otvoreni put - e.t. jones

A. T. Dons

OTVORENI PUT DO HRIANSKOG

SAVRENSTVA

Novi Sad, 2013

A. T. Dons OTVORENI PUT

DO HRIANSKOG SAVRENSTVA

Naslov originala: Consecrated way to Christian perfection,

By Alonzo Trvier Jones

Prevod sa engleskog: grupa prevodilaca

Izdava: Eden kua knjige, Novi Sad

Dizajn korice: Goran Vidas [email protected]

tampa: Euro Dream, Nova Pazova

Drugo izdanje, Novi Sad, 2013.

Elektronska verzija knjige Otvoreni put do hrian-skog savrenstva besplatno je dostupna na Interne-tu, za linu upotrebu. Ukoliko elite da nabavite ovu knjigu u tampanom obliku, moete je naruiti na:

www.eden.rs; (+381) 062/[email protected]; (+381) 064/40-29-428

Sadraj

Uvod ........................................................................................... 5

1. Takvoga prvosvetenika.......................................11

2. Hristos kao Bog...........................................................15

3. Hristos kao ovek ......................................................19

4. Tako i On ........................................................................23

5. Roen pod zakonom ..............................................29

6. Roen od ene ............................................................35

7. Zakon naslea ...............................................................44

8. Jednak u svemu ..............................................................52

9. Druga obeleja naeg prvosvetenika ...........59

10. Glavna stvar ..............................................................65

11. Svrha Svetinje .............................................................70

12. Savrenstvo ..................................................................82

13. Strahota i grozota pustoi ...............................92

14. Ispunjenje tajne Boije ........................................ 109

15. Oienje Svetinje ................................................. 118

16. Vremena odmaranja ............................................. 125

Zakljuak ............................................................................ 131

Imajui dakle slobodu, brao, ulaziti u svetinju krv-lju Isusa Hrista, putem novim i ivim, koji nam je ob-novio zavesom, to jest telom svojim.

Jevrejima 10,19.20

5Uvod

U predstavljanju Hrista, Spasitelja, otkriveno je da se On mora pojaviti u tri slube, kao prorok, kao svetenik i kao car.

O Njemu kao proroku pisano je u Mojsijevim dani-ma: Proroka u im podignuti izmeu brae njihove, kao to si ti, i metnuu rijei svoje u usta njegova, i kazivae im sve to mu zapovjedim. A ko god ne bi posluao rijei mojih, koje e govoriti u moje ime, od toga u ja traiti (5. Mojsijeva 18,18.19). Ova misao se nastavila u slede-im knjigama Svetoga pisma, sve do Njegovog dolaska.

O Njemu kao sveteniku pisano je u danima Davida: Gospod se zakleo, i nee se pokajati: ti si svetenik do-vijeka po redu Melhisedekovu (Ps. 110,4). Ova misao se takoe nastavlja u sledeim spisima Biblije, ali ne samo do Njegovog dolaska, nego i posle Njegovog dolaska.

O Njemu kao caru takoe je pisano u danima Da-vida: Ja sam pomazao cara svojega na Sionu, na svetoj gori svojoj (Ps. 2,6). Na isti nain ova je misao potom ponovljena u svim spisima Biblije, do Njegovog dolaska, posle Njegovog dolaska i sve do kraja Svetog pisma.

Na ovaj nain ga Pismo sasvim jasno prikazuje u te tri slube, kao proroka, svetenika i cara.

Ovu trostruku istinu priznaju svi oni koji poznaju Sveto pismo. Meutim, istina koja izgleda nije toliko

6Otvoreni put do hrianskog savrenstva

poznata, jeste i to da Hristos sve te slube ne obavlja u isto vreme, nego jednu za drugom. On je najpre prorok, onda svetenik i potom car.

On je bio prorok, kada je doao na ovaj svet, kada je doao kao uitelj od Boga, kao Re, koja je postala telo i uselilo se u nas puno blagodati i istine (Dela apostolska 3,21-23; Jovan 3,2; 1,14). U to vreme On nije, meutim, bio svetenik. Ne bi bio svetenik da je sada i dalje na Ze-mlji; zato stoji napisano: Jer da je na zemlji, ne bi bio sve-tenik (Jevrejima 8,4). Meutim, On je svoje delo proro-ka zavrio na Zemlji i vazneo se na nebo s desne strane prestola Bojega. Tamo je On sada na prvosvetenik i svagda ivi da se moe moliti za njih (nas), kao to stoji napisano: I bie svetenik na prijestolu svom (Oevom), i svjet mirni bie meu objema. (Zaharija 6,13)

Kada je ovde, na Zemlji, bio prorok, nije bio svete-nik, a takoe jo uvek nije car, sve dok je na nebu svete-nik. Istina je, dodue, da je On zaista car u tom smislu to sedi na prestolu svoga Oca i zato je carski svetenik i sveteniki car po redu Melhisedekovom, koji je, iako je bio svetenik Boga najviega, bio takoe i car Salima, to znai car mira (Jevrejima 7,1.2). Ali to nije taj carski pre-sto koji je pomenut u proroanstvu, koji mu je obean za Njegovu posebnu carsku slubu.

Carska sluba, obeana prema proroanstvu, jeste nastavak i sjedinjenje prestola njegovog oca Davida,

7Uvod

na kome e On biti car u carstvu Bojem na ovoj Zemlji. Ova carska sluba je ponovno uspostavljanje i ovekove-avanje Davidovog prestola za ast i krunu u Hristu. To je ponovno podizanje prestola, koji je ukinut zbog bez-bonosti i zloe careva i naroda Jude i Izrailja, kad su odvedeni u vavilonsko ropstvo. O tome stoji zapisano: A ti neisti bezbonie, knee Izrailjev, kome doe dan kad bi na kraju bezakonje, ovako veli Gospod Gospod: skini tu kapu i svrzi taj vijenac, nee ga biti; niskoga u uzvisiti a visokoga u poniziti. Unitiu, unitiu, uniti-u ga, i nee ga biti, dokle ne doe onaj kome pripada, i njemu u ga dati. (Jezekilj 21,30-32)

Tako su presto i kruna oduzeti Davidovom carstvu, dokle ne doe onaj kome pripada, i Njemu e biti dati. Onaj koji treba da ih dobije, to je sam Hristos, sin Da-vidov. A to dokle ne doe nije bio Njegov prvi dola-zak, kada je u svojoj poniznosti doao kao ovek bola i stradanja. To je Njegov drugi dolazak, u slavi kao car nad carevima i gospodar nad gospodarima, kada e Njegovo carstvo ukinuti i unititi sva carstva na Zemlji, prekriti celu Zemlju i veno vladati.

Tano je da je On, kad je kao dete roen u Vitlejemu, roen kao car i od tada je, po pravu koje mu pripada, zau-vek car. Ali moramo znati da On tada nije preuzeo carsku slubu koja je bila proreena, a ni ast, krunu i presto. To se ni do danas nije desilo i nee se desiti sve dok ne doe.

8Otvoreni put do hrianskog savrenstva

Onda e na ovoj Zemlji primiti veliku vlast i u sjaju i slavi svoga carstva potpuno i istinski zavladati. Nakon to sud sjede i knjige se otvorie, Pismo nam opisuje nekoga koji je kao sin ovjeji, koji je doao do Starca, koji mu je dao vlast i slavu i carstvo da mu slue svi narodi i plemena i je-zici; vlast je njegova vlast vjena, koja nee proi, i carstvo se njegovo nee rasuti (Danilo 7,13.14). Tada e zauzeti presto svoga oca Davida, i carovae u domu Jakovljevu vavijek, i carstvu njegovom nee biti kraja. (Luka 1,32.33)

Prouavanjem biblijskih obeanja i proroanstava ja-sno se vidi da ove tri Hristove slube slede jedna za dru-gom, a ne vre se sve tri, pa ni dve od njih istovremeno. On je doao najpre kao prorok, sada je svetenik, a kad opet doe bie car. On je zavrio svoje delo kao prorok, pre nego to je postao svetenik; i zavrie svoje delo kao svetenik, pre nego to postane car.

Mi ga zato moramo posmatrati na sledei nain: ka-kav je bio, kakav je sada i kakav e biti.

To znai: kad je bio kao prorok na Zemlji, narod ga je onda tako i smatrao; u odnosu na ono vreme mora-mo ga i mi tako gledati. Ali ljudi onoga vremena nisu ga mogli gledati kao svetenika, zato ga ni mi, u odnosu na ono vreme, ne moemo smatrati svetenikom. Jer dok je bio na Zemlji, nije bio svetenik.

Ali kad je prolo to vreme, postao je svetenik. Sada je On svetenik, sada, u nae vreme je On zaista svete-

9Uvod

nik, kao to je za ivota na Zemlji bio prorok. U Njego-voj slubi i delovanju kao svetenika moramo ga sada isto tako istinski, tako potpuno i tako vrsto smatrati svetenikom, kao to su ga Njegovi savremenici smatrali prorokom i kao to ga mi moramo smatrati kad je bio na Zemlji.

Kad u velianstvu svoga carstva i na prestolu Davi-dovom ponovo doe, videemo ga kao cara, jer e On to zaista onda i biti. Mi ga, meutim, ne moemo videti u Njegovoj carskoj slubi, pre nego to bude u svome carstvu i u svojoj carskoj slubi. U toj slubi ga sada mo-emo samo zamiljati kakav e biti. U Njegovoj proro-koj slubi moemo ga samo posmatrati kao onoga koji je to bio. Ali u Njegovom svetenstvu moramo ga po-smatrati kao ono to je On sada, jer je On sada samo to. To je jedina sluba, u kojoj je On sada otkriven, i jedina sluba, u kojoj ga zaista moemo posmatrati, u Njegovoj linosti i Njegovom delovanju. To to Njegove tri slube kao proroka, svetenika i cara slede naizmenino, i to u tom datom redosledu prorok, svetenik, car to ima sasvim odreeni cilj. Njegova sluba kao proroka bila je nuna priprema za Njegovu slubu kao svetenika; a Njegove slube u tom redosledu kao proroka i sveteni-ka jesu priprema za Njegovu carsku slubu.

Za nas je veoma bitno da ga posmatramo u tom sledu Njegovih slubi.

10

Otvoreni put do hrianskog savrenstva

U Njegovoj prorokoj slubi ne treba da ga posma-tramo samo kao onoga koji nas pouava, koji je govo-rio kao to nikada nijedan ovek nije govorio, nego da na taj nain postanemo sposobni da ga pravilno shvati-mo u Njegovoj svetenikoj slubi.

U Njegovoj svetenikoj slubi ne treba da ga posma-tramo samo zbog Njegove neizmerne slube za nas, nego i zbog priprema za ono to mi treba da budemo. Zato stoji napisano: ...nego e biti svetenici Bogu i Hristu i carovae s njim hiljadu godina. (Otkrivenje 20,6)

Poto smo ga posmatrali u Njegovoj prorokoj slubi kao pripremu za nau pravilnu procenu Njegove svete-nike slube, neophodno je da ga posmatramo u Njego-voj svetenikoj slubi, da bismo mogli da ga razumemo u Njegovoj slubi kao cara. Ovo razumevanje je neop-hodno da bismo mogli da budemo u Njegovom carstvu i da bismo mogli da vladamo s Njime. Jer se za nas kae: Ali e sveci vinjega preuzeti carstvo, i drae carstvo navijek i dovijeka (Danilo 7,18), ...i carovae va vijek vijeka. (Otkrivenje 22,5)

Svetenika sluba je sadanja sluba i delo Hrista. U ovoj slubi On slui od svog vaznesenja. Hristos u svojoj svetenikoj slubi je najvanije prouavanje za sve hri-ane, a isto tako i za sve druge ljude.

11

1. Takvoga prvosvetenika

U ovome to je reeno glavna stvar je: imamo tak voga prvosvetenika koji je seo s desne stra-ne prestola velianstva na nebesima; kao sluitelj Svetinje i prave skinije1, koju je podigao Gospod, a ne ovek. (Jevrejima 8,1.2 arni)

Ova reenica obuhvata ono to je najvanije u prvo-svetenikoj slubi, kao to je to prikazano u prvih se-dam poglavlja poslanice Jevrejima. Ova glavna stvar koja se tu navodi ne znai samo da mi imamo nekog pr-vosvetenika, ve da imamo takvoga prvosvetenika. Takvoga, tj. prvosvetenika odreene vrste i veliine, takvoga kakav je prethodno prikazan i ne drugaije.

To znai: U prethodnih sedam poglavlja poslani-ce Jevrejima iznose se sasvim odreene stvari koje se odnose na Hristovu prvosveteniku slubu i utvruju izvesne pretpostavke za ovu slubu, koje su obuhvaene reima Imamo takvoga prvosvetenika.

Da bismo pravilno razumeli ove rei, potrebno je da se vratimo na prvi deo poslanice Jevrejima, kako bismo shvatili znaaj i dubinu rei takvoga. Celo sedmo po-glavlje raspravlja o ovoj svetenikoj slubi. esto po-1 Skinija (Karadi, arni, Sinod SPC, D. Stefanovi) ator (Sa-vremeni srpski prevod, Bakoti, Stvarnost, ari, ... ); prvo jevrejsko svetilite bilo je ator prim. izdavaa.

12


glavlje zavrava se milju o ovoj slubi. Skoro celo peto poglavlje raspravlja o ovoj temi. etvrto poglavlje zavr-ava time; ono je samo nastavak treeg poglavlja, koje poinje pozivom: Upravite svoje misli na apostola i prvosvetenika nae veroispovesti, Isusa; a to je samo zakljuak onoga to je navedeno u prvom i drugom po-glavlju. Drugo poglavlje zavrava se milju da je on mi-losrdan i veran prvosvetenik, a to je upravo zakljuak onoga to proizlazi iz prvog i drugog poglavlja koja su u stvari samo jedno poglavlje.

Ova skica jasno predstavlja Hristovu sveteniku slubu kao veliku temu koja se provlai kroz prvih se-dam poglavlja poslanice Jevrejima. Sve istine koje se tu tretiraju, bez obzira u kom obliku ili u kojoj misli se jav-ljaju, jesu jednostavno samo razliiti prikazi velike istine svetenike slube; sve je obuhvaeno u rei: Imamo takvoga prvosvetenika.

Da bismo shvatili pravi znaaj i dubinu ove misli, ne-ophodno je da prouimo poslanicu Jevrejima od samog poetka i da pratimo ovu misao do glavne stvari i da je pritom uvek imamo pred oima. Smisao i cilj svega onoga to je ovde napisano, jeste da se pokae ovean-stvu da mi imamo takvoga prvosvetenika. Svejedno koliko su duboko i znaajno povezane sa Hristom izjave narednih poglavlja poslanice Jevrejima, sve one imaju veliki cilj, da pokau da mi imamo takvoga prvosve-

13

Takvoga prvosvetenika

tenika. One se mogu posmatrati samo kao podreene i dopunske istine ove velike glavne istine, da mi imamo takvoga prvosvetenika.

Argument koji se obrauje u drugom poglavlju po-slanice Jevrejima zavrava reima: Stoga je bilo potreb-no da u svemu bude slian brai, da bude milosrdan i veran prvosvetenik pred Bogom. Tu se objanjava da je Hristovo ponienje, kroz koje se On izjednaio sa o-vekom, Njegovo otelovljenje i Njegovo stanovanje meu ljudima, bilo nuno da bi bio milosrdan i veran prvosve-tenik. Da bi se mogla proceniti mera Njegovog ponie-nja i pravi znaaj Njegovog poloaja kao sina ovejega i kao oveka, mora najpre da se shvati Njegov uzvieni poloaj kao Bojeg sina i kao Boga. To je tema prvog poglavlja.

Hristovo ponienje, poloaj i Njegova priroda, kad je bio u telu na ovome svetu, iscrpnije se nego bilo gde u Pismu obrauju u drugom poglavlju poslanice Jevreji-ma. Istina i misao prethodnog poglavlja moraju nuno da prethode drugoj misli. Pre nego to se moe shvatiti misao i istina drugog poglavlja, mora se u potpunosti razumeti prvo poglavlje.

Uzvienost, poloaj i priroda Hrista, kakvu je imao na nebu, pre nego to je doao na Zemlju, obrauju se u prvom poglavlju poslanice Jevrejima iscrpnije nego na bilo kom drugom mestu u Pismu. Zato je istina, da je

14


razumevanje poloaja i prirode Hrista, kakve je imao na nebu, nuno za pravilno razumevanje Njegovog poloa-ja i prirode, kakve je imao na Zemlji. I poto je ovde na Zemlji morao biti to to je bio, da bi postao milosrdan i veran prvosvetenik, potrebno je razumeti ta je bio na nebu. To je bitno zato to je to prethodilo onome to je On bio na Zemlji i stoga je znaajan deo argumenata obuhvaenih jednim izrazom: Imamo takvoga prvo-svetenika.

15

2. Hristos kao Bog

O kojoj misli se sada radi u vezi sa Hristom u prvom poglavlju poslanice Jevrejima?

Najpre se susreemo sa Bogom Bogom Ocem koji govori oveanstvu, koji je govorio naim oevima preko proroka, a u ove poslednje dane progovorio nam je preko Sina. (arni)

Ovde se ukljuuje i Hristos, Sin Boji. Dalje se govori o obojici, o Ocu i Sinu: Koga je postavio (Bog Otac) za naslednika svega, ijim posredstvom je i svet stvorio (Bog Otac) (arni). Pre nego to nam se Hristos, Sin Boji, prikae kao prvosvetenik i kao uvod u to po-kazuje nam se kao Stvoritelj, kao delotvorna, ivoto-davna Re u stvaranju. Njegovim posredstvom je svet stvoren.

Dalje itamo o samome Sinu Bojem:

On je odsjaj njegove (Oeve) slave i odraz njegovoga (Oevog) bia, koji sve nosi svojom sil-nom reju, koji je izvrio oienje od greha i seo s desne strane velianstva na visinama.

To govori da je Hristova priroda na nebu bila priro-da Boga. On, u svojoj linosti, u svojoj sutini, pravi je odraz i pravi karakter sutine Boga. To znai, Hristova

16


priroda na nebu, pre nego to je doao na Zemlju, bila je sutina same Boje prirode.

Zato o Njemu stoji napisano, da je On postao to-liko silniji od anela, koliko je nasledio ime uzvienije od njihovoga (arni). To uzvienije ime je ime Bog, koje Otac, kao to se to vidi iz 8. stiha, daje Sinu: Za Sina pak (kae Otac): Tvoj presto, Boe, stoji u sve ve-kove. (arni)

On je, dakle, toliko silniji od anela, koliko je Bog silniji od njih. To je razlog zato On ima uzvienije ime, ime koje izraava ono to je On po svojoj unutranjoj prirodi.

Ovo ime je On nasledio. Ono mu nije pozajmljeno, nego ga je nasledio.

Kao vena istina, u prirodi je stvari, da niko ne moe naslediti neko drugo ime, nego samo ime svoga oca. Ime Hrista, koje je uzvienije od imena anela, prema tome je ime Oca; a ime Oca je Bog. Ime koje je Sin nasledio takoe je Bog. Ovo ime, koje je uzvienije od imena an-ela, On nosi, jer je utoliko silniji od anela. Poto je to ime Bog, Hristos je toliko silniji od anela, koliko je Otac silniji od anela.

Zatim se Pismo zadrava na Hristovom poloaju i prirodi, koliko je ona vea od prirode anela: Jer kome je od anela ikad rekao: ,Ti si sin moj, ja sam te danas rodio? i opet: ,Ja u mu biti Otac, i on e mi biti Sin

17

Hristos kao Bog

(arni). U ovome lei misao o uzvienijem imenu, koje je razmatrano u prethodnom stihu. Jer poto je On Sin Boji, a Bog Njegov Otac, On je nasledio ime Oca, koje je Bog i koje je utoliko vie od imena anela, koliko je Bog vii od njih.

Ova misao se nastavlja dalje: I opet uvodei prvo-rodnoga u svijet govori i da mu se poklone svi aneli Boiji. On je utoliko vii od anela, da mu se aneli klanjaju, i to po Bojoj volji, jer je On po prirodi Bog.

Ogromna razlika izmeu Hrista i anela se naglaa-va: A za anele govori: Koji vetrove ini svojim aneli-ma i plamenove ognjene svojim slugama. Za Sina pak: Tvoj presto, Boe, stoji u sve vekove. (arni)

Dalje: Palica je pravde palica carstva tvoga. Omiljela ti je pravda, i omrzao si na bezakonje; toga radi pomaza te, Boe, Bog tvoj uljem radosti vema od drugova tvo-jijeh. I opet govori Otac Sinu i kae: Ti si, Gospode, u poetku osnovao zemlju, i nebesa su djela ruku tvojijeh; ona e proi, a ti ostaje: i sva e ostarjeti kao haljina, i savie ih kao haljinu i izmijenie se: a ti si onaj isti, i tvojijeh godina nee nestati.

Obrati panju na ovaj kontrast. Ovde se pokazuje Hristova priroda. Nebesa e proi, ali On ostaje. Ona e ostareti, a godina Njegovih nee nestati. Nebesa se me-njaju, On ostaje uvek isti. To pokazuje da je On Bog, i to po prirodi.

18


Ovaj kontrast se jo vie istie: A kome od anela ree kad: sjedi meni s desne strane dok poloim ne-prijatelje tvoje podnoje nogama tvojima? Nijesu li svi slubeni duhovi koji su poslani na slubu onima koji e naslijediti spasenije?

Prvo poglavlje poslanice Jevrejima otkriva nam dakle Hrista kao Boga, vieg od anela, i to utoliko vieg, koli-ko je Bog vii od anela.

Ovo poglavlje takoe pokazuje da Hristos nosi ime Bog, jer je On po svojoj prirodi Bog. Njegova priroda je toliko boanska priroda, da je ona izraz Boje sutine.

To je Hristos, Spasitelj, Duh od Duha i Bie od Bia Boga. Potrebno je razumeti ovu istinu iz prvog poglavlja poslanice Jevrejima, da bi se razumela Njegova ljudska priroda, koja je otkrivena u drugom poglavlju.

19

3. Hristos kao ovek

Prikaz Hristove jednakosti sa Bogom u prvom po-glavlju poslanice Jevrejima jeste samo uvod u prikaz Njegove jednakosti sa ovekom u drugom poglavlju.

Prikaz Njegove jednakosti sa Bogom u prvom po-glavlju jeste samo kamen temeljac za pravilno razume-vanje Njegove jednakosti sa ovekom. A ova jednakost sa Bogom jeste jednakost ne samo u smislu oblija ili odraza, nego u tom smislu da je Njegova priroda jed-naka samome Bogu. Odraz njegove sutine, Duh od Duha i Bie od Bia Bojeg.

Ovaj uvod vodi nas do spoznaje Njegove jednakosti sa ovekom. To znai: Iz prethodnoga treba da nauimo da se Hristova jednakost sa ovekom ne sastoji samo u obliju, kao slika ili odraz; to je jednakost prirode, same sutine. Inae celo prvo poglavlje poslanice Jevrejima sa svim tim podrobnim objanjenjima bilo bi beznaajno i neprikladno.

ta je sada istina o Hristu u Njegovoj jednakosti sa ovekom, kakva nam se pokazuje u drugom poglavlju poslanice Jevrejima?

Imajui na umu veliku misao prvog poglavlja i prva etiri stiha drugog poglavlja kontrast izmeu Hrista i anela, da je On kao Bog toliko vei poinjemo sa pe-tim stihom drugog poglavlja. To je poetak misli, u kojoj

20


je Hristos prikazan nasuprot anelima, manji od anela, toliko manji, koliko je ovek manji od anela.

itamo: Jer nije anelima pokorio budui svet o kome govorimo. Nego je neko posvedoio negde govorei: ,ta je ovek da ga se sea, ili sin oveiji da ga pogleda? Samo za malo si ga uinio manjim od anela, slavom i au ovenao si ga, sve si potinio pod njegove noge. A kad mu pokori sve, nita mu ne ostavi nepokoreno. No sad jo ne vidimo da mu je sve pokoreno; ali Isusa, za malo uinjenog manjim od anela vidimo slavom i a-u ovenana za smrtnu patnju, da bi po milosti Boijoj za sve okusio smrt (Jevr 2,5-9 arni). To znai: Bog nije anelima pokorio budui svet, nego oveku, ali ne oveku, kome je on prvobitno bio pokoren; to je bilo jednom, ali sada vidimo da to nije tako. ovek je izgubio svoju vlast. Sve je bilo pokoreno pod noge Njegove, ali sada je on sam potinjen smrti. On je potinjen smrti samo zato to je bio potinjen grehu. Jer: Zato kao to kroz jednog ovjeka doe na svijet grijeh, i kroz grijeh smrt, i tako smrt ue u sve ljude, jer svi sa-grijeie (Rim 5,12). On je zato potinjen smrti, jer je potinjen grehu, a smrt je plata za greh.

21

Hristos kao ovek

Istina, koja e ostati za svu venost, jeste da Bog nije anelima pokorio budui svet, nego oveku, i to oveku Isusu Hristu.

Mada je vlast data oveku, mada vidimo da je on sada vie nema i da ju je dakle izgubio, mi vidimo Isusa, koji je kao ovek ponovo zadobio prvobitnu vlast. Vidimo Isusa, kome je kao oveku sve pokoreno.

Onaj ovek bio je prvi Adam, ovaj ovek je drugi Adam. Prvi Adam bio je malo manji od anela. Ovog drugog Adama, Isusa, vidimo takoe malo manjeg od anela.

Prvi ovek nije ostao u poloaju koji mu je Bog dao, on je bio malo manji od anela. Postao je jo manji, po-koren grehu i prema tome pokoren patnji, tavie smrt-noj patnji.

Drugoga Adama vidimo u istom poloaju i u istom stanju: A privremeno manjim od anela vidimo Isusa, zbog stradanja sve do smrti (SPC). Jo vie: Jer i onaj koji osveuje, i oni koji se osveuju, svi su od jednoga.

Isus osveuje. Oni koji se osveuju su ljudi iz svih nacija, plemena, jezika i naroda. Jedan osveeni ovek iz jedne nacije, jednog jezika ili jednog naroda jeste bo-anska objava, da svaki ovek iz te nacije, tog jezika ili tog naroda moe biti osveen. Poto je Isus postao jedan od njih, da bi ih mogao dovesti u slavu, to je dokaz da je On postao ovek. Tako je On ovek kao i svi drugi ljudi,

22


svi su od jednoga; zaradi toga uzroka ne stidi se nazvati ih braom.

Ukratko, vidimo dakle: Kao to je Hristos na nebu toliko bio vei od anela, koliko je Bog vei od anela, tako je na Zemlji toliko bio manji od anela, koliko je ovek manji od njih. Hristos na nebu kao Bog toliko vei od anela bio je jedno sa Bogom. Isto tako na Ze-mlji toliko manji od anela kao ovek On i ovek su jedno. Isto tako sigurno kao to su u boanskom pogle-du Isus i Bog jedno jednoga duha, jedne prirode, jedne sutine tako su i u ljudskom pogledu Hristos i ovek jedno jednoga tela, jedne prirode i jedne sutine.

Hristova jednakost sa Bogom je kako po sutini tako i u obliju. Njegova jednakost sa ovekom je takoe u su-tini i u obliju, inae bi prvo poglavlje poslanice Jevreji-ma kao uvod u drugo poglavlje bilo besmisleno. Paralela izmeu prvog i drugog poglavlja bila bi bez znaaja.

23

4. Tako i On

Prvo poglavlje poslanice Jevrejima otkriva da jed-nakost sa Bogom ne postoji samo u obliju ili u smislu odraza, nego u stvarnoj sutini. Drugo poglavlje jasno otkriva da se Njegova jednakost sa ovekom ne sastoji samo u obliju ili odrazu, nego podjednako u stvarnoj sutini. Radi se o jednakosti sa ovekom u svim stvari-ma, ba onakvim kakve su. Zato stoji napisano: U po-etku bee Re Boija, i ta Re bee u Boga, i Bog bee Re. Jednakost sa ovekom odnosi se na oveka u Nje-govoj paloj, grenoj prirodi, ne u Njegovoj prvobitnoj, bezgrenoj prirodi. To proizlazi iz rei: A privremeno manjim od anela vidimo Isusa, zbog stradanja sve do smrti. Takav kakav je ovek, otkad je izloen smrti, tako vidimo Isusa kako stoji umesto oveka.

Tako sigurno kao to vidimo Isusa nieg od anela zbog stradanja sve do smrti, tako sigurno se pokazalo da je Isus Hristos kao ovek uzeo prirodu, koju ove-anstvo ima posle pojave smrti, a ne prirodu koju je pre toga imalo.

A smrt je dola samo kroz greh. Da se greh nije po-javio, smrt nikada ne bi mogla da doe. Sada kad gleda-mo Isusa zbog smrtnog stradanja nieg od anela, mi ga gledamo u prirodi oveka, onakvoj kakva ona jeste, otkad je pogreio, a ne kakva je bila pre nego to je po-

24


greio. Na taj nain je On mogao za sve da okusi smrt. Time to je postao ovek da bi dosegao oveka, morao je da doe tamo gde je ovek bio. ovek je pokoren smrti. Zato je Isus morao da postane takav ovek, kakav ovek jeste, otkad je podloan smrti.

Jer je dolikovalo njemu, za koga je sve i kroz koga je sve, poto je mnoge sinove doveo u slavu, da stradanjima uini savrenim zaetnika njiho-voga spasenja (Jevrejima 2,10 arni).

Time to je Isus postao ovek, dolikovalo je Njemu da postane ovek kao to ovek i jeste. ovek podlee stradanju. Isusu je dolikovalo da doe oveku tamo gde je on u svom stradanju.

Pre pada u greh ovek ni u kom sluaju nije bio pod-loan stradanju. Da je Isus Hristos doao u prirodi ove-ka kakva je ona bila pre pada u greh, onda bi to znailo da je On doao na nain i sa prirodom, koja bi ga spre-avala da upozna stradanje ljudi. On ne bi bio u stanju da dosegne oveka, da ga spase. Ali poto je Njemu do-likovalo da postane savren kroz stradanje, da bi oveka doveo u slavu, sigurno je da je Isus prilikom svog ute-lovljenja uzeo udela u ljudskoj prirodi, kakva ona postoji od pojave stradanja, smrtnog stradanja, koje je plata za greh.

25

Tako i On

Tako stoji napisano:

Budui pak da djeca imaju tijelo i krv, tako i on uze dijel u tome (stih 14).

U svojoj ljudskoj prirodi On je uzeo isto telo i krv, koje ovek ima. U ovom tekstu su sve rei, koje to mogu da uine jasnim i odreenim, obuhvaene jednom ree-nicom.

Sinovi ljudski imaju telo i krv; i On je uzeo udela u tome.

To nije sve. On je uzeo udela u istom telu i krvi, u kome deca imaju udela.

To jo nije sve. Kao to deca imaju udela u telu i krvi, tako je i On uzeo udela u tome.

Pa i to nije sve. Tako je i On uzeo udela u tome.Da bismo svi razumeli, Duh nadahnua eli da pojasni

i naglasi ovu istinu toliko, da On nije zadovoljan sa time da upotrebi manje rei nego to je mogao da upotrebi. Iz tog razloga nam se objanjava, da isto tako i ba isto tako kao to deca imaju tijelo i krv, tako i on uze dijel u tome.

To je uinio da bi spasao one, koji god od straha (od) smrti u svemu ivotu bie robovi. On je uzeo udela u istom telu i krvi, kao to mi to imamo u ropstvu grehu i strahu (od) smrti, da bi mogao da nas oslobodi od rop-stva grehu i straha (od) smrti.

26


To je znaenje rei, da onaj koji osveuje i oni koji se osveuju, svi su od jednoga; zaradi toga uzroka ne stidi se nazvati ih braom.

Ovu veliku istinu krvnoga srodstva i krvnoga brat-stva izmeu Hrista i oveka nalazimo u jevanelju Prve knjige Mojsijeve. Kada je Bog sa Avramom sklopio svoj veni zavet, rtve su raseene napola i on je prolazio sa Avramom izmeu tih polovina (1. Mojsijeva 15,8-18; Je-remija 34,18.19; Jevrejima 7,5.9). Ovim postupkom Gos-pod je uao u najsveaniji savez, koji je poznat na Istoku i koji se u celom svetu zove krvno bratstvo. Tako je Gos-pod postao Avramov brat po krvi, rodbinski odnos koji je vei od bilo koje druge veze, koja postoji u ivotu.

O toj istoj velikoj istini krvnoga srodstva Hrista sa ovekom govori se i u jevanelju 3. knjige Mojsijeve. U jevanelju ove knjige nalazi se zakon o otkupljenju, koji nalae otkupljivanje ljudi i njihove imovine. Ako je neki Izrailjac izgubio svoje nasledstvo ili sam postao rob, bio je predvien otkup. Ako je neko sam bio u stanju da otkupi sebe ili svoje imanje, onda je to mogao da uini. Ali gde to nije bio sluaj, pravo na otkup imao je njegov najblii krvni roak. To znai, to nije zapadalo samo najbliem roaku meu njegovom braom, nego onome koji je kao najblii bio za to u stanju (3. Mojsijeva 25,24-28; 47-49; Ruta 2,20; 3,9.12.13; 4,1-14). Mnogo vremena pre toga nalazimo u Prvoj i Drugoj knjizi Mojsijevoj isto uenje,

27

Tako i On

koje je zapisano u drugom poglavlju poslanice Jevrejima, istinu, da je ovek izgubio svoje nasledstvo i da je postao rob. Poto nije u stanju da otkupi ni sebe ni svoje nasled-stvo, pravo na otkup pripada najbliem za to sposobnom krvnom srodniku. U celom univerzumu postoji samo je-dan, koji je sposoban da otkupi Isus Hristos.

Kao otkupitelj On mora, meutim, da bude ne samo sposoban, nego i krvni srodnik. Dalje On mora da bude ne samo bliski srodnik, nego najblii srodnik, naime najblii krvni srodnik. Zato stoji napisano: Budui pak da djeca deca oveka (Adama), koji je izgubio nae nasledstvo imaju tijelo i krv, tako i on uze dijel u tome. Telo i krv On je uzeo ba kao i mi, i na taj nain je postao na najblii srodnik. Pismo zato dalje kae da On i mi svi su od jednoga; zaradi toga uzroka ne stidi se nazvati ih braom.

Pa ak i ovde Nadahnue misli da ova krajnje vana istina nije dovoljno naglaena, pa nastavlja: Jer se zai-sta ne prima anela, nego se prima sjemena Avraamova. Zato bjee duan u svemu da bude kao braa, iji je On postao krvni brat potvrivanjem venog zaveta.

Ovo je uinio, jer u emu postrada i iskuan bi u onome moe pomoi i onima koji se iskuavaju, i da bi mogao postradati s naijem slabostima, jer je u sva-emu iskuan, kao i mi, osim grijeha. Poto je u svojoj ljudskoj prirodi u svemu postao jednak sa nama, mogao

28


je u svemu da bude iskuan kao i mi, i bio je iskuan. Jedini nain da u svaemu bude iskuan kao i mi, bio je da u svemu postane jednak sa nama.

Po svojoj ljudskoj prirodi On je jedan od nas. On nemoi nae uze (Matej 8,17). On moe postradati s naijem slabostima. Time to je u svemu postao jednak sa nama, On osea iskuenje kao to ga i mi oseamo. On sve to poznaje i tako je u stanju da u potpunosti spa-se one, koji ga prihvataju. U svom telu bio je tako slab, kao i mi, i nije mogao nita sam od sebe da ini (Jovan 5,30). Kad je na sebe uzeo nae bolesti i nae patnje, bio iskuan kao i mi i morao da osea kao to mi oseamo, izvojevao je punu pobedu uz Boju silu, koja mu je data kroz veru i koju je doneo nama u naem telu.

Zato je Njegovo ime Emanuilo s nama Bog. Ne samo Bog s Njim, nego i Bog sa nama.

Od venosti je Bog bio s Njim i mogao je s Njim i da ostane, da nije sebe dao za nas. Kada je ovek gre-hom bio odvojen od Boga, mi smo bili bez Boga. Bog je opet eleo da bude sa nama; onda je Isus postao jedan od nas, a time to je Bog bio s Njime, mogao je opet da bude s nama. Blagosloveno neka je Njegovo ime!

U ovome lei Isusova vera i sila. To je na Iskupi-telj: jedno sa Bogom i jedno sa ovekom. Tako moe u potpunosti da spase svaku duu, koja kroz Njega dolazi Bogu.

29

5. Roen pod zakonom

Jer ovo da se misli meu vama to je i u Hristu Isusu, koji ako je i bio u obliju Boijemu, nije se otimao da se isporedi s Bogom; nego je ponizio sam sebe uzevi oblije sluge, postavi kao i dru-gi ljudi i na oi nae se kao ovjek (Filibljanima 2,5-7).

On je postao kao i drugi ljudi, onakvi kakvi su oni i gde su oni.

Re postade telo. On je uzeo udela u istom telu i krvi, u onome u emu i ljudi imaju udela, nakon to je ovek pao u greh. Kao to stoji napisano: A kad je dola punina vremena, Bog je poslao svoga Sina, roenog od ene, roenog pod Zakonom (Galatima 4,4 Savreme-ni srpski prevod)

Biti pod zakonom znai biti kriv, i proklet i stajati pod prokletstvom. Jer stoji napisano: A znamo da sve to za-kon govori govori onima koji su pod zakonom ... i da sav svet bude kriv pred Bogom (arni), Jer svi sagrije-ie i izgubili su slavu Boiju. (Rimljanima 3,19.23; 6,14)

Krivica je ta koja donosi prokletstvo. Prorok Zaha-rija je video jednu leteu knjigu (tj. svitak), duina joj dvadeset lakata, a irina deset lakata. Gospod mu je rekao: To je prokletstvo koje izae na svu zemlju. ta

30


je uzrok ovog prokletstva, koje lei na celoj zemlji? i-tamo: Jer svaki koji krade istrijebie se po njoj s jedne strane, i koji se god kune krivo istrijebie se po njoj s druge strane. (Zaharija 5,1-4)

Ova knjiga je Zakon Boji. Sa obe ploe Zakona na-vodi se jedna zapovest, po emu vidimo da su obe ploe unete u tu knjigu. Svi lopovi svi oni koji gaze Zakon u oblasti druge ploe bie istrebljeni na toj strani Za-kona. Svi oni koji se kunu krivo svi koji gaze Zakon u oblasti prve ploe bie istrebljeni na toj strani Zakona.

Nebeski izvetai ne moraju da zapisuju svaki greh svakog oveka, nego samo na svitku, koji pripada sva-kom oveku, zaokruuju odgovarajuu zapovest, koja se gazi sa svakim prestupom. Takav svitak prati svakog oveka, ma kuda poao, i ostaje ak u njegovoj kui: Ja u je pustiti, govori Gospod nad vojskama, te e doi na kuu lupeu i na kuu onoga koji se kune mojim ime-nom krivo; i stajae mu usred kue i satre je, i drvlje joj i kamenje.

Osim ako se ne ponudi neko sredstvo isceljenja, svi-tak Zakona ostaje sve dotle dok prokletstvo ne satre tog oveka i njegovu kuu zajedno sa drvljem i kamenjem, a to znai, sve dok prokletstvo onog velikog dana ne satre Zemlju, kada e se elementi od vatre rastopiti. Zato se kae: Sila je grijeha i prokletstva zakon. (1. Korina-nima 15,56; Isaija 24,5.6; 2. Petrova 3,10-12)

31

Roen pod zakonom

Ali hvala Bogu: Bog je poslao svoga Sina ... roe-nog pod Zakonom, da otkupi one koji su pod Zakonom (Galatima 4,4.5 Savremeni srpski prevod). Svojim do-laskom On je svakoj dui, koja je pod Zakonom, doneo iskupljenje. Ali da bi oveku pod Zakonom mogao da donese potpuno iskupljenje, On je morao sam da doe oveku, da bude onakav kakav je ovek, i tamo gde se ovek nalazi, naime, pod Zakonom.

Tako je bilo i uinjeno. On je zaista doao oveku onakvom kakav je, jer je On nainjen pod zakonom1; On je nainjen krivim; On je nainjen osuenim od strane Zakona; On je nainjen isto tako krivim kao to je bilo koji ovek koji je pod Zakonom. On je nainjen pod osudom tako potpuno, kao to je bilo koji ovek pod osudom zbog prestupa Zakona. On je nainjen pod prokletstvom tako potpuno, kao to je bilo koji o-vek na ovom svetu ikada bio ili se ikada moe nai pod prokletstvom. 5. Mojsijeva 21,23: Jer je proklet pred Bogom ko je objeen (na drvo). (stih 22)

U jevrejskom originalu znaaj ovog teksta jo je izra-eniji: Ko na drvetu visi on je prokletstvo Boje. Sva teina ovog teksta odnosi se na Hrista, jer: je on po-stao kletva (Galatima 3,13 arni). Tako, kada je On nainjen pod zakonom, On je nainjen svim onim to 1 U naem prevodu roen pod zakonom, engleski made under the law stavljen pod zakon, tj. nainjen da bude pod zakonom; grki tekst doslovno kae postade pod zakonom

32


se podrazumeva pod izrazom biti pod zakonom. On je nainjen krivim; On je nainjen osuenikom; On je nainjen prokletstvom.

Imaj, meutim, uvek na umu da je On nainjen svim tim. Nita od toga On nije bio po sebi, na osnovu nekog autohtonog nedostatka, ve je svim tim On bio nainjen. A svim tim je bio nainjen za nas: za nas koji smo pod Zakonom; za nas koji smo pod osudom zbog prestupa Zakona: za nas koji smo pod prokletstvom zbog lanog zaklinjanja, ubijanja i krae i injenja pre-ljube i svih drugih prekraja koji se nalaze na svitku Bo-jeg Zakona koji nas prati i ostaje u naoj kui.

On je nainjen pod Zakonom, da bi otkupio one, koji su pod Zakonom. On je nainjen kletvom da iskupi one koji su pod kletvom zbog toga to su pod Zakonom.

Svejedno za koga je ovo uinjeno i ta se time treba-lo postii, ne sme se zaboraviti injenica, da je On, da bi uopte mogao da deluje, morao da bude stavljen pod Zakon, pod kojim su se ve nalazili oni, za koje je On to uinio.

Svaki ovek na svetu koji poznaje krivicu, moe da zna ta je Isus oseao za njega. I na taj nain moe da zna koliko je Isus blizu njega. Ko zna ta je prokletstvo, moe tano da zna ta je Isus za njega oseao, i tako zna da je Isus potpuno bio u stanju da ima sauee i da ga iskupi. Ko poznaje kletvu greha, zlo svoga srca, taj zna

33

Roen pod zakonom

ta je Isus za njega iskusio i kako se potpuno sa njime poistovetio u svakom iskustvu. Isus je uzeo na sebe kri-vicu, prokletstvo, teret kletve i iveo celog svog zemalj-skog ivota u ovom svetu krivice, prokletstva i kletve savrenim ivotom pravednosti Boje, ne sagreivi ni na jedan nain. ovek koji poznaje krivicu, prokletstvo i kletvu greha i zna da je Isus sve to zaista iskusio za njega i to oseao tako kao to ovek osea, moe sa verom u Hrista da doivi blagosloveno iskustvo savrenog ivota boanske pravednosti i da bude osloboen krivice, pro-kletstva i kletve, tako da se u njegovom ivotu vidi da ga Isus potpuno uva da ne grei.

Hristos je stavljen pod Zakon da bi iskupio one koji su pod Zakonom. Ovo delo blagoslova uinjeno je za svakoga ko prihvata iskupljenje.

Hristos je nas iskupio od kletve zakonske postavi za nas kletva. Nije bilo uzalud to to je Hristos postao kletva za nas. Sve to je time nameravano, uinjeno je za sve koji to ele da prihvate. Jer se sve to desilo da meu neznabocima bude blagoslov Avraamov u Hristu Isusu, da obeanje Duha primimo kroz vjeru. (Galatima 3,14)

Tako, ta god da je time nameravano i uinjeno, ni-jedna dua nikada ne sme izgubiti iz vida injenicu da je, svojim pranjenjem od sebe (liavanjem sebe arni) i time to je nainjen u obliju oveka i nainjen telom, On stavljen pod zakon, nainjen krivim pod osudom,

34


pod prokletstvom tako stvarno i tako potpuno kao bilo koja dua koja e ikada biti iskupljena.

Time to je sve to proao, postao je uzrok venog spa-senja i u stanju je da ak iz najdublje izgubljenosti spase sve one, koji kroza Njega ele da dou Bogu.

35

6. Roen od ene

Na koji nain je Hristos postao telo? Kako je uzeo udela u ljudskoj prirodi? Na potpuno isti nain kao to svi sinovi ljudski uzimaju udela u tome. itamo: Bu-dui pak da djeca imaju tijelo i krv, tako i on uze dijel u tome, Tako i on znai na isti nain. On je uzeo udela u telu i krvi kao ljudi, i to na isti nain kao i oni. Kod ljudi se to deava roenjem. Tako i on, kao to stoji napisa-no: Sin nam se rodi.

Dalje s ovim u vezi stoji napisano: A kad se navri vrijeme, posla Bog sina svojega jedinorodnoga, koji je roen od ene (Galatima 4,4). Poto je roen od ene, onda je u prirodi stvari, da se to moglo desiti na jedini nain koji postoji na ovom svetu.

Ali zato uopte od ene? Zato ne od oveka? Iz jed-nostavnog razloga, to onda ne bi mogao da bude blizak oveanstvu, onakvom kakvo je ono od pada u greh. On je roen od ene, da bi mogao biti tamo gde je greh po-eo u ljudskoj prirodi.

On je morao biti roen od ene, jer je ena, a ne o-vek, prva prestupila: I Adam se ne prevari, a ena pre-varivi se postade prestupnica. (1. Timotiju 2,14)

Da je Hristos kao ljudsko bie doao preko oveka, onda ne bi mogao da pokrije celu oblast greha. ena je sa-greila, i greh je bio na svetu, pre nego to je ovek sagreio.

36


Da bi mogao da se suprotstavi svetu greha tamo gde se on zaista pojavio na zemlji, Hristos je roen od ene. Da je drugaije doao, onda ne bi mogao da izvojuje pot-puno iskupljenje oveka od greha.

enino seme je bilo to, koje je trebalo da stane zmiji na glavu. Samo kao enino seme i kao roen od ene mogao je Hristos da se suprotstavi zmiji na njenom vla-stitom tlu, ba tamo gde je greh i doao na na svet.

Prestup je doao na na svet upravo preko ene. Pre-ko ene se najpre pojavio greh. Iz ovog je razloga Otku-pitelj morao da ide i dalje od spasenja ovekovog, kako bi se suprotstavio grehu, jer je greh doao na svet pre nego to je ovek sagreio.

Zato je onaj, koji je trebalo da spase oveka, roen od ene. Tako je mogao da sledi greh unazad do samog izvora njegove pojave na svetu preko ene. Da bi unitio greh, od njegovog samog poetka na ovom svetu sve do brisanja njegovih poslednjih ostataka, Hristos je morao, naravno, da uzme udela u ljudskoj prirodi, onakvoj ka-kva ona postoji od pojave greha. Da je drugaije, ne bi bilo nuno da bude roen od ene. Da nije bilo potrebno da doe u najui dodir sa grehom koji postoji na svetu, takav kakav je u ljudskoj prirodi, da je smeo makar i za jedan jedini stepen da se odvoji od greha koji postoji u ljudskoj prirodi, onda ne bi morao da bude roen od ene.

37

Roen od ene

Pa ipak, On je doao od ene, a ne od oveka. On je doao odatle odakle je greh doao na ovaj svet, a ne od oveka, koji je prvi dospeo u greh nakon to je greh do-ao na ovaj svet. Time je demonstrativno negirano svako opravdano pitanje da li moda izmeu Hrista i greha, koji postoji na svetu, izmeu Njega i ljudske prirode, ka-kva postoji na ovom svetu pod grehom, ipak ne postoji neko odvajanje ili makar mala razlika. On je postao telo. On je uinjen grehom. On je postao telo, kakvo je telo zaista i takvo kakvo je telo na ovom svetu. On je uinjen grehom, tako kakav je greh zaista.

Takav je morao biti za spasenje izgubljenog ovean-stva. Da je samo za jedan jedini stepen ili makar za sen-ku jednog stepena na bilo koji nain odstupio od priro-de onih, koje je doao da iskupi, onda bi promaio ceo svoj zadatak.

Poto su oni, koje je hteo da iskupi, pod Zakonom, morao je i On da bude stavljen pod Zakon; morao je da bude proklet ili da bude pod prokletstvom, jer su oni, koje je hteo da iskupi, pod prokletstvom; morao je da postane greh, jer su oni grenici, prodani pod greh. Morao je ba tako da postane telo, isto telo i krv, jer su telo i krv oni koje eli da spase, i morao je da bude roen od ene, jer je greh najpre kroz enu doao na svet. Bez ikakvog izuzetka ispunila se istina rei: Zato bee du-an u svemu da bude kao braa. (Jevrejima 2,17)

38


Da nije bio istoga tela kao i oni, koje je hteo da otkupi, onda bi bilo beskorisno da uopte postane telo. I jo vie: jedino telo koje postoji na svetu, jeste jadno, greno, iz-gubljeno ljudsko telo, koje poseduje celo oveanstvo; da to nije bilo ono telo koje je On uzeo, onda On zaista ne bi doao na svet, koji je morao da iskupi. Da je Njegovo telo bilo drugaije od tela koje zaista postoji na svetu, onda je On dodue mogao da doe na svet, ali praktino ne bi mogao da dopre do oveka niti da mu pomogne, jer bi od njega bio tako daleko, kao da nikada nije ni doao. Onda bi On, naime, isto toliko bio udaljen od oveka i isto toli-ko od nekog drugog sveta, kao da nikada nije doao.

Jasno je otkriveno da je Hristos svojim roenjem uzeo udela u prirodi Marijinoj, te ene, koja ga je do-nela na svet. Meutim, telesno mudrovanje oveka ne dozvoljava da je Bog morao da uzme na sebe to, da iz savrenstva svoje svetosti doe onamo gde se ovek na-lazi u svojoj grenosti. To je razlog to se ine napori da se pobegne od posledica ove slavne istine, ovog principa samoodricanja, razlog zato je smiljena teorija, po ko-joj je priroda device Marije bila drugaija nego priro-da ostalih ljudi, a njeno telo ne ba sasvim isto kao kod drugih ljudi. Ovakvo tumaenje ukazuje na to da je na neki poseban nain Marija bila nainjena drugaijom od ostalih ljudi, naroito u tu svrhu, da bi Hristu priliilo da bude roen od nje.

39

Roen od ene

To je teorija, koja dostie svoj vrhunac u poznatoj ka-tolikoj dogmi o bezgrenom zaeu. Mnogi protestanti, ako ne ak velika veina, kao i drugi nekatolici, govore da se ova dogma odnosi na to da je Marija zaela Hri-sta preko Svetoga Duha. Meutim, apsolutno nije re o tome. Uopte se ne radi o zaeu Hrista, nego o tome da je Marija u trenutku kad je nju njena majka zaela, bila sauvana od naslednog greha.

Ovo slubeno i nepogreivo uenje o bezgrenom zaeu sveano je objavio papa Pije IX kao naelo vere. Osmog decembra 1854. on je ex cathedra rekao:

Sa autoritetom naeg Gospoda Isusa Hrista i blagoslovenih apostola Petra i Pavla i sa vlastitim autoritetom izjavljujemo, objavljujemo i potvr-ujemo da je uenje koje potvruje da je blaena Devica u trenutku svog zaea posebnom milou svemonoga Boga u pogledu zasluga Isusa Hri-sta, Otkupitelja ljudskog roda, sauvana od sva-kog poroka i nasledne krivice i ostala slobodna, od Boga otkriveno i zato moraju svi vernici vrsto i nepokolebljivo da veruju u njega. Ako se neko, neka Bog sauva, usudi da u srcu veruje drugaije nego to smo to mi odluili, taj neka zna i neka razmilja o tome da je sebi izrekao presudu, da je doiveo brodolom u veri i da je otpao od jedinstva

40


Crkve. Svi oni osim toga svojim delom podleu kaznama odreenim crkvenim pravom, ako se usude da to to pomisle u srcu, usmeno ili pisme-no ili na bilo koji drugi nain iskau.

Katoliki pisci dalje objanjavaju ovu dogmu:

Stari spis, De Nativitate Christi meu deli-ma Kiprijana kae: Poto je Marijina priroda bila potpuno razliita od ostatka oveanstva, njoj je data ljudska priroda, ali ne i greh.

Teodor, patrijarh jerusalimski, rekao je na drugom koncilu u Nikeji, da je:

Marija, zaista majka Boja i da je ona i pre i posle roenja deteta bila devica; i ona je stvorena u stanju uzvienijem i slavnijem od svih drugih priroda, kako duhovno tako i telesno. (Catholic Belief 216,217)

Time se priroda Marije potpuno udaljava od stvar-ne jednakosti i srodnosti sa oveanstvom i ljudskom prirodom. Poto smo to jasno uvideli, pratiemo sledei korak ovog uenja koje nema uporite u Svetom pismu. Kardinal Gibons:

41

Roen od ene

Mi potvrujemo da je Drugo Lice blagoslove-nog Trojstva, Re Boja, koja je u svojoj boanskoj prirodi pre svake venosti od Oca posvedoena i sa Njime sutinski jednaka bila, ponovo posvedo-ena kad se navrilo vreme, tako to je On roen od device. Tako je On od njenog materinskog krila dobio ljudsku prirodu iste sutine kao to je njena.

Ako se uzviena tajna utelovljenja moe izme-riti prema prirodnom redu, blagoslovena devica je, time to je osenjena Svetim Duhom, dala Dru-gom Licu moljenja dostojnoga Trojstva, onako kako majke to ine, stvarnu ljudsku prirodu iste sutine kao to je njena, zaista i istinski Majka Boja. (Faith of our Fathers 198,199)

Dve stvari se ovde istiu. Najpre se Marijina priro-da oznaava ne samo kao potpuno razliita od ostatka ove anstva, nego uzvienija i slavnija od svih priroda, ime se potpuno odvaja od normalne ljudske prirode.

Onda se za Isusa kae da je On od nje dobio ljudsku prirodu iste sutine kao to je njena.

Kao to su dva i dva etiri, ovaj koncept ui da je ljudska priroda naeg Gospoda sasvim razliita bila od ostatka oveanstva, odnosno da ona u stvari uopte nije bila ljudska priroda.

42


Tako izgleda katolika doktrina o Hristovoj ljudskoj prirodi. To je sasvim jednostavno nauka da Hristova priroda u stvarnosti nije bila ljudska priroda, nego bo-anska uzvienija i slavnija od svih drugih priroda. Prema ovom uenju Njegova ljudska priroda je toliko udaljena od oveka, da je potpuno drugaija od prirode oveanstva. To znai da je Hristos imao prirodu u kojoj nije mogao da saosea sa oveanstvom.

Meutim, sve ovo nije Isusova vera. Isusova vera je-ste da budui pak da djeca imaju tijelo i krv, tako i on uze dijel u tome.

Isusova vera je da je Bog poslao svoga Sina u obliju tijela grijehovnoga.

Prema Isusovoj veri bjee duan u svemu da bude kao braa. A on bolesti nae nosi, da bi mogao po-stradati (saoseati grki original, arni, Savremeni srpski prevod) s naijem slabostima, i bio je u svaemu iskuan, kao i mi. Ako nije bio takav kao to smo mi, onda ne bi mogao biti iskuan kao i mi. Meutim, On je u svaemu iskuan kao i mi. Zato je i bio u svae-mu kao i mi.

Citati navedeni u ovom poglavlju iznose nam verova-nje Rima u pogledu prirode Hrista i Marije. U drugom poglavlju Jevrejima poslanice i u srodnim tekstovima, kakvi su navedeni u ovoj knjizi, prikazuje se prava vera u pogledu ljudske prirode Hrista.

43

Roen od ene

Vera Rima u pogledu prirode Hrista i Marije proisti-e iz opte predstave neobnovljenog oveka, da je Bog suvie ist i svet, da bi stanovao sa nama i u naoj grenoj ljudskoj prirodi. Mi smo, greni kakvi smo, suvie dale-ko od Njega, od Njegove istote i svetosti; zato On nije mogao, takav kakvi smo mi, da doe kod nas.

Istinska vera Hristova vera, jeste, da je On doao k nama upravo tamo gde smo mi daleko od Boga u naoj grenosti, u naoj ljudskoj prirodi, koju je On uzeo. On, beskrajno isti i Sveti, koji Jeste, eli da u Hristu kroz Svetoga Duha bude sa nama i u nama, nama grenima, izopaenima i izgubljenima, da bi nas spasao, oistio i posvetio.

Vera Rima jeste da mi moramo biti isti i sveti, da bi Bog uopte mogao da bude sa nama.

Vera Hristova jeste da Bog mora da bude sa nama i u nama da bismo mi uopte mogli postati isti i sveti.

44

7. Zakon naslea

I rije postade tijelo.A kad se navri vrijeme, posla Bog sina svojega ... ,

koji je roen od ene. (Galatima 4,4)Gospod pusti na Nj bezakonje svijeh nas. (Is 53,6)Time to je Hristos roen od ene, mogao je, kao to

je ve pomenuto, da sledi greh do njegovog porekla na Zemlji. On je morao da doe od ene, da bi to mogao da uini. Takoe, na Njega su stavljeni svi nai gresi. Grehe celoga sveta, od njihovih prvih poetaka do kraja, uzeo je On na sebe, i to oboje, greh kakav postoji po sebi, i greh, kakav se ini, greh kao predispoziciju1 i greh kao 1 Za predispoziciju je upotrebljena re tendency, koja ovde ne oznaa-va ispoljenu sklonost, sklonost koja je postala deo linosti, karaktera, ve sklonost kao predispoziciju ka zlu. Vano je napomenuti da Jones u svojim spisima kada govori o sklonostima ka grehu koje je Isus po-neo kada je uzeo ljudsku prirodu koristi izraze liability i tendency, u znaenju podlonosti i genetske predispozicije, ali nikad ne koristi re propensity koja se odnosi na razvijenu, tj. karakternu sklonost. U da-nanjim renicima nai emo da su engleske rei tendency i propensity sinonimi, i da obe mogu oznaavati i genetsku predispoziciju i razvije-nu sklonost. Ali nije uvek bilo tako. U spisima plodnog duhovnog pisca Ellen G. White (1827-1915), inae najprevoenijeg enskog autora svih vremena u svetu i savremenika Jones-a (1850-1923), zapaamo ra-zliitu primenu izraza tendency i propensity; primera radi, 134 puta u spisima ovog autora nalazimo izraz animal propensities, to bismo mogli prevesti sa ivotinjske sklonosti, a nijednom animal tenden-

45

Zakon naslea

cies. Takoe, 23 puta se pominje izraz lustful propensities, to znai sladostrasne, poudne, pohotljive, pohlepne sklonosti (mada je pri-rodnije prevesti kao sklonost ka pohlepi); nijednom, pak, ne javlja se sintagma lustful tendencies. Izraz propensity, dakle, koristi se da oznai sklonost koja je razvijena u karakternu crtu. Izraz tendency ne koristi se u kontekstima animal tendency, lustful tendency, to upuuje na razliitu upotrebu ove rei; ako, pak, tendency shvatimo kao predispoziciju, a ne i razvijenu sklonost, moemo lako razumeti nepostojanje sintagmi animal tendency ili lustful tendency, jer bi i u srpskom bilo neprirodno rei ivotinjske predispozicije, ili pohotne predispozicije, jer je pohota karakterna osobina, mnogo vie od pre-dispozicije ka zlu koja se samo poputanjem moe razviti i do po-hote. Izraz lower propensities, tj. nie sklonosti pominje se takoe 23 puta u spisima Ellen White, dok se ne nigde ne javlja lower tenden-cies. Uopte, izraz propensity uvek ima negativno znaenje u spisima pomenutog autora, to ne vai za re tendency. U dananjem jeziku to nije sluaj i propensity moe biti neto pozitivno. Sve pomenu-te razlike ne bi trebalo da nas ude u mnogim svetskim jezicima mogu se uoiti promene najee je u pitanju degradacija, gubitak padea, glagolskih oblika, smanjivanje fonda rei, ali i gubitak nijan-si znaenja i drugih vrednosti, to oteava razumevanje i poveava mogunost nesporazuma. Sama injenica da uroene predispozicije ka zlu ne moraju biti ispoljene u ivotu i postati karakterne sklonosti, dokaz je da posto-ji potreba za dva razliita pojma pojam tendency, koji oznaava genetsku predispoziciju ka zlu, i pojam propensity, koji oznaava steenu sklonost, karakternu osobinu. U naem jeziku prvo bismo mogli prevesti izrazom predispozicija, a drugo izrazom sklonost. No, kako je izraz predispozicija stranog porekla i nije u uobiajenoj upotrebi, ve se izraz sklonost obino koristi da oznai obe stvari, mi smo se na jednom mestu odluili za izraz sklonost. Treba imati u vidu da se ovde ne radi o karakternoj sklonosti, osobini koja je

46


delo: greh koji je u nama u vidu naslea, koji jo uvek nismo poinili, i greh, koji postoji kao uinjeno delo.

Samo tako je na Njega moglo biti poloeno bezako-nje svih nas. Samo time to je pokoren zakonu naslea, mogao je da dosegne greh, kakav on zaista postoji u svo-joj punini. Bez toga na Njega su, dodue, mogli biti po-loeni nai gresi koji su u stvarnosti poinjeni, sa krivi-com i osudom koji im pripadaju. Ali izvan ovoga postoji u svakoj osobi mnogostruka, generacijama nasleivana podlonost grehu koja jo nije kulminirala u grenom delu, ali je uvek spremna, kada okolnosti to dozvole, da se ispolji u stvarno poinjenim gresima. Veliki Davidov greh je primer za to (Psalam 51,5; 2. Samuilova 11,2).

Otkupljenje ne bi bilo dovoljno, ako bi se odnosilo samo na stvarno poinjene grehe mi moramo da se sauvamo od toga da ne inimo nove grehe. Da bi se to moglo desiti, otkupljenje mora obuhvatiti i suoava-nje sa ovom naslednom podlonou grehu, kao i njeno deo linosti i identiteta oveka. Zanimljivo je da i Ellen White, kao i Jones, koristi izraze liability i tendency da opie sklonosti koje je Isus imao kada je uzeo ljudsku prirodu; s druge strane, kada pie da Hri-stos ni u ljudskom telu nije imao sklonosti ka grehu, ona koristi re propensity. Kada govori o tome da Adam pre pada u greh nije imao grene sklonosti, Ellen White, pak, koristi oba izraza propensity i tendency, to opet upuuje na to da su u pitanju dve razliite stvari; kako Adam u to vreme nije imao ni razvijene sklonosti ni predispo-zicije ka zlu, pomenuta objanjenja pojmova propensity i tendency dobijaju jo jednu potvrdu prim. izdavaa.

47

Zakon naslea

potinjavanje. Moramo stei silu koja e nas sauvati od greenja silu da savladamo ovu podlonost, ovu na-slednu sklonost ka grehu koja je u nama.

Svi gresi koje smo zaista poinili, stavljeni su na Nje-ga. Njemu su uraunati, tako da se Njegova pravednost moe staviti na nas i uraunati nama. Time to je postao telo, to je roen od ene i uzeo udela u tom telu i krvi kao i mi, time je podlonost grehu stavljena na Njega, da bi se Njegova pravednost mogla zaista otkriti u naem svakodnevnom ivotu.

Tako se On suprotstavio grehu u telu koje je uzeo i trijumfovao je nad njim: ... posla Bog sina svojega u obliju tijela grjehovnoga, i za grijeh osudi grijeh u ti-jelu (Rimljanima 8,3). Dalje se kae: Jer je on mir na ... i razvali ... neprijateljstvo tijelom svojim. (Efescima 2,14)

Na taj nain, gresi koje smo mi uinili, Njemu su pripisani, da bi Njegova pravednost mogla biti prisana nama. Isto tako, Njegovo suoavanje sa podlonou ka grehu i nadvladavanje te podlonosti u telu, kao i ispo-ljavanje pravednosti u tom istom telu osposobljava nas u Njemu, i Njega u nama, da se suoimo u telu sa istom tom podlonou ka grehu i da je nadvladamo, i da ispo-ljimo pravednosti u tom istom telu.

I tako, za nae uinjene grehe, za nae prole grehe, Njegova pravednost nam je pripisana, kao to su nai

48


gresi Njemu pripisani. A da nas sauva od greenja Nje-gova pravednost nam je data u naem telu na isti nain kao to je nae telo, sa podlonou grehu, dato Njemu.

Tako je On Spasitelj u celosti. On nas spasava od svih greha koje smo stvarno poinili i isto tako nas spasa-va od svih greha koje bismo poinili ivei odvojeno od Njega.

Da On nije prihvatio isto telo i krv kao deca ljudska, sa podlonou grehu, kakva bi se uopte logika ili obra-zloenje mogli nai u Njegovom rodoslovu datom u Pi-smu? On je potomak Davidov. On je potomak Avramov. On je potomak Adamov. I time to je roen od ene, do-segao je greh jo pre Adama, tamo gde se on prvobitno pojavio na ovom svetu.

Meu Hristovim precima nalaze se: Jojakim (u Mate-ju 1,11 po Vukovom prevodu Jehonija, a u Jeremiji 22,18 Joakim, po Daniiu prim. prev.), koji je zbog svoje zloe trebalo da bude pogreben pogrebom magareim, poto je reeno za njegov le izvui e se i bacie se iza vrata Jerusalimskih (Jeremija 22,19); Manasija koji je zaveo decu Izrailjevu te inie gore nego narodi koje istrijebi Gospod (2. Carevima 21,9); Ahaz, koji je otkrio golotinju Jude i u svom prestupu draio Gospoda; i Ro-voam, koji je roen Solomunu nakon to se ovaj odvra-tio od Boga, Solomun sam, sin Davidov sa Vitsavejom. Meu Hristovim precima nalaze se dalje Ruta Moavka,

49

Zakon naslea

i kurva Rava, Avram, Isak, Jesej, Asa (Avija), Josafat, Ezekija i Josija: oni najgori zajedno sa onim najboljima. A zabeleena su dobra dela kao i zla dela, takoe i zla dela najboljih od njih. A pri tom u ovom popisu predaka jedva da ima nekoga, u ijem ivotu nije zabeleen neki promaaj.

I tu, na kraju te tablice predaka Re je postala telo i stanovala meu nama. Bila je to poslednja grana tog rodoslovnog drveta, kad je Hristos roen od ene. Iz rodoslovne linije sa takvim precima Bog je dozvolio da se pojavi Njegov Sin u obliju tijela grjehovnoga (Ri-mljanima 8,3). Takva loza i takvo poreklo za Hrista su imali isti znaaj kao i za svakog drugog oveka, u sve-tlosti velikog zakona po kome se gresi otaca pohode na sinovima do treeg i do etvrtog kolena. Prilikom veli-kog kuanja u pustinji, kao i za vreme itavog Njegovog ivota u telu, Hristovo poreklo u celoj svojoj irini igralo je kljunu ulogu.

Tako je Hristos nosio grehe sveta na taj nain to su mu oni uraunati, i preko zakona naslea. Optereen ovim stranim nedostacima On je pobedonosno izdrao borbu, koju su praroditelji bez i najmanjeg optereenja izgubili.

Svojom smru On je platio krivicu svih poinjenih greha i s pravom moe da podari svoju pravednost svi-ma koji je ele prihvatiti. Time to je osudio greh u telu

50


i razvalio neprijateljstvo telom svojim, On oslobaa od sile zakona naslea i s pravom moe svakome koji eli da ga prihvati, da da svoju boansku prirodu, a time i mo koja ga uzdie iznad ovog zakona i uva ga u tom poloaju.

Zapisano je: A kad je dola punina vremena, Bog je poslao svoga Sina, roenog od ene, roenog pod Zako-nom, da otkupi one koji su pod Zakonom, da postane-mo sinovi (Galatima 4,4 Savremeni srpski prevod). Posla Bog sina svojega u obliju tijela grjehovnoga, i za grijeh osudi grijeh u tijelu, da se pravda zakona ispuni u nama koji ne ivimo po tijelu nego po duhu (Rimlja-nima 8,3.4). Jer je on mir na, koji ... razvali ... neprija-teljstvo tijelom svojijem ... da iz oboje (Boga i oveka) naini sobom jednoga novog ovjeka, inei mir. (Efes-cima 2,14.15)

Zato bjee duan u svemu da bude kao braa ... jer u emu postrada i iskuan bi u onome moe pomoi i onima koji se iskuavaju (Jevrejima 2,17.18). Bez obzira da li kuanje dolazi iznutra ili spolja, Hristos je savreni tit protiv greha, koji moe zauvek spasti one koji kroz Njega dolaze Bogu.

U injenici da je Bog poslao svoga Sina u obliju tela grehovnoga na Zemlju, da je uzeo nau prirodu u njenoj grenosti i izoblienosti i da je Bog uprkos ovoj prirodi stalno boravio sa Njim i u Njemu, On je za sva vremena

51

Zakon naslea

dao vrst dokaz, da nema nijednog oveka na Zemlji, koji je toliko optereen grehom i izgubljen, u kome Bog ne bi rado boravio, spasao ga i doveo na put boanske pravednosti.

To je razlog za Njegovo ime Emanuilo S nama Bog.

52

8. Jednak u svemu

Posebno treba obratiti panju na to da se izjave u prva dva poglavlja Jevrejima poslanice o Hristovoj linosti spe-cijalno odnose na prirodu Hristovog bia. U Filibljanima 2,5-8 naroito se predstavlja Hristovo srodstvo sa Bogom i sa ovekom. Imajte u sebi istu misao koju Hristos Isus ima; On, koji je u obliju Boijem, nije smatrao kao ne-to prigrabljeno to to je jednak Bogu, nego je ponizio (ispraznio eng. prevod) samoga sebe, kada je uzeo obli-je sluge i postao kao i drugi ljudi. I naavi se u liku kao o-vek On je ponizio samoga sebe i postao posluan do smrti, do smrti na krstu (kombinacija prev. arni-Karadi). Kad se Hristos ponizio, postao je ovek, i Bog se otkrio u oveku. On se otkrio i kao ovek i kao Bog. U Hristu se susreu Bog i ovek u miru i postaju jedno. Jer je On mir na, koji oboje (Boga i oveka) sastavi u jedno, i razvali ... neprijateljstvo tijelom svojim ... da iz oboje naini sobom jednoga novog ovjeka, inei mir. (Efescima 2,14.15)

Onaj koji je imao oblije Boga, uzeo je oblije oveka. Onaj koji je bio jednak Bogu, postao je jednak oveku. Tvorac i Gospod postao je stvorenje i sluga. Onaj koji je imao oblije Boga, primio je oblije oveka. Onaj koji je bio Bog i Duh, postao je ovek i telo (Jovan 1,1.14).

To se ne odnosi samo na Njegovo oblije, nego i na Njegovo bie. Hristos je bio jednak Bogu u tom smislu

53

Jednak u svemu

to je imao istu prirodu, isto bie kao Bog. On se izjed-naio s ovekom u tom smislu to je uzeo njegovu priro-du i njegovo celo bie.

Hristos je bio Bog. Postao je ovek; a kad je postao ovek, onda je zaista postao ovek, kao to je zaista bio Bog. Postao je ovek, da bi spasao oveka. On je doao tamo gde je ovek bio, da bi oveka odveo tamo, gde je On sam bio i jeste.

ovek je telo (1. Mojsijeva 6,3; Jovan 3,6). I rije postade tijelo. (Jovan 1,14; Jevrejima 2,14)

ovek je pod Zakonom (Rimljanima 3,19 arni). Hristos je pokoren zakonu (stavljen pod zakon KJV, ari) (Galatima 4,4)

ovek je pod kletvom (Galatima 3,10. Zaharija 5,1-4). Hristos je ... postao kletva. (Galatima 3,13 ar-ni)

ovek je prodan pod greh (Rimljanima 7,14). I ogrezao u bezakonju. (Isaija 1,4)

Ali Gospod pusti na Nj bezakonje svijeh nas. (Is 53,6)

ovek je tijelo grjeno (Rimljanima 6,6). Hristos je uinjen grijehom. (2. Korinanima 5,21)

Tako vidimo da je Hristos doslovno morao u sve-mu da bude kao braa. (Jevrejima 2,17)

Tako je Hristos uinjen onim to nije bio, da bi oveka sada i za svu venost uinio onim to on nije.

54


Hristos je bio Sin Boji. Postao je sin oveji, da bi sinovi ljudski mogli postati sinovi Boji (Galatima 4,4; 1. Jovanova 3,1).

Hristos je bio Duh (1. Korinanima 15,45). Postao je telo, da bi ovek, koji jeste telo, mogao postati duh (Jovan 3,6; Rimljanima 8,8-10).

Hristos koji je imao potpuno boansku prirodu, uzeo je udela u ljudskoj prirodi, da bismo mi, koji imamo potpuno ljudsku prirodu, mogli da uzmemo udela u boanskoj prirodi (2. Petrova 1,4).

Hristos koji nije znao za greh, uinjen je grehom, od-nosno grenou oveka, da bismo mi, koji nismo po-znavali pravednost, uinjeni pravednou, naime Bo-jom pravednou.

Boja pravednost, kojom je ovek u Hristu uinjen, jeste stvarna pravednost. Isto tako stvaran bio je i greh, kojim je Hristos uinjen u telu. I kao to su stvarni gresi koji nas optereuju, oni su i za Hrista postali stvarni gre-si, kad su stavljeni na Njega. Isto je tako i sa krivicom, koja donosi grehe sa sobom. I kao to je krivica greha le-ala na nama, tako je ta ista krivica stavljena i na Njega, kada je ove grehe uzeo na sebe.

I kao to je oseanje prokletstva i obeshrabrenja za nas bilo stvarnost, kad su nai gresi leali na nama, tako je to isto prokletstvo i obeshrabrenje postalo stvarnost za Hrista, kad je krivica ovih greha prenesena na Njega.

55

Jednak u svemu

Dakle, Hristos je na pravi nain iskusio krivicu, pro-kletstvo i obeshrabrenje koje proizlazi iz svesti o grehu, kao istinsku stvarnost, ba kao to je doivljava i svaki drugi grenik koji ivi na Zemlji. Ova injenica koja uli-va potovanje predoava svakom oveku koji je pao u greh velianstvenu istinu, da Boja pravednost sa svojim mirom, svojim spokojstvom i svojom radou za hria-ne ovde na Zemlji postaje svesno iskustvo, koje je isto tako stvarno kao i iskustvo svetih na nebu.

On, koji je poznavao uzvienost Boje pravednosti, poznao je dubinu greha oveka. Pravedni sluga moj opravdae mnoge svojim poznanjem (Isaija 53,11). Svojim poznanjem On je u stanju da oslobodi svakog grenika iz najdublje dubine greha i da ga podigne na najvie visine pravednosti, naime pravednosti samoga Boga.

Kad se za Hrista kae da je morao da postane jednak sa nama u svemu, onda to znai da je ba u svemu bio jednak sa nama. To se toliko obistinilo da je mogao da kae za sebe ono isto to mi moramo rei o sebi: Ja ne mogu nita initi sam od sebe. (Jovan 5,30)

To to je rekao o sebi bilo je tako sutinski istinito da je On, u slabosti i nemoi tela naeg tela koje je uzeo bio takav kakav je ovek koji je bez Boga i bez Hrista. Samo bez Boga ovek ne moe nita initi. S Bogom i kroz Njega moe sve. Sve mogu u Isusu Hristu, koji mi

56


mo daje, ali bez mene ne moete initi nita. (Fili-bljanima 4,13; Jovan 15,5)

Kad Hristos kae: Ja ne mogu nita initi sam od sebe, to onda pokazuje, jednom zauvek, da je Hristos sam po sebi zbog naih slabosti, nae nasleene i ispo-ljene grenosti, koja je preneta i poloena na Njega u telu bio potpuno jednak oveku, koji stoji u slabostima tela i optereen je nasleenim i poinjenim gresima. U ovom stanju, optereen gresima sveta, kuan u svemu kao i mi, On u boanskoj veri uzvikuje: Ja u se u njega uzdati. (Jevrejima 2,13)

On doe da iznae i spase izgubljeno (Matej 18.11). Ali da bi to postigao, morao je da doe tamo gde se izgu-bljeni nalaze i sam je morao da se zaputi meu izgublje-ne. On bi metnut meu zloince (Isaija 53.12). On je uinjen grehom (2. Korinanima 5,21). I u ovom sta-nju slabosti i iznemoglosti izgubljenih On je svoje po-verenje stavio na Boga, da e ga On osloboditi i spasti. Optereen gresima sveta i kuan u svemu kao i mi, On se nadao i pouzdao u Boga da e ga spasti iz svih greha i sauvati od greenja (Psalam 69,1-21; 71,1-20; 22,1-22; 31,1-5).

To je Isusova vera! To je taka, na kojoj Isusova vera dosee izgubljenog, grenog oveka i pomae mu! Time je savreno dokazano da na celom svetu nema nijednog oveka, za koga nema nade u Bogu! Nijedan nije tako

57

Jednak u svemu

izgubljen, da sa poverenjem u Boga ne moe postii ovu veru, a sa njom i spasenje! Sa ovom verom Hristos je doao na mesto izgubljenog oveka i nadao se i pouzdao u Boje spasenje od greha i u Njegovu mo, da Ga moe sauvati od greha! Njegova pobeda je ta, koja svakome oveku na svetu omoguuje onu boansku veru, kroz koju se ovek nada i uzda u Boga, a kroz Njegovu silu moe da nae spasenje od greha i zatitu od greenja! Ta vera, koju je On pokazivao i kojom je izvojevao pobedu nad svetom, nad telom i avolom, jeste Njegov dobro-voljni dar za svakog izgubljenog oveka na ovom svetu! Na ovaj nain vjera je naa ova pobjeda koja pobijedi svijet! (1. Jovanova 5,4). Zaetnik i svritelj ove vere je Isus (Jevrejima 12,2).

To je Hristova vera, koja se daje ljudima i koju ovek mora da prihvati, da bi mogao biti spasen! To je vera Isusova, koju sada u vreme tree aneoske vesti mora-ju prihvatiti i zadrati svi koji ele da budu sauvani da se ne poklone zveri i ikoni njezinoj i koji ele da budu sposobni da dre Boje zapovesti! Upravo je ta vera ona na koju se odnose zavrne rei trostruke aneoske vesti: Ovdje je trpljenje svetijeh, koji dre zapovijesti Boije i vjeru Isusovu. (Otkrivenje 14,12)

Rezime i sutina svega to smo govorili jeste: Imamo takvoga prvosvetenika (Jevrejima 8,1 arni). inje-nice koje proizlaze iz prva dva poglavlja Jevrejima posla-

58


nice jesu nuna pretpostavka i uvod u Njegovu slubu kao prvosvetenika.

Zato bee duan u svemu da bude kao braa, da bude milostiv i veran poglavar sveteniki pred Bogom, da oisti grehe narodne. Jer, zato to je i sam trpeo kada je bio kuan, moe da pomogne onima koji se iskuavaju. (Jevrejima 2,17.18 kombinacija prevoda Karadi-arni)

59

9. Druga obeleja naeg prvosvetenika

Tree poglavlje Jevrejima poslanice poinje opome-nom: Stoga, brao sveta, vi koji uestvujete u nebeskom pozivu, upravite svoje misli na apostola i prvosvetenika nae veroispovesti, Isusa, koji je veran onome koji Ga je postavio (arni). U prethodnim poglavljima je prika-zano da je Hristos u telu u svemu bio jednak sa ove-kom i da je postao na krvni srodnik. Sada smo pozvani da posmatramo Njegovu veru koju je pokazivao u ovom stanju.

Prvi Adam nije bio veran. Drugi Adam je bio ve-ran onome koji Ga je postavio, kao to je bio i Mojsije u svem domu njegovom (Bojem). Koji je veran onome koji Ga je postavio, kao to je bio i Mojsije u svem domu njegovom . Jer ovaj je udostojen vee slave od Mojsija kao to veu ast od doma ima onaj koji ga je sagradio. Svaki dom, naime, neko gradi, a Bog je sve sagradio. I Mojsije je, dodue, bio veran u svem domu Njegovom kao sluga za svedoanstvo onoga to je imalo da se kae, a Hristos je kao sin nad svojim domom; mi smo Njegov dom, ako pouzdanje i slavnu nadu (do kraja vr-stu) odrimo. (Jevrejima 3,2-6 arni)

Kao sledee navodi se Izrailj. Nakon to je Izrailj iza-ao iz Egipta, nije se pokazao veran. Zbog neverstva je

60


propustio da ue u mir Boji. Pozivajui se na ovo isku-stvo, daje nam se opomena:

Bojmo se, dakle, da se ko od vas, dok je jo ostavljeno obeanje da se ue u Njegov mir, ne pokae da je zakasnio. Jer i mi smo uli radosnu vest kao i oni; ali im ne pomoe re koju su uli, zato to nije bila spojena sa verom kod onih koji su je uli. U mir, naime, ulazimo mi koji smo po-verovali (Jevrejima 4,1-3 arni).

Mi ulazimo u mir, jer verujemo da se Hristos rtvo-vao za nae grehe.

U veri u Onoga, koji je bio veran u svakoj dunosti i kuanju ivota, dobijamo oprotenje svih naih gre-ha i ulazimo u Njegov mir. Mi ulazimo u Njegov mir i ostajemo u njemu time to uzimamo uea u Njegovoj vernosti, jer u Njegovoj vernosti biemo verni Njemu, koji nas je izabrao. Kad posmatramo prvosvetenika nae veroispovesti u Njegovoj vernosti, moramo uvek da se setimo rei: Jer, mi nemamo prvosvetenika koji ne moe da saosea s naim slabostima, nego takvog koji je u svemu bio iskuavan kao i mi, samo nije zgreio. (Jevrejima 4,15 Savremeni srpski prevod)

Mi nemamo prvosvetenika koji ne moe da saosea sa naim slabostima. Prema tome, mi imamo prvosve-

61

Druga obeleja naeg prvosvetenika

tenika, koji moe saoseati sa naim slabostima. On to moe i to je inio, prosto zato to je u svemu bio isku-avan kao i mi. Nema nijedne take u kojoj neka dua moe biti kuana, a da Hristos nije isto tako kuan. On je oseao iskuenje ba kao i svaki drugi ovek. I mada je u svemu bio iskuan kao mi, mada je mo iskuenja za Njega isto tako bila stvarnost kao za bilo kog oveka, On je u svemu ostao veran i uvek je odolevao bez gre-ha. Svako ko zaista veruje u Njega i u Njegovu vernost, moe da izdri i odoli svim iskuenjima, bez greha.

To je nae spasenje: On je postao telo kao ljudi; sto-ga je bilo potrebno da u svemu bude slian brai i da u svemu bude iskuan kao mi, da bude milosrdan i veran prvosvetenik pred Bogom, ne samo da okajava grehe naroda, nego i da pomogne tj. da podri, podupre, da oslobodi od stradanja one koji se iskuavaju. On je na milosrdan, veran prvosvetenik, koji nam pomae i podrava kad smo u iskuenju. On nas podupire u iskuenju i uva nas od pada u greh. On nam pomae u iskuenju tako da ne budemo iskuani, nego da ga sa-vladamo i odnesemo pobedu time to neemo zgreiti.

Kad, dakle, imamo velikog prvosvetenika koji je pro-ao nebesa, Isusa, Sina Boijeg, drimo se vrsto naeg ve-roispovedanja (Jevrejima 4,14) Iz istog razloga pristupaj-mo, dakle, slobodno prestolu blagodati, da primimo mi-lost i naemo blagodat kad nam zatreba pomo. (stih 16)

62


Vernost naeg prvosvetenika opisuje se dalje: Jer svaki prvosvetenik, koji se uzima od ljudi, postavlja se za ljude da slui pred Bogom, da prinosi darove i rtve za grehe, kao ovek koji moe da bude uviavan prema onima koji ne znaju i blude, poto je i sam podloan sla-bosti. (Jevrejima 5,1.2 arni)

Kao milosrdan i veran prvosvetenik, koji mnoge sinove treba da dovede u slavu i kao zaetnik njihovog spasenja dolikovalo je Njemu da bude i sam podloan slabosti. On je morao da bude iskuan i prokuan, bol-nik i vian bolestima (Isaija 53,3). U svemu je morao da ima udela u ljudskom iskustvu. Zaista, on moe da saosjea sa onima koji su u neznanju i zabludi (Jevre-jima 5,2 SPC). To se sve nalazi u misli da je Hristu dolikovalo da stradanjima postane savren, da bude milosrdan i veran prvosvetenik pred Bogom.

I niko sam sebi ne uzima ove asti (da bude prvo-svetenik), nego ga Bog poziva kao i Aarona. Tako i Hristos ne proslavi samoga sebe da bude prvosvetenik, nego onaj koji mu ree: ,Ti si Sin moj, ja sam te danas rodio., kao to i na drugom mestu govori: ,Ti si svetenik doveka po redu Melhisedekovu. On je za vreme svoga ivota u telu krepkim jaukom i suzama prineo molitve i usrdna moljenja onome koji ga je mogao spasti smrti, i bi uslien za svoju bogobojaznost. Iako je bio Sin, naui se poslunosti od onoga to je pretrpeo, i doavi do sa-

63

Druga obeleja naeg prvosvetenika

vrenstva postade svima koji su mu posluni zaet-nik venoga spasenja, nazvan od Boga prvosvetenik po redu Melhisedekovu. (Jevrejima 5,4-10 arni)

I ukoliko ne biva bez zakletve, jer su oni drugi po-stali bez zakletve on pak sa zakletvom posredstvom onoga koji mu govori: ,Zakle se Gospod i nee se poka-jati: ti si svetenik doveka, utoliko je i Isus postao jemac boljeg saveza (Jevrejima 7, 20-22 arni). U odnosu na sve druge Hristos je zakletvom Bojom uinjen sve-tenikom. U tom boljem savezu (boljem zavjetu SPC), imamo takvoga prvosvetenika.

I oni su u velikom broju postali svetenici (po levit-skom redu), zato to im smrt ne dozvoljava da ostanu; ovaj pak ima neprolazno svetenstvo zato to On ostaje doveka (Jevrejima 7,23.24 arni). Zakletvom Bo-jom On je svetenik za svu venost, po sili ivota vje-noga. On ostaje vavijek i ima vjeno svetenstvo. Zato i moe vavijek spasti one koji kroza Nj dolaze k Bogu, kad svagda ivi da se moe moliti za njih (Jevreji-ma 7,25). Takvoga prvosvetenika mi imamo.

Nama je, naime, i dolikovao takav prvosvetenik, koji je svet, bezazlen, neokaljan, odvojen od grenika i koji je postao vii od nebesa; koji nema svakodnevno potrebu kao prvosvetenici da prinosi rt ve prvo za svoje sopstvene grehe, a zatim za grehe naroda; jer je On to uinio jednom zasvagda kada je prineo samoga sebe.

64


Zakon, naime, postavlja slabe ljude za prvosvetenike, a re zakletve, date posle zakona, Sina (za prvosvetenika) koji je doveka savren. (Jevrejima 7,26-28)

65

10. Glavna stvar

U ovome to je reeno glavna stvar je: imamo takvo-ga prvosvetenika (Jevrejima 8,1 arni). U emu se sastoji ta glavna stvar? U tome:

1. to je On koji je bio toliko vei od anela, veliki kao Bog, postao toliko manji od anela, mali kao o-vek; to je On koji je bio uzvieniji od anela, u meri u kojoj je Bog uzvieniji od anela, bio nainjen manjim od anela, u meri u kojoj je ovek manji od anela;

2. to je On koji je imao prirodu Boga, uinjen ovekom po prirodi;

3. to je On koji je u svemu bio jednak Bogu po-stao u svim stvarima jednak oveku;

4. to je Hristos kao ovek u svemu iskuan kao ovek ali nikada nije sagreio, nego je u svemu ostao veran Onome koji ga je postavio;

5. to je On, kao ovek koji je u svemu bio kuan kao mi, saoseao sa naim slabostima i bio usavren kroz stradanja da bi mogao da bude milostiv i veran prvosvetenik; i bio je pozvan od Boga da bude prvo-svetenik;

6. to je On silom venoga ivota uinjen prvo-svetenikom;

7. to je On zakletvom Bojom uinjen prvosve-tenikom;

66


To su obeleja prvosvetenika Hrista, zabeleena u Rei Bojoj, a koja se mogu obuhvatiti jednim iskazom: Imamo takvoga prvosvetenika.

A ipak ovo je samo deo glavne stvari. Jer celi iskaz o toj glavnoj stvari glasi: Imamo takvoga prvosvetenika koji je seo s desne strane prestola velianstva na nebesi-ma, kao sluitelj svetinje i prave skinije koju je podigao Gospod1, a ne ovek. Jevrejima 8,1.2. (arni)

Na Zemlji se nalazila svetinja koju su sagradili i podi-gli ljudi. Naravno, ova svetinja je nastala pod Bojim vo-stvom, ali se ipak razlikovala od svetinje, prave skinije, koju je podigao Gospod a ne ovek; ona se utoliko razli-kovala, koliko se uopte razlikuje ljudsko delo od Bojega.

Ta zemaljska svetinja sa slubom u njoj opisuje se i objanjava na najjezgrovitiji mogui nain u 9. glavi Je-vrejima poslanice: Jer je bio ureen prvi deo skinije u kom bee svenjak, i sto, i postavljeni hlebovi to se zove Svetinja. A iza druge zavese bee skinija koja se zove Svetinja nad svetinjama, sa zlatnom kadionicom i kove-gom zaveta, obloenim svuda zlatom, u kom bee zlatan sud sa manom, i Aaronov tap koji je procvetao, i zavet-ne ploe, a nad njim heruvimi slave Boije koji osenjiva-hu poklopac pomirenja; o svemu ovome se sad ne moe govoriti u pojedinostima. Jevrejima 9,2-5. (arni)

1 Skinija jednostavno znai ator od grkog skene. Prvo jevrejsko svetilite (svetinja) bilo je ator.

67

Glavna stvar

Poto je to tako ureeno, u prvi deo skinije svagda ulaze svetenici kad vre svoju slubu, a u drugi deo ski-nije samo prvosvetenik jednom u godini, ne bez krvi, koju prinosi za svoje i za narodne grehe uinjene iz ne-znanja. Ovim Duh Sveti pokazuje da put u svetinju nad svetinjama jo nije otkriven, dok jo postoji prvi deo ski-nije, koja je simvolina slika za sadanje (tadanje) vre-me2, po kojoj se prinose darovi i rtve nesposobni da u pogledu savesti dovedu do savrenstva onoga koji Bogu tako slui, poto se osnivaju samo na jelima i piima i raznim pranjima kao telesnim propisima odreenim do vremena boljeg poretka. Hristos pak doe kao pr-vosvetenik buduih dobara i ue jednom zasvagda u svetinju kroz veu i savreniju skiniju koja nije rukom nainjena, to jest, nije od ove tvorevine, i to ne krvlju jaraca i junaca, nego svojom sopstvenom krvlju, te nae veni otkup. Jevrejima 9,6-12. (arni)

Ova zemaljska svetinja bila je samo slika, i to slika za tadanje vreme. U njoj su sluili svetenici i prvosve-tenici i prinosili darove i rtve. Svetenstvo i sveteni-ka sluba, darovi i rtve bili su, meutim, kao i svetinja sama, samo slika za tadanje vreme, jer nisu mogle da dovedu do savrenstva u pogledu savesti one koji su tu vrili Boju slubu.

2 U engleskom prevodu stoji slika za tadanje vreme, to je u skladu sa originalom.

68


Svetinja i skinija bile su samo slika svetinje i prave skinije, koju je podigao Gospod a ne ovek.

Prvosvetenik one skinije bio je samo slika Hrista, prvosvetenika prave svetinje.

Prvosvetenika sluba zemaljske svetinje bila je samo slika slube Hrista, naeg velikog prvosvetenika, koji je seo s desne strane prestola velianstva na nebe-sima, kao sluitelj svetinje i prave skinije koju je podigao Gospod, a ne ovek. Jevrejima 8,2. (arni)

rtve svetenstva u zemaljskoj slubi u svetinji bile su samo slika rtve Hrista, pravoga prvosvetenika, u Nje-govoj slubi u pravoj skiniji.

Pravi smisao i znaaj celog zemaljskog svetenstva i slube u svetinji jeste, dakle, Hristos. Sve to je bilo u vezi sa svetinjom bilo je bez znaaja ako nije ukazivalo na Hrista; upravo kao to je Hristos pravi svetenik hri-anstva, ega je levitsko svetenstvo bilo slika, tako je i svetinja u kojoj Hristos slui prava hrianska svetinja, ija je slika u levitsko vreme bila zemaljska svetinja. Kao to je napisano: Kad bi on, dakle, bio na zemlji, ne bi bio ni svetenik, poto tu ima svetenika koji pri-nose darove po zakonu; oni slue slici i senci nebeskih stvari, kao to je Mojsiju proreeno kada je trebalo da podigne skiniju: ,Gledaj, ree, naime, ,da naini sve po uzoru koji ti je pokazan na gori. Jevrejima 8,4.5. (arni)

69

Glavna stvar

Moraju se, dakle, slike nebeskih stvari ovim istiti, a same nebeske stvari boljim rtvama od ovih. Jer Hristos ne ue u rukotvorenu svetinju, sliku one prave svetinje, nego u samo nebo, da se sad pokae pred licem Boijim za nas. Jevrejima 9,23.24. (arni) A tamo na nebu pokazan je u novozavetno doba presto Boji, zlatni oltar i aneo sa zlatnom kadionicom koji je prinosio tamjan za molitve svih svetih. I podie se pred Bogom iz ane-love ruke dim od tamjana za molitve svetih. Otkrivenje 4,5; 8,2-4. U isto vreme na nebu vien je i hram Bo-ji; I otvori se hram Boiji na nebu i pokaza se koveg njegovog saveza u njegovom hramu. Otkrivenje 11,19; 15,5-8. (arni) Tamo je pokazano i sedam vatrenih buktinja. One su gorele pred prestolom. Otkrivenje 4,5. Tamo je pokazan i neko nalik na Sina oveijeg, obuen u prvosveteniku haljinu. Otkrivenje 1,13.

Postoji dakle hrianska svetinja, koje je stara svetinja bila samo slika ili kopija. Isto tako postoji hrianska sluba prvosvetenika, ija je stara sluba prvosvetenika bila slika. I postoji sluba Hrista, naeg prvosvetenika, u ovoj svetinji, kao to postoji i sluba starog svetenstva u staroj zemaljskoj svetinji. Prema tome: U ovome to je reeno glavna je stvar: imamo takvoga prvosvetenika, koji je seo s desne strane prestola velianstva na nebesi-ma, kao sluitelj svetinje i prave skinije, koju je podigao Gospod a ne ovek. Jevrejima 8,1.2. (arni)

70

11. Svrha Svetinje

Kada je Gospod prvi put dao izrailjskom narodu uputstva kako da naine svetinju koja je trebalo da u to vreme bude jedna simbolina predstava, rekao je: I neka mi naine svetinju, da meu njima nastavam. 2. Mojsijeva 25,8.

Svrha svetinje bila je da Bog nastava meu njima. U sledeim stihovima se to jo blie opisuje: I ondje u se sastajati sa sinovima Izrailjevijem, da se osveuje slavom mojom. I osvetiu ator od sastanka i oltar; i Arona i sinove njegove osvetiu da su mi svetenici. I nastavau meu sinovima Izrailjevijem, i biu im Bog. I poznae da sam ja Gospod Bog njihov, koji sam ih izveo iz ze-mlje Misirske da nastavam meu njima, ja Gospod Bog njihov. 2. Mojsijeva 29,43-46. Uporedi 3. Mojsijevu 26,11.12.

Svrha svetinje da Bog nastava meu njima ni u kom sluaju nije ispunjena samim postavljanjem atora usred izrailjskog logora. Upravo je u ovome velika gre-ka koju je izrailjski narod poinio u pogledu svetinje, i tu lei razlog zato su Jevreji pravu svrhu svetinje skoro u potpunosti izgubili iz vida. Gradnja svetinje i njeno podizanje usred izrailjskog logora bila je za mnoge Izra-iljce dovoljna; oni su mislili da je Bog sada na taj nain stanovao meu njima.

71

Svrha svetinje

Istina je da je Bog preko ekine bio prisutan u svetinji, ali ak ni svetinja usred logora, sa svim svojim dragoce-nim predmetima, nije bila potpuna svetinja. Tu su spada-le i rtve i darovi naroda i rtve i darovi za narod. Tu su ta-koe spadali i svetenici i sluba koju su oni svakodnevno obavljali, a tu je spadao i prvosvetenik sa svojom svetom slubom. Bez svega toga svetinja je bila za Izrailjce prak-tino prazan predmet, iako je Bog zaista u njoj nastavao.

ta je bio znaaj i koja je bila svrha ovih stvari? Pogle-dajmo. Kad bi neki Izrailjac sagreio nehotice togod to je Gospod Bog njegov zabranio da se ne ini, te skri-vi, onda je on dovodio po slobodnoj volji jagnje za rtvu pred vrata svetinje. Pre nego to je jagnje prinoeno na rtvu, stavljao je grenik svoje ruke na glavu ivotinje i priznavao svoje grehe. To jagnje je za njega prihvatano za njegovo pomirenje. Poto bi priznao svoj greh, gre-nik je morao da zakolje to jagnje. Krv je hvatana u jednu posudu i delom kropljena po oltaru za rtve paljenice koji se nalazio na ulazu u svetinju, a delom premazivana po rogovima kadionoga oltara koji se nalazio u svetinji. Takoe je svetenik trebalo sedam puta da pokropi pred zavesom u svetinji. Sva ostala krv prolivana je na pod-noje oltara za rtve paljenice. Delovi jagnjeta spaljivani su na oltaru za rtve paljenice. Sveto pismo o celoj ovoj slubi kae: I tako e ga oistiti svetenik od grijeha njegova, ... i oprostie mu se 3. Mojsijeva 4,35. Slina

72


sluba vrena je i u sluaju priznanja greha celog naro-da. Osim toga postojala je jo jedna slina sluba, naime svagdanja jutarnja i veernja sluba za ceo narod. Bilo da je to bila lina ili zajednika sluba, cilj je uvek bio isti: I tako e ga oistiti svetenik od grijeha njegova, ... i oprostie mu se. Vidi 3. Mojsijevu poglavlja 1-5.

Sluba u svetinji zavravala se svake godine desetog dana sedmog meseca. Radilo se o posebnom danu po-mirenja, kada je svetinja iena. Toga dana sluba u sve-tinji zavravala se u Svetinji nad svetinjama. To je bio dan kada je prvosvetenik sam ulazio u Svetinju nad svetinja-ma, samo jednom godinje. O prvosvetenikoj slubi toga dana kae se: I neka oisti svetinju svetu i ator od sastanka; i oltar neka oisti; i svetenike i sav narod sa-brani neka oisti. 3. Mojsijeva 16,2-34; Jevrejima 9,2-8.

Svetinja sa svojim rtvama, svojom svetenikom slubom i slubom prvosvetenika jednom godinje bila je prema tome za oprotenje i oienje greha naroda. Zbog greha i zbog krivice, kad neko uini nehotice to-god to je Gospod Bog njegov zabranio da se ne ini, te skrivi, morao je da se pomiri i dobije oprotenje. Gre-hom i krivicom bio je odvojen od Boga. Kroz ovu slubu ponovo se sjedinjavao s Bogom. Oprotenje znai dati za to1. Oprotenje greha znai, dakle, dati neto za greh.

1 Na engleskom se oprostiti kae forgive, bukvalno dati za for znai za, give znai dati.

73

Svrha svetinje

Oprotenje greha dolazi samo od Boga. ta Bog daje za greh? ta je dao za greh? On je dao Hrista, a Hristos je dao samoga sebe za nae grehe. (Galatima 1,4; Efescima 2,12-16; Rimljanima 5,8-11) Ako je dakle neka osoba ili celi narod zgreio i eleo oprotenje, onda je ceo taj pro-blem i plan oprotenja, pomirenja i spasenja izvoen na njihove oi. Prinoenje rtve deavalo se u veri u rtvu koju je Bog ve prineo davi svoga Sina za greh. U toj veri Bog je prihvatao grenike, dok je Hristos zauzimao mesto grenika. Na taj nain su oni bivali sjedinjeni sa Bogom, tako da je Bog mogao da nastava meu njima, tj. u ivotu i srcu svakoga pojedinano. Srce i ivot oveka trebalo je time da postanu sveti, bezazleni, neokaljani, odvojeni od grenika. A podizanje atora usred izrailjskog logora bilo je ilustracija, oigledna pouka i nagovetaj istine da Bog eli da nastava u srcu svakog oveka. (Efescima 3,16-19)

U sva vremena bilo je u Izrailju onih koji su u slubi u svetinji spoznali ovu veliku spasonosnu istinu. Meu-tim, Izrailj kao narod je ovu istinu stalno zaboravljao i, zadravajui se samo na shvatanju da Bog nastava u atoru usred logora, propustio da iskusi Njegovu linu prisutnost u ivotu. Na taj nain je bogosluenje postalo spoljanje i formalno, unutranji duhovni ivot je opa-dao, a ovek je ostajao neobraen i neposveen. Narod koji je izaao iz Egipta promaio je cilj koji mu je Bog odredio i izginuo je u pustinji. (Jevrejima 3,17-19)

74


Ova ista greka uinjena je nakon ulaska u Obeanu zemlju. Izrailj se oslanjao na injenicu da je Gospod sta-novao u svetinji. Oni nisu bili spremni da svetinju i nje-nu slubu smatraju sredstvom kroz koje e On u veri biti prisutan u njima samima. Posledica je bila ta da je zlo u njihovom ivotu jo vie poraslo, i Bog je dozvolio da neznaboci unite svetinju i odnesu koveg zaveta. (Je-remija 7,12; 1. Samuilova 4,10-22.) Moda e tako narod nauiti da lino potrai i pronae Boga i moli mu se, i tako iskusi Njegovu linu prisutnost.

Oko sto god

otvoreni put - e.t. jones

Documents