185

8. Epilog: veliki aparati

Šta je „identitet“ nego naša moćda kontrolišemo tuđe definicije nas samih?

Džojs Kerol Outs

Čemu nas uče istraživanja o nastanku kategorija i papira kojima su pre pet ili sedam stotina godina osobe opisivane kao nezamenljive jedinke? Istorija je ono što jednu epohu čini zanimljivom za neku drugu epohu, kako je to pre skoro 150 godina kratko i pomalo podrugljivo formulisao jedan skeptični istoričar iz Bazela. Reč je o Jakobu Burkhartu koji je izmislio renesansu kao bezočno-elegantnu epohu subjek-tivnosti. Kakve veze imaju istorije srednjovekovnih i ranono-vovekovnih poternica i putnih pasoša sa svetom na početku 21. veka? Zbog čega je zanimljivo baviti se istorijom identi-fikovanja pre i izvan modernih nacionalnih država? Ja bih naveo pet razloga.

Odjeci srednjeg veka

Prvi razlog se nalazi u samom putnom pasošu – u identifi-kaciji kao nečemu što sebe materijalizuje u konkretnom pred-metu. Možda se sećate momenta kada ste kao mlada osoba otišli u pasoško odeljenje policijske stanice da preuzmete svoj prvi sopstveni putni pasoš. Bilo je uzbudljivo, obećavalo je putovanja u daleke zemlje. Brižljivo (i pomalo zabrinuto – ali

186

zašto?) upoređivali ste ispis svog imena i podataka o svojoj visi-ni i boji očiju, ali ste ipak bili pomalo razočarani: u Vašoj vlasti-toj ispravi i nije bilo baš mnogo podataka o Vama. Prvoklasno štampana papirna sveščica sa koricama od vodootpornog kar-tona ili plastike sadrži malobrojne i veoma šture informacije o našoj sopstvenoj, jedinstvenoj ličnosti. Papirna sveščica sadrži malo podataka o samoj osobi, ali predstavlja njenu birokratsku esenciju, nezamenljivu i prilično nemilosrdnu. Pasoš ne posta-je važeći i autentičan zbog podataka koji opisuju neku osobu čije postojanje potvrđuje, nego registarskim brojem, posebnim papirom, vodenim žigovima i obeležjima autentičnosti koja ga štite od krivotvorenja. Prisutnost vlasti, vizualizovana potpi-som nadležnog službenika na starijim modelima, danas je za-menjena šarenim hologramima i kinegramima. Do današnjeg dana, međutim, oficijelni znakovi, grbovi ili insignije, ponav-ljani u različitim štamparskim tehnikama, u vizuelnom smislu čine pasoš onim što on jeste. U zavisnosti od nacionalnosti oni nose švajcarski krst, orla, lava, jednoroga i druge heraldičke životinjske simbole. Ne kontroliše se da li je osoba autentična – svaka osoba je autentična – nego da li njena isprava nosi određene znakove autentičnosti. Istorijom tih znakova bavila se ova knjiga.

Kako je, a to je bilo naše glavno pitanje, neka osoba bila registrovana da bi drugi ljudi mogli da je identifikuju i pre-poznaju? Šta se na nekoj osobi smatralo selektivnim indi-vidualnim obeležjem? Stari kriterijumi autentičnosti po-javljuju se i u modernim varijantama druge materijalizacije individualnosti odsutnih osoba, u poternicama. Od oktobra 2001. godine na nemačkim železničkim stanicama, aero-dromima i graničnim prelazima bili su okačeni plakati sa slikama dvojice muškaraca za kojima se tragalo u kontekstu terorističkih napada 11. septembra 2001. godine. Poternica je navodila njihova imena i pretpostavljena imena, datume rođenja i visinu, jezike na kojima su komunicirali („arapski i nemački“), boju očiju („smeđe“) i kose („crna“) i na kraju i posebna obeležja: jedan od njih dvojice se može prepoznati po ćelavosti, drugi po alergijskom osipu na rukama. Kao muškarac koji ima više od 40 godina, mogao bih da se zamis-

187

lim nad tim da li ćelavost predstavlja individualno obeležje. Zašto je, pak, u dobu ličnih isprava koje se očitavaju mašinski i DNK-profilisanja, poternica tako očigledno nepotpuna, bez bilo kakvog pojedinačnog fizičkog obeležja koje se mora isti-cati kao znak svake pojedinačne osobe?

To je stara kategorija posebnih obeležja. Prikazao sam njenu istoriju između 13. i 17. veka. U kategorijama doku-menata koji nas danas legitimišu kriju se srednjovekovni sistemi registrovanja. U našim putnim pasošima i (ukoliko nemamo sreće) poternicama ispisana je istorija srednjoveko-vnih pečata, grbova i dokumenata kao pisanih dokaza. Slično njihovim pretečama, reč je o dokumentima u koje su upisani znaci vlasti. U njima i dalje kao duhovi lutaju stari koncepti vidljivog znaka na koži koji bi trebalo da identifikuje svog no-sioca. Kompleksni moderni sistemi registracije i identifikacije nose svoje prethodnike, starije birokratske tehnike zapisi-vanja i njihove kriterijume razlikovanja, takoreći zamrznute u sebi.

Fihte i Bentam: red uz pomo} razlikovanja

Drugi razlog za bavljenje istorijom identifikovanja leži u pričama o prepoznavanju koje se mogu nazvati istorijsko-političkim. U njima se moderne prakse opisivanja i registro-vanja neke osobe povezuju sa određenim istorijskim razvo-jima, sa klasičnim dobom opisivanja i registrovanja.

Ovo predstavlja nastavak istorije koju sam skicirao. Pasoška politika starog režima, sa svojom mogućnošću da kretanje po-danika podvrgne centralnoj kontroli, u teoriji je bila skoro svemoćni instrument upravljanja u rukama apsolutističke vlasti. Nasuprot tome, stvarnost 16, 17, 18. i ranog 19. veka bila je određena koegzististencijom obimnih administrativnih zahteva za kontrolom i nepotpune i protivrečne prakse sa ko-jom smo se već susretali. Pravno regulisanje pasoša bilo je „ad hoc zakonodavstvo par exellence“, kako je to bilo formulisano

188

u jednom novom radu za habsburške zemlje, zbrka stotina i stotina pojedinačnih dekreta različitog područja važenja sa često suprotstavljenim sadržajima; njih su, pak, sprovodile konkurentne institucije čije su se kompetencije često preklapa-le. Dok je plemstvo imalo pravo da se slobodno kreće, tako da je samo za putovanja u inostranstvo moralo da obezbedi dozvolu na dvoru, svim ostalim podanicima bila je potrebna potvrda čak i za napuštanje zavičajnog područja. Od početka 18. veka, posebno striktnim odredbama bili su podvrgavani vojni ob-veznici i mornari. Stranci su nakon prelaska granice morali da slede utvrđenu rutu i predoče svoje papire na svakoj policijskoj stanici – bila je to procedura koja je trošila mnogo vremena i često bila ponižavajuća. Za one koji su bili na boljem položaju pasoš je predstavljao mogućnost da izbegnu ove kontrole. Pasoš postoji, rekao je Kazanova (Giacomo Casanova) u svojim memoarima, da osobi obezbedi poštovanje.1

Krajem 18. veka, režim identifikovanja i njegovi papiri postali su simbol samovoljne birokratske države prinude: francuski revolucionari iz 1789. godine ukinuli su omražene kraljevske zakone o pasošima iz 1623. i 1669. godine i prokla-movali slobodu svakog građanina da dolazi i odlazi onako kako se to njemu dopada. Njihov entuzijazam ipak nije trajao previše dugo. Već je 1792. godine usvojen novi striktni zakon o obavezi posedovanja isprava i registrovanju. Uspostavljanjem „civilne države“ 20. septembra 1792. godine svaka osoba je bila registrovana ne samo u lokalnim parohijskim registrima koje su vodile crkvene institucije, nego i u državnim, central-no upravljenim sistemima registrovanja. Ovaj 20. septembar 1792. godine predstavlja, kako tvrdi francuski istoričar Žerar Noarijel, čas rođenja direktne, centralne, administrativne re-gistracije i modernog državljanstva.2 Zakonima koji su usledi-li 1794. i 1803. godine svim osobama je, uz pretnju visokim kaznama, bilo zabranjeno da koriste bilo kakvo drugo ime osim onoga pod kojim su registrovani prilikom svog rođenja.3

Noarijelova prijava rođenja pojašnjava jednu činjenicu: tačka na koju je danas usmerena istorija tehnika identifikaci-je jeste maksima o stvaranju neke osobe – državljanina – uz pomoć centralnog registrovanja. Ovoj maksimi su posled-

189

njih godina bile posvećene mnoge knjige o pasošima i policiji, demografskoj politici, državljanstvu i administrativnom regi-strovanju između kraja 18. i sredine 20. veka. Reč je o obim-nim, temeljnim i dobro dokumentovanim studijama. One obično započinju bekstvom francuskog kralja Luja XVI iz re-volucionarnog Pariza, s pasošem koji ga prikazuje kao slugu, bez preciznijeg opisa. U zavisnosti od koncepta svog autora, ove studije završavaju se izdvajanjem i ubijanjem Jevreja i Cigana od strane birokratije nacionalsocijalističke Nemačke, ukidanjem graničnih kontrola u Evropskoj zajednici sredi-nom devedesetih godina 20. veka ili pogledom na tehničke perspektive DNK-profilisanja i modernih kompjuterskih tehnika.4 Klasične epohe opisivanja i registrovanja čoveka uz pomoć tehnika identifikacije prerasle su u 19. i 20. vek, u epo-hu birokratskih registara i statistike stanovništva: doba foto-grafisanih i izmerenih tela, antropometrije i daktiloskopije, u kojima je praznina između osobe i papira (prividno) konačno zatvorena.5 Sve do 1993. zakoni o zabrani promene imena iz 1794. i 1803. ostali su pravni osnov francuskog prava na ime. Unifikovane odredbe nacionalnih država iz druge polovine 19. veka predstavljaju do današnjih dana osnovu za naš današnji sistem viza, boravišnih dozvola i državljanstva.

Fabula ove priče je jednostavna: identifikacija stvara ad-ministrativni red. Ovde je, zapravo, u većoj meri reč o ob-znani nego o priči, a njeni proroci nisu samo Boden i Filip II nego i Johan Gotlob Fihte (Johann Gottlob Fichte). „Glavna maksima svake dobro uređene policije“, zabeležio je on 1796. godine, „jeste nužno sledeća: svaki građanin mora za svaki slučaj, tamo gde je to potrebno, da odmah bude prepoznat kao ova ili ona osoba. Policijski službenik mora da bude u stanju da svakoga prepozna. To se može postići samo na sledeći način. Svaka osoba mora uvek uz sebe imati pasoš, izdat od vlasti, u kojem je tačno opisana, i to bez razlike u staležu.“6

Ovaj veliki red je 1796. godine, kada je Fihte ovo zapisao, ipak bio utopijska predstava. To pojašnjava njegova završna rečenica o tehničkim naporima uloženim u identifikaciju. Pošto „puki pisani opisi neke osobe uvek ostaju dvoznačni,

190

kod važnih osoba, koje to mogu da plate, umesto opisa treba dodati dobro pogođeni portret“. Kada bi pasoš putnika bio op-skrbljen iscrpnom biografijom i portretom, kako je dopunio Fridrih Šlegel (Friedrich Schlegel) u svojim „Predavanjima o istoriji stare i nove književnosti“ koje je održao 1812. godine u Beču, ne bi moglo da se desi nešto što bi dalo povoda ili materijala za roman. „U zatvorenoj trgovinskoj državi i uz savršenu policiju“ romani su nemogući, tvrdio je on.7

I dalje, međutim, ostaje pod znakom pitanja da li policij-sko-birokratske tehnike identifikacije zaista mogu da ponište književnu imaginaciju. Da li one streme ka tome? Uzmimo poternicu kao primer. Videli smo da su već u 18. veku propi-sani pasoši u sve većoj meri usvajali elemente ličnog opisa. U 18. veku su se posebna obeležja, koja su označavala tražene pljačkaše i palikuće, pretvorila u standardizovane poternice koje su narasle u štampane i oficijelno distribuirane enciklo-pedijske spiskove lupeža. Najstariji među ovakvim spiskovima, koji potiču iz Šafhauzena 1692. i Ciriha 1698. godine, obuhvata-li su manje od dvadeset ličnih opisa. U toku 18. veka nastali su tako obimni registri kao što je registar višeg državnog činovnika Jakoba Šefera u švapskom gradu Zulc; ovaj registar je 1782/84. otišao u štampu i obuhvatao je 666 osoba. Sadržavao je bio-grafske detalje o traženim osobama, kao i precizne opise nji-hovih prestupa, njihovog načina odevanja i izražavanja. Dok su stariji spiskovi sastavljani za internu upotrebu, od sredine 18. veka su ova sredstva za potragu za zločincima štampana u ve-likom formatu i izlagana u javnosti. Neki službenici su ipak bili skeptični prema njihovoj faktičkoj upotrebljivosti. Austrijske službe kritikovale su 1789. godine previše opsežne i povremeno „neukusne“ priče iz Šeferovog spiska, među kojima je veliki deo opisivao ljude koji su odavno bili pokojni. Drugima su upravo ovi delovi bili zanimljivi, jer su spiskovi prodavani i privatnim licima, predstavljajući uzbudljivu lektiru o navodno divljem životu pljačkaša i skitalica. Drugi su, pak, navodili praktične ra-zloge. „Perutavi Bečlija“, poznati lažni prosjak, kako je upozo-ravao jedan švapski spisak iz 1784. godine, u Štutgartu je kupio spisak iz Minsingena da bi „svuda i na svakom mestu mogao da upozori one koji se nalaze na njemu“.8

191

Spiskovi zločinaca i poternice su na kraju poslužili kao baza za prve nadregionalne pokušaje registrovanja, kao što je bio „Spisak generala Jaunera“ badenskog činovnika Fridriha Augusta Rota, priručnik sa preko tri hiljade unosa koji se po-javio 1800. godine. Slični priručnici nastali su 1819. u Kilu, 1822, u Kaselu i između 1825. i 1835. godine u Goti. Štampani su u novinama, ali su takođe inspirisali takozvane „Dokumen-tarne priče“ 19. veka, u kojima su pravnici izveštavali o poseb-no spektakularnim zločinima. U sve većoj meri standardizo-vani za službenu upotrebu, nalazili su se na početku bavljenja prestupnicima i pokušavali su da opišu posebne društvene slojeve profesionalnih zločinaca i socijalnih štetočina, njihovo izražavanje, ophođenje i, posebno, fizičke osobine.9

Nasilno administrativno markiranje kriminalaca u Evropi je nestalo u 19. veku. U Francuskoj je 1832. godine definitivno zabranjeno žigosanje. Utoliko brže je, međutim, pojedinačno telo trebalo učiniti čitljivim. Fantastične priče o tajnim znakovi-ma kojima su članovi kriminalnih miljea navodno međusobno komunicirali u toku 19. veka, smeštane su u predstavu o jed-nom pretećem svetu i njegovim kulturološkim, psihičkim i tele-snim posebnostima. Zbog njegovog „neverovatnog širenja“ Fridrih Ave-Lalman je 1858. godine izrazio bojazan da „zločin sve više i više prodire u sve slojeve“. Ovaj sveprisutni, nevidljivi kriminalni svet trebalo bi učiniti vidljivim i prepoznatljivim na osnovu izgleda i fizičkih specifičnosti pojedinačnog tela – kako je glasio istraživački program kriminološke fiziognomije i an-tropologije Čezara Lombroza (Cesare Lombroso).10

Koga bi, dakle, i po čemu trebalo prepoznati? Preteća nevi-dljivost je i u 19. i 20. veku ostala čvrsto ugrađena u priče o identifikovanju. Opisi pojedinaca nisu nikada mogli da budu potpuno precizni, bez obzira na to što su papiri, overeni znakovima, pokušavali da reprodukuju znakove na telima. Džeremi Bentam (Jeremy Bentham) se krajem 18. veka žalio na nered i konfuziju u davanju imena u njegovom vremenu i predložio nomenklaturu koja će, umesto nepregledno velikog broja ljudi koji nose prezime Smit i Džouns, svakoj individui dati zaista jedinstveno ime koje će ga identifikovati zajedno sa datumom i mestom rođenja. Po uzoru na mornare, svakoj

192

osobi bi ove podatke trebalo tetovirati na ručni zglob. Takva čvrsta veza između imena i tela, smatrao je on, dovešće do no-vog proleća vrline i morala, do jačanja zakona i do potpunog nestanka mnogih prestupa.11

Možemo li lične isprave da opišemo tako kao da je u klasičnom dobu identifikacije trebalo da postanu naša druga koža?12 U svakom slučaju, one su stvorile detaljnija papirna tela nego ikada pre toga. Pasoš, kakav je na primer 1795. go-dine izdat u departmanu Orn za seljaka Roberta Planšona, nije sadržavao samo njegovo starosno doba i njegovu visinu, nego i podatke o njegovoj boji kose i očiju, obliku usta (ve-lika), njegovog nosa (patkast) i mladežu na njegovom desnom obrazu.13 Pasoš za nemirnog univerzitetskog profesora (Ilustr. na str. 193), izdat 1876. godine u Bazelu, sadržavao je de-taljne podatke o obliku lica, boji brade i obrva. Lični opis bio je zaključen rubrikom Signes particuliers (Posebna obeležja), koja je bila predviđena za ožiljke i mladeže. U ovom slučaju je ostala prazna – iako smo možda pomalo razočarani što ih Fridrih Niče (Friedrich Nietzsche) navodno nije imao.14

Ova papirna tela ipak su bila kratkotrajnije prirode, nego što su to garantovala svojim izdavaocima i vlasnicima, u istoj meri 1795. godine koliko i osamdeset godina kasnije. Policij-ski priručnici su isticali kontrolu i viziranje pasoša i novo-uvedenih dokumenata kao što su livrets d’ouvrier i putne knjižice kao sredstava preciznog posmatranja putnika i uk-lanjanja kriminalnih elemenata sa ulice; međutim, faktička delotvornost tih kontrola ipak je bila ograničena. Među mi-lionima emigranata koji su u Evropi u 19. veku krenuli na put i značajno izmenili demografsku, političku i ekonomsku kartu, ogromno mnoštvo učinilo je to bez propisanih papira. U odnosu na stroge zakone o pasošima, u prvoj polovini 19. veka bilo je isuviše malo policajaca koji bi ove zakone spro-vodili. Propisani registri stanovnika u Francuskoj vođeni su nemarno i nepotpuno. Korupcija nije bila nepoznata, a krivo-tvorenje dokumenata bilo je jednostavno, jer su pasoše do pedesetih godina 19. veka izdavali kako zemlja porekla tako i odredišna zemlja.15 Kako su vlasti zapravo nameravale da precizno identifikuju svoje podanike?

193

Bazelski putni pasoš Fridriha Ničea, 1876. godine. Univerzitetska biblioteka Bazel (Universitätsbibliothek Basel).

194

Pošto su napisani pod maksimom Velikog Razlikovanja, novi istorijski radovi o pasošima 19. veka pružaju dvojaku sliku. Oni opisuju administrativno zgušnjavanje sa jedne, a liberalno raspuštanje sa druge strane. Benedikt Anderson je pre nekoliko godina naveo činjenicu da su u visoko indus-trijalizovanoj Engleskoj kasno uvedeni centralni registri sta-novnika i matične knjige rođenih. Ničeov lepi pasoš je već 1876. godine bio prilično staromodan. U većini država za-padne i centralne Evrope, više od tri veka stara prinuda legiti-misanja takvim dokumentima nestala je u poslednjoj trećini 19. veka. Jedan plakat engleskih i francuskih železničkih kompanija za luksuzno putovanje od Londona do Konstan-tinopolja navodio je privlačne povlastice, odnosno da za ovo putovanje nije potrebno niti presedati, niti posedovati pasoš. Pasoši su, kako je napisao francuski pravnik Adrijen Se u jednoj istorijskoj retrospektivi, „kuriozitet“ proteklih vremena: u najboljem slučaju predmet pravno-istorijskog istraživanja, ali bez ikakve relevantnosti za sadašnjost.

Takav liberalni entuzijazam je, kao i kasnija nostalgija za ovim izgubljenim vremenom bez isprava, zaboravio da ova sloboda kretanja bez papira nikada nije bila namenjena svim slojevima stanovništva, nego samo ljudima višeg staleža. So-cijalne razlike su ostale čvrsto ugrađene u prakse identifi-kacije. Do duboko u 19. vek, lični opisi su za osobe visokog ranga važili kao nedopustivi: njihovi papiri bili su utoliko delotvorniji ukoliko su sadržavali manje podataka. Na pu-tovanjima su brodski putnici prve klase često bili oslobođeni takvih neugodnih kontrola. Nasuprot tome, zanatlije i nad-ničari su i krajem 19. veka morali da dokažu svoj status pa-pirnim svedočanstvima i da se legitimišu.16

Izbijanjem Prvog svetskog rata 1914. godine ponovo je na-glo i snažno uvedena prinuda na posedovanje lične isprave, pasoša i novostvorenih identifikacionih kartica. Na ovim no-vim pasošima, podaci o nekoj određenoj osobi dopunjeni su novim medijumom, fotografijom, a ne individualnim otiskom prsta koji bi zapravo bio pogodniji. Ovo se može tumačiti i kao kasni odjek Fihteove utopije ličnih isprava iz 1796. godine ili

195

kao ironični povratak fotografski dopunjenih kartoteka Alfon-sa Bertijona (Alphonse Bertillon), koje je potisnuo otisak prs-ta. Asocijacije otiska prsta sa zločinima su u svakom slučaju u većini zemalja Evrope bile previše snažne da bi vlasnici želeli da njihov otisak palca predstavlja dokaz u dokumentu koji je potvrđivao njihov identitet. Nasuprot tome, građanska tradicija portretne fotografije dozvoljavala je da se fotografija nekomplikovano integriše i u lične isprave ljudi iz viših slo-jeva društva.17

Povezivanje državljanstva i lične isprave, koje se nama danas podrazumeva, nametnulo se tek početkom 20. veka. Heraldički simboli, koji su na ličnoj ispravi potvrđenu in-dividuu pretvarali u pravnu osobu (pozitivna razlika koja je individui kao državljaninu garantovala privilegovani pri-stup određenim resursima), pokazali su se nespojivima sa znakovima kriminalističke identifikacije – negativno raz-likovanje koje je uvek upućivalo na registar sa podacima sumnjivih lica koji se čuvao na nekom drugom mestu.

To se može protumačiti i kao još jedan signal da je identi-fikaciona isprava sve do 20. veka bila reprezentativni overeni dokument koji je nastao u razvijenom kasnom srednjem veku – uprkos formi sveščice, bezbednosnog papira i nalepljene fotografije. On govori manje o posebnosti osobe, nego o već uspostavljenom redu putem službene potvrde. Do današnjih dana on zapravo ne pripada svom nosiocu, nego vlastima koje ga izdaju. Izmena ovog dokumenta („neovlašćena“, kako glasi pravni pridev) smatra se materijalnom štetom. Ova potvrda predstavlja onaj dokument čija se autentičnost kontroliše. Autentičnost se, kao što smo već videli, stvara umnožavanjem. Zaključak: moćni papiri u džepovima naših pantalona uče nas, između ostalog, i tome da nešto (i neko) postaje autentično tek uz pomoć njegovih replika koje se izrađuju.

196

La`ni papiri, pravi brojevi

U upravno-tehničkom smislu tako je ostalo do današnjih dana: to je treći od mojih pet razloga za sadašnju i staru istoriju. Individualnost se produkuje umnožavanjem, ali ograničenim. Jedna osoba predstavlja zbir isprave plus interne administra-tivne isprave o izdatoj ispravi, dakle kancelarijska kopija ili regi-starski unos, što predstavlja staru tehniku iz kancelarije Fridriha II. To su uslovi za autentičnost. Njihovu podudarnost kontroliše službenik na aerodromu ili na autoputu. On ne kontroliše nas, nego umnožene znakove vlasti – pečate i posebni papir opskr-bljen vodenom žigom i bezbednosnim obeležjima, koji svetle pod ultraljubičastim zracima. Ovi autentično reprodukovani znakovi su do kraja 20. veka ostali uslovi za autentičnost, a us-lovi proizilaze iz srednjovekovnih izuma kojima se ova knjiga bavila.

Legitimisati se – znači pokazivati. Elegantni putnik čiji je pasoš ovde prikazan (Ilustr. na str. 197) pokazao ga je u više konzulata i graničnih kancelarija. Sa ovim pasošem je 1998. aplicirao za tromesečnu turističku vizu za Austriju, kasnije za tromesečne vize za Švajcarsku i Nemačku. On na fotografiji izgleda ozbiljno. Njegov pasoš takođe ostavlja utisak ozbiljno-sti, pošto se u gornjem levom uglu nalazi registarski broj odštampan crvenom bojom, a u donjem desnom uglu pe-čatom overeni potpis službenika. Preko celog dokumenta su raspoređeni svetlucavi ultraljubičasti bezbednosni znakovi u obliku malih ključeva kao i višestruko otisnuti pečat au-tentičnosti, „Seal of Authenticity“, okružen umirujućim po-tpisima koji garantuju da je ovaj pečat „siguran“ i „validan“. Ova isprava, uz pomoć nama poznatih srednjovekovnih ka-tegorija, veoma rečito govori o svojoj autentičnosti. Iz tog razloga je njegov vlasnik i dobio svoje vize i devet meseci je putovao po Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj. Nadam se da mu se putovanje dopalo. Tek prilikom njegovog odlaska sa ciriškog aerodroma, jedan granični službenik je primetio da država Britanski Honduras, koja je navodno izdala ovaj pasoš, uopšte ne postoji.18

197

Konfiskovani putni pasoš, 1998. Naučna služba kantonalne policije Cirih.

Ovaj pasoš sažima sve ono čime se ova knjiga bavila: on koristi prikaz i materijalnu kulturu identifikovanja, znakove onoga što jednu osobu čini autentičnom da bi se pretvorila u samu sebe. Njegov vlasnik je direktni potomak onih impo-stores koji su četiri veka ranije, uz pomoć kompletno izmišljenih imena i titula, putovali po Evropi. Umesto impresivnim overenim preporukama od ljudi visokog ranga, on se 1998. godine opskrbio fiktivnom državom, čija mu je identifikaciona potvrda obezbedila pristup Evropi. Nelegitimni multiplikatori zaista postojećih državnih papira takođe još uvek postoje. Zahvaljujući sve boljim tehnikama umnožavanja, cveta i tržište za ilegalne identifikacione dokumente. Zvanične policijske procene govore o više stotina hiljada krivotvorenih pasoša i ličnih isprava koji su danas u opticaju u Evropi. Za kvalitetan falsifikat američke boravišne dozvole na crnom tržištu se traže i plaćaju iznosi koji se kreću i do nekoliko desetina hiljada dolara.19

198

Istovremeno, ovaj fiktivni pasoš predstavlja deo istorije. U ranijem tekstu sam napisao da pasoš do kraja 20. veka predstavlja povelju. Postepeno uvođenje pasoša i isprava koji se mašinski očitavaju, tokom poslednjih godina raskida stari ugovor o vizualizaciji na koji se pasoš iz Britanskog Hon-durasa tako ponosno poziva. Zamenjen je novim modusom identifikacije. Na modernim ispravama se vekovni katalog opisa tela dramatično smanjio. Nestali su Ničeove obrve i brada, boja kose i očiju i „posebna obeležja“. Na novim identifikacionim kartama zabeležena je samo visina i datum rođenja, fotografija se smanjila na veličinu poštanske markice. Nova isprava magnetnim trakama i čipovima govori o svojoj sopstvenoj dimenziji memorisanja. Autentična je zbog toga što upućuje na nevidljive informacije, koje su na nekom drugom mestu memorisane pod imenom vlasnika dokumenta.

Stari uzor overene povelje, dokumenta koji je uz pomoć nanetih grafičkih znakova trebalo da dokaže svoju sopstvenu autentičnost, postao je na taj način u sve većoj meri neupotrebljiv. Zamenjen je novim modelom: kreditnom karticom. Poslednjih godina se isprave nisu prilagodile samo tehničkim procedurama provere informacija, nego su se po svom materijalu i formatu modelovale po ugledu na plastičnu karticu. U SAD, u kojima se istorija ličnih isprava od 18. veka ionako odvijala drugačije nego u Evropi, kreditna karta u svakodnevnici, kao što su rezervacije hotelskih soba ili putovanja avionom, služi kao praktična i nezamenljiva potvrda identiteta.

Sa ekonomskog stanovišta, ovo ima smisla: sakupljene in-formacije Vaše banke o Vama – to ste Vi. Međutim, u navodno nematerijalnom svetu transfera informacija bez korišćenja pa-pira nikako nisu nestali stari duhovi identifikovanja, dvojnici i falsifikati. Krađa identiteta se u međuvremenu smatra izuzetno ozbiljnim problemom. Poslednjih godina se u SAD masivno povećao broj slučajeva krađe identiteta tj. ukradenih i zlou-potrebljenih kreditnih kartica, odnosno obezbeđivanja novih kreditnih kartica uz pomoć ukradenih ličnih podataka, adrese i broja socijalnog osiguranja nepoznatih osoba.20 U američku Federalnu trgovinsku komisiju je 2002. godine stiglo više od 160.000 zvaničnih žalbi o takvim slučajevima, skoro dvostru-

199

ko više nego godinu dana ranije. Zvanična internet-stranica za zaštitu potrošača savezne države Kalifornije citira ankete koje navode još veće cifre: prema njihovoj tvrdnji, jedan od 20 američkih stanovnika je već postao žrtva takve krađe identite-ta. Privatne organizacije za zaštitu potrošača govore o krimi-nalu koji u Americi najbrže raste, koji svake godine iznedri na milione novih žrtava. U novembru 2002. godine uhapšen je tridesettrogodišnji kompjuterski tehničar koji je bio osumnjičen da je uz pomoć ukradenih brojeva prevario više od 30.000 osoba za oko 2, 7 miliona dolara. U međuvremenu su američki savezni organi uredili informacione centre i besplatne brojeve telefona, gde se žrtvama nude informacije i pomoć. Planirano je i pooštravanje zakona protiv zloupotrebe ličnih podataka koji je uveden 1998. godine.21 U Saveznoj Republici Nemačkoj je 2003. godine pokrenuto 3.600 istraga zbog krađe identiteta, ukupni broj slučajeva prevare kreditnim karticama se u odnosu na prethodnu godinu povećao za više od 60%; prema podacima privatnog udruženja Computer security, u Švajcarskoj je 2003. godine registrovano više od 10.000 slučajeva. Za sada nema oficijelnih brojki od evropskih banaka i finansijskih institucija koje posluju kreditnim karticama.22

Ovo nelegitimno udvostručavanje osobe je već duže vreme predmet šala. Karikatura, objavljena 2001. godine u časopisu „NewYorker“, prikazuje ženu koja u pratnji svog muža priča svojoj prijateljici: „Leriju su ukrali identitet … ali su ga odmah i vratili.“ Crtač je ovu konverzaciju zlobno smestio ispred fasade jedne banke. Direktno iza žene stoji bankomat, iza njene prijateljice se može videti reklama „Besplatna prove-ra“. Zlobna ironija reklamnog slogana za besplatne novčane transfere, kojom banka pokušava da privuče klijente u slučaju krađe identiteta, ima veoma realnu pozadinu. Dok su banke i kreditne institucije ovaj problem dugo vremena potiskivale, poslednjih godina su odlučile da rigorozni karakter svojih bezbednosnih mera učine centralnom reklamnom porukom. Jedinstvenost klijenta treba da obezbedi zaštitu od krađe i istakne sigurnost kartice. „ Mi mislimo da ste Vi nešto poseb-no. Niko nije kao Vi“, objavila je veliki oglas kreditna instituci-ja Citi u „NewYorker-u“ u avgustu 2001. godine. (Ilustr. na str. 200) „To nije laskanje. To je zaštita od prevare.“

200

Posmatra nas (nadajmo se) jedinstveni korisnik kreditne kartice: oglas banke Citicorp, 2001.

Tuma~iti telo

Reklamna poruka je jasna: sistem lične identifikacije koji se u potpunosti zasniva na poznavanju kombinacije brojeva tj. na numeričkom unosu u registru, treba da bude dopunjen dodatnim, individualnijim podacima. Pored bezbednosnih kompanija i vojske, banke i ponuđači kreditnih kartica su poslednjih nekoliko godina najvažniji nalogodavci za razvoj novih tehnika, kojima u doba elektronskih sredstava komu-nikacije i digitalizovanog platnog prometa treba da se obez-bedi nečiji nesumnjivi identitet.23 Ovi sistemi se vraćaju (a to je četvrti razlog da se istorija identifikacije i dalje ima u vidu) principu koji je od Avgustina i učenih teologa srednjeg veka određivao mišljenje o sličnosti i individualnosti i koji je Al-fons Bertijon 1888. godine učinio osnovom njegove metode identifikacije: principu fizičkih razlika između pojedinaca. U smislu egzaktnog merenja, nijedna osoba nije identična ne-koj drugoj. Kao što je to slučaj sa otiskom prsta, tako su jedi-

201

nstveni i geometrija svakog lica i svake šake, uzorak otiska usana, ušne školjke ili mrežnjače.24

U okviru ovih novih biometrijskih sistema prepoznava-nja, identifikacija neke osobe na osnovu uzorka dužice nje-nog oka važi kao posebno obećavajuća za budućnost, pošto se odvija bez dodira: dovoljan je jedan pogled u objektiv. Uspešne serije testova na bankomatima su već sprovedene, sistemi identifikacije koji se zasnivaju na skeniranju dužice oka trenutno se koriste kako na amsterdamskom aerodro-mu Šipol, tako i u jednom novom noćnom klubu u Cirihu. Kreditna institucija Visa je 2000. i 2001. godine u nemačkim novinama objavljivala velike oglase koji su čitaocima garan-tovali: „Jednog dana ćete jednim treptajem platiti račun za svoju hotelsku sobu.“25

Sigurno? Iz šarenog i čudesnog sveta reklama za kreditne kartice, biometrijski identifikacioni sistemi krenuli su put službenih ličnih isprava. Integracija biometrijskih obeležja u ispravu obećava rešenje problema lične identifikacije, koji je veoma star. Uz pomoć rafinirane kombinacije različitih štamparskih tehnika, sa integrisanim hologramima, kine-gramima i trejserima, isprave bogatih zapadnih zemalja da-nas se izrađuju tako da su kvalitetni falsifikati mogući samo uz velike napore i troškove. Sva ova obeležja bezbednosti su, naravno, beskorisna protiv prevaranata. „Zamislite“, rekao je jedan policijski stručnjak u razgovoru, „da se Kenijanka uda za Švajcarca, da dobije svoj pravi švajcarski pasoš i da ga pošalje u Mombasu svojoj sestri koja je otprilike istih godina i visine. Ona tim pasošem bez ikakvih problema može da uđe u Švajcarsku, jer je njena isprava autentična.“26

Koliko god da sestre liče jedna na drugu, uzorci njihovih dužica oka se razlikuju: memorisani biometrijski podaci u ličnoj ispravi u budućnosti treba da garantuju da treptaj vlasnice pasoša zaista odgovara onoj osobi za koju je doku-ment izdat. Time konačno treba da bude popunjena vekovna praznina između osobe i papira koji legitimiše ovu osobu. Američka vlada je 2002. godine u okviru „Povećane granične bezbednosti i reforme viznog režima ulazaka u SAD“ odlučila da će od oktobra 2003. godine biti prihvatani samo pasoši

202

koje mašine mogu da očitaju, a najkasnije od 26. oktobra 2004. godine pasoši će morati da sadrže biometrijske po-datke vlasnika dokumenta. U Evropskoj uniji je uvođenje ovakvih pasoša predviđeno za 2005. i 2006. godinu. Vladi Bosne i Hercegovine se još više žuri. Ona planira da već do kraja 2004. godine uvede četiri miliona novih ličnih doku-menata sa digitalizovanim otiskom prsta. Italija želi da do 2010. godine uvede elektronske identifikacione kartice. Ve-lika Britanija (gde do sada nije bilo obligatornih ličnih ispra-va i obaveze prijavljivanja) želi to da učini do 2012. godine.27

Stručnjaci ipak sumnjaju u to da će ovi ambiciozni planovi moći da se ispoštuju. O „nesumnjivoj“ identifikaciji uz pomoć premerenih i upoređenih telesnih obeležja, o kojoj na primer govori nemački zakon o pasošima i ličnim ispravama (stupio je na snagu krajem 2001. godine), i dalje nema govora. Koeficijent grešaka u okviru biometrijskih sistema još uvek je previše visok da bi ovi sistemi bili upotrebljivi u praksi. Takođe se ne može reći da su preterano pouzdani. Nezavisni stručnjaci testirali su tokom proleća i leta 2002. godine u Nemačkoj, Japanu i SAD biometrijske sisteme i dali im poražavajuću ocenu. Sistemi za prepoznavanje lica i skeniranje dužice oka mogu se prevariti uz pomoć fotografije, skeneri za kontrolu otiska prsta prih-vataju reprodukcije koje su izrađene uz pomoć lepljivih traka i želatina.28 Sa sličnim poteškoćama su se suočili i tehničari koji su u januaru 2003. godine na ciriškom aerodromu predstavili medijima sistem za prepoznavanje lica kojim upravlja komp-juter. U ovom pilot-eksperimentu biometrijski podaci lica de-portovanih ilegalnih imigranata automatski su upoređivani sa podacima putnika koji su stizali na aerodrom. Na taj način je trebalo da budu prepoznati deportovani ljudi koji su pokušavali da pod nekim drugim imenom ponovo uđu u Švajcarsku. U banku podataka su, u demonstracione svrhe i radi zaštite po-dataka, među 40.000 fotografija unete i fotografije nekoliko saradnika aerodromske policije. Prilikom predstavljanja sis-tema medijima, jedan od saradnika je prošao ispred kamere na izlazu. Sistem se upalio i dao signal: „To je on!“ Nažalost, iz kompjutera nisu izašli ime i podaci muškarca koji je prošao ispred kamere, nego podaci njegovog kolege koji nije bio prisu-

203

tan lično, nego samo u formi memorisanih podataka.29 Trag je „privid blizine, koliko god da je ona daleko“, glasi lepo for-mulisana definicija Valtera Benjamina (Walter Benjamin).

U identifikacionim tehnikama 21. veka nailazimo, dakle, na popriličan broj srednjovekovnih odjeka: učenje o diversi-tas et excellentia facierum i o neiscrpnom diverzitetu prirode odražava se u biometriji, registarskim brojevima i brojevima kreditnih kartica. Isto tako, može se uočiti istrajavanje starog monopola isprave u vizuelnim „mirabilijama“ i u tehničkom „arcanumu“ trejser-supstance, kojima u vremenu usavršenih tehnika umnožavanja država održava svoj monopol na izradu autentičnog ličnog dokumenta. Tehnika skeniranja dužice oka, pri kojoj svetlosni zrak kontroliše individualni uzorak zenice i automatski ga upoređuje sa nevidljivim podacima u ličnoj ispravi, zvuči kao ironični komentar o telesnoj pri-rodi pogleda kojom su se učenjaci srednjeg veka i renesanse u tolikoj meri bavili. Lična isprava, svejedno da li je u formi oznake na šeširu Ursa Grafa, svoj pogled je oduvek usmera-vala unazad i to je ovde trebalo da bude pokazano. Ono što nas prikazuje, gleda u nas. Da li se zbog toga smejemo tako zbu-njeno kada posmatramo fotografiju u našim vlastitim ličnim dokumentima? Lo guatò bene in viso: zar nisu netremični po-gledi drugih identifikovali debelog drvoresca kao Matea?

Neopisivo: oni koji nismo

Ova knjiga posvećena je identifikovanju kao svakodnevnoj, praktičnoj proceduri: odgovoru na pitanje „kako“ opisati i pre-poznati – znakovima, pečatima i papirima kao predmetima ko-jima su osobe dupliranje. Takvi opisi su ipak nepotpuni uko-liko se bave samo funkcionalnim procesima. Istovremeno, to predstavlja peti i poslednji razlog za istorijski pogled na prakse identifikovanja.

U prethodnim poglavljima često se govorilo o smetnja-ma, neuspesima i paradoksima identifikacije. Oni se obično pripisuju neefikasnim i primitivnim prilikama predmoder-

204

nog doba; srednji i rani novi vek ipak su posedovali samo nerazrađene, sitne forme modernog upravljanja. Stanovništvo (i upravnici) toga vremena nalazili su se u stanju koje bi se mo-glo nazvati „još ne“. Nisam sasvim siguran da li je ovo plodаn pristup. Besprekorno funkcionalni upravni aparati i apstraktni i ravnodušni administrativni zupčanici i računari postoje samo u uzvišenim sterilnim svetovima teorije i nigde više. Preteće fantazije o totalnoj registraciji i nadzoru pojedinca uz pomoć takve moćne birokratske mašine i evokacije sveznajućeg Ve-likog brata, koje su od 20. veka uvek prisutne u razgovorima o identifikaciji, izvedene su iz književnih i crkvenih toposa koji su daleko stariji nego ekrani i kartoteke. Utopija ili distopija iden-tifikacije kao perfektne kontrole seže od savremenih filmova naučne fantastike preko Džordža Orvela natrag do Vebera, od Fihtea i Bentama preko Kampanele i Bodena do srednjoveko-vne predstave o božanskoj knjizi u koju su oduvek bila upisana imena spasenih i prokletih. Na ovoj istorijskoj komori odjeka (i na psihičkom efektu Velikog Drugog koji je pojedinac sam stvorio) zasniva se dejstvo ove priče – do danas. Najradije se plašimo onoga što već vrlo dobro poznajemo.

Ove fantastične ili melanholične varijante toposa svevidećeg oka nemaju mnogo veze sa faktički delotvornim tehnikama identifikacije. Istraživanje totalitarnog režima 20. veka pruža primere za to da je nadzor i u modernom dobu u većini slučajeva veoma prizeman i aljkav posao. On svoje efekte ne postiže ad-ministrativnom perfekcijom, nego, nasuprot tome, samovo-ljom, nepredvidivošću, zastrašivanjem i pre svega saradnjom sa susedima i koristoljubivim doušnicima. Dirigovani svet, taj uzvišeni nomos moderne, uopšte nije tako striktno dirigovan. Ukoliko ne insistiramo na tome da su određeni delovi stvarnos-ti stvarniji nego drugi, za stvarnost naše sopstvene sadašnjosti nisu karakteristične samo prilike u Danskoj, Singapuru ili Švajcarskoj, nego i u Brazilu i Rumuniji, Argentini i Maroku, da ne pominjemo još siromašnije regione naše planete.

Sliku ne određuje preteća totalna identifikacija, nego prag-matična politička logika pristupa i isključivanja, korupci-je i konkurencije između oficijelnih i ilegalnih ponuđača određenih usluga. Osoba može biti identifikovana na dva

205

različita načina: sa jedne strane - kao jedinka u policijskom smislu, a sa druge – kao pravni subjekt koji se definiše kolek-tivno utvrđenim kriterijumima pristupa i isključivanja. Oba načina identifikacije preklapaju se i konkretizuju u moćnom komadu papira koji sadrži fotografiju i pečat. Posmatrano sa tog aspekta, pravilo više ne predstavlja centralna uprava koja želi da zna sve o svakome, nego ravnodušni i cinični režim informacije koji nema nikakvog zanimanja za lične podatke svih onih osoba koje proglašava nepoželjnim. Da bi se na uspešan način polagala prava, kao što su prava na medicin-sku brigu, na hranu, na lečenje prema državno-pravnim principima, neko mora da bude percipiran kao jedinka. Oko ove registracije kao administrativnog priznavanja sopstvene ličnosti odvijaju se borbe na granicama i šalterima.30

Iz ove perspektive, od razvijenog srednjeg veka istorija identifikovanja u Evropi nema kao svoj lajtmotiv bezuslovno rastuću i sve detaljniju registraciju. Čini se da je ova istorija u mnogo većoj meri određena drugim principom: princi-pom negacije. To se može ilustrovati različitim načinima tumačenja pojma koji nam je u prvim poglavljima poslužio kao lajtmotiv u pitanju identifikovanja, odnosno pojma prirode. U 13. veku pravnici su pojam naturalis počeli da kori-ste za one ljude koji su rođenjem u jednoj zemlji stekli pravo boravka u njoj i građanska prava. Na prelasku iz 14. u 15. vek već su, nama poznati Bartolus de Sasoferato i njegov učenik Baldus de Ubaldis, formulisali doktrinu prema kojoj se pripadnost nekoj pravnoj zajednici ne može steći samo rođenjem, nego i pravnim aktom koji je ravan „prirodi“. Shodno tome, francuski pravnici će u 16. veku govoriti o français naturels. Novom rečju naturalization, koja je nas-tala šezdesetih godina 16. veka i zatim veoma brzo ušla u dru-ge evropske jezike, u engleski i italijanski, označavali su čin kraljevske milosti koji je doseljenicima, takoreći „identično prirodi“, obezbeđivao ove kvalitete.31

Na koji je način ovo povezano sa negacijom? Pravni kon-cept državljanstva, koji je nastao iz srednjovekovnih i ranono-vovekovnih korena i tek u poznijem 19. veku bio trajno pove-zan sa pasošem, radi stvaranja fiktivne homogenosti uvek je

206

definisan protiv drugih osoba koje navodno nije bilo moguće integrisati. Peter Zalins je u jednoj važnoj knjizi pokazao kako je ranonovovekovna Francuska uz pomoć jednog posebnog zakona, droit d’aubaine, definisala pravnu razliku između domaćih stanovnika i stranaca: rezident je bio onaj čiju imo-vinu u slučaju smrti kralj nije smeo da konfiskuje. Status građanina i državljanstvo uvek su bili definisani ex negativo, protiv stranaca. Navodno „feudalno“ nasleđe kraljevskog droit d’aubaine pri tome nije funkcionisalo kao prepreka u realizaciji centralizovanih struktura uprave, nego kao njen motor.32

Jedna nedavno objavljena zbirka pokušala je da istoriju državljanstva u 19. i 20. veku sažme u misao da nacija izmišlja svoje građane. Nacija, međutim, zapravo nikoga ne izmišlja. Štaviše, ona se zasiva na onima koji joj po definiciji ne pri-padaju, sve dok ona ili ona ne može da dokaže suprotno.33 Kao što smo već videli, identifikacioni dokumenti nastaju kao takav integrišući izuzetak. Svi nenastanjeni, prosjaci i tuđinci, napustili su zemlju, osim onih koji su posedovali papir o svom potvrđenom statusu izuzetka. Identifikacija je bila definisana stalno prisutnom i pretećom mogućnošću da sopstveno spro-vodno pismo i pasoš budu proglašeni nevažećim i da kon-trolna vlast odbije da prepozna svoje znakove u papirima koji nekoj osobi potvrđuju njen identitet. U tom pogledu odredba o Ciganima iz carskog policijskog propisa iz 1551. godine, kojom smo se već bavili, propisuje praksu identifikovanja u formi opakog paradoksa. Cigani su putovali po Evropi koja je, pod pretnjom kazne, od njih zahtevala dokumente o nji-hovom sopstvenom poreklu. Njihove pasoše i zaštitna pisma, međutim, kako su naredili carski pravnici, treba odmah kon-fiskovati i uništiti, jer se ne može raditi ni o čemu drugom nego o krivotvorenim dokumentima.

Falsifikati zbog toga nisu bili disfunkcionalni, nego su od početka igrali važnu ulogu u načinu na koji su funkcionisali ovi dokumenti. Ovde je trebalo da bude pokazano da istorija identifikovanja istovremeno predstavlja i istoriju tehnologi-ja reprodukcije. U nju iz tog razloga spadaju i fingirani papiri koji su se krajem 15. veka nazivali aff. U nju ne spada samo

207

varalica, nego i lažni glasnik, ambasador kao agent i figura špijuna – svi su se oni pojavili u srednjem veku i u političkoj imaginaciji novog veka napravili impresivne karijere. Doku-ment predmodernog doba bio je privid. Reč je bila o sličnosti – dok novo ubrzanje tehnika prikazivanja od druge polovine 19. veka nije stvorilo prilike u kojima je na nov način mogao da se definiše odnos između vizuelnog dokaza, registrovanog tela i osobe i papira. U 19. veku se identitet osobe, odvojen od imena i tela i štampan u brojevima, pojavio u upravnim sistemima registrovanja. Registarski broj, stari birokratski izum iz 13. veka, nije trebalo samo da označi dokument, nego i da sistematizuje „objektivne“ informacije koje su pripisane pojedinačnom fizičkom entitetu i pretvorene u brojeve i da olakša njihovo pronalaženje.

Onako, dakle, kako je puki opis zahtevao broj, tako je i broj zahtevao telo. Alfons Bertijon je svoje kartoteke ispu-njene telesnim merama organizovao prema sistemu rednih brojeva koji se koncentrisao na preciznu formu i strukturu ušne resice, ali im je dodavao i fotografske portrete. Radi njihove registracije i brzog mobilizovanja u sve brže rastuće kartoteke, otisci prstiju su, prema različitima sistemima, pretvarani u brojeve, dok su drugi tehničari radili na tome da ih prikažu kao slike – prvi otisak prstiju je, mnogo pre prve faks-poruke, 1922. godine poslat preko Atlantika. Kreditne institucije svojim klijentima danas nude mogućnost da kar-ticu sa svojim brojem dopune fotografijom.34

Logika negacije ipak je ostala nedirnuta ovim dugim ni-zom opisa i evidencionih brojeva koji od 19. veka potvrđuju nečiji identitet. Uspon ličnih isprava zasniva se na tome da nijedan dokument, ma koliko da su pouzdane garancije o be-sprekornosti i nedodirljivosti koje su na njemu potvrđene, ne može svom vlasniku da garantuje potpunu slobodu kre-tanja, jer kriterijumi, prema kojima neki dokument jeste ili nije važeći, ionako moraju da se nalaze izvan dometa njego-vog vlasnika. U glasno proklamovanom dobu individualnos-ti početkom 21. veka mi takođe nismo u stanju da sebe iden-tifikujemo na osnovu naših vlastitih navoda, nego uvek uz pozivanje na znakove države, koji se izrađuju u serijama. Oni

208

ne govore o nama, nego o birokratijama koje (ako sve protiče dobro) svoje procedure uzajamno potvrđuju kao autentične.

Ukratko, ljudi se identifikuju dokumentima čiji sadržaj i upotrebu oni sami ne mogu da odrede. Italijanske vlasti su to demonstrirale kada su dekretom od 6. avgusta 1914. godine sve do tada izdate papire sa trenutnim dejstvom proglasile nevažećim, kako bi svakog stanovnika (u doslovnom smis-lu, jer je mera bila usmerena na vojne obveznike) prinudile da se pre potencijalnog napuštanja zemlje obrate vlastima. Posebno zastrašujuća varijanta ovog principa, prema kojem nosilac nema kontrolu nad službenom obradom njegove identifikacione potvrde, bio je J-pečat kojima su švajcarske vlasti označavale pasoše odbijenih nemačkih izbeglica i nji-hove vlasnike na taj način ireverzibilno identifikovale kao „Jevreje“. Ova varijanta se može dopuniti pričom o unosima „Hutu“ i „Tutsi“ u ruandske lične karte.35

Shodno ovom principu, u manje ubilačkim kontekstima perfektna isprava je ona koja dokumentuje pogrešan postupak ili ponašanje njenog vlasnika ili vlasnice: nedostajući pečat, nevažeća taksa, propušteni rok za produžavanje roka trajanja dokumenta... mala, ali značajna povreda pravila. Kontrolni službenik može velikodušno da je previdi; takođe može da je shvati ozbiljno i da je sankcioniše. Identifikacija kao kon-trola znači dovođenje kontrolisanog u stanje u kojem je već načinio grešku koju potom mora da prikrije ili popravi. To je procedura koja određuje političku praksu identifikovanja, i to u daleko većoj razmeri nego što to nudi fantazija besprekor-nog Velikog Registrovanja. Ovde se provlači obespokojavajući kontinuitet od ranonovovekovnih vlasti do sovjetskih zakona o pasošima, koji su i za manja kretanja u unutrašnjosti zemlje propisivali veliki broj pristupnica, propusnica i dozvola, kao i do južnoafričkih pandana poznijeg 20. veka koji su bili us-mereni protiv crnaca i koji su, u doslovnom smislu, proizveli na milione zakonskih prestupa. Na isti princip se nailazi i u nekim aspektima ophođenja evropskih zemalja prema ilegal-nim imigrantima. Njihovi pasoši im nisu od velike koristi, koliko god da su autentični. Oni se identifikuju da bi, kao ile-galci, mogli da budu deportovani.

209

U svoju knjigu o simboličnom redu birokratije, američki antropolog Majkl Hercfeld uvrstio je i priču jedne francuske doktorantkinje koja se sedamdesetih godina 20. veka, nakon gubitka svog putnog pasoša, iznenada zatekla u ovoj poseb-noj praznini. Službenim instancama nije mogla da dokaže svoj identitet, te joj je pretila deportacija. Ono što je, slično debelom drvorescu, znala o samoj sebi, nije joj ničemu ko-ristilo – dok jedna slučajnost (šalterska službenica u prefek-turi je poznavala njenu tetku kod koje je stanovala i koja je bila udovica pokojnog gradonačelnika) jednim udarcem nije rešila sve njene probleme. „Zašto nam to niste odmah rekli?“ Svoj novi (tj. stari) pasoš dobila je sledećeg dana.36 Hercfel-dovo istraživanje nosi naslov „Socijalna produkcija indifere-ncije“. Kako pokazuje njegova knjiga, ova indiferencija ne funkcioniše za sve ljude na isti način. Garancije postupaka određuju ko ima pravo na identitet, a ove garancije važe samo za one koji prebivaju u formalno i neformalno defini-sanom unutrašnjem prostoru. Stare distinkcije čestitosti i socijalnog ranga takođe nisu nestale prilikom identifikova-nja. „Veoma važne persone“ i putnici prve klase podvrgavaju se drugačijim pasoškim kontrolama i kontrolama ulaska u neku zemlju, nego njihovi skromniji saputnici.

A oni ostali, tamo negde napolju? U istoriji identifikovan-ja uvek je prisutna pozicija isključenih, neidentifikovanih. Ja bih otišao čak i korak dalje i rekao da život isključenih pruža pravi okvir u kojem se odvija identifikacija, ali se on ispunja-va figurama koje se menjaju. U srednjovekovnim i ranonovo-vekovnim tekstovima je ženama, koje su prema Galenovom učenju bile hladne i vlažne u svojoj telesnoj prirodi i zbog toga posebno sposobne da menjaju svoju spoljašnjost, pripisivana uznemirujuća sposobnost simulacije i disimulacije. Zbog ove promenljivosti njihova tela su opisivana kao nečitljiva, kao neopisiva: to je topos koji se kretao od fiziognomskih trak-tata 13. veka preko vaspitnih traktata humanista do moral-nih rasprava o poročnoj ženskoj sposobnosti šminkanja. Slične formulacije su se pojavljivale u nekim spiskovima prestupnika 18. veka i u „Priručniku poznavanja čoveka“ Karla Gustava Karusa (Carl Gustav Carus) iz 1855. godine.

210

Žene se ne mogu istinski fiziognomski registrovati, napisao je on: „Njihove površine su previše glatke, njihova duša previše meka i osećajna.“ Krajem 19. veka, kriminalistički praktičari antropometrije razmišljali su zabrinuto o tome kako duga kosa osumnjičenih žena otežava precizno preme-ravanje glave a samim tim i njihovu identifikaciju.37 Na ovom mestu nailazimo i na granice fantastičnih pripovetki renesanse o preobražavanju, kao o nauci o mogućnostima. Da li je bilo moguće, analogno debelom drvorescu, muškarca pretvoriti u ženu samo uz pomoć manipulisanih reakcija njegovog tj. njenog okruženja? Prema Manetijevoj priči to je bilo moguće, ali samo u teoriji. U političkoj praksi u Firenci 15. veka to nije bila primamljiva književna fikcija jer je, kako ja pretpostavljam, preobražavanje kao razgovor o moći bilo čvrsto povezano sa razgovorima o muškarcima kao jedinim nosiocima političke moći.38

Već sam iscrpno govorio o jednoj drugoj grupi koja se ne može identifikovati, o obmanjivim prosjacima renesanse. Nji-ma se od vremena kolonijalne ekspanzije pridružila i treća grupa, koja je na tajanstven način preuzela mnoge njihove stare osobine. U raspravama o upotrebljivosti nove identifikacione tehnike otisaka prstiju u 19. veku, uvek se iznova pojavljivala slika Azijata i Afrikanaca koje oči belaca ne mogu da razlikuju i čija su tela navodnom homogenošću i fleksibilnošću izmicala identifikacionim mernim instrumentima. Prvi stručnjaci za otiske prstiju bili su britanski kolonijalni službenici u Indiji; Sajmon Kol je u svojoj istoriji otiska prsta pokazao koliko su sve do 20. veka rasprave stručnjaka o daktiloskopiji bile snažno obeležene pričom o navodnoj nemogućnosti razlikovanja drugih „rasa“. Veoma slični motivi se mogu naći i u diskusijama o upotrebi i memorisanju DNK-profila u identifikacione svrhe. U razgovorima o identifikaciji i njenim tehnikama i dalje se pojavljuje utvara pojma „rase“, pripadnost nakaradnim Drugi-ma.39

Elementi iz sve tri priče o ženama, o varljivim siromasi-ma i neprepoznatljivim ne-Evropljanima spajaju se u ne-identifikovanju stotina i stotina hiljada ilegalnih bejbisiterki, kućnih pomoćnica i prostitutki iz Latinske Amerike, Azije i

211

istočne Evrope, koje danas rade u Sjedinjenim Američkim Državama i u zapadnoj Evropi. One ne mogu da nastupaju kao radnice i individue sa zakonskim pravima, jer de jure nisu prisutne.40 One, međutim, jesu prisutne, ali se definišu i identifikuju onim ispravama koje ne poseduju.

Drugim rečima: u priči o Kenijanki sa pravim švajcarskim pasošem i njenoj sestri koja je u proleće 2001. godine tako uznemirila mog ljubaznog policijskog stručnjaka iz Berna, krije se ogroman deo istorije. Hteo sam da pokažem da ova is-torija predstavlja političku istoriju: istinska politika se odvija u međuprostorima, u prazninama između onog što se zvanično naziva politikom i onog što predstavlja puku administrativnu meru za regulisanje normalne svakodnevnice. To je u pravom smislu reči onaj neopisivi okvir u kojem se danas odvija imeno-vanje i uvid. Na početku sam citirao srednjovekovnu etimolog-iju koja reč za izgled i lice, vultus, izvodi od reči volo: ja hoću. Lice, visage, kako je napomenuo alžirski pisac Reda Bensmaja, sadrži reč viza.41

Time smo ponovo stigli do čarobne reči Neodređenog o kojem je bilo pomena u uvodu. Ukoliko nečiji „identitet“ tre-ba da bude nešto drugo osim puki splet pojmova proizvoljno široke primenljivosti, onda to nije nešto što osoba „ima“, nego je to borilište. Identitet je pokušaj da kontrolišemo definicije drugih ljudi o tome ko smo mi – svako kome se desilo da mu papiri završe u neprijateljskom okruženju, zna vrlo dobro o čemu govorim. Identitet služi kao pravo na pristup resursima i ličnoj imovini ili, pak, kao šansa za dodelu imovine koja se nalazi pod kolektivnom upravom. On je vezan za striktno definisane, isključive pravne instru-mente. Dodeljivanje i pripisivanje identiteta stoga nisu neu-tralne procedure, nego rasprave za reprezentaciju. U tim procedurama nemaju svi ista prava da govore o sopstvenoj sposobnosti preobražavanja. Oni koji su najbolje obezbeđeni raspolažu mnogo većim slobodama u svojoj samoreprezent-aciji i u svojim socijalnim igrokazima, nego grupe nižeg sta-tusa. Upravo time se bavi priča o debelom drvorescu.

Iz tog razloga je reč identitet verovatno prilično proble-matična u tvorbi reči na temu identifikacionih papira. Koliko

212

god da identifikacioni papiri ulažu napora i glasno to objav-ljuju, oni ne dokumentuju nepromenljivost neke osobe, nego, naprotiv, njenu transformaciju. Obično se odvijaju u uslovima ograničenog izbora. Oni potvrđuju preobražaj osobe u novo, drugačije stanje – stanje glasnika ili siromaha, ambaxiatora ili putnika. Mi sami najbolje znamo u šta su nas pretvorili naši sopstveni moderni papiri. Da li se zbog toga pomalo uplašeno smejemo kada pogledamo naše sopstvene isprave na kojima se nalaze naša prohujala lica?42

Priče o identifikaciji kasnog srednjeg i ranog novog veka, o kojima je ovde bilo govora, istovremeno se bave i sadašnjošću, jednostavno zbog toga što se dešavaju u njoj. Okvir mog istraživanja o relacijama između lica i papira čine one osobe koje se u Francuskoj i Švajcarskoj nazivaju sans papiers – neregistrovani.43 Niko ne zna koliko ih je. U Švajcarskoj se i dalje raspravlja o tome da li ih ima 70.000 ili 180.000. Izvan registara i bez isprava oni su iznenada tu, na aerodromu, na železničkoj stanici, u mojoj četvrti. Oni definišu moj status – kakva neprijatna pomisao. Ja ipak imam pasoš, regularnu ispravu, boravišnu dozvolu sa urednim pečatom. Ja mogu da dokažem da ovde pripadam!

O spoljašnjosti i unutrašnjosti, o licima i papirima, reč je i u priči o identifikovanju kojom želim da završim ovu knjigu. Kada je na Badnje veče 1996. godine nedaleko od obale jugoistočnog špica Sicilije potonuo brod koji je bio pretovaren sa više stotina ilegalnih imigranata i kada se 300 ljudi se utopilo - što je predstavljalo najveću civilnu brodsku katastrofu u Sredozemlju u 20. veku – vlasti su to godinama zataškavale. Takva nesreća, kako je glasila zvanična izjava, nikada se nije odigrala.44 Tek kada se u mreži jednog ri-bara kod Portopala pojavio primerak začuđujućeg srednjo-vekovnog identifikacionog izuma kojim smo se ovde bavili, tj. identifikaciona kartica Anpalagana Ganešua (Anpalagan Ganeshu), starog 17 godina koju je izdala država Šri Lanka, kada se, dakle, kao dokaz pojavio dokument o njegovom postojanju, započeta je istraga.