Осигуравајућа друштва – врста одговорности за другог

Накнада штете и рок застарелости

Члан 377. став 1. Закона о облигационим односима предвиђа да када је штета

проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок

застарелости, захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева кад

истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења. Да ли ово продужење

рока застарелости захтева за накнаду штете (која по основном правилу застарева

за три године) важи само у случају када накнаду тражи оштећено лице непосредно

од одговорног лица или исто правило треба примењивати и у другим сличним

ситуацијама (на пример код регресног захтева осигуравајућег друштва које је

свом осигуранику накнадило претрпљену штету управљеног према

осигуравајућем друштву лица које је одговорно за штету)?

Према члану 377. Закона о облигационим односима, када је штета проузрокована

кривичним делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарелости, захтев за

накнаду штете према одговорном лицу застарева када истекне време одређено за

застарелост кривичног гоњења, прекид застаревања кривичног гоњења повлачи за

собом и прекид застаревања захтева за накнаду штете, а исто важи и за застој

застаревања. Израз "одговорно лице" који је употребљен у члану 377. став 1. Закона о

облигационим односима, није исто што и појам "лице које је штету учинило" из члана

376. став. 1. истог Закона, нити појам "штетник" из члана 158. истог Закона. Анализом

ових норми може се закључити да Закон појмове штетник и лице које је штету

учинило, користи када говори о лицу које је непосредно одговорно за надокнаду штете

по основу кривице. Међутим, осим одговорности за штету по основу кривице, постоје

и други видови одговорности, међу којима је и одговорност за другога. Одговорност

осигуравача из уговора о обавезном осигурању у саобраћају је вид одговорности

за другога, те стога и према наведеном лицу треба применити одредбу члана 377. став

1. Закона о облигационим односима, јер израз "одговорно лице" подразумева не само

непосредног учиниоца кривичног дела, већ и лице које одговара за њега, односно које

одговара за штету која је учињена кривичним делом, иако само није учинилац тог дела.

Овакав правни став свакако треба прихватити у ситуацијама када се на страни тужиоца

појављује непосредно оштећени, јер то следи из директне одредбе члана 380. став 5.

Закона о облигационим односима. Наведеном нормом предвиђено је да непосредан

захтев трећег оштећеног лица према осигуравачу застарева за исто време за које

застарева његов захтев према осигуранику одговорном за штету. Тумачењем ове

одредбе закључује се да када није наступила застарелост према осигуранику (који је

истовремено штетник) да ли због тога што није протекао дужи рок застарелости или је

дошло до прекида застаревања због вођења кривичног поступка и других основа

прекида застаревања, тада се не може сматрати да је наступила застарелост према

осигуравачу.

Својство "трећег оштећеног лица" из члана 380. став 5. Закона о облигационим

односима треба признати и друштвима за социјално осигурање, као што су Републички

завод за здравствено осигурање и Фонд пензијског и инвалидског осигурања.

Непосредно оштећени или преминули у саобраћајном удесу, као ни чланови његове

породице, уколико је исти био социјално осигуран, никада сам не сноси трошкове

лечења и других социјалних давања, већ те трошкове непосредно сносе друштва за

социјално осигурање. Стога се у погледу тих трошкова (лечења, накнада за телесно

оштећење, пензија породицама преминулих или инвалидских пензија за непосредно

оштећеног) Законом о пензијском и инвалидском осигурању и Законом о здравственом

осигурању изричито предвиђа право на регрес од друштва за осигурање које је било

осигуравач од аутоодговорности. Дакле, њихово право на регрес исплаћених износа

произлази директно из Закона и потиче управо од тога што су они непосредно имали

одређене трошкове као последицу насталог саобраћајног удеса. Они не ступају у права

непосредно оштећеног, јер он те трошкове није ни имао, дакле не долази до

суброгације, него је право на регрес законом прописано.

Када се на страни тужиоца појављују друштва за осигурање која су по основу

закљученог уговора о премијском осигурању платила неки вид накаде штете свом

осигуранику, тада у погледу активне легитимације тужиоца долази до примене одредбе

члана 939. став 1. Закона о облигационим односима. Наведеном нормом предвиђено је

да исплатом накнаде из осигурања прелазе на осигуравача, по самом закону, до висине

исплаћене накнаде сва осигураникова права према лицу које је по ма ком основу

одговорно за штету. У описаној ситуацији ради се, дакле, о суброгацији. Суброгација је

посебан облик измене субјекта на активној, поверилачкој страни, а може бити уговорна

или законска. У конкретном случају ради се о законској суброгацији. Онај ко је

претходном повериоцу исплатио дуг, односно испунио обавезу уместо дужника, ступа

у исти положај у облигационом односу који је имао претходни поверилац, до износа

који је исплатио. Правни положај дужника у тој измени субјекта на активној страни се

не мења, па је дужник овлашћен да и новом повериоцу истиче све приговоре које је

могао истицати према његовом претходнику. Међутим, нови поверилац је ступио у сва

права и у исти положај као његов претходник, па би значило да и за њега важе исти

рокови застарелости. У прилог тези да се и у описаној процесној ситуацији има

применити дужи застарни рок из члана 377. став 1. Закона о облигационим односима

говори и употреба израза садржана у наведеној норми. Закон говори о "лицу које је по

ма ком основу одговорно за штету", а не о штетнику, односно непосредном учиниоцу

кривичног дела. Као закључак следило би да се рок застарелости из члана 377. став 1.

Закона о облигационим односима има применити и када се на страни тужиоца налазе

друштва за осигурање, која су исплатила неки вид штете свом осигуранику, а тужбени

захтев је управљен према осигуравачу из уговора о обавезном осигурању, односно

осигурању од аутоодговорности.

(Одговори на питања привредних судова који су усвојени на седницама Одељења

Привредног апелационог суда одржаним 8. и 22.11.2011. године)