпуштеним брцима: учини му се да се наједном постарао. Илија Радин погледосјетио на себи, па да сина осоколи, вели:

— Ни бриге те, Раде! Ако има дуга, има и земље, а она је наша хранитељица! .. .Вадићемо паре из блага и из земље ... Садићемо више дувана ..... угојићемо двоје—тројекрмади...

—Нећемо бити ни крмета за кућу, —прекиде Раде.

—И не треба нам... — омрсићемо се овновином! — завеза стари.

Али Раде, видевши га разговорна, прихвати ову лијепу згоду и напомене му засестрин ђердан. Сестра и мајка толико су га пута за то замолиле.

—Да смиримо и њу, па што бог даде ... . — вели оцу.

Цвијету је замјерио Војканов син Радивој.

Састају се понајвише на паши. Кад су лијепа времена, прама сунцу, пазећи благо,сједи једно до другога на камену. Над њима је планина, испрекрштана поточинама,драгама и пећинама; око њих го пашњак, посут големим куцима, са којих чобани благопазе да не омакне у брањевине, а доље, ријека и поље посуто пошумљеним главицама.Највише, докони, разговарају, и, погд јекад, кад му бијес дође, Радивој је погна и — гоња је.Цвијета се није уметнула на оца, а не сличи ни брату Ради: малога је раста и поплашенихочију, па насртљви и летичасти Радивој лако је савлада. Шчепа је и гризе је по врату, иположи гд је му је драго на земљу, милује је и руке јој меће у њедра; и цура пушта, и тексе тргне кад му загледа дивљи пламен у очима и кад осјети његову руку на своме голутијелу. Он тада, ознојен, бијесни... и заборави момачки стид, а она једва дише. У најзадњунапре сву своју снагу да га са себе збаци и, страхом овладана, моли га и преклиње да јепусти — и, пустивши је, одмакне се цура од њега и опет стојећки разговарају.

Отац јој је купио ђердан и платио газда—Јову шупље плете за здраве, а равно ихје двије стотине!

Радивој каза једном Цвијети да ће је цурске недјеље у вароши из кола са собомповести. Већ вријеме је, јер, откада му је мајка умрла, у кући живе као живине: нема ко даих држи у реду, ни да их испере; и своме оцу говорио је — задовољан је.

Цурика је недјеља близу, а Цвијета још није никоме у кући рекла што Радивојнамјерава, а најпослије, премишљајући, одлучи Ради се повјерити: с њиме је слободнија,јер је он најразговорљивији и за њу најбољи у кући. Чека га на путу: зна да ће тога данаондје проћи да дрва санесе. Док га спази, изађе му на пут.

Раде, брате, — вели му, а над поплашеним очима затрепташе трепавице ипоникну, — неће ти жао ако ме у недјељу Радивој из кола својој кући поведе?

— Па и земан је, — одговори Раде. — Да са срећом буде!

— Али ја не смијем рећи оцу, а ни мајци. Оцу, веле ми, било би жао грђе поп—Врани хатор иштети... тобоже превјерићу; а и мајци као да је жао...

—Та и она је од хришћанскога соја, — опази Раде, — па што јој бијаше? — насмијасе Раде. — Сада се по нашу крсти...

—А ја ћу по њихову, — прекиде сестра. — Један је бог! Али ти им, Раде, рецидобру ријеч, твоје ће боље упалити!

Цурске недјеље Радивој у чаршији бијесно игра у колу; унеке истрже се из кола саЦвијетом и одјелито, посебице заигра с њоме. Весео је и, на махове, љутит, не да никомепреда се, већ вија с њоме као за опкладу.

А чаршијом стоји звека затресених сребрних ђердана и бактање тешких закованихпостола; зноје се мрка лица, а у сунцу одбљескују се ишаране ђечерме. И велико колоразвргло се, а Радивој још не престаје. Цвијета већ је сустала, заморила се, па у добарчас и Радивој се смири. Обгрли је. А тога часа приђоше к њему два друга и ставише их у

сриједу и, држећи се чврсто, упутише се низ чаршију. Али однекуд усред чаршије обри сеПетар, Цвијетин стриц, па им пресјече пут.

—Куд ћеш с цуром? — пита, накреман вином.

—Пусти људе да мирно чаршијом иду! — одговори један од Радивојевих другова,а Радивој не рече ни ријечи, већ лактом гурне Петра устрану.

Петар плане:

— Нећеш, момче, што си намислио! — и безразложно стаде га вика да пусти цуру.Часом наста трка и свјетина скупи се око њих.

Радивој не пушта цуре и, онако обгрљен, хоће да мимо свијет прође. Петар мупријечи, а помажу му неке комшије, ради цуре пизмени на Радивоја. Али пријатељиРадивојеви нађоше му се у невољи, опколише га и, скупљени, у гомили, продиру напријед.Петар их уставља, а комшија Павао, пијан, коме се већ давно замичу очи за Цвијетом,љутит што га Радивој претече, хвата је руком, да је истргне из Радивојева загрљаја.

— Ја ћу те собом повести! Што ће ти Радивој? — и не пушта је.

— Одлази, одлази, велим ти! Биће крви! — трже се Радивој, и притеже цуру ксеби.

Цвијета, нашавши се између двају бијесних момака у гомили свијета, чистообезуми, њене очи, трепавице, трепте, а поплашени поглед лута уоколо, као погледухваћене птице у д јечачким рукама. Радивој држи је чврсто једном руком, а другом сеножа маша.

—Ево јој брата! — завика неко из гомиле.

—Раде, брате! — једва изговори цура.

—Што вам је, људи?. .. Што најашисте? .....

—Чујеш, синовче! — снађе се Петар. — Води је без очева знања ... Није поштено! ....А ево комшије Павла! Што она, поред овакога момка, Радивоју воли?

— Ма'ни ти то, стриче, — вели Раде мирно, већ нека она рече коме воли.

И упита сестру:

— Цвијето, коме волиш? Волиш ли Радивоју?

Цурин поплашен поглед паде на Радивоја.

—Хоћеш ли поћи с њиме? — приупита Раде.

—Хоћу! — прихвати сестра и привине се боље Радивоју.

— Добро је! — закликташе Радивојеви друзи, и часом пиштоље натегавшиналоже, и цика пиштоља разлијеже се чаршијом... А гомила, с младенцима, крене низчаршију.

Раде сједи на камену, пази на говеда да не улете у шумску брањевину. Тако јесада, а негда си их могао пустопашице загнати. Присилише власти на ред, јер друкчије —уметоше пусте шумске глобе; његов отац једне године платио преко педесет талијера,како он вели, што глоба, што некакових одштета, тобоже за почињену штету коју они штосуде на своју рачунају, а на који начин то раде, нико у селу не разумије.

Прошла су попасна доба, сунце још оклијева на бакарастоме лишћу Радинеограде, а на махове сњежани хладни саганак сјеверца затресе гранама и санесе однеклеиз планине ударце сјекире...

Раде се нечему сјети, па устаде са камена и пође ка својој јари. Ножем почегладити неизрађену држалицу од сјекире, па није Машу опазио, већ када је нада њдошла. Зачудио се, јер је неко вријеме што је не виђа. Упрћена је пуном торбом, погнута,смије се и вели му:

—Била сам у млину, па сам сврнула к жени ти, познајемо се одавна... а погоди—де,рече зашто сам у кућу ушла?

—Ушла онако ...

—Погоди!

—Што знам ја зе женске послове...

—Чула сам, — вели Маша развлачећи — гд је дијете плаче, па нијесам могла жељиодољети да га не видим ... Прави соко! И сврнух с пута да ти то кажем ...

—Што неће од оваквога оца! — насмија се Раде и дигавши се, стави држалицу настрану.

—Догодине биће друго, хоће бога ми!

—А ја од њега ни биљега! — рече жена забринувши се наочиглед. — А послије онихљетошњих дана у планини... знаш... надала сам се ...

— Није до мене, — прекиде је Раде живо. — Што није било, могло би бити... Али де,макни торбу, одмори се!

Маша послуша и прислони се уз јару, и стаде да приповједа о попу Врани. Вели:

— Не да ми мира; а ја га једнако варам ..... Јуче ме чекао на уреченом мјесту, уогради иза цркве. Чека он тамо... а ја вирим кроз одшкринута кућна врата... Ха, ха! Ма чуј,Раде, — преврне — стид ме рећи...

—Зашто? Реци!

—Путем мислила сам на попа Врану: може бити да би он... —и устави се на поријечи.

—Што?

—...Био боље за ме. Бих, да се мајком назовем, све учинила!

Раде је зачуђен погледа.

— Опрости, Раде, — покаја се Маша — опрости! Бог са мном! Што ми паде на ум!...Гд је је то? Залуду, не волим му...

Разговарају, а сутон се спушта лагано, и не опажају да је најприје захватио доловеи драге и узлази, ка висовима планине, чија кршевита голет већ је посурила. Маша и Радекао да осјетише подзимну ноћ и часом заћуташе. А и говеда, викла јари, враћају се спаше. Раде их прикупља и гони ка улазу. Волови слијежу се да уђу на ниска врата, а један,понајвиши, лијепо се пригну, закрене главом и провуче се, не дотакавши се роговимакућнога прага.

За благом уђоше њих двоје. Раде прикупи сува рака и наложи ватру.

— Чујеш, Машо, — вели Раде — не бих ја за тобом пристао као поп Вране, кад мене би хт јела; и још се ругаш с њиме! ... Како се на те не љути?

—Наљути се, али је са мном повратит: доста да га ја погладим по оној дебелојруци, одмах умекша подобри се ...

—А види ли твој човјек?

—Бриге њега, он купи паре... Прислушкује на суду туђе послове.. . Али, Раде, неспомињи ми га! ....

—А што?

—Не могу да га већ видим жива! ... А прије, како—тако, некако се била на њнавадила... Али откада оно у планини сјаранисмо се нас двоје, не марим га на очи! Незнаш ти како је то тешко ! ... Чини ми се туђ ..... прљав... Ма'ни... и закрене руком као да сеод нечега брани.

Раде је гледа обасјану пламеном, одскачу јој образи руменилом, а узвраћена горњаусница учини му се црвена као крв, дрхти. И, уставивши своје очи на њој, опази у њенимплавим очима нешто тешка, оловаста, мутна и дубока, као кад с газа гледа у замућенуријеку.

—Машо, — трже се — јунак си!

—Што је корист кад немам порода? — одговори она, очито том мишљузаокупљена. — Ах, назвати се мајком твога д јетета, Раде! — И, изнебуха, ухвати га заглаву и прислони је на своја њедра... и љуби га гд је дохвати ... — Раде, опрости! Али немогу без тебе... — дрхти, и клоца зубима, и привија се уза њ...

А ватра се гаси и говеда мртво полегла: чује се како преживљу, а с врата јаревреба мјесечева свјетлост... Раде се унеке трже, вели Маши:

—Касно је!

Жена упрти торбу и изиђе. Раде је испрати до пута.

—Не замјери, опрости, Раде, није до мене! — љубећи га, вели му на одласку.

Оне ноћи кад је Цвијета одбјегла Радивоја и, поплашена, дотрчала својој кући,пљуштила је киша. Мокра, дрхтећи од узбуђења, сједе уз запретано огњиште.Родитељи били већ полегли, а Раде се таман враћаше из појате, гд је је био да положиволовима. Носио је у рукама комад упаљена луча и, познавши сестру, зачуди се штоможе да буде те је по овакоме времену к њима дошла. Уто мајка се диже да види што је,а и отац јави се са свога лежаја. Питају је што јој бјеше, а Цвијета, мјесто да одговори,зајеца и најпослије удари у љути плач. И никако неће да рече узрок зашто је дошла, а кадРаде учеста бесједама, вели грцајући:

— Не питај ме, већ ако си ми брат, не т јерај ме к њима! ...

—А што? — пита Раде.

—Не питај, молим те .. .

—Пусти је, — јави се мајка, казаће сама... А ти дијете, умири се, лези!

— Пусти ме, мајко, овако ...

Сјутрадан у кући је као да се није ништа догодило. Цвијета прихватила се послакао кад је цура била, и да јој није на глави, мјесто цурске капе, коврљака, не би никопосумњао да је Радивојева жена.

Али пред ноћ тога дана дође стриц Петар и, у име Радивојево, поздравља и велиЦвијети пред свима укућанима:

— Поручио ти је Радивој по мени да се повратиш.

И јавивши поруку отиде.

Цвијета не послуша, и тако прођоше два дана. Трећи дан бане у кућу Радивој.Нашао их је гд је ручају пуру; одмакоше се и дадоше му сточић да сједне до Цвијете.Смиљана пружи му кашику и вели:

— Маши се!

И већ ни ријечи не проговорише док не доручаше.

Затим приступише к ватри. Мушки запалише луле, а мајка, кћи и невјеста стоје надњима.

—Што је теби, Цвијето, те ме срамотиш? — прекиде ћутање Радивој.

Цвијета се трже и задрхта, али ни ријечи не одговори. А Раде једва дочека, паодврати за сестру:

— Не срамоти она тебе, већ се ти сам срамотиш... Какав си ти човјек кад жена одтебе бјежи? Ево, — и показа на Божицу — ја да моју гоним тољагама, не би ме одбјегла.. .Би ли, Божице?

— А што ћу ја? ... Ево мене, а ево ње, па нека каже зашто побјеже. Ја чисто не знам.А метнимо да је и било што међу нама, а гд је тога нема међу женом и човјеком?... Па жаоми је .... и, ето, дођох по њу, да се поврати ...

— Пођи, Цвијето!в вели Илија.

Цвијета се приљуби мајци и, обгрливши је, вели:

Не дај ме, рођена... изгубићеш ме!... — и зајеца.

—Чуј, Радивоје, — поче Смиљана тихим гласом, ово је моје умиљато јање: видишкако је поплашено? Добра је она као крух што се једе, радишна као пчелица... До тебе је,сине, или до твојих у кући, што јање побјеже својој мајци...

—Па што не рече што јој криво? — опет ће Радивој.

—Још је она као цура, стиди се, болан. .. Ја карах што неће да својој мајци каже ... ипитам је насами у четири ока, а она једнако одговара: „Не могу да кажем, — стид ме,мајко!”

Радивој диже главу и вели одлучно:

— Цвијето, пусти крају, дођи са мном, среће ми, биће ти лијепо!

—Пођи! — вели отац.

—Пођи, дијете моје, кад сви тако хоће! — наговара је и мајка. — Срамота јеодбјегнути овога човјека.

—Реци јој и ти, Раде! — моли Радивој, а осјећа се у звуку гласа да је дирнут.

— Ја јој не браним. — Па се смисли и вели: — Иди, Цвијето, иди, сестро! ... а ако тибуде криво, знаш гд је си се родила.

Цвијета поплашено гледа уоколо и ни на коме од куће не устави очију. Сви јенаговарају да се поврати: и Раде, и мајка, и отац, па како да свима одоли?

— Идем, — вели у сузама.

Мајка је испрати до на улицу и гледа за њом. Радивој иде први, а њено дијетеузастопце за њим.

...Те ноћи прелџије у Петровој кући нагађају ради чега Цвијета одбјегну одРадивоја.

Стриц јој Петар вели:

— Чисто да сам знао што сад знам, бива што свијет говори, — али свијету нијесваку ни вјеровати, — не бих био однио им поруку Радивојеву.. . не бих, па ето...

—А што то свијет вели? — упита Павле, оно одуго момче дугих коса што хт једеЦвијету цурске недјеље Радивоју отети, учинивши се невјешт.

— Веле, — прихвати Петар — а ни лијепо о томе при људима ни говорити. Али,ето, ја говорим што сам чуо ...

—Што веле? — прекиде га неколицина њих.

—Ето кад сте најашили да кажем, вала казаћу, иако... Да, веле да Радивој Цвијетуу ноћи, таман у часу кад је жена најмилија — бије, бива: у исти час милује и кињи на свакиначин...

— А ј а чуо, — прихвати Павле, — да је Војкан, отац Радивојев, свекар јој, напастујекад је пијан.... Али, ко би знао? Ипак, кажу да се једне ноћи вратио из вароши пијан каосјекира, и, не нашавши у кући Радивоја, крадимице прилегао уз Цвијету... Веле да јеЦвијета оне ноћи осванула у појати и остала цио дан у њој, чекајући да се Радивој изпланине поврати... и није никоме од стида казивала што јој се догоди са свекром.

—Ко ће то вјеровати? — вели један од комшија.

—Што не би вјеровао? — јави се један времешан човјек. — Нађе се свега кодљуди: и добра и зла!

Па било је и досада, ако и ријетко, тога код нас... А Војкан, удовчина, накресан, па...би што му драго! ..... Удовчина, среће ми! Ха, ха!

— А може бити да се отац свети сину, — уозбиљивши се, вели Павле.

—Чуј и ову! — зачуди се Петар.

—Знам ја за њу, — насмија се они времешни човјек. — На твојој сам, Павле!

—Па кад знаш, причај да те слушам! —жури Павао.

—Де ти, први си почео ... .

—Та знамо на којој сте, — вели један од комшија, радознао да чује још једном. —Биће оно са маћухом?

—Ха, ха, са маћухом, а дакако! — једва дочека Павле. — Ма веле да није био кривРадивој.

—То са својом маћухом, другом очевом женом? —приупита онај времешан, дадруштво боље разумије.

—А да, са својом маћухом, — настави Павле. — Али како рекох, веле да није онкрив. Једне ноћи она га намамила, кад Војкан остаде пијан у вароши. Било те ноћивријеме, грмљавина, киша, а ђаво жена вели Радивоју: „Лези уза ме, страх ме одвремена”.

—Их! — закликта једно момче. Била је тучна!...

—Причај што би! —навали њих неколико.

—Што би? .... Што и увјек кад је слама код ватре... А, бога ми, она је била ватра... Ањега знате, чобанче жељно ...

—А што ће отац Војкан?

—Не будали! ... Зар треба да он за то зна?

Прелџије устадоше, ватра гасне. Испод кабанице мајка Петрова, старица, леже узватру, застење и моли сина да боље наложи. — Помете ме, — вели.

С друге стране ватре трже се крмача и загрокта. До њих одмах преживљу говеда,а споља удар вјетра бије прелџије у леђа и дрма расклиманим вратима.

Бацише још нешто суварака на ватру; диже се пламен.

—Павле, знаш што? — отпоче онај времешни човјек, а сигурно је на то мислио, —преотми Цвијету... сада ти је згода...

—Човјече добар, одведе је опет Радивој...

—Ко вели?

—А да, пошла је, наговорили је...

—Неће задуго, вјера ти је; кад се оно научи бјеакати, нико већ не устави... А ви тознате... Твоја је Цвијета, Павле, вјеруј ти овоме брку, — и ухвати се за њ.

—А би ли је, Павле, узео, кад се већ почела по хришћанску крстити? — нашали сеПетар.

— Бих, чисто ти кажем: волим јој! Вратила би се она на старо... као душа... А да,жена...

— Изгубили би једну хришћанку, обрати се у шали Петар једном хришћанину,Војканову комшији.

— И јест преко броја доста! — одговори Војканов комшија не вадећи луле из уста.

Илија одавна премишља да вјенча Раду са Божицом. Већ је вријеме, јер Раде , ето,има и сина и сада му не бране вјенчања. А попу Врани треба угодити, бојати га се је;

додуше, на суду није постигао што је хт јео: суд је опростио Раду од његове тужбе радисуложништва, али он се неће сигурно на томе уставити: осветиће се и наћи ће за то којуму драго излику; нису утаман стари људи говорили: „ чувај се турске глобе и поповскезлобе”.

А док Раде не одведе Божице, како се лијепо слагао са попом Враном: био је ицрковинар, и чак, ради њега, поздрављао је и хришћане, гд јекад са „фаљен Исус”, штоније прије у обичају било. Друкчије поп не би био рђав човјек да се разлогу даде: ко ће циосвијет ставити под једну капу! Гдје је то!

Једне вечери, кад прелџије одоше, вели сину:

—Чуј, Раде, послушај ме!

—хоћу.

—Вјенчај се .... покори се попу... није вајде даље завлачити...

— Не браним ја, — насмија се Раде, па, уозбиљивши се, настави: — Не знаш ти ,оче ,.., како је сада треба да одијелиш од мене Божицу за какових четрдесет дана ивише... па ко ће је замјенити?

—Ено старе, хоће вриједница ....

—Хоћу, за потребу је, — јави се стара. —Послушај, сине!

—Де, Раде, среће ти! — замоли и Божица.

—Па добро је; нећу да вам хатора штетим…

Па се окрене жени:

— Чујеш, Божица, замјенићеш коврљак с цурском капом, хоћеш вала, јер попа—Врани још ти ниси моја жена!.. . Хоћеш ли, а?

— Нећу ли... — насмија се на њ жена му.

Илија пође попу Врани сјутрадан и вели му да је дошао ради синовљега вјенчања.

Поп, намргођен, потражи књигу, па нашавши је скиде наочаре, протаре их и опетнатакне.

—Што, попе, тако млад обневиди?

—А ко ти вели да ја не видим? — љутит ће поп.

—Не љути се... к'о велим тако ....

—Ево, — говори поп Вране и пише у књигу, биљежим дан раставе од сутра дотреће наповједи. — Па диже главу и озбиљно настави: — Божица нека пође својој кући,нека собом понесе и дијете у гријеху зачето, незаконито.

—Понијеће га... — слуша пажљиво стари.

—А задњих дана нека Раде дође к мени, послаћу га бискупу на исповјед; самомепресвијетломе дано је да га може с богом помирити... Што мислиш, а? А ви радите увијекна вашу, по турску ... А што ти је са оном несретницом, Цвијетом? Кажу ми да идекалуђеру да научи њихово „Вјерују”... А што су мене овдје слали? ... Проклетство!

— Зашто, попе, проклетство? — вели Илија. Та откада људи памте, увијек је такобило .... Болан, попе, свака је Вјера од бога... Видиш, моја мајка била хришћанка, а ја самкршћанин... како ко хоће... нема силе.. . Цвијета треба да превјери, друкчије не може дабуде, треба да је од мужевље вјере! ... Тако је од памтивјека ....

—Главу треба дати за своју липу виру.

—Да, главу! — потврди Илија, — кад је потреба или инат по сриједи... — АлиЦвијета, разумије се, одабра сама Радивоја... па ко јој што може?...

— Не разумијеш, — љути се поп Вране као за се и ућута.

...Пред ноћ тога истога дана, Илија испрати невјесту с унучићем к њеној кући уокрајни комшилук, а кад се поврати, вели му Раде наоко весео:

— У здравље попа—Вране, чини ми се да сам се данас тек замомчио!

Настајних дана Раде ради у кући и на пољу за се и за жену; жао му да серодитељи превећ труде, а и осјећа гд јекад потребу да се замори, јер, заморивши серадом преко дана, лакше му пролазе дуге ноћи. Пође погдјекад у окрајни комшилук давиди сина и жену, али са женом не разговара насами. Божица га се клони: одлучила јетврдо прије вјенчања не упасти у гријех... А чисто жао јој је Раде, познаје га, и у очимавиди пламен жеље за њеним животом; тешко јој је, али поп—Вранину налогу треба сепокорити. А једнога поподнева, кад је Раде затече код сеоскога бунара, таман на ономемјесту откуда је оне ноћи поведе у колибицу, с малим те се не подврже његовој вољи:бијаше насрнуо на њу као да му није жена. Али Божица са сузним очима задњега часазамоли га да је пусти:

—Све ћеш покварити—, вели му, — а послије биће нам слађе! — и насмија се на њлаким осмијејком, и погледа га питомим, умиљатим погледом, што учини те мушка вољаклону, и, пустивши је на миру, поврати се кући. Али, путем премишљајући, дође му даовај испоснички посао и ситан је и неприродан, нешто што нема друге сврхе већ даудовољи вољи попа Вране. А поп Вране свештеник је, па тражи туђих жена, а њему себрани његова и ничија већ његова, и он је њезин једини господар...

Једне ноћи у сну сни Машу и чисто отупи од сласти, па, кад се диже, упути серавно ка њеној кући. Тражи је уоколо и неће да уђе у кућу, запрта су врата, па не зна штоби одговорио ако нађе у њој човјека јој Марка, те га запита рашта је дошао. Застајкујући,хода неко вријеме путем поред кућа и враћа се. Па стаде, у двоумици би ли ушао. Алиоднекуд надође жупников слуга и вели му:

— Што ти, Раде, ту чекаш? — и насмија се на њ.

Раде се трже, и, стидећи се, поврати се кући.

А слуга одмах јави попу Врани, да је, таман код кућних врата Маркових, видиоРаду и упитао га што ондје ради; он не одговори, већ, застидивши се, подви реп и оде.

—Биће, врза се око Маше! — опази поп Вране.

—Не треба да се он врза око ње... Она за њим пристаје гд је хоћеш, — увјераваслуга.

— Не будали, свијет више говори него је... и мене потварају с њоме, а праведна је.. .

—Чудо божје, што она вас неће ...

—Јеси ли јој говорио?

—И прекјуче, кад је Марко пошао у варош, велим ја њој, таман како сте ме ви учили.— Господар воли те — рекох — као душу, чисто црче за тобом. И канио се једне женеради тебе..

—А она?

—Смије се.

—Биће штогођ рекла...

—Јест, али нећу да вам кажем, биће вам жао ....

—Реци!

—Ја јој напоменух Раду... а она се издаде и вели: „Волим му као очима у глави... паможе што хоће”... — А моме господару? — „Не волим му”, вели, „није он за ме”. — Што? —„Куљав је”, — одговори. — Па што га вараш? — „Докона”, вели и пуче од смијеха.

Поп Вране, откада чобани пронијеше глас да су Раду видјели са Машом у јариноћу, страсније чезне за њом. Сили се да је из себе истисне; чак другу жену тражи да јењоме замијени, али све залуду: она му се увријежила у мождане, закачила га и никако дајој се отме ... Већ и клапци из комшилука знаду да за Машом лудује, вребају на њ скривенииза дрвета, а сумњајући да би она могла к њему ноћу ићи, пењу се на високи бријест, штоје прама жупниковој кући, и као мачке преже ... А Маша, ђаво, једнако га дражи. По слугипоручује му да је чека у огради иза цркве: доћи ће на урочено мјесто око двије—три уреноћи. Поп Вране згури се до зида, чучи... ишчекује... а комшијски кланци особитимдоговорним звиждуком разговарају. Поп Вране, у страственом заносу, не мари зазвиждуке, већ чека... А кад год чује чији бат путем, или нешто што бакти, дршће одузбуђења... А мјесец излази и три уре већ минуше...

Сјутрадан поп Вране, љутит, неће да одговори Маши кад му у путу назове „фаљенИсус”, а нарочито тога дана срета је више пута. Али други дан, пред подне, смијући се,бане Маша у кућу к њему и вели му:

— Што сте се на мене љутили? — па га погледа умиљатим, плавим очима.

Поп Вране навлаш мргоди се, али, кад га она ухвати за дебелу руку и поглади је,једнако га гледајући у очи, под утиском њена погледа долази мекши и, очито дирнутнаједном испод наочара набухле мутне очи оживу и његова рука диже се и клоне на њенораме. А слуга, подучен, излази из куће. Али Маша пође за њим и, на поласку, гласнопоздравља попа и умиљато се смије...

Tpehe недјеље наповједи, иза велике мисе, Раде се наврати попу Врани поцедуљу да пође у град пресвијетломе бискупу на исповјед. Поп—Врани жури се,огладнио је; и слуга Иво већ на сто носи.

— Дошао си, — вели му и ублиједи од узбуђења. —Живине! Могао си чекати, па покршћански урадити...

—Нисам имао када, прекида Раде и насмија се— а вала, попе, нијесам живина!... —бесвјесно испрсивши се надхвати га цијелом главом и, не тренувши капцима, оштро у очипогледа га. Поп Вране збунио се и тражи перо по столу, чисто пренеражен, јер није вичантаковим одговорима; сједе и написа цедуљу; пишући снађе се и, пружајући му цедуљу,љутит, хт једе да Раду оштро у очи погледа, али Раде, још увријеђен првом бесједом, немарећи за њ и одлазећи вели мирно:

— Имаш право, попе, и јесмо живине... Али да је на моју, вјера ти и бог, не би тиовако јашио на нама!

Јутром рано Раде се опрема у град; мајка му ставља у торбу пшеничну погачу инеколико комада планинскога сира, да присмочи у путу, прегршт ораха и комадблагословене свијеће, да га од зла брани и на прави пут приведе.

Пунећи торбу, стара га свјетује, а отац Илија само пуши и слуша ...

— Пусти крају, мајко... не брини се... Знам ја шта је град... био сам два мјесецасолдат.. .

—Не мари, сине, мајчин савјет није нигда на одмет... —говори Смиљана својимсувим, тихим гласом. Раде, упртивши торбу, пољуби се с њима и вели им:

— Навратићу се к жени да видим сина прије него пођем... И чујеш, најо, пази и ти нањ, док се повратим! — и оде.

Родитељи остадоше замишљени, као да о нечему премшпљају. Стара наједномизнебуха упита Илију:

—Што мислиш, кад ће се повратити?

—Тек је пошао, — одврати мирно Илија.

А жао му кућних и пољских послова: ето, осјечене су му обе руке док се од кућеотрже снага: Раде и невјеста. Али која вајда, кад друкчије не може бити?

У граду Раде се лако снашао. Упитао за бискупову палачу, а кад му показаше, сјетисе да он понешто бискупа и познаје, ако је то онај исти што је отраг пет—шест година,док је он још клапцем био, обилазио цркве ради кризме.

Сјећа се, као да је данас било, како се село, а понајвише онај чопорак око цркве,узврпољио да бискупа лијепо причека. Изишао је преда њ начелник, газда Јово, иако јетада са попом Враном био као лук и очи, како је он слушао од људи на прелу. А сјећа седобро: био неко пронио селом глас да бискуп носи селу један замашит дар од великекористи. Истога дана, сеоски капетан, с новим пешкиром око главе и дугим чибуком уруци, обилазећи куће потврђиваше ту вијест, али ни он није знао, или не хт једе да каже, учему је баш тај дар. А била је она година рђава, двовјерна; раније мислило се бићеплодна, те послије издаде.

Између два круха, кад једнога нестајаше, а друтоме не бијаше се надати, људи сезабринуше; било је мушких што, да одоле глади, стављаху испод паса плочу, а женскињеиспод прегаче, и, чврсто утегнути, путем ходаху. И жељаху неки просена сјерчана крухакао мане божје...

Све се село скупило да бискупа причека и на догледу градских кола стаде праскапрангија и пушака. Харамбаша предводи рондаре окићене заставама, а капетан кућнестарјешине. Бискуп се указа и благосиља. Са цесте пјешачи до цркве и врцем у њу улази,за њим нагрне и мушко и женско.

Сједе на „полтрону”, што је поп Вране посудио у вароши нарочито за њ (донесошеје два сељака па, зећи на њу путем са поштовањем и страхом да се не поквари, исмјестише на одређено мјесто).

Бискуп са поп—Враном очата неколико пригодних молитава, и затим наступипроповјед. Раде се сјећа како чељад у цркви уприје поглед у бискупову прилику навеликоме отару; у одбљеску воштаница, у ишараном, злаћаном светачном одијелу, самитром на глави, — бискупова прилика чисто задиви Раду, и прије но ће бискуппроговорити, хвата га језа, као да од нечега страхује ... Али, док проговори, Раду прође и

дивљење и језа; глас не одговара угојеној прилици: танак је и неразговјетан и на махове гаиздаје; у попа Врана љепши је и снажнији него у старјешине му.

Бискуп проповједа и свјетује, и најпослије вели:

— Зафалан сам вам од срца, пољубљени кршћани, јер знам да су и ваше молитвепомогле код свемогућега бога те издравих од тешке болести; па особито ми је мило штосам ухватио згоду те могу да вам узвратим „мило за драго”... Носим вам, д јецо мојапољублена, један големи бесцјени дар — дар који ће обвеселити и богата и сиромаха, истаро и младо... — И престаде часом, да одуши. Раде и чељад у цркви претворили се ууво. .. Бискуп настави: — Био сам у Риму и свети отац папа удостојио се по мени послативам свој очински благослов.

— Клекните! — повика поп Вране.

Чељад махом послуша и скрушено прими папински, очински благослов ...

Кад народ изиђе из цркве, сјећа се Раде, стриц Петар, подругуша, вели капетанупред црквом:

—Ето, капетане, то ти је тај големи муштулук!...

—Не будали, Петре, — одговори капетан, — нису људи врчи... Даће пресвијетли наодласку, видићеш.

— Прими и мој дијел! — руга се стриц Петар.

Али Раде не видје бискупа. Уведоше га у тријемголеме бискупове палаче...

Диви се пространости и висини, а од сијасет врата чисто се смео, не зна куд дакрене... Чека... И премишља о којечему, дође му мисао те му се учини да су бискуповидворови тако велики да би у њих све село стати могло: и чељад, и благо, и пића... и јошби остало докона мјеста. .

— Што му служи толика кућетина? А све удешено, ишарано .... нагрђено, лијепо,брате! — диви се, чуди, и — чека.

Отварају се и затварају понека врата: попови и лацмани излазе и улазе и мимо њпролазе, као да им се некамо жури ... А с улице чује се људски жагор, као жагор ждраловаза мутна времена ... Изнебуха приђе к њему неки свештеник, окошћаст, мутних, набухлихочију, са наочарима као и поп—Вране. Ништа не говори, као да је нијем, већ му истрже изруку цедуњу, прође очима преко ње, па, сажевши се, на кољену написа нешто на њој сдруге стране, поврати му је и хт једе да пође.

—Што ћу с њоме? — упита Раде.

—Знаш за црикву „швете Марије” — одговори. свештеник у хитњи, и тога часанекамо одмагли.

„Швета Марија” остаде у ушима Ради, и путем оно „швета” зуји му у ушима.

Лутајући по граду, напокон нађе цркву у једној тијесној, загушеној улици, и — уђе.Разгледа се по цркви и застајкује. На великоме олтару служи неки свештеник: по банцимаклече старице и жене, звонце куца и погдјекад зачеста; запаљене свијеће просипљублиједу свјетлост по цркви, но не могу да освоје таму по угловима, а на високимпрозорима тек се назире јутарња свјетлост дана, као да оклијева да уђе... Раде држицедуљу у руци и показа је једноме свештенику што хт једе да из цркве изиђе. Свештеникје узе, прочита и поведе Раду ка исповједници. Треном исповједи га и огари цедуљу.

„Биће да је на њој посвједочио” помисли Раде кад му је повратио.

Изишавши из цркве, ходајући по граду, чудио се што га поп Врана чини да дангубии баца га у неразложити трошак и бригу, кад овај поп, што га исповједи, плаховитији је одњега: чињаше му се да се љути што га буни, и једва чекаше да из цркве изиђе.„Беспослице!” помисли и сврне у крчму да се заложи. Послије, напивши се здрава,приморскога вина, скита се по граду, јер је прерано поћи на жељезничку стацију. Наумиоје тако да прекрати један дио пута прије но што ће кући, а и заморен је толикимходањем и несаном.

Закрета из улице у улицу, сјећајући се мјеста гд је је застајкавао и ходао док је двамјесеца војником био. Ходајући нађе се наједном у једној тијесној, прљавој улици; сјетисе да ту наставају „грјешнице”, како их варошани зову. Хт једе да се поврати, алирадомилост да их по дану види превлада, и крене даље.

Био је кроз оно два мјесеца, у друштву, три пута овдје, у овој улици. Измеђудруштва било их је те се преварише, све сеоски момци, тежачке руке, чак ожењени:потрошише у ништа круну, и љуте се и веле: „Пусти, болан, лацманска посла!” И један одњих пљуну преда се. А Раде бијаше те вечери чисто весео што је могао да издржи, ишалио се са друштвом као нигда дотада. Те вечери било је чудо свијета у улици;понајвише некаква прљава, аљкава чељад чекаше пред вратима, погађајући се сженскињама; цјенкају се као на сајму... Одјевенији улазе махом, а редари понекога од њих,боље одјевена — често је то видио на своје очи — поздрављају по војнички, спочитањем, као он своје старјешине, и између гомиле чине им пута све до у кућу.

Таман као подводнице што раде с нашим женама у вароши, опази тада Раде, и садруштвом слатко се смијао. И заудара овдје као међу празовима! — надода неко издруштва, и, заправши, пожурише из улице.

Сада је улица, с малим, празна, и већ се у њу сутон увлачи. Раде бесвјесно погледанада се да види гд је је сунце, али ко да га одавде угледа, између ових високих кућа? Утоиза њега неко запјева; окрене се и запази једно женскиње разбарушених коса, надлакћенона прозору.

—Момче, би ли се оженио? — упита га храпавим гласом.

—Танак јој глас као у свраке! — помисли Раде, не осврћући се већ на њу.

Пожури да из прљавих, тамних улица изиђе, као да се сунца зажелио.

— Како је то друкчије код куће, — идући ка стацији размишља путем. У паметисине му и кућа и дијете и Божица ... Уморан, бесанан, ње се зажелио и слаткога сна. Аиспаван, чио, своје планине и страствене Маше.

— Лијепо ти је заморену опочинути, огладњелу најести се, озеблу огрејати се... ажељну љубити... премишљаше, осјећајући сласт у животу, задовољан и весео Раде,гледајући кроз прозор на замичуће, у хитњи, винограде, поља и дрвета... А жељезница стутњавом јури ка његовоме крају...

Илија поће попу Врани и плати за вјенчање Радино талијер и три форинта глобе;равна три форинта, остаде му у глави: један петокрунаш и сувише круну. Илија сепримири након тога. Али мало времена иза Радина вјенчања законитим путем, једногаљетњега поподнева одбјеже Цвијета по други пут од Радивоја, понесе собом свој цурскиковчег, покупивши у њ све своје што је Радивоју у прћију донијела.

Илија хт једе да кћер врне Радивоју, али се она приљуби уз Раду и не миче сестопе од њега; с њиме и у поље иде. Раде је пита рашта опет одбјегну свога човјека.

— Не питај, брацо, — одговара Цвијета. — Откад сам с њиме и у кући му, и насунце сам замрзила...

Радивој долазио неколико пута по њу, моли и пријети, и, опао у лицу, пристаје узању, али Цвијета ћути као да је нијема, и неће да га погледа.

Радивоју дотужи па пође у свијет, на радњу. Он из села, а Павле у кућу сапријатељима по Цвијету. Али неће је одмах водити својој кући: викла је бјежати, па бимогла и њега одбјегнути: тежа је и живља Илијина кућа, а он потанко живи. Чекаћецрквене наповједи и лијепо се по закону вјенчати.

— Ето, хвала богу, све се лијепо свршило, — мисли Илија, — а година нагрђенопонијела, не треба већ овако; пригни шију, па мирно зиму чекај!

И срце му увијек заигра кад јутром погледа своја дозријела жита, што се у сунцупрелијевају у модричасто зеленим бојама, од пшеничне јарке до тамније ражене; и пољепрострло се као море, по њему разбацане окићене главице, а по дну њега цвијетнеливаде, над којима страже поређани јабланови; поред њих ријека лети не хуче, већжамори, као да с неким шапори. И мирише поље, превлачено модричастом јутарњомизмаглицом, дозријелим плодом што се земљи са гиба, а над њим ћути још сјеномобастријета литичаста планина.

...Једнога од тих дана завади се Војкан Вујић са Илијиним братом, Петром, радиштете у пољу, и Војкан тужи Петра опћини у вароши, а опћина га осуди на накнаду штетеи на двије круне у име глобе.

То силно Петра расрди, и он запријети Војкану да ће се осветити. Одмахсјутрадан пође у град одвјетнику да заправда Војкана за двије кварте кукуруза, које му јеод зимус Војкан остао дужан за изор на његова вола — и остави пуномоћ одвјетнику.

Усред пољских радња дођоше позови, и оба, Војкан и Петар, упутише се заједно уварош. Путем разговарају о доброј години; већ жање се и Петар Војкану нуди, кад својеоврше, за вршидбу свога коња.

Путем сунце жеже. По пољу жетеоци и жетелице жањући попјевају, и даље, негдјена пољскоме путу, шкрипају сеоска кола.

—Данас бих био и ја жео, — вели Војкан, —— вријеме је... — И, изнебуха, као да мује тога часа на памет дошло, вели: — Да се нагодимо, Петре! Што ћемо на суду? Дао самти двије кварте, а давао сам ти и оне друге двије, али не хт једе их ти примити, велиш:није се осушио кукуруз како ваља... Добро, брате, даћу ти двије кварте сада најбољега,кад је најскупљи... Дођи по њ, кад хоћеш!...

— Нећу ја тамо, — одговори Петар. — Ко вели да си давао двије кварте? Пусти,болан, — мило за драго! Друкчије што хоћеш, али овај пут ваља да иде по закону; и ти ситражио штету по закону, је ли поштено?

—Али биће трошкова!

—Пашће на онога који изгуби... А да бих и хт јео да пустим, не могу, дао сам у рукеадвоката.

—Што? Та неће, среће ти, адвокат ради тога доћи?

—Не знам... видјећеш, — и насмија се, па пожури да први у суд уђе.

На расправу дошао одвјетник из града. Пође у читаоницу да попије каву ипоздрави кога знанца. Али, не нашавши никога, погледа на сат и пође у суд. Поздрави се

са суцем и сједе.

— Мали посао, — вели, — свршићемо брзо.

Послужник призовну странке. Војкан, угледавши одвјетника, збуни се, помисли: —„Залуду је свака одбрана; кад је одвјетник ту, не вриједе најбољи разлози. Зар ће радимене судац њему иштетити хатора? А, да, врана врани не копа очију!” Ипак вели суцу:

— Дао сам му двије кварте, а послије давао сам му остало, али не хт једе доћи поњих: имам свједока који ће посвједочити.

—Је ли тако? — упита судац Петра.

—Јест по његову рачуну, али није по мојему ...

—Дао је двије, а куд ће оно остало? —— насмија се Петар.

—Дао бих ти био и оне двије...

—Видите: сам вели, дао бих ти био... Да си дао, не бих те тужио!. ...

Одвјетник, као шалећи се, говори са суцем, а унеке преврну, па му каза неколикобесједа на италијанском језику.

Војкан протрне. Мора да судац рђаво нешто пише, жури му се, перо му лети похартији...

Судац изрече осуду: Војкан се осуђује да има да исплати Петру дванаест круна закукуруз и на исплату парничких трошкова — равних четрдесет и осам круна. Одвјетничкепристојбе судац је преполовио, узевши у обзир да није дошао само за овај посао.

Излазећи из суда, вели Петар Војкану:

— Јесам ли те намјестио, а? То ти је за ону штету у пољу!

—Не мари, болан... Гонићемо се још, — одговори Војкан.

Петар причека одвјетника док из суда изиђе, па, дочекавши га, вели му:

—Чините молбу за рубачину...

—Чекај, човјече, — одговори одвјетник платиће...

—Знам ја њега, с првом чашом вина заборавиће... Чините ви, нећете се преварити!

Војкан се врати из вароши кући по навади пијан. Те вечери грди д јецу и псујеПетра, а сјутрадан кад се растријезнио није пошао да жање, већ ћутке пође у варош.Моли новаца од газда—Јова, али газда вели:

— Давао сам ти док сам имао на што...

И на лијепи начин отправи га из дућана.

А Петар, док мину рок, пожури у град к одвјетнику.

—Чините молбу за рубачину, вели му, али не заборавите — препоручи — да умолби наведете да рубач порубано одмах собом поведе, јер друкчије с њиме нигдакрају...

Одвјетник изврши своју према Петровој жељи, па усред пољских послова дође усело рубач, с наваљеном на глави царском капом до ушију, и узе собом једнога рондара.Људи по гувнима врху, па и Војкана нађе гд је врше. Рубач му каза рашта је дошао иколика је свота.

—Не мари, — прогунђа Војкан, — пиши како знаш ...

—Порубано повешћу собом ...

—Таман! ... И право је .... По закону!

—'Ајде да видим што имаш!

Војкан га поведе у кућу. Рубач се разгледа, завири гд јегд је.

—Овдје нема ништа, — вели. Куд ти је благо?

—Крупно?

—А да!

—Крупно није моје, а ти ради што хоћеш...

—Да видим.

Војкан изиђе из куће и поведе рубача иза гувна у ограду. Под големим храстом, гд јестока пландује, показа на вола и краву.

— Порубаћу ти краву, — вели рубач и повешћу је собом.

— Гони ти .... али, вељу ти, није моја. Крава је Илије Смиљанића, дао ми је на по.

—А чији је во?

—Петров, дао ми га на изор... и ради њега, вук га заклао, одсјече ми главу, а заништа!

Рубач нареди рондару да поведе краву.

—Илијина је, вељу ти.

—Не мари...

Уто бане Илија и Петар; неки клапац каза им да је рубач у Војкана.

—Моја је крава, — вели Илија, — зна све село... Имаш ли карту од суда?...

Па, разгледавши краву, вели:

—Нема на њој никакве биљеге...

—Нема, али има свједока...

—Не ваља ти, — одсјече рубач уозбиљивши се— ја је гоним по закону, а ти метужи гд је хоћеш! Можеш, ако је твоја... Тражи путем закона.. .

— Има он својих оваца, — опази Илија, — право је да њих одагнаш...

—Овце су на паши, — јави се Петар. — Гони ти краву!

—Не могу ја чекати док овце с паше дођу, — закључи рубач и погна краву.

Илија, преријечивши се ради краве с братом Петром, поврати се кући. У сутон, нагувну, посавјетова се са најбољим својим комшијом. Комшија вели:

— Продаће ти је, ако адвоката не нађеш.

Илији жао краве, његова је, дао је лани стеону Војкану, на по, добра је; ако је изгуби,изгубиће с њоме и њен пород за напредак. „Није друге, треба наћи адвоката даодбраниш своје!” помисли и пође у град да га потражи, кад га у вароши нема.

Након мало времена би уречена расправа и позвани Илијини свједоци. Уочи тогадана, пред ноћ, из града стигоше у варош оба одвјетника. Пођоше у штионицу, гд јенађоше обично друштво које се ту сваке вечери састајало. У дворани силно је вруће,лампе горе, а прозори затворени као усред зиме.

Невикао тешко да поднесе такову врућину, кад се напољу може да ужива блага,ведра, загорска љетња ноћ. — Скухаћемо се! вели Петров одвјетник Пилић старомезнанцу газда—Јову, који читаше новине, и поздрави се с њиме.

— Има неко вријеме те вас чешће видимо ... Мило ми је! — отпоздрави газда ... —Али јесте ли читали? — упита га под утиском новинарскога чланка што га је тога часачитао. — Али, дакако да сте га ви читали, ви који пратите политику, један од бољихнаших домољуба и првака најмоћније странке. — Дакле, читали сте? За бога милога,јесте видјели што Мађари раде од наше браће, јадних Словака?... И то вам је витешкинарод!

— Читао сам: хоће да их силом помађаре... То они раде и са Србима и с другимнародностима, а, кад би могли, и с нама би...

—Па је ли то право? Срамота! — љути се газда.

—Срамота, разумије се... Потписали смо неки дан протест у име цијелога народа,— прича одвјетник.

—Послаћемо га свим опћинама. Доћи ће и на вас.

— Какова срамота? — умијеша се у разговор Илијв одвјетник. — Они иду за својимциљем, а тај је очит: хоће да помађаре све што није мађарско, па да тако створе једнувелику мађарску државу.

— Па зар је то поштено? Дакле, на рачун других да постанеш великим! — чуди сегазда.

— То је друга ствар... Наравно да они не бирају средства. А ко их у животу бира,кад му је до тога да постигне оно за чим тежи?

— Опрости, драги колего, али ипак, за постићи поштени циљ требају поштенасредства... Морал треба да царује нада свим и свугд је...

— Морал? — прекида га Илијин одвјетник. — Једна лијепа ријеч!

—Морал, дакако, мој драги докторе, — потврди сазда Јово и посегне за новинама.

— Чујте, молим вас .... — и стаде да чита како иза толиких прогона има још жртава.— Најпослије, од мађарских судова била су осуђена два учитеља на неколико мјесецизатвора ради свога домољубља — очито ради свога домољубља, — нагласи узрујангазда па не могу да схватим како се то може бранити?... Помислите: два сиромашна

учитеља! Помислите, докторе, на њихову јадну породицу, д јецу... коса се диже... а ви каода их извињавате?

—Ја? — чуди се доктор. — Опростите, ја их само разумијем — и, накренувши главуи преклијештивши језик између зуба, насмија се на друштво, погледавши кришом нагазда—Јову. И настави: — Па оно што Мађари раде са Словацима, раде и други, кад имсамо треба... Ено вам Хрватске! Што тамо не раде такозвани мађарони!

— И то је велико зло! — прекиде га газда. — А ко вели да није? И у свој Хрватскојнико се не нађе од Хрвата и Срба да усред бијелога дана убије онога тирјанина иослободи свој народ... Кукавице смо!

—Пустимо политику, — прекиде Петров одвјетник, учинимо партију преферанса!

Било би и вријеме, — опази један од играча с другога стола, — али пријатељ Јовоима зашто да се узрујава ... и ја сам пратио цијелу ствар.

— Пусти, бога ти! — прекиде га друг у игри. — Пази на карте, ето и сада сипогријешио. Пусти беспослице!...

... Сјутрадан у девет сати расправља се у Илијиној парби пред судом. ОдвјетникПетров пристаде, пошто су испитани Илијини свједоци, да је крава Илијина, те је судњему и досуди, а трошкове свали на Петра. Трошкови големи, јер одвјетници, да се већједном парбеници опамете, — тако рекоше на суду, — затражише потпуну накнаду задангубу, дневнице и за преваљени пут око четрдесет километара, свега скупа сто ишездесет круна.

—Равних четрдесет талијера! — рачунаше Војкан и, кад изађоше из суда,премишљајући о големим трошковима, вели Петру:

—Опалило и тебе, баш јуначки; умирио нас закон!

—Платићеш ти све ово! — смије се Петар смијехом што шамар носи, али издржа.Платићеш, Вељу ти!...

— Порубај ме за прво и за ово! — јари га Војкан. — А могао си главне... већ враг недам.. Боље дати адвокатима... Оперушаше нас до бога!... Порубај ме!

— Не бој се, наћи ћу ја што да одведем! А нећу ти оставити луга на огњишту. .. Ачије су овце, а?

— Ха, овце! Фук је мени за њих! ... Овце продао, брате; доћи ће још данас човјек поњих; као велим: боље имати паре у руци него чекати рубача, па опет, знаш, мотао би вукдоћи... Ха, ха! Могао би узети ми твога вола, што си ми га дао на изор, узми га!

—А кућу, земље, ливаде? — љути се Петар.

—И то је мени фук! — одговара Војкан. — Знаш чије је то? Газда—Јове, болан, каои што је и твоје његово... Једнаки смо, брате! ...

Илија, задовољан, преко обичаја сврне у крчму и наручи по литра вина, понудипуном чашом брата Петра, који онога часа уђе, али Петар вели:

—Не могу! — и не хт једе узети.

—Ја бих из твоје руке пио, па да је отров, — вели Илија, — брат си ми!

Петар улије за се литру и сједе даље од брата.

— Што се срдиш? — опет ће Илија. Знао си да је моја крава, ниси марио гонити је...Могли смо као браћа...

—Нека, болан, знам ја што си ти и твоја питома бесједа! Какова браћа? Гори си типо мене од икаква душманина ...

— Оставимо то! Ето, нека буде како ти хоћеш ..... Има кривице и код мене, да, алипусти трошкови адвокатима...

—Нека, болан, пусти.. .. платиће луди влахо... А да, што би они без нас? Пусти крају,биће њима још посла...

—Ради како знаш, али мога не пуштам! — истрча се Илија. — Не пуштам ни паре!

—Ха, разумијем, зато малоприје удари у питоме бесједе... 'Вала ти, брате! Требати пара, а? Хоћеш ли? — и диже се иза стола.

— Тражиш моје, — вели Илија и, плативши рачун, изиђе из крчме.

Петар за инат неће да плати досуђене Илији трошкове, а Илија не попушта.Залуду Раде тражи згоду да их измири, чак предлаже да трошкове преполове, само даје мир, али отац неће, већ по закону, а Петар одговара:

— Кад ћеш по закону, гонићемо се! Знам да ми неће бити добра, али ниси ни ти назакон сио... Па нека једу адвокати, родила је година!

Јесен прође у парбљењу међу браћом и Војканом. Ради срце пуца кад год отацпође у варош. Тога дана ради и за њ, али која корист, зна он куда ово води. Друкчије би онрадио да се њега пита, али зар смије он да оцу у чему приговори? Док је жив, господар једа ради што хоће.

Под зиму дође рубач у село и от јера Петрова вола за Илијине парбене трошкове.Петар не хт једе да га откупи, док није во имао да пође на дражбу. Тада тек, насуду,подмири брата Илију и примирише се. Али људи што му добро знају за ћуд веле:неће задуго бити миран.

...И пољски су се послови посвршавали, летина опремила и у кућу санијела, духанпредао на вагу, и с тим новцима подмирују сељаци трговце у вароши и плаћају порез,задовољни што ова зима обећаје да ће бити ситија од осталих.

На три дана пред Бадњи дан Илија опрема се у приморје, по божићње вино. Тогајутра Ради беше жао оца. Студено је, а већ има неколико дана што се вријеме мути инепостојано је, сигурно промијениће нагоре, јер је земан томе.

— Не иди, оче! — вели му Раде пред кућом, самарећи коња. — Поћи ћу ја сдруштвом, млађи сам...

—Не будали, што ти на ум пада? ... Гд је је то? Ти ћеш ићи кад мене већ не буде; ада, док не будем могао ићи, већ као да ме и нема!

— Могли би купити вина овдје у вароши... и трошак је мањи, — опази Раде.

— Таман си погодио!.. Газдинско, грађено вино за Божић, е, јеси ми га ти! ... Небудали! Хоће се да је божићње вино оно негдашње, нашко, што самар њиме по годинемирише, а чисто и бистро као д јетиња суза... А такова нема, већ у питомоме приморју...

Илија оде. Понио је собом пуну торбу којекаквих стварчица: скленицу масла,прегршт уштипака, угојену пилицу, неколико пачица духана и шест јаја, чиме ће даривати

кума Марина, д јецу му и жену. Марин ће одвратити вијенцем смокава, ракијом и којомјабуком и наранчом.

Док се дохватио планине чини му се да је већ у приморју, да разговара саМарином. Дуго је што се с њиме познаје и што од њега божићње вино купује, још одземана кад му се отац одметнуо у хајдуке. Отада дере сваке године планину, гази истимпутем и безмало срета у путу једно друштво; и кад с врха крајних брда угледа море,осјећа се некако пространијим и увјек низбрдицом заојка бар у по гласа. Кум Мариниспржиће на тави морских рибица, што би рекао стотину појео би их у залогају, а кадтамо, пребирући једну по једну, сит се наједеш... и остане их за сутра, а како се за њимаслатко пије! ... Ујутро пако, прије ракије, чисте како је лоза дала, узме се неколико смокава,слатких као мед...

Илија пред сутон стоке у село закриљен литичастом, голом планином која надогледу живога, разговорљивога мора од памтивјека непомично стоји и ћути... Исподпланине, као гнијезда птичурина, поређале се кућице приљубљене уз стијене; испод њиху стрмом кршу оазе винограда, по којима се истичу загаситозелена маслинова дрвета,ниска смоква и погдјекоји мрки чемпрес... А доле морска пучина трепери у зимњем сунцу ипостепено, с умирањем дана, злати је... затим посури, а кад ноћ пане, шум мора освојићутљиву околину.

...Али Илија не нађе Марина у животу, већ друштво прими у кућу удовица муАнтица, у црно завита. Лијепо их причека и, посједавши друштво за сто, донесе им пунврч вина. Али тек што људи испише прву чашу за покој Маринове душе, удовица зажалии стаде да нариче за покојником:

— Марине, душо, 'ди си сада ти?.. Ево твојих влахов, ево ти кума Илије, донио јеуштипков, масла и шест јајов... Чујеш ли, Марине, душо? ...

Илији бијаше жао Марина, који га је толико година пријатељски дочекивао у својојкући, и чињаше му се онога дана да га види пред собом, обријаних бркова, окошчаста, утијесним гаћама, дугих, нажуљаних руку.

...На сам Бадњи дан ујутро зарза Илијин коњ испред кућних врата. Раде изиђе и,док запази свога дората, неосамарена, гола, који по други пут зарза кад угледа Раду,замагли му се испред очију и чисто тога часа крв му наврије у главу и, предосјећајућинесрећу, затвори за собом врата да коња макне с мајчиних и жениних очију.

Али Смиљана чу рзање и пође за Радом. Мајка и син се згледаше.

— Несрећа, Раде! ... Ноћас о њему снивах, не хт једох говорити.. .

— Даће бог те и није! ... Превалио негдје коњ, па дотрчао кући, додијао му труд,глад... што ли?

— Жури, синко, пред оца, не часи ни часа... Да бог те био срећан сусрет! ... Али... иСмиљана зајеца...

Ради жена дода кабаницу и са стопе пође.

Гази снијег до гљежања, а поврх кућа упопријечи да што брже на планински путизбије. Кад дође на коњски пут што попријеко дере планином и води ка шљемену, пожуријош боље. Али нигдје никога уоколо: свугд је снијег и гола дрвета што се на леду грче, каода љуту студен осјећају. Угледа у снијегу коњске трагове. „То је доратова стопа” ,помисли, „рекао бих да му се није журило, судећи по бацању стопа у снијегу”.

Идући даље, опазивши људске стопе, устави се на савијутку, прама чопорку кућашто с лијева леже у снијегу. Не продире из њих дим, не навија се над крововима, нејак је

да кроз снијег продре, као да је у тим кућицама утрнула се ватра и већ нема у њимаживота.

Часом премишљаше, па скрене и, трагом једноступа у снијегу, пође ка кућама.Дошавши до њих, ослушкује и, чувши у једној пред њим на ошкринута врата разговор ипуцкетање наложених дрва, уђе и назове добро јутро!

Чељад у кући прихвати поздрав; неко од људи поодмакне се да дошљак к ватриприђе, а једно женско дода му столицу.

—Раде Илијин! — рече један од људи најближи ватри.

Главом ја, одговори Раде, — упознавши у диму по бесједи свога племештака, што соцем бјеше по вино пошао, и упита га: — Што бје од Илије?

— Што и од осталих, одговори племештак. — Кијамет! .

—Казуј, болан!

—Казивао сам овим добрим људима што знадох... Али, ево никако — преврнуразговор — да ми се угрију ова два прста на руци! — и примаче их ближе к пламену.

— Однио му лед два прста, — вели кућни старјешина, — а бојим се изгубиће их,замрзла у њима крв као срж у одсјечену дрвету!

— А зар Илија није дошао кући? — упита Радин племештак једнако гријући својадва залеђена прста.

—Није... па пођох му на сусрет.

—Са срећом! — зажели старјешина.

—А бијасте ли заједно? — упита Раде. — Казуј, имена ти!

— А да, упутисмо се из приморја лицем на Туциндан нас двојица, а у путу стигосмотројицу из другога села, те неки дио пута бијасмо заједно. Разговарали и шалили се... каоугријало божје вино, било га и сувише. Илија је био напит, али није био пијан... А и вријеме,брате, угодило, да бог поможе... И подржа тако, све док бијасмо на догледу мору... Него поподне превријеми на час, али, ето, нема још зла... још се може... Пада ли, пада... и учестаснијег. Али подноћ наједном сасу пушавица, као брашном из пуне вреће .. . Но све ништа,да не духну вјетар: студен бије у образ као ледом... И спустила се ноћ, не видиш предочима друго до бијела... Језива, брате, ноћ, мјесец зашао, а од звијезда нема вајде. У очибије снијег, а над главама крше се гране. Али, што да ти причам: мећава у планини! —Прави кијамет! ... Није друге, већ гини! ... У томе изгубисмо се, не чујеш свога бакта, ништа,уши запушио пусти вјетар!... Мени стргао вјетар капу с главе, а спао ми опанак . .. „Несмијем се слећи, остаћу у снијегу”, помислим, и пожурих бос... Кад изиђосмо, биће на врх,ђаво би знао — оте бура посве; удар вјетра превали товар са Илијина коња, Илија сеустави. Ја га стигох. „Рђав сустиг, брате!” вели ми. „Помози!” А вјетар носи му глас бог знакамо... — Бог те не убио, — велим ја — видиш да гинемо!... Тргох нож и пресјекох .... Свалисе товар у снијег, његов коњ потрча, мој, натоварен, нагну за њим... Ја пожурих и у томеизгубих Илију... Срећом, набасах на шипражје, а видим: не може се даље, — ко ће силиодолети? па се заклоних ту, чучим огрнут и тако дочеках зору... И ево ме сада овдје... И небијаше зла, људи, да не однесе лед ова два прста... Ево, никако не моту да их скупим...

—А отац ми?

—Не знам... Биће се и он негдје склонио... Није далеко одавде, јер, онако, судећи походу, мора да смо били на помољ, кућама . .

Раде се нагло диже.

—Куда ћеш? — упита старјешина.

—Идем .

—Де ти...

Раде изиђе на коњски пут и пође даље. Идући узбрдицом, сам, у пустоши слути усеби зло по оца. Стеже га у грудима, и на махове, премишљајући, чисто претрне; устависе и гледа уоколо. У двоумици је. Што да ради? Већ је попео се с малим до на врхбријега... Би ли даље пошао? Али, опазивши под врхом, над собом, да се нешто у снијегуцрни, као голем поваљени пањ, пође напријед. Сада је већ близу. Упире очима ираспознаје: на ивици пута клечи, с прислоњеном главом на пуној мјешини, згрбљен човјек,као да се пред олтаром моли; глава му покривена кабаницом, а њени скути натрпанисалеђеним снијегом.

Раде осјети да му срце за час као престаде куцати; Па онда учестало куцање, каода ће да искочи... Али, прибравши у се снагу, разабра се и одгрне кабаницу са човјековеглаве.

— Оче! — јави се и, ухвативши га за руку, хт једе да га придигне, али осјети да јехладна, укочена. Претрнувши од тога додира: — Оче! — понови јаче. — Па обазријевшисе уоколо, скиде са себе своју кабаницу и покри њоме салеђени очев живот, и полетинатраг ка ономе комшилуку кућа, откуд бијаше дошао. Уђе у кућу нагло и вели: — Људи,погибе ми отац .... помозите!

— Погибе зар? — приупита племештак.

Мушки из куће похиташе са Радом. За њима нагнуше и други из комшилука. Журесе и ћуте. Раде је пред њима, води их ка мјесту. И, дошавши, поредаше се око мрца игледају у његов замрзао живот, покривен топлом, вуненом кабаницом.

Неко се сјети, па скрши неколико сухих грана са замрзлих голих дрвета поред путаи — наложи.

Чељад се окупи око ватре. Старјешина, заогрнут кабаницом и с омотанимпешкиром око главе, вели Ради:

—Узми, болан, своју кабаницу са оца, огрни се њоме: њега већ нико не загрија!....

Раде не хт једе, већ, као да је обезумио, гледа у чељад и некамо у просторсњежана дана. Али старјешина диже је са мртваца, заогрне га њоме и к ватри га приведе.Раде се загледа у весео пламен, и као да се, тек тога часа, свега сјетио, очи му засузише,и учесташе сузе, и котрљају се низ образе...

Људи код ватре напунише луле, пале и разговарају.

—Гледај, — опази један вријеменит човјек, гледајући на мјешине причвршћене узсамар, — мора да је коњ превалио усред пута, па је покојник вукао товар крају... Гледајтетраг у снијегу... И о томе , разговарају неко вријеме.

Па се најпослије сјетише и договарају се што треба да се уради.

— Вели, — каже старјешина да закон не да у мрца дирати док комисија не дође...Треба да неко у варош пође!...

Обећавши му штогођ, послаше једнога од сиромашнијих људи у варош ка опћини.

— Треба направити од сијенскога коља носила. — сјети се онај вријеменити човјек.

— А да, да, треба! — потврдише други. И требају пријечнице и клинови заучврстити носила ... .

—Дакако да треба! ...

—Али има још једна, — опази старјешина. —Требаће наложити велику ватру окомртваца, да омекша... Што мислиш, укочио се, а око њега све смрзло ... Не попушта ововријеме тако лако: видићеш муке док га испружимо...

— Да, да, треба! — потврђују остали.

Раду, слушајући разговор, сузе облише. Поглед му бесвјесно замиче на згрбљенаоца. Мртав је и леден као и она голема литица поврх њега; нестаде га са овога свијета...

И тога часа осјети око себе празан, пуст простор, и у томе простору уоколо као данема ничега жива осим њега. Као да се одијелио од свега свијета, и, као никада досада, утоплим сузама сазна и осјети у себи своје битство и моћ живота.

II

Неколико дана иза Илијине смрти, газда Јово пошаље Ради позов у коме гаопомињаше на исплату дуга. Те позове разашиљао је газда обично дужницима кад јехтео да дуг чим прије од њих ут јера, а садржином, обликом и самом хартијом сличили сути позови судбенима.

— Синко, позвао сам те — вели му кад га угледа пред собом, — да рашчистиморачуне... Мислио сам да ћеш сам к мени доћи... Знаш, стари узимао је кад гођ је хт јео, а јадавао... Али треба и враћати...

Газда преврће листове дужничке књиге, тражи:

— Видиш, нису плаћене ни камате за лањску годину. Оно што ми је покојник дао оСветој Кати једва је залегло за дућански прекогодишњи дуг, а послије опет узимао јесијено ... Ти знаш читати? —упита газда.

—Знам нешто срицати, и то штампано ...

—А гд је си научио?

—Учио сам; показао би ми друг по које слово, па бих га урезивао, у планини, у коруод стабла, док бих га утувио, па тако удри данас, удри сутра, нешто научио ...

—Драго ми је што знаш... Ето, види сам!... —и узевши књигу у руке донесе је Радипред очи.

— Не знам ја у ту књигу ништа! — вели Раде сагнувши се нада њу, па, погледавшигазду, застиди се.

—Гдје је то? Не знам ја ништа, већ како ти урадиш...

— Треба, синко, да се снађеш, да се бринеш, ти си сада старјешина у кући... Па,ако се ти не побринеш за кућу, ко ће други? А колико ти је година?

—Пасем двадесет и четврту.

—Ето, пунољетан си!... Ради, буди поштен и штеди, могао би с временом и извућисе из дуга... А што ћу ти ја? Стари је оставио за собом силу дуга: купио оне земље; молиоме и молио, па, да му будем при руци, попустих... Послије ми, бога ми, бијаше жао, али којавајда: ствар свршена, поговора нема! А баш неки дан срачунао сам све: има око хиљаду иосам сто талијера дуга и нешто ситнежа; ту су урачунане: сијено, камата и дућанска робасве до данас...

—Чудо! — измаче се Ради.

—Није мало, не .... Али скупи се, синко; а ти, ако не будеш узимао, нећеш ми нидуговати. ... Ето, зато сам те звао, да се знаш владати.

Путем Раде размишља о дугу:

— Сила га се божја накупила, нећеш нигда крају! Истина, примакло се са имањем;земљом најживљи је у селу; изашло је на очеву али која вајда? Па како да обради свуземљу? Треба силу трошкова, туђи посленици скупи, и све поскупило. Сијено са ливадатек да залеже за благо зими; козе, што су најберићетније и најиздашније за сељака,забранише, а духан плаћају као ни себи ни своме. Плати порез, шумске глобе, пољске и

друге, па никада крају... „Али ипак претурила би се година, и лијепо би се живило”помисли. „Да, лијело, да не усрну покојни отац у дуг”

Жена му рађа мушку д јецу: двоје их је, два сокола. Вриједна Божица и милокрвна,мајка као душа, а Цвијета с Павлом смирила се, и за њу вели човјек:

— Није но као крух што се једе ...

У тим мислима иде поред својих земаља и не може да их се сит нагледа; поноситје њима, и, док их гледа, чисто заборавља и на дуг и на свакидање потребе.

Још лежи, отпочива пуста, али кад је божје сунце загрије, а већ је на домаку, бог ћеблагословити тежачке труде, земља ће се окитити, сјараниће се са сунцем и кишом,оплодиће, и родиће обилатим плодом.

— Биће круха, — помисли Раде и превише... па куд ћеш даље?

И, занесен том мишљу, прелази, скачући с камена на камен, хитро преко газанабујале ријеке, што данас јаче но обично хучи.

Неосјетљиво наступи прољеће, пробуди опочинулу земљу и оживи разговоромпланину над селом.

Раду прво прољеће иза очеве смрти понесе надом. Обилазећи своја поља,премишља и рачуна колико ће користи имати, и што продати и уштедети, дагаздајовина част даде.

Продаће сувишак блага за које преко зиме недостаје сијена, а свога сијена нећепродавати. И зимус, ваљда оно исто што је јесенас отац продао у бесцијење, мораде одгазде за скупе новце куповати.

А година, по свему изгледа, понијеће добро, и гледајући на своја жита, поноси сењима:

—Бог ће дати, па ће све добро бити!

...Али у мјесецу мају побијелила једне ноћи планина над кућама, а другу ноћразведри се: осу се мраз и смрзну и махом уништи усјеве. Сварена, погнуше врхове каземљи бијела жита, а кукурузи као да се боје сачекати сунца. А кад свијетло прољетносунце диже се, указа се настрадало, пусто поцрњело поље као јесења стрњишта. ИРадину наду, понос и весеље однесе једна ведра ноћ и прољетним сунцем обасјани дан.

Али Раде не клоне; одмах настајних дана поче преоравати наново земљу да језасија. Болило га у души да земља цијеле године нероткињом остане, кад божје сунцетако лијепо грије, па мораће да је оплоди. И оре, иако није земан томе. И лемеж задире уземљу и пада у бразде пуно сјеме.

Једнога јутра Маша га нађе на ораници; одавна се није с њиме разговарала, па гасе зежелила и пролазећи ондје сврне к њему. Нађе га замишљена и забринута, неразговара ни са сувезником, и док сувезник чврсто плуг држи, он обилатом, пространомруком нашироко сије и, сијући, Маши се чини да о нечему премишља.

Кад угледа Машу, зачуди се, па му остаде сјеме у шаци.

—Сврнула сам с пута, — вели Маша збуњена— да видим што радиш...

—Ево, губим вријеме ... — вели Раде.

—Није земан радњи, надовеза сувезник.

—Али сувезниче, да побранамо!

Привезаше брану, па почеше с једнога краја. Раде потрбушке леже на брану,сувезник боцну дешњака и волови повукоше. Раде лежи, руке и ноге испружио, па му се поземљи вуку, притиснуо узорану земљу да њоме семе покрије, а приљубио се уза њу каода је хоће да обгрли и својим животом загрије; сунце му упрло у леђа — грије га.

— Гледај божјег бика! — вели сувезник Маши, што с њиме упоредо иде, показујућина Раду.

Маша се збунила: учини јој се као да сувезник погађа јој мисли: — Како би она радолегла на брану уз Раду и с њиме цијели дан на сунцу бранала! — и никако да са Раде окаскине.

Кад приђоше крају, Раде се диже са бране; сувезник се забави око волова.

—Маша приђе Ради.

—Гдје си ми ти? — вели му.

—Забавио се у послу, — одговори Раде и, узевши груду земље, мрвљаше је уруци. — Сувотна је, бог зна шта ће од сјемена бити? — и баци је настрану.

— Никнуће, — вели Маша — из твоје добре руке, да тврди камен сијеш ....

— Ко вели? — насмија се на њу Раде и, погледавши је низ тијело каза: — Зар сишто осјетила?

—Ништа... али није сигурно до тебе... јуначе мој!

Претрже им разговор сувезник, јавивши се Ради, а у то бане и Божица, Радинажена, са ручком. Маша погледа Раду и поздрави.

—Остани са нама, вели јој сувезник.

—Остани, нуди је и Божица па ћемо заједно...

Али она не хт једе, извињава се да не може, да је човјек код куће чека.

Настајне недјеље поп Вране преко велике мисе држи проповјед, љути се наокупљене шугаве овце; а да се није преварио у своме суду, најбољи је свједок прст божји,који је у невријеме послао снијег и мраз да их опомене и на прави пут приведе. Ипроповједа даље...

Али, наједном, опазивши на дну цркве Раду уз Машу, прекиде и полети ка њима.

— Живине! Јесам ли наредио да мушки стоје обашка од женских! — стаде га вика,и, љутит, гурну Раду устрану.

— Не гурај се! — вели Раде.

Али поп Вране, као да је побјеснио, насрће на њ:

— Воле један, ја ћу ти рогове стући! — понавља више пута.

Раде осјети како му крв у главу долази и магли му се пред очима, али издржа;шкрипнувши зубима, савлада се и мирним кораком изиђе из цркве.

Иза велике мисе, разилазећи се, свијет шапори о Ради, али нико ни цигле ријечи нерече попу Врани; он је господар у цркви, па може како хоће!

Поп Вране, кад кући дође, премишљајући о ономе што се у цркви догодило,зажали у себи што није могао уздржати се.

Јутрос Маша му чисто казала да воли Раду мимо цијели свијет, а кад њега не битако волила, ех, тада се не би ни њему отимала. И, гладећи му дебелу руку, смијала сеоним своди разузданим смијехом који попа Врана јача и дава му наде да ће га ипак Машаједном завољети. Знао је да је Раде њезин јаран; знао је то по шапорењу у селу, инаслућивао по њеној исповједи пред њим.

Онога дана, у цркви, кињио се борећи се сам са собом. У одблеску разних боја одстакала на прозорима, у оној тајанственој прошарици, клечала је жена пред њим,исповједајући се. Гледајући је пред собом, бранио се од напасних мисли и силио се даподаде исповједи свети значај, да је пред собом гледа као сваку другу жену, али нијеникако могао. Расијано, без реда, бесвјесно насрћу на њ прости, човјечји осјећаји иотискују оне туђе, научене, што се силом намећу и ради којих се толико у животу кињио...

Радознао, пита је је ли с другим гријешила, а кад жена признаде, навали упитима:— Је ли тај човјек јак, здрав, млад? Гријеши ли с њиме често, на који начин, на којемумјесту? — И хиљаду других ситница, на које упите жена тешко и муцајући одговара.. .Аон у томе трагању осјети зачас неисказану сласт...

Али када стаде да је свјетује да већ не гријеши да се од гријеха очисти и даобећа да неће већ чак ни пожелети туђега човјека, жена сагне главу.

— Што мислиш, биће ти тешко?. Зар нећеш моћи одољети?

—Да, тешко је то... — одговори жена.

—Знам да јест! ... Али, зар мислиш да је теби самој тешко прегорети се? ... Дазнадеш како други трпе! Прегори се, и у томе наћи ћеш ут јехе, от јерај од себе гријешнемисли... покај се! ... Кајеш ли се?

—Кајем се! — рече жена и зајеца.

—Кај се, као што се и ја кајем! ... И прегарај се, као што се и ја прегарам!... Скрушисе, јер „скру— шени и понизни доћи ће пред лице божје”!... А све што на спас душеурадимо, никакова је жртва прама жртви нашега откупитеља ..... И не гријеши, жено, нимишљу, ни д јелом!... — И што даље говори, његове ријечи долазе мекше и питомије...— Аопрости и мени ако сам те гд јекад саблазнио, као што и теби бог, преко мене, жено,опрашта... Опрости ми!

— Бог да нам прости! — рече у плачу Маша к крене низ цркву.

Попа—Врана, гледајући за њом, сузе облише прекрсти се и још дуго, клечећи имолећи се богу, остаде у исповједници.

...Раде се лако одљутио: он је повратит, а и сјетит се, и други га тиме тобожепрекарају, веле:

—Поп је пизмен на те, ради Маше.

„Али, ето, какови су ти божји свештеници” премишљаше, „ради свога неваљалстванаваљују на добре људе. Будала! Као да је мени Маша памет однијела као њему... Некаму буде податнија, нека се, ако, је воља, поведе за њим: могла би, поводљива је од

нарави. Али што га има с њиме? Маша ријетко када му и треба”. Погдјекад, истина,понесе га ум за њом, занесе се; али, ако му није на дохвату, прође му... Гд јекад, кад језгода, загрије се и замијени је са женом; оно дође некако... па је тога часа слађа од ичегана свијету; гд јекад пак, чисто обе жене су му у вољи, те му је тешко лучити једну оддруге.

И Раде бијаше по свему заборавио на увреду нанесену му у цркви. Али једногадана, кад је у вароши био, зовну га из дућана газда Јово и, увевши га у дућанскуписарницу, упита га што оно бијаше са попом Враном. Раде исприча, а он га таданаговара да попа суду тужи, и вели му:

— Ако ћеш да будемо пријатељи, тужи га!

Раде шалабаза, забацује, али му не помаже. Газда вели:

—Ти од поштена соја, па да те оно бодулче попа срамоти пред људима!

Раде у неприлици сјети се:

— Тешко је, господару, с њима парбити се! ... Бојим се навалиће на ме трошкове...па ко ће и свједочити проти попу?

— То је моја брига! А и трошкове ћу платити; довешћеш адвоката из града... Ињега ћу платити ... Само ти ради у своје име, чујеш, да се не гласа о мени ..... нити да јапред свијетом улазим у што ...

Раде се чуди што се газда Јово оборио на попа Врану: оно јест, раније били судушмани ради тога што поп завргну сеоску благајну, али откада се говори о некој слозиизмеђу лацмана у вароши, за коју говораху да ће бити од велике користи тежаку, —помирише се. Но луди у то не вјерују, чини им се да се лук са очима не може сложити, азна се да од господе никада сељаку користи, па се боје сада, кад се сложише, да небуде и грђе но што је досада било.

Али ипак мора да има нешто! Ето, у здравље слоге, у опћини су два присједникакршћанина; и вију се двије заставе, око којих води се жестока борба ради положаја: радисе о томе која мора бити засађена са десне стране — или она хришћанска или пак онакршћанска!... О томе премишља Раде путем и док му један писар из чаршије слажетужбу. Потписа тужбу својом руком и понесе је на суд.

...Бијаше тужбу свргао с памети, кад му уручише позов. Тек сада збуни се; чисто мужао... Што му је поп учинио? Није га ударио, није га ни у чему ни оштетио, а шта му семари за бесједе? Биће да му је притужило када се онако разљутио на њ! Али како ће дане иде на парбу? Газда Јово биће поручио по адвоката, и припријетио му и прекјуче, кадга је у вароши видио, да никако не опрашта попу, ако ће да су пријатељи; а он већ знадекако је кад ти је газда пријатњљ, а камоли кад ти је душманин!

Ево, натраг неколико дана, одсјече главу Радивоју, сину Војканову, што му пијанрече да му увијек по штогођ од наднице закида. Не само што га је тужио суду, већ довеоадвоката из града, онога чија се бесједа у суду најтеже зарезује, и бијаше Радивој осуђенна затвор. Пали и големи трошкови на њ. Срећа, те неће имати одакле да их плати!

На расправи адвокат попа Вране, доктор Пилић, чуди се што се ово догађа уновије доба; тога прије ни у сну није било. У боља времена, кад би млађарија издалекатек назријела свога пастира, дочекала би га стојећке, прихватила се руке и почитала га, аево сада што смо дочекали: да једно голобраче усуђује се тужити свога духовника, челик—домољуба и народнога добротвора.

Попу Врани сигурно није било на уму да у божјем храму, у којему је он једини

господар, никога срамоти, већ да посавјетује заблудјелу овцу, данашњега тужитеља...Позива се најпослије на законске прописе и моли да суд ријеши туженика... За накнаду,дангубе, дневница и путнога трошка тражи сто круна.

Радин адвокат опомиње свога колегу да се држи ствари. У овоме послу немапосла поп Врана као пастир повјерених му оваца, већ сматра се од суда као сваки другисмртник. Је ли или није он својим поступком увриједио тужитеља? Да, јест! То су наммалоприје свједоци исказали, и потпуно потврдили наводе у тужби, дакле, прама томе,туженик има да се осуди на прописане казне и исплату парничких трошкова. Тражи, као иколега, у име накнаде, дангубе, дневница и путнога трошка, сто круна.

Раде слуша свога адвоката и чисто се стиди: жао му што се уплео без своје вољеу господске после и, не сачекавши осуде, оде из суда.

Судац прогласи осуду: Поп Вране осуђује се на два дана затвора, односно на глобукоја тој своти одговара. Његов адвокат проти осуди положи уток на старију власт. Истарија власт уважи уток и ријеши тужбе попа Врану и све трошкове свали на Раду. Пакад попови пријатељи из града брзонјавише о успјеху, попов слуга заслави у оба звона нацркви, таман као оно неке године кад се помолише на последњему савијутку бискупскекочије што вожаху пресвијетлога у пастирске походе.

А и поп Вране одржа задану ријеч дату пријатељима и знанцима, да ће учинитидобар свечани ручак ако остане прост од тужбе. И требало је то да учини, јер сепријатељи живо заузеше да од казне ријешен буде.

На ручак позвати су сви околни жупници и неки фратри из манастира, двакалуђера, начелник, газда Јово и један опћински присједник. Мјесни учитељ није позватшто у политици није сумишљеник попа Вране, већ припада другој странци, која јеантиклерикална, а газда Јово и калуђери позвати су, иако нису сумишљеници, и чак су, помишљењу попа Вране, чланови другога народа или изроди — ради блажене слоге, која јепо читавој земљи одјекнула, па и да амо допрла.

— Треба доказати да ни клерикали нису слози противни, ако је та слога на користовога напаћенога народа, — мишљаше поп Вране.

Званице се договорише да се сјате на одређеноме мјесту, па скупа да појашу допопа Вране.

Пред друштвом јаши фра—Јосо на бијесноме вранцу и држи тробојну заставу уруци, а за њим поредаше се фратри и два калуђера; фратри су у црвеним народнимкапама: хоће да изненаде попа Врану, који у свакој народној згоди на тај начин дајеодушка своме , домољубљу.

Пољем влада омара, а затегла суша, па од прољетос настрадала од мраза житане помогоше се: кукурузи тек што се држе, а празно класје бијелих жита стрши увис, каода тамо помоћи тражи, кад изгладњела земља у најљепше вријеме изневјери. Цврчци,такмичећи се, помамише се, као за инат љетној тишини, а заморени сељаци, неки сомотаним пешкиром око главе, одјевени љети као и зими у сукно, измичу се испредбијесних коња устрану и, у знак поздрава, капе се дохватају. Чуде се куд ће ова силафратара, један бјешњи од другога. Али јахачи не обазиру се на пјешаке, већ на догледуцркве разиграше коње, такмичећи се ко ће прије стићи. Добри коњи, али боља од свихбедевија младога калуђера, оца Лаврентија: одвоји се од осталих и заграби...

Поп—Вранину слузи зазор што бедевија к цркви прва стиже, те однесе барјак, па,кад стигоше, вели фратрима:

— Што је пустисте испред себе? Свугдје је мушко штиманије!...

Разјахаше, а коње повађају комшије, што се, радознали, окупише око куће чувшизвеку звона и пуцњаву прангија.

Званице се љубе са попом Враном и честитају му на побједи кршћанске љубавинад мржњом, и прије ручка испише по чашицу ракије.

Уто дође и начелник, газда Јово, са кочијом до испод куће; с њиме је у кочијидошао опћински присједник, варошки крчмар који је због слоге у опћинску управу ушао исамо ради ње данас се жртвовао да и газда—Јовом дође, јер друкчије не би дошао, јерјош њихови стари нису били пријатељи.

Газда Јово задихао се и заморио идући Пјешке до куће, а да се не замјери клеруни једне ни друге Вјере, није сакупљене свештенике поздравио ни са „Фаљен Исус” ни са„Помози бог”, већ рекавши: „Добар дан, господо!” одмах сједе. Погледа по друштву: никони ријечи! Неки од фратара не познају лично газду; познају га тек по имену и гласу, алинеће да му пођу у сусрет да га поздраве; мисле, треба да он то први уради: црковнавласт је тежа од свјетовне! Поп Вране разби лед, па га представи и — руковаше се новизнанци.

Гости у кући осјетише врућину; низа дебеле образе газда—Јова циједи се зној,махом купи га рупцем, стога домаћин поведе друштво у одгојак до куће, гд је је, наотворену, зрачније и угодније но у кући.

Трпеза, за коју посједоше, удешена је нарочито за данашњи дан, између дрвета, упрошарици.

У челу стола посади поп Вране старога фра—Јеру, големе, кратке шије, ћелава,коме су и сами прсти на руци претили; о десну му сједи газда Јово, до њега старикалуђер отац Дионисије, оштра дугуљаста лица и живих црних очију, па млади калуђер;с лијева, пако, фра Анте, приморац, доктор црковнога права, а осталих њих десеторицапоредаше се по вољи.

Маша, коју је поп Вране позвао да спреми ручак, донесе чорбу. Од некога д јечкаузела је нову црвену капу и ставила је нахеро на главу. Њој то личи, па се гости веселонасмијаше, а поп Вране не може ока да с ње скине; и, гледајући је, часом заборави нагосте, и његове строге црте лица попуштају мекшим цртама, чисто питомијим.

Једући, друштво помало разговара, претргнуто, обично. :

Дебели фра Јере гледа како доктор црковнога права узе кришку пршута вилицом ина тањиру реже га ножем; то он не може да поднесе: једи се у себи, и очи му једнакотамо замичу.

Најпослије, приморско вино развеза језике, а након печене јањетине пије се боље.Код шампањца фра Анте диже се да наздрави свечару. У прошарици, док говори,погдјекад одбљесну се у сунцу наочари. Док се диже, фра Јере гурну старога калуђераоца Дионисија што до њега сједи и вели озбиљно:

— Видећеш сада какових говорника има у нашему светому реду!

Доктор погледа по друштву и поче да говори:

— Мисао — вели — дошла ми је у памет овога часа у овоме зеленоме одгојку.Нашега свечара могу да присподобим ономе големоме храсту, што га сви у овоме одгојкувидимо, — и показа руком на њ, — око кога обавио се бршљан и окупили се закржљалихрастићи; души га бршљан, испија му сок, као да би хт јео да му запријечи раст и полет усвијетлије сфере, рекао би, обрваће га; али храст се не да: надвлада све запријеке, и,ширећи се, осваја све више свјетлост и висине, а душмани остају у тмици, да испаштају

своје гријехе. Тај храст, браћо једнога народа двају племена, није нико други него нашсвечар, узор—свештеник и домољуб, поп Вране, а бршљан и закржљали храстићи,његови су душмани... Дакле, нека га бог поживи!

Друштво одушевљено прихвати здравицу, млади калуђер запјева „На многајаљета”, али пјевајући остаде сам, и ућута, јер фратри надвладаше својом пјесмом: „Многолита сритан био!”

Кад пјевање престаде, газда Јово вели, онако као да му је онај час на памет пало:

— Колико сам оној будали Ради говорио да одустане од тужбе, али што влахуврти у главу, не би нико, ни бог! Гд је ће сврака соколу нахудити?

Поп Вране ногом испод стола очепи фра—Јосу и кришом се у хитњи погледаше.

— Поквари се народ! — јави се фра Дане, јак, прикладан човјек, чије црне очиблудиле су некамо неодређено, а биле би врло лијепе да у њима сјаше искра сазнања.Он то рече онако из обичаја, и не мислећи на оно што је рекао.

Али други прихватише његове рјечи као једну мисао.

—Тако је! — потврди дебели фра Јере. Није више наш народ оно што је негда био,а било је то друкчије и док сам ја по жупама наставо. Био је тада наш народ, што норијеч, голубиње ћуди и д јевичанске природе. Кад би видио свога жупника, дочекао бистојећке, скинуо капу и љубио из почитања у руку. Истина, било је и тада и лупежа ихајдука, али што ћеш? Крало једно другоме, и клали се међу собом! Али са својимжупником, пастиром, били су умиљати као јањци. И у кући не би се изјело бољега залогајада не би њиме понудио свога фра—Јера... Ах, да, друга су оно времена била! ... А како јесада, то ви млади знате, де, реците! — и насмија се фра Јере, а округло лице дођеокруглије и свјетлије. Па, подвивши главу, спусти му се потиљак и — узригну му се.

Извади из широкога фратарскога рукава кутијицу, промућка чашом и усу у њу изкутијице крцату жлицу бикарбоната, промијеша и испи надушак.

—Ово је света ствар! — вели оцу Дионисију.

—Хоћеш ти једну жлицу?

— Мани, бога ти, то је отров! — окоси се отац Дионисије; љутио се, јер га је помеоу здравици коју је у памети слагао да је изрече као православни свештеник свештеникулатинске цркве.

Доктор црковнога права, љуштећи јабуку, потврди фра—Јерине назоре углавноме,али се њему чини да исквареност у нашем народу још није ухватила маха, али бојати се!— И послиједи јачим гласом: — Лажни либерали шире се свугд је... Криво схваћенакултура наше интелигенције продире у народ, упропастиће га; зато ми, свештеници једнеи друге вјере, имали бисмо народу предњачити добрим примјерима... Дакако, хоће седобрих д јела, а не само ријечи.

Млади калуђер испитљивим, радозналим погледом погледа на попа Врану; ифратри загледаше се, али ипак побегенаше доктору.

Газда Јово опази да наш народ није баш рђав, није изображен, нема школа, још једивљи, — треба га просвијетлити!...

— К просвјети допринијеле би и сеоске благајне свој дар, а оне ће му и онакопомоћи, — опази поп Вране и кришом погледа у фра—Јосу.

— Дакако да хоће, — потврди газда, докучивши куд шиба поп—Вранина Бесједа,па му паде на памет колико шкоде му је зимус нанио, купивши сијено за дружинареблагајне, а ради ли он то из доброте срца или за коју другу сврху? .. .

Уто изнебуха диже се отац Дионисије. Друштво напито, пробављајући, упрепогледе у њ; његова прогрушана брада дрхти, а очи живо продиру ондје гд је их унесе.

Наздравља попу Врани као поштену човјеку, дарежљиву, пријатељу народа;његово је мнијење: ко није поштен човјек, није ни добар свештеник; зато нека бог поживипоштењачину попа Врану, данашњега свечара.

Овога пута узвик „живио” јачи је; млади калуђер у заносу опет отпоче „На многајаљета”, али друштво преврну и оте „Много лита сритан био!” Отац Диони сије очито сељути: ето, бар на његову здравицу могло се отпјевати српски: „На многаја љета”...

Кад се занос слеже, диже се поп Вране, уозбиљио се, гриска доњу усницу, иподвојак му се нарозао. Захваљује предговорницима. Зна да изречене здравице у његовуславу не иду њега као човјека, него као сина заједничке нам напаћене домовине, над којусе надвиле црне облачине да је угуше... Нашу истргану домовину можемо упоредитицрној кукавици—удовици, рашчешљаних коса, коју свако може да кињи... Али она не бојисе страних душмана, већ је душа боли кад види своје властите синове које је својомкрвљу одгојила и — издржава их, где је издају и од ње се одмећу; има наша отаџбина ичелик—домољуба и поборника, којих требало би да се данас из захвалности сјетим; алито овога часа испуштам ради наше слоге, јер сам и ја и моји сумишљеници „за слогудобрих у добру”, д јеца једнога народа двају племена и, у славу наше красне домовине,испијмо наше чаше наискап и запјевајмо „Липа наша домовино!”

Први фратри, а пред њима фра Јосо, дигоше се. Газда Јово, тежак, оклијева, аотац Дионисије погледа у младог калуђера и — диже се.

— Капе доље! — загрми фра Јосо. И ви тамо! викну сељацима што су мирноуоколо стали и буљили у друштво.

— Биће да ће се помолити богу, да му зафале на обилату ручку! — вели један одсељака, скидајући капу.

И заори се пјесма из свег гласа, снажно, заношљиво.

Газда Јово прати пјевање у памети, јер никада не пјева. Рукама опро се о сто;блиједо, набухнуло лице продужило се и уозбиљило, као кад неко претеже у један махнеоправдани, разуздани смијех. Кукаст нос спустио се, а очи звјерају, али у таквоме стањуостаде само за час, па, како пјесма престаде, лице задоби свој првашњи изглед.

— Не изазивљу, — шапне оцу Дионисију млади калуђер, отац Лаврентије, — нијесујош споменули хрватскога имена... Немојте споменути ни ви нашег српскога, кад будетеназдравили народу! Љубав за љубав!

—А ти им вјерујеш? — тихо одврати отац Дионисије и погледа својим живимочима по друштву, па видјевши да весело о нечем друштво разговара, настави: — Ти имвјерујеш? Што они нама желе, дао, брате, њима бог! Особито фратри... А заштоподржавају попа унијатскога, што пазаре са душама нашега народа кад су гладнегодине!? Да, са неколико варићака кукуруза мисле да ће сви наши превјерити!...

— Ви увијек једно, — опази млади калуђер, побојавши се да, напит, отац Дионисијене помути слоге...

—Пусти ти њих... Кад они варају, вараћу и ја ...

—Тако је!

И опет се диже старац отац Дионисије и вели:

— Ми смо заборавили у нашем весељу да испијемо чашу у здравље — знате кога?— онога који је крв наше крви, у здравље нашега народа обију вјера!

—Добро је! — упада у ријеч газда Јово.

—Познато нам је — прослиједи старац — како се наш народ борио проти некрсту,вјеран вјери својих отаца... Сјетимо се да смо и ми из народа и закунимо се да ћемо гасамо добру учити! Је ли тако? Нека бог поживи дакле наш народ обију Вјера и обијуплемена!.... Живио народ!

„Живио!” ори се у друштву, а прихватише да вичу и сељаци, здравицамапривикли.

Међу сељацима поп Вране угледа Марка, човјека Машина, позове га и понудипуном чашом вина.

И наста весела шала међу гостима, пјевање пјесама и задиркивање. Неко одмлађих схвати Машу вавољком средине од круха у капицу, она се насмија и побјеже укухињу. За њом пожури човјек јој Марко да у мараму покупи што је иза ручка остало.

Иза црне каве друштво се диже од трпезе.

Фра Јере зажели да спава, али фра Јосо не да Вели:

—Нико не смије оставити своје браће.

Тако дебели фратар задовољи се да се гега по одгојку, мислећи непрестано напробаву. Али кад га друштво изгуби с вида, леже испод дрвета у хлад да бар опочинедок бар пробава траје.

Доктор црковног права извади из рукава смотру „Lacivitacattolica”, (он је ионакодошао да се провоза и разоноди у простој природи), па нашавши хлада сједе да чита.

Остали фратри подвезаше конопцем од три узла фратарску црну хаљину, да имне смета, и засукаше рукаве од кошуље, те се стадоше уметати каменом.

Сељацима тек сада срце заигра и очи дођоше. живље:

—Боже ко ће одбацити?

Једно чобанче дугих руку, спуштених беневрека, неишчешљане загасите косе,јарких очију, приђе попу Врани и, дрхтећи од узбуђења, вели му:

—И ја би се, попе, бацио!

—Де, ти, али јуначки; одбаци калуђеру!

—Нећу моћи ... — и погледа младога калуђера, који држаше тешки камен у руци. —Нећу моћи, — понови. — Снажан је, гледај му плећа, а бикује ли, бикује! Па и вино, попе, ихрана ... .

—Није по томе .. .

—Јест, попе! Видим ја како он малоприје прихватио се јањетине, таман као да њупрву на сто донесоше... Е, да!

Поп Вране нареди Маши да му пода чашу вина. Чобанче испи и, отрвши устарукавом од кошуље, прихвати камен из калуђерових руку. Покуша неколико пута даодбаци, задихао се од зора и, пошто камен баци, пада као сноп на земљу. Али узалуду:оно, јесте, добро баца, али по калуђерову мјерењу види се да до биљеге фали читаваподланица. Бацајући за последњи пут камен, чобанче се расрди и вели:

— Не би бог!

Поп—Вранин слуга љути се што опет калуђер однесе барјак, а снажни фра Јосонеће да се већ умеће кад види да не може пребацити.

Оно чабанче вели слузи, гледајући на калуђера:

— Старовјерац је оно, јуначина, брате! Али не будали ти, и храна, и вино... Их, јошми у носу мимо свега осталога остаде мирис печене јањетине!...

Уто Маша изнебуха узе камен и уметну се њиме и вели:

— Боље би од попа Вране!

А кад хт једе фра Дане да се баци, посрне и затетура...

—Пијан је као сјекира! — опази отац Дионисије. А Маша кида се од веселогасмијеха.

— Вријеме је да се одлази! — опази газда Јово, раздријемавши се; био се наслониоглавом на трпезу и закуњао.

Слуга купи сијено испод коња и меће им зобнице, да су бјешњи; калуђеровојбедевији тек прегршт сасу; мисли: утече јој фра—Јосин вранац!

Један д јечак, комшија, поцрњео, аљкав, купи балегу испод коња; загледа се у једну,још живу: пуши се из ње и осјећа оштри воњ.

— Види, — вели своме другу, другоме д јечаку, а очи му сјевнуше, у њој жито живо,могао би га сијати!...

Узе балегу у руку и, држећи је у руци, оклијева да је у врећу стрпа, као да му је жао.

Газда Јово опрашта се са свечаром; с њиме ће са кочијом опћински присједник,кршћанин, варошки крчмар, а остало друштво повратиће се на својим коњима.

И, опраштајући се, опет забрујаше звона и затутњи неколико прангија, и тробојназастава лепрша у рукама фра—Јосиним, и виче се, скупа са сељацима, свечарупоследње „живио”... и коњи похиташе.

Кад одоше гости и звона престаше славити, вели поп Вране окупљенимсељацима:

—Сада идите, доста сте се весеља нагледали!.. . Хоће наш поп!... — рече Марко,Машин човјек.

—Ужива своје право! — јавише се неки од комшија и разилазе се својим кућама.

Сунце нагиње ка западу и планини, узмиче у долима, драгама и испод греда,испред модричастих сјена које неосјетљиво дижу се све више и више.

Маша гологлава распрема сто; сунце у прошарици просипље јој се по плавој коси, а

поп Вране никако да с ње ока скине. Иза весеља у душу му усељава се лака туга, долазиполако али осјетљиво; захвата га све јаче гледајући како сунце узмиче сјенама; а кад поодгојку завлада хлад, зажели се разговора са Машом.

— Машо! — јави се и понуди је да сједне.

Жена га погледа и већ јој се смијех појави у угловима усана; још јој је смијешан уцрвеној капи. Али погледавши га у очи, учини јој се да је те очи моле, и сједе сучелицењему.

— Што хоћете? — упита га, гледајући у злаћани прах што између њих у сунчевојзраци игра.

— Ти ме, Машо, не разумијеш и, ваљда, не можеш да разумијеш; ти си од наравибезбрижна, снажна... Хт јео бих и ја такав бити, али не могу... Видиш, тек што су гостипошли, савладала ме туга и нико не може да ме ут јеши, до тебе, Машо... Драга си ми .... ине тражим друго, већ да си код мене... А јесам ли ја теби мио?.... — изговори очитодирнут.

— Нисте ми мрски... А и зашто би били?

И, отежући бесједама, однесе је изнебуха мисао ка Ради. Поп Вране, као да јеосјетио њену мисао, вели јој:

—Знам да ти нисам мио, али једнако можеш бити са мном добра, ако хоћеш, — ииспод стола ухвати је за руку. — Доста ми је да ти милујем руку, и одмах ми је лакше ...Њој се његове ријечи смилише и пусти дуље но обично своју руку у његовој.

И, док се држе за руке, ћуте, а док она истрже своју из његове, диже се он.

—Идимо у шетњу!

—Бог с вама, што би комшије о нама говориле?

—Бриге ме! — одговори, и, погледавши је живо у очи, па ухвативши руком поповскиоковратник, продрма њиме и вели озбиљно, љутито: — Видиш, Машо, ово ме гуши! А даније овога ... и прекиде бесједом, те опет је замоли да пође с њиме.

И, разговарајући, поп Вране застајкује; на махове гледа некамо неодређено, намахове загледа се у њу и, наједном обгрливши је, вели:

— Машо, ја бих с тобом овако до на крај свијета! Би ли ти пошла са мном? Данекамо побјегнемо... Хоћеш ли?

—Што говорите? — зачуди се Маша и хт једе да се истргне из загрљаја.

— Остани, Машо, још остани! ... Овако ми је лијело ... Фала ти! Ово ти нећу никадазаборавити ... И све страсније је милује...

Маша осјети додир и голицање његова лица на своме, осјети његову мушку вољу...И док је он љуби, мисао бесвјесно понесе је ка Ради... И жеља за његовим миловањемизби снажно, јако.

— Раде! — измаче јој се из уста, и изрече оно што је у души осјетила. — Раде! —понови у заносу, трже се и, извивши се из попових руку, пожури ногоступом преко одгојка ...

— Машо, Машо! — зовну он, гледајући за њом и, осјетивши се слаб, понижен,изгубљен, прислони се уз дебло старога дрвета ... А сутон већ је пао; сјајан бистар сутон

пуна мјесеца што с неба грије и сјаји се као зимње сунце... и сјене по одгојку посташезагаситије и тајанственије.

Ради, између два круха, лањскога и овогодишњега, што још није приспио,понестаде жита у кући. Стари Илија под зиму продаде газда—Јови жито и сијено, као исваке године. Оставио је само толико колико му се чињаше, онако по прилици, да ћепреко године кући достајати. Али превари се у рачуну, као и осталих година. Мишљаше:за сијено биће блага зима, а оно окрене оштра и снежна, па у најбољу понестаде сијена, аза жито није рачунао на кокоши и крмад, којима би се стара Смиљана у љутој зимисмиловала и прегршт по прегршт бацала да не скапавају од глади. Тако Илија под зимујевтино продаваше, а усред зиме и љета за скуп новац куповаше и сијено и жито.

Кад Раде дође у варош господару и затражи жита, газда Јово удари му у образ,вели:

— Не могу ти, синко, већ давати док не склопимо закониту погодбу за нови дуг.Накупило се чудо, да ти кажем колико: око двије хиљаде талијера.

Раде се чисто упроштио од чуда, и, прибравши се, увиди очито да газда на рачунухоће да закине више но игда. Знао је да отац даваше на рачун сваке године, иако мураније о томе није нигда говорио, до љетос, ноћу, у пољу.

Било је то пошљедње љето пред његову смрт. Сјећа се јако добро. Неко у пољусвирајући у двогрлу извијаше из ње питоме, тужне гласове; пође прама свирци, мислећинаћи кога свога друга, а зачуди се кад мјесто друга нађе оца. Вели му:

— Што то, оче, ти?.. .

Стари се прене као иза сна.

— Ево, Раде, падоше ми на ум двогрле. Јутрос потражио и нађох их у ковчегу, павидиш, сада подјетињио, те свирам...

— Де, још! — вели Раде.

Али Илија не послуша. А и по пољу чује се свирка свирала и кавеле, и на махове, зачас, појави се свјетлост наложене суве балеге на чијој ватри чобанчад пржи клиповекукуруза; клепка звечи и неко дозивље — док нечији пас престане лајати.. .

— Раде, — иза премишљања рекао му тада отац, ти си научио, велиш, нешточитати, а утувио си и бројеве; што не би на чему загарио што дајем господару на рачун?...Није већ никоме вјеровати ... А чудо, — поштени људи, па се туже на газду...

Од те ноћи отац му казиваше кад би што на рачун газди давао, а давао је у вишенавратака.

— Господару! — ослободи се Раде иза премишљања, док је газда гледао подужничкој књизи, — давао ти је отац на рачун у више навратака... Јеси ли забиљежио? .

Газда, не дижући очију са књиге, одговори мирно:

—Што, зар мислиш да крадем?

—Не велим ја то, али мени је криво. ..

—Сви сте ви једнаци... И други тако веле кад треба враћати.

— Јеси ли забиљежио двадесет и пет талијера, што је отац ухватио за продату

краву и донио ти их на рачун?

—Све је убиљежено, — вели мирно газда.

—Па како да може бити толико колико ти велиш?

— А парнички трошкови?... подигнувши главу насмија се газда.

—Какови?

—Они са попом Враном... Пали су на те... а ја их подмирио ...

—Па тако је и право... Ти си тако хт јео ...

— Право?! — зачуди се газда. А ко се парбио и ко је парбу изгубио?

Раде се изненадио, збунио. Газда опази његову забуну:

—Дакле, видиш да је боље мирно да се растанемо... Учинићемо нову погодбу засве, и нијесам ја, болан, рђав човјек... Дакле, хоћеш ли?

Раду грђе уплашише његове слатке ријечи. Не зна што да рече, и дошло му дабјежи, осјећа то, па вели:

— Част вама, али сада не могу... Видићу, — и у хитњи изиђе из дућана.

Раде у вароши нигдје се не сврне, већ, погнавши пред собом празна парипа, упутисе кући усред подне.

Преко поља сунце упире у чело, у очи жеже, али бриге га јаче море, па не тражихлада да се од врућине склони. По пољу, у сунчевој свјетлости, прелијевају се жита,ниска, празна класа; стрше у висину, раније настрадала од мраза, а сада затеглом сушом;срце му пуца пролазећи поред својих ораница: гину жита наочиглед, помисли, и трпи, ичезне за кишом, као и распуцана земља жељна влаге да је засити, натопи... И ливадаслабо је понијела ове године. Колико се само напатио, прокисао до коже, одвраћајућиводу и копајући јаругу, колико је земље преко себе пребацио! И све је то он весело радио,као за се и за своју земљу, и нека би сав живот дао кад има зашта. „Али овако”, помисли,гледајући пред собом празна коња, „радим за другога. Ко ће онолики дуг подмирити?” Ипрви пут у животу из душе прекори покојнога оца са непамети. И сине му лијепо предочима за чим је газда Јово кренуо...

Ено комшији Војкану узе све. Бјеше се с њиме нагодио да на „рате“ плаћа, јер мусинови пођоше у, свијет на рад. Два сина, као два града, донијели јесенас лијепих пара.Мишљаху оним платити и камату и „рату”, и годишње дућанске потркушице, а кад тамо— не достиже ни за камате. Војкан се вратио онога дана пијанији но игда, као вели човјек:бадава је мучити се, бездану јаму нико не затрпа, па бар да се пије док тече! ...

А два сина му пођоше опет у свијет: веле да су се укрцали за Америку... Јесенасузе газда све себи: и кућу, и земље. Војкан оде у свијет да потражи д јецу .... Бог зна куд, иживе ли још? ....

Стрица Петра чека што и Војкана. За њ је срећа што му синови зарађују и носеновац из свијета, али која вајда кад од главнога дуга никад не можеш паре откинути?Тако бар Петар вели. Давно би газда био и њему узео све за дуг, али синови носе изсвијета и дају газди на рачун више двоструко но би земља му давала, па као вели газда:док су синови снажни, млади, па могу да зараде, ено му земље... А већ је један синПетров настрадао у свијету, на радњи: динамит однесе му око.

Како се момче стидило, помисли Раде — кад оно кући дође. Никако да кога пустида му у очи завири, већ главом једнако креће тамо и амо...

Раде, има неколико времена, и опажа, премишља, али како да се опре злу што гаслути? Ради и штеди колико гођ може; из штедње не коље ни крмка за зиму, толико да јепуром сит. Али, ето, сада ни ње нема код толике божје и његове земље! А када га некосретне или стигне у путу, чисто га стид када мимо њ прође; ваљда ће се онај досјетитида је у варош по жито пошао, а празан кући се враћа.

— Тешко је, — помисли — док у вароши давају, а кад престану давати, да богучува!

Жене ишчекују жито, па, док чуше бактање, изиђоше пред кућу.

— Зар нема ништа у господара? — упита стара својим сухим гласом.

— Сигурно да нема, — одговори мјесто Раде жена му.

Раде ћути и не помишља, као обично, на свога старијега синчића, што му се веригаизмеђу ногу, мислећи да му је отац штогођ из вароши донио; и, намиривши коња, казажени да улије у скленицу литру цијеле варенике, стави је у торбу и пође низ село.

Бијаше му пало на памет да позајми неколико талијера у Машина човјека Марка;некима он даје на поштење, али уз тешке камате. А каматар је Марко у свему: никада увароши нису га видјели, као друге људе, попити са човјеком чашу вина, а и суд бијаше гаосудио због каматарства на мјесец дана затвора и на губитак камата од више година.

— Суд ми одсјече главу! — рече зажагреним очима онога дана кад из суда изиђе учаршију и преко свога обичаја сврне у крчму. — Одсјече ми главу! А да би зашто? — великрчмару, док је сио за сто. — Дао комшији Јовану двадесет талијера, у невољи да мупоможем, а он мени у залог ораницу; ја уживао ораницу, а он талијере... А да не би мене,газда Јово однесе му је за оно двадесет талијера, као је ли бог на небу... Ето, па помозикога!

Говори и лијева у се вино као у празну мјешину, и нуди људе да пију; некиприхваћају, само да трошка има, и не могу да се начуде како је он тако данас податан иразговоран, он, што би иглу оглодао, и коме уста обично ћуте, а само очи говоре.

— Мене су осудили, — удара пијан шаком у сто — и још судац вели: за угледдругима! .... Чине рачун он и писар, и, бајаги, пренемажу се од чуда... Великога ли ми чуда!А што не осуде газда—Јову? Што не осудише покојнога газда—Стјепана, што дођеоднекуда из Босне, у горим беневрецима од мојих, па у мало година подиже млиницу,покупова куће, и пусто поље остаде за њега. Раскући их неколицину, а сада д јеца мунастављају и иду за његовим стопама! ... Што не осуде газда—Николу? Сви се ониобогатише, а чиме трговаху? Кукурузом, брате, за гладних година понајвише и... нешто сасељачким потркушицама . .. Па они мирни, почитани, судац с њима као са браћом. Е,нијесу стари били будале, давна се вели: „богат поштен, а дебео лијеп”! Тако ти је, богами!

Марко оде из вароши широк, простран, и одлучи тога дана да неће више новац накамате давати, али првом пригодом попусти.

—Не будали! — вељаше жени Маши, кад га од тога одвраћаше. — Што ћу са овопара, а ако су накастили однијети ми их... фала богу, нека носе!

Раде нађе Марка пред кућом гд је сједи; он тако, љети, кад није у вароши, сједи поцијели божји дан, гледа преда се и пуши лулу; духаном га намире сељаци за цијелугодину, па ипак свугд је, и у путу, и у пољу, и на прелу тражи да му други лулу напуни.

Раде извади скленицу варенике и вели му:

— Метни, Марко, у кућу, а другом згодом биће боље... нијесмо сада у земану ....

Марко се диже, дохвати скленицу и пита:

—А што си хт јео, Раде?

—Мале ствари, мало пара ....

Марко га погледа својим свијетлим, зеленкастим очима и вели:

—Знаш, одредио сам више никоме не давати. Суд ми, болан, одсјече главу, а да бизашто? ..... Нема од тога већ користи!

— Закратко, до свете Кате, само неколико талијера да ми позајмиш, па као да сими их даровао .... потреба ми је!

Претргне им разговор Маша, спрти са себе бреме дрва и пита се с Радом.

— Пођи, Машо, види куд је крава, да не би у штету, — каза јој Марко.

А кад жена оде, погледавши кришом на Раду, настави Марко:

— Скуп је сада новац, Раде брате. људи двовјерни... Али да, — као присјети се, —ти си од поштена пања... А колико би ти требало?

—Десетак талијера .....

—Добро, а велиш, вратити их о светој Кати?...

Даћу ти их, ма, да знаш, плета ти је на талијер.

—Како хоћеш... потреба ми је ... .

—Причекај.

Марко уђе у кућу и за собом затвори врата. Разгледа се по кући, па извади једанкамен из зида при земљи и узе из рупице добро увезану навлакачу, у којој новац држаше.Извади колико је требао у сребру и злату, јер банке није држао откада му их бијахунеколике мишеви нагризли — и опет постави камен како је прије био.

— Ево пара, Раде! — изашавши пред кућу вели му, и, бројећи их помњиво, полажеих на Радину руку, а давши му их, погледа га својим свијетлим очима чисто у очи:

—Ето ти их...А бог ти и душа!

А кад Раде, примивши новац, оде, као досјети се, па повика за њим и каза му:

— Узораћеш ми, болан, оно неколико бразда оранице испод куће: лако је то теби!

Маша пазијаше на Раду, и док га виђе да оде, упопријечи и сачека га на путу.Прекиде га у мислима што га салијетаху: био је замишљен, невесео.

— Раде, болан ... што је с тобом? Откада се не видјесмо!

—Та видјели смо се овај час! — одговори мирно Раде.

— Не бројим ја онакова виђења, већ овакова ..... и чисто дршћући од узбуђењапринесе свој образ к његовим уснама. — Раде, пољуби ме! — моли га...

—Нећеш, није те брига за ме, — одговара жена за њ... А имаш и право... Убиј ме,Раде! Безмало што ти се изневјерих! — И навријеше јој сузе на очи, и јецање закрчи ријечу грлу.

—Што плачеш? — упита Раде, обзирући се око себе.

—Убиј ме!

—Кажи што је?

—Стид ме, а друкчије све ми једно... Али кад сам код тебе, пече ме....

—Кажи!

—Безмало те ме не превари поп Вране... обвладао ме бесједама... Мало што му сене пустих . .

— Па? — рече Раде. — И он је човјек!

Жена диже главу и погледа га сузним очима што у сунцу засијаше:

— Зар је теби свеједно, Раде? — једва изговори ... И, окренувши се од њега, гушећисе у сузама, пође натраг. Учини неколико корачаја па ставши, осврне се и гледа.

Раде стоји на Честу и, видјевши да сна к њему не долази, накани поћи својимпутем.

Али жена, спазивши гд је одлази, зовну га:

— Раде!

Раде се осврну, скањива се, оклијева... А она похита к њему и, страственообгрливши га, љуби га, шапће му:

— Што ме убијаш? ... Куд се д јела нашта љубав и вјера, Раде, проговори!....

— Пусти ме, Машо! ... одговори Раде. — Убила ме брига и потреба! Код куће д јецаме гладна чекају. Не знаш ти, Машо, што је то кад су д јеца здрава, а гладна... прође тевоља од свега. — Збогом, Машо! — и насмијавши се на њу, оте јој се из загрљаја.

— Збогом, Раде! — зајеца жена, и стоји као прикована на мјесту, гледајући заРадом како се у сунцу жури, висок, витак, рекао би безбрижан, — док га с вида не изгуби.

Газда Јово, око десет сати ујутро, сишао је из куће у дућанску писарницу. Ознојен,сједе за сто, отпучи оковратник и дохвати новине.

Помњиво читаше превод једнога сентименталнога романа што излажаше уподлиску новина; у доконици радо чита романтичне и криминалне ствари, и лијепи бројтакових књига лежи у ормарићу до „вртајмовице”, редом поређаних.

Напољу је силно вруће, јер одбљесак сунца чак кроз застрти прозор продире игазди очи засјењује. У читању прекиде га листоноша; у хитњи предаде му јутрошњупошту: новине, трговачка и приватна писма и замашитији омот д јетињега „Забавника”,што их газда из доброте даваше свакога мјесеца мјесноме учитељу да их пораздијелишколској сиромашној деци.

И престаде да чита, јер дође опћински писар са службеним списима да ихгосподин начелник потпише.

Тек што он изиђе, дошуња се опћински лугар са службеним биљегом на капи. Вели:

—Поручили сте по ме...

—А, да! — сјети се газда. — Чуј, Глишо, што је од онога одгојка у планини што гапокојни Илија Смиљанић држаше? ...

— Ондје је, господару... држи га син му Раде ...

— Знам, али неки дан рече ми један сељак да Раде поткресава и сијече шуму каода је његова ... ти о томе ни мукает!

— И Илија се служио шумом и бранио од другога, таман као да му је д једовина...Та, знате, кад је оно покојни Илија, да упали клачину, посјекао силу дрва, тужио сам га наопћини, баш тревили се и ви... А не знам што би од тужбе!

— Не брини се ти за то, пресјече му ријеч газда, — већ, слушај, тужи Раду заприхвату опћинске шуме... Јеси ли разумио?

— Јесам, господару!

Лугар оде, чудећи се што господар наређује; зна да је с покојним Илијом био каодуша, залуду га бијаше тужио неколико пута за шумски прекршај. Илија није нигда предкомесара дошао, а био је велики шумски потрлац. Погађао је Глишо рашта га господарштеди, али ко господару што може? Ма, рекао бих, уврну се и Радина срећа! Сигурнопомисли — штетио му Раде, господару, хатор, друго не може да буде! — А газдапремишља да ће и ово помоћи да Раду примора на признање дућанскога дуга и онихпарбених трошкова, а тражба по одвјетнику из града већ је учињена. И све суче се онако,по његовој замисли, у реду ... Петрово ршање доћи ће за који дан на Дражбу; већ јесудбено установљен и дан. Није, откада му два сина узеше у војнике, плаћао редовитотез и пропио се човјек, а остала д јеца нејака ....

А у варош дошао Јовица— тако су газду тада звали и многи се тога свају у ускимгаћама на каиш и с црвеном капом на глави, чије дуге ките по ушима га биле; примио га удућанску службу газда Стјепан, богат трговац. Био ситан, мршав, шиљасте главе, садугим ушесима; изгледаше, по казивању сељака, као умрли дан, само што су му очи биленеобично свијетле, сјале се. Држало се да вијерно служи господару, умиљат као јање, апрвих година нигдје га по вароши ниси могао видети; само погдјекад излажаше преддућан и шеташе поред куће.

Служио старога господара седам—осам година, а једном изнебуха одлучи ићикући; Вељаше да му је отац на умору; узе најам и оде. Поврати се након неколикомјесеци и по себи намјести трговину; понајвише продаваше ситнеж и сељачкепотркушице, али постепено дућан напредоваше, такмичећи се са најбољом газдинскомтрговином. Умиљат, питоме бесједе, свраћаху к њему сељаци радо; са кршћанимаговораше икавштином, а са хришћанима ијекавштином. — Тражиш ли крумпира? —ваљаше једнима, а другима: — Тражиш ли крумпијера? и оно „ије” растезаше.

И сељаци новоме господару не налажаху мане. Оно јест, погд јекад очи му запну накојој жени... А и право је, млад је, бикује... па је и добро да му која женетина закинепоштогођ, другдје и за друго шта и онако не троши. Упозна убрзо нарав сељака, а исеђаци сјећаху га се кад је био дућански момак. Кад им се чињаше какова стварпрескупа, кретао би Јовица главом, обазирао се око себе и казао: — Тако хоће господар,а да је на моју, било би друкчије! — А и јесу стари трговци били царске бесједе, док овајмлади попушта у цијенама и неке потркушице код њега можеш чисто јевтиније купити; и

чека са дугом, и не тражи да га посвема подмириш, већ донеси само штогођ на рачун.Кад поче новац давати на камате, сељаци носијаху дарове: дућан је цвао и скупљало себлаго; требало је окућити се, да се благо не стрче, и намисли оженити се.

Око му паде на госпу Паву, дебелу трговчеву удовицу што је отраг двије годинеумро без порода. Госпа Пава власница је лијепе, простране куће, за трговину најзгодније умјесту, а живи од своје ренте и позајмљује намало свој новац, понајвише варошкимтрговцима, обртницима и гд јекојему сељаку.

Вјенчаше се, и сјутрадан обоје освануше у дућану, а за неколико дана пређоше сатрговином и уселише се у своју кућу. И негдашњи Јовица постаде газда и господар; ипомало увуче се у друштва и породице, а откад по обједу зажели да пије црну каву,претплати се на један домаћи српски лист, и нашавши у њему имена дароватеља штоприложише коју круну на корист тих новина, пошаље и он свој допринос.

Једне године, редовитом, тачном предбројбом и обилатим прилогом, јачим од свихварошких даровасеља, бијаше уредништву упао у око и, у отпорукама, на име ЈоваКостића, читаше се: „Ви сте један од наших најтачнијих претплатника и дароватеља, икад би сви домољуби били тако дарежљиве руке за наше аманете, друге би птицепјевале нашему доброме народу ..... Хвала вам! и хиљадили се такови...”

Снашао се и, кад се пооштрише размирице између Срба и Хрвата радизаступничкога мјеста у покрајинсксм сабору, пристаде уз најљуће радикале и потајноприправљаше се на борбу проти тадањему начелнику, трговцу газда—Стјепану, човјекувећ стару, негдашњем своме господару. У вароши и околици заметну се борба измеђукршћана и хришћана, а у покрајинским листовима одјекну као борба између Срба иХрвата. Газда Јово састави допис за једне српске новине, у коме наваљује на браћу—небраћу који нијечу српско име, а у исто доба срамоте српске светиње, за које свакипатриота мора да се бори на живот и смрт. Присташе начелника, газда—Стјепана,прогласе по новинама, за инат тога дописа, опћину, у којој наставају већином хришћани,чисто хрватском, и наручише за опћинску дворану голему Старчевићеву слику.

И по новинама насташе препирке о питању српскоме и хрватскоме, и нађошеодзива чак по славенским и туђим новинама. А у вароши и по селима код опћинскихизбора, који наступише после свађе, раздијелише се противници у два табора: с једнестране хришћани, а с друге кршћани, и надјачаше бројем први, и изабраше за начелникагазда—Јова Костића, прокушанога родољуба, дарежљиве руке за све што је Србимамило, а у најбољој снази да своме народу послужи.

Примио се начелничке части с натегом, и није постао поноситији но што је био. Каоначелник настојаше да угоди и својим политичким противницима. А када је газда Стјепан,свргнути начелник, ставио на дражбу једно велико имање некога сељака, није хт јео надсвога негдашњега господара надметати се, већ пође к њему, кад се смрче, у дућан, уочидражбе, и вели му: .

— Не мари што смо политички противници; башка је то, а башка су нашиинтереси... Нећу доћи сјутра на дражбу, радите како знате... али, не заборавите да рукаруку пере...

И насмија се смијехом који се посвема разликоваше од негдашњега умиљатогаосмијеха дућанскога момка. И газда Стјепан опоштени се и одселе политичкипротивници не закрчиваше пута у трговачким пословима један другоме. .

У послу, у гладним и ситим годинама, пролажаше вријеме новоме начелникунепримјетљиво, и новац се гомилаше с године на годину све више и више, а и у животунапредоваше: постаде развијенији, и наочитији, и слободнији на бесједи.

И у благу, што даваше на половицу сељацима, бијаше сретне руке: множила сетелац наочиглед, али од њега не бијаше порода. Залуд се госпа Пава молила богу иприлагала завјете у цркви, остаде занавијек штирка, нероткиња!

Раније, тужила се госпа Пава на њ и кривила га што нема порода.

— Расипље своју снагу на свакоме гаду, — Вељаше својим бољим пријатељицамаи набрајаше имена газдиних јараница са села које се, иза подне, смуцаху по дућану.

У најбољој снази газда Јово разболи се тешко, залеже се дуго, па госпа Пава, подизликом да двори болесника, усели у кућу своју нећакињу, цурче од какових петнаест—шеснаест година, нека је у кући бар когођ од њезиних.

Дјевојка настојаше да болеснику угоди, а кад газда издрави, лијечник му нареди даостане подуже у кући да се болест не поврати, те и Злата, тако се зваше дјевојка, у кућиостаде.

Газда Јово цијело прољеће не излажаше из куће, не силажаше ни у дућан, већједан дућански момак навече доносио би писма, дужничку књигу и новац к њему у собу, —тако сређиваше трговачке послове. Прве дане иза болести по цијели дан сједио би кодпрозора и гледао напоље. А прољеће непримјетљиво наступа и носи са собом и сунце, изеленило, и свјежину, и једнога јутра чисто се зачуди кад погледа даље кроз прозор иугледа иза поља шуму већ свијетлу, зеленим листом заодјевену. Зажели Љубица, идјевојка Злата носила би му свако јутро китицу што би од варошких д јечака куповала.

Миришући љубице, разговара са Златом и подуже не пушта је од себе. А госпаПава једва кад завири у собу; двије су године што су одијељени: живе свако својимживотом. Она има своју засебну собу и свој кревет са десетак меких узглавља, надкојима виси о зиду сијасет икона и пред њима дан и ноћ горе два жишка, и кадгод газдапрође поред њене собе, осјети мирис тамјана, као у цркви светачнога дана.

Неки дан по подне, дућански момак, док је госпа Пава избивала из куће, пустио јеједну од господаревих јараница к њему у собу; Вељаше она: „Биће господару миловидети ме, а и ја сам га се зажелила.” Али газди чисто је било неугодно што дође, јер, оннеко доба иза болести није могао да поднесе оштри воњ што избиваше из одијеланегдашње његове пријатељице и, гледајући њу, паде му на памет Злата, мирисавацурица, и не могавши да издржи даље њенога присуства, просто је од себе от јера.

Сјутрадан ујутру, мешкољећи се, остаде дуже у постељи но обично. Нестрпљивоишчекује Злату, и кад она дође, примирисавши донесену китицу љубица, привуче је ипосади на постељу до себе.

Примирише њену косу, као шуму густу, и посматра јој лице што се испред његовапогледа поступце жари, а очи бјеже устрану. Дјевојка се стиди: чула је што о њему повароши говоре и поникну стидом сазнања.

...Злата, једнога поподнева, гладећи јој косу и дирајући је у њедра, у сијасетустраствених пољубаца, осјети његову пожуду на себи и, истргнувши му се из руку,побјеже из собе. Други дан кад дође, није је дирнуо, већ јој вели:

—Лудо, што јуче побјеже?... Ја се с тобом шалим јер си ми мила, као да си ми моједијете... и ти си господарица у кући...

—А тетка Пава? — пресјече му ријеч д јевојчица.

—Она је остарјела, — одговори мирно газда и настави: — Видиш, ми би моглипроводити нашу шалу да нико у кући не зна за ништа... Доћи ћу једне ноћи к теби —говори јој смијући се — престрашићу те...Јеси ли плашљива у ноћи?

Дјевојчица не одговори, као да не разумије.

Једне од настајних ноћи газда није могао да заспи, мешкољи се неко вријеме упостељи, а кад му досади, дигне се и отвори прозор. Мјесечина усрља у собу и простиресе по њој а ноћ је лака, свијетла, са тамномодрушкастим дугим сјенама напољу,шапатљива... Стоји прислоњен на прозору, гледа, а уломци свакојаких мисли одвајају сеод њега и журе се некамо далеко у тајанствену ноћ. И стоји тако, док чаршиски сат неоткуца двије уре по поноћи. Газда се одмакне са прозора, отвори собна врата и, онакокако се нашао, шуљајући се, пође ходником. Свака два корака застајкује, а устави сеиспред пространог трага мјесечеве свјетлости што је ушла кроз прозор и пружила се поподу. Часом премишљаше, јер се у мјесечеву зраку виде госпа—Павина собна вратапоред којих треба проћи, али чувши њено хркање одлучи се и пође даље — Златинојсоби...

... Злата затрудње и, док се о томе почело шапорити, газда једнога дана одведе јеу кочији у град, к једној градској бабици; и, пошто она, обашавши је, увјери газду да једјевојка у другоме стању, остави је код ње.

Злата роди женско дијете и, прама одредби газдиној, бабица га предаде заводуза нахочад. Дјевојка не хт једе да се поврати кући ни на какав начин. Знала је да се увароши сазнало и да се о њој говори, па остаде у граду на газдине трошкове. Газдазадовољи се њеном одлуком и не запусти је, како су варошани мислили. Оделе, с малим,сваке суботе одлазио је у град и са Златом задржао би се до понедељника, и тек подноћ тога дана враћао би се кући.

Године пролазе и Злата се развила у здраву, витку жену, бујне косе као шума, сазагаситим модрушастим колобарима испод очију, што газда мимо свега другога на њојјако вољаше И прилагодила се посвема градскоме животу, и више пута морао је газдазакратити јој веће своте новаца што јој нијесу, по његовоме мишљењу, од потребе биле...

Али прошасте суботе, кад је код ње био, сневеселила се Злата иза вечере, па, кадје упита што јој је, милујући му дебелу руку вели му:

— Досадило ми у граду .....

Газда се зачуди, али му бијаху миле њене бесједе, јер годинама и њему отешчаоживот и зановетно му и тешко ово путовање у град, а већ без Злате не може никако, пајош раније премишљаше како да је доведе к себи ближе.

— Дођи на село, отворићу ти дућан, па да тргујеш! — рече јој озбиљно. ...

— Дошла бих гд је год хоћете, одговори она, али под једним условом.

—Да чујем, кажи! ...

—Повела бих собом оно двоје д јеце.

Газда се насмија, и на први мах мишљаше да се жена шали с њиме.

— Што си побудалила ..... Какова д јеца? Шалиш ли се? Па што би ти д јеца?

— Нека их, наша су... а ви и онако немате другога порода...

— А куд су д јеца?

—Знам ја кому су дата на село.

Газда ућута. Злата, осокољена његовим ћутањем, настави:

— Тако бих се умирила, живила бих само за вас и за д јецу, и радила бих, а било бии мање трошкова, — били бисмо сретни... А да видите малога Стевана: већ је ушао ушесту годину, сличи вама; прекојуче била сам га наћи ... — И гледа узбуђена у газду.

—Двоје их је, вели газда као за се. Је ли?

—Двоје, знате: мушко и женско.

—Узми собом оно мушко, — премишљајући одлучи се газда.

—А малу Милицу? Она је већ цурица, пази овце... зар да њу запустимо?...

—Нека остане гд је је! — одговори газда, и не хт једе даље да о томе с њомеговори.

Звони подне, одблесак сунца у очима газда Јово јаче осјећа, али неће да се састолице дигне: навикао да сједи до сата по падне, кад на ручак одилази. Премишљајућио свачему, паде му на памет да је сјутра субота, не осјећа се лагодан у животу, па нећеићи у град. Узе перо и хартију и пише Злати да га не ишчекује, а нека не води бриге оономе што су последњи пут уговорили, и о чему она му пише. Побринуо се већ за њу:гради се кућа на селу, — кућа са дућаном, у коју ће се, чим буде готва, уселити она имушко дијете, али само мушко, — подвуче ту ријеч. „Па да видимо како ћe ти трговинаићи за руком!” заврши писмо газда. Уто кроз подрум уније у дућан госпа Пава,разбарушене сиједе косе, кратка врата, задихала се и ознојила. Затражи каве и шећераод дућанскога момка. Док с њиме говори, разроке очи бјеже јој на све стране, свугд једопиру: рекао би, пун је дућан тих очију. Момак затражено стави на вагу и каза цијену.Госпа Пава плати и поздрави момка, а на газду и не погледа.

— Куга! — прогунђа газда Јово, кад је видје како гегајући се одилази ка подруму.

Усред пољских радња Ради стиже судбени позов са стране опћине за признањеправа власништва ограде „Брљача” у планини. Након неколико судбених претресања, судодлучи поћи на „лице мјеста”; тамо свједоке испитаће у присуству обију странака.

Раде пође у град да потражи одвјетника; био би пошао ономе највиђенијему штому оца заступаше у парници ради краве, али тај заступа опћину. Пође к другоме, сигуран,иде с новцем. Понио је преко тридесет талијера што је за продата вола ухватио. Алидруги одвјетник затражи много више — колико три вола вриједе, и не хт једе да почека заостало, већ хоће сав новац унапријед да му плати. Раде се поврати мрзовољан кући,чисто сатрвен од пута и бриге. Предао се срећи у руке, у мисли да је и онако његоводгојак; то знаду сви људи, па што бог даде!

Уреченога дана упути се у планину са својим свједоцима; у путу стигоше судбенукомисију на коњима, али са некога дијела пута морали су сјахати и јјешке поћи, јер намјестима сами је крш и литица.

Одвјетник, угледан доктор Пилић, једва се мицао, и вели већ више пута:

— Да сам знао да је овакав пут, не бих дошао ни за хиљаду банака!

Кад стигоше на „лице мјеста”, људи посједали на ледину испод одгојка, а судбенакомисија потражи згодно мјесто за држање расправе.

Свједоци, док судац започе испитивање, расподјелише се на двије стране. Свакастрана има своју мјешину пуну вина и двадесетак свједока, понајвише стараца.

Свједок са стране опћинске, стари Ждрале, одговара на упите суца, пошто га

закле:

— Ја сам још од д јетињства овдје пасао благо, гд је и мој отац, и служио се дрвима,и нико ми не бранијаше. И не би ни могли бити без ове драге; куд би са благом, кад јемећава закрха и вријеме овлада? Кад би се ова драга њему досудила, није него цијелосело требало би да исели... а што друго?....

— Немој тако, болан, Ждрале! Не видиш уоколо голети и крш, а гледај ограду! Штоније уоколо овако? Ко је овај подмладак чувао и одгојио?

— Ми, брате, вели Ждрале — ми што не сјекосмо, а могли смо ... . Па ето сада, — инасмија се; — и знате што, господине суче? — Ако је његова, биће у „земљишнику”уписана на покојног му оца.

Сви остали свједоци опћинске стране рекоше као и стари Ждрале, и у говоруспрдају се са Радом кад им згодно дође.

А Радин најстарији свједок вели:

— И ћорав види да је његово: отац му бранио и очувао, и њему оставио, па да јесада опћинско? Ја му не браним, алал му, нећу да души хватам гријеха ..... Једанпут сунцеизлази и једанпут се умире!...

Остали свједоци изјавише једнако.

Заступник опћине, доктор Пилић, држи говор као да је на суду. Вели да је начелник,подигавши ову парбу не у корист себи, већ вама, — и обрну се Радиним свједоцима, —учинио родољубно д јело. Кад би суд досудио овај одгојак противној странци,санкционисао би једну очиту отимачину; треба једном стати на пут измацима уприхватању опћинске шуме, а и свједоци потврдише право опћине. Међутим, то се и посеби види, овај одгојак сачињава једну честицу, која је и у „земљишнику” уписана каоопћинско власништво.

—Ако је тако како ви говорите, вели Раде одвјетнику, — онда би требало даопћина заметне парбу с малим са свима сељацима. Све је негда било опћинска шума, пастари људи прихваћали и бранили, па сад је њихово! Видиш, тако је урадио и мој покојниотац и сачувао мени, па је ли право да ми се сада одгојак отима?

Одвјетник не одговори, те он осоколивши се, прослиједи:

— Зар ви мислите да би оваква шума била да је није бранио отац и ја и гледали јекао очи у глави? Би, било би овдје голо као и на длану, као и на осталој шуми .... Па ја и небраним да поштени људи склоне своје благо за мећаве и зла времена баш у мојој огради.Нека реку ко им је то игда бранио? И је ли право, господине суче, да само моје општинаотме мимо све друге људе?

—Доћи ће и на остале ред, — вели одвјетник.

—Ко вели? Хоће, ако се са господином начелником завади... Не знате ви како тоиде, а част вама, ако и јесте адвокат...

—Не улази га овдје господин начелник ...

—Да ко? А што не дође он главом овдје, него вас посла? .... — А да знате ви —успали се Раде —колико ова ограда дала је добра господину начелнику! Колико је мојпокојни отац донио јањаца, пршута, јаребица!... Али да, пустимо то, већ да ја вас питам:— Што господин начелник није покојнога оца тражио... већ мене тражи — мене? ... Као даја могу знати за њихове послове. . Али, да, мртва уста не говоре ... .

— Молим вас, господине суче, обрати се доктор Пилић суцу — позовите га на ред!... Овдје га не улази господин начелник, тим више што је одсутан.. .

Судац опомену Раду и он ућута, осјетивши се лакшим, пошто се бјеше изговорио.Свједок Ждрале хт једе да нешто примјети, али судац га прекиде, јер се требало журити,а и — заложити се.

Пошто се расправа доврши, свједоци опет се раздијелише и посједоше на ледину.Принесоше торбе к мјешини и, залажући се, точе вино из мјешине у букару и из ње пију. Аблаги јесењи дан угодио. У одгојку, у прошарици, игра сунце и одбљескује се упретежитој бакарастој боји, и одваја се од пусте околне голети. И нигда досад ћутљивапланина не осјети толики жагор, кикот и весеља напитих сељака; вична бијаше текшапорењу потресених грана, шуштању прожут јела лишћа и Радину усамљену разговоруса благом... Па кад људи, вином и безбригом разиграни, почеше дерати се и балегати,вели им Раде замишљен:

— Што вам је, људи, те бијесните, као да сте у крчми? — и одијели се од њих, тесам крене низбрдицом кући.

Путем премишљајући о своме злу, чињаше му се да се налази над провалијом којуне може прескочити, а газда га силом преко ње нагони. Што да ради? Кроз четрнаестдана мора да плати — тако гласи осуда што је неки дан примио — око сто талијера ипарбене трошкове за дућанске ствари. На суду газда се заклео, сигуран да га нема штада изда за криву клетву, кад по обичају не даје нигда потврду на примљен новац.

А већ је давно минуо рок исплате прама погодби за купљене дијелове земљепокојнога братучеда Нике. Покојни отац хт једе тада да учини погодбу за више година,али газда Вељаше тада:

— Учинимо за једну годину, па кад ти мени будеш плаћао поштено камате, ко ћети главно тражити?

Отац пристаде на то не слутећи преваре. Сада газда тражи све, и неки данпоручио му по надстојнику Васи да кроз четрнаест дана подмири га посве, јер с њиме већнеће да има посла; догодиће му се што и осталим окорјелим дужницима.

У тим мислима враћа се кући и, кад стиже, јесењи сутон већ се хваташе његовепланине.

Настајних дана ходаше по вароши од трговца до трговца да новаца позајми дагазду плати. Све своје нуди у залог, али узалуд: трговци неће да кваре посао једандругоме, а и зашто да се сада мрзе, кад су се иза толиких љутих борба сложили?

Једнога од тих дана у чаршији предаде му судбени послужник службени спис.Предајући га, вели му:

— Изгубио си парницу за „Брљачу” у планини, мораш да платиш око сто крунапарбених трошкова за одвјетника, заступника опћине.

Примивши спис, Раде тога часа поврати се кући, сатрвен, као да га је ко кладом поглави смлатио.

Одвјетник газда—Јове, доктор Пилић, пожури те учини на суду све што бијашепотребно у послу газде са Радом. Затражи процјену земљишта и замоли да се одредидан дражбе. Газда позове к себи судбене вјештаке, људе са села, своје дужнике, и упутиих у посао. Сада треба бити опрезнији, јер по новом овршноме закону ипак не могу сеимања, као негда, што вриједи хиљаду форинти за форинт на дражби узети; стога их

поучи да Радино имање не прецјене превише и да суду предложе да се не дијели укомаде по честицама, већ цјелокупно да пође на дражбу.

— Док се посао обави, — премишљаше газда — биће и нова кућа за Златусаграђена. Гради се на бившем земљишту Војкана Вујића, близу млинова: лијеп положај,на згодноме своднику, нови дућан правиће такмицу дућану благајне, који бијаше отвориопоп Вране за дружинаре, а већ давно газди је трн у оку.

...Једнога подзимњега дана, кад се Раде опремаше у планину, судбеном одлукомби му јављен дан и сат дражбе. Иако се томе надао, осјети тога часа да му срцепрестаде да куца, и за неко вријеме празним погледом, ходајући по кући, у нешто празногледа...

Кад се освијести, прва мисао бијаше да злу што га снађе на пут стане, под коју мудраго цијену, и намах одлучи да све распрода што се може продати, само да земљуспасе: њу никако из руке неће дати!

Редом поче продавати ситно и крупно благо: не поштеди ни свога дората, ни старекобиле с ждријебетом, ни ухрањена крмка. Ходаше по сајмовима и, дријемован, сатрвен,не сврћући нигдје, другога, трећега дана враћаше се кући са добивеним новцем штозатеже за припашајем, сјећајући га и у путу његове големе несреће. И сваку главу свогаблага оплакиваше, и заболи га у души, као када би морао да посијече за љуте потребестари храст у проређеноме храстику поврх куће: зна, из старога пања на прољеће нећемладица тргнути.

Кад дође ред на краве, вели му жена:

— Не продај краве музовне ради д јеце!

То бијаше први пут у животу што од њега нешто тражијаше жена, која, кад би јојбио наредио да ватру загрће голим рукама, не би се била опрла његовој вољи.

И — оте се, и раштрка се по сајмовима пусто Радино благо. И по ливадама не сучусе крда оваца и не прелијева се на њима мека, руда вуна у сунцу, и пред њима не гиздасе ован предводник; по дрветима не пропиву се витке козе да брсте младице, а говедаусред дана не враћају се с паше к ријеци на појиште; и не ричу краве за теладима нитителад мече за мајкама! И по кући не хрпће угојено крмче што на мрс сјећа. И кад свераспрода, броји новац на огњишту при пламену, дијели га и одваја на сребро, злато ибанке; и, увезано, трпа у торбу, и напрћен иде у варош да њиме умири господара.

Пролази преко газа ријеке, прескачући окретно с камена на камен, а мутна вода окоњегових ногу хучи, и испод њега пјенуша се у паду; шапатљиви јабланови поређани узјаруге шапоре, а газећи по својој ливади, сада блатној и каљавој, помисли како је отрагмало дана била цвјетна и жива, и како је испод косе једнако падао и цвијет и трава...

У вароши не сврне нигдје, већ равно уђе у дућан. Али газде не нађе: има нековријеме што у дућан касно силази. Дућански момци, ни надстојник Васо, не сусрећу га каонегда и не нуде га ракијом, а стриц Петар, бацивши са леђа врећу дућанске робе, већракијом накресан, вели му: ,

— Дошао је и на те ред, Раде!

Раде се учинио невјешт, не одговори, али га стричеве ријечи уједоше. Петар јенедавно пао. Газда на дражби однесе му све изим куће, у којој остаде жена му са нејакомдјецом. Петар оних дана пријетијаше да ће газду убити, и збиља једне вечери, пијан,насрне на њ, али му, пијану, момци отеше нож, и, ударивши га неколико пута, избацише гаиз дућана. Послије, пошто неколико дана остаде за то у затвору, помири се са газдом, исада зарађује код њега и у чаршији да — преживе.

Раде чекаше и би му тешко. Раније долажаше он у дућан испустан, без бриге,своме господару. Отац узимаше што му бијаше потреба на вјеру, без књижице, без ичега,као и остали поштени сељаци, и плаћаше под зиму онолико колико господар налажашеда је право; и подмиривши дуг, узимало се друго са правом на то, тражећи, кад је билопотребно, а молећи по староме обичају. Па како се све изврну, како силом догађајапоследњих година о свему се разувјерио! ... Тешко му је у души...

Послије очеве смрти премишљаше често о томе, и пуче му погибија пред очима,али како да се наједном снађе — он, јединац што не вођаше о ничему рачуна, подложанстарим навикама у које вјероваше као у самога себе! И он, што би у планини насрнуо навука голим рукама, осјети се овога часа испред дућанских момака биједан, поништен, а зачитаву главу натхватио их је својим животом!

— Да, ну, — вели момку — да ме јавиш господару!

Момак се насмија, вели:

— Гле ти мога господина, не може да чека! ... Ко смије господара звати?

И чекаше Раде до десет сати, јер у то доба, по навици, господар силази. Јутросдође намрштен и, не осврћући се ни на шта, уђе у свој трговачки биро. Раде окупи устопу за њим.

—Пусти ме да капут снимим! — вели му, не обрнувши се к њему.

— Де, имај ти свој комод! — одговори Раде, и са леђа спрти торбу, држи је у руции чека да господар упита рашта је дошао.

— Шта је, дакле? — сјевши упита газда.

— Донио сам паре. .

—Све?

—Што гођ могах избити...

—Није, брате, мени стало што могох, што не мотох; јеси ли донио да вас дугподмириш? — И, погледавши га, насмија се на њ својим леденим, намјештенимосмијехом. Али као сјети се и узмакне. — Да, брате, требам паре!

Раде не одговори, већ приђе к столу, положи на њ торбу, и из ње вади одјелитоувезани новац:

— Ево, — вели добројивши, — а за остало ћеш причекати... Није ти за главу... Гледајпустих пара!

Газда руком враћа новац:

— Залуду, брате, зубе тупиш. По закону тражим што ме иде ... Никако , већ позакону! А знаш , све сам срачунао: треба да донесеш са трошковима око двије хиљадеталијера, — и посегне за трговачком књигом. Али предомисли се: — Чему да ти тачнокажем кад пара немаш?

Раде зинув, збунио се, ријеч му у грлу застане. Па му паде на памет:

— Можда ме газда плаши да више истргне?

И гледа у паре, и ћути ...

Из дућана до њих допире жагор људских гласова

Ради у ћутању долазе у памет некакви уломци ситних мисли и одвраћају га одглавнога, ради чега је дошао; и залуду сили се да их од себе одагне и све мислиусредсреди у једну.

Гледајући, опази како се газда постарао: подочнице се смежурале, отпуштена мудоња усница, као да је без крви; лице набухнуло, блиједо као восак, и малоприје, кад сенасмија, бијаше опазио да му фале два зуба у горњој рилици... Али што му то сада падана памет? Баш сада када је провалија пред њиме!

—Пустих ли тефтера и вјересије! Пустих ли новаца! — помисли кад му око падена трговачке књиге и на „вртајмовицу” . — Шта ће му толика сила новаца кад нема свогапорода? Што ће њему, оронулу, стару, толико благо? А колико је здравих, младих,жељних живота уништио он досада! — И дођоше му на памет раскућени комшије: — Кудсу, драги боже, синови Војканови?...Гд је ли је он?...— И запеше му очи на паучини што сеухватила у углу и пружила до тробојне избљедјеле заставе. Ту му се поглед устави; игледајући у паучини уловљене, поређане, бескрвне мухе, помисли:

— Многи ли им је паук крв испио .... Одсјече ми главу! — шапне за се, сврнувшиизненада поглед на господареву јаку, нарозану шију... И махне руком, као да се нечегабрани.

— Дакле, што мислиш? — дигнувши главу, трже га из мисли господар.

—Чудо тражиш!

—Своје, брате.

—Нека је и твоје... али чудо!!

—Чудо — не чудо... Тако ти је! — рече газда и диже се.

—Али откуда ћу избити толико пара у један мах?

—А што ћу ти ја? Ако немаш, земља ће поћи на дражбу...

— Та ниси наумио и мене от јерати са мога? Куд ћу са својом чељади?

—Није, болан, оно већ твоје, кад је у рукама суда... — И насмија се газда, и црнапразнина међу зубима показа се чисто. Па настави: — Ти, човјече, већ ништа немаш... Козна хоће ли имање и залећи за луг ... Већ, чуј, да ти дадем добар савјет, — умекшабесједу газда — имаћеш још од шта у кући избити коју пару: скупи за трошак, па сели уАмерику...

—У Аме—ри—ку? — понови, растежући ту ријеч, Раде. —Са онаких земаља, срцаземље, да иселим?... Да камен проплаче!... Шалиш се, господару?

Газда не одговори, већ окрете се и остави га. Раде гледа како се тешко пење узауске стубе с лијева, и, изгубивши га с вида, стави новац у торбу, упрти се и оде из дућанане рекавши никоме ни „збогом”.

Путем тек је могао да издржи а да се не расплаче. Не може да схвати заштогосподар одби толики новац; зар му није носио све што је имао? И, премишљајући,долази му иста мисао:

— Хоће и мене да раскући као Ружиће, Вујиће и друге! Али која му корист од тога?Зар није му боље да му носим сваке године земљин приход и мој труд, као и покојни

Зар није му боље да му носим сваке године земљин приход и мој труд, као и покојниотац? Зар мени што друго треба него толико да кукурузовим брашном прехраним себе исвоју чељад преко године... И све то није доста ... Одумио да одсјече главу мени имојима! Али то би било прерано! — рече за се, уставивши се у ходу. — Прерано, да!.. Тајош покојни отац у гробу није се ни распао !... — И згрози се, и трга га велика неисказанабол... — Драге воље подметнуо бих господару своја леђа, — помисли, пролазећи прекосвојих земаља, што леже у суморноме подзимњену дану пусте, — да, подметнуо би их,па нека ми с њих слободно згули кожу. Али он неће моје коже, што ће му? Земље хоће,која се сада тешко стиче... И јао ономе ко је из руке пусти: оде ли једном, нико је већ неповрати!

Код куће Раде нађе Марка, Машина човјека. Ово задњих дана долази неколикопута и удара му у очи, тражећи да му поврати оно узајмљених десет талијера, премдаму је камате о светој Кати поштено подмирио и јесенас узорао му оно оранице исподкуће.

Марко сједи код ватре, замишљен, пуши лулу Радина духана што му га старапонуди, јер рече да нема чиме да напуни. Раде, кад га спази код ватре, чисто се наљути.Жена подмјетне сједалицу да приђе к ватри. Сједе, гледа у ватру, и ћути. Жене стрепе,језа их хвата, знаду зашто је пошао у варош, па кад је мрзовољан и опоро ћути, слуте назло; биће да је господар на њ још љут! А прије одласка у варош, стара га опомињаше дабуде са господарем питоме бесједе: „Сине мој” .— вељаше својим старачким сувимгласом — „умиљато јање и двије мајке сише!” Стара није ни слутити могла да јегосподар бацио око на њихове земље: није њена кућа још на то спала!

И Марко ћути и премишља како ће згодније да заподјене разговор, а кад Божицаскиде са ватре бакру и умијеша пуру, одложи лулу и прихвати са кућном чељади даруча.

Откада је чуо у вароши што газда Јово смишља да уради од Раде, боји се засвојих десет талијера. Неколико пута био је на суду да приупита, и не стиди се што га сасуда чиновници и послужници гоне док га виде.

Кад одложи кашику, затражи дувана да запали, и, запаливши, гледајући у ватру,вели:

—Прошло је подне!

—Прошло ... — прогунђа Раде, и од јарости дође му да се са Марком гркљани усвојој кући.

—Пошао бих кући!

—Како те воља! — уздржавши се наоко миран, одговори Раде.

— Али, знаш, радо бих да ми повратиш оно пара... Потреба ми је!

—Није ти понестало, болан, жита у кући, — опази Раде. — А мене сада гонихиљаду потреба... Пусти ме док зло преко главе пређе...

—Потреба ми, среће ми! А и углављени рок је минуо... Не измичи, брате, поштеноти их дадох... Поврати ми их...

— Марко! — бојиш се зар да не изгубиш твојих десет талијера?

—Није баш то... али .....

—Пусти! — пресјече Раде... Божице, донеси твој ђердан!

Жена ћутке пође до свога ковчега, отвори га и извади ђердан. Носећи га, звекнесребро. Раде га прими из жениних руку:

— На, — вели Марку — узми га у залог, па да је твој ако ти о светој Кати неповратим новац... Узми брате, па иди!

Маркове очи засјаше, и маши се ђердана.

— Ето, — вели — свеједно, био код мене или код тебе... а немој, брате, до светеКате, дуго је већ нека стоји до Ружарице .... Је ли право?

—Како гођ хоћеш! —махне руком Раде.

Марко смота ђердан и стави га за припашај. Маши се ватре да припали лулу, аодлазећи с врата вели:

— Болан не био, Раде, свеједно је, био ђердан код мене или код тебе!...

На Ради је још торба, није је спртио са себе док је Марко у кући био, јер у новацшто је одређен за газду неће да дира, а путем из вароши одлучио је још из чегапоштогођ избити.

— Што бијаше, Раде, у вароши код господара? —упита мати забринута, док јеМарко из куће изишао.

— Зло, мајко, није већ оно наш господар, већ најгрђи душманин!...

— Немој тако, синко! Ваљао нам је гдекад; ја увијек мислим: довешће до јаме, алинеће у јаму ...

—Хоће, вала, таман у бездан! — рече као за се Раде. — Али неће што је намислио— трже се. — Неће, бога ми! Не дам земље из руку до велике невоље... Не дам је, памакар је крвљу морао откупити! Није она моја... д јетиња је! — и показа кретом главе настаријега. — Да, д јетиња! Њима остаје. Није она као прљави скитачки новац што свугд једопре!...

— Умири се, сине! — мири га стара. — А што вели господар?

—Што вели? Не питај! ... Хоће све у један мах ...

—А колико је?

—Што је вајда да ти кажем! ... Ни ја толике силе не могу да смислим... Ваљало биновац мјерити као жито на варићаке! Но зло слути! ... Сат јераће нас са топрага... —изговори тише и часом ућута.

— Не нагли, сине, биће да плаши, да што више избије! ... Не нагли!

— Да не наглим?... Али неће што је намислио, опет ти велим, макар ја земљу својомкрвљу откупио! Е неће... И диже се и пође по кући.

Жене поплашене гледају за њим: мора да му је догорјело кад је онако најарен. Јестнапрасите нарави, али зна издржати: повратит је, а кад љутина не попушта — зло је!

Божица стиче ватру; двоје д јеце ваде запретане крумпијере из жераве, котрљајуих по кући да се охладе, а кад негдје заметну се, нашавши их, слатко се смију. Стара,гледајући у ватру, кашљуца, и премишљајући о Радиној љутини, паде јој на памет њенсвекар, д јед његов, стари Раде што уби свога комшију, јер пребразди његову ораницу.

Уби га на мјесту кад суд не досуди како он мишљаше да је право. Из мисли трже се, јерунук, мали Илија, затражи да му баба ољушти крумпијер; стара узе дијете у крило инеколико пута, милујући га, пољуби га у сјајне, испитљиве, д јетиње очи.

...И спушта се зимња дуга ноћ, и увлачи се у кућу. Раде гледа кроз отворена вратанапоље; осјећа ноћ и, како она јаче пада и савлађује сутонску свјетмост, онако и његрвадуша чемернија је, и као да се помало гаси у њему оно што толиком ватром пламтијашеу снажној младости живота му — увијек откада је за се сазнао... А како је раније таковеноћи са слашћу у животу дочекао код распламтјеле ватре! У бакри вари, а он се доБожице грије, и њихови јаки животи дирају се, мирни, сигурни што им дуга зимња ноћноси... И сјети се љета и планине, и бијесне и плашљиве Маше... Али сада највише жао муБожице, послушне, бескарне и старе, паметне мајке. А кад му дођоше на памет д јеца,окрете се нагло да их види, као да се за њих од чега боји, и сједе уз ватру.

Двоје д јеце испред баке мирно једу крумпијер. Раде поглади старијега по глави, амлађега стави преда се да се огрије. А сваки пут кад погледа на Божицу, заобљену, сакраћим скутима кошуље сприједа, — помисли: „Треће је дијете на путу...“ И неисказанотешко му је...

Диже се и пође да положи крави, нека бар она не гладује — крави хранитељицидјеце, и, полажући сијено, пожали друго своје благо распродано: ко зна што је од њега?

— Мајко, бојим се зла! — сажали Божица кад Раде изађе... — Бог се расрди на нас...и сам он зна што нас чека..

— Уфајмо у Мајку божју, Божице!... Неће нас она запустити...

Кад се Раде поврати, стара Смиљана извади из хамбара плећку суве овновине,већ на по оглодану, и пружи је Ради да вечера.

— Пресмочи се крухом, — вели му.

Али Раде неће да се ничега дохвати. Тада стара с помњом опипа месо с кости иподијели га д јеци, а Ради пружи очишћену плећку.

— Де, види, Раде, — замоли — има ли зла у њој?

Раде се насмија преко воље:

— Одавно већ ја не вјерујем у гатке! — одговори замишљен.

—Не ваља тако, Раде, нису то гатке, свјетује стара. — У свакој ствари, сине, бог јесвој знак оставио! — И, то рекавши, очито се сневесели што ie Раде не послуша, и плећкуспреми опет у хамбар.

Те вечери ни Раде ни жене ничега не окусише: само два соколића сити до својебаке полегаше.

Раде сву ноћ није ока стискао: треба да се постара на сваки начин да газдуизмири; све ће продати из куће, и оно што му је најнужније, само да земље спаси. Чврстоодлучи продати: и жито, и сијено, и суву овновину над огњиштем — једини мрс у кући; чакне поштеди ни краве, д јетиње хранитељице. Рачуна у глави колико ће по прилици парадобити, али никако да се задовољи са срачунатом свотом.

— Мало је! — помислио би, и опет стао рачунати.

Жена тек што склопи очи, изнебуха прене се и тада прислушкиваше да ли Радеспава. Тако цијеле сате отворених очију гледају обоје у тмину, а осјећају да их једна

брига бије.

Пред зору Раде не диже се, као обично, да од старе узме старијега сина к себи укревет, да с њиме разговара и шали се док сване, већ се јави жени и каза јој да иде кд јеци; помешће их...

—Зар си дријемовна? — упита је.

—Нијесам, — одговори жена. Диже се и пође к огњишту. Отпрета ватру и угарцимаиспири је и наложи. Па леже уз д јецу, што су обгрљена под кабаницом уз баку лежала.

Раде даље премишљаше ... И тек што назрије сиву, зимњу јутарњу свјетлост крозпукотине врата, диже се и приђе ватри.

Посједавши неко вријеме, одлучи да пође по селу да пазари жито и остале ноћассмишљене ствари.

Диже се и отвори врата. Јутро освану кишно, а заваљало југо, те испод греда илитица планине тугаљиво хуји и набацује шкропцем. Раде, заогрнут кабаницом, гонећипред собом краву, упути се низа село. Жена с врата гледа за њим: жао јој краве, али нерече ни цигле ријечи. Раде се устави код ковача. Ковач је позната претрга, и код њега сељуди купе, па ће с њиме погодити ствари за продају, како право буде. Неће му се дазавири у сваку кућу; иако није при невољи срамоте, ипак га је стид скитати се уоколо,носећи своју потребу на пазар. А и познаје своје сумјештане. Премда он није ни каматар,ни правдач, а поштене је бесједе, ипак биће их који ће се у себи наслађивати злу што гаснађе.

Привеза краву до кућних врата, па уђе. У кући нађе неколико људи што дођошепослом да им ковач алат кљене. Помажу ковачу при радњи, и док он туче по усијаномгвожђу, гледају како искре врцају испод јаког ударца, и гледајући разговарају.

И Раде неко вријеме гледа, и не рече зашто је дошао, док један од сељака, штобијаше напоље изишао, не упита га куд ће с кравом по овоме времену.

— Догнао сам је да је продам! — одговори Раде.

Ковач престаде тући и повири на врата да краву види.

—Је ли збиља на продају? — упита.

—Дашто да ј ест! — рече један од сељака. — Куд ће с њоме?

— А што питаш за њу? — обрати се Ради.

Раде рече цијену, али ковач вели:

— Пуно је! — и наново удара по гвожђу, као да не мари даље погађати.

—Имам и друге неке ствари да продам, — вели Раде.

—Што друго?

—Казаћу ти, само ако имаш вољу да купиш.

—А што ти продајеш, Раде, сада кад није Земан? — опази стари Ждрале. — Твојотац није био такав!...

—Потреба ми...

—Да, да му је потреба, потврди један други времешан човјек. И надода: —Прикупља човјек паре да зајази ону бездану јаму у вароши...

— Не зајази оно нико! — сјети се Ждрале. — А јесте ли чули? Синоћ у кочији дођенека жена са д јететом: довео их надстојник Васо и увео их у кућу. За нима стигоше двојакола крцата робе. Вели да је она жена, „шињора” газдина, а дијете његово копиле... Бог бига знао!

— А ми мишљасмо да се кућа гради за школу, — опази ковач.

— Какова школа? Има десет година да траже кућу. Нијесу лацмани будале,болан... Не даду они нама да знамо што и они... Пропали би... А имају и право! Гдје је то?— разлаже Ждрале.

Ковач хт једе да још нешто рече, али му Раде пресјече бесједу.

—Хоћеш ли пазарити? — упита га.

—Хоћу, ако ми иде у рачун... ,

—Одмах паре, да знаш, потреба ми је...

И редом Раде казива што продаје.

Код сваке ствари ковач цјенка се, а Раде попушта, само да сврши што прије.

— Прави си Циганин! — вели ковачу Ждрале, кад виде да би хт јео краву од Раде убесцјење купити, и набаци талијер преко њега.

— Али треба бројити одмах паре, насмија се ковач. — Је ли, Раде?

Раде потврди.

— Кад је тако... ето вас... па што урадите, мени је право! — прегори Ждрале добарпазар.

Погодише се за све, углаве да ће ковач вечерас новац донијети, и даде Радикапару.

Раде изиђе, а на раскршћу у двоумици је где да окрене. Паде му на памет:

— Дакле, дошла је та жена што ће да загосподари газдиним имањем на селу!

Говорило се о томе док се кућа градила, али није се вјеровало. Многи мишљаху дагазда кућу гради за школу и учитеља, и, ето, преварише се и овога пута.

Скрене ка млиновима. У по пута упита се: „Што ћу тамо? “ Али ипак иде, гоњенбесвјесно неком неодољивом радозналошћу.

Устави се поврх нове куће под циглом; ред двоструких стакала у прочељузатворен је, а кућна врата отворена. Погледавши боље, спази Васу у дворишту удруштву двају сељака. Надстојник стоји код големих ковчега, а она два сељака износе изњих разну робу и пренашају у кућу. Уто појави се на вратима госпођа, омотана вуненом,топлом марамом; нешто с прага рече Васи и њему приђе. За њом дотрча д јечак, огрнуткабаницом.

У шуму пада слапа над млиницама и у заваљалој јужини губе се њихове ријечи: неможе да их разабере, а желео би знати о чему говоре. Жена, ухвативши дјечака за руку,оде од Васе. Раде гледа како хода по дворишту; витка је и висока, а прати је очима док

се у кућу не поврати. Дакле, то је та нова господарица! И већ, ето, у кућу се усели, и шетасе по дворишту што се сучељује са његовим најбољим земљама.

Прислоњен уза зид, премишљајући, упоређује своју кућу, потлеушицу и гријаницу,са овом новом, големом и згодном кућом.

И овакове — помисли — раскућују наше сељачке... И колико наших треба дапропадне да се подигне једна од ових големих? Да, уз оваку кућу треба газда новихземаља... и бацио око на моје земље, да њима загосподари ова његова јараница,„шињора”, а њено копиле, бјеснећи да стијенама с њих гони моју д јецу!... А неће, бога ми!— откиде се Ради из душе. — Неће, док је живе главе... Неће, човјештва ми! Неко морада је крвљу откупи!... — Али одмах паде му на памет: „Што могу да радим?” и слеже се уњему јарост, и наступи језива стрепња.

Још док се ова кућа градила, заметаше се у њему сумња што слутијаше на зло. Инеколико пута, кад је била већ под кровом, дође му мисао да је ноћу упали. Нема томудуго што је код њих то у обичају било, и тада често чија појата, кућа или јара,засвијетлила би као свијетњак уочи Ивањдана. Али и томе закон на пут стаде и, мјестошто се људи тада освјећиваху по своме ћеифу, с насладом гледајући у пламен штопрождире добро душманиново, сада се освећују са законом у руци, парбећи се каоженетине по судовима, трошећи за то пошљедњу пару... Па, ето, ни то не помажесвакоме! Њега суд осуди, а он с њиме не може да се свети! А светити се треба, ако нећеради себе, а оно мора ради своје д јеце. И опет, враћајући се кући, дође му у памет данеко треба да земљу, ако до тога дође, крвљу откупи, јер друкчије он је из руку не да... И,причврстивши у себи ту мисао, би му лакше. Али само замало. Док дође кући, угледавшижене и своја два сина гд је се играју око огњишта, оставља га јарост и занос и увиђа даснага попушта; и привукавши себи синове, стаде их миловати као никада дотада. Текшто окуси пуре, изиђе из куће. Јужина једнако завалила преко поља и хучи око кућа иголих дрвета. Устави се код празне штале... и, забринут, махнувши руком у празно, пођедаље. Идући кроз старе храстове, проређене наријетко, дође му на памет да ихсасијече: и из њих могла би се која пара избити! И код те помисли учини му се да је свакихраст живо чељаде; кад падне под сјекиром, већ га нема!

Упути се узбрдицом и, лутајући, пут га доведе јари, гд је је љети благо свраћао.Празна је, врата расклимао вјетар, и над њима виси саломљена грана дрвета: вјетарњоме замахује одмјерено, уједначено тамо—амо...

—Што ћу овдје? — помисли, и враћа се истим путем.

Кад кући дође, насмија се туробно кад га старији син упита:

— Гдје си, ћаћa, био?... Што од куће бјежиш?

Остали дио дана просједио је код ватре, пушећи лулу за лулом и разговарајућииспрекидано са женом и мајком покоју ријеч, која би се отиснула мимо главне мисли штому се увријежаваше поступце у мождане.

Пред вече ишчекује ковача да, прама погодби, новац донесе, али ковача не би. Авећ се подобро бијаше смркло кад у кућу бане Маша. Тек што поздрави, зовну Божицу настрану и из њедара извади сложени ђердан, Радин залог Марку. Вели јој:

—Ево ти га, Божице, и јест твој!

—Не смијем узети га без Раде...

Ђердан звекће... Раде се диже и пође женама.

—Што дође, Машо? — упита.

—Донесох Божици ђердан, нашла га у Марковој роби; познала сам да је њезши...

—У залоги је...

—Знам.

—Али ја не могу од тебе примити га док га парама не откупим...

— Ја ћу га откупити за те или ћу ти испоручити... — насмија се Маша. Па, дајући гаБожици, вели: — Узми га, твој је! ,

Али Божица неће да пружи руке, већ у Раду гледа.

— Понеси га натраг, Машо! Теби исто фала! — смисливши рече Раде одлучно. —Понеси га натраг, молим те!

— Зар сам ти тешка, Раде? — изговори жена, проблиједивши и сневеселивши се.

— Нијеси, Машо, као ни она, — и показа руком на Божицу... — Али није земанразговору; иди и понеси натраг ђердан!

Па, погледавши у Божицу, као сјети се нечему и, предомисливши се, вели:

— Чекај, Машо!

Па пође своме ковчегу, отвори га, изнесе торбу према пламену од ватре ипозвавши Машу да ближе приђе, извади из ње завежљај круна и изброји Маши на рукудесет талијера пара.

— Ево, дај Марку новац, и фала ти! Узми!

Па, узевши из Машиних руку ђердан, даде га Божици:

—На, твој је! Буд ' што моје пропада, нека је твоје на мјесту!

—Збогом, Машо, збогом! Опет ти фала!

—Збогом, Раде!

...Те ноћи првим сном заспи тврдо, само за кратко вријеме, а кад се прену, протегнусе и зијевну, али истога часа представи му се у памети несрећа и зло што га снађе,очито, одјелито... И неисказана бол овлада њиме и уби у њему разбор и наду, ипремишљаше. А док се помолио кроз пукотине дан, диже се, узе кабаницу и пође кавратима.

— Куд ћеш, сине, раније? — упита стара сувим гласом, кашљуцајући.

— Имам посла у селу, — одговори Раде и изиђе.

Зимњи дан рађа се бистар, чист и леден. Преконоћ дуне сјеверац и испод литицаи греда планине хуји и гони пред собом још подјекоји одијелити сиви облак.

Раде пође ка млиницама да обиђе своје оранице што се сучељују са двориштем ибаштом нове газдине куће. Гледа у бразде што леже спокојно ишчекујући прољетносунце. Али се дуго не задржа, већ окретно, с камена на камен прескачући, пређе прекогаза. Дође на своју ливаду и гледа како низ јаругу тече вода. Млинар га видје како једвапут око ње прошао, уставио се и некамо упорно гледао. Раде се загледао у одбљесаквисова планине у ријеци. Познаје тачно нека мјеста, и сину му пред очима Маша, пећина,

одгојак и — замисли се... На ивици ливаде стајаше дуго, као да га је шум слапа успавао иослушкујући и гледајући у воду, главна мисао потајала се, и мимо њу сијасет другихмисли из д јетиње добе рађају се... Али, заправо, нису то мисли, већ уломци расејанихмисли, као уломци неба, облака, и ведрине, и дрвета што се у ријеци одразују.

— Ту сам, кад сам дијете био, ловио раке! — мисли гледајући огољене, прозеблеврбе, што на вјетру над ријеком дрхте... — И одатле, испод врба, однио двјема цурицамакошуље, док се у ријеци купаху, и не хт једох их повратити док нијесу голе к мени дошле .

—Али, што је то— трже се— мене овладало? Чисто подјетињио, као да сампамећу сметнуо!

И одмјереним кораком поврати се преко газа к млиницама. Униђе у млин и велимлинару:

—Заборавио сам духан код куће, де твоју кесу, да напуним!

Машицама прихвати жераву и запали, и пушећи загледа се у витлове...

Хт једе да изиђе, али угледавши млинарев брус сјетисе: трже нож из корица заприпашајем и наоштри га, па узевши са тлеха комад дрвета, окуша је ли оштар и,ставивши га у корице, изиђе из млина, не одговоривши ни ријечи млинару који га зовну дасе огрије.

Код ручка, тек је окусио пуре, одмах запалио, и цијелога дана, гледајући у ватру,пушио лулу за лулом.

Пред ноћ нестрпљиво ишчекиваше ковача, а када га видје, чисто се трже као изаполусна.

— Ево пара, Раде! — вели пијани ковач .. . И броји их... — Ето ти их... Али нека ти небуде жао, мала ти вајда од њих... Газда накастио да те раскући... Па не би бог!...

—Ко вели? — пресјече га Раде и диже се.

—Веле варошани...

—Видећемо! — плане Раде, и очи му синуше. — Не дам земље док ми је главажива!... Не дам је до бога !

—Пусти, Раде, синко! Што слушаш туђе људе?— умијеша се стара.

Али Раду ковачеве ријечи разјарише и у срџби одлучи да даље не чека. Већ сјутрајош поћи ће ка газди, па нек превали куд је накренуло!

Код вечере стара моли га да се с чиме заложи: сварила му неколико јаја. Али нимајчине молбе не склонише га. Тек окусивши, брани се:

— Не могу, мајко! Сваки залогај пада ми тешко, као да неко у ме олово трпа .. .

Бацио се на кревет раније но обично. Није ни изуо мокре обуће. У кревету сили седа мисли сведе на сјутрашњи дан, да премишља, да разложи... да завири: до краја у оношто га сутра чека, и чини му се да га то трагање по самому себи кријепи, снажи, ализалуду сили се... Сада долазе му у памет ситне, незнатне ствари живота; што ће му оне?Чуди се сам себи, па не средивши прама жељи својих мисли, ухвати га полусан и заспи.

У сну нашао се наједном у некаквој жућкастој бари, усред поља. Газећи преко ње,мало по мало упада у блато и тешко вуче ноге за собом, али сили се и иде напријед, а све

више и више запада. И већ једва истеже ноге и даље пропада, али ипак, рекао би, снагага не издаје: близу је краја, изићи ће... Кад изненада упаде дубоко у прљаву, каљавуводу... Шаш и некакова сагњила трава, што влагом заудара, испреплела му се између ногуи руку, а већ му је вода до грла... Гуши се... Натеже се свом снагом да се извуче на ливаду,на суво... А близу је краја. Пружа руке да се чега дохвати... Зној га од муке пробио, викаоби, али не може уста да отвори... Кад однекле, у тој муци, на ивици баре, на суву, обрте сегазда Јово. Распружио руке изнад себе, а у свакој руци држи по неколико јаја... У смртноместраху напреже се Раде да га замоли да му помогне, али ријечи не може да изговори ...Очима упиљио у њ и пружа му руке да га из баре извуче. Газда прилази ближе, онакотежак, узвртио се, хт јео би да му помогне, али једнако држи руке изнад себе и у рукамасу му јаја... Обазире се уоколо да их негдје положи на сигурно, али никако да их из рукеиспусти. А Ради дошло до грла и гуши се... Напреже сву снагу да му каже да баци јаја изруку, да му помогне, јер сада ће главу изгубити... Но залуду...

И уто, тешко дишући, ознојен, пробуди се... и у полусну грчевито ухвати за рукужену што до њега спаваше.

—Раде, зар си будан? — упита га жена.

—Будан... е, будан... што? ...

Цијеле ноћи већ није заспао. А раздријемавши се посвема од ружнога сна ипремишљајући, мало помало мисли долазе му разабраније, јасније:

— Одсјече ми главу! — помисли и стресе се од боли. Али, док бол попусти, мисли:— Ићи ћу, док сване газди; молићу га да паре прими на рачун и да обустави дражбу; нијемогуће да неће бити мекши кад види онолики новац... — И с том мишљу т јеши се... Ализачас појави се сумња : — А ако не хт једне? Убићу га — помисли. — Да, убићу га! —понови одлучно... и осјети да му је лакше. — И право је да погине од туђе руке, —оправдава избившу мисао. — Колико је здравих снажних људи уништио, раскућио, азашто? Бар да му од њихових земаља бијаше потреба, да их ужива, али што? Никаданије ни био на њивама, ливадама, одгојцима ... Зар он зна што је земља? Па по чему дабуде земља његова: је ли му д једовина, је ли је својим знојем игда наквасио: — Ни свогапорода нема ... Коме ће оставити своје грдно благо, коме подијелити земље?... Зар да свеостане ономе копилету... А ко зна и је ли његово?

И дуго учини му се као да гледа пред собом оно дијете, заогрнуто д јетињомкабаницом, како скаче по његовој ораници... И дођу му на памет његова д јеца...

—Али — трже се, — о чему ја сада премишљам? И паде му на ум: Да га убијем,што би тада било? — И на то питање колеба у мислима. — Да га убијем, не би земљапала у његове руке... Па? — Предаћу се суду, и суд ме неће осудити. Је ли могуће да меосуде кад не убијем ради себе, већ да сачувам дједовину својој д јеци? Могао бих ипобјећи преко границе? — Али се одмах предомисли: — Не, то није могуће данас, откадје мудри Швабо и тамо засјео... — Их, блажена она времена док је одмах преко планинетурско било! .... Убиј крива, па се похајдучи... и свети се!... — Али гд је је то данас? Данас тетуку, киње на сваки начин, гуле те са законом у руци... и не даду ти да плачеш... Зар нијетако? И премишљајући о томе, опет срџба избива и освета јавља се; осјећа је и тада мује лакше. Зар није газда покојнога оца варао? Веле: „Ко умије њему двије” ... Добро! Алишто ради закон да одбрани оне који не умију? Што ради да заштити сирочад? — ипомисли на своју д јецу. — Гледа и мирно пушта да раде од нас они што могу и умију штоих је воља!.. Тако је!... А зар смо ми криви што не умијемо? У њиховим рукама је и знање изакон!... То двоје и у газдиним је рукама. Гони ме с мога прага са законом у руци... Да, уњега је знање и закон ... . А у мене?... Нож! — помисли. — Е, неће, бога ми, што је намислиоили, ако баш хоће, мора да је крвљу плати! Зар не вриједе више моје земље, оранице,ливаде, одгојци, од његова увела живота? Зар да ме земља прокуне што је не осветих?...Та д јед мој уби свога комшију за саму једну бразду... а ја да је пустим... њу... ради које д јед

ми бијаше главу заложио?... Нећу је пустити без крви, нећу, бога ми! — изрече гласно.

—Зар клапиш, Раде? — јави се стара. — Спавај синко!

Али Раде, узбуђен мислима, и не мисли на спавање, већ се диже и приђе огњишту.Жена ћутке диже се за њим и успири ватру.

Раде, гледајући у пламен, мекша... и наједном учини му се да се безразложно срди:газда ће бити бољи, примиће новац на рачун, а послије што бог да!

И, премишљајући о томе, пође ка своме ковчегу, отвори га и узме из њега торбу.

При свјетлости пламена броји новац, раздијели га прама вриједности, и опет уторбу слаже.

Устаде, а стара Смиљана пође своме ковчегу и вративши се вели Ради:

— Ево ти понеси и ових пет талијера и три здраве плете господару, кажи да гастара поздравља и да ће се молити за душу му, — и уручи стара новац у синовљеверуке. И сјетује га: — Не љути га, синко; мирно с њиме, умекшаће се... није звијер!... А да, —сјети се, — немаш ништа да му дара понесеш... сувотни смо остали, Раде, као нигда!

Раде се упрти и прије но ће из куће изићи, погледа на д јецу што обгрљена подкабаницом спавају; млађе је одгрнуто. Раде сагне се и једним крајем кабанице покрималога Иву, и изиђе.

—Збогом! — зажелише жене на одласку.

Раде, гоњен нестрпљивошћу којој се и сам чудио, није ни обазирао се на нову кућу,ни свратио у млин, већ у хитњи прешао газ и журио се преко поља ка вароши.

Није са ничим начисту, нема сређених мисли у глави, и, као што је поље јутарњоммаглом обавито, онако су и његове мисли магловите, нејасне.

Кад изиђе на цесту, још је узбуђенији: једнако двоуми о ономе што мисли да ће седогодити ... и треба да се догоди! ... Али што? — И никако да себи даде чиста одговора...

Пред вароши стиже комшијска кола претоварена големим старим фијестом; колацвиле, ломе се, а волови једва вуку; балван предуг, тежак, људи не могу њиме владатинизбрдицом, и кола запаше у јаругу. Људи смишљају што да се уради, муче се и натежуда кола из јаруге на цесту привуку, али никако не могу.

—Де, Раде, помози! — вели му комшија Анте.

Раде погледа људе као у чуду, баци са себе кабаницу и угазивши једном ногом ујаругу одупре леђима; људи помогоше и с натегом кола повукоше.

— Фала ти, Раде! — вели му Анте. — Да не би тебе, никада крају!

Раде пође напријед. Пролазећи мимо икону светога Николе хришћанскога,прекрсти се по навади.

У дућану чека господара, и, чекајући, разгледа дућанске ствари, слуша што људиговоре, и у разговор убацује по коју своју ријеч.

Дуго је чекао, а кад видје да газда силази, уђе у писарницу и за собом повучевраташца.

— Донесох све што имам, — вели док господар сједа за сто. — И мајка тепоздравља и шаље ти од своје стране пет талијера и три плете... Ево свих пара! — вели,спртивши се. И држећи торбу у руци упита: —У што ћеш да их преручим?

— Је ли све? — упита газда, наоко безбрижан.

Раде не одговори, већ мјесто одговора унесе свој поглед газди у очи.

Газда не издржа дуго погледа Радина, и сјети се да су овако, као у Раде, ужагренеочи биле у покојнога Илије, кад оно к њему дође да прекупи баштину покојнога синовцаНике. Али, — помисли, — Радине јаче се факте... А Ради се учини да сада не гледа свогагосподара пред собом, већ некаква дебела човјека, блиједа у образу, отпуштенаподвојка, и би му одвратно, гадно, и, окренувши главу, пљуне настрану.

—Је ли све? — понови газда.

Раде не одговори ни по други пут, већ вади новац из торбе и полаже га на сто, иизвадивши из торбе пошљедњи завежљај вели газди:

—Број! Има га доста!

—'Ајде, де да видимо! — говори газда, дријеши завежљаје и броји.

Док броји, Раде га гледа, а у ушима звекће му сребрни новац, и гледајући у новац иу газдине набухнуле прсте, опет му је одвратно... гадно ... и, видивши да је газда добројио,упита га:

—Је ли доста?

—Није овдје, брате, шт пети дио! — узврати газда.

—То је све што имам! — говори Раде. — Молим те за остало причекај. Прими! Негони ме!... Није ти за главу!... сасу све наједном, језиво, испрекидано... Говори, а осјећа усеби да је већ прекасно, и осјећа да се потајна мисао појављује... и пламено чело ислијепе очи обухвата и док допире — сажиже . И не згража се, и лакше му је...

—Је ли доста?

—Није, брате, ни пет пута оволико.

—Баш није?

—Не!

—Теби није нигда доста! — трже се Раде и треном истрже нож из корица заприпашајем и поодмакнувши се замахне свом снагом и рине га газди у прса.

—На! Је ли ти сада доста? — повика, и осјети како ледено гвожђе утисну седубоко у месо, и закренувши ножем шкргутну...

Газда у одбрану диже руке прама њему и из нутрине пусти језиви крик... А Раде,држећи го нож у руци, отвори враташца и звијерајући очима уоколо изиђе из дућана...

ЗА КРУХОМ

I

Спустила се ноћ. Блиједа мјесечева свјетлост косимице разасипље се и лелуја поморској пучини; чини се к'о да се с ње непрестанце у ваздух дижу блиједи танкипламенчићи, који негдје у висини ишчезавају. Валићи запљускују обалу, море жамори...

Задоцњели пароброд, расвијетљен црвенкастим лампионима, звиждну и ондаполако пристајаше уз мост.

На обали ишчекиваше његов долазак неколико носача и два—три гоњачазадјенутом палицом иза паса. Агенат паробродарскога друштва држаше у руци снопићјош неистргнутих цедуља и стајаше устобочен на самоме крају дугачкога моста. Осталачељад, навикла свакидањим доласцима, шеташе обалом и не обазираше се напристаниште.

С брода бацише уже и поставише даску. Изиђоше два трговачка агента, неколикоЗагораца, а за њима, најпослије, свеучилишни ђак Иво Полић.

Она два агента окупише носачи и гоњачи и нагањају се с њима. Иво их обиђе,приђе агенту друштва, поздрави га и замоли да стави у стовариште његов ковчег, доксутра по њ пошаље човјека.

Затим се упути кроз варош. У путу навуче свој прољетни капут што га је носиопреко руке. Није се освртао на свијет који пролазаше улицом у присјенку зажганихлампиона, већ журно изиђе из вароши на велики пут, који се је провлачио уз морске увалеи најпослије узбрдицом водио у његово родно село.

Мали дио пута једнако се журио, затим успори кораком и пође полакше.

Путем је на махове и застајао, обрнуо би се прама мору и, замишљен, попостао. А умлаком ваздуху, у јасном мору и у благоме пиркању вјетрића, јављало се прољеће.Мјесец нагињаше к западу. Ивин пак осјен удуго се продужио, упоредо га прати и с њимезастаје. Још није замрачило; пољем рекао би да се још повлачи задоцњели дрхтај сивасутона.

Младић се ухватио узбрдице, ну сада одмиче још полагани је. Види се да му сенеће да на вријеме стигне својој кући. Враћа се са свеучилишта, утучен и изнемогао, а даније својима ни јавио да ће доћи. Шта ближе приступаше к селу, осјећаше у души јачучаму и трзавицу. Нагло је пошао на пут, хватајући се тога задњега уточишта каоутопљеник сламке. Сада увиђаше да ни то не помаже и безнадно размишљаваше освојој несрећи.

Изнад села залазио је мјесец— још је тек вирио иза мрких стабала. Домало све сествари стапаху, губећи своје одређене облике. Кад стиже к првим кужама, заустави се.Загледа у свјетлост што још тињаше у најгорњој кући поврх цркве, и ослушкиваше дрскилавеж љуте пашчади и пањкање мазгиних звонаца. Нигдје ни жива створа; у селу осјећаосе задах уморна живота, и тежачки дах као да избијаше из оних сиромашнихпотлеушица.

Он попође и закрене тијесном уличицом. Из оближње куће зачу људско ркање — инечије живо гд је трви траву. Мимо њега журно прође чељаде и не јави му се; он се обрнуза њим и прослиједи.

Пред својим отвореним двориштем устави се часом, уђе и стаде пред вратима.Удари свом шаком и задрма њима. Домало зачу се ход по кући, неко раствори капке и

упита: „Ко је?”

—Марко! Ја сам, отвори!

—Ти... Чекај, одмах!

Низ стубе зачуше се брзи кораци босих ногу. Заструже кракун на вратима.

—Ча је? Како си? Нисмо ти се надали.

—Нијесам имао времена писати. А како је?

— Ка' и увик, добро! Улази!

Иво уђе у кућу, а Марко затвори врата и закракуна. Уза стубе узађоше оба на првитаван.

—Ко је то? — зачу се уто из собе женски глас.

—Дошао је Иво, — одговори Марко.

—Бог с тобом! — јави се јаче стара им мајка.

Ето ме удија... Иве, с ким си дошао?

—Сам... Ма ни потреба да се дижеш.

—Ча ти је? Ваља да ти направим постељу.

У соби шушну слама и шкрипну постеља. Мајка се дигла и одијеваше се. Дотле јеМарко упалио свијећу. Врата се отворише.

—Иво, синко! Зар си сам дошао?

—Сам, — одазове се Иво, и у исти трен огрлише се. Марко придаде мајци свијећу.— Ја грем спат ', — рече им и оде у своју собицу.

Њих двоје узиђоше уза стубе на други таван... Уђоше у чисту, обијељену собицу.Иво раствори стакла и капке. Затим се обрне к мајци, насмије се тек примјетљиво изагледа се у њу. Стара постави свијећу на сто.

—А шта је од оца? — упита он.

—Спава, уморан је. Јеси ли гладан? Хоћеш ли шта јести? — Зануђаше габрижљиво мајка.

— Нијесам... Само сам прижеднио. Донеси ми мало разводњена вина !

— Чекај, чекај!

Старица изиђе и убрзо се поврати, носећи чашу, скленицу вина и, преко руке,чисте, бијеле простираче.

— Ево ти! — рече му благо.

Иво прихвати и наточи. Уто је старица средила постељу. Кад бијаше с посломготова, загледа се у сина.

—Бићеш уморан? Блид си, пој опочини!

И нато тихо изиђе и затвори за собом врата.

Иво наново наточи и сит се напије. Затим се налакти на прозор и, замишљен, стадегледати у мирну, про,ъетну ноћ.

*

Он је више пута у животу у очима осјетио топле сузе. Бијаше меке,осјетљивеприроде. Смутио се је кад га је први пут отац од села отргнуо у његовој четрнаестојгодини и намјестио у С.., у сјемениште, да учи гимназију, па послије да се запони.

Чим ду'ну прва зимска бура, осјети самоћу и пустош. По обору сјеменишта узатишју весело се забављаху његови садругови. Он се од осталих одвојио, прислонио сеуз оголело стабло и нехотице потекоше му топле сузе нуз блиједо лице...

...Вјетар фијуче око голих грана, блиједи сунце, и домало спустиће се зимски сутон.Двориштем разлијега се дивљи кикот младости. А њега у грудима нешто тишти, па нећеда му даде одахнути. Гледа своје село, бијесну буру што се пуши морском пучином,осјећа зимску студ, а мајка, врсници и весело топло огњиште — далеко су, чак прекомора...

За све пак што му се у сјеменишту, гд је је проживио осам година, бијаше дојадило,ипак је и тада осјетио сузе у очима, кад је изишао из његова дворишта да се више неповрати.

Положивши испите зрелости, осјети јачу неодољиву вољу и чежњу за животом.Против очеве воље свуче питомачке хаљине.

Честит, надахнут најљепшим мислима, отпутовао је из свога врлетнога краја да сеупише на свеучилиште међу слушатеље права.

То бијаше први растанак од села кад није осјетио туге. Чињаше му се да иде упознати град, гд је ће да нађе силесију знанаца о којима је он у новинама толико читао, спријатељима разговарао и за њих се често загријавао.

На колодвору није га нико дочекао. Упаде у омнибус међу остали свијет и сиђепред хотелом.

Чим се је удесио, изиђе да се прође градом.

Ходаше улицама у којима бијаше највиша врева.

Завириваше у непозната лица. Мишљаше да ће бар кога познати од онихотаџбеника што их је гледао у портретима, по илустрованим листовима.

Ну не наљезе ни на кога од срца. Дојади му се и то ходање, и поврати се у хотелда обједује.

Сједе и јави се. Носач се одазва на њемачком језику. Није га разумио, па га нановоприупита. Онај — мјесто одговора постави преда њ цијеник јела и одбрза даље.

Нашао се у неприлици што да наручи и преврташе са свих страна то парчехартије.

— Заповиједају, — напокон жељно зачу глас другога послужитеља.

У благоваоници, уз звеку чаша и плитица, живо се је разговарало; до њега допирахугласови туђега говора. Осјећаше се стран међу том чељади, што их није могао да

разумије. Озловољен, журно се залагаше и, чим бијаше готов, изиђе.

Пожури до „Народне каване”, гд је је имао да се састане с једним знанцем,домороцем. Успут посматрао је људство што врвљаше улицом; завириваше у излоге.Око му запе за прибите таблице трговаца и других посленика: већина туђих имена,написана у туђим језицима.

У кавани нађе свога пријатеља. Одахну, угледавши га.

— Сви овдје њемачки говоре, — опази у разговору Иво.

Такав је обичај, одговори пријатељ му Пиеро.

Уто к њима приђоше тројица ђака. Разговарали су талијански. Пиеро га пристави.Бијаху и то Далматинци.

Док посркаше каву, разговараху онако преко воље.

— Опркти, Иво, — рече му Пиеро. — Наша је навика да свако по подне учинимоједну партију на карте. Можеш и ти доћи!

Пођоше сви у другу собу. Пиеро је губио, Иво je чекао и чекао, но тој партији небијаше конца ни краја. Дотужи му се.

—Ја ћу мало изићи, рече играчима.

—Слободно, — одговори му Пиеро. — Опрости, знаш, но овакова је навика! Масвакако вечерас дођи! — напомене му, бацајућ' љутито карте.

Иво изиђе.

Читаво по подне вукао се улицама; ну у највећој вреви, гд је је живот кипио, осјетисе осамљен, без икога од срца. Из дна душе будило се болно чувство, неодређено,безразложно; но тек оно га бијаше освојило и он му се је предао.

И отада га оно нераздруживо пратијаше и навираше му из цијелога бића. Бесвјесноходаше широким улицама. Више га нијесу занимала туђа обличја, ни градски сјај; бијашемирнији чим је даље одмицао. Избије на жељезничку штацију. Наново се нађе међусилом свијета. Жамор, шум сада га као успављује... У ушима му бруји и од њега сеудаљује путем прама оној страни откуда је дошао жељезницом.

У самоћи, на догледу великог града, јача га туга притисну.

Гледаше пожут јеле високе шуме, отворена широка поља. Све се блисташе усунчаном сјају.

Враћаше се у засјенути град, а из душе му, већ навираше бол за остављенимсвојим крајем. Мисао дизаше га у плаветне висине, и он је тражио морску пучину што сеспаја с пошљедњом свјетлошћу.

Ну носили га младост и здравље, и он брзо обикне у граду.

Живио је као и остали ђаци, и привидно се не одвајаше од осталих; но собом изврлетнога свога краја бијаше понио и мирис живога мора и поља и свјетлост пуна дана.За неко вријеме, у вреви ђачког живота, тек би часом притајани осјећаји оживјели, и тадаби бјежао у природу, да се смири. Но чим је боље упознао друштвене прилике,разочаравао се све то више, а жељан да нађе одушке својим мислима, силно се удуби учитање сваковрсних књижевних д јела.

Није се могао никако да снађе у противрјечју разних животних проблема. Редовито,пошто би прочитао каково д јело, било материјалистичке било идеалне филозоф скетенденције, бијаше му у души тужно и мрачно; и само на догледу природних појава, упростоти, враћаше му се мир и благо весеље.

Убрзо и он више не осјећаше никаково поштовање прама спољашњим обредима.Његово вјерско нагнуће лежало му је у његовим чувствима, и оно се једнако будило искрушавало на догледу елементарних страхота и свјетлости пуна дана, у замирућемзападу, као што и у тишини ноћи.

Потајни слатки бол јављаше се у свакоме животном весељу, ну неизвјеснанеодређена слутња, као бљесак, налијеташе му испред очију. Она бијаше као вјесница,као нека копча између физичкога и душевнога живота.

И домало друштво у граду не пружаше му више никакове насладе, или, ако би иосјетио каткада радост дивљега весеља, или пустио маха младићкој обијести иуживању, — редсвито иза тога, па и у самоме ономе часу, јављаше се из душе туга исилна т јескоба, да у заметку сатаре клинцу разуларена заноса. Осјећај самилости и тугеживљаше у њему и код чаше вина и у казалишту и у друштву запуштених жена, и свугд јегд је не осјећаше објаву правога, истинскога живота.

У пошљелње вријеме живљаше о себи, у сабирању мисли, у дугим шетњама и упосматрању природе. Пошто би цијели дан избивао напољу, у околишу, тек увече враћаоби се у град. Неколико пута, у ходу и у сабирању мисли, у уређеној шуми изнад граданаљезе на њих двоје: брата и сестру. Брата познаваше са свеучилишта. Бијашесиромашан ђак, син неке удовице.

Једнога љетнога дана ујутро, да није ни сам знао зашто, устави се он код њих.

Она је сједела на клупи, у осјену цвјетних стабала; до ње стајаше брат. Испод ногуим простираше се саг зелене траве.

Издалека, као лака музика, допираше до њих брујање водоскока. Брат гапретстави. Она се диже. Пружи му руку и, уз стидљиви дрхтај трепавица, обори очи.

—Господин је Далматинац, — рече јој брат.

—Драго ми је! — чисто весело одазове се она, погледа у Иву и упита: — Јесте либлизу мора?

—Ни сто корачаја од њег'.

—То мора да је дивно! Никада нијесам видјела море.

—Никада!? — прихвати Иво.

—А је л' те, оно није зелено, како га описују неки странци?

— Не, оно је као и дуга свакојаких боја.

Настаде тајац. Иво криомице завириваше у њене плаве очи...

Сунце бјеше поскочило. Испод једноставнога шешира сјало је њено лицемладошћу и спокојством.

— Ми ћемо вас оставити, — прекину ћутање брат јој и надода усрдно: —Пронађите нас гд јекад.

Одоше. Иво часом застаде, и гледаше за њима. Чим замакоше, осјети силну тугу. Ион пође и понесе собом топли сјајни задах дана, с њеним благим, д јетињим обличјем.

Не могаше одолети жељи да их не походи, па тако започе њихово познанство.Отада и ходаше за њом и дуље остајаше код своје куће, а поче и да учи за испите.Бијаше много мирнији. Сигуран да ће се у уречено доба с њоме видјети, радо је прегореои оне своје дуге шетње по пољима.

Када би узилазио уза мрачне стубе старе кућетине, увијек га је обухватала некаугодна језа; редовито наступаше сладак дрхтај по цијеломе животу. Пројурио би крозтамни, задушљиви ходник, и одмах, чим би у собу улегао, прислонио би се на отворенипрозор. Она би дошла и намјестила би се поред њега. Дуго и дуго, с оне висине гледашеон комад ведра неба над собом, гледаше њу — а друго шта није ни гледао... Приљубиосе уза њу с д јетињом приврженошћу. У томе затече га школски распуст.

Растанак не бијаше му тежак. Остављаше је сигуран да ће се за два мјесецавратити и да ће у овом великом граду опет код ње наћи уточишта. А сада одлази давиди свој родни крај, мајку, море, небо и поље све то обасјано сјајем љетнога приморја.

На догледу мора поздрави у њему као неку објаву истинскога живота.

Први дани пролажаху му у млађаном несташлуку. Но чим је дуље боравио уз море,буктијаше све јача страст и захваташе његов млади живот. Сама успомена на њу није јемогла утолити.

За оних дугих, врућих дана, пошто би се изјутра окупао, завукао би се у поље изавалио под крошњату смокву. Над њиме, између широкога лишћа, вириле су и висјелесмокве пуцавице — обле, меснате, крцате медена слатка сока, који се је циједио изцрвених, распуцаних усница... Пред њим испружила се лоза, на њој се шара гроздовозрње. Уоколо, мрке маслине бацају дуге сјенке и допиру све до високих гомила по којимасе пење на изводе дивља лоза и бршљан. Понио би собом књигу да чита. Домало ижешће би упекло. Прави кријес! Тада би оставио књигу и загледао се неодређено предасе... Сунце пржи све жешће и жешће; отсјев му постаје бљедикав. Пред очима мунепрестано трепере свјетлаци... Суха земља, гд јегд је распуцана, зја као змија. С ње сипатоплота; тражи кишу да је утиша, загаси и да је ситу напоји. Тихо море ишчекује жељноблаги вјетрић да заћарлија, да му гане пучину, а прожут јела трава пригиба се чедно кземљи, као да тражи њену влагу, како би издржала тешку спарину.

Испред његових очију и из њих чини му се лете лаке варнице и ишчезавају усунчеву жару...

Тада је нервозно гинуо за њом. Наједном би се као пренуо из сањарије и узаклоници, између широких разгранина, у оној присјенци, раздражен жељковаше за њом ...

Сав жар и жегу у природи осјећаше у својим грудима. И када би је замислио, онакопросту и здраву трзнуо би се и јако би га у души жацнуло. Силна природна страстнадјачаваше сваку мисао. Тражијаше њено тијело и њену младост. Као што је моревапило за благим повјетарцем, земља за кишом, тако се и он заносио прибранимусницама за меденим соком њених слатких пољубаца, да га испије, да затоли и загаси,ако ће и за час младићку жеђ.

Иза обједа, да убије најжешћи кријес, проспавао би. Она тада долажаше к њему унаручје. Слављаше свадбу, о којој на јави ни мислити није смио... А кад би нестало ипоследњега сјаја са запада, а ноћ се истиха и неосјетљиво спустила, редовитосилажаше мору.

С копна би заћарлијао вјетрић и голицао га по лицу. Воњ жестоких трава и задахмора, уз једнолично цвиљење попаца, будили би у њему најслађу поезију и чежњу.

Свјећарице лижу по морској пучини. Он их прати погледом и подаје се најсмјелијојфантазији...

Једне вечери није могао да издржи, диже се прије обичајног времена и пожурикући. Собом носио је сву сласт и милину љетне ноћи код мора.

У својој соби узе хартију и поче писати.

Глава му је крцата лаких, мисли, но не зна да их распореди. Хт једе да јој све рече.Овај лист имао је да навијести његову силну љубав, и он њој написа: „Још неколико данаи бићу с вама — понијећу собом морских шкољки. Не знам што да вам пишем; јошосјећам сву сласт што је проживих овога часа крај живога мора. У мени је срећа; све сеоко мене топи у љубави, но вас нема... А само ради вас и с вама ја сам замишљао дивнуслику.

„Чинило ми се да нас тик жала чека хитар чамац; море је мирно, дубину му мјесецосвјетљује... Ми се журимо, отпловићемо чак далеко, далеко тамо гд је ћемо наћиострвце пуно цвијећа и шарених птица, — валићи му плачу обалу и шапућу вјечитупјесму. Журимо се и журимо! Чедо моје, тамо ћемо поћи!”

Свршетком распуста, здрав и миран поврати се у З... Она га дочека срдачно.

Прођоше јесен и зима; густи зимски вео не застираше му погледа; у њеним плавим,непрегледним очицама гледаше одраз својега жића.

Њему се чињаше да је излишна свака изјава, да би свака формалност вријеђалањегове осјећаје. У том стању затекоше га ускрсни благдани. Један његов пријатељ,свеучилишни ђак из Славоније, позове га да благдане проведе с њим, код његове куће.Није га било никада тамо, те пристаде. Отпутоваше. Иво понесе собом меланхоличнинапјев: „Славонијо — земља племенита”, и у души поздрави ту равну земљу. И годијашењеговој души досада још неосјећана, нова, сеоска идила. Срчано поздрављаше поливадама расијане тежаке, одјевене у бијело; годило му је разговјетно и јасно шуштањеријеке и далека музика врбових грана и повијених зелених трстика.

Изјутра, иза недогледне равнице чињаше му се да види море закриљено сивоммаглом... и шиљаше му свој врели поздрав.

Чим је стигао, писао јој је ватрен лист крцат мекане поезије. Доби одмјеренодговор (она му је увијек пријатељски писала). Затим јој је засебице писао још друга двалиста. Тек након неколико дана она му отписа:

„Немам времена да вам надуго пишем. Када дођете, све ћете сазнати. Хоћу давас изненадим”, дода при крају писма.

Затајана слутња пробуди се и заокупи га. Удуби се у писмо; из свакога ретка и изсваке ријечи тражио је разјашњења.

Хтједе да не мисли о злу, ну ово се силом наметало. Засити се пустих равница,дражила га силна прашина и сметало му непрестано дрндање сеоских лојтра...

Једнога јутра поврати се. Тек што се је удесио, упути се к њима. Биће да је билооко једанаест сати. У соби нађе њу, брата јој и некога времешнога господина. Она гадочека поуздано, с благим осмјехом. Часом загледа се у њено ведро лице и у узвраћенуцрвену горњу усницу! — и поздрави их.

— Здраво! Добро дошао! — обоје му прихватише и изрукују се с њиме. Господинсе пријатељски наклони.

—Зар сада с пута? Како је било? — упита га она.

—Добро, хвала! А шта је код вас?

—Ништа особито! — насимија се д јевојка.

—Има нешто, — јави се сумњиво брат јој.

—Ну шта? — навали он неустрпљиво.

—Важно је! — смијао се младић.

—Казаћу вам послије, — надода д јевојка.

—Зар тајна?

—Никакова тајна. Хт јели смо да вас изненадимо; а ствар није особита. Господин,— и показа на њих руком, — и госпођица — заручници.

—Збиља? — промуца он и оћути као да му се нешто испод ногу измиче.

—Тако је! — потврди она једнако благим осмјехом.

У то видје гд је му се онај господин наклони. Сви заћуташе. Суне му мозгом: немасумње. Завијоглави и смрче му се. Тек што затетура, нешто промрмља и стругну низастубе.

Нa улици исправи се и одахне. Као гоњен улети у своју собу и баци се на постељу...

По подне одјурио је у поље, изван града. Очај, чама и силна туга глодали га. Угрудима га тишти, не може да мисли, не може ни да осјећа. Бијаше све узалуд; изванболи што је осјећаше у прсима, у глави и у очима, нека друга бол кидаше га, овладавшињиме, и он није знао како да себи помогне.

Пред вече поврати се у град и инстинктивно луташе око њене куће. Неколико пута,већ уморан, бјеше обиграо овај комад улице, док спази њих троје гд је излазе из куће.

Бесвјесно пратијаше их издаље. Они уђоше у неку гостиону, он улети за њима.Сједе за први сто што га нађе и наручи пива. Заручници се бијаху сместили даље одњега. з.

У дворани удараше циганска музика. Звуци виолина продираху му до усред душе.Часом осјети болну чежњу, часом силну срџбу, док не западе у некакав нехај и безбригу.

Пио је чашу за чашом, онако како би му под руку дошла...

Све криомице погледаше на њу. Она се бијаше приљубила уз свога заручника ичаврљаше весело. Гледаше је и гледаше, ну она се ни не осврну на њ. Наново у дну душепојави се силна туга и још се јаче намршти његово разјађено лице.

И пиво бијаше преслабо да разагна очај. Наручи жешћег пића. Домало пламенлизаже му уз образе. Јагодице се зажарише; поче да губи свијест. Бол попусти; музикасвеђ свира и побуђује у њем гануће. Навријеше му сузе на очи. Дрхтавом руком, марамомобриса их. Хоће силом да се освијести, но залуду. Магли му се...

У свјетлости људи се протежу блиједи — као сјене играју му пред очима. Гледањих и њу. Је ли то она? Изгледа да је преполовљена; и сви су у дворани једнаки... Они седижу. Пролазе мимо њ, а музика свира и свира. Изиђоше; он им се наклонио, и они му

одвратише.

Плати и оде.

Чист ваздух жестоко је д јеловао; залешура се и прислони се уза зид. Нема снагеда их прати, а они замакоше присјенком зажганих лампи.

Дуго је тако стајао. Најпошље се маче и с натегом дотетура до своје куће.

Када се је пробудио, бијаше објутрило. Тек што је отворио очи, свега се сјети.Оћути силну бол у глави; размази се. Растројени живци попустише и он заплаче као малодијете. Завлада њиме некакова несломива чежња... за родним крајем. Кроз сузе сину мумисао: „Дома ћу!” Чињаше му се да је у томе још једини спас. У трен ока обуче се. Набрзу руку спртља своје ствари у ковчег, јави се господарици и вечерњим влаком отпутовакући.

*

Сутрадан освану недјеља. Пробудио се је када се већ широк траг сунца повлачиопо соби и допирао до саме постеље му. Нагло раствори очи, промешкољи се по постељии, подавивши прекрижене руке под главу, загледа се у дрхтај прашине у сунчаном сјају.

Брзо путовање и нагла промјена предјела учини да се је увријежена болна мисаорастресла и није глодала првом силом. Па бијаше и опочинуо и добро се примирио.

На прстима у собу униђе мајка му и надвири се над постељу.

— Пробудио си се, — рече му. — Чекај, донићу ти удија каву!

Он јој се насмиЇа и зажмири кратковидним очима, да је боље види. Њезин долазактрже га из мисли, исправи се и подиже из постеље.

Када се старина повратила, бијаше се почео облачити. Она постави поднос на стои гледаше у њ. И Иво се приближи и топлим погледом посматра старицу. Силно је личиомајци. Његове и њене сањалачке очи имађаху једнак изражај сјете и самилости. Мајчиноблиједо лице, старачки свјеже, отсијеваше благо. Посматрајући је, он је увијек у њеномлицу наслућивао и гледао будућега себе.

—Како је отац? — упита је.

—Доли је, у дућану... Како се средиш, пој удија к њему... А хоћеш нам дуго остати?

—Не знам баш... ма хоћу бар до почетка октобра...

Часом стоје обоје онако једно прама другоме, док се он маче да се среди. Тада сеона сјети да ће се кава исхлади и зануди га да је попије. Он је преко залогаја упита:

—А има ли шта ново?

Здраво се је, ну неродица убила је мали пук, а боме и веле, — бог сачува! Синко мој,ако овако подржи, не остаје мнозима него узет ' шћап у руке, па у просјаке! Јема их и садау селу, те нимају шаку пуре!

И мајка му од срца уздахну. Он се у то посвема средио и наумио изићи.

— 'Ајде, 'ајде! Доли је отац... А ча ћеш за обид? — Ну младић ни не чу, сиђе низастубе и преко дворишта униђе у дућан.

Отац, шјор Лука, разговараше с тежацима што дођоше по своје наднице, или за

каквим другим послом. Крјепак, јака врата, стајао је између убогих, окоштих сељака. Кадугледа сина, пође му полако у сусрет и пољубивши се с њиме, упита га: .

—Како си ове године уранио? Нису још били испити ?

—Нису до октобра.

—Па?

—Могу и код куће учити.

Сви ућуташе. Сељаци загледаше се у господскога младића. Он се к некима обрнеи поздрави их. Отац прислонио се уз пуну врећу.

—А дошл си синоћ?

—Синоћ, да. Ви сте спавали.

У дућан униђе неко дијете да нешто купи.

—Ви сте у послу, — рече Иво и изиђе на улицу.

—Немој да те чекамо у подне! — добаци отац за њим.

С улице крену жупској кући. Хт једе да се поздрави са младим жупником, с којим јебио добар пријатељ. Ну када је стигао пред кућу, предомисли се; чињаше му се да је јошпрерано, а опет вукла га жеља да се на овоме лијепоме дану прође по пољу. Пође равнонапрјед до узвисине, окле је пуцао поглед на море. Крене низбрдицом и не могашеодољети жељи, па се упути до боровика. У ходу силио се да се разабере и да из душеистргне болне мисли што му се наметаху. Осјећаше се здрав, раздраган, у затишју свогакраја, а око њега дрвеће и лоза пуне се, назупује се зеленило, трава избија, све хоће даискочи, да у се упије свјетлост сунца. Јасно море мирује, привлачи. Младић оћути опетзадах истинскога живота. Но пошљедња бол бијаше јоште јака — није могао да је сеотресе. На махове уснице му подрхтаваху и све до у срце зазебло би га. Отимаше се изађе у боровик.

Часом разблажи га зеленило што се у шумици, у свјетлу, прелијеваше у свимпрелазима. Живо борово истицаше се над мрким глумчевим и падаше по кадуљи,вријесу и смиљу зеленкаст му одбљесак. Он се прислони уз бор и загледа се у сјајнисунчев зрак што се прелијеваше по пучини. Из даљега допираху до њега чести ударцимлатаца, из жбуна прхну птица и цијукну. А сунце боље грије, жари, буди. Он се протеглии упије у се пуна уста чиста, мирисава ваздуха ...

Доље, испод њега, зачу се клопот живога — котрљање стијена. Узбрдицом прамањему јашио је на мазги сусјед и врсник Јуре. Јахаше наголо и непрестанце махаше ногамада нат јера мазгу е би боље ишла.

—Здраво, Јуре! — прихвати Иво и чисто му би јаше драго што га је видио.

Младић устави мазгу и хт једе сјашити. Иво га задржи и придржа се мазгина врата.

— Гоним је из паше... Да је осамарена, да би вам узјашити, — рече му.

—Хвала ти, волим овако! Па како си?

—Ето, да се живе... А ви љетос уранили?

Иво посматраше младића који га гледаше својим добрим вијерним очима; осјети

његову приврженост и бијаше му угодно. Он га је још од д јетинства од срца волио.Његово обично насмијано лице имало је у себи нешто примитивна, привлачива.

—Хоћете ли се вратити?— упита га повјерљиво.

—Ти ћеш ми умаћи ...

—Нећу, ни ми хитње. Ако ћете, сјатићу, па ћемо заједно.

— Не, не! — одговори Иво. — Овако ћемо се придржа младићева бедра и полакопођоше узбрдицом. У друштву с Јуром лијепо се разабрао у мислима. У ходу, пошто семало угријао, осјети јак нагон за пустим пољским животом. Зажели се другога живота, пада с Јуром обигра по сунцу пољем унакрст.

—Мазга ти је мршава, — рече му, огледајући је.

—У рђава је господара; ма доћ' ће она свитлија и помоћ' ће се чим боље избијетрава. Јур јој се весели!

—А жениш ли се?

—Зашто ме то питате? — И слатко се насмије. — А зашто се ви, који можете нежените? Ма да, јема доста жен' по свиту.

—Па, имао си младу?

—Пустите! Триба се устрпити до боље прилике, па може се и то!

У говору дођоше у равницу, на шири пут. Иво часом одахне, па пођоше нановоуспоредо. На догледу села, на раскршћу, закрене путем што је водио цркви и поздрависе с Јуром.

У ходу к цркви свечано зазвонише сва звона на приступ; он пожури да се састане сажупником.

Ту се поздрави са сусједима и знанцима и посматраше чељад што се лијеноузбрдицом пењала и пред црквом се заустављала. Као никада досада, учини му се тајсвијет убог и јадан, обучен у искрпљена и тијесна одијела по градску скројена. Поглед мусе устављаше на њиховим дугим, јаким рукама, са згрченим прстима, што бијахуиспуцане и нажуљене од великога напора. Млађарија, мушка и женска, безбрижнокорачаше, окићена мирисавим цвилећем и све жагорећи у јужњачкој шали. Они сусвјетлији и стројнији. Покоја цура погледа га и насмије се; дочим је старија чељадозбиљна и забринута.

Звонце брецну. Свјетина навре на тијесна врата. У час црква бјеше пуна чељади,као шипак зрња. Начичкала се глава до главе.

Иво попође и погледа унутра. Миса започе. Чељад крижаше се и поклекоше, а онсе наново поврати на улицу.

Тумараше даље селом. Посматраше мале ниске потлеушице, што се прислањахууз стрмине, да су у заклоници од буре и од других непогода. Између њих бечи сепогдјегд је кућетина господе из вароши и засјењује им свјетлост. Вртлићи, што би их зецпрескочио, засађени зељем, леже неуређено и расијано у осјену кућа.

Није ни сам знао зашто се је уставио испод дрвета на ком су тек избили пупољци.До њега нахерила се кућица сусједа му Јере. На прозорчићу, у окренутој и распуцанојлопижи, зеленио се је босиљак, једини урес уоколо. Доље наниже. у cунцу и осјену иза ,

виших стабала, су кућице. Из њих избијаше дим; над кућама дизаше се, ниско, повлачећисе између грања зелено заодјевених стабала... Иво се сјети д јетињских дана, када се јесиграо и крио између оних кућица, када је уз огњиште са својим врсницима казиваогачице, а бура над кућама фијукала, док је дрхтало цијело село; сјети се свих годишњихдоба и тргње и мора и поља — и бијаше му т јескобно и тешко.

Па зашто га од свега тога отргоше, против његове воље? Све то бијашеизгубљено, а да ништа није добио у замјену.

Он пусти маха свому нагнућу, и питаше сама себе: „Чему све ово?” Горко пожалишто се они дани неће већ никада повратити и безнадно гледаше у село.

Чему сва та научна филозофија што запоставља истински живот, када нема усеби ништа што је оправдава? По њој, он би могао да живе на штету другога, што се јепротивило добром му од природе нагнућу, или... да очајава... И када он у себи не биосјећао сву силу објаве здравог живота и његову сласт уживања, морао би да се прегори,да своје жиће претргне у најљепшим годинама...

Маче се и сиђе усред села... Под гранатом мурвом бјеше иставио „Пилат” напродају своје ситне ствари. Када га је угледао, дотаче се феса и поздрави га. Бијашецрвен као рак, плешињав, с чуперком на потиљку, уредно раздијељене косе. С рукама уџеповима, ушетао се поред робе, непрестано нешто гунђајући. Уоколу, уза зид, зијевашенеколико старијих и болешљивих људи што су слушали малу мису, па сада се јадајуједан другому.

Заслави на „подизање”. Сви поклекоше и пригнуше се к земљи; гласно молећи,скрушено се удараху у прса.

Иво нестрпљиво очекиваше да изиђе тај народ; осјетио је потребу да буде међусвијетом.

Напокон, неколико женских убрзаше из цркве— знак да је миса при крају. Домалонаврије и друга чељад, разилазећи се својим кућама.

Изиђе и жупник, а уто заслави и подне. Иво га , угледа гд је силази низбрдицом,једнако журно премећући кратке ноге. Смјешкао се старицама што их среташе у ходу, идобациваше им покоју безазлену шалу.

Они приступише један другому и усрдно се руковаше.

—Знао сам да си дошао; рекли су ми, — поздрави га жупник и погледа га својимупитљивим великим очима. — Бићеш собом понио силесију новости? Е да, греш изнашега З...! Ма уранио си, још нијесу почеле смокве!

—Ти си увијек добре воље, — опази Иво.

— А ви што долазите издалека, погосподите се, па само важно...

— Пусти, пусти! — трже се Иво. — Оставио бих се ја свега....

— Дакле, шта је нова?

— Нова? Не знам ...

— Кажи, нека и ми у овој пустоши дознамо поштргод! Нећу ни да те зовем наобјед... Биће те се твоји ужељели.

—Хвала ти.

—Дакле? — јави се наново жупник.

—Шта ћеш? ... идемо на објед, подне је прешло. — И растадоше се.

Укућани бијаху већ сви посјели. Брат му Марко, момче окретно но пркошљиво,бјеше већ посркао јуху и диже се, па пође сам у кухињу да донесе месо и да се загризеуспут о стару службеницу.

— Који је узрок да си прво вримена доша?

—Боље за вас, — рече млађи брат, носећи кухано месо — мање ћете с'арчит '! .

— Тако је! — насмија се доброћудно Иво.

—Оставиуо луде разговоре, —, озбиљно рече отац. Ово је четврта година да ситамо, а знам да се у четири године свршује.

— Може се, да... Ма прву рам годину био болестан... А могу и код куће учити...

— Пусти га' — јави се умиљато мајка му. — Зна и он,није већ дите.

— Знам ја најбоље! Не,гре посао у реду. Ма нека чини ча га је воља, — пријекорнозаврши отац му.

Иво је осјећао да је крив, па не одговори ни ријечи. А тако се и отац умири и неприговараше даље.

Први се диже отац а пође у дућан. Брат му Марко зовну слугу и нареди му даодагна живину у пашу, па и он изиђе.

— Увијек отац штогод приговори, — рече Иво мајци кад су остали насаму.

— Љути се; говори да си јур ове године мога свршити, ма да си се узлинио. Биће титешко — ну настој и ти. А све ће бити добро, — ут јешљиво докрајчи мати. — 'Ајде „ напијсе још, па пој опочини!

Иво изиђе уза стубе, униђе у собу и за собом затвори врата. Бјеше раздражен,немиран. Није знао шта да почне; часом баци се обучен на постељу. Хт једе силом дапрокуња, да опочине но није му се никако дало. Нешто му паде на ум и он се диже спостеље, извади кључ из џепа и отвори ковчег.

Пребираше по њем и нађе њену слику. Безазлено, д јетињско лице, оивиченотамном косом, весело се потсмјехиваше. Што је више у њу гледао, постајашераздраженији. Је ли могуће да оно још недорасло дијете — не осјећаше? Ко зна, зна лиона што је прави живот, што је сласт и љубав...? Можда њено тијело није загријано жаромстрасти, ваљада нема душе...?

И он не може више да мисли, бол га савладава. Стисну још рукама слику ибезнадно је спусти у ковчег... .. ...

У соби је тишина, а са улице чује се весели смијех чељади, ходање и дозивање.Доље испод његова прозора играју се д јечурлија „на буче”, и јагме се око раштрканихпуцета. Младић се прислонио уз прозор, а мисли му блуде некамо, неодређено и не можени једне да среди.

Није друге, мора и насилу да изиђе.

Он пође к мору. У његовој близини увијек налази, ут јехе. Нешто што није схватио

гонило га и гурало у очај... Уморан, застаде пред боровиком, на догледу жива мора.

...Поглед му блуди широким простором, и бол помало попушта, разилази се порасијаним, засјенутим доловима и увалама; блажи га даљина мора што се с небом спаја,губи се преко високих прекоморских брдина и наступа сјета, тишина и бесконачна чежња...

А боровик сјаји се на сунцу, лагано жамори, а дебели мрки хлад тајанственопривлачи к себи.

Живци му се упокојише, обишао га млаз силна ганућа. Он осјети у себи задахвасељене, из које је и он никнуо и ослушкиваше шапат њених бића... Пред очитом објавомвјечности душа му се растапаше у свеопћој хармонији бесконачне љубави, у чијој силиблиједила је и ишчезавала — у неизмјерности простои сама њезина д јетињска прилика...

Тако се помало прилагоди домаћему животу. Свакидање шетње уз живо моредонашаху му сигурне ут јехе.

Истина, погдјекад, изнебуха синули би му памећу догађаји из пошљедњих дана;трзнуо би се и осјетио у дну душе печал повријеђених тужних успомена, и цијелиорганизам лагано би задрхтао. Ну осјетљиво његово биће даномице откриваше иупознаваше у околишу у којем борављаше вјечите истине. Јављао се живот, па би му сеон у којем му драго облику подао, да у њему утоли своју неразложну бол.

Трзавица живаца јењала је и попустила, а мјесто ње наступила лака сјета исуморна чежња.

Па и у разговору с мајком, у читању, у радњи по кући, у посматрању сеоскогаживота, налазио је искру меке свакидашње поезије; он се тако најзад примири и бијашеочито задовољнији.

Једнога дана урани и, тек што је објутрило, науми поћи у поље. Док се сређивао, удворишту сакупљаху се тежаци. Чуо се јаки глас шјор Луке, који наређиваше слушкињишто да спреми за оброке у виноград. Путем озвањало блејање стоке, ревање магаради идозивање чељади... У први цик сунца цијело село бјеше на ногама, да отпочне тешки рад.

Дружина бијаше већ одмакла из села када је Иво изишао на пољски пут.

У ходу стизаше га испрва још погдјекоји задоцњели тежак с тешком мотикомпреко рамена. Он би измијенио с њиме покоју ријеч, док би дошли до његове ограде.Најпослије остаде посве сам и одмицаше полако напријед... Осјећао је у себизадовољство и милиње, пак се радо устављао код џбунова цвијећа и стабала.

На догледу мора застаде. Сунце бијаше подоста отскочило, а с пучине ћарлијашевјетрић. И ну... ду'ну јаче, и онда донесе одоздо љупки, лагодни шум боровика, а сунцеполако заклањаше се за сив облак што се сам вуцарио у ведрини простора. Ишчезавашетако сјај, да га замијени сива свјетлост онакове боје к'о суре околишне голети.

Иво се трже, испред очију му пролетају меке сјенке што се пучино часом стизаху инадође на њ сјета, као некака бона слутња, неодређена и далека...

Он пође замишљено даље к оној страни, окле се чула звека и откуцаји мотике.Како га та уморна музика к себи привлачи, нађе се убрзо код живе работе на очевувинограду.

На тежаке пазио је брат му Марко. Они се пригнуше к земљи и прекопаваху сад.Већ им се чела бијаху обросила, а кроз кошуље почео продирати зној. Пред њима двиједјевојке пљеле су троскот и другу зановјетну траву.

Други, старији дио винограда полијеваху два млада тежака растопином модрегалице да га сачувају од метљике. Текућина се прелијеваше на сунцу у разним бојама.

Иво поздрави и застаде пред посленицима. Посматраше их како тешким рукаманашироко одмахују и ударају утупљеном мотиком у црну земљу. Свијетло гвожђе звечиодмјерено и одбљескује се прама сунцу. Људи упријеше свом снагом, па премећу ипреврћу црницу. А сунце се боље диже, носи собом топлину, живот; дуге сјенке враћајусе до испод самих стабала...

Иво осјећаше њихов тешки рад и удисаше воњ прекопане земље. Његова момачкаснага прену се, разиграна жаром сунца и звеком мотика, на погледу тих прегорјелих,знојних лица.

Уто забруја у по грла д јевојачка пјесма, топла, дирљива... Она као да му будимладићке осјећаје, залаже га далеком, несређеном чежњом и нагања га да погледа надјевојачко разборито и сјетно лице, сунцем обасјано...

Када се је по подне повратио, нађе дружину разиграну и омамљену цијелим вином,умором и топлим знојем. Навдар их нагањаше, а редивоја, млад и одабран, предњачи им;други за њим ваља да свој ред гоне. Земља суха, праши се и к'о маглом обавија дружину,блати им главу и разгаљена мокра прса. Низ образе им цури зној, котрља се преда њих итопи жедну земљу.

— Ала, моји, ко ће боље! — обиграваше око њих навдар замагљених очију. — Јошмало, па ћемо се заложити. Упри!

А дружина дере земљу. Прашина се повија, звека мотика заглушује. Све гони једандругога; уочљиво испред њих нестаје необрађене земље.

—Доста је! — завиче неки старац и остави мотику. —Напијмо се! — дода блаже,бришући зној са изрована лица.

— На здили увик је први стари Анте! — пецну старца навдар.

— Би сам никад и задњи, а први на радњи. Било, па прошло, — одговори мирностарац.

И тежаци по ледини прихватише се јела што бијаше преостало од поднева.

— Гледај! Нико куса и не прибире мраве, а пуна их јизбина...

— Дај ти њему само да се наждере! — ругаше се једно момче из друштва.

—Ча је, Цирило, а? — озва се времешни човјек, обријаних бркова, утопита носа идебелих усница.

— Ха, ха! — обрну се младић, смијући се к Иви. — Знате, господару, њега зовуРого!

—Муч', грдобо!

—А брат му, Крње, лугар је! — настави Цирило. —Пас, господару, као и он; веле тије зла учинио. А знате зашто су га прозвали Рогом? — и надуши се обијесно смијати.

— Лако је за њ! — јави се с посмјехом навдар. — Да би онако за те!

—Је, труди горе од мене, и отац гладан му ка пашче, — одазва се Цирило. — А чаму корист да јема? Ете, и данас је доша на радњу да сиромаху из грла однесе надницу.

А штета!... Лако ти је онако стећ'! Чалабркни мало симо, мало тамо, и ето, на. — Гледајтему губицу! Баш је прикладан! Како му се само нос прибио! А знате — неће га жена!...

Сви прснуше у обијестан смијех.

Нико се смрче и не одговори.

— Немојмо свирити! — опомену навдар. — Људи, напијте се, па мотику у шаке!

—Оставите! — мумља још стари Анте.

—Јадан нима зуб'! — пецну га Цирило.

—Чекај, чекај, доћ' ће и твоја ура! — одговори мирно старац.

— Да радимо! А видите што пијемо, — и накрене букарицом— сама брсата! Оцта,брате, и боба, па дери!

—Ча си се узбалија!—прекиде га Марко, брат Ивин, који се је на страни напосезалагао комадићем сира.

—Узбалија, да: ви јите сира, ма исто мени ће боље боб спробит '... А да је и боба!— И он се наново обрне к Иви и гледаше му смијући се равно у очи. — Боже мој, зашто миживимо! Све је за вас! Рђава рана до бога, а уби труд! Па и оно невољне наднице ваљакод вас сарчити. Ето, од сванућа, па до мрака ... Дуг дан, брате!... да се бар по поднезакуња. — Ча ти говориш, Рого? — упита га поспрдно.

— Биж'те, господару, испрскаће вас!... Видите да бали и одбалива... То је смутња уселу, набаци се уједљиво Нико.

— 'Ајмо! — диже се Цирило. — Гонићу те, Рого, до бога!

—Муч', шугава козо! — срдито одврати он. А д јевојке се потсмјеваху.

Цирило се диже, приступи к Јуриној сестри Марији, ухвати је за главу обима рукамаи дрмну њоме. Девојка се прене и погледа га.

— Господару, хоћете ову? Видите како је згодна и месната. Би ли је пољубили?Питајте је!

—Остави се д јевојке! — примјети Иво.

—Зар их и ви браните? Онда сте и ви женска правда!

—Нека говори, — јави се Марија— само нека рукама мирује!

И онда се сви опет дигоше на посао, истресајући са одијела остатке хране.

—Ха, — засијече од срца редивоја, а за њим отпоче остала дружина.

Иво се бијаше завалио на ледину, у хлад, што се простро од оближњих маслина, иуживаше у свијетлој и благој топлини. Сунце нагињаше к западу, пиркаше свјеж маестрал,блажећи сунчану жегу. Око њега зујаше сијасет кукаца и пролетаху ишарани лептири. Инаново зазвечаше мотике и забруји д јевојачка пјесма. Жива работа бјеше овладалањиме. К'о да осјећаше тежину нажуљаних руку и силу уморна живота... Док мало диже сеи одлучи остати у пољу, док се радња доврши.

Кад хт једе сунце на запад, он се попе на високу гомилу и загледа се у даљину.

Слатка сјета, пуна лагане поезије, постепенце испуњаше га, посматрајући те суресјене како пуне доце, увале и поточине. Чим се оне дуље протезаху, бијаше му чистолакше и слађе при души. Цијело му се биће смирило и он је зажелео да се тамо у њимастани. Из тих засјенутих увала к'о да слушаше умилне гласове и меланхоличне звукове,што некако брује, к'о пропратница сунцу које тоне у дубину жива мора. А кад је сунцезашло, нека тугаљива чежња поче угађати његовој мекој нарави. Посматраше небо,крцато фантастичним сликама, и машташе о својој срећи с неким идеалним бићем,пренашајући се духом на оне наранчасто—црвене пољане што постепено ишчезавају игубе свјетлост и сјај...

Кад сиђе с гомиле, хватао се први сутон. Око запада бијаше се све смирило. Начистом, плаветном небу појавио се мјесец, који бијаше од одбљеска пољског зеленилапосвема блиједозелен.

Тежаци су мучке преоблачили обућу. Из назувака сипаше се суха земља. Пошто сесредише, одмицаху један за другим, заметнувши се мотиком, низ виноград, к пољскомпуту.

Иво и брат му Марко корачаху са дружином. Испред њих ходаше Марија и њезинадругарица. Цирило у путу свакога часа окреташе к њима, дражећи их Ивом. Спуштала себлага летна ноћ, кад бијаху на догледу села. И други тежаци — сви уморни — враћаху сеса поља, и свуда се чула пјесма младости.

Иво се бијаше подао угодним мислима. К'о бесвјесно ходаше за дружином ипосматраше Маријин стројни струк. Код првих кућа упита је је ли се уморила, упита јеонако... тек да јој чује глас.

— Нисам ни ласна! — одговори д јевојка и љупко се насмија. .

Мучке, к'о потајице, уљегоше у оживљено село. Код својих кућа дружина серастајаше. Јуре с Маријом уђе у своје мало двориште. Иво застаде замишљен игледаше за њима.

— 'Ај'мо! — јави му се брат.

И они пођоше напријед, к својој кући.

Како му је долијало чекати вечеру, изиђе пред дућан да се расхлади. У дућануочекиваше отац тежаке да их намири и да среди рачуне.

Простор обасјава лојеница, а разноврсна роба, како му драго разбацана, једва сеназире. Блиједи жижак дрхти пред Госпиним обличјем, окићеним цвијећем од ишаранехартије,

Уто прође Јуре и униђе у дућан.

—Дошао сам, — рече, — да ми исплатите оно наднице.

—Колико их је?

—Ви најбоље знате.

Шјор Лука дохвати из ладице стару, отрцану књигу и преврташе листове.

— Дакле: Анте Чоле — три наднице.

Младић се замисли и рече:

—Чини ми се три и по.

—Не знам, синко, нећу твога! Забилижим како ми син рече. У кући је; зовни га.

Униђе син му Марко, а отац га упита:

—Колико су дана радили Анте и Јуре?

—Три.

—Три и по; добро се спомињем: уторак, сриједа, четвртак, и по наднице у петак, —тврдио је Јуре.

— Ча петак? — зачуди се Марко. — Знаш и сам да је кишило. Од онога није билокористи.

— Дакле, три дана! — закључи шјор Лука, па извади пехар крцат новаца и збројисваку надницу по шездесет и пет новчића. — Дакле, ево ти: један форинт, деведесет ипет солди, — проговори сухо.

—По седамдесет је надница, — дочека Јуре.

—Река сам ти по шездесет и пет, — потврди син.

—Не плаћам више! — разљути се отац. — Ево ти, на, држ'!

— Платите како хоћете мирно ће младић и прими новац. Хт једе изићи, но на прагук'о сјети се:

—Рекли су ми да вас упитам и ради уља.

—Добро, добро, наћи ћу одмах! — И стаде опет да преврће по књизи. — Ево ти!

Јуре поздрави и оде.

Тако су редом долазили и други тежаци, а шјор Лука једнако се препираше сњима, ну у задњу растајаху се у миру. И већ у дућану не бијаше никога осим Марка, кадизнебуха уљезе Јурина мајка, Ане.

—Колико сте му дали? — рече нагло.

—У све дванаест фиорини, — одговори мирно шјор Лука.

—А оно друго?

—Код мене вам је још осам фиорини...

—Увијек ушћинете чагод!... Ма не смета, ну оне би нам могли дат '. Трибује, сутраће ми Јуре у варош, ваља да купи хиљаду ствари, а потриба нам је и од модрогакамена...

—И мени је приспија..

—Говори да је у вас скупљи...

—Па? А кад вам је потриба, ко вас помаже? Нека их код мене; сарчићете их лако!

— Бар ми дајте још два фиорина, потриба ми је!

Шјор Лука маши се у пехар и уручи јој новац. Жена поздрави и оде.

Иво, међутим, нестрпљиво ишчекиваше да му отац среди рачуне и посвршипослове, па да на вријеме, након вечере, изиђе и одахне слободно, у расхладници.Мишљу је пратио очеве кретње и његову бригу за непрекидним радом. Никад ничим нијесе задовољавао — и он је у своме оцу виђао тек немирна трговна, којему бијаше главнициљ да се обогати.

И сада му бјеше жао што се толико мучи и кињи, а могао би и с овим што једосада стекао лијепо и спокојно живјети.

Напокон се шјор Лука диже и пође по дућану, па, уставивши се на прагу, угледа Иву.

— 'Ајдемо! — рече замишљено.

При вечери намргодио се шјор Лука. Љутио се на неке тежаке што нијесу хт јелишкропити виноград, јер им не бијаше дао потребити модри камен. Говораху: „Ми улажемонаше труде, право је да нам се бар камен подаде.”

— И Иво је данас био код нас у пољу, — наједном јави се Марко, само да нешторекне и разбије ћутање.

—Биће заговара' тежаке, — нагло зинувши одговори отац.

— Раде и онако доста! — рече к'о за се Иво, сјећајућ се уморне дружине.

— Дакако! — плане шјор Лука. — Колико си само досада изија за сву годину хране,залегло би цијелом селу. Хм, па да би зашто! Е, долијало је...

—Пусти! — бојажљиво ће жена му.

—Ча пусти? Пет годин' скита се, па ча је учинио, реци? Други су свршили и јурплаћу потижу, а он? К'о паметњак!... — И умуче, но лупаше ножем срдито по плитици, даму се од великога зора испод грла тресла гуша.

Иво ублиједи к'о крпа. Препун и раздражен малдане излану штогод, што би оца јошгоре разгњевило. Но у задњи час издржа муку, диже се и отрча низа стубе...

Над селом надвио се мјесец и блиједим свјетлом обасјава врхове стабала икровове кућа. По улици простираху се отегнуте сјенке. Младић избије на отворито изастаде. Селом залијеже се пјесма, смијех и весеље. Уморени животи, истрганисвакидањим радом, нијесу тражили починка, већ се подадоше млададачкој обијести.

Иво се примири и домало обузе га такова разњеженост, да се силом уздржавашекако му се не би овлажиле очи. Чувство љубави будило се и избијало из цијелога му бића.Он зажели миловања и ут јехе и болно се сјети очеве срџбе и презира. Бесвјесно сеподаде тузи и, онако без мисли, крену даље...

У ходу наљезе на Јуру и сестру му Марију. Стајаху прислоњени уза зид, умјесечевој свјетлости.

Он им назва добру вечер и устави се код њих.

— Кренули у шетњу? — јави се Јуре. — И је лијепо, кому може бит ', — надода.

Он на први мах не одговори, загледа се часом у њих па онда рече:

— Љето је... Сву бих ноћ драге воље лутао селом и пољем.

—Вјерујем, а ко не би, ко је ластан!

—То није тешко.

—Чини вам се, — мирно ће млађи. — Уморну не да се шетат '.

—Тако је, — јави се истиха Марија и надода к'о за се: — Ми, биједни друзи, ваљада се и сутра мучимо.

—Ала, дицо, лећ'! — довикну с кућног прага мајка им. — Ко ће вас сутра будит '?...— Но они попосташе још неко вријеме.

Иво посматра Маријино лице. У мјесечевој свјетлости бљедикаво је, без изразитихцрта, некако слетно и замишљено. Онамо, из горње стране села, допираше до њихразуздан хихог и нагањање млађарије. Јуре чекаше да Иво отиде први; није хтио да гаостави сама , а опет , уморан , радо би опочинуо.

Уто се и Марија маче и рече:

— Они су заборавили да се и сутра ради! Добра вам ноћ! — и пође у кућу.

Иво гледаше за њом, и кад затвори кућна врата, бјеше му чисто жао д јевојке. Осјети смиловање, а да му није знао узрока.

Јуре једнако ћути, а нагањање, пјесме и дозивање с горње стране помало јењава.Он помисли да ће га и Јуре оставити, да ће остати сам, и то га гане и смути. Бијаше сезажелио његова друштва и разговора, да се разабере и умири. И чисто презајућ' замолига да пође с њиме доље преко поља, к мору.

— Послушаћу вас, — рече младић — ако и је за ме касно. — Па изиђе из двора наулицу.

Упутише се мучке кроз село. Између кућа бијаше све мирно. Тако у ходу наљегошена чељаде распружено посред улице, које је уморно заспало гд је се нашло... Избивши наотворено поље, Иво осјети потребу да ма с киме пријатељски разговара, но бијаше гатолико обузело чувство на поглед отворена обасјана поља и мора, да није знао како дапочне.

—Попустила је жега, — рече онако замишљен.

—Ух, да је овака хладовина, кад се копа! — село одврати Јуре.

Они пођоше даље, полагано, ћутке, уз цвиљење попаца, па кад бијаху близу мора,подаље од села, наједном се устави Јуре и погледа Иву, као да га пита очима: куда ћемодаље?

Младић га није разумио, него устави се и извали на комад ледине тик пута.

— Сједни и ти! — понуди он друга и мало се одмаче да му учини мјеста. Па кад ион сједе, упита: — Зар ти није драга лијепа ноћ?

— Ча ми говорите? А кому није! Ма ето, кад најбоље пландујеш, помислиш да сенеш ни приврнут ', а мотика те чека, па изгубиш вољу и ово мало уживат '...

И момак ућута. Иво се подаде осјећајима обасјане љетне ноћи. У њој бијаше севећ све живо упокојило, но засве, са свих страна, јављаше се живот. Он га осјећаше усеби и у околини. Ослушкива шапат свеопћености, у којој ишчезаваху појединци: инеразумљиви звуци, и цврчање попаца, и само кркочење жива мора. Покој се спушташе

на његову душу, успавкујући му сваку тешку мисао, да је заокрије отајством ноћи.

Прену се из блага покоја тек када зачу тик близу себе непознато цвиљење, које каода је долазило из земље, па погледа на прикладно Јурино лице. Ну умах се оћутисигурним и ни часом не сумњаше да код себе није никада имао вјернијега друга. И он сепримаче ближе к њему и рече му:

—Приповиједај ми штогод!

—Ја вама? Ви сте дошли из свита... Прављајте, слушаћу вас!

—Али мени је драго тебе чути.

—Боље да вам не прављам, кад нимам о чем, него ако хоћете о невољи, а то исами знате.

—Дакле, сваки дан то горе! — измаче се Иву.

—Јур не може горе... Нарадило се поље и надужило се. Све уздање, да богблагослови труде, па платиће се; а кад тамо, притисле неродице, земља издала, акаматници стискују... Ово је село пропало, вирујте, а ваљда је овако и даље од нас ...

Младић, устежући се, прекиде говор. Наједном се насмија, као да се је нечемудосјетио.

—Зашто ја вама прављам ка да су то ваши посели!

—Зар нисам и ја из села?

—Ја мислим — скањиваше се младић, — да се за нас нико не брине.

Иву гану болна младићева брига. Мекани његов глас у оној топлој ноћи, када је свеопшивало, будио му из душе дјетињску, братску самилост. И он се обрне Јури и упита гаповјерљиво:

—А како твоји живу?

—Моји! — трзну се младић, и настави мирно: —Ка' и други, а да вам право речем, игорем...: Видите, ми све горе ча смо се веће трудили и понили се; баш, ко се узвисује,понизиће се!

Иво се посвема заинтересује и зажели сазнати Јурино стање.

— Ви хоћете да све знате, — продужи Јуре, — па кад вам прављам, која корист?Ви боље знате кад спавате, него ја кад бдим... Видите, мој отац одувик мртви је тежак...Он — може се рећ' — и не зна за друго него за земљу; а и земља била харна и цине винудобре, е, да је тако до дуљега подржало! Намечио се отац, почео узимати у господараледину, пашњаке, највеће рђаву земљу. Радили смо сви, а највише они брат ча је уАмерици. Ма ко ће одолит '; брата узели у милитар, оста отац сам. Ча се је с господаримпогодило, ваљало је и насилу крчит ', ако не, ваља намирити „празно за пуно”. Ниси навриме посадио, дај му из другога винограда онолико колико би било могло бит ' на ледини.Почео се отац дужит '... и одонда све се изврнуло наопако...

— Биће било и користи од винограда? — прекиде Иво.

— Вирујте, посве мало; ма да је и чагод, кад камате изиле труде и земљу!

—А у кога сте узимали новац?

—У истих господара земље. Ви знате како је; они су посидници и трговци, па радекако им је корисније. Ма и ми тежаци узрочни смо своме сиромаштву. Отац узимао јеновац, ка да га не трибује повратит '... Нудили га људи, к'о видили своју корист... Чамислите? На сто фиорини давале се дви каце маста, а каца се плаћала до петнаестфиорини; и то се чинило ка да је даровано.

—Шта говориш! — чудио се Иво.

—Тако је, и то је на поштени начин, а било је и горе... Ну ја се људима не чудим,нису никога силили...

—И узимало се? — прекиде Иво.

—Па, да видите, први' година било лако и плаћати, ну посли настале неродице,опалио палац, и ча је најгоре — пустили талијанско вино, па спале цине на нишће. А људине могли подмириват ' и дуг растао; а сада више нима помоћи: живи се у презавици истраху. Набрзо неће ни овако...

— Ко зна да ће бити боље! — одврати Иво као за се, с искреном самилошћу, па,скањивајући се, повјерљиво га упита: — И моме оцу бићете дужни?

— А ко није у селу? — одговори обловито Јуре. — Он у селу и још два—три уварошу, ча и јемају, а други сви смо — овлаш ча би нике на прсте прибројио— сви тежациједнаци...

— Нисам ти одавна оца видио, — пане напамет Иву, и тако прекиде младића.

—Немоћа јур дуго... Вирујте одонда и проша ме смих. А нисам прво зна за невољу.Отац никако... крпија се, покрива... Ма сада све је на мени; хоће се и за болесна оца и закућу, а ни... И сутра... — хт једе нешто рећи, но претрже.

—Шта си хтио рећи? — опази Иво.

—Ништа! — отсјече Јуре.

—Кажи! — навали Иво. — Немој тајити од мене, реци ми к'о своме брату!

— И сутра, — смисли се Јуре, — ваљало би ми поћ' по ликарију у варош, а мучно мииздангубит ', и не притиче новаца ...

— Није ти много потреба? — упита Иво, помјештајући се.

—Која фајда да је град за динар, кад динара ни, — рече пријегорно Јуре.

Младић се као смисли, савладан самилошћу па умилно понуди Јури новаца заљекарију.

— Немам много — рече, — но мислим, да ће ти бити доста. — И извади новчаркуиз џепа.

Јуре се трже и устаде изненађен.

— Не питам вам ја, нити сам говорио за да вам измамим... Зашто ћете ви менидат '? Бог сачува' и тога!...

— Па вратићеш ми! — бојажљиво прекиде га младић и диже се.

— Молим вас, немојте о том ни говорит '!... Који би ја био човик! Још има у људи,ваља даће... Имају се од чеса наплатит '.

И нато умокоше и упутише се прама селу. У путу Иво ухвати Јуру испод руке и,разблажен, стаде да се извињава:

—Зар се љутиш на ме? — упита га.

—Зашто? Фала вам, к'о господару и бољем од себе, ма ча не ваља, ни никомудраго.

И обојица, као стари другови, у ходу и истиха разговарајући, одмицаху полако.

Мјесец је лијепо отскочио и нагињао к западу. Они се приближаваху првим кућама,ослушкујући пиркање вјетра и шуштање ког осамљеног стабла. Цвиљење у трави бијашепрестало, ваздух се расхладио. Сав се зиситио воњем сухе траве и џбунова што избијахуизмеђу жива стијења.

Пред својим вратима, Јуре погледа у звијезде.

—Блиди од источне стране, — рече као за се.

—Зар је брзо свануће? — упита Иво.

—Лако ти сад сване!... Исток порумени, цикне сунце и одмах пече. Оситиш пот итареш се, а још се ниси ни прикрстио. — Спавајте слатко! — поздрави младић.

—До виђења! — одговори Иво и настави: — чешће ћемо се виђевати...

Јуре униђе у кућу и бани се на пруће пред вратима, подметнувши копаран подглаву, да тек прекине сан и опочине... Иво пак прослиједи и, отворивши опрезно врата одкуће, полако се стаде вући уза стубе, да га отац не чује. Но засве, кад наљезе поредочеве собе, зачу му глас. Заустави се, сустављајући у се дах.

— Да ми је знат ' куд се је до ове уре скита! — говораше отац.

— Пусти га биднога, и вечерас си га смутио! чу се мајчин глас.

— Ти увик: пусти и пусти! — јаче ће отац. —Ја видим да се арчи без користи...

Тада се неко промешкуљи, наста шуштање по постељи и престаде разговор.

Младић пак изиђе уза стубе у своју собицу. Прислони се уз прозор и не ужежесвијеће, но обасјан мјесечевим свјетлом, зарони у свакојаке несређен, мисли. Домало се упамети разабра и посматраше ниске кућице, раштркане по селу.

Чељад је опочивала, но њему се причињаше да је тај њихов сан растрган,предљив и нагао, да велики труд и бриге не даду мирна починка ни у ту кратку љетнуноћ...

С муком отргнувши се од прозора, свуче се и пружи по постељи. Не хт једезатворити прозора. Бијаше му мило да се мјесечево свјетло по соби повлачи, а он да,гледајући у њ, задријема и заспи.

*

Ујутро, чим се је пробудио, бијаше му прва мисао да изиђе, да лута пољем.Искрено се тому веселио и већ промишљаше како ће и данас спровести дан у нехају ипосматрању.

На брзу руку обуче се и попије каву. У кухињи упита мајку за оца.

—Доли је у дућану, — одговори му она и опомене га: — гледај да га не љутиш; онсе, бидан, за свих нас мучи!

Иво изиђе, прође мимо дућан, но не сврати се у њ.

Управо бјежаше од куће и из тијесне улице.

Избивши на поље, засјени га сунце, ну и поред свега што је оно већ почелопрожигати младић га поздрави жељно и усрдно. Он ходаше полако путем. Око му седраговало у плаветнилу и зеленилу. Никакова тешка мисао није га морила. Ако би каткадкоја суморна наврла из прошлих успомена, лако би се расплинула, као да је превећ ситнада га глође у сјајноме живоме простору.

У присјенци, између стабала, успори кораком. На махове и застајаше, па, скинувшишешир и држећи га у руци, загледа се по пољу. Тако дође над висок долац, где сезаустави код путељка што је у њ водио: Прво него ће сићи, посматраше веселу јулскуприроду.

Виногради дизали се као море, маслине се окитиле родом, а путељци се оивичилибујним, мирисавим цвијећем... Харна земља одужила се и радосно се јавља. Иво сесјећаше прошлих родних година из свога д јетињства, када је са својим друговима бјежаоиз процесије да се оките смиљем и кадуљом, а кад би се повратили већ је стари жупниккрстом крижао и дијелио у пољу благослов. Падоше му на памет оне силне, благословнеријечи, и он их на догледу благодјети у себи и нехотице понављаше:

— Од муње, града и грома— ослободи нас, господине!

— Да од сидба, винограда стабли ових све зле године, шкодљиве живинеодагнати достојиш се — тебе молимо, услиши нас!

— Да плод земљи дати и уздржати достојиш се — тебе молимо, услиши нас!

Да, с осталим народом тада је и он живо вапио: „Да нас услишати достојиш се,тебе молимо, услиши нас!” И у тим мислима сврне путељком и силажаше и долажаше удолац све ниже и ниже...

Уљезе у ограду, на разграђену громачу, која још лежаше у дебеломе хладу. Надњим сјаји сунце, а из висока чуло се једнолично, живо зујање. Оно је допирало из зрака ииз земље, ширило се је непрестајним валом, падало је и јачало хладом или присојем.

И земља и ваздух и све што живе и расте сљубило се у заједнички животни дах,све је сркало одасвуда јутарњу храну...

Иво се прислони уз маслиново стабло и ослушкује ритмички шум васелене... Слаткомилиње, што силимице влажи очи, повлачи се по његовој души. И не бијаше никакованесклада између његових осјећаја и топле природе.

Мисли му се лијено повлаче, он им се отима, па својим осјетљивим чулима у сеупија и сакупља и жар боја што се разасуле с морског продора, и топлину и свјетло данаи мирис билина.

По шушкању грана замјети чељаде посве близу себе. Он се трже.

—Марија, ти си?... — јави се д јевојци повјерљиво.

Она га треном погледа и насмија се.

— Куда се губите? — рече. — Бар вама није потриба мучити се. — И дјевојка

настави посао.

Брала је дозреле вишње и стављала их у крто, што јој је висио о лијевој руци. Ивоприступи ближе и завири у њ.

— Ево ти је крцат, ваља да га искренеш! — говораше, гледајући у њене прсте какобрзо тргају дозрело воће.

Ту умукну, па се лијепо чује шушкање лишћа и трескање грана.

Дјевојка је окретно обилазила стабло, захватајући више гране. Пошто би ихобрала, пушташе их у један мах у висину.

Лагано оточко одијело, по вољи кројено, окупило јој се око знојна тијела, па се сасваким дохватајем и пригибом истицаху јаки мишићи и заобљене груди. А прикладноцрномањасто лице здраве боје лијепо јој пристајаше између загаситоцрвених вишањашто су висиле на обилатим дршцима и голицале је по коси и по образу, кад би се гранезатресле.

Иво је спокојним погледом пратио њену појаву, а не бијаше му ни нападна, нити једирала у његову осјетљиву младићку страст... Она пак чудила се што онако стоји наистоме мјесту и не проговара. Шутња јој додијаваш, па да је претргне прва се огласи:

—Зар сте дошли на стражу?

—На стражу? — понови Иво и надода весело: — Зар да тебе чувам?

— Ово је ваша земља. Ми смо тежаци... На „злу је пету”. Можете узети ваша двадила...

— Не разумијем се ја у то... Дошао сам онако, да се прођем... — прихвати младић,па онда изненада преврну разговор :

—А је ли Јуре пошао у варош по љекарију?

—Је... И ноћас оцу било је рђаво. Бог да нас обрани! Ча би без ћаће?

—Колико му је година?

—Не знам право рећ, ма биће прико шездесет.

—Није ни пуно.

—И је, данас је кратак вик... Бије нас сваки бич. Боже прости, кад човик остари; нијему ни жа умрит '... Нама друзим лашје је умрит ' него вам богатим, ча јемате ча оставит, —говораше дјевојка безбрижно, не дангубећи и покатшто погледајући на њ.

—А да по те дође смрт! — шалио се Иво.

—Па?. .. Ма ја сам још млада...

—Да ти помогнем брати! — сјети се Иво и приближи се.

Она га дочека мирно, тек зеру се одмаче да му учини мјеста. Они се нат јецаху коће боље и брже да кида вишње.

—Не можете ви к'о ја! — пецну га д јевојка.

—Да могу! — одазове се Иво. — Узмимо сваки своју грану. — И он привину једну

плодну к себи...

А сунце се све боље спушта низа стране дола. У својој топлоти и свјетлудонашаше живот множини ситних бића што се зујањем, пјевањем, цврчањем илијетањем разиграше над росним, мирисавим биљем. Једва га се дотичу и пролијећу свебоље и брже, док им у сунчеву пламену не синуше ишарана крилашца и испунише јошвлажни простор између родних грана. И вршци виших стабала засјаше; плод плануцрвеније и њихова обличја постадоше веселија и живља...

— Посли ће упећ', а како је сада липо! — рече д јевојка.

— Нека сунца, сунце је живот! — раздраган одговори Иво. .

— Тако се чини, док га није, једва га се ишчека, а кад овлада и додија ...

Крто бијаше врхом пун и стабло очешано. Дјевојка пође да га испразни, па хт једеда га сама настави на главу. Он јој помогне, прихвати га с једног краја и подиже. Згледашесе тренимице и лица им засјате, као да су одувијек заједно. Она попође преко ограде иискрене кол пута у овећу кошару. Повративши се с празним кртолом, настави брање надругоме стаблу. То крошњато стабалце, с густим испрекрштеним гранама, бијашеродило да се испод сочнога плода савијаху гранчице. Обасјано сунцем, прељеваше се узагаситоцрвеној боји, која се навише спајаше с ружичастоплавом...

Но сунце почело да угријава.

— Још ћу ову обрати, па ћу ћа... А и вама боље је вратит ' се; док дођете кући,биће подне.

— Ти хоћеш да ме отправиш одавле! — на по у шали рече младић и погледа је. —А ја нећу од тебе! Видиш како се трудим! — И он скиде шешир и марамом се обриса поглави.

— Ка' послу нисте обикли...

Прође тако час и обоје беру и тргају сочно воће. Ништа не говоре, само што шуштесавијене гране. А младић стао да мисли како би било лијепо цијели дан остати коддјевојке, док се она чудила како њему — невиклу — не уди сунце и врућина. Није предалаод њега ни када стајаше тик уза њу и када гледаше у њу својим упитљивим благимпогледом, јер о њем бијаше слушала још од д јетињства само добро. А Иво бијаше својомдушом тако близу ње да осјећаји и мисао нијесу могли ни часом другамо скренути.

— Твоје су очи исте боје к'о дозрела вишња, — рече јој чисто неусиљено,гледајући у њу.

—Овако ми је бог дао, па ча ћу?

—Лијепе су и сањалачке; а моје су сиве и млаке.

—Добро вам се и не вилу испод очали. Ма зашто то носите? — рече и погледа гаупитљиво.

—Јер слабо видим.

—Бог сачува! Зашто то говорите?

—Оставимо то! — смијаше се он. — Реци ми, имаш ли младога?

—Нимам никога, — обловито одврати д јевојка.

—Никога! .

—Ја грем, чекаће ме мајка с живим на другој огради...

— Отић' ћеш и ништа ми нећеш рећи?

— Ча ћу вам рећ'? — поче се чудити д јевојка. Онда пусти задњу грану, одмаче се,скиде крто с руке, те га положи на земљу.

— А да знадеш како је мени код тебе лијепо, — отпоче младић очито ганут ираздраган, — не би ме нигда оставила! Код тебе заборављам и тугу и бол што сам јесобом амо донио...

Глас му доиста искрено подрхтаваше, силна унутарња сила испољаваше ријечи,но засве не знадијаше што да рече, а опет није могао да се уздржи.

— Синоћ сам ти, — продужи, — разговарао с братом до касна. Он је добар и ти сидобра!... — И велико чувство љубави и саосјећаја претрже му часом ријеч... — А је ли тидраго да сам код тебе? —дода.

— Мени је свеједно... Ма није ми мрско ...

— А ја изгарам од љубави! — помућено изрече Иво.

— А ви се ожените! — одврати она просто, као да му то савјетује. Па узе крто иодлучи да крене...

— И ја идем, — тугаљиво ће он, као да сам собом говори. Па, видивши да се јеупутила, осјети да га нешто гану.

— Је ли да се на ме не љутиш? Ти си добра, — јави јој се.

— Зашто? — одговори она и обрне се према њему: — Вратите се кући, потли ћеупалит ' крис, па би вам могло наудити! — нукаше га чисто братски. — Збогом вам!

— Збогом! — одврати Иво и гледаше за њом.

Часом се замислио и онда тихо изиђе из ограде на пут, па поче нагло одмицати.Зној га свега облио.

Жега сунца као да га је жестила и давала му снагу. .

Он осјети истинско чувство љубави прама Марији, осјети да носи собом у грудимацијелу њену појаву. И пред собом у сунчевом жару гледаше јој прикладно лице — уморно,разборито и истинско. Но на душу спуштала се туга и чисто слутијаше прелом који ћесигурно надоћи и наново га сатрти...

Код дућана нађе жупника, који га очекиваше, да се с њиме окупа. Иво уђе у кућу,среди се и пође са жупником к мору.

— Лови стари Мрсе, — опази жупник, кад бијаху на догледу мора.

— А улови ли шта?— упита Иво.

— Погдјекад је и сретан... А чудан ти је... И сам знаш, свашто се о њем говори ...

— Сјећам се... Веле да под крмом држи светог Николу, па кад ништа не улови,утапа га у море све до грла, те му пријети да ће га удушити у води ако чудо не учини и недомами му рибу на удицу.

Дошавши к мору, свукоше се разговарајући у заклоници између шкрапа на пијеску.

Иво уђе први. Живо, велико море угрожаваше га својим увалама и дубинама, нузасве привлачило га к себи.

— Запливаћу к чамцу, није далеко! — рече жупнику, који је на плиткоме сламнатимшеширом грабио море и циједио га на главу.

— Не иди! — озбиљно ће жупник. — Осоран је и насртљив; видјећеш, изгрдићете...

Ну Иво заплива на отворено и домало дохвати се Мрсина чамца.

— О, о! Који вам је посао овди? — смрси стари.

— Хоћу ли се попет '?

— Па ча ћете?

С натегом попе се Иво у чамац и сједе сучелице прама старцу. Бијаше ово први путшто га је изблиза гледао. Његово необријано, посолицом изједено лице лаштило се насунцу, но поред свега у њега бијаше мрк поглед којим је испад себе погледао Иву.Пркошљиво хити туњу што је даље могао и прогунђа нешто неразумљиво.

Тек Иво је желео чути изблиза тога чудака. Сунце га је часом осушило и почелопрожигати, а опакљено дрво горјело је испод њега. Напокон се усмјели:

— А гд је вам је они свети Никола? — упита га. „Мрсе” га ошину оком да је Ивооборио очи, па загунђа:

— Лако је за њ!... Да би онако за очеву вам душу!...

Настаде тајац. Сунце обасјало све наоколо, а докле око допираше владашебљедикава свјетлост, у којој ишчезаваше ведрина неба; У том бљедилу једва сеназријеваху контуре прекоморских голети, а пучина подрхтаваше у сјају и бојама дуге.

Макар је младић изгарао на сунцу, ипак му бијаше угодно у безграничностипростора. Осјећаше живо слободу, сјај и истински дашак живота, — а пред њиме, каосјенка, као некакова слутња стајаше мрка нагрђена „Мрсина” прилика с изразомнепомичности и нехајства.

— Никад ништа не уловите? — упита га само да га нат јера на разговор.

— Бриге вас! Кад вам на врата дођем, не дајте ми ...

— А зашто не?

— Би!? Ха! А ко вам је отац? Питајте сузе сиротињске! — рече нагло и извуче туњуиз мора.

Иво се на те ријечи смути и више не проговори. Баци се у море и доплива крају.

Жупник бијаше већ отишао. Хладни, свјежи западњак стао да пропиркује и да,блажи спарину. Валићи се котрљали до у заклоницу, до самих Ивиних ногу. Плачкајубијели, испрани камен, иза кога је још тек уска пруга хлада, гд је се ослушкује благи шум усјајној и топлој природи... И он се обуче и крену лагано кући узбрдицом. *

Концем аугуста бијаше затегла суша. Људи гледаху у небо, у облаке што се сваки

дан гомилаху на западној страни, у живој нади да ће се проломити и натопити жеднуземљу.

— Само да дође та блажена киша! — уздисаху жене. — Друкчије за неколико дан'ни струка зелени!

По бунарима и локвама нестаде убрзо воде, пошто су се баш обилно шкропиливиногради. На савјет главара, Ивина оца, нареди опћина стражу над опћинским локвама.Дијелила се вода на фучије, прама броју кућне чељади. Рондари, с пушком на раменустражили су пак без цедуље с главаровим печатом не даваху никоме воде ни за лијек.

Ну и тако сеоске локве брзо, се исцрпише: при дну засјела вода не само штобијаше каљава и скроз од траве зелена, но и заудараше блатом.

А чисте воде није се надалеко могло наћи. Није био друге, већ да идеш по њу уварош. Ко је имао на што да напрти, не бијаше му велика зла; догнале би се двије дочетири фучије, па штедњом залегло би за два—три дана. Ну, оне жене које су мораленосити велике кабле на глави, истргоше се и изломише од велика труда, а и додијавашеим жестока упека жаркога сунца.

Село се бијаше грђе уплашило него да је крупа обила поље...

И живина бијаше спала, отанчала, к'о нема шта под зубе, — нема воде, аненавикла да се на оброке поји.

Свијет се молио богу, да се смилује.

— Ако и јесу наши гриси велики, — јадаху се старци, — неће нас бог посвесатрти!...

Спари Мрсе, јаче намргођен, ходаше селом грдећи старјешине пука што непроводе воду из вароша.

— Ча би им било — говораше он, — да свако јутро накрцају брод воде, па га предсело на жало искрцају? ... А и како се дили та вода?! Главар и пријалељи му купали се уњој, лушијало се у њих ка о Божићу, а други желили да смоче јуста!... Да су велики 'арчи?...А њима у вароши хоће се мужика, лампиони, полицијоти — и све плаћа мали пук... — Иљутит, гунђајући, отишао би старац к мору.

Да се никому не моли, Мрсе се задовољаваше „ боцатом” водом, што извирашеблизу његове спиље из овеће рупе. Слана вода, што се морем мијешала кад је обилатонавирала, служила је селу за кухање и прање; ну он је за невољу и пио, кад би га жеђпосвема савладала.

Ни процесија око цијелога села, са окићеним светим Роком на пријестолу, нипобожне пјесме, ни вруће молитве нијесу помагале. Једнога јутра свану ведар дан,пиркаше сухи сјеверњак; сигурно негдје преко мора бијаше поросило, па тако нестаде изадње обмане.

Настадоше спарине, од велике врућине небо не бијаше плаво, већ превученобјелином кроз коју је сунце још жешће упицало. Голети и суро камење, што се је одподнева надвисило над селом, жестоко отсијеваше у сунцу и од себе к'о да пушташебијелу млијечну пару, што пред очима непрестано дрхће и дрхће...

Из земље, из пијеска и из самога мора дизаше се врућина, да ни ноћу не попусти,цијели околиш одисао је задахом прогорјелих ствари.

У недјељу при миси скрушено се је молило да се бог смилује и пошаље кишу.

Чељад, бијући се у прси, понизно се пригибала к земљи и вапијала у један глас: „Боже,земљи твојој дажда дај!”

Тај вапај многима остаде усађен у памети, и када изиђоше из цркве на сунчевужегу, нехотице им навираше на уста... .

„Боже, земљи твојој дажда дај!” — то бијаше опћенита молитва што се је селоммишљу разносила и јоште уљевала наде у уцвиљене и ојађене душе.

Те исте недјеље, након молитве, јавио је жупник пуку с олтара да ће из Млетакастићи до који дан оргуље наручене за цркву. С њима ће доћи мајстор, да их намјести. Изакључи:

— Ето је трошка и биће га, ма и село имаће се чиме подичити... Нека све буде наславу божју!

Иву та вијест још у цркви смути. О тим оргуљама бијаше већ давно у селу говора.Знало се је да су наручене и да ће запасти силна новца, а све да ће се подмирити изцрковне имовине.

Жупник и Ивин отац, присједник црковинарства, заузеше се живо да се посаосретно докрајчи. „Ча ће нам пинези?” говораху. „Лако се из рук' омичу, а орган ће остатзаувик! ...“

Кад се је миса довршила, Иво бијаше међу првима што изиђоше из цркве.Заустави се часом у хладу. Посматра свијет што је из цркве навирао и рупцем брисаозној са чела.

У јату д јевојака опази Марију. Тражио је очима и, кад им се погледи сукобише,насмија се једно другому.

Младића задиви низ бијелих, свијетлих зуби што се чисто истицаху у њеној одсунца поцрњелој глави. И гледаше за њом и за другим свијетом... Па наново падоше му напамет оргуље, и што више о њима размишљаше, биваше све то немирнији.

Уто се заустави код њега Јуре и закити га лијепим, црвеним клинчацем што габијаше истргао из китице шарена цвијећа.

А и Цирило наљезе и застаде код њих. Од жеге опаљено му лице чисто сенабрало и обрве боље поплавиле.

— Јесте ли чули, а? Сада ћемо јемат ' орган... Ала ће нам свирит '! — говорашеподругљивац весело и обијесно, церећи се непрестано.

— Ма и хоће се мужика, — продужи, — кад смо овако сити! — А онда својимплавим очима погледа у Иву, уозбиљи се и замисли. Боже мој, да ми је само знат ' ко ће поњему млатит '. Бидни наши труди! — закључи и стаде га опет смијех.

Уто и жупник изиђе из цркве. Кад га Цирило угледа, замрије му на устима смијех,покуњи се, уљудно поздрави и оде с Јуром.

Дон Фране упути се с Ивом. У ходу упита га, онако само да заметне говор, кад ћестићи оргуље.

— Зар ниси чуо? Та ти спаваш у цркви! — шалио се дон Фране. — Ма ето, рећ' ћути, нека знаш: имаћемо се и ми у селу подичити; нећемо ни ми бити најзадњи... Доћи ћеза неколико дана....

— Учинили сте лијеп посао, — одговори Иво, не могавши се устегнути. И наставинагло искрено; — Забога, је ли баш то управо сада требало?... Село у невољи, неродица,притисли каматници, а брзо ће се и цркават ' од жеђи, и — не дај боже — скапавати одглади,а ви што сте на управи трошите туђ новац, к'о да га је на прегрште... — Младић јеговорио чисто љутито. Жупник се изнебуши и застаде, загледа се у њ и стаде га мирити:

— Имаш донекле и право... Ну за цркву је... А да знаш, твој је отац тако желио, пахоћеш да се ја противим? А нека, болан, биће црква пунија!

— Говори се: двије хиљаде трошка! — плану Иво.

—Па? Шта је то прама С., гд је су зградили звоник од осамдесет хиљада форинти...

— Баш као и тамо! — прихвати живо Иво. — А путова — гд је се макнеш да вратскрхаш, а у по — љета воде ни капи ...

— Ма, човјече, —прекине га дон Фране, ковни су новци; нијесу ни опћински, нивладини... — А ко их је дао? ... Они што сваке године дају по барило вина, — па зашто дане буду на корист оних чији су? Биће да су лежали бог зна гд је неколико година, а моглоих се је позајмити насигурно коме сељанину, па га избавит ' од каматника...

— Не говори што му драго! — узврпољи се дон Фране. — Не да штатут; све је поњему одређено...Питај оца! Збогом!... Идем на објед ,— и сврне у кућу. Свијет се већбијаше разишао по селу и подне је дозвонило. Иво убриса наочаре и, тражећи хлада,отиде кући.

По обједу, док је унишао у своју собу, баци се на постељу да се угне најжешћемкријесу. Свакога поподнева радо је читао; занио би се и живио сугестованим животом штога је из књиге црпао. И за то вријеме заборављаше истински живот, који је све то бољеупознавао, па бијаше мишљу далеко од свога села.

Но чим је овога поподнева одложио књигу, замисли се и сјети свих невоља које сугониле чељад међу којом се је родио. Бијаше му тешко што му све више и више из душеишчезаваху пријатне слике из раније младости. Тада, када се је он преко празника кућивраћао, бијаше друкчије. Родна поља бијаху крцата сазрелих плодина; весео, безбрижан,једва би се дочекао слободе и живота, и он је у своме селу гледао изобиље срећу... Асала разабираше тек биједу и, што је још горе, безнађе у боље. И к'о да тому нема лијека:људи остављају своју д једовину и бјеже у туђину – у Америку...

Па ни собом не бијаше задовољан. Није довршио наука, запустио се, а сада не знашто да почне...

Хиљаду мисли падало му на памет, и он прелажаше с једне на другу, ослушкујућигласове и пјевање с улице.

Желио је да заспи, но не могаше од велике врућине, пак тако домало диже се иходаше по соби, да утуче вријеме.

Око пете уре изиђе пред дућан. По путовима, уз сву жегу, чуо се смијех и хихотмлађарије. Дјеца се играху на буче и на плохе. Он се заклони иза куће у хлад. Час јегледао у сунце, час стајаше тако к'о бесвјестан.

Не потраја дуго, кад зачу путем пањкање звонцета и клопот живога. Он се надвирииза ћошка од куће и опази Јуру, који пред собом гоњаше мазгу. За њим узастопце ходалоје магаре погнутих ушију, и цура, сусједа му. Живина бијаше напрћена фучијама за воду,мршава, раширених ноздрва, којима њушкаше по упаљеној земљи.

— Идеш ли у варош по воду? — упита га Иво. — Мало ћу те пратити до које

маслине, па ћу у хлад, док попусти жега...

— Немојте, чисто све гори! — одговори младић, обрисав марамом главу.

Иво повије обод на шеширу и упути се полагано с њима. За њима ходаше и другачељад. Неко је гонио мазгу с фучијама, а некоје од жена носијаху на глави велике каблове.

— Боље је сада поћ' по воду, него сутра дангубити, — рече Јуре и одмах ућута.

Иво гледаше дјевојку. Подрубила се шареном марамом и надвукла је до над очи,да јој се једва лице назираше. Ходала је лако, туркајући свакога часа лијено магаре.

Он ју је познавао. По селу се говорило да Јуре за њом пристаје, а да га и она лијепогледа, ако и није досад шта видјети.

Иво застаде и склони се испод крошњате маслине. Бијаше му додијала врућина.Испред очију блијешти му се и осјећа, гд је сунце допире, да га пече и кожу му на лицусуши. Гледао је неко вријеме за њима, док не замакоше у облаку прашине и у блиједомсунчевом пламену.

Засве што је шеста ура, сунце никако да се спусти, к'о да неће нигда заћи.

А њих двоје иду запрашеном цестом и ћуте. Осушила им се уста, па им се не даговорити. Једва након неколико времена јави се Јуре к'о преко воље: — Сврнимо овимпутељком — и показа на њ кретом главе. — Обаћ' ћемо мој сад, а и вруће је!

Дјевојка мучке послуша, те погна магаре малом узбрдицом. Чим ступише измеђустабала на ужу путину, бијаше им лакше, засве да и ондје одасвуд избијаше врућина.

Код Јурине ограде уставише се и пустише живину по старини, а они пођоше посаду.

Младићу је срце пуцало од јада кад је ступио на прекопану, испуцану земљу штосе је прашила исто као и цеста с које су дошли.

— Гледај, молим те! — говораше забринуто д јевојци. — Грожђе наоко гине... Ну,како се осушило и набрало зрње! — Река би да здрије, а онамо круто је, трпко, к'о оцто...Ево ти, на, окуси!

И он откиде чевуљак и даде га д јевојци.

— Врило је, — рече она, — ма метнићу на јуста; мори ме жеђ.

Велики дио вијовине прожут јеле, осушене и замрле — виси о младим трсовима. Аиспод њих није било ни траве ни какве друге дивљаче, већ зијева црвена, жедна чрмаља.И маслине настрадаше, кожица им се скорупила; сушиле се, па с реда отпадале.

— Ча да гледамо нашу пропаст! — рече напокон Јуре. — Неће ништа остати...Листом ме туга мучи! — И он попође под маслиново стабло.

Обоје се прислонило уз дебло, у присјенак, да се угну сунчевој жеги.

— Ниси била данас у цркви? — упита је мирно младић . — А ја сам те гледа...

— Окаснила сам...

— А хоћеш вечерас на хлад, прид кућу?

— Ваљаће... У кући се не може издржати... Мушки ванка спавају, а и ја ћу у врту...

— Доћ' ћу ти, разговараћемо, — прихвати младић.

А око њих је све мирно, птице замукле, к'о да их нема.

Он се загледа у зелена коњица што је пролетао с трса на трс, док се није заклониоиза лишћа, а она гледаше уто у његове јаке руке... И подуље остадоше тако, к'о веомазабринути због нечега.

— Појмо, да не окаснимо! — рече најзад д јевојка.

— Појмо! — одговори Јуре.

Упутише се на излаз. Зачудише се кад опазише да мазге ни магарца није настарини.

— Куд су се станили? — забринуто рече младић. — Да нијесу, по врагу, умакли узабрањено?!

И он брзо потрча узбрдицом, а д јевојка нагне за њим.

На догледу главице, испод које је лежала суха поточина, при страни уочи Јуреживину.

— Река сам да ће биш у брањевини... Гладно, па бижи за струком траве. — Имладић у страху пожури да их изагна. Часом потрчкујући, дође до поточине и већ хт једепреко, ну наједном изнебушен застаде. По поданку брањевине угледа Рогина брата,лугара, како иза грма чучи.

Младић устрне и предљиво стаде да се брани:

— Ни ча би оком тренуо, — испричава се, —ступило!

— Тако је, кад ти говориш! — потсмјехавајућ' се дочека га лугар Крње. — А ја самих нашао гд је пасу и мислим: хоће ли им се наћи господар! — Па закружи уоколо руком:— Не познајеш ти закона!... Не видиш обиљене сталке?!

—Ма, брате, само је штронуло... Ево, нека рече Јелка...

—Ча ће она прављат', ње је товар. Да, да, — подругивале се, — биће похупили затравом, ка намечило се!...

—На бога мога бих се заклет ' да нису нигда наступили, — клео се младић.

— Говори ти ча хоћеш, ма реци да — јесам ли их нашо? Сваке се године садеборићи, па нигдје ништа, кад живина све потаре...

— Чудим вам се ча говорите! — Знате да их суша носи, ка у камену...

—Ти тако говори, а ја ћу билижит... Ала, изагни их!

Младић потрча устрану пред живину и сагна је у поточину. Кад дође наближе,прихвати мазгу за оглаву и придржа се за самар. Дјевојка стајаше на истоме мјесту к'оукопана и плашљиво гледаше око себе.

— Сада их липо гони дома! А данас си добио надницу! — очито весело јави селугар. — Зна сам да је живина похупна...

— Ма не видите, добар чово, да су и напрћена, нису за пашу... умиљаваше се Јуре.

— Знам ја за ту мајсторију... Ну није фајде правдат се... Скривио и платио , па симиран!

— Окле да платим, зар не видите невољу?! Немојте невикла гонит ' ме по суду ...Немојте, помоћ' ћу вам у коју.

— Да, ка и лани... Доша си један дан поливат ' , па онда биж! Знам ја вас!

— Ваљало ми је и моје полит ', а помога сам вам ...

— Ала, гони их! — И обрну се к д јевојци с потсмјехом: — Гледај како она мучи, казна да је крива!

— А ча ћу вам прављат'... Видим да нас се хоће умест '... Ди је та шчета? Све сепосушило, — одговори Јелка и показа руком на усахле бориће...

— Нека их ту! ... Видићемо ко јема правицу! — И луар гунђајући отиде.

Тада се и њих двоје загледа и маче. Погнаше живину и, смућени, шутке избише напут, те ће у варош. Сунце се бијаше посвема нагнуло западу, ну за све још је жарило исипало им свјетлост у очи. На ширем путу иђаху успоредо, шибајућ живину, и за нековријєме не проговарају ни ријечи. Чини се да ослушкују тугаљиво цањкање мазгиназвончића, што непрестано једнолично туцка...

На т јешњем путу, у закрета ју, стискоше се једно уз друго и младић изнебуха рече:

— Никад се не зна ча нас чека ...

— Прати нас невоља, а да и нисмо криви, — прихвати пријегорно д јевојка.

И к'о да осјетише једно прама другоме јачу љубав и самилост, ухватише се за рукеи, у ходу машући њима, пожурише да чим прво стигну у варош и да налију фучије. Зналису да их домаћи жељно ишчекују, да прво опочинка напију до сита.

*

Два дана касније, по најжешћем кријесу, допратио је мајстор шјор Антонио оргуљеза цркву из Млетака. С мора до у село ваљало је да људи на рукама носе комад покомад, да се не би штогод покварило или полупало. С пошљедњим комадом стиже ишјор Антонио у село. Бијаше сав у зноју и разрогаченим великим очима гледаше у свијет...Није мио да зајаши на мазгу, прем су га молили и на рукама на њу метали.

Жупник га намјести у крчми, гд је му и собицу напосе приправише.

Још истога дана потужи се мајстор да су стан и храна рђави, вода нечиста имлака, и да је он научио на боља јела. Стога је свако јутро ваљало слати човјека по месои рибу. Још рибе било би се нашло и у телу, но Мрсе је није хтио продавати ни за какавновац. „Да је дам оном гладном Талијану, ча је доша' из врага да се наји наши труди?!”гунђаше он и носијаше рибу у град.

Увече момчад долажаше у крчму да види шјор Антонија.

Цирило се први брзо ослободи и поче с њиме збијати шале. Живо се препираше сдружином, говорећи о њем, а затим би прснуо у обијестан смијех. Мајстор, забезекнут,једнако их гледаше, па напокон, увидјевши да је то ипак добар свијет, удобровољи се исмијаше с њима.

— Гледај, како јй! — ругаше се једне вечери Цирило. Све ка по сировој кожи... Овдје

се мрска, а код њега дома, да је било и капуле! Они, болан, и не јиду него кануле и зелени;исто ка и живина!

Мајстор међутим не слушаше веселога младића, већ се слатко залагао и силно сезнојио...

вВражји плише! — наново јави се Цирило и погледа по дружини. — Неће да водупије, а свеједно како је блид и узет, ка да је из мриже испа... Ах, да је мени онако јист, па...комад дивојке... Ух!

— Пусти, — прекидоше га момци, — ситиће се!

— Бриге њега! Напуниће жепе наших пинез', па бог те веселија... Хм, — уозбиљи се,— може бити да и неће! Мухе ће га изист '; да знате, како их је данас од себе гонија!Мумај ти, мумај!

— Ма цили је дан у црикви, — опази неки од момчади.

— Мужика, људи! — једва дочека Цирило. — Река би да когод машку за реппотиже, тако подикад мијуче ...

И момци се најпослије примирише, а мајстор, пошто довечера, још их је милијегледао и слатко се смјешкао на њихове шале. Они га у задњу понудише и вином.Иструшише неколико чаша заједно, па млађарија запјева, пријатељски га поздрави ивесело се разиђе селом.

— Добри људи! — мишљаше шјор Антонио, оставши сам за столом ...

Напокон село дочека те се једнога дана небо наоблачи. Још ујутро чуо је некитежак да је далеко преко мора — к'о из дубине — загрмило. Све што је у селу живаузрадовало се на ту вијест. Истога поподнева, око пете уре, са западне стране стадошесе подизати тамни облаци и застријеше посвема сунце. Па кад још одатле и пирну, утили час попусти жега.

Иво једва дочека да изиђе из куће. Годила му промјена времена; осјетио селакшим, па пожурио напоље.

Обузела га радост што ће, ето, попитити и жедна се земља напојити. Чуо јеразговоре тежака; вељаху: „Још би добра киша помогла!”

Он им од срца вјеровао и желио ла им се услишају вруће молитве. Гледајућибиједу и страву, дирнуло га до у дно срца, и он се подао свом душом молитвама ижељама свога села.

Полако, поштапајући се кишобраном, пролажаше младић кроза село, а небо се свевише облачило.

— Биће кише! — т јешила се одасвуд женскадија.

И већ чељад испред кућа поче изнашати посуде да се напуне даждењаче.

Око Иве веселије заструјио живот. Дјеца пред кућом згледаваху се, к'о да се чудетоликој промјени. Кокоши и друга живад, што је се за кријеса није ни виђало, наједном сепрочула и по мурвама стресала обијесно крилима, а крмад по загонима узроктала се исве њуше земљу, к'о наслућујући да ће бити блата. Све живо осјетило да се је измаклоиспод тешкога јарма који га је љуто тиштио... Иво мине и задњу кућу и застаде на једнојузбрдици да посматра пред невером рани сутон. Село и море бијаху застрти сурим,непомичним застором. Обоје, к'о и небо, посвема бијаше изгубило своје свијетло

плаветнило; још се истицаше само голо камење...

Наједном допријеше до њега из цркве звуци оргуља. Сигурно их је мајстор угађао...А младићу се причини да ти звуци уносе несклад у оно величанство што се пред њимпростирало и пред којим се је скрушавала његова душа. Он крену даље...

Полако корачаше, све ослушкујући око себе тајанствени шапат натуштенапростора. Освојила га лагана осјетљивост, и он не размишљајућ ни о чем подао сепријатну уживању...

А из даљега тек једвице сијевну и загрми подмукла тутњава. Иво се веселозагледа у већ наоблачено небо. Наједном, часом, ду'ну хладан вјетар и потресе гранама,по ваздуху залепрша сухо лишће, а у исти трен зачу се суморан шум што брујаше измеђукитњастих стабала. До Иве допираше час к'о молба, час к'о вапај, час к'о срџба, онакокако би снажније ду'нуо вјетар!.. И онда завлада мртви тајац.

Младићу се чисто ражалило што се је вјетар утолио и престао шум који га јеблажио к'о најут јешљивија далека музика, у којој се његова душа губила у неизмјерностипустора...

Уто поче да сипа блага кишица. Но то потраја тек неколико часова, кад грдносијевну и затутњи. Ду'ну оштар западњак. Тамни облак надвио се над околишем. Смрчесе; све жешће сијева, све ближе грми. Вихор се спустио, настаде оштар звиждук и трескаизљуљаних стабала, а кроз све то чује се звук великог звона што бречи на неверу...

Чељад журно јури кући, гонећи пред собрм предљиве мазге.

Из даљега негдје дозивљу се људи...

Иво пожури до кућице гд је је знао да се тежаци заклањају од ружна времена.Погнувши се, уљезе унутра. Кад се смјестио, између друге чељади угледа Јуру и сеструму Марију. Нико не проговори ни ријечи. Сви очекиваху напето што ће надоћи...

Наједном почеше косо падати крупне капље. С капљицама осу и суградица.„Сачувај, боже!” завапи један старац и зачу се његов дрхтави глас: „Света Маријо! Молиза нас!” Све што се стрпало под тај кровић одазва се уплашено. Марија наврије к излазу,па, покупивши нешто суградице, метну је у њедра и поврати се на своје мјесто. „СветаМаријо, моли за нас!” чули се гласови све то скрушеније.

Уто сијевну вијугасто и затутњи дубоко.

Из даљега захујила мукло чудна ломњава и јак шум. Шум је прилазио нагло и свеближе, док не осу густ град.

Чељад замрије, старац престаде да моли. У кућици све задржало дах, а вани бијелед, комади долијећу до самих њихових ногу. Зло потраја неколико часова, папостепенце попушташе, док не престаде. Између чељади изнебуха неко од женских текчујно зајеца, па јаче и јаче, док освоји плач...

Чељад изиђе напоље. Захладило је. Лед се на мјестима наслагао и бијели се.Низбрдицом отиче вода и носи ситнеж и испресјецано лишће. Људи згледавају сетугаљиво и почеше се разилазити.

— Све је затрло! — рече онај стари што мољаше.

— Није још све! Ну ако буде потриба, навратиће— одговори неко тако цинички дасе Иво трзнуо и погледао му у мрко лице.

Јуре и Марија не проговорише ни ријечи, него се инстинктивно упутише једно задругим прама своме винограду. Иво пристаде за њима. Сваким кораком срце им сецијепало на догледу поломљених грана, растрганих хвоја и испресјецана лишћа. По пољунаоко пустош, а по земљи блато и вода. Сврнуше путељком у доце. Јуре разгради иуљезе у своју ограду. На лази обрне се к Иви и рече му да не улази, јер ће се укаљати. Повинограду плива вода, к'о да је море.

Иво засве загрне ногавице и уљегне. Јуре попође по саду и разгрташе вијовину натрсима.

— Гледајте! — рече и подвири у израњене гроздове.

Зрње је сатрвено, из распуцане језгре још се циједи сок. На Шестима налазе одгроздова отргнуте читаве чевуље.

„Силна је штета“ мишљаше Иво.

А Јуре с тугом у души тек што обилази и гледа свој уништени труд. Сестра гапрати, и обојима к'о да се смрзава у срцу: не могу никако да се т јеше. Брат, првипроговори:

— 'Ајдемо!

А Иво иде све с њима. Бијаше пошао весео у поље, а сада се враћа растужен. Онне проговори ни ријечи. Чинило му се да би којом му драго бесједом оскврнуо њихов бол.Сада схваћаше што је то рад и патња, и у души га љуто заболи њихова несрећа. Уходупоглед му и нехотице пада на њихова обличја и уставља се на њима, к'о да истраживаколика ли се туга скрива под тим, наоко пријегорним лицима. И, ходајући тако успоредо сњима, осјети силно самиловање и љубав. Он се примакну к д јевојци да чује ако ће ициглу ријеч из њених уста ...

А са западне стране проби уто чиста ведрина. Показа се и сунце, па крозпрочишћени ваздух сину жарком свјетлошћу ...

— Видите, — опази Јуре, — око села још је горе млатило. Ове зиме биће свакеневоље, а од никуд помоћи!

— Од никуд?

— Тако је, вирујте! — прихвати младић. — Док је свит давао, било је лако...

— Даваће и отсле ...

— У што? — равнодушно изусти Јуре.

— Бог нас неће запустит ', — јави се и д јевојка.

Иво није знао што да рече, а тутња му бијаше тешка. Он преврну разговор:

— А је ли оцу боље?

— Увик исто — одговори д јевојка.

— А биће и горе! — надода брат.

Иву потресоше пошљедње ријечи и чисто се смути.

— Ако вам је потреба коју малу ствар, дао бих вам ја... — сметено изрече и скоросе засрами, — вратићете ми...

— Нисте нам дужни, и фала вам! — захвали младић и к'о за. се рече: — Потрибаје увик...

И они шутке ходаху даље, ни не опазивши да се небо бијаше већ на више мјестапрогалило, па док дођоше поврх кућа, испод села засја дуга. Између танког облака исунца лебдијаше небесни знак у раскошноме сјају, и пружаше се све до модрих, испранихпрекоморских голети.

Иво часком застаде. Силна чежња и туга јављаше му се из душе. Не знадијаше јојузрока, тек је лијепо осјећао да му трга груди. И њих дроје зауставише се и погледашеправце куда је он гледао. Њихова млада лица засјаше на сунцу, засве што је из њихизбијао очај... Уоколо пустош још се јаче истицала, а из села до њих допирали сураскидани тугаљиви гласови...

— 'Ајдемо! — трже га из снатрења Јурин глас.

У дузи привладало је црвенило; каже: обилато вино, — опази нехотице Марија.

— Ниј е вироват ' ! — одговори сухо Јуре и крену даље.

По селу врвио свијет што се из поља враћаше. Из њихових разговора и уздахаразабираше се да је град, бар понешто, посвуда допро.

Код своје куће Јуре и Марија растадоше се с Ивом. Он их погледа умилно и понесеих у свом срцу, а пред очима претстављаше му се у то слика пустоши и невоље људске.

Када опази мајку у дворишту, чисто му дође да је загрли. У њеним добрим очимазапази бригу. Знадијаше да је она била благодарна и добра сиротињи, и њих двоје нијеморазговараху.

— Јеси ли окиса? — упита га разблажено.

— Нисам, заклонио сам се, — одговори он и униђе за њом у кућу.

*

Летошња јаматва била је још слабија од свих пошљедњих година. Најбољивиногради издадоше, и село се навикну на невољу. Прођоше нетрагом она блаженавремена када се пуниле бачве вином к'о да си их морем наљевао. Тих година тежаколахнуо, није га „морила брига како да се прехрани... По селу никоше удобније и бјељекућице, превраћа чистија и вртови уреднији.

У паљу претресаху се међе, дизаху срушени зилови и рашириваху путови. „Бог једа, па је добро чагод и сарчит“, говораху имућнији људи. Старији свијет бијашерахатлији и свјетлији, а младост јача и објеснија... Босиљак и мажурана, уз д јевојачкалица, избијаше веселије по прозорчићима, и пјесма је селом снажније одјекивала, уз ватругусле милије гудиле. Прави правцати срећни сеоски живот — живот који је доносиообиље благослова.

Настала јагма за радом. Људи почеше уз које му драго услове узимати земље накметство. На трећу, на злу пету, и још горе! И опћински пашњаци крчили се редом. А зате необичне радње требало је новца, на тако они који се страшијаху дуга — рђавогадруга — ипак посуђиваху да га уложе у харну земљу. Надаху се: рађаће к'о, и досле, а дабуду цијене и за трећи дио мање, опет ће се исплатити труд.

Људи занијели се трудом и добићем,. не увиђајућ' да срћу у пропаст. Приходиродних обилних година падоше у руке каматника. „Ча је да дам двије каце маста (четири

хектолитра) добити на сто фиорини, кад и мени доста остаје!” испрвице говорахудужници, задовољни само да дођу до новца...

И тако тих благословених година помогоше се и каматници и посједници и опћинеи цркве — и засве тежаци бијаху задовољни: само нека рађа, а они ће и даље трудити...

Док је трајала та благодјет, трговци зануђали: „Узми, пријатељу... драги мој, узмиколико хоћеш, платићеш, у јаматви, у масту! Лако за те...”

Ну наједном свега тога нестаде, окрену се срећа и заредаше болести навинограду. Вино паде у бесцијен, а дугови се не платише.

Иво је разумијевао невољу у своме селу, и његова душа сваким даном трпјела је надогледу безнађа у боље. Тражио је ут јехе у дугим шетњама по отученом пољу,сабирући мисли и слатке и болне дојмове. Тако дочека јаматву...

Више није било првашњега весеља, стрке и гоњачеве пјесме. Село се сневеселило.„Није нам ни потриба измршкат ' се”, говорили тргачи и мечари...

Па и на оно мало насрнули звани и непозвани. Људи намиривали како су могли,брзо увидјеше да није могуће свакому угодити. „Нй за сиромака живљење, ваља даишћемо друге земље!” чуо се опћи глас. И збиља, те године у већем броју нагнуше уАмерику.

Младост на друго и не мишљаше него да се дочепа новаца, па да стругне иостави ове нехарне земеље. Новац од првашњих исељеника у Америци редовитодолажаше и бијаше пошљедња узданица сиромашних породица. Зато полажаху сви к'она пир у тај туђи свијет, остављајући на изгладњеломе кућноме прагу своју немоћнустарчад.

Иво је тужним срцем слушао гласове о исељивању, и још се више ражалио кад муједне вечери Јуре рече да ће и он са сестром Маријом у оне далеке крајеве.

— Па није ти зар жао? — упита га.

— Вирујте да и није! — одговори он невесело. — Ваља да и ми сиромаси гледамокако ћемо живјет '!...

У то вријеме од ранијих исељеника бануше у село и фотографије. Свако у селузажели ла их види. Зачудише се како господски изгледају. „Гледај како су обучени, иштапић им у руци, а овди од невоље ниси их ни видит могао!” све тако говорило једнодругоме.

Иво посматраше њихова насмијана обличја што нађоше срећу далеко од свогакраја и сјећаше се двојицe с којима је у д јетињству друговао. „Биће они већ заборавилисвоје сиромашно село”, помисли младић, „гд је их свака невоља гонила, па се подалидрутоме, туђему животу”.

Њему пак сваким даном бијаше све то јаснија тајна живота и он нагињаше све товише чим примитивнијему схваћању те тајне. С очију му к'о да опадаше омаглица што мупрво није дала да себи у душу завири и да се смири. На догледу труда и рада тогаизмучена људства и свакидашњих брига за издржавање, будила се у њему све то вишесамилост и љубав прама патницима.

И доживљаји од онога доба, откада га отргоше од његова села, губљаху сепостепенце из његове душе, и он се је мишљу скрушено враћао у доба свога д јетињства.Од тог доба хт једе да отпочне даље живовање.

Он се тако посве приљубио своме селу и трпељиво и ут јешљиво подавао сеживоту, па јављао се он у којем му драго облику.

И данас тако, ходајући по пољу, прислушкује тајинствене гласове и ужива уснатрењу. Посматра веселе гоњаче и предљиве мазге, уставља се код малих,заобљених стогова грожђа, веселећи се журби раденика. Засве што је година злопонијела, једнако осјећа се пољем живи тежачки рад, и свијет живи тим дахом, нехтијући да се преда очају; та ваља покупити оно што провидност даје, јер живити семора!...

И ходаше даље, отпоздрављајући гоњачима, па се још не би био уставио да доњега није допро из ближње ограде пркошљив женски глас. Он коракну неколико пута иугледа свога оца, трговца шјор—Бепа и пријапља Пиера, сина начелникова из вароши.Обојицу познаваше отприје добро. С трговцем шјор—Бепом говорио је неколико пута уњегову дућану. Бијаше то човјек живолазан, свијетлих, избуљених очију што су се к'о нажеравици врт јеле, трбушаст и пун сувишне претилости. Од тежака слушао је толикопута да је врагу из мреже утекао. Они се добро сјећаху како је отраг двадесетак годинасрдјеле продавао, да се прехрани, а сада му се иметак рачуна на четири стотинехиљада форинти.

Пиера познаваше још из д јетињства и послије са свеучилишта. Додуше, ријетко сусе у граду виђали но бијаху домороци, па су се добро пазили. Син богата оца трошио јесилан новац, био је благе руке, а између ђака један од првих спортмана.

Неколико година повлачио се по разним свеучилиштима и није осјећао потребе дасе кући поврати, док га отац није на то приморао. Једном вративши се, прилагоди сеживоту у вароши и бијаше отада десна рука свому оцу.

Он први угледа Иву и усрдно му се јави.

— А хт једох да питам оца ти куд си... Нема те у вароши, — и притрча к њему сведо лазе. Иво коракну и рукова се.

Онај пркошљиви женски глас часом замукну. Трговац подаље разговараше с оцемму, па се и не осврну. Но онај глас, наново, наближе, јави се, и он, обрнувши се, угледаЈурину мајку. За њом пристајаху Јуре и Марија и неки странац кога није познавао.

— Је ли право да све однесете? — викаше жена сипутљивим, промуклим гласом.— Даћу чагод шјор—Луки, а ви притрпите се!...

— Шта је ово? — устрнувши упита Иво и погледа на чељад.

—Ништа! Мене је отац послао да се придружим секвестру. Ми смо први укњиженина све имање... Вражји посао, имам поћи још на неколико мјеста..

—А шта раде остали?

—Знаш како је... Шјор Бепо, а и твој отац, биће укњижени, ма им не ваља... Видиш,секвестратур је онај странац, — и показа му га руком, — он треба да ради како мунареде... Ну оставимо то! — и насмија се. — Дакле, како је? Шта радиш толико вријеме уселу?

—Обикао сам...

—И код нас је досадно, ну прођемо се... По подне и навече учини се партија, агд јекад, знаш, замијеша се и мало жешће... Пролази се. Браво! Ових дана походило нас јеједно талијанско друштво... Једна женска... не лоша за наша мјеста...

—Ола, Пиеро, дођи симо! — повика дебели трговац.

— Опет ме зову, а знаду да не могу у ничем попустити. Мој отац у том је чудноват;волио би изгубит хиљаду форинти него пустит ' новчић... 'Ајдемо! — рече безбрижно.

— Дакле, како ћемо? — навали трговац на Пиера. — Нагодимо се! — и чисто га уочи погледа.

— Апсолутно не могу... Још да сам ја господар... — И као смисли се: — Не могуникако!

Трговац се намршти, окрену се од њега и као да га је сада тек видио, поздравиИву.

Уто се јави и Ивин отац:

— Бар да ми се плати модра галица и оно ча сам им да за обрадит '...

— И бог зна да је право! — запишти наново жена. — Ча је ово настало? ... Грабеједан испред другога... А ча ће мени остат '? Муж ми немоћа јема годину дан'... Ух! Ча јеово дошло?

— Не бишете се дужит '! — Јесам ли да, оли нисам? — плану трговац.

— Дали сте...

— Па?

— Дакле, мени ништа! — блаже рече жена.

— Ча би и ти?!— срђаше се шјор Бепо. — Срамуј се и питат '... Пропашће и мени...

Да се по богу срамујем, а од кога? Зар од вас? — безобзирно успали се она. — Акако сте давали?! Јо, да је рећ', па утећ'; колико је само кадац маста дало се с овеограде за оно мало дуга! У за' час смо се на вас намирили! Боље би било да нас је моресвих измећало, — очито и све живље јадаше се жена.

— То ми је фала! — дрско се смијаше трговац. — Право ми је кад сам луд! Мапродаћу до трса, док до свога дођем! Хоћу, вируј!

— Продаћете, а муж ми се за вас криво клео... Не спомињите се... Патија, патија идушу изгуби ја, све за вас, а сад ћете га немоћна и бетежна на пут бацити! — очајновикаше жена, машући жестоко дугим сухим рукама.

— Ала, мучи! — нареди жени главар.

Жена се мало одмаче, но свеједно испаљеним очима прождираше друштво...

Пиеро гледаше преда се, као да га се ствар нимало не тиче. А Иво криомицепосматраше брата и сестру. Стајаху подаље од мајке и устрпљиво ишчекиваху дапрепирка једном сврши. Он се је свега тога стидио и неколико пута суне му да отиђе. Паонда паде му на памет да се за њих заузме, да их пусте у миру. Бијаше му већ ријеч наустима, но не изрече је; бојао се оца и опет знао је да им не би ништа помогао, већ што биих још грђе понизио. И да забашури унутарње узбуђење, стаде да гледа стог росноггрожђа око којега летијаху шарене лептирице, једва дотичући га се. С једне стране сунцега захваташе, па почеше налијетати пчеле и пољске мухе. Уз пиркање лахора, отпочезујање и бренцање.

— Дакле, хоћемо ли тргат '? — јави се Ивин отац. — Ча ћемо дангубит?...

Други се згледаше.

— Нека слободно тргају! — истанчалим гласом одазове се судбени секвестратор.

— А хоћете ми ча оставит '? — пријегорно још једанпут упита жена.

— Нима теби ништа! — једва што се осврну на њу.

— Ни данашње наднице?

— Ако будете радит ', биће; ако не ...

— Дицо, амо ћа! Ево вам све, грабите! — И раздражена жена крену пут излаза.

Дјеца се упутише за њом.

— Останите! — смисли се секвестратор. Боље је да добијете ви него други...Платиће вам се наднина на разлог дана..

— Нека остану! — јави се трговац.

— Фала вам! — окрете се жена. — Ваља нећемо сами себи гроб копат '... А етовам све, кад нас је већ закон пустио у ваше руке!

Друштво се разилажаше. Ивин отац и трговац шјор Бепо пођоше журно да обаведруге послове. Пиеро остаде са секвестратором; ваљало је да се договоре због тргањавинограда.

— Није друге, оставимо за сутра, и тако данас тргача у селу не би нашли!... Момкаоставићемо на стражи, а ми ћемо друго посвршавати — свјетоваше га он и надода: — Не бојте се, ово је било најзамршеније...

— Хоћеш ли с нама? — обрне се Пиеро к Иву.

— Нећу, брате! — одговори он обловито. — Нису лијепи посли! — и усиљено сенасмија.

— Што ћеш? Тако свијет иде. Свако гледа своју корист! Е па, до виђења! — ипружи му руку.

Како је младић сам остао у пољу, заокупише га свакојаке мисли. Живопомишљаше на јадну чељад што им се, ето, отима из уста и задњи комад круха... Апољем наоколо осјећа се пун дах живота, здрав и јак. Његов младићки жар будио се иподавао тој слаткој снази; ну у тај час пред очима у сунчеву свјетлу показали би се Маријаи Јуре, онако мучаљиви и пријегорна лица. Смућивала га њихова обличја, и у души чистога нешто жацнуло.

У ходу сусреташе гоњаче, који га весело поздрављаху, ну он им се слабо одзивашебијаше узбуђен и не могаше се отети маху њихове невоље, а да није ни размишљао оправичности, нити се упуштао у расуђивања. Он осјећаше напрама њима неодређеночувство љубави, које се од њега одвајало и лутало цијелом околином.

Већ бијаше на догледу села, мимоиђе и сеоско гробље, и загледа се у остарјела,посушена стабла, између којих складно, као из земље, ницаху камени крстови. Синуше мупамећу старачка обличја, која познавашеиз д јетињства, а већ их по, селу и под мурвомније било видјети, пак сажално погледа на бујну траву испод које леже редимице мртва

сеоска т јелеса ...

Попође. На раскршћу бијаше живље него обично. Гоњачи га почешће стизаху.Бахат мазга, весела пјесма и дозивање одјекиваху звонко селом. И веселије дизаше седим поврх кућа, провлачећи се између смокових грана.

У јаматви живот и рад живље се јављаху.

Младић се упути према мјесту откуда се чуло понајвише гласова. Чинило му се даје то негдје близу саме цркве. У ходу сретне Мрсу, ну обори очи и не смједе да погледа умрко му лице.

Мишљаше да га његове уједљиве очи непрестано с нечега прекоравају. Но Мрсе,као и досада, када прође мимо њ, закиде га ријечима:

— Ча нисте на стражи? Гријота да се без вас отрга!

Он му не одговори, већ се силом насмија и прослиједи путем.

Испред „братимске” конобе устави се код гоњача који су распрћивали пунемјешине. Угледа жупника и још једнога црковинара, који је биљежио маст што су гатежаци доносили.

— Видиш, ваља да ти оца измијеним! — рече му жупник кад га спази.

— То ти служи за забаву, — шаљиво одговори Иво.

— Да, лијепа забава! Пустио бих другоме... Па да је бар к'о прошлих година; вјеруј,сваке године долази на мање и по који изостаје... је ли тако? — окрете се дон Франецрковинару.

— Тако је! — одговори он, биљежећи кредом по вратима.

Међутим гоњачи распртише и повратише се из конобе с празним мјеховима.

— Забилижите људски, — рече један од двојице прковинару, — да посли не будесмутње!

—Не бој се ти! Нима у мене фала!

— Ето, ви сте се споменули, — похвали их жупник.

— А ча ћемо?... Ми свакога прво намиримо, а нам ча остане ...

И пођоше задовољни и весели што им је једна брига мање на глави.

Иво часом гледаше за њима и некако замишљен обрну се к жупнику:

— Како се они прилагођују, — рече с увјерењем, — а једнако рђаво им је!

— Ово задњих година осиромашише, издала их земља, — рече озбиљно донФране ...

— А вино је за ништа, — надода црковинар, — и двоструко арчи се за обрадит 'лозја ...

— Нека само раде и буду поштени! — примјети жупник. — Него, ваља да нас богказни, кад је све пошло наопако.

Иво не одговори. Поздрави их, па се упути прама својој кући. У ходу размишљашео жупниковим ријечима: „Нека раде и буду поштени!” Као да ти људи нису и досадарадили, и као да сви други, осим њих, обилују поштењем! И он се горко насмјехну, немогавши појмити разлог такова савјета.

*

Јаматва се примицала крају. По селу још гд јегд је турњало се и налијевале се бачвепијелим вином и половником.

Вјеровници, каматници и остала дружина, незадовољни и овогодишњим родом,повукоше се у варош до друге јаматве. Мишљаху да ће накупити више маста, да нијебаш тако рђаво како се тежаци туже. Но увјерише се да није више оних берићетнихгодина, кад су се бачве пуниле мастом и вином као морем. Прођоше у неповрат, а нијебило наде да ће боље надоћи.

И стискоше се по својим варошким кутићима! „Друге су сада године”, говорашетрбушаст трговац шјор Бепо, вирећи на улицу из свога дућана. „Прво си мога' дат ' тежакуча му драго... Било је сигурно к'о у цркви. А сад?...” И у души смутио би се ...

Након киша, натопљена земља лежаше мртво и опочиваше иза плода и толикихнепогода. Јесења трава тек што зене, жути се: жега попушташе, мухе цркавале иживотиња се окријепила. Младост се ипак подала доброј вољи и животу. Самодомаћине уби брига; забринути питаху се како ће се те зиме прехранити. Свако сестискао у се.

И, не могавши наћи одговора, пријегорно приклањаху се своме удесу, у својојневољи оправдавајући друге: „Како ће нам ко ча и дат ', кад више ништа нимамо!...“

Иво се међутим сасма пустио у живот с омладином...

Дружио се са својим врсницима, разговарајући о свем и уживајући као и они. Честосе сијело заметало пред Јурином кућом и дивље весеље буктило би у друштву. Па, акоби погдјекад из уста којега старијег човјека пала ријеч о неродици и другим невољама,млађарија би безбрижно прекинула такове разговоре: „Брига нас, док се буде моглорадити, неће се умират ' од глади! ...' И одмах затим селом разлијегала се најкрепчамушка пјесма, и док младићи још пјеваху, Иво их остављаше и враћаше се кући. У ходуразмишљаше о једноставности мисли и жеља својих младих сељана, који се јоште неподаваху бригама живота.

Чисто је жалио што се с дана у дан његова дружина расељује у непознате крајеве.Оне што полазе неће више видјети младе, или, ако се и поврате, биће мишљу и душомдалеко од свога роднога села...

А бијаше наступила блага јесен. Чисто би устрнуо док би му пало на памет да семора повратити у град, на свеучилиште. Он се бијаше навикао на море и поље, намладост и њихово весеље и на бриге и невоље цијелога села... Подао се нехају ипростоме животу, па тешко му бијаше отргнути се наново од њега. А онда, јесењи данибијаху тако санљиви, благи и спокојно замирући, да је он у њима уживао унутрашњомслашћу. Они се редом с њиме низаху, као да је и он један њихов вјечити дио, па сеподаваше њима да га повлаче све до краја.

*

Једнога јутра пође раздраган к мору. Полагано корачаше зараслим путељком,провлачећи се кроз мирисаве џбунове да дође до свога залива на жало.

Дан бијаше пун. У ваздуху као да се скањиваше дрхћући осмјех проблијеђела

јесењега сунца. Над морем у ведрини повлачили се на оријетко свијетли, рашчешљаниоблачићи као вунено руно и одрисиваху се на пучини у трептавим сјенкама, које текпримјетљиво одмицаху к сјеверу. На махове, иза оних танких облака провирило би сунце,засинула би околина и, док би плаветнило уоколо заблистало, плачне би сјенке јачеотскочиле и на лопте застирале јасну пучину.

У Ивиној души одбијаху се осјетљиво те промјене; младић их је осјећао и пратиопогледом, па, ганут, ослушкиваше шапат и дрхтаје мора што му се ритмички јављаху удуши. Пред њим се простирало оно безмерје, заокружено њеним брдинама, чији су голикукови у шарама плаветнила, рекао би — управо висе у ваздуху.

За тим неоскврнутим висинама што их људска нога не гази, када се каде у свјетлуи жару, чезнула је његова душа, преносила се тамо и ишчезавала у неодређеној сласти.

И данас наслађује се на догледу свеопћега живота, кад му се, ето, причиња да сведише опћим заједничким дахом. И он ужива и све јаче озвања се у њему сваки природниосјећај, док наједном изнебуха не осјети као да га из оних мрких сјена нешто опомиње —и из дна душе појављала се болна слутња, захватајући га мало помало.

Тако се нађе над заливом и побрза низ боровик к жалу. Часом застаде; занио се,тек што дише. Око му блуди даљином, граби отворену пучину до краја — све до тамогдје се тек назире у прозирној магли и продире у небо...

И цијело му биће постепено подаје се околишу, изједначује се с њиме и откуцајиживота лагано стапају се са шумом мора у благи спјев смирености...

Ну када му се изнебуха докотурао вал до самиха ногу и враћајући се закотрљаопо пијеску, осјети себе; наново га нешто опомену, јави се слутња, и под њеним притискомгасила се слободна природа онако како се мисао силомице јављала.

Маче се и осјети као да га је неко силом отргао од тога мјеста.

Када је погледао нада се у боровик, упозна на прогалици Марију. Како се је журиланиза стрмину, пред њом котрљало се ситније камење.

Када га д јевојка спази, часом застаде, ну махом прослиједи... На жалу стадошесучелице, једно прама другоме.

— Ти си сама?

— Дошла сам начупат ' мало траве, — одговори д јевојка мирно и погледа у руке. —Како су ми се опалиле од траве! — проусти. — Испраћу их...

И пође до на крај, пригне се и урони их у море...

Затим се поврати онако мокрих руку, с којих се је циједило море, и пљесне њима.

— Сад ме мање сврби... Стојте добро! — и хт једе да крене.

Ну, погдедавши нада се, спази козу наврх камена, над понором.

— Кш, кш! — јави се и рече као за се: — Да сврата, никад је више не би моје очивидјеле!

Коза се наднијела над простор и надвирује се. Брада јој подрхтава како мичењоме. Нагињући главу к листу и не могавши досећи струк дивље лозице, погледа дољеи умилно замекеће.

Уто д јевојка попође узбрдицом. Иво се упути за њом. Она, осјетивши га за собом,окрену се, ну не рече ни ријечи.

Ишли су неким путељком кроз боровик. Лица им бијаху на махове сад свјетлија,сад тамнија, како су били у сјенци или на сунцу. На привији она застаде уз бор.

— Прођите први! — рече му, и тек осјетљиво осмјехну се.

Иво без приговора мити је.

У врху, на узвисици, осврну се младић прама мору и причека д јевојку.

— На моја, на! — јави се она кози кад стиже, и пружи јој длан.

Коза накрену главу и погледа је сјајним очима, па се мирним ходом приближи руци.Дјевојка је шчепа за оглаву и привуче к себи. Затим је поглади и окрену се к Иву:

— Видите, — рече озбиљно— откад су поља издала, она је очева хранитељица.Добра је на млику...Сваки дан даје по двије—три литре.

— А је ли боље оцу? — упита Иво.

— Биће, кад умре! — пријегорно одговори д јевојка.

Обоје ућуташе часом. Он се наслонио на самац камен, сав обрастао уоколобршљаном, а она је пред њим стајала и гледала доље на море.

— Хоће ли ти брат у Америку? — очито с натегом отпоче Иво.

— Хоћемо и ја и брат, — одговори мирно д јевојка и притегне к себи козу.

Та га вијест љуто жацну:

— И ти? — рече сухо.

— Е, да ча ћемо овдје?! Брзо ће нам све однит ', а брат пише да је посла' пинезе.

— А оно двоје старих? — измаче се Иву.

— Остаће... Ако нам бог провиди, нећемо их запустит '.

— Па никад већ амо! — истргну се Иву из душе.

— Ко зна! Ако ча стечемо, вратићемо се; и други се враћају... Ма грем ћа...

— Остани часом! — замоли је он и забринуто је упита: — Па ни ти жао оставитисело и све?... —

— Ако ћете, и није!... Ча ћемо? Ваља да и ми живимо ...

— Ма овдје сте се родили ...

— Свуди је живот ди се живе од својих труди, — в с очитим увјерењем одвратидјевојка.

И опет обоје се замислило, као да ослушкују лагани шум будећег се мора ишуштање залелујаних борових грана. А Иво сврну оком на њу и из њенога предљивогапогледа увиди да би га хт јела нешто упитати.

— А што би ми хт јела рећи? — предусретну је.

— Далеко је то у Америку, а? — с натегом изусти она.

— Далеко...

—Је ли чак тамо прико мора? — и погледа правце прама широкој пучини, панадода: — Пуно трибује времена док се тамо дојде? .

— Мјесец и по— два, како у коју Америк ...

— Далеко је то! — притрже га она замишљена.

— А ти не иди!

— Ваља да грем! — одазове се живље... — Брат пише да сам потрибна за посао...

— А како ћу ја без тебе? — истргну се Иву нагло и нехотице, те се одмах силомнасмија да ублажи силу тих ријечи.

— Ча вам је стало, — одврати она као нузгредице и упита га: — Каки су онамољуди?...

— К'о и други, одврати он бесвјесно и продре очима у њене зјенице.

Спопала га силна туга. Из душе хт једоше да му навру слатке ријечи, пуне чежње иосјећаја„ ну ниједна се не испољава, већ заостају у њему. Хтио би да претргне тешкоћутање, ну тек мишљу собом се разговара. И надође му да се упита: „Може ли се онадосјетити мојој тузи?...”

А она је стајала ондје близу, мишљу сигурно далеко од њега — далеко тамо прекомора, гд је ће да живе међу туђим свијетом. И наједном, изнебуха, као да се смислила,рече:

— Исто није ми драго поћ'...

— А ти остани! — очито живо упаде јој у ријеч Иво.

— Није могуће, ваља слушат '! — одговори Марија одлучно.

У тај час он осјети како му у душу силази силни млаз жалости и некако као да га јесвега ватра обрвала. Погледа јој у очи да сазна сву истину, но оне блуде загонетно поширокој пучини... И он све даље једнако у њу гледа и мучи се да затаји јак излив. Тада иона часом сврне очима на њ, ну, не могавши да издржи његов успаљени поглед, сметенаих обори к земљи.

— Збогом! — поздрави, попритегну козу, постави сноп траве на главу и оде.

Он гледаше за њом нетренимице; боли га, а нема ријечи да је задржи, док она,закриљена сноповом сјенком, полагано одмиче у сунцу.

*

Сутрадан ујутро, када је Иво растворио прозоре, кишило је напољу. Са свих странапродирала је јесења мокрина. Он се прислони уза зид и загледа се у напуштени простор.Улицом, докле му око допираше, није било вид јети жива, створа, а магла се вукла, текшто је прекидало једнолико лијевање...

Пошто ослушкиваше неколико времена монотоно падање и одмјерено ударање

јачих капи што се с крова спуштаху, науми да чита. Но тога часа предомисли се, среди сепосвема и кроз кућу сиђе у дућан.

У дућану нашао је много чељади — пођоше да узму нешто хране и да уредераније рачуне.

Отац се загледао у дугу, дебелу књижурину и с ње задуго није дизао главе. Људису стајали као укопани и нетренимиие гледали у њ и у књигу.

— Дајте и мени мало муке! — јави се стари Анте и приближи се.

— Не дајте ништа! — викну иза њега Рого и насмија се, као да говори у шали, па,озбиљно застригнувши по људима јасним живим зјеницама, надода:

— Зар њима ко мукте даје?...

— Мукте, да! — подиже трговац главу с књиге. — Ја ваља да плаћам када питају,а мени кад ко хоће и никад!

— Платићу! — умиљавао се стари Анте.

— Платићу!... Тако свак говори... А још ниси ни лањско намирио...

— Провидиће бог! А ето, и мучимо се ...

— Ча ми је брига кад ни користи! — љутио се трговац. — Ето, све сте изили... Ма,ча се је дало — дало, јур ни друге! Без пинез не дам ни своме оцу...

— Јемате правицу! — Претргну га Рого.

— Зач ти петљаш, кад нису твоји посли? — окрене се к њему стари Анте. — Негледај друге; обазри се на оца ча ти проси ...

— Боље да он проси него ја! — мирно одговори Рого. — Бише радит '...

— И чагод друго, — јави се неко од људи.

И наста мўк, а људи са спуштеним рукама наново једнако гледаху у књигу и утрговца што се закопао у рачуне, док изнебуха диже главу.

— Залуду је свима. Не дам ништа! Кад се буде радило, даћу...

— Фала богу, кад на моје труде не могу наћ' ни шаку муке! — рече стари Анте ипрви изиђе...

За њим изиђоше све један по један.

— Нека греду! — рече Рого. — Ча ћете ви за њих поћ' у просјаке?

— Доста су ми изили, — забрину се Ивин отац.

Људи се путем нису журили, као да им није брига да покисну. На раскршћу, стариАнте окрете се к своме другу: .

— Да смо им све изили! Ми радимо дан и ноћ, нимамо ништа, а њима у рукама свесело! — рече пријегорно и закрену уличицом к својој кући.

Иво кроз све вријеме не проговори ни ри јечи. Бијаше се загледао у ону тужнучељад, и тек каткада сметено би се насмијао, хијући зар тако да ублажи 'јужну очеву

запјевку. И он схвати све бриге те чељади што се с невољом бори; искрено их сажали игледаше свога оца како се мучи и трпи, а да ни у чем не нађе ут јехе. Вишепут сам собоммишљаше да за све што га трзавица за радом управо изједа, тај рад не носи му користи— ни њему ни другому.

Он се сјети дражбе коју суд, на тражбу трговаца из вароши, отпоче водити по селуи паде му на памет Јурин болесни отац и његово имање што се имало до који данпродати на дражби. Пред очима искочи му цијела породим и, онако све у тужниммислима, изиђе из дућана.

— Куд ћеш по киши? — јави се за њим отац му.

Ну он га није чуо, и, као да је тако већ прво одлучио, упути се к Јуриној кући.

Нашао их све на окупу. Јуре је крпио раскидану обућу. Марија је плела бјечве, амајка им потстицала огањ. Иву одмах на улазу загуши дах влаге. Кућа је задаваластарежем и неугодним задахом, јер се ђубриште за кишних дана разливало до самогакућногат прага.

Док је уљегао, није могао ни ријечи да проговори. Нашао се у неприлици. Напоконрече:

— Не може се човјек нигдје од кише ни макнути...

— Па сте дошли к нама се заклонит '? — рече, шалећ' се, Јуре. — Сидите! — ипоказа му трупић до себе.

— Фала, нека ме на ногама!

Брат и сестра наставише рад, а мајка им пригну се над огњиште.

— Ко је то дошао? — зачу се танки, као д јетињи, глас с краја куће.

Нико не одговори, ну онај глас наново се јави. Иво немирно погледа на ону ирану исјети се да је то стари Јурин отац. Он га није видио откада се је повратио кући, јер је већтада лежао болестан.

— Пустите га! — рече нехајно Јурина мајка.

— Ја бих га желио вид јети; — одговори сметено Иво.

— Ча ћете видити? Бидан, доша' је кост и кожа!

И жена попође и разгрне платнени, пожут јели застор што је дијелио кућни простор.Крај застора задржи у руци да Иво прође први. За њим дође Марија. Овај дио кућебијаше попођен, пространији и мало надигнут. У зиду био је пробијен један прозорчић.Видило се да се је хт јело тај дио боље уредити; ну да је радња остала недовршена.

Уз окречене, већ запрљане зидове стајаху ту упоредо једна до друге трипостеље. На једној повећој лежао је немоћни старац. Капци бијаху отворени, дасвјетлост допре унутра; стакала ионако не бијаше.

Напољу још је кишило, а низ уличицу верала се мутна вода. Кад вјетар завије,пљускавица само што заспе кроз отвор у кућу, па прсак допре и до саме старчевепостеље.

— Доша вас је наћи, — прво се огласи Марија.

Старац се с натегом надигну и протаре очи, а онда рече танким грамом:

— Добро дошли! — и наново се наузначице завали. — Пита' сам ко је... — Чинијами се је туђи глас... Ма, ето, ви нисте туђ, — говораше полакше, као сам собом.

— Како сте? — упита Иво.

— Како бог хоће!... Ну нима добра— и промешкуљи се по постељи. Онда се нановонадигне, подметне под леђа блазину и тако остаде сједећке. — А никад није било овако,надода, уздахну и заврти упалим очима.

— Почеја си опет јадат ', — скоро осорно јави се жена му. — Ко је узрочан? Твојалуда памет!

—Ча вам је! — одазва се за оца Марија.

Иво погледа на д јевојку. Њихови се погледи укрстише; једно се другоме тужноосмјехну, и, након што им се зјенице засвијетлише, оборише их у исти мах к земљи —зближише се као нехотице. Уто и Јуре приђе к њима. Сви остадоше на ногама. Задугонико није говорио, а кроз прозор видјело се је како сипи киша и назријевало се натуштенонебо.

— А бићете чули, — наново проговори стари, — како ће нас посвема уцвилити... Докоји дан поћ' ће све...

— Све?! — бесвјесно понови Иво.

— Е, кућа је подвржена, вашем оцу, — једва чујно изговараше старац. — А женајема срца мене бидит ', — нагласи јаче. — Никако пропало, боже прости, к'о проклето...

— Која корист да говорите? — прекиде га Јуре.

— Жа ми да свит не вирује како је... Работа сам дан и ноћ и крваво се патија...

— За друге! — упаде жена.

— Је, ма ја сам мислија да свак јема душу ка и ја... Ча нисам чинија за шјор—Бепа,па ме први меће на пут... Фала богу! — И старац се замисли. Тако настаде часом тајац,док се наново јави болесник: — Видите, — рече изнемоглим гласом, — да вам прављам,не би вировали... Исти онй шјор Бепо ча сам га прво споменуо метнија ме је у' расап, а даби зашто]... Заја .. ја у њега двадесет фиорини и подвеза му ждрибића, ну ждрибе се узими завалило и погинуло, а до уреченога рока нисам га исплатија... Потле, кад сам носиопинезе, издере се на ме, и не 'тије примит '... да је рок митија, да му придам ждрибе...Прављам му све по души, како је било, ну он неће да слуша... Би ли вировали! „Плати“ ,говори, „колико би сада ваљало” — и ја с њим учинија друго писмо — за дуг одседамдесет фиорина... Друге године узеја сам још ча у роби, ча у јићу, тако сравнало седо стотине ... И онда никада из дуга, — заврши с натегом стари.

— Па још то прављаш! — прикори га жена.

— А зашто не? Али се је то самом мени догодило?... други ники, који суподвеживали винограде, давали су за сто фиорини по четири каце (осам хектолитра)маста, и никад из дуга...

— А што вам син из Америке пише? —преокрену Иво разговор, јер за оно што му јестарац приповједао он је већ давно знао.

— Да нй њега, не би нас ни било! — одговори жена и настави: — Пише да шаље

пинезе за пут обома. Чекамо дан по дан. Нека греду!... Остаћемо сами...

— Неће моја дица мене запустит ' — с увјерењем прихвати старац, смиреноположи главу на блазину и заклопи очи...

Иво сврне погледом на његово окошчасто, искипјело лице. У свој невољи чинило сеспокојно...

— Брзо ће подне, — прекиде тишину Јуре.

— Није још звонило, — одговори Марија.

Иво науми да изиђе, ну није знао шта да рече староме; стога се скањивао.

— Збогом! — рече напокон изненада.

— Пошли здраво! — прену се стари и боље се опружи. Иво покрочи к излазу.Старац погледа за њим и наново се јави: — Поздравите оца!... Све ће моја дица платит ',нека се не брине...

Иво побрза. Очи му се бијаху замутиле. С кућнога прага загледа се у поље, у штому драго неодређено. А прво него ће изићи, осјети њих иза себе. Он се окрену да ихпоздрави и скоро му се нададе да заплаче, но у час кад их угледа, жалост му се некакоумали. На њиховом обличју не опази никакове бриге ни узбуђења. Жена простодушнодочека његов поглед, а брат и сестра смјештали се да наставе посао. Иво потражиМаријине очи, па и нађе сада у њима нешто што га упокоји. И он их поздрави и изиђе.

Цијели дан падала је киша, и младић није могао да се по обичају прохода пољем.

По подне стајао је налакћен на прозору и гледао у кишу. Бијаше се подао нехају.Ослушкиваше падање капаља са крова и шуштање лишћа на оближњем дрвећу. Није мубило мрско ни досадно. У души озвањао му као лака пјесма ритмички склад тајанственогшума, и док блага киша напајаше тешку земљу, његово биће прилагођивало се слаткимосјећајима, у којима се мисао тек споро зачињала, толико да му се душа сасма не утопи уједноличноме шуму и сипању...

Мислио је на болесна старца, и пред очи долазило му Маријино и болно инасмијано лице. Сви досадашњи мирни састанци с њоме приказиваху му се живо предочима. Гледао их је сасма онакове какови су били. У тим тренуцима засјало би му сунце иморе би бљеснуло у шарама.

На махове лучио је себе у два 6ићa, и љубав што је осјећао за Марију није била каодруге. Није то била хировита путена страст, већ је то била далека чежња за нечим што јебило изван њенога женскога бића. Ту љубав све више и више натапале су моћне капљебратског учешћа и давале јој снажни осјећај изједначења. Његова чула, живци, не бијахуразиграни и успаљени као у оним часовима када је он у првој младости тражио женскињеда утоли природну страст здрава живота. У мисли о њој душа се увијек снажно јављала,страствени пориви би се утолили и њему се чињаше да је тек тако прочишћен вриједаноне вјечности за којом је сваким даном све више тежио... Бијаше му у тим часовималагодније и боље...

И сада је мислио на Марију, здраву и изабрану, и осјећао је да његова душаскладује с њеном, пак се подавао припросто уживању, којему — чинило му се — не бинигда ни било конца. А ипак, док би помислио на живот и свијет, утрнуо би и чисто је знаода њену младост неће никада привезати уза своју.

Никада још у животу није видио као сада сву невољу што је нанаша људимадруштвени начин и поредак. Сјети се намргођена очева лица, својих недовршених наука,

туђе воље и свега онога што га је као зла коб већ од рођења гонило и увијек било протињегових простих жеља.

И он се одмакну од прозора, па брзим кораком ушета се по соби. Након неколиковремена сјети се да ће бити донијели из града пошту, те сиђе у дућан.

Збиља, затекао је доље оца гд је отвара листове и одуље омоте, из којих је вадиослужбене списе. Њему као главару, слала их је опћина странкама на уручење. Отацпогледа сина испод себе и наново, не рекавши ни ри јечи, пребира по списима.

— Ево и позив од суда за удовицу и сина јој: платиће ори је! — задовољан, каособом рече главар.

— Зар сте их тужили? — измаче се Иву.

— Дакле!

— Паљетковали су...

— Не зановетај! — подиже отац главу.

Иво ућута, примаче се к вратима и загледа напоље... Уто уљезе у дућан,протркујућ', боса д јевојчица. Бијаше покисла, са минђуша циједила јој се вода. Умилномуцајућ', пружи врећицу да купи кукурузова брашна.

— Рекли су матер да ће платит ' ...

— Ох, дошла си, а! — и диже се. — А ди ти је била матер кад сам је зва нарадњу?! — љутио се главар. — Реци да не дам ништа!

Дијете се омињало и у сметњи преврћаше по рукама врећицу, док наново једваизмуца:

— Рекли су да нам дате бар чагод за вечеру.

— Ништа; одмах ћа! А да, реци шјори мами да ће платит ' мулту; дошло је радискуле... Добро си ти дите? А ча не греш, ди се скиташ кад је скула, а?

Дијете се уплаши и обори очи.

— Кажи, ди се скиташ? — понови главар.

Напокон дијете поцрвени и, оборених очију, рече:

— Чувам малога брата док је матер за послом...

— Не знају они за то! Оли платиће, оли у пржун, не бој се... А сада, ај ћа!

Дјевојчица, поплашена, изиђе на кишу. Иво гледа за њом; бјеше покрила главуврећицом, да се одбрани од кише, па, поскакујући боса, брзаше блатном уличицом... Онсе узбуђено окрте к оцу и хт једе да зажали што малој није дао бар шаку брашна, да јојмајка скуха пуре за вечеру, ну у тај час сусрете се његов поглед са оштрим очевим изамукну.

Трговац се досјетио синовљевој мисли, и, како је био раздражен, плану:

— Ча си тија рећ'?... Ча би ти дилија?... Бићеш прво стећ'!...

— Па, која вам корист? — рече Иво узбуђен.

— А од тебе ми је корист!... Да си бија други, мога си досада свршит ' и подизат 'плаћу ...

— Свршићу...

— Ма кад? Боље би ми било да сам ти да мотику у руку...

— И за ме би било боље... одговори замишљено Иво. — Нисам никада задовољанпошао из села...

— Ти би сад оста дома, — љутио се отац, — сад кад сам за те... — и ту га стадеправа вика.

Иво хт једе изићи, ну тога часа дође мајка у дућан.

— Је ли доша слуга? — окрену се нагло к жени.

—Још није, ча ћеш? —умиљава се жена.

— Ма ча чини, гром га убија!... Још вечерас конат, па нека гре, и тако није за нишће!

— Киши... — рече сметено жена.

Ну Иво није знао што да ради, те гледаше на отворена врата у мутно вријеме... И,док је напољу падао сутон, он је једнако стајао на вратима, а како се све више мракхватао, тако му је на душу слазила туга и на догледу оца још га јаче захватала... Да мубуде лакше, гледао је с врата људе како се журе кући.

Најпослије иза себе ос јети свјетло нажгане свијеће. Блиједи траг допираше до напут. Пошто пак бијаше заноћило, престаде да киши, само што још с крова једноличнопадаху јаке капље.

У дућан униђе млађи му брат Марко. Отац га, док је ушао, стаде испитивати онеком пољском послу.

Домало и у дворишту зачу се звека поткова и животињски топот.

— Стопру је сад дошао... Грем баш да видим ча је донија, — рече напраситоглавар, диже се и пође у двориште.

— Ча си чинија досад? — упита слугу.

— Китило је, — одговори он.

— А јеси ли ча напртија?

— Ништа!

— Ни мало дрв'?

— Мокра су ...

— Добро, — рече господар. Сит сам те... Дпђи учинит ' конат, па пут под ноге! Маодмах сад! — настави жешће.

— Господар сте! — отсијече слуга.

А господар пође у дућан и преврташе по књизи. Домало, пошто намири живину,

дође и слуга и застаде насред дућана, ишчекујући господареву ријеч.

Он диже главу с књиге и погледа га:

— Равних си осам мисеци код мене ...

— И осам дана, таман сам сада срачунавао.

— А ниси немоћао?...

— Три дана, да сте здраво!

— Ча балиш!... У све, симо и тамо, осам; а то ти одбијем, како је и право...

— Па добро! — потврди и слуга.

Он срачуна и предаде му новац. Слуга преброји и нађе да је у реду, те хт једе даизиђе.

— Чекај! Е, да! Свуци обућу, па онда 'ајде!... Нима ни недиљу дан' да сам ти их да...

— Свући ћу, кад хоћете... Ма знам ја што је'... Да су липа вримена, не би ви менегонили! — рече сасма мирно.

— Не зановетај. Свуци, па 'ајде!

— Не бојте се, оставићу их! — заврши момак и упути се к вратима.

— Ди ћеш по овом времену? Приноћи код нас! — рече му благо господарица.

— Хоћу, кад је вама по вољи, па се обрати господару: — Ну ти, не знам штоскривих... Радио сам што сам могао... Ма право веле у селу да с вама није могућеизасебице два Божића учинити — заврши слуга по загорску.

—Муч'!... — окоси се на њ Марко.

— Шта? — прогунђа Загорац, застриже очима и мучке изиђе.

Још мало времена прође, и шјор Лука затвори дућан. Породица, сва на окупу,изиђе у кућу.

У кухињи горила је свијећа, а код испирене ватре врт јела се времешна жена,слушкиња. Из кухиње ишло се у благоваоницу, на челу које је испред слике блаженедјевице, окићене ишараном хартијом, тињао жижак.

— А ди је Павле? — упита за слугу господар.

— Бија је сад овде, — одговори најамница.

— Зови га!

Слушкиња кроз ходник иза кухиње униђе у мали кућерак и јави се Павлу.

Мало су га ишчекивали, док најпослије дође.

— Увик гледаш да се измакнеш кад је за молиг', — укори га господар.

— Прокисо сам, па бих се осушио...

— Осушићеш се посли... Ала, Маре! — јави се жени... — Ето, сад ни ње ни! Кад себог слави, никад их нй!

Најпослије поклекоше пред сликом. Најамница наглас отпоче молити „Госпинукруницу“; други одговараху, а тако се је свако вече пред вечеру молило.

Иво само часом попостане, па са стола дохвати свијећу, нажге је и пође у својусобу.

— Ти не хајеш за бога! — добаци за њим отац, прекидајућ „Здраву Марију”.

Иво постави свијећу на сто, приђе к прозору и гледаше у свјетло, оближњих кућа.

Младићу бијаше у души некако празно; бесвјесно је дуго тако стајао, ослушкујућигласно молење. И преко пута, из других кућа, допирали су гласови молитава, а он једнаконије могао да се смири и нађе жељене ут јехе... Тако стајаше док га не зовнуше на вечеру.

При вечери за столом нашао је једнога очева госта. Жандар, у службеноме послу,сврнуо к њима. Главар га часом придржа да се заложи и напије.

Иво га поздрави. При вечери слушао је њихове разговоре.

Жандар се тужио на силу посла.

— Видите, — говорио је, — сад је све на нама... Дошле су наредбе и радиђубришта и загона...

— Па ди ћемо с гнојем? — прекиде главар.

— Треба га у поље износити, па га тамо закопати.

— Не можемо то ми, земље су плитке...

— Е, бриге њих!... Они ће глобити, — одврати жандар.

Послије, дошао је и Крње, опћински лугар, да се с главаром поразговори о сеоскимпословима, јер је сутра у вароши имала бити опћинска сједница. И запрео се живљиразговор. Жандар се тужио на раскалашну младост, која по ноћи пјева — како је жупникјавио— погдјекад и срамотне пјесме. Лугар је одобравао и говорио да нема „грдобаснијечељади нигдје ча у њихову селу”, па закључи: .

— Наопако, ако се нашем свиту пушча! Ча ти њега грђе бијеш, он је све то бољи...

Најзад се младић опрости и пође у своју собу. Прије него што ће лећи, смисли дасутра крене у град, да се прошета и да присуствује опћинској сједници. Одавна већ вуклага жеља да се о свем обавијести што се тицало његова села.

*

У ходу, на путу у варош, Иво сустиже Јуру. Младић је јахао на мазги и непрестаниеје гоњао да боље иде.

— Лино је, — рече Иву кад је поред њега стао и упитао га хоће ли узјахати.

Иво захвали, јер да му је драже ићи пјешице. И тако су комад пута, измијењујући покоју ријеч, ходали заједно, а онда Јуре заокрену путељком, док након неколико корачајасустегну мазгу и крену се к Иву.

— Дану, — јави се— видите ми ову карту! Да ми је јучер ваш отац. — И извади је

из џепа и хт једе да сјаше.

— Није потриба, — убрза Иво, покрочи к њему и дохвати карту. Умах разабра даје то позив у шумском прекршају, и тако му протумачи.

— Дакле, тужија ме! — пожали се плашиво младић... — Зна сам да ми нећепростит ', ча му нијесам помога шкропит ' виноград... А нисам мога... Помога сам му у другојпригоди; ма исто, рђаво сам се влада... А хоће ли бит ' зла?

— Не знам ти рећи, — одговори Иво.

— Неће ни ова митит ' без арчи! — с увјерењем рече младић, замахну ногама,поздрави и одјаха путем.

Иво је полагано пошао напријед. Дувала је млака јужина, тресла гранама иоблијетала с хуком око мрких маслина. У ушима му брујило и чинило му се као даослушкује тужне гласове силне нарицаљке. Пратио је у својој души тај пјев, а у паметиједна за другом ређаху се свакојаке мисли, с којима је болно и слатко чувствовао. Он нијемогао тог часа да појми што је зло; прочишћен и упокојен, сјетним очима гледао је свешто му пред очи долажаше и у свем је тражио оно што је једноставно и добро... А онда,након дуљега снатрења, враћаше му се мисао к селу. Приљубио се уза њ и заволио својесумјешћане. Дружио се с млађаријом, не с љубопитности или да их упозна или тобожепроучава, но једноставно зато што се је међу њима родио, с њима живио — и он је оношто и они.

С весељем сјећао се друштва у крчми, благих ноћи расвијетљених мекоммјесечином и гувна гд је се је ваљао по просушеној трави, те слушао младићке разговореи обијесне шале. Мислио је на смијех и весеље здравих д јевојака, у чијем је друштву биоувијек весео и раздраган.

Уживао је у њихову весељу, а љуто би га бољело када је гледао њиховастрадања и оне велике неправде које им нанашаху и људи и друштвени поредак за чијесе добро они од д јетињства до гроба труде и раде.

Познавао је прилике у граду. Оне бијаху исто онакове као у његову селу. Унеколицине бијаше се згрнуло све благо. И они држаху у својим рукама власт и животосталих. Још некако прометао се погдјекоји мањи посједник, док други понизно пригибахуи снагу и рад и сами живот под незаситљиве интересе тих богаташа.

А многи старац добро се сјећаше да су очеви тих богаташа, а и они сами с њима,копали и превртали тешку земљу.

— Па да су бар копали како ваља! — говорили су они у шали, — и одмах озбиљнопридодавали: — Ето, ми смо радили веће од њих и гладовали и гладоваћемо па ништа!Ма како је то? Оли нисмо умили, оли нас нико од њих ни 'тија обранит '!...

Са самим начелником у младости бијаше добар дио вароши на муци. Скитао се однемила до недрага, па да га се ослободе, рођаци скупише нешто новаца, друго породицаоткиде од својих жуља, те му уручише новац и тако га отпремише у Америку.

Исељеници што се отуда враћаху нијесу о њем говорили ни добра ни зла, но засвеприповиједало се „ружних” ствари. У задњу говорило се да је био господар великогхотела који је изнебуха, а да се није знало како, једне ноћи изгорио. Хотел био је осигуран,па засве што се сумњаше да је он навлаш ватру подметнуо, посао му пође за руком:исплатила му се осигурана свота, и човјек се након мало времена повратио у своје родномјесто.

Омјеривши прилике у оним добрим годинама, упусти се у радњу с тежацма.

Куповаше и препродаваше потребне ствари за свакидањи живот и даваше им новаца узајам. Од то доба веле да је педесеторостручио своју главницу.

Иво је у ходу на ово помишљао и с тиме спајао и биједу Јурине породице и малода не свих других у селу. Бијаше начисто да код толико натрпана блага у тих богаташа,гд је нема друге добити осим оне тежачких труда, морало је да надође сиромаштво иневоља.

Код боровика, што га је толико водио, часом застане и загледа се у устресенегране. Особит тајанствен шум разлијегао се околином. Младић се сјети слике након штосе је повратно са свеучилишта. А сада је ту стајао, а да се није нимало узбунио. Бијахуизблиједели сви они догађаји у приликама разборита живота.

Зарана стиже у варош. Униђе у кавану да се мало одмори, па онда опет изиђе.

Пред опћинском кућом није се видјело свијета. На обали опази неколико чиновникаи два—три рибара.

У луци љуљаху се лагано бродови, док се по пучини стизаху пјенушави валови.Боси морнари разапињали мокра једра да се на промјењиву времену, док се сунце изаоблачка укаже, часом просуше.

Иво попође обалом до на крај моста. Наслони се уза зид и загледа у млаке валове.Очима је пратио сјенке што се гоњаху по пучини и круну свијетлих облака, који су се овилиоко крајева прекоморских голети, као да управо одонуд лолазе.

Дуго би био тако стајао, подајући се осјећајима, но сјети се зашто је дошао, ипреко воље поврати се према опћини.

Пред собом опази господина начелника. Он је, онако дебео, на својим краткимногама чврсто ходао да на вријеме стигне у уред.

За њим униђе и он у опћину. Начелник замаче у писарну, а Иво ступи у дворану гд јенађе на окупу неколико вијећника. Остали редом долажаху, и убрзо запремио се већидио столица, намјештених у полукругу.

Напокон униђе и начелник с тајником. Он сједе у прочеље стола покривена зеленомчохом.

Иво се загледа наоколо и опази да је на ову сједницу дошло врло мало чељади,засве што се проносио глас да ће бити и опорбе, коју је одлучио повести посједникТадић.

Овај Тадић бијаше задњих година лијепо уредио своје имање, окористио седобрим годинама и постао самосвој и неодвисан. Он је у садашњој опћинској управи биодругим присједником. Разуман и правичан, не могаше да се сложи са начелником који јехтио да се баш у свем врши његова воља. Ну како се као присједник није могао самодупирати начелниковој самовољи и бесвјесној већини, захвали се на части, па остадесамо вијећник. С њиме се удружила још друга тројица незадовољника, којима бијашеначелник нанио толико штете и неправде, па започеше, на чудо свију у вароши, водитиопорбу против опћинске већине.

У неколико навратака он је у новинама претресао опћинске економске послове иосумњичио начелников рад, нашто би редовно противничке новине доносиле „просвједе”,потписане по цијелој управи.

У тим просвједима згражаху се потписани на толику дописникову дрскост, који дасе усуђује сумњичити поштење толико заузета и родољубива начелника, који је само

утолико крив што не припада дописниковој странци.

И Иво часом заборави на сједницу и зареда мислима у пошљедње варошкеодносе.

Међутим тајник читаше разне опћинске ствари које су биле на дневном реду и закоје се није нико ни бринуо.

Уто униђе у дворану начелников син Пиеро, који, када га угледа, приђе к њему иљубазно га поздрави. С њиме дођоше још друга двојица, од којих је један био синпосједника Тадића. И ови се придружише, па између њих започе разговор и каткадаподушен смијех.

Најпослије дође на претрес диоба опћинских голети.

Начелник сједећке протумачи о чем се ради и закључи отприлике: „Ја с мојестране нијесам за диобу с разлогом што би се тиме више шкодило, него помогло нашемубиједному тежаку”.

Сви ућуташе, некоји само узврпољише се на столици и све пазе ко ће да узмеријеч. Устаде вијећник Кеко, кретом главе повлади начелнику и, посмјехивајући седругима, опет сједе.

Уто запита ријеч посједник Тадић. Сви уоколо упријеше погледе у њ.

— Сада ћемо чут ' коју нову, — опази гласно Пиеро, син начелников.

— Мени је мучно бесидити, — отпоче Тадић тихо, — јер когод може јошпомислити да ја ралим господину начелнику у пркос, а то није... У овој важној ствари нисамс њиме и упре поглед у вијећнике, па настави живље: — Ви сви знате ча би давала онаголина, кад би се обрадила, па зашто је пустити онако без икакве користи. Истина, далосе је по који комад на тежаке, ма и то је било на њихову штету; дало се је на половицу, пасу се тежаци издрли, а да нијесу имали никакве користи; ја бих стога, — и наставиталијански, да боље схвате — био за диобу: нека се сиротиња позабави и прихрани...

Док је довршио, сједе, а други погледаше у начелника.

— Питам рич! — јави се иза мале станке шјор Пеко.

— Липо говори шјор Тадић, ма шјор начелник јема правицу... Побогу, да се раздилитежацима голина да работа ју, а ми бољи да пушемо у празне шаке! Нека стоји како јеодувик! — заврши и окрену се другу до себе, па му, машући живо рукама, стаде на савглас разлагати о томе.

Међу вијећницима паде неколико неразумљивих ријечи, а уто се јави вијећникЈоле:

— Ја се не би' хтио никоме замирит ', ну мени се чини да би најбоље билораздилит '; свак јема своје и ради на своме... Ма ето, ко је паметнији, нека одреди!

— Види ти њега! — Упаде му у ријеч шјор Кеко.

— Пусти! — потегну га за рукав друг до њега. — Нека говори!

— Ча ће говорит ' проти шјор—потештату? — и настави подругљиво: — Шјор Јолидобро би дија доша. — Моје је ка и твоје! — завиче овај и узврпољи се на столици.

— Није, баш кад хоћеш!

— Је! — и диже се, окренувши се прама шјор Кеку.

— Ти си, болан, доганац! — набаци смијући се шјор Кеко.

— Овдје сам се родио! — ражести се Јоле, а свеједнако стоји на ногама.

— А отац ти, а?

— Нека, нека!... Ја сам да се дили! — и сједе нагло, и од једа прогута пљувачку.

— Ти би све подилија! — опет га стаде боцкати шјор Кеко.

— А ти не би? А знате зашто? Нека сиротиња нима гди забавит ' се да је може нанадницама гулит ' како га је воља...

— Видите га ча се љути, а знате велики смо пријатељи ...

— Онако те бог помога!

У дворани настаде мало узбуђење, а послије и придушен смијех... Кроз то вријеменачелник гледаше мирно уоколо, па онда се нагну тајнику и нешто му шапну. Поштонастаде мир, проговори:

— Будимо људи! Нека све гре по реду. Дакле, ја сам — да се не дили —ипогледом обиђе вијећнике.— А сада приђимо на гласовање! — Већина гледајући једандругога диже се. Начелник се обрати тајнику. — Пишите. — рече, — сви осим четворице!

— Друга је ствар на дневном реду, — јави се начелник опет након мале станке, —уређење потока Дочине, одломка Дражице, — па стаде пребирати по снопу исписанехартије. — Ко јема ча говорити му?

— Устаде посједник Тадић и као замисли се...

— Нисте питали рич! — опази господин начелник, — ...Ма свеједно можетеговорити.

Ја сам — поче он једнако замишљен, — да се прими владина понуда. Напокон,олиш ча ће нам се уредит ' поток, остаће новац у селу... А влада даје половину, земаљскиодбор један дио, а стопру четврти дил опћина ...

— Не опћина, — опази начелник, — него одломак Дражице. Но о томе најбоље једа рече своју њихов главар... Ја сам толић с њим говорио, — и упитливо погледа у Ивинаоца.

Главар устаде и намршти се: — Не знам зач се други миша у наше после. Ча ћевлада дат ', исто би ваљало да селу отпадне прико двије хиљаде фиорини, а окле? Хм,лако је говорит '!

— Ма пинези остали би у селу, сиротиња би се прихранила и зградија би се поток,— опази убједљиво Тадић.

— Сиротиња би пуно добила!... Довели би доганце... А опћински намет, колики минареста! — поче се главар љутит ', — а? Ча мислите! Ено и начелник говори да би гаваљало подигнут ' до 3000%... Па ко би га плаћа? Највише ми посједници.

— Јема прав' главар.— прекиде бесједу шјор Кеко. — Побогу, ча би је за другогаплаћа?! Па баш сада, кад су овако липе године...

Наста жамор међу вијећницима.

— Ча ће нам поток, неће увик кишит '!...

— А како ће се село прихранит '? — опази жестоко Тадић.

— Приживиће се ка и досада..

— Реците и ви своју! — обрати се изненада главар к жупнику. Но овај се смете: — То нису црковни посли, — одговори као у шали.

— Ма зашто се правдамо?! — завиче дебели месар Тртић: — Прођимо навотацијун! ...

— Питам рич! — јави се након тога рјечкања вијећник из другога одломка и наглоустаде.

— Мир! — опомену начелник.

— О свачем се говори, — поче он тихим, раскиданим гласом, — а наше се селозапустило. Било би вриме да се уреди пристојбина за ликара, да се ...

— Ча му се сни? — смијао се шјор Кеко.

— Пусти га нека говори!...

— То није на дневном реду, — благо опази начелник и погледа у вијећника.

Ну говорник не мари за опомену, а мирно прослиједи.

Други опет сврнуше говор на уређење потока, а он једнако мирно стоји и говори: —И локве би ваљало прочистит '... У лити се вода не може пит '... Пути су још гори... Ма ча ћуговорит ', кад је све у нереду?...

Напокон, у неке сјети се да га нико не слуша, па мирно сједе и више није нипроговорио.

Најпослије устаде начелник и рече укратко да се с главаром потпуно слаже.

При гласовању пропала је већином гласова — осим четворице — владина понуда,а прихваћен једногласно главарев предлог да се поток гради, ако ће влада и земаљскиодбор за градњу носити све трошкове.

Тајник уврштаваше закључке у записник.

— Мени је већ досадило, — рече Пиеро Иву. — Изађимо!

— Останимо до сврхе ...

— Тебе занима? — и насмија му се у брк.

— Ваљало би да свакога занима, — одговори.

— Тиче се наших невоља и наше сиротиње.

— Ти увијек, а вјеруј, нећеш ти свијет преврнут '! — И Пиеро хтеде да изиђе, нутога часа опет устаде посједник Тадић и јави се за један предлог.

— О чему мислите говорити? — упита начелник.

— Чућете ...

— Дневни је ред ...

— Исцрпен, — прихвати тајник, подиже главу и с натегом се испружи.

— Ма није сједница закључена... Дакле, — отпоче Тадић— ја би ставија предлогкоји је од велике важности. Тиче се Рафајзенових благајна... Уведимо по његову начину ими ту, липу установу, како су то и друга миста учинила... Тако каматници неће моћ гулит 'на сваки начин наш бајни пук.

— То није на дневноме реду! — живо прекиде начелник.

— Не смета, важно је.

— Оставите за други пут, — јавише се главар и трговац шјор Бепо у један глас,сада је подне...

— Ово је од велике потрибе ...

— Обидоват ' је од веће!

— Ча је то? Ако ће ко дат пинез, нека се вота! — јави се иза сна поспани вијећникРого, једини тежачки претставник.

— Реци оцу да не говори лудости! — боцну Пиеро Тадићева сина, који је очитоблиједио ради очеве неприлике. — Није оно за нас!

— И ја сам му говорио... — сметено одговори младић.

— А зашто није? — опази Иво. — Ваља почети ...

— Почни ти!

— Нисам ја за то..

— Ено ти оца!

И наста свеопћи разговор.

Тадић нанова хоће да говори.

— 'Ајмо, подне је! — завикаше некоји. Ну он их не слуша, већ слиједи говором ...

— Пусти га нека сам бали и одбалива! — рече шјор Кеко и диже се.

Сви се надушише смијати.

— Затварам сједницу! — јави се најпослије начелник. Па устаде, а за њим и други.Потражише клобуке и почеше се разилазити.

На стубама, потсмјехавајућ' се, добаци као нузгредно начелник Тадићу: — Видитеда вам ниједна не гре у добро!

— Кад су сви ухваћени у једну мрижу, — одврати Тадић, и боље пожури низкамене стубе.

На улици ухвати начелников син Пиеро Ива под руку и позове га на објед. Ну Ивозахвали, попође мало обалом и сврати у кавану. Ту прегледа часом новине, попије каву и

крену пут свога села.

Изишавши из вароши на отворено поље, стадоше га салијетати свакојакенесређене мисли. У један мах долазило му огорчење и надало би му се смијати — такотужно и смијешно причинила му се толико развикана опћинска сједница. „Напокон”,мислио је, „на њој се није ништа добро закључило, нити се од оних људи било икаднадати бољему”.

И он ос јети у себи сву потиштеност и ропство под којим је стењало сиромаштвоподвргнуто имућству неколицине богаташа, па му падоше на памет старчеве ријечи:„Оли ми нисмо умили, оли нас од њих није нико бранио!”

Пред његовим очима ређају се све црње слике. Село се, ето, хоће да расели, акако и неће кад се већ не може живјети?! Док су године носиле, свако се обилатонамиривао, сада пак, када је издало редом трудбенику плијени се и продаје и живина ипокућство и пољско оруђе и земља и оно кућице која не носи никакове користи, ну и њуруше, да остане зар потпуна пустош...

Узбуђен тим мислима, гледаше раденике у пољу, гледаше пусту земљу и никаконије могао да схвати зашто се као навлаш иде за тим да се омрази и отуђи тежак одхарне земље.

Падоше му на памет ђачке размирице синова једнога језика, новинарски чланцисве о „нашем милом народу” и друге бесмислице људи који мисле да су позвани да воденарод и да буду његови претставници, а при оваковој невољи не знаду што да раде, већсе препиру о нашој некадашњој величини, прошлости, хисторији..., док извиканиродољуби у својим рукама држе и брину се за интересе „голубињега народа”, како га онииз милоште зову.

Сунце се даномице све више и више скањива и за облаке заклања. Дани све краћи,а вјетрови јачи. Морска пучина је тамнија и јежури се, а у мутноме ваздуху покатштозавришти јато ждралова, нижући се к југу.

Бакараста вијовина на трсима мртво виси, тек што се држи. Док ду'не, отргнуће сеи вјетар ће се с њоме по вољи заметати. При западу сунца цијела околина плави се уразноликим шарама и мијеша се бакарастом бојом вијовине.

Хладна, гладна зима примиче се и нат јерава све живо у бригу за храном. Надкућама застаје густи дим и застаје ваздух, док вјетар не ду'не да га разнесе крозогољела стабла даље изнад, села.

И село је све то запуштеније. Забринути људи немају посла ни добити , па,спустивши руке ходају амотамо; капци на прозорчићима нередно висе и у окренутомелонцу вене мажурана...

Иву отац не да мира; гони га од куће да иде у свијет за наукама, а њему је тешкорастати се са селом, ,навлаш ето сада кад се спрема сила чељади да се исели у далекуАмерику, а с њима ће Јуре и Марија...

Тих дана цијело имање Јурине породице продало се на дражби, као обично убесцијен. Поврх начелника нико се није хтио нат јецати. Он и трговац шјор Бепо сложишесе и раздијелише га међу собом. Људи говорили да су учинили добар посао, јер да сунакон мало дана почели продавати комад по комад и већ при половини имања намирилисе.

Кућу им Ивин отац није ставио на дражбу, пошто се је надао да ће му битиподмирен дуг с новцима што дођу из Америке, а ионако — да и остане за њ— не би мудоносила никакве користи.

Од свега имања није остала већ коза, но и она бијаше убиљежена за подмирупореза.

А ове гладне године ни порезни рубач није задоцнио. Дошао је у село јутром некогадана да наплати порез и да покупи побиљежену живину. И њему на памети не бијашедруго него да удовољи налогу, да себе осигура; пак, важно, у службеној капш наваљенојдо очију, ушуња се у село. Ну у селу није нашао ни људи ни живине; све бијаше у пољу нарадњи. Мучили се у нади да ће бар унапријед бог благословити њихов рад. Ваљало је дачека до ноћи, па, да се забави, пође у крчму, а друго што није ни могао да учини По поднестиже и један жандар, за припомоћ.

Људи, кад су се из поља вратили кући, стадоше тражити новац уз које му драгоувјете, само да им не покупе и не одведу побиљежену живину у град, јер им је то била јошједина узданица...

— Говорили су да ће цића града опростит ' нам импошту, — јадиковали људи. —Како ћемо сада?

И село је те ноћи као оживјело. Људи долазили главару, тужили се и најпослијемолили и заклињали да им се помогне.

— Не могу ја ради вас у просјаке! — одговараше он одлучно и љутито.

Ну ипак, неким је позајмио новаца уз погодбу да настајни бухач имају њемупродати, килограм по десет новчића, а у трговини пошто буде. Исто тако некима је и Рогопозајмио. Тако је много људи одахнуло засве да су знали да је обична цијена бухачушеснаест до двадесет новчића. „Ма нека”, говорили су, „само кад се је нашло!”

Ну сви порубани нијесу имали бухача, или га нијесу садили, или им га је вјеровниквећ заплијенио. За њих није било друге него пустити живину да је гоне и продаду. УЈуриној кући те вечери нису се бринули да плате порез. Сви бијаху у великој бризи радистарјешине, којему је даномице све то горе било, а те вечери звали су и попа. Мишљахуда неће жив осванути.

Иво, сазнавши за сеоску невољу, веома се узнемири и растужи. За вечером, даодахне од очева гњева и тежачкога туговања, изиђе напоље. Ходаше испред цркве наотворену комаду земљишта засађену дрвећем.

На зиду уоколо сједио је млађи свијет. Разговараху о рубачу и порезу и о којечемдругом, док најпосле надвлада младићко весеље и неколико их у по грла запјева...

Доље, у доњој страни села, чула се вика и оштрији гласови жалба, који сепримицаху горњој страни. Док наједном неки угледаше свјетло фењера и за њим поворкуљуди.

— Гоне живину у јапнени днор! — рече један од људи, као да не вјерује својимочима.

— Тако ти је, — потврди други. — Гледај како при свићи сива бајунета!

Људи се дигоше да се боље увјере. Поворка се приближаваше к њима и лијепо серазабирао клопот и бахат велике и мале живине.

Опћински чауш и два опћинска рондара гоњаху благо пред собом, да га затворе досутра. Пред њима с фењером у руци ходао је рубач и жандар, а за њима нешто другечељади.

Кад стигоше пред двор, људи се ускомешали; гледају и запањени чуде се...

Рубач, млад човјек, раздраган, пролазећ' поред двојице, поднесе им свјетло подочи.

— Јесте ли и ви од рубачине? — избаци смијућ' се.

Младићи прогунђаше нешто кроза зубе и одмакоше се од њега.

Поворка крену даље, а Иво је пратио погледом, слушајући дозиве и разговорпорубаних људи.

— Пусти, нека га гони! Ча га кријеш, ка неће га наћ?! — чује се кроз ноћ женски,уједљиви глас.

— Мучи, ђавле! Пригладниће ноћас, — одвраћа плачљиво мушко грло.

А рондари пред собом гоне магаре, да га с осталима до сутра затворе. За њимаплашиво вуче се стари „фратар” и моли да му га пусте и једнако вели: — Пригладниће,није га се данас врагу струка окусило!

Уто за њим добрзала она разјарена женска, жена му.

— Пусти, грдобо! — завикну и притегне мужа к себи, да га кући одвуче, а он себрани и не да се...

Младићи се осмјелише и наста весео смијех. И рубач се смије, само жандар мркогледа преда се, а рондари силом вуку магаре...

— Нека га! — потцикује Цирило... — Могу на њем лепиже гонит ' — и гуши се одсмијеха...

И поворка, уз смијех и јадиковање, одмиче даље.

Спустише се најзад улицом пода се к Јуриној кући и уставише се код ње.

Иво гледа, а око њега сакупила се и остала чељад...

Рубач покуца на врата. Нико се не одазива.

— Отвори! — виче рубач и нешто говори жандару.

— Тешко је болестан стари Анте, — јави се најзад неко из гомиле. А доље једнакочује се шкрипање врата.

Иву обузе страва и чисто јежурива зебња обиђе га по тијелу. Најпослије опази дасу се врата отворила...

— Куд је коза? — осорљиво пита рубач.

— Ча вам је вечерас?! — као чуди се жена... — Пустите да ми муж бар у мируиспусти душу!...

— То је други посао... — одговори блаже рубач... — Ма дајте козу!

— Није дома, — упозна Иво Маријин глас.

— Биће у загону, — вели опћински чауш и попође по превраћу.

И изведоше козу из двора на узици. Потежу је за собом, а она се не да; скупилаглаву пода се, па се одапире предњим ногама.

— Узмите је преда се!... Немојте је мучити!... — моли Марија. — Сутра ћемо јеоткупити...

— Пусти нека и њу воде! — срдито и пријегорно јави се мајка јој.

— Бидна, присушиће ноћас... нима брста! — сажалује Марија.

— 'Ајмо! — огласи се и Јуре.

Уљегоше у кућу и лупнуше вратницама.

Људи се умирили и ништа не говоре, ну чим мимо њих прође чауш, дрпећи се скозом, наново чују се раздрагани повици и весели смијех... Старији замјеравајумладићима што калаше при овакој невољи...

— А ча ћемо? — одговори Цирило... — Овако ти је сада на увике— амен! Ваља сенаучити у липих...

— Однили су нам и ове године Божић у варош! — прихвати други.

И оно младости, не марећи за невољу или хотећи да убије бригу, запјева у васглас:

„У се вриме годишта

Остали смо без ништа!“

Па, док је поворка с фењером ишла низа село, свијет се разилазио својим кућама.Иво још слушаше из даљине циничну пародију веселе божићне пјесме и... гледаше уМаријину кућу и у трачак свјетлости што се кроз прозорчић назираше... У ушима мубрујали откуцаји сата на звонику и чисто устрну кад унутри нешто, падајући, заружи. Уреудараху одмјерено, подмукло; из натуштена неба поче да сипи, а он пожури кући, да непокисне ...

*

Неколико дана иза тога, Иво наљеже увече на два тежака пред Јуриним двором.Један од њих рече му да стари Анте — бог га помиловао! — лежи у кући мртав. Младићне рече ни ријечи, но одмах за њим униђе у кућу.

Укућане нађе око огњишта, ма да није било студено. Марија смјестила по кући инајпослије прислонита се уза зид, на крај куће, у мраку, докле пламен с огњишта ниједопирао. Јуре је сједио на ниском трупићу до огња, налактио се на кољена, и рукамапокрио очи. Мати им била код мрца у соби.

Иво сједе до оне двојице што тек уљегоше. Осам поздрава, нико за дуго временаније проговорио ни ријечи.

На огњишту би покатшто запуцкетало, док пламен помало замирише.

Наједном из покојникове собе изиђоше жена му и сестра.

— Јесте ли видили ча нас је снашло? — рече удовица разговијетно мјестопоздрава дошљацима, и обје жене сједоше до њих.

— А да зашто смо на овоме свиту? — одговори један од људи.

Иво је гледао преда се; одмах иза застора лежао је мртвац. Очи су му бјежале књему и причињало му се да лежи посве искипио на кревету...

Огањ догараше; сестра покојникова баци на њ руковет сувари и модрушастпламен весело лизну... Уто у кућу униђе најближи им сусјед Ловре. Дошао је с бесједом уустима, но претрже је кад угледа Иву.

— Ча ти је река? — упита га покојникова жена, док је сио.

— Ча?! Знате... да се не може. — Па настави: — Да је ово четврто годиште, данисте нишће улили...

— Биће — смисли се жена. — Ма кад га бог ни да ми да се на Божић напијемо... Пача ћемо сад?

— Ваља платит ' ...

— Он је једнако братим светога сакрамента, — опази један од својбине.

— Не смета; није улија, па ето!

— Је и ово неправица, — јави се други. — Улиј им га, одувик ка мора, па кад сидоша на нишће, издахнуо од сваке невоље, брецну ти у сиромашно звоно, ка најгоремдоганцу...

— А колико ишћу? — прекиде она, не обзирући се на разлагања.

— У најгору дванаест фиорини за звона, и то ваља платит ' главару, јер је он одцрковинарства, а знаш спровод... најмање шест фиорини ...

Жена се замисли, други пак забринуто гледаху преда се.

— Неће се никако моћ'; хоће се и свиће платит '! — диже жена главу и говораше к'особом. .

— Онда пусти нека раде ча их је воља!... Доста је света миса... А знаш ча ћу ти рећ:неће га звони одвест ' у рајску славу!....

— Ча говориш ти, Јуре? — настави сусјед и погледа на њ.

Јуре подиже главу; очи су му подбуле и закрвављене.

— Ваљало би провидит ', — изусти једва чујно.

— Провидит '! А окле? ... Увик су овака моја дица, озва се она нагло и отресито.

— Јемају правищу! — јави се одлучним гласом покојникова сестра и настави: —Откад се свит спомиње, у овој кући никоме нигда није брецало сиромашко звоно!

Иво је слушао разговор чељади која се бијаше састала у кући покојника, да муодаде пошљедњу помен, а Јурине ријечи: „Ваљало би провидит”, изговорене једва чујно,живо га такнуше. Он одлучи да се заузме да све буде учињено по његовој вољи. Диже сеи зовну сусједа настрану, те му потише рече да се не брине, да ће он говорити сажупником.

— Нека с вама пође и Јуре! — опази наглас сусјед.

— Није потреба, — одговори Иво, поздрави и изиђе из куће.

У ходу до жупникова стана размишљаше што ће рећи и како ће све уредити радиспровода и великога звона, а да му отац за то не сазна.

— Блажене очи које те виде! — дочека га љубазно дон Фране и поткучи мусједало.

— Дођох да те буним, — не оклијевајући поче младић и исприповједи му њиховубригу. Најпослије замоли га нека се заузме да их се у овој жалосној згоди грђе не уцвили.А платиће, поштени су, заврши.

— Ја се не противим; за спровод не марим, чекаћу... Од звона не знам ти ништарећи. Твој отац заповиједа, а знаш да се ја не пртим у туђе после ...

Иво ућута и попође по соби.

— Па добро, погоди ти с оцем што мање можеш! Ја ћу ти платити, само неспомиња мене.

Жупник пристаде и обећа да ће одмах говорити с оцем му. Тако се растадоше.

*

Сутрадан у свануће Иву је пробудило велико звоно, које разговјетно навијешташенечију смрт. Послије пак, кад је објутрило, напокон на прозору гледао је спровод Јуринаоца. Једно дијете носило је висок криж, иза њега корачао је жупник, пјевајући наглас.Четири човјека носили су, на рамену дрвени, црни лијес. За њим ходало је нешто женскихи сила д јечурлије.

Кад избише на чистину, изнад села, сребрни криж у рукама д јетета засја на сунцу.Младић га испрати очима, док тамо при мору не замаче између мрких маслина.

*

Напокон стиже жељно ишчекивани новац за пут У Америку. Једнога дана уручишеЈури чек од четрдесет златних лира, и он се одмах, пошто се је посавјетовао са људимаиз свијета, превезе преко мора у град да прими новац.

С њиме је пошао и стари Грле. Његова дна сина већ су одавна у Америци; послашему новац да неодвлачно дође к њима, јер су се ужелили да га виде прије смрти. Они сенијесу могли повратити у родно мјесто, прем су се подобро обогатили; бијаху наиме пријеновачења отпутовали у туђ свијет.

Другога дана повратише се обојица с новцима кући.

И из других мјеста с отока сазнавало се да ће овај пут много чељади преко мора,да ће се сви у одређени дан састати на пароплову.

Јуре се на први мах обвесели што ће брзо оставити ове нехарне крајеве, ну чим сеје више примицао дан одласка, на махове осјећаше у души велику пустош и стрепњу. Идок су му другови завиђали што их оставља, он се тужно спремао на тај далеки пут.

Мајка му приправљаше потребу за преобуку. Путници накуповаше много ствари:сандук, шешир, постоле, кишобран и друге ситнарије.

Марија је тих дана непрестано шила и припремала пртенину, да буде све у реду.Тако у послу прође још неколико дана, и најпослије брат и сестра намирише се с богом ипричестише се.

Одлучише се на растанку оставити мајци од новаца само толико да се можепроћи за три—четири мјесеца. Нагодише се и с главаром због исплате дуга и камата удва оброка, тако да кућа и превраће остану мајци — нека има гд је заклониш главу.

Уочи одласка, у суботу, одлучила је Марија поћи на гробље, да се још помоли наочеву гробу и да се завјетује светом Николи—путнику, чијим се именом звала капеласаграђена насред гробља. Изјутра слушала је мису у жупној цркви, па тек часомнавратила се кући, а затим се упутила прама гробљу.

Подзимњи је дан. Дува млака јужина, а кроз танке облаке продире сунце. По пољуи мору нагањају се промјенљиве сјенке.

Дјевојка иде низбрдицом и гледа преда се. У глави нижу јој се слике из прошлог јојживота, па се с њима тужно опрашта.

Засве што не оставља у селу никога од срца и љубави до своје мајке, — која ћеионако, ако се брзо не поврате, доћи к њима — у души јој зебе и обузима јенесавладљива туга, а да не зна за чим то тужи. Поглед јој лута уоколо, прашта се сморем и с пољем, поздравља у души и свјетлост и сјене; — слуша гласове вјетра и јекудубоких увала. Па онда се сјећа куће, козе—хранитељице и вртића, у којем већ венубосиљак и мажурана...

На вратима гробља тури над очи црну мараму и уђе полако. На прагу мрачнекапеле прекрсти се, попође по хладним плочама и клече пред олтар.

Молила се чистом душом светом Николи за покојнога оца, за породицу и за сретнапута, док напољу завијаше вјетар. Након мало времена диже се, упре очима у олтарнуслику и гледаше је подуже у оној свечаној одори, озбиљна лица, окићена бијелом брадом.Чини јој се да је благосиља... Њезин поглед почиваше на њој, и под тим блаженимокриљем изиђе д јевојка из капеле.

Напољу дочека је јачи вјетар, па стаде сипати пред њу са замрла дрвећа суволишће што шушти као шум јата ждралова за тихе ноћи и све се по тлима стиже, док сенегдје у заклоници не смири...

Дјевојка приступи мирно хладној хумци под којом почива њезин добри отац.Наваливши над очи црну мараму, гледаше испред себе на пусти гроб и у пукотинеобрасле дивљом травом, пак стаде да се скрушено моли за покој његове душе.

Тако је дуже времена спровела у молитви. Споро, између молитава, зачињале јојсе у памети успомене из детињства и испуњавале јој пустош у души, што је осјећала кадби јој изненада синуо пред очима сутрашњи одлазак.

...Најеном изнебуха дође јој као да је откинута од цијелога свијета и плашљивопогледа у суху траву, како се на удару вјетра смјерно пригибље к земљи, као да желилећи, завући се у њу; а затресене гранчине и сјенке џбунова само што се клањају. Баш каода је зову к себи да под њима отпочине...

Нигдје никога, а подзимњи дан — пуст и суморан.

Девојка се диже, убрише сузе и попође по испраним плочама све до на крајгробља, изнад којега се надвио го рат до у само море.

На осамљеној хриди сједио је и данас Иво и гледао у валове млаке јужине.Обрнувши се к'о по некој тајној дојави, угледа д јевојку, диже 'се и шкрапавом стазомпопође к њојзи... А д јевојка, док га спази, понамјести као нехотице мараму и крене рукомда заглади косу.

Он се устави код зида, наслони се на њ, погледа је и нагло изусти:

— Још данас и сутра!...

Марија се учини невјешта питању и мирно одврати:

— Дошла сам походити мртве...

Младић ућута. У тај изненадни час он није нашао ниједне ри јечи која би билатолико узвишена и вриједна да означи његове осјећаје...

А са сјевера једнако лијепо ваљају се таласи све до на жало и, враћајући се, сасобом котрљају пијесак. Хука вјетра разлијеже се уоколо и чудно одзвања у њиховимдушама; у свјетлу засјенута дана, ту, на староме покопишту.

Иво погледа у дрвен криж што се је још некако дизао између високе прожут јелетраве: „Зна ли она моју тугу?”

И пуста, безнадна чежња натискује му се уз то пикање до у душу, тужи за њом — иједнако гледа у сагњили криж... А Маријине се зјенице шире, као нечим се занијеле, ипоглед јој лута по немирној пучини, над којом криче галебови.

— Колико мора ваља прић' ? — упита наједном као иза сна ...

Иво устрне и збуни се.

— Ко зна? ... Далеко је! — одговори једва чујно...

— Далеко?! — шану д јевојка.

И наста тајац.

Обома бруји у ушима шум живога мора и чини им се као да долази однекле издалека чак с краја свијета...

И све стоје тако, док се изненада не прену д јевојка и погледа у сунце.

— Биће брзо подне... Збогом! — поздрави га и пође к излазу.

— Бог! — одврати он збуњено и поврати се замишљен к мору.

*

Истога тога дана спремаше се Јуре да прије одласка прстенује Јелку, кћер старогаАнте Рајића.

Ноћ се је спустила над село када се он упутио к њима. Хтио је да буде начисто сукућанима и да му се д јевојка завјери како неће кренути вјером.

Стари Анте надао се походу, те младића дочекао људски.

Испрва, при вечери, разговараху о свачем, ма нити једном бесједом младић неспомену рашта је дошао. Касније, када два сина старога Анте изиђоше из куће, а мајка иЈелка узвртиле се нешто око огњишта, младић се ослободи и рече изнебуха старому:

— Доша сам ради Јелке... Не би мирно отиша, да је не дарујем...

— То су ваши посли, — одговори стари. — Договорите се како ће вам лашје бит '...

Још су посједили и једва покатшто један другоме набацили покоју ријеч, нашто сестари диже рече да је уморан, пак да ће спавати.

Мати и кћер стајаху још увијек код огњишта...

Стари Анте, свлачећи се, наглас домоли и задњу „Здраву Марију” и примири се.Јуре пође к огњишту и сједе до Јелке.

— Пришешарићу ти мало жеравице, — рече стара и потражи попечак.

— Ни зима, — одговори Јуре.

Настаде дуго ћукање, док се старој додијало, те и она пође к свому човјеку напочинак.

Остадоше Јуре и Јелка, је једнако сједећи једно до другога — и не разговарајући.Ну чим је старица замакла да се завуче у постељу, ухвати он д јевојку за руку и придржаје у својој.

Тако стајаху неко вријеме, слушајући како вјетар напољу цичи и завија. Погдјекаддрмнуо би вратницама, да би се кућа затресла. Затим би попустила сила и насталоједнолично цвиљење.

— Доша сам за оно ча сам ти обећа, — проговори младић.

— Задња је ово вечер! — одврати она, учинивши се невјешта.

— Ево ти, на! — И Јуре извади мараму из џепа, развеже узао и извади прстен. — Пристаће ти!... — па јој повуче руку к себи.

Дјевојка се лагано устручаваше, а он јој са задовољством рече:

— Ево, сада си испрошена! — и привину се уза њу: — Узми и ову лиру, дода, чувајје док се вратим!...

— А кад ћеш се повратит '?

— Не старај се, вируј, брзо!... да само стечем ча би с тобом мога поштеноприживит '...

— Чекаћу те док те буде воља! — рече живо девојка.

И они разговараху тихо и развлачећи бесједом, као жао им претргнути разговор;само док зачују јаче старчево дисање, ућутали би, ослушкујући, да онда наново лакшенаставе.

Откада је замиловао, водио је с њоме чисту, искрену љубав.

Далека Америка долазила му је пред очи у најслађим тренуцима њихове љубави,те, мјесто младићке обијести, завладала би њиме нека суморна чежња, мека, плачљивакао облачни јесењи дан, и чинило му се да му је суђено оставити је.

А и сада вријеме хита, растанак је дошао: ваља прегорити... И он је овога часазаволи још више, у њему се будили слатки осјећаји и на махове букне момачка страст,притајивана тако дуго у незгодама и невољи живота.

Љупко осмјехујући се, спусти главу у њезино крило, ну одмах као да му се не да да

мирно ужива, подиже је, обујми је чврсто боље око паса, и жељно потражи њена уста...

— Не, Јуре! — шапну она...

И дрхћу и гледају се и скупљају једно уз друго — све т јешње и т јешње...

Њој се у неке отрже уздах, а и он сјети се јутрашњега дана; па, као по некомтајанственом споразуму, обоје се сневеселило и оборило очи...

А ватра се давно подушила, свјетлост свијеће трепери као да замире, а вјетароблијеће свјеж с истом хуком око куће.

Они пак једнако се држе у наручју и као да дријемају; тек што им се покад чуједисање... Наједном, као у сну, зачују уз улицу људске кораке. Обоје се тргну; она извучесвоју руку из његове, поодмакну се једно од другога, и у мислима прослиједише тај ход...

Браћа јој униђоше у кућу. Оба се усупнуше и чисто им би жао што су их заједнонашли и тако их прекинули у њиховој љубави.

*

Иво је те ноћи стајао налакћен на прозору. Његовој осјетљивој ћуди годило јехукање вјетра и шум немирна мора. Загледао се неодређено у ноћ, у, чијој се тминиуједно стапаху и куће и дрвеће и сама земља...

Над њим каткад засине покоја звијезда и махом се заклони иза облака. Узбуђенењегове мисли лутају по празнини мукла простора и као да слиједе сили вјетра, незаустављају се. Он слуша далеке гласове, вапаје и чежње, и у њему буди се сијасетмисли, ну све су блиједе и расплињују се кад помисли на сутрашњи дан.

Марија заувијек одлази!...

Пред очима му се нижу њихови тихи и стидљиви састанци; сугестивно упија у сечисти дах мора и мирис ваздуха, у чијем простору осјећа Маријину душу. У њој је нештотајанствена, заједничкога са морем и пољем, нешто што му се јавља у звуку њеногајаснога гласа, у скрушености њена погледа, нешто што се стапа са свјетлошћу дана инепрестанце над њим трепери и — дарива га вјечитошћу.

А та душа — сутра одлази, и никада неће сазнати за његову неодољиву тугу,пустош и самоћу.

Долази му да би пригнуо скрушено главу к земљи, и у њеном и Маријином крилунашао живот. „Ну која корист?” мисли. „Зар човјек зна што га чека?”

Одувијек његово нагнуће пригибало се природи и чезнуо је за најпримитивнијимслободним животом, па га засве сила туђе воље отрже од свега што му је најмилије...Узбуђен, не зна што даље да мисли. Нагнуће, младост и живот све то више распирују гаах — у овој тамној ноћи нашао би он једину ут јеху у њезину загрљају, и смирио би се... Нунешто га зауставља — што мрзи, што зову поретком, и што му пријечи ужитак, руши мумладост, трује му сласт живота...

Раздражен, одмаче се од прозора и журно закорача по соби, па се наједномсмисли, дохвати са стола скленицу, налије у њу пошљедњу чашу бијела вина и искапи јенадушак.

Затим се наново налакти на прозор и загледа у ноћ... Домало, постепенце, у паметичисто и јасно стадоше му као у оквир мисли и успомене, а шум живога мора, као благамузика што долази из неизвјесне даљине, блажи му жестоку, младићку страст... милује га

и успавкује лагано, лагано...

*

Осванула је недјеља, дан исељења и туге, у никад невиђене крајеве — осванула јехладна и суморна. Јавља се и лагано наступа зима, па спушта свој застор над село, пољеи море.

Брат и сестра поздрављају по кућама врснике и сусједе, а Јуре се већ опростио иса жупником и пошао до главара. У дућану нашао је много свијета. Са свима се сорошеним очима поздрави и свак му зажелио добар и сретан пут.

— Фала вам! — рече главару. — Не запустите ми мајку, бићете поштенонамирени...

— Добро, добро! — одврати главар — и набаци: — Ради и моли бога, ма се невраћај ако не учиниш пинез!...

Јуре се окрете по дућану да види Иву, ну, пошто га није било, рече свима „збогом”— и изиђе.

У путу к својој кући срете се с њиме. Јави му се, и оба младића оду настрану.

— Ишћем вас да вас поздравим и подмирим... — рече Јуре и извади из џепаспремљени новац.

— Немој ми о томе ни говорити! — трже се Иво... — Од тога ти у путу може битипотреба, па најзад можеш ми и од тамо послати ...

— Не, ово је ваше! — одлучно одврати он.

— Никада нећу! — очито изјави Иво. — Већ, добар ти пут и сретно се повратио!

Младим људима овлажише се очи. Јуре од силна ганућа није могао ни да захвали.Изљубише се и растадоше.

А Марија код својих врсница и пријатељица расплака се у вас глас. Дјевојка сеснажно уздржавала све до задњега часа, но на растанку не могаше одољети сили ипопустише на вољу осјећајима...

Након велике мисе, Јуре часом оде к својој вјереници.

Затече је у кући. Држала је у руци киту подзимна цвијећа. Кад га је угледала,окрете се настрану, а он се једва уздржа да не заплаче. Тако стајаху, и на задњемопроштају не могоше једно другоме рећи ни ријечи.

А њему се ваљало журити, јер је требало у један сат по подне отпутовати, да сена вријеме приспије на пароброд.

— Збогом! — напокон истисну младић и хт једе да још нешто рече, но не могаше.Тек што је живо загрли.

Дођоше и укућани, и он се с њима редом изљуби.

Прво него ће отићи, наново се још наврати к д јевојци. Јецајући, пружи му онакитицу цвијећа; он је узе и нагло изиђе.

Јелка часом гледаше за њим, а онда се врати у кућу и задуго не проговори ниријечи.

Око сат по подне скупило се мало да не све село код крижа на раскршћу, откле сеје закретало у варош. Изишли су момци, д јевојке и д јеца; изишла је постарија чељад дасе опросте с путницима.

Домало ето и њих редом. Јуру и Марију прати мајка им. Стари Грле води за рукусвоје једино дијете од друге, већ мртве жене. Он је све своје продао и од његова рода уселу већ нико не остаје. За њима журе се два младића из засеока, који истом изиђоше извојништва да буду с друштвом на окупу. С њима је родбина, пријатељи и остарјели имотац и мајка. Угрожени мишљу хоће ли своју д јецу икада видјети, наглас јецају, а и другачељад сузних је очију.

Имаде их неких тврђа срца, или зар да грђе не смуте исељенике, пак збијају шале;а има их којима је жао што остају уз нехарну мотику. Међу њима раздрагао се Цирило исвакога часа хоће да пукне од смијеха.

Предљиве мазге узврпољише се у вреви толикога свијета.

А онда настаде час опћега опроштаја и грљења...

— Нико у солдате, а нико у туђ свит, па ко ће радит '?! — избаци онако утамансвоју стари Анте.

Иво једва ухватио час да се поздрави с Јуром и Маријом.

Они већ од силнога узбуђења и ганућа и не говоре, једнако им сузе росе упаљенеобразе.

Напокон сви се поредаше. Исељеници и пратња зајахаше мазге, те поворка кренупут вароши.

Пред њима једно момче свира у хармонику, а остала млађарија што је у селузаостала запјевала опроштајну пјесму: „Збогом море, збогом поље, збогом остај, селомоје!”

Иво гледаше за поворком, слушајући пјесму, а у грудима га тешко сапело.Престаде и пјесма, свијет се почео разилазити, а поворка одмицаше низбрдицом.

Он попође за другима. Тек у ходу разабрао се од узбуђења. Сјетио се да се сМаријом и Јуром право није ни опростио, да им није рекао ниједне ут јешне ријечи, а онието одлазе далеко откуда ко зна хоће ли се икада и повратити. И он у трен кренунизбрдицом за њима.

Нијесу далеко одмакли још сек чула свирка хармонике.

Младић се није журио; није му ни била брига да достигне поворку: није му годилабука ни разметање на овоме великоме растанку. Нагло у душу тискали му се болниосјећаји, но они су неизвјесни као неодређена, далека чежња.

И он иђаше све тако полагано за поворком, а из очију му сипао се благословени,благи огањ и повлачио се по тешкој необрађеној земљи, коју остављају њезини раденици,јер их крухом не може да храни... Иде и мисли: „Како да њих не може да храни, њих који јемуком обрађују и најмање за живот од ње траже?!” А тешка земља мртво се одмара уподзимњему дану и њему се причини као да жали што је се одричу њена д јеца и бјеже утуђе, непознате крајеве... И онда пожали што остаје запуштена, јер су вјернимтрудбеницима незаситни наметници што никада не осјетише у њезином тешком задахусрећу и објаву истинскога живота...

У тим мислима угледа као пред живим очима њих двоје исељеника што биједомгоњени бјеже у свијет да траже други живот. При тој помисли стегну га у грудима; бијашему као да су се они срасли с овим крајем и да их, ево, силом кидају од мајке им земље.

Тако узбуђен стиже у варош.

На обали сакупила се силесија свијета. На страни посебице стоји дружина изњегова села. Он се умијеша међу њу и потражи Марију.

У гомили састадоше се њихови погледи, ну не могоше да проговоре ни ријечи.Настаде тајац и хитро схваћање задњега растанка... А уоколо чули се испрекиданиоштри гласови немирна свијета.

Најпослије пароброд звиждну, уљезе у луку и пристане уз обалу. Обала узаврије одсиле свијета.

Јурина дружина трже се у души и све се згледа: ред је растати се. И наново сузе,загрљаји и пољупци. Иво у оној живој вреви стискаше Маријину руку. Она, ганута, треномга умиљато погледа. Милина пројури му кроз цијело биће. Сила живих осјећаја занесе ињу и њега и обојима поцурише сузе низ образе.

— Збогом, опрости! — јецаху једнаким гласом и као хт јели би да једно другомунешто повјерљиво шапну, што им навире из душа, ну што не могу да изусте.

— Збогом, опрости! — чује се жамор раскиданих гласова.

И вријеме пролази, пароброд већ закреће полагано.

— Збогом, праштајте! — разлијежу се гласови већ готово пријегорно.

И машу рупиима с краја и с пароброда. А пароброд одмиче. Иво још увијекразабире тужно Маријино лице и нетремице гледа у њ, све док га не изгуби из вида. Аонда још остаде као укопан на мјесту бришући сузе и гледајући дим што се по вољицивјетра растрган враћаше копну с пароброда исељеника, као последњи поздрав наопуст јеле им домове.

II

Треће године, под конац јесени, иза исељења Јурина и Маријина у Америку,повратио се Иво Полић у своје родно мјесто. Бијаше довршио правничке науке, па га с тестране није била никаква брига; а ни других брига није имао. Са великим градом, гд је јенауке довршио, није га ништа везало. Сваке године долазио је кући и остајао по неколикомјесеци, па тако веза са својим селом остала је јака и непрекидна. И раставши се саградом, са собом у памети однесе оно јутро кад му стиже лист из Америке. Јуре муукратко писаше да се је живо намучио док је на мјесто стигао, да је у великом послу, апри дну листа обавјешћује га да и њему шаље једну златну лиру, што му дугује, у чекукоји шаље мајци, захваљује му и од свега срца га поздравља.

Онога зимњега јутра нагло је дочитао писмо, није пошао на предавање и, узбуђен,пожури да изиђе из бучних градских улица. Обједовао је у крчми на путу. Пред њимпружало се огољело поље, а далеко расула се густа магла као море. У посматрању,њему је кроз ту маглу над морем сјало топло сунце. И ни студен, ни магла, у коју је каокроз окаљано стакло гледао, не сметаше му да се занесе и загрије за својим мјестом ида тврдо одлучи да чим прво доврши науке, па да се кући к мору поврати. Довршившинауке, умирен нашао се код своје куће.

Мајка га дочека дрхтећи од узбуђења, а отац, кад помисли да ће му син бити надику, заборави на трошкове издржавања.

Подзимњи промјенљиви дани пролазе. У њима стишала се његова осјетљиванарав у дугим шетњама, у разговору са старим знанцима, код топлога огњишта и свугд јегд је се је живот осјећао. Па се подаваше сабирању сопствених мисли и посматрањусамога себе, и осјети се лак, пун младићке Милине.

И гледаше себе издвојена од биједе што у селу владаше. Бољи једнако одлажахуу свијет и у војнике, а на домовима не остајаху но старци, д јеца, бетежна чељад игдјекоји младић што не имађаше чиме да у свијет пође, или не могаше одољети срцу иоставити свој родни крај.

Иво затражи службу код судбених власти, мислећи с увјерењем да ће таковаслужба најбоље одговарати његовој нарави.

У ишчекивању наименовања подаваше се животу у природи, посматраше море,смирај дана и ослушкиваше пиркање и хуку вјетра. Али на махове осјетио би у себипотајну трзавицу и немир, јављало се нешто у њему што хт једе да његову снатрењуподаде живот; бесвијесно зажели да проживе с морем даном и ноћи. Са слашћу осјетизадах безбрижнога живота, и копкаше га жеља да га се наужива и насити.

У очевој кући нашао је Цирила; и његов отац бијаше с имањем посрнуо, задужио сеу оца му, па, не могавши га намирити отплаћиваше дуг синовљевим најмом; и Цириловасестра Кате долазијаше да према потреби послужи. Једне вечери код огњишта осјетисву силу свесрднога живота. Док је отац пошао да спава, са Цирилова лица нестадеозбиљности и показа се весели смијех. Чељад, окупљена око ватре, причаше, испрвицесмијешних ствари, док најпослије не падне ријеч на Загорца Павла, што је отраг тригодине служио.

Иво га се добро сјећаше, а сјећао се и онога кишљива дана кад га је отац му,срдит, прот јерао из службе.

— Погибе к'о од шале! — рече мирно сусјед му Јосо, који га бјеше у службизамјенуо, и исприповједи вјерно цијели догађај.

Прошлога лета, у освитку дана, погину то момче од жандарске пушке. Преко ноћипазио је на стоку, а опирао се лугару и жандарима, јер мишљаше да није на туђему но насвоме; с њиме била је цура му Јања — обоје к'о капља млади. Погибе у напону животакад се је сунце рађало.

— И мртва га бјеше што видјети! — опази Јосо иза причања.

— А зашто је хтио проти закону, е да нима силе у нашега краља?! — примјетиЦирило.

— Није дао на се, а друкчије био је мек к'о дијете, — брани га Јосо.

Иво сажали младића, а послије, кад је о томе размишљао у својој соби, догађај гатакне и потресе. Лежи, а не спава му се. Ослушкује фијук вјетра, а у памети уоквирује мусе слика и њихова обличја, и мисли му се да цијели догађај својим очима гледа. Гледаснажно момче које познаваше, и згодно д јевојче; слуша њихов пошљедњи разговорљубави дише чисти јутарњи шумски ваздух и — гледа га у сунцу мртва. Животом музаструји силан осјећај саучешћа и туге прама снази и младости, и добар дио ноћипоклони његовој успомени.

Није прошло дуго времена и Иво буде наименован судским вјежбеником, код ц. к.котарскога суда у вароши.

Овога пута, драге воље, опрости се са својим селом, јер осјећа да с њима нијепретргнуо, и да тек отсада почиње његово слободније д јеловање.

У вароши нашао је себи стан близу мора, на догледу прекојморских брдина, ахранио се у гостиони и у друштву чиновника. Није се осјећао туђ, јер је познавао приликеварошке чељади; и ослободио се, па поче да слободно гледа животу у очи.

У уреду додијелише га казненом одјељку и тако усред зиме отпоче уједно новиначин живљења.

Неће нигда заборавити оне ведре пусте дане када је, по подне, иза обједа,полазио у шетњу. Пред њим лежи море наоко уснуло као дијете, по њему се косимицепросипају сунчеве млаке зраке, у којима трепери и његово осјетљиво жиће; покојотпочивајуће природе одзвања му у души, а око са сазнањем продире до у најситнијуствар. Па га помало заокупља онога часа надошла жеља за прекоморским брдинама, залаким сјенкама и засјенутим врховима; а смирајем дана стишава се занос, и наступа лакасјета.

Гдјекад хода по пољу да гледа рад у виноградима и да се разговара са веселоммладошћу. Одувијек пољски рад чини му се највреднијим и најдостојнијим човјека.

Тако су му дани пролазили у уживању природе, у сабирању сопствених мисли, изадовољству са самим собом.

Али у мирноме животу сакупљена снага тражила је одушке, тражила је љубависинтезу ужитка, и хт једа да се на сваки начин испољи. Па ни весело сунце, ни чистотаживога мора, ни сугестија у читању, ни све угодности што их је осјећао у свакидашњојпоезији здрава живота, нису му могле подати оних сласти које су се страшно на махове уњему јављале, наметале се и све то више дражиле га. У тим часовима сјетио би се првесвоје љубави, која се тако брзо расплинула у свјетлости роднога краја, у пољу, уМаријиној разборитој појави. Али Марија је била далеко, и не бијаше окусио сласт њенихосјећаја, а силна даљина убијала је и гасила првашњу чежњу за њом, и пријегорнопушташе да се заметак у души му стиша.

Зажели се и сеоских д јевојака с којима се у селу разговарао и шалио, а сада их

ријетко виђа, и кад их у вароши погдјекад сретне, уклањају му се с пута.

Једнога поподнева, кад је хт јео да по обичају изиђе у шетњу, уђе у собу муЦирилова сестра Кате; мајка му је по њој послала чисто рубље.

У тили час, док је угледао, у њему се нагло пробуди оно што га је на маховедражило, претрже му се низ обичних мисли и зажели се смијеха, весеља и д јевојачкогразговора. По соби, кроз прозор, сијају сунчеве зраке, и у сјајној прузи што се по зидурасипље трепери сијасет ситних ствари а с улице чује се лаки жагор запослене чељади.

— Стави на столицу! — рече Иво, мало марећи за рубље. Гледајући је пригнуту,помисли да је сигурно осјетила сласт љубави, сјети се да се тако у селу говорило.Младић што се с њоме дуго гледао пошао је у Америку, па је оданде писао њој и оцу дасе у њега не нада, те је поздравља и враћа јој слободу. Дјевојка наслаже робу, исправи сеи погледа га у очи.

— Рекли су ми да вас поздравим. Збогом вам! — јави се на одласку.

И хт једе да изиђе, али он крочи пред њу. Стоје једно прама другоме; он сеосмјехује, и чини му се, гледајући, да је застиђена. Па, им се очи сукобише и засјаше, иобома учини се као да се у њима одбљескује пробуђена заједничка жеља. Па он, гоњентом жељом и примамљен одбљеском њених очију, зближи се к њој и — обгрли је.Бесвјесно осјети њену младост и дрхтај и задах пути; и поступце осјећај се јача. Животисе потресоше, па у загрљају, као да ишчекују врхунац сласти, отупише.

Али д јевојка, осјетивши мушку вољу на образима, у очима и задаху, нагло сеистрже из наручја.

—Нимате ви од мене потрибу! — једва проговори.

—Остани, разговараћемо! — и стоји к'о прикован на мјесту, бојећи се да д јевојка неизиђе. — Остани! — понови молећим гласом. — Потреба ми је од смијеха, весеља,младости... Обоје смо млади... — говори младић у огњу пробуђене надошле љубави. —Ви се ругате! — и махну она лако руком и треном погледа га у очи. Па, угледавши у њимаистину, застиди се, и, уз лагани дрхтај трепавица, обори очи к земљи, и бесвијесно упутисе прама стубама.

— Не мислим ништа зло, не срди се, молим те!.. А видјећемо се, — говори јој, и,нетремице, гледа за њом како низа стубе силази. Па се тога часа смисли, узе шешир ипожури за њом.

Иде за њом, а у себи носи онај њен стид и дрхтај дугих трепавица; не гледа никога,већ бесвјесно за њом корача. Кад је д јевојка изишла из вароши на путу што у село води,пожури да је стигне. Она га осјети за собом, окрене се и — пође лакше. Иво приђе к њој и,збуњен, рече јој: — Опет смо се нашли! — На ивици пута у присјенци маслиника часомстоје, гледе негдје у нешто неодређено, и ништа не говоре. До њих допиру гласовикопача из винограда, ударци мотика, а доље код мора неко камен туца.

— Али јемате ча рећ'? — прекиде она ћутање, но не смије да му у очи погледа.

— Ништа! Дођох тако... — рече Иво узбуђен и силом се насмеје.

И њој се оте смијех, и показа своје мало унутра увите, бијеле зубе иза руменоузвраћене горње уснице.

— Не могу дангубити, — рече навлаш недужно и хт једе да крене.

— Да ти нешто речем! — моли је он истим звуком гласа као и у кући.

— Рећи ћете ми други пут, — насмија се она, погледа га и пође.

Уто неко одозго долажаше. Дјевојка се обрне к њему да види је ли кренуо. Онсхвати њен поглед и добаци јој у хитњи:

— Доћи ћу дома, видјећемо се!

Дјевојка не одговори, већ боље пожури и замаче на завијутку кућа, између зеленихмаслина.

Насред пута младић стоји са неодољивом жељом у души. Па полако враћа се имучи се да буде миран; хоће да стиша пробуђену вољу у замрлој природи зимњега дана.А тешко му је; вуче га жеља за д јевојком желио би разговора и д јетињег весеља — онамоу пољу, насамо, између зелених маслина, прама сунцу.

Тога дана, на вечери, у друштву, био је разабранији но обично. Кад се смирио,чињаше му се да је тражену заклоницу нашао; ваља само да пожури, да се у њу усели; утој мисли налажаше задовољства. На вечеру дошао је познати стари ђак свих универза,кога су доктором звали. Он је настран и духовит, па га друштво срдачно прима.

— Evviva! — поздрави друштво промуклим гласом и сједе у прочеље стола.

— Откуд си дошао? — упита га Иво, само да нешто рекне.

— Ето, на! — развика се без разлога доктор. Ти к'о и остали... Сви питате: „Откудси дошао?”Зар кога ја за то питам?...

И стаде се тужити на неке у вароши што га тим упитом дочекаше.

— Не љути се! — мири га Иво.

— Не приговарам теби... познајем те.

Уто гостионичарка донесе вечеру. Иво се залаже и замишљен је, на махове гледа уноћ, на врата што на доксат воде. Вечерас му је угодно у друштву, и сама соба изгледаму пријатнија но иначе. Топло је, гледа на сјенке што се према њему на зиду крећу иослушкује жамор мора и шум из отвореног продора, у коме сигурно замеће се јужина.

— Јесте ли вид јели' како их је онај враг, политички управитељ, мотао данас? —јави се судбени пристав Балић и погледа на Иву, који је с њиме у истој соби радио... —Сигурно ће их уловити...

— Говорите о данашњој расправи? — одговори Иво. — Не треба међутим битибогзна како докучљив да се сјети... Ија сам био одмах начисто што је у ствари... Алимислим да није било зле намјере...

— Ви можете узети ствар како хоћете, али је закон јасан; није друге, криво сусвједочили!

— О чему је говор? — упита доктор.

— Један обичан случај, — одговори безбрижно судбени пристав. — Занима самонас...

— Да чујемо и ми! — замоли доктор.

— Неки сељак ударио другога. Овај га тужио, љечник нашао лаку т јелесну озледу...Ето вам... Ствар се данас расправљала код мене. На расправи опазило се да сви шарају:

и отац ударенога и ударени и свједоци... Сигурно да су се договорили да се стварзабашури... А биће да су свједоци криво казали...

— Међутим, — прослиједи судбени пристав наоко равнодушно, — ја ако немамдоказа, мало ми се мари, и таман хт једох да окривљеника ријешим, кад се јави саприједлогом политички управитељ. Знате, он заступа државног одвјетника — предлажеда се расправа одгоди и навађа разлоге... А натакао црне наочаре, па упр'о очима усвједоке који поступце блиједе. А било је за прснути од смијеха...

— Па?— упита доктор.

— Још ништа, али он мисли да је поступак свједока и оца туженога кажњив, —прихвати Иво.

— У све се он мијеша! — чуди се доктор и настави живље: — А ја га не бихслушао... Он не мисли него на зло.

— Тако је! — потврди Иво, озловољивши се.

— Опростите, господо! — важно узе ријеч судбени пристав, — али у овоме случајузамјеник јавнога ту житеља има право... Иде по закону...

— И мени се чини, — потврди порезни пристав Спасић, и једнако се потсмјешкује.

— Наравно, човјеку је негда тешко, — говори судбени пристав мирно... — И мениније мила строгост... Па и друкчије наш положај је мучан! — рече наједном озлојеђен, иузе чашу да се напије.

— Имали сте што друго учити! — опази доктор.

— Што друго, мислио сам м ја... Али неко треба да се жртвује за народ... Судац јеипак...

— То баш није жртва! — опази доктор, и погледа на Иву.

— Биће, — промуца Иво, диже се и изиђе на доксат. Стоји неко вријемеприслоњен на жељезну ограду доксата и мисли на пошљедње ријечи судбеногапристава. „Он мисли да се жртвује!?” помисли „он, син сиромашнога сељака ... . “ Па ондаслуша у луци шкрипање бродова и шум валова што запљускују лукобран. И ноћ га осваја,и из своје тајности носи му Катине очи, које је данас гледао; очи живе, онакове боје каошто је боја црнога вина кад се при свијећи претаче. И мисли на њу, све друго заборавља;снатри о њој и гледа у свјетионик што задире дубоко у море и баца од себе црвенкастусвјетлост на немирну пучину; а даље отворени морски продор бучи... Наједном, жеља гавуче к њој... А ноћ пролази, он то лијепо осјећа; жао му је што ће и ова проћи, а да неосјети у њој љубав и миловање; тешко му је што пролази, и хт јео би да је се наужива...

— Што спавате? — с врата јави се царинарски чиновник. — Ходите да пијете,плаћа Спасић!

— Да, како сам пун новаца!... — викне Спасић. — Кад добијем десети чиновничкиразред, пићемо... А неће проћи дуго... Па и брзо надам се и деветоме, — говори и ужива, иједнако се потсмјехује.

— Пусти! — љути се доктор. — Не разумијем вас, увијек о томе говорите, к'о да насвијету нема ништа паметнијега.

— За нас и нема, — одговори судбени пристав.

— Боље пијмо! — јави се к'о иза сна Иво. — Дакле, ко плаћа?

— Ко извуче узао! — предложи царински чиновник, завеже га на убрусцу, стисне гаса друга три краја а у шаку па пружи првоме доктору да извлачи. Доктор таман погоди ипокаже узао друштву. Сви му кличу, а он се диже и виче: — Знао сам: да у кога ће грошнего у биједнога Рока. Кад платим, остаће ми још двије шестице, — и истресе их изновчаника на сто.

Кад се донијело вино, друштво се примири. Пију и весело разговарају.

— Затвори врата, на промаји сам! — јави се наједном доктор и прекиде разговор.

— Нема вјетра, пусти нека стоје отворена, да гледам у ноћ! — одговори Иво.

Доктор се премјести на други крај стола.

— Jecе ли чули, докторе, кога су именовали за претсједника црковинарства? —навлаш га поджиже царинарски чиновник, малко вином угријан.

— Браво! — стаде доктора вика... Па поче да набраја све што је чуо о новомепретсједнику црковинарства, трговцу шјор—Бепу... — Пијавица! — закључи. —У море сњим!

— У море! — виче друштво за њим, и у то име пије.

— Да вам причам, — настави царина рски чиновник, — кажу да је шјор Бено већдао направити посјетнице: „Претсједник црковинарства“.

— Њему ће то вриједити; данас је ионако све трговина! — опази доктор, и смијесе... — А што сам ја грђи од њега, па ми не дају никакове части?!...

Он се тобож љути на неправду; тресе главом, и дуга црна коса расула му се почелу, а промукли глас, рекао би, долази из дубине.

— Ти си сретан у љубави! — шали се Иво.

— Ја? — као чули се... — И не знам што је поштена жена... — И преврне говор: — Нечиним никоме ништа, а сви су проти мени: распикућа сам, лијенштина... Браво! Ево носигосподарица ракију, — претрже ријеч кад је угледао гостионичарку.

Па налију у чашице и куцају се.

— Сада, да идемо! — јави се порезни пристав, пошто испише.

— Вама је досадно ако се о бирокрацији не говори, — нашали се доктор.

— Треба ићи, близу је једанаеста, — одлучи се и судбени пристав који бјешезадријемао. — Сутра имам странака!

— Дуго је до девете, — спази Иво.

— Ако се не испавам, нисам за посао...

— Уосталом, остао бих радо, не туђим се друштва... Ви најбоље знате да се недржим аристократски, — рече и лијено се диже. За њим се диже и порезни пристав;поздраве друштво и изиђу.

Њих троје што су остали ослушкују им кораке низа стубе, и ћуте док ти корачаји неуминуше у ноћи.

Царинарски чиновник пијуцка лозовачу и пуши. То се примаче доктору и свесрдному погледа у очи.

— Ево ти како живемо! — потуживши се вели доктор Иву.

— Лијепо! — одазва се царинарски чиновник, и запјева једну бећарску пјесму.

— Ма'ни! — примјети Иво. — Касно је!

— Пјевам из досаде.

— Пусти га! Благо њему! — шапће доктор и гледа испод себе.

— Да изиђемо! — предложи Иво.

— Сада! Камо?... Чекај да видим је ли кавана отворена, — говорећи, царинскичиновник диже се и пође на доксат. Враћајући се, одмах рече: — Не види се свјетлости!— Па, видивши да је скленица празна, изиђе уза стубе, у своју собу.

Њих двоје часом ћуте, па се најпослије одлуче да изиђу.

Код Ивина стана некако им је тешко растати се, па прослиједе путем.

Ванка у продору дува јужина; једнолики шум оданде долази и пролази поврх кућа,даље у ноћ.

Иду полако ћутке, поред мора, и закрену у увалу у коју води широки пут, јер се нањеноме крајноме рту, између чемпреса и борова, налази гробље. По пучини и уваливјетар тек што ћарлија, и чује се једнолично котрљање пијеска што га вали, враћајући се,за собом повлаче; и кад се вал врати, док не стигну други, бијели се крај. А у ушима у истовријеме једнако им одзвања хука валова што се разбијају о гребене шкрапавог рата штозадире далеко у море и брани увалу од вјетра.

Стоје прислоњени уза зид ограде, и из затишја гледају у ноћ. Кроз шум вјетра намахове до њих допире шапатљиви жамор затресених грана морских борова.

— Много пушиш! — опази Иво кад осјети оштри воњ духана.

— Зар да се и тога оставим? — одговори он, и наново ућута.

Иво гледа у њ кад јаче повуче, па му жеравица освијетли блиједо, напаћено лице.

— Ипак, лијеп је живот! — јави се Иво, осјетивши у себи сласт ноћи. — Зар ти нијемила ова силна ноћ, са овим шумом?

— Мила?! Па да и је! — насмија се доктор. — Колико ће та милина трајати? ... Асврха свега? А конац? — рече нагло, као да је досада о томе премишљао.

— Бриге ме!... Сада уживам, и то ми је доста, — одговори Иво с очитим увјерењемда говори истину. — Треба се бесвјесно подати животу да те носи до краја, наставиусхићено.

— Благо теби!... Познајем те, пун си живота, здравља, страсти емоција. Можеш дауживаш. А то и је живот! И ја сам давно за тим гинуо.

— А ти ниси кушао!...

— Не! Ја сам се заносио за утопијама и нисам имао времена да живем; ја сам

снатрио. Али што да ти говорим? У себи носим нешто непријатељскога, нешто што мегони напријед и не да ми да се смирим.

— Да си чиме забављен, каквим послом...

— Не могу; бјежим од свијета, и опет се к њему враћам. Трпим, а никада нисамомрзнуо ни на кога! Не, нико ми није крив, а старим и го сам! Ништа немам, и не бринем сени за што! Учио сам, мислио сам цијели свој живот, а ничему не знам ни почетка ни сврхе.

— Ниси се нигда прилагодио животу, раду.

— Прилагодио! — настави доктор и гласно се насмије. — Теби се чини да у нашојвољи стоји срећа! Кушао сам да радим, али нисам могао издржати. Не могу да радимоно што ме не занима; сваки час такова рада чини ми се да ми је изгубљен за унутарњиживот, за мисао, за снатрење... И овако најмање трпим, као да се туга расипље по свијету,у неограниченоме простору...

Па, замисливши се часом, настави:

— А што ме на махове мори, то је што се у животу ничега нисам заситио, а већ самсит и уморан, и што ме ситнице драже. — Наједном ућута и пође замишљен поред Ива.

А ноћ пролази; мјесец се на махове иза облака на ведрини покаже, освјетли њих,пучину и облаке. Гледају у небо, у облаке, како јуре, и — на путу прождиру оно маловедрине.

— Већ ми је досадно! — говори доктор.

— Зар нећеш подуље остати?

— Најдуже до пролећа... Беч, Беч! — повика из Ненада, као иза сна, и пожури.

— Опрости, — упита га Иво, кад га стиже, — ко у Бечу живеш, од чега?

— Паметно питање !— насмија се он усиљено. — Ваља да живем; живем к'о идруги, с дана на дан...

— Мог'о би друкчије.

— То се разумије, кад не бих овако живио, живио бих друкчије, и — било бисвеједно! — Па се окрену к њему: — А како ти живеш? Зар ти знаш што те сутра чека?

Ућута и погнутом главом иде пред Ивом.

Опет избише на обалу. На путу леже и лагано се мичу пруге свјетлости од нажганихлампи; у луци шкрипе бродице и цвили вјетар кроз натегнуте конопе на јарболима, а шумшто из отворенога морскога продора долази собом носи тужне звукове, к'о нечији вапај заизгубљеним и недостижним, и пролијета поврх њихових глава, даље у простор.

— Овај шум слатко ме успављује! — вели Иво, и ухвати доктора под руку. —Останимо још, слушајмо гласове ноћи! — рече као за се.

— Благо теби! — одговори доктор, осјетивши како се Иво уза њ скупља.

— Заспао бих овако на вјетру, у шуму.

— А ја нећу до зоре заспати. Пушићу. Ма 'ајде — одлучи се најпослије доктор.

*

Сутрадан, у суботу, по обједу, крену Иво пут свога села.

Иде полако узбрдицом, а прати га море. Јужина дува, вали се котурају, нагањају ина жалу пјене се, а враћајући се, котрљају за собом пијесак; гране мрких маслинапригибљу се, тресу, као да некога к себи маме, а кроз огољела смокова стабла и голестијене хуји, завија и цвијели вјетар.

Његова нарав подаје се времену. И као што млака јужина мекша и влажи лишћемаслине и ловорике, мекша и његову душу и влажи му очи што сањалачки гледају унапуштени млаки простор.

И снатри на јави у пуном дану и не може да се тому отме... Па и сада у природиослушкује њене гласове, разумије их, а тужни звук што се простором разлијеже дира гадо у душу. И као кроз вео ниже му се пред очима живот, пун пустих осјећаја, који сеједнако буде и успављују, па, снатрећи, дође и до Кате. И она се с њиме и просторомизједначује, и њене су очи влажне, и њен је глас као узвик вјетра, тужан што узалуд вапијеза срећом. С бријега још једном погледа на пучину, као прене се и брже преко поља пођепрама своме селу. Издаље угледа свога оца гд је шета на узвиситом каменитомсједишту, пред дућаном; његова јака прилика учини му се к'о да спражи над, цијалимселом.

— Здраво, господине суче! — и хт једе да му крупно лице дође насмијано. Сађе сасједишта; и са сином пође у дућан. Пође иза банка и узме једно писмо: — Гледај ча братпише! — и гледа у писмо, а дебели му подбрадак јаче отскочи. — Пише да се вино слабопродаје и да су трошкови велики. — Па подигне главу и погледа у сина: — Чини ми се дасе и он погосподио! — И пружи Иву писмо.

— То је дуга епистола. Ко ће све прочитати? А је ли мама дома?

— Гори је! Ма проштиј, нисам све разумио! Иво брзо прегледа и протумачи на својунеке ставке које ни сам није добро разумио.

— 'Ајде гори, 'ајде! — досади се староме. — Ко зна ди је теби глава!

Иво пође у кућу; нађе мајку у соби до кухиње, поздрави је, и погледи им се љубазносусрета ју.

— Драго ми је да си дошао! — рече му она својим умилним гласом. Па к'о смислисе: — Ма немој задивати оца! Љути се да на Тријешћу греду рђаво посли, па увик о томемисли.

— И мучи те још горе него прво! — рече он, и глас му задрхта, па, да забашуригануће, осмјехом погледа у мајку.

— Је, узвиче се, ма ваља притрпит '! Он се мучи за све нас! — Па преврне говор : —А трибујеш ли ча? Пој' гори, наћ' ћеш све како си и оставио.

Иво погледа. на врата. У кухињи, уза стару службеницу, угледа Кату. Обрадује се иуниђе. Она га кришом погледа, и, к'о да му је невјешта, обори главу и хитро прстимапребире у великој тежачкој зд јели.

— Лако је вама! — рече шаљиво женама.

— Ка шетамо, ка ви! — једва дочека она његову ријеч, да је забуна прође.

— Хоћеш вечерас на бал? — упита Иво наоко равнодушно.

— Хоће јој се! — промрмља стара, једнако запослена.

— Неће ме пустит ' брат, а ја бих ишла, — одговори д јевојка и пође к огњишту даватру потстакне.

— А ти пођи сама! Ја ћу те испратити, — рече јој Иво у шали.

— Фала богу! — уздахне стара, а д јевојка учини се као да није ни чула.

Добро се смркло кад су тежаци дошли на вечеру. Прво су пошли својој кући даоставе оруђе и исперу се, а навлаш су мало задоцнили, да не затекну укућане примолитви.

По вечери Иво пође у кухињу међу чељад, а отац остаде пушећи код стола.

Тежаци су довечерали, па су засјели уз огњиште. Раздрагани су од умора и вина,ма свеједнако ишчекују још једну чашу цијелога. Уто дође и стара службеница изподрума са пуним врчем, и дијели свакому по чашу.

— Да није овога црвенога, не би се ускопало! — вели Цирило.

— Ово не грије срце! — опази стари Анте Рајић, испивши; и махну чашом, даизлије остатак по поду.

— Ко би тебе угрија! — руга се Цирило. — Дај мени; овакови се хоће! — и ударисе шаком по прсима.

Иво стоји и неће да сједне, премда су га нудили и одмицали се да му учине мјеста.

— Сутра је недјеља; моћи ћете опочинути! — јави се.

— Би ли вјеровали? — прихвати Цирило, сутра ће нам бити гори живот. Бићемо ка'сломљени!

— А вечерас ћемо исто на бал!

— И ја ћу с тобом! — јави се Ката.

— За те је остати дома, — одговори он осорљиво, и одмах му се снужди лице.

—А зашто је не поведеш? — смијућ' се запита Иво, па настави у шали: — Ако тинећеш, ја ћу је испратити.

— Ишла би она, не бојте се. Ха, благо вама који нимате сестру. Куга и сестра, то јесвеједно! Ишла би и с Турчином, само нека је мушко. Ма нека дође, ако сми — запријетијој и ућута.

— Пише ли ти старији син Петар? — обрне говор Иво.

— Јур давно не знам за њ, — одговори стари Анте.

— А пошао је у свијет одмах за Јуром, — прекиде оца млађи му син, и погледа уИва, мигнувши оком. Иво се сјети да се Петар гледао с Катом, па, отишавши у Америку,да је оставио, и ућута. А Кате се поодмаче, док Цирило гледа равно у пламен.

— Дану, баци чакод на ватру! — јави се, у очитој забуни.

Кад се тежаци разиђоше, Иво сједе уз ватру; ћути и гледа у пламен. Отац зовнустару службеницу да пође с њим у дућан нешто уредити, а слуга отиде у шталу да

спава.

Њих двоје осјете се сами; и тога часа осјете и слушају пуцкетање цијепотака,завијање вјетра у димњаку.

— Дођи са мном на бал! — поче Иво, и подиже пламеном обасјану главу,ишчекујући одговор.

— Не могу! — отежући рече Кате. — Па к'о за се надода: — Што би му се јошхтјело!

Он се диже, пође к прозору и погледа напоље, у мрак, гледа и слуша хуку вјетра иосјећа ноћ. И жељан је ноћи, сласти и миловања, силна воља га обвлада. Уобрази себи утили час њу и боровик и — дугу ноћ.

Нагло се окрене к њој.

— Ја идем — говори јој озбиљно. Чекаћу те доље, код твоје куће! Ионако си брзопроста, а имам нешто да ти рекнем!

— Немојте ме чекати! — одговори д јевојка и гледа га у очи, а глас јој јеца. —Немојте, сриће вам!

— Зашто? Не буди луда! — наговара је он, очито је немиран.

— Видиће нас.

— Не бој се!

Приближи се к њој и ухвати је за руку. У тили час осјети струју младићког живота; ау погледу, кад им се очи сукобише, осјети објаву љубави и — сву истину! — Дјевојкаобори очи, али не може да сакрије немир. Црвени, а горња малко узвраћена усницаочигледно дрхти.

— Чекаћу те нефаљено! — рече најпослије, па, и не дочекавши одговор, наглоизађе.

— Куда ћеш? — пита га отац, угледавши га у дућану.

— Да се прошетам...

— Нема, синко, никога ванка!

— Поћи ћу да видим бал.

— Евала ти! — презриво се насмија стари. Наћи ћеш тамо право друштво! Којибал? Николико гладуша, голаћа. Да ти измами коју литру вина. Липи си ми господин! — Паму рече блажим гласом: — 'Ајде спати, боље ти је! Они нису твој пар!

Али син не слуша, но бесвјесно поздрави и изиђе из дућана.

Чекао је да дође Кате, да јој се објасни, и сав је заокупљен том мишљу. А вјетархуче и ноћ јача; одоздо, с мора, јечи шум валова. Ноћ и њени гласови усељују му се удушу, одзвањају му у чулима, и намећу му једну циглу жељу: да Кате дође. И она долази,у мраку гледа јој стас. — Дођи к мени! — дрхћући од узбуђења, шапће јој кад сепримакла. Али д јевојка чини се невјешта, па корача напријед. Он име за њом, прати је уходу и у мисли, и чини му се да нигдје неће без њега.

— Добра вам ноћ! — рече кад је до кућних врата дошла. Иво, мјесто одговора,

ухвати је изнебуха за руку. Тога часа осјети се мирнији. А кад се она обрну к њему, неистргнувши руку из његове, чисто се стресе од наслућене сласти.

— Пођимо на бал! — вели јој, само да кући не пође, да је с ока не изгуби.

— Не смијем од брата, — одговори д јевојка.

— Слушаћемо музику изванка!

— Ружна је ноћ. Видиће нас ко.

— Не бој се, 'ајдемо! — и повуче је за собом.

Дјевојка попусти, ћутке иду низа село. Мрак их крије, а мало ко их срета. У ходу издаљега до њих допире звук хармонике и мијеша се са жалосним звуком вјетра. Слушају ижамор гласова и стругање ногу по поду и негда зацвијеле расклимани капци, кад их ударвјетра стресе. Гледају у расвијетлене прозоре, и неко вријеме тако стоје.

— 'Ајдемо и ми!

— Рада бих, да смијем. — Па надода: — Ча младост лудује!... Јужина је, биће сезапотили!... Ма да се вратимо! — Доврши пријекорно.

— Не још! Лијепо нам је и овако...

— Ча нам је фајде овако стат '!

— А ми 'ајдемо, али не кући!

— Да куда?

— Гдје те воља, само да смо. заједно... 'Ајдемо! — вели јој живље; лијепо је водиса собом.

Дјевојка се лагано опире и — иде за њим.

— Ајдемо! — понавља он и дрхће му глас, а у глави му је усађено мјесто гд је ће јеповести. Па, у раздраганом стању да јој сву своју љубав и сласт што је осјећа у душупресади, говори јој: — Чујеш како нас море одоздо зове! Боровак дахће за нечим силним;не чујеш? А ноћ нас крије, и њени шапатљиви гласови пуни су љубави... 'Ајдемо! — шапћејој, и руком је обухвати око паса.

Већ се не чује ни звук хармонике, ни жамор чељади, а једнако иду напријед.

Доље, код мора, инстинктивно нађоше заклоницу од вјетра. Уставише се иприслонише уз међу. Ћутке држе се за руку. До њих вали се натискују; гледају како сепјене и нагло враћају и како их душе они други, што бесвјесно немилосрдно наваљују. А сотворенога продора једнако долази јаки шум, прелази преко њихових глава, заустављасе у густом боровику и јечи силним вапајем, у којем је помијешано сијасет жалоснихгласова што, у очају, к'о да траже изгубљену срећу... До ногу пако котрља се исплаканипијесак и једнако нариче, док га вал часом не подуши, и опет— нариче.

— Вратимо се! — слуша он њен глас у бури морске олује, к'о једину ут јеху ужестокој тузи.

— Да се вратимо? А гд је би нам љепше било?! — и привине д јевојку себи.

Стоје и ништа не говоре, а врући дах младости скупља им се на образима; у ноћнојпустоши боље отскачу њихови животи, а очи чини им се да продиру у мрак и

освјетљавају га ...

— Лијепо је овако! Је ли нећеш још отићи?

— Пустите ме! Ви не знате ча је несрића!

— Жалиш за Петром? — сјети се Иво, да је понука да говори, јер га потресе њенглас што се губио у бучећем простору.

Дјевојка не одговори. Иво је ухвати за руку, али се она отрже и наједном гласнозаплака.

— Плачеш?! Што ти је, кажи!

— Ко зна ди је Петар... — кроз јецање слуша њен глас.

Протрне, па се надви над њу да јој очи види. И, гоњен самилошћу према дјевојци,т јеши је: — Немој плакати!... Он ће се повратити из Америке, помирићете се.

— Да ми га је видити! Зашто ме није собом повео! Била би с њиме ишла прикосвита...

— Мислио сам да си га заборавила...

— Никада! А ча сте збиља мислили? — упита искрено д јевојка, па наједномнастави: — Дошла сам, јер у себи нимам мира. Жедна сам љубави, а зар жедан зна чаради?! А нисам крива, хтила сам у себи све сатрти, ма све залуду...

— Заборави га, и он је тебе!

— Ко зна?

— А кажу да ти је писао, да се у њ не уздаш.

— Нека, не могу! Његова рич у' мени живе, мучи ме. Не спомињите ми! — јави сејаче, и наново заплака: Вратимо се! — говори му у сузама, и учини неколико корачаја.

— Не иди! — успротиви се он. — Мислиш да је мени лакше? — и обухвати је рукомоко паса.

Дјевојка једнако плаче; он је милује и т јеши, и вели јој: Сједнимо на жало; слушајмоморе! Проћи ће нам!

Сједе на влажноме жалу. Шум их успављује. Њега квасе њене вруће сузе, њузапахњује његов мушки задах. И у олуји слушају откуцаје живота. Иво гледа у небо, очимапрати облаке, а рука му почива на њеним прсима. Очи су му отворено упрте у помрчину;туга и љубав га савлађују.

— Пусти!... Не могу те прегориш, тешко ми је! — И упита је, раздражен: — Је ли теПетар овако миловао?

— Петре мој! — отрже се њој уздах, и потресе Иву до усред душе.

Топећи се у сузама, дуго стоје загрљени. А преко њихових глава једнако вјетархуче, удар уставља се у густоме боровику и затресене гране једнолико жаморе о далекојнеугасивој чежњи.

— Сада да мирно разговарамо! — трже се Иво, упокојен слашћу љубави, и загледасе у њено лице.

— О чему? — одговори она к'о за се и — диже се. Диже се и он.

— Зашто бјежиш? — упита је, и осјети немир: — Зар се на ме љутиш? — и нановоје загрли.

— Пусти, касно је! — и упути се узбрдицом. На равници до њих, кроз вјетар, допрејачи звук хармонике.

— А што ћеш рећи дома, гд је си била? — упита је забринут.

— Увућ' ћу се у кућу, а ако ме чују рећи ћу да сам била код вас у послу. Псоваће,ма ча ми је већ брига!...

Преко села пожуре, мрак их крије, и не сретају живе душе.

Млака јужина једнако се простором размеће, носи до њих шум отворенога мора ина махове јаче звукове хармонике што се, к'о д јетињи јецаји, немоћно губе у мрачномебучећем простору.

— Добра вам ноћ! — шану она, заставши код врата своје куће.

Иво пође к њој и ухвати је за руку:

— Реци ми још штогод!

— Пустите ме! — замоли д јевојка.

— Хоћемо се сутра видјети? — упита он узбуђен.

Али д јевојка не одговори.

Кад шкринуше врата, Иво стоји и ослушкује. Дјевојка полако затвори врата. Он сепришуља ближе. Слуша њен ход у мраку. Па кад је шуштање престало, поврати сенемиран и ожалошћен на улицу.

*

У понедјељак, дан судбених расправа, ходио је ујутро стари Анте Рајић у варош. Сњим иду син му Јосо, Цирило и два момчета, оба сина чобана Стипе, да се сви, на позив,прикажу суду.

Друштво се чуђаше зашто их по други пут зову, јер мишљаху да се ствар већпрвим позивом довршила. Стари Анте био је забринут: зна он да суд за ништа не зове!

У путу наљегоше на тежаке што су у винограду копали на стогове. Дозивљу се спута, а Цирило задијева шалом једнога свога знанца.

— Лако је за те, ти шеташ! — одзивљу се уморни момци, док старији немајувремена ни да одговоре, нити да се испруже; боје се да их окретнији у раду не претеку.

— Чисто ми је жао овога раднога дана, и срам ме је сама себе! — рече стариРајић, кад су од тежака одмакли.

— Ово нам је добродошло да опочинемо! — окрене Цирило на шалу.

— Бар мучи! — окоси се стари. — Ти си овој дангуби узрочан.

— Ево ти га на! Да сам ја узрочан? Криво је вино, вируј!

— Ма да сам ти ча учинија! — јави се, гледајући преда се, Рајића син Јосо.

— Зар сам зна ча чиним? Смело ме: сунце, вино, труд... Дошло ми је наједанпут дасе тучем и — бог те веселио!

— Бишеш удрит главом о зид, — опази стари.

— Знам, било би боље. Ма ето кад нисам. А учинио сам и покору; платио сам, а типростио.

— Није ми драго по суду се гонити, а да је— не би те било окрпило десет фиорини.

— А ко зна како ће бит '! — јави се један од свједока.

— Проћи ће липо, — вели стари Анте. Ви ћете ка и први пут рећи да нисте ништавидили. Син ће врцати симо—тамо. Нећу ја друкчије. Помирили смо се, па би срамотабила да прикршимо рич. Мир је бог оставио! — рече с увјерењем стари.

Код крчме на путу уставише се.

— Да попијемо по чашицу ракије! — понуди стари Анте.

— Нећемо ми, — јави се старији Стипин син за се и за брата. — Дану ви!

— Хоћу ја, хоћу! — весело прихвати Цирило, и њих троје сврну да испију почашицу.

Пред судом чекају да откуца девета. А кад је поред њих прошао политичкиуправитељ, и уједно замјеник државног одвјетника, упознаше га, и понизно ја поздраве;Цирилово насмијано лице одједном се продуљило и уозбиљило. Са стрепњом у душиулазе у велику зграду, стоје у ходнику пред вратима казненога одјељка, и с осталимсвијетом чекају да на њих дође ред.

У тијесноме, мрачноме ходнику поређала се чељад, жаморе и препиру се, а очимаупиру у врата од собе, к'о да их одонуд чека бог зна што.

Најпослије отворе се врата и — наста мир. Послужитељ са натакнутом службеномкапом прозове их да униђу.

Унилазе један за другим; растрешени су и збуњени, па на први мах не знају гд је дасе смјесте.

Послужник за њима затвори врата, те одједном нађоше се одвојени од жаморећегомиле чељади. У соби је свијетло, јер сунчане зраке кроз отворена два прозора простирусе по поду и зидовима; у њиховом сјају, над њиховим главама, трепери лако позлаћениситнеж. С прозора на догледу је отворено море,обасјано сунцем, живо, немирно, аодоздо, из луке и с улице , чују се гласови морнара и запослене чељади; с поља долази усобу и осјећа се снага и живот раднога дана.

Судбени пристав Балић сједи за столом и сматра их, а замјеник државногаодвјетника стоји прислоњен уз прозор; он их гледа кроз црне наочаре што му сакривајуочи. Свима — и тужитељу и туженоме и свједоцима — досадно је и неугодно. Не могу даиздрже погледе у њих упрте, па им поглед бјежи на све стране, а уставља се у зракамасунца и на судбеноме вјежбенику Иву, који их не гледа онако осорљиво као она друга двагосподина.

—Ви сте позвани по други пут, — јави се судан, пребирући по списима. — Знате лизашто сте позвани? — упита их не дижући очију и једнако нешто тражећи по столу. Па,

не дочекавши одговор, настави: — Оно што сте први пут исказали сумњиво је, дапаче несамо је сумњиво, и очито је да сте казали неистину. Дакле, позвани сте опет, јер суд хоћеда зна само истину! — Јесте ли разумјели? — рече јаче и подиже главу са списа.

—Господине, ми смо мислили да је ствар свршила.

—Полако! — важно се јави господин са црним наочарима и попрати ријечдостојанственим изразом лица и заобљеним кретом руке, а и онако блиједо лице учинисе још блеђе. Стари Анте пресјече бесједу и чисто устрне.

— Ти, Јосо, — обрати се судац сину Рајићеву, — исприповједи лијепо како је билооне вечери кад те је Цирило напао.

— Била је ноћ, — муцаше Јосо. — Нисам мога добро видити. Ма река сам прошлипут; чини ми се да је он!

— Дакле, ти мислиш засигурно да те је он напао, — упаде у ријеч замјеникдржавног одвјетника.

— Биће.

— А би ли се заклео?

— Не могу се заклети.

— А ча би се клео? — прихвати стари. — Ми ништа не ишћемо. А суд нека чини позакону...

— Ча по закону? — јави се Цирило. — А нисмо се намирили.

— Како намирили? — пресјече нагло замјеник државнога одвјетника и навлашскиде наочаре, па упиљи поглед у њ.

Цирило се збуни и обори очи, али свеједно осјећа поглед на себи, што долази каоиз јаме из његових очних удубина.

Часом сви ућуте. Судац погледа старога писара — он мирно сједи и гледа у чистиарак хартије пред собом. Иво је узбуђен, па, да прикрије немир, диже се и пође к прозору.

— Како намирили? — приупита и не скида погледа с њега.

Цирило блиједи и кришом погледа у старога Анту.

— Дакле сте се намирили? — јави се судан. — Па добро! — и насмије се. — Коликоси му дао?

— Десет фиорини, господине.

— Дакле, ти си примио десет форинти од овога? — упита судан старога Анту икретом руке показа на Цирила.

— Јесам, господине, није разлога да кријем. За толико, и више, син ми је у болестииздангубио. И опет нека је међу нама мир!

— А зашто тако ниси први пут рекао? — опази замјеник државнога одвјетника,натакне наочаре и сједе за свој сто.

— Дакле, сада смо о овоме начисту, — прихвати судац и обрати се писару. Онданешто по столу тражи, па се опет јави: — Пошто сте се намирили, наравно мислили сте

како би најбоље било да се на суду ствар покрије?

— Тако је! — вели стари Анте. — Која ми корист да га суд затвори, па да опет имазло срце на ме и на сина ми. И бог нас учи да један другоме праштамо!

— Тако, а? — насмије се господин са наочарима.

— И онда ти си рекао свједоцима. — прослиједи судац, — да рекну да нису ништавидили?

— Нисам! — рекао сам да смо се ми намирили, ка да ни ништа ни било.

— Је ли вас наговарао да речете криво?— изнебуха упита судац свједоке.

— Није наговара; само је река да су се нагодили, да се учинимо на суду невишти, —одговори старији.

— Је ли вас подмитио?

— Нас?! — зачудише се браћа и отворено погледаше суца у очи.

— Кад вам није ништа дао, зашто сте криво свједочили? — упита замјеникдржавног одвјетника.

— Нисмо криво свидочили, — одговоре оба брата у један глас. — Чинили смо сеневишти.

— Добро, кад нисте, а ви ћете се клети! — прихвати навлаш осорљиво судац иобрати се судбеноме послужитељу који је на вратима стајао да ужеже пред распеломвоштанице. Послужитељ ужеже; блиједи пламичак дрхти и блиједи у пуној свјетлостидана.

Сви се дигоше. Замјеник државнога одвјетника приближи се браћи и скиде црненаочаре, зблиза, упрто их гледа из очних црних удубина, као из јаме.

Браћа гледају један у другога и очигледице блиједе.

— Ми нисмо ништа зла учинили; нисмо, тако ми овога сунца ча нас све грије! —рече млађи јецајућим гласом.

— Заклећете се да нисте ништа видили!...

— Ми се нисмо хтили пачати у туђе после! — промуца старији, — и чисто музамире ријеч на устима кад погледа у крст између двије воштанице.

— Ала, дигните три прста! — наређује судан.

— Ми се нећемо клети! — рече старији одлучно.

— Нећемо за живу главу!

— А нећете?! — опази господин с наочарима, и једнако их нападно гледа.

— Дакле, ви признајете да сте криво рекли...

— Рекли смо, тако нас је свитова стари Анте. Нека је мир! А мислили смо да су тоњихови посли.

— А не би се за све благо овога свита криво заклели! — надода млађи.

— Дакле, знате, видили сте да је Цирило ударио Јосу?

— Јесмо.

— Што ти велиш? — упита судан млађега

— Ка и брат...

— Дакле, видио си и ти?

— Јесам!

— Тако, фалу богу! — и насмије се замјеник државнога одвјетника суцу, натаченаочаре и пође да сједне на своје мјесто.

— Молим вас, добро пазите! — опази судац, обрнувши се прама писару. Узмесписе у руке, па их часом прегледа и опет поврати писару.

— Дакле, кажи ми све што знаш што се догодило оне вечери! — обрати се су данстаријему брату.

— Било је у први мрак, ја сам се с братом враћао с радње. На раскршћу, код крижа,нашли смо њих двојицу да се свађају. Цирило Јосу тура да гре дома. Он није хтио„Зашто ћу дома?” одговара. — „Хоћеш!”

— „Нећу!” Док Цирило на њега замахне дршком од мотике.

— Јеси ли видио да га је ударио?

— Биће га ударио; јер сам чуо да је Јосо јаукнуо.

— А што ти се чини, је ли Цирило био пијан?

— Биће... копа се.

— Добро! — Диже се и надвири над записник, па се обрати млађему брату.

— Тако је! — потврди он. — Како је брат река.

— Онда прочитајте! — рече судац старому писару.

Писар пожури да доврши, па прочита њихове исказе.

— Друго ништа? — приупита судац.

— Не! — једва дочекају браћа.

— Ето, могли сте тако и прво казати, а не завађати суд у блудњу, — опазигосподин са наочарима кад је довршио своје биљешке.

— Ми смо мислили да ту нима зла, кад су се они помирили, — рече старији брат.

— Доста је већ!... — пресијече господин с наочарима и показа на суца који помњивоу списе гледа. Сви ћуте. Стари Анте поодмакао се и прислонио уз прозор, и гледанапоље у сунце.

Цирило прати очима суца и покаткад умиљато погледа на Иву, а кад му се погледсукоби с његовим, хт јео би да му се осмјехне, но не смије. Два сина Стипина једва чекају

да изиђу на отворено. Осјећају се више уморни но да су цијелу седмицу, с дана на дан,најтежу земљу копали.

Наједном судац се диже. Сви упрто у њ гледају. Прогласи осуду: Цирило се осуђујена двадесет дана затвора.

— Колико? — бесвијесно упита Цирило.

— Двадесет дан... И зафали богу!

— А ми ? — упита стари Анте.

— Можете поћи кући, — одговори су дан.

— Фала! — рече он, и још једном погледа господина са наочарима, који му сепотсмијева. Тај осмјех га убоде и учини му се да не слути на добро.

— Ваља отступити списе државноме одвјетништву! — рече политички управитељи замјеник државнога одвјетништва суцу, кад странке изиђоше.

— Дакако... ствар је очита!

— Рекао сам ти одмах да ћу их уловити.

— Ја мислим да нису имали злу намјеру, — упаде у ријеч судбени вјежбеник Иво.

— Молим — прекиде га замјеник државнога одвјетништва — кривња је очита, јаснак'о сунце! Стари је наговорио свједоке да криво рекну, што су они и учинили. Ево! — узезаконик и показа прстом на мјесто у књизи: — Параграф чисто говори.

— Знам, вели Иво. — Али незнање ...

— То је што друго; за то су олакшавајуће околности: занемарен одгој и такоздаље...

— Нека дође други! — нестрпљиво нареди судац послужитељу.

*

Једнога јутра судбени вјежбеник Иво Полић пошао је у собу управитеља суда дасе с њиме посавјетује што ће да уради с неким списом, пошто је био њему на ријешењедодијељен.

Господин управитељ суда држао је расправе у багателноме поступку. Предњеговом собом скупило се сила сељака из околине. У гомили ишчекују да их прозове. Усоби затекао је с њиме у разговору трговца шјор—Бепа.

— Ево нам млади судац! — поздрави љубазно Иву управитељ и пружи му руку, ишјор Бепо рукује се с њиме.

— Донио сам овај спис...

— Оставите, има времена!

Господин управитељ суда, дебео, трбушаст човјек танких ногу, осмјехује сељубазно на Иву и неће му се да прегледа спис, но обрће говор: — Гледајте, шјор Бепо,како наш шјор Иво има лијепи оковратник! Молим вас, гд је сте га купили? Ви сте сретан уизбору. И ци јело вам одијело лијепо пристаје — говори управитељ. — Окрените се давидим!

— Опростите, али ја се одијевам сасма просто!

— Молим вас, господин управитељ има фини укус, умјеша се шјор Бепо. А кад серазговор отегао, почеше му мале свијетле очи испод закржљалих трепавица немирноиграти.

— Молим, господине управитељу, — улагивао се, — не замјерите, има данас ...

— Лако ћемо. Дужан нека плати! — прекиде га он. — Па наш ће Ђованин то учассредити! — и обрати се младоме дневничару који се је често тужио на силан посао, јерда мора да и осуде издаје. — Гријехота што није науке довршио, интелигентан је, —говори озбиљно и тапше га по рамену. Па, коракнувши неколико пута уздуж по соби,устави се пред Ивом: — Опростите !— рече, наједном уозбиљивши се: — Пуно посла!Дођите по подне, немам времена ...

— И ја бих вас молио, — умиљато се насмије трговац шјор Бепо.

Иво поздрави и изиђе. У ходнику поздрави га стари Анте Рајић.

— Ти опет овдје! — рече му у хитњи. — Омилио ти суд ...

— За невољу, шјор!

— А што је опет? — упита Иво.

— Тужи ме шјор Бепо за малу ствар, за десет фиорини... А имамо и већега рачунамеђу собом.

— А ти му плати!

— Да сам знао да ће тужити, био би' се провидија. Ка мислим, неће прво питатинего се вино прода. Тужи, видите, и ове друге, — и показа на остале сељаке. Неки одмахкупе се око њих, хоће да искажу своје разлоге.

Иво неће да га виде међу њима, па се мало поизмаче.

— Господин управитељ је душеван човјек! — рече староме.

— Је, суди по закону. И пожали нас, ваља рећи правицу. Одредиће и рок заисплату. Али на нама су парнички трошкови. А ја, да вам право кажем, — рече живље, —мислим да шјор Бепо зато и тужи нас. Мога би он почекати, ма овако му је боља корист.

— Е, ваља да плати парничке трошкове ко је крив, разумије се!— рече Иво.

— Не знате ви колико то њему баца! Видите колико је народа! Он је свих позвао, исви ће бити осуђени, ко више ко мање, и сваки ће посебице платити трошкове за буле и— друго... и посебице његову надницу. Еле, укратко, данашњи дан њему ће бацити бардесет банка.

Иво, идући кроз ходник, премишљаше о ономе што му бијеше казао стари АнтеРајић. „И биће тако!” мисли улазећи у своју собу.

— Јеси ли га ухватио у шуми, у вашем одломку? — питаше замјеник државногаодвјетника лугара Крњу кад је Иво сио за свој сто.

— Шјор, далеко од њихове границе преко двадесет метара, — одговори лугародлучно.

— Није, господине, били смо око границе. А и не зна се право чије је. Служи се иједно и друго село, ка једна је шума, — бране се оптужени, брат и сестра обоје млади,збуњени и застиђени, који никада досада на суду били нису. Замјеник државногодметника мнијења је да се сјек шуме у туђем одломку, ма да су оптужени припаднициисте опћине, има сматрати као обична крађа, а не као обични шумски прекршај, и о томехоће да увјери судбенога пристава Балића.

Данас Иво пише записник, а узбуђен је; њега дражи поступак замјеника државногаодвјетника; кад му глас чује, уобрази себи његово блиједо лице, просиједјелу дугу брадуи оне његове немирне очи што к лицу не пристају, а чини се као да су туђе и силом ондјепостављене, у оне дубоке очне удубине.

Пише, а на памет му пада све што о њему веле сељаци. Сјети се Пилата, његовасељанина, што продаје ситне ствари испод мурве у свечане дане. Тог Пилата оглобио јеон на тридесет форинти глобе што не плаћа „обртарину” на робу која ни толико не вредиколика је ударена глоба. А кад је Пилат, убијен таковом строгошћу, посрћући, на одласкубесвијесно рекао: „Бићете и бољи!” — повисио му је глобу на четрдесет форинти.

Једнога сељака оглобио је на пет форинти глобе, јер се са својом женом предкућом порјечкао и дао јој ћушку; оглобио га ради јавне саблазни.

Неки сељаци задијевали су оглобљенога: „Не смијеш ти тући своју жену, то могусамо господа!” Тим ријечима циљали су на управитеља политичке власти, о којему сеговорило да је у кући горопадан, да злоставља жену и д јецу.

Најпослије судац пристане на мнијење замјеника државнога одвјетника и прогласиосуду: обоје, брат и сестра, осуђују се на шест дана затвора. .

— Ја ћу платити глобу, — рече брат за се и за сестру, — иако смо потрибни одкомада круха.

— Не претвара се затвор у глобу кад је крађа, — опази судац.

— Није у туђему, — муца оптужени, и рекао би сад ће заплакати.

— На комунскоме смо купили, — усуди се рећи д јевојка.

Судац се насмија прама замјенику државнога одвјетника. Уто и Иво подиже главу,попомјести се на столици. — Мени се чини, — рече нагло, да они нијесу имали намјеру дакога оштете.

— Ви уви јек тако! — прекиде га замјеник државнога одвјетништва. — Опростите,ви сте још млад... Имате још времена да их упознате. Видјећете!... — Па наставипоносито: Ја их познам, с њима ваља строго. Међутим, ја им и не праштам кад ми подруку дођу.

— И ја сам најжешћи проти крађе! — рече судац. — Хоћу да је искореним из могакотара.

— Да, када се тиче крађе, — опази Иво.

— Крађа је крађа! — заврши замјеник државнога одвјетника. — Ма да пожуримо.

На сат по подне иде Иво на објед. Уморан је и узбуђен; пред очима једнако мустоје обличја из суда и не може да их преко памети претури.

— Jecе ли уредили свијет? — шали се доктор. — Само строго, а?

— Мучимо себе и друге, а да би зашто? — с увјерењем одговори Иво и прихватисе нагло јела.

— Ма и мора се строго! — опази порезни пристав. — Немате појма, докторе,какови су. И ја сам се данас на једнога расрдио; глуп к'о не знам што. Велим му десетпута: „Мораш платити, на те је убиљежена та и та земљишна честица”, а он једнако:„Није моје. Зашто да за другога плаћам?” Не схваћа!

— Како ће да схвати? Просто, то не бих могао ни ја да схватим! — смије седоктор.

— А што ћу му ја? Нећу ни да оком кренем гд је не морам; нека иде у одвјетника!

— Лијепо би га ти управио! — плане Иво, и презриво се насмије.

Па, сјећајући се данашње расправе у суду, не може да у себи издржи љутину: —Неки мисле да људе треба само глобити и њима пунити затворе. Ради тобоже по законуи — чист посао! К'о да сви људи живу у једнаким околностима, једнако су обезбијеђени,једнако су паметни и једнаки су им природни нагони... Мени је све што сада око себевидим непојмљиво, а ако ћеш, и смијешно и неправедно!

— Тако ја одавно мислим, — потврди доктор.

— Онда што треба да ради чиновник? Ваља да се закона држи! — опази порезнипристав.

— Да гледа у море и — пије, к'о и ја, — насмија се царинарски чиновник, чудећи серади чега се правдају.

— Што треба да ради? — настави Иво. — Пре свега треба да има осјећаја праманевољи, а друго да разумијева.

— Параграф је параграф! — прекиде га порезни пристав.

— С тобом се не да говорити! — расрди се Иво. Ти имаш неке чудне појмове!

— Чини ми се да су твоји чудноватији; к'о што ја, и други мисле! .

— Браво, тако је! — повикну доктор. — Кад други шако мисле, морате се и ви удуши смијати.

Па стаде да прича како је чуо да су се политички управитељи судбени приставзавјерили да ће строгошћу уредити свој котар — и све за његову доброту.

—Ти се шалиш, а они тако мисле.

—Не шалим се, само мислим да их на строгост не води љубав за народ.

— Какова љубав! —са очитом одвратношћу понови Иво.

Тога дана Иву је по подне још досадније у уреду. Око запада сунца соба сеиспунила меком свјетлошћу; остави списе па пође к прозору да гледа пошљедње руменезраке на висинама прекоморских брдина.

Његову уобразиљу мири дубоки хлад планинских дубрава, над којима се тек држизамирућа свјетлост дана.

— Гледајте како се на мору одбљескује и игра запад сунца, к'о да се трза прво ноће умријети! — вели староме дијурнисту, који, пригнувши главу на саме хартије, журно

преписује.

Стари се, као на заповјед, бесвјесно диже, насмија се и погледа кроз прозор.

— Кад је ведро, увијек овако сунце запада, одговори и погледа у Ива својиммлаким очима, у којима као да се огледала сва прошлост његова тужна живота.

Па опет сједе и —пише.

—Колико година служите?

— Преко тридесет и пет,— одговори.

„Тридесет и пет година!” помисли Иво, и осјети наједном у себи нешто одвратна.

Па гледа у старчеве суве руке што, преписујући, једнако дрхте. И падају му напамет смијешна причања о староме, што их је слушао у друштву чиновника: преписујућинеки спис у којему стајаше: „Петру 1/4, Ивану 2/5, а Павлу 1/3”, бијаше замијенио бројеверијечима: „Петру 1 априла, Ивану 2 маја, а Павлу 1 марта”.

Премишљајући о томе, није му се дало на смијех, но сажали старца. И како јепадао сутон по мору и брдинама и увлачио се у собу, тако се и у његову душу усељаваласјета и неодређена чежња. Далеко, у неодређено вријеме, уобрази себе стара, немоћна,а са вјечитом чежњом у души, и дође му тешко, као на растанку, и не може да нађеут јехе.

*

Ускрсне благдане провео је код куће.

— Ваља, синко, да се ових дана исповидиш! — рече му мајка на велики петакујутро, кад му је у собу донијела каву. — Зар се одавна ниси исповидио?

Он јој се, мјесто одговора, благо насмије. Мајка као да се је тиме задовољила, јертога часа не рече ни ријечи. Али кад је из собе одилазила, с врата му опет напомене:Угледај се у оца! — говори му. — Он о Ускрсу никада не пропусти помирити се с богом!

По подне у дућан дошао је Анте Рајић, да се с њиме посавјетује. Отац му се јави.

— Дошао' сам к вама да ми поможете, ако можете — а можете! — говори мустари Анте. — Гледа у Ива и широко му се лице снуждило, а очи му влажне, па их тареруком да прикрије узбуђење. — Снашло ме баш ненадна!

— Ради онога што ти је син имао са Цирилом?

—Да, изненада, дали нам карте за велики суд, мени и оној двојици свидоков. Такоми сриће, мислио сам: кад тамо дођем, па кад исправљам, видиће и сами!

Биће ништа!

— А ниси узимао адвоката?

— Не ја; мислим зашто да арчим.

— Па колико сте осуђени? — упита Иво нагло.

— Ја шест мисеци, а оно двоје дице свако по три мисеца... Ух, кад помислим нафамилију!

—Пуно! — зачуди се Иво.

—Липо кажи како је било! —опази отац Ивов, шјор Лука.

— Отишли смо у недиљу по подне да на вриме дођемо. Сутрадан шетамо изастајкујемо пред судом. Чекали смо, ако ћете, и три уре, док се свит почео купити.Посли, пред вратима од суднице чекали смо да нас зовну. Прво су позвали никога човикаиз крајине;прави господин, улиза је с два адвоката.

— Је ли било њему потриба до овога доћи?— говори на вас глас ника жена,обучена по загорску.

Нико од чељади упита је: „Ча је учинио”?

— Хтио је да закине хиљаду фиорини једноме човику сиромају, пуну дице, и затосе криво заклео. А посли нашло се писмо да је човик му био све липо подмирио. Ма,присјешће му!

— Остави туђи посао, приповједи што је с тобом било! — прекиде га Ивонестрпљиво.

— Ако ће! Хоћу да знате како се суди. Еле, свршила његова правда, изишлиадвокати из суднице и почео се свит разилазити. „Само три мисеца!” јави се неко одчељади. „Добро кад је и толико!” опази други.

— „Ко може, и коњ му може!” Ја слушам ча свит говори, и, вирујте ми, ни ме стра'...Ако ча и буде, биће мала ствар. Говорим тако и дици; а они су за право рећи и предали...Еле, зивнуло и нас. Около сви они ... ча ћу вам говорити — знате их.

Прокуратор се липо на ме смије. Мене је то разабрало; гледам дицу; они к'о крпаублидили.

— Дошли сте, а? Браво! Не бојте се! А ча је од они фиорини ча си примио, а? —пита ме и смије се.

— А зашто варате суд, па онда да ми разбијамо главу?! Платићете! — напије намзло један од њих други, сув ка чава. Ни га ча видит ', а виче.

— Испитали нас... дица и ја казали липо како је било. Ча ћете да вам дуљим,осудили нас смијући се, баш ка од шале. Још на одласку говори нам прокуратор: „Добросте ови пут прошли!”— и једнако се смије.

— Ма јема ли помоћи? — упита најпослије стари Анте, кад је све исприповједио.

— Јесте ли бар послије ишли у адвоката?

— Јесмо. Пошли смо и прављали му како је. Па и он се смије, вели: „Имали степрије доћи, било би мање. .. Сад не могу ништа!” Би ли вировали, река нам је: „Дали сувам најмањи каштиг ча је у закону”.

— Тако је! — потврди Иво.

— Ча, дакле ћу поћ' шест мисеци унутра за оно...

— Липи закон! Истукли му сина, а њега у затвор, опази стари шјор Лука.

Анте Рајић чека да му Иво што ут јешљива рече; сваки му крет прати очима.

— Да сте одмах узели адвоката, било би сигурно боље!— рече Иво, замишљен.

— А зашто су онда суци? Али ви нисте учили ча и адвокати? — јави се опет шјорЛука.

— Дакле, нима помоћи?— запита стари Анте, а глас му чисто подрхтава.

— Нема.

— Простите!— најпослије неодлучно изрече, и смућен изиђе из дућана.

Кад је Иво изишао из дућана, угледа Кату у врту иза њене куће. Смисли се, иизокола пође к њој. Она је гледала у нешто неодређено, у простор, па га није намахопазила. Он се чисто збунио кад се она обрнула и плахиво га погледала; замре му ријеч наустима.

Дјевојка се маче прама кући.

— Нећу те појести! — поче Иво.

— Знам, — одговори девојка. Ма нимам вримена, — и осврће се и скањива.

— Од оне вечери већ те нисам видио, — настави Иво, осокољен звуком њенагласа.

— Нисте ништа изгубили!

— Биће, ма не можеш занијекати да нам није било лијепо ...

— Мучите! Данас је велики дан!

Даље не разговарају, а гледа свако за се негдје неодређено, к'о да им мисли нисузаједничке.

— А што ти је од брата? Је ли био у затвору.

Је!

— А је ли ти добар? — рече јој приближивши се и погледавши је у очи, јер бијашечуо да је брат бије.

— Рђав је, ма дигод јема правицу...

— Хоћемо ли се видити ових дана? — преврну Иво говор и с очитим немиромишчекује одговор. Па, пошто она не одговори, настави живље: — Учини ми ту љубав! — ибесвјесно дохвати је за руку.

Девојка, узбуђена, погледа настрану, па наједном осјетивши његову руку, трже се ипоодмаче. — Немојте ме мучити! — рече и не погледавши га.

— Зашто? Зар се на ме љутиш? Реци!

— Не љутим, ма...

— Што? .

— У недиљу била сам пред богом, — и прекрсти се.

— Не говорим ти ништа зла ...

— Смућујете ме... Грих је и мислити! Да бар прођу ови велики дани..

— Па?

— Видићемо се дигод, — промуца и обрне од њега главу.

— Фала ти! — једва дочека Иво. Па настави: — Не брини се; ових дана гледаћемосе; само те молим, кад те видим, насмиј ми се!

— Збогом! — одлазећи поздрави д јевојку.

Иво пође у шетњу. Мислећи на Кату, гледа винограде по којима већ се назуцајусвијетлозелени пупови , из којих пробијају листићи жељни топлоте и свјетлости — ичиста љубав прама дјевојци јави се наједном, и он осјети да је чиста и ведра каобесвјесни простор, у који је сјетно гледао.

У затону застаде, јер угледа Мрсу на пошљедњој хриди у мору, гд је лови „натршчицу”. Промисли се и пође к њему. Помњиво прескаче с хриди на хрид, док дође допошљедње што задире најдаље у море.

— Јесте ли што уловили?— упит а, предајући да му стари што ружна не рече.

Мрсета погледа испод себе. — Ви сте! — рече, и нехај но надода : — Слабо селови.

Иво са стране посматраше његово мрко и зарунавило лице, посолицом иштипано.Чисто у очи не може да га види, јер су упале и закриљене густим, дебелим обрвама.

Старцу, већ изнемоглу, држећи трстику у руци, дрхће рука, па кад, му долија,прихвати трстику обема рукама, а нетренимице гледа у онај комад туње што се дотичемора.

— Туцају, — рече Иво полако.

— Вара! — и махом претрже ријеч, јер се танки врх трстике стресе и у дубининешто нагло повуче. Он брзо закрене руком и извуче уловљену рибу. Загризе је у главу,скиде с удице и баци у шкрапицу до себе. Иво тек сада. опази у њој неколико риба;пошљедња на махове праћака се и једнако још црвеним шкргама зијева, гинући безпростора и свјежине. Њему се учини , гледајући у њу, да га у пошљедњем часу гледасвојим цакленим, замирућим очима.

— Ја ћу купити рибу, — трже се Иво.

— Чекајте, још ћу једанпут бацити!

Тако стоје, старац гледа у туњу, а Иво посматра морску пучину. Сунце залази изапрекоморских брдина, и његове зраке одбљескују се и ломе у мору што се лако сагиба иоко шкрапа жамори. Над сурим куцима висова, у ведрини, неколико рашчешљанихоблака сјаје се и лагано плове прама сјеверу, у сусрет једноме оловастоме, што тек узаметку провирује иза голети на јужној страни.

Како се старац миче , тако његова дуга сјенка обавита сунчевим зрацима, сјаји се и,ломећи се, лако лелуја у живоме мору, и рекао би она сјенка нема ништа заједничкога састарчевим тешким животом.

Мрсе повуче „напразно”, и замота туњу око трстике.

— Купићете?

— Хоћу, што питате?

— Ча дате! Говоре да сте добар за сиромаха.

— А ви сте се на ме љутили толико пута!

Преко хриди дођоше на жало, до старчеве шпиље. На жалу суше се старе,искрпљене мреже, а чамац до половице насукао се у пијесак.

Старац пође у кућу па донесе комад трака, те на њ наниже уловљену рибу.Низавицу даде Иву. Иво извади новац и хт једе да плати.

— Пуно је! — говори стари и неће да прими.

— Али ја вам дајем из свег срца! — застиди се Иво, и тиска му новац у руку.

— Није ми драго туђе, узећу ча ме гре! Ето, то је моје, — и не хт једе више од тогада прими.

— Како живите? — упита га Иво пошто му је платио рибу, и, обзирући се да нађемјесто, прислони се уз чамац.

Мрсе не одговори, већ мреже купи; а он га очима прати, и опет приупита.

— Живим ка и други ча ништа нимају.

— Биће вам тешко?

— Ни ни другоме боље! Нимам него себе хранити...

— Одавна овако живите?

— Одавна?! — понови старац. Откад сам из свита дошао — биће прико двадесетгодина...

— И уви јек тако? — опази Иво.

— Увик... и нигда ми ни било од никога потриба.

— А да вам дође до невоље?

— Било је и тога, па, човик може поднит више од иједне бештије!

— Ма треба јести!

— Исто не питам у другога. Пружим се на жало, гледам у море како мала рибавелику ждере; куњам по два—три дана, док бог и свети Никола не провиди чакод.

— А ни вам боље било у свиту?

— У свиту?! — понови старац, придржа у руци крај мреже, и погледа га испод себе.— Свуд су људи једнаки. Ви не знате ча хоће рећ' туђега господара служити!

Старац унесе мрежу у шпиљу, па опет изађе и прислони се уз чамац до Иве. Каода о нечему премишља. Па погледа по мору по којему се повлачи рани сутон.

— Промиће вриме! — рече. Гледајте како се око хриди навијају галебови.

Иво погледа правце тамо.

— Нимате никога од свога?

— Никога.

— А да се разболите?

— Онда ћу умрити! — одговори равнодушно старац.

Уто изнебуха до њих докотура се вал—самац. Као да се одвојио од пучине;разлије се око чамца; сер до њихових ногу, а враћајући се котрља за собом пијесак иизгуби се у мору. А у исти час из морскога промора чу се мукли шум.

— Почела је плима; ноћас ће пунут ' јужина, опази старац.

— Мени је мило код мора, — јави се Иво. забире ме и ублажава ...

— Море је живот и смрт; како коме. А тако је, потврди старац с увјерењем, — иживот и смрт! Па се огледа уоколо, и часом очи му се уставе на Иву: — Пођите, смрчесе!

Иво узме низавицу из старчеве руке, поздрави га и пође узбрдицом. Хвата се мраки из увала ноћ долази. Иво иде полако, а свако неколико корачаја 'осврће се на море. Упамети му је Мрсе, мисли: „Што ће он сад радити у својој шпиљи, сам, док је сав народсакупљен у цркви да прослави ови велики дан?” Па, пошто се ближе примиче селу, осјећасве вишу сјету. А успомене из д јетиња доба јављају се из далека... И дође му тешко;савлађује га туга, и најрадије вратио би се опет к мору, да га оно ублажи и разабере. Идуша му се топи у тузи и самилости и испољава се у очима што у простор отвореногледају, као да из њега ишчекују ут јеху. На махове и премишља, па му дође да нештоодлучно почне, да наступи прелом... И хтио би нешто... Али сумња у све оно што види, тоосјећа, ј не да му мира, и — иде напријед.

А ноћ је надошла. У њој редовито замире му мисао, и бесвјесно јавља се живот—живот млад, врео, са здравим нагоном, страстима; зар да утуче у заметку оно што је уњему наслагано бесвјесно, да трпи, да се жртвује, а зашто? А шапатљива ноћтајанствено гласа се, мирише — тражи миловања!

Дође пред цркву. Мирис тамјана и воштанице и кихот раштркане д јеце трже га изснатрења; помисли да причека, да види литију.

Док се чељад пред црквом редала, д јеца су напред истрчала и галамила. Босоног,у црвеној туници, носио је големи криж лугар Крње. Иво се прислони уз зид. Поред његапролази чељад: младо и старо. Он их све познаје, и жао му је што не види мојих врсника,који су у свијет пошли. Рого, брат лугарев, пјева на вас глас; до њега је стари Анте Рајић, аиза балдахина једва сена штапу вуче отац му. Он, кад угледа сина да стоји на ногама,кретом руке и пријекорним погледом опомене га да клекне. Иво се збуни и бесвјеснодаље одмакне. Иза мушких наврве женскиње. Литија лагано се око сеоца креће, и засобом оставља мирис тамјана.

Модрушасти пламен воштанице залијеће се у простор, плане и замире.

Иво стоји на мјесту и гледа за литијом. До њега на махове допире снажначељадетска молитва: „ Јер је велико милосрђе његово!” Слуша и хт јео би да у себипробуди замрле успомене. Па се окрене прама расвијетљеноме храму д јетињег му доба,и млаз топлих осјећаја из дубине помаља се.

Али не потраја дуго. Часом и пред очима гледа доље код мора осамљеног старцаМрса, гледа Крњу, у чијим рукама тешки је криж; иза балдахина вуче му се отац; познајељуде и њихов живот; зна за њихово милосрђе, зна из чијих уста диже се вапај. Све му се

људе и њихов живот; зна за њихово милосрђе, зна из чијих уста диже се вапај. Све му сето мијеша у глави. Па му се учини да се глас Крње и брата Роге одваја, од гласа осталогапука... Уосјећају се трну; оставља га и само гануће које он осјећа у свијем појавамаприроде; а чељад низа село, у вас глас пева: „Јер је велико милосрђе његово!“

— Само да приштедим за пута, вели доктор Иву — одмах би' у свијет!

— Куда?

— У свијет, само да ме није овдје!

Уто кроз ноћ чуше се звуци музике, а одмах учесташе ракете лет јети у ведрипростор, над морем прама звијездама, и лијепо се чује њихов фијук.

Доктор очито усиљено надуши се смијати, но не рече ни ријечи.

Шетају ивицом морске увале, која се увлачи у копно одмах иза вароши; на маховезастајкују као да ослушкују. Па кренуше даље, а кад дођоше насред увале, застадоше,обрнувши се прама расвијетљеној вароши.

Ма да ми је знати што је тај начелник урадио за опће добро, да му славе„десетогодишњицу” начелниковања? — рече доктор и гледа прама вароши.

— Учинио је за себе; то је паметније! — одговори Иво с очитом одвратношћу.

— Ти се шалиш!А мене овакоге ствара силно узбуђују...

— Ја те разумијем. Питаш што је урадио за опће добро?Да ти кажем: припадастранци коју влада добрим оком гледа, у миру је са државним властима; чиновнике ,пригодно пријатељски дочекује и гости, и— што ћеш више?

— А жуљеви, а сузе сиротињске?

— Ко за то пита! А ја најбоље знам ко је он, замисли се Иво. Па настави: — Чуо самиз уста оних које је љуто уцвијелио, а има их доста... Тобоже он служи мукте, аначелничка част изнаша му више од добре чиновничке плаће. Колико само добива свакегодине да очевима тобоже испослује да им синови не буду узети у војнике!

— Ја сам чуо хиљаду најружнијих ствари, — наваљује доктор. — Је ли могуће даје све онако?

— И горе! Помисли, он не може да у својој кући потроши божићне и ускршњедарове, већ их шаље у град на продају. А то је већ прешло у обичај да му момци што ћеидуће године на новачење ускопају и среде винограде. Отимају се ко ће боље; мисле:помоћи ће господин начелник. О камати не треба ни говорити.

— И то је први човјек у мјесту! —с очитим увјерење.м да истину говори изустидоктор. Из вароши зачу се снажно викање: „Живио!”, поновно ударање музике и бацањеракета.

— И ми смо криви да тај човјек ради што хоће, — опази Иво. — Зна он да сеновцем добијају и пријатељи и част. У четири ока многи ће ти га осуђивати, а послије ћепоћи у њега на ручак и — хвалиће га. Гледај само свијета у пристаништу!

Врева народа видјела се у пламену. Сви су се некамо журили, а у хитњи изгледах.,ситни и смијешни. Иво се окрете на другу страну прама боровој шуми, откуд је жаморилашапатљивљ пјесма лако затрешених грана, — и часом гледајући у веру ноћ дође мусилно одвратна она слава у вароши.

— Да ми је видјети нашега порезнога пристава! — сјети се доктор. Уживаће да семоже у униформи показати.

— Мој ће се судац силно знојити, — трже се Иво.

— А пристав Балић биће важан. Ма највише ће се истаћи управитељ политичкевласти. Сви ће пазити што ће он рећи. Ала су то фигуре !—— смије се доктор. — Сви ћеда честитају вриједном родољубу.

— И ми ћемо двојица, — упаде у ријеч Иво.

— Ти си луд!

— Хоћемо, брате! Сутра ћемо га срести негдје у путу. Он ће се први прама намаосмијехнути, и ми ћемо лијепо да му честитамо!

Враћају се полако у варош, застајкују, као да желе да што кашње у варош, стигну.

У пристаништу, испод начелникове куће, још врви свијет. Од вреве одвојила сегомила сељака окићена вином; на махове застане и запјева једну китицу пјесме, па даљекреће.

Опћински чауш, дуг, мршав, пушта ракете. Једну пусти прама доксату Ридићакуће, на противној страни пристаништа, која тамо и паде.

— Евала, чаушу! — примјети неки сељак из гомиле. — Ала још једну!

Чауш послуша и нанову пусти двије, једну за другом, у истом правцу.

— Навлаш бацају на кућу Ридића, — сјети се Иво, јер није с начелником —опозиционалац је!

— Је ли могуће? — зачуди се доктор.

— Не чујеш како се сељани смију?

— То је срамота! Рећи ћу редару.

— Пусти! — рече Иво, и узбуђена доктора повуче за собом.

По вечери Иво изиђе из куће. Десет сахати избило му пред црквом. У пристаништујош је мало свијета; горе у врху вароши, гд је сељаци стоје, још на махове понеко у васглас запјева. Кавана је отворена, изнутра жамор се чује, а расвијетљсни су и прозори одчитаонице, поврх каване. Зрака свјетлости из казане допире преко пута до бродова улуци. А по мору је мрак, у којем се чује шапат с бродова и жуборење мора између шкрапа.

— Није им доста што се цијело по подне играју карата! — помисли Иво, гледајући урасвијетљене прозоре. И дође му пред очи одвратна слика кад предочи себи играчекако се зноје и раздражују у овој топлој ноћи, испод ражарене велике лампе.

Пожури да изиђе из вароши на пут што води у његово село. Кате му је јутрос увароши обећала да ће моћи ноћас доћи на утаначено мјесто. По Ускрсу, она је попустилаИвовим молбама, заведена, како му је једном у шали рекла, сјајем његових очију, из којихје ватра сипала, и састајала се с њим у ували, по прилици на по пута из вароши у село.Али д јевојка није долазила редовито, но ријетко када, и то је Иву често до сузадоводило; бојао се да јој се није у чему замјерио. А он је тамо мало не сваку ноћ одлазио,у нади да ће је видјети, а не дочекавши је, враћао се у варош тужан и немиран.

И сада, стрепећи, жури се да што прије стигне, иако зна да по договору нећезадоцнити. У путу падају му на памет којекакове ствари из вароши — али само за час.Тако исто не савлађује га ни топла летна ноћ; и сам себи искрено признаде да га ништатолико не занима до ње — те уморне д јевојке која жели да га види да с њиме проведеову љетну ноћ.

С једнога дијела пута скрене на доњи пут, што је к увалици водио. Кад је дошаоблизу мора, осврне се, — полако звиждне.

Поврх њега је густи маслиник; ту се они састају. Испрвице стрпљиво чека и —гледа у ноћ. Иако није мјесец изишао, није помрка — ведро је; звијезле сјају над пучиномкоја се надалеко назире, и по којој су се расуле при другом крају арке—свјећарице...Пажљиво ослушкује, и док нешто шушне, обазире се и гледа правце откуд би ималадјевојка доћи. Али ње нема! Трпљивост га почиње остављати и — узбуђује се. Полаганокрочи неколико пута, и онда опет ослушкује ...

Сине му наједном у памети: „Ко зна хоће ли доћи?” И та сумња га мори иузнемирује.

А ноћ пролази... Чека и нада се.

— Није могуће, доћи ће! — рече у ноћ. Па, узбуђен, себи уобрази д јевојку: гледа јојгипки стас што се као срп може да савије, мало узвраћену горњу усницу и бијеле чистезубе. И осјећа њен засјенути поглед, дрхте јој дуге трепавице, и тај поглед из ноћи упрт јеу њ; часом смирен је и упокојен младићком слашћу, и рађа се осмијех на уснама — сјетанзамирући осмијех! — Кате! — шапне у ноћ и саме уснице купе се да пољупцем изразеслатки осјећај. Уто д јевојка долази, чује одозго шуштање и ход, испод ногу јој котрљајусе каменчићи. Сигурно прилази к њој у маслиник: — Фала ти! — изусти.

— Једва сам се из куће извукла, говори му она задихана.

Сједе на ледини; прама њима као невино дијете лежи море; жамори и кркоће окохриди и шкрапа. У његову душу усели се одједном покој, а млаз љубави и сласти струјиму младићким животом. Сада осјећа сву љепоту свјежине и простора, а чини му се даједнолично цвиљење попаца попуњује хармонију љетне ноћи.

— Приповједи ми штогод! — вели јој и гледа је равно у очи.

— Уморна сам! — одговори она, и сјетно се насмије. Цили дан примећала самкамење... — Иво је једнако гледа и лијепо разабире њен умиљат поглед, закриљен дугимтрепавицама, и не може да одоли љубави. Гледа је и стиска јој уморну, тешку руку што уњеговој лако подрхтава. И, нагнувши се над њу, осјети задах њена простога живота,помијешан воњем земље и мирисом суве траве што је прионуо уз чисто јој лаганоодијело.

— Говори штогод! — понови Иво. — Али ти је жао што си дошла?

— Да ми је жао, не би' долазила.

Дјевојка наново ућута. А он, држећи је за руку, подаје се ноћи, ослушкује шапат окосебе, и чини му се као да сваки њен поједини звук интимно увлачи му се у душу. Па ондазажели да у шапату ноћи чује и звук њена гласа — звук пун хармоније и сјете.

— Како је у селу?

— Као и прво... А да, — сјети се она, — ћер старога Анте удаће се за онога Јелићача је из Америке доша. А јур је стар!

—А оставиће Јуру? — зачуди се Иво, и у исти час бјеше му жао младића.

— Ето хоће, а није право! Ко би се био од ње надао?! Чинила се јека светица!

— А што вели стари Анте?

— Али не знате? Стари је Анте у пржуну. Јема извршити шест мисеци. А син му језапао у солдате. Поћи ће на јесен.

— Дакле, то је сигурно?

— Сигурно; говоре у селу да је јур повратила прстен Јуриној мајци. Прекјуче сам јесрила на путу, па сам је питала је ли истина ча се говори. „Ча ћу ја бидна!“ одговорила мије и отишла од мене. Мајка се фали да ће им Американац платити све дуге. Говори да јерекла; „Ча ће јој Јуре? Оно је добричина, неће нигда стећ' ча је црна под ноктом!” — Папреврне разговор. — А ча је оно било у вароши? Зашто су ракете пуштали ?

— У славу начелника.

— Могућан је он човик! Лако је, ко јема, њега свак части!

Кад је д јевојка престала говорити, Иво осјети у ушима празнину. Чека да опетпроговори. Али она обори главу. Он је погледа и пусти да премишља... А његова мисаодалеко га носи у овој топлој ноћи. Бесвјесно себи уображава пусте морске обале.Проживјети с даном и ноћу, у сунцу у шуми, у заклоницама и на морскоме жалу... гледатиотворено у очи животу ...

Снатри и једнако погледа на д јевојку, па, опазивши да она клима главом, прекидеснатрење. Часом ослушкује њено лако дихање, па је ухвати за руку. — Ти дријемаш? —Она се прене , и, растворивши очи, погледа га као у чуду: — Мени је доста да тренем! — јави се д јевојка, у тили час посвема будна.

— Спаваш, к'о да ти није код мене мило?

— Како није! Оволико ча и јемам сласти у животу!

— А Петар? једва чујно изрече он. Дјевојка не одговори.

— А Петар? — приупита он.

— Немојте ми о њему говорити! — умилнимгласом одговори.

— Још га волиш?

— Док будем жива.

— Онда зашто долазиш к мени? — опази он заједљивим гласом. Али одмахпреврне: — Иди к њему кога љубиш! Иди !

— Не мучите ме! — одговори она тужно иза краткога премишљања.

— Иди слободно! — понови он, с очитом вољом да све сазна.

— А гд је је Петар? — бесвјесно изусти д јевојка.

— Наћи ћеш га!

— Неће ме!

Ућута часом. Па смисли се и изнебуха рече:

— Не могу живити без љубави, а говоре да је то срамота за дивојку. Ча то хоћерећи? . .

Иво гледа у њено ноћу закриљено лице и часом премишља о њеној природи, па јеупита: — Је л те Петар волио, ко ти њега?

— Зар ја знам!? Он није говорија ка ви. И насамо мало смо се састајали. — Па дижеглаву и погледа у Иву: — Увик ми се чинило кад би' га видила да ми јема ништа великарећи, а нигда те велике ричи нисам дочекала. А пуно сам жудила! И то ме мори. — Апознајете ли га ви?

— Познам, лијеп младић!

— Носија је у себи ништо тешка; наоко бија је ка тромаст,— прослиједи Кате, сочитом вољом да о њему прича. — И замишљен је био... Држао би ме за руку, па би сеникуд загледа. Ја би му чагод говорила, а он ка да ме не чује... Задњи час, прво растанка,изненада јаче би ми стискао руку, осичено ка сикиром река би ми неколико ричи. Ајме! Тезадње ричи — те ричи продрле ми ка стрила у срце... И сада када их се ситим, липо имчујем глас... Чини ми се да га видим, онако уморна, тешка пред собом; запахњује ме његовмушки задах... И онда нисам господарица од свога живота.. Ма пустите! Стид ме ја!—прекиде д јевојка говор.

— А да си с њиме зачела? — упита Иво просто.

— Било би боље... Не би ме оставија ...

— А зашто долазиш?

— Оставите! — прекида га она. — Мучила сам се свакако. Мишљу сам гришила,док нисте ви навалили. И онда, мислила сам на њ.

— И није ти. жао?

— Не!— одговори она одлучно и прислони главу на њ. Пукло ми је пред очима:зашто да гине моја младост? Коме је од тога корист?

— А како живе друге дивојке?

— Не знам ја. Нимају потрибу од човика. Јема их па не мисле друго него за јиће испање. Млака им је крв. А мени је никако потриба да ми човик заповида ...

Изнебуха лахор с брда затресе лагано гране, и с мирисом љетне ноћи носи собомсвјежи шапат звукова; дотаче им се косе и лица; прође поред њих и пожури кмору да сена њему ојача и заструји јачим животом.

Лахор их успављује... Дријемајући, ослушкују једно другоме откуцаје живота, трзајеруку; но свијесни су себе и не предају се сну. А мјесец, као да га је онај лахор пренуо,изилази иза брдина, лијепо пушта своје зраке што дрхте над пучином, одбљескују се уњој и провлаче се кроз маслиник. Допру и до њих и расипљу се даље и даље... А ћук језамукао, и једнолико цвилење попаца постепено замире, и још се само из даљега чује..

— Кате!

— Зар свиће? — пренувши се, сањиво изусти д јевојка.

— Изишао је мјесец!

— 'Ајдемо прво дана!

Обоје се диже.

Иво гледа у море, у мјесечину. Она стоји до њега. Хт јели би једно другоме још шторећи, и тешко им је растати се. Стоје, као да нешто ишчекују. ,

Уто, озго из села, чује се чељадетско дозивање, и живо зарже.

— 'Ај демо! — јави се д јевојка.

— Није друге, ваља ићи! — трже се и Иво. — Дођи и сутра. .

— Ако будем могла ..

Па се часом ћутке гледају и— пољубе.

Дјевојка крене кроз маслиник навише.

— Кате! — јави се Иво, кад је одмакла неколико корачаја.

Она се обрне:

— Збогом! — изусти он.

И стоји као прикован на мјесту докле год чује њен ход, шуштање одијела икотрљање камичака испод ногу јој. Па полако изиђе на пут.

Мјесец је освојио ноћ и његова се свјетлост умирила на пучини и сакрила пламенбарка—свјећарица, и на земљи прострла се испод маслиника као разапета мрежа. Иво,кренувши, сваки час застајкује: као затрављен је задахом и шапатом ноћи. Одвојитијамисао тешко му се уобличује: тек што се зачне, расплине се по далекоме простору и уњему се утапа; он не осјећа сама себе, и никаква свакидања брига не мори га; успаван јехармонијом шапатљиве ноћи.

Код првих кућа трже се и пожури у пристаниште.

Бродови у луци љуљушкају се. С палуба чује морнарско тешко дисање, а наједноме овећему броду два су морнара већ на ногама; протежу се, зијевају, а гледају наморе. Иво прђе прама мосту што задире дубоко у море.

Посматрајући морски продор, на први мах и не осјети да мјесечеве свјетлостипоступне нестаје, а мјесто ње да се с истока јавља освит дана.

И нова, живља свјетлост са лаким повјетарцем долази од онамо, преко помодрелепучине, смјежура је и лако заљуља бродићимау луци.

— Свиће! — помисли Иво.

И из вароши чују се гласови, капци се растварају, пијевац негдје на махове сејавља, а уз одмјерено ударање весала журно у луку плови рибарска лађа.

А на мосту, усред мора мирно је!

Не спава му се; већ осјећа да га млитавост оставља и нови млаз увјежине да муживотом струји ...И сунце гране; испрвице споро, чисто неодлучно расипљу се његовисвјетлаци; часом дрхте и заиграју на пучини, па пожуре с другога краја к њему, засјене муочи и, часом ојачани, обасуше својим сјајем један дио вароши.

— Тек што се помоли, грије! — помисли Иво и осјети да је навијештени дан дошаои собом донио сунце, љетну љепоту и — јаву у животу!

Иво, враћајући се у варош, срета тежаке што у поље на радњу одилазе. Сјети сеуморне Кате и падну му на памет њене ноћашње ријечи:„Ово је ча и јемам сласти уживоту!” И искрено је сажали.

Па се бесвјесно устави код тројице морнара, пред Ридића кућом.

— Оно су ноћас изметинама избрљали, окаљали, — вели један, и посматразакаљану таблу агента Ридића.

— Сигурно ноћас! — помисли Иво, сјетивши се синоћне славе; и с одвратношћупремишљаше како је могуће некоме пакостити у онаковој ноћи .

Пробудивши се око десете, пожури у уред. Од несна је узбуђен и хитар. У ходникусуда срете се са начелником.

— Фала свима! — похита начелник с насмијаним лицем у сусрет му и пружи муруку.

— Молим — одговори Иво, дотакнувши му се руке и збуњен улегне у уред.

Око подне дође Ридић у суд да се потужи што нема мира у својој кући; нађеначелника у казненоме одјељку.

— Ја га у то не улазим, — извињава се кад је Ридић изишао, и рече озбиљно онимашто су у соби остали: — Народ је на њ огорчен, па што ћу му ја!

А Иво не може да усретсреди своје мисли у службеноме послу. Он гледа крозпрозор у љетни спарни дан; немиран је и узбуђен; чежња, силна чежња за новим свијетоми простором савлађује га. Али у истоме часу осјећа терет друштвених верига и, каокроза сан, слуша стругање пера по хартији старога, погрбљенога дијурнисте, што као зласлутња пред очима му стоји, и гледа деље, кроз прозор напоље.

Пред јаматву Иво је пошао кући на допуст. Отац му поручио да дође, јер га јеусред љета костобоља мучила, а брат му Марко није могао да напусти на странитрговину с вином.

Једнога поподнева разговарао јe с оцем о дугу старога Анте Рајића, и чекао дадође Јелић — Американац, јер он му бјеше оцу обећао да ће за старога Анту подмиритидуг.

— Све ће враг однијети! — љутио се шјор Лука, преврћући карте. — Срића да јеовога бог намирио, јер од старога Анте...

— А плаћа ли камате? — прекиде га син.

— Јур три године није да ни солда... А ча му могу? Да му земљу метнем на инканат,па да остане на мени, ко ће ми је радити? Ето, све ча ваља бижи у Америку... Лако је првобило; прода би је пошто хоћеш!

Стари се очито љути, и види се: мука му је у животу; а кад пође да што дохвати,једва за собом вуче ноге и увијек се банка једном руком држи.

Син гледа оца и чуди се како досада није примјетио да је тако у животу спао:подваљак му празан виси, лице му потамнило, а набрекле жиле на челу отскачу, а очи каода се гасе.

— Ваљало би да се не љутите за сваку малу ...

— А ко ће управит ' послом? Матер је за ништа! ...

Они се у граду погосподио... Ти не можеш, па ко ће?

— За поље имате наодара, а дућан затворите! — рече одлучно Иво.

— Фала ти, господине мој! — презриво изусти шјор Лука. — Ти би ме липо свитова.— Знам ја како ће бити кад мене нестане!— А ја к'о товар ради и трпи, и распни се, свеза вас! Па да би знали уздржати! — Да затворим бутигу, — понови јаче стари, — а незнаш да ми је она дала живот, — живот, знаш ли?

Па преврне разговор: — Ма хоће ли доћи ти блажени Американац? — Дану, видина врата!

— Доћи ће, — вели Иво. — А ја га и не познајем, — и пође к вратима.

— Познајем га ја! Овде је бија ништа и од никога, да му се било најист пуленте. Асада, видићеш га, прави господин; зову га шјор, а и право је кад јема! Говору да је учинијапришли' двадесет хиљада фиорини ...

— Биће овај што иде,— рече Иво, обрнувши се к оцу и остаде на вратима.

Иво се одмакне и унутра униђе Американац Јелић. Кад га је стари угледао, снатегом се диже и поздрави га срдачно.

— Пођи, реци матери да донесе каву! — рече Иву.

— Бене! — одобри Американац. Попио сам једну, ма не смета... Баш сам сенаспавао! и, теглећи се, зијевне.

— Сједните! — понуди шјор Лука.

— Фала! Драже ми је стати. Дакле, да свршим посао... Но да, мали посао!

— Чекајте док дође кава!

— Свеједно, ја сам вичан све брзо посвршарати. У Америци то иде; уно, дуе! —Говори нагло, шета се укочено по дућану, и сваки час кашљуца.

Иво га са чуђењем посматра. Гледа му црвенипрслук са дебелим, златним ланцем,о којем висе комади неиспрана злата, а кад је пружио руку да дохвати каву, опази да суму прсти од прстења као позлаћени.

Испије каву потежући у се, као да срче јуху, и тако му црномањасто набрано лицедобива смијешан израз, и једнако стој и укочен.

— Дакле, како је са старим Антом? — упита шјор Луку. Па извади укусну кутију зацигарете и извади из ње једну. — Молим! — и узе из руке од Ива кутију шибица којом сеон бесвјесно играо; извади шибицу, махне њоме о банак и припали. Шјор Лука премишљаи пребире карте.

— Ево конвенцијуна за шест стотина фиорини! —пружи му га, — а двиста фиоринибиће на либру.

— Фала! Но не треба да се мучите. Кад пусте старога Анту, поћи ћемо у варош унотара.

— Ча је од нотара потриба? — опази стари.

— Браво! Дакако! Не бацам ја новац тако! Његов дуг прећи ће наме, а ја ћу сеукњижити. Дакако.

— То ће још проћи вримена, а ја не могу чекати...

— Молим, кад сте досада чекали, можете и још.

—Бићете плаћени...

Па се окрене изнебуха Иву и окрене разговор. —А млади господин свршио је закон?Чуо сам... лијепо! — Држи руке у џеповима и нагнувши мало главу осмјехну се на њ: —Лијепо! И у Америци има доста паметних људи! Дакако!

— Сигурно! — једва изговори Иво, и осјети да га нешто голица на смијех. Па да мусе у лице не насмије уздржавајући се пође у други крај дућана и гледа у наслагану робу.Американац се окрете и пође к вратима. — Мала,— јави се наједном— мала! Но, дођиамо! Не бој се!

У дућан униђе кћи старога Анте. Иво одмах упозна бившу Јурину вјереницу. Она сеочито застиди — црвени.

— Залуду, допада ми се! — вели шјор Луки.

— То су ваши посли! — одговори он нехајно, увидивши да се посао неће тако лакосвршити како је мислио.

— Чим се оженим, — продужи он, поћи ћу у варош, отворићу мали хотел... Толикода се прође вријеме... Овдје је силно досадно! '

Па се као замисли, и упре прстом у чело: — Овдје се мора човјек насилу оженити...Блажени велики градови!

— Дакле, чекаћемо док стари Анте дође! — рече стари замишљен.

— Дакако!

— А не би могли и без њега? Ви ми исплатите, ја вам потврдим, па мирно!

— Никако, док он не дође!

— Онда, зашто сте долазили? — опази шјор Лука нестрпљиво.

— Да знам колико је. Фала, Фала!

— Ја грем ћа! — рече стидљиво д јевојка, кад јој се Иво приближи и хт једе данешто рекне.

— Addiо! — поздрави Американац. Па се окрене д јевојци: — 'Ајдемо, да! — и изиђеиз дућана.

Иво похита на врата, и гледа за њим; иде неколико корачаја пред д јевојком,обазире се и нешто јој као узгред рекне, а држи руке прекрштене отрага испод криладугога жакета и једнако та два крила, идућ', надиже.

— Прави господин! — рече Иво оцу, и не може да се уздржи од смијеха.

— Јема, па може! — одговори шјор Лука озбиљно. Па настави: — Данас новац јема

душу, знаш ли ти то? А боље би било да то знаш! .

Предвече, на шетњи у пољу, Иво је ишчекивао Кату да се с њоме поразговори;знао је да ће ондје наљећи на повратку с града. Уставио се код црквице светог Николе,између винограда, и, подајући се својим мислима, посматраше родно поље и сељакешто се из поља кућама враћаше.

Уто к њему приступи Пилат; подиже фес с главе, и тако гологлав пред њим стоји ипогледа га: — Немојте ми замирити,— вели, — све ћу вам приповидити; ка да сеисповидам!

Иво гдела у његово црвено лице са плавим пјегама и у чуперак косе, уредноочешљане. — Метни фес на главу, метни! А што ћеш ми причати, знам све! ...И опет, немогу ти помоћи...

— Знате како други говоре!— одговори он и метну фес на главу.

— Сам си крив!

— Пустите да вам укратко прављам! Остара сам у радњи, а сада ништа немам. Асве моја луда памет и рђави људи...

— Знам, дао си другоме у руке своје труде, — пресјече Иво.

— Нисам могао сам радити, а болила ме душа да продам старину. Ето, говоритеда знате; дао сам поље под закуп Роги, за сто фиорини на годину. С тим новцемдангубио сам, продајући ситне ствари под мурвом. Видили сте и сами и задивали сте ме,ма не смета. И ето, да бог поможе! Кад је прошло пет година, — ма слушајте, молим вас!— дође она сотона к мени.

— Хоћеш господовати! — говора ми.

— Не ругај се!

— Ни ту руга. Да учинимо погодбу: ти мени запиши све ча је твоје, а ти дагосподујеш. Нимаш другорадити, већ да јиш и пијеш, и да чакод радиш, да ти примепрође. Ја сам примишља... Ма ча ћу вам дуљити, кад ионако знате! Учинили смо картукод нотара, а ја се приселим у Роге. У за час сам то учинио! Прве дане, помози боже;после све горе и горе, док ме није почео и гладна држати. А прими ми постељу у шталу,код бештије! Онда ја хоћу да разбијем погодбу: сваком своје, па мирно! А да, неће он нида чује: „Овако је у погодби!” — говори.

— Зашто га ниси одмах суду тужио? — опази Иво.

— Нисам, трпија сам. А јема сам које солдо, па ка мислим, остаћу у кући, а кренућусе сам, дангубећ', око оне ситне робе.

— А земље си питио?

— Пустио! — Па ће живље: — Ваља рећ' право, је сотона! Ма липо рали земље;дика је погледат ' како је уредио оно моје сиромаштине!

— Пошао си, брате, надуго, — рече Иво нестрпљиво.

— Одмах ћу свршити! Како знате, продава сам толико година под мурвом, и тимсе хранио, па никоме ништа, док ни доша ови нови управитељ. Једно јутро видим једногачовика, онако к'о и други бољи, и пита ме ди је кућа баш вашега оца. Покажем му рукомпрама улици.

— А не би ме к њему повео? — упита ме.

— Не могу. Видите ово робе, па се дине бојим ...

— Поведи ме!

— Не могу.

— Не познајеш ме?

— Не јa.

— Добро, познаћеш, — рече ми одилазећ', и смаје се на ме.

— Би ли вировали? Посли неколико дан' зове ме прида се и осуди, знате на којиначин, — зна све село — на четрдесет фиорини мулте и да не смим више продават ', јернисам платио нику ташу — ча ја знам ...

Иво је све ово знао, те је нестрпљив слушајућ' Пилата; а већ и сутон пада, Кате биимала наљећи, па се обазире уоколо.

— Нима никога! — опази Пилат. Него свитујте ча да чиним! Ча ми год речете, нећенико знат ', за цили свит!

— Вјеруј, не знам ни сам! Ваљало би да нађеш адвоката ...

— А пинези, ди су? Ја већ не могу одникле добити! Видите и сами, — и погледа сениза се. —Него, свитујте ме!

— Видићемо други пут, — наједном, узбуђен, пресјече Иво, угледавшиКату поврхпута. — Нимам сада вримена! Збогом! .

Па, не сачекавши других Пилатових ријечи, остави га и пожури прико поља дастигне Кату.

*

Сутра ујутру, у хитњи, Иву отац позове у дућан.

— Ево ти писмо, па ради ча хоћеш! Ја се не могу макнути.

Иво узме писмо у којем оцу му јавља главар из доњега села на мору да је јутросизненада са финанцијалним паробродом пресвијетли господин гроф стигао да службенообиђе цијели оток и да ће сигурно око подне доћи горе у село.

— Ја их не знам причекати! — прочитавши, рече Иво. — Није ми мило! .

— Ча побогу!. — пресјече га отац у чуду. Не знаш их причекати? А ча си онда учио?Није него твоја линост! Ваља их причекати. Пој прида ње, — рече мирније, — а ја ћујавити попу и мештру!

— Зашто долазе? —рече Иво зловољно.

— И њи' ће когод слават '! Ча им је брига, проћи ће вриме! А плаћа им гре. Ма ча јекорист, ваља их дочекат '!

Пред подне, Иво, у црноме одијелу, изиђе из куће и крене правце к својему селу да,мјесто оца, причека владинога достојанственика; у путу мислио је што да му рече и какода га поздрави. Подне звони, а он још чека, почело му се досађивати; хтио би да се

врати, али не може ради оца. И љути се, мисли: „Зашто долазе усред подне, кад је добаод обједа и опочинка?"

С вишега, откле се видио добар комад пута, угледа друштво гд је полагано намазгама иде узбрдицом. Помисли: проћи ће и по сахата док обиђу све савијутке! Срећа,те је сунце за облаком, а дува свјежи југ што кишу носи, па није врућина. По пољу мало јекога видјети: тежаци потражише у подне заклоницу да се одморе. Чекајући их, осјети даје гладан, па уљегне у ограду да убере грожђа. Млад виноград, у напону снаге, модри секао море. Гроздови пуни, обилати окитили лозу и одвојили се од лишћа, да потражесунце и свјежину. Убере био грозд и — слатко зобље. Тако ишчекује друштво увинограду. А уоколо не чује се чељадетскога гласа; али свеједно у њему се одазивајугласови пунога дана; ослушкује и гледа у сјенке облака што се, гоњене од вјетра, пољемнагањају; а једна големасјенка, даље, усред поља, застрла је земљу и не миче се. Занесесе у снатрењу, па тек као у сну осјећа зашто је дошао.

Уто друштво на мазгама изби на равницу. Он се трже и погледа пред себе. Нијепознавао владинога достојанственика, а сви су одјевени у просто грађанско одијело, пасе скањива, обазирући сена друштво, да му га неко покаже.

Обазирући се, падне му поглед на једнога јахача у коме упознаде свога знанца сасвеучилишта. Овај му значајно кретом главе показа на њ.

Иво приђе к њему; кад наједном мазга наперила уши, узвијерила се, и, жестокодахћући, трза се из руку гоњача, који је чврсто за улар држи.

Његова пресвијетлост очито се престраши, па збуњено руком маше да Ивоотступи а невична јахању, на високоме самару са блазином, неспретно на њему клима.

— Држи! — повика Ивов знанац гоњачу с изразом велике бриге у лицу, и у тили чассјаше с мазге; но како је и он невјешт јахању, заплете му се нога у праћу и, посрћући, једвасе уздржа на ногама.

— Пустите ви, — рече равнодушно гоњач, — док је у мојим рукама, нимајтестраха!

Гоњач мазгу умири и с другом двојицом господе поможе пресвијетломе господинуда сјаше, и тако његова пресвијетлост са свом помњом ступи на земљу.

— Нисам се престрашио! — рече, рукујући се с Ивом.

Тада Ивин знанац претстави му другога господина, угледнога политичкогачиновника.

— Ми смо у путу нашли хлада, па смо се заложили и одморили, — рече тајгосподин, висок, плав Немац, с особитим њиховим нагласком. Па се обрати Ивину знанцуса свеучилишта: — Исплатите гоњаче, па нека иду куд хоће! Његова пресвијетлостодавде ће пјешке, ионако је равно.

Док је Ивин знанац плаћао гоњаче, политички чиновник извади прегледну војничкукарту, па гледа у њу. Нада њу се надвири и владин достојанственик.

— Ми смо близу села,— рече тихо, и погледа у Ива.

— Да, пресвијетли!

Па онда, разгледавши уоколо: — Све је голо, — изусти као за се брижним глађом.— Ипак могло би се пошумити оно земљиште, и показа кретом руке на стране одпоточине:

— Оно је, пресвијетли, приватно земљиште, — опази Иво. — А људи не могу ни дапоља раде, акамоли ...

— Ништа за то! — пресјече га. — То је њихова корист! — Па ке обрати к Ивину —знанцу: — Молим вас, нека вам господин по мапи каже како се зову оне стране, пазабиљежите!

— На послух! — одговори он и похита да удовољи налогу.

— Видите, треба убиљежити, друкчије се заборави, —говори тихо Иву. — Ипреврну разговор: — Дакле, ви сте дошли мјесто оца? — Фала вам пуно! А, друкчије,рекосте да сте чиновник?

— Да, судбени вјежбеник.

— Тек сте почели каријеру! — А сада, 'ај демо! —Господа скидоше са себемантеле, па их предаду једноме финанцијалноме стражару, који их прати у путу; он идепред њима, носи мантеле и котарицу о руци, из којих вире грла зачепљених скленица.

Иду полагано, набадајући се на кишобране.

— Па што је ново у селу? — на њемачкоме језику упита Иву његова пресвијетлост.

Иво се збуни: — Ништа нова; живе се рђаво као иобично! — говори, а отеже,тражећи ријечи да се лакше изрази на туђем језику.

— Није баш зло, како се говори! — примјети политички чиновник. — Видите како сувиногради родили! — и часом застане, посматрајући преко пута сазри јело грожђе.

Једнако у путу друштво застајкује.

— Видите! Штета што није све обрађено! — сјети се пресвијетли господин,гледајући њиве и ледине, и показа руком на нешто необрађене земље.

— Ваља да неколико година тако лежи, да земља опочине. Међутим треба народи паше за живо! —ослободивши се одговори Иво:

На њиви пасла је живина, па, уочивши толико непознатих људи, узврпољила се, аједно магаре подигло главу, искезило зубе, и живо се разревало; однекуда друго сеодазове, и оба сложно реву.

— Далматински лавови! — насмија се његова пресвијетлост. А господи допаде седосјетка, и с осмијехом придружише се изразу лица свога старјешине.

Уто звонар, коме је било наређено да пази са звоника кад се господа помоле,свечано заслави у оба звона, а у исти час пуче и неколико прангија, једна за другом.

— Није требало! — опази владин достојанственик. —Ја сам дошао да, колико будестало у мојим силама, помогнем народу, и зато ништа не тражим... Није требало! —понови и крочи боље, као да га весели звук звона на то нехотице нагони. Друштво часомзастане да прими поклон од младога учитеља, који, збуњен, приђе к њему, и у хитњинавлачи рукавице.

— Вашој пресвијетлости понизно се пристављам, и узбуђен нејасно каза своје име.

— Фала! Колико имате ученика у школи?

— Око... да, око двадесет... Сви су на окупу.

— Најпрво ћу походити цркву. Има ли каквих знаменитости?

— Стара црква... Господин жупник чека.

Док је његова пресвијетлост говорила с младим учитељем, Иво приђе свомезнанцу да с њиме измијени неколико ријечи.

— Послије! — шапне му он, у неприлици; и, уозбиљивши се у лицу, крене главом,показујући на пресвијетлога.

Тако истиха разговарајући, друштво униђе у село; с кућних врата жене их очимапрате, и покоје дијете, на путу, за њима гледа.

На црквеним вратима дум Фране у свечаној вести причека их. Поздравц владинадостојанственика бираним ријечима, истакне потребу припомоћи са стране владине запоправак старе сеоске цркве, још из млетачке добе, и, шкропећи пред њим светомводицом, уведе га у цркву.

Његова пресвијетлост клече на одређено мјесто, ћилимом застрто; за њимклекоше и друга господа, и тако прође неколико часова у скрушеној молитви.

Послије жупник показује напрашене слике на олтарима, па их поведе иза олтара давиде црковна, мисничка одијела.

Његова пресвијетлост помњиво разгледа и пита то и оно, па тумачи и приповиједакаквих је он све одијела видио по својим званичним путовањима.

— Сиромашни смо! вели дум Фране умиљатим гласом. — А, ако ћемо право рећи,за једно је село дика лијепа и богата црква! Могли би помоћи, пресвијетли...

— Видим ... Наравно зато сам и дошао; али, вјерујте ми, — и погледа у жупника, —има и сиромашнијих цркава од ове. Ма видићемо.

Из цркве махом иду у школу. Деца укочила се као окамењена; нико ни да окомтрене. Учитељ се клања и узмиче на све стране да у тијесну коме од господе не смета.

Пресвијетли господин сједе за учитељев сто. —Да видимо малко ваше регистре!— рече тихим гласом.

Учитељ извуче главни регистар, обложен у чисту хартију, и стави га преда њ.

Док је пресвијетли помњиво прегледао по регистру, преврћући странице, Иво гапосматра. Мален је, па му је глава поред самога стола, и учини му се као да је одвојена одтрупа, а загасите тамне очи и мали шиљаст носић дају лицу изражај у исти мах исмјерности и лукавости.

—Прилично похађају, —рече, констатујући факат.

Па онда, неко вријеме замишљен, помњиво гледа у неку рубрику; дотле сви ћуте игледају у њ.

— Видите — јави се, и показа прстом учитељу, — у ову сте рубрику погријешноунијели изостанак.

— Варате се! — одговори хитро учитељ, увјерен да није погријешио, и хт једе дапротумачи ствар. Али његова пресвијетлост у исти час задивљено га погледа, затворирегистар, и нагло се диже.

Сви са стрепњом гледају сада учитеља, сада његову пресвијетлост. Уто изнебухауниђе у школу начелник и политички управитељ из вароши.

Управитељ, у потпуној униформи, редовито закопчан, укочио се пред владинимдостојанствеником и поздрави га по војничку, с изразом лица које исказиваше силнопоштовање и стрепњу пред својим старјешином. Иво га посматра, чуди се: блиједо лице,дошло је блијеђе но обично каквога је он гледао у суду; црна му брада дрхти одузбуђења, а усне се скупиле; само црне, големе очи, испод облога клобука, не могу да сесмире; не може да њима заповиједа, једнако као да у њима тињају притајани пламичци.

Претстави, у својој понизности начелника који тога часа стаде да се тужи наневољно стање повјерене му опћине.

— Није требало да долазите! — опази његова пресвијетлост, иза обичне жалбеначелника. — Ја ћу још вечерас у варош. Но, фала вам свеједно, тако ћемо заједно!

Из школе, ојачано друштво крене у жупников стан.

—Нисам се надао толикој срећи! — ускликну дум Фране, усхићен од весеља,дочекавши их на кућноме прагу. — Изволите!

Његова пресвијетлост сједе на полтрону, у чело стола; за њим, обазирући се једанна другога, посједаше и други.

— Сједните, молим вас! — понука жупник господина управитеља, опазивши да јошстоји на ногама.

— Фала! — рече он, и баци притајени пламичак из очију на свога старјешину.

— Сједните! — чу се његов тихи глас.

Друштво пијуцка добру стару вугаву и о којечем разговара.

— Молим, господине жупниче, матицу умрлих и рођених од прошле године! —наједном се јави његова пресвијетлост.

— А читао сам о уређењу потока, о грађењу путева... и што ти ја знам, да сеспријечи исељивање.

— Биће и то, ма ти знаш како је у једној уставној држави: треба да свака ствардозрије и прође кроз руке надлежних фактора.

—Дакле, опет ништа !... —рече Иво нестрпљиво. Бог зна!... Ма оставимо то!... Нокажи ми како си?

—Ето видиш... к'о на селу. Но ти ми чисто изгледаш к'о да су те из кутије извадили,— рече Иво, и гледа га од пете до главе. Упаде му у очи мали шешир, мал' не без крила,сако, што му је окомито, не правећ набора, падао низ мршаво тијело и жуте докољенице,у којима је изгледао к'о да је спућен.

— Што ме гледаш? Знаш да је мени увијек било мило лијепо се носити. А ужасносе на одијело троши, немаш појма! Срећа, де ће ме, зафаљујућ' пресвијетломе, овакомисија окрпити. Ма пожуримо! — прекиде говор, опазивши да су господа поодмакла.Затекоше у говору његову пресвијетлост гд је тумачи о лову на тетријебове, на којем сеон једном нашао у штајерским шумама, у друштву са особама високога сталежа.

—То је интересантно! — ускликне Ивов знанац кад је од начелника сазнао о чему јеговор, намјести боље златан цвикер и, оставив Иву, примаче се ближе са љубопитним

изразом у лицу.

Тако у говору подоста су од села поодмакли. Иву је већ досадно, хт јео би да севрати; и помисли да је своју дужност извршио. И вруће му је, јер је вјетар попустио, пасунце из танкога облака грије. Опази да је и другима врућина, особито дебеломеначелнику, с чијега је лица зној једнако капао, а на лицу његове пресвијетлости опажашесе да му је досадно и да је од врућине и умора изнемогао.

Засве примијети да господин управитељ јелнако иде укочено, у потпуној, тешкојуниформи. То је наједном упало у очи и пресвијетломе господину: — Господинеуправитељу, можете се откопчати, биће вам вруће! — рече, обративши се к њему.

— Фала! — одговори он, поздравило војничку и отпучи свих шест путаца на„Flot tenrock—u”.

— Можете скинути и рукавице.

— Фала! — понови он, и скиде са руке своје бијеле рукавице, па их објеси о балчакзлатне сабље, и — иде укочено напријед, а сабља му цука по путу. Иво се чуди и дође муда се смије, и погледа у очи господина управитеља. Он издржа наоко равнодушнопоглед, само што се Иву учини да му очи живље плануше, а лице му дође блеђе.

Иву је све више досадно и тражи начин да то жупнику каже, па кад му се погледсукоби са његовим, намигне му у знак да би вријеме било да се поврате. Али се жупникучини невјешт.

У путу иза себе чуше трку живога. Гоњачи, што су гонили вино на море, јашећи намазгама, враћају се, разиграни шаром и вином. Господа се натисну уз ивицу пута, с једнеи с друге стране.

— Видите, какав је то ред, господине начелниче! — опази господин управитељ ипогледа на свога старјешину.

— Бештије, опијају се, а сутра ће цркавати! —одговори начелник.

— Акамоли невоља! — осмиј ехне се пресвијетли господин. Па настави: — Збиља,овај народ нема реда. Гледајте колико поразбацано Стијена лежи на новоме путу, — ипоказа прстом на некоје. И, не чекајући одговора, издвоји се из реда, погне се полако,подиже један повећи камен и постави га на зид ограде, па онда брише прах са рукавице.

— Пресвијетли! Видите колики је овй! — јави се господин управитељ, држећи уруци подигнути камен.

— А ови је и већи, — једва подиже свога Ивов знанац и пренесе под очи његовепресвијетлости да га добро види.

— Браво! Ето, да тако свако ради, — опази пресвијетли — цеста би била увијекчиста ...

И одмах се обрати господину управитељу, који у шили час постави се по војничку.— Видите, ваља особиту пажњу посветиш тому да се народ приучи реду... За то је биона своме мјесту господин поглавар Пахер.

— Гдје је он сада, ако смијем питати?— упита господин начелник и надода: — То јебио вриједан чиновник; он није праштао или плати глобу или у затвор!

— У Бечу је. Он ће сигурно ових дана добити наслов и карактер ц. — кр. дворскогасавјетника!

— Наслов и карактер дворскога савјетника! — понове чиновници, зажмиривши, мал'не истим гласом и с истим изражајем удивљења у лицу.

— Да, он то и заслужује! — потврди његова пресвијетлост.

Па, пошто се сигурно и њему досадило, и од умора није му мило да на упитеодговара, обрати се одлучно к оној тројици из села: — Али, господо, можете сеповратити!

Иво једва дочека и примаче се да се опрости.

— Могли би још мало, — умиљава се господин жупник.

— Фала! Али не треба. Ми ћемо полако напријед. Дакле, господо, још једном Фала!

Његова пресвијетлост пружи руку жупнику и Иву, подиже шешир и наклони сеучитељу, и тако се с њиме опрости.

Господин жупник хт једе да још једном у задњи час препоручи за поправак старуцркву из млетачка доба, али његова пресвијетлост очито уморна, мјесто одговора, лакосе наклони.

— Ево ти — на растанку, у хитњи се примаче Ивов знанац к Иву, — да ми знашадресу, — и пружи му своју фину карту—посјетнипу, и нагло се одмаче. Иво погледа у њу:Johann Кutschewichk. k. Stat thaltereiConceptsprakt ikant. Још једном је погледа, и— баципосјетницу преко пута у виноград.

— Мени је већ додијало, — рече, кад су поодмакли. — Гладан сам!

— Нисам ни ја обједовао, па се ипак осјећам добро, — опази дум Фране.

— Јер се ти надаш поправци цркве, — насмија се Иво.

— И надам се!

— Вама је лако! — јави се млади учитељ, који је цијелим путем ћутао. — А ја сељуто преварио јутрос у школи. Чули сте, рекао ам му нехотице: „Варате се”! — Говори итаре зној с лица.

— Па, он је погријешио! — опази Иво.

— Свеједно; наљутио се.

— Немојте о томе ни говорити! — насмија се Иво.

— А зашто је вама обојици пружио руку, а мени изусти с увјерењем узбуђенучитељ, и забринуг надода : — К врагу, зашто је и долазио! .

— Ма зар да се губи у такове маленкости? —зачуди се Иво. — Биће у хитњи да мусе омакло, па вам није пружио руку.

— Е, ко зна? — сумњиво крене главом господин жупник. — Зар ми знамо ћуд онакихљуди?

— А што су они? — плане Иво.

— Лако је за вас, — рече учитељ — но мене је сигурно забиљежио!

Сва тројица примичу се селу, ћуте и — зноје се. Иво погледа на сат. — Већ је близутри уре! — рече зловољно.

Пред селом прама њима тече на мазгама други гоњачи. Све онако у трку, веселе сеи кликују.

— Достигнуће пресвијетлога, — опази жупник, забринут.

— Нека достигну! Мени их је мило видити веселе. То им је све! — одговори Иворавнодушно.

— Лако је њима! — потужи се млади учитељ. —Бар се никога не боје!

— Пустите, неће вас објеспти! — одговори Иво, ради учитеља чисто озловољен.

*

Под зиму, за кишљивих дана, Иво је ријетко одлазио у село. Тако састајање саКатом бијаше све то рјеђе, а у задње вријеме посвема престаде, јер брат Катин, Цирило,заљубивши се у своју сусједу, не избиваше из села, већ је налазио радње код мјеснихпосједника.

Иво није могао да заборави д јевојку, али пошто је био увјерен да му је она једнаконаклоњена, задовољаваше се да је види и да с њоме прозбори неколико ријечи, увијекнадајући се да ће доћи пригода да се опет насамо састају. Једнога јутра угледа је предсвојим станом. Кате га погледа својим сјетним погледом, пуним разговора, и — кренедаље. Он се одмах сјети да му има нешто да каже, па пође за њом.

Дјевојка га дочека на раскршћу, откуд се у поље закретало.

Часом се гледају, и једно се на друго сјетно насмије.

— Дошла сам да вас поздравим прво него пођем, — рече она мирно.

— Куд ћеш?

— Идем у град да најдем службу. Не могу остат ' у селу...

— Шалиш се? Што се догодило?

— Ништа; ма даље не могу издржат '!... Брат се вратио, туче ме... вас нима...

— Ја ћу доћи кад год хоћеш!... Реци само кад! — навали он.

— Већ не можете тако лако. Зна се у селу! Брат ме сваки час прикара , говори: „Паси хтила да те Петар вазме!..''— Ники дан нисам могла поднити, па сам му одговорилада и он јема младу... А он почео викати и хтија ме опет тућ'; говори: „Ја могу ча хоћу! Јасам мушко. А ти не смиш, јеси ли чула? ... Задавићу те!”

— Ма ето, нико гре! — опази д јевојка.

— Не смета! Говори! Није ме за никога брига!

— Одмакнимо се, а овдје ћемо и окиснут ', — рече, и пред њим пође пољскимпутем. Он иде за њом и не отвара кишобран, премда сипа хладна киша.

— Стани, куда ћеш? — јави се он, посрћући по ружноме, шкрапавоме путу.

Девојка се окрете и погледа га:— Дођите за намом, ко зна кад ћемо се већ видити!

Заклонише се међу вазда зелене чесмине.

— Гледајмо се мало, а нимамо пуно вримена! Која је ура?

Иво извади сат и рече: — Близу је десет!

— Дакле још три. Вапор одлази на једну уру.

— Па како ћеш у град? Гдје ти је роба? —— опази он једнако забринут.

— Оставила сам робу у вароши, код једне пријатељице.

— Не иди! — рече он, смисливши се. — Ко зна хоћеш ли наћи службу?

— Немојте ме одвраћати!... Ча сам одлучила, учинићу. — Па настави: — И ја самразмишљала, ма ни друге. Радим и мучим се цили дан, дајем им ча добијем ... па нека имје с благословом!... Ну да ме брат туче ако с ким проговорим, и да му оно двоје стари'јемају дават ' поластицу... то не могу трпити. — Па опет рече живље: — Нисам ни јанајгора! Поћи ћу у свит, радићу својим рукама, трудићу, ма ћу бар наћи ко ће мепомиловати!

— Наћ' ћеш, не бој се! — рече он, осјетивши да га је пошљедња њена ријечжицнула.

— Нисам рђава колико ви мислите! — опази д јевојка. — Истина, не могу никакоживити без љубави! Никако! — понови јаче и прикупи се уз Иву. — Ма ето, да ми је овако,а да је могуће, не бих се никад од вас одилила, слушала би', радила би', и била би'задовољна ...

Стоје тако, држећ' се за руку, и гледају у неки шкрапави путељак. А киша једнакопада, поврх глава им шушти, а крупне капи циједе се са лишћа и одмјерено падају предањих на плочу, и није их брига што, расипљујући се, квасе их.

Иву наједном дође мисао да је д јевојци потреба од новаца. Премишљајући како иколико да јој понуди, гледа у пусте, огољеле винограде, које киша немилосрдно топи; и,гледајући у голе лозе, осјети у себи силну празнину; и, не знајући зашто, учини му се дасмишљена свота новаца коју јој мисли дати превелика је, па се застиди сама себе, итрже се: — Теби ће требати новаца! — рече јој гледајући је што љубазније у очи даприкрије забуну. .

Девојка обори поглед земљи, и очито се заслмди:

— Нисам зато дошла,— промуца.

— Знам! — прекиде је он. — Ма ти знаш што је свијет. Ево ти! — понуди јој,извадивши неколико банка од пет форинти, све што је код себе имао.

— Боже сачувај! Ча ће ми толико? — зачуди се она, угледавши толико новаца. Пага погледа својим сјетним погледом : — Зашто ми толико дајете? — и очито сневеселисе.

— Узми, молим те! — навали он, силно потресен. —Узми, друго немам што да тидам. А дајем ти за нашу љубав, не за друго! Љуто би ме уцвијелила ако не узмеш, —говори јој он гласом у чијем звуку осјећаше се љубав и самилост; обгрли је и тиска јојновац у руку. Девојка се не брани, али неће новаца. Он једнако наваљује.

— Узећу, — шапне стидљиво, — једну банку. И то је пуно!... А кад зарадим,повратићу вам... Зашто да ми ви дајете? .

Дјевојка се збунила, држи новац у руци и гледа преда се.И он се замислио, ћути, акиша једнако пада; крупне капи с лишћа одмјерено падају преда ње на плочу, и,расипљући се, квасе их.

—Окиснићемо! —сјети се она. Разапни лумбрелу! — Обоје скупи се исподкишобрана. Он је обгрли око врата.

—Идеш, па ко зна хоћеш ли ме се када сјетити!

—Хоћу, док жива будем! — одговори она искрено.

—Ти не можеш живјети без човјека! —чисто у бризи изусти он.

Девојка га погледа, очи им се сукобише, и ниједно не обори погледа; и учини им седа им очи море једнаким пламеном чежње која их савлађује,и није могуће да јој се отму.

—Не могу, зашто да вам лажем!... Така је у мени крв! —Па настави искрено: — Мада је могуће да останем код вас, не би' вам била невирна, а нећу вас нигда заборавити...А и ви ћете наћи драгу! — преврне говор и живо га погледа. — Знам да хоћете, а ча би ичинили без љубави?

— Можебит '! — рече Иво к'о за се, и у— исти час ос јети сузе у очима.— Можебит ',— понови, — али тебе нећу нигда заборавити; дах твога простога живота, твоја бесвјеснаљубав и наше ноћи пратиће ме до смрти; све је то у мени остало. ..

— Ти не плачеш? —пита је, а сузе му се котрљају низ лице.

— Не могу, а тешко ми је! — одговори она. —Немој ни ти плакати; опет ћемо сесастати, млади смо — Он осјети њено ,, ти'',први пут речено, и дође му још теже.

И ћутке крену натраг. Дјевојка иде прво, а он за њом. На раскршћу окрете се она књему:— Пољубимо се ! промуца гласом који очито навјештаваше сузе.

—Кате! — јави се Иво, кад се поодмакла неколико корачаја.

Дјевојка се окрене. Он јој се тек примјетно осмијехне и још једном рече: —Збогом!“

Па гледа за њом, а подзимња киша једнако пада ...

У ноћи тога дана није оком тренуо. На махове долазила је она преда њ, у мраку;осјећа је у кретњама живота, у звуку гласа, у незаситној чежњи ока. И чежња за њом тргага и баца у очај.

А кад би се за час смирио, питаше сам себе; ,, Што је то тако силно што ме зањощ.м вуче?” И не нађе одговора ни ут јехе, ни у знању, ни у филозофији разних система,ни у ономе што је у животу видио. И чуђаше се саму себи да му све то тако ситноизгледа прама силној вољи за њом — за бесвјесним створом који иде у свијет да тражикомад круха и другога човјека, да с њиме наново проживе... И цијеле ноћи пролазио изједне мисли у другу,подавао се снатрењу мучио се и трпио. И у освитку дана још није бионачисто што ваља да ради: подати се поново животу и тако лијечити ране од самогаживота задате, или угушити наднаравном снагом страсти живота и трпјети? Али сумња,која га је увијек пратила, није дала да се за што одлучи. А кад је дан освојио и сунце га усоби поздравило, би му лакше; и он је, истина, с тугом у души, али и с очитом вољом дасе наново подаде животу који све лијечи, изишао из куће напоље.

Неколико дана иза Катина одласка добио је Иво два писма из Америке. Док му ихје листоноша, пред подне, у уреду уручио, упозна по рукопису да је једно од Јуре, и

жељно га отвори. Јуре му пише:

*

„Мој добри шјор Иво!“

„Фала богу ја сам здрав, и надам се да ће и вас наћи ово моје писмо у лијепомездрављу као мога најбољега пријатеља, Простите ча ћу вам ово писати, ма лагао би' вамкад би' вам писа да ме не боли поради ча се је догодило од моје бивше виренице. Зна богда ја нисам ничему узрочан. Ја сам трудија ка пас, и трудим, и мислија сам у најгорој мојојневољи на њу. Кад сам тужно писмо штија, било ми је, боже прости, ка оне ноћи кад ми јеотац умро. Ча ћете, тако је људска слабост! Посли сам опет се мало умирија, ипромислија: ко зна је ли и она бидна крива, можебит ' да су је домаћи од невоље на тонагнали. И доста ми је у тузи миса 'на наша липа миста и у свој тузи никако да ихзаборавим, ни да их се одречем. Мучим се како ћу чакод заштедит ', па да ми сеповратити. Увик кад гледам вапор ча гре за тамо, растужим се, и шаљем поздрав момелипоме мисту .... А, знате, овде нигда не киши, и не пуше онаки витар као код нас, па самсто пути зажелија окиснут ', заклонит ' се и просушит ' се. И нима уоколо ништа зелена. Дазнате како је то ружно! Неки обикну, а ја никако не могу. Обикну и без огња и без вина' безцркве, ча наше мало село јема! Ви ћете се смијат кад вам речем да сам сто пути, кад суми се очи зеленила зажелиле, зажелија навоњат ' се мажуране, кадуље и другога нашегацвића, и свакаки' трав'. А пишу ми да луда младост све више бижи од тамо... Је, ваљарећи по души, лашје се овди добије солдо, ма нима ни овди обисени колачи, а многи ча јеовамо доша каје се и повратија би се, да јема с чим; и опет би бија задовољан радит 'своја запушћена поља и винограде, ча роду наша здрава и крипна вина. Сада вам пишемједну нову. Сестра Марија заручила се и шаље вам од тога глас. Тако је хтија њензаручник, а није било ни њој жа, лако се овди мнози погосподе.“

„Поздравите вашега оца шјор—Луку! Да му је на свему Фала! Нека да матери ча јојје потриба, биће поштено намирен. Поздравите сву вашу ,фамилију, а и моју матер, ако једи у путу сритнете! И поздравите све који за ме упитају!“

„Збогом, сто пути збогом!“

„Ваш вирни пријатељ

Јуре”.

Иво дочита, и— замисли се, а мисао му пође далеко преко мора... Па онда са столаузме друго писмо, отвори га и загледа се у велика слова на широкоме дебеломе папиру.На први мах и не разабере Маријино име, ни о чему се ради. Тек разгледавши добро,увиди да је то на шпањолскоме језику в јест о Маријиној заруџби. И, како му се мисао већналазила далеко преко мора, уобрази себи Марију накићену као госпођу, сасма друкчијуод оне простодушне Марије. И, помисливши на њена непозната му заручника, дође мусилом пред очи Американац из села и у тили час сневесели се; и чисто осјети да у њемутрне једна слатка успомена. Па, као да хоће да попуни празнину, опет му дође на паметЈуре; њега замисли исто онакова какова га је нашао кад се први пут са свеучилиштаповратио... И обиђе га слатко милиње, и с искреном, љубављу мисао му пође далекопреко мора, да поздрави доброга друга.

И не може да сједи, већ пође к прозору и гледа у натуштени зимски дан. У уредунема никога, осим њега и старога дијурнисте, који једнако преписује. Кад му додијагледати напоље, онако снатрећ', паде му поглед на њ. Часом бесвјесно блене у његовоборама смежурано лице. Стари, кад је осјетио поглед на себи, обикао, љубазно сенасмије. Иво се трже из снатрења, и, гледајући га у очи, учини му се да се у њимаодразује цијела судбина његова живота: оне измучене, кратковидне очи бацале су изсебе тек тињајуће пламичке, који су се могли сваки час угасити... Па, гледајући их, уобрази

себе, као нигда после, у старости: живот ће посрнути, снага пасти, а вјечита незаситначежња до смрти мориће га!

— Отпочините мало! — јави се староме.

— Не могу, морам данас свршити! — одговори он, не подижући већ очију, као да јеса првашњим осмијехом извршио своју дужност.

— А није вам досадно тако цијели дан?

— Оставите, молим вас! Ето, учинили сте ме да погријешим! — рече стрпљиво,узме гуму нагне се помњиво и стаде трти по исписаној хартији.

По подне тога дана шеташе Иво по обали са агентом Ридићем. Оловасто зимњенебо пријетило је китом, из продора чуо се шум мора, а у луци шкрипале су бродице и намахове фијукнуо би вјетар кроз натегнуте конопе јарбора, и пот јерао бродове све доблизу краја. Наједном, смијући се још из даљега, приђе к њима доктор.

— Јесте ли читали у новинама? — Па, и не чекајући одговора, једнако се души одсмијеха, и, најпослије, испрекидано приповједи како новине јављају да је црквама горњегаи доњега села на острву, на владин предлог, из државних средстава даровато: првој,један свечан провијал, а другој — мисал, у сребро окован. Што се пак тиче поправка црквеу горњему селу, да ће се по могућности провидити након редовитих службених извида.

— Прочитајте, молим вас! — наваљује доктор.

— То је, по предлогу његове пресвијетлости, иза онога службенога путовања уекономске сврхе, да се стане на пут иселивању.

— А воде, путеви, поља, каматници? — јави се с огорчењем Иво. — То је праваиронија! Баш данас сам добио писмо од једнога мога сумјешћанина. Пише да није нитамо добро, а ови наши селе к'о луди.. А ваља, да селе! .

— Да што ће овдје поцркнути од глади! Имали би сви ићи! — јетко рече агентРидић, и настави: — Вјерујте ми, бољему нијесам се ни надао, но се чудим што недароваше и које звоно, да се боље чујекад опет дође један од оних великих. Нека, некаиду! Биће бар тамо јадници сити! А нама како бог да!

— И ја идем! — јави се доктор. — Још два—три дана, па adidio!

— А камо ћеш? — упита Иво.

— Ето, на! — нажести се доктор. — Камо ћу?!

Зар ја питам кога што ради, и камо ће ?.... — смијући се пожури да и другоме јавиту веселу вијест!

Table of ContentsПАУЦИ.. 1I 2II 65ЗА КРУХОМ.. 112I 113II 205