OZNAKE0.UPUTSTVO(lovci)L1.SIZIF (ALKAID)L2.NARCISL3.GUTENBERG L4.ADAM(kraljevi)K1.DANILUŠKA I IŠTVANUŠKA,POSVEĆENO BORHESUŠKIK2.VEZE (RIGLI)(topovi)T1.USAMLJENIK (DENEBOLA)T2.NOSTALGIJA IIT3.UNIŠTAVANJE SMISLAT4.VEŽBE SIMULIRANJA(pešaci)MOĆ (ENIF)P1.PRIČA 1P2.PRIČA 2P3.PRIČA 3P4.PRIČA 4P5.PRIČA 5P6.PRIČA 6P7.PRIČA 7P8.PRIČA 8PRIČA 9P1.MAŠA I MAŠINAP2.MAJSTORP3.ČISTAČP4.MLADEN I "ĆIRA"P5.SLIKE (BETELGEUX)P6.DOGAĐAJIP7.PODUKEP8.INSERTI IZ MOG ŽIVOTA (DIVLJE GODINE)(skakači)S1.KRAJ RATAS2.BEZ NASLOVA I AUTORA (ACHERNA)S3.NEKO,NEKADS4.SOLITUDE STANDING(kraljica)D4.GRAFIČKI PRIKAZ VREMENA (ARETURUS)(tragači)T1.KORACI (ALFERANTZ)T2.JUTROT3.REPORTAŽA IZ KINET4.ROMANTIKA SOCIJALISTIČKE ARHITEKTURE

POZICIJE-SAZVEŽĐA

I.b5(p8)-d4(s1)-d7(l1)-f1(k1)-f6(k2)-g3(t3)-g4(p7)Ursa major (beskonačnost)II.a5(l2)-c4(k2)-d1(k1)-d2(p7)-e5(t1)-g2(s3)-g4(p6)-h2(t3)Leo (umetnost)III.b4(p6)-c2(p3)-d1(d1)-d4(p2)-e5(k2)-f2(t4)-f6(l3)-g4(k1).Phoenix (vreme)IV.a4(k2)-b5(p4)-c1(l2)-c6(s4)-e1(k1)-g4(t3)-g5(p6)-g7(t1)Andromeda (postojanje)V.c3(l4)-c6(t2)-d4(k2)-f1(k1)-f3(p1)-f7(p5)-f8(s4)-g5(s3)Centaurus (ljubav)VI.b2(k2)-b4(s4)-c2(p2)-c7(l3)-d5(t1)-f1(s2)-f4(p4)-g8(k2)Orion (veze)VII.a3(p2)-c3(t1)-d2(l1)-d6(s4)-e7(p2)-f1(k1)-g7(t2)-g8(k2)Pegasus (duša)VIII.a7(l2)-b5(t2)-c6(k2)-d3(p1)-f1(s1)-f3(t2)-g3(d2)-h2(p1)Virgo (erotika)

UPUTSTVO

Svaka priča odgovara jednoj šahovskoj figuri. Ima ih 31. Trideset i druga figura je sam čitalac.

Svaka priča dobija svoje puno značenje tek u izvesnoj kombinaciji s drugim pričama tako da projektovane po svojim oznakama na šahovsku tablu obrazuju jedno od osam sazvežđa sa po šest najsjajnijih zvezda. U isto vreme to su i šahovski problemi gde čitalac sa svojom izabranom simboličnom figurom zauzima mesto zvezde nekretnice u sazvežđu. Rešenje problema predstavlja izvesne odgovore od važnosti za čitaoca u okviru pojma koji predstavlja sazvežđe. Odgovori se nalaze u čitaočevom shvatanju i l i dopisivanju priče na koju, po odgovarajućim oznakama, nailazi čitalac. Simbolika sazvežđa nije standardna i u slobodnijim pristupima je prepuštena čitaočevom ličnom opredeljenju.

Izvestan putokaz za otkrivanje osam sazvežđa i njihovo prepoznavanje predstavljaju REDOVI dok su same priče grupisane u KOLONE i... naravno, ima ih po osam tako da obrazuju šahovsku tablu. Nažalost, zbog mnogo neotkrivenih delova ove knjige putokazi najčešće pominju samo po tri (od šest) oznaka pozicija priča-figura.Očekuje se da se zainteresovanom čitaocu preostale tri oznake otkriju u sledečem vremenu: u snu,u usamljenosti, pri vođenju ljubavi,u trenutku sjedinjavanja sa smrću.

Očigledno je da same priče nisu od presudne važnosti jer su,po svemu sudeći,nastale kao spontan odabir slučajnih,nepotpunih i l i nadopisanih zapisa jedne i l i više nevažnih ličnosti s jednom smelom idejom da se dokaže mogućnost i ostvari knjiga koja sama sebe reprodukuje,menja i uništava.Božansku iskru ozivijavavanja najobičnije gomile papira sa štamparskom bojom treba da udahne sam čitalac.Pokretanje tog fenomena ne zavisi od čitaoca i l i b i l o čega.Prosto rečeno:zavisi od slučaja.Ili će se knjiga razvijati na bezbroj načina i l i tek na jedan način i l i se uopšte neće razviti..To,kao i sve ostalo u univerzumu,zavisi od svega i ni od čega.

L1

SIZIF

Mučio se,znojio...Na pola puta je pomislio da neće uspeti.Onda se dosetio da pokuša cik-cak vožnjom.

Stvarno je,idući od ivice do ivice,sporije ali lakše savlađivao put.I dalje se umarao.Svejedno nije bilo lako savladati uzbrdicu, ali je sada bio zadovoljan

sobom.Bilo je izvesno da može da stigne do vrha i nije ga brinula sporost.Kada je stigao do vrha i pogledao pređeni put ugleda sebe na polovini puta kako umorno i sustalo posmatra uzbrdicu."Vozi u cik-cak!",doviknu sebi.Mahnuo je sebi rukom odozdo.Nije mu bilo jasno kako se toga nije sam setio.Grizao se pomalo zbog toga ali - bilo je važno da stigne do cilja.

Kada je stigao do sebe na vrhu,pogleda preden i put i vide sebe na polovini puta kako rezignirano posmatra uzbrdicu.'Vozi u cik-cak!",doviknu sebi i oseti kako se prezrivo posmatra zbog prisvojene ideje.

Ali.dole mu nije bila važna etika:trebalo je stići do vrha.Došavši do vrha.nasmešio se sebi prijateljski i pogledao pređeni put.Spazi sebe na pola

puta i htede da vikne,ali zaćuta odlučivši da se stavi na probu.Mučio se,znojio...

L2

NARCIS

Niko o njemu nije mogao da kaže nešto posebno.Običan lekar u običnom malom mestu.

Budi se u sunčano i hladno oktobarsko jutro.Ustaje,nag,i kao i obično,prvo odlazi u kupatilo.Pušta vodu u kadu i maša se brijača.Ovaj mu iskliznu i zveknu ispod kade.Sagnu se i poče da ga napipava rukom.

Šum vode priguši škripanje žileta.Cepanje kože i uvlačenje žileta među hrskavice i vene u dnu šake.Niz kičmu mu prostrujaše žmarci.Izvuče ruku.

Novootvorena usta na njegovom telu bezglasno zevaju.Krv mu obilno obliva podlakticu i sliva se u čistu vodu.Stavlja ruku u vodu i posmatra kako se krv nakuplja.Počinje da razaznaje odraz svog lica u svojoj krvi.Telom mu prolaze trnci sladostrašća.

Vidi svoje lice i doživljava orgazam.

L3

GUTENBERG

Gutenbergu, Gutenbergu, reče Gutenberg sam sebi. Nije bio zadovoljan sobom jer je opet naopako izlio slovo. Tačnije,trebalo je da izlije naopako, a izlio ga je pravilno. Iz toga je naučio da ono što je pravilno nije uvek i ono što je potrebno, ali mu ni taj nauk nije bio dovoljan da shvati princip ogledala.Znao je da je izliveno slovo treba da bude svoj l i k u ogledalu da bi njegov otisak bio samo to slovo,ali u tom saznanju je nešto falilo. Naime,dosad je bio zadovoljan samo slovima A, T, Ur V, H, I, 0, M. Sva ostala su izmicala njegovoj kontroli i na hartiji ostavljala naopak ili neki besmislen oblik. Preko dana se pred svojim pomoćnicima i učenicima pravio kao da je sve u redu i da za promociju izuma treba da se završe još samo neke sitnice. Pošto bi svi otišli, Gutenberg bi zamračio prozore i palio malu sveću.Nije bilo dovoljno svetla pa su ga bolele oči.Udarao bi se o stvari u prepunoj radionici,jednom je zapalio bradu...Tako,usamljen i istraumiran između ugleda naučnika i sopstvenog saznanja da je budala, borio se sa svojim problemom.

Svašta je pokušavao. Polazeći od ideje da izliveno slovo treba da bude svoj lik u ogledalu kako bi na hartiji ostavilo svoj lik, najviše je eksperimentisao sa ogledalom. Nacrtao bi pravilno slovo okrenuo ga prema ogledalu i nacrtao njegov lik na ogledalu.Zatim bi uzeo otisak lika i izlio ga. Slovo na papiru je uzimalo svoj naopak lik. Smiri se,Gutenbergu,rekao je sam sebi.Onda je prešao s druge strane ogledala. Naime, ogulio je bronzanu podlogu ogledala i uzeo otisak s druge strane. Slovo na hartiji je opet uzelo svoj naopak lik. Gutenberg je samo ugrizao sopstvenu usnu. Razočarano je piljio u ogledalo i fiksirao sopstveni lik. Njegovo desno oko je bilo levo oko njegovog lika.Prišao bi ogledalu tako da ga dodiruje nosem i svojim levim okom gledao desno oko svoga lika. (Slično se dešavalo i s desnim i levim okom.)Užasno ga je iritirala želja da pogleda sam sebe kako se ogleda ali s one strane ogledala.Ipak,bio je dovoljno razuman da zna da je to nemoguće.Jednom je pokušao s dva ogledala ali je ubrzo odustao. Tu više nije bilo samo dva ogledala, već mnoštvo u kome je mogao da izgubi vlastiti l ik,a živeti u neizvesnosti oko sopstvenog identiteta bi bilo mučno.

Konačno je,u nastupu besa,pokušao da uđe u ogledalo i,naravno,izubijao se i izgrebao. Učenici su ga odneli u bolnicu i, kako bi ga razonodili, jednog dana doveli zabavijača s dresiranim psom. Pas je lajao "Va,va!" umesto "Av,av!" i Gutenberg je najzad shvatio!

L4

ADAM

Adam se budi i ovoga jutra. Umiva se na tihom potoku: skida koprenu s umornih očiju, raspravlja sebi bradu, trlja smežuranu kožu...

Seća se Eve.

Adam izrađuje Sigeme,naročite prstenove,od prašine koja lebdi pod zapadnim suncem. Prašinu slepljuje kapima kiše koja pada za vedrih noći.

Seća se Eve.

Seća se sitne,lepe,pomalo opake žene koja je znala da se zagleda u daljinu setnim,nežnim pogledom. Nikako mu ni je bio jasan smisao tog pogleda i uvek se spremao da je pita o tome.Ni hiljade godina nije bilo dovoljno.

Seća se Eve.

Mislio je o tome dok bi istočno sunce skidalo tamu s Večne šume,trenutak pre no što bi zaspao pored vatre i nedovršenog Sigema...Adam je poslednji čovek na Zemlji i to mu osmišljava poslednje dane.

Dane koji ga vode ka novom ciklusu života. Ka trenutku kad će se na ulazu u Raj ponovo pojaviti Kapija kroz koju će u istom trenutku i ući i izaći i ponovo postati prvi čovek na zemlji.

Tada će njegovo mlado telo zatreptati u iščekivanju Eve i tada će reći:

-Srećna Nova Godina,Evo!

K1

DANILUŠKA I IŠTVANUŠKA (POSVEĆENO BORHESUŠKI)

Jednog jutra Daniluška se nije probudio.Nije se probudio jer je bio budan.Bio je budan jer je celu noć leteo u avionu.Istini za volju

to nije bilo zbog aviona.Neku staricu je uhvatio fras i on je morao da maše rukama.Toliko je mahao,a pri tom se zaneo misleći na nepojedenu konzervu irske tunjevine,tako da je leteo okolo bez veze.Dežurni frasolog ga je opomenuo ali je već bilo prekasno jer je staricu uhvatio fras-fras.Svi koji očekuju da ću sledeći put napisati fras-fras-fras imaju pravo.Eto,već sam napisao.

Dok sam ovo pisao,Daniluška se naljutio,šutnuo dežurnog frasologa,otkinuo uvo sreskom koljaču.. (On se potpuno bez razloga našao u ovoj priči tako da je morao da se vrati u svoju priču.Ali.kako je bio bez uva,koje inače ima u svojoj priči, ta priča više nije bila ta priča, pa je on, jadnik,ostao bespričnik.Mi smo dobre duše pa smo ga primili.)...i otišao da mokri.

Daniluška nikad nije mokrio u avionu pa ga je to zainteresovalo.Nagnuo se,nagnuo,toliko se nagnuo da je pao i propao i leteo kroz vazduh zajedno sa svojim mokrenjem.Pao je kod Bajlonove pijace.

0 tome šta se tada tačno desilo postoje različita mišljenja i izveštaji.U dnevniku arapskog matematičara fra Ibida koji je pronađen u ruševinama mitskog grada Buenos Arijesa,koji je po snoviđenju projektovao ZZimmerr.koji je ustvari bio onaj šestoprsti koji je zadavio.što je nepobitno utvrđeno obdukcijom koju je izvršio...Izgubio sam se.Zainteresovanom čitaocu ću nabrojiti sva ostala imena pa neka on nađe izlaz iz ovoga:Koshich, Pampalones,lsac,Marija Toresku,Ađam i Poslednji Ćovek.

Dakle,postoje različita mišljenja i izveštaji Jedno vreme se verovalo da se Daniluška izgubio među smrznutim kapijicama svoga mokrenja.No,to verovanje je potpuno napušteno kada je mladi mlađi inspektor Lukobratov ovaj slučaj povezao sa izveštajem pozornika Lukobratova po predmetu lupanja u prozor građanina lštvana.Naime,građanin Ištvan se žalio,dakako telefonom,da mu neko ili nešto lupa u prozor.To je bilo neobično zato što građanin Ištvan uopšte nema prozor.Još je bilo neobično što je, navodno,neko vikao:"lštvane!" a Ištvan se uopšte ne zove tako.Najneobičnije je bilo kada je građanin Ištvan najnormalnije i najsavesnije pošao prema prozoru.Naime,ranije pomenuti uzvik "Ištvane!" ga je vratio nazad u fotelju gde je pre toga pisao priču o Daniluški koji se jednog jutra nije probudio.(A)Poslednja napisana rečenica je glasila:"Poslednja napisana rečenica je glasila:". (B)

Mladi mlađi inspektor Lukobratov je izvršio inspekciju stana građanina Ištvana.Tu je,između ostalog,izvršio uvid u priču građanina Ištvana.U priči je,između ostalog,bio ubijen pozornik Lukobratov.Samim tim pozornik Lukobratov,koji je u to vreme saslušavao čikašku seljanku zbog navodne krađe pirotskog kačkavalja,počinje da iščezava.Iščezavanje je završeno za par sekundi.Pošto je razmislio par sekundi, i mladi mlađi inspektor Lukobratov je iščezao.

Priča u kojoj se nalazimo,koju priča neki bog, je samo još jedna u nizuobmana koje nas okružuju i vode kroz život.lzgleda kako izgleda.Obično ilineobično,sasvim sigurno nikom jednako.Zamišljam ljude koji će je čitati ikoji će misliti da je razumeju.Možda će neka dvojica razgovarati i možda će doćido zaključka da su pročitali istu priču i da na isti način misle o njoj.Ako, što jenajverovatnije,niti jedan ne pripada Matematičkoj sekciji Korporacije za obmane iuporedne stvarnosti,znam da njihovoj naivnosti nema kraja.Ova priča,kao i svedruge je samo jedna od kombinacija znakovaabcćčdđefghijklmnoprsštuvzž,!()....,koje proizvodi Matematička sekcija Korporacije.

Priča o Korporaciji je počela,počinje i počeće za vreme leta Daniluške i njegove mokraće.Sam događaj je jednostavan.Objašnjenje nije.Ako usvojimo terminologiju Oteriksa Galskog,koja je prva u nizu istovetnih modifikacija službenog jezika Korporacije,reći ćemo da je Daniluška "zakasnio u prostoru".Tako otprilike glasi prevod reči EXTOPOR.Sama reč nije glagol već imenica jer Korporacija vrlo dobro zna da je svako dešavanje samo privid,obmana."Zakasniti u prostoru" je isto što i zakasniti u vremenu. Recimo,stigli ste na na vreme na autobusku stanicu. Da ste zakasnili u prostoru,shvatićete kad vidite da se devojka,s kojom je trebalo da putujete,osvrće tražeći vas.Zatim će razočarana ući u autobus dok ste vi sve vreme sasvim nemoćni.Sve to vidite,možete da govorite devojci,da je držite za ruku,da uđete u autobus...Na devojku i autobus to nema uticaja,sasvim isto kao da ste došli pola sata kasnije na stanicu gde nema ni devojke ni autobusa.

Sranje,rekao je Daniluška kada je shvatio da se to njemu desilo. Otkinuo je list s telefonske govornice i nervozno čačkao zube.Od besa je tukao građanina Ištvana kad god bi ovaj izašao da kupi kefir i 300 grama svežeg U-238.

A baš je hteo da s njim popriča o votki s biberom uz votku s biberom.lštvan bi sigurno,kao u starom dobrom prostoru, izneo kuvanu svinjsku glavu,pa bi,kao slučajno,naišao i pozornik Lukobratov,pa bi pričali o mladom mlađem inspektoru Lukobratovu i sreskom koljaču koji je doneo svinjsku glavu i koji je jedne zime napravio sneška svom sinu koji je bio pošao u školu.I to kod iste one učiteljice Maše u koju se zaljubio Daniluška,kada je bio mašina, pa su ga zvali Mašina Mašina.Garantovano bi došli i fra Ibid i ZZimmerr i Koshich i Pampalone i Isador i Marija Toresku i Adam i Poslednji Čovek.Svi bi se našli na okupu.Doduše,kako to biva,neki bi nedostajali,neki bi bili suvišni,ali tako to i treba jer bi inače ovaj svet bio nepodnošljiv.

I neka se napiju,neka igraju i pevaju cele noći,neka ih sutra boli glava.Samo neka ih ne boli duša jer ih volim i želim da lako podnose ovaj svet.Neka su mi živi i zdravi,ja idem ali ću da se vratim jer sam čovek a ne reka.

P.S.Radi potpunijeg razumevanja deo teksta između oznaka (A) i (B) treba čitati svaki dan.

K2

VEZE

To što sam sanjao sebe nije pobuđivalo moju pažnju.Mada,to nisu bili obični snovi.U snu sam se zvao Kopernik i bio sam policijski pas.Bio je čuven moj kopernikanski obrt kada iz stava na zadnjim nogama,skačem i srknem šampanjac iz uva poručnika Sverdlovskog u 24356-oj,oj oj oj oj oj oj Njujo jo jo jorškoj oj oj oj oj oj policijskoj oj oj oj oj stanici.

I.Stvar se zakomplikovala kada sam zbog svoje velike ljubavi, centrifugalne sile,izleteo sa

prednjeg sedišta policijskih kola koja su naglo i brzo skretala u 87432 ulicu u potrazi za pirotskom seljankom koja je ukrala čikaški kačkavalj.Na uglu te proklete ulice,na prokletom zidu proklete zgrade je prokleto pisalo:Hans, ja te volim - Isac. Prokleto ime se uvuklo u moj prokleti izubujani mozak i od tada sam uobrazio da se zovem Isac.Vremenom sam shvatio da samo Jevreji nose takva imena i počeo sam da se osećam kao Jevrej.Žalosna situacija za psa.

Policijskog.Nemačkog ovčara.I jo jo jo jo još volim Hansa.Ustvari,ispostavilo se da Hans voli samog sebe.Bio je noćni čuvar u jevrejskom krematorijumu i grizla ga je svake noći jedna

bubašvaba.Zbog toga je sanjao da se zove Isac.Zbog toga je svuda pisao onaj odvratni grafit.Tako pišući jednog dana je upoznao Rebecu.Desilo se to tako što se Isac popeo na kantu za đubre kako bi pisao svoj grafit.Rebeca je

tuda prolazila idući na premijere "Hollidav in Belles Bathroom".Rebeca je,naime živela u nadi da će se jednog dana tu pojaviti neki tip sa kamilama kojima bi ona dala da piju vode pa bi tip pio vode pa bi ona pila vode pa bi svi srećno živeli dok bi bilo vode.

No,toga dana Rebeca nije ponela vode jer se potrrrrresssssla zbog toga što je na TV čula kako su se dva mala crnca udavila u potoku u kome su vršena ispitivanja otpornosti žabokrečine na nezaboravne scene demonstracija protiv zaštite ribljih konzervi od tunjevine i ostalih produkata nesmotrenog pranja veša u jutarnjim časovima u podnožju snegova Kilimandžara.Nije se potresla zbog toga što su se dva mala crnca udavila nego zato što je ona čula da su se dva mala crnca udavila.Zato je pišućem Isacu doviknula:"No,no!"i Isac se prestravio i odleteo sa kante za đubre.Kada je pao,što je normalna posledica pada sa kante za đubre kada neko vikne :"No,no!",pao je u nesvest jer je već bio pao i u nesvesnom stanju je počeo da sanja kako je moj ujak koji živi u garaži uz ogradu naše komšinice koja svako predveče pije solju cikorije na verandi svoje kućice.Mislim,to što pije svaki dan je već sumnjivo:neko ko svaki dan pije cikoriju zasigurno nema pametnija posla i još je sigurnije da je ovisnik.Ujak i moj brat iz odela za narkotike su to proverili. Jednog lepog dana kada su cvale gardenije i zečići skakutali i po proplancima,skembali su komšinicu i strpali je u garažu.Istog časa je pala u ovisničku krizu,počela da peva arije Luciana Povraćotija i uobrazila da je moj ujak.Možete misliti kako je to bila nesnosna situacija jer je moj ujak svaki dan pio po dve boce Jeam Beam koje je donosio burbondžija Tom Waits.Sada je već donosio po osam boca jer mu se dopalo društvo pa je to rekao i Solženjicinu pa su onda svi počeli da piju i pišu i pevaju.

To što je cela ulica smrdela na burbon i što je otvorena mala distilerija u cveću,što je navelo sve Joane da pišu protestne pesme, to i nije bilo toliko strašno koliko to što se moj ujak muitiplicirao.A on je sanjao da je vatrogasna četa.

Posle izvesnog vremena i izvesnog broja snova došlo je do nedostatka vatrogasnih četa u gradu pa se moralo preći na druge gradove,druge države,ceo svet.Onda su se vatrogasci iz našeg grada organizovali u sindikat za zaštitu prava sanjanih vatrogasaca i zahtevali zaštitu jer -šta bi drugo.Vatreni govori,polemike,bigamije.genovije...U žaru se desilo nekoliko nesrećnih slučajeva s reklamama za papilotne silovanih žena. Na to su ustali članovi Društva pristalica ping-pong zemaljske kocke sa svojim opštepoznatim stavovima potrubške.

U znak protesta naši vatrogasci su počeli da sanjaju žene s dve sise.Takva situacija je dovela do sveopšteg zagorevanja žena s po dve sise.lntergalaktički brod Potpune Neizvesnosti je zapazio takvu situacij u i...

I onda je cela zemaljska kugla (kocka) počela da sanja jedan san.Time su bil i zadovoljni samo lennonnovvcci a ja sam shvatio šta sam uradio...

Nauka dan danas ne može da objasni zašto čovek sanja i zašto uopšte spava.Po svemu sudeći postojeće pretpostavke i metode kojima se služimo nisu podesne za odgovarajuća istraživanja i odgovore.Neka dostignuća,otkrića u kvantnoj f izici,ukazuju na mogućnost merenja veze koja se spontano uspostavlja među ljudima:Da li smo zaista svi deo nečijeg sna i da li svi sanjamo Sanjača.

T1

USAMLJENIK

Jaa.

T2

NOSTALGIJA II

Na Islandu pada kiša.

T3

UNIŠTAVANJE SMISLA

U uglu sobe se nalazi cveće.U uglu sobe se nalazi cveće.

T4

VEŽBE SIMULIRANJA

Iznenadni srčani udar 6Iznenadni srčani udar 6Iznenadni srčani udar 6Iznenadni srčani udar 6Iznenadni srčani udar 6Iznenadni srčani udar 6

MOĆ

Noć,sasvim.

Kroz napola odškrinut prozor se vidi zamišljeno lice i ponekad čuje lupa pisaće mašine.

To čovek piše.

P1

PRIČA 1

Probudio me jutros telefon.Zazvonio je samo jednom.Još obuzet snom, gledao sam u drvo ispred prozora. Ne znam mu ime.Lišće je požutelo.

Video sam čoveka kako kupuje cigare u trafici .Video sam dvojicu kako se pozdravljaju i zatim nešto razgovaraju,video sam ženu kako nosi povrće s pijace.Video sam dete koje je nekud trčalo a onda se nečeg setilo i vratilo nazad.

O,naravno,bilo je još ljudi na ulici ali ja sam slučajno pomenuo baš ove. Zatim sam otišao u kuhinju da skuvam kafu.

P2

PRIČA 2

Pala je noć.Pala je kiša.Uključio sam svetio i podložio peć.Moći ću,u toplom i sigurnom,da slušam zvuk kiše i lišća,nekog uznemirenog psa... Moći ću da zamišljam kako noć ima svoje tajne.

P3

PRIČA 3

Na radiju su govorili o politici.Uvek neki misle da su pametniji od drugih.Onda su na prozor sleteli vrapci.Ona siva,sitna,živahna stvorenja na koja niko ne obraća pažnju.Bili su na pola metra od mene odeljeni staklom i spremni da prhnu na bilo koji moj pokret.

Kako se savršeno prelivalo njihovo neuzbudljivo perje.

P4

PRIČA 4

Hodam po vlažnoj travi.Gumene čizme,koje sam kupio u maloj seoskoj prodavnici,se presijavaju na zakasnelom suncu.

Tu je malopre skakutala veverica raskuštranog repa.Vidi se to po zanjihanoj grani pocrnele šljive.Znam,iako ne vidim,da je iza tih šljiva vinograd.

Tu je nekad hodao neki drugi čovek.Vidi se to po tome što sada ja tu hodam.

P5

PRIČA 5

Čekam da se pojavi mesec.Sadržan u mom saznanju nagoveštava se svetlom iza šume u kojoj

je neki vuk.Zna li on za mene.

P6

PRIČA 6

Usput sam sreo svog starog pijatelja.Pozdravili smo se.Dok sam čekao da se vrati odsutni službenik,podložio sam peć u kancelariji.Nije

mi bilo teško jer je bila puna drva,ona stara kraljica peći.U ovoj prostoriji je nekad bila učionica prvog razreda.Napravijene su neke izmene.

"Dobili ste penziju.",reče službenik još s vrata."Potpišite ovde." Nije primetio da je u kancelariji toplo.

P7

PRIČA 7

Neugledan pas.Sitan,slepljenog stomaka.gleda me veselim očima i maše repom.Pre nekoliko meseci sam ga tukao i oterao od kuće.Neugledan pas.

P8

PRIČA 8

Išao sam putem i sitan sneg mi je padao na lice. Bilo je hladno i žurio sam kući.

Na usamljenom proplanku,ispod velikog starog oraha,ugledah tamnu ljudsku priliku.

Išao sam još neko vreme i kada sam se još jednom okrenuo još uvek je nepokretno stajala na istom mestu.Zatim sam je izgubio iz vida.

Suton se igra senkama,sećanjima.

PRIČA 9

Lila je snažna kiša i vetar je povijao ogolelo drveće.Pored reke,svetiljka je podrhtavala u nečijoj ruci.

P1

MAŠA I MAŠINA

Maša je bila divna devojka.Ponešto svojeglava ali su je ipak svi voleli.Lepa,bistrog pogleda,zvonkog smeha,donosila je svežinu proleća u sivilo fabričke hale.Izostanci su joj pravdani,zakašnjenja previđana,greške u šivenju zanemarivane.Kolegenice su je volele,mladići još više a šef je govorio da bi je plaćao samo zbog osmeha.

Ali,kako to obično biva,umešala se ljubav i sve se poremetilo.Mašina mašina se zaljubila u Mašu.Isprva je to bila mašina kao i sve druge.Radila je onako kako se upravljalo

njome,ponekad lakše kvarila...Ništa neobično,tek jedna od mnogih istih mašina.Ko zna šta se dešeavalo iza tankog lima među šrafovima i polugama,tek jednog jutra Maša je začula tiho:"Volim te."Još sanjiva,Maša je pomislila da joj se to učinilo i taj dan je prošao normalno.No,sledećeg jutra je iste reči čula jasnije.Osvrnula se naokolo ali nije videla nikog ko je to mogao da izgovori."Ja te volim,tvoja mašina."

Ljubav i kašalj se ne mogu sakriti pa se u hali uskoro primetilo da se dešava nešto neobično.Maša je isprva bila zbunjena i nervozna.Zatim je postala gorda i nadmena.Ako bi uopšte razgovarala s nekim,to je bilo osorno i s visine.

Mašina je sve radila umesto nje.Maša je mogla da pije kafu,da šeta i uvek je imala perfektno završen posao.Radila je mašina i noću dok bi sve ostale mirovale.

Tehničara koji se vrzmao oko Maše je udarila struja.Tako nije moglo biti doveka.Mašina mašina je eksplodirala.Kako je mašina uopšte mogla da eksplodira i kako je Maša ostala bez i jedne

ogrebotine,nikome nije bilo jasno.Najbliža Mašina kolegenica je kazala kako je čula Mašu kako kaže:"Mala ti je igla...",ali tome niko nije pridavao značaj.

Mašina je rashodovana.Maša je uskoro otišla s jednim predstavnikom strane firme...Tek poneki pas lutalica noću naćuli uši kad na otpadu starog gvožđa umorno zabruji Mašina mašina.

P2

MAJSTOR

Glavni majstor je navršio 40 godina časnog rada.Imao je nešto boračkog od '44.,a pre tridesetak godina je dodao lopatu tadašnjem partijskom sekretaru da položi kamen temeljac.Video je svaku ciglu i dočekao svaku novu mašinu firme koja se gradila i razvijala.Počeo je za mašinom,vremenom polako napredovao nikad ne napustivši halu.Prošao je kroz sve reforme,od svakog direktora dobio po neku plaketu...bio je i član raznih saveta i komisija nikad ništa ne rekavši.Radio je pošteno,pomagao svima...

Da treba da ode u penziju,primetili su prilikom obračuna plate.Odmah su odlučili da mu prirede svečan ispraćaj,poklon i-naravno- plaketu.Čovek koji je trebalo da napiše plaketu nije znao kako mu je ime pa je zapitao u administraciji. "Majstor,majstor...",prisećali su se.Niko nije mogao da se seti imena.Pozvali su neke ljude iz hale.Niti oni najstariji nisu mogli da se sete."Majstor,majstor...kako beše...pa - Majstor,kako drugačije?"Pozvali su i direktora.On,naravno,nije znao kako je Majstoru ime,ali im je rekao neka pogledaju u dokumentaciji.Nekim čudom nisu mogli da pronađu ništa od dokumenata.Davno je bilo a i dosta toga je izgubljeno prilikom prelaska na kompjutersku obradu.

Na kraju su odlučili da ga lično pitaju.No,nisu mogli da ga pronađu.Prvi put je Majstor u svom veku pošao na kapiju pre kraja radnog vremena.(Nekih

desetak minuta.)Idući ka kapiji polako je nestajao.Portir ga nije video jer je na kapiji već sasvim nestao.Ostao je samo radni mantil.

Pripadao je firmi.

P3

ČISTAČ

Miran čovek.Retko govori,još ređe se meša u neki posao.Kad ne čisti,sedi u nekom ćošku,puši i gleda.Gleda nekim praznim, nedokučivim pogledom.Isprva su mislili da je stidljiv i nedruštven, zatim da je nečiji doušnik i na kraju su ga zaboravili,ostavili da ćuti i gleda iz svog ćoška.

Iza ljudi ostaje đubre.Mnogo ljudi - mnogo đubra.Mirni čovek, čistač,je ponekad pomišljao da njegovo preduzeće proizvodi đubre. Svi su redovno ispunjavali đubretarsku normu.

Mirni čovek,čistač,je pratio njihove tragove od đubra.Nije posebno razmišljao o tome.Mehanički je razmahivao metlom ili krpom i razmišljao o drugim stvarima.Nikad nije gunđao niti odbijao neki posao tako da su ga svi nekuda slali i nešto naređivali.Ljudi k'o ljudi, znali su da će neko da se pobrine za njihovo đubre.

Mirni čovek,čistač,nesvršeni student psihologije,našao je u svom poslu neke čari,ispunjenje svog,po sopstvenom mišljenju, promašenog života.Kao čistač počeo je da se bavi psihologijom. Otkrio je da đubre može da bude izvanredan pokazatelj ljudskog karaktera.Po onome što bi neko odbacivao,po tome šta je koristio i bacao,mogao je da otkrije puno toga o njegovom životu i osobinama. Počeo je da otkriva i neke tajne iz preduzeća,neke direktorsko-šefovske malverzacije,neke ljubavne veze,nečije radosti i nesreće. Mirno i studiozno ih je sakupljao i beležio.U svojoj hladnoj podstanarskoj sobici ih je sistematizovao i uskoro počeo da uobličava u nekakvu studiju o ljudima i ljudskom đubretu.

I sam se iznenadio rezultatima do kojih je došao.Toliko je đubra sakupio u svom životu,obradio ga,prečistio ...Počelo je da ga opterećuje,da ga muči tuđe đubre.Bojeći se sam za sebe,odustao je od svog rada i napisao jednu rečenicu: "Ljudsko đubre je beskonačno."

P4

MLADEN I "ĆIRA"

"Ćira" je s naporom brektao uz strmu padinu.Toliko se sporo kretao da si mogao da siđeš,ispišaš se i laganim korakom ga stigneš na sledećoj krivini.

Mladen,stari mašinovođa,s posedelim i začađavelim brkovima,je nabacao ugalj i sad je,oslonjen na okvir vrata,pušio staru Moravu bez filtera.Povremeno bi i on,kao i njegova mašina,zabrektao i ispustio neku svoju muku s teškim uzdahom.Mnogo uglja i drva su Mladen i "Ćira" preneli svojom prugom uskog koloseka,nepoznatom za sve železničke karte.Nekako su se srodili,postali slični.Nisi znao nosi li "Ćira" Mladena ili ovaj njega gura nekom svojom silom, pišti li "Ćira" ili Mladen zviždi za nekom vrednom mladom u polju.

Gore do rudnika i nazad.Mnogo gara i sete se nakupilo u njima. Mnogo sete i nikad pokazane sreće.

A onda dođe i vreme za umiranje.Bez i jednog grča na licu,prosto kao da je zadremao,Mladen je klonuo na pod

lokomotive.Nestade dah i samo se još dimila stara Morava bez filtera zalepljena za donju usnu.

Dobro napunjen ugljem "Ćira" je produžio put češući se o grane tek olistale hrastove šume.Vijugao je i brundao plašeći sitno zverinje i ptice a onda izašao na neki nevidljivi i nepređeni put.Kao po svetlu,po muzici,nastavio je,produžio kroz neku drugu šumu,video druge reke i doline,prešao neviđene visoravni ispod drugog neba i sunca... savladao nove klance i prejahao mostove,zaplovio kroz zatalasanu travu beskrajnih ravnica.

P5

SLIKE

To je ravnica.Pogled pod uglom od 60 stepeni s neba.Pruga deli kadar na dve polovine.Prugom se kreće sasvim otvoren vagon,bez lokomotive.Na ivici vagona sedi čovek ogrnut kožnom jaknom.Jedna noga mu visi,druga je savijena i on je drži rukama.Iza njegovih leđa nekoliko devojaka u dugim,širokim haljinama ciče i ćeretaju oko korpe s hranom.Jedna od devojaka se smeši odsutno i s vremena na vreme gleda u čoveka na ivici.

Izraz njegovog lica je izraz čoveka koji vidi budućnost.(Ona devojka mu prilazi i gurne ga.)(Ona devojka mu prilazi i nudi hranu.)(Ona devojka mu prilazi i vodi ga sa sobom.)

*

Iznenadni minijaturni tornado podigne prašinu i suknju devojci koja se zbog toga smeje i pritiska suknju uz butine.Muškarci,koji igraju badminton,se takođe smeju.Grupa ostalih to ne vidi jer je zauzeta jedući grožđe.

Ispod brežuljka na,na kojem se nalaze,u travi se pojavljuju prve kapi izvora koji se rađa.Na istom mestu je sasvim očuvan ljudski kostur po kome skakuću ptice.

*(Uputstvo:obe slike staviti u siv (oblačan),topao dan.Sunce se ponekad pojavi.)

P6

DOGAĐAJI

Isključio sam televizor.Zatim sam ga ponovo uključio.Spiker je rekao da je u poslednje dve sekunde.koliko je meni bilo potrebno da isključim i uključim TV,u svetu ubijeno 42 čoveka.Bože,šta sam to uradio!

Od tada više ne isključujem televizor. Nabavio sam gomilu rezervnih delova i generator u slučaju da nestane struje.

Užasava me pomisao da će jednog dana sasvim prestati da radi.

*Neobično je da čovek tačno zapamti vreme kada je pišao i povukao lanac na

kotliću.Ipak,meni se to desilo.lmao sam nov digitalni sat pa sam često gledao u njega:bilo je 14 sati,32 minuta i 5 sekundi.Tog dana,inače,nisam uradio ništa značajno.

U sutrašnjim novinama je pisalo:"Juče,tačno u 14:32:5 aparati seizmološkog zavoda su registrovali snažan potres... hiljade mrtvih, zatrpanih...ruševine ..." Zavrtelo mi se u glavi, izgubio sam snagu,pao u nesvest...

Kotlić više ne dodirujem.Ustvari više i ne koristim WC. Morao bih da sipam vodu...a poplave!

*Ja sam ambasador i patim od nadimanja.To je prilično neprijatno jer ambasadori često

moraju da prisustvuju prijemima na kojima se uvek pije šampanjac sa svim svojim mehurićima.Zbog toga sam dobio reputaciju ekscentrika koji često usred razgovora odlazi na stranu.Takva reputacija mi ponešto otežava međudržavne poslove ali je to sporedan problem.

Svakako znate da su za nauku neuhvatljivi uzroci i poreklo nastanka tajfuna.Neka sitnica od prolećnog lahora učini neobuzdanu,razornu silu.

Znam da i drugi ljudi prde,ali zar to umanjuje moju krivicu.

P7

PODUKE

Treba ustati u rano jesenje jutro i pogledati šljivu koja je zasađena hladnog martovskog dana kada je iznenada pao sneg.Treba pogledati podnožje stabla,odmah iznad kalema. Ako se tanka pokorica odvojila i tek malo uvila,onda je stablo jako i dočekace novu godinu spremno i zdravo.Ako se pokorica uvila kao fišek,godina će biti teška i hladna ali će drvo uspeti da je prebrodi.

U svakom slučaju,treba se radovati.

*

Treba znati razlikovati mirise.Ako je miris prejak.treba dodati malo vinskog octa i sitno samleven bademov oraščić.Sve

to staviti u prozor okrenut prema jabuci zimovki i ostaviti da stoji.Soba ne sme da se često otvara.Ako je miris slab,treba uzeti bagremov list koji je otpao na Svetog lliju,deci belog vina od

šest meseci pomešanog s kantarionovim prahom i staviti na toplo i promajno mesto.

*

Na ranu koja ne zaceljuje treba staviti oblog.Uzeti povelik list koštunjavog oraha sa ugarene njive.Potom prebrisati njušku

jednomesečnog teleta i odmah zaprašiti prahom višnjevog cveta.Izmešati balegu od ovce (koja je bliznila muško i žensko) i pomešati s maslom od

premuza i to tako dok se ne ujednači.U bakreni sud sipati vodu s kladenca oko koga raste selin.Sud zagrevati na goloj vatri od leskovog pruća.Sačekati da voda počne da struji,staviti

meda i bosiljka dok proključa.Sačekati da se voda smlači i oprati ranu.Onda staviti pripremljenu smesu i prekriti listom.

Držati dok se ne nasmeješ.

P8

INSERTI IZ MOG ŽIVOTA (DIVLJE GODINE)

Slim Treći je polovinom žileta isecao bradavicu s dojke svoje učiteljice.Ah,Slime!,reče učiteljica prekorno.

Na svojoj zelenoj flaši piva osećam vlažan ženski sekret.Konobarica se prijatno osmehuje: tolika je vrućina.

Isekao sam vene.Uvek ću te voleti.reče mi moja ruka krkljajući zbog krvi.

Priča koju mi je ispričala devojka za vreme trke u lndijanapolisu:"Uvek sam maštala o tome da mi zmija uđe u ribicu.Ali,ja sam prokleta kukavica."

Kada smo upali u stan baba je bezglasno zevala pokazujući na devojku koja je u donjem rublju sedela na kauču.lz susedne sobe je arlaukao pas.Džim je nežno otvorio vrata i upucao ga.Zatim ga je devojka ujela za nogu.Bilo je komično gledati kako glođe Džimovu nogu dok je on psuje i povlači po stanu.

Dok sam sa četrdeset mil ja skretao u 145 ulicu zapazio sam grafit:"Hans,volim te!-lsak."Žurio sam na premijeru.Tih godina sam bio mlad i neobuzdan.

Na procesiji 4. jula devojčica iz drugog reda kolone mažoretkinja je izašla i počela da povraća po ulaštenim cipelama policajca iz obezbeđenja pokazujući roze gaćice.Opet me napunila matora pijana budala,rekla je balavim usanama.

Prstom pažljivo prinosi poslednju kap vrhu jezika:Čudan ukus. Jesu I i to perenospore? -Ne.

Ah,mama!

Dve koride su propale zbog bezvoljnih bikova pre no što smo noću uhvatili malu u toru.Arči je tvrdio da je odavno primetio njeno čudno ponašanje. Bobi nije shvatao kako je bikovi nisu zgazili.Malinovski je ćutao i preko krigle gledao u prazno.

Grupa devojaka iz arheološkog kampa je umirala od smeha za stolom u dnu bara:videle su na koji način barmen pere duboke čaše.

Na oko sto mil ja od Luisviia me zaustavila vrišteća žena.S istoka je pristizao oblak skakavaca. Uskoro su prekrili kamionet i ugušili motor.Tek kada smo počeli da vodimo ljubav primetio sam da ima rascepljen jezik.

S1

KRAJ RATA

Kiša je umila jedno od poslednjih ratnih jutara.Skinula je prašinu i pesak sa ruševina pa ih raznosi niz strme ulice.Mali,mutni potoci se slivaju u baru koja je potopila ulaz u železničku stanicu.Kroz baru gaca seljak sa povelikim drvenim sandukom.

Jedna starica ukočeno i bezizražajno pilji s prozora.U jednom dvorištu ispod pocepanog šatorskog krila:šporet,klupa i žena koja loži šporet.

Jedan Ciganin sedi na mokrom stepeništu i puši.Vozač kamiona gleda u kartu koju mu pokazuje mladi oficir.Drži se za vrata kamiona i

klima glavom.Mladi oficir je niži od njega i ozbiljan je ali ne i sumoran.Čovek sa imenom je budan toga dana. Kroz zatvoren prozor gleda devojku koja ispred

jednog izloga namešta šešir.On nije star ali je umoran i tek pomalo se trudi da vidi njenu sledeću kretnju.Ona se osvrće i,pošto misli da je niko ne vidi, zadiže suknju i namešta najlonsku čarapu.Zatim polako silazi niz strmu ulicu ka železničkoj stanici.Čoveku sa imenom pada na pamet da je više neće videti i žao mu je zbog toga.Još uvek gleda u mesto gde je malopre stajala devojka.

Iza ljudi ostaje praznina.Čovek sa imenom odluči da se obuče i izađe.Izašao je i osvrnuo se levo-desno na izlazu iz zgrade.Tik ispred njega pade malter sa

zgrade.On ga zaobiđe i krenu niz ulicu gledajući izloge i prozore.Zastade ispred slomljenog izloga pekare i pažljivo pređe prstom po ivici slomljenog stakla.

Berbernica do pekare je bila čitava i on uđe u nju.Unutra su sedeli berberin i pekar i tiho razgovarali.Nisu bili utučeni."0,komšija,može brijanjelTreba da izgledate svečano.Danas sve doterujem besplatno.Danas je kraj rata." "Ma, je l'!",rečečovek s imenom.Čestitam,komšija!"lzljubi se s berberinom a zatim i s pekarom. "Epa,dobro... idem ja."

Silazi dalje niz strmu ulicu prema železničkoj stanici.Bara ispred železničke stanice se proširila toliko da je dosezala do zadnjih točkova

kamiona.Vozač se pojavi od nekud, pogleda pa uđe u kamion i pomeri ga nekoliko metara napred.Izađe i pogleda uz ulicu stavljajući ruku iznad očiju kao da će tako bolje videti iako nije bilo sunca.Odozgo su dolazila deca poredana u dve kolone. Neka su se držala za ruke.

Prolaze pored čoveka sa imenom.Ćovek bez razloga pođe rukom prema glavi jednog deteta.Ono se uplašeno trže i zamahnu rukom kao da se brani od udarca.Ćutke i namršteno se udalji od čoveka i njegove podignute ruke.Tada ispred čoveka stade veoma lepa crnokosa devojčica.

Gledala ga je jasnim pogledom.Čovek sa imenom je još uvek bio ukočen kada je ona počela da se smeši i širi ruke. I on raširi ruke netremice je gledajući u oči.Ona ga zagrli oko vrata i povuče rukama naniže:on se sagnu i uhvati je oko struka.Ona ga sasvim zagrli i priljubi svoj obraz uz njegov.Poskoči,čvrsto ga stežući oko vrata,i obuhvati nogama oko kukova.Pripi se uz njega grčevito teško dišući.

Nekoliko trenutaka su stajali tako.Onda se ona odmaknu i pogleda ga milo."Ja se zovem Sara.",reče.Poćuta,poljubi ga u obraz i reče: "Moram da idem."lzvuče se iz njegovog zagrljaja i ode prema kamionu osvrćući se.Kad se popela u kamion više se nije osvrtala.

Niko na ulici nije mislio da se nešto desilo.

S2

BEZ NASLOVA I AUTORA

Ser Jonathan Livingston.prvi kraljičin bibliotekar je nehajno klatio nogom u naslonjači.Posmatrao je šahovsku partiju između lorda od Kantesberija i časnog sudije Ambervila.Partija se odigravala u bašti Vindsdorske palate a figure su bile žive.

Sve je zapravo počelo kada je debeli Olaf Matuson,krećući se isključivo pravo,stao na mesto Ivana Vladimiroviča,čime je ovaj bio izbačen iz igre.Misao,koja se za koprcala u glavi ser Jonathana Livingstonaje u nekom drugom slučaju mogla da prođe nezapaženo.No,u tom trenutku časni sudija Ambervil se grohotom nasmejao.Ko zna da je sudija Ambervil.zbog preterane sklonosti prema cigarama,morao da odebljale glasne žice zameni za spravu koja,i pored sve vrednosti tehnike, ima izvesne nedostake a pri tom,može da zamisi i nevinost kasnog Vindsdorskog popodneva,može da zamisli i efekte sudijinog zluradog pobedničkog smeha.Za one koji sve ovo ne znaju treba pomenuti da je,između ostalog,ledi Mersi.koja je tih dana bila u središtu pažnje visokog društva iz razloga koje ću prećutati,ispustila šolju čaja.Čak se i ljubimac Princa od Velsa,ruski hrt,Gudrič,trgnuo i zarežao.

Misao."Stvoriti priču sa živim ljudima."Pisanje priča ima ponešto božanskog u sebi.Doduše,treba priznati da je svako stvaranje

ili uništavanje u načelu božansko delanje,ali pisanje priča ima posebne atribute. Pisanju priča se ne može pristupati parcijalno.Pisanje priča podrazumeva izgradnju kompletne uporedne realnosti.Svaka priča,bukvalno svaka,čak i čuvena priča bez ikakvog naslova.teksta i autora,kao krajnja redukcija osmišljenosti, podrazumeva potpuni stvarnosni koncept. Idealistički posmatrano (kad ovo kažem.mislim na činjenicu da je nemoguće formalno-logički dokazati sopstveno postojanje),nema posebne prednosti opažajnog sveta nad izmišljenim.S te tačke gledišta motivacija koja rukovodi fenomen umetnićkog stvaranja nije sadržana u želji da se prikazuje svet koji uobičavamo da smatramo stvarnim,nego u potrebi da stvaramo nove svetove.

Kako čovek zna mnogo više nego što misli tako je i ser Jonathan znao ove činjenice i zajedno sa njima danima svojih godina koračao između dugih polica sa knjigama u Kraljičinoj biblioteci.U potrazi za svojom pričom je potrošio hiljade metara i misli.Krećući se u dvostrukom lavirintu misli i polica najčešće bi dospevao u ćorsokake.Tu i tamo bi pomistio da je na pravom tragu.Pun vere bi skliznuo u božansko ludilo stvaranja i uglavnom se vraćao s malo zadovoljstva i prigušenom zlovoljom. Vremenom je postao i takav čovek:čudan i zlovoljan,povremeno euforičan.Ljudi su ga poznavali kao takvog ali mu to nisu zamerali s obzirom da ih se to nije ticalo.On sam je svoj život smatrao žalosnim,ali potkrepljenim snagom religiozne vere u moguće spasenje stvaranjem one prave priče.

Misao, rođena u bašti Vindsdora za vreme odigravanja šahovske partije sa živim ljudima, mu je učinila život osmišljenim i ispunjenim.Ser Jonathan Livingston se sa svim žarom bacio na otelotvorenje svoje priče.

Kakva je to bila priča i kako ju je realizovao , nije poznato s obzirom da je rešio da o tome ne zapiše ni reč.Nije potrebno ni ovu priču opterećivati detaljima.Ser Jonathan Livingston je pronađen mrtav,zgrčen i s bolnim i zrazom lica,ugušen sopstvenim srcem između polica Kraljičine bibilioteke.lz ruku su mu s mukom istrgli knjigu bez posebnog naslova i imena autora .Tekst u knjizi je počinjao opisom ser Jonathana Livingstona u naslonjači i bašti Vindsdora.Priča se dopala ljudima i bila proglašena za njegovo najbolje delo.Smatrana je autobiografskom jer je u većem delu opisivala stvarne događaje iz njegovog života.

Ironičnom igrom sudbine ser Jonathan Livingston je smatran autorom priče u kojoj je bio samo jedan od likova.Štaviše,priča ga je ubila.Otvorivši SVOJ primerak knjige,sasvim slučajno i obuzet svojom pričom,video je da je on samo deo priče.

S3

NEKO,NEKAD

Počeo sam da varam:pijem levom rukom.Pijemo već treći dan.Uglavnom ćutke,zagledani u nepreglednu belinu.Gazda povremeno dolazi i donosi nove flaše.Ćutimo.Kroz velike prozore se ne vidi ništa osim beline.Prozori su delimično

zatamnjeni.Inače bi bilo nesnosno gledati kad se pojavi sunce.Gazda donosi piće.Kaže da neki od nas,nekad,dolaze i sami.Nekad su tu

dvojica,trojica...Bez ikakvog reda i dogovora.Ponekad su svi tu.Mada...izgleda da niko ne zna ko smo to svi mi.Možda samo gazda

zna.Povremeno neko,ili nekolicina,nekad i svi odemo iz sobe u kuhinju.Tamo je gazdina

kći.Tamo jedemo.Pošto jedemo,vraćamo se da pijemo.Svakako da nekad razgovaramo s gazdinom kćerkom ali niko od nas ne zna da kaže o

njoj nešto stvarno.Svako gleda kroz prozore i,pretpostavljam -zato što ja tako radim,pronalazi svoje slike i

misli u opčinjujućoj jednoličnosti velike bele ravnice...i senkama...Jednom je neko od nas rekao da se seća jednog suvog drveta u svom tom snegu.Neko

je na to rekao "Glupost!" i s tim smo završili.Nikad ničeg osim beline nije bilo.Ja se sećam tog drveta ali prosto kao neke rečenice...Ne sećam se slike drveta.Nikad ništa...osim beline.

Desna ruka mi je utrnula od neprestanog natezanja iz flaše.Imamo svoje sobe.Ponekad neko ode da spava.Ponekad neko želi da bude sam.Razgovaramo retko.Nema toliko stvari koje su važne same za sebe.Priče iz stvarnog

sveta ostavljamo kada pođemo ovamo.Ustvari,ne može da se govori o nekakvim posebnim sobama.Niko od nas nema nikakav

prtljag niti u sobi ostavlja nekakav lični trag.Sve sobe,a možda je u pitanju samo jedna ista soba,izgledaju isto:male,bez prozora,s utuljenim svetlom,tvrdim uskim krevetom.

Gazdina kćer je jedina žena ovde.Spavamo omamljujućim snom bez snova.Baš svi.Govorili smo o tome.Snovi ovde ne

postoje.Reči,razgovori ovde nemaju nikakve veze s nama u proticanju vremena.Nikad se ne

govori o nečemu van ovog mesta.Verovatno i zato što se i ne poznajemo van ovog mesta.Gazda mi je jednom rekao,dok sam jeo,da ponekad dođu ljudi koji se više nikada ne

vrate.Mislim da ponekad,dok gledam u belinu,imam priviđenja.Mislim da se to dešava i

drugima.Sećam se da je jednom neko iznenanda skočio sa stolice.Lice mu je bilo preneraženo a pogled fiksiran za jednu tačku u belom prostranstvu.Ja tamo ništa nisam video.

Dva puta dnevno se dešava čudo:sunce,kada se pojavljuje i kada nestaje.Prozori su okrenuti jugu i sunce nam se pojavljuje s leve strane.Pojavi se i zatim nam je ceo dan pred očima dok ne nestane na desnoj strani.Zatim se pojavi mesec.Nekad se pojavi još za dana,nekad se ne pojavi uopšte.Zvezde su uvek tu.Neko je jednom rekao da onaj ko nas gleda s rastojanja od jedne svetlosne godine u ovom trenutku vidi ono što se dešavalo prošle godine."A,u čemu je razlika!"-oglasi se neko.Stvarno:postoji li razlika.Ne dolazimo li mi ovde uvek u jedno isto vreme.Nije li ovo mesto gde se menjaju samo flaše.

Jednog dana je u sobu ušla gazdina kći i rekla:"Umro mi je otac."Nije važno šta se dešavalo posle toga.Svi su otišli.Ja nisam mogao.Da sam otišao ne bih imao gde da se vratim. I odem.Mesto je umrlo.

Posle toga je počelo nov život.To nije bilo mesto gde sam došao.Nisam mogao da odem s mesta gde nikad nisam došao.

Devojka se vratila.Iznenadila se kad me je videla.Mislila je da su svi nestali u onoj gužvi i ustvari se samo vratila da pokupi ono što vredi.

Prvi put sam je gledao kao ženu.Nije bila nešto posebno.lmala je lepe oči i kosu.Prelepo se smejala.Vremenom sam je zavoleo ali o tome nikad nisam mogao da joj kažem bilo šta.

Da je zaista volim video sam kada je otišla.Rekla je:"Ja te stalno varam.Kad god zaspim pa se probudim,osećam drugog čoveka pored sebe."

Zatim je otišla.Tamo,na drugu stranu od beskrajne bele ravnice. Prvi put sam ostao sam.Prvi put je deo mene nestao.Tiho.Kao pomeranje planine,kao dubljenje rečnog korita. Otvorio sam vrata i zima je ušla unutra.Beskrajna bela ravnica je čekala moje korake.Tragovi,koje je poznavalo samo moje telo,su me

poveli ka zvezdama i uskoro sam postao samo svetla tačka u u beskrajnom tamnom prostranstvu.+

"Samo mrlja koja se pomera po belom ogledalu zvezda." "Ko li to i zašto luta po belom ništavilu.Je li čovek ili samo odraz sna o samom sebi.""Ima li dovoljno sreće da ga hrani kroz pustoš vremena ili troši agoniju celog sveta.""Da li je nekog voleo." "Hajde da zatvorimo vrata."

S4

SOLITUD STANDING

Devojka izgleda kao dečak:kratko ošišana kosa i sjajne oči.Sva je krhka, drhtava u svojoj vitkosti.Oslonila se o ogradu terase na trećem spratu prljave i oronule desetospratnice.Ni jedan mišić lica joj se ne pokreće,pogled visi u prostoru i reklo bi se da u njoj nema ni jedne misli.

Prva kap kiše ju je tresnula u rame,ovlažila vlakna košulje i nežno dotakla kožu.U tom trenutku su se oglasila zvona crkve preko puta i rasterala jato vrana sa zvonika.Vrane su glasno graktale i kružile oko zvonika dok su se sledeće kapi kiše razbijale o beton i sims oko devojke.

Bilo je to mnogo razloga da se rastuži.Beton je još topao od do malopre vrelog letnjeg dana i kapi kiše su se brzo sušile

ali je devojka počela da drhti.Obgrlila se rukama i pošla unutra.Prolazi iz sobe u sobu:iz jedne svakodnevnice u drugu.Nema nikakvih

izneneđenja između uvek istih kulisa.Više ne drhti."Ja samo živim tu!",kaže naglas kao da želi da se ohrabri.Sobe ćutke dočekuju njena bosa stopala i,mada ona stasno želi da se nešto desi,uspeva da čuje samo nesvesno,prigušeno škrgutanje svojih zuba.Oseća kako joj telom struji nezdrava vatra i u trenutku kada joj plamen zapalaca ispod jezika panično dohvata jaknu sa rasturenog kreveta i istrčava iz stana.

Tresak zalupljenih vrata je sustiže niz stepenice kojima se lako spušta njeno plaho telo.Kroz mračan hodnik luta tek poneko svetlo,treperi kroz prečke ograde i lomi se o uske stepenice.

"Hej,ne diži prašinu!",čuje glas i oseti čvrstu ruku koja je drži za kaiš.Telo joj je zaustavljeno u letu kao tanetom.Počinje da razaznaje čoveka koji sedi na stepeništu i u jednoj ruci drži slamnati šešir a u drugoj nju.Vidi neobrijanu bradu, namršteno lice i toplo,umirujuće svetlo u očima.Ona odahne zažmurivši i polako sedne pored komšije s drugog sprata.

"Žuriš,a!"Komšija nastavlja da popravlja slamke u svom šeširu a ona se smeje jer ne

uspeva da smisli nikakvu rečenicu."O,u redu je to!Nekad čovek mora đavolski da požuri." "Ja...",započinje ona i stvarno ne zna šta da kaže ali se i dalje smeje. "Mislim da napolju pada topla kiša.Izađi iz ovog pacovskog gnezda." Ona ustaje, polazi i kad zavije na stepeništu tako da ga više ne vidi,dovikne:

"Hvala,Luka!"Napolju pada solidna kiša.Svetla su upaljena i ulica se presijava.Na ulici se

mimoilaze ljudi i automobili,žagor,prštanje,škripa uzvik...Preko puta neka devojka u plastičnom mantilu trči i obesi se mladiću oko vrata.Ljube se brzo i strasno.

Za trenutak shvata da ne zna kuda bi sada ali ne želi da bude neodlučna i hrabro krane preko.

U baru nema gotovo nikog.Samo jedan smežurani starac glasno mljacka kiflu koju umače u kafu."O,zdravo,Suzi!",promrlja čovek iza šanka dobacivši joj pogled preko novina."Zamisli:Sinatra skiknuo od pića a Pluton našao svoju kosku."Suzi se lagano osmehne.Ima teškoća dok se penje na visoku barsku stolicu jer nije baš visoka.Ugnjezdi se nekako ali joj se u grudima zadržava nelagodnost.Nikad nije sigurna da neće pasti.Starac glasno ušmrkne,ustajući ostavlja novac i izlazi kašljući.Kad konačno izađe,izbaci iz sebe veliki ispljuvak.

Čovek iza šanka priđe Suzi i pruži joj čašu mleka."Hvala,Sem!" "O,pitam se,Suzi,kada ću nešto drugo da ti stavim pod nos.Jednog dana?Hm?Ipak se brinem za tebe...O,ti si...",kaže Sem gledajući preko Suzinog ramena.Suzi se okrene i vidi ženu koja se smeje i zatvara kišobran.Krupna,sigurnih pokreta,prilazi i poljubi se sa Semom i oni nestaju u tihom razgovoru.Suzi ostaje u svom mleku,meša kašičicom po njemu.Trudi se da ne vidi Sema i njegovu prijateljicu.Htela bi da pije mleko ali oni mljašću dok se ljube i njoj se gadi.Uzmuvala se na visokoj stolici i ne zna kuda će sa očima i ušima.

Zagleda se u,i kroz izlog.Zadleda se u igru stakla,kiše i neona.Na staklu je bilo sve više boja.Sva ulična buka poče lagano da se gubi.Jedino se sve jasnije čula jedna jedina kišna kap.Padala je sa krova,razbijala se o tamnu površinu asfalta,prolazila kroz njega,opet dospevala na krov,opet padala...I,rasla je.Sve boje se sliše u nju i bilo ih je sve više.

Suzi je izgubila svest i pala sa visoke stolice kao kap.Probudila se u belini.Sve je bilo belo osim noći koja se videla kroz prozor.Bila je u bolnici i u sobi se

nalazio još jedan krevet.Ispod belog pokrivača se naziralo telo."Ha,probudila si se!" Sestra je imala plavu kosu i bila je vrlo lepa."Kako se

osećaš?",zapita ovlaš joj dodirujući čelo.Suzi je htela da kaže da je dobro ali zadrhta od mekog i hladnog dodira.Pojavio se i muškarac.Imao je snažne i maljave ruke."Biće dobro.",reče i pomilova Suzi po kosi."Ispavaj se.Želiš li nešto?" "Ja...čašu mleka.",nije znala šta bi drugo rekla.Lekar se nasmeši i klimnu glavom sestri.Dok je izlazila,pratio ju je značajnim pogledom.Onda je prišao drugom krevetu i gledao u bolesnički karton.Sestra je donela mleko.Suzi se ispravi u krevetu i prihvati čašu.Lekar i sestra su je gledali dok je pila."Hvala.", reče Suzi pružajući čašu koju prihvati lekar."Laku noć.", rekoše.

Svetlo je ugašeno,vrata zatvorena.Ostade tanka pruga svetla ispod vrata. Koraci se izgubiše a kroz prozore se razli bela mesečina.

"Zdravo.",telo u drugom krevetu se pomeri."Ja sam Tom i uskoro ću umreti."Suzi pogleda i poče da razaznaje dečije lice.Činilo joj se da je lice sasvim belo."Ja sam Suzi.""Suzi,misliš li da postoji nešto kad umreš!?"Tom zaćuta očekujući."Ne znam.""Bilo bi pravedno da postoji.",reče Tom i utiša se.

"Ne govori tako...",reče Suzi."Bićeš dobro..." U grlu joj zape.Pročistila je grlo i počela da govori.Puno je govorila i njene reči su je grejale.Reči su navirale kao bujica.Bez reda,bez važnosti,ali su istisle hladnu tišinu,odbijale se od zidova,vrata,prozora,ponovo se vraćale u uvo...Iskrile su kao svici u tami.Suzi se radovala.

"Tome,bićemo prijatelji,važi!?"Tišina.Tomove oči su bile kao staklo."O;Bože,ne ostavljaj me...!" Suzi mu drhtavo

dodirnu hladne obraze.Htela je da plače ali se sva ukočila.Klečala je pored Tomovog tela obasjana mesečinom.Mahnula je rukom kao da ga pozdravlja.

"Bićemo prijatelji...Tamo..."Utrnule noge su je odvele do lekara i sestre."Zašto je Tom ovde?" "Tom nikad nije govorio." Mislim da je mrtav."Lekar i sestra su prolazili pored nje kad joj se učinilo da se tavanica spušta. Onda

je shvatila da,ustvari,lebdi.Tako je izašla odatle i stigla na pijacu ispod nadvožnjaka u njenom kraju.Trom lahor,pun smrada od trulog voća i povrća i živinskih iznutrica,joj je lelujao belu bolničku košulju.Veliki,beli mesec se lomio o pragove i šine metroa.

Sela je na ivicu trotoara,sklupčala se obuhvativši kolena rukama i zabila nos i usta među njih.Onda je videla vojnika koji se pijano teturao i nešto mumlao. Videla je kada je uzeo kamen i razbio izlog u kome je su bile dečije igračke i odeća.Videla je da vojnik govori malom belom psu koji se vrteo oko njega i hitro mahao repom.

Videla je kada je vojnik skinuo pantalone da piša i videla da je žena."Znaš," ,čula je reči upućene psu, "mislim da će se vratiti.Ipak," čula je zveckanje

opasača, "ja sam Kirka i priča mora da se završi."Vojnik je odlazio,njegove reči su nestajale kao talas koji se valja ka pučini. Nestao

je i mali beli pas a Suzi je drhtala ispod svoje košulje.Krik galebova sa dokova je gasio mesec i bojio vazduh hladnom srebrninom

praskozorja.Pošla je kući.Ispred zgrade je našla Luku kako hrče,pijan i izubijan.Prošla je pored njega,slame od njegovog šešira,uspela se na treći sprat i otvorila vrata.

D1

GRAFIČKI PRIKAZ VREMENA

Ova rečenica je ista kao na kraju.Sledeća označava moguć početak.Sledeća označava moguć nastavak tog početka.Postoje drugi počeci.Postoji neograničeno mnoštvo rečenica koje mogu biti nastavak.

Rečenica koja se nadovezuje na neki od nastavaka je već uslovljena sa prve dve rečenice.Rečenice koje zatim slede više ne predstavljaju izbor već nužnost.Među njima se nalaze

rečenice koje su posledica neizabranih nastavaka.Naime,nije moguće stvarno ne izabrati neki nastavak jer bi to značilo da život nije moguć.U ostvarenom mnoštvu je teško prepoznati rečenice-nastavke i razlikovati ih od

uslovljenih rečenica.ali nerazumevanje ne negira postojanjeTreba napomenuti da se rečenice ne razlikuju po smislu.Njihove funkcije su posledica izabranog početka i međusobnih veza.

Sve je manje rečenica-nastavaka.Sve je više uslovijenih rečenica.Dolazi se u oblast gde su sve rečenice nužnost. (Uslovljenost rečenica raste tako da je

sve manja mogućnost izbora.)Dolazi se do toga da je moguća samo jedna rečenica. Ova rečenica je ista kao na početku.

T1

KORACI

Mali bucmasti dečak dolazi iz dubine kadra.Hodnik je sasvim beo,ali je tamo,otkuda dolazi dečak,tamno.Hodnik je bez prozora i vrata: samo dugačka pravougaona cev.Tu,gde dečak dolazi, je svetlo.

Kosa mu je ošišana pre dvadesetak dana.lzgleda da mu je onda makazama povređeno uvo jer se na njemu nalazi mala krastica od krvi.Odeven je u šareni vuneni džemper.Pantalone su mu kratke i otkrivaju žute plastične sandale i plave čarape.Nokti na kratkim punim prstima su na levoj ruci isečeni duboko a na desnoj iskrzani.

Razgleda zidove i plafon.U pod retko gleda.Ponekad se namršti ili bezrazložno mrda zatvorenim usnama.Oči,bez ikakvih osećanja, vlažne, meke, pokreću sa lagano.

Retko trepne.Na ivici svetlog i tamnog zastane i tiho uzdahne.Priđe jednom zidu.Isprva ga dotiče samo

jagodicama prstiju,a onda nasloni dlanove na zid, raširi ruke i sav se priljubi uz zid.Stavlja desni obraz na zid tako da mu je pogled usmeren ka svetlom.Stoji tako nekoliko trenutaka,ušmrkne se i pomeri.Na sredini hodnika stane razmaknutih nogu,sklopi ruke ispred sebe i zagleda se u plafon.Dugo tako stoji i vremenom mu se otvore usta.U donjoj vil ici mu nedostaje jedan zub.Posle izvesnog vremena počinje da se ljul ja jer predugo gleda uvis.Oseća da mu se vrti u glavi i napušta svoj položaj.Vuče noge po podu i hodnikom se prostire zvuk.Zvuk odlazi napred i nazad. Tamo otkuda dolazi i tamo kuda ide. Mali,bucmasti dečak odlazi napred, ka tamnom.

T2

JUTRO

Budim se.Jutro je belo.Otvaram oči s osećanjem da sam strašno umoran. U ustima osećam čudan ukus.Muva leti prema mom oku i ja zamahujem rukom da je oteram,ali to ostaje bez ikakvog

efekta:muva i dalje leti prema mom oku.Zamahujem još žešće obema rukama ali muva mirno sleće na moju zenicu.

Gledam muvu u najvećem mogućem planu,kako je verovatno niko nikad nije gledao.Šeta po mom oku,mrda nožičama.čisti krilca koja se presijavaju duginim bojama.Zatim iz dlakavih čeljusti ispušta sisaljku i liže moje oko.

Na vrata ulazi devojka koju volim.Stoji pored kreveta i gleda me.Dopada mi se kako izgleda i u stomaku osećam napetost.Muva na mom oku mi smeta ali uzbuđenje učini da mi se muškost ukruti.Devojka koju volim čučne tako da joj se ispod suknje naslućuje ona lepa senka.gleda me... Otera muvu s mog oka i odlazi fino njišući kukovima.

Shvatam da sam mrtav,okrećem se na drugu stranu i ponovo zaspim.

T3

REPORTAŽA IZ KINE

Do hotela je došao u bledožutoj rikši koju je vukao čovek uskih dugačkih brkova i neobično sivog lica.Palo mu je na pamet da to lice liči na one ogromne bronzane gongove koje treba jako udariti i posle čuti intenzivan metalni jauk.

Dan je bio topao i sunčan,nebo ogromno i sasvim plavo,sunce vrelo,ali nije bilo sparno.Vazduh se tromo gibao u ritmu širokih pšeničnih polja koja je gledao pre no što je sišao iz voza.

Prostrana soba malog hotela je mirisala na pirinač kad se probudio. Probao je da jede ali nije uspeo jer je u želucu osećao prazninu koja nije bila od gladi.

Izašao je na terasu i video masu ljudi na trotoarima i gomilu parola na zgradama.Ni jedan zvuk nije dolazio ni od koga i ni od čega.Čovek sivog lica je sedeo pored svoje rikše ispred hotela i mazio mačku u svom krilu.

Onda primeti čoveka koji je zastao na sred ulice.Stranac je bio bradat i nosio kofer tamno-žute boje.Brada,košulja i sandale su mu

bile sasvim prašnjave.Na koferu se videlo puno etiketa.Stranac najzad ponovo pruži korak posmatrajući ljude na trotoarima i dođe do

kamene česme.Vetar je počeo jače da duva jer je već bio suton.Stranac odloži kofer i odvrnu slavinu.Voda pljusnu o suvu zemlju i nestade par

koraka dalje.Strančeva jabučica je brzo išla gore-dole.Brisao je usta kad su mu prišla dva uniformisana lica.Jedan ga dodirnu po ramenu,činilo se da se i malo naklonio.

Kofer,sav isprskan vodom,su sklonili tek sutradan rano ujutru.Pošavši iz grada,napio se vode sa česme.Jedna etiketa je ležala u blatu.Pre no što je zaspao u vozu video je da je žetva počela.

T4

ROMANTIKA SOCIJALISTIČKE ARHITEKTURE

Ravni krovovi,bez obzira na povoljan psihološki efekat u manjim provincijalnim gradovima,pokazuju prilične nedostatke,naročito po pitanju izolacije.S druge strane,rešenje s kosim ravnim krovovima (limenim) je pokazalo nenadane efekte asocijalizacije stanara,naročito onih u stanovima sa srednjom pozicijom.Nasuprot,zgrade s dugačkim hodnicima horizontalne fluktuacije,bez obzira na prostornu neefikasnost,uspostavlja značajnu spratovsku solidarnost, naročito ako su u pitanju stanari istog socijanog statusa.Izvesna ansioznost kod stanara na krajevima hodnika nije zabrinjavajuća,mada...ne treba ih gubiti iz vida.

Porodične kuće s velikim tremom zaslužuju priznanje uz napomenu da treba produžiti samo s gradnjom većih integrisanih nizova jer one koje su samo uparene raspiruju pakosti između nezaposlenih domaćica.Što pre treba izvesti ulična osvetljenja i to tako da tremovi ostanu u mraku.Na taj način većina stanara stiče ranovečernju sklonost za sedenjem na klupama.Prirodna reakcija stanara koji sede je da ogovaraju stanare koji se kreću što kod ovih drugih utiče na racionalizaciju kretanja.

Nastaviti s uličnim drvoredima nepoznatog drveća.Trgovi centralističkog tipa s dve osnovne ukrštene komunikacije generišu

najpoželjniju urbanističku motivaciju kvadraturnog tipa.Primedbe komunalnih službi zbog grickanja semenki što,navodno,provociraju ovakvi trgovi su na mestu. U praznične dane zabranjivati prodaju semenki.

I (A4-B2-C7)

L1

K2

P8b

S1 P7cT3

K1

POSLEDNJA MASONSKA TAJNA

(Naravno,ne govorimo o “poslednjoj tajni” u smislu da ih više neće biti već o redu u kome poslednje mesto označava konačnu,vrhunsku tajnu koja obuhvata sve prethodne,proishodi iz njih i daje im neophodnu (neminovnu) svrsishodnost i opravdanost.Bez nje…sve ostalo je najobičnija ljuštura bez sadržaja.)

(Ozbiljni masoni,kao i svi poklonici istinskog znanja,znaju da je linearan uzročno-posledičan model istorije tek osnovno-školsko pomagalo dok se stvarna istorija ponaša po nekoj drugoj funkciji u kojoj ono što bude posle nečeg nije i obavezno njegova posledica.Tako,”poslednja tajna” nije ona koja će tek doći posle svih i da je (sasvim sigurno) zapretena na već odigranoj materijalnoj i duhovnoj sceni ovozemaljske ljudske drame.Ta kulisa, u okviru koje postojimo, i koju nazivamo “prošlost”,jedan deo nje jeste “poslednja tajna”.)

Uzbuna,koja se podigla u dubinama posvećenih,neprimetna za površne slojeve čovečanstva,negde tokom 2006. godine prilikom neuspešnog pokušaja prokopavanja tunela ispod Lamanša,nije bila posledica razumnog predviđanja ili uspešnog istraživanja,već se pojavila kao intuitivan i sinhronizovan osećaj kod nekolicine Majstora.Ta okolnost da su Saznanje dobili čisto duhovnim putem,nezagađenim ljudskim,nesigurnim delom,ih je držala izvan svake sumnje u Potpunu Istinitost.Uzbuđenje Žednih pred Večnim Izvorom je bilo toliko da su poželeli da podele svoju sreću i saopšte je celom svetu.U poslednjem trenutku se odustalo.U mnoštvu vrlo razumnih razloga,kojima se posle svega daje promišljenost već spontano učinjenom,nije bio nevažan detalj i to što je

“poslednja tajna” bila krajnje trivijalna:NIJE MOGUĆE ISKOPATI TUNEL NA MESTU GDE VEĆ POSTOJI (ISKOPANI TUNEL).Ipak,kako sve ovo pisanje ne bi ostavilo zamorenog čitaoca u nenagrađenom razočarenju,dodaćemo da je prilikom pomenutog pokušaja prokopavanja tunela nađen Sizifov kamen.Tako je još jedna masonska relikvija pronađena i postavljena,u najboljem masonskom maniru: da svima bude pred očima a da je niko ne vidi.Da bi sve bilo kako treba,ispod kamena je stavljena gomila zlata,kao mamac za sve buduće tragače.Jer,pravi masoni nisu prizemni srebroljupci da besmisleno gomilaju besmislena blaga.Svoje relikvije i svoja materijalna blaga ostavljaju dostupnim i neposvećenima i prizemnima.U otkrivanju i ponovnom sakrivanju “tajni” čuvaju zaveštanje Sizifa,jednog od svojih praočeva:

Napor Sizifov je blagoslov:uvek može da se pokuša još jednom.…Napor Sizifov je blagoslov:uvek može da se pokuša još jednom.

Naravno,da bi potragu učinili i intelektualno izazovnom falsifikovali su jednu od mapa popa Milutina.Tako je mapa dva veka starija od blaga na koje upućuje.

Sizifov kamen i blago su svakom dostupni.Ako ne hiljade a ono bar stotine ljudi u njih gleda svakog dana.Svejedno,mapa i,verovatno,nekoliko zavera i nesrećnih dela su neophodni da ih normalan čovek nađe i prigrli svoju propast ili,bar,pad.Mapa je na drugom mestu u ovoj knjizi i neće se nalaziti u svim primercima knjige.Kupac mora imati i nešto sreće da ostvari svoje snove ili košmare.

BLAGO POPA MILUTINA

Ime popa Milutina je vrlo poznato među tragačima za zlatom istočne Srbije i zapadne Bugarske.Niz falsifikata i poneki original uslovljavaju živu aktivnost i značajne novčane transakcije među raznim i mnogobrojnim ljudima gde su i jedan general vojske i jedan ministar iz Srbije i jedan značajan tajkun iz Bugarske.Blago popa Milutina ima i mitski značaj i mitsku vrednost.Pretpostavke o vrednosti su basnoslovne i basnoslovne su i potrage koje se sprovode pod maskom državnih poslova i investicija.Manje je,ali ne i sasvim nepoznato da, osim par originalnih mapa,u klasičnom maniru (reka,drvo,izvor,drum…) postoji i najmanje jedna mapa koju je pop Milutin izradio u simbolima.Retko duhovita, istorija je u ovom slučaju izvela vratoloman zaplet.Mapu je pronašao jedan Kinez.

Došavši iz svoje daleke zemlje zakupio je u jednom istočnosrbijanskom gradiću straćaru kako bi otvorio svoju trgovinsku radnjicu.Mora da je bio jako zadovoljan kada je,čisteći prostoriju buduće radnje za veštačko cveće i slične drangulije,pronašao papir na kome je kineskim simbolima bilo ispisano:CVEĆARA.Tačnija transkripcija zapravo glasi PROSTORIJA SA CVEĆEM,ali to je – to.Najtačnije je,zapravo,da je zbog male greške u simbolima pisalo:

U uglu sobe se nalazi cveće.

ali,svejedno,to se vrednom Kinezu činilo kao zaista srećan predznak.Naročito zato jer je u bogatom povesnom blagu porodičnih priča znao i za jednu koja je govorila da je neki rođak među dalekim precima s tatarskom vojskom pustošio Evropu u dalekom nekom veku.Bio je ubeđen da je ovo srećno znamenje znak da je u dalekom svetu pored njega duh-predački zaštitnik.

Ironija svega je da taj papir zaista ima veze s njegovim pretkom ili,bar,s tom vojskom u kojoj je bio.Papir je mitska,šifrovana mapa popa Milutina za Tamerlanovo blago,kako je poznato među tragačima.

I tako.Mapa popa Milutina za Tamerlanovo blago je postavljena svima na uvid kao kineski natpis na firmi jedne radnje u istočno-srbijanskom gradiću gde na srpskom ispravno piše CVEĆARA.Kineskim zemljacima je nejasno i podsmešljivo što na kineskom piše :

U uglu sobe se nalazi cveće.ali im i nije naročito važno.

TAJNA UMETNOSTI

U zaista ogromnom (ali ne i beskonačnom) broju mogućnosti koje pružaju tridesetak slova i nekoliko znakova interpunkcije odabraćemo jednu.Rečenica:

U uglu sobe se nalazi cveće.deluje sasvim pitomo,čak nevažno.No,da su tajne,one tajne koje život čine bar snošljivim ako ne i uzbudljivim i očaravajućim,sakrivene u prividno običnoj svakodnevnici,zna bar čitalac upoznat s prethodnim tekstovima.Mogućnosti koje pruža ova rečenica,istorija koja stoji iza nje,otvaraju dovoljno prostora za čitav jedan život i to pristojno bogat život.Kada jedna rečenica,jedan tekst, prelazi granicu od jeftine,normalne upotrebe među normalnim ljudima, u zbrci dešavanja poznatoj kao “život”, do nečega potpuno nejasnog koje nazivamo – umetnost?

Jedan dan,jedan zaista lep ali normalan junski suton,kad još nevidljiv mrak počinje da se uliva u zlatnu boju dana,pod mirnim, toplim lahorom,koji talasa lak materijal košulje koja miluje grudi (sakrivene ali toliko prisutne) mlade devojke, me zatekao u jednom malom gradiću.Upravo smo odlazili od neke kineske radnjice na kojoj je pisalo CVEĆARA i ona je nešto govorila,možda o tome šta bi kupila da ima para.Pomalo se zadihala jer je govorila brzo i puno (ili je govorila brzo i puno zbog nekog uzbu|enja od koga se zadihala) i grudi pod košuljom su se podizale i spuštale u ritmu lahora koji je talasao njenu košulju,tako laku i s izrezom koji je otkrivao deo punih,slatkih polutki s par kapi svežeg znoja između njih.Vreme,koje smo proveli u hodu od cvećare do klupice na obali reke,je bilo dovoljno da joj od draškanja lahora bradavice na grudima nabubre i nežno se ocrtaju na košulji.”A,u uglu sobe se nalazilo cveće i…Pa,ti mene ne slušaš!” – rekla je.

Eto.Tako nastaje umetnost.

II

(A5-C5-H8)

L2 T1

K2 P6b

P7c

S3 T3

K1

(KONAČNO DOKAZANA DARVINOVA TEORIJA EVOLUCIJE!

Nedavno je otkiven plemenski dnevnik šamana jednog amazonskog plemena koje je,nažalost,istrebljeno ili nestalo tokom akcije spašavanja koju su provodile eminentne grupe naučnika svetske antropološke organizacije.Zaprepašćenje naučnika činjenicom da u amazonskoj prašumi živi plemenska grupa koja poznaje i koristi znakovni sistem,tj. pismo,je uveliko nadmašeno zaprepašćenjem koje je usledilo posle dešifrovanja pisma i rastumačenih tekstova.Naime,jedan od tekstova počinje gore naslovljenom rečenicom,osim što umesto "DARVINOVA" stoji "KARIKOVA".Tekst glasi:

"Nakon mnogo vekova konačno je dokazana Karikova teorija evolucije u koju su mnogi sumnjali.Neka je velika hvala Kariku,velikom šamanu!Naime,nedavno smo otkrili i duže vreme tajno posmatrali grupu primitivnih ali nesumnjivo humanoidnih primata koji povezuju ljudski rod sa pradavnim majmunolikim precima.Dakle,nisu otkriveni neki sumnjivi fosilni ostaci već nekim čudom preživela i opstala grupa predačkih primata.

Već na prvi pogled je bilo jasno da se ne radi o običnim majmunima.Znali su da koriste i odeću i alate i,mada je to bilo primitivno i nespretno za opstanak, bilo je nesumnjivo.Naravno,ove činjenice nisu dovoljne za tvrdnju da je reč o humanim majmunima.Ali,onda smo otkrili konačan dokaz!Ova grupa je neprestano nešto merila!Bilo je dirljivo posmatrati kako su stalno ponavljali ove postupke,merenje težine,brzine,dužine,...i mada svi vrlo dobro znamo da ovo nema nikave stvarne veze sa svetom u kome živimo,ja sam gotovo zaplakao dirnut upornošću ovih bića da istrajavaju u pokušajima shvatanja sveta.Neka je to i

pogrešno ali nesumnivo ukazuje na osnovnu pretpostavku inteligencije koja se rađa - znatiželju!

Nažalost,kao sva primitivna društva i ovo je pokazalo visok nivo agresije, pogotovo pred stvarima koje ne razumeju,tako da smo morali da se uklonimo i ostavimo ih da se snalaze sami.Lično sam bio veoma ožalošćen zbog ovoga i voljan da im pomognemo,ali sam morao da prihvatim razumno mišljenje da bi nagli prelaz iz divljaštva bio verovatno poguban šok za ovu zajednicu.Snaći će se oni,ta divna divlja stvorenja!")

IZMERENA TEŽINA LJUDSKE DUŠE

Višestruko ponovljena merenja težine ljudkih tela na umoru pokazuju da svako,bez obzira na osobnu težinu i ostale karakteristike (rasu,pol,nacionalnu i versku pripadnost),u trenutku smrti gubi tačno 21 gram.

PRONAĐENI SVICI U PEĆINAMA ELORE

U doskora legendarnim pećinama Elore pronađena je nova vrsta svitaca.Ova lepa stvorenja,za razliku od nama poznatih vrsta,svetlucaju plavičastim nijansama...

GREŠKA!(Ponovo!)

PRONAĐENI SVITCI U PEĆINAMA ELORE

U doskora legendarnim pećinama Elore,pod lepim plavičastim svetlucanjem nove vrste svitaca,pronađeni su svitci,zapisi nekog askete imenom Enen.Posmatrajmo slučaj lekara NN koji jedno jutro doživljava prosvetljenje kao moderna varijanta Narcisa. Moderna i savršenija.Dok antički arhetip doživljava sebe kao telo,kao uopšten i,time,fiktivan fenomen.lekar NN sebe sagledava u određenom odnosu sa svojim telom i to ne bilo kom već onom koji oličava jednu od mnogobrojnih varijanti ljubavi.Narcis sebe sagledava nekritički,spolja...Lekar NN tačku posmatranja smešta u sebe samog.Postaje svestan strukture svog bića u kompaktnom jedinstvu.Sličnu misao saopštava monah Enen.Zapis koji nam je dostupan je jedan od svitaka koji je zapisan tokom prosvetljavanja u pećinama Elore.Ovaj svitak je jedan od mnogih u kojima monah Enen razmatra sebe.

Osnovna pretpostavka od koje je monah počeo svoj život-promišljanje je da je njegovo telo ekvivalentno svetu od koga je nastao i u kome živi ida,time, sadrži sve što je neophodno za život.Smatrao je da je disanje dovoljan vid veze između njega i sveta a da je u isto vreme i neophodan jer bi inače bio besmrtan. Jeo je sopstveno telo i time parafrazirao mit o Prometeju (koga jede svet) na isti način na koji je parafraziran i mit o Narcisu.Ne bih govorio o njegovom životu jer je predstava o tome da znanje činjenica o bilo čemu upućuje na realnost i razumevanje bilo čega tek jedna od disciplina koje upražnjava Matematička sekcija Korporacije za obmane i uporedne stvarnosti.I sam monah je bio objekat posmatranja ove Korporacije.Poluplanirano je stvoreno Društvo za tumačenja koje je publikovalo,između ostalog,tumačenje sledećeg svitka."Kada se govori o devetom svitku,tj. tekstu "Jaa.".neposredno se utvrđuje da je u ovom periodu monah došao do specifičnog odnosa prema samom sebi,tj. prema

svetu,što je u njegovom sistemu ekvivalentnog odnosa pojedinačnog i opšteg,uglavnom jednako.Dvostruko "aa" je suština teksta gde prethodno "J" ima funkciju komunikativnog faktora,tj. prihvatanje usvojenih normi ljudske zajednice (dakle,iako formalno ne i nevažno jer upućuje na ljudsku rasu čiji je monah svestan i voljan član) kao i sledeće "." koje označava konačnost u smislenom pogledu,tj. onemogućava moguća nerazumevanja ili preslobodna tumačenja.Možda se time otkriva i delimičnofatalistički odnos monaha prema sudbini kao determinaciji života,ali smo skloniji varijanti u kojoj je ovo samo univerzalno značenje znaka ".".Dvostrukost simbola "aa" u kontekstu apsolutno samoodređujućeg pojma "Ja" označava svest o dualizmu sopstvenog jedinstvenog bića i to na isti način na koji se odnose polovi."

Društvo za tumačenja je elegantnom intervencijom Korporacije postalo nesvestan analitičar monahove strukture i oruđe ubistva Korporaciji neželjenog fenomena.Ubistvo je izvedeno vrlo lagano i jednostavno:prikazivanjem monaha na Televiziji.Monah nije video ni čuo sebe na Televiziji,ali je budući ekstrasenzitivno biće,osetio multipliciranje svog bića i to u vremenskoj dislokaciji.Televizija je razbila jedinstvo sveta i otvorila bezdan u koji je nestao monahov um a on sam se ugasio.

III

(A6-C8-E2)

L3

K2*

P6c

P2c

K1

P3b

T4

D1*

ŠTAMPARSKA MAFIJA

Slučajno otkriće ser Jonathana Livingstona u lavirintima između polica Kraljičine biblioteke je rasvetlilo istoriju i smisao beleške za koju se vekovima smatralo da predstavlja deo biografije .Gutenberga.

Pretpostavljalo se da je to jedini ostatak zabranjenih spisa zabranjene sekte obožavalaca štamparske mašine.(Njihovo je obožavano trojstvo: .Gutenberg.,.Luter.,štamparska mašina.)(U sekti mnogi prepoznaju klicu Korporacije za obmane i uporeden stvarnosti.)

Ser Jonathan Livingston ju je,tražeći podatke za svoju studiju o ogledalima, u Almanahu Alhemičarske Asocijacije (AAA - najčešća oznaka na baterijama!!!) našao pod originalnim naslovom "Ogled o ogledalu i psu".

"Misli se da ogledalo oslikava stvarnost,da daje dvodimenzionalnu sliku trodimenzionalne stvarnosti.Takva misao je samo još jedan od produkata ljudske brzopletosti i nepromišljenosti u verovanju čulima.Nekoliko trenutaka elementarnog razmišljanja će vam pokazati da ogledalo prikazuje simetričnu sliku sveta.Ustvari,ogledalo pokazuje jednu od mogućih slika sveta.

"Treba zapaziti da ogledalo pokazuje sliku koja nije samo frontalno simetrična već i bočno,tj. ako se rotira za prav ugao."

"U čemu je smisao prosvetljenja .Gutenberga. pri susretu sa psom uvežbanim da laje na simetričan način.Zamislimo "zvučno ogledalo"..Dakle,ne odjek,već prostiranje zvuka u odnosu na ravan simetrije kako se to dešava sa svetlom i ogledalom.Kao što je kod ogledala najbliža tačka originala preslikana kao najbliža tačka slike,tako bi i zvuk koji prvi stigne do ravni simetrije zvuka bio prvi

zvuk s one strane,tj. stizao bi poslednji do slušaoca koji se nalazi iza te ravni.Gutenbergov pas je pas iz zvučnog ogledala."

Razmotrite bar neke posledice koje iz ovog proističu i dobićete slagalice sveta u kome živimo i kojim upravlja AAA i videćete ko je stvarni gospodar simuliranog života u ovom svetu.Štamparska mafija!

NEPOTIZAM I SUKOB U POLICIJI

Da ne bi sve bilo baš tako jednostavno i da slučaj i individualna akcija,koliko god izgledala nemoćno pred moćnom korporacijskom mašinom,donose nadu pokazuju događaji u jednoj maloj sibirskoj policijskoj stanici.

Svaka istorija ima svoju predistoriju,ali se ona,u ovom slučaju,pokazuje kao potpuno nevažna jer se događaj-ogled odvijao tako da nije imao veze s bilo čim na svetu,iako se misli da je to praktično nemoguće.

"Svake noći sanja kako ne može da se probudi.Sanja kako se budi i utvrđuje,po pokretu ruke koju prinosi licu a ne oseća

ni ruku ni lice,da još uvek spava.Budan je u svom snu a ne može da se probudi. Odlučuje,obhrvan nesanicom,da piše priču o čoveku koji piše priču o čoveku koji doživljava iznenadni srčani udar.Napiše rečenicu:

Iznenadni srčani udarU tom trenutku doživljava iznenadni srčani udar i poslednje što pomisli je

dilema da li je budan ili sanja.Klonula glava umirućeg čoveka udara u pisaću mašinu i ova otkuca

6Konačni izgled teksta na hartiji je:

"Iznenadni srčani udar 6"

Narednih pet istovetnih rečenica se tu našlo čudnom odlukom pozornika Lukobratova,koji se tu našao na službenom uviđaju,što je prvo zbunilo a kasnije, kad je saznao istoriju događaja,vrlo iznerviralo mladog mlađeg inspektora Lukobratova.(Svi se naši postupci produžavaju u neslućene budućnosti i u tome ni ovaj postupak pozornika Lukobratova nije izuzetak.No,preglednosti radi,pomenućemo samo jednu (veoma poznatu!) od posledica:nikad razjašnjen slučaj nestanka prodavačice pirotskog kačkavalja u gradu Čikagu.)

Dakle...nešto iz dosade,čekajući mladog mlađeg inspektora Lukobratova, pozornik Lukobratov,nešto usled radoznalosti pred tajnom proroštva koja se sasvim slučajno desila jednom neslavnom i nesretnom piscu,pozornik Lukobratov je odlučio da rekonstruiše slučaj.Mrtvom rukom pisca je kucao "Iznenadni srčani udar " i puštao mrtvu glavu da klone.Uvek je bio otkucan broj 6.

Pet puta.Sa originalnom rečenicom bilo je šest ovih otisaka pisaće mašine.Eksperiment je bio prekinut ili dosadom ili uverenjem da će se uvek desiti

ista stvar.Na kraju se javila dilema po pitanju autorstva niza reči.Mladog mlađeg inspektora Lukobratova je strašno iznervirao postupak

pozornika Lukobratova a još više njegovo uporno odbijanje da kaže da li je on ili nesrećni pisac stavio naslov

VEŽBE SIMULIRANJANaslov u vezi sa stvarnim razvojem događaja itekako ima smisla.Sasvim je

besmislen ukoliko se smatra delom nesanog pisca.Niko ne može namerno da doživi srčani udar u trenutku kada o tome govori tekst na papiru.Ako čak i može, onda to nije simulacija i opet je besmislen.

Dakle,mora biti sasvim jasno da početna piščeva namera nije bila sklona opisanom razvoju događaja.S druge strane,realizovana ideja je bila izazvana sklopom početne namere i slučajnosti,koja dobija na težini jedino činjenicom da nedovršena rečenica predskazuje stvaran razvoj događaja.Neka druga rečenica ne bi izazvala pažnju niti bi pokrenula proces koji se inače odigrao.To je zanimljiv slučaj i svakako može da bude tema razgovora među prijateljima uz čašicu votke (s biberom).Ali,ono što ovaj tekst smešta u veličanstvene i egzotična prostore umetnosti je - naslov.

Naslov izmešta jedan realan i,mada žalostan,ipak malo bitan događaj u sasvim drugačiji (simuliran?) svet.

(Analizom te moći umetnosti,da stvara ili simulira,što je jedina zaista kreativna sposobnost ljudskog duha,se bavi "interdisciplinarna introspekcija" modernog umetničkog sveta.Pitanje "Autorstva"nije jedino ali je svakako jedno od najznačajnijih.Mladi mlađi inspektor Lukobratov je nešto pročitao o tome i nešto čuo o tome i ta ga je tema jako interesovala.Potpuno zanemarivši mrtvog pisca sav se posvetio slučaju autorstva nad jednim ne naročitim ali nesumnjivo umetničkim delom.

Naslov je bio ključna stvar.Odbijanje pozornika Lukobratova da prizna da li je on otkucao naslov i time

u neživo telo besmislene rečenice i eksperimentatorske vežbe (što je mirno priznavao) udahnuo duh i oživeo delo,to je toliko iznerviralo mladog mlađeg inspektora Lukobratova da ga je na kraju optužio za ubistvo prvog...ne prvog već višeg, samog nultog stepena.

Naravno,tako se stiglo do samog načelnika Lukobratova.Sasvim je izvesno da poštovani načelnik Lukobratov dugo nije mogao da

shvati o čemu mu to pričaju mladi mlađi inspektor Lukobratov i pozornik Lukobratov i da je i odustao od shvatanja ali,što su svi čuli,nije odustao od vikanja i kažnjavanja.

Policijski deo posla je time (i obdukcijom mrtvog tela-dela) bio završen ali ne i od tada jedna čudna mešavina prijateljstva i zluradosti među svim Lukobratovima.

IV

(E8-F3-H1)

T1*

S4

P4c

P6b

K2*

T3

L2 K1

ZAVERA AMERIČKIH PREDSEDNIKA

Dobar dan.Ja sam stranac.Je l' možete da mi kažete gde je ulica Dž. Vašingtona.Iza ugla.Iza ugla je bila ulica A.Linkolna.Izvinite...ulica Dž.Vašingtona...?Iza ugla.Iza ugla je bila ulica T.Džefersona.Molim vas,ulica Dž.Vašingtona.Iza ugla.Iza ugla je bila ulica F.D.Ruzvelta.Oprostite,ako biste hteli da mi kažete gde je ulica Dž.Vašingtona.Iza ugla.Iza ugla je bila ulica Dž.F.Kenedija.Dobar dan.Ja sam stranac,pa bih vas molio da mi kažete gde se nalazi ulica A.Linkolna.Iza ugla.Iza ugla je bila ulica T.Džefersona.

Recite mi, molim vas, gde je ulica A.Linkolna.Iza ugla.Iza ugla je bila ulica F.D.Ruzvelta.Zdravo!...ulica A.Linkolna...?Iza ugla.Iza ugla je bila ulica Dž.F.Kenedija....Dragi čitaoče,verovatno osećaš da je nastupio odlučujući trenutak:ili će od ove

pisanije postati nešto ili će otići u...nebulozno, odvratno, onanističko, besmisleno pripovedanje kojem niko neće otkriti svrhu,osim- njujorška umetnička scena i,eventualno,oni koji nekritički i bezuslovno vole pisca.Takvi bi mogli ovako da rezonuju:

1.Ova priča je vrtuljak.Neposredno,rečima ostvareno kretanje u krug, eventualno- spiralno...svejedno...nešto što može dovesti do zamorne,blage vrtoglavice poput svakog realnog vrtuljka.

2.Razrešenje,poenta priče se može pojaviti ali nije neophodna.Čak je, možda,nepoželjna jer...U tom slučaju bi bila samo jedna od mogućih pripovesti o kružnom (spiralnom) obliku vremena ili prostora.To ne bi bilo ništa novo.

3.Prekinuti ovakvo pripovedanje bi značilo božansku intervenciju: uneti promenu u tok nekog događaja koji svojim neograničenim ponavljanjem imitira princip svekolikog postojanja - beskrajnosti.(Takvom intervencijom se ostvaruje smisaonost sveta.Inače - videti:Uništavanje smisla.)

4.Očigledno je,posle nekoliko sekundi čitanja,da u ovoj priči ima mnogo toga suvišnog.Recimo:"Iza ugla.".Svakom je jasno da će se to uvek ponoviti,a onda se to može i izostaviti.(Da li su bitna imena ulica,američkih predsednika!Da!...ali o toj zaveri kasnije...)

5.Ostaje svakom poznat,normalan dijalog stranca i,po njegovoj pretpostavci,meštana koji bi mogli da mu pomognu u potrazi za nečim što,iz mnoštva različitih razloga,može biti njegova sudbina.Ali,zašto bi se to ticalo nas, meštana!...O tome nije potrebno pisati.

6.Dakle,priča je suvišna.Suvišna,ali samo zato što postoji.Da ne postoji,ne bi bila suvišna.

7.Ova priča jede samu sebe.Kao zmija koja je progutala sopstveni rep.Drugi mogući komentar priče je vrlo kratak:"Gluposti!"Jasno je da su oba komentara istinita.Uostalom,na svetu je uvek tako: stvari su

onakve kakvim želimo da ih vidimo.Da bih malo opravdao postojanje ove priče (jer mi je draga,podjednako, kao sve

moje priče...) , reći ću da se priča zove DOSADA.Dovoljno dokon čitalac može da produži ovu priču po sopstvenom nahođenju i posle nekog vremena će uvideti da mu je dosadno i možda će to i dopisati.

Naslov,u svakom slučaju,dolazi na kraju.Pre nego što razotkrijemo zaveru,treba da kažemo nešto u odbranu meštana koji

su svi redom strancu govorili:"Iza ugla."Ne radi se o neobaveštenosti niti,daleko bilo,neljubaznosti,pa ni o zaveri mnogih protiv jednog.Svi ti meštani su meštani grada New Whitevilla a u njihovom govoru izraz "iza ugla" naprosto znači "ne razumem" ili "ne znam".(Stara priča o susretu civilizacija!)

Pre nego što razotkrijemo zaveru,treba otkriti i šta i zašto je stranac tražio u tom gradu i u toj,nekoj već od svih,ulici.

Tražio je Društvo usamljenika.

Nekako je došao do informacije o društvu i samoj adresi,koja god bila. Znao je da je osnivač i predsednik društva bila Suzan Vega,za prijatelje - Suzi.

Neobično je bilo naći se u Društvu usamljenika.Na prvi pogled to su bili ljudi kao i svi drugi ljudi.Družili su se,razgovarali ne

pamteći tuđe reči,na tuđu žalbu dugo govorili o tri svoje,brzo sve zaboravljali i jadikovali kako nikako nemaju vremena jer imaju toliko obaveza...Sve sasvim uobičajeno...osim...

Kad bi ih pažljivije zagledali videli bi da na jednoj ruci imaju PET prstiju. (Sad znate zašto novorođenim bebama prvo i pre svega pogledaju prste.)

Po svemu drugom kao i svi normalni ljudi,ovi su bili obeleženi tom razlikom i po tome izdvojeni iz sveta.Koliko god se trudili da svoje obeležje sakriju,da se izjednače sa svima ostalima,da se ušuškaju u ustajalu toplinu mase i oslobode pritiska sopstvenih misli,bili bi prepoznati i išibani skrenutim pogledimai utihlim razgovorima iza leđa.

Tako kažnjene,Bog ih je nagradio talentom i nazvao umetnicima...(Koliko god je reč "umetno" ružna (u srpskom jeziku),ne može ih nagrditi!...ali opisuje ovo o čemu govorimo.)...a radi se o čudotvorcima.

Društvo usamljenika,naravno,nije dugo potrajalo.Kamen temeljac razdora je nastao oko reči "Ja" koju,naravno,obožava svaki usamljenik i koja je bila logo i zaštini simbol.

Naime,sasvim slučajno na jedno od mnogobrojnih druženja usamljenika je, tragajući za sopstvenom sudbinom i stanom,došao neki podstanar i,pošto se obavestio o statusu i ciljevima društva,stavio potpuno pravo nad rečju "Ja",čime je počeo sudski proces protiv Suzi (i ostalih) i t d...

Stranac koji je tražio ulicu je,kažu,izgubio status jer je naišao na neku travarku koja mu je dala par poduka-recepata.Niko nije verovao da su ove poduke ostvarive.Ipak,eto...oženio se travarkom i kažu da je tako slobodno disao.

Mnogo se pričalo o tome da je u celom rasturanju Društva vrlo aktivno učestvovao jedan od američkih predsednika

deo teksta nedostajeZavera ame nika zna jer

a i sve list

pre zlon mas

i višesvet

(Pošto je komjuterski urađena štampa ove knjige sasvim uništena, preporučuje se zainteresovanom čitaocu da potraži gutembersko izdanje u

koje se nalazi ali

V

(A7-E7-F1)

S4*P5b

T2

S3

K2

L4 P1c

K1*

U POČETKU

Negde u trećem veku posle Hrista,ne znajući za njega,vođen zatrtim putevima nekadašnjih velikih vojski,Gradič stiže,posle tri dana tumaranja kroz vres gabra i gloga,na golo,kamenito brdo ispod koga se pružala pitoma,mirnom rečicom natopljena udolina.

Gomila gladnih otimača,pljačkaša,ubica i nevoljnika u tišini stajahu iza njega.Okupljene oko njegove ogromne mržnje,sve njihove male mržnje bi ga ubile da ga nije i u snu štitio strah.

Svi ostali su mrzeli nekog,nešto ili ceo svet...Gradič je mrzeo sebe.Gradič je bio ružan čak i toj gomili koja nije ni znala da nešto može biti ružno.Od

rođenja naruženo telo,godine noževa,mačeva,kamenja i ognja oblikovale su u nešto što je tek napola ličilo na čoveka a napola na zveri koje niko više nije pamtio ali su ostale kao zlokobna slutnja u ljudskom strahu.Uz sve nevolje koje je ne njega svalila priroda,kao na delo s uma sišavšeg boga,beše ga do kraja proklela nadljudskom snagom koje se i smrt bojala.

Svakog trenutka otkucaja svog srca Gradič je tražio smrt,tražio je u borbi, plamenu,divljoj vodi,od svakog krivonogog Tatarina,lukavog Latina, gospodarstvenog Romeja,pljačkao ih i otkidao od života ali ni kod koga nije nalazio svoju smrt.Samo se svoga roda slovenskog klonio,samo se njih bojao još otkad su ga kao prokleto dete odbili i zaboravili.Zaborav roda je gori i od smrti.

Od njih je dobio samo jedno oko.Plavo i suzotvorno.Drugo je bilo tamno i suvo.I čak i to jedino lepo i ljudsko što je imao beše napola zaraslo u ranu i teško se videlo.Tek noć je otvarala to oko i neviđene suze izvirahu iz namučene duše.

Ispod brega,pod Gradičevim nogama izviraše voda.Bistra,već ubrzo se razlivala po širokom polju,gradeći po bujnoj travi među

mnogim drvećem mala jezerca koja su bljeskala pod prvim zracima jutarnjeg sunca.Usred svega stajaše kupast,nekako usamljen i neobičan breg.Na njemu, od belog kamena,osunčan,kao da lebdi na pramenovima osrebrene magle,hram. Zlatan krst na vrhu kupole sijaše gospodarstvom sunca.

Prvi put u veku Gradičevo plavo oko pusti suzu,ne u tajini tame no po danu istinitom."Koliko je lepo..." - zaplaka misao u srcu prokletog deteta.

"Ubi,ruši..." - vrisnu Gradič i zalete niz kamenit breg s rđavim mačem isukanim iz korica sasušene krvi.

Vapaj žene na ranom radu u polju,san prekinut smrću...nemoć mirnih ljudi i gotovo da nije moglo da se išta istisne iz njih osim bolne tišine.Mržnja Gradičevih nevoljnika se razli i ogadi među kućama ljudi koji se u ovaj spokoj behu ogradili od teškog sveta.

Gradič,gonjen morom,ogromnim koracima sve obilazi i u očima mu samo hram.Ustremljuje se ka njemu kao parče tmine kroz srebrnu maglu između divljih jabuka,uz strm breg,samo mu srce bije kroz glavu koja puca.Razbija vrata hrama mačem skorele krvi.

Kroz uzan prozor s istoka probija zrak sunca i pada na Romejku koja kleči pred oltarom sklopljenih ruku i uzdignute glave.

Prvi put u veku Gradiča prenerazi strah.Nepoznato osećanje ga zaustavi i oduze snagu."Ubi,ubi,..."roptava misao ga goneše napred i podiže ruku s mačem žednim krvi.Koraci slabi a na grudi mu leže neka sila i ne da.S mukom se probija i ruka visi u vazduhu s mačem.Magli mu se bela prilika Romejke i mač bi da pusti krv.Mač mu pada iz ruku i klekne iza nje i vadi svoj telesni mač i otvara nutrinu nedirnute Romejke i krv ga topla obliva i seme svoje ispušta u nju.Ona tiho jekne i legne na pod hrama.

Gradič gleda njeno telo i vidi lice,svo mu se telo trese i on počinje da rida. Kao da s tela otpadaju ploče skorelog blata,kao da se ponovo rađa i vidi prvo svetlo i čuje svoj prvi plač.Suze ga obliše i puče mu rana nad plavim okom i gnoj silan isteče.

Dodirne rukom blago lice žene.Gradič kroz sva svoja nedela nikad ne beše prišao ženi,ni milom ni silom.

Gledao je druge kako to čine a on sam nije se bojao žena ali mu se nisu ni činile delom sveta,kao da su samo prikaze nečeg što i nije tu.

Kad izađe iz hrama i ugleda lica svojih nesrećnika oni ne videše njega. Učini im se drugi i slabiji.Htedoše zato da ga ubiju ali im to beše i zadnja želja. Iseče Gradič one koji nasrnuše,druge otpusti da se nikad ne vrate a neki koji nemahu svoju volju osim njegove ostadoše tu među onim ljudima,jer ih tek nekoliko ubiše a s ostalima ostadoše da žive.

Dani su isprva išli teško ali zatim godine nekako lakše prođoše i svako nađe svoje mesto za svoj dom među drugim domovima.

Gradič napravi svoju ižu malo podalje od ostalih (jer se stideše svoje ružnoće) ali su ga vazda pitali o svemu što beše zajedničko i on ih vođaše.

Mesec se omladi tri puta po tri puta kad mu u ižu dođe žena noseći svoju premenu i blizance.Rodiše se zdravi i lepi,jedan plav,jedan crn ali jednako snažni i behu za ponos.

Nikad mu žena ne reče ni reč.Bol joj beše na licu ali vremenom iskopni i ona se priljubi uz svog muža i u domu vatra postade topla.Nikad se on ne usudi da je pogleda sem za noći kada bi je mesec osvetlio usnulu ili tek što je sunce ne bi probudilo.I oba oka mu sijahu s njenim likom.

Umreše Gradič i Teodora i sahraniše ih jedno do drugog podno hrama i svi ih ožališe a sinovi očuvaše zajednicu u miru.

Prođoše godine i udariše nevolje i tuđe vojske i hram se onaj sruši (a drugi kažu da je samo sakriven na onom mestu) i Pavle i Mana povedoše ljude da ih drugo dobro mesto primi.I,mada se zbog velikog broja ljudi i stoke,podeliše uvek im veza beše čvrsta i na dobro.Među njih dođoše i drugi ljudi i videše da je mesto dobro i dom svoj naseliše.

A na mesto onog hrama se stvori kladenac naročito dobar za oči i u snu pored njega mnogo priče da se čuje.

LJUBAVI

U nekim davnim danima to bi,devojku sam znao očiju sjajnih i pričao o Anabel Li.O sunčanim danima oči su joj bile tamne kao dva zdenca u travi,dva mirna zrcala bistre vode,i tek bi u njima bljesnuo sjaj ako bi je ko dodirnuo.Ako bi lagano rukom zahvatio,voda iz dubina je bila prohladna i snagodavna,pravo u srce je tekla i srce bi se nadahnulo.U suton bi njene oči bile boje pepela još toplog od vatre;mekog,nežnog pepela ispod kojeg se čuvaju tajne.Tada bi se smešila radosno ali i zagonetno kao da se igra nečim u skloništu svoje neprozirne lepote,tako blizu svetu a sva za sebe,sasvim sebi dovoljna.I,kada padne noć,oči bi joj se upalile.Prigušeno svetlo a vidljivo iz daleka.Sasvim iz blizine,kome dozvoli da je poljubi otvorenih očiju,moglo se videti da su to mnoge baklje koje su letele i lebdele u potpunom mraku kao munje-svici zaigrane u tihoj strasti.Izdalje,na daljini od jedne oktave,to je bio sjaj svih boja-zvezda i milijarde zraka koji stižu do najdubljih damara.

U nekim danima bi bila sita,zadovoljna tigrica koja prede.Nekad je bila ljuta tigrica koja nečujno reži.Uvek je imala lepe,pune usne,meke,tople,na miris divljih jagoda pod rosom hrastove šume...

Njene usne.Njene usne su ljubile koliko su htele ali je uvek bio jedan poljubac izobilja. Onda

bi joj usne bile boje krvi,okeana i ja bih bio tek putnik u zoru pustinje,žedan i željan,sasvim ispunjen.

Jednom sam znao devojku koja je živela na nedoglednom polju visoko u planini između visokih zidina ponosnih hrastova.Konji,beli i vrani,su pasli po polju žutih i crvenih cvetova.Vetar je povijao bujnu travu i pročešljavao retku šumu odnoseći snove za buđenje na sve strane.Šum reke se čuo iz duboke udoline,toliko duboke da je sedam puta bio širi od zvuka tanke svetlucave trake rečnog neba a na suvom nebu je stajalo tek nekoliko neodlučnih oblaka.Mislim da su tu stajali samo zbog nje.

Fini pesak puta,koji je bezrazložno uvijen lutao kroz bujnu travu,se topio na njenim bosim stopalima.Bila je zamišljena,bila je bosih stopala u pesku,golih kolena u travi,bila je vetrokosa a plavo nebo joj je bilo u očima.Disala je duboko i mirno sav taj zastali čas i raširila je ruke,raširila je prste i vetar je odneo znoj s dlanova i nikoga nije bilo,ni mene pored nje.Dunula je kroz usne ispod maje na svoje dve mesečeve polutke,dve ponosne sise,dunula je topli dah između njih i osušilo se nekoliko kapi znoja i pošla je dalje.Tih nekoliko sekundi je bila sva večnost za mene.Pošla je zelenim očima milujući polje trave.Pošla je i s čuđenjem se okrenula prema meni:"Pa,hajde!"

Jednom,znam,padao je sneg.Krupan,težak i kuće su se sve ušuškale u spokojne pokrivke.Noć je bila toliko gusta da se nije ni videla i tek poneka svetiljka je ćutala ispod strehe..Došla je i našla moju ruku u mraku i tek tada smo videli koliko smo ožedneli od letnjih kiša.I pili smo i pili sve te prve poljupce i sve je bilo hladno osim njih i ruku koje su se držale i očiju koje se nisu videle ali su se trepke mazile i pili smo,pili dok su se krupne pahulje topile na obrazima.I pili smo i pili i opijali se i te je noći svetlucalo ispod one strehe,zeleno i žitožuto kao njene oči i kosa.

I,sasvim obično,kestenjasto i kestenjasto.Jednom,u planini i zimi,joj nisam znao ni ime a ni lica se ne sećam.Ali,bili smo

zajedno u mrazu i snegu među retkim žbunjem.Nismo ništa govorili i glasovi nam se nisu poznavali.

Dodiri jesu.Dodirivala me vučica i sneg sam obeležio kao vuk.Nikad je više nisam dodirnuo.Ali,samo slučajan dodir njene ruke bi me vratio na

vučju planinu i jedino tada sam bio vuk iako sam celi život to želeo.I od tada znam koliko su vučice nežne i strasne i kako znaju da probude vuka u čoveku i kako divljost može da te prožme te se u sjedinjenju umiriš dok svaki mišić za sebe igra.

Nekad,nekad davno postojala su pisma i postojao je mesec koji se zvao oktobar.Topli dani puni boja su se smenjivali s kišom koja je mirno i postojano oblivala ulice i dobovala u olucima,tako da sam stalno bio u snu.Njena pisma su stizala redovno i svaka dva-tri dana.Nekad je bilo sunce,nekad je padala kiša ali je uvek bio oktobar i leto je tek postajalo sećanje.Leti mi je donosila slatku bol i nežno me ubijala a na indijansko leto sam oživljavao od poljubaca na pismima i rane bi zaceljivale.Čekao sam pisma i pisao ih i na stotine ljudi se brinulo da sve bude u redu i na vreme.A nekad bi se pisma mimoišla i onda je trebalo razmeniti nekoliko koja bi objasnila šta se,ustvari,dešava.Jednom u tih sto godina se desilo da pismo nije stiglo na vreme i ne smem ni da se setim ništa o tome.Stizala su i druga pisma i pisma drugih meseci ali ni jedna nisu bila kao ona kao ona koja su stizala u mesecu koji se zvao oktobar.

Ne znam na šta su mirisala moja pisma.Ja sam bio u sigurnom zamku gde ni neprijatna misao nije mogla da uđe.Sunce me grejalo,kiša uspavljivala,boje me zasićivale a ona mi slala mirise grada koji je ugasio moju mladost.Slala mi je slike svojih nasmejanih očiju,svojih neviđenih grudi,svoj ubistven osmeh,slala mi je što nikom i nikada nije i nikad nije ni prestala samo se sva ona gomila ljudi više ništa ne trudi.Ali,kad god stigne mesec koji se zvao oktobar indijanskog leta i poslednji topli vetrovi pred kišu i zimu,meni stigne njeno nenepisano pismo.

I...

Bilo jednom jedno jutro.Još je disala topli dah snova,još se između trepki lepio mrak.Sunce se pelo na jullske krovove.Zadnju paru sam dao za ukradeni šampanjac a ona je nešto mrmljala po srećno smotanoj posteljini.Prela je i češkala se po divnoj guzi znanoj kao "it's mine!".Protegla se i grudi su joj se oslobodile,na napupeloj bradavici se poigrao zrak sunca.Takvih grudi više nema a ni tako ukusnog šampanjca.Kad je otpila kao što deca piju s cucle,usne su joj bile vlažne i sjajne.Nema više tako ukusnog šampanjca.Tada sam je poljubio i srce je tuklo i tuklo a ona je rekla:"Epa,dosta ti je."Otpila je još i tiho podrignula i tako se lepo smejala:"Zasad!..."-rekla je.

TRENUTAK I VEČNOSTI

Znali smo se godinama.Ništa tu nije ličilo na pesmu koja bi inspirisala i našla se u sećanjima mnogih kao

beg iz sivila u boje lepog sna.Sećam se kako je plivala i nekih slučajnih dodira ispod vode.Mene je voda

oduvek zadivljavala i pomalo plašila.Ona je bila nesumnjivo zgodna a ja,iako sam oduvek smatrao svojom dužnošću da se udvorim svakoj zgodnoj devojci,nisam preduzeo ništa posebno.

Prošle su godine.Snegovi su se taložili i moj lednik se lagano kretao ka okeanu.Ponekad sam gledao njene ruke i mislio kako su lepe.

Jednog dana smo se dodirnuli rukama.Kao i mnogo puta pre kada bi nevažno razgovarali i zatim odlazili na svoje strane.

Ovaj put smo zaćutali.Jedan tren,onaj koji izmiče svakom mogućem merenju,jedan nemerljivo kratak

trenutak u sasvim običnom dodiru,kada travka ili cvet ispod snega počne svoje novo proleće,kada u ritmu srca otkuca onaj drugačiji,tada se sve izmenilo.

Znao sam sve.Mada mi je kasnije pričala da se ona toga i ne seća i da je o meni počela da misli

kada to nije želela i da je to bio neki drugi dan...ja sam tada bio siguran.Znao sam kako izgleda večnost.O njoj nisam ništa novo saznao.Bila mi je lepa i donela mi i zadovoljstvo i

brige,nade i nedoumice,sve što žena i muškarac treba da budu,što velika i mirna a moćna reka nosi u svom toku.

Taj tren,to bezvreme u večnosti mog života,naprosto traje i ja mogu da ga vidim na dlanu kao kap vode,da sve znam o njemu a da ne mogu da ga zaustavim i da se zasitim.

Proći će godine i večnost mog života ispunjeni jednim trenutkom.

VI

(B3-D4-F2)

K2

L3

T1

S4*

P4b

K2*

P2c

S2

BOMBARDOVANJE MESECA

Male navedene ispovesti su izvučene iz anketnog istraživanja u sanatorijumu za mentalno obolele.Nisu privukle posebnu pažnju istraživača jer su tretirane kao i sve druge neuroze svrstane u kategoriju "permanetnih osećanja krivice uslovljenih kompleksima iz ranog detinjstva,najčešće zbog predominantnih roditelja".

Prava panika je nastala tek kada je neki nadobudni pripravnik u Institutu za multidisciplinanu tehnologiju introspekcije,očito iz dosade,ubacio u fraktalne jednačine neke genetske sekvence.Rezultati su bili prilično uznemirujući.Prvi put su se tada ujedinila Društva ležećih (na sofi) i sedećih (u volterovskoj fotelji) psihoanalitičara u oštrom napadu na matematičare i fizičare.Mada su ovi pružili dostojan otpor u početku,u trenutku kada je bio ugrožen opstanak samog CERN-a, su najzad shvatili šta je sila i povukli se.Čitava stvar bi se završila,kako to doliči civilizovanim ljudima,na otpuštanju nesrećnog pripravnika da neki izveštaji iz CIA nisu zapali za oko generalu Lukobratovu u Pentagonu.Zapalo mu je za oko tvrđenje da postoje neki pekinški leptiri koji mahanjem krilima izazivaju strašne vremenske nepogode nad USA.Da li bi bilo potrebno nešto manje za uzbunu i direktnu,odlučnu akciju za zaštitu životnih interesa globalne sile.Trenutno je prekinuto bombardovanje Meseca i projektili usmereni na precizno locirane leptirove.Kolateralna šteta od nekoliko desetina miliona Kineza nije premašivala dozvoljeni prag od 3% tako da se sve srećno završilo.(Doduše,mnoge NVO su oštro protestovale zbog kršenja ljudskih prava pomenutog pripravnika ali se na to zaboravilo kad je štampa otkrila da je Bekamova slomila zub o jedan kolačić sudbine u kineskom restoranu.)

Šta je navelo inače nepomirljive frakcije psihoanalitičara da se ujedine u pravednoj borbi za svoja korporacijska prava?

Jedna od jednačina onog pripravnika je upućivala na to da su neposredne veze među ljudskim bićima,mada uglavnom nesvesne,postojeće i merljive!Ova činjenica jasno upućuje na to da,osim manje bitnih kao "da nijedan čovek nije ostrvo sam za sebe" i da smo "gens una sumus",da bi sav prihod iz ruku psihoanalitičara prešao u ruke fizičara i sličnih "merilaca".Pošto je poznato da su sunce,voda i vazduh tek sekundarni izvori života na zemlji a da je primarni izvor novac,nikome nije dozvoljeno da naruši ovaj osnovni princip.

U međuvremenu,u udobnosti jednog od sanatorijuma za mentalno obolele,Buda,Sokrat i jedna devojka iz jednog restorana u Birmingemu su vodili svoj miran (mada ne i sasvim spokojan) razgovor.

-Ništa ne bude iz ničega,samo Bog je početak.Svi su ljudi povezani u jedan svet i jedno vreme.

-Uravnoteženje svih ovih sila,mada u zbiru pokazuje nulu-nedešavanje,uvek je u pokretu i treba delati čistog srca a ne težiti iščeznuću u utrnolosti.

-Dovoljno je da ne smišljamo zla jedni drugima.-Onaj pripravnik je izračunao da se tek jedan promil ljudskih aktivnosti odnosi na

činjenje dobra.Sve ostalo ide na zlobne pokušaje.-Čitav taj rad!-Da,zamislite koliko bi bilo lakše živeti!

VII

(A3-C3-D2)

K2*

P2c T2*

S4

P2b T1

L1

K1

U POČETKU

Ako je verovati predanjima začuvanim u osenčenim sećanjima žitelja sela R,pre nego što su se oni doselili,poviše mesta koje je prihvatilo njihove mrtve,živeli su oko izvora crne vode ljudi čiji je govor bio muzika.Naravno,nisu se sporazumevali instrumentima mada su talentovani gajdaši novonaseljenika mogli da grubo improvizuju delove njihovog govora,niti su pevali.Govorili su kao i svi drugi ljudi ali su glasovi u govoru bili tako fino složeni da su mogli da se izgovaraju u čistoj,neprekinutoj struji daha i da se jezik ne lomata po zubima i nepcima.Kada bi govorili o vrbi,čuo se šum vetra i video oblutak u potoku;kada bi govorili o stoci,osećao se miris balege i beskrajna odanost u očima;kada bi govorili o ženi video se kamen,cvet i vatra i čuo ždrebac,orao i vuk...Novonaseljenici su od njih mnogo naučili o voćarstvu,rakiji od oskoruše,o načinu da se umire pčele i dečiji plač navede na smeh i da deca roditelje isparaćaju...

Nekako su se i sporazumevali.Uočili su posebne reči u njihovom govoru,mogli da ih razumeju,ali kada bi pokušali da ih prevedu na svoj jezik ispadalo je nešto sasvim drugo.Kada bi hteli da prepričaju jade nekog ljubavnika,ispadao je recept za lečenje živih rana.Kada bi govorili o prošlogodišnjem velikom snegu kada tri nedelje nisu videli nebo jer su se kretali po tunelima prokopanim ispod snega,ispadao je savet za kalemljenje...

Izvor crne vode je stao i dvadesetak starosedelaca je otišlo držeći se za rep slepe kobile.Ostala je legenda i čudan način pevanja koji se još ponekad čuje u ovom selu.Par priča koje su zapamćene kao pesme koje se pevaju deci kad nikako neće da zaspe a u kojima se pominju čudne travke i mesta gde raste divlja loza s jednog brega i drugi breg gde izvire voda i jedino je vučji tragovi prenose da poji grožđe.

I niko nikad nije više zaspao na mestu gde je izvirala crna voda pošto je jedan čobanin prespavao tri godine i posle pričao o pričama koje su mu pričali mrtvi starosedelaca,o pričama koje su se dohvatile njegovog sna i nisu ga puštale dok ga nisu naučile ljubavi,odanosti i mirisu zemlje.Čobanin ništa nije znao o tome.Sve je zapamtio njegov san.Neka Ciganka je naučila njegov san da govori i kada su seli da ga slušaju,čuli su samo nerazumljive,prelepe pesme koje su im bile razumljive samo u snu,te su se njihovi snovi prepleli i počeli da žive još jedan život u selu u kome su ljudi i životinje živeli u istim prostorijama još uvek snošljivi na mirise onih drugih...

ZATOČENIK

Vitez je bio u svom zamku.Znao je da je smrt tu,verna družbenica,jedina preostala od svih.Izgradio je zamak od ljubavi i časti,neprobojno se odelio od sveta,sveta zla i

beščašća.Voleo je ženu i ona njega.Vremenom ona je nestala i on više nije mogao da se seti zašto je u tom zamku.Sećao se da su otišli i za sobom zaključali vrata sveta kako bi sačuvali sebe i svoju ljubav.Verovao je da mora da živi za svoju ženu i svoju ljubav,uspomenom da i njih čuva u životu.Igrao je šah sa smrću uloživši svoju dušu za besmrtnost i pobedio i smrt nije dolazila po njega.Vreme života je postalo jedan dan i jedna noć i samo jedan prozor je gledao u nebo.Svet je bio samo taj jedan kvadrat presečen jednom šipkom u sredini koja je držala prozor postojanim.U njegovom jednom danu i jednoj noći svet se menjao po pravilu svog sazdanja.Mogao je to da vidi kroz svoj prozor i sve te promene u samo tom malom parčetu neba su zastrašivale najgorim mogućim strahom,strahom pred beskrajem.

Ljubav prema ženi je ostala velika,čista i nepromenjena.Strah od tog nepojmljivog čuda beskrajne promene sveta je postala jedino što se menjalo u njegovom životu bez smrti.Prozor nije mogao ni da ukloni ni da zatamni,nikako da ga učini nepostojećim u svom životu,u svom nepromenljivom zamku.Misao o tom prozoru,o svetu koji se menja je postala stalna.Kroz tu neprestanu misao,hranjenu tek parčetom tajne postojanja sveta,otkrio je više nego i jedan drugi čovek pred celim svetom s tek parčetom života u svekolikom trajanju.

Mogao je sve da zna i znao je sve što niko nikad neće.Nebo se okretalo u svom parčetu u prozoru.U svom jednom danu i jedne noći

video je ponovo sazvežđe Pegaza i ponovo je raspored zvezda bio isti kao one noći kad je igrao partiju šaha sa smrću.Osmehnuo se.Raspored zvezda je tada bio identičan sa pozicijom na tabli,osim jedne zvezde.Ta zvezda mu je otkrila sledeći potez kojim je pobedio smrt.Ni smrt nije mogla da poznaje sve promene sveta,a on ju je tada video i iznenadio smrt i pobedio je i mogao da živi večno i čuva svoju ljubav i život svoje voljene kroz sećanje.Te noći je pomislio da je ta zvezda njegova voljena i da mu je tako pomogla.Ove noći se odjednom setio da je za svu tu veliku promenu sveta koja je ponovo vratila sve zvezde na isto mesto,što je večnost,da je zaboravio sećanje na svoju ljubav.Strašna misao je bila kao udarac i on se zatetura.U magnovenju,dok se ustvari tek malo pomerio,vide da u sazvežđu postoji još jedna zvezda.Bila je zaklonjena iza šipke u prozoru.Ta zvezda je značila sasvim drugačiju poziciju na šahovskoj tabli.Shvatio je da je smrt poznavala tu poziciju i da to nije bila pozicija koju su igrali ali da je on, greškom,video poziciju i rešenje na nebu.Vitez i smrt su igrali sve moguće pozicije promene sveta,vidljive i kao sazvežđa, i smrt ih je sve znala.On je video pogrešan raspored zvezda koji ga je,slučajno,doveo do pravog poteza.Pobedio je smrt ali je izgubio život.

Njegova žena,njena ljubav je čekala čitavu večnost da mu pokaže stvarni pravi potez i sada ga je video i shvatio.

Svo njegovo znanje je bilo besmisleno,njegova besmrtnost ...Setio se gde je ključ,otključao vrata i izašao iz zamka.Sve je tako jednostavno!

VIII

(E1-F6-H2)

L2

K2

T2

P1b T2* D2*

P1c

S1

SEX,URBA...EROS,TANATOS

"Vreme je vatra u kojoj sve sagoreva ali se pepeo nikad ne ohladi."Pretpostavlja se da je ovu rečenicu prva napisala Mira-Bai na obali isušenog

korita reke Ravi.Sledeća ju je napisala Mira Rišar šesto godina kasnije.Godine,koje su protekle rekom Ravi i donele ovu misao,u prohladan

suton,sedećoj,skupljenoj figuri Mire-Bai,misao kao grumen zemlje među dojkama s nabubrelim bradavicama,te godine nisu izbrojane kao niz izlazaka i zalazaka sunca i mesečevih mena,već kao nanosi peska i vlažni vetrovi potrebni da se sakrije i ponovo otkrije falusoidni kamen harapanske civilizacije pod rumenim nožnim prstima Mire-Bai.U tom trenutku raspukla breskva Mire-Bai poče da ispušta sok.

Niz spojište nogu i zadnjice kapi su lagano skliznule na grub konac lanene haljine i tek jedna je dodirnula toplu stenu na kojoj je sedela Mira-Bai.Težak i gust vazduh jalovog korita reke Ravi se uskomeša i prihvati,upi tu jednu kap.

"Vreme je vatra u kojoj sve sagoreva ali se pepeo nikad ne ohladi."

Od svih ljudskih delatnosti stvaranje grada sigurno nije najmanja.Jer,grad nije samo zidanje zgrada i probijanje ulica.Jer,grad je vreme potrebno da vetrom donesena doneseno seme-misao i peskom zaustavljen korak izniknu i izrastu u lavirint želja,strasti i sećanja.(Ako je ruralno plodnost i rađanje,urbano je besplodan seks,zamaman i gust sirup strasti,neprekidno olakšavanje u beskrajnom lavirintu.Otuda su gradovi i neposredno asocijacije lavirinta i to baš onog u kome Tezej nalazi i ubija Minotaura,svoj alter,s kojim se ustvari tako sjedinjava.Arijadnina nit je žensko podavanje,s njim se nalazi izlaz na svetlost sveta.Ali,muška potraga za samospoznajom se tako zapliće u bezizlazan niz ponavljanja i olakšavanja.)

U jednom trenutku šahovski raspored ljudskih tela grada Aurovila je označio sledeći potez iz pozicije koja je vekovima ranije nastala u gradu Harapi.Svrhovotost beskonačnog ponavljanja je bila ispunjena i Mira Rišar se našla na mestu gde se nekad nalazila Mira-Bai.Suv vetar,iznikao u vlažnom,senovitom krilu,podiže kovitlac peska i pod bosim nogama Mire Rišar otkri kamen muškog smisla iskre oplođenja.Stigavši u ruke Mire Rišar poče da pulsira toplotom.Nežnim,pokloničkim milovanjem Mira Rišar stavi topli falusoidni kamen među svoje dojke.

"Vreme je vatra u kojoj sve sagoreva li se pepeo nikad ne ohladi.""Ja sam ona koja jeste,koja je bila i koja će biti.Preko mog lica je veo koji se ne

može skinuti."Ova rečenica je preuzeta iz jedne druge pozicije s namerom da ukaže na

zajedničku tačku.Izida,sestra svog muža,izvodi Ozirisa iz mrtvih kako bi obnovila ciklus

rađanja.Oziris,muški princip,je nepokretan ali sadrži iskru potrebnu za ponovno oživljavanje.Izida,priroda sama,je nagon,neizbežna potreba za plodnošću.Izida nam još kaže:"Preko mog lica je veo koji se ne može skinuti."Nikad nam neće biti dozvoljeno da vidimo njeno lice.

Pogledamo li u predstavu te boginje na drugom prostoru,pod drugim imenom,Kali,videćemo šta je ispod vela.

(Govorimo ovde o prirodi i seksu u mitološkom kontekstu i to onom koji govori o vremenu haosa,uspostavljanja reda među bogovima.Dakle,ne govorimo o prirodi kakvom je vide zaljubljenici u izlete.Takođe govorimo o seksu samo kao o elementarnom nagonu,tamo gde je "muški princip" nasilan i slep a "ženski princip" rađalački i gladan.)

LAVIRINT SEKSA

Tamo gde se Minotaur krije a Kali slobodno i pouzdano kreće...Kali je crna,krvožedna,usahlog stomaka i grudi,raščupane kose... Dominira Šivom

(muški princip) tako što igra na njemu i navodi ga na delanje,mada je ovaj sklon nepokretnoj meditaciji...

Ali,Kali vide i drugačije i tada je zovu Šakti:

"Prsti su joj dugi i prefinjeni,dlanovi topli.Lice svetlo i nasmejano.Grudi su joj čvrste i nedirnute,stomak vreo,bokovi i zadnjica čvrsti i sočni...Kosa joj je nežna i plava i dopire do kolena dugih i snažnih nogu...Vrelina njenog stomaka je energija potrebna da se duša čoveka odvoji od tela..."

Eros i tanatos,telesna ljubav i telesna smrt,su,poznato je,mitološki blizanci.Taj tandem zakriva i otkriva lavirint,mračni zaplet ljudskih strasti.Telesno sjedinjenje muškarca i žene otkriva izlaz i svetlo.Orgazam muškarca je nalik smrti,to je "mala smrt".Zadovoljenje,oslobođenje tako ponovo dovodi pred ulaz u lavirint.Svako ponavljanje,uzastopno ciklično vraćanje,makar i ne bilo zaista beskonačno,jedan je od užasa s kojima se ljudski duh sukobljava na ovom svetu.Otuda se sve askeze,kojima se teži odvajanju od ovog sveta,neminovno u sistemu odricanja koje primenjuju,neizbežno odriču telesne ljubavi,seksa.

Kao što stalno može da ga vraća u lavirint,žena može i da muškarca konačno izvede iz njega.To je agape.To je priča o izgubljenom raju.

Ali,to je druga priča.