ВИСОКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА ЗА ОБРАЗОВАЊЕ ВАСПИТАЧА ПИРОТ

СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ ОПШТЕ ПЕДАГОГИЈЕ

ТЕМА: Метод подстицања

Пирот, 2010Метод подстицања

Примена овог метода подразумева: интензиван општи став педагошког оптимизма; веру у могућност развијања сваке личности без обзира колико су

сложене околности; поштовање сваког васпитаника пуно поверење у његове могућности и снаге.

Метод подстицања примењујемо онда када васпитаник показује успех, чиме појачавамо његову већ постпојећу мотивацију, али и онда када се нађе пред тешкоћама, када се колеба и посустаје. И свет одраслих одувек има читав систем подстицајних средстава као што су ордени, одликовања, повеље, плакете, награде, признања, стимулативна новчана средства за рад на радном мести итд.

Код васпитаника који су у процесу интензивног развоја и који још увек нису свесни својих могућности и способности – овај метод ће нам више помоћи него неки други који има првенствено репресивни карактер. Мотив јаке личне афирмације у својој природи тежи освајању нечег новог и бољег – што важи и за само васпитање – зато се на тај мотив и треба ослонити у васпитно – образовном раду.

Метод подстицања садржи важну емоционалну поруку и ослања се на узајамну симпатију и успостављање поверења између васпитача и васпитаника. То је поверење које обојицу охрабрује и на основу којег васпитаник зна да није препуштен сам себи и да о њему неко брине; али, то је и поверење које обавезује на то да се уложи крајњи напор да се у нечему истраје и успе. Појединац једноставно жели да буде прихваћен од уже и шире околине, па од тога можемо поћи у васпитању. Зато се у традиционалној, али на примерен начин и усавременој педагогији доста говори о поступцима који полазе од частољубивости васпитаника.

Метод подстицања доводи васпитаника у ситуацију да се одушеви неким начином или садржајем васпитног рада ( односно радњама и поступцима које учи) и да кроз њега доживљава узбуђење ( функционалну радост) које појачава квалитет тог учења ( афирмација због неких културних активности, сажаљење или срџба због социјалних проблема у својој средини и слично) .

2

Васпитаника треба перманентно стављати у ситуацију да открије нека своја скривена осећања, омогућити му да се радује свакој врсти напретка у развоју сопствене личности. Ко у себи осећа нешто живо, подстицајно и снажно – тај ће и учинити праве потезе, и то пре некога ко само мисли о томе.

Тежњу младих да се покажу у периоду развоја треба озитивно усмерити у области учења, рада и корисних активности, јер се та потреба може испољити и на сасвим погрешне и често штетне начине. Ниво личне аспирације може се подизати и усмеравати ка повећању личног успеха и свесне одговорности. Зато савремена психологија, а захваљујући њој и педагогија, доста говори о теорији поткрепљења, о повратној информацији ( феед – бацк /фид-бек/ ) у процесу учења и сличним механизмима који покрећу личност на појачану активност.

Поред осталог, методом подстицања позитивно се вреднује и селекционише оно што је друштвено прихватљиво, а одбацује и игнорише оно што је штетно и неприхватљиво за околину. Тиме се и васпитаник усмерава и навикава да своје напоре уложи у оно што је корисно и за васпитни рад значајно. Са знатно мање речи, опомена претњи и забрана – остварићемо исти циљ и исте задатке који из њега проистичу.

Изражено интересовање за оно што васпитаник ради, искрено разумевање свега тога и стална тежња да он схвати да уложени напор иам смисла, да га неко примећује и цени – то су основе средстава подстицања.

Благим и правичним поступањем, оданошћу и искреним односом према васпитанику, као изразу васпитачеве наклоности према њему, може се отклонити на пример, евентуални стечени страх од боравка у предшколској установи, избегавање школе и учитеља или неког анставника, или предрасуда да наставници у раду својих иченика једино желе да открију грешку. Та вечита конфронтација васпитача и васпитаника, за коју не би требало да постоје стварни разлози, може бити озбиљна сметња у реализацији васпитног процеса.

Бодрење и харбрење у правцу све већих и већих постигнућа представља израз вере у дечје снаге и могућности. У случајевима када васпитаник не може да оствари неке зацртане задатке треба их свести

3

на нижи ниво оптерећења ангажовањем на лакшим задацима и тиме вратити пољуљано самопоуздање. Успостављањем узајамних и дговарајућих пропорција између појединих степена оптерећености васпитаник сада може имати логичнији ток напредовања и убрзо ће извршавати и теже задатке.

За васпитни рад је битно да се не одустаје од започетих активности, већ да се новим методичким приступом оне доведу до краја.

Похвале су најстарије и начешће средство подстицања. Реч је о једној врсти моралне награде која може бити непосредна или јавна, лична или колективна, изречена уз рад или у неким другим околностима.

Обећања могу бити средство подстицања једино ако су реална и ако се извршавају. У њиховом изрицању треба имати доста такта, одмерености и промишљености. Најчешће их срећемо у породичном васпитању.

Искуство успеха и пријатности које успех собом носи може, такође, да буде значајно средство подстицања. Обично се каже да је најбољи мотив за постизање успеха – сам успех. То посебно важи за рад са васпитаницима који су, из било којих разлога нешто чешће изложени неуспеху.

Зато је посебна обавеза васпитача да диференцираним, строго индивидуализованим поступцима и најпогоднијим начинима васпитаника доведе у ситуацију да оствари барем почетни (симболичан) успех. За те сврхе, у домаћем, предшколском и школском животу треба са великим стрпљењем бирати погодне тренутке и трагати за активностима кроз које се може учити на релативно пријатнији начин. Битно је да сваки васпитаник искуси корист и штету, пријатност и непријатност од различитих облика понашања.

Признања могу бити бројна и разноврсна: од писмених признања, као што су похвални листови, дипломе, повеље, преко плакета, медаља и победничких пехара, до ловорових венаца. Признања се могу давати и у облику извршења одговорних (свечаних, симболичких) дужности,

4

почасних звања, специјалних задужења, дакле – као израз посебног и дубоког поверења у васпитаникове способности.

Награде могу бити врло разноврсне. Најчешће су прилагођене врсти активности и узрасту васпитаника: књиге, школски прибор, предмети које воле ученици одређеног узраста (лопта, бицикл, компјутер, видео игре). Награде могу бити и у форми омогућавања да се васпитаник још интензивније бави активношћу коју посебно воли и у којој се зато истиче, на пример: стипендија, уплата за курс страног језика, летња новинарска школа, упућивање у дечју сликарску колонију итд. На ширем плану, награде могу бити и одређене (унапред обављене) привилегије приликом уписа у поједину врста школа, факултета, постдипломских студија (просек студија изнад 8,00) и слично.

Новчане награде су релативно ретке у процесу васпитно-образовног рада, мада и оне могу да имају своје оправдање у одређенеим околностима; на пример: награда за остварени рад у ђачкој задрузи или радној акцији, у некој манифестацији (у области средњег образовања, образовања одраслих итд).Такмичење подстиче на марљивост, уредност, колективну сарадњу, постигнуће изнад просечних резултата, упорност. Истовремено, за ученике је занимљиво, поучно и забавно.

Такмичења могу бити индивидуална, колективна, али и такозвана „такмичења са самим собом“, тј. за превазилажење до сада постигнутог резултата (рекорда).

Васпитачи (посебно наставници у школама, али и родитељи и васпитачи у предшколским установама) треба да воде рачуна да у способности, а да за такмичење треба да воде рачуна да у једном такмичењу учествују деца барем приближно једнаких способности, а да за такмичење треба да буду обезбеђени свима исти услови. Када је реч о такмичењу у оквиру исте групе деце, треба често мењати састав такмичарских екипа, као и такмичарске активности, тако да сваки васпитаник може доћи у ситуацију да се афирмише и победи.

Оцене су значајно средство подстицања, мада их у школској пракси, на жалост, већина ученика и наставника доживљава као средство опомене, претњи и принуде. Праворвремено, јавно и објективно оцењивање требало би да константно и што чешће

5

информише васпитаника о степену постигнућа и да га подстиче на још боље резултате. Систем школског оцењивања је у нашим школама поглавито у виду нумеричке скале од 1 до 5 (на високошколским установама од 5 до 10). Препоручује се и примена дескриптивне скале (владање у нашим школама оцењује се од „примерног“ до „незадовољавајућег“).

За сва средства подстицања важи напомена да их треба изрицати објективно и према заслузи, не пречесто, не свима, јавно (и мерење и одлучивање и додела награда), са тежњом да ученици схвате да им није циљ награда, већ стечена особина; да им је унутрашње задовољство проистекло из успеха и вршења одређене дужности важнији од спољашњих симбола, признања или пораза противника. Психолози то називају приоритетом „интринзичке“ над „екстринзичком“ мотивацијом.

6