„Ko će izaći na goru Gospodnju? i ko će stati na svetom mjestu njegovu? U koga su čiste ruke i srce bezazleno, ko ne izriče imena njegova uzalud i ne kune se lažno". Psalmi Davivodi — 24: 3-4 (Prevod: Đ. Daničić) Ljudi su malo iskvarili prirodu, jer nisu roñeni kao vukovi, a postali su vukovi. Volter — SKLONIŠTE Buenos Aires/San Francisko Kad god bi joj bilo dosadno, Tori Kvemada je odlazila u Buenos Aires. Delimično je to bilo zbog toga što je Buenos Aires bilo mesto na kome nikada nije radila, tako da niko nije znao šta je ona u stvari. Delimično je to bilo i zbog toga što je tu najzad mogla da zaboravi Grega. Ali, možda je pre svega dolazila u ovaj nezavršeni grad, jer je tu ponovo mogla da počne sebe da definiše, kao da je njena roñena senka postala neprepoznatljiva. Ovde u Buenos Airesu, gde su živeli porteńos stanovnici luke, kako su nazivani domoroci koje je kontrolisalo alta sociedad visoko društvo, mogli su da se vide veoma lepi, senzualni ljudi, koji su bili zamorno ponosni, iako ih je izjedao stid što su Južnoamerikanci. Oni su bili kao izbačeni s koledža, zbunjeni sami zbog sebe i zbunjeni zbog svog mesta u svetu. Kad bi odlazili u Njujork, uvek bi govorili: Letim u Severnu Ameriku. Zato su porteńos bili zanimljivi Tori: njihov unutrašnji bol bio je zaštićen njihovim kulturnim crtama na isti način kao što je kornjača zaštićena svojim oklopom. Gazde kafića La Biela i La Paix to su joj dokazivali. Mogli su da mirišu na uvozna ulja za sunčanje, na parfeme Kalvina Klajna i Žana Patua, baš kao što je njihov grad mogao da miriše na izduvne gasove i mate lokalni čaj od trava, ali ispod toga, Tori je to znala, porteńos i njihove ulice krili su miris cigara i marcipana. To je bila njihova istorija, kao što je pisao Horhe Luis Borhes, onakva kakvu su preživeli njihovi preci, gde je iluzija kao bogati dim uvaljanog duvana stvarala prošlost, čak iako je zatamnjivala sadašnjost. U deceniji posle drugog svetskog rata, očevi ovih čudesnih portenosa zgrnuli su bogatstvo prodajući svoju ubijenu stoku i voće sa Pampe Evropi, koja je umirala od

gladi. Ali, polovinom pedesetih, ekscesi Peronovih su osiromašili zemlju, bacivši Buenos Aires i čitavu Argentinu u haos. Terorizam koji je jačao i širio se s desna i s leva, počeo je da kida zemlju. Rezultat je bio dolazak na vlast vojne hunte. Zastrašujuća dvogodišnja borba zemlje s hiperinflacijom 12.000 posto godišnje nemiri i grañanske bune, doveli su do čestih promena vlade. Očaj je zahvatio naciju i držao je sve do pre nekoliko meseci, kad je koalicija, koju su vodile Las Dinamicas, dve najmoćnije žene u argentinskoj politici, uspela da se dočepa vlasti. Njihova partija, Unija demokratskog centra, nameravala je da skine autoritarne režime u Argentini i da uspostavi reforme zasnovane isključivo na ličnoj slpbodi, što bi bio kraj vladinog kontrolisanja poslova. „Početak slobodne marketinške privrede" bio je njihov uspešni slogan „je kraj hiperinflacije". Najpre je domaća valuta vezana za američki dolar što je odmah stabilizovalo inflaciju, koja se inače otela kontroli i očekivanjima. Parteńosi su preživeli krvavu istoriju, čak su i procvetali, jer je rečeno da svako argentinsko srce bije najjače za mit, a mit može da postoji samo kao melem protiv bolova i patnji. Ali, mit je najčešće iluzija. A istina iluzije istina s kojom nijedan porteńo ne može da se suoči je da bez obzira na njenu blistavu spoljašnost, nema ničega u njoj. Tori je to znala, poznavala je porteńose skoro isto tako dobro kao što su oni poznavali sebe. Zato se i osećala ugodno, ovde u njihovom gradu, lunjajući nizjihove široke bulevare, sunčajući se meñu ljudima s kožom boje kakaoa na njihovim plažama, okruženim aurom propasti i stvarnom senzualnošću i smislom za stil. Ti ljudi su nosili svoj bol kao i ona duboko u sebi mada je često kroz lepu fasadu iza koje su se sakrili, ona mogla da oseti smrad njihovog očajanja. Tori podiže ruku, naruči još jedan vruć kakao, bio je najbolji i najgušći na svetu. Uz solju kakaoa doneće joj, znala je, malu srebrnu činiju kolača, izbor tako opojan i obilan kao skriveni pogledi chantas koji su dolazili u kafiće sa ljubavnicama s kojima su upravo proveli satdva izmeñu čaršava. Vetrić, pun posebnog mirisa ovog grada, pomeri grane jacarandas (ukrasnog brazilskog tropskog drveta s ljubičastim cvetovima), pa Tori oseti milovanje suza po ramenima koje je ovo polusukulentno drvo ispuštalo zbog viška vode. Chantas maheri ili kombinatori Buenos Airesa privlačili su Torinu najveću pažnju. Oni su je najviše interesovali. Ona je čak dopuštala da je jedan ili dvoje povremeno zavedu, ali na kraju bi shvatili da je ona suviše uravnotežena za njih i potpuno bi bili dovedeni u nepriliku zbog njene navike da ih posmatra tokom seksualnog čina.

Šta to radite? pitali bi je u tim trenucima. Ovo je vreme za opuštanje, a ne za koncentrisanje. Oni ne bi razumeli, a ona nije želela da im objašnjava da je voñenje ljubavi s njima za nju bio čin koji je želela da posmatra, da bi tako mogla da prodre pod njihovu finu ljušturu, oseti teksturu njihovog stida i povreñenosti i da ih poredi sa sopstvenim osećanjima. Ta koncentracija je njih toliko zbunjivala i njoj je to bilo tako slatko i mirisno kao vreli kakao koji je pila u kafiću La Biela. Ali, chantas nisu nju posmatrali sa strahopoštovanjem samo zbog te „neobičnosti", kako su to oni nazivali. Bio je to samo jedan od razloga. O njoj su, inače, čuli priče kako se bosonoga popela na masiv Igvazu Fols, šest hiljada milja na severoistoku, da je ona u stvari pomagala muškim članovima ekipe kad ih je snaga napustila, ili kad su se našli u neprilici. Čuli su za nju da je hrabra, neumorna a to je bio i jedan od razloga što su hteli da je zavedu. U njenoj neobičnosti kombinaciji grube snagp i izdržljivosti chantas su videli odgovore na tajne koje su njih opsedale: ko su bili, odakle su došli, zašto su tako promašeni? Tori je srkutala kakao, pojela kolač u jednom zalogaju. Negde na Aveniji Kvintana čovek je svirao na bandoneonu, izvodeći tipičnu tango melodiju, punu gorkoslatkih osobina latinskog mačoa neuzvraćene ljubavi i krvave osvete. Avenija Kvintana, puna brbljivih porteńosa i ushićenih japanskih turista, bila je jedna od glavnih «aobraćajnica rejona Rekoleta. Ovaj kraj je stvoren krajem prošlog veka zahvaljujući epidemiji žute groznice u južnim delovima grada, tako da je aristokratija morala da se pomakne na sever. Pre mnogo godina, kad je Rekoleta bila puna kasapnica, njene ulice su bile crvene od krvi ubijene stoke tokom dugih zimskih kiša. Sada je zima donosila samo melankoliju i osećanje razočaranja. U to vreme trebalo je izbegavati Buenos Aires. Kad je ispila drugu solju vrelog kakaa, Tori je odlučila da je vreme da krene. Sunce je bilo nisko na nebu, ofarbavši bele grañevine Rekolete u krvavo narandžastu boju. Plave senke ležale su na ulicama kao mrtvi, nevoljni podsetnici na nestale one ljude koje je odvela vojska u želji da dokrajči grupu mladih terorista. U tim danima sedamdesetih godina bilo je riskantno bitičitelj, član udruženja, ili jednostavno intelektualac. Čovek je mogao da bude uvučen u el proceso suñenje bez advokata, bez porote, mogao je jednostavno da nestane. Pošto su joj misli iz trenutka u trenutak bivale sve morbidnije. Tori uze svoju tašnu i torbu za kupovinu. Ali, pre nego što je krenula, ugleda Estila.

On je bio chanta nemačkoargentinskog porekla, jedan od retkih s kojima se družila, ali s kojim nije bila u krevetu. On je i po mnogo čemu drugom bio osoben. Bio je čovek četvrtaste vilice, pedesetak godina star, duge kao čelik sive kose zalizane unazad, gospodskih brkova i s puno smisla za stil, koji punokrvni Nemac može samo da sanja. Ponašanje mu je često bilo grubo, ali češće je govorio istinu od ostalih chantas i zato mu je Tori sve drugo opraštala. Estilo poñe prema njenom stolu. Osmehivao se, iznenañen i srećan što je vidi. S njim je bio neki mlañi čovek, uskih bokova, širokih ramena, zgodan. Imao je ogrubelo lice nekoga ko mnogo živi na otvorenom, bilo je to lice estancieroa rančera. Nije imao više od trideset godina, baš kao i Tori. Nosio je široke, svilene pantalone i ispranu svilenu košulju, otvorenu oko vrata. Preko nje je imao jednostavan sportski sako. Imao je gustu crnu kosu i crne oči teških kapaka kakve imaju latinski porteńos. Estilo uhvati njen pogled pun divljenja. Draga moja Tori! uzviknuo je zagrlivši je. Zašto mi nisi javila da dolaziš? Pripremio bih se za to. Ni sama to nisam znala do poslednjeg trena reče Tori znaš kakav je moj život. Estilo je pažljivije pogleda. Suviše haotičan za nekoga ko se tako rano povukao pucnuo je jezikom o nepce. Stalno ti govorim da nañeš neki posao koji će te interesovati. Osmehnuo se pokazujući velike, od nikotina pozu tele zube. Ako ne nañeš, moj poziv da mi se priključiš stalno je otvoren. A čime se ti u stvari baviš? pitala je Tori. Estilo zabaci glavu i nasmeja se, a onda ščepa mlañeg čoveka za rukav i povuče ga da sedne pored njega na stolicu za Torinim stolom. Tori Nan, želeo bih da te upoznam s prijateljem Arielom Solaresom. Ariel je Severnoamerikanac koji veći deo vremena provodi ovde. Njegova najveća želja je da postane porteńo, zar ne Ariel? Moj prijatelj preteruje kao i uvek reče Ariel Solares. Ja u stvari želim da razumem portenose. Došao sam u Buenos Aires da udahnem vazduh mitske prošlosti. Duboko je udahnuo, izdahnuo. Zar ne osećate da vazduh miriše na ružu? Sleže ramenima. Moja prošlost moj čitav život do sada bili su više nego prozaični, pa sam došao u Buenos Aires da dopustim gradu da me dotakne, da me možda promeni na neki način. Glupost reče Estilo došao si ovamo da se baviš poslom. Ali, Tori je videla da je on impresioniran onim što je rekao Ariel. Estilo, kao i svi porteńos, bio je začaran mitom i svim njegovim fascinantnim širenjem. Za njega su stari bogovi još uvek prebivali u džunglama i u Pampi i zato što

se o tome pisalo, duhovi su stanovali u njegovom gradu, sedeći kao ukrasi na modernim grañevinama. To je bila snaga mita. Govoriš o Buenos Airesu kao da je Lurd reče Tori, odjednom željna da izvuče Ariela napolje i kao da ima mitsku snagu izlečenja. U stvari nju je izlečio, zašto ne bi i njega? Ariel Solares nagnu glavu. Nikada nisam na taj način razmišljao o ovom gradu, ali možda ima istine u onome što kažete. Ali,zlečenje mislim da nije prava reč. Jer ja nisam bolestan, meni je samo dosadno. Dragi moj prijatelju, dosada je svakako neka forma bolesti reče Estilo, dok je gledao čas Ariela, čas Tori. Svakom je potreban cilj. Bez toga, život postaje beznačajan i javiće se neka mnogo ozbiljnija bolest. Tori je sada znala da se Estilo obraća direktno njoj i ona skrenu pogled. Zvuči tanga, koji su klizili niz aveniju, postali su oporiji, tamniji kao da su donosili najavu besa i nasilja koji će svakako doći. Meni je sasvim dobro reče Tori tiho, ne gledajući ni u jednog čoveka, već pre u srce tamnog tanga. Naravno, dušo moja reče Estilo i potapša je nežno po ruci. Imao je velike i jake ruke. Nisam mislio da se mešam Tori je znala da je baš to mislio samo sam hteo da kažem da tvoja dosada mora da se ukloni. U tom slučaju bio bih presrećan da mi se noćas pridružiš. Brci mu se izviše dok se osmehivao. Zabava je veoma intimna. Ako mi nisi prijatelj, nećeš doći. Zastao je za trenutak pa je rekao. biće i Ariel. Tori okrete glavu i pogleda mlañeg čoveka. Mogla je da ga zamisli kako jaše preko nepregledne pampe, ili kako se, blago nagnut, dok mu vetar i brzina konja zalizuju kosu unazad, trudi da udari lopticu u polo igri na Palermo fildsu. Bilo je nečeg drugačijeg u njemu: on nije bio tipični porteńo, čak se nije ni trudio da to bude i to ju je zbunjivalo. U redu reče Tori. Sjajno! uzviknu Estilo dok je ustajao. Onda do večeras. Za trenutak Ariel je bio okrenut prema njoj, a njegove oči boje kafe bile su zagledane u njene. Onda je uhvati za ruku, lako je poljubi, ali ga Estilo odvuče. Kad su muškarci otišli Tori je sedela i srku tala rakiju. Bilo je to za nju melankolično piće koje ju je podse-alo na prekršena obećanja, izgubljene snove, pepeo že-Ije. Kad se najzad digla, melodija tanga je bila završena i čuli su se samo zvuči nemirnog grada. Estilo je živeo u stanu, zapravo čitavom gornjem spratu jedne grañevine anonimnog izgleda koja se visoko uzdizala na Rekoleti. Bila je samo nekoliko blokova udaljena od groblja, dakle, jedna od najtraženijih adresa u

Buenos Aresu. To je mnogo govorilo o porteńosima; mrtvi su za njih postojali na neki čudan način, tako da se činilo da su oni manje mrtvi od mrtvih u drugim kulturama. Prostrani stan koji se pružao od istoka prema zapadu bio je namešten italijanskim nameštajem visoke mode, što je govorilo o obilju novca i ukusa. Svaki komad nameštaja je bio dobro odabran, a sve tkanine su projektovali Ungaro ili Misoni. Mesto je osmislila sadašnja Estilova ljubavnica, Adona, prelepa Argentinka crne kose, pripadnica alta sociedad krema porteńo društva. Tori je mislila da Adona liči na nju na neki način. Adona je želela nešto više od veze sa Estilom i insistirala je da je vodi u džungle Južne Amerike, gde je obavljao masu svojih opasnih poslova. Adona je umela da ukloni nepoverenje i da razoruža Estilove neprijatelje. Bila je dobra domaćica u snobovskom gradu, jer je volela ljude i bila je spremna da udovolji njihovim ličnim zahtevima. Ona i Tori se toplo zagrliše, kao sestre koje su bile dugo razdvojene. Povukla je Tori u stranu. U kuhinji su uniformisani poslužitelji redali hranu na srebrne poslužavnike. Adona nije obraćala pažnju na te ljude. Kao da si umorna, Tori. Možda i jesam, malo. Ali, ako je tako, to je samo umor zbog neaktivnosti. Da Adona klimnu glavom znam te dobro. Tebi je potrebna strast. Izmeñu mene i Estila besni strast. Ali čemu tvoja strast? To nasilje, taj život na ivici ambisa? Oči su joj bile tužne. Mislim da to nije zdravo. Estilo mi je danas posle podne rekao nešto slično. Adona se osmehnula. Estilo te mnogo voli nasmejala se divnim tonom zar ne znaš da sam ja na početku bila ljubomorna na tebe? Nisi imala razloga reče Tori. Zašto? Estilo nije anñeo. Ali, ko jeste? Jesi li ti? Nisam reče Tori i odmah pomisli na Grega koji je lebdeo kao anñeo iznad atmosferskog omotača Zemlje. A onda, dok je puzao napolje, duž omotača svog vasionskog broda, nešto je probilo njegovu EVA odeću i sav kiseonik je bio izvučen iz njegovih pluća. Za to je bio potreban samo delić sekunde. Od neba do pakla, sa plavom svetlošću zvezda kao jedinim pratiocem. „Smrt zbog hipoksije" pisalo je u izveštaju o njegovoj smrti, ali to je bilo tako hladno, tako klinički. To nije opisivalo njegovo sleñeno telo, naduveno od opekotina, izobličeno u okrutnom bezvazdušnom prostoru. Tori Adona je uhvati za ruku. Popij malo rakije, pobledela si. U redu je reče Tori, ali ipak ispi rakiju. Adona odmahnu glavom.

U jednom trenutku reče ona žudela sam za životom kakav si ti vodila: naoružana do zuba, u džungli, s neprijateljem ispred sebe. Zbog toga sam se osećala ... tako živom uzela je praznu čašicu iz Torine ruke ali vremena su se promenila, ja sam se promenila. Istina je da sam se osećala bezbednom samo kad sam imala MAC-10 u rukama i nož o pojasu. Tada sam znala da sam ista sa bilo kojim muškarcem ne seksualno i svakako ne emocionalno. Ipak, osećala sam se ravnopravnom. Muškarac može da ubije, pa tako mogu i ja. Mene su poštovali, čak su me se plašili. Najzad nije bilo razlike meñu nama. Shvataš. Tori se zagleda u nju. Šta se promenilo? Adona sleže ramenima. Svet se okrenuo oko svoje ose, godišnja doba se menjaju, dan prelazi u noć. Ko bi sa sigurnošću mogao da tvrdi šta se menja? Sumnjam da sam našla ono za čim sam žudela, za nečim što ne postoji, što je iluzorno. Kao da sam bila uvučena u svet muškaraca jer sam želela da se merim njihovim merilima. Otkrila sam da mi se to ni najmanje ne dopada. Šta kaže Estilo na to sve? Sreo te u džungli, tu ste se zaljubili jedno u drugo. Estilo ne zna. Moraš da mu kažeš reče Tori Estilo te voli, želi da budeš srećna. Adona se zagleda u Tori. Da, on me voli ali sreća je nešto drugo. Estilo je biznismen živi za pogodbu, bez obzira o kakvoj je pogodbi reč. Svaka pogodba je dobro definisana, a Estilov svet je tačno odreñen. Provela sam mnogo vremena i uložila dosta napora da postanem deo tog sveta, a sada, što se njega tiče, sve se savršeno uklapa. Nije mogao da me pusti. Moja uloga je suviše dobro odreñena. Ako ja odem pojaviće se tamna rupa, nedefinisani procep koji on ne može da toleriše. Ali, zar ti želiš da ga napustiš? Adona se osmehnula, malim osmehom nalik na plamičak svece kad pada noć. Ne znam. Nemoj da mu dopustiš da ode reče Tori on je dobar čovek. Da, bar je malo dobar. Adona se odjednom nagnu napred i poljubi Tori uba obraza. Idi zabavljaj se. Suviše neprijatnog razgovora jeoše za dušu. Tori steže Adoninu ruku i ostavi je da naredi kuda da se nosi hrana. Sobe su bile pune ljudi bilo je tu najpoznatijih umetnika Buenos Airesa, manekena, chantas. Skoro se ništa nije videlo od dima, ali Estilo je nekako našao Tori, gurnuo joj Kir rojal u ruku, poljubio je u obraz, promrmljao nešto nežno na nemačkom. Retko kad je koristio nemački, samo kad je bio malo pijan i

nikada tamo gde je neko mogao da ga čuje. On je ipak bio Argentinac i morao je da održava u životu sopstveniit. U ovakvim trenucima reče on uhvativši je za ruku najviše mi nedostaje Minhen. Tori je znala da je on više puta putovao u Nemačku. Da li si nekada jela u Die Aubergine? Nikada nisam bila u Minhenu reče Tori sa osećanjem već viñenog. Više puta su vodili ovaj razgovor. Da mi je da gledam Maksimilijanplac i da jedem onu hranu! Estilo odmahnu glavom. Ipak, Buenos Aieres mi je dom. Sem toga, Minhen nije toliko tajanstveno mesto. A Nemci, ah Nemci, oni se nikada ne menjaju. To bi trebalo da bude njihova velika snaga. Ali, ja nikada nisam umeo da se divim betonu i kamenu. Poveo ju je napolje, na terasu koja je gledala na Buenos Aires. Bila je okrenuta zapadu i mogao je da se vidi obod grada, kraj gradskih svetlosti, tamo gde je počinjala vetrom išamarana ravnica, Pampa argentin-ka prerija, puna kauboja, rančera, ljudi naviklih na težak život pun prašine. Estilo pokaza u tamu. Tamo sam roñen, schatzie mačkice. Ne u Nemačkoj, kao moj otac. On se oženio kćerkom jednog estancieroa, i ja volim da mislim da sam roñen na konjskim leñima odjednom se nasmejao. Ali, to je možda samo još jedan mit. Moj psihoanalitičar kaže da se ja suviše vezujem za mitove. Ona me ne razume. Ja sam napola Nemac; ja više od porteńosa želim skloništesvetilište mita, da bih mogao da živim sam sa sobom. Ne znam šta mi je otac radio za vreme rata, i neka mi Bog pomogne, ne želim da znam. Misliš da bih mogao da joj to kažem? Slegnuo je ramenima. To i nije važno u stvari. Istina je da bi doktorku radije odveo u krevet nego što razgovaram s njom. Estilo iznenada pogleda u Tori. A ti schatzie, kakva je tvoja istina? Mislim da smo se dogovorili reče Tori. Jesmo. Ne postavljaj mi pitanja, pa ti neću lagati, je li? Pomogli smo jedno drugom u prošlosti, a da nismo znali šta je ko od nas nekada radio slegnuo je ramenima. Ali to ne znači da mi o tome ništa ne znamo, je li? Estilo je bio ozbiljan. Moram da ti kažem da me ponekad zabrinjavaš. Nikada nisam imao dece; nikada nisam mislio da ih želim; suviše sam samom sebi dovoljan. Priznajem da često osećam kao da si mi kćerka. Osećam potrebu da te štitim, mada znam da je to poslednje što ti od nekoga želiš. Tori je odjednom shvatila da se Estilo plaši da je ne uvredi. Ona je osetila navalu emocija koje su pretile da je uguše; mislila je na Grega koji je želeo jedino da je zaštiti. Odmah je prešla u stanje prana • počela je duboko, kontrolisano da diše što je ispunjavalo kiseonikom njen ceo organizam.

Veoma si ljubazan rekla je najzad. Svetlosti grada su sijale kroz mrak i osvetljavale donju ivicu niskih oblaka. Vazduh je bio težak. Uskoro će kiša. I mnogo si mi drag. Osmehnula mu se pomalo ironično. Ali, ti si porteńos lud za psihoanalitičarkom. U toku mojih mnogih godina na ovoj planeti -rekao je Estilo shvatio sam da u odreñena vremena čovek može da ima nekih beneficija od introspekcije. Ti si izuzetno ljudsko biće, Tori, ali mislim da ni ti nisi izuzetak u ovome. Tori se osmehnula, poljubila ga u obraz, kratko ga zagrlila. Hvala ti, papa rekla je na nemačkom. Estilo se zagleda u njene oči i seti se Ariela, i toga kako je taj mlañi čovek gledao Tori u kafiću La Biela i kako su njih dvojica na različite načine mislili o njoj. Ariel te traži otkako je došao reče Estilo -mislim da je uznemiren. On je vrlo zgodan priznala je Tori. Mislim da će biti dobar za ono što tebe zanima, shatzie reče Estilo. Tori se nasmejala. Zvučiš kao prorok. Čime se on bavi? Pa, to zavisi od mnogo čega reče Estilo -njegov posao je vezan za govedinu užasno dosadno. Savršeno je sve po zakonu. Ali, ja mislim da on ima drugih razloga što je ovde: zbog nestalih. Čini mi se da dn vodi tajnu istragu o zverstvima počinjenim ovde u ime pravde. Zanimljivo. Znao sam da ćeš tako misliti reče on. Onda ju je vratio u buku zabave. Idi nañi ga pre nego što se ne onesvesti od strahovanja Estilo je viknuo ove poslednje reci da bi nadjačao muziku i žamor razgovora. Ariel je bio odeven u crno. U tom prvom trenutku kad ga je Tori ugledala u gomili, učinio joj se da liči na anñela koga je nekada sanjala. Nije bio uobražen i kad ju je ugledao široko se osmehnuo, beli zubi su mu sinuli i izmaštane slike nestade. Tori je dobro znala da se anñeli nikada ne osmehuju. Mislio sam da ste se predomislili reče Ariel prilazeći joj. Bio sam siguran da nećete doći. Zar niste potražili savet kod neke adivinae? Torin ton je namerno bio sarkastičan. Odaću vam tajnu reče Ariel približivši joj se ne dajem ni pišljiva boba za one koji proriču sudbinu. Oni nikada ništa ne shvataju iscerio se. Proroci i psihoanalitičari se ovde smatraju svetim, kao krave u Indiji. Tori se nasmejala, zaprepašćena kako joj je prijatno u društvu ovog čoveka. Bilo je opasnosti u tome, ali samo za njen samovoljni egzil iz ljudske rase. Možda ima nečeg u onome što je rekao Estilo mislila je. Možda je zaista

obolela od neke nepoznate bolesti kojoj još nije nañeno ime. Pitala se ima li leka njenoj bolesti. Ariel nešto reče, ali u žamoru, nije mogla da čuje šta je rekao. Sleže ramenima prema njemu, pokaza na uvo i odmahnu glavom. On prinese usne njenom uvetu i reče: Hajdemo negde drugde. Deset minuta kasnije ušli su u groblje Rekolete gde su izmeñu cvetnih aleja pod mermernim spomenicima počivali časni preci alta sociedad. Ovo je bio grad mrtvih, barokni nekropolis u kome su se rañali mnogi mitovi portenosa. Od smrti do života: bilo je neke poezije u tome, bar s argentinske tačke gledišta. Žakarande su ispuštale vodu, a kiša je dolazila. Tiha grmljavina ispuni vazduh, njen eho poče da odumire. Ariel ju je vodio kao da je bio čest posetilac ovde. Prolazili su pored spomenika od crnog mermera, pored kamenih obeliska lepo ukrašenih u stilu francuske i italijanske renesanse. Uskoro su došli do jedne kripte. Oko nje su bili postavljeni venci ispleteni od cveća, bilo je puno lepih buketa, puno poljskog cveća. Ispod drveća, gde kiša nije mogla da dopre svetlucali su plamenovi možda stotinu sveca. Na kripti je stajao jednostavan natpis: Eva Duarte. Tu počiva mit reče Ariel i pokaza na poslednje prebivalište Eve Peron. O njoj je napisano više tekstova nego o bilo kome u zemlji. Da li je bila svetica ili demon? Možda nije bila ni jedno ni drugo reče Tori možda je bila samo žena. Nemojte da vas čuju descamisados beskošu-Ijaši govorio je o radnicima koji su ropski pratili njihovu jedinu nadu, Peronove to neće biti dovoljno za njih Ariel se okrete da je pogleda. Počela je da pada kiša, fina izmaglica koja je prolazila kroz granje drveća što je navodilo Tori da misli na oproštaje i aerodrome. Mislite da to ne može da se razume? Sve im je bilo oduzeto. Čak i njihova deca reče Tori njihova budućnost. Na neki način tačno je tako. Oni koji su nestali u noći tokom argentinske strahovlade nikada se više neće pojaviti. Nestali su sada jedini svedoci divlje istorije ove zemlje. Tiranija je zauvek smirila njihove glasove Ariel pogleda preko mora baroknih spomenika i kripti. To je veoma tužno. Kameni anñeli su okružili Tori i Ariela, njihova sićušna krilca bila su nagrizena zagañenim gradskim vazduhom. Kiša se slivala niz njihove obraze kao suze, dok su mislili na mrtve. Uglačani mermer nekropole bio je mle-no beo, nekako jezivo svetlucav u rasplinutoj svetlosti bezbroj sveca. Znači li to da peronizam još ipak živi posle svog tog vremena? Na neki način reče Ariel to je sve kao san, shvatate. Descamisadosi nastavljaju da se nadaju, ali sada novi lideri peronizma skaču s jedne

političke platforme na drugu umesto da se suoče sa istinom: da je prava srž peronizma danas anahronizam. Tori je buljila u plamenove sveca. Ovde deca plaćaju za grehe svojih roditelja • okrenula se da mu pogleda u lice. Gde je pravda u tome? Mi smo u Argentini reče Ariel na mestu gde se pravda pogrešno shvata, u najboljem slučaju. Kiša je utulila plamenove sveca i tama opet zavlada gradom mrtvih. Tori odjednom shvati da ona i Ariel najbolje znaju šta je najgore: pravda koja se koristi kao oružje uništavanja i kao štit iza kojeg se skriva krivica. Ariel zadrhta kao da je noć odjednom postala suviše hladna, ili kao da je duh dotakao njegov vrat. Možda smo pogrešili što smo ovde došli noćas rekao je. Misliš na Estilovu zabavu ili na groblje u Rekoleti? pitala je Tori. Ariel se osmehnuo i Tori je shvatila da se njoj dopada njegovo lice. Kad je bilo mirno bilo je to sjajno lice: strogo, jake volje, s izrazom hrabrosti daleko od lica dosadnog biznismena za kakvog se izdavao. Ali, kad se Ariel nasmejao svega je toga nestajalo i ustupalo je mesto dečačkom šarmu kome ona nije mogla da odoli. Ovo joj je bilo pomalo čudno i neugodno. Odavno ona nikoga nije smatrala neodoljivim. Ariel je pogleda. Mislim da imaš najčudnije oči koje sam ikada video rekao je. Danas posle podne bile su tirkizne, zelene, čini mi se. Sada imaju boju kobalta. Otac je imao običaj da me zove Oči anñela. Moj brat i ja smo imali iste oči. Imali? Ariel je dobro osetio napetost i tugu u njenom glasu. Tori sakri glavu u tamu. Moj brat je mrtav. Žao mi je. Tori duboko uzdahnu. Pa, on je bio divan čovek. I bio je blagosloven. Pre nego što je umro leteo je kao anñeo. Kao anñeo video je kako se čitava planeta širi ispred njega Ariel se ispitivački zagleda u nju i ona se tužno osmehnu. Moj brat je bio astronaut. Ariel pucnu prstima. Nan. Samo malo. Greg Nan? Amerikanac koji je poginuo na Marsu u zajedničkoj misiji s Rusima? Kad je to bilo? Prošle godine? Pre osamnaest meseci. Greg Nan je bio tvoj brat? Bio je to samo šapat, ali pažljivi slušalac mogao je svašta da čuje u tome. Ariel je mudro odlučio da promeni temu.

Estilo je pomenuo da si se ti povukla rekao je. Iz čega? Sta da mu kažem Iz porodičnog posla rekla je Tori. To nije bila istina, ali nije bila ni laž. On jeknu: I ja takoñe, samo ja sam još uvek u poslu počeo je da hoda. Nekada je to bilo zabavno kad je otac vodio posao. Mogao sam da radim šta želim. Nikada nisam shvatao koliko je posao s mesom dosadan sve dokoj otac nije umro i dok ja nisam imao obavezu da ga preuzmem. Odgovornost kao da je isušila svo zadovoljstvo iz rada. Kroz grobljansku kapiju izašli su na ulicu. Tori je osećala kako neki teret pada s nje. Tamo joj se činilo kao da je sam vazduh koji je udisala bio vlažan zbog duhova umrlih. Ona još jednom pogleda u anñele tužnih lica, kao da je mogla da čuje šuštanje njihovih krila kroz noć punu vetra. Dakle, nije dovoljno samo voditi posao rekla je Tori dajući mu mogućnost da govore o onome zbog čega je on u stvari bio u Buenos Airesu kako je napomenuo Estilo. Mislim da nisam raspoložen da se vratim kod Estila reče Ariel kao da nije čuo njeno pitanje. Pada kiša i klima nije baš najpovoljnija za zabavu. Tori se pitala da li pod klimom misli na vreme koje se promenilo ili na svoje raspoloženje. U svakom slučaju to je bilo u redu, ni ona nije želela da se vrati u Estilovu uzavrelu gomilu. Poveo je u Kafe Tortoni, dobro poznati džezbar na Aveniji Majo. Da li često izlaziš noću? Samo kad putujem rekao je. Sleže ramenima. pojma nemam šta je to, ali svi moji poslovni partneriu fascinirani sa la vida nocturna noćnim životom. Tori je dva puta bila zaljubljena u noć: kao sasvim mlada tinejdžerka koristila je svoju lepotu da bi prodrla na najopasnija mesta u Los Anñelesu. Kasnije je obilazila tajne noćne klubove Tokija, tako daleko od njenog rodnog Los Anñelesa, koji su takoñe bili opasni na jedan drugačiji način. Ali, u to vreme ona je bila sasvim drugačija osoba, zar ne? Pili su brendi od šećerne trske dok je crni saksofonista pravio buku uz pomoć bubnjara, Indijca, i plavoko-og basiste. To baš i nije ličilo mnogo na muziku, ali kao da je svako bio zadovoljan što to sluša. Kad je bend završio muziciranje, Ariel pogleda na sat. Prošla je ponoć. Jesi li umorna? Tori odmahnu glavom. Dobro platio je račun, a onda je izveo iz restorana. Uhvatili su taksi na aveniji i Ariel reče vozaču La Manzana de las Luces. Vozač sleže ramenima i krenu prema centru grada. Trg svetlosti izmeñu avenija Peru i Bolivar na raskršću s avenijom Hulio Roka, bio je prava riznica istorijskih obeležja. Jedino čega je Tori mogla da

se seti u ovom trenutku bilo je da se tu nalazi uredništvo najpoznatijih argentinskih novina La Prensa. Taksi ih je ostavio na aveniji Peru. Ariel se zaustavi ispred broja 222. Zgrada je imala fasadu u italijanskom stilu, tipičnu za polovinu osamdesetih godina prošlog veka, mada ju je Ariel obavestio da je sama zgrada mnogo starija od tog doba, najmanje sto godina. Ovo mesto je pripadalo dvema novinskim redakcijama i Univerzitetu Buenos Airesa reče Ariel ali najzanimljiviji zakupac bio je vrhovni tužilac jezuita, za koga je ta zgrada najverovatnije i zidana. Španski kralj Karlos treći izdao je naredbu za to 1767. godine. Ali, pre toga su se ovde dogodile neke fascinantne stvari. Kao šta na primer? Doñi reče Ariel pokazaću ti. Pošli su s druge strane grañevine. Uska ulica bila je slabo osvetljena. Sišli su niz staro kameno stepenište, toliko korišćeno da je u sredini bilo udubljeno. Tori je primetila da se čak i u pomrčini Ariel dobro snalazi. Trenutak kasnije čula je ono što je i sumnjala da će čuti okretanje ključa u starinskoj bravi. Drvena vratakripnuše dok su se otvarala na gvozdenim šarkama. Unutra je bila još veća tama. Je li to u redu? pitala je Tori. Voliš li da rizikuješ? Čula je njegov glas koji je zvučao kao šapat iz tame i nije ništa odgovorila. Pazi kuda staješ reče Ariel, posegnu unazad i uhvati je za ruku, povuče je unutra i zatvori vrata iza njih. Vodio ju je kroz apsolutnu tamu. Čula je kad su se druga vrata otvorila uz škripu i Arieolov glas koji je šapnuo: A sada sagni glavu. Tu je bilo još stepenika, i ledena vlaga je obuze. Stepenište je bilo veoma visoko i sasvim usko. Gust miris zemlje i plesni je obavi. To je kao da mirišeš unutrašnjost sopstvenog groba pomisli Tori. Na trenutak je osetila kako joj se kosa diže na vratu. Ovi tuneli su sagrañeni u osamnaestom veku reče on. Tori se čudila zašto još uvek šapuće. Ko bi u utrobi zemlje mogao da čuje njihov razgovor? Ti tuneli su danas neka vrsta atrakcije nastavio je Ariel dok je usnama dodirivao njeno uvo. Turistima se priča da su bili sagrañeni da bi poboljšali odbranu grada za vreme rata. Ali, istina je drugačija.jezuiti su ih gradili da bi u njima krili krijumčare. Kralj je obznanio da Buenos Aires, kao i druge španske kolonije, mogu da trguju jedino sa Španijom. Ali, na nagovor mudrih jezuita, brodovi drugih država pristajali su u luku, praveći se da su tu

ukotvljeni zbog popravki, dok su sveštenici istovarivali njihov teret u te tajne tunele. Ariel upali baterijsku lampu. Tori ugleda svodove s lukovima, hodnike koji su se račvali. Duž tunela bile suavremene svetiljke iza zaštitnih metalnih rešetki, a iznad isto tako savremene staze od betona. Poveo ju je iza ugla, u malu prostoriju, niz drugo kameno stepenište. Ovde kao da su tuneli bili stariji, grublji ili možda samo u stanju opravke. Vazduh je bio zagušljiviji, nije bilo savremenih svetiljki, nije bilo beton- Iske staze. Kamenje koje je popadalo, smetalo im je pri hodu. Ariel odjednom zastade. Stegao joj je ruku dok je zrakom baterijske lampe zaigrao po gomili bledih kosti- §ju. Odjednom, Tori ugleda da on bulji u jezivi ljudski kostur. Ovde je sve što je ostalo od nestalih šapnu Ariel. Bar od nekih. Jadnici! Bačeni su ovde da trunu ispod grada. Šta ... Arielova ruka polete i zatvori joj usta. Ugasio je lampu. Zvuči nejasni i tihi dolazili su do njih iz nepoznatog pravca. Ariel je stajao veoma mirno; kao da je jedva disao. Zvuči su prilazili sve bliže. Tori je napela uši da odredi o čemu se radi. Kad su bili sasvim blizu, uspela je da razazna muške glasove, onda reci. Tori pomisli: Gospode, pa oni govore japanski. Možda smo Rigu mogli još za nešto da iskoristimo reče jedan glas. Iskoristili smo ga do kraja reče drugi glas da mu se da samo malo razloga on bi nas izdao. Nasmejao se. Sem toga lepo je osećanje prineti mu revolver uz vrat, povući okidač i buuuum! Kao kad ugasiš svecu u crkvi. Znaš da se u tom trenutku nešto značajno dogodilo; da je prekršen zakon. Ja sam šintoist reče prvi glas. Bog i ñavo meni ništa ne znače; kao odsjaj u ogledalu. Obmana. Ja sam katolik reče drugi glas zato ja shvatam smisao kazne i greha. Ne razumem. Kako možeš da budeš katolik i grešnik? Ponovo smeh. Ne može da mi se oprosti ako nisam grešio, tako da ovih dana činim sve što mogu da ne obraćam pažnju na zakon. Kao što možda sumnjaš, za mene ima ličnog zadovoljstva u kršenju zakona. Hajde da to obavimo reče prvi glas. Bilo je nemoguće odrediti koliko su blizu glasovi. Možda su bili iza nekog nevidljivog ugla, možda su bili mnogo bliže akustika tunela poigravala se s njima. Tori je sumnjala da Ariel razmišlja o istom. Mislila je da želi da izañe odavde, ali da se plaši da će ga videti i čuti.

Odjednom, sinu svetlost i Tori i Ariel se nañoše u unakrsnim zracima. Tori ugleda dve tamne prilike kako se kreću. Hej, vidi! Ko je to doñavola ... Kliktanje, zlo i zlokobno kad su prilike otkočile automatske revolvere. Madre de Dios dahtao je Ariel. Ščepao ju je za ruku, povukao je van kruga svetlosti. Počeli su da posrću natrag po tunelu kojim su i došli. Svetlost divlje sevnu, osvetlj avaj ući tunel ritmičkim bljeskovima, bacajući njihove deformisane senke na grube kamene zidove. Čuli su brze korake iza sebe. Dolaze za nama reče Tori. Ariel ne reče ništa, samo je povuče niz tunel koji je krivudao. Krenuli su niz stepenište i jurnuli niz njih. Čuli su i dalje teške korake, dahtanje i to im je pokazivalo da su im progonitelji za petama. Tori se pitala šta ju je za ime božje nagnalo ovamo. Bože! Arielov glas se čuo iz tame. Ako nas uhvate, ubiće nas! Nikada im nećemo pobeći mislila je Tori dok su jurili pored otvorenog luka. Impulsivno ona ščepa Ariela i povuče ga u tamu. Šta ... Ovamo! šapnu mu u uvo. Čučnuvši oni uñoše u mrklu tamu iza portala. Gadno je smrdelo i Tori je čula grebuckanje sitnih kandžica po steni. Ariel je koristio ruke kao šlep čovek, osećajući zid, prateći njegove konture. Svetlost sevnu iza njih i oni se oboje slediše. Svetlost je postajala slabija pa oni nastaviše svoj put kroz tamu, u drugu, manju prostoriju, onda u treću, još manju. Tori je sada prvi put shvatila da više ne oseća strujanje vazduha pa se uplašila da su se našli u ćorsokaku. S druge strane, ovo im je pomoglo, jer su progonitelji izgubili trag. Počela je da se opušta. Svetlost se ponovo javila u spoljašnjem hodniku i ona je sada lepo čula kako muškarci razgovaraju na japanskom. Svetlost je postajala jača, tako da je sada čak osvetlila i malenu prostoriju u kojoj su oni bili. Tori se osvrte. Bila je u pravu. Postojao je samo jedan izlaz iz male prostorije, a da bi ga koristili moraće da proñu pored Japanaca koji ih love. Na slaboj, nesigurnoj svetlosti ona je uspela da razazna neki oblik na najudaljenijem zidu. Odvojila se od Ariela i prišla je da vidi šta je to ugledala je gomilu ljudskih skeleta. Nestali. Više nego što je mogla da ih prebroji. Na slaboj svetlosti, neke crvene očice gvirnuše u nju iz gomile kostiju. Svetlost se pojačala, ali glasovi su postali tiši. Bio je to jasan znak da Japanci misle da su sada bliže svojim žrtvama.

Tori donese odluku; okrenula se prema Arielu i rekla: Brzo! uhvatila ga je za ruku i povukla prema gomili kostiju i lobanja. Uvlačili su se u gomilu. Čula je cijuk i crvenih očiju nestade. Smrad truleži i zemlje bio je nesnosan. Kao da su ulazili u grob koji se sklapao oko njih. Kad je stigla do zida, sklupčala se u loptu. Ariel je učinio isto. Svuda oko njih šuma mrtvih se dizala u neurednom haosu ruku, nogu, kičmi. Zatrpam pod kostima, njih dvoje je posmatralo portal s lukom koji su njihovi progonitelji prevideli. Tori je mogla da oseti vrelinu Arielovog tela savijenog oko sebe. Bili su kao osuñeni ljubavnici, dišući teško u tami, dišući u smrt, čekajući da ih smrt ščepa. Zrak svetlosti prodre u prostoriju, zaigra preko kostura. Prodirao je sve dublje i dublje u strukturu gomile, otrkivajući jedan po jedan nivo kostiju. Tori vide kako zrak svetlosti dotače njenu kožu, belu, meñu belim kostima. Uplašila se sjaja očiju pa je brzo spustila kapke, nadajući se da su se ona i Ariel zakopali dovoljno duboko, tako da Japanci neće moći da razlikuju žive od mrtvih. U tom trenutku osetila se bliskom sa tim sirotim, ubijenim ljudima. Ako su njihovi duhovi još bili ovde, molila je da se jave i zaštite ih. Disala je sasvim tiho, isključila je mozak, smanjila wa unutrašnju energiju. Ako su ovi Japanci bili istrenirani kao ona, mogli su da je osete čak i ako je nisu videli. Pored nje, Ariel se nije pokretao. Kao da je bio mrtav. Znao je i on šta treba da radi. Ma nema ničega ovde reče jedan od Japanaca. Mrtvi su ovde reče drugi Japanac. Samo nemi svedoci. Hajdemo. Nisu se ni pokrenuli. Ono dvoje nas je videlo reče jedan od Japanaca hoću da ih nañem. Sjajno i ja to hoću, ali oni nisu ovde. Ipak, nisu odlazili. Zrak svetlosti zaigra po kostima. Odjednom zrak postade jasniji i kad je prvi Japanac progovorio, bio je suviše blizu tako da je Tori i Arielu stalo srce. Jesi li siguran? Šta to čujem? Disanje? Jesi li to ti ili ja? Jesmo li sami u ovoj prostoriji? Tori oseti potočić znoja kako joj se spušta niz kičmu. Shvatila je da je taj čovek filozofski nastrojen, da je manijak koji uživa da živi van zakona. Bio je opasniji od onog drugog; njegova mašta je bila mnogo pokvarenija. Čula je metalni udarac, oštar, jasan koji je odjeknuo u uskom prostoru i pomislila je na automatske revolvere koje su držali. Sve što treba da učinim rekao je prvi Japanac je to da rasturim ovu gomilu kostiju.

Torino srce je pretilo da će puknuti kroz rebra. Čulo se grebanje džona po betonu. Onda je drugi Japanac rekao: Da li si normalan? Ovo je prebivalište mrtvih. Baš me briga reče drugi Japanac oštro. Ovi mrtvi nisu sahranjeni na pravi način. Duše im ne miruju. Uznemiriti ih još više, samo je greh koji ne želiš da počiniš nastala je pauza. Zašto ne priznaš da smo ih izgubili? Toliko je hodnika ovde. Mogu da budu bilo gde. Nemamo vremena da pretresemo sva mračna mesta u ovim tunelima. I ne želimo da nas čuju. Ma hajde. Ako ostanemo još malo duže nećemo uspeti da izañemo. Ne znam šta ti želiš, ali ja hoću da se iščupam iz ovog pakla. Ali ono dvoje ... Šta su videli? Pojma nemaju za čim mi tragamo. Zaboravi na njih. Možda su samo turisti koji su lutali ovuda da bi se malo naplašili u tami. Sranje. Onda je nestalo svetlosti. Samo je treperila jedno vreme u maloj prostoriji, a onda je polako nestajala. Opet se spustila tama. Ariel i Tori su čekali. Ariel se pokrenuo, ali mu Tori stavi ruku na rame, pritisnu mu nežno prst na usne. Pacov se vratio. Crvene oči su mu sijale. Tori u njihovim dubinama ugleda mogućnost izdaje. Ako pacov sada skikne i ako Japanci čekaju, kao što je ona sumnjala, izvan male prostorije, onda će svakako znati da nisu sami s gomilom kostiju, i bilo duhova ili ih ne bilo, eksplozija automatskih revolvera će se na kraju čuti. Tori je nastavila da posmatra pacova dok je on išao prema njima kroz gomilu kostiju. Bilo je jasno da ih je namirisao i da je bio gladan. Tori je strpljivo čekala, zatvorivši oči. Njena desna ruka počivala je na Arielovom boku. Pacov je sada bio vrlo blizu. Tori, kao da se nije uopšte pomerila samo zamahnu desnom rukom prema pacovu i jednim pokretom mu slomi vrat. Vreme je prolazilo. Tori dopusti da joj se svest odvoji. Napola budna, ali s čulima na većem oprezu nego pre, čula je sićušno grebuckanje što je odalo Japance koji su sada išli prema onim širim hodnicima. Torine usne dotakoše Arieolov vrat i njih oboje se vratiše iz mrtvih. Ariel i Tori su stajali na jednom od dva glinena balkona na prelepoj Arielovoj kući na Ruskom brdu u San Francisku. Pre sto godina Ambrouz Birs, Bret Hart i Mark Tven često su se sretali u svežem salonu na vrhu tog skoro vertikalnog brda. Prošlo je četrdeset osam časova od incidenta u jezuitskim tunelima iz osamnaestog veka. Ariel se vraćao kući i pozvao je Tori da mu se priključi.

Ona je to prihvatila jer je shvatila da je izgubila volju i za Buenos Airesom i za usamljenošću. Sem toga, mada je to odbijala da prizna, Ariel ju je interesovao. Nije htela o tome da razmišlja, jer je suviše dugo izbegavala ma kakvu vezu sa muškarcem. Trebalo je da resi zagonetku: šta je par japanskih jakuza ubica radio u tunelima ispod Buenos Airesa, i kako je Aries Solares, čovek koji joj je pričao kako mu je život običan, znao da će oni biti tu? Tori pogleda nadole. Ispod njih, grad na bregovima, širio se sve do Haj d strita i još dalje iza sivog zaliva, prepunog brodova, ispod kojih su se bez sumnje igrali delfini. Druga terasa zgrade gledala je na Lombard strit koja je krivudala prema Nort Biču. Iza njih, Arielovu ogromnu dnevnu sobu ispunjavala su sećanja na stare civilizacije Južne Amerike: slikana grnčarija, izrezbarene kamene statue žena i životinja, male drvene strelice s metalnim vrhovima, koji su nekada bili umakani u otrov, Tori je to znala. Tokom godina reče Aries Solares čovek ispunjava prostor slikama provincija, kraljeva, planina, zaliva., brodova, ostrva, riba, soba, alatki, zvezda, konja i ljudi citirao je Horhea Luisa Borhesa, što je Tori dobro znala. Ovo je savršeno mesto reče ona daleko od svakoga, a iznad svega. Jedino žalim reče Ariel što ovde više ne boravim. Okrenuo se prema njoj, napunio čašu šampanjcem. Poznaješ li San Francisko? Ne baš reče Tori bojim se da imam uroñeno gañenje grañanke Los Anñelesa na taj grad. Nije tako loš kako američki gradovi znaju da budu reče Ariel ja više volim Pariz, ali ovde imam više posla. Zar Francuzima nije potrebna govedina? Ne troše je toliko koliko Amerikanci. I teško je raditi s njima. Veoma su izbirljivi kad je uvozno meso u pitanju. Više bih voleo da radim s Japancima nasmejao se, a onda je zadrhtao kad mu je ledeni povetarac raščupao kosu. Sunce je zašlo pre nekoliko trenutaka. Hoćeš li da uñemo? Nikada nije naročito volela San Francisko, ali je bila oduševljena Arielovom kućom. Nikada nije bila na Ruskom brdu; bilo je to kao život na Kraljevskom mlinu u Edinburgu. Bilo je mira, dostojanstva, lepih pogleda što se njoj veoma dopadalo. Kad su ušli on je tako stao da se purpurno nebo ogledalo u njegovim očima boje kafe. Kao da je hteo nešto da kaže, a onda se okrenuo. Šta je bilo? pitala je Tori. Neko vreme Ariel ne reče ništa. Izgledao je sasvim obično i opušteno u beloj sportskoj košulji, crnim pantalonama, sakou od svile. Bio je uznemiren. Toliko želim da vodim ljubav s tobom, ali znam da ne bih smeo.

Tori se nasmejala. Pa, to je nešto novo ... mislim novo u načinu udvaranja. Nije. U stvari nisam nameravao da bude bilo mu je tako neugodno da je Tori nameravala da preseče tačno u srce stvari. Ali ona je mislila da će on kad tad naučiti lekciju i da će na kraju biti najbolje da je nauči od nje. Od trenutka kad smo se sreli primetila sam da te privlačim rekla je ona ozbiljno. Cenim tvoju želju. Zato sam tu zar ne? Nemoj da mi kažeš da ne osećašoliko me privlačiš. Zato ne shvatam otkuda ti to da ne bi smeo da spavaš sa mnom. Zašto odjednom uzmičeš? Nećeš mi nikada verovati. Ja ... zastao je u pola rečenice. Možemo li da zaboravimo da sam nekada ovo rekao? Sumnjam reče Tori i priñe mu bliže bolje bi ti bilo da ne proveravaš mozak pre nego što otvoriš usta. Nikada nećeš shvatiti u kakve neprilike mogu da te uvuku sopstvene reci. Mislim da sam već u velikim neprilikama reče Ariel. Zbog čega? njene dojke se očešaše o njega. Zbog tebe, znaš reče Ariel ja sam obično sjajan lažljivac. Mislim da ti izvlačiš ono najbolje ili ono najgore iz mene. Jadni Ariele Tori podiže lice prema njegovom. Mogla je da oseti kako mu lupa srce. Usne joj se razdvojiše. On ih smrska svojima. Kad su sve unutrašnje barijere podignute da bi je zaštitile od sopstvenih emocija, shvatila je da ne može da se odvoji od njega. Kad je najzad uspela, otišla je dalje i zastala buljeći u policu s knjigama. Pogledom je preletala preko naslova koji joj ništa nisu značili; puls joj je bio ubrzan. Krv joj je bubnjala u ušima. Zašto si to uradila? upita je Ariel. Ne okrećući se, Tori reče: Ne prilazi mi. Znala je da sada mora sa tim da prekine, pre nego što se uvali u nešto što ne bi mogla da kontroliše. Taj čovek ju je lagao; znao je šta radi kad ju je poveo u tunele ispod Buenos Airesa. Jedina stvar koja je ostala da se otkrije bilo je kuda je nameravao da je vodi. Uprkos svemu osećala je kako je zahvata vrelina, koja ju je pekla sve do vrhova prstiju. Prestani! naredilae samoj sebi. Koncentriši se na ono što mora ovde da se uradi. Rekla je: Zašto živiš ovde, a ne u Virdžiniji? Zar Slejd više ne voli da daje uputstva lično? Dugo vremena ništa se nije čulo u prostoriji, a onda je ona čula kako se Ariel kreće i trenutak kasnije odjeknu muzika kroz kuću. Melisa Eteridž je pevala Kromirano srce.

Prišao joj je s leña, sasvim blizu i šapnuo u njeno uvo: Otkuda znaš da radim za Mol? Tori zatvori oči. Mogla sam to da otkrijem po mnogim stvarima. Nije bila samo jedna. Za one Japance koji su nas zatekli u tunelu rekao si: „Ako nas otkriju, ubiće nas". Onda si sada rekao da bi najviše voleo da radiš s Japancima. Šta ti znaš o Japancima? Ali, najveća greška ti je bila što se ni najmanje nisi iznenadio zbog onoga što sam ja uradila dole; nije te iznenadilo što sam našla mesto da se sakrijemo, što sam ubila pacova, zadržavala te da ne praviš buku dok su oni čekali na nas najzad se okrenula da ga pogleda u lice. Mislim da je vreme da mi kažeš o čemu je u stvari reč. Kasnije reče Ariel kad bude bilo više vremena. Njegove usne se spojiše s njenima i njoj je sada bilo jasno da nema dovoljno jaku volju da se odvoji od njega. Osećala ga je kako je steže, kako je miluje rukama, kako se njegova krupna muška figura prosto obavija oko nje, tvrda i jaka, skrovište koje je on stvorio za sebe samog. Tada joj se učini da je upala u vir, u struje koje više nije mogla da kontroliše. Znala je da se izgubila,zbuñenje joj je maglilo um, nije videla ništa drugo pred sobom sem Ariela. Pribila se uz njega, osećajući kako joj bradavice postaju čvrste, kako se budi dugo uspavana vlažnost izmeñu butina. Drhtala je u njegovom naručju. On je podiže u vis. Osećala je žudnju, nalik na glad, ne samo u slabinama, već je njeno prazno srce žudelo da bude opet puno, da zakuca kao ludo pri pogledu na dragocenog ljubavnika, da prima njegovu ljubav kao dolazak noći, da je oseća kako teče kroz nju kao planinski potok na prvi mig proleća. Jecala je dok joj je ljubio dojke, butine, meku vlagu izmeñu butina. Govorila mu je nežnosti dok ga je uhvatila usnama, osećajući njegov ud kako raste sve više i više, opijena njegovim mirisom i ukusom. Kriknula je kad se probio u nju, zabila mu je nokte u leña kad je kliznuo do kraja, kad je osetila da je puna da će eksplodirati. Srce joj je tuklo kao ludo, butine joj se podigoše, stegoše ga. Dojke su joj se smrskale uz njegove grudi; ljubio je njene uši, njen nos, uglove usana, očiju. Osećala je da joj je koža osetljiva i meka. Udisao je njen miris, liznuo kapljice znoja koje su se spuštale niz njen vrat, a onda je opet usnama dotakao jednu pa drugu bradavicu. Bilo je tako dobro to njihovo voñenje ljubavi, ne samo zbog zadovoljstva koje su pružali jedno drugom, već zbog osloboñenja koje su osećali. Bilo je to kao da plešu nagi na kiši, ili kao da su jurnuli u morske talase bez ičega na sebi. Torino srce je tuklo, zadovoljno, dok ju je vesti ljubavnik vodio prema vrhuncu. Osećala je grmljavinu u duši, sunce u očima, dok je kiša znoja

vrcala na sve strane. Slatki sudar puti i emocija vodio ju je nepogrešivo prema vrhuncu koji samo ljubav može da otkrije. O, Bože ... ooooohhh! Pomakla se kad je mogla malo da se pribere da to učini oslušnula udaranje njegovog i svog srca. To osećanje je bilo tako slatko, tako snažno, da je ona opet osetila kako joj se oči pune suzama. Bilo je divno osećati se opet kao žena, nežna i lako ranjiva. Bilo je to nešto sasvim drugačije od onoga čemu je bila naučena; bila je naučena da postane okrutna i čvrsta kao muškarac, pa je ona postala čvršća od njih; bila je naučena da emociju zameni logikom, pa je postala još čvršća; onda su je naučili da logiku zameni instinktom što ju je očvrsnulo još više. Nije imala vremena za lične osećaje, bila je toliko zainteresovana za svoje učenje i trening. Koristila je malo pokreta, malo reci, malo misli. Sve je to odredilo njen novi život. Sve ostalo je usahnulo u njoj. Shvatala je to kao nešto dobro, kao prečišćenje, kao izbacivanje toksina koji su zagorčavali njen prethodni život, kad je bila privučena Japanom, zemljom i filozofijom koje su mogle da je odvedu daleko od onoga što je nekada bila. Sve do sada. Sada je videla drugu stranu: kako je kaljenje njenog duha tokom čudesne obuke, učinilo to da se udalji od svega, i dobrog i zla koji su bili negde u njenoj dubini. Bila je beskrajno zahvalna Arielu Solaresu što je uspeo da joj vrati jedan deo nje same, bez kojeg nije mogla da živi. Želela je da ponovo vodi ljubav s njim, sada, ali je prvo morala u kupatilo. Naga se digla sa sofe i posrćući krenula niz hodnik prema kupatilu. Pljuskala je hladnu vodu po licu kad je čula taj zvuk. Bolje reći osetila. Najpre je pomislila da je zemljotres. Nagnula se, naslonila se na hladan porculan lavaboa. Arielova četkica za zube čangrljala je u čaši, a flaša šampanjca je pala na tlo i razbila se. Tori je bila svesna posledica potresa. Osetila je kako je strah obuzima. Otvorila je vrata, skočila je preko komadića stakla, jurnula je niz hodnik. Sva su joj čula bila napregnuta. Vazduh je bio gust. Prašina od maltera, dim i miris paljevine ispunjavali su vazduh, gušeći je. Osećala je ljuti miris hemikalija od plastičnog eksploziva. Ariel? viknula je. A onda još jednom. Ariel! Našla ga je kako čuči na drugom kraju sobe. Sofa na kojoj su nekoliko trenutaka ranije vodili ljubav bila je demolirana, spaljena kao da je gorela. Komadi sofe bili su razbacani preko poda. Vrata na balkonu su eksplodirala; komadi stakla svetlucali su na svetlosti uličnih svetiljki. Videla se rupa na zidu tamo gde su bila vrata, okrutni večernji vetar San Franciska vitlao je zavesama, bacao ih na koplja iz Amazonije koja su tu stajala kao ukras.

Tori se baci na pod pored Ariela. On je teško disao; bio je sav pokriven krvlju. Pokušala je da ga drži, ali on je odgurnu i ona vide da on očajnički pokušava da se nečega dočepa. Prsti su mu grebli po vratima komode. Otvorio je vrata, a onda kao da je izgubio snagu. Ramena su mu bila povijena, pao je na tepih. Tori ga okrete i jedva priguši krik. Grudi su mu bile raznete. Kako je mogao da diše, kako je mogao da otvori komodu. To joj nikako nije bilo jasno. Nije mogla da sastavi ni dve povezane misli. Kao da je upala u rastopljeni katran. Šta se to dogodilo? Kako je to moglo da se dogodi za samo nekoliko trenutaka dok je ona bila na drugom kraju kuće? Ariel Solaris je umirao, ali kao da mu to nije bilo važno; imao je neka hitnija posla sada. Još uvek u njenom naručju on se koprcao kao riba na suvom dok je desnom rukom pokušavao da dohvati komodu. Izvukao je drevnu kutiju. Drhtala mu je u rukama. Onda Ariel gurnu kutiju u njene ruke. Usne su mu se pokretale. Pogledom je tražio njene oči. Tori se sagnula prema njemu. Šta je bilo Ariele? Šapnula je. O, Bože, o Bože. Viknula je to jer su se njegova usta odjednom napunila krvlju. Mehurići se stvoriše na uglovima usana dok se on gušio. Tori nije mogla da mu pomogne, mogla je samo da ga drži, da ga nežno ljulja, da ga posmatra, da on vidi da je ona tu i da misli na poslednji deo Borhesovog fragmenta koji je on malopre citirao: Nešto pre smrti, otkrio je da strpljivi lavirint bora sledi sliku njegovog lica.

Prva knjiga

MEKA ĆELIJA

Praktičari su samo instrumenti mislilaca. Prema Hajnrihu Hajneu Jedan Virdžinija/Los Anñeles Sudbina joj je bila da bude izopćena i bila je. Šta je trebalo da ti kažeš da bi se ona našla u tom položaju? Trebalo? Da, to je najvažnije. Dva muškarca jedan mlañi, crne kose, orlovskog nosa, s prodornim plavim očima, drugi stariji, opuštenijih ramena, s oreolom od bele kose zastali su na stazi od plavog šljunka koja je krivudala po savršeno ureñenom engleskom vrtu. Kasno popodnevno sunce klizilo je iza brestova i jova, uhvativši svojim zlatnim zracima bljesak zumbula ovde, trag stare vinjage tamo. Iza ljudi, videla se prostrana kuća u Tjudor stilu, sagrañena od kamena i tekiggreda, skoro sakrivena cipresama i brezama i dobro razgranatim magnolijama. Ne razumem vas reče mlañi čovek. On je bio odeven u belu košulju, razdrljenu oko vrata, sa zavrnutim rukavima tako da su mu se videle mišićave ruke i farmerke, čiji su krajevi bili uvučene u Toni Lama plave čizme od guštera. Imao je kožni kaiš sa srebrnom kopčom Navaho Indijanaca. Ne razumeš me ponovi stariji čovek, mogao je da doda: „Baš čudno", ali nije. Imao je lice roñenog zapovednika: snažno, otvoreno, beskrajno nežno. Sada, jer vreme malo uleglo njegove obraze, stanjilo mu kosu,ojačalo tik bolesnog nerva. Samo su oči zadržale žar mladosti. Bile su to oči dečaka koji stanuje u istom bloku i izaziva te da se popneš na najviše drvo, da se vešaš na gradski autobus i izluñuje te kad ti oklevaš da odgovoriš na njegove izazove. Kad sam bio nešto mlañi nego što si ti sada reče stariji čovek dosta sam vremena provodio s našim roñacima u Londonu mahnu rukom i pokaza stabla trešanja i gloga, na more grimiznih i kao lavanda plavih azaleja koje su bujale ispod njih i tamo sam otkrio svoju ljubav prema vrtovima. Ali ne i prema radu u vrtovima reče Rasel Slejd, mlañi čovek ne odolevši da pokaže zajedljivost u glasu Britanci bdiju nad svojim baštama.

Tako i treba reče Bernard Godvin, stariji čovek i klimnu glavom. Njegov letnji lovački sako Henri Pul, bio je besprekoran, kao i njegov vrt. Dobro odabrane sportske cipele Džon Lob blistale su na njegovim nogama. Kad neko ima i najmanji prostor koji može nazvati svojim, potrebno je da brine o njemu što najbolje može. Godvin se iznenada okrete da bi pogledao Slejda. Pogledi im se sukobiše. Slejd je znao da ne sme da skrene pogled, bilo je to najvažnije, jer bi Godvin to mogao da shvati kao znak slabosti. Rasele, ovo je Amerika i ovde prostor nije problem. Ova zemlja se prostire unedogled. Kauboji su to naučili na najteži mogući način pre sto i više godina. Ali, to isto važi i danas. To je naša apsolutna prednost nad Englezima, Evropljanima i Japancima. Šta, naša zemlja? Ne zemlja sama po sebi, već sama činjenica da imamo zemlju kao prirodni izvor nagoni nas da reagujemo i da delamo. I to je naša jedina istinska veza sa Sovjetima Bernard Godvin nije nikada rekao Rusi. Uvek su za njega bili Sovjeti i izmeñu ta dva termina bilae velika razlika. Rusi su bili samo jedan narod koji je živeo u Sovjetskom Savezu zajedno sa Litvancima, Estoncima, Latvijcima, ljudima iz Baltičkih republika, Đurñinacima i Jermenima, Kavkažanima, Ukrajincima, da se i ne pominju muslimanske manjine koje su bile deo ovog mikrouniverzuma. Godvin ih je sve dobro proučio. Baš kao i Rasel Slejd; samo su se njegovi zaključci razlikovali od Godvinovih. Sve dok sovjetske nacionalne manjine budu trn u ruskom tkivu, utoliko bolje. Bar je on tako verovao. Dobro je da ruska vlada bude zaokupljena i iscrpljena unutrašnjim problemima što je duže moguće. Kriste mislio je zašto Bernard ne vidi kako manjine ometaju rusku vladu? Pomisao da se pomogne da se resi taj veliki problem bila je potpuno nenormalna za Slejda. S glasnošću ili bez nje, neuravnotežena Rusija bila je, prema njegovom mišljenju, nešto sa čim se moglo lako upravljati. Sovjetski narod nije, hvala Gospodu, ruski narod reče sada Godvin hodajući oko polukružnih travnjaka svaka sovjetska manjina je kao plod koji otpada sa centralnog stabla. Vreme je da šuma izrasle u divljini oko tog jednog drveta. Rasel Slejd odmahnu glavom. To je ćorsokak što se tiče Malla Pasaža mislio je. Zašto Bernard ne digne ruke? Glasno je rekao: Da li nas to na neki način vraća na Tori Nan? Godvin odmahnu ženskastom rukom; nadlanica mue bila pokrivena smeñkastim pegama, znakom da mu jeetra obolela. Tori Nan je bila tvoj posao od samog početka. Ioš uvek je. Slejd je video da je preterao. Zakoračio je u mislima na bezbednije tlo. Bio je spreman da izdrži kaznu kao čovek. Klimnuo je glavom:

U redu. Priznajem da je bila greška vratiti je ovako. Bila je to svakako greška po Solaresa. Da. Prava je sramota što smo izgubili tako vrednog agenta. Da te podsetim, ovo nije bejzbol. Nije to trka koju je opozicija dobila protiv nas. To je smrt u porodici reče Godvin. Zato me je stari uputio na svoj letnjikovac u selu mislio je Rasel Slejd. Kamen i grede, ptice i cveće, sve veoma bukolički. Ali, nema ničeg bukoličkog u vezi sa starcem. On je opasan kao uvek. Slejd pogleda Bernarda Godvina. Ako mu je ponekad i palo na pamet da mu to što je on direktor Mola, ujedno daje pravo i da upravlja organizacijom, sada je imao dokaz da nije tako. Bernard Godvin, čovek koji je stvorio Mol, uprkos pričama o lošem zdravlju, čak o bliskoj smrti, bio je još duboko uvučen u sve to. Imao je nepoznate izvore moći i ta moć je buktala u njemu kao snažan motor. Više od bilo čega drugog, Rasel Slejd je žudeo da poseduje tu moć. Pomoću pameti i lukavosti Slejd je napredovao kroz sistem Mola koji je bio delimično špijunaža, delimično mislilački aparat. Napredovao je tako brzo, skoro kao i sam stari. Niko bolje od Rasela nije mogao da dešifruje podatke koje su slali operative! s terena i da otkriva skrivene strategije. Da mu čovek da samo jedan deo slagalice, on bi mogao da sastavi čitavu sliku. Godvin se divio tim sposobnostima i nagrañivao je Slejda zbog toga. Ali, Slejd nije mogao da se otrgne utisku da je stari ljubomoran. Mada su mu ruke bile koščate od starosti, iskrivljene artritisom, još uvek su čvrsto držale dizgine moći. Slejd je imao jednu stvar koju stari nije mogao da ima, a to je bila mladost. Mada je Slejd bio u srcu Mola, Godvin je još uvek oklevao da mu preda svoje širom sveta rasprostranjene kontakte, krajnju moć zbog koje su mu se čak i predsednici klanjali. Mol i njegov kum Bernard Godvin, bili su i uvek će biti zakoni sami po sebi i ta moć je bila nešto, što je Rasel Slejd želeo više od svega. Došlo je vreme mislio je Slejd dok je posmatrao staroga koji je zaljubljeno gledao svoje engleske tise da mi preda moć. Proklet da je zašto mi ne preda ono što mi ionako pripada? Rasele da ti dam savet nastavi Godvin. Onog trena kad ne možeš da kontrolišeš živote i smrti svojih ljudi na terenu, treba da se skloniš. Govoriš kao da nam je to prva žrtva na terenu. Ponovo mahanje tim ženskastim rukama. Naravno da smo i ranije gubili agente. Ali u moje doba oni su bili žrtvovani za veće stvari. Njihove smrti su imale značaja. Sve je bilo isplanirano. Razumeš li me?

U moje doba, zaista. Godvin je baš tvrd orah mislio je Slejd. Koliko bi mu bilo potrebno da me otpise da situacija postane suviše vrela? Tako mi Boga, boriću se do smrti da zadržim ovaj položaj. Slejd je shvatio da se Godvin distancirao od trenutne situacije, baš kao što je shvatio da je najvažnije sada da zadrži uravnoteženost koju je Godvin pokušao da mu oduzme. Godvin nije voleo ništa više nego da eksperimentiše sa svojim ljudima. Pritisak, bio je ubeñen, izoštrava um i izvlači ono najbolje iz ljudi ako u tome ne bi uspeo, odsecao bi ih od Mola. Ne izdajući ono o čemu je razmišljao, Slejd je rekao: Znaš Bernarde, čini mi se da sam proveo suviše vremena s administrativcima. Oni predsednički apolozi koji sebe nazivaju pomoćnicima i koji žele da ispisuju istoriju isti su kao i ti. Primetio sam da ti ne obraćaš pažnju na gubitke koje je Mol imao od strane KGB-a u Operaciji Bumerang. Godvin jeknu: Stara priča. Zaista? Tvoja sklonost mogu li da to kažem koja se graniči s opsesijom? da pomažeš sovjetskim disidentima suviše je dobro dokumentovana. Stajala nas je deset dobrih agenata koje je uništio KGB, koji je vodio disidentsku ćeliju u Rusiji. KGB je uvukao mnoge ljude • uključujući i tebe stručnjaka nad stručnjacima po pitanju SSSR-a. To je bio loš san, u redu rekao je Godvin. Moram da ti kažem da sam proveo mnoge besane noći zbog toga. Ali na kraju sve sam to pripisao svom privremenom gubitku smisla za cinizam. Slejd, razmišljajući kako je Godvinov odgovor ciničan već sam po sebi, odmahnuo je glavom. Ne, tvoja greška je bila što si imao suviše poverenja u svoje tamošnje prijatelje. Prijatelji su ipak ono što čoveka čini čovekom reče čvrsto Godvin. Čak i u ovom našem svetu senki? reče skeptično Slejd. Naročito ovde reče Bernard koji je stajao u senci jednog drveta i delovao misterioznije nego ikada. Imao je meke oči koje su zračile poverenjem i koje su savršeno krile njegovo cinično srce. Bilo je lako poverovati u ono što je on rekao, čak i ako je čovek znao da je sve kontrolisano, da je spreman da iskrivi istinu tako da odgovara njegovim ciljevima. Ne znam kako je s tobom Rasele, ali ja želim da imam prijatelja koga mogu da pozovem u tri sata u jutro kad mi zadnjica gori u Istanbulu ili Pragu ili na nekom drugom mestu Crvene zone koje je Bog zaboravio. U takvim trenucima operativac koji može da bude spreman ili nespreman da mi pomogne baš mi nije potreban. Osmehnuo se Slejdu ironično i ovaj oseti kako mu se stomak zgrčio.

Žao mi je rekao je nežnim glasom ponekad zaboravljam da ti nemaš terenskog iskustva. Da li je to bilo prebacivanje ili samo nabrajanje činjenica? S Godvinom čovek nikada nije znao na čemu je. Na taj način sam se ja uzdigao jer je samo tako naš svet senki radio u staro vreme jeknuo je. Ti imaš svoje polje ekspertize Rasele i, veruj mi, ja to veoma cenim. Ali, u ovakva vremena ja žalim za relativnom jednostavnošću prošlosti. Prokletstvo, znao sam da sam doneo pravu odluku reče Slejd bio sam siguran da će Ariel Solares dovući Tori. Malo meda na udici dobro će doći, jer sam znao da ona inače ne bi htela ni da razmišlja o tome. Naravno da ne bi reče Godvin udarajući na ono što mu je Slejd nudio ali da si ti umeo da od nje, dok je radila za tebe, načiniš prijatelja, umesto da je udaljiš, sve bi ovo bilo izbegnuto. Tori bi sada bila ovde, a Solares bi još uvek bio živ. Slejd je odavno naučio da je svaki niski udarac koji bi mu Godvin zadao, bilo najbolje ignorisati. Godvin je reagovao na dobro pogoñene replike, ne na krike luñaka. Solares je trebalo da je zainteresuje za ono što je radio reče Slejd. Pošto se još uvek postavljalo pitanje njene spremnosti, trebalo je da je izmanevriše i da je izazove na fizičku i mentalnu konfrontaciju. Trebalo je da vidi i otkrije da li su njene sposobnosti izmenjene. Plan je bio savršen: suptilan i psihološki dobro postavljen. Ali, Solares je negde bio nebrizijiv i neko je toskoristio. Solares je bio tvoj čovek. Ti si mu direktno nareñivao i upravljao njim. Možda možeš da se složiš sanom da smo negde pogrešili u prosuñivanju. Nisam se mešao u tvoj posao. Ali, sada je trenutak da se ispitaju tvoji motivi. Zato si i odabrao da ti sam njim upravljaš i to direktno, zar ne? Želeo si da izvučeš Tori Nan iz izolacije i da pokušaš da još jednom zagospodariš njom. Koliko se ja sećam ti si dao blagoslov za odsecanje Tori Nan iz Mola čim je to rekao Slejd je zažalio. Pokušavajući da kontroliše razgovor upao je u jednu od Godvinovih verbalnih zamki. Dao sam samo pristanak, Rasele, ništa više stari je branio svaki santimetar teritorije i nije hteo da je preda odluka je bila tvoja. Slejd ga pogleda. Zar ćeš sada da mi kažeš da se ne slažeš sa tim? Namerno izbegavaš da vidiš u čemu je stvar? reče Godvin izbegavajući odgovor koji je Slejd tražio. Odluka je bila tvoja. Ti si je doneo. Sada moraš da se poneseš sa razgranavanjem problema. Kako razgranavanje? upitao je Slejd. Ova situacija je bez nijansi.

Sranje reče Godvin i nagnu se prema Slejdu tvoja veza sa Tori Nan je nezavršen posao. Doneo sirave odluke u vezi Solaresa, Rasele,' ali moraš da shvatiš da je sve to bilo iz pogrešnih razloga. Situacija, kako ti to voliš da nazivaš, je puna psiholoških nijansi. Lično ću se pobrinuti za Tori Nan reče besno Slejd je li to u redu? Da li će te to zadovoljiti? Želim da se moj direktor potpuno koncentriše na tu krizu, to je sve reče Godvin. Zastao je da bi sačekao da se pritisak smanji; niko nije znao bolje od Bernarda Godvina kako da vodi razgovor. Šta su brižnici otkrili? Brižnici su bili grupa stručnjaka sudske medicine čije je bilo da analiziraju mesta „vlažnog posla". Još ništa reče Slejd trenutno se ne zna identitet Solaresovog ubice. Ima li nagañanja? pitao je stari. Ne želim da se upuštam u špekulacije reče Slejd kome je smetalo što je stari još uvek želeo da ga testira. Ti si me tome naučio, Bernarde. Špekulacije najčešće vode do pogrešnih zaključaka. Godvin klimnu glavom. Kažeš da je Solares postao nebrižljiv zastao je da bi pomilovao žbunove grimiznih azaleja naravno postoji i druga mogućnost posmatrao je kao opčinjen kako se iz sredine cveta diže bumbar dok su mu nožice bile pune polena neko je korak ispred vas. Bacio je pogled na Slejda. To je uznemirujuća misao. Isuse Kriste reče Slejd mislim da uznemirenje nije prava reč. Pre bih rekao da se tu radi o katastrofi. Stariji čovek se strese da bi pokazao odvratnost. Slejd, znaš da ne volim takve reci rekao je -one mirišu na defetizam. A poraz je za slabe nije za nas. Ono što je sada nama potrebno to je ofanzivna strategija. Naravno reče Slejd svaka situacija ima svoje gospodare, svaka veština ima svog senseia. Potrebna nam je Tori Nan da se vrati. Mi smo izgubljeni na njenom polju stručnosti. Da reče stariji čovek dobrovoljno si se javio da je lično vratiš. Ja ti za to odajem priznanje, Rasele. Pazi da to ne bude samo gest. Slejd odjednom shvati kako je izmanevrisan da se lično angažuje, mada je znao da je takvo angažovanje opasno i potencijalno smrtonosno u svetu senki. Prema mišljenju Rasela Slejda, emocije nisu imale mesta u poslovima Mola. Bilo je to nešto o čemu je ubeñivao Tori bez i najmanjeg uspeha. Učinilo mu se i to ne prviut, ali sada mnogo jasnije da je njegovo osećanje da drži u potpunoj kontroli Mol samo iluzija, a nikako stvarnost i odjednom

je osetio poriv uslužnosti prema ovom čoveku koji je kao znak bio utisnut u njegovu put. Čovek mora da uzme u obzir metod na koji je Solares umoren reče Godvin. Ma ko da ga je ubio, nije samo prineo cev revolvera, njegovoj glavi. Napravili su mnogo buke. Želeli su da mi to sve čujemo čak tamo na istoku. Boga mi, želeli su da nas postide otkinuo je cvet azaleje i praveći predstavu od toga smrskao je nežne latice izmeñu prsta i kažiprsta. Postoji samo jedan odgovor na to. Bacio je cvet i iz njega izlete bumbar i pade pred njegove noge. Hvataj za grlo, to se tako zvalo. Godvin stavi lepu, nesmrskanu azaleju u rupicu od kaputa. Kad opet budeš na svojim nogama, samo će biti važna strategija, veruj mi. Rasel Slejd, buljeći u beživotnu pčelu, pitao se kako bi mogao da se oslobodi tiranije Bernarda Godvina, a da mu opet budu dostupne njegove tajne. Otkrio bi ko je ubio Ariela Solaresa na svoj način, ali, pošto je bio briljantan administrator, odredio bi svoj put prema sopstvenoj agendi. Zašto da ne? mislio je. Bernard je imao svoju skrivenu agendu sa sovjetskim disidentima, zašto ja ne bih imao svoju? Tori se probudila na zov prepelice. Sedela je meñu ljubičastim cvetovima bugenvilije, koje je mogla da vidi s desne strane kroz otvoren prozor i razmaknute žaluzine. Na trenutak nije mogla da se seti gde je. Onda se setila: Los Anñeles. Kuća. Ogroman krevet bio je kao raj; nije htela da ga napusti. Promeškoljila se na svežim čaršavima, a čim je to učinila, vrata spavaće sobe se otvoriše. Videla je majku kako je tiho ušla. Nosila je šik svilenu jutarnju haljinu iapuče od fine teleće kože. U rukama je držala poslužavnik s hranom, voćnim sokom i kafom. Osmehnula se. Probudila si se, dušo. Kako sam dospela ovamo? Tori je treptala na sunčevoj svetlosti, zatvorila je oči i setila se ... ... mirisa dima od cigara i marcipana, mirisa izduvnih gasova i skupih kremova za sunčanje. Setila se mirisa zemlje, truleži. Svetlosti i senke, ludog igranja slika, kakofonije zvukova ... Skičanje pacova ... mirisa straha dok su bili živi pokopani ... Ne želim da se vratim. ... mirisa ljubavi, intimnosti, divnog nestajanja svake napetosti, opojnog vina koje je prolazilo kroz sve pore njene kože. A onda ... smrt i miris straha koji je obuhvata ... eksplozija koja uništava njenog ljubavnika, koja raspršuje njen nestvarni novi mir, njeno sklonište. Ne želim da se vratim.

Tako je lepo što si opet kod kuće, dušo rekla je Lara Nan, dok je spuštala poslužavnik preko kćerkinog krila. Bili smo tako zabrinuti kad si nas pozvala. Šta si radila u policijskoj stanici u San Francisku? Nemoj da budeš mrtav, Ariele. Molim te, vrati se. Greg je mrtav. Ne mogu da podnesem da i ti budeš mrtav. Tori odbaci mračne misli kao da su beskrajno teške. Primorala je samu sebe da sedne i kaže s mešavinom razumevanja i fatalizma. Gde je tata? Elis je u kancelariji Lara Nan namesti bolje poslužavnik izvinjava se, ali ti znaš svog oca, on je kao živ pesak ... prinela je ruku ustima. Jesam li rekla živi pesak? Naravno da sam mislila na živo srebro nasmejala se kratko kao da joj je neugodno. Nikada nisam mogla da razumem kako ljudsko biće može dazdrži sa samo tri sata sna noću. Ali, Elis ima svoje navike. On uvek spava od tri posle ponoći do šest u jutro i ni trenutka više. Tori je posmatrala majku: bila je tako lepa kad je bila mlada žena, bila je neverovatna kad je sazrela, a sada u ranim šezdesetim godinama njena kosa je još uvek bila smeña kaskada, oči blistavozelene, koža bez i trunke šminke nije imala skoro nijednu boru. Bilo je teško poverovati da vreme prolazi za nju. Pa to je Los Anñeles. Kombinacija dobrih naslednih osobina uz još bolje hirurge plastičare, proterala je zauvek starost iz ovog društva, kao što je Bog proterao Adama i Evu iz Raja. Samo što je u ovom gradu greh bio prihvaćen, negovan smatran nekom vrstom uspeha; nije li omiljena fraza Elisa Nana bila U Los Anñelesu ništa ne uspeva tako dobro kao greh? Možete stalno da se izvlačite tako što ćete gaziti ljude koji vam nisu potrebni sve dok ljubite zadnjice onima koji su vam potrebni. Lara Nan je ispravila belu salvetu od damasta ispod poslužavnika. Marija se baš potrudila da ti spremi sve što voliš. Tori pogleda cvetnu šaru finog porculana iz Limoža, srebrni pribor Tifani iz 1930. godine. Sve ju je to podsećalo na mladost, na njeno odrastanje u granicama Dijaninog vrta, tog savremenog Ksanadua koji su sagradili njeni roditelji. Pogrešno protumačivši njeno oklevanje, Lara Nan reče: Dušo, bio bi greh ostaviti svu ovu ukusnu hranu. Ti dobro znaš kako je Marija divna kuvarica, a ona je oduvek imala tendenciju da te razmazi. Tori se osmehnula majci, navukla na lice detinjastu masku, tako prirodnu i tako poznatu, da nije ni bilavesna toga. Čim je uzela prvi zalogaj hrane, shvatila je da je izgladnela. Lara Nan je posmatrala kako Tori uništava doručak s nekom vrstom zadovoljne pažnje s kojom se posmatra svetlost zvezda.

Elis mi je obećao da će danas doći ranije kući. A sada mi ti obećaj, dušo, da se nećeš svañati s njim. Ja se nikada ne svañam s njim reče Tori. Lara Nan ustade. Možda bi želela da malo budeš sama. Ne Tori posegnu prema njoj, povuče majku da sedne opet na ivicu kreveta ja sam samo malo ... dezorijentisana osmehnula se. Naravno da se neću svañati s tatom. Sa tim je gotovo. Obećavam. Dobro Lara Nan se osmehnu kćerki sada možemo da se bavimo onim što je u stvari važno. Tvojom srećom. Vidim da si još sama. Skoro da sam očekivala da ćeš doći s mladićem, ili bar nekakvim muškim prijateljem. Tori oseti kako joj se srce steže. Majko, shvatam tvoju brigu, ali mislim da sam sada za neko vreme digla ruke od muškaraca. Videla je kako joj je majka pobledela pa se nasmejala uprkos svemu. Ne, ne. Ono što ja mislim to je da trenutno želim da budem sama. Dušo, to je tako tužno reče Lara Nan. U filmu „Opsednuta" ona je igrala ulogu majke nevinog odmetnika. Tori je bila ubeñena da se njena majka sada vraća toj ulozi. Ili je to bilo nepošteno poreñenje. Moraš da imaš neke drugare, svako mora da ih ima. To je kao toplota, ili svetlost nešto osnovno bez čega ne može da se zamisli život. Kao i obično pomisli Tori mišljenje Lare Nan je mišljenje sveta. Možda ne be trebalo da bude tako grubarema majci. Kao da je to što je majka očekivala od nje moglo da bude lek za njeno srce. Ljudi to stalno čine, mama reče ona s vrlo malo ubeñenja. Bio je to samo još jedan odgovor radi odgovora. Naravno reče Lara ali to ne mora da znači da su u pravu. Ja želim da budeš srećna. Jedino sam to želela za tebe i ... Grega. A tata ... Dušo, obećala si mi. Tvoj otac je kao pas sa koskom. On se nikada neće toga odreći Lara Nan pogleda kćerku, a onda je zagrli. Tori, toliko ličiš na njega. Možda se upravo zbog toga on i ja toliko ne slažemo želela je da to kaže veselim glasom, ali osećala se gorčina. Lara uze Torine ruke u svoje. Dušo, nije da se on ne slaže s tobom, ne znam otkuda ti to. Jedino je bio strašno razočaran ... da li je imala knedlu u grlu koju nije mogla da proguta, ili je možda opet koristila reč koja nije baš najbolje odgovarala? kad Greg nije živeo onako kako je on očekivao i želeo. Pobogu, mama viknula je Tori Greg nije odbio da živi prema tatinim očekivanjima. Greg je ubijen!

Pa, tvoj otac ... Znam. On nikada nije video u čemu je razlika odjednom je postala svesna kako su majčine ruke meke prema njenim žuljevitim. Dušo, oneraspoložila sam te, nisam to želela. Kakvu je to sada ulogu igrala Lara Nan pitala se Tori. Nisi me oneraspoložila rekla je i bacila se na jastuke samo sam ... umorna. Pomislila je: Ako već majka koristi eufemizme zašto ne bih mogla i ja? Naravno Lara Nan se diže i pokupi poslužavnik. Sada se naspavaj, dušo. Svima sam rekla da niko ne srne da te uznemirava. Danas se neće usisavati tepisi, niti brisati prašina u ovoj kući. To je nešto pomislila je Tori. Njena majka je zahtevala da se ćela kuća svakog dana čisti usisivačem, čak i nedeljom. Tori je oduvek sumnjala da to radi namerno da bi sprečila decu da spavaju duže preko vikenda. Spavanje pre podne, bilo je prema Lari Nan, znak nedopustive lenjosti. Mama, da li ćeš biti kod kuće posle podne? Lara Nan se osmehnula. U tri po podne imam sastanak u studiju ona je uvek koristila reč studio bez obzira da li se radilo o kompanijama Paramunt, Vorners ili Dizni. Kao u stara vremena. Saobraćaj je grozan u to doba dana preduzimači jure kao lemuri na svoje vežbe za zdravlje, ili na tenis. Mislim da ne mogu da budem kod kuće pre šest. Ali, reći ću Mariji da ti donese večeru nešto ranije. Ne, nemoj reče Tori volela bih da sačekam da se ti vratiš kući pa da večeramo zajedno u trpezariji. Lara Nan joj uputi osmeh koji su poznavali milioni ljudi širom sveta. Videćemo, dušo, a sada se lepo odmori, važi? Kad je ostala sama, Tori duboko uzdahnu, kao da jeadržavala dah sve vreme dok je majka bila sa njom. Kao da se nalazila u blizini visoke voltaže. Osećala je da crveni, koža joj se prosto Ijuštila od preterane neprirodne topline. Pitala se kako je otac uspeo da izañe sve ove godine na kraj sa velikom moći koju je njegava žena imala nad ljudima. Glumci su bili drugačiji od običnih smrtnika. Čipkana zavesa je vijorila na vetru donoseći u sobu miris žakarande, jorgovana i bugenvilije. Udaranje zavesa kojima je vitlao vetar koji je prodirao kroz rupčagu kojue načinio plastični eksploziv ... izgorelo meso i tkanina ... miris smrti u nozdrvama kao polen ... Ariel, jedva da smo imali vremena ... Tori odlučno odbaci pokrivače sa sebe, spusti noge na Isfahan tepih. Ustala je i osetila na kratko vrtoglavicu. Odmah je primenila prana duboko disanje, polako, potpuno. Osećala se kao da je vozila čitave noći od San Franciska do Los Anñelesa, od tame do svetlosti, od monohromatske fluorescentne svetlosti do višebojnog neona. Sunce je udari preko lica. Ona zatvori oči, osećajući

mirise kao da su uspomene: kola i hrom, mini suknje i veliki nakit, vožnja po Dolini, ljubljenje na zadnjem sedištu, ruž sjajan kao neonski znaci, senke za oči, crne i tamne, kao ponor; sve očajnički pokušaji da pobegne tuzi, da pobegne iz svog zatvora Dijaninog vrta. Ne želim da se vratim. Svukla se, istuširala veoma vrelom, a onda veoma hladnom vodom. Odevena u majicu bez rukava i šore, našminkala se vrlo malo, a onda je izašla u hodnik. Bilo je veoma mirno. Mogla je da zamisli poslugu kako hoda unaokolo na vrhovima prstiju da je ne bi probudili. Stavila je ruku na politiranu ogradu od mahagonija, pogledala preko ograde prema velikom ulazu. More mermera iz Karare, bronzane biste Cezara Bordžije, Nikola Makijavelija, Kozima Medičija panteon Elisa Nana s primercima Firentinske renesanse. Tori se čudila i bilo joj je žao, što u kolekciji njenog oca nisu našli mesta Mikelanñelo, Davinči, Fra Anñeliko, Donatelo, Ćelini. Kao da je Italijansku renesansu trebalo pamtiti samo po politici i bratoubilačkim ratovima. U dnu hola otvorila je vrata majčinog studija; njen otac je imao drugi, u drugom krilu kuće. Nije se ovde ništa toliko promenilo: izgleda da i neće. Zidovi su biliokriveni mnogim slojevima crnog laka, tako da su svetlucali nekako mutno. Ti zidovi, klavir, komoda i pisaći sto u stilu Ridžensi, stočići sa strane koji su stajali uz sofe presvučene francuskim, cvetnim materijalom, bili su zatrpani uramljenim fotografijama, najčešće crnobelim, mada je bilo i nekih u boji. Te fotografije su bile ili namenjene objavljivanju u novinama ili su bile scene iz filmova. Na svima je bila Lara Nan. Na tim fotografijama Torina majka se kupala u kombinaciji mesečine i snova. Dok je lunjala galerijom, Tori je mislila da je rasveta prava umetnost, pa nije ni čudo što su se muškarci zaljubljivali u Laru Nan ili što su joj žene zavidele. Tori je pokušavala da nañe sličnosti izmeñu sebe i majke, ali kao i uvek nije uspela u tome. Od detinjstva je smatrala da će ako bude ličila na majku, biti kao ona. Naravno, obuka kroz koju je prošla oslobodila ju je toga, ali ipak, veze koje su vezivale decu s roditeljima nisu mogle tako lako da se prekinu i promene. Tori kliznu iz majčinog studija i uñe u sledeću prostoriju. Bila je to Gregova soba. Sve je tu bilo belo i plavo, onako kako je on voleo, bilo je zastava, medalja, sportskih trofeja za uspehe u ronjenju, traganju i trčanju. Videla je stare slike svog starijeg brata, ali sada kao da ih je bilo više. Kao da je vreme stalo, Tori je gledala sebe na slikama. Bila je to blistava devojka iz Kalifornije s kožom boje cimeta, dugom, plavom kosom koju je

sunce izbledelo, širokim ramenima i snažnim bokovima. U zelenim očima, široko razmaknutim sijala je iskra nadmetanja. Prvi put joj pade na pamet da su svi snimci načinjeni uz osvetljenje koje je dolazilo od sunca ili refleksa na vodi. Bazen je bio u blizini. Bazen u Dijaninom vrtu budio je uspomene i krio ih. Bio je to neki muzej misli. Misleći o bazenu, ona se sećala ... čekanja, napetosti na ivici daske za skakanje, podrhtavanja tela, let kroz prostor, izvijanja dok je letela na dole, kratak pogled na vodu dok je jurila prema njoj, onda vazduh u ušima, pena u nozdrvama, ledena voda koja se zaklapa iznad njene glave i njen otac koji se naginje preko ivice bazena i govori: „Dobro je, skoro isto tako dobro kao Greg, anñele. Skoro ..." Ne želim da se vratim. Onda ugleda u uglu rama dva komadića papira. Srce joj je udaralo dok ih je otvarala. Na prvom papiru, isečku iz novina u stvari, video se Greg sa kosmonautom Viktorom Ševčenkom, s rukama trijumfalno dignutim iznad glave; osmehivali su se kameri. Imali su kosrnička odela s natpisima NASA-SSSR. Išli su prema lansirnoj rampi Tajratam/Bejkonur kosmodroma u Rusiji. U pozadini se videla džinovska letelica, SL-17 Energija sa svojih šest potisnih raketa. „Tajratam, SSSR, 17. maj /AP/ Stranica istorije je ispisana danas kad su američki astronaut Gregori Nan i sovjetski kosmonaut Viktor Ševčenko, poleteli u brodu Odin-Galaktika II sa kosmodroma duboko na teritoriji Sovjetskog Saveza, na prvoj etapi ljudskog istraživanja Marsa. Ovo je tako ogroman i skup poduhvat da su dve supersile odlučile da udruže svoje tehnološke snage da bi se to ostvarilo. Službenici NASA su proveli ovde više od godinu dana pripremajući ovaj dogañaj ..." Tori je prestala da čita: znala je sve o tom dogañaju. Ponovo je pogledala fotografiju Grega i Viktora Ševčenka. Potreslo ju je to što su bili tako slični, obojica su bili zgodni, snažni, puni poverenja kao da su astronauti po-ebna vrsta ljudi, bez obzira na razlike u rasi i nacionalnosti. Mislila je kako u tome ima ironije. Kako je bila ponosna na Grega tog dana. Nije se odmicala od televizora, posmatrala je veliki, beli dim kako vijori po plavom sovjetskom nebu sve dok kosmička letelica nije bila samo tračak svetlosti, koji je sijao kao zvezda. Odlučno je savila fotografiju i sklonila je. Tori je znala šta će biti na drugom isečku pre nego što ga je i otvorila. Bila je to službena Gregova fotografija za NASA. Primorala je samu sebe da počne da čita. „Moskva, 11. decembar /AP/ Gregori Nan, američki astronaut u timu sa sovjetskim partnerom, kosmonautom Viktorom Ševčenkom, oficijelno je

proglašen mrtvim. Ovo je javila sovjetska novinska agencija TASS, a isto je potvrdio i američki doplomatski personal, u petak. Gospodin Nan je bio učesnik američkosovjetskog istorijskog napora da se pomoću modula Odin-Galaktika II stigne do planete Mars. Ta misija je propala pre šest nedelja kada je „dogañaj nepoznatog porekla" očigledno ubio g. Nana i ozbiljno oštetio modul Odin-Galaktika II. Kad se modul vratio na Zemlju, juče posle ponoći, oficijelno je potvrñena smrt g. Nana. Još se ništa ne zna o stanju g. Ševčenka, mada je poznato da je on preživeo let. Za vreme spašavanja modula vladalo je strašno nevreme na Crnom moru, pa se čak verovalo da će modul Odin-Galaktika II biti zauvek izgubljen u moru. Sovjetska krstarica Potemkin morala je da pritekne u pomoć kad se videlo da manji brodovi neće uspeti u misiji spašavanja, pri vidljivosti koja je bila skoro nula ..." Blagi Bože šapnu Tori i vrati novinske isečke tamo gde ih je i našla. Odjednom više nije mogla da podnese da gleda te zidove sa zastavama, te sportske trofeje koji su sijali, fotografije. Gušeći se, izletela je odatle što je brže mogla. Naslonila se na zatvorena vrata, disala je teško u hodniku u prisustvu moćnih Firentinaca i sopstvenih uspomena. Kasnije tog dana, dok je kalifornijsko sunce lilo kroz lišće limunovog drveća i oleandera, Tori je krenula da sačeka oca. Dok je hodala kroz dobro poznate vrtove pitala se kako će je brzo obuhvatiti magija ovog mesta. Bilo je već teško razmišljati o svetu koji je bio van ove kuće, misliti da postoji nešto izvan ove samozadovoljne i sveobuhvatne okoline. Baš kao u stara vremena. Elis Nan je čekao na nju na početku pergole koju je nekada podigao kraj bazena, olimpijskih razmera. Pergola je bila puna rascvetalih belih i plavih povijuša visterije. Visterija je bila veoma otporna i snažna biljka kojoj se Elis Nan divio. Osmehnuo se kad je ugledao, zagrlio je na svoj tipičan medveñi način. Zdravo, anñele. Bar joj se nije obratio na ruskom jeziku, mada je to često radio uprkos Torinim protestima. Dakle, nisi zaboravila na porodično gnezdo. Mirisao je na duvan i kolonjsku vodu, prijatnu me-avinu koje se Tori sećala iz proteklih godina. Uprkos činjenici da se Elis Nan veoma trudio da bude što više Amerikanac, odmah je bilo jasno da je on poreklom iz Evrope. Ličio je na nekog zgodnog Nordijca, ali je bio krupan, što je bilo tipično za Rusa s kontinenta. Torin otac je promenio ime pre nego što se prijavio na Stenford. Nije to tada bio univerzitet na snazi kakav će eventualno kasnije biti, ali je dobio

izuzetno obrazovanje. Postao je Elis Nan, ne zato što ga je bilo sramota sopstvenog imena, već zato što je toliko voleo Ameriku da je žudeo da uzme pravo američko ime. Tori još uvek nije znala kako treba da zvuči pravo američko ime. On je bio krupan čovek, u izuzetno dobroj kondiciji, približavao se sedamdesetoj: svakog dana je vežbao u bazenu po sat i po. Kosa mu je sada bila više seda nego plava, ali bila je gusta kao kad je bio mladić. Njegove sive oči u obliku badema bile su malo oborene na dole. Njegova široka usta bila su izražajna kao u glumca. Najčudnija crta na njegovom licu bio je njegov nos, koji se, prema Torinom mišljenju nije slagao sa ostalim ruskim crtama. Nije ni čudo, jer je Elis u mladosti imao operaciju nosa da bi dobio anglosaksonski izgled. Nije to imalo nikakve veze sa taštinom, to je imalo samo veze s njegovom velikom željom da bude što više Amerikanac. Elis Nan je bio čovek svetlosti čovek koji stvara svetlost, rekli bi neki. Nasledio je fabriku sijalica svog oca i uz znanje koje je stekao na Stenfordu, postao je jedan od najpoznatijih snabdevača filmske industrije svim potrebama za rasvetu. Danas su njegove kompanije mogle da zadovolje apsolutno svaku želju filmskih režisera, naročito otkako je osnovao sopstveni centar za istraživanje i razvoj. Obogatio se. Nikada nije bio, niti će biti, jedan od tužnih baseta Bel Era, kako su grubo zvali tu vrstu ljudi, bili su to uglavnom muževi velikih filmskih zvezda koji su živeli od ogromnih honorara svojih ženazvezda. Dok su šetali pergolom, Tori je mislila na to koliko je puta videla oca da tuda hoda sa Gregom i pitala se o čemu li to dva muškarca razgovaraju, istovremeno se čudeći zašto se njoj tako retko pružala privilegija da tuda seta sa ocem i razgovara. Ona nikada nije šetala ispod visterije, gde je bilo omiljeno mesto Elisa Nana. Stigli su do mesta osvetljenog suncem i Elis Nan zastade. Kao da joj čita misli on reče: Znaš li zašto volim svoju pergolu? Zato što u njoj niko ne može da me vidi, niko ne može da me čuje nasmejao se ima suviše ljudi koji njuškaju oko mojeuće on sleže ramenima nema smisla boriti se s njima. Tako je oduvek bilo. To je zavisilo od tvoje majke. Ja lično ne mogu da podnesem strance u kući. Ko zna šta smeraju i šta u stvari žele kad ti nisu na oku iscerio joj se a oni ne znaju šta ja smeram kad sam ovde van njihovog domašaja. Da li se to odnosi i na mamu? Naravno reče on ona je gora od ostalih. Problem je sa njom što ona hoće svugde da komanduje. Ne može to da radi, niko ne može, ali ona to nikada nije shvatila. Zato su njoj i potrebni svi ti ljudi. Njene misli su negde drugde.

Ko će biti danas? Ona stalno vežba svoje emocionalne mišiće. Ona je Miš emocionalnog univerzuma. Tako sam je nekada zvao. Nije se mnogo šta promenilo otada, sem nas. Pa, dobro, tvoja majka se nije promenila. Ona se nikada ne menja, u biti se ne menja mislim, ostaje ista ispod površine. Zrak svetlosti pade na kamenu statuu Dijane, reprodukciju one iz Meksiko Sitija. Elis Nan pokaza na statuu: To je tvoja majka, Dijana, lovac. Jesi li znala da je njeno pravo ime Dijana Livej? Nisi? Nisam iznenañen. Niko to ne zna. Nisam mogao da zamislim da bi ti ona to rekla. Niko u studijima se toga više ne seća. Ne mogu da se setim kome je palo na pamet da je nazove Lara. U svakom slučaju producentima se dopalo ime Lara Nan, pa je ona tako i postala dobro poznata u stvarnom životu i na filmu, mada sumnjam da tvoja majka zna šta je stvarnost. Kako si izdržao s njom sve ove godine? pitala je Tori. Ne samo da si preživeo, već si i napredovao. Pa, ne znam baš mnogo o napretku reče on ali što se tiče napredovanja ... prineo je kažiprst usnama i zamislio se. Znaš li priču o Zen stražaru? Ne? Čudno, a toliko vremena si provela u Japanu ... Tata ... Bože, Tori pogledaj se zvao ju je imenom samo kad je bio besan na nju. Ti si odrasla žena od trideset i šest godina, a šta si uradila za to vreme? Nemaš dobar posao, a kamoli karijeru. A što se tiče porodice ... pa to je samo šala, je li? Ti i ne želiš porodicu. Suoči se sa tim Tori, načinila si zbrku od svega i sada si tu preda mnom, dok je Greg ... za trenutak nije mogao da nastavi. Bio je izbezumljen, a onda se povratio. Ti si ta koja je studirala Orijentalnu filozofiju. Reci mi zašto je to baš moralo da se dogodi Gregu, koji je imao lepo zacrtan život pred sobom, jasan kao mapa drumova, karijeru koja je stremila u visine ... Isuse Bože, trebalo je da bude jedan od najboljih u svemiru, da bude prvi koji će kročiti na Mars ... znaš li šta to znači? Prevukao je rukom preko lica. Zašto se to dogodilo, Tori? Zašto je nestao? Tori ne reče ništa. Šta je mogla da kaže? Greg je bio predodreñen za velike stvari, znao sam to onog trena kad je roñen Elis Nan kao da se oslobodio grča besa koji ga je zahvatio. Bio je samo zbunjen. Zašto nam je otet? Tvoja majka kaže da je to božja volja. Ako je tako, onda je Bog beskrajno okrutno i kapriciozno biće. Tori je osećala kako je reci guše: nije mogla da se obuzda: Dakle, ti misliš da ja ništa nisam uradila u životu. Pa, nisam ono što si ti želeo da budem, astronaut koji razbija granice kosmosa. Ja nisam kao Greg. Ti si ga izvežbao: on je bio ono što si ti želeo da bude. Bilo je to savršeno jedinstvo generacija. Ti si bio tako ponosan na njega. Ti si shvatio kakvi su

mu motivi za takvo ponašanje: Greg je za tebe bio kao otvorena knjiga. Ali nikako ti nije bilo jasno zašto ja želim da idem u Japan da studiram. Naravno da ti nije bilo jasno. Ti si proveo čitav život ovde, u Los Anñelesu. Nije čudno što me nisi shvatio. Japan?" sećam se da si govorio. „Šta je to doñavola toliko važno u Japanu?" Nikada to nisi mogao da razumeš. Nikada nisi želeo da razumeš odmahnula je glavom svakako sam te mnogo razočarala. Njen otac je posmatrao kako poslednji zraci sunca klize niz nabore Dijanine kamene tunike. Na licu mu je bio onaj dobro poznati izraz odsutnosti koji je nekada imao za vreme dugih sastanaka u kancelariji, na kojima kao da je bio samo telom, ali ne i duhom. Bio je to tužan izgled, tako sličan onom koji bi se nekad video na Gregovom licu, kad bi bio siguran da ga niko ne gleda. Tori spusti glavu. Prekasno se setila obećanja koje je dala majci da se neće svañati s ocem. Zar je to važno? To nikada nije bilo u vezi ni sa mnom ni s mojim ocem nikada nije ni bilo. To je sve u vezi s Gregom. Uvek je to bilo u vezi s Gregom i ne postoji ništa što bih mogla da kažem ili učinim što bi moglo da to promeni. Dok je dopuštala da ih tišina večeri polako obuzima, bila je svesna velike tuge koja se sakupljala u njoj. Shvatila je da je ljuta na oca, ali i na sebe što je dopuštala da se on obrušava na nju. Posle izvesnog vremena je rekla: Hoćeš li mi ispričati priču o Zen stražaru? Elis Nan klimnu glavom, ali nije znala da li je to zbog toga što je prihvatio da joj to ispriča ili zbog velike osetljivosti njihove veze. Pre mnogo vekova počeo je on jedan mladi budistički sveštenik pošao je na Tibet da bi produbio znanja iz religije i filozofije. Ona je pažljivo slušala. Imao je dobre preporuke i specijalno pismo od svog pretpostavljenog u hramu u centralnoj Kini. Kad je najzad došao do manastira za kojim je tragao, popeo se tako visoko da mu se činilo da je došao do nebeskogvoda, pa mu je bilo potrebno malo vremena da bi se navikao na proreñeni vazduh na tim visinama. Uskoro je prihvaćen u manastir, ali prošlo je nekoliko dana pre nego što je predstavljen visokom lami. Stari, mudri čovek izgledao je kao da ima tri stotine godina. „Shvatam da pošto si sveštenik ti smatraš da tvoje duhovno obrazovanje nije završeno". „Tako je, gospodine" rekao je mladi sveštenik pomalo uzbuñenim glasom. „Šta bi hteo da naučiš ovde?" pitao je stari lama. „Pa, sve ono što ovde može da se nauči" rekao je odmah mladi sveštenik. Stari lama ga pogleda, osmehnu se i reče: „Videćemo, a u meñuvremenu te molimo da ostaneš budan i da stražariš preko noći". Mladi sveštenik je bio zbunjen. „Puna dva meseca sam putovao dovde. Znam koliko je udaljen ovaj manastir. Kako to da se plašite da bi neprijatelji mogli

da vas nañu ovde?" „Kaluñer koji te doveo u ovu prostoriju reći će ti gde treba noćas da sediš" reče lama. „Ali ja sam sveštenik, nisam stražar" pobunio se mladi sveštenik. „Sem toga ja sam budista. Zakleo sam se da neću nikada povrediti nijedno živo biće. Ja čak ne smem da kopam zemlju iz straha da ne ubijem crva ili insekta". „Ti još ne znaš ni ko si ni šta si" reče stari lama „zato i jesi ovde". Elis Nan zastade malo pa nastavi dalje da priča: Te noći mladom svešteniku je pokazano mesto nasred manastira gde će morati da stražari. Tu je bio namešten jastuk na kome će sedeti. Tu su se ukrštala četiri glavna hodnika kamene strukture i sa te tačke on je mogao da vidi skoro svaku malu ćeliju u kojoj su kaluñeri spavali. Noćni sati su prolazili neverovatno sporo. Tišina je teško padala na kapke mladog sveštenika, tako da je on jednom ili dva puta zadremao i trgnuo se da bi se probudio. Zevnuo je i ispružio se da bi bio na oprezu. Počeo je da se pita zašto je došao ovamo, i da li je došao uopšte na pravo mesto. Onda je odjednomstao. Gledao je iz hodnika u hodnik, siguran da je čuo neki zvuk. Ali, vladala je samo grozna, teška tišina, klaustrofobična kao usred groba. Onda postade svestan da je „zvuk" bio neko pomicanje, okretanje, kao u njegovom umu, kao da se on okretao. Nije bio sam. Nešto je postojalo u zapadnom hodniku. Išlo je prema njemu, ali na treperavoj svetlosti trščanih baklji, nije mogao da odredi šta je to bilo. Odjednom, to eksplodira iz hodnika, obruši se na njega kao vihor. Oseti jezu kako mu se spušta niz kičmu. To je bilo prozirno kao krila insekta; mogao je jasno da vidi hodnik iza toga, kroz to. Pijavica projuri kraj njega, jurnu niz drugi hodnik. Uskoro je raskršće na kome je mladi sveštenik stajao, bilo puno tih pijavica. Ponekad mu se činilo da te pijavice imaju lica, tela, ruke i noge. Ponekad nisu bile ništa drugo nego čista energija. Mladi sveštenik je osećao kako se strah sakuplja u njemu. Šta su bile te forme? Da li su to bili neprijatelji tibetanskih monaha? Ako je tako, da li je on bio taj koji je trebalo da se bori s njima, iako je nasilje njemu bilo zabranjeno? Ta pitanja i deset hiljada drugih ispunjavala su mu misli na isti način kako su pijavice ispunjavale hodnike manastira. Užasan strah ga je ispunio, sve dok nije pomislio da bi bilo najbolje da napusti svoje mesto, i ode odavde zauvek. Ali, kao u snu, osećao je da je zakovan za tlo. Nije znao da li da se plaši gubitka razuma, ili života. Onda je primetio nešto čudno. Strah je odlazio iz njega. Kad se koncentrisao i prikupio duhovne moći, shvatio je da pijavice, ma šta da su, ne predstavljaju nikakvu pretnju ni njemu ni ljudima iz manastira. Haos njihove jurnjave tamo i ovamo samo se na tome i završavao. Onda se potrudio da unese nekog reda u taj haos. Otkrio je da uz veliku koncentraciju može da se približi tim pijavicama, oseti šta žele i kuda žele da idu, čak da ih povede njihovim putem. U tom trenutku on u jednoj

pijavici prepozna monaha koji ga je doveoo laminog svetilišta i do ovog raskršća. I tada sveštenik sve shvati. Te pijavice su bile duhovi monaha. Osloboñeni dok su ovi spavali, bez svakodnevnih radnih obaveza ove pijavice su predstavljale haos koji vlada u svakom, pa i najdisciplinovanijem umu. Nedostajala im je jedna duša neka vrsta Zen stražara koji bi ih usmeravao na pravu stazu, da bi ih spasao da ne završe u haosu. Tori je s ocem došla do najudaljenijeg kraja pergole. On se okrenuo, pogledao još jednom prema statui Dijane, sada ogrnutoj sumrakom. Posle dužeg ćutanja on reče: Da li to odgovara na tvoje pitanje kako da se preživi u Dijaninom vrtu? Naučio sam da se menjam da bih preživeo demone koji prate genije tvoje majke. Tori je dugo razmišljala. Bila je to čudna priča, a još čudnije je bilo što je priča njen otac. Ona jednostavno nije shvatala da on ima tu prefinjenost. Priča je takoñe objašnjavala mnoge stvari o vezama njenih roditelja. Ali je iznosila na videlo i neke dileme njenog detinjstva. Pažljivo je rekla: Ponekad brinem da sam ja ... pa, ja još uvek volim kad je mama u blizini. Toliko je jaka ličnost, njena aura zrači, njen va je snažan, kako bi rekli Japanci tako da mi se čini da nema ni najmanje prostora za mene. Njen otac reče: Trebalo bi da bolje razumeš majku. Kad bi pokušala, videla bi da vredi. Mislim da nisi čuo šta sam rekla Tori se trudila da nañe načina da komunicira s njim, ali, ili je nije razumeo ili nije ni želeo da je razume. Ona je i dalje pokušavala. Najčešće ne znam šta da osećam prema njoj pogledala je taj njegov plemeniti, ali jednostavni profil. Voliš li mamu? Elis Nan se okrenuo prema kćerki. Ja je razumem, Tori. Mislim da je u slučaju kad je tvoja majka u pitanju to isto kao da je volim. Misliš? Pa hajde onda mi ti objasni reče Elis Nan. Kako bi inače čovek mogao da voli ikonu? Kako možeš da tako nešto monumentalno, tako univerzalno obožavano, spustiš u svoju stvarnost? Odgovor je ne treba da gubiš vreme. Umesto toga ti ulaziš u njegovu stvarnost i trudiš se da uradiš sve najbolje što možeš. Ja ne ... Vidi, moj brak se održao dok su brakovi Dimadža i Artura Milera propali. Ja već to smatram velikim uspehom pogledao je prema bazenu kao da žali što sada nije u njemu. Tvojoj majci je potrebno da bude to što je postala, kao što je meni potreban vazduh da dišem. Kad jednom to budeš shvatila, sve ćeš shvatiti.

Tori ga pogleda u lice. Bilo je taman dovoljno svetlosti da su odsjaji sa bazena osvetlili njegovo lice i ona se seti Gregovih fotografija kraj bazena. Bio je slikan posle svojih ronilačkih pobeda, njegove oči anñela sijale su od sreće. Greg. Uvek Greg. Čak ni njegova smrt nije mogla da ih spreči da govore o njemu, da misle o njemu, pokušavaju da žive pomoću snage koja je zračila iz njegovih očiju anñela. Govoriš kao pravi Zen stražar reče ona s ironijom željna da je on što bolje oseti. Približavalo se veče. Tori, skrivena od majke, iza masivnih, izrezbarenih hrastovih vrata biblioteke, opet se osećala uhvaćenom u Dijaninom vrtu. Sećala se vremena adolescencije. Uhvaćena je u velikoj kući u Los Anñelesu, na suncu, u svom vitkom, preplanulom telu. Ona je svojom lepotom prikovana za budućnost, kakvu otac za nju želi. Te slike su uvek iste i one ispunjavaju njen život kao zakletve monahinje. Sve dok jedne noći, za vreme zabave koju su davali njeni roditelji nije otkrila da se sasvim prevarila. Svako ko je nešto značio u Holivudu sem neprijatelja došli su u veliku kuću. Prostorije su bile pune poznatih lica, legendi s ekrana, muvatora i probisveta. Bilo je tu bogatih ljudi sa ženama, ispoliranim kao drago kamenje, nalik na skupe satove ili smotuljak novčanica od hiljadu dolara. Ogovaranje, koje je oduvek bilo način komuniciranja na ovakvim skupovima, kretalo se oko toga ko s kim spava i ko je zatrudneo od koga. Odjednom je Tori postalo jasno da ovi ljudi koji stanuju u Holivudu kao neka rasa troglodita vode svoje lične živote u skladu s profesionalnim karijerama. Ljubavi, brakovi, zavoñenje ma šta da je u modi održava se meñu tim čudnim životnim bićima samo dok se stvara film. Ti ljudi se sreću u studiju, na snimanju, upuštaju se u veze jedni s drugima kao što se upuštaju u svoje uloge. Da bi odvojili stvarnost od mašte, oni smatraju da moraju da se upuštaju u ljubavne odnose jedni s drugima. Dolazi dete, i to sasvim sigurno ali, sasvim sigurno s dolaskom bebe ljubavna afera, brak, zavoñenje gube strasnost. Majka nije nikada uzbudljiva ljubavnica; troje u grupi ne može da se hrani energijom koju je emitovalo njih dvoje. Tori je najzad shvatila da mrzi te ljude, da njihov dolazak smatra invazijom. Pobegla je iz kuće, ali i u vrtu je bilo puno slavnih ljudi i ona i dalje nije mogla da diše. Stala je kraj osvetljenog bazena, svog svetilišta gde se uvek osećala najbliže Gregu. Tu je dah tala kao da je astmatičar. Najzad je posrćući krenula prema kolima, novom Tanderberdu. Odjurila je u noć, u neonsko osvetljenje Los Anñelesa. Nije išla na Beverli Hils niti u Vestvud, već iza toga, gde ljudi koji nisu bogati životare, rade i igraju.

Osećala je strašan bes koji nije mogla ni da objasni niti da se suoči sa njim. Nije se osećala sposobnom da se suoči s tim besom i da ga razume. Držeći ga dalje od sebe ona ga je posmatrala kao veslačku tvorevinu koja živi na ivici njenog emocionalnog horizonta, nešto pokriveno gvožñem koje obeležava šta? Nije znala, ali odlučila je noćas da otkrije šta je to. Pred nekim trećerazrednim barom parkirala se pored niza motora Harli-Dejvidson. Sedela je u kolima i osluškivala kako pucketa motor Tanderberda dok se hladio i činilo joj se da on samo ponavlja otkucaje njenog srca. Tuga se mešala s besom, zažalila je što Greg nije ovde sa njom, Greg koji je uvek bio spreman da je sasluša, jedina osoba na svetu koja ju je prihvatala onakvom kakva je. Ali, Greg je bio uvek na Tehničkom univerzitetu Kalifornije i učio je za poslednje ispite, što je smatrao najvažnijim na svetu. Sama sam. Ušla je u bar i počela je da naručuje piće za pićem. Bila je maloletna, ali uvek su smatrali da ima više od osamnaest godina. U svakom slučaju njena lepota je bila nešto čemu nijedan barmen nije mogao da odoli i niko je nikada nije odbio niti tražio dokumenta. Iz džuboksa je grmeo „Lokomošn" i mladi su igrali kao podivljali. Mnogi su nosili crne kožne jakne. Videla je istetovirana tela, dugu tamnu kosu, velike kaiševe i kožne narukvice. Jedan motociklista je oko vrata na kožnoj vrpci nosio minijaturnu lobanju. Devojka ga je nešto upitala, on joj odgovori smejući se, vičući da bi nadjačao muziku: Prava je, čoveče. Pripadala je pacovu koji je mislio da može da deli kuhinju sa mnom. Šta misliš o tome? Devojka se zakikota i sleže ramenima, ali nije mogla da odvoji pogled od jezivog talismana. Svi mladići i većina devojaka buljili su u Tori. Ona se tu izdvajala kao ruža u kupusištu. Neko pokaza kroz prozor na njen novi Tanderberd i poče šaputanje. Život koji je bio daleko na samoj ivici njenog horizonta sada je bio tu, spreman da bude dotaknut. Jedini momak koji je nije primetio bio je onaj s lobanjom pacova oko vrata. Nije bio zgodan, čak ni privlačan, ali to Tori nije bilo važno. On je bio taj koga je želela. U njemu je buktala vatra koju je tako dobro poznavala ali je nije uopšte shvatala: bio je to bes zveri u kavezu, ograñene zakonima hipokritskog društva. On će biti taj, njen kamen iz Rozete, sa koga će umeti da pročita tajne i dešifruje hijeroglife svog besa. Igrao je s devojkom koja ga je pitala za lobanju. U njenim očima je bilo vatre koju je Tori prepoznala i na kojoj joj je zavidela. Bila je to vatra koju je i ona osećala, ali koju je morala da potiskuje da bi se uklopila u savršeno

oblikovan život Dijaninog vrta. Vatra je bila jednostavna, nepromenjena, elementarna i predstavljala je sve ono što Tori nije bila. Tori iznenada uhvati devojku za članak i odgurnu je u stranu pa poče da igra s motociklistom. On je bio ogroman, osećala je njegov miris, gustu, tešku kombinaciju kože i znoja. Primitivno. Zver. Hej! Hej! devojka se vratila s kosom u neredu, s licem iskrivljenim u masku besa. Gubi se! viknula je Tori. Sada sam ja ovde! Kučko! viknula je devojka na nju i nespretno je posegnula za njom. Bes je najzad razbio granice. Tori izvi gornji deo tela i udari pesnicama u devojčino lice. Devojčin vrat se zanese unazad i noge je izdadoše. Tori je nastavila da igra s motociklistom. Nije još nijednom pogledala u njegove oči. Nije to želela. Njegove oči je nisu interesovale. Hej! rekao je. Hej! Tori je igrala i jedva je primetila da je on stao. Motociklista joj reče: Šta misliš doñavola? Ko si ti? i kao što bi neko sasvim prirodno oterao muvu on je udari nadlanicom preko lica. Njegova krupna šaka zahvati Tori preko nosa, slomi ga... Tori je mirno sedela u ogromnoj kožnoj fotelji. Odavno nije mislila o toj noći u baru. Nos joj je zalečen, ali je ostao malo povijen pa ju je majka povela kod svog hirurga za plastične operacije. Ali, kad je videla kakav može da joj bude novi nos, Tori je pobegla iz ordinacije i nikada se više nije vratila. Na kraju je njen nesavršeni nos postao neko njeno obeležje, podsetnik na ono što nikada nije dobila, a što joj je bilo potrebno. Sloboda da bude ... Da bude šta? Nije znala. Adona je bila u pravu: njoj je potrebna strast. Bez nje visila je u praznini, preživljavala je možda, ali teško da je živela. Tori? Lara Nan pomoli glavu u biblioteku. Bila je odevena u farmerke, na kojima su ivice džepova i šavovi sa strane bili ukrašeni poludragim kamenjem i jednostavnu, mušku košulju od bele svile, pogrešno misleći da će je ova neobavezna odeća približiti kćerki. Ali taj pokušaj da bude drugar s njom, bila je samo uloga kao i sve ostalo i pogled na majku, tako odevenu samo je rastužio Tori. Tu si dušo! Nestala si kao oblačić dima Lara Nan se osmehnu svojim blistavim osmehom. Neko je došao da te vidi. Kako to? Ne shvatam Tori podiže pogled s knjige koju je čitala. Jedna ruka joj je bila na naslonu ogromne kožne fotelje. Bila je bosonoga, odevena samo šore načinjen od starih farmerki i jednostavnu majicu. Niko ne zna da sam ovde.

Neka, ali on je ipak ovde. Ko? Rasel. Koji Rasel? Pa ti znaš koji dušo, Rasel Slejd Lara Nan je zadržala osmeh na licu kao da je očekivala da čuje povik reditelja: „Stoj!" Isuse Kriste! Tori zatvori knjgu, skoči iz fotelje. Nadam se da si mu rekla da se nosi doñavola ili bar da nisam kod kuće. Nisam mu to rekla reče Lara Nan. Rekla sam mu da sam oduševljena što ga vidim, a to je tačno. Rekla sam da idem da te dovedem. A sada ... Majko, Rasel Slejd me najurio! Ubeñena sam da se tu radilo samo o nerazumevanju reče Lara Nan. To je više bila stvar unutrašnje politike nego bilo šta drugo. Sigurna sam da to nema nikakve veze s poslom koji si obavljala. Novi režimi i sve to. Ljudi koji dolaze na nova radna mesta žele da imaju svoje ljude. To je tako prirodno, dušo. Ja sam to često viñala u studijima. Moraš da imaš debelu kožu i sve izdržiš. Najgore bi bilo kad bi takvu stvar shvatila suviše lično. Isuse, nisam govorila s Raselom godinu i po dana, od dana kad me najurio. Čak ni onda kad smo bili u Vašingtonu ... prošleodine. Ne. Torina majka nije mogla da se natera da govori o tome, ali predsednik im je uručio Medalju časti koju dodeljuje kongres, a koja je bila posthumno dodeljena Gregu. Majka je donela medalju i stavila je u neku fioku Gregovoj sobi. Nije to za nju bio simbol ponosa, već još jedan podsetnik na Gregovu tragičnu smrt. Ne znam zašto nisi prevazišla ta neslaganja sa njim do sada, dušo. On je tako divan čovek. Savršen za... Neko šesto čulo navelo ju je da stane. Okrenula se da bi pogledala preko ramena i onda je rekla jasnim glasom: Dušo, vidi ko je ovde! Tori ugleda Rasela Slejda koji je prošao pored majke i presekao joj odstupnicu, tako da nije mogla da pobegne iz biblioteke. Zdravo Tori reče on kao da se ništa nije dogodilo izmeñu njih. Tori je ostala na trenutak bez reci, pogledala je pored njega gde je majka još uvek stajala u delimično otvorenim vratima. Lara Nan pogleda Tori, a onda polako zatvori vrata. Rasel se osvrte oko sebe. Dugo nisam bio ovde. Drago mi je što sam opet video tvoju majku. Kako je ona divna žena. Ti stvarno imaš gvozdena muda reče Tori šta ćeš ovde, doñavola?

Tori priñe baru i pripremi koktel „Tom Kolins" i ne pitavši ga šta želi; pruži mu piće, a on samo klimnu glavom u znak zahvalnosti. Bio je odeven elegantno, ali udobno u tamnoplavu polo košulju, platnene pantalone, divno krojen lagani sako od čiste svile. Tori odjednom postade svesna da je bosa i odevena kao skitnica. Osećala se neugodno, kao neposlušno dete koje je otac pozvao na odgovornost. Došao sam da te obavestim o svemu reče Rasel Slejd. Da me obavestiš? On klimnu glavom. Neko je to morao da uradi. Mislio sam da bih to mogao da budem i ja. Ariel Solares je bio jedan od mojih najboljih terenaca. Pošto si ti bila prisutna kad je nastradao, znaš da je, to uobičajena stvar da o svemu budeš obaveštena. Ti si direktor; ti ne znaš ništa o terencima, oni su suviše daleko od tebe. Rasel ne obrati pažnju na njen sarkazam. Kao što sam rekao, Solares je bio jedan od mojih najboljih ljudi. Mislio sam da će biti mudro da doñem lično. Ne seri, Rasele. Došao si ovamo zato što sam ja ta koja je bila s njim. Shvatam tvoj bes, ali ... Ne shvataš ti ništa o meni! dreknula je Tori. Rasel, koji je srknuo malo pića pogledao ju je ledeno preko ruba naočara. U svakom slučaju reče on najzad moram da razgovaram sa tobom. Ne radim više za tebe. On je uzdahnuo dok je sedao na kožnu sofu pored fotelje na kojoj je ona čitala. Podigao je njenu knjigu. "Dostojanstvo poraza" pročitao je glasno naslov i pogledao je. Znam tu knjigu. O japanskim herojima, mitu, istoriji, nije li tako? Nije skidao pogled s nje. Tori, molim te sedi. Shvatam da si besna što sam razbio tvoju usamljenost, ali ja sam došao ovamo jer me Solaresovo ubistvo na to obavezalo. Mislim da čak i ti to moraš da shvatiš. Hajde bar da pokušamo da budemo civilizovani, da završimo razgovor i nazovemo to velikim danom. Kako sve zvuči jednostavno, kad ti to tako opisuješ. Tori se okrenula na drugu stranu, prišla baru. Izabrala je ogromnu čašu, ubacila u nju malo leda, nasulaiskija, onda je dodala malo vode. Shvatila je da u stvari ne želi piće, ali trebalo joj je nešto tako da povrati ravnotežu. Prva stvar koju bih želeo da znani čula ga je kako govori s druge strane sobe je ta da li je sa tobom sve u redu. Mogla si da budeš povreñena u eksploziji. Policija San Franciska nas je obavestila da si odbila medicinsku pomoć. To su rekli zato što nisam tražila nikakvu pomoć reče Tori i srknu gutljaj viskija, a onda se okrete da ga pogleda. Nisi čak pretrpela ni šok, vidim Rasel ju je posmatrao neko vreme, a onda je klimnuo glavom. To baš liči na tebe reče on kao da govori samom sebi.

Uvek si želeo da sve radiš sam. Kvalifikovana sam za tako nešto. Da, da znam. Molim te nemoj da opet idemo kroz sve to. Kakvu masku danas nosiš, Ras? Tori sede kraj njega. Masku nevidljivog administratora, ili šahovskog majstora koji žrtvuje piona na terenu na koji nikad nije kročio? Ili možda danas nosiš svoju omiljenu masku: lik protežea Bernarda Godvina. Rasel je srkutao svoje priče. To je ono što si ti najviše mrzela reče on i odjednom postade svestan reci koje mu je rekao Godvin: „Tvoja veza sa Tori Nan je nazavršen posao". Mi smo žrtve rivalstva meñu braćom i sestrama. I ti i ja mislimo da smo Bernardovi štićenici. On nikada nije imao dece, Tori, umesto toga načinio je nas svojom decom. Tori se s izrazom odvratnosti zavali unazad u sofi, dopusti da hladnoća kože prodire kroz njenu bluzu. Rasel ustade, prošeta po biblioteci. Bilo je to tipično za njega. Voleo je da upozna teren na kojem je. Smatrao je da se psihički i fizi čki prostor prepliću i zato je selikom pažnjom birao terene na kojima će voditi svoje razgovore. Tori ga je videla kako je najzad došao do francuskog stola za voće. Prevukao je rukom preko kožne površine stola, dotakao je mesinganu lampu sa zelenim abažurom, srebrnu kutiju za cigare koju je Torin otac dobio od Semjuela Goldvina. Pri tom je prošao sasvim blizu kutije koju je njoj dao Ariel Solares, trenutak pre nego što je umro. Tori zadrža dah. Nije imala nameru da govori Raselu o toj kutiji, ni sada ni kasnije. Ariel je kutiju dao njoj i ona je bila njen jedini čuvar. Okrenuo se prema njoj. Šta se dogodilo u San Francisku? A zašto ti to meni ne kažeš? Ne razumem te. Ariel Solares me pratio. Raselovo lice je bilo bezizražajno. Zaista? Pa, imao je više ukusa za žene nego što sam verovao. Tori se nasmejala uprkos svemu. Ti si bolji, Rasele, veruj mi. Ustala je i stala ispred njega. Ti dobro znaš da me Ariel sledio reče ona ti si ga poslao za mnom. To je apsurd. Mislim da nije reče Tori. Zašto bi inače došao lično da me o svemu obavestiš ukoliko nisi upravljao Arielom? Dogodilo se tako da je Solares radio na veoma važnoj misiji za nas. Već sam bio odredio nekog drugog da te o svemu obavesti, ali onda sam ipak odlučio

da je to moja dužnost, da na taj način preuzimam odgovornost za Arielovu smrt. To je patetični gest, tipičan za nekoga ko sedi za stolom, koji nema pojma o opasnostima koje vrebaju na terenu. Ne budi melodramatična reče on istina je da moji ljudi idu na teren zato što to žele, a ne zato što ih ja na to prisiljavam. On spusti čašu pored kutije koju je njoj dao Ariel. Ali ti to već znaš. Ono što ja znam to je da je Ariel radio za tebe, da je to što me je našao u Buenos Airesu bilo smišljeno, da se nije dogodilo slučajno. Čekao je na mene. Pa, to je zanimljivo reče Rasel. Ali pogrešno. Svuše makijavelistički. Tori se ponovo nasmejala. To je sentenca koju bih volela da sačuvam u svom dnevniku ispila je viski do kraja. Šta je Ariel radio za tebe u Buenos Airesu? Rasel sleže ramenima. Prema tvojim recima čekao je na tebe da bi te uvukao u svoju mrežu. Mislim na tunele, Rasele. Na Jakuza ubice. Ariel je znao ko su oni i zašto su tu. To znači da si i ti to znao. Svakako da sam znao, ali informacija je tajna. Ti više ne radiš za mene. Hvala Bogu reče Tori ali morala sam da se pitam da li si nekada bio sposoban da me zameniš. Veštine koje ja poznajem su beskrajno vredne. I veoma odabrane. Tori se osmehnula. Ne, nije trebalo ni da se pitani. Znala sam da nikada nećeš moći da me zameniš. Rasel se zavali u stolici, zagleda se u plafon. To može da bude istina, a i ne mora. Ali ja sam mislio da ćeš ti shvatiti kakva je tvoja uloga u tome da pomogneš da se otkriju Solaresove ubice zastao je značajno to je samo za tvoje dobro. Tori se osmehnula: Tako je, Rasele, daj staroj koleginici da se oproba. Daj mi poslednji poriv da osetim duh tima, da vidiša li ću uspeti. Mislim da si me pogrešno razumela. Misliš daam ciničan? Tori je ustala, prišla baru, nasula kisele vode u čašu: Kako je Bernard? pitala je. Da li se još uvek drži dalje od Mola? Drži se dalje, ali se nije povukao. Za njega nema penzije Rasel ju je pažljivo posmatrao. Bernard je neka vrsta neoficijelnog savetnika. To je aranžman koji odgovara svima koji su u njega upleteni. Podseti ga na mene, hoćeš li? reče Tori. Naravno Rasel izvuče mali magnetofon iz unutrašnjeg džepa sakoa. Upali ga. Možemo li sada da nastavimo s razgovorom?

U redu reče Tori reći ću ti sve što znam. Kad je završila Rasel reče: Sigurna si da je to sve. Tori reče da jeste. Nije mu ništa rekla o kutiji, ili o tome da je spavala s Arielom. Rasel ugasi magnetofon. S ovim je gotovo reče on takvim tonom koji se koristi kad se ljudi dogovaraju o pogrebnim aranžmanima. Misliš da bismo to mogli da nazovemo dogovorom? Zašto misliš da nam je dogovor potreban?eče Tori ustajući. Kad je prolazila pored njega, on joj nežno staviuku na levi bok i reče: Kako ovo zaraste? Tori utonu u prana počela je da diše duboko i sporo. Da bi postigla ravnotežu trebalo joj je dosta vremena, a svaka sekunda donosila je malu pobedu Raselu Slejdu nad njom. Jedva da o tome više razmišljam slagala je. To je dobro reče on. To znači da je ozdravljenje potpuno. Sklonio je ruku, ali ona se još uvek nije pokrenula. Reci mi da li možeš da uradiš sve što si mogla pre incidenta? Odjednom, u njenom umu, sve je došlo na mesto, rastureni komadići su se sakupli kao da su sami imali svoje umove. Tek kad su se povezali, pojavila se čitava slika. Okrenula se da ga pogleda: Nisi samo poslao Ariela za mnom? Naredio si mu da me ispita. Zato me je i odveo dole u one tunele. Znao je da će Japanci biti tamo. Zato je bio tako pasivan tamo dole, da bi meni pružio priliku da nañem izlaz. Bila sam pacov u kukuruzu gledala ga je širom otvorenih očiju. To je istina, zar ne? Rasel joj se osmehnuo. Vidim da ti je mašta ostala živa i netaknuta stavio je magnetofon u džep. Ali, da bih te smirio, odmah ću ti reći da pojma nemam zašto te Solares vodio u tunele. U stvari, on je to najbolje znao. Kad te odveo u Crveni sektor prekršio je bezbednost i plašim se da je zbog toga platio životom. Nije tačno reče Tori nemoj da prebacuješ krivicu na Ariela. Prešla je preko sobe, gledala je u njega. Pojma nemaš zašto je ubijen niti ko je to uradio, jer da to znaš, ne bi gubio vreme sa mnom da me o svemu obaveštavaš reče Tori, a u sebi je mislila Potrebna sam ti, Rasele, Zato i jesi ovde. Ja sam prošla sve tvoje testove i sada želiš da ti se vratim. Rasel je odmahivao glavom. Kakvo gubljenje vremena. Da si samo dopustila našim specijalistima da se pobrinu o tebi posle incidenta ... Zar ne shvataš da je tvoje insistiranje na tome da te pregledaju tvoji lekari, japanski lekari, dovelo čitavu mre-u Mola u opasnost. Nisam imao drugog izbora nego da presečem naše veze istog časa. Ti si povezala sopstvenu sudbinu sa nama.

Uradila sam ono što sam morala da uradim da bih spasla samu sebe rekla je Tori pojma nemam o tvojim specijalistima, ali dobro poznajem svoje. Oni su prijatelji i oni su najbolji u hirurgiji. To je sve možda istina, ali ... Još uvek ne shvataš, zar ne? Tori je odmahnula glavom. Bez ovog tela, bez njegovih mogućnosti da uradi sve što je moglo nekada, ja bih bila niko i ništa. Ne bih mogla da živim sama sa sobom. Potpuno shvatam tvoju brigu za svoje telo. Ali, naši ljudi su isto tako dobri kao japanski hirurzi i oni imaju najveće moguće znanje. Ko zna šta si mogla da otkriješ o Molu dok si bila pod anestezijom? Moram da mislim na sve svoje ljude, a ne samo na tebe. Mudro reče Tori ali to nije dovoljno. Iskoristio si taj incident, ali to nije bio pravi razlog što si me otkačio. To je jedina stvar zbog koje nisi lagao. Mi smo bili kao brat i sestra. Ja sam bila tvoja glavna konkurentkinja kod Bernarda, želeo si da me ukloniš i dobio si što si želeo, jer, na kraju, Mol je kao svako drugo mesto, utvrñenje muške superiornosti. Kontrola nije nikada bila za tebe, u pravu si -Rasel je ustao ali sada nisi ni na kakvom zadatku. To je za tebe svakako bolno njegov pogled počivao je na njoj. Što se tiče kuka ... Japanski hirurzi stavili su protezu od materijala koji je savršeniji od ljudske kosti. Deset puta je fleksibilniji i sto puta jači ledeno mu se osmehnula ali kad si već pitao, nemam bolova kad se menja vreme, ne hramljem, ništa me ne podseća da je taj kuk jednom bio razmrskan. Samo, sada trčim, skačem i igram bolje nego ranije. U svakom slučaju izgleda da si se izvukla iz tunela na genijalan način bio je to njegov način da joj kaže da joj veruje, ali u isto vreme on je potvrdio njene sumnje da je Ariel bio poslat da je proven. Pod odreñenim okolnostima, ona je osećala da je to neadekvatna pobeda. Nastavila je da ga proučava. Nikada nećeš priznati da sam uradila pravu stvar što sam otišla kod svojih prijatelja, umesto da sam koristila usluge tvojih ljudi. Istina je da si ti donela odluku jednu od mnogih, mogao bih da kažem i to pomoću osećanja, a ne pomoću mozga reče Rasel. Što je još gore, nisi mogla da vidiš opasnost od toga da se predaješ u ruke onima koji ne podležu disciplini Mola. Bojim se da nemam drugog izbora. Sećanje je onakvo kakvo mi želimo da bude. Mi svi verujemo u ono što treba da verujemo, Tori Sem Bernarda. Suviše ceniš Bernarda reče Rasel. Ali, to je bez sumnje zato što se Bernard Godvin angažovao. On je bio tvoj mentor. Ali, shvataš, Bernard je predao

uzde meni. Nikada to nisi mogla da razumeš, ili nikada to nisi želela da razumeš. Nisi mi verovala od samog početka. Mrzim grub način na koji ti iskorišćavaš ljude. Rasel joj se osmehnuo. Zaboravila si da je Bernard Godvin bio i moj mentor. Vladala je neko vreme tišina. Tori je upijala ton i značaj razgovora. Najzad je rekla: Ne možeš ništa da kažeš što bi moglo da promeni moju odluku. O čemu? O povratku u Mol. Nisam došao zbog toga ovamo. Nisi? reče Tori. Osmehnula se, ali srce joj je stalno jako udaralo. Možda si u pravu. U tom slučaju dobio si ono zbog čega si došao. Tako je reče Rasel neću da preterujem i koristim dobrodošlicu. Niko ti je nije ni poželeo. Nasrne jao se. Hvala na piću. Bila si savršena domaćica. Tori ne reče ništa. A bientot reče Rasel. Videćemo se uskoro. To će biti dan ... Biblioteka tako ugodna i prijatna tokom dana, sada je bila prepuna večernjih senki, pa je postala mračna i depresivna zbog njenih snova i dolaska noći. Tori je sedela zgčena u kožnoj fotelji, još uvek osećajući prisustvo Rasela Slejda kao nešto što se upilo u njeno meso. Odjednom ju je zahvatila panika. Njen kuk! Šta ako je Rasel to pomenuo majci? Tori nije rekla roditeljima da je bila povreñena, niti da ima protezu u kuku. Mogla je da zamisli kako Rasel govori: „Divno je da se vaša kćerka sasvim oporavila, gospoño Nan". Ali ne, ona je dobro njega poznavala. Uvek zabrinut za bezbednost, Rasel nije nikada govorio više nego što je morao. On je bio savršen špijun; njegove laži su bile dobro proverene. Tori je sada bila malo mirnija, digla se iz fotelje, prišla stolu. Stavila je ruke na kutiju koju joj je Ariel dao. Otvorila ju je još jednom, izvadila snimak u boji, zagledala se u njega. Bila je to Arielova fotografija, očigledno nedavno snimljena, možda samo nekoliko nedelja pre nego što je stigao u Buenos Aires. U pozadini se videlo drveće, šetalište, klupe, jedan od malih parkova u San Francisku. Tori je videla Rusko brdo u daljini, tako da je bilo jasno da je park bio blizu mesta gde je Ariel živeo. Lice mu je bilo delimično u senci, ali svakako je biloeoma sunčano, jer su se oko njegovih očiju videle bore koje je namreškao da bi se zaštitio od sunca. Osmehivao se. Iza njega je bio neki bakarni, sunčev sat i dete koje se igralo. Na ivici parka jedan par je išao prema kameri, a nešto bliže, u levom uglu bio je neki muškarac. Svi su bili suviše udaljeni tako da nije mogla da razazna njihova lica.

Tori je beskrajno dugo posmatrala tu fotografiju otkako je došla kući, tražeći detalj koji bi mogao da bude značajan i to toliko da je Arielu u trenutku smrti bilo važno da joj ju preda. Nije mogla da vidi ništa neobično. Bila je to samo fotografija čoveka u parku. Ariela. Da li je to moglo da se shvati kao njegovo nasleñe? Neko je tiho kucnuo na vrata biblioteke. Ušla je Lara Nan. Dušo, već je kasno. Čekamo te na večeru. Tori baci pogled na sat. Ali, tek je pola sedam, majko. Lara Nan se osmehnula. Pola osam. Jutros smo promenili vreme. Sada smo na letnjem vremenu nakrivila je glavu gladna si zar ne? Tori skloni u stranu tajanstvenu Arielovu fotografiju i reče: Da znaš da jesam. Mnogo časova kasnije, sama u sobi, dok je razmišljala o Zen čuvarima, Tori se setila Bernarda Godvina. On je bio očinska figura u njenom životu. Srela ga je i život joj se promenio, kao da je on bio munja ili Zenčuvar. Sedela je pred starinskim stolom za šminkanje s ogromnim brušenim ogledalom božičnim poklonom od majke, gde je pre mnogo godina Lara Nan vezivala trake u njenu kosu, trudeći se da joj kćerka bude savršena kao i ona. Savršena. Tori povuče četku kroz gustuosu i zadrhta. Gledala je u svoj odraz u ogledalu i sećala se ... Samo pre deset godina bila je divljakuša društvo u Japanu XVI veka takve je nazivalo ronin samuraj bez gospodara. Bili su to dani kad je Tori jurcala mračnim, opasnim uličicama, posećivala opasne barove na ulici Tokija. Bilo je toliko praznih prostora u Torinom umu, da je veoma malo spavala, jer bi inače morala da pogleda u prazninu i vidi ono na šta možda nije bila spremna. Umesto toga ona je hodala linijom iznad ponora smrti da bi samoj sebi dokazala da je još uvek živa. Nije joj odgovaralo da tuguje za domom. Greg joj je nedostajao. Nikada joj nije palo na pamet da bi mogla da tuguje za ocem, da želi da ga ponovo vidi, da čuje njegov glas, da žudi za tim da joj kaže da je ponosan na nju, onako kako je bio ponosan na Grega. Nikada za nju nije bilo mesta u porodici koja je neprestano obožavala Gregorija Nana, pilota, astronauta i bilo je lakše odbaciti svaku nadu nego biti neprestano razočarana. Činjenica je bila, da je samo bila spremna da to prizna samoj sebi, da je Tori volela oca isto koliko je volela Grega. Obojica su bili izuzetni ljudi i to na neki sličan način. Torina goruća potreba da bude priznat od strane oca sprečavala ju je da njega posmatra s istom objektivnošću s kojom je posmatrala Grega.

Na neki način, bilo je čudno što ona nije krivila svog brata zbog ponosa koji su roditelji osećali. Zar je mogla da smatra da je njegova greška što su reflektori porodice upereni na njega dok je ona ostajala u senci? Njena ljubav prema Gregu bila je tolika da nije mogla da privoli sebe da ga mrzi. Svakako je zavidela Gregu na njegovoj povezanosti sa Elisom Nanom i ma kako bila oštećena ona je smatrala da je to očeva, a ne Gregova greška. Bilo je sasvim razumljivo što nije krivila brata zbog nepravde u porodici. Greg je bio njen jedini saveznik u sukobima s roditeljima. Da je pokušala da odstrani Grega iz svog života, ugrozila bi sopstvenu egzistenciju. Kad je Grega nestalo iz Dijaninog vrta, Tori je otkrila da jedino želi da ode što dalje od Los Anñelesa. Sve ostale želje potisnula je ova jedna. Japan. Tamo ju je čekala vatra koja je gorela u noći njenog bića. Možda je sensei otkrio tu tamu u njoj, ali i ako jeste nije ništa rekao. Sensei je verovao u težak rad u disciplinu. Tako je jednom rekao Tori. On je smatrao da su rad i disciplina odgovor na sve probleme. Ili je on grešio ili Tori nije mogla da dovoljno duboko prihvati njegovo učenje. U svakom slučaju, Tori je završila obuku kod njega i to kao jedina žena koja je prošla kroz sve ali se nije uspešno suprotstavila obrisima sopstvene tame. U tom stanju ju je našao Bernard Godvin: bila je opasna, živci su joj bili na ivici da prsnu, hodala je ivicom izmeñu neprilike i smrti i nije se bojala ničega. Našao ju je u akochochinu koji se zvao Sreća zauvek. Klub koji je bio otvoren čitave noći bio je na pogrešnom kraju Nihonbašija. Sam Bog zna kako ju je Bernard našao. Kad je ušao u taj klub, učinilo mu se kao da je usisan u senkrup. Neki Jakuza, ogroman kao Godzila, stezao ju je. Njoj to ni najmanje nije smetalo: volela je njegove istetovirane crteže: plamenovi, plamenovi na sve strane, bogovi koji jedu, demoni, mitske životinje i ponosni mačevaoci s velikom žudnjom da pobede. Pre nego što je Bernard Godvin sišao niz stepenište u klub Sreća zauvek, setila se prvog reda pisma koje je pisala Gregu: „Sve je u najboljem redu, Greg. Radim štoajbolje mogu". Osmehivala se Godzili, japanskom gangsteru punom fantastičnog plamena. Da, gospodine mislila je on je zao i sav je moj. Onda se predstavio Bernard Godvin. Nije to bio srećan trenutak ni za Tori ni za Godzilu. Niko od njih nije želeo da bude ometen. Onda je Bernard Godvin rekao da ima nešto da predloži Tori, ali da ona najpre mora da izañe s njim s tog užasnog mesta. E, tada jeočeo pakao.

Godzila je možda bio ogroman, ali je bio neverovatno brz. Ovo je bila njegova oblast. Bernard je došao na njegovu teritoriju i Godzila je bio besan. Svoje nezadovoljstvo je pokazao tako što je podigao Bernarda mesnatom rukom u vis i dobro ga prodrmao tako da su Bernardovi zubi počeli da se tresu. Prestani! rekla je Tori. Godzila nije obraćao pažnju na nju. U njegovoj levoj ruci bijesnu nož. Jurnuo je Bernardu pod grlo. Tori udari Godzilu u dijafragmu, zgrčenim prstima, a istovremeno mu žabi koleno u prepone. Na trenutak se ništa nije dogodilo, a onda Godziline oči počeše da se pune suzama, usta mu se širom otvoriše i on baci Bernarda Godovina na prljavi pod. Tori je znala da je vreme da sada odu. Ščepala je Bernarda za vrat s leña i izvukla ga napolje. Na drugom kraju grada u Ropongiju, jednom mnogo privlačnijem delu, ušli su u suši restoran koji je radio čitave noći. Znak je bio ispisan na slici okrugle, mesnateibe. Ti plaćaš reče Tori dok su sedali moj siužnik. Biće mi zadovoljstvo reče Bernard Godvin, naklonivši glavu gestom koji je bio starinski i veoma prikladan u tom trenutku. Bila je iznenañena što nije bio gori. Tori je naručila hranu za njih: najpre činiju mladih jegulja za početak, onda ikru leteće ribe, pa morskog ježa. Najzad je naručila pečenu fugu. Namerno se tako ponašala: bio je to ispit iz poznavanja japanske kulture, života i običaja. Odmah po dolasku, Tori je bila podvrgnuta tom testu; nije videla razloga zašto ne bi ona podvrgla tom ispitivanju Bernarda Godvina. Dovela ga je u jedan od restorana u kome su služili samo ribe s najvećih dubina, koje su mogle da budu smrtonosno otrovne, ako bi ih pripremale nevešte ruke. Dali su im vrele peškire. Najpre su ih poslužili toplim sakeom. Tori je posmatrala Bernarda kako ispija šake. Pili su već drugu flašu kad je stigla činija s mladim jeguljama: bili su to tanki, dugi komadi u bistroj čorbi. Bile su vrlo ukusne. Tori je jela s puno apetita i bila je razočarana što je Bernard samo brljnuo po činiji i jedva pogledao šta ima u njoj. Dobro pomislila je još toliko toga dolazi. Suši koji je ona naručila bio je takva vrsta hrane na koju čovek vremenom može da se navikne i da je čak zavoli. Bilo je istina da mnogi Japanci nisu baš mnogo marili za morskog ježa. Ali da bi impresionirali Zapadnjake i da bi pokazali svoju superiornost i to da su drugačiji od njih, jeli su morskog ježa uprkos čudnom ukusu.

Na njeno razočarenje Bernard je jeo suši s prilično apetita. Čak je zatražio još marinirane pečene ribe i wasabia zelenog, ljutog hrena. Jednom sam negde pročitao reče on da je hren prirodna zaštita od mikroorganizama koji mogu da se nañu u sirovoj ribi. Jesi li i ti to čula? Tori reče da nije. Stigao je fugu i Tori mu objasni šta je to. Bernard pogleda u ribu, sleže ramenima, poče da jede. Kad su pojeli svu naručenu hranu i kad je Tori naručila šestu bocu sakea, Bernard reče: Reci mi mlada damo kako sam prošao? Molim? Kako sam prošao na testovima kojima si me upravo podvrgla? upita on strpljivo. Jesam li prošao? Tori ga pogleda na trenutak, onda se nasmeja, pa poče da se smeje sve dok je suze ne obliše. Isuse Kriste reče i obrisa oči ti si stvarno najbolji. Smešno reče Bernard Godvin ozbiljnog lica to sam baš ja mislio o tebi. Tori ga povede natrag u svoj stan, malo mesto u jednoj ružnoj, bezbojnoj zgradi koja je ličila na kutiju keksa. Ali, unutra je bilo udobno, mada tesno. Bernard je bio zadovoljan. Bio je beskrajno privlačan čovek pored ostalog i zato što je imao odreñenu moć. Podsećao je na slike Juliusa Cezara; lice oštrih crta kojim je dominirao dugačak, aristokratski nos. Imao je lepo teme, oči zapovednika, pune smisla za humor i osećanja moći. Bilo je to dobro lice, snažno, a u isto vreme nežno. Bio je to hijeroglif koji je govorio: ako si mi prijatelj, brinuću o tebi zauvek, ali ako si mi neprijatelj, oboriću te tako da nećeš ni shvatiti šta se zbiva. Mnogo kasnije ona će naučiti da vidi lukavost, koja je virila kao kolac iz duboke vode, a koja je sijala u njegovim, sjajnim plavim očima. Tori je uzela Kirin pivo iz frižidera, otvorila je flaše i pružila mu jednu. Dopadalo joj se što Bernard voli da pije pivo iz flaše. Tori se dopadalo i kako se on kreće ne prebrzo, ali lagano i uvek s nekim ciljem. Nije imao ponašanje mladog čoveka, ali nije se ponašao ni kao stariji čovek. Daleko od toga. Bernard Godvin je dobro iskoristio svoje godine, učeći u hodu sa mnogih izvora. Tori je smatrala da je to zanimljivo. U stvari, ona je smatrala da je Bernard Godvin fascinantan, ali posle incidenta u fugu res-oranu kad je bez oklevanja prozreo njene namere, pazila je dobro da on to ne shvati. Ona je mislila da ima šanse da on to dokuči, ali nije htela da mu pomaže. Pominjao si neki predlog reče Tori i baci se na futon savijen u obliku sofe na kome je inače spavala, a na kome je sada sedeo Godvin.

Da, svakako reče Godvin i ispruži dugačke noge, prekrstivši ih u člancima. Držao je oborene očne kapke kao da ga je uhvatio šake ili kao da mu je vreme za počinak. Ovo je nešto što će bez sumnje da te zainteresuje. Najpre bih htela da saznam kako si čuo za mene? Bernard srknu Kirin pivo. Jakuze mogu da te zovu Divljakušom, ali ima i drugih koji te poznaju pod imenom ženski ronin okrenuo je glavu prema njoj. U nekim krugovima si veoma poznata. U kojim krugovima me tako zovu? U mojim krugovima reče on pospanim glasom. I u tvojim, pretpostavljam. Je li? Zašto si tako siguran? Hoćeš da ti kažem iskreno? U redu? Ti si gnevna mlada žena kojoj treba pokazati pravac. Ti bi sada bila spremna da se baciš u vatru. Sada ti nije važno šta se zbiva, samo neka neko gori. Ali, ja sam ovde da ti kažem da je sve to veoma važno. Zašto? Neko vreme Bernard Godvin je ćutao. Onda se nagnuo napred, spustio flašu na staklenu površinu malenog stola. Stavio je laktove na kolena. Bio je neki momak koga sam poznavao reče on najzad bilo je to davno. Taj momak je bio tvojih godina, možda malo mlañi. Majka mu je upravo umrla, tokom sahrane on se nadao da će otac ući u kapelu da bi izrazio saučešće. Otac je pobegao i ostavio ženu, kade dečaku bilo pet godina. Možda je našao drugu ženu, ili je možda voleo da menja žene, ko zna? U svakom slučaju momak nije video oca sve te godine. Mislio je da mu to i nije važno gajeći mržnju u srcu ali sada, na majčinom pogrebu odjednom je shvatio da je to laž i da on veoma želi da vidi oca. Uskoro posle sahrane, momak je otputovao u Čikago. Otac mu je bio novinar u čikaškim novinama. Kad ga je sin potražio rečeno mu je da je negde na zadatku. Niko nije znao kad će doći ni kuda je otišao. Momak je rekao da je on novinarev sin, da ga godinama nije video i da će ga sačekati. Niko nije ništa rekao. Pokazali su mu sto njegovog oca i on je tu seo u jednu staru fotelju koja se okretala i škripala. Video je lom na stolu svog oca i mislio je o lomu koji je on izazvao u životu njegove majke. Video je njegovu staru IBM pisaću mašinu i mislio je kako je majka godinama uzalud čekala pismo od njega i kako se vraćala od poštanskog sandučeta s licem na kome se čitao poraz. Nije to mogla da sakrije, jer sve što je njoj nanosilo bol nanosilo je bol i njemu. Otvarao je jednu po jednu fioku na stolu svog oca, kao da se nadao da će naći neke duhove prošlosti. U najdonjoj fioci, ispod kutije s papirnatim maramicama, našao je uramljenu fotografiju na kojoj su bili on, kao mali dečak i njegova majka. Nije mogao da se seti kad je ta fotografija snimljena. Sklonio je fotografiju, kao da nije bio siguran da je taj mali dečak baš on. Vreme je

prolazilo. Prošao je dan. Spustila se noć. Prispavalo mu se i spusti glavu na prekrštene ruke i zaspa. Kad se probudio, ugledao je oca kako stoji i bulji u njega. „Sine rekao je otac „šta dovraga radišvde?" Neko vreme je vladala tišina. Čak je i Grejs Slik ućutala. Tori se nije pomakla, mada je osećala da bi trebalo da preseče tišinu muzikom. Najzad, Bernard Godvin ustade, donese još dve flaše piva iz frižidera. Tori je čula kako ih otvara i to joj se učini kao neka vrsta muzike. Uzela je pruženu flašu, ali nije odmah počela da pije. Bernard reče: Mislim da je u mom slučaju istina jednostavna: moj otac je bio prefrigan i lukav. Ljudi koji su ga poznavali bolje od mene i moje majke, rekli su da mora takav da bude da bi bio tako dobar novinar, ali mene nije interesovalo šta oni govore. Koliko sam ja mogao da vidim on nije uspeo. Ali, svako treba da ima svoje mišljenje. Možda nismo toliko različiti reče Tori najzad. Bernard Godvin srknu pivo. Ako sam bilo šta naučio u životu to je to: istina je kompleksna životinja. Svaki put kad misliš da si je uhvatio za rep, ona se okrene i ujede te za zadnjicu. Tori se nasmejala, ali znala je da je on ozbiljan. Kad je noć postala biserno plava Tori i Bernard su krenuli ulicama Tokija prepunim buke. Mostovi su bili pretrpani. Sa reke Sumida čuli su se zvuči sirena sa brodova i ribarskih brodića koji su prilazili Cukiñiu ribljoj pijaci. Tori se sećala kako Bernard nije ništa uradio kad ga je Godzila podigao s poda. Pitala se šta bi se desilo da nije ona intervenisala. Toliko je želela da vidi Bernarda Godvina na delu ... Mislim da je sada pravi trenutak da čujem predlog reče Tori. Nebo iznad Tokija je bilo čisto u ovim jutarnjim satima, svet za sebe. Želeo bih da radiš za mene reče Bernard Godvin. Da li je posao legalan? To uzimam kao dobar znak što si pitala reče Bernard i srknu poslednji gutljaj piva, malo podrignu. Izvini. Tori se osmehnula. Ono što ja radim je veoma legalno. Šta je to? Ne mogu da ti kažem, ali bez obzira šta budemo radili, nikada se nećemo naći pred sudom. Ali ...? Ono što mi radimo je na neki način nemoralno. Ali, mi smo iznad zakona koje je doneo čovek. To ne znači da mi ne priznajemo zakone. Daleko od

toga. Kao Japanci, kojima se ti očigledno mnogo diviš i koje voliš, mi sami stvaramo svoje zakone. Bernardove oči se malo zatvoriše kao da mu se spava. Zainteresovana? Tori zamalo reče: „Pobogu, jesam, kad mogu da počnem?" Ali, umesto toga ona popi pivo, pogleda ogromne kule kraj kojih su prolazili i reče: Moram malo da razmislim. Tri dana kasnije Tori je odgovorila Bernardu Godvinu i to onako kako je mogla odmah da mu odgovori. Problem je bio u tome što nije htela da se vrati kući. On je to shvatio, baš kao što je shvatao sve što je bilo u vezi s njenim karakterom, sve ono što je bilo pažljivo skriveno od ostalih, kao enigma u središtu kamene piramide. Želim da ostaneš u Japanu rekao joj je Bernard. Nemamo nikoga s tvojim znanjima u ovom delu sveta. Otkrili smo da nam je nemoguće da ubacimo bilo koga u japansko podzemlje. Ali, ti si već u njemu. Već te poštuju i što je još važnije, boje te se. Tori reče: Mislim da si pogrešno obavešten. Videćemo odgovori Bernard. Vide ćemo. O, Bože reče Tori tiho o Bože. I dok joj je još u ušima odzvanjao Bernardov glas pojurila je prema telefonu i okrenula broj koji je odavno zapamtila. Dugo je čekala dok se broj uključio. A kad je najzad čula glas Rasela Slejda rekla je: A bientot. Bio si u pravu. Dolazim. Dva Tokio/Moskva Niko nije očekivao da će nakodo posrednik Kunija Mićite počiniti ritualno samoubistvo, sem Hono Kansei. I Hono je radila za Kunija Mićitu. Kao lična sekretarica najuspešnijeg tokijskog biznismena, Hono je znala mnoge tajne: znala je sve o nagodbama, o pripajanjima, o akviziciji. Ona je lako mogla da koristi svoje znanje na Tokijskoj berzi, ali nije to radila. Hono je znala kako se čuvaju tajne. Bila je sklona čuvanju tajni. Takva je postala, jer je to bilo neophodno. Nosila je tajnu zakopanu duboko u sebi: bila je to strašna tajna, grozno saznanje da je roñena tokom godine hinoeuma. Bila je to naravno greška. Njen otac nikada nije oprostio majci, verujući, naravno, da je trudnoća njena greška. Ako je voleo Hono, nikada to nije pokazivao. On ju je uvek primoravao da se oseća soto, autsajder u sopstvenoj porodici.

Zašto? Prema starinskom Kineskom zodijaku, hinoeuma je bila godina konja koja se javljala svakih šezdeset godina. Legenda je govorila da žene roñene u hinoeumi, ubijaju muževe. Zbog toga je u toku godine hinoeume bilo manje poroñaja u Japanu, nego u bilo kojoj drugoj godini. Zbog intuicije i natprirodnih moći, Hono je skoro bila uništena sujeverjem. To što je napustila porodicu, istovremeno ju je i ojačalo i oslabilo. Stalna blizina njihovog straha i uznemirenosti, bili su kao nož koji presecajen trbuh. Ona je verovala da je njena preosetljivost prokletstvo. Ali, mnogo godina kasnije, bila je izložena mnogim duboko pohranjenim tajnama. Kao što je na primer bila smrt Kakuei Sakate, posrednika Kunija Mićite. Sakata je takoñe znao mnoge tajne. Nosio je taj teret, ako ne baš lako, onda dobro, u toku protekle četiri godine. Zašto se sada slomio? Da je bio deo drugačije, više zapadnjački nastrojene kulture, Sakata bi jednostavno dao otkaz na svoj položaj u trenutku kad bi shvatio da predstoji skandal. On bi našao podatke protiv svog šefa, zatražio bi imunitet, a onda bi zaradio blago prodavši knjigu koju bi napisao o toj aferi. Film ili TV serija bili bi samo kao šlag na torti. Ali, Sakata je bio Japanac, živeo je u Japanu, gde je vrednost ličnih odnosa stvarala definiciju onoga šta to znači biti ljudsko biće. Njegova smrt, kao i smrt Jukija Mišime pre nekoliko godina, bila je način komuniciranja, stanje, simbol njegovih ličnih verovanja koji će sada biti ubeležen za sva vremena na kolektivnu svest nacije. Sve je to Hono imala na umu kad joj je Sakata rekao: „Tvoje vreme je došlo. Želim ti sreću, mada sumnjam da će u nepogodi koja dolazi to da ti pomogne". Kakva nepogoda? Kad je pogledala Sakatino mirno lice, Hono se pitala šta li ima na umu. Koje su to bile tajne koje će izazvati nepogodu? Da li ih je on upravo oslobodio i da li su bile suviše teške za njega da ih nosi? On je došao u Sengakuñi da umre; Hono je bila sigurna u to. To je bilo mesto na koje je čovek dolazio da bi odao počast četrdeset i sedmorici ronina koji su, u feudalno doba, izvršili ritualna ubistva u znak osude onoga koji je osudio njihovog gospodara na nepravednu smrt. Umrli su na tom mestu plemenito, časno tako da su i njihove smrti bile isto tako značajne kao i njihovi životi. To je želeo i Sakata. On više nije mogao da živi s onim što je znao, ili što je uradio, ali nije mogao s nekim da podeli te tajne. Izdajstvo njegovog dugogodišnjeg prijateljstva sa Kunio Mićitom nije dolazilo u ozbir; sramota ne bi bila nepodnošljiva samo za njega, već i za porodicu koju je ostavio za sobom. Ritualno ubistvo je bilo jedini časni način i izlaz za njega. Hono je to

znala i zato nije ništa uradila da bi ga sprečila. Nije joj ni palo na pamet da učini takav nečastan i pun nepoštovanjain. Kakve su bile tajne s kojima Kakuei Sakata više nije mogao da živi? Koliko je Hono znala, nije bilo ni pomena o skandalu. Pošto je bila povezana sa Tokusom, koga su se svi plašili Kancelarijom tokijskog pravobranioca ona bi svakako čula da je pokrenut postupak protiv Mićite ili Sakate. Dug je bio put od Kasumigasekija, oblasti u centralnom Tokiju gde su Sakata i Hono radili, pa do starih grobova u Sengakuñiju. Sakata je odabrao ono doba dana, kad je hram bio skoro pust. Bio je odeven u belo, boju smrti. Hono ga je ugledala na svetlosti sunca koje je zalazilo iza grobova prekrivenih cvećem. Vetar prilepi njegove široke, bele pantalone uz noge. Kontrast izmeñu jarkih boja cvetova i beline njegove odeće bio je veoma jak još jedno sećanje koje Hono nikada neće zaboraviti. Posmatrala je Sakutu koji kleče okrenut leñima prema njoj. On izvuče iza pojasa ceremonijalni bodež. Sečivo, nešto zakrivljeno, uhvati zrak sunca i posla ga Hono u oči, tako da ona na trenutak nije ništa videla. Onda je sjaja nestalo i Hono vide Sakutu kako se naginje unapred. Videla je čudan položaj njegovih ruku i znala je da je on već zabio bodež u donji deo trbuha. Odjednom, njegova se glava diže. Videla je kako mu ramena podrhtavaju, dok se trudio da pomakne bodež,uboko zabijen u utrobu, s leva na desno u ritualnom samurajskom razrezivanju trbuha. Sakatin duh je bio pročišćen, osloboñen grehova koje je počinio tokom obavljanja dužnosti. Ali, u ovakvom slučaju i jača ruka je mogla da omane. Odluka koju je um doneo bila je čvrsta, nije se menjala, ali telo u traumi moglo je da izda duh i to se sada dogañalo Sakati. Hono je to videla. Na ivici smrti, njegovom telu je nedostajalo snage da završi udarac. Pokušavao je, ali uzalud. Nije više mogla to da gleda. Izašla je iza ogromnog kedra iza kojeg se krila od Sakate i žurno je kleknula pored njega. Donja polovina njegove odeće bila je grimizna. Vene na njegovom vratu bile su nabrekle kao konopci, a oči izbuljene, kao da će ispasti iz glave zbog ogromnog napora. Hono se nagnula prema njemu i stavivši ruke preko njegove kojom je držao svilom omotanu dršku ceremonijalnog bodeža, ona je dodala svoju snagu njegovoj. Čula je grozno kidanje, cepanje nalik na grmljavinu kad je bodež prešao ćelom dužinom s leva na desno.

Sakatine krvlju podlivene oči okrenuše se prema njoj, on zadrža pogled prikovan za nju. A onda pade licem u gomilu mirisnog cveća koje je tu bilo postavljeno u čast mrtvih. Irina Viktorovna Ponomareva probudi se i za trenutak nije znala gde je: da li je u Marsovom ogromnom, tamnom stanu na trgu Vostanija ili u Valerijevom, svetlijem ali spartanski ureñenom u Ulici Kirov. Sela je i pogledala kroz prozor. Iza Ministarstva prosvete, gde je ona radila bila je uska Telegrafska ulica, a u njoj crkvarhanñela Gavrila. Irinine kolege s posla zvali su crkvu Kula Menšikova, ali Irina nije mogla da je tako zove. Irina nije imala ničeg zajedničkog ni sa kim u Ministarstvu prosvete. Ona se vratila s dužeg putovanja po Sjedinjenim Američkim Državama, prepuna novih ideja zasnovanih na američkom prosvetnom sistemu. Provela je mnoge nedelje pišući, analizirajući i pokazujući kako treba poboljšati sovjetski edukativni sistem. Njeni izveštaji su šetali po Ministarstvu, ali sve je ostajalo bez ikakvog komentara. Najzad je pozvana na razgovor kod ministra. On je dvadeset minuta proveo kružeći oko jednostavne činjenice da su svi njeni predloži odbijeni. On je bio tako odlučan da je Irini njegova poruka bila jasna: drži se svojih kompjutera i svojih statističkih podataka. Rekao joj je da koristi američku metodologiju da bi poboljšala administrativni sistem ministarstva koji je bio zastareo zbog toga je najzad i bila poslata u Ameriku, pre svega, podsetio ju je ministar a važne reforme je trebalo da prepusti stručnjacima, muškarcima. Bar ne moram da brinem o tome da ću biti zakopana u taj posao bez pravog ishoda mislila je Irina dok je buljila u crkvu Sv. arhanñela Gavrila. Znala je gde je. Bila je u Ulici Kirov: u Valerijevom stanu. Osećala je kako joj puls ubrzano bije. Razmišljanje o poslu, o svakodnevnim zadacima koje je -imala nisu jemirili. Probudio ju je isti košmar. U njemu, ona se davila za večerom. Skočila bi, prišla bi prozoru, ali na ulicama je na sve strane bilo krvi, a kad bi s užasom podigla pogled prema nebu videla bi rešetke preko Meseca. Znala je da mora da izañe na ulice, tamo se dogañalo nešto važno, nešto zbog čega će inače ostati zauvek van toka. Ali, nije mogla da se pokrene. Kad je pogledala dole videla je s očajanjem da je zakovana za pod ... Irina zatvori oči na tren, a onda opet pogleda kroz prozor, preko ulice, prema crkvi, lepoj, raskošnoj kao da je htela samu sebe da ubedi da se zaista probudila, da je taj košmar bio samo san. Zaboravi na to naredila je samoj sebi. Mada se nalazio u Sadovaji, nešto van periferije Moskve Mars je insistirao na tome da živi s narodom Irina je u stvari više volela njegov stan. Ili je, možda, više volela Marsa. To bi stvarno bila ironija.

Ali i ovaj stan je imao svog šarma. Volela je da se probudi u jutro kad je sunce sijalo preko ostataka crkvenog zvonika, srušenog pre nekoliko godina u strašnom nevremenu. Bio je to podsetnik kako nešto tako slabašno kao vera može da preživi na negostoljubivom tlu. Ako je crkva mogla ovde da opstane, došla je pre izvesnog vremena do zaključka Irina, mogla je i ona. Bio je to podsetnik da ona ne mora da završi kao njeni roditelji. Irina se okrete od prozora. Mogla je da čuje kako se Valeri muva po kuhinji. Šta je to pripremao? Bilo je hleba, ali, u čitavoj Moskvi nije moglo da se nañe ni mleka ni putera. Tako je već bilo mesecima i Irina se sećala majčinih priča o ratu, kad su imali samo repe i rotkvice i možda nešto kupusa. To su jeli mesecima. „Bože" rekla joj je jednom majka „šta bismo uradili za zalogaj dobre hrane! Ubili bismo jedan drugog, dopadalo ti se to ili ne". Mada se već uveliko o tome pričalo a i Mars ju je ubeñivao da je to istina u Sovjetskom Savezu svakog dana dizane su bune. Ipak, Irina je bila ubeñena da se neke stvari nikada neće izmeniti. Uprkos perestrojki, njoj je bilo teško a u nekim slučajevima i nemoguće da nabavi svakodnevne potrebe; sapun, hleb, sveže povrće, toalet papir. Isto je tako bilo i u godinama pre ovih promena. Problem je bio u tome što je stari tržišni centralizam bio tako dubokokorenjen da čak ni predsednik nije mogao ništa protiv njega. Mada je svakom bilo jasno da je povrće koje su proizvodili privatnici bilo zdravo, sveže i ukusno, dok je ono s državnih imanja bilo uvelo i jadno, čak ni predsednik nije imao hrabrosti da podržava privatnu inicijativu. U Rusiji su takve strukturalne transformacije uvek povlačile za sobom ogroman politički rizik, zato je bilo bolje ne raditi ništa, nego pokušavati da se nešto promeni. Umesto toga na tipično sovjetski način odluke da se donesu nove slobode, brzo bi bile propraćene odlukama da se te slobode oštro ograniče. Bio bi to depresivan scenario za jednog Amerikanca ali ne i za većinu Rusa. Duge, hladne zime i nemilosrdna srca koja su radila u državnom aparatu, očvrsli su sovjetskog grañanina protiv razočaranja. Kad ima malo nade, depresija se javlja. A uz depresiju se javlja opijanje, alkohol zagreva teto, umrtvljuje um i uništava duh. Irina se protegla, izašla iz kreveta, otapkala je hodnikom do kupatila. Kao i obično vruće vode nije bilo, ali ona je navikla da se tušira hladnom vodom. Ipak, širom je otvorila oči pod tušem i malo je kriknula od šoka. Obrisala se peškirom, obukla je čistu odeću koju je držala u donjoj fioci veličanstvene komode od mahagonija koju je Valeri uvezao iz Engleske. Stojeći ispred ogledala, pažljivo se šminkala američkom šminkom koju je kupila u specijalnoj prodavnici Berjoske, gde su privilegovani grañani, kao

što je bila ona, mogli da kupe ograničen izbor uvezene robe. Ona je bila niska žena, sitnih kostiju, s finim, visoko postavljenim dojkama, vitkim strukom i uskim bokovima. Noge su joj bile divno oblikovane (pravi geni) i bila je u dobroj kondiciji (tri puta nedeljno je vežbala za baletskom barom, mada više nije mogla da sanjari o tome da postane balerina, što je njena majka toliko želela). Imala je čudno lice, trouglasto, s ogromnim, smeñim očima,alim nosem, punim, senzualnim usnama, ušima pripijenim uz lobanju. Njena blistava crna kosa bila je veoma kratka. Bila je zadovoljna svojim izgledom, za razliku od većine žena. U kuhinji, Valeri Denisovič Bondasenko naginjao se iznad Tošiba 5200 kompjutera, koji je ilegalno uneo u zemlju. Čudesna japanska tehnologija izašla je na kraj sa CRT monitorom. Tošiba je mogao da radi i na betrije što je bilo veoma značajno za zemlju gde je nestanak struje bio svakodnevna stvar. Irina pogleda preko njegovog ramena i vide recept na ekranu. Poljubi ga u vrh uveta. Skoro je gotovo reče on rastreseno. Bio je zastrašujuće velik čovek s mesnatim ramenima rvača i moćnim mišicama radnika. Irina je bila preplašena kad je prvi put išla s njim u krevet. Njegovo lice i glas bili su isto tako strašni kao i njegovo telo. Kad je bio besan, mogla je da oseti napetost oko njega kao kad je oluja. Nije želela da spava sa njim, tog prvog puta, ali nije smela ni da pomisli šta bi on uradio da nije pristala. Sreli su se na nekom državnom poslu. Ona je došla, jer je smatrala da joj je to dužnost, ali je sve vreme mislila samo na to da se baci na kolena u crkvi arhanñela Gavrila. Onda ju je ugledao Valerij Bondasenko. Izdvojio je iz gomile, kao što američki kauboji izdvajaju goveče odreñeno za klanje. To je pročitala u džepnom izdanju romana „Usamljeni golub" koji je uspela da prokrijumčari u zemlju i koji je sada nosila sa sobom kuda god je išla. Valerij je bio šarmantan, čak graciozan. Ali, ispod te površine Irina je bila svesna da postoji jedan drugi Bondasenko politički taktičar koga su se plašili. On je bio taj koji je smislio brutalni obračun s nacionalnim separa-istima u rodnoj Ukrajini. On je bio taj koji je savetovao da se doñe do kompromisa sa liderima Sovjetskih Baltičkih republika, što je omogućilo da se slomi otpor Ukrajine. Pričalo se da svaki gest koji Bondasenko načini bude unapred dobro prostudiran. Irina je bila dovoljno inteligentna da se zapita, šta li on to hoće od nje. Znala je da je zavedena, ali to saznanje nije sprečilo dalji razvoj dogañaja. Ma šta da je Valeri želeo, on bi to i dobio, tako su bar svi govorili. Bilo je sasvim jasno da je želi. Irina nije imala političke moći da mu se odupre.

Niko nije imao. Ipak, bio je to tužan trenutak u njenom životu jer je tako grubo odvedena da nije bilo teorije da odlučuje o svojoj sudbini. Sedela je naga prvi put na ivici njegovog kreveta, preklinjala je da nañe snage da se otme njegovoj korupciji. A onda, obrisavši jednu jedinu suzu s obraza popela se u krevet kraj njega. On je zračio toplinom furune. Mislila je da će je smrskati ispod svog mišićavog tela, ali pokazalo se da je neverovatno nežan i strastan ljubavnik, kao da je Valeri Bodnasenko koga je srela izmeñu pokrivača bio sasvim drugačiji od onog čoveka koji je lunjao hodnicima Kremlja, bacajući u čistilište figurativno i doslovno one dovoljno lude da mu se suprotstave na njegovom uspinjanju ka moći. Irini se ukazao tračak nade. Nije ga mrzela kad ju je uzeo, naprotiv, bila je uvučena u vrtlog strasti. Shvatila je da može da nañe zadovoljstva u toj vezi, mada je kao i u odnosima s ostalim njenim ljubavnicima trenutak kad se fizički odvajala od njih, bio pun praznine i tuge. Jedne noći, u ovom stanu, dok je kiša besno udarala o spoljne zidove, tresući stare salone, Irina je otkrila još jedan nivo njihove veze. Još je bio u njoj, krupan, topao, pulsirajući. Ona je još uvek podrhtavala u ritmu udaraca njegovog srca. Smem li nešto da ti priznam? šapnula je. -Nikada nisam osećala ovoliko zadovoljstvo s drugim muškarcem. Sklonila je kosu s čela, pogledala ga je, pa je nastavila da govori: Ljudi te se plaše, možda nisi ni svestan koliko te se plaše. Kad si mi prišao one prve noći bila sam paralizovana. Nisam smela da te odbijem. Plašila sam se da ću ostati bez posla ako te odbijem. Zar te nisam privlačio, ni najmanje? Jesi, naravno, ali ja ... Zar ne shvataš da uopšte u ono vreme nije bilo važno šta ja osećam? Ja sam radila ono što si ti od mene tražio, to je bio početak i kraj naše veze. A onda, kasnije, prvi put u krevetu s tobom ... bila sam toliko preplašena da ti se verovatno nisam dopala. A onda ... Onda ... Onda sam otkrila sasvim drugačijeg Valerija Bodnasenka reče Irina. Jednog Valerija koga niko nije poznavao. Zbog toga sam se osećala nekako specijalno. U ogromnom moru žena u Moskvi, ti si odabrao baš mene. Valerij se nasmejao. Zar je to tvoja ispovest? Nije reče Irina i ućuta neko vreme. Slušala je otkucaje srca njegovog i svog, kao da je to bio neki jezik koji je trebalo da dešifruje. Za trenutak sam se osaćala delom tvoje moći. Ne odraz, već deo toga. Zar je to ludo? Nije reče Valerij i pomače se u stvari, tvoja ispovest, kako ti to zoveš, samo mi je dokazala da mogu da imam poverenja u tebe. Već neko vreme sam

hteo da o tome razgovaram s tobom, ali nisam bio siguran da li smem da verujem svojim instinktima. Irina se privuče bliže uz njega. O čemu si hteo da razgovaraš? osećala je kako moć zrači iz njega, kako je obuzima, kako je zagreva. Zar je bilo loše što je želela da postane deo te moći? Želim da saznam sve o Marsu Petroviću Volkovu rekao je iznenadivši je jer ona još nije mogla da shvati da se njegove misli prepliću s njenima. Bio joj je tako blizu, njegove usne su dodirivale njene dok je govorio. Volkov je pokrenuo kampanju protiv mene u Kongresu narodnih poslanika. On ima moćne partijske službenike za sobom pa je tako izabran. Ja još uvek držim neke konce zbog mog jakog udruženja nacionalnih veza, ali sada kad je on u Kongresu, počinje da mi zagorčava život. Zbog reforme i tolerisanja pojedinačnih mišljenja neki ljudi su postali opijeni kriticizmom. Volkov je jedan od njih. Živi da bi kritikovao mene. Izgleda da uživa da me naziva Napoleonom, izjavljujući da ja imam nameru da budem novi imperator Rusije. Lažno tvrdi da nije egocentričan kao ja. To je njegov problem, ali suviše brzo postaje i moj Irina je videla kako mu oči sijaju i kako se i ona ogleda u njima da bih mogao da pobedim Marsa Volkova moram da znam šta misli. Naučio sam kroz gorka iskustva da postoje neke stvari koje muškarci ne mogu da obave, ili ne mogu da ih obave dobro. To je jedna od tih stvari. Moraš da postaneš moja štićenica tako da bi mogla da uradiš sa Volkovim ono što sam ja uradio sa tobom. Želiš da ga zavedem? pitala je Irina. To ne mogu. Nisam ja tog temperamenta. Temperament reče Valerij se kuje kroz prilike. Ja ću te naučiti svemu što treba da znaš. Ne želim da se prostituišem na taj način Irina se razbesnela. Valerij je to odmah preduhitrio. Pritisnuo je svoje usne na njene, a onda se osmehnuo: Istina je Irina, da si ti mene zavela. Zar ti smatraš da si poslednja u nizu mojih pobeda? Ne. Ti znaš moju reputaciju. Ja ne krijem te stvari tako da ne može da bude pogrešnog shvatanja koje bi moji rivali mogli da okrenu u svoju korist. Niko ne zna za nas. Ti si se pobrinuo za to naglasi Irina. To je donekle istina, ali i to sam uradio s odreñenim ciljem. Posle smrti svoje žene, nisam imao volje za seksualnim avanturama. Poslednjih nekoliko godina našeg braka uzalud smo se trudili da dobijemo dete. Kad je moja žena umrla, shvatio sam da je dobro što sam bez dece. Svet u kome živimo je grozan. Mogli bi čak i moje dete da koriste protiv mene.

Prevrnuo ih je oboje tako da je ona sada ležala na njemu. Znam koliko ima opasnosti u onome što tražim od tebe da uradiš, Irina. Ali, kad si tako brzo odbila nisi ni shvatila kolike nagrade si odbacila. Kakve nagrade? Bolje mesto? Novac? Poklone iz Berjozke? Te stvari me ne privlače. O, to znam pogleda je u polutami i opet se nasmeja. Vidiš, nešto me je privuklo kod tebe, nešto što mi je bilo jasno da poseduješ kad sam te prvi put ugledao. To je i razlog zbog kojeg tražim od tebe da zavedeš Marsa Volkova jer ti možeš da shvatiš koliko moči to može da ti donese. Većina žena se zadovoljava da samo tavori u send moći svojih muškaraca, ali ti si drugačija Irina, ti si nešto posebno. Ti želiš moć za sebe. Ti shvataš da ja mogu da ti obezbedim tu moć. Ti ćeš dakle šaputati na jastuku sa Marsom, upoznaćeš ga, a onda ćeš meni javiti sve što budeš saznala. Ti ćeš to srećno obaviti, Irina. Veruj mi. Onda je uhvati strah koji poče da je buši kao crv do samog središta njenog bića. On je « pravu, ja volim tajovi svet čija vrata on može da mi otvori. Nema više Irine dosadne intelektualke, nema više Irine kompjuterskog programera, nema više Irine učiteljice čije ideje niko neće da sluša. Kad je sada ušla u Valerijevu kuhinju, Irina je osetila miris luka i kozjaka koji su se pirjanili u šerpi. Sela je za mali Formika sto od crnobelog mermera koji bi savršeno pristajao u neku američku kuhinju pedesetih godina. Valeri joj je doneo jogurt iz Ukrajine i čaj u koji je ona stavila dve kocke šećera, U Sovjetskom Savezu, gde čak ni šećera nije bilo dovoljno, ovo je takoñe bila odreñena privilegija. Posmatrala je Valerija kako pažljivo mesa jaja i sipa ih u zagrejanu šerpu s proprženim lukom i kozjakom. Bik je to još jedna od beneficija koje je donosila noć provedena s Valerijem,ona je uživala da joj neko spremi doručak. Ona je bila izvanredna kuvarica bio je to jedan od darova koje joj je majka prenela ali kao svaka dobra kuvarica volela je da bude poslužena dobrom hranom. Uvek je osećala krivicu kao da će je ta mala dekadentna zadovoljstva raznežiti i oslabiti za životnu borbu koja se ovde vodila bez prekida. Provela je dosta vremena u Americi, trudeći se da nauči što više o novim edukativnim metodama, ali istovremeno i prihvatajući zapadnjački način življenja. Ponekad, kad je bila očajna zbog Rusije, brinula je da nije nepopravljivo zaražena Zapadom. Suviše često j£ hvatala samu sebe kako pravi poreñenja izmeñu onoga gde je bila (Boston) i onog gde je sada (Moskva). Bilo je to njena tajna, njen teret. Znala je da ne srne nikada da dopusti da Valeri sazna o čemu ona razmišlja. Rekla je s onoliko patriotskog osećanja koliko je mogla da sakupi:

Da li si uspeo da prodreš u Belu zvezdu? Ta prokleta organizacija, minornih disidenata. Oni su kao duhovi. Možeš li da veruješ u to? Bela zvezda je ostala skrivena od nas. To ne bi smelo da se dopusti u našoj zemlji. Ja mislim da njih nekako pomaže Zapad. Kako inače da objasnim našu nemoć da otkrijemo bar jednu njihovu ćeliju. Meni se čini da vi čak i ne znate da oni postoje. Bela zvezda postoji. U to ne sumnjam kratkoe nasmejao mi iz vlade smo dovoljno privrženi propagandi da bismo mogli da stvorimo fantomsku organizaciju odmahnuo je rukom. Ne, ne jedino pravo pitanje je da li je Bela zvezda odgovorna za talas nacionalističkih pobuna u Gruziji, Uzbekistanu, Baltičkim republikama čak i u Baškiru. U svakom slučaju pobunjenike neko mudro vodi i čak su dobro naoružani: imaju puške, automatske revolvere, čak i haubice. Neko ih snabdeva. Da pomoć ne dolazi iz Ufe u Baškiru gde je nedavno bio onaj strašan sudar vozova? Valerij klimnu glavom. Preko dve stotine ljudi je poginulo u tom sudaru. Ali, to nije bio nesrećan slučaj. To je bila sabotaža. U tim vozovima je bilo dosta generala Crvene armije. Išli su prema tajnoj vojnoj bazi na Uralu. Svi su bili ubijeni. Sabotaža? reče Irina. Pojma nisam imala. Nisu imali ni drugi, sem nekoliko odabranih. Valeri pročisti grlo istina je da je posle Černobilja bilo dosta terorističkih akcija. Jedna interna istraga, koja je odmah tajno povedena pokazala je da je čak i tragedija u Černobilju bila akt sabotaže. Bio je to prvi takav akt, ali bila je to katastrofa takvih dimenzija da je to bilo dovoljno upozorenje da su ti ljudi sasvim ozbiljni i sasvim ludi. Ipak, birokrati su svugde isti na čitavom svetu: ugojeni, nekorisni, puni inercije. A nigde nisu gori nego u Rusiji. Bože, to što mi govoriš je neverovatno. Na žalost nisi jedina koja to kaže. Bilo mi je potrebno dosta vremena dok sam ubedio predsednika o potrebi antinacionalističkih snaga. Ja ću voditi računa o tome. Pretpostavlja se da je Bela zvezda sastavljena od Ukrajinaca reče Irina. Valerij je razmišljao o njenom neizgovorenom pitanju: Istina je da je vodstvo Bele zvezde iz Ukrajine, baš kao i ja rekao je najzad. Ali mi želimo dve različite stvari. Ja sam odan državi. Oni su odani sami sebi. Može da se dogodi da će to biti prva grupa u kojoj će biti i Gruzijaca i Etonaca i Litvanaca, čak i Muslimana. To će pojačati snagu Bele zvezde i ona će postati opasnija po državu. Ti ljudi pojma nemaju šta žele. Anarhiju. Haos. Ili sve zajedno. Ako dobiju autonomiju počeće da ratuju jedni s drugima. Oni su primitivni, loše voñeni. Ko bolje od mene Ukrajinca, člana manjine, može da im ukaže na opasnost njihovog puta?

Irina nije znala da li da oseća divljenje ili odvratnost. Možda je osećala jedno i drugo. Mislila je da ima istine u onome što je Valeri rekao. Motivi disidenata su često zamagljeni, jer polaze od iracionalnih stvari besa i straha. Tužna je istina da revolucionari retko kad imaju ideju kako da se koriste moći kad je jednom steknu, tako da završavaju praveći zbrku. Želela je da kaže da je sasvim jasno da je Bela zvezda simbol neruskih naroda, koji izražava njihovu želju za slobodom. Htela je da ga pita kako on ne shvata da je to simbol koji govori da do promene mora da doñe, kao što je došlo kod svih naroda Istočne Evrope. Kad bi samo nekome mogla da veruje. Bilo je strašno što je noću i danju morala da krije svoja prava osećanja. Košmar. Njen košmar: zatvorena u sopstvenoj zemlji. Kako je žudela da se nekome poveri, ali nije biloikoga kome je mogla da veruje, čak ni svešteniku u crkvi arhanñela Gabriela. Naravno, nikako nije mogla da veruje Valeriju Denisoviču Bondasenku. Zato je držala jezik za zubima i nastavila da se pretvara da je dobra, mala ruska devojka. Kakav si ti savršeni pragmatista rekla je sada. Komunizam je srž pragmatizma pa moram da budem stručnjak na tom polju rekao je Valerij hajde sada doručak je gotov. Doneo je omlet i svoju solju jakog čaja. Kao što je navikao, on je već popio jogurt dok je kuvao. Ovo je fantastično rekla je Irina kidajući komade crnog hleba. Valeri se iscerio. Recept je iz Njujork Tajmsa. Šteta što nisam imao putera. Pjer Freni kaže da je s puterom sasvim drugačiji ukus. Ja sam morao da upotrebim zejtin. Ukusno je i ovako reče Irina. Sem toga zejtin je zdraviji. Nije pun kolesterola. Zadržala je viljušku na pola puta od usta. Gospode, ponašamo se kao muž i žena. Zar sam već počela da se navikavam na taj svet izdajstva i varanja? Neka mi Bog pomogne. Onda je opet pomislila na ono što je Valeri rekao o njenoj želji da bude slobodna i ona oseti užasan strah. Šta je bilo? reče Valerij. Odjednom si pobledela. Irina uze zalogaj omleta da bi dobila na vremenu. Samo sam mislila ... na večeras i na ... Marsa. Valerij sočno opsova. Taj če me kučkin sin sahraniti. Moramo ga što pre onemogućiti. Sada je počeo da ispituje moj predlog o kompromisu sa Baltičkim državama. Zar on ne shvata da je tvoj kompromis bilo nešto najbolje što je moglo da se dogodi? reče Irina. Taj kompromis je pokazao svetu da je naša reformatvarna i pokazao je našim kolegama u Politbirou da moraju da budu fleksibilni. Sem toga svako zna mada se plaše da to kažu da Baltičke države nikada nisu bile deo Sovjetskog Saveza. Njih je ilegalno dao Hitler Staljinu i

Molotovu prema dogovoru sa fon Ribentropom 1939. godine. Godinama su Estonija, Litvanija i Latva imale svoja poslanstva u Savezu. Zar nije sramota da smo ih zadržavali? Zar nije bilo vreme da se odvoje? Valerij Bondasenko se nasmejao. Iako su Litvanija i Latva uspele da dobiju nezavisnost, u Centralnom komitetu nisu time zadovoljni. Oni to još uvek nazivaju secesijom, virusom nacionalizma i traže način bilo kakav način da vrate te Baltičke države pod sovjetsko okrilje. To je preterivanje reče Irina ne bismo valjda ratovali zbog toga. On obrisa usne. Lenjin je rekao: „Interesi socijalizma su iznad interesa prava naroda na samoopredeljenje". On je samo išao Marksovim tragom koji je rekao.„Proletarijat nema zemlje". Irina ga je mrzela kad bi citirao ovakve misli. Kako je mogao on, Ukrajinac da bude tako odani marksistalenjinista, kad je istorija istorija njegovog naroda pokazala koliko je to sve bilo pogrešno? U svakom slučaju govorio je dalje Valeri ne možemo da poklanjamo svet onako kako ga je američki predsednik Ruzvelt poklanjao na Jaki. Mi smo zadržali Estoniju, zadržaćemo Ukrajinu i Gruziju, Jermeniju i Moldaviju, uprkos svoj propagandi nacionalista. To je tema koju Mars Volkov neprestano izbegava dok udara i udara na mene. On zvuči dosadno kao ploča rokn-rola. Irina se nasmejala uprkos svemu. Bože, Valerij ponekad zaboravim kako si nazadan. Politika je moje jedino interesovanje reče on jednostavno. Jednog dana će tvoja opsesija da te dovede do smrti reče Irina ne možeš da se boriš protiv neprijatelja ako imaš štitnike na očima. Da li širenje mojih horizonata obuhvata i prihvatanje dekadentnog zapadnjačkog rokn-rola? Možda Irina ga je pogledala ali to je dobar primer. Na Zapadu, rok muzika je velika snaga. Ne samo da sakuplja ogromne sume novaca, već pokreće mlade ljude. Ona može da ih preparira, da ih mobilise. A onda dolazi armija i rastura ih naglasi Valeri. Sve dok mladi ne postanu sopstvena armija. Bondasenko je o tome razmišljao neko vreme. Znao je da Irina ima mogućnosti u Ministarstvu obrazovanja da vidi sve zapadnjačke novotarije na koje ni on nije bio imun. Znao je da bi bilo dobro da posluša njen savet. Tvoj kriticizam prihvatam. Konstruktivan je. Kriticizam Marsa Volkova mora da se utiša ustao je, ali nije skidao pogleda s nje. Molim te misli na to noćasad njegova glava bude nežno počivala na tvojim dojkama.

Dva dana posle javnog samoubistva Kakuei Sakate, stigao je jedan koverat preko pošte. Bio je čudan.četvrtast, od ručno napravljenog papira. Hono Kansei ga izvadi iz svog poštanskog sandučeta kad je krenula na posao. Pismo je poslao Kakuei Sakata. Na koverti je bio datum kad se ubio. Unutra je bio komad savijenog papira. Hono je otvorila pismo u podzemnoj železnici prema Kasumigasekiju. Unutra je bio samo mali ključ, ništa više. Nikakve beleške, nikakvog objašnjenja. Osećala je da vetar postaje sve jači, bio je to prvi nagoveštaj nepogode o kojoj je govorio Sakata. Trideset i šest časova televizija, radio i novine bili su puni reportaža i spektakularnih fotografija ritualnog ubistva Kakuei Sakate. Razna nagañanja su mogla da se čuju o ovom nasilnom i jezivom činu društvene svesti. Videla je svog sela Kunija Mićitu na televiziji. Govorio je mudro i bio je toliko fotogeničan da je stekao simpatije. Jedan kanal je čak pomerio prikazivanje omiljene sapunske opere za pola časa da bi uživo prenosio zbivanja iz Sengakuñija tamo gde se Sakata ubio. Tog jutra na poslu, Hono je, držeći u oznojenoj šaci ključ, odnela poštu i sveže skuvanu kafu Kuniju Miči ti. On je bio čovek srebrne kose i uredno potkresanih brkova. Prelistao je poštu. Ona je pažljivo beležila pisma koja joj je diktirao, zatim ga je podsetila na bezbroj sastanaka koje je imao tog dana, na intervjue i pozive koje je morao da obavi. I mada se činilo da je bio duboko potresen smrću svog posrednika, izgledalo je da uživa u pažnji koju su novinari poklanjali tom slučaju i njemu. On je bio veoma vest pred kamerama i znao je to. U stvari, posle prvog intervjua na televiziji dobio je široku podršku i finansijski i inače. Hono je počela da misli da je Mi ci ta najzad našao svoj pravi posao. Prihvaćena je naša ponuda Osaka keramici reče Kunio Miči ta pa treba da obavestimo naša odeljenja. Protrljao je ruke. To je šezdeseta ponuda koja nam je prošla ove godine. Pružio joj je debelu fasciklu. Odlučio sam da ukinem naše petrolhemijsko odeljenje. Moramo da požurimo sa Mićita Satkomom da bismo potukli satelitsko prenošenje vesti. Imam utisak da će nam vlada pomoći u tom poslu. Pružio joj je još jednu fasciklu. Ljudi iz Kage će doći ovamo u podne, tako da vas molim da sve pripremite za potpisivanje. Naša veza sa Kagom osvetlaće mi obraz još je nijeogledao. Ah, da još nešto dotakao je čelo, kao da mu je to baš sada palo na um probajte da udenete negde još jedan sastanak. Moram u podne da se nañem sa Aokijem u Tandem Polikarbonu. Naš novi proces stvaranja boja savršeno odgovara novoj liniji njihovih proizvoda. Hono je bila oduševljena. Hvala vam, gospodine.

A? Mićita je pogleda. O čemu to govorite? Pa, prošle nedelje na sastanku pomenula sam da sam čula da Tandem priprema nove proizvode pa sam mislila da bi se naš novi proces bojenja savršeno uklopio Zaista? Mićita je već mislio na drugo. Ne mogu da kažem da se sećam toga. Fuñinami mi je dao izveštaj o tome. Evo ga ovde. Pokazuje istraživanje. On se zaista potrudio. Ako nam ovaj posao uspe, moraćemo da ga unapredimo. Vi ćete me podsetiti. Ali, gospodine ... Osam i trideset reče Mićita bacivši pogled na sat koji je dominirao njegovim stolom vreme za prvi sastanak. Nadam se da ste sve pripremili. Hono se povuče iz njegove kancelarije. Fuñinami je bio prošle nedelje na sastanku. Čuo je njenu ideju, iskoristio je. Trebalo je da misli na to i da pripremi izveštaj o tome sama. Možda bi je tada Mićita saslušao. Hono je sela za svoj sto i raširila šaku u kojoj je počivao ključ koji joj je Sakata poslao. Kapljice njenog znoja blistale su na njemu. Hono je počela da razmišlja o blagodetima koje uživa. Bila je u srcu Tokija, svog najomiljenijeg mesta na zemlji. Bila je sekretarica najuspešnijeg biznismena u zemlji, visoko je držala glavu zbog toga meñu prijateljima i kolegama. Imala je sreće da bude u Mićita industriji tokom godina njene ekspanzije. Činilo joj se da kad podigne pogled, Kuni Mićita pregovara s vladom o nekom novom, uspešnom poslu. Štogod je započeo Mićita je s uspehom i završavao. Pre šest meseci Hono je očekivala da će nešto od njegove sreće preći i na nju. Sada joj je bilo jasno da se to nije desilo. Šta se upravo sada dogodilo? Ušla je u kancelariju Kunija Mićite s namerom da mu kaže o postojanju misterioznog ključa, da bi mu pružila priliku da joj objasni razlog samoubistva Kakueia Sakate. Ali sada je znala da to neće da uradi. Hono je mislila da bi bar o tome trebalo da porazgovara sa svojim suprugom Eikićijem. Šesto čulo ju je upozoravalo da bi Tokuso morao o tome da bude obavešten. Njena veza sa Tokusom Kancelarijom tokijskog oblasnog tužioca bila je lične prirode. Eikići Kansei, njen muž radio je tu kao pomoćnik šefa Tokusoa. „Uvučen sam do guše" voleo je da joj kaže „u istrage političkih podmićivanja i borbi za vlast". Srce mu je pevalo zbog posla koji je obavljao. Sve na svom mestu i mesto za sve mogla bi da bude prozaična ali jednostavna Eikićijeva filozofija. On je bio neverovatno dobro organizovan čovek, potomak jedne od najboljih tokijskih porodica, koji je kao i njegov

otac išao u prave škole, stvorio prave veze i završio je na pravom poslu: punom prestiža, zavidnom, časnom. Majka je razmazila Eikićija dok je odrastao. Ali zato što je želeo da nadmaši oca i njegova očekivanja postao je fanatičan, skoro opsednuti radnik. Od trenutka kad je diplomirao na univerzitetu, kao jedan od najboljih, zarañivao je sam za sebe. S druge strane, uz ogromnu novčanu pomoć koju je dobijao od dede on nije trebalo da brine o poslu. Eikićijev svet je uvek bio omeñen dvema stvarima: novcem i uticajem. Toga je njegova porodica oduvekmala u izobilju; on je to uzimao kao nešto što mu se daruje, a ne kao neki blagoslov. Hono je znala dosta o Eikićiju kad su ih upoznali prijatelji. Nju je privukao njegov tako organizovan i odreñeni život. Ona nije imala mnogo stabilnosti u porodici i pomisao da bi mogla da se uda za tako organizovanog čarobnjaka bila joj je neodoljiva. Sem toga prestiž koji je dobila time što je postala Eikićijeva nevesta promenio joj je život preko noći. Već punih devet meseci, od trenutka kad su se venčali, njen telefon nije prestajao da zvoni i ona se baš pripremala da kupi „sekretaricu" da bi lakše odgovarala na pozive prijatelja i saradnika koji su bez prestanka pozivali nju i Eikićija na večere i ručkove. Eikići je bio baš onakav muž kakvog je Hono želela. Bio je staložen, siguran u sebe, pokazivao je sve znake ittaiaa, te posebne intimnosti koja se dobija kad se dva duha povezu u jedan. Nikada je nije hvalio, nikada se toga ne bi setio, bilo bi to kao da hvali samog sebe, što bi bilo zaista neugodno. U stvari, Hono je teško mogla da recima ili povezanim mislima izrazi kakva je bila njena veza sa Eićijem. Bio je to ittai. Eikićijev lični život bio je strog kao i profesionalni. Voleo je da mu jelo bude posluženo u odreñeno vreme i očekivao je da mu Hono svakog dana priprema njegovu omiljenu hranu. Kad bi išli napolje da jedu, očekivao je da Hono prati ono što on govori i da zna kad treba da začuti kad se vode poslovni razgovori. Ako je i imala neka mišljenja o poslovnim stvarima ona je ipak bila lična sekretarica Kunija Mićite morala je da ćuti. Svakog meseca, tačno kao sat, Eikići je prireñivao ručak za svoje poslovne saradnike i ljude s kojima je održavao poslovne veze. Očekivalo se da će Hono sve da pripremi i da se onda kao gejša izmakne u stranu. Ista tvrdoglava uzdržanost koja ju je sprečavala da se suoči sa Mićitom sada ju je onemogućila da se poveri Eikićiju. Sem toga ona mu nikada nije pričala o svom prijateljstvu sa Kakueiem; ne bi znala kako da mu tobjasni. Ključ. Ključ joj je sada sve značio. Poruka s one strane groba, strašna odgovornost se svalila na nju. Osećala je gin dužnost suviše tešku da je

ponese. Iz nekog razloga, Kakuei Sakata je odabrao baš nju da izvrši njegovu poslednju želju. Zašto nju? Hono nije znala. Možda će kad bude saznala šta se tim ključem otvara, početi da shvata o čemu je reč. Sakata je bio kompleksan čovek. U njihovim čestim razgovorima, ostavljao je utisak na nju kao neko ko razume tananosti ženskog uma. Nije bio kao većina samuraja, nije se odnosio s prezirom prema onome što žena može da uradi. „Vremena su se promenila" rekao joj je jednom. —"Nekada se mislilo za žene da nisu čiste. Moj otac, koji je pekao šake nije hteo ni da vidi moju majku tokom mnogih meseca kad se šake pripremao. Bio je ubeñen da će ona na neki način onečistiti proces i uništiti šake". Nasmejao se. „Samuraji žele da žive u prošlosti. Ali, prošlost nije uvek ono što mi mislimo da jeste". Sakata se nije povlačio u duboku mušku tišinu kad je bio s njom. Često su razgovarali, i to veoma dugo. Kao da je izvlačio zadovoljstvo iz tih razgovora, kao da je to za njega bio neki oblik intimnosti. Hono je slušala, odgovarala na njegova pitanja i ponekad, kad bi to zahtevao, govorila bi o sebi. I ona je bila srećna što je sa njim, ali nije znala zašto to oseća. Kakuei je voleo savremeni Japan ili se bar divio nekim njegovim novim snagama. „Mi smo sada elastičniji" rekao joj je „i zato bolje umemo da se nosimo s protivnicima. Za mlañe ljude kao što ste vi to su možda opcije koje se nama starijima nisu nikad pružile. Jedino kad se ta novonañena elastičnost iskoristi u nečasne svrhe i okrene u korupciju, onda ja,sto kao Mišima, tugujem za starim Japanom koji je nestao i koji je bio beskompromisan kao sečivo katane". Bilo je tačno da su se oni dopadali jedno drugom i ona je ubrajala Sakatu meñu svoje retke prijatelje. Hono je sada bila uverena da je bila u pravu. Osećala je pojačan užas od onoga što je Sakata ostavio iza sebe: tamno srce nepogode koje ga je tako iznenada i tako okrutno zahvatilo. Šta će tek da uradi s njom kad je moglo da uništi samuraja? Znala je da sada više ne može nazad. Njene noge su već bile na toj stazi i nije mogla da se vrati. Girt joj je diktirao da mora da nañe dokaze koji su uništili Kakuei Sakatu. Šta je onda trebalo da uradi s ključem? Nije mogla sama da vlada situacijom. Hono je mogla da smisli samo jedan odgovor i to ju je plašilo na smrt. Mars Petrovič Volkov je bio sasvim drugačija zver od Valerija Bondasenka. On pre svega nije bio Ukrajinac niti član bilo koje sovjetske nacionalne manjine. On je roñen i odrastao u Moskvi u Belom gradu, nedaleko od mesta na kome je sada živeo Valerij. Posedovao je hladnokrvnost specifičnu za Moskovljane, koju može da razume samo pravi Parižanin ili Njujorčanin. Svako drugi bi odbacio tu vrstu arogantnosti koju je posedovao Mars Volkov, da on nije bio tako zanimljiv sagovornik i tako vest slušalac.

Mars Volkov je voleo da razmišlja o sebi ne kao o političaru ili kao o članu partije, mada nije bilo sumnje da je bio i jedno i drugo, već kao o nekom ko rešava probleme. Ja sam kao šifrant i KGB-u rekao je Irini kad su se upoznali zaključan sam u suterenu Lubjanke, borim se da protumačim ono što je nerazumljivo. Ali zaazliku od mojih prijatelja s klinike ja radim sa stvarnimjudima, usred belog dana. To nije bila baš prava istina, ili bar nije bilo baš tako jednostavno. Mars Volkov se trudio da sve što je subverzivno preokrene u patriotsko. Kao i Valerij i on se nosio sa mračnim oblastima svakodnevnog života u Sovjetskom Savezu. Upravo je odlučivao kojom novom bojom će prefarbati staru. U tome su se Valerij i on razlikovali. Mars je mislio da staro ne treba samo prefarbavati nego i rušiti, pa ponovo zidati. Valerij je smatrao da je ta ideja u najboljem slučaju opasna, a u najgorem subverzivna. Irina je znala sve najnovije tračeve. Bilo je dobro što je i Valerij obavešten o Marsovoj sve većoj moći u Kongresu, ali Irina je znala ko će na kraju imati prednost: biće to Valerij Denisovič Bondasenko. Ovih dana on je stalno pokušavao sve što je mogao da bi nametnuo svoje poglede ostalima u Politbirou. Irina se pitala samo kada će Mars biti sklonjen s mesta u Kongresu i poslat ko zna kuda, daleko od Moskve centra moći. To će delimično zavisiti i od toga koliko će ona biti uspešna u svom zavoñenju. Mars Volkov je izgledao kao filmska zvezda. Ruska filmska zvezda, da budemo tačniji, ali zvezda u svakom slučaju. Bio je visok i vitak, bledih očiju i visokih jabučica kakve su imali ljudi s vetrom izribanih severnih stepa. Kosa mu je bila crna, prava i nosio ju je zalizanu unazad s čela. Imao je velika usta tankih usana i čvrstu bradu. Jedino što je bilo čudno na njemu bile su njegove male uši. Ali taj mali nedostatak nije narušavao ćelu sliku. U stvari, zbog toga je bio još privlačniji, poželjniji. I tako zadatak koji je Valerij dao Irini i nije bio neprivlačan. Ali u početku to nije bilo važno. Ono što ju je privuklo • Valerij je bio tako pravičan! bio je osećaj apsolutne slobode koji je imala zbog veze s Mar-om. Ona ga je zavodila kao neko ko je roñen za te stvari. Kad su prvi put krenuli u krevet zajedno, Irina je bila zaprepašćena svojim novonañenim osećanjem slobode, ali i pomalo zabrinuta koliko zadovoljstva će izvući iz tog čina izdaje. Sada više nije bila jedna od mnogih u Ministarstvu presvete, nevažna osoba kojoj daju posao koji nijedan muškarac ne bi hteo, na čije inicijative i predloge obraćaju pažnju tek toliko da ne bi bili neučtivi. Sve do ovog trenutka ona je sebe videla samo kao kćerku svojih roditelja ili kraće dok nije poginuo na manevrima kao suprugu svog muža. Ali, ponekad nešto je u

njoj šaputalo: Zar je ovo sve što život može da mi pruzi? Zar nema ničeg više za Irinu Viktorovnu Ponomarevu? Sada je znala odgovor, baš kao što ga je znao i Valerij. Postojala je druga Irina, nezavisna, koja je držala sve pod kontrolom, koja je želela da bude slobodna. U tom trenutku velikog trijumfa, kad je shvatila da je primorala Marsa Volkova da se zaljubi u nju, da je želi više od svih ostalih žena, shvatila je kolika je njena stvarna vrednost. Osećala je ogromno uzbuñenje što će se tek sada pojaviti ona prava Irina Viktorovna Ponomareva. Mars je izabran da predstavlja Moskvu na Kongresu što je bio znak velike časti. Pod njegovim patronatom bili su Sovjetska fudbalska federacija kao i Zvezdny Gorodok Zvezdani Grad, sagrañen za sovjetske kosmonaute. On je bio godinama jedan od glavnih tvoraca kosmičkog programa. Irina je pretpostavljala da je zbog toga bio uključen u stvaranje fudbalskog tima. Irina je mislila da Valerij ima razloga da se plaši Marsa. Njihovi pogledi su se veoma razlikovali, a Mars je u svakom slučaju bio harizmatska osoba. U Americi taj talenat bi pomogao Marsu da uspe na svakom polju, ali ovo je bila Rusija i harizma je posmatrana s velikom dozom sumnjičavosti. Dok je Valerij obarao ljude snagom svoje ličnosti, Mars je šarmirao. Dok je Valerij lako nagovarao svakog da svoju volju prikloni njegovoj, Mars je morao da se bori za svaki delić političkog tla. Valerij je uvek morao da se bori protiv nekog unutrašnjeg straha koji su ljudi osećali prema njemu. Osećam se kao losos rekao je Mars Irini te noći kad ga je upitala zašto ne jede hranu koju mu je pripremila uvek plivam uzvodno. Valerij Denisovič će me potući, uprkos svim mojim naporima, baš kao što je potukao sve ostale pogledao ju je umorno se osmehnuvši. Kažu da ispod Kremlja postoji gomila kostiju njegovih neprijatelja. Defetistički razgovor rekla je ona. Noćas se osećam kao potučen. Sutra ... Sutra će biti drugačije, je li? To si htela da kažeš, Irina, je li? Slegnuo je ramenima. Pa, ko zna možda si ipak ti u pravu. Sela je kraj njega, uhvatila ga za ruku. Reci mi šta se dogodilo. Ne, suviše je dosadno i suviše je depresivno. A meni je dosta uzbuñenja za jedno veče. Hajde da izañemo, da negde večeramo, da se napijemo votke s biberom. Uradili su tako. Irina ga je puštala da govori. Izgleda da je bio raspoložen za to i ona je želela da ga bolje upozna. Kad je on govorio ona je gutala svaku njegovu reč, upijala svaku informaciju sakupljala komade i deliće njegovog života kao da se sprema za poslednji, najvažniji ispit.

Pričao joj je o svojim roditeljima, koji su još uvek živeli u Moskvi i koje je posećivao svake nedelje. Nosio im je uvek ponude konzerve kavijara, sveže haringe s Baltika stvari koje oni sebi nikada ne bi kupili. Pričao joj je o svom bratu koji je umro i svojoj sestri koja je bila udata i imala troje dece. Ponekad reče on puneći njihove čaše votkom mislim da je najsrećnija moja sestra. Ona živi jednostavnim, nekomplikovanim životom, njene brige nisu velike, obične su, mogu da se rese. Imala je malo muke s poslednjom bebom, roñena je sa šumom na srcu, ali dete je sada zdravo. Živi u znaku ljubavi, zadovoljstva, okružena porodicom. To joj je sve veoma značajno. Bez toga bi bila izgubljena. Kasnije je rekao: Čudno je to s mojom sestrom. Nismo bili bliski kad je nas troje odrastalo. Moj brat i ja smo bili nerazdvojni, a ona je bila autsajder, pretpostavljam. Neprijatelj. Nikada joj se nismo poveravali iz straha da će naše tajne otkriti majci. Zamisli koliko je bilo moje iznenañenje, kad je mnogo godina kasnije na pogrebu našeg brata, ona ispičala sve naše tajne iz dečaštva. Znala ih je sve to vreme, ali ih je dobro krila. Naše tajne su za nju bile svetinja, mada smo je mi isključivali iz svega što smo radili, a uz to smo joj se podsmevali i začikivali je. Sada smo ona i ja veoma bliski. Uživam u trenucima koje provodim s njom, jer je ona oaza normalnosti u mom nenormalnom svetu. Njena ljubav prema običnim stvarima ovoj zemlji, deci koja će jednog dana postati članovi partije i tako doprineti sovjetskom načinu života neprestano me podsečaju na važnost onoga što pokušavam da ostvarim. Irina je želela da pita Marsa šta to pokušava da ostvari, ali umesto toga samo je popila još votke s biberom. Već je imala iskustva kao profesionalac, i znala je kad treba da pita, a kada treba da ćuti. Taj instinkt su posedovali veliki vojni komandanti: osećali su trenutak kad treba da napadnu, kad da se povuku, kad da odgo-ore na vatru, i na taj način bi bili sposobni, ne samo da smanje gubitke nego da izbegnu ranjavanja. Prema definiciji napad je značio izlaganje. Irina je mislila da nije vreme da ona sada preuzima taj rizik. Mars nije bio dovoljno ranjiv; još uvek je bio obazriv, bio je suviše pod kontrolom, uprkos votki. Obrazi su mu možda bili zarumenjeni, oči suviše sjajne, ali mogla je da oseti da ispod toga njegov mozak savršeno funkcioniše. Nije bilo tako kad su se vratili u njegov stan. Votka je imala vremena da obuzme njegov čitav sistem a njegov libido je sada vladao njegovim umom. Kao i obično, vodio je ljubav brzinom ekspresnog voza, kao da ne može da sačeka kraj ili kao da na neki tajni način želi da izbegne zadovoljstvo prema kojem je jurio. Od samog početka njihove veze, Irina je osećala da je to čudno kod čoveka koji je bio pravedniji i veći patriot od Valerija. Bez obzira na to da li je za to krivac bio njegov grub način voñenja ljubavi ili nešto u

njoj, ona nije mogla da nañe potpuno zadovoljenje sa njim. Umesto toga ona se pretvarala da uživa i bila je postiñena zbog te laži. Činilo joj se kao da je na pozornici i da igra samo za jednu osobu. I kao i obično kad bi on posle ljubavnog čina kliznuo iz nje, ona se osećala tužnije, izolovanije, usamljenije nego pre toga. Zamišljala je sebe kao tropsku ribicu koja pliva u krug u staklenoj činiji. Čvrsto bi zatvorila oči, ali slika je ostajala. Plivala bi u krug, u krug sve dok joj se ne bi zavrtelo u glavi. Posle toga Mars je pušio crne turske cigarete i pio crnu tursku kafu, gustu kao med u koju bi sipao prst votke. Sedeo je nag, za ružnim danskim stolom od svetlog drveta i hroma. Lice mu je bilo napola skriveno dimom, ali Irina ga je netremice posmatrala dok je ležala na stomaku. Jedina dobra novost koju sam dobio ove sedmice reče Mars je ta da je Amerika dala veoma malu pomoć Ujedinjenim nacijama. Možda ćemo ipak moći da izolujemo Ameriku. Irina, ispitujući atmosferu, oseti nedostatak odbrane. Činilo joj se da je pravi trenutak da se otkrije i vidi da li on nešto sumnja. Odakle dolaze loše vesti? pitala je obično. Baš odavde reče Mars okrenuvši stranu evo baš odavde. Irina je znala da bi te fascikle možda mogle da budu zanimljive za nju u stvari za Valerija ali bila je mudra i znala je da ne treba da pokuša da ih vidi. Bilo bi to ravno samoubistvu pomisli Irina i zevnu. Kako to misliš? Mars zatvori fasciklu, diže pogled. Posmatrao ju je neko vreme, pušio je polako, skoro nezainteresovano. Irina se uplašila da on već sve zna o njoj. Ali kako bi mogao? To je nemoguće rekla je samoj sebi. Mars onda otvori drugu fasciklu i poče da lista po njoj. Irina shvati da Mars ne gleda dokumente u fascikli, već da gleda nju. Opustila se. Hafnium. Irina žmirnu. Kojim to jezikom govori? Šta? Mars ponovi reč ne dižući pogled. To je metal koji se koristi za kontrolne veze kod nekih tipova nuklearnih reaktora, neročito kod onih koji se postavljaju u podmornice. Okrenuo je stranicu kao da čita iz fascikle. Potreban nam je hafnium. Nikada ga nema dovoljno. Ali zapadnjačko udruženje COCOM. Irina je znala da misli na Koordinacioni komitet za multilateralnu eksportnu kontrolu zabranjuje svojim članicama nacijama da nam prodaju tu robu jer je to strateški značajan metal, neophodan za vojne ciljeve. Mars je zapalio drugu tursku cigaretu na kraj one koju je ispušio.

Godine su nam bile potrebne da nañemo bogat izvor na Zapadu za hafnium. Tako je bilo sve dok COCOM nije otkrio šta se radi i prekinuo izvor hafniuma: u Japanu. Tako smo mi bar verovali, jer je hafnium prestao da pritiče uskoro posle zatvaranja izvora. Ustao je, nasuo još kafe i votke. Onda se vratio za sto i tu je sedeo pijući i pušeći tako dugo, dok Irina nije bila sigurna da je zaboravio ono o čemu je do malopre razmišljao. Ona najzad reče: Šta se dogodilo s hafniumom koji je trebalo da bude ovde isporučen. Ah Mars spusti šoljicu u prvi mah smo mislili da ga je konfiskovala tokijska policija i da ga je predala Tokusou. To je standardno ovde. Nedelju dana kasnije primili smo izveštaj koji smo kasnije mogli da proverimo na jednom izvoru kojem možemo da verujemo da je poslednja pošiljka hafniuma otišla pre racije. Diskretno su nas opomenuli da bismo morali da je platimo. Nesreća je bila u tome što mi nikada nismo primili hafnium. Irina sede. Kažeš da je linija snabdevanja prestala da fun-cioniše. Mars baci fasciklu na jednu stranu, ustade, priñe krevetu. Na neki način to je istina pogledao ju je kad smo poslali ljude niz liniju snabdevanja nailazili su samo na smrt. Svaki naš čovek za vezu imao je odrezan jezik koji mu je bio gurnut u grlo. Monstruozan način umiranja. Irina je zadrhtala. Činjenica je bila da je ipak bila fascinirana. Znaš li šta se dogodilo sa hafniumom? Kao što bi rekli Amerikanci, to je pitanje od šest stotina miliona dolara Mars je seo kraj nje. Buljio je u njeno nago telo i ona je jasno mogla da vidi kakav to efekat ima na njega. Mogla je da oseti njegovu napetost kao pesmu u tami. Bilo je logično da pretpostavimo da su teroristi neke druge nacije oteli hafnium. Ali, obavljena je iscrpna istraga i stigli smo u ćorskokak. To je bilo pre tri nedelje. Onda gde je hafnium? pitala je Irina i stegla prstima pulsirajuću zmiju izmeñu njegovih butina. Poljubila ga je u bradavice. Ti to znaš, zar ne? Znam reče Mars promukim glasom i ne znam. Zatvorio je oči. Hafnium je ovde, u Rusiji. Počeo je ubrzano da diše. Ali ono što je čudno i zastrašujuće mi ne znamo ko ga se dočepao. Hono Kansei je samoj sebi obećala da nikada više neće videti Velikog Ezoa, ali najnoviji dogañaji naredili su da mora. Karma. Veliki Ezo je stanovao u ogromnom stanu, nalik na skladište na istočnoj ivici Tokija. Hono je bila ubeñena da je veoma bogat čim može da ima toliko prostora oko sebe. To nije bilo ni najmanje iznenañujuće, jer je Veliki

Ezo bio oyabun, veliki šef najmoćnije tokijske Jakuza porodice. Jakuze su bili gangsteri koji su mračne uličice Tokija pretvorili u svoj privatni podzemni svet. Oni su bili snažno povezane porodice i u japanskom društvu imali su status mita. Ako su Jakuze nastanjivale podzemni svet koji je bio skoro mitski, onda je Ezo bio njihov Haron, jer je on bez sumnje prevezao mnoge naivne duše preko Stiksa, u opasnu zemlju koju su pod kontrolom držale Jakuze. Jedan od tih nesrećnika bio je i otac Hono Kansei. Hono nikada nije bila sigurna, ali je sumnjala da je Veliki Ezo ubio njenog oca. Nije ga možda direktno ubio, ali u čemu je bila razlika? Honin otac je bio nepopravljivi kockar. Bez obzira šta su ona ili njena majka rekle, nije ništa moglo da ga promeni, niti je imalo uticaja na njega. Kockao se u kockarnicama Jakuza i gubio. Kad je najzad toliko izgubio da više nije mogao da plati dug, okliznuo se. ili je bio gurnut kako je Hono sumnjala pod točkove autobusa. Bila mu je slomljena kičma, krv mu je isticala kao potok u slivnik. Kad su ambulantna kola stigla, lekar je mogao samo da ustanovi da je mrtav. Dok se Hono približavala stanu Velikog Ezoa, mogla je živo da se seti njihovog prvog i jedinog sastanka. Ona je plašljivo ušla i pitala da li bi mogla da vidi Velikog Ezoa. Kad su je odbili, rekla je: „Recite mu da je došla kćerka Noboru Jamatoa i da želi da plati njegov dug". Tri minuta kasnije uveli su je u kancelariju Velikog Ezoa. On se široko osmehivao. Hono je stala ispred njega i upijala pogledom čoveka koji je ubio njenog oca. Onda je srce počelo bolno da joj udara u grudima i ona je izvukla mali pištolj i uperila ga u Velikog Ezoa. Veliki Ezo se neprestano osmehivao. Nije prestao da se osmehuje ni kad je ona rekla: „Ti si slomio kičmu mom ocu, a prethodno si mu slomio dušu. Zašto mi se osmehuješ?" Veliki Ezo reče: „Bilo bi sramno pokazivati strah pred licem smrti". I tek tada je Hono shvatila uzaludnost onoga što se spremala da uradi. Bilo joj je jasno da ona to ne može da uradi. Ma koliko da je tugovala zbog smrti svoga oca, nije mogla da ga osveti na ovaj način, ubijajući drugog čoveka. Spustila je revolver i stavila ga na sto Velikog Ezoa. Sada, samo godinu kasnije, očajanje ju je nateralo da se vrati ovamo, na poslednje mesto na zemlji na kome je želela da bude. Bilo joj je muka što mora da doñe ovamo, ali Veliki Ezo je imao moć koja joj je bila potrebna. Bio je monstruozno biće i kao mitski zmaj, bio je nepredvidiv. Kad je Hono ušla u skladište, činilo joj se kao da se vraća u prošlost. Mesto se mnogo promenilo otkako je bila ovde poslednji put. Na visokom plafonu načinjen je ogroman stakleni prozor, a ispod njega je bio vrt sa

potočićem, zelenom paprati, malim vodopadom, minijaturnim dudom sa strane. S druge strane je bila šumica zelenog bambusa. Hono su poveli pored vrta, kroz mnoge hodnike sve do kancelarije Velikog Ezoa. Posmatrao ju je bez reci dok su je uvodili u kancelariju. Ostavili su je samu s njim. Prostorija je bila puna retkih stvari. Bilo je i anktikviteta (kao na primer prozirna kineska vaza) i prekrasan samurajski oklop iz sedamnaestog veka; bila je tu i grafika Velikog talasa Hokusaia. Visila je iznad kamene Nogući fontane koja je magično svetlucala s vodom koja je beskrajno pro ticala. Hono je sve to posmatrala i mislila kako čovek tako niskih pobuda može da ima toliko ukusa, da se okruži stvarima večne lepote? Prošlo je dosta vremena pre nego što se Veliki Ezo pokrenuo. Kad je to uradio, otvorio je fioku, posegnuo unutra i stavio na sto revolver koji je svojevremeno Hono bila uperila u njegovu glavu. Pretpostavljam reče on da ste se vratili po ovo. Hono je buljila u blještavi revolver. Ponovo se setila svog oca i njegove tragične smrti. Ako vas još ispunjava mržnja reče Veliki Ezo imate drugu priliku da se oslobodite onoga što vas tišti. Hono nije želela da iskoristi drugu priliku. Neka ostane kod vas rekla je promuklim glasom. Polako je uspela da povrati kontrolu nad samom sobom. Možda ćete naći nekoga ko će hteti da ga upotrebi. Veliki Ezo klimnu glavom. Kako želite uze ogromnom rukom revolver i pokaza joj nije bio napunjen, ali vi ste mislili da jeste. Tako sam mogao da vidim šta vam je u srcu namejao se. Je li to sve? Hono podiže pogled, zagleda se u njegove oči. Duboko je uzdahnula i rekla: Da li bih mogla da dobijem malo čaja? Veliki Ezo podiže obrve u vis, ali je samo rekao: Da, svakako. Pritisnuo je dugme na interfonu i rekao je nešto tiho. A onda se obratio Hono. Ako nastavite da se tako mrštite ostarićete pre vremena. Sećam se kako je moja majka učila moju bivšu ženu da se osmehuje nasmejao se. Možda bi trebalo da vas upoznam s majkom. Doneli su čaj. Veliki Ezo ga je sam sipao. Kad su popili prvu solju, Hono reče: Potrebna mi je vaša pomoć. Veliki Ezo se rastužio.

Moje ruke su prljave. Ja sam gangster. Vi ste ubeñeni da sam ja ubio vašeg oca. Kako bih ja mogao da vam pomognem? Odmahnuo je glavom. Došli ste na pogrešno mesto. Mislim da je vama pre potrebnija policija. Ili možda Tokuso. Znači on zna da sam udata za Eikićija pomisli Hono. Znala je da ne treba da bude iznenañena. Veliki Ezo je mogao da ima sve informacije koje je želeo, to je bio njegov posao pored ostalog. Smirila se. Ni policija ni Tokuso ne odgovaraju u ovom slučaju reče ona. Vi ste moj jedini izlaz. Želim da uradim pravu stvar, ali se bojim. Giri me obavezuje, ali ja sam žena u svetu muškaraca. Hoćete li da mi pomognete? Veliki Ezo ju je dugo posmatrao. Bio je to ogroman čovek, ne stariji od pedeset godina, tako mišićav da su mu mišići napinjali svilu odela. Imao je široko, otvoreno lice, koje je za divno čudo vuklo da mu verujete. Ali po ustima i bradi videlo se da je agresivan. Imao je kratko podšišanu kosu, lepo ureñene brkove s tek naglašenim srebrom u njima. Pre je ličio na policajca nego na ojabuna Jakuze. Raširio je ogromne ruke. Oprostite mi rekao je ali zašto bih vam ja pomogao? Hono je bila spremna na to. Potpuno mogu da vas razumem rekla je. Izvadila je koverat pun novca. Donela sam novac, najviše što sam mogla da sakupim. Veliki Ezo odmahnu glavom. Zar nije dovoljno? pitala je Hono dok joj se srce stezalo. Ostavite to. Ne uzimam novac od lepih devojaka kao što ste vi. Zar morate sa svim da se šalite? Hono oseti kako je hvata očajanje. Ako Veliki Ezo ne bude hteo da joj pomogne šta će da uradi? Vaša pomoć ... Veliki Ezo obiñe oko stola. Moja pomoć, draga gospoño Kansei se ne kupuje, ona se zaslužuje zagleda se u njene oči. Samite to rekli. Vi ste žena u svetu muškaraca. Kao što je moja majka rekla mojoj bivšoj ženi: „Moraš da me ubediš da spadaš ovamo". Ako pristanem da vam pomognem ja preuzimam obavezu. To je ozbiljna stvar za nas oboje i ja vas molim da o tome razmislite pre nogo što nastavite. Već sam razmislila reče Hono ako se složite da mi pomognete biću vaš dužnik. Ne možete da shvatite koliko mi je ovo bilo teško i ponižavajuće da kažem. Sada me vreñate. Imate čudan način traženja pomoći. Obavezna sam da ispunim želju mrtvog samuraja rekla je ponosno Hono. Bio mi je prijatelj. Bio jeastan i ja sam mu pomogla da časno umre. Zatražio

je uslugu od mene i ja sam vezana čašću njegovom i svojom čašću da obavim to za njega. Znam da nemam načina da to sama obavim. Zato i jesam ovde. Samuraj, kažete Veliki Ezo povuče donju usnu. Bio je zainteresovan. Kažete da ste vi bili ta koja je pomogla Sengakuñiju? Povukli ste nož preko njegovog stomaka kad on nije mogao? Da. Vidim zamislio se. Jakuza diže pali barjak samuraja. Stvarno fascinantna situacija. Znači da ćete mi pomoći? Pogled Velikog Ezoa opet se zadržao na njoj. Znate gospoño Kansei, osećao sam da ćete se vratiti. Pre godinu dana ušli ste ovamo i uperili ste mi revolver u glavu. Mislio sam da to nikada u životu neću doživeti od žene. Možda ste bili suviše glupi pa ste resili da to uradite. S druge strane bili ste dovoljno mudri da ne povučete okidač. Da ste samo pokušali, moji ljudi bi vas ubili. A sada, ... Uradiću sve što treba da uradim reče ona. Hoćete li? Baš se čudim. Pitam se da li znate šta bih mogao od vas da tražim Veliki Ezo ju je posmatrao zamišljeno neko vreme, a onda je podigao njen pištolj. Ko zna kuda ova staza može da vas odvede, ili šta će od vas biti traženo na njoj? Stao je ispred nje. Samuraj sebi ne oduzima život zbog male stvari. Vaš prvi korak moraćete da načinite u tami. Nepoznate sile bez sumnje tamo čekaju na vas. Moćne, zle sile, bar tako mislim. Morate da budete spremni da se branite. Igrao se s revolverom. Zar ne mislite da biste sada mogli da promenite mišljenje? Šta sada mislite? Hono je izvadila ključ koji joj je poslao Kakuei Sakata. Pokazala je ključ Velikom Ezou. Odavde ćemo početi rekla je. Veliki Ezo nije ništa rekao. Tri Virdžinija/Mašin-Gan Siti Rasel Slejd je sačekao Tori u uvoznoj, oklopnoj limuzini. Napolju je još bilo mračno, tek su se ptice budile. U svojoj samouverenosti, on je bio na aerodromu Los Anñelesa u rane jutarnje sate i čekao je njen poziv. Rasel je imao po jedna ovakva kola zaštićena od metaka, sposobna da jure 260 km na sat, puna svih mogućih sredstava za uspostavljanje svih mogućih veza u Vašingtonu, Njujorku i Los

Anñelesu. Ona su bila neophodan neko bi rekao vitalan deo njegovog posla, pokretna kancelarija u kojoj je on veoma često jeo i spavao dok se misija obavljala. Rasel je skoro patološki mrzeo da bude suviše dugo na jednom mestu. Tu sposobnost je svakako nasledio od Bernarda Godvina, koji je uspeo da preživi ubilački napad KGB-a u hotelskoj sobi u Bonu. Rasel je mrzeo hotele, uglavnom zato što je u njima bilo nemoguće obezbediti sigurnost. Bilo je suviše osoblja, suviše prolaza, suviše donošenja robe, suviše kalauza, ljudi su dolazili i odlazili u svako doba dana i noći, tako da onaj ko je bio u sobi nikada nije mogao da bude bezbedan. Rasel nije pokazivao svoj trijumf i nije pokazivao da uživa u njemu kad se ona pojavila, već je to prihvatio kao nešto sasvim prirodno. Kad je Tori kasnije o svemu razmišljala shvatila je da to sasvim dovoljno govori o njemu i da i ne treba više ništa da zna. Imala je dovoljno vremena da razmišlja dok su leteli u Vašington. Rasel je imao svoj lični avion. U njemu je bilo toliko opreme protiv otmice da je Mol morao da iznajmi 727 umesto Lir džeta koji je bio manji. Želela je da spava, ali svaki put kad bi zadremala, uvek je sanjala jedno te isto; bila je opet u Arieolovoj kući na Ruskom brdu, opet je čula strašnu eksploziju, osetila bi bol koji joj je rasparao kuk kad je bila zagledana u grozne oči smrti ... Svaki put bi se probudila s trzajem, dok joj je srce udaralo kao ludo u ušima. Sela bi uspravno i zagledala se u Rasela koji je sedeo preko puta nje i primao poruke iz Mola preko telefaksa. Znala je da poruke stižu iz prostorije duboko ukopane ispod bregova u Virdžiniji. Kad ga je upoznala Rasel je pušio, ali se sada samo zadovoljavao grickanjem vrha olovke. Negde iznad Ohaja ili Misurija poslužili su ih sendvičima i kafom. Tori je bila zahvalna za to. Nije želela da se vrati u kosmarne predele svojih snova, da bude zatvorena u beskrajni krug straha i bola. Kad su završili s jelom, Rasel reče: Još uvek si u vezi s japanskom verzijom la Famigliae? Tori nije obraćala pažnju na njegov sarkastičan ton; mislila je na njega kako je sedeo u limuzini, onako arogantan, tako siguran da će ona doći, tako bezbrižan zbog toga da se čak nije ni ukrcao u svoj avion. Osećala je neodoljivu želju da ga udari u lice, ali umesto toga koncentrisala se na svoj plan. Negde pred zoru je zaključila da postoji način na koji ona može da doñe do svega što je želela; da se ponovo smesti u Molu, ali sada pod uslovima koje ona bude diktirala i da se osveti Raselu Slejdu što ju je odbacio. Ono što je nameravala da uradi Slejdu biće zajega groznije od iskasapljenog lica; mada je pomisao na Slejda slomljene vilice bila veoma privlačna. Osmehnula se: Ako misliš na Jakuze, da, ja sam još uvek u vezi sjima.

Rasel klimnu glavom, kao da je položila neki test. Dobro rekao je jer su Jakuze umešane u to do svojih čupavih obrva. Govoriš li o ubistvu Ariela Solaresa? Rasel odgurnu svetiljku od sebe, pritisnu vrhove prstiju na očne kapke. Lice mu je bilo u senci. Napolju su oblaci jurili ispod njih, uskovitlani njihovim bučnim prolazom. Sećaš li se onih Jakuza, ubica, koje ste ti i Solares čuli u argentinskim tunelima? rekao je. Oni su samo mali delić užasa koji nam se priprema. Tori reče: Ako su Japanci velikim delom umešani u sve to, mogu da shvatim zašto si ti poželeo da se vidiš sa mnom. Potrebna ti je moja stručnost zagledala se u njegovo lice s podsmešljivom brigom. Nisu li to kapljice znoja na tvojoj gornjoj usni? Ne budi smešna. Smetao mu je takav njen ton, a Tori je bila zadovoljna što mu je pronašla slabu tačku. Samo mi reci koliko duboko su umešani Japanci? pitala je. Rasel je buljio u nju. Tvoji japanski prijatelji me izluñuju. Oni ne znaju kako da igraju prema pravilima. Znaju oni dobro pravila reče Tori jedini problem je u tome što se ti ponašaš kao bilo koji član američke vlade: pojma nemaš kakva su pravila. Zagledao se u nju kao neko ko posmatra delo moderne umetnosti. U njegovom pogledu bilo je zbunjenosti i šoka i naravno prilična doza besa. Pre nego što je mogao da kaže bilo šta, Tori je ustala i otišla u toalet da se umije i presvuče. Dvadesetak minuta kasnije je izašla, odevena u džemper od prirodnog mohera. Ispod njega je nosila raskošnu bluzu od čipke. Imala je kratku suknju od antilopa, a na nogama elegantne cipele od kože guštera. Velike, zlatne minñuše visile su joj s ušiju. Malo prikazivanja, je li? reče Rasel posmatrajući je s odobravanjem. Los Aneñeles te na to stalno podseća • reče Tori perverzno --da život i nije ništa drugo nego šou i mi se samo prikazujemo. Osmehnula se. Bernardu će se dopasti ovaj moj napor da lepo izgledam i umeće to da ceni, za razliku od tebe. Gusta magla se dizala s reke Potomak kad su se spustili u Vašington. Jedna od Raselovih specijalizovanih limuzina čekala je na njih na stazi pored piste. Njena moćna mašina je prela, zatamnjena prozorska stakla bila su podignuta da bi se oni koji sede unutra zaštitili od vlažnosti vazduha, ali i od metaka.

Kad su zašli dublje u predele Virdžinije, Tori otvori prozor, iako je Rasel protestovao. Želim da čujem ptice rekla je pre nego što su skrenuli na autoput s četiri trake. Deset minuta kasnije drum je skrenuo i oni se nañoše u zelenom pejzažu Virdžinije. Našli su se u okviru granica imanja od 150 hektara na kome su gajeni konji. Bio je to pravi dom Mola. Bernard Godvin ih je čekao na ulazu u Centralu. Lice mu je sinulo kad je Tori izašla iz tamne unutrašnjosti limuzine. On ju je pogledao i ona shvati da on ne izgleda ni trenutka starije od onda kad su se poslednjiut videli: rimski general, lukav i prefrigan kako samo može da bude političar. Ona nije nikada nikoga srela -uključujući i Rasela, naročito Rasela za koga je ogrtač moći bio bolje skrojen i kome je bolje stajao. Ona je verovala da je Bernard Godvin doslovce uživao u onome što je postao; bila mu je potrebna moć, kao što je njenoj majci bilo potrebno da klizi iz uloge u ulogu. Kad bi mu čovek oduzeo moć, bio bi mrtav za dan. Pobogu Tori, izgledaš bolje nego pre godinu i po dana kad si otišla odavde Bernard ju je toplo zagrlio. Dobro je da si se vratila rekao je tako nežno da je samo ona to mogla da čuje. Onda se odvojio od nje. Rasele, dobro si uradio što si je doveo kući. Razgovori su se obično obavljali u prostorijama s plišanim nameštajem, koje su bile izolovane od buke generatora. Čitav kompleks je bio dovoljan samom sebi na tome je Bernard Godvin insistirao kad je Mol osnivan. Pored svega ostalog bili su tako postavljeni ogromni generatori da su oni sasvim onemogućavali prisluškivanje. Prostorije su bile nameštene kao klub za gospodu, bile su udobne, s razvaljenim foteljama, nekako muške. Možda je zato Tori odabrala da se obuče tako provokativno i ženstveno. Nije bila punih osamnaest meseci u ovom centru tajne moći. Sada, kad se tu našla, želela je da muškarci koji su njome vladali osete njeno prisustvo na svaki način. Njih troje smestilo se oko postavljenog stola. Bilo je tu sendviča, svežeg voća, kafe, sokova. Jeli su i pili dok su razgovarali. Tori je otkrila da je izgubila osećanje da li je ili nije gladna, ali je jela po navici. Sipala je maline. One su bile sa liste „hrane za akcije". Maline su jeli piloti lovci tokom drugog svetskog rata, jer je otkriveno da imaju encime koji dobro utiču na vid. Tori pogleda Bernarda, ali on je samo rekao: Rasele, ti imaš reč. Rasel Slejd otvori fasciklu. Tori vide da na njoj piše Sladoled i da u gornjem, desnom uglu ima skerletnu traku koja je označavala da taj materijal

srne samo da se pročita. Bili su to najpoverljiviji dokumenti u Molu: oni nisu smeli da se fotokopiraju, niti su smeli da se iznose van Mola. Ako je neko baš želeo da ih iznese, trebao mu je DC Direktorova dozvola. Rasel pročisti grlo i reče: Tori, rekao sam ti u avionu da su naši protivnici otkrili nešto veoma opasno. Nisam se šalio i nisam preterivao. To obuhvata ogromno transportovanje droge. Kokaina? Rasel i Bernard Godvin izmenjaše kratak pogled. Da reče Rasel i ne. Bilo je već dovoljno loše kad su južnoamerički narkopoglavari počeli da podmićuju sopstvene vlade koje su postale njihovi pomoćnici u gajenju, obradi i prebacivanju kokaina, ali sada se jedan sasvim novi element pojavio na tom planu i sve je postalo veoma opasno za Ameriku. Zastao je da bi srknuo malo soka od pomorandže. Rasel je bio dobar govornik. Tori se toga sećala. I imao je savršen osećaj za vreme. Nešto čudno smo primetili reče Rasel još pre godinu dana. Umrla je devojčica u Vašingtonu. Ne zvuči kao nešto značajno, znam. Ali smrt je bila utoliko čudnija, a posledice sve više zastrašujuće, što je istraga više odmicala. Devojčica je imala petnaest godina, bila je bela iz dobre porodice. To nam je na žalost bio podsticaj. Da je devojčica bila neko obično dete iz obične gradske porodice, nikada se ne bismo zainteresovali za njen slučaj. Tori je slušala bez reci. Ali otac te devojčice imao je mnogo novaca i što je još važnije, imao je mnogo veza. On je unajmio specijalistu patologa bivšeg njujorškog glavnog patologa, koji je upravo pisao svoje memoare. Bio je to mudar čovek i počeo je da istražuje. Rezultate svojih istraživanja predočio je ocu, a ovaj je pozvao nekolicinu svojih drugara iz vlade. U tom trenutku skočila je crvena zastavica na našim kompjuterima i ja sam nekoga poslao u stvari poslao sam Ariela Solaresa da razgovara sa glavnima. Rasel izvadi jedan papir iz fascikle i pruži ga Tori. Ovo je medicinski izveštaj, ali ja mogu ukratko da ti ispričam o čemu je reč. Ta petnaestogodišnja devojčica nije umrla od prevelike doze kokaina, što je bila prvobitna dijagnoza, već zbog stalne upotrebe kokaina. Vladala je tišina neko vreme. Tori je shvatila da Rasel nije izgubio svoj osećaj za dramatiku. Zar ne shvataš sa čim smo mi bili suočeni? Petnaestogodišnja devojčica je umrla zbog stalne upotrebe kakoina. Lekar je rekao da bi trebalo najmanje deset godina stalnog uzimanja kokaina da bi neko bio doveden u to stanje. Nemoguće. Pa ipak mi smo svi bili suočeni s neoborivim dokazom.

Raselovi prsti poleteše u džepove njegovog sakoa i Tori je znala da on traži cigaretu. Ali on više nije pušio. Umesto da zapali on nasu još voćnog soka. Patologu koga je unajmio devojčičin otac trebalo je šest nedelja da doñe do odgovora. Mučio se, ali mudri stari pas ipak ga je našao. Smrt je izazvana kokainom, to je bilo tačno, ali devojčica ga je koristila tek tri meseca Rasel se zagleda u Tori. Za tri meseca njeno telo je ostarelo deset godina. Kako? Odgovor leži u samom kokainu. Droga je zaista bila kokain, ali molekularna analiza pokazala je neke razlike. U prvi mah su bile jedva primetne, ali kad smo u svojim laboratorijama napraviliakav kokain i kad smo ga dali miševima, rezultati su bili zaprepašćujući. Taj kokain je otrov, jednostavno i prosto. On ne deluje kao otrov, ne izaziva brzo smrt. U stvari, halucinacije koje on izaziva kod onoga ko ga koristi, u poreñenju s onima koje izaziva kokain, dečja su igra. On je veoma prijemčiv i uništava telo za tri meseca. Uzimanje takvog kokaina je kao da si progutao vremensku bombu. Tori je razmišljala o svemu tome. Znači to je bio trag na kome je radio Ariel u Buenos Airesu? Da. A šta je s one dve Jakuze u tunelima? pitala je. Rasel pogleda Bernarda, a onda Tori. Ariel je pretpostavljao da su oni deo mreže. A onda, prema njegovom poslednjem izveštaju, počeo je da otkriva drugu i mnogo više uznemirujuću vezu izmeñu Jakuze i superkokaina. Samo malo reče Tori hoćeš li da kažeš da Japanci proizvode taj superkokain? Izgleda da je tako reče Rasel. Otkuda Arielu ta informacija? pitala je Tori. Ko su bile njegove veze? Ne znamo priznao je Rasel ubedio me da ga odvojim od uobičajene procedure koja se poštuje u Molu, da bi mogao da se približi tim ljudima. To je značilo da nema svakodnevne kontrole, da nema izveštaja, nema obezbeñenja, ničega. Rekao mi je da je u crvenoj zoni i da ako bilo šta posumnjaju ... Rasel je buljio u fasciklu na kojoj je pisalo Sladoled, ali Tori je shvatila da on u stvari gleda u prazno. Možda se sećao Arielove smrti i možda ga je žalio. Zato si nam bila ti potrebna rekao je Rasel. Ti poznaješ japansku kulturu i narod. Oni ne mogu ništaa izmisle, ali ako im se da prototip oni će od njega načiniti najbolju verziju na svetu. Nije tačno da oni ne mogu ništa da izmisle. Znaš šta je hteo da kaže reče Bernard to nije sintetička droga. Prava stvar je pretvorena u nezaustavljivo oružje.

To je ludo reče Tori zašto bi Japanci stvorili vrhunski kokain? Zbog novca, da, to mogu da razumem, ali da od toga prave oružje, to mi je neshvatljivo. Slažem se s tobom reče Bernard Godvin ima elemenata u našoj vladi koji osećaju da Japanci godinama vode ekonomski rat protiv nas i da ih ništa neće zaustaviti dok nas ne pobede napućio je usne, kao što je obično radio kad bi analizirao neke podatke ja lično ne verujem u to, ali bila bi iznenañena kad bi videla ko u Beloj kući i na Kapitolu veruje u to. Bio je čvrst i odlučan, pravi lider. Sve je bilo jasno u trenutku kad je Ariel otkrio da su Japanci stvorili superkokain. Hteli smo da otkrijemo ostalo: ko ga pravi, kome ga prodaju i zašto. Zato smo hteli da se ti pozabaviš ovom prokletom stvari i da se taj slučaj već jednom završi. Trebalo bi da budeš tolerantnija prema Raselu -reče Bernard Godvin on je dobar čovek. On me najurio reče Tori. Jeste, tačno, ali imao je moj blagoslov. Tvoj ... Tori, ja sam te obučio i ja sam te voleo. Ja sam te doveo u Mol i moram da kažem, znao sam rizik u koji se upuštam zbog toga. Bio sam ubeñen da će tvoji izvanredni fizički talenti i tvoj jedinstven um, prevagnuti nad tvojom pobunjeničkom prirodom, tvojom nepredvidljivošću, tvojom nepokornošću. Tori je ćutala. Ostaje meñutim činjenica da je MoJ organizacija, veoma slična vojnoj o kojoj ti dosta znaš. I kao u vojsci, odreñena pravila i odredbe moraju da se poštuju da bi MoJ funkcionisao. Nijednom pojedincu ne srne da se dopusti da se izdigne iznad tih pravila i odredbi. Ti si pokušala da uradiš baš to i zato si povukla posledice. Rasel je morao da uradi ono što je uradio kao direktor, da bi prestala da ga sramotiš. Hodali su pored korala s drvenom ogradom. Nikoga nije bilo u blizini, ali već po navici oni su se držali drveća i žbunja, prirodnih barijera za elektronske prislušne ureñaje. U redu reče ona možda nisam bila poštena prema njemu. Ali, ja još uvek želim ono što želim. A šta je to? Da se vratim pod sopstvenim uslovima. To je suviše težak zahtev s kojim ne bih mogao odmah da se složim reče Bernard. Reci mi tačno šta ti želiš? Tori je razmišljala neko vreme. Ne želim da kršim pravila, želim samo malo da ih iskrivim. Želim autonomiju ... Nemoguče. Potrebna sam ti.

Bernard se okrete i njegov pogled se zakova za njene oči. Ne igraj se. Suviše se dobro poznajemo ti i ja, Tori. Činjenica je da smo ti i ja potrebni jedno drugom. Ako to odbaciš, ja ne mogu ni pod kakvim uslovima da ti dopustim da se vratiš kući, jer time što ćeš sebe dovesti u opasnost, dovešćeš u opasnost i nas. Možda ne svojom voljom, ali ta mogućnost je veoma opasna po nas. Ti voliš lov, voliš opasnost voliš čak da se krv proliva u tvojoj blizini. Ne, nemoj da se trudiš da to poričeš, obojenamo da je to istina. Ples blizu smrti je tvoj ples, Tori, i ti to radiš bolje od bilo koga drugog koga sam upoznao. Neko vreme je vladala tišina koju je prekidalo samo kuckanje detlića u blizini. Kad bi mi dopustio da završim reče Tori možda bi se složio sa onim što tražim. Sumnjam reče Bernard ali hajde, reci. Krenuli su dalje. Zaustavili su se ispod velikog duda. Bilo je sveže ispod krošnji drveća. U daljini obasjanoj suncem mogli su da vide konje kako pasu, njuškaju jedni druge. Bilo je veoma mirno. Želim DC dopuštenje direktora da mogu da uzimam materijal iz Mola kad mi je potreban bez one komplikovane procedure reče Tori i želim da Rasel krene sa mnom na teren. Tišina koja je zavladala meñu njima, bila je odjednom tako duboka da je Tori mogla da čuje konja kako frkće na brdu nekih šest stotina jardi dalje od njih. Bila je to njena osveta Raselu Slejdu; želela je da povede kancelarijskog pacova na teren, da ga izblatnjavi, da ga suoči s neprijateljem i da, ako bude imala sreće, vidi kako se ponaša pred licem smrti. Ni najmanje nije bila potresena onim što je Bernard rekao. On je bio bivši glumac. Jedan od njegovih talenata bio je i manipulisanje emocijama. Ali, Tori je to prerasla i sada je bila imuna na to. Mesto direktora nije na terenu reče najzad Bernard. Ipak ... Ne mogu to da dopustim ... Tori ga je pozdravila. Onda ćemo se videti kroz narednih godinu i po, ili duže. Tori, mi smo tebi potrebni isto toliko koliko si ti potrebna nama. Odmakla se za korak od njega. Stala je na sunce. Bernard posegnu za njom, zaustavi je. U redu, dobićeš DC stavio je ruku na njenu. Nikada te ništa nisam molio, Tori. Ali sada te molim. Potrebna si nam. Potrebnija si nam više nego što je Rasel bio spreman da prizna. On je samo čovek, ima ponosa držao ju je za ruku a možda smo mi tebi više potrebni nego što si spremna da priznaš. Prokletstvo, znaš da ima istine u onome što ja kažem.

Tori nije skidala pogled s njega; nije treptala. Želim da Rasel krene sa mnom, Bernarde. Zašto? On je ranjiv ovde, zatvoren na ovom imanju, u svojim limuzinama koje ga štite od metaka, u svojim avionima s opremom protiv terorista. On nema kontakte sa svetom. Ti nisi bio takav. Razmisli malo. Tvoje iskustvo se prostiralo dalje od centra za veze. Povremeno, ti si stavljao uvo na zemlju umesto da ga stalno prislanjaš uz slušalicu. Rasel će biti opasan po mene, ako sedi ovde i upravlja mojim pokretima. Daj da ga izvedem na teren. Njemu je potrebno iskustvo, a meni će biti potrebna pomoć. Ne znam da li je baš ovo akcija u kojoj bi on trebalo da skvasi noge. Sada je Tori prikovala svoj pogled za njegov. Hoćeš da kažeš da možeš sebi da dopustiš da mene izgubiš na terenu, ali ne i Rasela. Bernard reče: U ovom trenutku ne mogu sebi da dopustim da izgubim nijedno od vas ali kao da je nešto proračunavao. A ne možeš ni da dopustiš da ta nova vrsta kokaina preplavi zemlju. Tvoji podaci pokazuju da je to već počelo. Možeš li da zamisliš gde će to da stane? Akoa misija ne krene, možda neće biti druge prilike za Rasela da se uključi i izañe na teren. Kako te nagovorila da pristaneš na to? pitao je Rasel Slejd. Znam da to nije mogla da bude tvojadeja. Ne uznemiravaj se reče Bernard Godvin jaam to sankcionisao. Rasel jeknu. Oduvek si bio slab prema njoj. Imao sam razloga za to reče Bernard čini mi se Rasele da ti nikada nisi imao razumevanja za Tori-e talente. Na neki način to je tačno reče Rasel jer ja njoj nikada nisam sasvim verovao. Ne u običnom smislu. Ali, ona je hronično nepredvidiva. Znao sam kad si je doveo da si mislio da će ona prevazići svoju pobunjeničku prirodu. Ali, ti vidiš baš kao i ja da ona nikada nijeazrela. Nisam siguran da je reč „sazrela" odgovarajući izraz reče Bernard ona oseća zdravu mržnju prema organizaciji bilo kakve vrste. Ja počinjem da shvatam da je to njen stav kad je rad u pitanju. Rasel frknu. Bernard nastavi da govori: Ako odbaciš svoju ličnu antipatijuprema njoj, ti ćeš shvatiti o čemu sam govorio. Njena mržnja prema organizaciji bar obezbeñuje da je sigurna. Misliš da bi je neko mogao lako da obrlati? Ni slučajno. Ona je čista u tom smislu i to garantuje taj njen slobodarski duh. Budi zahvalan za to. Sve je to sranje reče Rasel neka sam proklet ako misli da ću ja na terenu pristati na to da mi ona izdaje nareñenja.

Bernard Godvin ga ščepa. Slušaj me, Rasele. Uradi to i ponašaj se pošteno, prihvati sve s voljom. Ako to ne uradiš bićeš mrtav za trideset i šest časova na terenu na koji idete ti i Tori. Na tom polju niko nije bolji od Tori Nan. Niko. Ona je tebe zahtevala kao deo uslova koje treba da ispunimo da bi se vratila kući. Ja sam se sa tim složio. Šta je još tražila? Prepusti to meni, hoćeš li? To su samo detalji. Hteo bih da se pozabaviš tom japanskom situacijom. Ja već imam dovoljno problema s prokletom Belom zvezdom. Ne mogu da verujem da još uvek to rešavaš, Bernarde reče Rasel. Bela zvezda je naša prva stvarna veza sa koordiniranim sovjetskim nacionalističkim podzemljem reče Bernard. Neću da dopustim da se to izgubi. Sta možeš da uradiš po tom pitanju? Sličnu situaciju smo imali pre mnogo godina. Kakav fijasko za Mol. Pokret u podzemlju pokazao se u stvari kao Operacija Bumerang KGB-a. Moraš li neprestano da me podsećaš na taj debakl? pitao je Bernard. Pokušavam da te zaštitim reče Rasel. Dvadesetih godina ovog veka KGB je formirao Trust. Uspeli su da nateraju ljude da poveruju da je glavni cilj Trusta da smakne Lenjina. Oni su to tako dobro propagirali da su se mnogi sovjetski emigranti vratili u majku zemlju, samo da bi pali šaka Feliksu Deržinskom, šefu OGPU-a, koji je kreirao kontrarevolucionarnu organizaciju. To je šema Bernarde, a KGB je poznat po tome što ponavlja šeme. Bela zvezda ... Verujem da je Bela zvezda stvarna reče Bernard ona ne želi ništa manje nego uniju nezavisnih, ali centralno povezanih republika nešto nalik na našu državu. Pravi Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika? nasmeja se skoro Rasel. Ne, ne, nikako socijalističkih u ovom trenutku ne. Zamisli, Rasele! Bela zvezda zamišlja demokratsku republiku; pravu smrt socijalizma u Rusiji. Ubeñen sam da je to jedini način da Rusija postane prosperitetna i spremna da uñe u dvadeset i prvi vek. Njihovo preživljavanje zavisi od promene. Rusija želi očajnički joj je to potrebno da se takmiči s nacijama kao što su Japan, Koreja, Tajvan, ali socijalizam joj vezuje ruke i noge. Njoj je potrebna slobodna tržišna privreda i neophodno joj je da oslobodi svoje republike od robovanja Moskvi. Vodstvo Bele zvezde to shvata. Izazov je da se brže pokrenemo. Kad se to uradi, skreće se pažnja na sebe odmahnuo je rukom. Ali dosta o Beloj zvezdi. Imamo mnogo važnijih stvari o kojima treba da razgovaramo.

Bernard kao da je dobio snagu za vreme šetnje. Sada je rekao: Možeš da misliš da sam sentimentalan kad je Tori Nan u pitanju, ali uskoro ćeš promeniti mišljenje, veruj mi. Sada, kad sam ponovo pregledao dokumentaciju, video sam da si retko koristio sve njene kapacitete. To ti tako misliš. To je jedino važno Godvin je govorio tiše u ovom trenutku ja sam objektivniji od tebe. Nije važno kako često ti to poričeš, Rasele, ali ti mrziš Tori Nan do koske. A ja znam i zašto. Ti znaš da kad bi ona sazrela, kako si ti to neadekvatno rekao, ona bi postala direktor umesto tebe. Ona je u pravu, da znaš. Počinješ da atrofiraš sedeći za stolom. Uskoro nećeš valjati ni meni, ni Molu. Ni ja, ni ti, to ne želimo, je li? Nastavili su da šetaju. Bili su otprilike na istom mestu gde su Bernard i Tori razgovarali. Ali sada se dan već klonio smiraju i konja je nestalo. Brda su bila ogoljena bez njih. Nemoj da budeš tako očajan reče Bernard -pružiče ti se prilika da popraviš svoje greške iz prošlosti. Mnogim ljudima se to nikada ne pruži. Ipak insistirao je Rasel želim neku sigurnost. Postoji mogućnost da se varaš kad je ona u pitanju. Ona može opet da prekrši pravila i na taj način bi mogla sve da nas dovede u opasnost. To je prilično tačno reče Bernard i to je još jedan razlog više da kreneš na zadatak sa njom. Ko će bolje otkriti pogrešnu reč ili pogrešni pokret nego ti, Rasele? A ako ti grešiš? To je bar jednostavno reče Bernard Godvin i krenu natrag prema Centrali imaš prava da je likvidiraš. Pošto će naša prva stanica biti Japan reče Rasel na putu prema aerodromu biće mi potrebno kratko objašnjenje o carini, modi, jeziku i tako dalje. Mi ne idemo u Japan reče Tori bar ne idemo odmah. Ali, Japanci su bili ... Moramo da krenemo od početka, ako nameravamo da stignemo bilo gde rekla je Tori ne vredi da guramo glave u sredinu, jer nikada nećemo znati kuda ćemo krenuti, niz vodu ili uz vodu. Ali, Japanci su pravi izvor. Logično je da treba da krenemo od njih. Logika je uspešna jedino u laboratoriji reče Tori. Napolju u svetu, intuicija premošćuje jazove koje logika ne može da preñe. Iz Centrale je telefonirala Estilu, argentinskom biznismenu koji se sprijateljio s njom i zatražila je da se sa njim sretne. Razgovarala je neko vreme s njim. Estilo je govorio o Arielu Solaresu. Nije to pokazivao i nije nikadatvoreno rekao koliko mu mnogo nedostaje Solares, ali nije ni morao.

Tori je to shvatala, baš kao što je Estilo znao da će da shvati. On je uvek govorio da ona ima dušu pravog portenoa. U redu reče Rasel kuda smo se nameračili? U Mašin-Gan Siti reče mu Tori. U Medelin? Rasel nije mogao da veruje ušima. U Kolumbiju? Tako je rekla je Tori dok su se ukrcavali u privatni 727. Znaš li da je tamo, gde ti nameravaš nas da odvedeš, krajnja granica čak i za američke diplomate? Znaš li da tamo moraš da daš osamdeset dolara da bi iznajmila mariaće za veče, a da ti je dovoljno samo deset dolara da unajmiš sicarioa za ubistvo? Rasel je govorio o lokalnim tinejdžerskim ubicama. U toj paklenoj rupi ima više ubistava nego što je bilo u bilo kojem gradu za vreme rata. Medelin je u ratu reče Tori. Okrenula se prema njemu. Vidi Rase, japanski ili ne japanski, to je kanal za kokain koji mi tražimo, pa zato idemo pravo na izvor. Da reče Rasel i baci poslednji pogled na Vašington. Već je osećao nostalgiju za svojom ugodnom okolinom, za svakodnevnom rutinom idemo pravo niz cev poluatomatske puške. Medelin je bio u zapadnoj centralnoj oblasti Kolumbije, nedaleko od Tihog okeana. Bio je smešten u dubokoj dolini unutar hridina Anda. Činilo se da 727 beskrajno dugo kruži da bi se približio veličanstvenim vrhovima da bi onda pao ispod njih tako da bi putnicima zastajao dah. Pre nego što se avion spustio, Tori i Rasel su pogledali pejzaž ispod sebe, okupan suncem, prelep i sjajanao fotografija iz nekog turističkog vodiča. Videli su spektakularne farme orhideja koje su uspešno izvozili. Čekali su na pisti dok je posada gasila motore. Tori ode napred da bi razgovarala s pilotom. Svi u avionu bili su dobro obučeni operativci Mola. Prošlo je petnaest minuta; Rasel se uznemirio. Ustao je, počeo da hoda po kabini. Hajdemo pobogu odavde najzad je rekao. Tori reče: Ne želiš valjda da uñeš u pristanišnu zgradu. Sicariosi koji vise tamo odmah će primetiti tvoje lice gringoa i prilepiće ti se kao pijavice. Šta ćemo da uradimo? Za trenutak nećemo da uradimo ništa rekla je Tori pokazujući kroz prozor. Rasel se nagnu i ugleda dva uniformisana paisasdomoroca kako žurno idu preko piste. Ustrčali su lupkajući uz metalno stepenište, ušli su u kabinu. Daj mi tvoj pasoš rekla je Raselu i on joj ga je pružio. Tori poñe da sačeka paisas i Rasel je čuo kako se njen meko izgovarani španski mesa s njihovim. Nije zvučala kao gringo znao je da on govori s gringo naglaskom, mada je tečno govorio španski kao i nekoliko drugih

jezika. Tori je veoma lako učila jezike i imala je fini osećaj za sve nijanse, što je njemu stalno izmicalo. Govorila je kao domorodac, ma gde da je došla. Rasel ugleda pakete novčanica američkih dolara kako prelaze iz Torinih ruku u ruke uniformisanih paisasa. Pružila im je gomilu pasoša svoj, Raselov i pasoše posade. Na sve pasoše je udaren pečat. Trenutak kasnije su otišli, a da nisu ni pogledali u Raselovom pravcu. Tori mu klimnu i oni siñoše niz pokretno stepenište. Uniformisani paisas su već nestali. Rasel udahnuazduh, jasan i čist, u kome se osećao neki fini miris i bez imalo vlage koja je otežavala disanje u gradovima na nižim visinama. Tori je imala padobransku torbu. Dok su stajali u senci aviona, posada je već počela proces proveravanja mašine, punjenja gorivom. Dovezoše Reno sa četvoro vrata. Ona je tražila takav automobil, jer je imao jači motor i bio je teži od Mazde ili Tojote, koje je takoñe mogla da dobije. Jesi li naoružan? pitala je Tori. Rasel odmahnu glavom. Tori reče: Vrati se u avion i traži nešto od pilota. On je takoñe i oružar ona je sela na zadnje sedište automobila. Rasel je uradio onako kako mu je naredila, ali mu je to smetalo. Nije dobro pogledao pilota; ona mu je bila potrebna da bi znao ko su njegovi ljudi. Počeo je da žali što je pristao na ovo ludilo. Ali nije mu ni dato da bira. Bernard se pobrinuo da to tako bude. Tori je, kad se on vratio, već čavrljala sa vozačem. Čim je seo pored nje, auto je krenuo. Vozač, čovek sjajne kondicije, sa srebrnom kosom i brkovima, nosio je naočare za sunce, pamučnu košulju i lanene pantalone. Dobrodošli u Metralin, senjor Slejd reče Estilo. Koristio je sleng čije su se reci izgovarale dodirujući jezikom obraz, zbog čega je Medelin dobio svoje apokaliptičko ime Mašin-Gan Siti. Rasel se okrete Tori. Zašto nismo uzeli helikopter? upitao je. Poslednji koji su to pokušali reče Tori pretvoreni su u pepeo nepogrešivim hicima sicariosa. Slegla je ramenima. Ovo je gringo alternativa. Ovako putuju paisas domoroci. Reno je išao vrlo brzo, ljuljajući se na amortizerima, jureći po drumu koji je vodio kroz planine obrasle šumama. Rasel pogleda na brzinometar. S obzirom na teren on pomisli da putuju najmanje dvadeset milja na sat suviše brzo. Baš je to hteo da kaže kad se Estilo okrete preko ramena i reče: Prate nas.

Rasel se okrete tako brzo da su mu pršljenovi na vratu pucnuli. Kroz zadnji prozor mogao je da vidi dva sjajna crna motocikla s puno hroma, kako ih pristižu. Isuse dahnuo je eto vam vaše obezbeñenje. Proverio je revolver koji je dobio od pilota. Bilo je to oružje velikog kalibra, smrtonosno na srednjoj udaljenosti, razarajuće iz blizine. Pokušaj da ih se otarasiš reče Tori Estilu. Reno jurnu napred, bacajući se levodesno po drumu dok su gume škripale u protestu. Rastinje s obe strane pretvorilo se u zelene trake, a planine koje su bile ispred njih suviše su im brzo dolazile u susret. Rasel se s očajanjem okrete od zadnjeg prozora. Motociklisti, koji su na tren zastali, sada su ih opet pristizali. Nećemo im pobeći primeti Rasel. Nismo to ni hteli reče Tori, a onda se obrati vozaču. Smanji malo, Estilo rekla je i dodala. Znaš šta treba da radiš. Estilo posegnu za nečim izmeñu nogu. Jesi li normalna? Rasel je buljio u Tori koja otvori patent na padobranskoj torbi. Ti sicarios će nas iseći na rezance. Motociklisti su grmeli pored Renoa i Rasel je video da su na svakom bila dva sicariosa, naoružani do zuba. Ni jedan ni drugi nisu bili stariji od sedamnaest godina. Bilo je škola u planinama oko Medelina, iz kojih su seegrutovale ove neustrašive ubice, natopljeni kokainom i puni želje za ubijanjem. Rasel baci pogled na motocikliste i vide da su revolveri i automatske puške upereni u Reno. Čula se eksplozija automatskih pušaka. U tom trenutku Estilo zakoči i zadnji točkovi se zanesoše, dok se Reno ukopao u mestu. Dok se automobil još tresao na amortizerima, Tori otvori vrata i koristeći ih kao štit, ispuži ruke u klasičnoj pozi strelca. Motociklisti su u meñuvremenu prešišali lovinu pa su morali da se vrate u oštrom luku. Taj manevar je značio da ne mogu ni da ciljaju ni da pucaju. Okrenuli su se i krenuli natrag prema Renou koji je stajao. Počeli su da pucaju. Tori je držala neki revolver s dugim burencetom koji Rasel nije nikada ranije video. Ispalila je dva metka. Sicarios na prvom motociklu bili su bačeni unazad. Pali su. Motocikl je grmeći sleteo s druma i zabio se u žbunje. Mastan dim digao se u mirisni vazduh. Dojurio je drugi motocikl. Rasel je video da njihov vozač, čovek koga je Tori zvala Estilo, ne pokušava da se umeša u borbu, čak ne pokušava da izvuče oružje. Možda je premro od

straha. Rasel se nije uplašio. On je možda bio kancelarijski pacov, kako je Tori rekla, ali on je bio sjajan strelac i tri puta nedeljno je vežbao u doñou. Podigao je revolver, nagnuo se kroz prozor. Ali, Estilo se okrenuo na prednjem sedištu i stavivši ruku na ručicu revolvera, spustio je cev prema tlu. Nareñenje rekao je lakonski. Ali sicarios ... Paciencia rekao je sačekaj, pa ćeš videti. Tori izlete iz zaštite Renoa i zalupivši vrata za sobom, jurnu ivicom druma u pravcu iz kojeg su došli. Šta ...? Rasel se okrete na sedištu. Tori, kuda ćeš doñavola ... pokušao je da oslobodi revolver iz Estilove ruke, ali nije uspeo. Čuo je eksplozije mataka. Prokletstvo, pusti me kučkin sine! Ubiće je! Preostali motocikl je sada skrenuo sa sredine druma i jurio je u istom pravcu sa Tori. Motocikl je sada skoro stigao do njih. Za trenutak će skrenuti na desno i onda će biti prekasno da se nešto učini za Tori. Rasel pokuša odlučnije da oslobodi svoj revolver, ali bilo je to kao da se tuče s oktopodom. On nije bio navikao na borbu u ovako skučenom prostoru. Naslon sedišta ga je ometao da koristi sve zahvate koje je znao. Mogao je da vidi lica sicarios, video je kako njihova duga kosa vijori na vetru, kako se cere dok su jurili uz vetar, video je da misle da su moćni i nepobedivi. Nisu obratili pažnju na Reno i one u njemu. Usmerili su svoje interesovanje na ženu koja im je ubila drugare. U trenutku kad su hteli da proñu pored Renoa, Estilo ispali jedan metak kroz otvoreni prozor sa strane i u istom trenutku širom otvori vrata. Motocikl je bio blizu i nije mogao da izbegne udarac. Čuo se užasan tresak i krik kad je motocikl udario o vrata, izvalivši ih istog časa. U istom trenutku motocikl se prope u vazduh kao ždrebac, zacvile kao ranjena zver i pade na stranu. Estilo je izleteo iz kola kao munja. Rasel ugleda Tori kako se trčeći vraća natrag. Estilo izbaci MAC-10 iz ruke mrtvog vozača. Dok je izlazio iz kola, Rasel ugleda rupu od metka na glavi sicariosa. Isuse pomislio je kakav pogodak! Estilo zgazi ručni zglob preostalog sicariosa levom nogom da bi ga sprečio da se dočepa svoje puške. Krv mu je curila iz uveta i nosa. Niko ništa ne reče dok nije stigla Tori. Rasel je primetio da se nije čak ni zadihala. Tori kleče pored sicariosa i upita ga: Ko vas je poslao? Sicario joj pijunu u lice. Ona prisloni cev svog čudnog revolvera uz čašicu njegovog desnog kolena. Povukla je okidač. Sicario skoči kao da je poludeo.

Lice mu poblede, oči mu se izbečiše. Suze bola curile su mu nizprašnjavo lice. Tori se nagnu bliže. Kad drugi put pritisnem obarač rekla je usmeravajući cev na njegove prepone ostaćeš bez muda. Sicario reče samo jednu reč: Kruz. Onda je počeo da se trese, kao da je iznenadaobio napad malarije. Korida je bila u punom zamahu kad su oni stigli. Propustili su trenutak kad su gospodari trgovine drogom i njihovi telohranitelji strastveno i patriotski pevali kolumbijsku i medelinsku himnu. Ali, prva krv još nije pala i to je bio dobar znak. Praznih mesta je bilo samo na sunčanoj strani arene izgrañene u obliku činije. Bilo je vrućina. Mesto je mirisalo na stari kamen, crvenu prašinu, napetost borbe. Bik zakrvavljenih očiju jurio je prema tanušnom matadoru. Možeš li mi reći šta doñavola tražimo ovde? obratio se Rasel Tori kad su se njih troje smestili naedišta bez naslona. Kada smo Ariel i ja bili u tunelu čuli smo razgovor dvojice japanskih Jakuza. To je bilo pre nego što su oni otkrili da smo mi tu. Upravo su bili ubili čoveka po imenu Riga, koji je izgleda bio njihova lokalna veza. Palo mi je na pamet posle obaveštenja koja si mi dao, da bi to moglo da bude dobro mesto za početak. Ko je bio Riga? Zato sam pozvala Estila. Rasel pogleda čoveka srebrne kose. Ko je on? Estilo je moj prijatelj reče Tori. Dovoljno ti je da znaš toliko. Nije mi dovoljno reče Rasel. Ja ga ne poznajem, nije proveren, nije pod komandom. Ja ga poznajem. Tori, upozoravam te reče Rasel ako ova misija skrene u jedno od tvojih ličnih obračunavanja ... Idi kući, Rase reče Tori s gañenjem pogrešila sam. Ti ne pripadaš ovamo. Vrati se za svoj pisaći sto u Virdžiniji i pusti me da radim svoj posao. Bik je jurnuo na matadora, koji izvede veličanstvenu veroniku, na tri inča od bikovog levog roga. Tu sam i tu ću ostati reče Rasel nećeš me najuriti odavde. Ali, ova osoba ... Estilo je spasao život i meni i tebi na drumu prema aerodromu Tori se zagleda u njega. Ako malo razmisliš, shvatićeš da je to bolji test provere odanosti nego što bi mogle tvoje mašine da daju. Gomila zaurla kad je bik ponovo jurnuo na matadora, koji je sada uspeo da zabode kratko koplje u moćni mišić na bikovom vratu. Ovo je divljački reče Rasel kao u nekom mračnom dobu.

To je umetnost smrti senjor Slejd reče Estilo. Medelin je poznat po lepoti i smrti. Nema nasilja ovde na koridi, samo ljupkosti i dostojanstvenog umiranja. Zato su ljudi došli; to im raspaljuje maštu. Rasel odmahnu glavom. Ne shvatam. Estilo mi je rekao ko je Riga Tori je nastavila razgovor paisa koji je radio za jedan od kartela u Mašin-Gan Sitiju. Svi karteli droge nalaze se pod upravom porodica, koje su vrlo moćne. Estilo ne shvata, kao ni ja, zašto su japanske Jakuze ubile Rigu. Japancima jeotrebna prava roba da bi proizvodili svoj superkokain, zašto bi onda prekinuli izvor snabdevanja? Nema logike u tome i sve dok ne shvatimo o čemu se tu radi nećemo moći da nañemo pravi trag. Alikorida ... Moramo da otkrijemo za koga je radio Riga za Kruza, najmoćnijeg u Medelinu ili za Orolase, koji su u Kaliju i koji su rivali porodice Kruz • reče Tori. Počećemo od Kruza, zato što je on poslao sicariose na nas. Moramo da razgovaramo s njim, a on se nalazi ovde ona pokaza debelog čoveka koji je sedeo na drugom kraju arene, nasuprot njima, na ivici sunca i hladovine. Okruživali su ga sicariosi koji su vitlali revolverima. Pored njega je bila lepa žena, krupnih očiju. Estilo se okrete Tori i pokazavši ženu pored Kruza,eče: Medelin možda raña najopasnije ubice, ali Kali, odakle je Kruzova žena, Šonja, daje najlepše žene, zar se ne slažeš? Priča se da kad Kruz ima pod sobom to divno telo, roñeno u Kaliju, ne misli ni na šta drugo nego na svoje neprijatelje, Orolase. Sudeći po onome što se do sada desilo reče Rasel mislim da taj Kruz neće želeti da ima bilo šta sama. Želeće reče Tori posmatrajući Kruza i njegovejude ali on to još ne zna. Ispod njih, u areni, bik je sve više gubio snagu. Jurnuo je na matadora, ali glava mu je bila oborena i mršavi čovek trijumfujući ubode precizno, kao hirurg, izmorenu životinju iza glave i probode joj srce. Bikove oči se zakotrljaše, prednje noge pokleknuše i on se sruši na tlo. Gomila je bila na nogama, urlajući od oduševljenja. Cveće je zasipalo matadora, koji je polako izvodio piruete, ruku visoko uzdignutih prema nebu bez oblaka. Za vreme te gužve, Tori je bez prekida gledala Kruzovu ženu. Bilo je nečeg čudnog u načinu na koji se ona ogledala u ogledalu. Sada se malo pomakla i Tori ugleda bljesak svetlosti, sjajniji čak i od sunca koji je obasjao lice tamnoputog čoveka.

Tori se nagnu unapred i nešto kratko reče u Estilovo uvo. Rasel vide kako je Estilo pogledao u pravcu koji mu je Tori pokazala. Klimnuo je glavom, rekao nešto Tori što Rasel nije mogao da razume. Njih dvoje ustadoše. Ostani ovde reče Tori Raselu. Ali ... Bičeš bezbedan sve dok se ne pomičeš pogledom je fiksirala njegove oči. Shvataš li ti mene? Rasel, sav nesrećan klimnu glavom. Sve je bilo savršeno jasno. On je bio gringo usred neprijateljske okoline. Tori i Estilo su krenuli kroz gomilu oduševljenih gledalaca. Čovek koga je Kruzova žena gledala, otišao je sa svog mesta. Tori je znala da moraju da žure, buka je bila savršen štit. Nisu smeli da dopuste da privuku pažnju na sebe. Kako želiš da to obavimo? reče Estilo. Idi iza njega reče Tori ja ču pokušati da se ubacim izmeñu njega i Kruza. Estilo klimnu glavom i njih dvoje se raziñoše. Estilo se penjao sve više i više, prolazeći kroz gomilu ljudi koji su aplaudirali još uvek, oduševljeni lepom smrću bika. Tori je sada bila blizu tamnoputog čoveka tako da je lako mogla da vidi pogled smrti u njegovim očima. Bio je to pogled koji je dobro poznavala, znak pune koncentracije, kad se sve suzi u jednu fokusnu tačku: ubistvo. U ovom slučaju, žrtva je bio Kruz. Estilo je identifikovao tamnoputog čoveka kao člana klana Orola, koji su bili najogorčeniji Kruzovi neprijatelji. Orole su bile iz Kalija i Estilo ih je poznavao. Tamnoputi čovek je držao u ruci malokalibarski revolver. Bila je to opasna misija, ali bila je to ona vrsta hirurških rezova koje su Orole najviše volele. Sicariosi Medelina voleli su da raznesu pola bloka da bi obavili posao. Bilo je neke elegancije i ironije u tome da se Kruz likvidira za vreme koride, u trenucima punim uzbuñenja posle ubistva bika, što je bilo tipično za razmišljanje Orola. Tori se divila strategiji mada se pripremala da im poremeti planove. Bila je sada blizu tamnoputog čoveka i dok je mirovala pribirajući svoj iva, dopuštala je koncentrisanoj energiji da kola čitavim njenim telom. Bila je svesna samo svog cilja: Kruza. Nije se potrudila čak ni da se pozabavi Kruzovim telohraniteljima, koji su u svakom slučaju bili obučeni da traže oružje, jer on nije morao da razmišlja o tome kako da se spase. Spasa nije bilo. Gomila je pevala, urlala, klicala dok je matador ceremonijalno izvlačio mač iz srca životinje. Uska traka krvi slivala se niz mač.

Tori je sačekala dok tamnoputi čovek nije izvukao revolver. Podigao ga je i naciljao u Kruzovo srce. Uz snažan kiai krik, Tori jurnu napred, a učvršćeni brid njene šake slomi kost čovekove ispružene ruke. Bila je svesna da se Kruz okrenuo, spreman da zauzme odbrambeni stav, okružen svojim telohraniteljima dok su se njihovi revolveri usmeravali u pravcu napadača. Gomila je počela da urliče, a oni koji su stajali sasvim blizu mesta incidenta bili su zahvaćeni panikom. Nije bilo razloga za žurbu. Tori sada izvuče revolver iz ruke tamnokosog čoveka, udari ga i on pade na tlo. Glava mu je pala na grudi. Ona ugleda najosetljiviju tačku u dnu njegovog vrata i pomisli na bika koji je ležao u lokvi sopstvene krvi u crvenoj prašini arene ispod nje. Estilo greši pomisli ona ne može u ovome da bude veštine, umetnosti. Smrt ima sopstvenu realnost, ona je nešto definitivno, kad ona doñe to je finiš kraj. Kruz je urlao na svoje telohranitelje i oni se preko volje pomakoše da bi zaustavili ljude koji su bežali. Svi pogledi bili su usmereni na nju. Kruz je išao prema mestu na kome je stajala Tori, neprestano držeći tamnoputog čoveka. Kad je procenila da je Kruz dovoljno blizu, Tori uhvati grubo tamnoputog čoveka za kosu, zabaci mu glavu tako da bi Kruz mogao da mu vidi lice. Poznaješ li tog čoveka? pitao je Kruz glasom koji je postao promukao zbog blizine smrti i neke sumnje. On je iz Kalija reče Tori trebalo je da bude dar Orolasa. Čini se da je to trebalo da bude krajnji dar -reče Kruz i uze joj revolver. Ispitivao ga je, a onda se zagleda u Torino lice. Morao je da priñe blizu da bi mogao ovo da koristi. Ne bih se izvukao, je li? Danas svakako ne bi. Kruz prinese cev revolvera u dno napadačeve glave i povuče okidač. Ne bi nijednog drugog dana. Kruz je živeo u ogromnom stanu na poslednjem spratu palate Monako. Bio je to blistav apartman koji se nalazio u najekskluzivnijem delu Medelina, El Pobladou. Njegovi ljudi su patrolirali blokom, a dva naoružana čuvara stajali su u hodniku stana. U dnevnoj sobi, koja je bila sva obložena kožama medveda i leoparda i flamanskim tapiserijama sedeli su njegovi poručnici sicarios. Pošto je bez razmišljanja ubio Orolinog ubicu, a da čak nije pokušao ni da ga ispita, Kruz je dosta izgubio u Torinim očima ali, ona je znala da bi on izgubio obraz pred svim tim paisas da nije odmah ubio čoveka i njegov posao bi dosta izgubio zbog toga. Nije loše izgledao, mada je imao široko lice. Crna kosa spuštala mu se na čelu u ñavolji špic; nosio ju je zalizanu unazad, i bila mu je vrlo dugačka na

vratu. Bio je veoma brz na obaraču i mnogo su ga se plašili u Mašin-Gan Sitiju. Svakako su Orolasi smatrali da je on više nego dosadan. Pre tri meseca on je sa deset sicariosa postavio zasedu najmlañem od braće Orolas u El Ćeritu. Najmlañi Orolas se raspitivao o cocalerosima seljacima koji su gajili biljku iz koje je dobijan kokain. Kruz nije olako shvatao ovakve stvari, za njega je to bio ratni poduhvat. Pet minuta žestoke paljbe iz MAC-10 iz ruku Kruzovih sicariosa stajalo je života ne samo njihovog cilja, već i njegova tri telohranitelja. Život su izgubili i tuce nosača koji su prebacivali sto kilograma sirovog kokaina i četiri nedužna posmatrača. Načinjena je i ogromna materijalna šteta. Kruz je, kasnije, nedeljama pričao o tom ubistvu. Nije to bio prvi nasrtaj na moj život od strane Orolasa reče Kruz dok je sedao u svojoj ogromnoj dnevnoj sobi. Ali, oni mi nisu dorasli. Ne znaju kako da usavrše umetnost ubijanja. Opet se hvali pomisli Tori. Ali, imao je prava na to, bio je bezbedan, usred svoje zemlje, sa svežim skalpom još jednog neprijatelja u rukama. Nije mogla da mu zameri. Tori predstavi sebe i svoje ljude. Kruz je slušao pažljivo, ali nezainteresovano. Bila je spremna da nešto uradi zbog toga, ali ne sada nego u pravom trenutku. Znate li šta bi ova zemlja bila bez mene i ljudi kao što sam ja? pitao je Kruz. Sjebana. Nasme- ao se. Pitajte ekonomiste, ako meni ne verujete. Kolumbijska privreda je tako slaba, lomljiva kao neka od mojih Ming vaza. Da nema trgovine kokainom naša zemlja bi bila u takvoj krizi za koju se plašim da ne bi bilo kraja. Ali, kad malo bolje razmislim, ne pitajte ekonomiste, oni su samo gomila maraicones. Pitajte narod Kolumbije, on će vam reći istinu. Oni ne žele ovaj unutrašnji rat koji je predsednik nametnuo zemlji. Njima je dosta njihove vlade, a meni je dosta postavljanja bombi u vladine zgrade. Po mom mišljenju, vlada Kolumbije je mrtva. Njegovo samohvalisanje je kao jeftin parfem pomislila je Tori. Sve oko njega gubi vrednost. Ona je već bila zaražena njegovim braggadociom samohvalisanjem. Kruzova žena, Šonja je uslužno obilazila goste i sipala piće. Tori pomisli da je pomalo bleda, uprkos tamnoj puti. Tori sede pored Rasela na dugu sofu pokrivenu skupini prekrivačem. Kineska vaza jedna od mnogih u sobi stajala je na kristalnom stočiću ispred nje. Primetila je da su zavese od brokata postavljene metalnom folijom. Pitala se da li su one zbog toga dovoljna zaštita od metaka, kao što su bile dovoljna zaštita od zvukova. Znaš li šta radiš? pitao je Rasel.

Ona reče: Da li si dobar u improvizovanju, Rase? Nadam se da jesi. Kruz je jeknuo: I tako sada ste ovde. Njegov ton i ponašanje pokazivali su da je on spreman da joj pruži samo to zauzvrat što mu je spasla život a to je bio poziv u svetilište velikog čoveka. Već je pokazivao da su mu dosadni. Možda je počeo da veruje da je besmrtan, da njena intervencija nije ni bila važna. Ili ga je njegova apsolutna moć sasvim pokvarila i on nije bio ništa drugo nego svinja. Tori je odlučila da ga na svaki način protrese. Taj debeli čovek Kruz nije bio drugačiji od ostalih. Znala je šta njega zanima: moć i seks i to baš tim redom. Ali za njega, kao i za ostale koji su bili kao on, seks nije bio daleko od moći i vrlo često te dve stvari su se preplitale. Šonja mu je sada bila važna. Kad prestane da mu bude važna, Kruz će se postarati da nestane iz njegovog života. Biće bačena na ñubrište i ostavljena tamo. Ali, sada je on širio svoju moć iznad nje kao senku, a ona mu je zauzvrat davala oreol svoje seksualnosti. Taj oreol je imao neke magije. Kruz je verovao da je sreća na njegovoj strani. Sreća u obliku Šonje. Ona je bila nešto čime se on ponosio i u krevetu i na ulicama Medelina, gde je obavljao svoje poslove i gde je skidao neprijatelje, gde je on bio kralj. Paisas su je posmatrali kako dolazi i odlazi i zavideli su Kruzu što je uspeo da privuče ovu ženu čudesnih očiju. Kruz je pogledao na sat kad Estilo ustade i reče: Jeste li ubeñeni da je ovde sasvim sigurno? Sigurno? Šta za vas znači sigurno? Mislio sam na Orolase reče Estilo da li je taj čovek bio jedini ubica koga su imali u Medelinu? Kruz frknu: Jeste li ludi? On se udari po grudima, kao gorila, samo sa mnogo manje šarma. Tu je moje srce. Moja imperija se širi u svim pravcima odavde. Orolasi su niko i ništa. Uvek su bili niko i ništa. Nemaju muda dae probiju u ovu zgradu. Šonja se izvini, a trenutak kasnije isto učini i Tori. Brzo je krenula za Šonjom kroz kuću. Kad je Šonja htela da zatvori vrata od kupatila, Tori stavi nogu u procep, gurnu vrata i uñe za njom. Isuse kupatilo je bilo veliko kao fudbalsko igralište. Sve je bilo duplo, čak su postojale i dve velike kade za masažu i živo palmino drvo. Tori nije mogla da odredi da li ima više ogledala ili mermera. Zatvorila je vrata za sobom i pažljivo posmatrala emocije na Sonjinom licu.

Vaši dani su ovde odbrojani rekla je Šonji -svaka proročica bi vam to rekla. Jedna mi je to već i rekla reče Šonja iskreno, a lice joj je bilo bledo kad je to izjavila. Sačekala je trenutak, pokušavajući da pronikne u Torine namere. Da li vas je Kruz poslao? Kao da se nije plašila, bila je predana sudbini. Tori se nasmejala. Madre de Dios, nije. Ali, vi ste mu prijateljica. Želim nešto od njega. To nije ista stvar. Skoro da jeste reče Šonja ali ne, nije sasvim isto. Njena ramena se malo opustiše, kao da je zauzimala pozu. Vi ste samo još jedan poslovni partner koji je došao ovamo da se dogovori o poslu. Možda reče Tori ali ako se budem dogovarala o poslu to svakako neće biti sa Kruzom. Naslonila se leñima na vrata. Čija ste ljubavnica? Tori je to rekla tako iznenada i s tako izmenjenim glasom da se Šonja zaprepastila. S kojim od braće Orolas spavate? Svakako ste ludi! Tori reče: Ovde je neko luñak, ali to nisam ja. Videla sam kako dajete znake Orolasovom ubici u gomili. Šta to radite? Ovo nije igra! Naravno da nije siknula je Šonja. Njeno lepo lice se iskrivilo u masku mržnje. Čovek koga je Kruz ubio u El Ćeritu, Ruben Orola, bio je moj ljubavnik. Kad su mi njegova braća rekla šta treba da uradim nisam sevoumila. Zašto bih? Šta je ostalo od mog života? Ništa. Ništa sem osvete. Sada sam imala cilj. Kakav cilj? Tori uhvati Šonju za ramena, okrete je prema ogledalu. Pogledajte se. Vi ste automat koji hoda i govori, ništa više. Takvi su mnogi ljudi. Vi ne shvatate. Taj čovek je lud. Svi poglavari kartela su ludi. Ima nečeg u vazduhu ovde, ili je to možda nuzproizvod moći za kojom oni žude iz srca. Kruz je opasan i za mene i za vas. Kad su manijaci u pokretu, sklanjate im se s puta. To je rešena stvar. Onda morate da nañete načina da ga onemogućite. Šonja se zagleda u Tori u ogledalu. Onog trenutka kad Kruz bude mrtav, ja ću prineti cev revolvera svojoj glavi i povući ću obarač. Tori je okrete prema sebi. Zar tako? Zar vaš život vredi isto toliko koliko život onog bednika koga je Kruz ubio kao psa u areni? Zašto onda već niste ubili Kruza? Koliko puta vam se takva prilika ukazala, noću dok spava kraj vas. Noću, posle voñenja ljubavi s njim, dok ga slušam kako hrče i dok posmatram dizanje i spuštanje njegovog stomaka, ja sam toliko preplašena

da ne smem da se pokrenem. Njegova moć me parališe; njegovo bogatstvo me okružuje kao zatvor. Slegla je ramenima. Ne očekujem da shvatite šta vam kažem. Ali, Tori je razumela, bolje nego što je Šonja moglaa zamisli. Mora da postoji način da skršite njegovu moć. Vi ništa ne znate reče Šonja. Kruz je već mrtav, ali on to još ne shvata. Rubenovoj braći je važan način na koji će umreti. Mora da bude javna egzekucija reče Tori ono što su danas pokušali. Zašto ste to zaustavili? Vi niste prijatelj Kruzu. On ima informaciju koje moram da se dočepam reče Tori kad budem dobila što želim, rat može da počne. Ja neću biti umešana u to. Šonja joj se ledeno osmehnu. Ali, vi ste umešani. Nije to stvar vašeg izbora. Ratovi su velike stvari, nepredvidive, teško ih je zaustaviti. Našli ste se na putu. Sada ste vi i vaši prijatelji umešani u to. Kako Tori ne reče ništa, Šonja je nastavila: Recite mi šta želite od Kruza i ja vas uveravam da ćete to dobiti. Zauzvrat vi i vaši prijatelji morate da mi pomognete da ga ubijem. Zašto bih se ja mešala u to? pitala je Tori. -To je vaša vendeta, nije moja. Mogu da dobijem od Kruza što želim tako što ću jednostavno vas da odam. Kad sazna da vi radite za Orolase to će ga protresti do srži. On će biti toliko zahvalan, da će uraditi štogod želim. Onda ne znate Kruza Šonja izvadi Malboro cigaretu, ali je nije zapalila. Posmatrala je Torino lice, kao što mačevalac posmatra lice protivnika pre nego što stavi masku na lice. On uzima, ali ne daje. Sve dok mu ne platite na pravi način, nećete dobiti ništa od njega ona sleže ramenima, spusti cigaretu na toaletni stočić i otvori je. Sem toga nisam ja jedina koja ovde radi za Orolase. Jedan od Kruzovih poručnika, Horhe, takoñe radi za njega. Orolasi se ponašaju slobodnije od Kruza i slobodnije koriste svoj novac. Horhe ne zna za mene, ali ja znam za njega. Estilo je bio u pravu pomislila je Tori. Ovde su ljudi odani samo novcu. Glasno je rekla: Sta mene briga za vas ili Orolase? Dugujete mi to rekla je Šonja uništili ste nešto što je pripadalo meni: Kruzovu smrt. Morate da se postarate da se to ostvari. Prvi put na licu joj se videla sumnja i Tori shvati koliko joj je osveta važna. To će je možda na kraju uništiti, ali to je bilo jedino što je mogla da nazove svojim. Ona je već sebe prežalila.

Šonja izvadi komadić papira za cigarete, prebaci duvan u njega. Duvanu je dodala nešto što je Tori prepoznala kao kokainsku bazu. Šonja zavi mešavinu, zalepi je i zapali tako napravljenu cigaretu. Udahnu dim duboko u pluća. Za trenutak njene smeñe oči postadoše tamne, ženice se raširiše. Tori je želela da joj pomogne, da posegne prema njoj i pokaže joj da ona, Šonja, još uvek postoji, nezavisno od Kruza, od Orola, čak i nezavisno od duha njenog ljubavnika Rubena. Shvatila je da je to beskorisno. Nije ni trenutka sumnjala da je Šonja dobra žena uhvaćena u zamku loše situacije. U tom času Šonja se složila sa planom Orola, prodala je dušu ñavolu. Nije bilo povratka i Tori je shvatila da sve što ona može da uradi za tu ženu jeste da joj omogući što bezbolniji odlazak. Tori se pitala koliko može nekome ovde da veruje. Da bi čovek imao poverenja bili su mu potrebni ljudi, ali ovde ih nije bilo. Sve su to bili bezdušni automati pokretani zavišću, strašću, osvetom. Bili su to gresi prokletih. Dim ispunjen kokainom punio je prostoriju. Ona oseti blagu mučninu u stomaku. Smrad korupcije cvetao je na sve strane. U redu Tori klimnu glavom. Kratka kosa na njenom vratu se nakostrešila. Ova misija je postala mač sa dve oštrice, situacija je bila veoma opasna. Možda je pomagala ženi u neprilici, ali isto tako znala je da je sa tim potpisala ugovor s demonom. Šta je cure, zabavljate se? nasmejao se Kruz. Šta to radite? Muškarci nisu zainteresovani za to da pokazuju ñoke jedan drugom, pa se pitani šta li vi to pokazujete jedna drugoj? Namerno je bio ovako grub da bi ih zaprepastio. Još uvek se osećao dobro posle ubistva. Krv je tako delovala na muškarce. U stvari reče Tori Šonja i ja smo razgovarale o nečem veoma značajnom. Je li? na licu mu se pojavi zainteresovanost. Šta bi to moglo da bude? Neka nova, efikasnija antibebi pilula? Kruz se zakikota, a njegovi poručnici počeše da se kikoću kao dobro dresirane životinje. Tori stade ispred njega i reče: Šonja je videla jednog od tvojih poručnika u koga imaš puno poverenja kako šalje signale Orolinom ubici na koridi. Šta? Lažeš! On je to zaurlao s takvim besom da je Šonja poskočila. Zašto mi to odmah nisi rekla? Ona u stvari nije shvatila šta je videla • reče Tori zato je ubica mogao tako blizu da ti priñe. Prišao je toliko blizu da bi mogao da koristi svoj revolver malog kalibra. Kruz ne reče ništa.

Razmisli. To je jedini mogući način da se izvrši ubistvo reče Tori. • Orole imaju nekoga u tvojoj organizaciji. Kruz se okrete prema Tori. Nije važno reče on preteći zašto bih ti verovao? Zaista zašto bi mi verovao? Ja sam ti samo spasla život na koridi reče Tori ironično. Kruz se isceri na nju. Možda si me spasla iz odreñenog razloga, chica, je li? protrljao je prst i kažiprst. To nema veze s tim reče Tori ti ćeš još uvek imati poručnika koga plaća Orola. Ti to kažeš. Tori je razmišljala o izazovu. Rekla je: Mislim da imam načina da ti pokažem da možemo da ti pomognemo klimnula je glavom prema Raselu. Senjor Slejd je naš stručnjak za krtice. Za šta? pitao je Kruz s nevericom. Krtice ponovi Rasel neprijateljski agenti smešteni u tvom štabu. Ah da, muvaju pod površinom reče Kruz shvatam. Okrenuo se prema Raselu. Šta ti radiš? Rasel se setio šta ga je Tori pitala svojevremeno: „Umeš li da improvizuješ?" Odgovorio je: „Nadam se". Tragam za krticama reče on. Ustao je sa kauča i prošao pored svakog Kruzovog poručnika u sobi. Pogledao je svakoga pravo u oči. Neki su mu s radoznalošću odvratili pogled, drugi su se ponašali krajnje neprijateljski. Nijedan nije odvratio pogled. Kruz stade kraj Rasela. Zanimljivo reče. Tori reče: Ja ću ti šapnuti ime poručnika koga je Šonja uhvatila da daje signale Orolinom ubici u areni. Senjor Slejd pojma neće imati šta sam ja rekla, ali naći će tvojurticu. Zaista? Kruz je zarežao. Recite mi senjor Slejd, šta radite kad nañete te krtice? Rasel je osećao neodoljivu želju da pogleda u Tori, ali instinktivno je osetio da bi čak i izmenjeni pogled mogao da navede paranoidnog Kruza da oni nešto smeraju protiv njega. Misli su mu se kovitlale. Jednom sam ispitivao nekog sovjetskog agenta dok nije pao. Trebalo mi je za to punih trideset časova,li na kraju, krtica se slomila i rekao nam je sve što smo hteli da znamo. Šta je to bilo? pitao je Kruz sumnjičavo. Rekao nam je sve o operacijama sopstvene organizacije.

Kruz sleže ramenima. Ja već znam šta se dogaña u Orolinom kartelu. Ali, bio bi pravi blagoslov kad bih znao sve sada je Kruz paradirao ispred svojih poručnika, režao na njih, pokazivao ogroman lovački nož. I kako ste otkrili tu krticu, senjor Slejd? Nisam ga otkrio odmah reče Rasel već sam ga hvatao s mnogo sitnih grešaka. Greške su se gomilale, naročito za vreme ispitivanja. Postoje znaci koje ja zbog obuke kroz koju sam prošao, mogu da prepoznam. Kruz klimnu glavom Prošla su skoro četiri meseca otkako sam odstranio Rubena Orolu. Otada, njegova braća su tri puta pokušali da me ubiju, poslednji pokušaj je učinjen danas okrenuo se prema Raselu. Dakle, potreban si mi, lovac na krtice je baš ono što mi je potrebno u ovom trenutku. Hajde, kreni. Tori priñe Kruzu i šapnu mu nešto u uvo. Rasel je išao ispred Kruzovih poručnika. Pojma nije imao na šta da obraća pažnju, ali smatrao je da je vrlo uzbudljivo to što se pravi takvim stručnjakom. Iz trenutka u trenutak osećao je kako postaje sve moćniji, dok su napetost i uzbuñenje rasli kod svakog poručnika kome bi se obratio. Posmatrao je kako ljudi žmirkaju očima, kako im se na gornjoj usni pojavljuju kapljice znoja, kako im se grči poneki mišić na licu. Stigao je najzad do poslednjeg poručnika u redu i znao je da će sada morati da kaže Kruzu ime. Štaviše to će morati da bude isto ime koje je Tori šapnula Kruzu u uvo. Kako da to uradi? Rasel je stajao pred poslednjim poručnikom i posmatrao ga. Ali, sada je mogao da vidi i Tori krajičkom oka. Rasel ugleda da je njena leva ruka spuštena niz telo. Onda vide da se ruka pokreće. Njen kažiprst i srednji prst bili su uspravljeni, a ostali prsti savijeni u pesnicu. Šta je to značilo: drugi poručnik? Rasel, završivši posmatranje, krenu unazad sve dok nije bio iza drugog poručnika. Ovo je krtica reče bez oklevanja. Horhe reče Tori vidiš? Lavaperro! Peraču pasa! zaurlao je Kruz i dočepao je čoveka koga su mu pokazali Tori i Rasel. Udario je njegovim leñima o zid. Horhe je počeo da mumla o svojoj nevinosti, ali bilo je jasno da ga Kruz ne sluša. Kokain, bez obzira da li ga koristiš ili ga prodaješ, izaziva paranoju. Nož zaurlao je Kruz i pružio ruku. Jedan poručnik istupi iz reda i pruži mu KA-BAR-bodež američkih marinaca.

Kruz uze bodež i prevuče oštricu preko Horheovog grla. Dok je krv kuljala iz grozne rane, Kruz otvori Horheova usta i odseče mu jezik. Telo kliznu na pod. Kruz je držao jezik kao trofej. Tori primeti da se on oseća kao matador na koridi u trenutku kad izvlači mač iz srca bika koga je upravo ubio. Rekao je: Pošaljite ovo Orolama. Spakujte ga u suvi led da bi stigao svež, kao u najboljim restoranima počeo je da se smeje kao lud. Žao mi je samo što neću biti tamo kad ga budu dobili. Okrenuo se Estilu. Da li se sada osećaš sigurnije? Opet je počeo da se hvališe. Iscerio se prema Raselu. Hvala na pomoći. Kako bi hteo da ti se odužim? Novcem? Kokainom? Brodom? Helikopterom? Možda bi hteo avion? Ovo je Medelin, gringo. Ovde je sve moguće osmeh mu seroširio. Naučićeš, senjor Slejd da su u Mašin-Gan Sitiju prodavnice otvorene dvadeset i četiri časa na dan. I da je cena uvek ona prava. Ne želimo ništa od toga reče Rasel mada smo zahvalni na ponudi. Umesto toga potrebna nam je informacija. O? Kruzov izraz je pokazivao da nije zadovoljan iznenadnim obrtom razgovora. Kakvu vrstu informacija? Ja nisam informator. Ja ne dajem informacije. Pre nego što mu je lice suviše potamnelo, Šonja je stala izmeñu dva muškarca. Stala je blizu Kruza pa posegnuvši izmeñu svojih punih dojki izvadi kamen na zlatnom lancu. Nežno je uzela njegovu ruku u svoje, stegla je u pesnicu oko kamena. Slušaj me, corazon reče ona ovi ljudi su nam doneli sreću. Mogu to da osetim. Možeš li i ti to da osetiš? Nema smrada Orola. Gorak ukus biznisa otkako si ti poslao Rigu u Buenos Aires, kad je ubijen, sada se gubi. Ovi ljudi su znaci te promene. Možeš li da to osetiš, corazon? Oseti to sada. Bogat ukus novca se vraća, vraća se. Tori, koja je jedina bila dovoljno blizu Kruzu i Šonji da bi čula te reci, bila je i fascinirana i preplašena. Ton Sonjinog glasa, pogled njenih očiju dok je tražila njegove, bili su tako intimni, tako seksi, tako da je Tori lako mogla da zamisli da oni već sada vode ljubav, tu pred svima. Ona je sada imala jedan deo slagalice. Riga je radio za Kruza. Zašto ga Jakuze nisu ubile? Šta je onaj jedan rekao? „Ne koristi nam više". Kad su Orole ubile Rigu reče Kruz počeo je rat. A u ratu profitiraju samo proizvoñači oružja. Kruže reče Tori Orole nisu ubile Rigu. Zarežao je na nju. Šta ti možeš da znaš o tome?

Naletela sam na Rigine ubice u Buenos Airesu. U stvari, skoro su i mene ubili. Bili su to japanski gangsteri. Japanski? Kruz joj se nasmejao u lice a onda se još dublje iscerio. Pokušavaš li da napraviš budalud mene? Ne pokušava da to uradi reče Šonja držeći čvrsto amulet. Razmisli. Riga je imao bogat izvor. Kupac nas je preplavljivao novcem. Zato si mu poslao poručnika, a ne mazgu u Buenos Aires. Ona govori istinu, corazon. Zar ne vidiš da je to logično? Ali Japanci? reče Kruz. Zašto bi oni tolikoeleli kokain? Zbog toga smo došli ovamo da to otkrijemo —eče Tori. Vidiš, corazon reče Šonja uzbuñeno Kruzu oni su nam dobra sreća. Rasel reče: Pitanje je kako ćemo sada da otkrijemo zašto su Japanci ubili Rigu. On im je bio veza. Kruz je razmišljao o tome. Moguća su samo dva odgovora rekao je jedan je da njima nije više bilo potrebno snabdevanje; drugo, da su našli bolju vezu. Njima je još uvek potreban kokain reče Rasel sigurni smo u to. Da li su Orole mogle da ponude nešto bolje? -itala je Tori. Kruz odmahnu glavom: Znao bih to odmah. Ako i imaju novu vezu to nije sa kartelom iz Kalija. Onda s kim je? pitao je Rasel. Kruz sleže ramenima: Možda to i nije ništa, znaš kakve su glasine, naročito ovde. Ali u poslednjih nekoliko meseci bilo jeovora o velikoj novoj kokainskoj fabrici u llanos Meta provinciji, istočno odavde, kad se preñe reka Manakasias. Tamo je divljina, teško da se prate čak i glasine. Kao što sam rekao, odbacili smo sve priče. Čija je to teritorija? pitao je Rasel. Kruz sleže ramenima. Ni Orolina, ni moja. Kolumbijska armija se tuda stalno muva. I DAŠ takoñe mislio je na Kolumbijsko odeljenje administrativne bezbednosti koje je trebalo da čuva kartele i brodove pod kontrolom. Ništa nisu uradili ali mogu da budu opasni. Ničija zemlja reče Estilo. Llano negro crna džungla. Kruz klimnu glavom. Zemlja senki. Jedna od tih priča govori da vojska tuda patrolira ne da bi našla fabrike nego da ih štiti. Teško je razlučiti istinu od mašte. Ipak, postojao je jedan način. Tor, Rlsel, Estilo i Šonja pogledaše jedno u drugo. Bez ijedne reci oni su jedno drugom preneli što je trebalo. U taj //««0 negro trebalo je da idu da bi našli početak čudnog Jakuza kokainskog traga.

Za manje od dvadeset i četiri časa njih troje je odletelo iz Mašin-Gan Sitija u jednom od Kruzovih helikoptera. Pre nego što su otišli, Šonja povede Tori u stranu a da to nije niko video: Ne zaboravi svoje obećanje. Moraš da mi pomogneš da uništim Kruza. Neću da zaboravim reče Tori kad se vratimo. Kad se vratite Šonja klimnu glavom. Šonja reče još nešto, ali vetar je već duvao u Torine oči. Da li joj se to samo činilo ili je Šonja izgledala sumnjičavo? Svi su bili odeveni u tropsku paravojnu kamuflažnu odeću. Od naoružanja svi su nosili mačete, marinski KA-BAR nož, revolver kalibra 45 i Uzi automatski revolver saecima. Bilo je mračno u helikopteru a snažne vibracije potresale su ih do kostiju. Rasel je bio u prednjem delu, ispitivao je Kruzovog pilota, koji je trebalo da ih pokupi dvadeset i četiri časa kasnije. Ako ne budu na prvom sastanku on će se vratiti sutradan u isto vreme. Estilo se ispužio na klupi i spavao je. Tori je zatvorila oči. Nemojte da brinete, senjor Slejd reče Estilo nekoliko časova kasnije. Mi Argentinci imamo poslovicu „Kad Satana pokuša da hoda preko leda, on pada na lice. Led mu nikako ne odgovara". Koga on to pokušava da nasamari? Pomislila je Tori kad ih je helikopter spustio na malu čistinu u llanos Meta provinciji. Llano negro. Crna džungla, gde postoje samo senke, gde dobri momci nose oružje lošim momcima. Mislila je: Ovu teritoriju ne kontroliše Kruz a ni Orole. Kome li pripada? Četiri Moskva/Tokio Mars je nazvao Irinu na posao i zamolio je da ode u Broj l Gastronom na Ulici Gorki za vreme ručka, da pokupi neke specijalitete za njegove roditelje, koje je nameravao da im odnese u subotu. On je čitavog dana bio na sastancima, pa nije mogao da ode sam. Plašio se da to ostavi za sutra, jer će sveza jesetra svakako biti razgrabljena. Irina je spremno pristala da ide to da obavi. Volela je Ulicu Gorki, s gomilama neobično odevenih turista, gomilama prodavnica i velikih hotela, ali najviše od svega volela je Broj l Gastronom. Osećala se kao dete iz dečje priče kome je dopušteno da lunja zemljom čuda. Bilo je hrane iz svih krajeva Sovjetskog Saveza kao i iz inostranstva. Sve je to bilo poredano po policama i u staklenim vitrinama. Uvek je tu bilo redova, ali Irini nije smetalo da stoji u njima, jer joj je to davalo više vremena da upija atmosferu. Kao što joj je Mars rekao, ona je tražila svezu jesetru, nekoliko konzervi kavijara i u navali inspiracije zatražila je i pola kilograma dimljenog lososa

iz Nove Škotske. Bila je to ekstravagantna kupovina, ali mislila je da će se Mars obradovati ovoj ukusnoj ribi. Kasnije je šetala Ulicom Gorki po suncu, jednostavno srećna što se nalazi tu, daleko od svoje neprijatne kancelarije, na svežem vazduhu. Naravno, nije trebalo obraćati pažnju na izduvne gasove, ali kao svi stanovniciradova, Irina je jedva bila svesna oblaka zagušljivog dima koji je izlazio iz auspuha. Bila je možda pedesetak metara udaljena od knjižare Družba, kad ugleda Valerija kako izlazi iz nje. Podigla je ruku, spremna da ga pozove, ali on se već okrenuo. Irina požuri za njim, ne bi li produžila svoju pauzu za ručak. Nikako nije žurila da se vrati na svoj dosadni posao. Pratila ga je Ulicom Gorki, prošla je opet pored Broj l Gastronoma, prešla je Sovjetski trg na kome je bio spomenik princu Dolgorukovu, osnivaču Moskve. Pošto je prešao nekoliko ulica skrenuo je na levo, nestao je u maloj zgradi zelene fasade, starom Moskovskom pozorištu, gde je pre mnogo godina Stanislavski učio Metodi sovjetske glumce i tako izmenio lice savremenog pozorišta zauvek. Igrale su se „Tri sestre" od Cehova i fotografije glumaca bile su izložene u maloj vitrini iznad satnice. Irina uñe unutra. Unutrašnjost je bila sveza, polumračna, ispunjena prigušenim glasovima, ali ona ne vide nikoga u praznom holu. Ušla je u salu. Na sceni je nekoliko reflektora bacalo svetlost na glumce koji su imali probu. Irina se osvrte oko sebe, ugleda Valerija kako sedi u dnu polumračanog teatra. Načinila je dva koraka prema njemu, a onda se sledila. Sa njim je bila prelepa žena. Imala je plavu kosu, plave oči i nos kakav se samo može poželeti. Irina je prepozna kao jednu od zvezda aktuelne predstave: bila je to Nataša Majakova. Irina nije mogla da se pokrene. Sećala se šta joj je Valerij rekao: „Smešno je to, Irina, ali ti si zavela mene. Misliš da si ti poslednja u dugoj liniji mojih osvajanja? Nisi." Šta da pomisli? Ovo je svakako poslovni sastanak, ili prijateljska peseta. Ali, u njenoj podsvesti jedan glas jeovorio: ne, nije, ne. On laže. To je nešto drugo, nije posao, nije prijateljstvo. To je zavera. Sedeli su vrlo blizu, glave su im bile primaknute. Mogla je da čuje Valerija kako kaže: Vremena su teška, ali ne i za tebe, koska. Čuo se srebrni smeh Nataše Majakove. Nazvao ju je koska. Draga. Irina je želela da se okrene, da odjuri, ali nije mogla. Osećala se kao neko ko posmatra nesreću, nesposoban da skrene pogled, zahvaćen perverznom opčinjenošću. Gledala je kako su intimni, osećala se kao apsolutni autsajder. Valerijevu laž osećala je kao šamar.

Tek kad se opet našla u svojoj kancelariji, okružena dosadnim i običnim stvarima shvatila je koliko je ljuta na Valerija. Ali zar sam mogla da očekujem nešto drugo od njega? On živi sasvim drugačijim životom od moga. Njegove metode su bile postiñivanje, izdaja, prisila! Nije se osećala bolje zbog ove psihoanalize, u stvari bila je još očajnija zbog toga. Pokušala je da se zainteresuje za svoj posao za ostatak popodneva, ali nije joj to pomoglo. Bilo je gotovo za taj dan. Losos iz Nove Škotske! uzviknuo je Mars. Fantastično! On joj posla poljubac. Trebalo bi da ovo sačuvam za svoje roditelje, ali to izgleda tako izazovno ... Zašto ti i ja ne bismo malo zagrizli ovog delikatesa uz crni hleb? Bili su u kuhinji Marsovog stana. Svetla su bila upaljena, mada je napolju bio samo sumrak. Samo napred reče Irina bez oduševljenja jaisam gladna. Ali moraš da budeš gladna reče Mars uzimajući tanjire iz plakara prošlo je osam, a ja znam da zbog kupovine nisi mogla da ručaš jer je red sigurno bio suviše velik. Nije bilo tako strašno reče Irina imala sam vremena čak da nabavim i ovo. Mars uze mali koverat od nje, otvori ga. Karte za „Tri sestre"! iscerio se. Pa, ti si puna iznenañenja večeras. Nisi saznao još ni polovinu pomisli Irina nesrećno. Mars spusti karte na sto. Zašto si tako tužna, Irina? Jesli li imala loš dan u kancelariji? Ne, ne, nemoj da mi kažeš, ako ne želiš. Znam da čuvaš svoju intimu. Vidim da te večera kod kuće ne zanima. Pa, hajde da izañemo. To je bilo Marsovo rešenje svih problema: prema njegovim recima trebalo je jesti, družiti se s ljudima, opijati se, osećati kako život u svoj različitosti teče kao moćni potok oko tebe, sve dok ne počne da teče kroz tebe, sve dok krov tvog očajanja ne dostigne vrhunac i voleo ti to ili ne počne da te baca. Odveo ju je u majušni gruzijski restoran koji je on svojevremeno otkrio. Bili su srećni da ga posluže, mada je već bilo kasno, skoro 21 čas i mada su drugi veći restorani već odavno prestali da služe topla i pripremljena jela. Mali restoran je bio izvanredno mesto, ispunjeno finim mirisima, toplo zbog blizine kuhinje i vesele užurbanosti. Jeli su pile tabaka, pili su votku s biberom i što je još važnije Mars ju je navodio da govori. Pričaj mi o svojoj porodici rekao je kako ste živeli? Teško reče Irina moj otac je bio potajni alkoholičar, znaš, pio je preko vikenda i pio je kad je imao slobodne dane. Ali, nikada nije propustio ni jedan dan da ne ode na posao. Odavno je mrtav. Radio je u nuklearnoj elektrani, ali nikada nije donosio posao kući. Mislim da se propio kad je

video kako mu roditelji umiru u sibirskoj zimi i mislim da to nikada nije mogao sebi da oprosti. Zašto? Zato što je ostao živ dok su oni umrli. On je skinuo kaput s majčinog lesa i cipele s očevog. Uvek je pričao kako se dobro sećao očevih stopala. Jednom mi je rekao da su ga ti delovi odeće spasli da se ne smrzne, ali nisu mogli da ga spasu od sećanja. Imao je jedanaest godina kad se to dogodilo. Jadan čovek reče Mars. A čitav život je biored njim. Mislim da je jedan njegov deo umro na sibirskim ledenim poljima zajedno s roditeljima reče Irina. Onda ga treba žaliti. Irina je pokušala da ne misli. Mogla je da čuje neki glas kako je zove, znala je šta govori, ali nije želela da sluša: KGB. Budi mirna. Sibirska zima, rešetke preko Meseca, njena zemlja kao zatvor. On je mrtav. Možda bi sve bilo drugačije da nije umro moj brat Jevgenij reče Irina, ne verujući ni reč od toga, pa ipak uživljavajući se u ulogu ubijen je nedaleko odavde, na obali reke Moskve, jedne ledene, jasne noći, noći punog meseca. Počeo je da se druži s kriminalcima i počeo je da prodaje ne znam ni ja šta. Izboden je nožem, ali ne zna se da li ga je izbo potencijalni kupac ili protivnik. To nikada nismo otkrili. S obzirom na ono čime se bavio moj brat, policija nije bila baš spremna da provede mnoge časove ganjajući ubicu. Jednostavno nisu brinuli za to. Imam utisak da su bili zadovoljni što jertav. A porodica? Naša porodica je ionako bila sklona rasturanju, veze su bile veoma slabe. Moj otac je već bio godinama mrtav. Mislim da nije bilo potrebno mnogo da propadnemo. Ali, Jevgenijevo ubistvo je bilo kao eksplozija u našoj kuhinji, našem mestu topline i podrške, mestu gde je uvek bila naša majka. Bilo je to strašno kad je policijaošla da nas obavesti. Majka se potpuno izgubila. Izjurila je u noć bez kaputa, ne brinući o sebi. Udarala se u grudi, čupala kosu, a na mestu gde su našli Jevgenija s nožem izmeñu rebra, počela je da jeca za svojim sinom. Sećam se da sam je odvukla odatle. Bila je histerična, vikala je psovke za koje nisam ni verovala da zna. Mislim da je pokušala da me ugrize. Mislim da nije znala ko sam u tim trenucima. Mars je dopustio da zavlada, tišina nad njima. Zvuči punog restorana nisu se slagali s njihovim malenim svetom. Irina otkri da želi da vrišti. Umuknite! Umuknite! Zašto ste svi toliko srećni? Mars najzad prekide tišinu: Da li je još uvek živa? Samo telom reče Irina.

Žao mi je uhvatio je za ruku i milovao je palcem reci su ponekad potpuno neadekvatne, zar ne? Irina se zagleda u njegove oči, svesna da se nešto promenilo. Bilo je to kao da si ušao u vrt koji si znao čitavog života i da si primetio da je pomaknut jedan kamen, sasvim malo, ali ipak dovoljno da se čitava koncepcija vrta promeni. Rekla je. Ponekad nije ništa više potrebno nego da budeš prisutan. Nešto se promenilo u njenoj vezi s Marsom. Pitala se šta li je to. Iduće subote, Mars ju je zamolio da poñe s njim da posete njegove roditelje. Irina se složila, mada u stvari nije znala zašto bi to radili. Očekivala je da će joj biti dosadno. Pokazalo se da je pogrešila. Marsovi roditelji su živeli u divnoj kreni ofarbanoj kući u Ulici Boljšaja Ordinka. Ispred kuće bile su zasañene lipe. U blizini je bila tritotine i pedeset godina stara crkva Sv. Nikolaja, u istočnom baroku; podsetila je Irinu na svadbenu tortu. Marsovi majka i otac su bili divni, srdačni i puni ljubavi jedno prema drugom. Irina ih je posmatrala potajice, skoro stidljivo. I mada su se retko pogledali ili dodirivali, bilo je jasno da su oboje svesni uzajamnogrisustva. Sviñala im se specijalna hrana koju su ona i Mars doneli. Mars ih je obavestio da je losos iz Nove Škotske poseban dar od Irine. Irina se ponudila da pomogne Marsovoj majci u kuhinji i uskoro je uspostavila s njom fini odnos dok su kuvale. Izmenjivale su iskustva, poveravale male tajne kuvarske veštine jedna drugoj i veselo su se srnejale. Kad je večera skoro bila gotova, stigla je Marsova sestra s porodicom. Ličila je na Marsa, bila je vrlo lepa. Ali, kao da je bila stidljiva i kad je Irina najzad uspela da nasamo porazgovara s njom, ona joj se poverila da je nesrećna što ima debele noge i širok struk. Ja sam baš prava Ruskinja, onakva kakvom nas predstavljaju američki časopisi rekla je uzdahnuvši. Njena deca, dva dečaka i devojčica, bili su lepo vaspitani i bilo je jasno da obožavaju dedu koji se igrao s njima i začikivao ih. Pokazivao im je razne trikove. Povremeno bi se čule salve smeha iz ugla gde je deda bio snucima. Otac dece, Marsov zet radio je kao arhitekta. Pričao je da najčešće crta planove za betonske grañevine. Irina je mislila da to mora da je krajnje dosadno, kao vožnja autobusa uvek istom trasom. Bio je čovek običnog izgleda čije se lice menjalo kad bi posmatrao decu. Kako je posle podne prelazilo u veče, a veče u noć, Irina je osećala kako tone u toplinu i ugodnost porodičnog ognjišta, uz blagoslov koji neko oseća držeći glavu na mekom jastuku. Prvi put posle toliko vremena shvati-a je da

je opuštena. A onda, s nekim trzajem shvati da u tome ima više od toga: bila je zadovoljna. U tom trenutku Irina je pogledala preko prostorije prema Marsu Petroviču Volkovu i videla ga je u jednom sasvim drugom svetlu. Kakve veze ima što se fizički ne slažemo? On ima toliko toga da mi pruži. On može sa mnom da podeli ono što sam oduvek želela. 5 njim bih mogla da postanem deo porodice. Kasumigaseki Mrtvačka kapija bio je naziv onog dela Tokija u kome je Hono radila. Veliki Ezo je poznavao Kasumigaseki, ali ne onako kao Hono. On joj je pokazao neka mesta u ovom delu grada, za koja ona nije mogla ni da pretpostavi da postoje. Boraviti u Kasumigaseki ju bilo je kao da se živi pod vodom. Svetlost ona koja je dolazila od oblakodera sačinjenih od stakla i čelika imala je nekako vodenkast karakter, koji dobro poznaju ronioci i koja se dobija kad se gleda kroz dno zelene, staklene flaše. Veliki Ezo reče: Kakuei Sakata je bio samuraj, tako ti i ja moramo da počnemo da razmišljamo kao samuraji. Ako ne možemo da mislimo kao Sakata, nikada nećemo resiti zagonetku koju nam je ostavio. Veliki Ezo je vrteo meñu prstima ključ koji je Sakata poslao Hono. Biznismen mora da ima sef u banci. Jakuza ima zaključani boks ispod tatamija u svojoj spavaćoj sobi. Gde bi samuraj čuvao svoje najveće dragocenosti? Hono ga pogleda: Pojma nemam. I tako ju je on poveo natrag u srce metropole, u Kasumigaseki, Mrtvačku kapiju. Noć je bila prepuna neonske svetlosti koja je dolazila od raznih znakova sa svih strana zgrada, od ukrasa iznad ulaza. Ali, daleko od glavne ulice u pokraj nim uličicama, smanjen na najmanju meru čeličnim i staklenim spomenicima nacionalnog privrednog uspeha, tavorio je ostatak jednog drugog, starijeg života, kada su jednostavne tradicije, a ne privredni zahtevi, vladali Japanom. Ovde je Kakuei Sakata dolazio kad mu je bilo potrebno da bude sam, da razmišlja ili priziva kami svog sveta rekao je Veliki Ezo pokazujući Šinto svetilište od drveta i laka. On posegnu prema konopcu, povuče ga i začu se zvuk bronzanog zvona kroz kanjone koje jeačinio čovek. Probudite se duhovi koji nastanjujete šume i potoke! nasmejao se Veliki Ezo. Pitam se ima li modernih kamija, duhova koji žive na gvozdenim rešetkama i neonskim znacima koji reklamiraju Soni, koji se voze brzim

liftovima do stotog sprata lice mu se naboralo. Pitam se da li kami može da dobije akrofobiju. Hono nije bila zainteresovana. Kako možeš da budeš tako ironičan i bez poštovanja? pitala ga je. Mislim da je to kod mene prirodno reče Veliki Ezo, ali Hono nije znala da li on to misli ozbiljno, ili je to samo još jedna od njegovih šala. Hono nije znala da se šali, kao što nije umela da se ponaša kad bi je neko posluživao, kao što nije očekivala od Eikićija da zna gde mu stoje čarape ili gde ona drži šećer. Gluposti rekla je kad si roñen, plakao si, jeo, praznio se i spavao. To su prirodne stvari. Sve ostaloi naučio. Moguće reče Veliki Ezo, zabavljajući se ali to je svakako bila moja baka koja me naučila da se podsmevam svetu. Ona me odgajila, znaš. Ona je uživala da pravi sprdačinu od sveta, jer je svet tako mračnoesto, kako je ona govorila. Da to nije radila, sama je priznala da bi odavno počinila harakiri. To baš i ja mislim rekla je besno Hono ali ipak verujem da tvoja baka nije imala takve lude misli. A ja baš mislim da jeste odgovorio je Veliki Ezo a ja to mogu bolje da znam nego ti. A zašto ti misliš da je podsmevanje svetu ludilo? To je ili ludo ili je pogrešno rekla je Hono nije ni čudo što si postao gangster. Veliki Ezo jeknu. Mislim da čovek ne postaje nešto, a najmanje gangster. Moja porodica je Jakuza pa sam i ja to. Ne reče Hono to si rekao kao da nisi imao drugog izbora. Ali, imao si. Sasvim je jasno zašto si postao gangster; ti si zaljubljen u život. Možda jesam reče on zamišljeno ali, to je mnogo više nego što može da se kaže za tebe. Ja sam bar zaljubljen u nešto. Ja sam zaljubljena u svog muža reče odmah Hono. U tog čoveka pilećeg mozga? nasmeja se Veliki Ezo. Kako neko može da voli nakazu kakav je on? Mislim da se to tebe ne tiče. Šta ti znaš o Eikićijevom svetu uopšte? Više nego što možeš da zamisliš Veliki Ezo pogledom obuhvati krov Sinto svetilišta, pa onda strukturu Kasumigasekija, nalik na kulu. Znam da je tebi teško da govoriš sa mnom više nego što osećaš da je potrebno, ali ja sam radoznao. Šta je to kod Eikići Kanseia što te privlači? Hono nije znala šta da mu odgovori, ali osećala se vezana dužnošću da brani svog muža od uvreda ovog mafijaša. Velika je čast za mene da budem njegova žena reče Hono isto tako, potrebna sam mu. On je čvrst i zato se osećam bezbednom uz njega.

Bezbednom. Sad smo došli do srži stvari. Zar sigurnost nije u stvari potčinjavanje? Nema li najzad tajnog zadovoljstva u potčinjavanju moći, u predavanju slobodne volje. Nije li zadovoljstvo ono što majka čini kao žrtvu za svoje dete? Veliki Ezo kao da je govorio samom sebi. Sigurna si uz Eikićija, nema sumnje, zato što se on tačno pridržava pravila i odredbi. Kod kuće, on jedva razgovara s tobom. Kad si mu potrebna, on te pozove, Oi, Hej! On je tvoje dete, shvataš? Veliki Ezo je gledao ispred sebe. Zato si mu potrebna. Da. Potrebna si mu da mu pripremaš hranu. Da mu pripremaš odeću za kancelariju. A ti si, kao što znamo, zaposlena žena. Kad moraš da se digneš u jutro, Hono, da bi bila sigurna da ćeš odgovoriti na sve zahteve svog muža? Nije baš tako protestovala je Hono. O? Kako je onda? Reci mi. Tako si vest sa recima Hono je bila toliko besna da je jedva mogla da govori ti ih izvrćeš, iskrećeš ih onako kako tebi odgovara. Ja nisam toliko vesta. Rekao je: Poznaješ li Hagakure, Knjigu skrivenog lišća? Da? Onda se sećaš onog ključnog dela koji govori o mudrom samuraju. Kad je sakupio dovoljno iskustva, otkriva, na svoj očaj, da sva kompleksna pravila i zakoni društva kojih se on tako pridržavao i prema kojima je živeo svoj život, nisu ništa drugo nego beznačajna iluzija. Hagakure savetuje samuraju da drži jezik za zubima kad otkrije tu istinu da ne bi razočarao mlañe i gluplje od sebe. Hono je ću tala neko vreme. Obrazi su joj goreli od stida. Kako je mrzela Velikog Ezoa u tom trenutku. Više nego što je ikada mogla da zamisli. Najzad se oporavilaa bi mogla da kaže: Otkuda ti znaš gde je Sakatasan išao na poklonjenje? Veliki Ezo ju je posmatrao neko vreme. Znaš, gospoño Kansei, moraš da naučiš da obasjaš svoj duh ušao je pod drveni krov malog svetilišta. Tereti kao što su ti, koje ti nosiš, vremenom postanu preteško breme. Odgovor na tvoje pitanje je jednostavan. Imam mnogo prijatelja, mnogo veza. Meñu njima ima dosta samuraja. Nema sumnje da je Sakata viñen ovde za vreme podnevnih molitvi. Da li postoji nešto što ti ne znaš? pitala je Hono. Svakako reče Veliki Ezo i uze ključ od nje ne znam šta je Sakata krio. On se saže, podiže tkaninu kojom je bila zastrvena sredina hrama. On ubaci ključ u bravu malih vrata koja su bila usečena u drvo. Unutra su bile dve knjige koje su ličile na poslovnike. Pružio ih je Hono, koja otvori jednu, poče da lista stranice koje su bile ispisane sitnim

simbolima. I u drugoj knjizi bili su isti takvi simboli. To nije bilo pisano kanñijem ili bilo kojim drugim ideogramima koje je Hono poznavala. Šta je to? pitala je Hono. Veliki Ezo pogleda preko njenog ramena pa reče: Nisam siguran, ali, kad bi mi rekli da pogañam, ja bih rekao da je to neka vrsta šifre. Sjajno reče Hono šta ću da radim sa tim knjigama? Ne znam čak ni šta piše u njima. Tada joj je na um pao Din i sve se uklopilo kao u dobro složenom mozaiku. Hono je srela Dina pre skoro deset godina, mnogo pre nego što je bila svesna da postoji Eikići Kansei. U to vreme Din je bio na visokom položaju u ministarstvu, ona nikada nije bila sigurna koje mesto zauzima. Trebalo je da se uda za Dina. To bi i uradila da nije bio, baš kao i otac, nepopravljivi kockar. Bila je tada tako mlada, razdirale su je različite emocije o ocu. Njegova smrt prošle godine to je promenila. Sećanje na Noborua bilo je mnogo čistije nego što je bio njegov život. Sve kontradiktorne emocije, koje je Hono osećala prema ocu, bile su zbrisane da bi ih zamenilo sećanje na njega, kao čoveka punog vrlina. Hinouema ili ne, ona je bila kćerka svog oca. Jedino što je znala bilo je da nikada neće pokloniti ljubav nekom čoveku koji se kocka, čoveku koji bi je podsećao na oca. Bilo je tačno da je Din bio inteligentniji nego što je Noboru Jamato ikada bio on je ustvari bio genije na neki način ali ipak imali su mnogo zajedničkih crta. Bili su ljudi jakih ličnosti, bili su tirani na svojim službenim dužnostima i imali su zajedničku slabost voleli su da se kockaju. U stvari, nisu mogli da prestanu. Bila je to osa njihove ličnosti: posesivna, dominantna. Bili su ubeñeni da su oni uvek u pravu. Čudno, njihovi gubici koji su se gomilali, nisu ih postiñivali i nisu smanjivali njihovu taštinu. Baš naprotiv. Nisu mogli da veruju u svoje gubitke, nisu hteli da prepoznaju opasnost kad bi gubici počeli vrtoglavo da se gomilaju. Bili su usrnereni na jednu jedinu stvar: na svoju strast da pobede. Pobeñivanje je bilo nešto najvažnije za njihove ličnosti: nisu mogli da prežive bez toga. Noboru Jamato nije mogao da preživi svoju opsesiju. A Dinu je to jedva uspelo. Hono je čula da on više nije u državnoj službi, ali nije znala da li je to njegov izbor ili su tako zahtevali njegovi poslodavci. On je bio ronin bivši ministar koji je tražio posao u privatnom sektoru i radio je to dosta dugo dok nije našao nešto što mu je odgovaralo. Postao je profesor filozofije na Tokijskom univerzitetu, što je bilo smešno ili patetično, zavisno od toga kako čovek to posmatra. On nije bio fleksibilna osoba, kao nijen otac. A kad čovek pomisli da je filozofija neprestano

uvrtanje misli i mešanje ideologija živa dijalektika unutar univerzuma Hono je smatrala da je to čudno što je Din završio predajući filozofiju. Insistirala je da ga vidi nasamo, mada je Veliki Ezo želeo da ide s njom. Lično, bila je pomalo uplašena da se suoči s Dinom prvi put posle deset godina i to sa Jakuza ojabunom u društvu. Našla se s njim u njegovoj kancelariji, kasno tog dana posle njegovih poslednjih časova. Kad ju je najavila njegova sekretarica, Hono je osetila prazninu u stomaku, skoro ponižavajuće osećanje da se nalazi pred sudijom, kao da će prva stvar koju će Din reći da bude: „Pa, draga moja, šta si uradila sa svojim životom otkako si me ostavila?" U stvari, on nije ništa rekao. Ocenjivao je neke testove kad su je uveli u njegov kabinet. Kabinet je bio majušan, kao kocka, bez prozora, skoro bez vazduha. Bio je pun knjiga, novina, velikih enciklopedija. Din je sedeo iza ogromnog pisaćeg stola. Nosio je tamno odelo, njegova siva kosa bila je uredno očešljana, njegove okrugle metalne naočare sijale su na svetlosti lustera. Nije podigao pogled kad je ona ušla i Hono pomisli da je nevaspitan. To je nekako još više povećalo njeno poniženje. Ali, Hono je zaključila da se ona oseća poniženom isto onoliko za njega koliko i za sebe. Sve do ovog trenutka nije shvatala koliko njemu može teško da padne ovaj razgovor. Grubo ga je napustila, neoprostivo, a prethodno je bila pristala da se uda za njega. On ju je uveo u svoj život, predstavio je svojoj porodici i prijateljima. A što je još gore ona je to sve uradila bez ijedne reci objašnjenja. Ali, kako je mogla da mu kaže da neće da se uda za okorelog kockara? Dok ga je sada posmatrala u tom malom kabinetu kako ocenjuje radove studenata, koji bez sumnje neće nikada shvatiti veličinu njegovog genija, Hono je osetila kako joj obrazi bukte. Sedela je mirno, da bi sačekala da on počne da govori kako bi mogla da odmeri koliko ga je postidela pre deset godina kad je pobegla od njega. Kad je najzad procenio da su dovoljno dugo ćutali, Din reče: Dakle, udala si se. Jesi li srećna? Naravno da jesam! uzviknula je Hono i odmah zažalila svoj odgovor. Eikići Hansei je dobaruž. Din sada prvi put podiže glavu. Hono je mogla da vidi njegove oči iza stakala naočara. Buljio je direktno u nju i ona kao da je zadrhtala postiñena njegovim pogledom. Za trenutak je zažalila što nije dopustila Velikom Ezu da poñe s njom. Ali, bio je to samo bes i bol za koji je znala da nema prava da ga oseća, zato ona odbaci obe emocije, zapečati ih iza fasade koju svi Japanci znaju da izgrade skoro od trenutka kad se rode.

Drago mi je da te opet vidim, Dine rekla je. Odavno se nismo videli rekao je on i ona pokuša da ne načini grimasu. Čitav život za neke. Kako si ti? Hono se plašila njegovog odgovora. Din podiže ruke i pokaza na kabinet pretrpan knjigama: Eto, ovako ja živim. Da li si se oženio? Nisam osećao potrebu za tim kad si me ti ostavila. Ja ... Hono nije umela da nastavi. Šta jeogla da kaže pred licem besa i bola? Srećan sam što si ti našla svoj život reče Din lakšim tonom bila si tako izgubljena, tako zbunjenaad sam te upoznao. Pokušao sam da ti pomognem s nekim stvarima, nisam znao kako da te otvorim osmehnuo se i Hono se setila muškarca koga je nekada poznavala. To je ironično zar ne, kad se zna moja sposobnost za rešavanje problema? Ja sam se tada bavio kriptogramima, šiframa, matematičkim formulama. Kompleksne stvari, svakako, ali ipak suve i dosadne. Istina je da ja nikada nisam znao da upravljam ljudima, da ih nikada nisam razumeo. Možda smo tu pogrešili. Da reče Hono i obori glavu možda. Zato sam odlučio da doñem ovamo na univerzitet reče Din nešto kasnije ovde ne samo da sam okružen ljudima, već sa njima komuniciram. Mislim da je priznavanje grešaka bio moj način da nañem samog sebe. Kad Hono ne reče ništa, on je nastavio. Drago mi je što si pristala da večeraš sa mnom. Znam da sam bio grub s tobom kad si došla, ali to je bilo samo zato što sam bio šokiran i postiñen uspomenama. Hono se prisili da ga pogleda. Vidiš, prestao sam da se kockam reče Din shvatio sam koliko je to loše, kako je to uništilo moj život. Kocka me stajala posla, izgubio sam prijatelje. Kad sam video na šta sam se sveo, moja prva misao si bila ti i koliko sam ti zahvalan što si me napustila, tako da sam mogao da se priberem. Nikada ne bih sebi mogao da oprostim da se to nije dogodilo. Ne znam šta da kažem reče Hono što je bila istina, jer ju je Đinova iznenadna i neočekivana ispovest uhvatila nespremnom. Misli su joj bile u haosu. A njene emocije ... O, bože, on me još uvek privlači, to je duboko potisnuto, ali još postoji. Bila je preplašena tom misli, ali uspela je da je potisne. Ja sam sada srećno udata podsetila je samu sebe. Ali to kao da sada nijeilo važno. Nije očekivala ovakav susret s njim. Mogla je da vidi po njegovom pogledu da je još uvek zaljubljen u nju. Nešto se u njoj topilo.

Ne moraš ništa da kažeš reče Din nežno molim te samo da tu sediš da bih mogao da te mirno posmatram i uživam u tebi još jednom. Šta si uradila? dreknuo je Veliki Ezo. Dala sam mu poslovnike reče Hono. Ne mogu da verujem! Bilo je veče. Hono je došla kući kod Velikog Ezoa. Ali takav je bio plan rekla je Hono to je trebalo da uradim. Trebalo je da mu kažeš da poslovnici postoje i da vidiš da li je spreman da nam ih dešifruje. Složio se sa tim rekla je Hono i prestani darlaš na mene. Prestaću da urlam urlao je Veliki Ezo kad budemo dobili poslovnike natrag. Da si samo video Dina, jedva je čekao da se vrati na posao koji je godinama obavljao. Zato sam mu dalaoslovnike. Oči ti sijaju reče Veliki Ezo to je odvratno. Hono se nasmejala. Nemaš prava da govoriš sa mnom na taj način. Iašto ti brineš? Zavidiš li? Kome? Propalom kockaru? Više se ne kocka reče Hono nekako grubo. Oči Velikog Ezoa se suziše. Gde si to čula? Din mi je sam rekao. Priznao je ... Veliki Ezo jeknu. A ti, mala, ljubavlju opijena cura, odmah si muoverovala. Naravno, ja ... Budalo! nemoj ... Ali ti jesi budala, gospoño Kansei ... Zbunjena i besna Hono reče: Hoćeš li da mi kažeš šta se zbiva? To je jednostavno rekao je Veliki Ezo on te obmanuo. Ne, ti grešiš reče Hono ja poznajem Dina. A ja poznajem kockare. Oni se ne menjaju. Nikada. Oni samo kažu da su se promenili. Plašim se gospoño Kansei, kad se radi o ljudskoj prirodi, da treba još mnogo toga da naučiš. Kad bi prestao da se ponašaš tako nadmeno -reče Hono bilo bi mnogo bolje. Veliki Ezo odmahnu glavom. Vidim da moram da te ubedim reče on. Znaš li ti gde on živi? A kad je Hono klimnula glavom on naredi: Odvedi me tamo. Sada? Baš sada! reče Veliki Ezo, uhvati je za ruku i povede je napolje iz kancelarije. Ne javlja se, ne otvara reče Hono pritiskajući treći put zvonce na vratima Đinovog stana sigurno je izašao da večera.

Veliki Ezo jeknu. Da, svakako izvadio je komad metala iz džepa i gurnuo ga u bravu. Kad je počeo da vrti s njim po bravi, Hono se uznemirila. Šta to radiš? A šta miliš da radim? reče Veliki Ezo otvorivši vrata. Kad su prešli preko praga Hono reče: Zar ne postoji zakon protiv ovakvih stvari? Postoji reče Veliki Ezo ali mene nije brigaato. Zatvorio je vrata za njima, ugasio svetlost. Hono jezdahnula. Veliki Ezo reče: Sranje! Đinov stan je bio u haosu. Nameštaj je bio isprevrtan, fioke izvučene, njihova sadržina razbacana po podu. Jastuci su bili pocepani, kao i delovi tepiha. Sve tri sobe stana bile su uništene. Za ime Boga, šta se ovde dogodilo? zaprepastila se Hono. Nema Dina, nema poslovnika reče Veliki Ezo. Pogledao ju je. Nestali su. Hono je bila užasnuta. Vidiš kako si grešio što sumnjaš u njega? Neko ga je odveo zajedno s poslovnicima. Blagi Bože u šta sam ga to uvukla? Din je povreñen ... ili još gore! Srce joj se steglo. U očima joj se zavrteše suze dok su uspomene iz prošlosti kolale njenim bićem kao grmljavina. Da li ti se dopala moja porodica? pitao je Mars Volkov Irinu. Nadam se da se nisi dosañivala. Ni najmanje reče ona uživala sam u svakom trenutku koji sam provela s njima. Stajali su u zadimljenom vestibulu starog Moskovskog umetničkog pozorišta u pauzi predstave „Tri sestre". Irina je prepoznala Natašu Majakovu, glumicu s kojom se susreo Valerij, istog tenutka kad se pojavila na sceni. Bila je nekako čudna zbog scenske šminke. Ličila je na markizu od Merteja u „Opasnim vezama", filmu koji je Irina prokrijumčarila na video kaseti iz Amerike. Irina je htela da sprži pogledom Natašu Majakovu mada nije mogla da shvati zašto je toliko besna. Šta je njoj sada značio Valerij Bondasenko? Ništa rekla jedlučno samoj sebi. Ipak, bila je napeta tokom čitavog prvog čina. Jedva je dočekala pauzu. Moji roditelji mogu da budu teški reče Mars mada mislim da samo ja mogu toga da budem svestan. Ličiš na majku reče Irina ima snage u njoj, osećanja za porodicu i za sebe samu čemu se ja divim. Bojim se da ja nikada neću doći do toga i da nikada neću imati porodicu.

Možda ti nisi spremna da se smiriš reče Mars osećam u tebi nemir duha. Govorili su neko vreme o običnim stvarima: predstavi, režiji, glumi. Irina pomenu da Nataša Majakova dobro igra i upita Marsa da li on smatra da je privlačna. On je odgovorio nešto nejasno. Mars se našalio i Irina se nasmejala, ali odjednom joj postade veoma neugodno. U trenutku grozne panike shvatila je da je počela da odaje svoju tajnu: samo što nije pomenula svoju vezu sa Valerijem, samo što nije rekla da ga je videla s ovom glumicom. Malo je nedostajalo pa da počne da govori o tome da oseća da je izdana. Šta bi Mars rekao da zna da ona njega izdaje i vara na sličan način? Ali, naravno, ovo je bilo nešto drugo. Ona nije ništa obećala Marsu niti se zaklinjala da je bezgrešna. Nikada mu nije lagala, mada je znala da će pre ili kasnije to morati da učini. Ono što je radila bilo je za nju samu, za Irinu Viktorovnu Ponomarevu. Ili da li je bilo baš tako? Da li je samo pokušavala da protumači sebi zašto izdaje Marsa Valeriju? Jer to je bila izdaja. Pre tri dana to joj nije smetalo, ali to je bilo pre nego što ju je Mars poveo da je upozna s porodicom, pre nego što je shvatila koliko Valerij malo drži do svoje veze s njom. Tek tada joj je postalo jasno da je Valerij samo besomučno iskorišćava. Sada mislila je ona sve se promenilo.m Pogledala je Marsa Volkova kao da ga vidi prvi put. Odbacila je u stranu svoju sebičnost, bes i želju za vlašću. Videla je pred sobom muškarca, veoma zgodnog, poželjnog, koji je uprkos ogromnom šarmu morao da se bori u Politbirou protiv ogromne moći Valerija Bondasenka. Čovek, koji za razliku od Valerija nije bio opsednut moćju, koji je svima prenosio svoju koncepciju sveta, smatrao je da je moć samo neka vrsta monete za trošenje. Jednog dana Mars će biti glava sopstvene porodice i to će mu biti sasvim dovoljno da bude srećan. Bila je srećna zbog te misli. S tom istinom došla je još jedna: Valerij nije njoj ponudio slobodu kad joj je naredio da sazna sve o Marsu, ali je to bila prilika da se otkriju njegovi lični gresi. Čehov me uvek tera na razmišljanje reče Irina, ne samo zato što je to bila istina već zato što je htela da prikrije svoju nelagodnost. Možda je to zato što su njegovi komadi kao moderne slike, nekako nezavršeni, ili su o takvim običnim temama, da zahtevaju lično angažovanje. Izgleda da nije Čehov ono što te zanima reče Mars tebe je više interesovala glumica, Nataša, kako se zove, je li? Ne znam njeno ime šlaga Irina. Bila sam radoznala. Ona je tip; muškarci često smatraju da su glumice privlačne, pa sam želela da vidim da li je to tako.

Suviše je našminkana reče Mars kad su oglasili drugi čin. Pojma nemam kako može da izgleda ispod svih tih boja. Plava svetlost s Trga Vostanija prolazila je kroz prozore Marsove spavaće sobe. Bila je duboka noć, tako dae restoran u zgradi bio zatvoren, a bioskopska reklama je bila ugašena. Oblaci su se spustili nisko, bili su čudne, metalne boje. Mada je bilo kasno proleće u vazduhu se osećao miris snega što je delovalo nekako melanholično. Možda sam tužna mislila je Irina zbog predstave. Nemoguće da sam tužna zbog toga što sam videla Natašu Majakovu. Ona se nadala da će u pozorištu sresti Valerija. Pitala se sada da li je zbog toga bila odlučila da kupi karte. Stanislavski bi to svakako znao mislila je besno ali on je mrtav. Dok je držala Marsa ispod ruke, mislila je na to kako bi se osmehivala Valeriju, da su ga sreli u pozorištu. Ali, kako se to nije dogodilo, ona je bila nekako prazna, obmanuta. U ustima je osećala gorak ukus, kao da je zagrizla oblake koji su visili iznad Moskve. Nije mogla da zamisli zašto se tako grozno oseća. Bila je tu s Marsom koji je bio spreman da joj ispuni svaku želju pa skoro svaku a njene misli su ipak bile usmerene na Valerija. Ona je sada želela samo Valerija, nije želela ništa drugo nego da se pritisne uz njegovo snažno telo, obavije noge oko njega, otvori mu se ... Zadrhtala je, preplašena silinom svojih osećanja. Kao da više nije mogla da kontroliše svoje emocije. Da li je volela Marsa? Kako je onda mogla da toliko želi Valerija? Kako to da je mogla da bude ljubomorna na njegovu vezu s Natašom? Šta se to zbivalo u njoj? Kad se našla u ovoj situaciji bila je sigurna da zna ko je u pravu, a ko nije. Dopustila je Valeriju da je uvuče u sve to on joj je pokazao da je više od malog zavrtnja, nije samo jedan radnik meñu mnogima čiji se trud ne nagrañuje i ne priznaje. Bilo je tako uzbudljivo što ju je želeo tako moćan čovek kao što je Valerij Bondasenko. A kad joj je mudro pokazao da može da dobije još više, da može čak da deli njegovu moć, ona jeila željna da uradi ono što je on zahtevao od nje: da špijunira Marsa. Ali, to je bilo pre nego što je upoznala Marsa, pre nego što je on počeo da deli svoju intimu sa njom. On je sada bio sasvim drugačija osoba od one koju je ona bila spremna da zavede. Kuda sada da se okrene, Valeriju ili Marsu? Neka joj Bog pomogne, pojma nije imala. Osećala je Marsa iza sebe. Šta ti je? upita je on. Ličiš na mačku koja voli da bulji ni u Šta. Šta ti to vidiš što ja ne mogu da vidim? Irina se okrete da ga pogleda. Razmišljala sam. Mars je posmatrao njeno lice.

To zvuči ozbiljno. Suviše je kasno, da bismo bili ozbiljni, koshka. Nazvao ju je „draga". Kako je Valerij zvao Natašu Majakovu? Zar ne misliš da smo zbog tame ozbiljniji, damo ponekad melankoličniji? Ne znam Mars nakrivi glavu u stranu. Videla je da ga interesuju njene misli. Ponekad najbolje razmišljam noću. Eto vidiš. To je zbog tišine reče on zbog intimnosti sna svuda oko mene. A kada ti spavaš, Marse, o čemu sanjaš? Sanjam elektronske ovce reče on koje pokreću minijaturni nuklearni reaktori. Tada je shvatila da joj se on podsmeva, ali na fini način, trudeći se da razbije njenu ozbiljnost. Zagrlio ju je. Šta se to zbilo s tobom? Otkako smo gledali Čehovljevu dramu, kao da si pokupila tugu njegove duše. Šta se promenilo? Možda bih ja mogao da pomo-nem. Voleo bih da ti pomognem, Irina prineo je usne njenom uvetu. Znaš li da moja porodica nije nikada prihvatila nijednu ženu koju sam doveo kući. Nijednu, sem tebe. Moja čitava porodica te voli, Irina. Irina oseti podrhtavanje, kao da su njegove reci preparirale njen duh. Otkrila je da zadržava dah; pitala se da li on oseća udaranje njenog srca. Toliko mi je stalo do tebe. Osetila je slabost u kolenima, kao da je u stvarnom životu on govorio ono o čemu je ona sanjarila otkako ju je on odveo da vidi njegovu porodicu. Porodica mislila je šta bih dala da imam oca i majku koji me vole. Dopustila mu je da je odvuče od prozora, uradio je to nesvesno. Povukao ju je niz hodnik prema kupatilu. Odvrnuo je slavine. Bilo je čak i tople vode. Nagi, zajedno su ušli u kadu dopuštajući toploj vodi da ih preplavi. Udaranje tople vode imalo je umirujući efekat. Sedeli su okrenuti licem u lice jedno prema drugom, s isprepletenim nogama. On se nežno nasmejao, poljubio je u vrh nosa. Vidiš, Irina rekao je ja ti beskrajno verujem. To je opasno za nekoga ko se nalazi na položaju kakav je moj u vladi, za nekoga ko ima tako moćnog neprijatelja kao što je Valerij Denisovič. U poslednje vreme otkrivam da ti govorim stvari koje se nikada ne bih usudio da kažem bilo kome drugom. Ludo, zar ne? Njegove usne se spustiše na njene, smrskaše ih, otvoriše ih. Irina jeknu. Nije ludo šapnu Irina, a oči su joj bile napola sklopljene mislim da je to savršeno normalno ponašanje za čoveka koji je zaljubljen. Ali, to je to reče Mars za čoveka kao što sam ja zaljubljivanje je veoma opasno.

Zašto? Postaćeš moja slaba tačka. Irina je bila svesna da joj je Valerij nešto slično rekao kad joj je objašnjavao zašto nije imao dece: u ovom okrutnom svetu dete bi moglo da bude iskorišćeno protiv njega. Kako su ta dva čoveka bili slični mislila je ali kako su krajnje različiti kad se zagrebe njihova pažljivo doterana fasada. Obojica su bili ljudi s maskama, a ispod tih maski bile su druge maske koje su pokazivali spoljnom svetu. Bilo je uzbudljivo za Irinu da prodire ispod tih maski da bi videla pravo, skriveno lice dva najmoćnija čoveka u Rusiji. Irina se zagledala u Marsove oči i u tom trenutku je znala da mu nikada neće reći da ju je Valerij poslao da ga špijunira. Bila je to njena moć nad obojicom i nikada je se neće odreći. Irina, odaću ti jednu tajnu reče Mars nešto za šta moraš da mi obećaš da nećeš nikada nikome da kažeš. Obećavam. Mogu lako da zamislim kako bi me Valerij Denisovič iseckao na komadiće kad bi saznao da ja gajim tajni afinitet prema nacionalističkoj grupi Bela zvezda. Irina ga je posmatrala kroz poluspuštene kapke. Bila je to poslednja stvar koju je očekivala da će čuti od njega i pod odreñenim uslovima to ju je sasvim obezoružalo. Mars reče: Vidiš, Irina, Valerij Denisovič pretenduje da je za kompromis s baltičkim državama uz odreñeni dogovor. Ali, on njima daje samo odreñene slobode. A onda, s druge strane on se obara kao gvozdena pesnica na Ukrajince, svoj narod. Zamisli samo to. Pomilovao je po kosi. Vidiš, uprkos svim monumentalnim promenama, nacionalizam je još uvek prljava reč u Kremlju grozna uvreda. U stvari, postoje neki koji veruju da predsednik ohrabruje prodemokratske promene u Istočnoj Evropi dai skrenuo pažnju s pritiska koji Zapad vrši na nas što držimo Baltik. Mars je uhvati za ruku. Želeo bih da ovo shvatiš: Bela zvezda je legitimna njom ne upravljaju fanatici i teroristi, to mora da se prizna. Moramo da vidimo poljski model. Solidarnost ne može da se odbaci. Njeno uzdizanje bilo je ipak po volji naroda. Naša snaga mada našoj vlasti još treba da to shvati je u našem narodu. Sovjetskom narodu. Sto više sputavamo njihove individualne slobode, to ih više držimo udaljene od sebe. Mi ih zatvaramo umesto da ih grlimo. Bela zvezda može to sve da promeni da joj se da samo malo šanse. Mislim da je vredno rizika da im se ta prilika pruži. Irina se zagleda u Marsove tamne oči:

Dogaña se da se ja složim s tobom. Mars se osmehnuo: Znao sam da ćeš se složiti obrisao je kapljice vode s njenog obraza. • Sada sam siguran da ćeš se složiti da mi pomogneš da nañem Belu zvezdu i razgovaram s njihovim voñama. Ja? Kako bih ja mogla da ti pomognem? Palo mi je na pamet da si možda na svojim putovanjima po Americi naletela na njih, ili bar na njihove simpatizere. Činilo mi se logičnim da će mnogi u Americi biti suviše željni da daju što mogu: novac, oružje, bilo šta, da bi stvar Bele zvezde napredovala. To je možda istina reče Irina ali, ja nikada nisam nikoga takvog srela. Hmmni. To mi je samo palo na um reče Mars. Osmehivao se i jače je zagrlio znači da ću morati da se snalazim sam. Zašto? Irina posegnu za njim. Možemo da se snalazimo zajedno, lepše je. Irina se odjednom probudila. Bilo je vrlo tamno u sobi. Mogla je da čuje Marsovo disanje dok je on spavao kraj nje. Neko vreme je ležala i posmatrala kako bleda svetlost šara plafon. Onda je ustala, sasvim tiho i otišla do prozora. Razmišljala je neko vreme, a u njenim mislima javljale su se razne mogućnosti koje joj je moć predočavala. Nije žurila, potiskujući želju da jurne napred. Najzad je došla do zaključka da će pomoći Marsu u traganju za Belom zvezdom. Disidentska nacionalistička organizacija kao da je dobijala sve veći značaj. Mars i Valerij su bili zainteresovani da nañu Belu zbezdu, svako zbog svojih razloga. Mars je želeo da pomogne Beloj zvezdi, dok je Valerij bio zabrinut zbog krijumčarenog hafniuma. Sada je mogla da oseti da Bela zvezda širi svoj magnetski uticaj na nju. Bila je sudbina što se Mars noćas otvorio pred njom, bio je to neki znak. Moram da mu pomognem odlučila je Irina. Način na koji je svaki od ova dva muškarca reagovao na Belu zvezdu daje mi osećanje šta je pravo a šta nije. Možda ću, pomažući tim ljudima iz Bele zvezde da doñu do slobode, otkriti cilj svog života za kojim tragam otkako sam se vratila sa Kembridža. Klimnula je glavom samoj sebi i počela najzad da naslućuje put iz svoje dileme. Nastaviće da špijunira Marsa za Valerija, ali to će sada biti fasada. Njena fasada. Ona će govoriti Valerij u samo ono što bude želela, tek toliko da on ne bi ništa posumnjao. U meñuvremenu radiće na Valeriju kao arheolog na lokalitetu. Ona će otkriti sve što on zna o Beloj zvezdi. Ali, njoj je pre svega bilo potrebno neko osiguranje. Nije se zavaravala. Prevariti Valerija Denisoviča Bondasenka bilo bi opasno: ako ne bude obazriva, to je moglo da ima gadne posledice po nju. Mislila je na svoj san o sibirskoj zimi i zadrhtala je, jer je znala da Valerijože da je

pošalje tamo kratkim odmahivanjem ruke. Niko se ne bi usudio da podigne glas u znak protesta. Ne bi joj bilo pomoći, čak ni Mars ne bi mogao ništa. Bila je dovoljno mudra da zna da u ovoj odluci ima dosta ličnog. Razmišljala je o tome da izda Valerija i osveti mu se, jer on je nju izdao tako što se viñao s drugom ženom. Jedan njen deo se pak pitao zašto se osećala toliko povreñena Valerijevim ponašanjem i zašto je smatrala da je neophodno da mu se osveti. Pa njoj i nije bilo mnogo stalo do njega, zar ne? Potrebno joj je bilo da se zaštiti u slučaju da Valerij bilo kada otkrije na čemu ona radi. Moć je bila jedina moneta kojom je Valerij raspolagao i Irina je znala da mora da postane moćna pre nego što krene na njega. On je morao da ima neku slabost, neku pukotinu, nije važno kolika je bila, u oklopu svoje moći. Ali šta je to bilo? Irina je buljila kroz prozor u tamu moskovske noći. Vazduh je bio tako gust i težak, da se činilo da može da se seče u holu starog Moskovskog umetničkog teatra. Irina, odjednom inspirisana, znala je otkuda da krene. Njeno ime je bilo Nataša Majakova. Hono reče: A šta ako je Din već mrtav? Onda ćemo ići na sahranu reče Veliki Ezo. Zagledavši se u njeno lice, on se nasmeja: Ljubav ti izgleda mnogo znači. Nisam zaljubljena u Dina, to ti samo pretpostavljaš reče Hono. Zar si zaboravio Eikićija? Veliki Ezo reče: Ti si udata za Eikićija Kanseija, ali nisi zaljubljena u njega. Ne budi idiot odgovorila je u svakom slučaju zašto govorimo o meni kad su nestali Din i poslovnici Sakatasana? Zato što moji ljudi daju sve od sebe da bi našli i jedno i drugo. Sada je nama preostalo malo vremena. Meni i tebi. Tvoj ton je uvredljiv reče Hono zar Jakuzaoristi uvrede? To je ono čime trgujemo, gospoño Kansei iscerio se. Sedi. Ako tako hodaš goredole dobićeš srčani udar. Hono je zastala. Htela je da kaže nešto opako, ali je shvatila kako bi beskoristan bio njen sarkazam, pa je zato samo mirno sela. Bili su u kancelariji Velikog Ezoa. Napolju je vladala velika živost. Hono se nadala da je nešto od toga vezano za traganje za Dinom i poslovnicima. Znala je da su na sve strane telohranitelji, ali je osećala da neće moći nikada sve da ih otkrije. Hono je provela već dve noći van kuće i pre nego što Eikići postane sumnjičav, moraće da preduzme neke mere da je niko ne ometa u njenom

poslu s Velikim Ezom. Zato je uzela nekoliko slobodnih dana u Mićita industrijama. Morala je da angažuje dve žene da pokriju njen posao u Mićiti, dok ona bude odsutna. Eikići je često radio do kasno u noć i uvek je izlazio s drugarima da jedu i piju napolju. Ali onih noći kad je bio kod kuće očekivao je da mu večera bude spremna i da ga čeka čim uñe. Ako nema večere, ili još gore, ako nema nje, nijedno objašnjenje ga ne bi zadovoljilo. Zato je Hono jednostavno rekla Eikićiju cla ide na nekoliko dana u Osaku da se pobrine za tetku koja se razbolela. Eikići je znao da je ta tetka njena omiljena roñaka, jedini član porodice s kojim je imala normalne odnose pa se nije raspitivao o njenoj odluci. Veliki Ezo odmahnu glavom. Izgledaš još nervoznije kad sediš tako i ne hodaš digao se od stola. Ovo nije mesto za nas. Dotakao se ispod pojasa. Imam radiostanicu. Ako se bilo šta dogodi, obavestiće me. U meñuvremenu hajdemo negde gde možeš da se oslobodiš tog suviška energije. Odvezao ju je u svom sivom oklopljenom Mercedesu u Ginzu, ne na velike avenije pune turista i saobraćaja, s ogromnim neonskim reklamama i robnim kućama, već u tihu ulicu sa strane gde je raslo ginkgo drveće i gde su zidovi bili drveni. Iza jednog takvog zida Hono je našla minijaturni vrt, s malenim bambusom, stenama i izvorom sveže vode. Bilo je to sedište najekskluzivnijeg tokijskog kluba, u ulici gde su bili smešteni svi ekskluzivni klubovi. Čovek u smokingu je svirao melodije Erika Satija na belom koncertnom klaviru. Kroz sodi se videlo dvorište s vodom, mahovinom, papratima i patuljastim azalejama. Sve je to bilo izmeñu stena koje su podražavale planine, vreme i veliku daljinu. Poveli su ih nadole u čeličnom liftu. Tu su se Hono i Veliki Ezo razišli. Vidimo se u doñou reče on. Jedna žena je otpratila Hono u raskošnu, kedrom obloženu sobu, dala joj je beli gi od pamuka tradicionalnu odeću za borilačke veštine, komotnu i ugodnu. Pokazano joj je gde da se okupa, a kasnije se vratila u garderobu gde je promenila svoj gi. Veliki Ezo je čekao na nju u predivnom doñou. Zidovi i plafon bili su obloženi kyoki drvetom, a ispod plafona visili su barjaci starog daimyoa, feudalnih ratnih voña u starom Japanu. Na podu su bili tatami dušeci, osvetljenje je bilo indirektno, tako da je doño uvek bio adekvatno osvetljen kad god bi neko bio na tatamiju. Šta to radiš? pitala je Hono. Otkuda znaš da sam obučena u borilačkim veštinama?

Umem to da prepoznam, veruj mi reče Veliki Ezo. Kad je Hono prsnula u smeh rekao je: To je već bolje. Hajde da se oslobodimo tvoje nervoze i napetosti, hoćeš li? počeo je da kruži oko nje, posmatrajući je kako reaguje. Điuñicu reče on znaš i tai ci. A sudeći prema načinu na koji držiš ruke znaš i nešto aikidoa. On se spusti nisko i brzo krenu prema njenim kolenima, ali Hono, koristeći osnovni irimi tehniku neutralizacije, uspela je da odbije napad. Veliki Ezo je to očekivao pa ju je napadao dalje. Hono automatski krenu u kontranapad. Dok je to radila osetila je širenje svog wa, srži unutrašnje enrgije. Bilo je to divno osećanje, iznenadno opuštanje, dizanje nalik na uspinjanje balona koji se diže na vazdušnoj struji ili na otkačinjanje velikeibe s udice. To je bolje reče Veliki Ezo i krenu opet uapad. Uprkos tome što je bio krupan i težak bio je lak na nogama, veoma pokretan i zastrašujuće brz. Ali, Hono je uskoro shvatila njegovu strategiju. Voleo je beskrajno da napada, nije davao ni trenutka oduške, zamišljajući da će umor naterati protivnika da načini grešku. Beskrajni niz njegovih napada ostavljao je malo prostora za kontranapad. Njegov protivnik morao je brzo da predviña njegov sledeći napad, jer inače ne bi imao šanse da ga odbije. Ali, sve je to moglo da se postigne. Hono je doboro rasporeñivala svoje vreme. Ali, bilo joj je potrebno malo više vremena da pokuša da planira svoj drugi pokret. Otkrila je da on koristi seriju napada koje je ona dobro poznavala. Pomislila je Sad je trenutak. Odbila je prvi napad, onda drugi pa se pripremila da odbije i trećia koji je verovala da dolazi. Bacila se u prazninu koja je počela da joj se ukazuje. Ali kad je, koristeći zahvat duh zore, krenula kroz pukotinu u njegovoj odbrani, shvatila je da je on spremno čeka. Suviše kasno, ona je shvatila da se radi o zamci koju joj je on postavio, vrlo strpljivo. Mogla je samo da se divi njegovoj veštini dok ju je bacao na tatami, držeći žuljeviti brid dlana ispod njenog grla. Jeknuo je, digao se, povukao je s tatamija za sobom. Vrlo dobro, gospoño Kansei. Ali nije dovoljno dobro. Sreli su se sat i po kasnije u restoranu na trećem spratu kluba. U meñuvremenu Hono su okupali, namazali uljem, izmasirali, ponovo okupali. Otkrila je da je odeća čeka, bila je očišćena i ispeglana u mirisnoj garderobi. Restoran je bio sasvim drugačiji od belog mermernog ulaza u klub. Na sve strane se video neobrañeni granit koji kao da je vibrirao. Kroz dugačak niz uskih prozora video se grad. Da li su te već zvali iz kancelarije? pitala je Hono sedajući preko puta Velikog Ezoa.

Moraš da se naučiš strpljenju reče on. Kelner u livreji nasu im ledeno belo vino u čaše. U doñou te je izdao nedostatak strpljenja. Hono stavi u kraj elegantni jelovnik, pa reče: Želim da znam šta se desilo Dinu. I želim da mi se vrate one knjige. Veliki Ezo je srkutao vino, posmatrao je. Sada smo došli do nečega što moramo da raščistimo, jer to je veoma važno,da li ti brineš više o poslovnicima svog pokojnog prijatelja Sakate ili o životu profesora Dina? Važno mi je i jedno i drugo. Ali, kad bismo došli do toga da možeš da dobiješ samo jedno, poslovnike ili Dina Veliki Ezo je govorio strpljivo kao da se obraća detetu šta bi ti odabrala? Da li ti to ozbiljno govoriš? Hono je bik zaprepašćena. Ili je to samo još jedna od tvojih šala? Uveravam te da sam sasvim ozbiljan. Ali na to pitanje je nemoguće odgovoriti. Nije. Kakvo si ti to stvorenje? pitala je besno Hono, a onda je dodala. U redu. Postoji samo jedan mogući odgovor. Meni je mnogo važniji Đinov život od nekoliko knjiga išvrljanih kokošjim nogama. Jel' tako? Veliki Ezo je pogleda preko ruba naočara. A tvoje obećanje Sakatasanu? Šta je sa giri? Hono je osećala kako je stid preplavljuje. U svojoj brizi za Đinov život, potpuno je zaboravila teret duga koji ima prema Sakati. Naravno, to je osetljivo pitanje rekla je brzo. Ti samo daješ izmišljeni primer i uopšte nije važno šta ću ja da odgovorim. Ne, veoma je važno šta ćeš da odgovoriš Veliki Ezo spusti čašu. Postavio sam ti Zen zagonetku i ako misliš da je odgovor na nju samo besciljna vežba ili samo uvrtanje uma, ti strašno grešiš. Zen zagonetke su kao kapije kroz koje se dolazi do rešenja kontradikcija koje muče nečiji duh. Ona je ću tala. Već sam ti ranije rekao da moraš da budeš spremna na sve. Rekla si da si spremna, dala si mi časnu reč. Sada kad smo došli do prve prepreke ti mi daješ loše odmeren odgovor. Tako se ne ponaša ratnik, gospoño Kansei. Šta bi tvoj pokojni prijatelj Sakatasan mislio o tvom ponašanju? Kad je on završio, Hono prinese obe šake licu i poče da jeca. Veliki Ezo ju je strpljivo posmatrao sve dok ramena nisu prestala da joj drhte. Onda je rekao: Zašto to radiš?

Bila sam luda što sam pokušala da zaboravim giri reče Hono. Žena ne može da se ponese s tim teretom. Za to je potrebna snaga muškarca. Glupost reče Veliki Ezo. Za ispunjenje girija potreban je samo duh ratnika. Osetio sam širenje tvog wa u doñou. Osetio sam kako se ponosno boriš. Znam koliko ti je to pružilo zadovoljstva. Jer isto to i ja osećam. Ali, jadni Din šapnula je ne mogu da prestanem da mislim na njega. Ne mogu da prestanem da brinem ... šta ako ... Srce ratnika je čisto reče Veliki Ezo ono je iskovano u žaru borbe, u poštovanju girija, u slavu dostojanstva. To je ono što je najvažnije. Din je samo čovek. Ali, ja sam ga nekada volela i možda ga još uvek volim, kao što ti kažeš. Ali, ja isto tako volim i Eikićija. I udata sam za njega. Eikići je takoñe samo čovek. A ideali ratnika su nepromenljivi, savršeni, čisti. Kad postigneš jedinstvo njima, oni su tvoji zauvek. Nema potrebe da pripadaš nečemu ili nekom drugom. Ali, ja sam udata za Eikićija reče bedno Hono dugujem mu dostojanstvo. Muškarci i žene, takoñe, gospoño Kansei -mogu da greše. Oni lažu, varaju, kradu, izdaju. To je deo ljudske prirode, način života. Zavisi od muškarca ili žene da li će da izazove propast. Ratnik to izbegava i u tome leži njegova ili njena krajnja snaga. To su samo reci reče Hono prazne reci. Veliki Ezo ju je dugo posmatrao. Najzad je rekao: Savršeno si u pravu podigao je jelovnik a ja mislim da je noćas pravi trenutak da reci pretvorimo u dela, misli u stvarnost. Najpre se video vrt mahovine, zelen, raskošan koji je sijao kao smaragd u reflektovanoj svetlosti ispod žutih i zelenih listova javora. Bio je tu i bazen dubok, taman, misteriozan u čijim dubinama bi se povremeno nazrela i bljesnula pegava leña lenjog šarana. Kao iskrivljeni luk njegova leña bi se pojavljivala i nestajala, puna značenja kao prvi potez po pirinčanom papiru, crni tuš prosut po belini papira, knjiga koja još nije napisana, knjiga koja još čeka da bude pročitana. Mamasan čita sudbinu iz ovog bazena. reče Veliki Ezo kao da čita Honine misli šaranov ples joj govori o budućnosti. Tako bar ona kaže. Došli su na severni kraj Tokija gde je još uvek bilo drvenih kuća sazidanih pre rata, kao što je bila ova. U tom trenutku najčudesnija svetlost se pojavljivala ispod vesto oblikovanog drveta javora, preplavljujući lišće i bazen, mahovinu i leptire praveći od svega sliku mrtve prirode. Otkuda znaš za ovo mesto? pitala je Hono. Dolaziš li ovamo kad ti je potrebno seksualno opuštanje?

Bilo je to takvo mesto na kome je bilo dopušteno čak i ono što inače nije bilo dopušteno. Veliki Ezo se osmehnuo. Odveo ju je dalje od bazena s šaranom, preko dvorišta, u kuću. Mamasan je bila na pragu, kao da ih je očekivala. Poklonila se Velikom Ezou. Kad joj je predstavio Hono ona je bila prijatna i ljubazna. Skunuli su cipele, koje su im odmah smestili u lepi kioki drveni orman u kamenom i drvenom ulazu. Na sve strane videlo se sveže cveće. Mamasan ih je povela u sobu sa šest tatamija kojom je dominirala velika crveno lakirana tansu komoda s dosta ukrasnih rezbarija. U jednostavnoj vazi od porculana stajala je jedna jedina žuta krizantema izmeñu gomile zelenog lišća. Pozvala je i naredila da ih posluže čajem, ali Veliki Ezo gotovo istog časa ode. Da li on često dolazi ovamo? pitala je Hono. O, ne reče Mamasan dolazi vrlo retko. Zvučalo je kao da je tužna zbog toga. Imala je sedu kosu, okruglo, ljupko lice. Bila je odevena po starinski. Ivice potkimona videle su se ispod prolećno zelenog kimona. Predivni drveni češljevi držali su njenu komplikovanu frizuru. Lice joj je bilo bledo i bila je našminkana na tradicionalni način, crvenom i crnom bojom. Otkuda to da ga poznajete? Mamasan nakrivi glavu, sada je ličila na pticu rugalicu na grani. Draga moja, Veliki Ezo je vlasnik ovog mesta -pogledala je Hono i osmehnula se reci mi da li te vodio u svoj klub u Ginzi na ručak? Njegov klub? Da, svakako Mamasan klimnu nekoliko puta glavom, a na licu joj jebio izraz ponosne majke koja se hvali sinom Veliki Ezo poseduje mnoge stvari, a ništa ne zahteva ponovo je nakrivila glavu. Shvataš li? Nisam sigurna. Pa Mamasan spusti ruke u krilo. Svetlost iz druge sobe, profiltrirana kroz sodi od pirinčanog papira, padala je na njeno lice, omekšavajući ga i praveći u isto vreme neku apstraktnu sliku, tako da se Hono setila čudnog pogleda na Tokio iz restorana onog kluba u Ginzi. Vidi šta hoću da kažem. Čovek traga za blagom ali kakva je svrha blaga ako nema mudrosti? On može da se vozi u najvećem Mercedesu, može da daje odeću da mu se šije u inostranstvu, može da živi u kući u Koñimaćiju, ali ako nema poštovanje, on je niko i ništa i njegov život je nalik na sitninu koja mu sipi kroz prste. Tako ti definišeš Velikog Ezoa? Ali ja ne govorim o njemu, bar ne direktno reče Mamasan. Ja pokušavam da tebi pokažem priro-u stvari. Dogañaji, često šokantni zahtevaju logiku tako da um može da shvati ono što oči ne mogu. U tom trenutku pojavi se Veliki Ezo. Moramo sada gore, Mamasan. Stara žena klimnu glavom: Razumem. Jeste li završile?

Ona ga zagonetno pogleda. Pa njeno lice se pokrenu i crnobela maska se promeni ovome nema krala.. Veliki Ezo je pogledao kao da je odjednom oprezan, onda joj uzvrati naklon i mahnu Hono da krene za njom. U hodniku u dnu stepeništa stajao je muškarac. Videlo se da je jedan od Ezoovih ljudi. Odvratio je pogled od Hono dok je pratio Velikog Ezoa stepeništem. Kuda ćemo? pitala je ona. Zašto smo ovde? Bilo je mračno na drugom spratu. Nisu se čuli zvučijihovih koraka dok su prelazili preko tatamija. Sodi zakloni od pirinčanog papira odvajali su jednu prostoriju od druge i samo su govorili o karakteristici japanske kulture u kojoj nije bilo intimnosti i nije se znalo za individualnost. Ovo je mesto na kome se ne spava reče tiho Veliki Ezo a ipak ovo je tačka na kojoj se rañaju snovi. Zastao je kraj ñošija na kraju hodnika. Stavio je ruku na njeno rame, okrenuo se prema njoj i rekao.- Poverenje, gospoño Kansei, je obično pogrešno darovano. Hoćete li da vidite kako se moje reci pretvaraju u stvarnost? Otvorio je sodi i Hono se zagleda u prostoriju iza njega. Na futonu su se videle dve osobe muškarac i žena. Videli su se pokreti, ritmički, primitivni, koji su govorili nepogrešivo o tome šta oni rade. A onda muškarac, odjednom svestan kroz veo zadovoljstva da ga po- matraju, zbaci ženu sa svojih bokova. Žena se otkri i Hono na svoj užas vide da to nije žena nego drugi muškarac. On je sada sedeo na futonu i zagledao se u Honino lice. Hono se odjednom sledila. Gledala je pravo u Eikićija. Njen muž je vodio ljubav s muškarcem. To je bilo neprihvatljivo. To je svakako slika ili fotografija. Hono nije htela da prihvati stvarnost. To je nemoguće. Vrtelo joj se u glavi. A onda je čula reci Mamasan. Govorila joj je o Koñimaćiju, jednom od najotmenijih delova Tokija. Tu su živeli njeni roditelji, tu je trebalo i ona da živi. „Ako čovek nema poštovanja on je onda niko i ništa, a njegov život je samo sitnina koja mu sipi kroz prste". Mamasan je pokušavala na svoj diskretan način da je pripremi za ovu scenu. Honosan! kriknuo je Eikići. Kako si se usudila da doñeš ovamo? Kako smeš da me lažeš? Kako smeš da me špijuniraš? Na njegovom licu se jasno video bes. Pa, zašto bih bio iznenañen? Ti si hinoeuma. Da, da znam. Glupačo! Kad je ugledao izraz užasa i postiñenosti na njenom licu, nije mogao više da se zaustavi. Iz njega izbi svo zlo koje poče da izlazi kroz njegova usta kao lava iz vulkana. Tvoj otac je došao da razgovara s mojim roditeljima nedelju dana pre našeg venčanja. Bio je zabrinut za njihovu reputaciju, njihov položaj u društvu. Želeo je da mu se plati za informaciju koju je bio spreman

da im da, ali ja sam ga se dočepao pre nego što je stigao do mojih roditelja. Isplatio sam ga, zašto da ne? Njegova informacija je za mene bila dragocena, mada on nije mogao da zna zašto. Jadna budala. Ja sam to smatrao kao neko obezbeñenje pomoću kojeg ću tebe držati na uzdi, jer ti, kakva si svojevoljna, mogla si da nañeš neke zamerke mojim životnim shvatanjima privukao je vitkog mladog čoveka na grudi, zagrlio ga s puno ljubavi. Gubie odavde nihoeuma ženo, gubi se odavde da bih završio ono što sam počeo. Hono je htela da krikne, ali nije mogla. Vraćena je u stvarnost zvukom Eikićijevog glasa. Okrenula se, suviše užasnuta, potpuno van kontrole da bi mu odgovorila. Projurila je pored Velikog Ezoa, jurnula je niz stepenište, kroz ulaz, napolje u dvorište. Jurila je bosa kroz tamu, ispod javorovog drveća prema bazenu sa šaranom. Tu je možda mogla da nañe mir uz tu ribu koja je lenjo plivala. Možda će njen mir obuzdati vatru koja ju je razarala. Okrenula se i na svoj užas počela da povraća, grčeći se. Jeknula je, prišla je ivici bazena teturajući, gurnula je lice pod vodu. Svežina vode je obuze, ona otvori oči u tami, potraži život u dubinama bazena. Kad se digla, dahćući, ugledala je Velikog Ezoa kako sedi na drugom kraju bazena. Pružio joj je cipele. Bila je toliko ponižena da nije mogla da mu pogleda u lice. Barabo reče ona znao si sve o Eikićiju. Dahtala je, boreći se da udahne što više vazduha, kao da je dugo trčala. Koliko dugo on dolazi ovamo? Tri godine reče Veliki Ezo to što je tebe sreo, što ti se udvarao, što se tobom oženio nije promenilo njegove navike. Zato što sam ja hinoeuma, roñena u godini žena koje ubijaju muževe reče bedno Hono. Veliki Ezo se zagleda u tamu. Noćni leptiri su leteli na sve strane. Ovde pored bazena sa šaranom, ispod javorovih krošnji, mogli su da zaborave na Tokio, na hipermoderne grañevine, na službeno podmićivanje i korupciju, na trku dvadeset i prvog veka, što je bila nacionalna sportska disciplina koju su Japanci odabrali za sebe. Sada je ostala samo srž, okrutne, surove pouke jednog jednostavnijeg vremena, doba ratnika za kojim jeudio Jukio Mišima, o kojem je Veliki Ezo toliko mnogo znao. Nema to veze sa tim što ti misliš da jesi reče Veliki Ezo to je on. Eikići Kansei je ono što jeste: proizvod ovog doba. Kao što je Mamasan pokušala da ti kaže. Ona poznaje tvog muža mnogo bolje nego ti. Eikićijev sadistički glas odjekivao joj je u ušima. Doživela je veliko poniženje, činilo joj se da će opet da povraća. Kod kuće je neprestano bila gurana u stranu, najpre od strane oca, a sada i od Eikićija. Sada je tek shvatala da je on bio jedini muškarac koga je mogla da odabere za muža:

grub, okrutan, surov, nemilosrdan. Kako je ona mogla toliko nehumanosti da pogrešno shvati kao dostojanstvo? Poslušnost ju je zaslepila. A što se tiče njenog posla ni tu nije bilo ništa bolje. Sada je tek shvatala svoju ulogu na poslu. Ona je tu služila u iste svrhe kao cvet na tapetama u hodniku. Bila je elegantna, lepa, čak i poslušna. Nije to bila samo definicija onoga šta je ona bila, već što će uvek biti. Ona je imala obrazovanje i sposobnost kao i muškarci koje je služila svakodnevno. Ali, niko nije hteo da sluša njeno mišljenje niti da se pozabavi njenim idejama. Kakvo je mesto imala žena u biznisu? Najbolji odgovor je dobila od Kunija Mićite koji joj je jasno stavio do znanja da sasvim ignoriše njenu ideju o Tandom Polikarbonu. Ponovo ju je izdalo njeno osećanje poslušnosti. Odjednom je shvatila da je oduvek znala gde je njeno mesto na poslu i kod kuće. Kuća? Kakva kuća? Njeno detinjstvo je bilo okrutno, a njen brak potpuno promašen. Osećala se kao da se probudila iz dugog sna, iz boravka u svetu u kome je morala da ćuti, da ne koristi svoju pamet već da umesto toga izgleda hladno i lepo, da bude predmet na kome će se njen otac iživljavati, automat koji će služiti Mićiti i služavka Eikićiju. Hoho najzad pogleda u Velikog Ezoa. Sada mi je tek jasno da u svetovima postoje drugi svetovi rekla je kao što je ova privatna oaza u velikom gradu. A onda i unutar tih svetova postoje svetovi, kao što šaran ima svoj svet unutar bazena, koji je samo deo ovog sveta. Koji je svet pravi? Veliki Ezo, sedeći na drugom kraju tamnog bazena,eče: Upravo si naučila jednu lekciju, gospoño Kansei. Zaključak te lekcije mogao bi ovako da se izrazi: „Nema pravog sveta. Postoji samo tvoj svet",.udio Jukio Mišima, o kojem je Veliki Ezo toliko mnogo znao. Nema to veze sa tim što ti misliš da jesi reče Veliki Ezo to je on. Eikići Kansei je ono što jeste: proizvod ovog doba. Kao što je Mamasan pokušala da ti kaže. Ona poznaje tvog muža mnogo bolje nego ti. Eikićijev sadistički glas odjekivao joj je u ušima. Doživela je veliko poniženje, činilo joj se da će opet da povraća. Kod kuće je neprestano bila gurana u stranu, najpre od strane oca, a sada i od Eikićija. Sada je tek shvatala da je on bio jedini muškarac koga je mogla da odabere za muža: grub, okrutan, surov, nemilosrdan. Kako je ona mogla toliko nehumanosti da pogrešno shvati kao dostojanstvo? Poslušnost ju je zaslepila. A što se tiče njenog posla ni tu nije bilo ništa bolje. Sada je tek shvatala svoju ulogu na poslu. Ona je tu služila u iste svrhe kao cvet na tapetama u hodniku. Bila je elegantna, lepa, čak i poslušna. Nije to bila samo definicija onoga šta je ona bila, već što će uvek biti. Ona je imala obrazovanje i

sposobnost kao i muškarci koje je služila svakodnevno. Ali, niko nije hteo da sluša njeno mišljenje niti da se pozabavi njenim idejama. Kakvo je mesto imala žena u biznisu? Najbolji odgovor je dobila od Kunija Mićite koji joj je jasno stavio do znanja da sasvim ignoriše njenu ideju o Tandom Polikarbonu. Ponovo ju je izdalo njeno osećanje poslušnosti. Odjednom je shvatila da je oduvek znala gde je njeno mesto na poslu i kod kuće. Kuća? Kakva kuća? Njeno detinjstvo je bilo okrutno, a njen brak potpuno promašen. Osećala se kao da se probudila iz dugog sna, iz boravka u svetu u kome je morala da ćuti, da ne koristi svoju pamet već da umesto toga izgleda hladno i lepo, da bude predmet na kome će se njen otac iživljavati, automat koji će služiti Mićiti i služavka Eikićiju. Hoho najzad pogleda u Velikog Ezoa. Sada mi je tek jasno da u svetovima postoje drugi svetovi rekla je kao što je ova privatna oaza u velikom gradu. A onda i unutar tih svetova postoje svetovi, kao što šaran ima svoj svet unutar bazena, koji je samo deo ovog sveta. Koji je svet pravi? Veliki Ezo, sedeći na drugom kraju tamnog bazena,eče: Upravo si naučila jednu lekciju, gospoño Kansei. Zaključak te lekcije mogao bi ovako da se izrazi: „Nema pravog sveta. Postoji samo tvoj svet". Pet llano Negro Na drvetu blizu ivice llano negroa, Tori je otkrila seriju rezbarija. Bile su sirove ali izražajne. Na njima se videlo malo dete, zgrbljen starac, covek bez nogu, covek pribijen na krst, covek bez očiju, mrtav covek. Šta ovo doñavola znači? pitao je Rasel. Mit odgovori Estilo. Ne verujem u mitove reče Rasel i okrete se na drugu stranu. Posmatrao je sistematično okolinu deo po deo. Estilo reče: Horhe Luis Borhes, naš najslavniji pesnik, napisao je da je mit stvarnost pojednostavljena toliko da može da se razume. Rasel se okrete. Veruješ u to? Tori, prišavši Raselu, reče tiho: Važno je da se ovde, na terenu, u to veruje. Naročito u džungli koju ne poznajemo. Opasno je pretpostaviti da su stvarnost i mit dva odvojena bića, jer ovde oni služe istom cilju. Zašto uvek osećaš potrebu da mi pokažeš koliko si superiorna? reče Rasel. Zato reče Tori što si ti muškarac, a ja nisam. Pa šta onda?

Zar ti zbog toga ne misliš da na mene ne možeš da se osloniš? Luda si. Jesam li? Dugo ju je posmatrao. Kasno je. Prošli su pored rezbari ja, pored drveća i žbunova, sve dok ih nije progutao llano negrocrna džungla. Pred podne, zastali su da se odmore. Bilo je strašno toplo i vlažno. Bili su mokri od znoja. Dodavali su hranu i vodu jedno drugom. Rasel reče: Estilo, šta znače ovi drvorezi? Estilo jeknu. Rañamo se, starimo, osakaćeni smo zbog svojih grehova i na kraju umiremo jeo je pasulj. To je upozorenje. Campesinos su veoma sujeverni. Ovo je kraj sveta, onog kojeg oni znaju. Llano negro označava granicu onog što je poznato i nepoznato. Šta misliš ko je postavio te rezbarije? pitao je Rasel. Estilo pokaza glavom u pravcu u kojem su išli. Ma ko da je, ova zemlja pripada njemu. Ko bi to mogao da bude? Zašto da nagañamo? Estilo ustade, očisti odeću od prašine. Uskoro ćemo otkriti. Ponovo su krenuli i za manje od dvadeset minuta stigli su do obala reke Manasijas. Bila je smeña, blatnjava, plitka. Drveće i granje pali su u nju i lako je bilo preći njen tok. Prema onome što nam je rekao Kruzov pilot fabrika kokaina ne bi trebalo da bude daleko odavde reče Rasel kad su stigli na drugu obalu. Estilo reče Tori tiho slušaj me pažljivo. Ne kreći se i ne pomiči glavu išla je polako oko njega tako da je Estilo mogao da je vidi. Videla je kako sejegove oči otvaraju od straha. Gledaj me! Gledaj me! Stršljen je na tebi. Estilove usne se jedva pokrenuše. Gde? jedva je disao. U dnu vrata. Tori Estilo zatvori oči i malo zadrhta. Tori shvati da se on moli. Mogla je krajičkom oka da vidi Rasela kako obilazi oko Estila. Bez reci Tori posegnu prema njemu i ščepa ga za članak baš u trenutku kad se spremao da skine stršljena s Estilovog vrata. Stršljen je bio ogroman, dugačak i kao njen kažiprst, grozan u crnom, sjajnom oklopu, kao od metala.. Hteo sam da ga skinem reče Rasel. Da si to pokušao, Estilo bi umro rekla je Tori pokazujući na insekta. Vidiš li njegove prednje rilice? One su već ubodene u Estilovu kožu. Čak i da si brzo

to uradio u trenutku dok crkava, Stršljen bi refleksno ispustio smrtonosni otrov pogledala ga je. Znaš li zašto se on zove kameni stršljen? Njegov otrov parališe centralni nervni sistem žrtve, tako da se ona doslovce skameni. Kao da vidi Meduzu reče Rasel, a kako ona nije odgovorila on nastavi. Mislio sam na mešanje mita i stvarnosti. Pogledao ju je. Šta ćemo da uradimo? Ne znam ništa o kamenim stršljenima. Postoji samo jedan način da spasemo Estila. Ne miči se i bez obzira na sve, ne pravi buku. Okrenula se prema Estilu, posmatrajući ogromnog insekta u dnu njegovog vrata. On je tu čučao, taman i smrtonosan. Mogla je da vidi njegove rilice, pune otrova, zabodene u Estilov vrat. Počela je da se preznojava. Podigla je desnu ruku i razdvojivši prste, spustila je mali prst prema leñima insekta. Kad je dugačak, lakirani nokat bio na milimetar od insekta zastala je. Počela je da se trese: znala je da će imati samo kratak tren da parališe insekta kroz jedini procep na njegovom oklopu. Ako 225"romaši, ako bude koristila previše ili premalo snage, Estilo će umreti. Tori se takoñe kratko pomolila. Utonula je u prana stanje, dišući polako, dopuštajući svom iva, unutrašnjoj snazi da se širi, da ispituje okolinu i da ukloni strah i oklevanje. A onda uz meko izdisanje ona gurnu nokat izmeñu oklopa na insektovim leñima. Naišla je na otpor, ali ona gurnu nokat dublje. Za trenutak je uhvati panika, misleći da je otišla predaleko i da će insekt u samrtnom grču uspeti da ubaci otrov u Estilov krvotok. Posle toga dolazi paraliza i smrt. Ponovo je duboko uzdahnula. Trenutak kasnije je rekla: Estilo, kako si? Skidaj tu stvar s mene, doñavola! Tori se skoro zaplaka od olakšanja. Kameni stršljen je bio paralisan. Uhvatila ga je sa strane levom rukom i dobro proverivši da će izvući rilice, povukla je insekta. Videla je kako njegove rilice sasvim polako izlaze iz Estilove kože. Najzad su bile napolju. Tori baci insekta u žbunje. Nema ga rekla je. Sjajno reče Estilo i udari Tori po leñima. Boja se polako vraćala u njegove blede obraze. Bože, ovo je bilo suviše blizu. Poljubio je Tori u oba obraza. Ovo je bilo impresivno reče Rasel Tori, dok su se pripremali da krenu dalje. Nisam to uradila da bih tebe impresionirala reče Tori. Hajde, nemoj da si na kraj srca reče on. Za to što si ti uradila, treba imati muda.

Rasel se okrete od nje. Poveo ih je kroz džunglu. On je od Kruzovog pilota saznao sve o terenu i svakako je napamet naučio topografsku mapu u helikopteru, jer je sada više nije nijednom pogledao. Idemo ovuda rekao je i pokazao prema smaragdnoj i crnoj džungli. Poslušali su ga i krenuli kroz gusto raslinje. Zelena svetlost i tama; senke su ležale pune misterija na sve strane. Polako su napredovali, jer im je sada više bila potrebna tišina nego brzina. Nisu smeli da krče put mačetama jer bi ih ljudi koji čuvaju fabriku, svakako čuliako dolaze. Uskoro su došli do ogromnog drveta. Ponovo su na njemu videli rezbariju. Sada je bila ogromna. Prikazivala je čoveka koji visi naglavce u nekom krugu. Crni točak smrti reče Estilo beskrajni bol,eći to mučenje. Još jedno upozorenje reče Rasel. Izvadio je svoj KA-BAR bodež i sa tri zamaha uništio rezbariju. Ali, sada mi upozoravamo. Prvi znak koji im je pokazao da su blizu cilja, bila je vojna patrola. Videli su ih na malom proplanku na kome je bila podignuta koliba campesinoa. Prebrojali su dvadeset vojnika. Kad su prišli bliže, videli su da vojnici u grupama ulaze u kolibu. Unutra je bio mali generator i televizor. Vojnici su gledali film. Izlazili su zaslepljeni iz polumraka kolibe na blještavo sunce, žmirkali očima i pomalo sejuljali. Rasel je davao ostalima znake rukama i oni su obišli logor u velikom luku. Izgleda da je Kruz bio u pravu što se tiče uloge vojske na ovom području ova četa nije imala nareñenje da patrolira. Bili su na pet stotina metara od velike fabrike kokaina, a ponašali su se kao da su na odmoru. Ko li je imao toliko moći da ovako upravlja zemljom? pitala se Tori dok su išli prema fabrici. Naišli su na životinje: kokoške, svinje. Bilo ih je toliko da su stotine ljudi mogle da budu obezbeñeneesom za ishranu. Tada ugledaše početak imanja. Rasel, čučnu kraj Tori i šapnu: Isuse Kriste, to nije fabrika, to je prokleti grad! Prebrojali su dvanaest dugih kuća bez sumnje su to bile spavaonice načinjene od talasastog lima. Iza njih džungla je bila raščišćena da bi se načinila pista. Na pisti je stajao avion koji su upravo punili gorivom. Dok su nastavili da se kreću oko raščišćenog prostora, naišli su na skladišta u kojima su bili burici s acetonom, kerozinom, benzinom, eterom; bili su to neophodni sastojci za pretvaranje koke u kokain i njeno transportovanje dalje od llano negroa. Nešto dalje, tri reda džinovskih generatora grmelo je pod ogromnom nadstrešnicom podignutom u hladovini drveća. U drugim zgradama bile su mašine za pranje rublja, tuševi, stolovi, a svega je bilo toliko da je čitava divizija mogla tu da bude opslužena. Našli su laboratoriju,

dugačku grañevinu s plehanim krovom. Oprezno su obišli i identifikovali svaku grañevinu na čistini. Čitavim krajem osećao se sladunjavi miris kokaina koji je previrao i tako stvarao specifično industrijsko zagañenje nad ovim gradom u džungli. Na šta smo to naleteli? dahtao je Estilo. • Ovo je više nego što smo očekivali, Tori, Veličina ovog mesta ... biće ti potrebno nekoliko pukova da ovo zatvoriš. Možda reče Tori a možda i neće. Povela ih je natrag putem kojim su došli. Dva puta su morali da zastanu, da se utope u džunglu dok su čuvari u džipovima jurili kraj njih sa poluautomatskim puškama na gotovs. Nisu bili vojnici, ali su se ponašali kao profesionalci. Tori je ušla u jedno od skladišta i pažljivije proverila šta je unutra. Kad se vratila tamo gde su je ostali čekali, rekla je: U svakom slučaju, za sada ne možemo ništa više da učinimo. Naš veliki saveznik je tama. Usred crne džungle prvi je stražario Rasel. Tori i Estilo su sedeli jedno uz drugo, naslonjeni leñima na ogromno drvo. Ptice su se dozivale kroz granje drveća, a zujanje insekata je bilo nepodnošljivo. Tori i Estilo su povlačili samo po gutljaj vode iz čuturice. Jeli su koncentrisanu hranu. Estilo zabaci glavu unazad, zatvori oči. Davno, kad sam bio dečak reče on našao sam mačora u džungli. Bio je bolestan, nije imao grama mesa na kostima. Na jedno oko nije video. Ali, tako mi boga, bio je borac. Sedeo sam i posmatrao ga kako ubija sedam stopa dugačku zmiju, tako otrovnu da ja ne bih pristao da proñem pored nje ni na deset koraka. Kad je završio s gozbom, oblizao je šape i mjauknuvši krenuo prema meni. Mirno sam sedeo. Njegove oči su posmatrale moje. Da sam tada načinio bilo kakav pokret, mislim da bi me napao. Tori je ćutala. Bio sam miran i on je bio miran, pa smo se sprijateljili Estilo sleže ramenima. Tokom mnogih godina bio mi je jedini prijatelj. Moja porodica je živela s ostalim nemačkim emigrantima. Mrzeo sam ih zbog njihovog ukrućenog, neprirodnog ponašanja, zbog njihove arogancije i superiornosti. To je bilo smešno; oni su smatrali da njihova superiornost dolazi genetski, ali ja sam poznavao Argentince bolje od njih i znao sam da su Nemci svoje poštovanje platili ukradenim nacističkim krvavim novcem. Estilo se okrete i pijunu u vlažnu crnu zemlju. Jednog dana mačora je nestalo, tek tako. Našao sam ga u slepoj uličici, blizu svoje kuće. Vrat mu je bio slomljen. Kukasti krst je bio naslikan na njegovom čelu. Znao sam ko ga je ubio. U kući pored moje živeli sulizanci.

Bili su poznate siledžije u školi i susedstvu. Uvek su bili jedan uz drugog, tako da niko nije smeo da im se suprotstavi. Znao sam da su ubili mog mačora, ali nisam dopustio da oni shvate da ja to znam. Odlučio sam da ih posmatram i posle izvesnog vremena postalo mi je jasno da se oni u stvari takmiče meñusobno dok su pred ostalom decom nastupali zajednički. Bio sam siguran da sam našao njihovu slabu tačku, ali nisam znao kako da je iskoristim. Desilo se da su oba blizanca poludela za jednom devojkom. Ona je volela da flertuje i obojica su joj se dopadali, ili je bar uživala u pažnji koju su joj poklanjali. Tokom narednih meseci sprijateljio sam se s njom. Ona nije znala, matematiku, pa sam se ja prihvatio da je obučavam. Tori ga je netremice slušala. Polako sam je nagovarao da priča o blizancima. Kad mi je dala dovoljno tajnih informacija o njima, iskoristio sam je da počne da priča kako oni jedan drugoga pokušavaju da onemoguće u školi i kod nje. Znao sam da će ona oduševljeno da se prihvati te uloge. Nije bilo važno što te priče nisu bile istinite. Znao sam da rivalstvo izmeñu blizanaca postoji, pa su ljudi lako poverovali u njen trač. Blizanci su sada bili besni jedan na drugog. Neprijateljstvo je najzad uništilo njihovu vezu, njihovu meñusobnu ljubav. Razdvojio sam ih. Na kraju su postali poslovni rivali i život su proveli trudeći se da unište jedan drugog. Neko vreme vladala je tišina u džungli, vlaga je kapala s listova, čulo se zujanje insekata, krik zveri u daljini. Tori se pitala zašto joj je Estilo ispričao ovu jezivu priču. Kasnije je pomislila da se ne radi o mačoru već o lojalnosti, poverenju, prijateljstvu i ljubavi. On je o tome hteo da joj priča, a ne o mačoru. Setila se njihovog telefonskog razgovora kad je još bila u centrali Mola. Shvatila je da je ovo bio jedan od načina na koji je on želeo da joj skrene pažnju koliko mu nedostaje njegov prijatelj Ariel Solares. Noć u llano negro bila je čudna. Nije bilo mesečine, ali svetlost je dolazila iz fabrike. Bilo je nekako jezivo biti ovako duboko u džungli i vide ti sve do najsitnijih detalja pod belim, živinim svetlom. Nije bilo boje, nije bilo senki, sve je bilo crno ili sasvim belo. Rasel ode sa Tori do skladišta. Reče: Ne verujem da je ovo baš najbolje rešenje. Nije važno reče Tori i čučnu pored bureta scetonom. Ja komandujem na terenu naglasi Rasel. Ti si niko i ništa na terenu reče Tori. Ako hoćeš da komanduješ, samo izvoli. Ali, nemaš kome da komanduješ. Zavlada tišina. On čučnu pored nje. Još uvek mislim da je to veoma opasno. Možemovi da poginemo.

Mogli smo svi da poginemo i u Kruzovom helikopteru, da je pilot pao reče Tori. Naša želja nije da pravimo greške klimnula je glavom, izvadila je konopac. Preseci mi ovo molim te. Rasel učini što je tražila i Tori zabode kraj konopca u aceton. Obavila je zatim konopac oko bureta, pa ga je povukla do sledećeg, pa do narednog. Otvorila je bure, a onda se vratila vukući konopac po svom tragu. Spreman? Sasvim reče Rasel posmatrajući je kako pali kraj konopca natopljenog acetonom. Nestali su odatle. Serija eksplozija počela je dvadeset sekundi kasnije. Njih troje je počelo da juri, kroz razrovani teren. Na sve strane škripali su džipovi gumama, vikali su ljudi. Uzi puške su bile spremne u njihovim rukama, ali uspeli su da odu do laboratorije, a da ih ne upotrebe. Skladište je eksplodiralo i to je privuklo opštu pažnju, tako da niko nije krenuo njih da sledi. Ali, neće dugo biti baš tako. Eksplozija će svakako trgnuti vojsku iz sna i zapovednici će svakako narediti da se sistematski pretraži zgrada po zgrada pošto se prethodno obuzda vatra. Tori je procenila da imaju pet minuta vremena i da bi duže zadržavanje od tog vremena bilo opasno. Udarili su na laboratoriju, probili su vrata. Čuli su pucnje iz poluautomatskih pušaka pa su odgovorili svojim Uzipuškama. Šest čuvara je palo pokošeno mecima, a na sve strane je eksplodiralo staklo, krivio se metal i leteli su komadi drveta. Tuce laboratorijskih radnika stajalo je nepomično, s rukama iznad glave. Miris hemikalija bio je opijajući, mada su prozori na drugom delu laboratorije bili otvoreni. Tori je postavila Estila na otvorena vrata, odakle je mogao da drži radnike na oku dok su ona i Rasel patrolirali prolazom. Ogromni stolovi pokriveni plehom bili su puni metalnih sudova u kojima je bilo pripremljenog kokaina. „Kuvanje" se obavljalo napolju u velikim kazanima. Ovo je bio kraj proizvodnje. Na jednom stolu punjene su plastične vreće rafiniranim kokainom. Nešto mi je čudno ovde reče Tori. U tom trenutku pojavi se Estilo. Držeći na oku radnike, on reče: Jesi li pogledala stražare malo bolje? Tori odmahnu glavom. Nisam stigla. Svi su Japanci. Japanci? Rasel priñe dvojici stražara koji su nepomično ležali na tlu. Okrete ih, pogleda im u lice.

Japanci potvrdio je. Onda zavrnu rukav na košulji jednog čoveka. Jakuza. O čemu se ovde radi? Štite svoju investiciju reče Estilo. Tori nije tako mislila. Ona pogleda irizumi istetovirane crteže na čovekovoj mišici. Odmah je po crtežu zaključila da je to neki šef. Imao je dakle veliku moć. Ali, ovo nije bilo tipično za ponašanje japanskih Jakuza. Šefovi nisu voleli da budu daleko od kuće. On je ovde morao da doñe iz nekog moćnog razloga. Kokain je kokain. On je jednostavno mogao samo da sedi na kraju mreže i da proverava pošiljke, ili je mogao da pošalje poverljivog čoveka da obavi ovaj posao umesto njega. Šta je ovaj šef radio usred nedoñije? Šta je ovde bilo tolikoažno? Estilo viknu, a onda grmnu njegov Uzi. Radnik koji je izvukao revolver pao je na sto pokriven plehom, gde je malopre pakovao kese s kokainom. Kad je radnik pao, pale su i dve plastične kese. Jedna je pukla i beli prah se rasu na sve strane. Tori ispusti glas duboko iz grla. Ona i Rasel priñoše otvorenoj kesi. Usred kokaina naziralo se nešto crno. Koristeći vrh bodeža, Tori odgur-u beli prah. Šta je to doñavola? pitao je Estilo. Meka ćelija reče Rasel. Šta? Tori reče: To je poznali metod krijumčarenja, neobičan ali veoma efektan. Retko ko može da otkrije šta se krije u mekoj ćeliji. Krije se opasna roba unutar opasne robe ona je otkrila staklasti zamotuljak. Bila je puna kuglica. Bile su od metala koji je bio skoro crn, bez ikakvog sjaja. Šta je to? pitao je tiho Rasel, tako da ga skoro niko nije čuo. On uze staklasti zamotuljak, odmeri ga. Teško. Tori je već otvarala drugu veliku kesu. U njenoj sredini nalazio se drugi staklasti zamotuljak s metalnim kuglicama. Zbog ovoga su Japanci ovde rekla je. Uopšte im nije važan kokain Rasel je buljio u kuglice. Nije. Ali šta je ovo? U tom trenutku Estilo reče: Dolaze. Sranje Estilo dreknu na radnike i istera ih iz laboratorije. Osvrnuo se po imanju. Stigla je prokleta vojska. Rasel pogleda Tori. Sada smo u gadnom sosu reče. Tori reče: Uzmi kuglice. Idemo. Poče pucnjava i Estilo odskoči od vrata. Uzvratio je vatrom. Ostavi se vrata reče Tori idemo kroz prozore. Jurimo pravo prema pisti.

Popeli su se na stolove i odatle su iskočili kroz prozore. Našli su se na visokom zidu, ali su skočili u žbunje i nisu se ozledili. Pucnjava sada postade žešća i na sve strane oko njih počelo je da pada lišće i sitno granje. Estila okrznu metak po mišici, on opsova na nemačkom i povuče Rasela iza debla, na bezbedno mesto. Čuli su se povici. Tori krenu napred; Rasel i Estilo su bili iza nje, povremeno su pucali, vesto ciljajući. Uspeli su da proñu pored kordona stražara i jurili su prema pisti gde je čekao avion, sijajući, sav osvetljen u tami noći. Bili su na pola puta do piste, kad opet poče pucnjava. Džip je jurio s imanja, pravo prema njima da bi imresekao put prema pisti. Vozač je bio vrlo vest. Dva vojnika koji su sedeli pozadi uperili su mitraljez na njih. Kriste reče Rasel. Samo trčite! viknula je Tori. Ona je zastala i počela da puca iz svog Uzija. Džip nije skrenuo prema njoj, kako je ona želela, ali su okrenuli mitraljez prema njoj, počeli su da pucaju kao ludi. Desnom rukom Tori izvuče granatu iz pojasa preko grudi. Izvuče udarnu iglu i baci granatu prema džipu. Vozač je to video, bacio se na volan, okrenuo ga. Džip se zanese na neravnom drumu, gume zacvileše, džip poče da se ljulja. Umiri se u istom trenutku kad ga dodirnu granata. Belozeleni plamen eksplozije razvali metalne delove, volan se iskrivi, felne otpadoše s toč-ova. Džip poskoči unapred, prope se kao konj, okrete se i pade na krov. Niko se ne pomače ispod težine vozila. Plamenovi počeše da ližu na sve strane, a onda se začu serija eksplozija iz ubojitog oružja. Izbegavajući otkinute komade džipa Tori je jurila u cikcak liniji, prema pisti kuda su već ostali krenuli. Naletela je pravo na vojnike koji su se odjednom pojavili iz žbunja koje je raslo kraj laboratorije. Jedan od njih je udari drškom revolvera po bradi, a drugi je udari ispod kolena. Pala je na zemlju. Jedan vojnik je udari vrhom čizme u stomak. Tori se presamiti, dahćući poče da diše, da se bori da povrati ravnotežu. Onda je neko baci na leña i jedan od vojnika prinese cev revolvera njenoj slepoočnici. Njegov znoj poče da joj pada na čelo, u oči. Smrdeo je na muški znoj i nekeemikalije. Iscerio joj se. Videla je proreze izmeñu njegovihuba. Adios puta zbogom kurvo reče. Tori je čula pucanj revolvera i trgnula se. Ali, kad je pogledala u vis, videla je iznad sebe vojnika izbezumljenog lica. Krv je lila s njegovog čela. On se prevrnu, nestade joj s pogleda i ona se zalete u drugog vojnika, koji podiže automatski revolver.

Tori oslobodi bodež, zamahnu njime u poluluku i žabi ga u donji trbuh vojnika. On kriknu, njegov revolver opali u vazduh, a on pade na kolena. Ipak, još je imao snage. Udario je pesnicama u nju, ona je jeknula, izvila bodež, povukla ga kroz njegovu utrobu. Ponovo ju je udario u bubrege i nju odmah napusti snaga. Pribravši se, ona izvuče bodež i ponovo ga zabode u njegovu utrobu. Rasel se u trenutku stvorio kraj nje. Prineo je cev revolvera kalibra 45 vojnikovoj glavi, povukao je okidač. Povukao je Tori da se digne. Da li je sve u redu? Klimnula je glavom. Lep pogodak. Pravo izmeñu očiju. Morao je da joj pomogne da bi mogla da potrči iako ju je stomak strašno boleo. Bolela ju je i vilica tamo gde ju je onaj vojnik udario revolverom. Stigli su Estila na kraju piste. Avion je mirno počivao na betonu. Motori zabrujaše i Tori pomisli: „Uspeli smo!" Tada ugledaše drugi džip kako juri pistom. Jurio je prema njima punom brzinom. Automatski revolveri su bljuvali vatru. S druge strane! viknu Estilo. Neka avion bude izmeñu nas i revolverske paljbe. Sagli su se ispod krila aviona. Ali, odmah su ugledali četu vojnika kako ide od šume prema avionu. Bili su uhvaćni u mrežu koja se sklapala oko njih. Avion nam je jedina nada reče Estilo. Moramo da uñemo unutra. Ali, pokretno stepenište je s druge strane reče Rasel. Iseći će nas na rezance revolverskim hicima ako se samo pojavimo. Ipak reče Tori Estilo je u pravu. Ako se ne dokopamo aviona, s nama je gotovo. Proverila je svoj Uzi. Napunite oružje rekla je. Proverite da li su vam magacini puni. U redu? Pogledala ih je, lica su im bila bleda i preplašena na živinoj svetlosti. Hajdemo! Počeli su da pucaju pre nego što su se pojavili ispod blistavog trbuha aviona. Džip je bio bliže nego što su očekivali, puščana paljba je bila zaglušujuća. Čule su se već i eksplozije hitaca vojnika koji su dolazili s ivice šume, s druge strane aviona. Nećemo uspeti da postavimo stepenište reče Rasel derući se koliko ga grlo nosi. Tori shvati da je on u pravu. Brzo! viknula je. Ovamo! Pokazala je na vrata za utovarivanje prtljaga. Rasel ščepa Estila, gurnu ga u otvor za prtljag. Tori poče brzo da puca prema džipu, vide kako se jedan vojnik zanosi unazad. Pokrila je Rasela, štiteći ga svojom paljbom dok se i on penjao u deo za prtljag. Uspela je da ispali još jedan rafal a onda je i ona uskočila u teretni deo. Zatvorila je vrata za sobom. Paljba iz poluatomatskog oružja zasula je avion.

Sranje, sranje, sranje! urlala je Tori, a onda je iz svog revolvera kalibra 45 ispalila nekoliko metaka u bravu na gvozdenom poklopcu koji je bio spušten i zaključan. Počela je da se penje kroz otvor. Rasel je išao za njom. Jurnuli su kroz avion. Nikoga nije bilo u njemu. Ona brzo izgovori molitvu da bi imali sreće. Tori skliznu na pilotsko sedište i poče da pali komande. Nisam sigurna kako ćemo poleteti reče ona ali samo da se nañemo u vazduhu ... tada će sve biti u redu. Rasel sede na mesto pomoćnika pilota i poče da obavlja njegove dužnosti. Motori zabrujaše. Nisu imali nikakvog problema da pokrenu avion. Smetala im je samo paljba koja je dolazila spolja. Vreme je reče Rasel i avion poče da rula pistom. Išao je sve brže i brže i najzad se vinuše u vazduh snažnim trzajem. Ispod njih je nestajao llano negro, nezdravi grad kokaina, nepoznati neprijatelj, ali veoma moćan, koji je planirao zaveru skriven ispod lišća, radeći na mekoj ćeliji.

Druga knjiga

TEŠKA MAŠINA Savršenstvo načina konfuzija ciljeva izgleda da su, po mom mišljenju obeležja našeg doba. Albert Ajnštajn Šest Moskva/Zvezdani Grad /Arhangelsk/Tokio Kad je Irina drugi put videla Natašu Majakovu, suočile su se licem u lice. Dogodilo se da Nataša vodi kurs glume za žene. Bila su četiri nastavnika, a ona je lično držala jedan kurs. Irina se upisala na njen kurs. Naravno, morala je na audiciju, ali za divno čudo to nije bio veliki problem. Irina je pretpostavljala da je njen najnoviji posao, koji ju je vodio izmeñu Marsa i Valerija, načinio od nje dobru glumicu. Shvatila je da nema straha niti treme. Čitala je jednu scenu iz Čehovljeve „Tri sestre". Privatno, mislila je da je to vrhunac ironije. Očigledno je bila dobra, jer su je sutradan obavestili da je primljena u klasu Nataše Majakove.

Bilo je šest ženapolaznika. Sedele su u prašnjavoj prostoriji Moskovskog umetničkog teatra, koji se Irini nije dopadao toliko, koliko onaj u kome je Nataša igrala pet večeri nedeljno. Irina naravno nije rekla svoje pravo ime. Njen cilj je bio da otkrije šta je Valerij tajno radio s Natašom Majakovom i da otkrije način da to okrene protiv njega, da bi izvukla iz njega informacije koje su Marsu bile potrebne o nacionalističkoj grupi, Bela zvezda. Irina se ovde predstavila kao Katja Boroskaja. Mars je bio oduševljen što može da je snabde lažnim dokumentima koji su joj bili neophodni da se upiše na kurs glume. Bilo je još prerano da mu da bilo kakvu informaciju, a on je nije pitao zašto su joj potrebna nova lična dokumenta. Želim da sebe smatraš slobodnim agentom rekao joj je. Imam poverenja u tebe. Prve večeri Nataša Majakova je rekla svojim učenicima da ovako nešto ne bi bilo moguće da nije bilo perestrojke. Rekla je to s ponosom devojke koja drugaricama saopštava da joj je otac dopustio da ostane posle ponoći. Irina je smatrala da je taj govor ogavan u svojoj naivnosti, da je zastrašujući u namerama koje skriva. Ovde ćemo se baviti američkim dramskim piscima, kao što je Edvard Olbi nastavila je Nataša -odabrala sam Olbija jer u dramama kakve su „Sitna Elis" i „Delikatna ravnoteža", možemo da otkrijemo čehovljevsku naslednu crtu. Užas koji nose Olbijeve ličnosti nije daleko od očaja, prisutnog u ličnostima iz „Tri sestre" ili „Višnjevog sada". I Čehov i Olbi shvataju dinamizam inercije i njenu moć koja može da zahvati publiku. Nataša je zahtevala od njih da mirno čitaju jer kako je rekla: „Želim da vidim šta možete da uradite kad bih vas bacila bez upozorenja na klizavi led". Odabrala je dve učenice, jedna od njih je bila Irina i zamolila ih da pročitaju odlomke iz Olbijeve drame „Ko se boji Virdžinije Vulf?" Nataša je dala Irini da bude Marta, koju je u američkoj filmskoj verziji igrala Elizabet Tejlor. Irina je videla taj film u malenoj Kembridž kinoteci. Irina se sećala kako je sedela u tami, okružena američkim studentima i mirisom kokica, osećajući se kao da pliva naga u srebrnom planinskom jezeru. Osećala se tako ... slobodnom. A onda se pred njom pojavila ogromna slika Elizabet Tejlor i njena gluma je odnela Irinu daleko, daleko ... Kad je čas glume završen, Nataša Majakova zamoli Irinu da malo ostane. Irina se domah uplašila, uprkos preduzetim merama opreza da Nataša nekako zna ko je ona, pa se pripremila da se suoči s njom. Kad su ostale same, Nataša reče: Imaš li vremena da popijemo čašu čaja?

Pošto je bilo prilično kasno, otišle su u noćni klub hotela Metropol, jedno od nekoliko mesta koje je u Moskvi bilo otvoreno tokom noći. Moskovljani su često dolazili u taj hotel jer je ono bilo omiljeno Lenjinovo mesto za držanje govora. Sada je hotel bio nekako oronuo, izbledeo, pohabano je delovao ispod pozlate. Kad su naručile čaj, Nataša reče: Želela sam da razgovaram s tobom, Katja, jer me zainteresovalo tvoje shvatanje Olbija mešala je šećer u svojoj čaši i posmatrala kako se kristali tope. Ovaj šećer je iz Finske, jesi li to znala? Pojma nemam zašto nikada nemamo dovoljno šećera i mleka? Kuda to sve ide? Znaš li ti? Čula sam da Bela zvezda presreće kamione i vozove koji donose ovu robu u Moskvu, ali teško je poverovati u takve priče. Irina ne reče ništa, osećajući da Nataša sve to samo pretpostavlja, da ne postavlja pitanje. Posmatrala ju je veoma pomno. Nataša je zaista bila lepotica: bila je plavuša, imala je plave oči, moćno lice koje bi moglo da se nazove agresivnim da nije bilo usta, koja su bila nežna, meka, izazovna. Irina je mrzela to lepo lice. Nije lako protumačiti dramu „Ko se boji Virdžinije Vulf rekla je Nataša. Srknula je čaj, nabrala nos. -Nije dovoljno jak. Ovo je svakako namenjeno turistima! Osmehnula se Irini osmehom istovremeno stidljivim i toliko divnim da je Irina bila zaprepašćena. Irina je ćutala pa Nataša nastavi. Ličnosti su tako kompleksne nastavila je Nataša možda suviše američke. Zastala je za trenutak, kao da nije sigurna kako da nastavi. Ti si dobro tumačila taj lik, čak vrlo dobro. Hvala reče Irina. Zavidela je Nataši što je tako lepa, blistava, što ima prirodno ljupko ponašanje glumca što ume da se snañe u svakoj situaciji. Stezala je zube od zavisti i besa. Nema sumnje da ti je jasno da Marta zahteva unutrašnji bes, ona je kao lonac koji suviše dugo stoji zaboravljen na peći da vrije. Njegova sadržina počinje da se preliva i uništava kuhinju ona pogleda Irinu i sa nepogrešivim osećanjem glumice za pauzu, malo sačeka pa nastavi. Ali ja u tebi osećam iskreni bes, duboki bazen besa iz kojeg se rodilo tvoje tumačenje Marte. Želela sam da razgovaram s tobom o tom besu, jer se pitam da li si svesna koliko si zahvaćena njime. Irina nije znala kako da ovo tumači. Da li bi trebalo da bude uvreñena? Onda se setila svog košmara, zatvora u kome je živela gde je čak i Mesec bio postavljen iza rešetaka. Ponekad se budila iz tog sna tako loše raspoložena da joj se činilo da će povratiti. Da li je to mogao da bude rezultat besa? Pogledala je Natašu Majakovu s novom sumnjom. Imala je prijateljice,

godinama, kojima nikada ne bi palo na pamet da joj postave takvo intimno pitanje. Hoćete li još govoriti o perestrojki? pitala je. Nataša se ponovo nasmejala i ponovo se osetila njena stidljivost, koja joj je zaigrala na licu kao neki grč. To je omekšalo Irininu oštrinu. Oh, ta ludost. Pa, to moji ñaci žele da čuju, to očekuju od mene. To je bezazleno i ništa ne znači, ali vidim da se osećaju bolje kad to kažem. To nije ludost reče Irina to je opasno. Zaista? Na koji način? Šta ste vi rekli u svom bezazlenom govoru? Rekli ste da sada treba da budemo srećni, da budemo zadovoljni jer smo pušteni da trčimo po tatinom vrtu bez povoca. Šta tu ne valja? Ništa ne valja reče Irina jer uzica nije pravo rešenje. Av! Av! Nas još uvek tretiraju kao pse. Nataša je naručila votku za obe i tanjir zakuski neke vrste ruskog predjela. Kad su ostale same, rekla je: Olga, Masa i Irina, tri sestre iz Čehovljeve drave, sede satima i razgovaraju o tome kako će jednog dana otići u Moskvu. Naravno, nikada to ne učine. Pred kraj predstave mi otkrivamo da oni žive tek na nekoliko kilometara od grada. Mislim da vi o tome govorite. Irina opet oseti bezrazložni napad ljubomore, tako da je htela da krikne na Natašu. Šta radiš s Valerijem Bondasenkom? Vodite li ljubav svako posle podne pre proba? Delis li postelju s njim, u noćima kad mene nema? Smešno! Nemoguće! Pa ipak, zašto je ona to mislila? Irina se jedva uzdržavala, pitajući se da li je na ivici nervnog sloma. Pokušala je da očisti misli od te emocionalne navale, pa reče: Kako ste naivni. Mislite da znate ko ste i Šta radite. Vodite svoj kurs glume, ubeñeni da ćete na taj način postići da žene u ovoj zemlji dobiju bolje mesto. Istina je da ste zaslepljeni. Nataša je ću tala, pa Irina nastavi. Vi ste deo sistema i zato ste na neki način gori od KGB-a. Svako zna šta je KGB i šta radi. To nije tajna. Ali, vi ste jedno, a pretvarate se da ste drugo. Vi podržavate sistem jer govorite svojim učenicima kako im je sada dobro i kako su svakako zahvalni državi za svoj poboljšani položaj. Ali, koja je vaša poruka u stvari? Ne žalite se, budite srećni, radite ono što vam se kaže. Pogledajte samo kako vam je dobro. Pogledajte kako ste slobodni. Sve je to sranje! Vi ćete sada svakako da odete s mog kursa reče Nataša ispijajući čaj. Ne, neću. Mogu da izañem na kraj sa sranjem, samo da naučim kako se glumi.

Čini mi se reče Nataša Majakova dok im je služena hrana da vama neće biti potrebno mnogo lekcija. Jele su ćuteći neko vreme. Irina je bila svesna prisustva turista, naročito odeće u koju su bili odeveni, koju je volela da posmatra i za kojom je žudela. U Bostonu, u jednoj prodavnici ženskog rublja, probala je svilenu, jutarnju haljinu i skoro se onesvestila od erotskog uzbuñenja koje je ovaj divni materijal izazivao klizeći po njenoj koži. Bacila je potajno pogled na Natašu. Kako je želela da s nekim podeli svoje dekadentne uspomene. Um ju je boleo od želje da se otvori, da pusti tajne da se prospu, da deli uspomene, da deli ... U glumi reče tiho Nataša učimo da razdvajamo različite tipove koje nalazimo u glavnim i sporednim ulogama. Vi ste večeras pokazali da već posedujete taj talenat. Rekla je to na takav način da Irina odjednom uhvati samu sebe kako se izvinjava: Žao mi je ... rekla je mada je znala da ne misli tako. Nema razloga rekla je Nataša i obrisala usne papirnatom salvetom mislim da sam to zaslužila. Ne umem baš vesto da se ponašam na časovima. Imala sam profesora koji je bio veličanstven glumac, ali u učionici je bio prava zver. Divila sam mu se i skoro sam se onesvestila od oduševljenja kad me primio u svoju klasu. Otada sam često plakala pred njim. Noću sam se budila i razmišljala o ubojitim kritikama koje mi je upućivao. Mogla sam da čujem njegovo nezadovoljno gunñanje u snovima. Njegove reci su me probadale i gonile kao prikaza sve dok nisam shvatila da moram da ga nateram da prestane sa tim. Jeste li uspeli? pitala je Irina. Jesam, postala sam sjajna glumica Nataša je naručila još votke. To je bilo sve što je on želeo od mene. On je video u meni a to nije video kod ostalih potencijal za veličinu. To su njegove reci, nisu moje. Hteo je da ja iskoristim taj potencijal. Tako što vas je naterao da se osećate jadno? Tako što me naterao da pogledam u sebe, da nañem taj potencijal i čuvam ga za pravi trenutak, za koji je znao da će doći. Nataša je zaćutala dok su menjali prazne čaše i donosili pune. Vidite, Katja ja sam bila siroče. Odgajena sam u državnoj ustanovi i u meni je ledena kugla, bes koji izvire iz nepoznatog izvora. Da li su mi roditelji umrli, ili su me ostavili? Pojma nemam. Uspomena na njih živi u meni kao živo biće, nešto što maligno raste, što me jede. Irina je slušala.

Otkuda sam? Otkuda mi je majka, otac? Da li sam imala babu i dedu? To je tako elementarno o kome niko ne razmišlja jer svako zna svoje poreklo i smatra to nečim normalnim. Za mene je to kao šetanje unaokolo s otvorenom ranom koja ne zarasta; kao da mi je otkinut komad mesa, nešto za šta ne može da se nañe adekvatna proteza. Bila sam drugačija, bila sam autsajder. Uvek sam bila svesna toga, ali nikada bolnije nego kad su se porodice okupljale u dane praznika, kad su svi pili i jeli zajedno, dodirivali se laktovima, smejali i pričali priče Nataša se zagledala u nešto u sebi i ženice joj postadoše veoma tamne. Sećam se, sećam se ... to je prokletstvo glumca da se uvek svega seća. Dotakla je votku prstima. Kad sam porasla želela sam više od svega da imam nekoga ko bi me uveče ušuškao u krevet, da imam majku da mi otpeva uspavanku koju je naučila od svoje majke, želela sam da imam oca koji bi mi pričao priče o vukovima i patuljcima, o prinčevima i zlim čarobnjacima. Nataša odgurnu votku s takvim besom da se ona prosu preko stola. Ostavite to reče ona kad se Irina pokrete da obriše tečnost. Važno je da je sve to još u meni, kao živo sećanje. Imala je ubilački pogled i Irina se odjednom zabrinula. Čudno! Kako ljudi mogu da budu drugačiji nego što ih neko zamišlja. Nataša je bila tako zadovoljna kad je držala Valerija ispod ruke, tako je držala sve pod kontrolom na pozornici. A sada je bila ovde, na ivici suza, priznajući da se oseća usamljenom i jadnom. Na trenutak, Irina je zaboravila sopstvenu mržnju, maska je spala i ona se nagnula unapred. Da li je sve u redu? Zašto mislite da nije? odgovorila je brzo Nataša pitanjem. Izgledate kao da biste voleli da ubijete nekoga. To je zanimljivo reče Nataša. Tako ste vi izgledali one večeri kad ste igrali Olbijevu Martu. Jesam li? Irina je bila šokirana. Zadrhtala je. Uhvatila je samu sebe kako razmišlja: Bože, da li je to moguće? Došla sam ovamo da bih sahranila tu ženu, a ja sam sada ubeñena da ona i ja možemo da postanemo prijateljice. Mislim da bi me razumela kad bih joj ispričala kako sam se osećala u Bostonu. Mogla bi da me razume koliko se osećam jadno ovde i ne bi me prijavila KGB-u zbog mojih izdajničkih misli. Nije li čudno kako očajanje može da sjedini ljude? Kako je život ponekad čudan i tajanstven. Mislim da ću popiti još jednu votku reče Irina tiho. Nataša klimnu glavom: Sada bismo mogle da naručimo starku govorila je o votki koja je bila posebno jaka. Pile su drugu čašu starke, štrpkajući još uvek zakuski, kad Nataša reče:

Moram da vam kažem Katja, da sam večeras u vama videla sebe dok ste glumili Martu. Kao da sam se ogledala u ogledalu i kao da sam mogla da bacim pogled unazad kroz vreme. Bože, kakav sam šok doživela. Pomislila sam: moram da upoznam tu ženu. Ja nemam porodice, nemam nikoga. Možda ću vremenom zaslužiti da me ona pozove na Uskrs. Niste udati? pitala je Irina. Ona je u stvari želela da pita: „Niste li udati, a spavate s Valerijem?" Bila joj je potrebna neka čvrsta tačka. Osećala se kao da stoji na ivici mora. Sa svakim udarom talasa, pesak na kojem je stajala, klizio je ispod nje i ona je išla prema plavozelenoj pučini. Nataša se osmehnula. Istina je da sam oduvek bila suviše lepa i to je bilo dobro. Privlačila sam muškarce kao što pčele privlači med. Obletali su oko mene a ja sam se uvek pitala da li u meni vide nešto više sem moje lepote. Moje lice, moje telo to je bilo ono što je delovalo na njih. Znala sam da sam ja mnogo vrednija i da imam mnogo više od toga, ali da li su oni znali? Bilo je to pitanje na koje nisam nikada mogla da odgovorim. Irina reče: Ali za nekoga kao što ste vi, bez porodice, ubeñena sam da su brak i rañanje dece ono pravo i najvažnije. Mislim da sam upravo zbog toga što nisam imala porodicu teško prihvatala muškarce koji su me saletali. Vidite, ja sam želela da sve bude savršeno. Šta bi bilo da me muž napusti? Šta bi bilo ako bih ja poželela da njega napustim? Rizik da ću se možda poneti kao moji roditelji paralisao me tako da nisam mogla da budem srećna ni adovoljna nekom stalnom vezom. Mislim da nisam imala vere ni u kakve lične veze izmeñu muškaraca i žena. Moram da priznam da ni ja nemam poverenja u te veze rekla je Irina, muškarci su takve barabe. Ipak, toliko su nam potrebni uzdahnu Nataša. Često se pitam da li su nam potrebni baš zbog toga što su takve barabe. Nasmejala se i Irina joj se na sopstveno iznenañenje pridruži. Ali onda, kao da ju je nešto bocnulo, Irina pomisli na Valerija. Odmah se setila srećne, blistave Nataše koja je šetala niz Ulicu Gorki s njim. Posle toga, Irina ih je pratila i videla da se oni sastaju jednom ili dva puta nedeljno. Zašto je Nataša bila s njim ako ne zbog ljubavi. /// me Nataša laže, ili Valerij, taj moćni Valerij koji manipuliše ljudima, zna nešto o njoj. Ko zna šta je tačno? Irina nije želela da sada razmišlja o tome. Dva puta nedeljno Mars Volkov bi izlazio iz svoje kancelarije, ulazio u službenu crnu Čajku koja bi ga odvozila iz Moskve u Zvezdny Gorodok

Zvezdani Grad. Bio je to kompleks ultramodernih grañevina gde su živeli i gde su bili obučavani sovjetski kosmonauti. Nije bilo ničeg neuobičajenog u ovim ponavljanim putovanjima jer je Mars bio poslanik grañana Moskve, a Zvedani Grad je bio veoma važan ne samo za Moskvu nego za čitav Sovjetski Savez. U Zvezdanom Gradu, Mars se ponašao kao filmska zvezda, šarmirao je sve i svakog; birokrate koji su upravljali minigradom, tehničare koji su smatrali da su oni upravljači, teoretičare, koji su mislili da rukovode tehničarima i kosmonaute koji su tu živeli. Svi grañani Zvezdanog grada radovali su se što vide Marsa. Samo se jedan stanovnik ovog grada nije radovao tom susretu, a Mars je upravo zbog njega dolazio dva puta nedeljno. Sa njim je Mars provodio najviše vreme-a. Posle rukovoñenja s birokratima, političkih osmeha upućenih tehničarima i pljeskanja po leñima kosmonauta na treninzima, dolazio je pravi Marsov posao. Ispitivanje. Heroj katastrofalne misije Odin-Galaktike II, prvog pokušaja spuštanja ljudi na Mars, imao je svoju kuću u Zvezdanom gradu. Bio je to grad unutar grada, a njime je upravljao bataljon naučnika, teoretičara, lekara, laboratorijskih tehničara i ljudi iz obezbeñenja. Kuća je ličila na tvrñavu i zaista je to i bila. Najpre, jer je Heroj tako želeo, a drugo, jer je Mars to sam zahtevao. Raščišćavanje posle neuspeha Odin-Galaktike II bilo je Marsov posao i to nije bilo baš lako. U stvari, dvadeset meseci posle tog dogañaja, to je još uvek bio otvoren slučaj, a ispitivanje krajnje tajno i poverljivo nije nikada nirestalo. Herojeva kuća je imala četiri sprata. Prizemlje je bilo puno generatora koji su napajali svaki delić grañevine. Prva dva sprata su bila namenjena laboratorijama i komorama za testove. Tu su lekari dva puta dnevno davali izveštaje o Heroju: o njegovim srčanim impulsima, disanju, EKG, EEG, stresu i sličnim podacima. Dva gornja sprata bila su namenjena Herojevom stanovanju i životu kakav je sada vodio. Dok je Mar prolazio kroz dobro razrañeni sistem obezbeñenja, koji je sam postavio, on odjednom postade svestan da ovamo dalazi već više od godinu dana, otkako je ova zgrada izgrañena. Ipak, Heroj je i dalje bio zagonetka za njega kao što je bio prvog dana kad su se sreli. Mars nije mogao da shvati kako je to bilo moguće. Heroj nije bio odbojan. Na ispitivanja je odgovarao otvoreno, čak željno, ponekad. Mars je to smatrao povoljnim. Ipak, on još nije znao šta se zbiva u Herojevom umu, kako se oseća, šta misli o nekome ili nečemu. Kao da su izbacili ljudsko biće u kosmos, a kao da se odatle vratilo nešto nepoznato. Promenio se.

Naravno, postojala je trauma o kojoj je trebalo razmišljati; ne samo zbog iznenadne smrti čoveka s kojim je bio obučavan, s kojim je živeo, s kojim je odleteo u neizvesnost čoveka koji je držao njegov život u rukama bio je tu i šok zbog oštećenja kosmičkog broda, saznanje da je misija propala i užasan strah da možda nikada više neće videti Zemlju. A onda bile su tu i posledice još uvek nepoznate o kojima su raspravljali teoretičari i naučnici uticaj kosmičkih zraka, koji su probili Herojev EVA kostim. Na sve je to trebalo misliti dok se razgovaralo s Herojem. Mars je pokušavao da dešifruje njegove odgovore, ali bez velikog uspeha. Nije mogao da donese nikakve zadovoljavajuće zaključke. Gde je on? pitao je Tatjanu, jednu od Herojevih devojakačuvara. U bazenu, druže reče Tatjana. Je li sam? Lara je s njim. Mars klimnu glavom. Heroj je insistirao da uvek ima žensko društvo, a ko je pa bio Mars da ga lišava to malo zadovoljstava koje mu je preostalo? Heroji su stekli pravo da uzimaju zadovoljstva gde god bi mogli da ih nañu. Izgleda da je Heroj sve više voleo vodu od čvrstog tla. Nije ni čudo.naučnici su otkrili da je dug boravak u bestežinskom stanju oštetio ne samo njegove mišiće već i kosti, što nije moglo da se izleči. Ovih dana Heroj je ličio na zvonara Bogorodične crkve u Parizu iz Igoovog dela. Ali, Lara i Tatjana, devojke koje su mu bile dodeljene da brinu o njemu, nisu ga smatrale odbojnim. To je bila još jedna misterija koju je Mars pokušavao da dešifruje. Najpre je video Laru. Njena vitka figura, odevena u kupaći kostim američkog stila, istezala se iznad bazena.ok je s ivice hranila delfina. Delfin je smešten u ovaj bazen s morskom vodom pre nekih šest meseci. Mars je najpre bio zaprepašćen ovom čudnom željom. Ali, u nedeljnom razgovoru s Larom, otkrio je da je Heroju potreban drugar, nešto drugačiji nego što su bile ona i Tatjana. Mars je čuo čudno, ritmičko pucketanje koje je delfin koristio kao sredstvo komuniciranja. Pre nekoliko nedelja snimljene su dve vrste ovog pucketanja usred noći. Kad je sve provereno, otkriveno je da su mikrofoni kamere nisu mogle da snimaju u vodi snimili Heroja u bazenu, kako komunicira s delfinom. Lara se okrenula kad je čula da se približava. Dobro jutro, druže rekla je, ali nije prestala da hrani životinju. Dok joj je uzvraćao pozdrav, Mars je primetio Heroja kako pluta u vodi pored životinje. Bilo je to čudno, i Mars, mada to sebi nije hteo da prizna, bio je pomalo uznemiren tolikom sličnosti izmeñu Heroja i delfina. Radijacija kojoj je Heroj bio izložen, delovala je na njegovu kožu tako da je

ona postala beskrajno glatka i potpuno bez ijedne dlake. Ronio je i jurio kroz vodu s velikom lakoćom kao neko ko je roñen na moru. On je čak želeo, Lara je dala taj izveštaj, da bude podvrgnut operaciji kojom bi mu se dodale membrane izmeñu prstiju na nogama i rukama. Mars, naravno, nije znao da li Heroj to ozbiljno misli. Heroj je imao čudnih zahteva, ali samo zato da bi zbunjivao one koji su ga posmatrali i snimali. Jednom je na primer postavio elektrode na delfinovo srce umesto na svoje. Mars je zaključio da je Heroj možda fizički izmenjen, možda čak i psihički, ali je još uvek bio beskrajno mudar momak. Mars ni trenutka nije sumnjao zašto Heroj provodi toliko vremena u bazenu. Heroj je znao daa posmatraju, da ga osluškuju, da ga snimaju. Ali u vodi njegovo vreme je bilo samo njegovo i lukave elektronske oči koje su ga neprestano sledile, ovde su bile slepe. Ja sam govorio je često Marsu kao Odisej na Polifemovom ostrvu. Morao je da objasni Marsu da je Polifem bio Kiklop koga je lukavi Odisej pobedio. Mars se oseti inferiornim. Heroj to primeti. Ne stidi se rekao je Heroj s licem igrača pokera ja imam dosta vremena i mogu više da čitam nego ti. Mars nije nikada shvatio da li je to ironija ili samo zadovoljstvo. Dobro jutro, Viktore reče sada Mars. Kako se danas osećaš? Traljavo odgovori Heroj. Koliko puta sam ti rekao da me ne zoveš Viktorom? Ne želim da se ovde koriste imena. Moram da ga koristim reče Mars sedajući na ivicu bazena to je tvoje ime. U sebi je pomislio: Ah, ništa se nije promenilo. Reći ću ti nešto što će te svakako iznenaditi reče Heroj. Ne želim da lažem. Ja sam proživeo užas kakav nijedan čovek ne bi trebalo da vidi, a kamoli doživi. Ali, činjenica je da sam preživeo. Živ sam. I ja ne želim da odem u onu beskrajnu noć tamo samo zato što to služi tvojim ciljevima, samo zato da me ne bi uklonili. Moji drugari van ovih zidina znaju da sam ja živ. Ne možeš da me povrediš, ne možeš da me ubiješ. Oni će saznati. Kosmonauti. Pobuniće se. Ti imaš mnoge privilegije reče tiho Mars. -Imaš Laru, Tatjanu. Bazen. Delfina. Posebno delfina. Sve to sam ti ja omogućio, sve to mogu da ti oduzmem. A ja mogu da prestanem da govorim reče Heroj. Mogu da više ništa ne kažem ni tebi ni ostalima. Šta smo sada dokazali? Mars uze ribicu iz vedra kraj sebe, zamaha njome iznad vode. Delfin je buljio u njega, a onda je počeo seriju pucketanja. Heroj zabaci glavu i nasmeja se. Znaš, on ima bolji osećaj za humor nego mnogid nas.

Mars nabra obrve od nelagodnosti. Šta je delfin rekao? Ona se zove Arbat reče Heroj. I ni najmanje joj se ne dopadaš. Mars se ujede za usnu i reče što je mirnije mogao. Da li je rekla zašto joj se ne dopadam? Najpre, ne zoveš je imenom. Drugo, tebi ne može da se veruje. Mars je bio iznerviran i to je pokazao. Bilo je nedopustivo da je primoran na razgovor to je ono što bi se moglo nazvati farsom! sa delfinom. Znao je da mora da načini taj napor, da ne bi uvredio Heroja. Rekao je: Otkuda bi Arbat mogla da zna da li meni može da se veruje ili ne može? Ona neće čak ni hranu da uzme od mene. Serija pucketavih glasova propraćena je Heroj evimecima: Ako daš ribu Lari, Arbat će je uzeti. Razočaran sam reče Mars, ali spusti ribu na Larin dlan. Delfin odmah izvuče glavu iz vode, uhvati ribu i proguta je. Viktore reče Mars moramo da razgovaramo. U redu Heroj se zagledao u Marsa ali zašto insistiraš da me zoveš Viktor? Rekao sam ti da ne koristiš ta imena. Bilo je jasno da je on nekada bio veoma zgodan. Ali, nešto neobjašnjivo se dogodilo s njim dok je bio uosmosu. Mars je video Herojeve slike pre nego što se ukrcao u brod Odin-Galaktika II. Ovo nije bio taj čovek. Naravno, oblik lobanje je bio isti. Sklop skeleta takoñe. Samo on je sada bio mršaviji i hodao je kad je uopšte mogao da hoda, jer je obično bio vezan za specijalna električna kolica bez sigurnosti, s klecavošću devedesetogodišnjeg starca. U stvari, to je bilo to što mu se tamo dogodilo, tako je bar Mars sumnjao brzo starenje. Meñutim, Herojev um nije se ni najmanje pogoršao. Samo je izmenjen. I tako je enigma nastavila da se razvija pred Marsom, kao komplikovani origami. Zovem te Viktor jer moram. Nareñeno mi je. -Nije skidao pogled s čoveka koji je plutao. Ako ti to nešto pomaže, ja o tebi ne mislim kao o Viktoru već kao o Heroju s velikim slovom H. Titula reče Heroj kao vojni čin. Ja to ne vidim tako. Ja o tebi ne razmišljam kao o kosmonautu. Šta mogu danas da uradim za tebe, Volkove? Heroju kao da je bilo dosta lakog ćaskanja. Promena tonu njegovog glasa natera delfina da postane oprezan. Mars je bio upozoren da je delfin veoma osetljiv na svaku promenu Herojevog raspoloženja. Arbat otpliva dalje od Lare i približi se Heroju. Počela je da ispušta seriju kliktavih glasova. Mars je morao da se obuzdava. Osnovno pravilo ispitivanja zahtevalo je da se uspostavi ritam. Kad jednom privolite ispitanika da odgovara na pitanja

bez obzira da li svesno ili nesvesno bilo je mnogo lakše da od njega dobijete odgovore koji vas zanimaju. Jedno je bilo ako vas u tom procesu ometa kolega, ali nositi se sa životinjom bilo je zaista previše. Baš je hteo da drekne, ali pogleda Heroja i shvati da je to baš ono što ovaj očekuje. Bilo mu je jasno da je Heroj želeo da se delfin plete u njihov razgovor. Heroj je dobro znaorincipe ispitivanja. Njegova karakterna osobina je bila da pokuša da izbegne pitanja koja mu Mars postavlja. U stvari reče Mars došao sam danas ovamo da bih ti rekao da sam umoran od te male igre koju mi igramo. Kao da glumimo u nekom komadu namenjenom večnosti. To je kao neka vrsta čistilišta. Ja sam spreman da nazovem stvari pravim imenom. Ti si ovamo doveden manjeviše preko svoje volje, ali ista je stvar i sa mnom. Nisam ja tražio ovaj položaj i ni najmanje nisam srećan na njemu. Ma kako se ti loše danas osećao, ja se osećam isto tako bedno dok te posmatram kako patiš. Zar ti zaista očekuješ da poverujem u to sranje? Bio bih naivan kad bih to očekivao Mars je ustao i hodajući po prostoriji isključio je svaki prislušni ureñaj i svaku spravu za snimanje. Lara je buljila užasnuta u njega, ali Herojeve lice bilo je neizmenjeno kao uvek. Za manje od trideset sekundi čuli su korake na stepeništu i gomila ljudi koji su radili u ovoj zgradi -zajedno s dva naoružana stražara hrupi u prostoriju. Sve je u redu reče Mars ja sam sve isključio. Vratite se na svoja mesta. Ali kad su mašine isključene požalili su se naučnici nemamo šta da radimo. Idite na ručak rekao je Mars prošetajte. Radite ono što nikada niste ranije radili, uživajte u suncu i prolećnom danu, bez ikakvih misli. Nadam se da imate dozvolu za ovo reče drugi naučnik. Ono što ste vi uradili veoma je ozbiljanrestup. Gubite mi se s očiju! zaurlao je Mars i ljudiestadoše. U tišini koja je usledila, Heroj reče: Želim da Lara ostane. Kako hoćeš. I hoću da izañem iz vode. Lara krenu prema njemu, ali Mars joj mahnu da stane. On se sagnu, uhvati Heroja ispod mišica, izvuče ga iz bazena. Lara priñe kolicima dok je Mars držao Heroja. Kad ga je spustio u kolica, počeo je da ga briše ogromnim peškirom. Heroj nije nosio gaćice za kupanje kad je bio u vodi, pa se Mars zainteresovano zagleda u njegovo telo. To što nije imao nijedne dlačice na

telu bilo je nekako očaravajuće i mada je iz oštećenog kosmičkog broda izvučen kao krpena lutka, posle prizemljenja, njegova muskulatura se prilično povratila. (Kosti su mu bile napovratno oštećene i nisu mogle da se povrate u prvobitno stanje). Boja njegove glatke kože mogla je da se opiše kao srebrnasta. On je sijao na indirektnom osvetljenju. Prvi put sada je Mars shvatio zašto Tatjana i Lara smatraju da je Heroj seksualno privlačan. Mars i Lara su zajedno postavili Heroja u invalidska kolica: Lara prebaci suv peškir preko njegovih butina. Heroj nije voleo odeću: možda zato što se tako teško oblačio i svlačio. A to ga je više od ostalog podsećalo na njegov invaliditet. Kojim imenom bi voleo da te oslovljavam? pitao je Mars uspostavljajući ritam ispitivanja. Ne znam, ali nikako Viktor. Ja nisam Viktor. Naravno da nisi. Kako bi bilo da me zoveš Odisej? Obećavam da te neću zvati Polifemom. Mars je čekao jedan tren, nesiguran da to nije još jedna šala na njegov račun. U redu. Kako spavaš, Odiseju? Ja ne spavam reče Heroj odjednom. Bila je to tema o kojoj je voleo da govori. Ja sanjam. To nije isto. Kad neprestano sanjaš, ti ne spavaš, ti živiš, ali na sasvim drugačiji način. U drugom si stanju svesti. Mars se navikao na takvu vrstu razgovora. A tvoji snovi? Puni su kosmičkih čuda reče Heroj i zvezda. Sanjam boje koje sam tamo video, boje meñu zve-dama. Kakve su to boje? Crvena, zelena, plava? Ne mogu da ti kažem reče Heroj jer je nemoguće pronaći reci kojima bi to moglo da se opiše. To čak nije onako kako ti znaš boje. Šta hoćeš da kažeš? Ne znam ... ima u tome neke sadržine. Kako to? Kao da je tvoj brod imao neku sa-ržinu? Ne, na taj način. Zavladala je duga pauza tokom koje je Mars gledao Laru. Ona je sedela držeći šake na kolenima, zagledana u Herojeve oči. Mars se pitao da li je njena odanost iskrena. Onda je odmah odbacio tu pomisao. On lično je odabrao Laru i Tatjanu. Znao je sve o njima, o njihovom poreklu, tako je i znao gde počiva njihova lojalnost. Ali, on je bio plaćen da bi bio paranoičan. Ipak, ne sme da dopusti da ga paranoja obuzme, da mu postane opsesija. To bi uništilo njegov posao. Heroj pročisti grlo.

Mislio sam o tome otkako sam se probudio iz nesvesti rekao je i mislim da je ono što sam tamo video bila boja Boga. Marsa je to zainteresovalo. Zašto to misliš? Zato što mi to govore snovi, uvek iz početka i to toliko puta koliko ima lica ljudi na ovoj zemlji. Lara reče Mars da li mu veruješ? Da. Heroj je pogleda. Reci Volkovu ono što bi mu rekla da je ovo jedno od tvojih nedeljnih ispitivanja. Lara je bila zaprepašćena, a i Mars takoñe. Otkuda je Heroj znao za ta ispitivanja? Heroj pogleda Marsa. Nazivajmo stvari pravim imenima, važi? Mars je razmišljao o tom izazovu. Onda je klimnuo glavom Lari. Reci mi. Lara je gledala čas njega, čas Heroja. Ja mu verujem rekla je, a njen glas je odjeknuo preko bazena iz kojeg ih je posmatrala Arbat. Marsu je trebalo malo vremena da razmisli o tome. Možda ti snovi govore da si ti Bog reče on Heroju. Osmeh se polako proširi preko Herojevih usana. Kad mu je osmeh stigao do očiju, on reče: Volkove, ja nisam lud. Da bi se to mislilo treba stvarno biti lud. Povlačim to reče odmah Volkov prihvatajući ovaj poraz što je gracioznije mogao. Shvataš da sam morao tako nešto da te pitam. Pitam se zašto si morao? Heroj ga je posmatrao. Nije to neka velika tajna, mada ja mislim da ti smatraš da jeste. Postoji nešto zbog čega je ovaj razgovor beznačajan, Volkove, a to je to što ti baš kao i ja veruješ u Boga. Ne, nemoj da poričeš znam da to radiš zbog Lare. Ne treba da ti je neugodno. Jer i Lara veruje u Boga. l Arbat veruje u Boga, tako se bar svi slažemo u jednoj stvari. A to je veoma velika stvar. Još jedna stvar, Lara pripada tebi dušom i telom. Nije li to ironično da se nešto tako dogodi u zemlji koja odbija sve kapitalističke odrednice o posedovanju. Vidim da ti se usne pomiču, Volkove. O čemu je reč? Govori! Jeres, je li? U redu. Onda i ti i ja imamo jeretičke misli. Vidiš? Nisi ništa boljid mene, mada ja jedva da mogu da očekujem da ćeš se složiti sa mnom. Mars je pogledao Heroja kao da bi time mogao da spali jaz koji se stvorio u tom umu.

Prisustvo Boga reče Heroj nešto je što svi osećamo. To je ono što povezuje nas četvoro, mada ne bi mogle da se sastave četiri različitije li čnosti na jednom mestu. Ili nas je možda naše verovanje u Njega sakupilo. Ne želim da govorim o Bogu reče Mars. Onda ćemo promeniti temu razgovora reče Heroj ironično. Ne želim da se osećaš neugodno. Osmehnuo se ali to nije bio baš ljubazan izraz. Ali, pre nego što prekinemo taj razgovor, reći ću ti još nešto znam koja je tvoja slabost. Mars odjednom shvati da su mu se usta osušila. Žudeo je za čašom vode, ali da zamoli Laru da mu je donese bilo je nezamislivo; mogao je da zamisli kako bi mu se Heroj smejao. A koja je to moja slabost? uspeo je da pita. Najvažnije je ovo: ti ne znaš šta mi se dogodilo tamo gore, bez obzira šta ti ja budem ispričao. Ma šta da ti kažem ne možeš, a da mi ne poveruješ. Čak iako ne mislim o sebi da sam Bog, na neki način ja jesam Bog. Ti ne znaš apsolutno ništa o meni. Ti si čovek, baš kao ja. Mi smo oboje ljudska bića, ništa više Mars je to rekao s mnogo više ubeñenja nego što je osećao. Znaš Volkove, ti i ja smo kao španski Cigani. Izazvali smo jedan drugog na dvoboj. Povezali su nas dva metra dugim kanapom, ali dogodilo nam se da smo izgubili svoje bodeže i sada očajnički pokušavamo da izañemo na kraj jedan s drugim i probijemo se kroz odbranu. Osmeh, tvrd kao čelik, razli se njegovim licem. Jesi li smislio kako da probiješ moju odbranu? Nije li se naš dvoboj pretvorio u nadmudrivanje? Mi se ne nalazimo na suprotnim stranama reče Mars. Pojma nemam otkud ti ideja da sam ti ja neprijatelj. Heroj ne reče ništa. Posmatrao je Arbat u bazenu. O čemu razgovarate ti i delfin? Mars reče iznenada. Arbat. U redu, Arbat pristao je Mars. Razgovaramo o univerzumu reče Heroj gledajući u delfina. Razgovaramo o kompleksnosti egzistencije, o raznolikosti saznanja. Isto tako razmišljamo o prirodi smrti. Mars je buljio u Laru, ali ona očigledno nije smatrala da je ovaj razgovor zabavan ili čudan. Mars odjednom oseti neku vrstu dislokacije. „Šta se ovde zbivalo?" pitao je samog sebe. Jedan od nas u ovoj prostoriji izgleda da je lud, ali čudno je to što ja ne znam ko je". Šta se desilo tamo u kosmosu u Odin-Galaktici II? upita Mars. Izgubili smo kontakt s tobom: sve se odigravalo van naše kontrole. Znam da je to bilo davno ...

Za mene nije reče Heroj kao da se dogodilo juče. Znam da se u nekim okolnostima čini ... Dogodilo se to juče ponovio je Heroj. Podigao je ruke, sakupio ih oko usta. Tako je jer sam naučio kako da savijeni vreme na isti način na koji ste vi naučili da savijete svetlost... Bila je to još jedna promena karakteristična za njega. Heroj je neprestano govorio „vi" umesto „mi", kao da više nije pripadao ljudskoj rasi. Koliko puta si me u proteklih petnaest meseci otkako sam izašao iz kome pitao Šta se desilo? I koliko puta sam ti rekao šta je bilo? Suviše da bih brojao pomislio je Mars. Problem je bio u tome što niko nije verovao Heroju. Kako bi i mogli? Rekao je glasno: Ipak, bilo bi mi drago da mi sve ponovo ispričaš. • Ponovo? reče Heroj. Ili još jednom? Dva čoveka se isceriše jedan drugom i Mars pomisli: On je sasvim u pravu, ovo je rat mudrosti. Moram da pazim da on ne pobedi. Spojili smo komponente Marsovog modula u zem-Ijinoj orbiti počeo je Heroj. Sve se lepo odvijalo. Lepo smo radili zajedno. Mislim da ste bili u pravu što ste smanjili broj članova posade s deset na dvoje. Nikada ne bismo uspeli da nešto uradimo sa tako velikom posadom i ogromnim modulom. Bilo je veoma teško sastaviti delove manjeg modula koje ste vi poslali u različita vremena. Ispaljeni smo iz Zemljine orbite na put prema Marsu. Počeli smo narednu fazu misije. Uspeli smo da se otmemo gravitacionoj sili Meseca. Kako je bilo čudno videti taj satelit iz takve blizine. U tim trenucima proletanja ponovo sam bio dete koje bulji u jasno zimsko nebo i pita se „Kako li je tamo gore?" Tada sam to saznao i ježio se od toga. Bilo mi je muka od pogleda na Mesec. Osećao sam se kao Mojsije pred plamenim žbunom. Ali, nisam bio u pravu. Užas je dolazio kasnije. Heroj načini dramsku pauzu pa nastavi. Bili smo duboko u svemiru. Mars nas je privlačio kao crveni titan. Spavali smo kao da smo ubijeni. Rečeno nam je da će nam se to dogoditi na misiji koja traje skoro tri godine. Umor nas je savladao. Bili smo pod stalnom kontrolom. Bilo je čudno što ja nikada nisam sanjao. Znam da sam to bezbroj puta ponovio psihijatrima ali mi nisu verovali jec su me medicinski izveštaji demantovali. Rekli su mi da oni imaju podatke da sam sanjao svake noći. Insistirali su na tome da sam sanjao:amo ja se nikada nisam sećao svojih snova. Možda su pratili pokrete mojih očiju, ali kažem ti da nisam sanjao. Ja sam se oduvek sećao svojih snova, pamtio sam ih još i2 detinjstva. Sada sam bio ubeñen da je jedini razlog što ne sanjam taj, što mi se čini da sanjam dok sam budan. Psihijatri su mi skrenuli pažnju da suviše govorim o

snovima. Rekli su mi da sam koncentrisan na snove. Ali prema onome što mi se tamo dogodilo, ubeñen sam da je veoma značajno to što nisam sanjao, mada to možda niko ne smatra. Znam da oni misle da lažem, ili da bar izmišljam ono što mi se tamo dogodilo. Inače ja još ne bih bio ovde i ti me ne bi ispitivao. Znam kakav si ti, mrziš misteriju; razderaćeš nebo i zemlju da bi je resio. Heroj je odjednom počeo da se smeje, a smeh mu je bio sve jači. Kroz suze je dahtao: Zemlju i nebo ... to je vrlo, vrlo smešno. Pojma nemam šta mi je naspelo. Pre nego što sam bio u kosmosu nisam imao veliki smisao za humor. Ko zna možda ti se to dogaña kad se nañeš razapet izmeñu neba i živog pakla. Mars je osećao da mora da prekine taj razgovor pre nego što postane neugodan. Šta se desilo s Gregorom? pitao je. Bez imena! viknu Heroj. Bio je veoma uznemiren. Prokletstvo! Rekao sam ti! Upozorio sam te! Ali ti si kučkin sin, ti me ne slušaš. Odjebi! Žao mi je reče Mars izvinjavam se, zaboravio sam. Neka sam proklet ako nisi Heroj se okrete i poče da razgovara s Arbatom. Mars pogleda u Laru. Njeno lice je bilo mirno. Da li joj se izraz menjao? Pokušao je ponovo: Kako bismo nazvali tvog partnera koji je umro? Odiseju, čuješ li me? Menelaj reče Heroj ne okrećući se od Arbat. U redu. Šta se dogodilo s Menelajem? Umro je reče iznenada Heroj. Bio je napolju. Obojica smo bili u odelima, mada sam ja još bio unutar modula. Bila je to tipična EVA akcija. Sve je planirano unapred. Sve je teklo u redu. Sve dok ... ćutao je neko vreme. Mislim da smo se našli u kiši sićušnih meteora. Čuo sam prazan zvuk, nešto kao da je neko bacio šaku peska na modul. Onda sam čuo glas. Već se lomio i znao sam da je opasnost u pitanju. Stavio sam šlem i izašao što sam brže mogao. Šta sam ugledao ... njegov šlem je bio raznet kosmičkom olujom. Nije to bila svetlost zvezda ... Video sam na toj svetlosti izmeñu zvezda šta se dogodilo s njim. Njegov vizir je bio raznet. Ko zna istinu? Nikada je nećemo saznati. Iz njegove odeće izvučen je sav vazduh. Visio je na kraju pupčane vrpce i okretao se i okretao. Oči su mu buljile pravo ispred njega i on je bio ... Ne znam kako da to nazovem, jer je to bilo užasno ... ali on se osmahivao, uprkos pukotinama i udubijenjima koji su se pojavili na njegovom licu tako da je ono podsećalo na površinu Meseca. Uhvatio sam ga, zaustavio sam njegovo okretanje i povukao sam ga prema modulu. Znao sam da je mrtav. Znao sam da ne mogu ništa da učinim za njega. Onda sam ga dobro pogledao u lice. Kao da mu je nešto iskopalo oči. Najpre sam

mislio da je to dejstvo kosmičke prašine. Ali, onda sam shvatio da je to nemoguće, jer su mu samo oči bile uništene. Ponovo je zavladala tišina i Mars je morao da kaže: Šta se dogodilo s Menelaj evim očima? Šta si video? Heroj spusti glavu. Šta vredi da nastavljamo? Nećeš mi verovati jer je tvoja evidencija kontradiktorna s mojom pričom. Nije. Evidencija se ne kosi s onim što si nam ti rekao. Meñutim, ništa nismo mogli da zaključimo o Menelajevom slučaju. Ništa nismo mogli da saznamo iz ispitivanja njegovog lesa. Kao da je sve izbrisano s njega. Kako je umro, zašto mu je uništeno odelo, šta se dogodilo s njim u tih nekoliko trenutaka, gde si ti bio? Jedno je bilo sasvim sigurno, dogodilo se nešto interplanetarno. Naša telemetrija je zatajila za vreme tih zbivanja. Nismo mogli da obavljamo posmatranja. Ništa ne znamo. Heroj se podiže u svojim kolicima. Ja sam rekao šta se dogodilo. Da reče Mars polako rekao si nam. Ali, niko mi nije verovao. Iskreno govoreći teško je poverovati u to što si ti rekao Mars je klimnuo glavom. Neki misle da ti lažeš, ili da se loše sećaš. Heroj je posmatrao Marsa. Jesi li ti jedan od njih? Znao je da je ovo važan trenutak. Za vreme svakog ispitivanja dolazio je trenutak kad se klatno okretalo na drugu stranu, kad se psihološki neprijatelj može pretvoriti u prijatelja. Taj trenutak dolazi iz mnogo razloga: ispitanik želi da završi izolaciju, ili više ne može da razluči istinu od fantazije ili je toliko dezorijentisan da više ne može da sledi svoje emocije. Ali, Heroj je bio mnogo snažniji i mudriji od običnog ispitanika. U njegovom slučaju on je postavio fatalno pitanje jer mu je to Mars dopustio. Heroj je tražio srodnu dušu nekoga ko je iznad Lare ili Arbat, jer su one bile nekompletna bića, mada na sasvim drugačiji način. Mars je odmah znao da će Heroj osetiti laž. Bio je ranjiv, ali zbog toga je samo bio više opasan. Mars neće pasti u zamku koja je uništila mnoge ispitivače: neće pogrešno protumačiti ranjivost kao slabost. Mars reče: Istina je da ne znam šta da verujem. Izveštaji su nekorisni, a istraživači koji se drže naučnih rezultata ne mogu da vide poentu osetio je kako se otvara. Ja ne verujem da ti lažeš. Nemaš razloga za to. A šanse da se ne sećaš su prema mom mišljenju suviše slabe. Ali, možda sam razočaran.

Kao što si sam rekao niko ne zna šta se s tobom dogodilo tamo gore. Ja sam siguran da ne možemo da odbacimo ono što si nam rekao. Zato bih sve to voleo ponovo da čujem od tebe, a ne sa trake koja je snimljena pre mesec dana ili pre godinu dana. Mars je mogao da vidi da Heroj razmišlja o onome što je upravo čuo. Bilo je to fascinantno, kao posmatranje zmije koja guta žabu. Heroj najzad klimnu glavom Sećam se toga do najsitnijih detalja. Sećam se Menelajevih očiju. Nisu imale ženica. Kao da su mu oči dobile neku drugu boju, boju koja se videla izmeñu zvezda, boju Gospoda. Mars reče: On ti je govorio, je li? Les je otvorio usta ibratio ti se ... Ne, ne Heroj je odmahivao glavom nije to nešto iz naučno fantastičnog ili horor filma. On se nije vratio iz mrtvih, niti je bio nalik na zombija ili golema.« To je bilo nešto drugo, nešto što si morao sam da vidiš da bi mogao da veruješ u to. Ja to još uvek ne shvatam, čak ni posle petnaest meseci razmišljanja i posmatranja tog problema iz svakog ugla: fizičkog, metafizičkog, filozofskog i religioznog. Nije bilo čarolije u tome, Volkove. Ja nisam budala. Nije to bila ni iluzija. Heroj duboko uzdahnu. Istina je da les nije pomicao usne, nije mi govorio. Ali nešto mi se obraćalo preko njega. Kroz njegove oči. Počinješ li da shvataš? Nismo se susreli ni sa kakvimonvencionalnim metodom komuniciranja koji bi nam bio poznat. Nije to bila čak ni telepatija. Heroj pogleda Marsa pa nastavi: Ipak, u tim očima bilo je poruke, a oči su bile neobjašnjive boje. Mars je bio svestan da se Lara naginje unapred, da hvata heroja za ruku. Kakva je bila poruka? pitao je tiho Mars. Herojeve oči su bile tamne, zamućene od emocija. Brzo je promumljao: Kako vi ljudi ništa ne shvatate? To je to što znači biti razapet izmeñu neba i živog pakla. Meni je preneta poruka, ali ja ne znam kakva je skoro je dreknuo. Bio je divan dan u Arhangelsku: hladan, svež, bez oblačka. Ovamo se dolazilo iz centra Moskve sa Prospekta Kutuzov, pravo drumom za Minsk, pošto bi se skrenulo na desno na drum za Rubljevo. Onda bi se išlo desnim krakom preko reke Moskva pa bi se skretalo jugozapadno u Arhangelsk. Tim putem je išao Valerij Bondasenko sada. Išao je tim drumom jednom nedeljno, ali nikada istog dana i nikada u isto vreme. Imanje se sastojalo od predivne palate iz osamnaestog veka. Bila je okružena divnim parkom. Park se graničio s gustom šumom od borova i breza.. Turisti su se ovde sakupljali kad je bilo lepo vreme da bi lunjali unaokolo, slikali se i jeli na travi.

Valerij nije došao ovamo da bi uživao u ovim pastoralnim zadovoljstvima. On je obišao Arhangelsk i krenuo uskim drumom koji je kraj šume prolazio na istok, a onda savijao na sever. Na najudaljenijem kraju šume bila je grañevina od maltera i kamena. Valerij se proveze kroz njenu neugodnu kapiju. Parkirao se pored kamioneta za isporuku,ored starih Volgi i Zigulisa bez brisača na šoferšajbna-a. Mesto je smrdelo na sredstva za dezinfekciju i povraćanje. Bolničarke u belim uniformama išle su goredole. Bile su sve širokih ramena, ozbiljnih lica. Tu i tamo video bi se po neki bolničar. Buljili su obično kroz prozorčiće osigurane mrežom postavljene na vratima u visini očiju. Da se ovo nazove azilom za luñake bilo bi možda suviše grubo, ali to bi bilo sasvim tačno. Valerij je mrzeo to mesto. To ga je podsećalo na sve što je pogrešno u ovom svetu. Možda su loše osvetljeni hodnici smrdeli na dezinfekciona sredstva i povraćanje, ali čitavo mesto je odisalo očajanjem. Za to je trebalo kriviti isto toliko personal koliko i pacijente koji su tu boravili. Ovo je za njih bila krajnja tačka, gore nego za one koji su osuñeni na kazne zatvora. Odavde nije moglo da se beži. Nisu mogli da beže ni pacijenti ni njihovi čuvari. Svi su ovde bili osuñeni na doživotnu robiju. Kad bi se Valerij vratio u Moskvu posle boravka na ovom mestu on bi se obavezno skidao do gole kože, a oru i. i bi se bacao pod ledeni tuš i prao se i trljao sapunom beskrajno dugo. Čega je to pokušavao da se otarasi' Bilo je lako sprati prljavštinu, ali uspomene su bile nešto sasvim drugo. Uspomene su postojale nezavisno od svesnih misli, ili se to bar tako činilo Valeriju. On je proučavao Junga i video je mešanje prošlostisadašnjostibudućnosti što je bilo osnovno za sva ljudska bića, kao da svaka kultura nije bila u stvari odvojeni, već drugačiji kvadrant jedne gigantske paukove mreže. A šta je blistalo u centru mreže nego prošlost koja je bila ista za sve ljude. U to je bila uključena i mogućnost čoveka možda želja da se ponaša nehumano prema svom bližnjem. Ubistva masovna klanja tokom istorije bili su doga-aji koje je čovek inicirao protiv svog suseda, da, naročito protiv suseda. Nije prošlo mnogo od one 1918. godine kad je Valerijev stric ubijen na ulicama Kijeva glavnog grada Ukrajine zato što se usudio da govori ukrajinski. Bugarin zamislite samo! bio je tada predsednik Ukrajine, produžena ruka onih iz Moskve koji su bili na vlasti. On je izjavio da bi korišćenje ukrajinskog jezika, bilo reakcionarno i da bi bilo od interesa samo za manjinu kulake ukrajinske seljake, koji su lomili leña da bi obezbedili žito za ćelu Rusiju i inteligenciju. Tako je ruski vojnik, jedan od mnogih u Kijevu, prišao Valerijevom stricu i pucao mu u glavu.

A Valerijev otac? Valerij je znao da je bolje ne razmišljati o njegovoj sudbini. Bila je tako ruska i tako strašna. Valerij se stresao kad je stao na travnjak koji se spuštao sve do šume od borova i breza, iza koje je nezaimisliv sada odavde, ležao lepi Arhangelsk. Otkuda mu te tamne misli? Drug Kolčev? Valerij je čuo glas dr Kalinjina. Okrenuo se, prisilio sebe da se osmehne i klimne glavom. Doktore ... Dobro je što ste došli reče dr Kalinjin glasom koji se čuje na pogrebima. Valerij je bio ubeñen da dr Kalinjin nije želeo da zvuči kao pogrebnik, ali jednostavno je imao takav glas. Sem toga, ovo mesto, ili pre oni koji su živeli ovde, uticali su na njega da se tako ponaša. Kad se provode dani i noći s živim mrtvacima, čovek ne može drugačije da se ponaša. Dr Kalinjin je bio mlad čovek, slabe, plave kose i očiju utonulih u obraze. Valerij nije mogao da smisli šta je mogao da uradi kad je, u ranoj mladosti, proteran uvo čistilište. Nije imao ni želje da to otkriva. Ipak, bilo mu je žao lekara. Treba da budete više na suncu rekao je Valerij skrećući razgovor na dan bez oblačka. Suviše dugo bavljenje iza zatvorenih vrata loše je za zdravlje. Zima je bila duga reče dr Kalinjin. Sada je proleće i sve će biti drugačije. Ali njegov ozbiljan, mračan izraz, izdavao je njegova osećanja i njegove misli: ovde neće nikada biti drugačije nego što je sada. Valerij gurnu ruke u džepove od pantalona, krenu preko travnjaka na kome su se nalazile stolice. Na njima su sedela mentalno i emocionalno poremećena bića, patetične olupine koje su čuvali bolničari skriveni u njihovim slabim senkama. Valerij se trudio da bude što dalje od grozne grañevine smrdljivih hodnika. Još uvek je osećao smrad u nozdrvama i činilo mu se da će povratiti. To bi bilo za priču da povratim po lekaru i njegovim cipelama i kažem: izvinite, doktore, ali mesto kojim upravljate tera me da povratim, vi to shvatate, zar ne? Budna je reče dr Kalinjin, načinjući temu za koju su obojica znali da je veoma osetljiva. Ubeñen sam da će biti oduševljena što vas vidi. Zašto on to stalno radi? pitao se Valerij. Zašto se zaklanjati iza velova iluzije? A onda mu je odjednom sinuo odgovor, koji je bio tako očigledan. Kako bi inače dr Kalinjin mogao da opstane u ovoj odvratnoj kući užasa. Neko osećanje normalnog moralo je da se uspostavi nad nenormalnim, nad srcem anarhije, oko haosa, inače bi ludilo koje se vuklo ovim hodnicima moglo da dotakne i vas.

Kad je došao do tog zaključka, Valerij je odlučio da neće da dopusti da ga zahvati ludilo ovog čoveka. On reče: Doktore, moja kćerka nije nikad ničim bila oduševljena čitavog svog života. Ona nije sposobna za oduševljenje, mada, sam Bog zna, oseća svakako očajanje. U to sam siguran čim je vidim To je tako opipljivo mislio je kao miris ruže. Proganja me u snovima. Možda bi joj bilo bolje kad biste vi češće dolazili. Valerij je mirno stajao, šake su mu bile stisnute uesnice. Razumete li vi mene uopšte, doktore? Znate li da postoje trenuci kao sto je ovaj sada kad bih vam najradije pucao izmeñu očiju a da ne osetim ni malo sažaljenja. Naravno, vi to ne možete da znate. Inače ne biste stajali tu s tim superiornim izrazom na licu. Istina je da vas žalim, a moja je samo ... Mislio je da kaže, ali se uzdržao. Dolazim onoliko često koliko mogu. Naravno, druže. Ja sam samo davao savet lekara. Mislim da bi to koristilo vašoj kćerki. Idiote! Zar ne shvataš da mojoj kćerki ne može ništa da koristi? hteo je da drekne Valerij. Naravno, neće to da uradi. On je ovde bio kao običan grañanin, drug Kolčev, mašinist, koji nema veze ni sa kim u vladi, a kamoli s Politbiroom. U njegovom položaju s toliko mnogo neprijatelja oko sebe na pristojnoj udaljenosti -Valerij je znao da njegova kćerka može da bude samo mogućnost za učenu, fatalna slabost koju on sebi nije mogao da dopusti, poluga kojom bi mogao da bude uklonjen s vlasti. Inače da svega toga nema, zar bih dopustio da bude bačena u ovu jamu? Valerij reče savršeno normalnim glasom. Moja kćerka ne zna ko sam ja, doktore. Njoj je savršeno svejedno da li ja dolazim ili ne dolazim, a kamoli koliko puta nedeljno dolazim da je obiñem. Ona ne prihvata ništa od onoga što je okružava. Da li vam je to jasno? Istina je da ona nema nikakvih reakcija, druže, ali da li mi možemo da pretpostavimo šta se zbiva u njenom umu? Doktore, vi ste crv, insekt, odvratna žaba krastača. Način na koji me posmatrate nagoni me na povraćanje. Ali znate šta, nikada vam neću dopustiti da shvatite kako se osećam. Vi se brinete o mojoj kćeri, ne želim zato da vam se suprotstavljam, jer iako nema nijedne misli u glavi, moja kćerka je za mene ipak dragocena. Naravno, vi ste u pravu rekao je Valerij ne smemo da prestanemo da se nadamo, zar ne? Dr Kalinjin se osmehnuo. Tako vas volim. Zašto ne sačekate ovde, druže, kao i obično, a ja ću otići da je dovedem?

Ljubazno od vas reče Valerij, mada je znao da bi mogao da zaurla kad pogleda lice svoje kćeri bez ikakvog izraza. Vaša pomoć je dragocena. Milo mi je što mogu da pomognem reče dr Kalinjin i brzo ode prema kući užasa. Valerij je hodao dalje travnjakom sve dok nije došao do velike breze. Tu je bila i drvena klupa, pa on sede na nju. Na klupi je već sedeo mladić s licem okrenutim prema suncu. Kosa mu je bila dugačka i ravna, a na obrazu je imao beleg u obliku crvene jagode. Jeste li čuli poslednje vesti, druže? upita ga mladić. Nacionalistička grupa, Bela zvezda, primorala je administraciju da napusti podzemne nuklearne probe u Semipalatinsku. Je li tako? reče Valerij. Mislio sam da je to zaustavljeno zbog protesta grupa za zaštitu životne sredine u Kazahstanu. Ha! reče mladić. Vladina propaganda. To je zasluga Bele zvezde, kažem vam. Bela zvezda. Ma kuda otišao, Valeriju se činilo da čuje to ime. Bela zvezda. Nije gledao mladića. Buljio je urezu. Voleo je ovo mesto pod brezom, pre svega zato što ga je drvo podsećalo na njegov dom iz detinjstva u Kijevu. Ali ono je povlačilo i druge uspomene, krv prosuta po pločniku, njegov stric koji umire i ruski vojnik koji šutira les i viče: „Naučio si sada lekciju, je li drugar?" Sećao se oca koji je otvorio usta da nešto kaže, a onda se okrenuo sa suzama u očima. Koliko puta mu je otac prepričao taj dogañaj? Toliko puta je to čuo, da mu se činilo da je i sam bio tu prisutan i da je držao oca za ruku. Otac. Kako su to mogli da mu urade? Bolje da ne misli na ono što se dogodilo. To je bilo pre mnogo godina. Ili kako bi Jung rekao: nema vremena. Bol je udarao kao čekić u Valerijevoj duši; ruska, baš kao i ukrajinska duša, nikada ne može da zaboravi ono što se dogodilo. Pet minuta kasnije pojavio se dr Kalinjin. Valerij je sada bio sam. Mladić s oznakom jagode na obrazu nestao je. Pored dr Kalinjina išla je jedna bleda devojka. Valeriju pade na um da je nemoguće odrediti koliko je njegovoj kćeri godina. To nije moglo da se zaključi ni po licu ni po telu. Bila je stara osamnaest godina, ali njene godine provedene na ovoj planeti bile su samo san, šapat vetra, krik za pomoć izgubljene osobe u šumi, krik iz daljine tako velike, da Valerij nije znao kuda da krene u potragu. Posmatrajući njenu gustu, plavu kosu, njene plave oči, njenu vanzemaljsku lepotu, ponovo oseti udarac što ne može da joj pomogne. Više od svega na svetu želeo je da uspostavi neki način komuniciranja sa njom. On, Valerij

Denisovič Bondasenko, vrhunski pragmatičar, nije mogao sebe da natera da prihvati tu stvarnost. Dr Kalinjin okrete Valerij evu kćerku licem prema ocu. Valerij reče: Koska draga. Uprkos svojim osećanjima, uprkos prisustvu dr Kalinjina, suza mu zablista u oku, spusti se niz obraz i pade kraj njegovih nogu. Baka mi je jednom rekla poslovicu koja je glasila ovako: „Stranci se nalaze u roñenoj porodici" reče Veliki Ezo. Bilo bi dobro da to zapamtiš." Hono reče: U mom svetu sada postoje samo stranci koristila je reč hito, koja je mogla da se prevede kao narod, ali je uvek imala pejorativno značenje. Hito nisu bili nikada oni koji su roñeni u jednoj zemlji, to su uvek bilitranci. Želela bih da ti zahvalim što si me uklonio iz Eikićijeve kuće nastavila je da govori Hono. Ništa od njega nisam tražila sem to, da ga više nikada ne vidim životu. Sedeli su na sofi u prilično velikom stanu. Veliki Ezo je imao tamno odelo poslovnog čoveka, a Hono je bila odevena u svileni komplet koji je upravo kupila. Lampe različitih veličina i oblika bile su rasporeñene na raznim mestima po prostoriji nameštenoj luksuznim zapadnjačkim nameštajem. Upravo su se vratili s duge, prijatne večere u grubom, zadimljenom restoranu, gde su jeli okruženi sumo borcima kojima ništa nije promicalo. Oblaci su putovali preko neba i zaklonili su Mesec. Nadam se da ti se dopada tvoj novi stan reče Veliki Ezo raširivši ruke. Predivan je reče Hono. Ustala je, prišla prozorima. Oduvek sam sanjala da imam stan iz kojeg se vidi Sumida. Pogledaj! Mesečina na reci! Kao na nekoj staroj grafici! Osećala se kao da vidi grad iz sasvim nove perspektive. Okrenula se da pogleda Velikog Ezoa. Još uvek sam u stanju šoka, a to je delimično zbog postiñenosti. Ovo mesto je ogromno, tako je američko. Veliki Ezo se nasmeja. Tačno je da se moji američki prijatelji osećaju ovde kao kod kuće. Kažu mi da je u Tokiju uvek gužva i veoma su mi zahvalni što mogu da stanuju ovde. Ne moraš da brineš reče Hono odmah se zabrinuvši neću ovde dugo ostati. Veliki Ezo odmahnu rukom. Ostani koliko ti je potrebno reče on imam mnogo ovakvih stanica po Tokiju. Treba misliti i na izdatke ... Zašto ti misliš o tome? reče Veliki Ezo. Ja ne mislim. Hono ga pogleda i on klimnu glavom.

Ti sada svakako misliš: „Zašto on to radi? Šta želi od mene, kada će reći cenu?" Ne, ja ... Savršeno je prirodno što tako misliš. Najpre, ja sam Jakuza, drugo, ti me mrziš. Sama si mi to rekla kad smo se ponovo sreli. To svakako ne izaziva osećanje poverenja, zar ne? Hono je shvatila da ne može da odgovori. Nikada ranije nije nikoga srela ko je govorio tako direktno, ko je sekao kroz ritualne nivoe koji su bili integralni deo svakog civilizovanog razgovora. Činjenica je da je moje interesovanje jednostavno: želim da saznam šta je tvoj prijatelj Kakuei Sakata krio u onim poslovnicima. Imam mnogo važnih veza u poslovnim krugovima. Pojma nemam šta je Sakata znao, čega se dočepao, ali za mene je veoma važno da otkrijem pre nego što to bilo ko drugi uradi i preda vlastima ili nekom njihovom službeniku kao što je tvoj muž, na primer. Ali ... Vreme je da ovo obavimo. Jesi li spremna, gospodo Kansei? Veliki Ezo izviče beležnicu, iskida komad papira, pruži joj ga. Ovo je tvoj itinerer za noćas. Molim te da ga slediš. Neće ti biti dosadno i nećeš biti razočarana, obećavam ti to. Vozač ima kopiju ovoga i on zna sva mesta na koja treba da odeš. A šta je sa Dinom i poslovnicima? Srešćemo se u klubu Ginza u šest sati sutra u jutro i onda ćemo o svemu porazgovarati Veliki Ezo je ustao. Sada moram da odem. Uživaj noćas, gospoño Kansei. Vozač je zaista čekao na Hono. Poklonio se, otvorio zadnja vrata biserno sivog Mercedesa sa zatamnjenim staklima. Noćni vazduh je već bio težak. Naslućivao se dolazak lošeg vremena. Dobro veče, gospoño Kansei reče mršavi mladić ljubazno. Kosa mu je bila zalizana, unazad iza finih ušiju. Nosio je velike naočare za sunce. Bio je odeven u besprekorno letnje sivo odelo. Košulja mu je bila blistavo bela, kravata dobro odabrana. Hono je primetila da ima zlatnu dugmad za manžetne i krupan, zlatni prsten. Ja sam Fukuda rekao je Veliki Ezo me zamolio da vam noćas budem vodič. Da li će to odgovarati? Ta rečenica nije delovala kao pitanje već više kao konstatacija, pa je zato izgubila svoje značenje. Ogromni Mercedes je već klizio kroz pretrpane tokijske ulice. Kako je to sve bilo moguće, Hono nije mogla ni da zamisli. Kao da je ušla u neki drugi svet, mesto za koje mnogi ljudi nikada ne saznaju da postoji, a koje neki

nikada i ne vide; bio je to svet u kome su prirodni zakoni opstanka, privrede i društva bili nepoznati, bio je to svet dima i snova. Hono zabaci glavu nazad, uživajući u mekoj nemačkoj koži kojom su bila presvučena sedišta. Nije razmišljala ni o čemu. Najpre su se zaustavili u Šinñuku. Hono i Fukuda otišli su liftom na četvrti sprat. Poveo ju je hodnikom u kojem se čulo šaputanje ureñaja za rashlañivanje. Fukida izvadi ključ. Kliznuli su kroz malena vrata u dnu hodnika, preko puta velikih duplih vrata na kojima je bio napisan idiom na kanñiju, KAGA. Bio je tu i znak od bronze u tri dimenzije, koji je predstavljao Micubiši ili Panasonik. Prostorije kroz koje su prolazili kao duhovi bile su prazne i sve je bilo tiho. Čulo se samo kuckanje faksova, tu i tamo, nalik na radio aparate koji povremeno uhvate odlomke razgovora u kosmosu, a povremeno šalju svoje poruke u Australiju, Zapadnu Nemačku, Ameriku. Fukida najzad okrete bravu na vratima i prinese prst Honinim usnama. Pssst. Hono vide da se nalaze u sekretarijatu. Prozor iza praznog stola nije bio zaklonjen roletnama i kroz njega bijesnu svetlost spolja. Fukuda je povede po prostoriji do onog dela gde su mogli da iz senki pogledaju u drugu kancelariju, a da budu sigurni da ih niko nije video. U drugoj prostoriji je krupan sredovečni čovek besomučno vodio ljubav na sofi sa ženom čiji su skuti bili zadignuti iznad bokova. Fukuda prinese usne Honinom uvetu. To je Kaga, stariji potpredsednik za finansije. Da li vam se žena čini poznatom? Hono pogleda i zaprepasti se kad je videla da je to Mamasan iz kuće koju je posedovao Veliki Ezo i u kojoj su otkrili njenog muža s ljubavnikom. Hono je posmatrala, fascinirana dok je Kaga uživao. Čudno je pomislila je kako taj čin voñenja ljubavi može da bude groteskan, ako nema ljubavi i seksualne privlačnosti. Strast je bila nešto što je prolazilo kroz rase,eligiju, klasu. Hono je mislila da je strast najmoćnija sila na zemlji. Koliko je velikana palo zbog sopstvene strasti? Fukida mahnu rukama i Hono poñe tiho s njim kroz kancelarije, pored užurbanih faksova. Ulice su bile vlažne od izmaglice. Nešto je padalo na Tokio što ne bi moglo da se nazove kišom. Te kapi su nakupile toliko prašine i ostalih zagañenja iz vazduha da bi se mogle nazvati gradom. Bilo je veoma toplo. Jednog dana Japanci će naći ime za ovo što pada iz neba iznad Tokija, kao što će naći i način da opišu automatske noćne razgovore izmeñu faksova.

Mercedes, koji je preo, vodio je Hono i Fukudu dalje, kroz noćni saobraćaj, dublje u srce Šinñukua, koje je potamnelo od zabranjenih zadovoljstava uprkos sjajnim neonskim znacima i reklama koje su se bezbroj puta oslikavale na staklenim fasadama, šireći se zatim kao prosute boje po vlažnom betonu. Mercedes stade pred jednim restoranom s testeninom. Fukuda povede Hono kroz zadimljeni restoran, pa onda kroz tamni hodnik u kome su se čuli zvuči grada koji su prolazili kroz zidove i slivali se niz njih kao znoj. Ušli su u nešto što je očigledno bilo kockarnica Jakuza. Dugački, niski stolovi bili su postavljeni na sve strane, a oko njih su sedeli muškarci različitih slojeva i izgleda. Bili su osvetljeni lampama koje su se spuštale s plafona na dugim gajtanima. Fukuda i Hono su se držali zidova i senki. Hono je videla Jakuze prekrivene irizumi istetoviranim crtežima koji su oživljavali, dok su se ovi kretali oko stolova s paketima novčanica. Ovo nije bila lokalna kockarnica; ovde se igralo u velike uloge. Hono je sada počela da posmatra lica kockara. Bili su to uglavnom konzervativno odeveni ljudi, lepo odgojeni, ozbiljnih lica ukratko ljudi koje jenazad, uživajući u mekoj nemačkoj koži kojom su bila presvučena sedišta. Nije razmišljala ni o čemu. Najpre su se zaustavili u Šinñuku. Hono i Fukuda otišli su liftom na četvrti sprat. Poveo ju je hodnikom u kojem se čulo šaputanje ureñaja za rashlañivanje. Fukida izvadi ključ. Kliznuli su kroz malena vrata u dnu hodnika, preko puta velikih duplih vrata na kojima je bio napisan idiom na kanñiju, KAGA. Bio je tu i znak od bronze u tri dimenzije, koji je predstavljao Micubiši ili Panasonik. Prostorije kroz koje su prolazili kao duhovi bile su prazne i sve je bilo tiho. Čulo se samo kuckanje faksova, tu i tamo, nalik na radio aparate koji povremeno uhvate odlomke razgovora u kosmosu, a povremeno šalju svoje poruke u Australiju, Zapadnu Nemačku, Ameriku. Fukida najzad okrete bravu na vratima i prinese prst Honinim usnama. Pssst. Hono vide da se nalaze u sekretarijatu. Prozor iza praznog stola nije bio zaklonjen roletnama i kroz njega bijesnu svetlost spolja. Fukuda je povede po prostoriji do onog dela gde su mogli da iz senki pogledaju u drugu kancelariju, a da budu sigurni da ih niko nije video. U drugoj prostoriji je krupan sredovečni čovek besomučno vodio ljubav na sofi sa ženom čiji su skuti bili zadignuti iznad bokova. Fukuda prinese usne Honinom uvetu.

To je Kaga, stariji potpredsednik za finansije. Da li vam se žena čini poznatom? Hono pogleda i zaprepasti se kad je videla da je to Mamasan iz kuće koju je posedovao Veliki Ezo i u kojoj su otkrili njenog muža s ljubavnikom. Hono je posmatrala, fascinirana dok je Kaga uživao. Čudno je pomislila je kako taj čin voñenja ljubavi može da bude groteskan, ako nema ljubavi i seksualne privlačnosti. Strast je bila nešto što je prolazilo kroz rase,eligiju, klasu. Hono je mislila da je strast najmoćnija sila na zemlji. Koliko je velikana palo zbog sopstvene strasti? Fukida mahnu rukama i Hono poñe tiho s njim kroz kancelarije, pored užurbanih faksova. Ulice su bile vlažne od izmaglice. Nešto je padalo na Tokio što ne bi moglo da se nazove kišom. Te kapi su nakupile toliko prašine i ostalih zagañenja iz vazduha da bi se mogle nazvati gradom. Bilo je veoma toplo. Jednog dana Japanci će naći ime za ovo što pada iz neba iznad Tokija, kao što će naći i način da opišu automatske noćne razgovore izmeñu faksova. Mercedes, koji je preo, vodio je Hono i Fukudu dalje, kroz noćni saobraćaj, dublje u srce Šinñukua, koje je potamnelo od zabranjenih zadovoljstava uprkos sjajnim neonskim znacima i reklama koje su se bezbroj puta oslikavale na staklenim fasadama, šireći se zatim kao prosute boje po vlažnom betonu. Mercedes stade pred jednim restoranom s testeninom. Fukuda povede Hono kroz zadimljeni restoran, pa onda kroz tamni hodnik u kome su se čuli zvuči grada koji su prolazili kroz zidove i slivali se niz njih kao znoj. Ušli su u nešto što je očigledno bilo kockarnica Jakuza. Dugački, niski stolovi bili su postavljeni na sve strane, a oko njih su sedeli muškarci različitih slojeva i izgleda. Bili su osvetljeni lampama koje su se spuštale s plafona na dugim gajtanima. Fukuda i Hono su se držali zidova i senki. Hono je videla Jakuze prekrivene irizumi istetoviranim crtežima koji su oživljavali, dok su se ovi kretali oko stolova s paketima novčanica. Ovo nije bila lokalna kockarnica; ovde se igralo u velike uloge. Hono je sada počela da posmatra lica kockara. Bili su to uglavnom konzervativno odeveni ljudi, lepo odgojeni, ozbiljnih lica ukratko ljudi koje jevakodnevno sretala na svom poslu koji su ulazili i izlazili iz kancelarije Kunija Mićite. Fukuda se nagnu prema njoj i šapnu: Treći čovek s vaše leve strane. Onaj koji ima tanke brkove i koji daje najveće uloge je stariji potpredsednik administracije KAGA. Hono je posmatrala kao omañijana dok je službenik KAGA-e gubio šest i po miliona jena oko pedeset hiljada dolara na sat. Kosa mu je bila raščupana,

kravata razvezana, znoj se sakupljao na njegovim brkovima i on je grozničavo pisao priznanicu za sledeći iznos. Jakuze su predavale priznanicu jedan drugom sve dok nije došla do čela stola. Ćelav čovek s istetoviranim zmajem na ćeli, uze priznanicu i pročita je. Onda podiže pogled, a na licu mu se nije videla nikakva emocija. Hono uzdrhta i vide da on gleda pravo u Fukudu. Fukuda skoro neprimetnb klimnu i čovek s istetoviranim zmajem skloni priznanicu, baci tri paketa jena na sto i oni se nañoše u kockarevim rukama. Hono se pitala koliko su duboko kandže Velikog Ezoa prodrle u KAGA konglomerat, kad stigoše na svoje treće odredište. Još uvek su bili u Šinñukuu, ali ovo je bila najudaljenija strana i tu su se na prljavim ulicama videle mnoge noćne spodobe, pa nije bilo baš bezbedno hodati tuda. Hono je svakako čula dosta priča o ovom delu Šinñukua znala je da je te priče čuo svaki stanovnik Tokija ali nikada nije bila ni blizu ovom kraju. Ne plašite se, gospoño Kansei reče Fukuda kao da joj čita misli vi ste sa mnom. Izašli su na kišom ovlažene ulice. Ponoć je dobro odmakla. Osećao se neki miris koji je Hono bio nepoznat. Bio je to miris velikog grada na mestima gde se sakuplja ljudski otpad, gde se nalaze emocionalno obogaljeni Iju-i, psihološki poremećeni, iskvareni, izbačeni, okupljeni u utrobi grada. Mercedes je stao ispred tamnog mosta preko koje su beskonačno jurili kamioni koji su mogli da se dokopaju ulica Tokija samo u toku noći. Fukuda nije poveo Hono preko mosta, već ispod njega. Mogla je da čuje pljuskanje reke uz stare drvene stubove, a smrad truleži je bio veoma jak. Ušli su u neku zgradu. Hono je prepoznala to kao akachochin bar, u kome je sve moglo da se kupi za odreñenu cenu. U neprijatnom crvenom osvetljenju Hono je videla lepo odevene i očešljane žene koje su šaputale oslonjene na trgovce, male biznismene i druge koji nisu mogli sebi da dozvole da noći provode u klubovima u Nihonbašiju ili Ginzi, gde bi čoveku zastao dah od cene pića. Čovek ispred vas reče neočekivano Fukuda -onaj s gustom sivom kosom je predsednik KAGA-e. On dolazi ovamo zbog svojih seksualnih izvitoperenosti. Ubeñen je da ga niko neće prepoznati ako dolazi u ovakve rupe. Greši reče Hono vi ste ga prepoznali. Uvek grešimo reče Fukuda filozofski ovaj akachochin je vlasništvo Velikog Ezoa. Bili biste zaprepašćeni obiljem informacija koje mogu da se dobiju na mestima kao što je ovo. Fukuda pokaza glavom. Pazite sad kad budemo prolazili pored bića kome predsednik ukazuje pažnju.

Hono je posmatrala lepo odevenu ženu koja je predsednika KAGA-e držala ispod miške. Kad su prošli pored bara, Hono shvati o čemu se radi. Žena je bila muškarac. Transvestit. Kad su izašli iz akachochina, Hono je počela duboko da diše. Kiša koja je počela da sipi dobro joj je došla. Kako se sve promenilo. Noćni vazduh, pun smrada sadaoj se činio čistim u poreñenju s atmosferom u baru punom neprirodnih strasti. U bezbednosti i udobnosti Mercedesa, klizili su preko reke, kretali se prema sjajnim svetlostima, modernim oblakoderima jednog sasvim drugačijeg Tokija. U oblasti Akasaka, Mercedes je jurio prema hotelu Kapitol —Tokio. U Origami kući Fukuda je naručio za njih čuvene nemačke palačinke s jabukama. Hono je odjednom otkrila da nema apetita. Posmatrala je kao zanemela kako Fukuda guta hranu, a onda, pošto je video da ona ne namerava da jede, pojeo je i njene palačinke. Pet minuta pošto je sve pojeo, kao na neki znak, on se okrenuo prema ulaznim vratima restorana. Hono, prateći njegov pogled ugleda na svoje zaprepašćenje svog šefa, Kunija Mićitu. Upravo je prelazio preko praga. Rekao je nešto kratko domaćici, koja je sedela za stolom sa čovekom koga Hono nije ranije primetila. Sada ga je videla. On je bio finansijski ministar Japana. Dva čoveka se srdačno pokloniše jedan drugom i počeše živo da razgovaraju. Naručili su samo kafu, ali jedva da su je dotakli. Nekoliko minuta kasnije digli su se i otišli. Fukuda je platio račun i poveo je Hono napolje. Pratili su dva čoveka u polutami noći. Svetlucanje u noći govorilo je o ogromnom bogatstava novog Japana. Hono nije videla ničeg čudnog u dogañaju kojem su upravo prisustvovali. Videla je samo dva čoveka koji su se sreli da prijateljski porazgovaraju. Ali, onda je primetila debeli koverat kako je prešao iz ruku Kunija Mićite u ruke ministra za finansije. Ministar finansija je brzo sakrio koverat u unutrašnji džep svog sakoa. Dva čoveka su nastavili i dalje da šetaju, ne prekidajući razgovor, kao da se ništa nije dogodilo. Deset minuta kasnije razišli su se i svako je otišao na svoju stranu. Fukuda i Hono nastavili su da šetaju kroz Akasaku. Hono je mislila o neverovatnoj sreći koja je pratila Mićita industriju tokom proteklih godina u poslovima; uvek su na vreme stizali da dobiju poslove koje je vlada finansirala i uvek su njihove ponude bile najbolje prihvaćene. Sada joj je bilo jasno da sreća nema nikakve veze s tim. Nije ni čudo što i ona nije dobila delić te sreće.

Svuda oko njih supergrañevine Tokija dizale su se u oblake i kišu. Nebo je bilo tako nisko, osvetljeno odsjajem koji je dolazio s gradskih ulica. Tokio je stajao kao moderno čudo graditeljstva. Hono je oduvek volela taj grad, ali sada, kao da se kaleidoskop izvrnuo, videla ga je iz sasvim drugačijeg ugla. Sećala se kako je na početku ove večeri gledala kroz prozor stana koji joj je dao Veliki Ezo, kako je videla zrake Meseca kako igraju na reci Sumida. Njen san je bio ispunjen, ali sada je bila izložena suprotnoj strani sna, košmarnom noćnom svetu u kome se krila svaka vrsta perverzije, korupcije i propasti. Ta dva sveta su bili delovi jednog istog Tokija. Njenog Tokija. Gospode, ono što sam ja videla je više nego monstruozno. Kako sam ikada mogla da se zaljubim u Tokio i da ga toliko volim? Fukuda ju je poveo u maleni park. Tu je bila neka kamena klupa. Hono je mogla da čuje tiho žuborenje potoka, ali nije mogla da ga vidi. Seli su na klupu, s koje se videlo jedino drvo u parku, kedar, nagnut na desnu stranu, kao da ga je zahvatio jak vetar. Mnogo volim ovaj park reče Fukuda više kao da govori samom sebi. Često mislim da je grad izgubio lepotu pošto mi je suviše dobro poznat. Onda dolazim ovamo i gledam kedar. Jadno drvo reče Hono izgleda kao da ga je ruka Gospodnja iskrivila. Baš naprotiv reče Fukuda meni se čini da je lepota kedra ovako samo više istaknuta, da je postala čudesna zbog tog bola. Pogledajte. Oštar kontrast iglica i grana na pozadini od čelika, stakla i neona: njegovo stablo se izvija da bi pobeglo od te neprirodne sredine, da bi izbeglo ivice grañevina. Da li su čovek ili priroda odgovorni za oblik drveta, to niko ne može da kaže. Hono je tada shvatila šta je Fukuda želeo da kaže. Nije bilo važno ko je uticao na položaj drveta. Priroda i čovek su ovde postali jedno. To je bio cilj kedra, koji kao da je želeo svojom iskrivljenom, bolnom pojavom da donese značenje beznačaju ovog grada. Da reče Hono i ja takode verujem da ću uskoro početi da uživam u povremenim dolascima na ovo mesto. Bila su skoro tri sata. Poslednje mesto na kome je trebalo da se zaustave bila je zgrada, nalik na bunker, u Šimabašiju. Sagrañena od betona, bila je potpuno bezoblična, ultramoderna grañevina, okružena starijim zdanjima sa svih strana. Unutra je vladala polutama, slična onoj koja se nalazi u srcu šume. Ovde možete da se presvučete reče Fukuda i pokaza na jedna vrata koja ona ranije nije primetila. Hono je prošla kroz ta vrata, skinula je odeću i obukla je svezi, beli gi razdeljenu suknju od pamuka, široku bluzu uniformu onih koji su vežbali borilačke veštine. Bila je sama u doñou nekoliko trenutaka. Doño je bio

sasvim drugačiji od onoga u kome je vežbala s Velikim Ezoom u njegovom klubu u Ginzi. Ovaj prostor je bio tamniji, mnogo odbojniji. Osećala se kao da je duboko u zamku, uporištu Šoguna Tokugave. Uskoro se pojavi Fukuda. Na licu je imao zaštitnu masku od čelične mreže, a u rukama je nosio dva bokkena, tradicionalna drvena mača, koji se koriste u kenjutsuežbama umesto čeličnih katana. Nosio je i još jednu masku. Kako se snalazite u rukovanju mačem, gospoño Kansei? pitao je Fukuda bacivši joj bokken i masku, da bi odmah zatim krenuo u napad, sve u jednom pokretu. Hono nije imala vremena ni da mu odgovori. Poveo ju je kroz čitav niz napada i raznih strategija, od vatrenog udarca do palog lišća, od promene morezemlja do prelaza u plićaku. Hono je uradila sve što je mogla da bi mu parirala, ali ona nije navikla da noću ne spava, i sve ovo kombinovano sa škovima koje je doživela dok je hodala utrobom Tokija, dovelo je do toga da nije mogla najbolje da se koncentriše, i pa sada nije bilo vreme da primeni svoj kenjutsu. Ipak, ona je to dobro znala, retko kad je moglo da se bira vreme bitke, tako da je svako ko je poznavao borilačke veštine morao da bude spreman da izañe na kraj sa svakom situacijom. Tako se ona pribrala, malo jače je napela razum i potrudila se da razmišlja odreñenije i da bolje koristi svoje telo. Posle donošenja takve odluke, otkrila je nešto zanimljivo: Fukuda se igrao sa njom. Sada, kad se koncentrisala, ona je to mogla da oseti, po usporenosti njegovih pokreta, po neodreñenom načinu borbe s kojim je skakao iz strategije u strategiju. Osnova Honine obuke u kenñucuu bila je neophodnost otkrivanja tajne protivnikove strategije. S tim saznanjem otkrivale su se protivnikove slabosti i prednosti. Kad bi se to otkrilo, sopstvena strategija lako bi se birala, serija napada bila bi propraćena serijom odbrambenih pokreta, koji bi dolazili do vrhunca i na taj način protivnik bi malo po malo slabio, njegova odbrana bi se gubila i mogao bi da mu se zada poslednji, fatalni udarac. Kakva je bila Fukudina strategija? Pošto je neprestano menjao način borbe to je bilo nemoguće otkriti. Pravo pitanje meñutim bilo je da li je on zaista nespretan ili se samo takvim pravi? Da li on sakriva svoju strategiju ili je uopšte nema? Honin kenjutsu sensei rekao joj je da je mnogo bolje preceniti svog protivnika nego ga potceniti. S tim na umu Hono je držala jaku koncentraciju i polako je širila svoj wa. Nije tražila da na neki pokvareni način preuzme kontrolu ovog sukoba. Naslućivala je da je to baš ono što Fukuda želi i da bi tako pala u zamku koju joj je postavio. Ona nije zaboravila lekciju koju je naučila u svom

aikido obračunu sa Velikim Ezoom; i sada je bila odlučila da ne ponovi istu grešku. Neizvežbanom oku moglo je da se učini da se ništa nije promenilo u sukobu. Fukuda je neprestano menjao strategije. Ali, lagano širenje Honinog wa osećalo se. Ona je napadala s više snage, odbijala napade s većom brzinom, njeni udarci su bili jači. Polako, ona je pomicala polje bitke preko tatamija u doñou, sve dok se fukuda nije našao skoro na samoj ivici. Da je prešao preko te ivice i da je zgazio na drveni pod značilo bi da je izbugio bitku. Hono je sada širila svoj wa do najvećih granica i dok je to radila telo joj odjednom omlitavi. Bokken joj pade iz ruku i dok se Fukudin drveni mač obrušavao na njenu glavu, ona posegnu obema rukama prema njemu i uhvati ga. Fukuda odmah zaslade i pokloni se Hono. Veliki Ezo je bio u pravu kad je rekao da vi imate duh ratnika. Ali, ja sam žena rekla je Hono a istorija je zabeležila tek nekoliko ženaratnika. Fukuda skide zaštitnu masku i Hono pogleda lice ispod nje. Zar ste to vi? šapnula je Hono i prišla bliže. To ste stvarno vi? Lice koje je trenutak ranije s naočarima za sunce, bilo lice lepog muškarca, sada je bilo blistavo i divno u svojoj ženskoj lepoti. Shvatila je lekciju koju joj je Fukuda održao: čovek vidi svet onako zahvaljujući tome šta je naučio o njemu i na šta ga tradicija usmerava. Ja sam žensko, gospodo Kansei reče Fukuda. Ja sam sensei u šesnaest raznih borilačkih veština. Njene tamne oči su sijale ne zbog ponosa, već zbog priznanja koje je pročitala na Honinom licu. Ja sam pobedila više muškaraca nego što mogu da izbrojim u ovakvom kenjutsu sukobu koji smo upravo završile nas dve. Molim vas da mi verujete kad vam kažem da obe imamo duh ratnika. Izašle su iz doñoa, svog bojnog polja, mesta na kome su se srele pa su se zajedno istuširale, zajedno su se obukle i ponovo izašle u opaku noć. Bilo je skoro pet sati u jutro. Hono se pitala šta će da radi do šest sati kad je trebalo da se nañe s Velikim Ezoom u klubu Ginza. Uskoro je stigao odgovor. Mercedes je klizio prema futurističkim kolosima Šinñukua. Na ulicama nije bilo čak ni kamiona. Njihovo tandrkanje preko mostova prema Sumidi dolazilo je kao udaljena buka, kojoj nema kraja i koja je odjekivala odbijajući se o kanjone grada. Za dvadeset minuta bile su opet pred udon restoranom. U zadnjim prostorijama još uvek se kockalo. Honi se učinilo da su one tu bile pre pet minuta, a ne pre pet časova. Mesto je smrdelo na opuške cigareta i neoprana

tela. Atmosfera je bila veoma napeta i uz grč u stomaku ona se seti svog oca. Koliko je noći proveo na kolenima isto ovako, bacajući novac? Više noći nego što je bilo drveća u šumama Jošinoa. Njegova sudbina je bila smrt bog opsesije, patolog to nikada ne bi mogao da otkrije, ali to je ipak bila istina. Isti Jakuze nagi do pojasa klečali su na podu, njihovi fantastični irizumi bili su sjajni od znoja, a uz njih su klečali oni isti igrači koji su i dalje gurali pakete novca na niske stolove. Mada se duga noć bližila kraju, igrači nisu bili umorni. Baš naprotiv, oči su im bile grozničave, živci napeti. Mada je pobeda još uvek bila daleko kao što je bila i kad je noć počela, njima se činilo da će je baš sada dohvatiti. Bila je to opasna iluzija njihove opsesije, ona koja ih je neprestano vukla dole, sada ili kasnije. Nije bilo važno kako jer njihov kraj je neizbežno i tragično dolazio. Hono je usmerila svoju pažnju na starijeg potpredsednika administracije KAGA-e. Čovek je upravo izgubio još jednu rundu i sada je kopao po džepovima. Izvukao je beležnicu, napisao nešto na komadu papira i potpisao. Koliko je takvih priznanica izdao noćas? Koliko je novca bilo izdato pomoću ovakvih priznanica. Bože pomisli Hono kako može ovako nešto da radi? Stariji potpredsednik KAGA-e predao je svoju priznanicu i pratio je njen put od Jakuze do Jakuze. Priznanica je putovala niz sto sve dok nije došla do ćelavka koji je imao istetoviranog zmaja na glavi. Čovek sa zmajem i ne pogleda priznanicu već se njegove oči zadržaše na Fukudi. Fukuda ne načini nikakav pokret. Samo je šapnula Hono: Šta biste želeli da uradim? Da prihvatim priznanicu ili da je odbijem? Ne znam kakve su činjenice reče Hono. One ovde nisu važne odgovori Fukuda. Samo recite da ili ne? Ne znam šta da uradim. Znate reče Fukuda znate šta treba da uradite baš isto tako dobro kao što i ja to znam. Vreme je da preuzmete odgovornost. Vaš duh ratnika mora da prihvati odgovornost da bi preživeo i da bi cvetao. Hono je gledala čas Jakuzu sa zmajem, čas službenika KAGA-e. Trebalo je da pomisli na oca, na njegovu agoniju, na patnje njegove porodice ... možda je na to i mislila, ali ne na onaj način na koji je trebalo da misli o tome. Ona je shvatila da ne oseća ni najmanje simpatije prema ovom čoveku. Ovo je bila njegova opsesija i ona je znala da je već suviše daleko otišao da bi moglo da mu se pomogne. A onda, otkrila je na sopstveno zaprepašćenje, da nema ni najmanje želje da mu pomogne. Sada je videla opsesiju svog oca, sasvim drugim očima i shvatila je da je čitavog života živela u jednoj drugoj stvarnosti koja nije bila njegova. U tom poslednjem trenutku neodlučnosti,

ona je shvatila sve što je videla noćas, čak i kriptičnu sentencu koju je Fukuda izgovorila. Sada više ništa nije bilo kriptično, sve je bilo otkriveno i više nije bilo neodlučnosti. Uzmite priznanicu reče ratnik Honinim glasom. Fukuda klimnu glavom i čovek sa zmajem skloni priznanicu i lupi sa tri svežnja novca po stolu. Novac je stigao da starijeg potpredsednika KAGA. On ga ja već proždirao očima. Mercedes je stao ispred ulaza u klub Velikog Ezoa u Ginzi tačno u tri minuta do šest. Kišu je oterao svezi povetarac sa istoka. Zora je već bojila nebo iznad kula Tokija svetio sivom bojom, istim tonom kakvo je bilo Fukudino odelo. Ne idete više sa mnom reče Hono. Ne reče Fukuda sada moram da se pozabavim drugim poslovima. Da li ću vas opet videti? Vozač obiñe oko automobila, otvori vrata da Hono može da izañe. To će sve zavisiti od vas, gospoño Kansei reče Fukuda. Moć je u vašim rukama. Vaša sudbina je u vašim rukama. Hono izañe u blistavu tokijsku zoru. Najzad se to dogodilo. Našli smo ga reče Veliki Ezo kad je Hono ušla u restoran ukrašen granitom. Znači li to da je Din još živ? Hono je kliznula u stolicu kraj njega. Da li je povreñen? Veliki Ezo se nasmejao. Tvoj univerzitetski profesor je veoma živ, gospoño Kansei i nije povreñen slegao je ramenima. Zašto bi bio? Niko nije mogao da ga povredi. Ne razumem. Sunce je bacalo zrake na sve strane, preko fasada džinovskih službenih kula u Šinñuku. Noćna bića meñu kojima se Hono kretala pre nekoliko časova vratila su se na svoje odmorište da spavaju i da jednostavno sačekaju da opet padne noć. Sećala se usamljenog kedra, zgrčenog, povijenog od bola, toliko različitog od beskrajno pravih uglova grada. Želela je da mu se vrati, da mu nekako oda poštovanje, tako da bi njegova patnja nastavila da ima neko značenje. Tvoj prijatelj Din je pametan momak reče Veliki Ezo. Smislio je sopstveno kidnapovanje. Veliki Ezo je verovatno već ranije sve naručio, zato što su uskoro doneli američki doručak: sok od pomorandže, jaja sa slaninom, korn fleks, crnu kafu. Hono nikada nije videla toliko mnogo hrane za doručak, ali je odjednom shvatila da umire od gladi.

Trebalo bi da nekako bude iznenañena onim što joj je Veliki Ezo rekao, ali nije umela da izrazi svoje zapreašćenje. Duh ratnika koji je izbio na videlo, umeo je dae nosi s tim. Din je iskoristio kidnapovanje kao način da nestane i da se tebe otrese nastavio je Veliki Ezo. Kad je načinio planove i kad je počeo da ih ostvaruje, odjednom se pojavio. I to usred mog sveta. To je bio najlakši deo, jer je on bio jedan od stalnih posetilaca. Veliki Ezo je pogleda. Primila si ovu vest s mnogo više mira nego što sam očekivao, gospoño Kansei. Zar ti se Din nije zakleo da je ostavio kockanje, da je sasvim zaboravio na prošlost? Jeste. Ali, to je isto učinio i moj otac. Mnogouta se zaklinjao majci. Pre nekoliko noći bila si spremna da poveruješvom prijatelju. Hono je razmišljala o tome. Odjednom je pomislila da to nije bilo pre nekoliko noći, nego pre čitavog jednog života. Pogledala je u Velikog Ezoa i rekla: On želi da proda Sakatine poslovnike koje jekrao od mene. I jeste i nije tako reče Veliki Ezo. Ja mislim da je njemu veoma potreban novac. Njegovi dugovi u mojim kockarnicama u poslednje vreme su veoma narasli. Imao je priliku da dešifruje Sakatinu šifru. Zato mu je trebalo toliko dugo da izañe na površinu s odreñenom ponudom. On sada zna šta ti poslovnici sadrže. Nema ni najmanje sumnje da je on shvatio da su oni suviše vredni da bi tek tako digao ruke od njih. Šta on namerava da uradi? To je lako zamisliti reče Veliki Ezo to zaistaije teško. Hono je razmišljala neko vreme pa je rekla: On će pokušati da nam uzme novac, a da nam zauzvrat ništa ne da ili će nam dati nešto malo. Veliki Ezo reče: Kao svi amateri, Din veruje da može da nadmudri profesionalce. To je dokazana činjenica. Zašto bi on inače dolazio iz noći u noć u moju kockarnicu? On je ugovorio sastanak za osam sati u jutro, nasred Nihonbaši mosta. Ja ću mu doneti novac, a on će dati dešifrovanu stranicu iz poslovnika. A onda kad budem zadovoljan onim što sam dobio, on će mi dati adresu na kojoj ću dobiti ostatak poslovnika, sa svim ostalim dešifrovanim stranicama. Samo ja znam, sve stranice neće biti tamo i pokušaće da me ucenjuje i da me crpi. Ali to je strašno opasno po njega.

Jeste reče Veliki Ezo ali on još ne shvata kako. Odabrao je da pregovara sa mnom. To je zato što me zna ili bar misli da me zna. U stvari, sasim je blizu ivice i u opasnosti je da padne preko nje u ambis bez dna. Vidiš, gospoño Kansei, Din nije računao s tobom. Ti si nekada volela Dina reče Veliki Ezo tonom kojim se počinje pričanje bajki. Ali sada je tvoj duh ratnika pokazao da ti nisi u stvari volela Dina, već imaginarnu sliku koju si sama zamislila. Bila je to slika koju su stvorile tvoje potrebe, želje i pogrešna shvatanja. Isto si tako stvorila sliku kakva ti je odgovarala od Eikićija Kanseia za koga si se udala. I tu je istina bila sasvim drugačija. Hono i Veliki Ezo bili su u luksuznoj limuzini, na putu prema Nihonbašiju. Prošli su kroz grad koji je izgledao kao da se budi iz dugog, košmarnog sna. Šta nameravaš da uradiš? pitala je Hono. Ja? pogleda je Veliki Ezo. Ne nameravam ništa da uradim. Limuzina skrete za ugao i vozač izañe. Za trenutak Honina vrata se otvoriše. Vozač joj pruži uski neseser. Hono se iznenadila. Izašla je u ulicu ispunjenu gužvom. Rekla je: Šta je u neseseru? ali na to pitanje ona je već imala odgovor. Mogla je da čuje Fukudu kako govori: „Ma šta da poželiš, ostvariće ti se". Ratnik s Honinim glasom ponovi glasno ove reci. Čula je iza sebe kako Veliki Ezo govori: Ostaću ovde dok stvar ne bude rešena. I ne pogledavši unazad, Hono je prešla preko mosta. Pre mnogo vekova Nihonbaši je bio centar Tokaida, glavni drum izmeñu prestonice Edoa, sada Tokija i Kijota. Sećala se da je kao dete videla Nihonbaši na grafici koju je uradio Hirošige. Možda se u tom trenutku, opijena lepotom umetnikovog rada, mestom na kome se sreću mit i stvarnost, nepovratno zaljubila u Tokio. Osam sati. Din je bio na sredini mosta. Čekao je. Iza njega stajao je Honin voljeni Tokio nalik na rune koje je najzad naučila da tumači. Video ju je kako dolazi. Pobledeo je. Okrenuo se da pobegne, onda je zastao. Njegova gramzivost je prevagnula i on se vratio. Hono je već stigla do mesta na kome je stajao. Zašto si hteo da pobegneš? pitala ga je. Zašto si ukrao poslovnike? Ti ne shvataš reče brzo Din potreban mi je novac. Očajnički. Trebalo je da tražiš novac od mene. Nasrne jao se. Ne budi naivna. Potrebno mi je mnogo više novaca nego što bi ti mogla da mi daš. Otkuda znaš koliko ja mogu da ti dam? Din je zastao pa je ona nastavila. Ipak, trebalo je da me pitaš.

Din joj se osmehnu. Nakrivi glavu. Da, pretpostavljam da je trebalo i mislim da je to bilo najpametnije, kad se dobro razmisli. Ali za mene je bio šok kad sam video tebe i ... pa, eto, osećao sam se opet nekako pokradenim. Nije bilo važno što si ti udata. Želeo sam da sada bude sve savršeno. Samo zbog tebe, Hono. Zato mi je bio potreban novac. Trebalo je da to ostavim iza sebe ... da zaboravim na tu opasnost i onda bi sve bilo savršeno. Hono kao da ga nije slušala. Još uvek se kockaš. Ne kockam se! Rekao sam ti ... Zašto me lažeš? Kunem se ... Uvek si me lagao. Hono, šta se dogodilo s tobom? Ništa reče ona. Podigla je neseser u kome nije bilo ničega. Novac reče ona da bi završio u lepoti. Din nesigurno klimnu glavom. Pružio je komad papira Hono. Informacije koje sadrže poslovnici su fantastični. Teško da mogu da poverujem u to. Ali, izgleda da je tako. Svaki podatak može da se tumači na nekoliko različitih načina. Pogledaj. Vremena, mesta, broj sastanaka, suma transfera. Poslovnici sadrže čitavu mrežu ljudi koji se potplaćuju, čitavu mrežu korupcije, tako široku, da je skoro neuhvatljiva. Ali čemu sve to? Đinov osmeh postao je još širi. Osećao je da ipak on ovde vodi glavnu reč, iako se ova žena koju je nekada poznavao, promenila. To pitanje će morati da ostane bez odgovora sve dok ja ne dobijem novac, jer ćeš tek tada ti dobiti ključ za šifru. Želim sve da dobijem odmah. Kako? Želim da mi daš sve što si dešifrovao rekla je Hono. Bez ikakvog znaka upozorenja, posegnula je rukama prema njemu i privukla je Dina takvom silinom da su mu se zubi zatresli. Sada ćeš mi reći sve što znaš, pre nego što ti predam novac, jer će to biti odmazda zato što si me lagao i što si ukrao ono što je moje. Ti si luda reče Din potpuno luda. Ja sam rekao svoje uslove. Reći ćeš mi što želim da znam rekla je Hono ili ću te ubiti baš sada ovde, kao javnu opomenu, kao upozorenje onima koji varaju i kradu. Ja ne ...

Gotovo je s tobom Hono gurnu prst u osetljivu tačku ispod Đinovog sternuma. On se iskrivio, pao je na nju. Pljuvačka mu je kapala iz usta koja su dahtala. Ti si rastužio mnoge ljude rekla mu je Hono. Njen prst prodre još dublje, a Đinove oči otvoriše se tako široko da je mislila da će mu ispasti iz očnih duplji. Ja sam ta mala Hono, za koju si mislio da je suviše mala, ali koja će te dokusuriti. Prst se opet pokrenu, savi se prema srcu. Spašću te velikih patnji, jer si ti očigledno nesposoban da se sam zaštitiš. Samo padaš sve dublje u propast i samouništenje. Hono je držala Dina tako blizu sebe, da je mogla da oseti otkucaje njegovog preplašenog srca. Njen wa je bio raširen do krajnjih granica i u njoj je buktala vatra od ponosa. Mislila je na Fukudu, na to kako se promenila pred njom. Da li je Hono sada bila promenjena, jer je osetila duh ratnika? Nije još. Ali uskoro će se promeniti. Slomiću ti kičmu rekla je neću još da te ubijem. Neću još. Misliš da sam još omañijana tvojim šarmom, ali ne možeš mi više ništa svojim slatkim gla-om i milim recima. Znam ko si i nemaš više nikakvog uticaja na mene. Hoću da dobijem ono što želim. Ali, ja ništa ne znam Đinov glas je bio ispunjen bolom i suzama. Tokom godina sam izgubio moć dešifrovanja. Godine su se poigrale mojim umom. Našao sam štićenika. On je dešifrovao poslovnike. On ima ... sve ... sve što ti želiš ... Ime reče Hono i steže ga još jače i adresu. Din joj reče, a glava mu se zaklati na vratu kao kodebe. Hono, ratnik, bila je zgañena njegovom slabošću baš kao što je svojevremeno bila zgañena slabošću svog oca. Sve ove godine bila je suviše dobra devojka kao što su roditelji želeli da bude. Nikada zbog toga nije ispitivala svoje emocije, nikada nije mogla da prepozna svoje gañenje. Honine ruke se stegoše uz krik. Čula je krckrckrc! Ličilo je na lomljenje suve grančice pod nogama. Onda ga je prebacila preko Nihonbašija, simbola početka. On nestade u mutnim rekama Sumide, ispod neprozirne površine koju je osvetljavala svetlost Meseca. Onda je Hono podigla prazan neseser i polako i mirno se vratila prema limuzini koja ju je čekala. U mislima je videla usamljeno drvo kedra i sada je potpuno razumela sve nivoe njegovog postojanja. Meka krivina njegovog stabla ublažavala je nemilosrdno oštre ivice grada koji ga je okruživao. Kedar je bio dokaz da cilj može da se nañe u najgušćoj magli, u najtamnijoj noći, najdubljem bolu. Bio je to dokaz da se nalazi na putu prema onome što je najviše želela prema slobodi.

Sedam Medulin/Tokio Estilo je bio za to da se Kruz ubije čim su se spustili u Medulin, ali Rasel je bio protiv toga. Tori im je rekla, dok su leteli natrag u Medulin, šta je obećala Šonji. Svanula je zora, težak disk sunca obojio je oblake zlatnim i crvenim tonovima, kao da ih je zapalio. Mi nismo ubice reče Rasel sasvim logično, pokazujući im veoma predano kako treba voditi život ne želim da se umešam u te poslove sa tim ljudima više nego što je potrebno i više nego što smo već do sada umešani. Ne vidim razloga zašto bismo mi obavljali prljave poslove za Orolase. Oprostite mi što moram to da kažem, senjor Slejd umeša se Estilo ali vi ne shvatate poentu. Ovo više nije posao, inače bih se složio s vama. Ovo je nešto lično. Tori baci pogled na Estila. Nikada ranije nije shvatila da je on toliko krvožedan. On je bio chanta vest i spretan. Uperiti revolver u nečiju glavu i opaliti, nije bio dobar posao. Treba pitati Kruza. On je to uradio sa Rubenom Orolom i pogledajte šta se dogodilo: dva puta je skoro ubijen, ljubavnica ga je skoro izbola, svako u ovom avionu bio je spreman da ga izda. Ništa manje nije ni zasluživao. Bila je to lekcija koju je trabalo da shvati. Mene ne brinu ni čast ni emocije, mene brine jedino kako da izañem odavde u jednom komadu reče Rasel, pravi pragmatista. Medulinski kartel jeotkupio policiju, sudstvo, možda čak i članove kolumbijske vlade i naš DEA, čiji su članovi izbačeni pre dve godine s Kruzove teritorije. Sta je s pravdom? upita ga Tori. Bez Sonjine pomoći u Kruzovoj kući nikada ne bismo poživeli dovoljno dugo da stignemo do llano negroa i fabrike kokaina. Nikada ne bismo našli ovo ona podiže staklasti paket s metalnim kuglicama: centar meke ćelije koji su otkrili u kesama s kokainom. Doñavola s pravdom reče Rasel ovo je Kolumbija. Niko ovde nije čuo za pravdu. Rasel se setio kako je upoznao Bernarda Godvina. Bilo je to pred kraj studija u Vortonu. Bernard je došao da drži predavanje o prirodi pravde. On je bio ubeñen da su sve o pravdi smislili ljudi i otuda je bilo toliko iskrivljavanja i zloupotreba pravde. „U prirodi" govo rio je Bernard „ne postoji pravda, postoje samo živo i smrt". Rasel se sećao kako je snažan utisak ostavilo preda vanje na njega, baš kao i ličnost predavača Bernarda Godvina. Mnogo godina kasnije, on je shvatio da je Godvin došao na Univerzitet da bi vrbovao nove snage za Mol, ali čak ni to saznanje nije smanjilo njegovo divljenje za Godvinov um.

Godvin je znao sve o Raselu, znao je da je bio genije za logiku i brojeve i da ga je to odvojilo od porodice. Kao što se obično dogodi s decom genijalcima i on je preplašio svoje roditelje, a zbog njega se njegov brat osećao kao glupak. „Mi smo usamljeni ljudi" rekao je Bernard Raselu „mi smo ljudi koji mogu da razumeju dubinu nečeg apstraktnog; koncepta, ideala". „Nečega kao što je pravda?" pitao je Rasel. Bernard se nasmejao, zagrlio je mladog Rasela Slejda i rekao: „Baš tako". Sada, dok je sedeo u krijumčarskom avionu, vraćajući se iz llano negroa, Rasel je još mogao da čuje Bernardov glas kako mu tiho, zavodnički odzvanja u uvetu. Toliko moći. Udružiti se s Bernardom bilo je kao da si dobio direktnu vezu s Bogom. Bar je Rasel tako tada mislio. Ali, otada se mnogo toga promenilo. U kokpitu postade pretopio jer je sunce koje se dizalo iznad ivice oblaka, počelo nemilosrdno da prži. Pratilo ih je na putu prema Medelinu. Tori izlomi čokoladnu tablu i sve ih posluži. Estilo se bavio radiom, pratio je saobraćaj i povremeno tiho govorio u mikrofon. Zar si zaboravio reče Tori Raselu da su Kruzovi sicarios jurnuli na nas na putu od aerodroma? U redu, kad već govorimo o tome, Kruz je bio taj koji nam je pozajmio jedan od svojih helikoptera da odemo u llano negro istače Rasel. Isuse viknu Estilo. Tori reče: Poljubi ga u oba obraza kad ga sledeći put budemo videli. Mislim da ti ne shvataš situaciju. Obećala sam Šonji i ja ću to obećanje da održim. Nećeš to da učiniš reče Rasel jednu grešku si načinila, ali neka sam proklet ako ti dopustim da učiniš još jednu. Nemaš prava da bilo šta obećavaš toj ženi. Ona te je verovatno osvojila na emocionalnom planu, ovde su veoma opasni kad su emocije u pitanju. Gotovo je s tvojim gamenskim ponašanjem, Tori. To ti misliš reče Tori ako nećeš da pomogneš, Estilo i ja ćemo ... Zaboravi na to reče Rasel ti radiš za Mol i moraš da se držiš discipline. Biće bolje da to odmah počneš. Mi se vraćamo u civilizaciju, a tamo će moja reč biti zakon. Ako mislite da je Medulin civilizacija, senjor Slejd reče Estilo ljuto se varate. Estilove reci su zvučale proročanski i pokazalo se da su tačne mnogo više nego što je on očekivao. Na aerodromu u Medulinu avion su sačekali Kruz i grupa njegovih sicariosa. Nisu se ni najmanje snebivali da pokažu revolvere MAC-10.

Motori aviona su još brujali kad je Kruz naredio da se pokretno stepenište prisloni uz njega. Krenuo je stepeništem prema avionu. Tori izañe, otvori vrata. Njih troje ga je čekalo kad je ušao u kabinu. Njegovi sicarios su se nagomilali iza njega i odmah su počeli detaljno da pretražuju avion. Kruz ih je pažljivo posmatrao dok je čekao. Ništa nije govorio. Nema kokaina? upita najzad kad se voña sicariosa vratio odmahujući glavom. Sicario mu pruži providni omot s metalnim kuglicama. Nismo tamo išli zbog kokaina reče Rasel ne obraćajući pažnju na omot s kuglicama. A tako, onda da li ste otkrili ko upravlja fabrikom kokaina? Ne, naišli smo na prilično neljubazan doček. Onda niste ništa uradili reče Kruz i osmehnu se široko. Podiže paketić. Ali, vidim da se niste vratili praznih šaka. Rasel reče: Mislite na ovaj avion? Kruzov zli smeh odjeknu kroz kabinu. Zagleda se u paket. Ovo mora da vam veoma mnogo znači podigao je pogled. Ali, sve postaje vredno pre ili kasnije. Zapamtite to. Uzmite na primer informacije. Dok ste vi bili odustni ja sam dobio jedno obaveštenje. Izgleda dae Šonja bila ljubavnica Rubena Orole, bednika koga sam razneo prošle godine. Nije li to zanimljivo? Naravno, Šonja je mislila da je to zanimljivo. Sama bi vam to rekla, ali ona na žalost ne može danas da bude ovde s nama. Ona je nesrećno nastradala. Šetala je pogrešnim krajem grada i neko ju je ubio. Luda cura. Koliko puta sam jepozorio. U tišini koja je zavladala, Kruz priñe Raselu, zagledau se u oči. Ne znam koju igru igraš, ali sad je završena. Imaš jedan sat da se izgubiš iz Medulina. Posle toga on sleže ramenima ne mogu da ti garantujem be-bednost. Bićemo srećni što možemo da odemo reče Rasel ljubazno daj nam naš paket i ... Ne reče Kruz moram da naplatim korišćenje mog helikoptera, a da i ne pominjem neprilike koje ste izazvali svojom posetom. Taj paket tebi ne koristi reče Rasel. Možda, ali, avion mi je potreban Kruz je pogledao Rasela a dovoljno mi je da znam da imam nešto što ti želiš. Za nekoliko dana ja ću to možda da bacim ko zna, koga briga ali to je moje i mogu s tim da uradim što god želim. Okrenuo se da ode kad Rasel reče: Izazivam te Raselovo srce je jako udaralo i on oseti muku u dnu stomaka. Kruz je zastao. Ne okrenuvši se, rekao je:

Ti si gringo. Zašto bih ja ... Taj gringo je našao Orolu u tvojoj organizaciji. Da mene nije bilo bio bi mrtav Rasel se iscerio. Negde u glavi jedan glas ga je opominjao da umukne, ali nije mogao da se zaustavi. Morao je da dokaže da zna da se ponaša i čuva na terenu. U trenucima kad su meci zviždali oko njegovelave u llano negro, palo mu je na pamet da ga je Bernard Godvin namerno poslao na teren, kao izazov, kao poniženje što nije došao u Mol na isti način kao on. Rasel je odlučio da ne dopusti to zadovoljstvo Bernardu ili Tori da ga vide psihički uništenog zbog rada na terenu. Sem toga reče Rasel tvoji sicarios mogu da se pitaju zašto ne prihvatiš moj izazov. Zbog toga što sam gringo? Ili možda zato što se bojiš? Možda si postao mek i slab? Kruz se okrete. Lice mu je bilo iskrivljeno od besa. Kad sam otkrio da je Šonja bila Orolin špijun, lično sam je ubio. Ja, Kastro Kruz. Prineo sam cev svog revolvera njenim ustima i povukao sam oroz. Sve vreme sam joj gledao u oči. Gledao sam kako smrt nastupa; video sam kako ju je ščepala. Zar to radi čovek koji je mek i slab? Prišao je Raselu. A sada moram da se zapitam da li je Horhe zaista bio Orolin špijun kako si ti rekao i moram da se zapitam kako to da ti lovac na špijune, promašiš Šonju. Nisam gledao Šonju reče Rasel. U ustima je osećao ukus metala, gorak i gadan. Prihvati moj izazov. Kruz se okrete po kabini. Njegovi sicarios su ga gledali s očekivanjem. Klimnuo je glavom, a onda slegao ramenima: To je tvoja smrt rekao je. Arena je bila zastrašujuća. Tiha i prazna, ležala je kao usnula na jakom suncu. U areni se preko nedelje ništa nije dogañalo. Borbe s bikovima su bile samo nede-Ijom kad su se stanovnici Medulina sakupljali da tu piju u prisustvu života i smrti kad se čovek suoči s bikom. U redu, senjor Slejd reče Kruz. On i njegovi ljudi su okružili Tori i Estila u donjim redovima. Ti sie izazvao i ja sam odgovorio Kruz se isceri na Rasela koji je stajao na krvavom pesku arene. Čekao je. Dao sam nareñenje da puste mog najboljeg bika. Ako uspeš da ga središ, daću ti ono što želiš. Ako to ne uspeš, bik ima načina da sredi tebe i onda će ti biti svejedno šta će biti s paketićem. Bićeš mrtav. Tori je pokušala da shvati šta Rasel misli po izrazu njegovog lica, ali on je umeo da sakrije misli. Ako on umre biće to mojom krivicom. Nikada neću moći samoj sebi da oprostim —• mislila je. Rasele viknula je ne moraš to da radiš! Kruz je zagunñao:

Mora to da radi a onda je mahnuo glavom jednom od svojih sicarios koji uperi poluautomatsku pušku u Rasela čovek ne povlači izazov. Ah da, senjor Slejd, zaboravio sam na trenutak da ti nisi čovek, da si ti gringo. Za nekoga kao što si ti, sve je moguće. Rasel ne reče ništa. Njegova pažnja je bila prikovana za ogromna drvena vrata pojačana gvožñem na drugojtrani arene. Drvena vrata se otvoriše škripeći. U polutami se videla ogromna zastrašujuća figura. Teško je frktala, a onda počela da kopa kopitama po zemlji. Rasel se pokrenuo i bik krenu preko peska prema njemu. Zar nema ni mač? pitala je Tori Kruza. Ne, mač može da nosi matador, ali ne i gringo. On će morati sam da se snañe. Ali neće moći rekla je Tori neće moći da ga savlada golim rukama. Pretpostavljam da je lepota ovog susreta baš u tome Kruz se nasmeja a onda glasno viknu. Ole,ringo! Ole! U tom trenutku Rasel se okrete da bi izbegao prvi napad bika. Osećao je kako mu znoj curi niz telo. Video je već borbe s bikovima, ali nikada nije shvatio koliko sugromna ta bića. Smrad životinje napunio mu je nozdrve. Bik je bio sav u mišićima, pun besa, otelotvoreni haos. Buljio je u crvene oči zveri, ugledao je u njima nešto što ga je prenerazilo: bilo je to nezamislivo zlo, elementarno i apsolutno. U tom prvom trenutku spoznaje Rasel je znao da u ovom sukobu neće biti srednjeg rešenja. Ili će on ubiti bika, ili će bik ubiti njega. Nije postojala druga mogućnost i to se jasno videlo u tim čudnim, magnetskim očima. Bik je ponovo napao, njegova kopita su grmela udarajući o tlo, izbacujući na sve strane prašinu pomešanu s krvlju. Bik obori glavu i Rasel vide njegove duge rogove kako se usmeravaju prema njegovom stomaku. Skoro da je mogao da oseti smrtonosno kidanje utrobe, silinu bikovog udara koji bi ga kao perce podigao u vis. Znao je da ne sme odmah da se pokrene. Bik je bio brži od čoveka i lako bi ga stigao i sravnio sa zemljom. Rasel je znao da mora da se ponašao kao matador, da prati bika i da se pokrene u poslednjem mogućem trenutku. Imao je još toliko vremena da se upita čemu sve to? Njemu niko neće pomagati, niko neće stalno ranjavati životinju, iscrpljivati joj snagu kako se obično radi u borbama s bikovima. Na kraju iscrpljeni bik pogne glavu da bi primio fatalni udarac ... ali sada to neće biti tako. Rasel je čekao dok je bik grmeo prema njemu. Shvatio je da su mu mišići napeti od straha koji nije mogao da kontroliše. Zubi su mu cvokotali. Ogromna glava zveri se pojavi pred njim, jurnu na njega velikom brzinom.

Okrenuo se, ali nekako suviše sporo tako da ga je bik zakačio kopitom po članku. Rasel posrnu, pade u prašinu. Bik je frktao, tako blizu da je Rasel mogao da oseti vlažnu vrelinu na svom vratu. Pena ludila izbijala je iz bikovih čeljusti. Vrh roga zapara zid iza Rasela. Smrad životinje ispuni njegov svet. U gledalištu, Kruz i njegovi sicarios nagnuše se unapred, fascinirani, osećajući da se ples smrti bliži kraju. Čak su i stražari gore visoko na vrhu arene bili zainteresovani da vide kako će umreti gringo. Niko nije vikao „Ole" jer su sada u stvari svi navijali za bika. Tori se nagnu napred, šapnu nešto u Estilovo uvo. On klimnu glavom, baš kao što je znala da će učiniti. Estilo je bio neustrašiv i lojalan. Ona je odbrojala do šest, a videla je krajičkom oka da to isto radi i Estilo. Onda se bacila preko barijere na pesak, usred arene. U istom trenutku Estilo izvuče revolver iz držača na Kruzovom pojasu i pritisnu cev uz njegovu glavu. Ne mičite se viknuo je sicariosima. Ako želite da vam šef ostane u životu, samo se opustite! Na pesku u areni, bik je podigao papak u vis. Bilo je očigledno da će njime smrskati Raselovu glavu, ali Rasel je bio toliko razuman da se zgrčio pa ga je papak pogodio u rame, umesto u glavu. Jeknuo je, počeo da puže dalje odatle. To je bila greška. Bik je jurnuo na njega, oborivši glavu, mašućiogovima. Tori se dočekala na noge i posegnuvši na dole izvukla je nož iz kožnog remena vezanog oko članka. Skočila je biku na leña, zabila mu bodež u tačku na vratu gde je videla da matadori zabijaju mač. Ta tačka se nalazila izmeñu masivnih mišića životinjine plećke i vrata. Bila je sigurna da je čula bika kako je riknuo. Zadrhtao je, dok je krv kao gejzer šiknula u vis. Zbacio ju je s leña. Udarila je jako o zid, pala je na tlo. Rasel ju je podigao i njih dvoje jurnuše prema vratima kroz koja je malopre on bio izbačen na pesak arene. Kad su stigli do vrata čuli su štektanje poluautomatskih pušaka. Plašeći se za Estila, Tori se okrenula i pogledala je stražare koji su stajali u najudaljenijim redovima arene. Rasel je povuče kroz vrata u tamu ispod redova. Bila je odjednom zaslepljĕna, jer su sa jakog sunca ušli u pomrčinu. Neko je ubio Kruzove stražare reče Rasel. Jurili su po polukrugu, izašli su opet na sunce, krenuli prema praznim redovima, ali sada je puščana paljba prestala. Niko od Kruzovih ljudi više nije stajao. Sada su Estilo i Kruz bili okruženi nekim drugim ljudima. Ljudi Orolasa? U redu je reče Estilo kad ljudi oko njega okrenuše cevi svojih pušaka prema pridošlicama to su prijatelji.

Je li sve u redu? pitala je Tori Estila. On se osmehnuo i povukao Kruza za okovratnik. Kao što vidiš, torero, sve je pod kontrolom osmehivao se i začikivao je zbog njene hrabrosti koju je upravo pokazala u areni ubivši bika. Šta se tu zbiva? pitao je Rasel. Estilo reče jednom od svojih ljudi: Pažljivo ih pretražite, naročito ženu. Ona zna mnoge trikove onda je obratio pažnju na Rasela. Preuzeo sam slobodu da na svoj način završim ovu malu avanturu. Pozvao sam svoje ljude iz aviona dok smo se vraćali ovamo. Tvoje ljude? upita Rasel. Ko su oni, doñavola? Ko si ti u stvari? Ja sam Torin prijatelj reče Estilo. To je sve što je potrebno da za sada znaš. Tori mu priñe. Nekada mi je samo to bilo dovoljno, Estilo rekla je ali sada se sve promenilo. Jesi li sigurna, shatzie? Ništa se nije promenilo, zaista se ništa nije promenilo za nas dvoje. Tori je videla ljubav u njegovim očima, ali ispod toga mogla je da oseti nešto čudno i stomak joj se zgrčio kao da nešto predoseća. Videla je odbljesak straha u Estilovim očima, mislila da je on nesposoban da tako nešto oseti. Već je mogla da oseti kako klizi dalje od nje i znala je da nikada više izmeñu njih neće biti uspostavljen onaj isti odnos kakav su imali ranije. Estilo klimnu glavom. Nisam se iznenadio kad smo našli fabriku kokaina u llano negro reče Estilo zašto bih se zaprepastio? Ja sam vlasnik te fabrike. Ti? skoro se ugušila sopstvenim recima. Nije mogla da razmišlja jasno. Estilo se osmehnuo. Zar ti se nije učinilo čudnim što se avion pojavio baš u trenutku kad je nama bio potreban? sada se već smejao od srca. Kao u filmovima o Džejmsu Bondu. Ne mogu da verujem. Ali ja mogu reče Rasel. Suviše smo lako pobegli iz fabrike. Trebalo je da to shvatim. Estilo nije obraćao pažnju na njega. Prijateljstvo se poigrava s ljudima, shatzie. Mislim da ti u dubini duše ipak nisi toliko iznenañena. Ti znaš da se ja bavim nekim poslovima koji se baš ne bi mogli nazvati legalnim. Ali kokain ... To je za mene nešto čime se bavim samo sa strane, shatzie reče Estilo. Meka ćelija, sećaš se? Nikada ti to ne bih rekao, ali ona svinja, Kruz, gurnuo je nos

tamo gde nije trebalo. Uzeo je kuglice hafniuma. Nisam smeo da dopustim da budeš ubijena zbog njih. Ti se dakle baviš hafhiumom reče Rasel. Estilo klimnu glavom. Veoma mudar zaključak, senjor Slejd. Ja se u stvari bavim izvozom metalnih kuglica. Japanci kupuju hafnium tamo, skriven u kokainu ... Ali zar ti ne znaš šta Japanci rade s kokainom? upita Tori. Oni od njega prave superkokain, drogu koja ubija za nekoliko meseci. Tako dakle? Tori, ti me bar dobro poznaješ reče Estilo. Ja sam biznismen, bavim se jednostavnim i čistim poslom. Mene motiviše profit, nikako ideologija ili politika. Mislim da to shvataš. Pravi užas je bio u tome što Tori to nije mogla da shvati. Znala je sve vreme ko je Estilo i na šta je spreman. Uprkos tom saznanju oni su postali prijatelji. Šta je to govorilo o njoj? Zar se hafnium ne koristi kao neka vrsta katalizatora u nuklearnim reaktorima? pitao je Rasel. Ja prodajem hafnium reče Estilo ne bavim se njegovom analizom. Kome ga prodaješ? pitala je Tori. Kojim Japancima? Barabo, reci mi to. Ima još nešto što bih ja želeo da znam reče Rasel da li si ti naredio da ubiju Ariela Solaresa? Ariel je bio moj prijatelj reče čvrsto Estilo. Ja još uvek tugujem za njegovim nestankom. Govorio je kao da ga je Rasel uvredio. Ako ga ti nisi ubio, ko ga je ubio? pitao je Rasel. Dobro znaš da je trebalo da ubijem vas dvoje reče Estilo to bi bio mudar potez. Poslovni čovek u meni govori da treba da vas se otresem pre nego što mi nanesete još veću štetu. Pogledao je Tori. Ali ti si moja shatzie i nikada ne bih mogao da te povredim. Ne razumem te reče Tori ono što ti radiš je neopravdano, prodačeš bilo šta zbog profita i ne razmišljajući o posledicama. Oprosti mi. Nikada. Ali ja tebi opraštam, shatzie Estilo je tužno pogleda. U tome se razlikujemo. Ja tebe prihvatam, Tori, takvu kakva si. Sve loše i dobro kod tebe. Ja sam ti iskreni prijatelj kakvog nikada ranije nisi imala, ali ti toaravno ne možeš da vidiš. Možda ćeš vremenom ... -slegnuo je ramenima i rekao je jednom od svojih ljudi. Avion će ih čekati na aerodromu. Neka se ukrcaju i neka mirno proñu kroz carinu i ostale službe na aerodromu. Ispratite ih. Tori, kad stigneš u Japan, u šta ne sumnjam, idi do svog prijatelja Jakuze, Hitasura. Šta ti znaš o Hitasuri?

Pogrešno pitanje reče joj Estilo. Treba pitati šta Hitasura zna. Tori ga je dugo posmatrala. Emocije su je razdirale, ali nije se ni trudila da ih shvati i vidi otkuda dolaze. Znala je da je Estilo štitio nju i Rasela i na neki način im je pomogao u misiji. Zašto onda nije mogla da mu oprosti što je učestvovao u prodaji kokaina? Ili ju je ljutilo to što ju je lagao oko svog učešća u ovoj prljavoj raboti? Možda je lično bila povreñena? Estilo reče: Adios, senjor Slejd. Auf wiedersehen, schatzie. Imam sada mnogo posla. Moram da se postaram da pravda stigne onu svinju Kruza i moram da sve uradim da Šonja bude propisno i dostojanstveno sahranjena. Još jednom je pogledao Tori. Možda ćeš se pomoliti za nju. Za nju svkako hoću reče Tori dok su je odvodili zajedno s Raselom ali za tebe, nikada. Hoćeš li da budeš sama? pitao je Rasel. Tori podiže glavu i zagleda se u njega. Stajao je iznad nje dok je 727 klizio kroz vazduh na visini od 35.000 stopa. Da rekla je. Ali, kad se on okrenuo da ode, posegnula je rukom prema njemu. Ne, nemoj. Sedi sa mnom. Zabacila je glavu, uzdahnula. Nije bilo zgodno da čovek bude sam, bilo je krajnje vreme da izañe iz usamljenosti izolacije koju je sama sebi nametnula. Sledeća stanica, Tokio reče Rasel i pogleda je. Nadam se da nismo samo bačeni od Scile na Haribdu. Šta hoćeš da kažeš? Rasel sleže ramenima. Ako treba da merimo prema Estilu da bismo doneli sud o tvojim prijateljima, taj tvoj Jakuza oyabun, Hitasura svakako će nam razneti glave. Da je Estilo to želeo, sam bi to uradio. Kad već govorimo o Estilu, Tori, zašto je to uradio? Od trenutka kad si ga nazvala iz moje kancelarije njemu je moralo da bude jasno za čim ti i ja tragamo. U svakom slučaju on je bio deo toga. Zašto nam je dopustio da priñemo tako blizu, da otkrijemo njegov posao. I što je još interesantnije, zašto se sam uvukao u sve to? Ne pravim se da znam odgovore na sva pitanja rekla je Tori umorno. Ali Estilo me poznaje. On zna kad ja u nešto zabodem zube ne ispuštam to tako lako. Mislim da on želi na neki način da obezbedi moju zaštitu. On misli da to može da obezbedi ako bude uz mene. Estilo nas je slagao kad je rekao da u osnovi nije ništa drugo nego biznismen. Ispod toga on je u najmanju ruku avanturista. Ima onih koji misle da je svet suviše mali za ljude kakav je on. Slegla je ramenima.

Ali, možda grešim. Išao je s nama, štitio nas, otkrio nam svoju operaciju. Sam Bog zna da je sada sasvim jasno da nikada nisam potpuno razumela Estila. Baš naprotiv, ja mislim da ga ti razumeš suviše dobro reče Rasel uglavnom zato što ste vas dvoje slični. Grešiš samo u jednoj stvari, Tori, Estilo nije poslednji avanturista. To si ti, Tori. Tori okrete glavu, zagleda se kroz prozor u bezbojnost. Pogleda na gore kroz plavi omotač oko Zemlje iomisli: Šta li je Greg video u tami tamo gore? Šta je pomislio kad je pogledao iza sebe i video rodnu planetu? Postoji još nešto reče Rasel i ona se okrete od kuće anñela. Zašto nam je Estilo rekao za hafnium? Kakvu to ñavolsku igru igra? Pojma nemam reče Tori ali poznajući Estila onako dobro kao što ga ja poznajem, osećam da nam je to rekao jer je želeo da to znamo. Možda je lagao. Kugle mogu da budu i nešto drugo, a ne hafnium. Ne, Estilo nije takav. Samo je trebalo da ćuti. Mogu da se zakunem da su one kugle hafnium. Rasel otvori ruku, osmehnu se. U ruci je držao u maloj plastičnoj kesici jednu metalnu kuglu. Ne moram da se kladim rekao je imam svoj lični primerak. Stavio je u džep kuglu i odjednom se stresao. A šta ako je Estilo naredio da sebije Solares? On kaže da on to nije naredio. Razmisli malo. Rekao je da je Ariel bio njegov prijatelj, da još uvek tuguje za njim. Nije nam dao direktan odgovor. Nije ista stvar sa Estilom reče Tori. To je stvar časti. Ariel je bio njegov prijatelj. Estilo nije mogao da naredi da ga ubiju. Rasel jeknu, ali se nije raspravljao sa njom. Onda se sve to prenosi na Japan reče on bilo bi dobro da me o tome obavestiš. Ko je taj tvoj drug prijatelj, Hitasura? Hitasura je jedan od najmlañih tokijskih šefova Jakuze reče Tori. On je sebi obezbedio mesto, jer je izveo krvav udar protiv starog oyabuna svoje porodice. Stariji čovek je bio umešan u neki skandal. Hitasura je iskoristio svoj uticaj meñu mlañim birokratima da tutvar zataška. Stariji članovi porodice bili su zahvalni, toliko preterano zahvalni da su njega postavili za novog oyabuna. Otada je on proširio uticaj svoje porodice do neviñenih granica. Njegov glavni rival je oyabun po imenu Veliki Ezo. Pravi kučkin sin. Govorimo o Jakuzi reče Rasel svi oni su kučkini sinovi. Tori klimnu glavom.

To je manje ili više istinito rekla je to manje je ono na šta ti treba da se koncentrišeš. Kad to jednom uradiš, nañi neke fascinantne osobe. Takav je Hitasura. U svakom slučaju on je moj dužnik, tako da ne moraš da brineš o njegovoj lojalnosti. Rasel je čekao da mu ona kaže kako se to dogodilo da je Hitasura njen dužnik, ali kako ona nije bila spremna da to učini, on je sam postavio to pitanje. To se tebe ne tiče, Ras rekla je takva pitanja ne treba da postavljaš. Suviše su lične prirode. Rasel je mogao da vidi da se ona povlači u svoju enigmatsku japansku ličnost, što ga je dovodilo do ludila kad je prvi put radio s njom. Neće dopustiti da mu se to opet dogodi. To je drugačije, to je posao reče on. Na panju je uz tvoj vrat i moj. Mislim da ipak pod tim okolnostima zaslužujem da dobijem odgovor. Ne reče Tori. Rasel se nagnu napred. Slušaj Tori moram li ovo da istaknem: ako Hitasura ima udela u mekoj ćeliji ... Rase ... Buljio je u nju. Baš me briga što je on tvoj dužnik, ostaje mogućnost da Estilo nije naručio Arielovo ubistvo. Onda je to možda učinio Hitasura. Nećemo da prevazilazimo svoje mogućnosti, zare? Rasel je mogao da vidi da je ona besna. Nije mogaoa je krivi, i Estilo i Hitasura su bili njeni prijatelji. Jedan ju je već izdao. Koliko će biti potrebno i drugom da jeakoñe izda? Tori je ustala. Izvini. Moram da idem u kupatilo. Rasel ju je posmatrao kako ide uskim prolazom. Pitao se zašto ne može nikada da pobedi u raspravi s njom. Nekoliko trenutaka kasnije činilo mu se da se oni nisu raspravljali nego da su samo razgovarali. Onda je počeo da se pita zašto je smatrao njihov razgovor raspravom i što je još gore zašto je želeo da pobedi u timaspravama. Nešto se pokrenu u njemu. Osetio je rastrgnute ivice svog života, osetio je kako mu krv prekriva oči, u nozdrvama je osećao miris bika koji napada, usta su mu bila puna crvene prašine. Davio se od ukusa smrti. Rasel je već bio ubeñen da je mrtav. Udisao je prašinu, bila su mu je puna pluća, pogled mu je bio zamućen. Osećao je bol u ramenu, u članku. Bik se naginjao iznad njega, spreman da uništi njegovo telo. U mislima je već video smrt kako dolazi. Bila je to njegova smrt. Učinilo mu se da je njegov život bio potpuno nepotreban sve doog trena.

Ustao je i krenuo hodnikom do vrata kroz koja jeestala Tori. Kucnuo je na njih. Tori? Uhvatio je kvaku i uska vrata se otvoriše na unutrašnju stranu. Video je Tori presamićenu iznad toaletne šolje. Grčevi su potresali njeno čitavo telo. Kad se okrenula da ga pogleda, oči su joj bile puneuza. Gubi se ... gubi se ... i ostavi me samu! jedva je uspela da kaže. Jedan od članova posade koji je pošao za njim sada je bio opasno blizu. Rasel uñe kroz vrata i zatvori ih za sobom. O, Bože! Kleknuo je kraj nje, držao joj je glavu i ramena dok su grčevi strahovito potresali njeno telo. Najzad, ona se osloni na njega i on se namršti, jer ga je preuzeo bol pošto ga je darnula u mesto gde ga je bik udario kopitom. Posegnuo je prema papirnatim ubrusima, nakvasio je jedan. Nežno je obrisao njeno lice, usne, vrat. Ona je isprala usta vodom. Rasel je osećao njenu toplinu, njenu mekoću pomešanu s posebnom privlačnošću koju je samo ona posedovala. Osećao je kako se nešto pokreće u njemu, osećao je kako mu ubrzano kuca srce i prokleo je samog sebe što je bio takva budala. Kako je smeo da dopusti da se to dogodi? Bila je tako nežna i ranjiva dok je ležala u njegovom naručju, potpuno bespomoćna. Ta snažna, moćna Tori Nan. Bila je tako poželjna, svaki muškarac bi je poželeo. Ali, to nije bilo to, nije to bilo to uopšte. On je osećao nešto drugo, nešto sasvim novo i zato što je već bio u sukobu sa samim sobom nije znao šta bi trebalo da uradi. Bio je svestan oblaka njene zlatne kose koja je još uvek bilo poprskana krvlju životinje koju je ubila. Nije mogao da zaboravi kako je preskočila barijeru i kako se bacila na crveni pesak koride. Bio je svestan delikatne obline njenog obraza koji je toliko ličio, a i nije ličio, na obraz njene majke. Njene trepavice su ga grebuckale po udubljenju vrata. Njeno disanje, udaranje njenog srca, vrelina njenih šaka mešala se sa njegovom. Video je kako je bljesnuo ož kad je skočila na zver, video je kako ga zbija u splet mišića na vratu ... Isuse, kako se bio uplašio ... Nikada do tog trena nije znao šta znači užas. Bio je siguran da se nešto tada dogodilo. U trenutku kad ga je poprskala krv životinje, kad je bio siguran da je mrtva, kad je bio siguran da mu je život spašen, razumeo je nešto što ne bi shvatio ni za deset hiljada neprospavanih noći u Molu...

Najzad je video šta znači gurnuti glavu u ambis, u tamu koja preti, u tamu koja je užasna. Nije to bila svakodnevna igra direktora Mola koju mora da izvodi zbog svog položaja. Sada je video da ne može više da živi s pravom prirodom života koji je izgradio za sebe: ples smrti, zli menuet koji je zamislio i kojim je dirigovao Bernard Godvin, čovek koga je poštovao, ali taj ples ga više nije zanimao. Bernard Godvin je potpuno posedovao Rasela Slejda. Najzad je došao do srži stvari: bio je ubeñen da je izazvao Kruza da bi pokazao da je Bernard Godvin pogrešio, da dokaže Tori da može da uradi sve što i ona; ali najzad je shvatio da se svako ipak sam suočava sa smrću. Pošto više nije mogao da podnese samog sebe, nije želeo više da bude Rasel Slejd, mladićgenije, već je želeo da postane neko drugi čovek siguran u sebe, spreman da se suoči sa svim opasnostima na terenu, spreman da učini sve što je potrebno. Da li on to može? Možda je zato toliko bio ljubomoran na Tori Nan, jer je ona to sve mogla. Rasel Slejd je bio čovek kojim je Bernard Godvin mogao da manipuliše skoro na svaki način. Bernard Godvin ga je postavio za direktora, mada je većinu stvari on držao u rukama i nije ispuštao svoje kartoteke iz ruku. On je u stvari i dalje vladao Molomok je prividno nestao sa scene i povukao se meñu savetnike. Rase! je bio ispunjen stidom. Osetio je Torinu ruku na vratu, osetio je kako nešto u njemu puca. Spustio je glavu, veoma slično biku na koridi dok se sprema da primi udarac milosti koji će mu zadati matador. U tom trenutku njegove usne dotakoše njene. Nije to bio svestan gest. Zaslepljen nekim svojim otkrićima Rasel je jedva bio svestan šta radi. Njegove usne se spustiše na Torine, osetio je kako njene usne postaju meke i on svojim jezikom potraži njen. Onda se ona odvoji od njega. Ne dahtala je molim te, nemoj. Pogledi im se sukobiše i Rasel je bio šokiran lepotom njenih očiju, u stvari ne toliko njihovom lepotom nego svojim saznanjem da nikada ranije to nije primetio. Oči su joj bile kao zamagljeni dragulji, providni, sjajni. Bile su plave ali nekako čudno plave, bila je to neka neobična boja ni plava, ni zelena. Neodoljivo je želeo da se utopi u njihovim dubinama. • Tori ... Rasele, ja ... Bio je to pravi trenutak ... ali on odjednom shvati da je pogrešio. Osećao je da bi mu se ona prepustila da je on insistirao, osećao je kako se topi uz njega. Ali, ako bi mu se sada predala on nikada ne bi znao zašto je to učinila. Da li bi to bilo zbog ranjivosti, očajanja ili potrebe da bude s nekim posle svega što je doživela? A možda je to bilo i nešto drugo, osećanje koje na nekoj tački nije mogla da kontroliše?

Raselu je to bilo veoma važno da sazna i da bude ubeñen da Tori zna šta u stvari hoće. Inače u čemu je bila poenta? Rasel je ustao, podigao je na noge. Nije rekao da mu je žao, jer mu nije bilo žao. Ostavio ju je bez ijedne eci, pošao je napred da razgovara s pilotom i da još jednom pregleda kartu njihovog puta prema Tokiju, osećajući da će biti važno da bude o svemu obavešten ako nešto krene naopako. Uvek je voleo da zna gde se nalazi. Bilo je to ironično s obzirom na mnoge emocije koje su ga razdirale. Kad se vratio u glavnu kabinu, Tori je već bila na svom sedištu. On je naručio sendviče i kafii. Kad su ih poslužili, jeli su s uživanjem dok ga je Tori obaveštavala o svemu što je važno da se zna o savremenom Japanu, a što je ona tako dobro znala. Ono što je najvažnije da se shvati o Japanu danas rekla je Tori to je da niko posebno ne brine o zemlji. Niko u Americi to ne shvata, čak ni Predsednik, niti bilo ko na Kapital Hilu, ili ne daj Bože u Pentagonu. Oni su svi očarani tim novim Japanom i potpuno su zaprepašćeni kad se ništa ne dogodi i kad niko ne odgovara na njihove zahteve. Tori ga pogleda pa nastavi. Ostavimo na stranu za trenutak činjenicu da oni ne postavljaju prava pitanja. Ono što oni najčešće traže -a ne nalaze to je mesto na kome se zaustavljaju dolari. Istina je da niko u Japanu neće preuzeti na sebe odgovornost za zaustavljanje novca, zato što bi to značilo gubitak obraza. Japansko društvo je jedinstveno na svetu u čitavoj istoriji štaviše. To je zemlja kojom upravlja mada to nije pravi izraz za tako amorfni koncept vladavine labavo povezani konglomerat jedinki u koji je uključen premijer i njegova vodeća partija, Diet, samurajska birokratija, korporacije poslovnog sveta i Jakuza. Propast velikog Tokugava šogunata u zoru Meiñi ere krajem 1860. godine, upad Zapada u XIX veku na ove prostore i Makarturovo ustrojstvo posle drugog svetskog rata, osiguravaju da će ovo da se nastavi u dvadeset i prvom veku. Rasel ju je posmatrao dok je govorila. Pitao se šta li to ona oseća, koliko je jaka maska koju predstavlja. Sada je bila ona prava, kao da se ono što se dogodilo meñu njima i nije dogodilo. Ali, da li je to moguće? Može li neko da drži pod takvom gvozdenom kontrolom svoja osećanja? Morao je da prizna samom sebi da je Tori Nan potpuna zagonetka. Ona je bila kao šifra koja ga je beskrajno privlačila, ali koju nije mogao da resi. Iako je bio kraj nje, iako je radio s njom na terenu nije mogao da prodre u nju, da shvati o čemu razmišlja. Umesto toga samo je mučio sebe.

Odjednom je osetio neverovatno snažnu privlačnost da je to postala opsesija. Sve do sada jedina opsesija Rasela Slejda bio je Mol. Kad je bio naimenovan za direktora, Bernard Godvin ga je poveo na večeru. Tom prilikom mu je rekao:"Sada ćeš znati šta to znači imati ljubavnicu, osobu koja ti okupira dušu i srce. Nadam se da ćeš biti dovoljno snažan da je obuzdaš, uzdam se u tebe". Rasel je mislio da će lako zagospodariti svojim mentorom, meñutim, dogodilo se nešto sasvim suprotno Bernard Godvin je njega uvezao nevidljivim konopcima baš kao i Tori i sada ih je povlačio kako je želeo. „Naravno, Tori i ja smo se borili kao brat i sestra" mislio je Rasel. „Bernard se postarao za to, želeo je da u njemu vidimo oca. Tori i ja smo bili vaspitani c'*.' njega zadovoljimo". A sada, dok ju je posmatrao kako pokušava da mu protumači Japan, osetio je neodoljivu želju da bude što bliži s njom. Video je da ona stvara idola od Bernarda, da bi učinila sve što je on zahtevao od nje. Rasel, osećajući kako mu se srce puni emocijama, pitao se kada će moći da preseče veze koje je Bernard tako bolno zakačio za nju. Znao je da mora da joj kaže istinu o Bernardu,a pokuša da je natera da shvati da je on bio spreman da je žrtvuje, ako se to pokaže neophodnim. Ali, još nije bilo vreme za to; Tori još nije bila spremna da čuje bilo šta negativno o Bernardu Godvinu, svom duhovnom ocu Sem toga mislio je Rasel sebično sada treba resiti neka važnija pitanja. U čudnom trenutku kad su on i Tori bili zatvoreni u toaletu, sve se promenilo. Vrata su se otvorila i on je znao da ih više nikada neće moći da zatvori za sobom. Svet je sada bio drugačiji, bar onaj svet koji je poznavao Rasel Slejd. U danima koji su nailazili on će morati da odluči šta će da učini tim povodom. Tokio. Prešli su skoro devet hiljada milja. Spuštali su se da uzmu gorivo u Kartagini, Santo Domingu i Frankfurtu. Samo što su prošli kroz carinu i druge japanske službe na aerodromu, a Rasel se već osećao kao stranac. Japanci su razvili beskrajnu sposobnost da budu krajnje učtivi dok vas istovremeno drže na odstojanju. To im omogućava da vas spreče da priñete bilo čemu što je značajno. Sve je ovde bilo forma; nije bilo sadržine. Kao da je čitava zemlja učestvovala u produkciji Kabuki drame. Osmesi bez značenja; prazna klanjanja; govoriti da, kad se misli ne; opsesija detaljima dok se gube velike stvari. Može li da bude čudnijeg naroda, čudnije kulture na licu Zemlje? Rasel se to stalno pitao dok su se vozili s aerodroma Narita. Da, trebalo je uzeti u obzir Kineze, ali oni su bili opet nešto drugo i godinama su bili van meñunarodnih igara, pa s njima nije trebalo računati.

Idemo li pravo kod Hitasure? pitao je Rasel. Ne. Mislim da će biti bolje da najpre nešto saznamo o hafniumu. Ako je Hitasura Estilov kupac, želim da na prvom sastanku s njim imam što više informacija. Rasel se složio sa Tori. Odjednom je shvatio da se ne oseća loše zbog toga. Bio je to čak prijatan osećaj. Momak kod koga idemo i koji se zove Dik, pomalo je čudan reče Tori. Rasel baci pogled na nju. Koliko je čudan? .To ćeš mi ti reći odvrati Tori dok ga je vodila niz stepenište u mračni salon za tetoviranje u Šinñuku. Sunce je sijalo, ali u srcu Tokija to se nikada nije tačno znalo. Ovde se video samo odsjaj njegove svetlosti, bezbojno osvetljenje koje se odbijalo od deset hiljada staklenih ploča. Rasel se zagleda u fenikse, zmajeve, napola nage žene, pauke, zmije, ratnike izvučene iz istorije i demone izvučene iz mita. Sve je tu bilo rasporeñeno u čudnim detaljima po zidovima salona, koji je bio osvetljen živinim lampama što mu je davalo izgled autoputa ili nekog fabričkog dvorišta. Japanac, koji je izgledao kao nešto stariji tinejdžer, diže glavu kad su oni ušli. Nije se videlo da je prepoznao Tori. Nastavio je da radi na leñima nekog krupnog čoveka. Imao je pankersku frizuru i umrljane ruke radnika. Na nogama je nosio sandale, dug šore kakav nose jahači na talasima, majicu isečenu iznad pupka na kojoj je pisalo Kašarkaški tim. Pozdrav od Tokija, blesačo rekao je i ne pogledavši ih. Kako je, Dik? Grozno Dik ubaci male oštre drvene iglice u tuš u boji i poče njima da bocka kožu čoveka koji je ležao. Ponašao se kao umetnik pred platnom kao i uvek. Tori stade kraj njega. Imam problem koji treba da resiš. Rešavanje problema je moja priroda, blesačo. Tori izvadi metalnu kuglicu. Hoću sve detalje o ovome. Kad je on klimnuo glavom ona spusti kuglicu u džep na njegovom šorcu. Za jedan sat reče on tek sam otvorio. Dik je otvarao svoj salon posle podne i radio je preko čitave noći do ranog jutra. Počeo je da izvodirtež. Idite popijte milkšejk, ili nešto drugo. Zbog vas budala je moja mušterija postala nervozna. Kad su se vratili tačno jedan čas kasnije, nije bilo nikoga u salonu za tetoviranje. Kuda je onaj luñak nestao s mojim dokazom? pitao je Rasel sumnjičavo.

Dikov salon ide sve do druge ulice reče mu Tori u pozadini je laboratorija. Zar on nije premlad da bi obavljao komplikovane laboratorijske testove? Mogu da mu se zapale pelene. Tori se osmehnula. Dik je mlad rekla je ali on je sjajan. Ne treba da sudiš o njemu prema njegovim godinama. Bolje da u Japanu budeš spreman na sve. U tom trenutku pojavi se Dik. Na rukama je imao debele, gumene rukavice, oko pojasa vezanu tešku kece-Iju, a kuglicu je držao metalnom pincetom. Oko vrata je imao gumenu masku. Pogledao je u Tori. Da li još igraš košarku, blesačo? Imamo strašnu utakmicu danas posle podne. Bojim se da na ovom putovanju nemam vremena za košarku rekla je Tori. Drugi put ćemo igrati. Pokazala je glavom na ono što je držao. Najpre si otkrio beli prah, je li? Da, kolumbijski. Prva liga Dik mljacnu usnama. Mmmmmmm, stvarno je dobro. Je li to sve? Sta si drugo očekivala? Tori pogleda u Rasela, a onda reče Diku. Da čujemo ostatak. Polako reče Dik ta kuglica je od hamiuma reče klimnuvši galom prema kuglici. Sjajna roba pogledao je Tori. Imaš li još ove robe za prodaju? Ne bavimo se time reče Rasel grubo. Možeš li da nam nešto kažeš o hafhiumu? upita Tori brzo, pre nego što bi ih Raselova američka agresivnost uvalila u neprilike. Nema problema reče Dik. Dao je kuglicu Tori. Hafnium je nuzprodukt cirkoniuma. Koristi se kao aktivni kontrolor nuklearnih reaktora. Oni ostaju u srcu reaktora i sakupljaju manjeviše neutrona koji se stvaraju tokom atomske reakcije. Na taj način se kontroliše izlazni put. Obično se boron koristi za te kontrolne štapiće, ali boron se vremenom istroši pa moraju da se postave novi štapići. Prednost hafniuma nad boronom i drugim sličnim kontrolnim štapićima je ta što on ima ogroman kapacitet upijanja neutrona. Neutroni koji ga bombarduju samo ga menjaju u drugu supstancu koja je takoñe sposobna da ih apsorbuje. Slušali su kao omañijani, a Dik je nastavio: Zbog te sposobnosti hafnium se najčešće koristi kod nuklearnih reaktora u podmornicama. Što duže takav reaktor može da izdrži bez zamene, to duže podmornica može da ostane bez dodavanja pogonske snage. O kojem vremenu se tu radi? pitala je Tori.

Boron može da traje šest meseci reče Dik ali sa štapićima hafniuma u reaktoru, podmornica može da ostane pod vodom dve godine. U redu reče Rasel ti govoriš o kontrolnim štapićima, ali ovo su kugle. Znači li to da je ovo što mi imamo sirovi hafnium? Nije loše složi se Dik ali pogrešno pogledao je Rasela. Ono što si mi ti dao da analiziram nije sirovina, blesane. To je rafinirani, završeni proizvod. Ali nije štapić. To mora da je neka posebna materija reče Rasel. A-ha. Sada si na pravom mestu Dikove oči su sijale ovo ovde je nešto bolje od štapića. To je pravi otrov. To je deo samog srca nuklearnog reaktora. To znači da je ta vrsta srca nešto novo. Voleo bih da se toga dočepam. Treba da staneš u red reče Tori. Čujem te, blesačo. Rasel reče: Za šta bi ta nova vrsta reaktora mogla da seoristi? Dik sleže ramenima. Teško je to reći: Podmornica bi na taj način mogla da ostane nezavisna pet godina, a možda i više. Ima li nekih drugih mogućnosti? pitala je Tori. Dik je razmišljao neko vreme. Mislim da bi s ovom vrstom hafniuma mogao da se konstruiše minijaturni reaktor mnogo veće snage nego što ga imamo do sada. Koliko bi mogao da bude snažan? pitao je Rasel. Dik se počeša po licu, razmišljajući. Ako se sakupe pravi mozgovi, mislim da bi mogao da se načini mali prenosivi reaktor, što bi značilo da bismo mogli da imamo energiju bilo gde. Kaži mi koji otrov piješ, blesane? Isuse Kriste reče Rasel nešto kasnije jedno ubistvo nas je odvelo iz misije otkrivanja kokaina do multinacionalne zavere stvaranja portabl izvora energije. Tori, zamisli samo! Atomski raktor koji možeš da nosiš na leñima! Razmisli o mogućnostima! Razmišljam reče Tori i sleže ramenima i sva moja razmišljanja u tom pravcu su monstruozna. Još nešto veoma zanimljivo reče Rasel prema onim testovima koje je Dik obavio, kokain koji se proizvodi u Estilovoj fabrici u Kolumbiji u llano negro je normalan. To nije ona ubistvena roba koju proizvode Japanci. Estilo bar u taj deo posla nije umešan. To je mala uteha reče Tori. Sedeli su za stolom pored prozora u kissatenu na drugom spratu. Bio je to jedan od trideset hiljada kafića u Tokiju. Iz njega se videla najzakrčenija

ulica u Ropongiju. Kafić je bio ureñen u futurističkom stilu. I unutrašnjost i ulični deo bili su u tom stilu. Crvene neonske svetiljke skrivene iza ružičastih zaklona protezale su se po svim zidovima kafića i osvetljavale čelične skulpture bonsai drveća, talasa i ždralova u letu. Stari simboli izraženi novim načinima. Kao da su Japanci, koračajući prema budućnosti odlučili da ponesu prošlost sa sobom. Ljudi su napolju prolazili kao pauni, njihova odeća je bila tako neverovatna, da je moglo da se smatra da to i nije odeća nego kostimi. Rasel je primetio da je futuristička odeća skoro bez boje: crna, bela, jednostavnih krojeva koji su dopuštali neverovatne oblike bluza, sukanja i jakni, koji su bili nalik na skulpture. Tori reče Rasel zašto je sve u Japanu simbol? To bar nije teško odgonetnuti reče Tori -japanska vezanost za simbole je samo odbljesak njihove kulture: da se kaže jedno, a da se ponaša sasvim drugačije. To je zato što ima suviše ljudi na suviše malom prostoru. Zbog hroničnih zemljotresa, tradicionalne konstrukcije grañevina su od drveta i papira to se radibog toga zato što je kasnije lakše podići kuće. Ali, te dve činjenice utiču na to da u Japanu nema intimnosti. Da li si nekad nekome pokušao da kažeš tajnu u prostoriji čiji su zidovi načinjeni od pirinčanog papira? Ali nije važno. U Japanu svako je deo grupe, tako je sasvim prirodno došlo do toga da se razvio veoma komplikovan sistem učtivosti i protokola. Opsesija simbolima je nadrasla te stvari. Simbol se lako definiše za grupe, lako se odabere nešto što svi rado prihvate. S tobom sam, blesačo mjauknuo je Rasel i oboje se osmehnuše ali ako se malo zagleda iza tih simbola, naći ćeš da oni nemaju značenja. Tako je. Ali i tu ima logike, ako naučiš da misliš na japanski način. Ono što je na površini služi za divljenje i ne mora baš uvek da bude prihvaćeno. Dok su forma i protokol zadovoljeni sa spoljne strane nije važno šta ti imaš na umu i u srcu. U tom slučaju najbolje je da simboli nemaju značaja. Na taj način nema neprijatnosti koje bi mogle da prouzrokuju sramotu i gubitak obraza. Tori pomisli Ja se osećam tako japanski. Dok kao profesor govorim o njihovoj kulturi, ja sam njen deo, živi simbol. Ja govorim, slušam sebe kako govorim, ali to je samo površina, sjaj, oklop, školjka samo ono što dopuštam da Ras vidi. Kad bih mu pokazala više, to bi me postidelo, bio bi to za mene gubitak obraza. Tori je očajnički pokušavala da sredi osećanja. Otkako je videla Rasela u areni u Medulinu na samoj ivici smrti, nešto se promenilo u njoj. Ona je znala duboko u sebi da nije samo osećanje poštovanja ili krivice koje ju je nateralo da skoči biku na leña i ubije ga ...

Kasnije, u avionu dok su leteli prema Tokiju, kad joj je priskočio u pomoć dok je povraćala od muke što je izgubila poverenje u Estila, nije mogla da se odupre. Bila je ubeñena da će je Rasel kazniti, da će je gurnuti u nesigurnost koja je sada zjapila pred njom: može li onaada da veruje bilo kome od mreže prijatelja koju je tako pažljivo godinama gradila i na koju se uvek oslanjala? Njena mreža bile su njene oči i uši o tajnim pokretima sveta. A sada, kad se pokazalo da je mreža pukla, kad je ona krvarila, došao je trenutak da joj Rasel Slejd zada udarac i preotme dizgine moći. Bila je ubeñena da je to Raselova želja, jer je to bila njegova slabost, on je žudeo za kontrolom i sama činjenica da ona vodi misiju, dovodila ga je do ludila. Pa ipak ... Rasel se nije pokazao takvim. Baš naprotiv, bio je pun razumevanja. Bio je nežan, ljubazan, pun obazrivosti • • bio je onakav kakav nikada nije bio u prošlosti. Bila je činjenica da je ona uživala da ga dovodi do ludila. Pomoću svojih metoda lako mu je pokazala kako je slab na terenu. Meñutim, nije išlo baš onako kako je ona mislila da će ići. Nije računala na njegovu tvrdoglavost niti na dubinu njegove slabosti. Kontrola je bila sve. Tori je obećala samoj sebi onog dana kad ju je on najurio iz Mola, da će se jednom poigrati s Raselom i naterati ga da pomisli da mu je oduzeta sva kontrola. Ova nova misija je predstavljala takvu šansu. Pošto je bilo jasno da Rasel i Bernard žele da se ona vrati, odlučila je da se osveti Raselu. Teren je bio najpogodnije mesto za tako nešto. Na terenu nije bilo kontrole, život je bio nemilosrdan. Jedini problem je bio što je ona sama zaboravila kako misija može da bude opasna i dogañaji se ne nižu onako kako neko očekuje. Estilo ju je izdao i to je remetilo njen plan. A onda, pokazalo se da je Rasel mnogo mudriji i mnogo spretniji na terenu nego što je ona ikada mogla i da pretpostavi. Ona je uspela da nagovori Bernarda Godvina da pošalje Rasela na teren da bi mu pokazala kakav je on kabinetski moljac ... Ali, nije sve išlo onako kako je ona očekivala. Ona je bila beskrajno impresionirana njegovim poznavanjem stvari, njegovom hrabrošću u okršajima. Bio je potpuno spreman i psihički kako se samo dobro ponašao u Kruzovoj kući i fizi čki, što se pokazalo u fabrici kokaina u llano negro. A onda, u iznenadnom napadu hrabrosti izazvao je Kruza, bio bačen nenaoružan na pesak arene u Medulinu. Bože mislila je, sedeći preko puta njega u kafiću na drugom spratu u Ropongiju nemoguće da se to dogaña. Ja tog čoveka uopšte ne znam. Ras je bio moj rival, moj neprijatelj. Koga Bernard voli više, mene ili njega? To pitanje se postavljalo otkako se Rasel pojavio ...u stvari on je to postavljao.

Bernard Godvin, siva eminencija Mola, bio je naš duhovni otac i mi smo se stalno drali kao deca koja se svañaju: Izaberi mene! Izaberi mene! Buljeći sada u Rasela na drugom kraju stola, posmatrajući ga kako pije kafu koja staje deset dolara, Tori nije mogla da ga vidi kao čoveka koji ju je nadmudrio u svakom pogledu. Trebalo bi da mrzim tog čoveka. Nisam li ga mrzela od trenutka kad me najurio iz Mola? Mrzim ga ... a možda ga ne mrzim, ne mogu valjda ... Nije mogla čak ni da razmišlja o tome pa je samu sebe primorala da misli na nešto drugo... Sećala se vremena provedenih u Dijaninom vrtu u Los Anñelesu ... Krajem dana, kad senke postanu izdužene i tamne kao šljive, uživala je da leškari pored bazena, posle treninga koji je trajao devedeset minuta. Bio joj je to najomiljeniji deo dana. Bila je u drugoj godini srednje škole, a Greg je već bio na koledžu. Došao je kući za uskršnje praznike. Gledala je u sjajno nebo. Greg je bio kraj nje. Mogla je da ga oseti, svežina njegovog tela uz vrelinu njenog. Dopadalo joj se što je on bio uvek tako hladan, uvek je bio u suprotnosti s njenom vrelom kožom. Kad bi gaogledala u lice, bilo je kao da se gleda u ogledalo, dva identična para očiju anñela ukrstila bi poglede. Vežbanje je nije smirilo tog dana i Greg ju je zatekao kako plače. Šta je bilo Tori? Ništa. Places ni zbog čega? osmehnuo se. To jelupo. Nisam glupa. Znam. Pogledala ga je, skoro stidljivo. Imam problema s ruskim jezikom. Uopšte ga neazumem. Nemoj da se predaješ tako lako. Njemu je važnoa mi znamo ruski. Uf... Za nju je uvek bila velika zagonetka, kako to da njen otac, koji je toliko očajnički želeo na sve načine da se uklopi u američko društvo, istovremeno ne želi nikako da izgubi svoje rusko poreklo i nasleñe. On je bio taj koji je insistirao da ona uči ruski, a ne francuski. Iskreno joj je bilo žao, jer je većina njenih prijateljica učila taj elegantni jezik poezije. Na časove ruskog išle su budale s konzervama kokakole u rukama, debelih vratova, lica punog bubuljica. Mrzela ih je i mrzela je jezik u kome nije nalazila nikakve logike. Mislila je da bi radije učilaarsovski. Danas si imala pismeni? pitao je Greg. Da, tromesečni. Pozlilo mi je pre nego što sam počela da radim. Možda sam pala.

Moraš da se pribereš reče Greg hvatajući poslednje zrake sunca lako je, ako se potrudiš. Sve je lako ako se iskreno potrudiš ... Možda za tebe ... I za tebe. Nismo toliko različiti koliko ti misliš. Ali ja ništa ne razumem zajecala je. Išla sam na sve časove, hvatala sam beleške, ali ništa mi nijeasno šta je to što pišem. Možda je to zbog nastavnika koji ti predaje. Ko tiredaje? Pošto je i sam pre nekoliko godina završio tu isturednju školu, Greg je poznavao sve nastavnike. Gospodin Broker. Broker je odvratan reče Greg otići ću da razgovaram sa Bobom Hajsom. On dobro zna da je Broker kreten. Najbolji nastavnik ruskog jezika je Piter Boračov. Prebaciću te u njegov razred. Ipak, mrzeću ruski. Ne budi blesava. Ruski je sjajan jezik. Zavolećeša, obećavam ti. Stvarno? Stvarno. Divno! I tako je rešen problem za koji je Tori smatrala da ne može nikako da se resi. Gregu nije trebalo mnogo vremena da pronañe pravi odgovor. Greg je uvek mogaoa nañe odgovore. Iznenada, tog popodneva, osetio se neki savršeniir. Ali, to nije dugo trajalo. Greg je odjednom skočio i povukao je sa sobom u bazen. Gurao ju je dole, dole, dole. Njegove snažne ruke pritiskale su njeno teme, držale je u dubini sve dok joj se nije činilo da će joj pluća eksplodirati. Zahvatio ju je životinjski strah i počela je da mlati rukama i nogama, počela je da se plaši za svoj život ... a onda ju je iznenada Greg podigao i izvukao naazduh i svetlost. Prestani! Prestani! Nemoj to nikada više da mi radiš urlala je i sećala se kako je on zaprepašćeno buljio u njeno lice dok je jecala i pljuvala vodu. Najzad je rekla. Zašto buljiš u mene? Ne mogu da shvatim da ti se lice toliko izmenilo rekao je Greg. Kako mi se lice izmenilo? pitala je Tori brišući suze. Ona je već zaboravila paniku koja ju je malopre zahvatila, nije čak više bila ne besna. Ne mogu da ti opišem rekao je Greg ali mogu da ti pokažem. Stavio je njenu ruku na svoje teme. Gurni me u vodu. Nemoj da dopustiš da isplivam... Greg, ne budi glup. Zašto bih ja želela ...

Uradi to, Tori! zagrmeo je, a oči su mu sinule od nagomilane energije tako da Tori nije mogla da učini ništa drugo nego da ga posluša. Gurnula mu je glavu pod vodu. Držala ju je obema rukama, čvrsto ispruženih mišica, pomogala se čak i nogama da bi pritisak bio jači. Njena glava je jedva izvirivala iznad površine vode. Sećala se kako je u tom trenutku nestalo sunca iza palmi i kako je bazen utonuo u polumrak. Pumpe su prestale da rade i voda je bila krajnje mirna, kristalno čista. Tori je pogledala na dole u svog brata, a onda ga je pustila da preplašen ispliva, isto onako upaničen kao ona malopre. Pitala se da li je to neka vrsta testa, način da se pokaže da može da kontroliše disanje? Volela je da je ubaci u svoje vežbe; volela je to osećanje da su ona i Greg protiv mame i tate, volela je da oseti da se njegova snaga dodaje njenoj. Bili su sami u Dijaninom vrtu, sami u hladnoj vodi, samo njih dvoje, učesnici u misterioznom procesu, kao u nekom starom ritualu čiju svrhu Tori nije znala. To što nije ništa znala o tom procesu nekako je povećavalo njeno uzbuñenje, kao da je učestvovala u nečemu rezervisanom samo za odrasle. Dopadalo joj se što Greg ima poverenja u nju kao da je već zrela i mislila je : Vredelo je dopustiti mu da me teroriše da bih doživela ove trenutke. Vreme je prolazilo. Na površini vode u bazenu javili su se talasići, pojavili su se sićušni mehurići koje je Greg ispuštao s kraja usana. Mogla je da oseti kako on pokušava da ispliva, zamahnula je snažnije nogama, gurala ga sve dublje. A onda je kos poleteo s grane obližnjeg drveta, nadleteo je vodu kao da želi da vidi šta je ispod nje i Tori pomisli: Šta to radim? Držim roñenog brata ispod vode i ne znam da li on može još da izdrži bez vazduba. Odjednom je zadrhtala. Skinula je ruke s Gregovog temena, zaronila i izvukla ga na površinu. Licu mu je bilo bledo, oči čudesno tamne. Bio je sasvim drugačija osoba, kao da je blizina smrti promenila nešto u njemu. Nešto čudno i ledeno prostrujalo je Torinim venama. Eto reče Greg i uhvati je za ramena da bi bio siguran da ona bulji direktno u njega. Vidiš li? Nisam mogao da ti objasnim, ali mogu da ti pokažem, zar ne? Tori, sedeći sada preko puta Rasela Slejda u ovom futurističkom dekoru u Ropongiju, pitala je samu sebe zašto se setila baš tog incidenta. Možda zbog toga što su emocije koje su ščepale njeno srce bile tako snažne, da je morala da se seti nečeg još moćnijeg, da bi njih blokirala. Možda je baš u tom trenutku kad je videla Gregovo izmenjeno lice, Tori shvatila da neće nikada više u životu biti zadovoljna ukoliko ne bude gledala smrti u lice.

Tori je želela dalje da razmišlja o tom osećanju, ali onda je uvatila samu sebe kako misli na Rasela Slejda t na to kako se on promenio. Mislila je o dogañaju u reni, zatim o onom trenutku svoje slabosti koji je on mogao tako dobro da iskoristi, a on ju je samo zagrlio. Sada u Tokiju, u sadašnjem vremenu, Tori se sećala sebe od pre deset godina kad je bila u ovom istom gradu tako mlada, tako ranjiva. Tada se kretala drugačijim putevima. Bila je drska, toliko sigurna u sebe, u svoje mogućnosti. Pomisao da može da bude poražena, bila je samo san, razmišljanje o sopstvenoj smrti neprihvatljivo. Doleteo je Greg. Ukazala mu se retka prilika da je poseti u Japanu. Bilo je to tako čudno, njihovi svetovi su bili toliko različiti, pa ipak toliko slični. Oboje su vežbali veoma divlje, bili su psihički i fizi čki dobro pripremljeni. Iako se nisu redovno viñali, iako su sve manje bili zajedno, oni su još uvek bili veoma bliski. Možda su njihovi roditelji uticali na to zbog ogromnog pritiska koji su oboje osećali u Dijaninom vrtu. Izašli su da nešto popiju, kad je Greg stigao u Tokiju. Nisu to radili redovno, niti su imali sklonosti ka tome. Njihovi životi su bili toliko disciplinovani, toliko ureñeni, toliko vojnički strogi, da je bilo neodoljivo da ponekad urade nešto nepromišljeno i nedopušteno. Tori je bila čvrsto ubeñena Vrlo japanski da su prave istine i puno srce, ne samo prazan simbol, mogli da se izraze samo u pijanstvu. Sve je moglo da im se oprosti; nisu gubili obraz, nisu se stideli što postaju sentimentalni ili što pokazuju slabost. Išli su od bara do bara i dok se noć vukla, našli su se u tamnijem i opasnijem delu grada. Bili se svesni da su tu; dopadalo im se što im je opasnost nadomak ruke. Čitave noći osećala se neka napetost, prisustvo mačizma. U prvi mah ona je verovala da je to bilo zbog Gregovog prisustva, on je bio pilot NASA-e, astronaut. Ali, onda je shvatila da je taj mačizam u stvari strujao od nje i da je Greg samo nju sledio. To je bila ona varnica. Pratila je Grega u svemu; u sportovima, matematici, školi, na poslu. Tako je otac želeo. Elis Nan je želeo da bude siguran da je ona spremna za težak život u svetu punom izazova u koji će jednog dana biti zavitlana. „Ako možeš da se takmičiš s bratom, moći ćeš da se suprotstaviš bilo kome" rekao joj je. „Nemoj da se žališ i ne pokušavaj da izbegneš obaveze. Ja ti dajem šansu kakvu moj otac nije meni nikada dao." Ali, naravno ona je bila osuñena da uvek gubi. Greg je bio zlatni dečak, izvanredan u sportovima, odličan u matematici, najbolji u svakoj školi. Ona se nije baš preterano trudila da bude uspešna u školi, ali je nekako uspevala da uvek bude meñu prvima. Ipak, nije mogla da se takmiči s

Gregom. Nikada nije mogla da stigne do njegovog nivoa. Ona se gubila u sredini u koju je Elis Nan njega ubacio; nije mogla da jerihvati. Najzad je pobegla i to preko Tihog okeana, preko čitavog sveta, sve do Japana, kao da je želela da izmeñu sebe i života koji joj je bio nametnut postavi što veću razdaljinu. Ali, bilo je to u stvari bežanje od bola, bilo je to bežanje prema životu čija ju je enigma stalno privalčila. Kao Odisej na svom putovanju punom iskušenja Tori je teško mogla da učini nešto drugo. Ona je bila stvorena za Japan i on je bio stvoren za nju. Asketizam u školi borilačkih veština u koju je išla, bio joj je dobrodošao. Skoro da je plakala od sreće zbog toga što nije bila okružena pažnjom i bogatstvom svojihoditelja. Sama, ležeći na jednostavnom futonu posle dana ispunjenog mentalnim i fizičkim vežbama, zagledala se preko vrta u Mesec i zvezde i najzad je osetila mir za koji je mislila da ga nikada neće naći. Bio je tu sensei, mali čovek brzih gestova, koji se kretao s velikom slobodom što uopšte nije odgovaralojegovoj ličnosti. Njegova strategija je bila nepredvidljiva, hazardna, neočekivana. „To je teže postići nego što vi Zapadnjaci možete da shvatite" rekao joj je kad je ona stigla do četvrtog nivoa od šest nivoa treninga. „To nije rasistička primedba, samo istina. Vidiš, mi Japanci mrzimo nepredviñenost. Priroda u svom čistom, nepromenjenom stanju nas plaši, zato smo stvorili bogove kao što je na primer boginjalisica, pomoću kojih razbijamo taj strah." „Ali, sensei, pogledajte" rekla je Tori pokazujući izvanredan vrt „uvek ste okruženi prirodom. Ne mogu to da shvatim". Sensei se osmehnuo. „Molim te da pogledaš još jednom vrt kome ja posvećujem toliko pažnje. Zar je to priroda? Padina Jošina, kojima smo šetali, su prava priroda. Ali ovaj vrt? Ne. To je proizvod moje mašte. Sve je napravljeno, smanjeno, sve je pod kontrolom, mojom ili nekog od mojih studenata. Taj vrt je ono što ja želim da bude, ništa više, ali svakako nije priroda. Još nije. Savršeni, vrt, Torisan je podražavanje prirode: on se mesa s prirodom da bi postao jedinstven s njom. Rezultat koji želimo da postignemo tako je zastrašujući, mada čitavog života težimo njemu, ali je zastrašujuće ako izgubimo kontrolu nad postupkom." Maske i osećaj kontrole to su principi japanskog vrtlarstva, mikrokozmosi same japanske kulture. O tome je Tori razmišljala one noći kad je hodala po divljoj strani Tokija sa Gregom. Bila je umorna od jednog i drugog. Šake je bio dobar antipod njihovoj inače strogoj ishrani. Nešto jako je bilo potrebno da im zamagli oči, da ukloni barijere života. Ona i Greg su bili nešto posebno. Ona je prihvatila veru samuraja prošlosti, a on veru

budućnosti. Njih dvoje se srelo u ovom trenutku, usredeona koji je goreo u tokijskoj noći, u primitivnoj džungli najcivilizovanijeg grada. Tako je bar Tori mislila dok nisu došli do mesta zvanog Kriška limuna. To se nalazilo na pogrešnom kraju Shinjukua, bila je to neka vrsta akachochina, mesto na koje su svi dolazili kad bi sve ostalo bilo zatvoreno, gde je sve blještalo i sevalo, gde je sve bilo moćno, uključujći cene. Popili su do tada već dva litra šake, i Tori se osećala kao da je električna struja kolala njenim, venama. Gregove oči su izgledale čudno i ništa nije moglo da zaustavi znoj koji mu je lio s lica i s temena. Kapljice znoja su sijale u njegovoj plavoj, kratko ošišanoj kosi. Auuu! uzviknuo je kad su se popeli liftom do Kriške limuna. Ne želim da odem odavde! Greg je uvek bio spreman na teatarske poze i izjave, bila je to karakterna crta koju je pokupio od majke. Dobili su sto na galeriji koja je išla u krug. Plave i žute neonske sijalice bile su svugde postavljene: na podovima, na stolovima, na stepenicama, na gelenderima i na gigantskom ekranu na plafonu, na kome su se origami projektovali i otvarali kao egzotični cvetovi, u još jednom pokušaju Japanaca da kontrolišu prirodu. Tori i Greg su besomučno pili šake, kad Tori odjednom oseti da Gregova pažnja popušta. Pratila je njegov pogled i videla da bulji u prelepu mladu ženu, visoku, elegantnu, egzotičnu kao origami koji se razvijao iznad njene glave. Hubba, hubba! reče Greg i kliznu iz svoje stolice pre nego što je Tori mogla da ga zaustavi. Ovo je bio Japan i Greg nije pojma imao šta bi to moglo da znači, naročito ne u sadašnjem stanju. Greg, prokletstvo! Ali, on nije mogao da je čuje. Dok ga je Tori posmatrala kako krči put prema lepoj, mladoj ženi, mislila je a to kakvo je ovo mesto i šta se pričalo o stalnim posetiocima. Dileri droge i ljudi koji su seksualno iskorišćavali druge, bili su ovde stalni posetioci. Šaputalo se da je Kriška limuna omiljeno zborno mesto Jakuza. Tori nije nikada upoznala Jakuze i mada joj je um bio natopljen sakeom, osećala je da ovo nije trenutak za upoznavanje s njima. Mačizam je bio jedna stvar, ali samoubistvo nešto sasvim drugo. Greg to ne bi razumeo. Tori je smatrala da nisu imali dovoljno vremena da bi mu objasnila unutrašnji sistem Jakuze. Sada je videla Grega kako razgovara sa lepom ženom i kako mu se ona osmehuje. Nikada nije imao problema da zainteresuje devojke, baš naprotiv.

Tori se setila kad je on bio u srednjoj školi da je imao toliko devojaka da mu je život postao težak zbog toga. Tori je imala odreñenu ulogu u svemu tome, ona je strogo pazila da dve devojke ne uhvate njenog brata u isto vreme. Sećajući se svega toga i gledajući ga sada kako se smeje sa tom lepom, egzotičnom Japankom, Tori je otkrila da ne oseća samo odobravanje već i neku vrstu besa. Ona i Greg su se tako retko viñali, a sada se ispostavljalo da će je on tek tako ostaviti. Tori je mogla da shvati istinu: želela je da provede ovu noć s bratom, htela je da poredi njegov mačizam sa sobom, da pokaže Gregu i Elisu Nanu da može da se takmiči sa njim. Da li je ona stvarno mogla da bude ljubomorna na to biće? Da, mogla je i odmah je počela da klizi kroz gomilu prema Gregu i toj ženi. Tori je bila još dosta daleko od njih kad je ugledala visokog čoveka ogromnih ramena, kako se bez mnogo dvoumljenja baca na njenog brata i ženu. On je bio Japanac, odeven u dobro krojeno odelo. Kosa mu je bila kraća nego Gregova, skoro kao kod vojnika. Bilo je nečeg u njegovom pogledu što joj je smetalo čak i preego što je bila dovoljno blizu da oseti moć njegovog wa. Tada ju je preuzeo strah. Do tada je već toliko daleko odmakla u svom treningu da je mogla da predoseti koji je protivnik opasan čim bi ga ugledala. Čovek je išao pravo na Grega, a pogled mu je bio čvrsto uperen u njega. Tori ga je posmatrala s kakvom lakoćom se kreće kroz gomilu. Bilo je to kao posmatranje vrelog noža koji klizi kroz puter. Nije morao da razmiče ljude i da ih gura, nije morao da gura ljude laktovima. Nikome nije smetao, nikoga nije dotakao, apak je prolazio. A onda, odjednom, njegova ruka se podiže, rukav se zadiže i ona ugleda istetoviranog demona kako bljuje vatru. Torino srce poskoči. O, Bože Greg je nasrnuo na devojku Jakuze. Ona i Jakuza došli su skoro u istom trenutku do Grega i žene. Tori je imala dovoljno vremena da kaže: Greg, hajdemo odavde! U tom trenutku Jakuzina ruka se obrušila na Gregovo rame. Greg se okrete, skide Jakuzinu ruku, čučnu, zauze položaj koji su učili u američkim vežbaonicama. Jakuzi to nije ništa značilo. Ukoliko ga Greg ne ubije, Jakuza će ga lako savladati. Greg se iscerio: Hej, ne želim probleme rekao je iznenada i ispravio se. Digao je ruku. Nema zakona koji zabranjuje da se razgovara sa lepom ženom. Ta žena pripada meni reče Jakuza. Bio je veoma miran. Jedna ruka mu je bila dalje od tela, ispravljena, druga mu je bila blizu dugmeta na sakou. Loše si obavešten, momak. Ropstvo je ukinutore sto godina.

Svet ne pripada Americi reče Jakuza. Je li? Dobro, ali ne pripada ni Japanu. Jakuza se iscerio. Ne pripada još. Greg, hajdemo reče Tori nismo došli ovamo da raspravljamo o razlikama u kulturi. Ne mešaj se, ženo! Ovo se tebe ne tiče jeknu Jakuza i tako je otera. Ti ćeš da mi kažeš! dreknu Tori zaboravljajući sve što je naučila. Kad pretiš mom bratu, to znači da pretiš i meni. Jakuza se polako okrete prema njoj i reče mirnim glasom: Da znaš da si zgodna odjednom je izvadio poluautomatski revolver ali to je sve što si ... U tom trenutku Tori žabi ukrućene prste svoje desne ruke u Jakuzinu dijafragmu. Njegove oči se raširiše i on pade unazad. Greg posegnu za revolverom, ali Jakuzina leva ruka udari po njegovoj mišici. Sve je bilo kao u usporenom filmu. Ton je videla da Jakuza okreće revolver prema Gregu; ona je pokušavala da nañe splet mišića na njegovoj desnoj ruci. Koristeći levu ruku svom silinom steže Jakuzinu ruku kojom je držao revolver. Stezala ju je sve dok nije čula da puca. Njegov divljački udarac nogom pogodi je u Venerin brežuljak. Kriknula je od iznenañenja i bola, ponovo ga je udarila i u tom trenutku je čula jedan jedini hitac. Jakuzino lice je pobledelo, rekao je nešto nerazumljivo u svoj toj elektronskoj buci i pometnji, a onda je kliznuo na pod. Krv je kao tamni cvet širila svoje mračne latice. Tori se sagnula, dodirnula je njegov vrat. Onda je ščepala Grega i gurnula ga kroz gomilu dalje i dalje, dok su se senke menjale u plavožutim tonovima svuda onaokolo, dok se origami razvijao i razvijao, a u nju buljila lica sada njoj toliko strana i čudna. Napolju, u mrkloj noći, ona reče: Hajde! Idemo! Bežimo! Greg je oklevao. Ali onaj tip je ranjen. Mogao bi da umre. Mislim da bismo morali da sačekamo Greg, on je mrtav. Nema pulsa. Jedino što može da nam se dogodi ako čekamo, to je da ćemo biti ubijeni. Taj momak je Jakuza, gangster najgore vrste. Greg je bio očajan. Mogli bismo da objasnimo... razumeli bi... Jedina stvar koju njegova porodica razume je giri dužnost. A njihova dužnost sada je da nas unište. Za ima božje, hajde! Vukla ga je iz Kriške limuna. Čak i ako budemo trčali, pitanje je da li ćemo se spasiti.

Ko je ubio Jakuzu sa istetoviranim demonom na članku? Tori? Greg? Ili je Jakuza sam slučajno povukao okidač na svom revolveru? To niko nikada neće znati. Jednostavna činjenica je bila da je on poginuo od ispaljenog metka. To je baš bio doživljaj! uzviknuo je Greg nešto kasnije dok su sedeli u nekom jeftinom restoranu u Kitasenjuu. Nisam shvatio da me ti braniš, Tori. Do sada sam uvek ja branio tebe. Bio je to glupi incident reče Tori neraspoloženo. To nije trebalo da se dogodi. Ali, dogodilo se. To su iznenañenja života. Iznenañenje je i to što sam ja došao ovamo gde nikada ranije nisam bio, što sam se našao u kulturi o kojoj ništa ne znam. To ti je kao sudbina. Karma, ti bi tako rekla, zare? To nikada nije trebalo da se dogodi. Da nisirenuo na onu žensku... Ne, ne. To mi samo nešto pokazuje, nešto što jareba da vidim. Pojma nemam o čemu govoriš još uvek je bila ljuta na Grega, delimično još uvek šokirana zbog onogato se dogodilo. Ona nikada nije volela revolvere, a sada ih je volela još manje. Sada dok je gledala u svog brata, preko prljavog stola videla je neku drugu vrstu svetlosti u njegovim očima anñela. Bila je to ona ista uznemirujuća tama koju je videla onog kasnog popodneva mnogo godina ranije, kad je izronio iz bazena u Dijaninom vrtu. Kao da su ga dogañaji ove noći nekako ukrutili... ne, to nije bila prava reč. Više je izgledalo da su ga ti dogañaji uzbudili. Ali to nije bilo moguće; Tori je to sebi bezbroj puta ponavljala. Njen brat, zlatni dečko, astronaut NASA-e, nije mogao da gaji takvo antisocijalno, takvo amoralno osećanje. Ne, Greg, nikako. Ali, ona je bila suočena sa neoborivim činjenicama. Zar zaista ne znaš o čemu govorim? Ali da, tačno, ti si mistik porodice, Tori. Zato si i došla ovamo da studiraš, zar ne? Ja, ja sam pragmatist. Ja sam matematičar, pilot uskoro ću biti na Mesecu. Bar se nadam. Ali, pre toga došao sam ovamo da tebe vidim pogledao ju je zar ne shvataš? Ne. Greg klimnu glavom. U redu. Pošto si me odbranila, mislim da zaslužuješ ovo, a u svakom slučaju suviše smo pijani da bismo shvatali razliku duboko je udahnuo vazduh -čini mi se da si ti oduvek mislila da ja volim bazen, da volim da ronim. Pa to je tačno reče Tori zbunjena uvek si bio sjajan plivač i ronilac. Nisam bio uvek sjajan reče Greg. Vidiš, nikada nisam želeo da ronim. Nikada. Tata me naterao. Postideo me. Plašio sam se da se popnem na dasku za skakanje. Onda me jedne noći poveo na olimpijski bazen na Univerzitetu. Tata im je napravio osvetljenje, tako da je imao pristup na univerzitetski kompleks. Ščepao mea vrat i popeo se sa mnom na kulu. Dovukao me do

ivice daske za skakanje. Naterao me da pogledam dole. Svetlosni lukovi su se preplitali iznad vode. Bila je tako daleko, dole u dubini. Zubi su počeli da mi se tresu. Morao je da me drži. Hajde! viknuo je. Jedini način da naučiš da roniš je da roniš. Ne želim da ronim urlao sam. Suviše si mlad da bi znao šta želiš, a šta ne želiš! urlao je on. Greg je zadrhtao: Kad je to viknuo, gurnuo me u vodu s ivice daske. Kriste, ala je bilo daleko do vode. Sećam, se da mi je vetar zviždao u ušima i da se svet vrteo i vrteo. Učinilo mi se na trenutak da ga vidim kako stoji na samoj ivici daske i osmehuje se. Ili sam možda samo mislio da ga vidim. Dno bazena je jurilo prema meni, tako savršeno jasno, da sam bio siguran da u bazenu nema vode. Onda sam udario u vodu i sav vazduh je izleteo iz mene. Tata je dojurio i izvukao me napolje. Bio sam mekan kao rezanac, ali on me samo udario nekoliko puta po leñima da bi se uverio da je sva voda izletela iz; mene. I ponovo smo se popeli na toranj. Sada sam stegao zube i sam sam skočio. Kad sam četvrti put skočio i nespretno zaronio, sve me je bolelo i bio sam spreman da slušam njegova uputstva. Gregove oči su bile tamne dok je posmatrao Tori. Tako sam naučio da ronim. Ali, to je bilo grozno! Kako si ikada mogao da zavoliš ronjenje posle tako grube instrukcije? To sam se i sam pitao od te noći reče Greg. Tori? glas Rasela Slejda je bio zabrinut. Bilo je jasno da je Tori negde odlutala, da ne sedi u ovom futurističkom kafiću u Ropongiju. Gde si bila u ovih nekoliko proteklih minuta? Ja ... Tori se trudila da se vrati u sadašnjost. Mislila sam na ono što je Dik rekao o hafniumu. A u sebi se pitala Zašto ga lažem? Mislila sam kakve mogućnosti ima hamium i kakve grozne posledice može da izazove po svet, kako može da izvuče zlo na videlo. Da, ne vredi razmišljati o košmarima reče Rasel. Bolje da budemo sigurni da se košmari nikada ne dogode. Gde taj hafnium završava? To moramo da otkrijemo. Pitanje je sada da li će nam Hitasura pomoći? Hajde da vidimo reče Tori. Zakazati sastanak sa Hitasurom bilo je isto tako teško, kao pronaći trezor ispod Keopsove piramide. On je bio obazriv čovek, neki bi rekli paranoičan, ali ti su bili njegovi neprijatelji i njihova zavist je očigledno iskrivljavala njihov sud. Nikada nije bilo pokušaja ubistva na Hitasuru i to je govorilo o njegovoj strategiji i obezbeñenju koje je preduzimao.

Nije moglo da se kaže da on nije bio aktivan. Baš naprotiv, Hitasura je bio veoma radan oyabun. On je možda bio suviše mlad pa se čak i stideo da prebaci obaveze na svoje poručnike. Od pre tri godine otkako je došao na vlast, on je već našao za potrebno da ubije dva poručnika koji su više bili odani jenu nego njemu. Tori je upoznala Hitasuru pre deset godina, kad su se ona i Greg krili od članova Jakuza porodice, koja je htela da ih ubije zato što su ubili Jakuzu s demonom koji bljuje vatru istetoviranim na članku. Ta porodica je bila glavni rival Hitasurine porodice, a Hitasura tada samo poručnik preuzeo je na sebe da zaštiti Tori i njenog brata. Nekoliko godina kasnije članovi te iste rivalske porodice kidnapovali su Hitasurinu sestru. Tori je uspela da probije blokadu oko mesta gde su je držali. Članoviorodice koja je otela Hitasurinu sestru mislili su da su mudri ako je sakriju u zapadnjački burdelj. Mislili su da se Hitasura nikada neće setiti da bi ona mogla da bude tu gde bi štrcala kao božur meñu korovom. Kad ju je spašavala, Tori je ubila četiri Jakuze rivalske porodice, a i sama je bila ranjena u levo rame. U tom trenutku Hitasura se zakleo na večno prijateljstvo. Giri koji je osećao prema Tori bilo je nešto nepromenljivo, apsolutno. Bilo bi nezamislivo da se njegova lojalnost ispituje. Tori je obavila tuce telefonskih razgovora i to uvek s drugog telefona, ili na ulici, ili iz hotelskih predvorja. Tek na kraju je dobila odgovor koji je želela. Dvadeset minuta kasnije crveni BMW 750 odvezao ih je u Ginzu. Gurnuti su na prednje sedište, u uši su im stavljeni zapušači od voska, oči su im povezane crnim povezima. BMW je zastao i oni su prebačeni na zadnje sedište gde su imali malo više mesta. Automobil je jurio kroz grad. Niko od njih nije govorio. Tori je upozorila Rasela da ne načini neki nedopustivi gest, ili da ne izgovori nešto što ne treba. Samo sedi i opusti se rekla je. Videćemo šta će se dogoditi. Rasel se nije bunio, mada se nova strana njegove ličnosti koja se tako jasno ispoljila u Medelinu sada sve jasnije pokazivala. Sada je sedeo s neočekivanim mirom dok su jurili kroz Tokio. Osećanje ubrzanja, sila koja ih je bacala levo desno kad bi ulazili ili izlazili iz krivine, prolaz vremena, bili su jedini pokazatelji kuda ih vode. Tori je dobro poznavala grad, ali ovo je bilo kao da se vraća niz planinu zahvaćenu snežnom olujom: proračunavanje vektora i daljine bilo je nekorisno; ovde su sada bili važni samo sećanje i osećanje. Gde bih ja živela da sam Hitasura? Negde na ulicama. Tori je krenula od te tačke i pustila je mašti na volju, pustila je da je intuicija vodi i rešava slagalicu. Dok je jedan deo njenog mozga bio obuzet vremenom, zaokretima, brzinom, drugi deo je pokušavao

da resi misteriju kuda ih vode. Znala je za tri Hitasurine baze, ali možda je on u meñuvremenu sve promenio. Bilo bi korisno znati kuda ih Hitasura vodi, naročito kad njemu ne bude jasno da su oni to otkrili. Bilo je veoma važno da čovek uvek zna gde je, bez obzira da li je s prijateljem, ili neprijateljem. Tori je imala i drugu motivaciju, nešto što ju je duboko uznemiravalo. Posle Estilovog izdajstva bila je nesigurna u sve i svakoga. Oprez je bio jedna stvar, ali paranoja je mogla da je parališe. Trebalo je da zna na koju stranu da skoči, ili je trebalo da ima poverenja.. Ako je nestalo poverenja ostaje samo prazan, taman jaz ispred nje čekajući trenutak njenog pada. BMW je naglo zakočio. Tori i Rasel su izbačeni iz kola. Tori nije mogla da se otrese čudnog osečanja da su se vrteli u krugu. Ali, znala je da Ginza nija Hitasurina teritorija, dakle ovo je bilo negde izvan toga. Ili možda i nije? Popeli su se stepeništem, savijeni skoro do pola, a onda su gurnuti kroz nešto što je ličilo na tunel. Tu im je dopušteno da se usprave. Gurnuti su unazad dok nisu osetili nešto meko ispod kolena. Seli su. Izvukli su im zapušače iz ušiju, skinuli tamne poveze, u istom trenutku čuli su prigušeno zujanje neke dizel mašine. A onda su osetili da se kreću. Naravno pomislila je Tori. Vozilo! Vozili su nas u krug da bi nas zbunili, da pomislimo da smo otišli na drugi kraj grada, dok smo se mi samo vrteli oko uglova. Čim su Hitasurini ljudi shvatili da ih niko ne prati pozvali su kamionet. Tori se osvrte oko sebe žmirkajući na svetlosti. Bili su u nečemu nalik na minijaturnu dnevnu sobu. Sedeli su na sofi presvučenoj orijentalnom tkaninom u plavim zelenim i tamnožutim tonovima. Tu je bio mesingani stočić za kafu, kineska lampa na stočiću od mahagonija, par tamnoplavih stolica, čak i nekoliko estampi na zidovima. Nije bilo prozora. Ipak, bilo je veoma udobno. Gde smo to doñavola? pitao je Rasel. U kamionetu reče dubok glas. Podigoše glave i ugledaše Hitasuru koji je ulazio kroz vrata. Bio je visok, vitak, prilično tamnoput za Japanca. Jedan iz moje flote. Osmehnuo se. Ako treba nekuda da odete jedan od ovih kamioneta će vam sve obezbediti. Vi ćete se udobno voziti, a sve što imate biće savršeno bezbed-o. Hitasura sede preko puta njih u udobnu fotelju. Bila je dovoljno velika da bi se lepo smestio u nju iako je bio visok. Tori, drago mi je što te opet vidim. Mogao je da bude zgodan čovek, ali nešto mu je nedostajalo. Imao je tvrde oči, oštar nos, okrutna usta. Na levoj strani vrata imao je krvavi mladež od roñenja.

Hitasurasan reče Tori službeno ovo je Rasel Slejd. Prijatelj. Gospodine Slejd Hitasura nakloni glavu. Možda ćete mi oprostiti ovo sve kroz šta ste prošli, ako vam kažem da su mere bezbednosti neophodne. Šta se dogodilo? pitala je Tori osetivši uznemirenost u tonu njegovog glasa. Hitasura se zavalio unazad, načinio most od prstiju. Jedva da znam odakle da počnem. Mislim da počinje rat, Torisan, mada možda preterujem pogledao ju je. Moj jedini brat je mrtav. Kako? Ubijen je reče Hitasura. Ne znam ništa više od toga. Dogodilo se to neposredno posle ponoći. Neko je provalio u njegov stan. Neke stvari su možda ukradene, mada je jasno da se ovde ne radi o pljački. Novac i vredne stvari nisu taknuti. Tori upita: Imaš li pojma ko bi bio odgovoran za to? Ne mogu ništa da zaključim reče Hitasura. U njegovim tamnim očima ogledao se bol, videle su se nove bore na njegovom licu. Nije bilo lako biti ovabun. Juče, rano u jutro, neka žena je napala mentora mog brata, univerzitetskog profesora Dina. To se dogodilo u Nihonbašiju. Din je podučavao mog brata dešifrovanju. Ko bi ubio Dina? Fukuda? To sam odmah i ja pomislio, jer Fukuda radi za Velikog Ezoa, a on je moj glavni rival. Čudna je stvar to što je Fukuda bila zaposlena na drugom kraju u vreme Đinove pogibije. Još jedna ženaubica? reče Tori sumnjičavo. Ko bi to bio? Torisan, došla si u najgore vreme kod mene Hitasurine oči su gorele digao sam na noge čitav Tokio da to saznam. Sumnjamo na nekog reče Hitasura držeći slušalicu bežičnog telefona na uvetu. Na koga? pitala je Tori. Nemaš opis žene koja je ubila Dina, a ne možeš čak ni da kažeš da li je ona ubila tvog brata. Znamo gde je Fukuda reče Hitasura. Fukuda zna. Moramo da ubedimo Fukudu da nam kaže sve što zna. Ko je Fukuda? pitao je Rasel. Da li sam dobro čuo? Ona je neka vrsta ženeubice? Jakuza? Tako je reče Tori. Kamionet je tutnjao ulicama Tokija. Hitasura je dobijao poslednje informacije telefonom o tome kako napreduje potraga za ubicom njegovog brata. Mislio sam da Jakuze ne koriste žene reče Rasel.

To je obično tačno reče Tori ali Fukuda je izuzetak. I to na mnogo načina dodao je Hitasura. Spustio je slušalicu. Fukuda je legenda u istoriji Jakuza. Tori je jeknula. Hitasurasan želi da kaže da se ona na silu probila u društvu Jakuza. Na silu. Naterala je oyabune Jakuze da je primete i da je prihvate. Neki su je prihvatili reče Hitasura drugi nikada neće dopustiti da žena obavlja muški posao. Ali, ona to radi mnogo bolje od nekih muškaraca rekla je Tori. Hitasura bijesnu pogledom prema njoj, a onda se iznenada nasmeje. I Torisan je izuzetak. Ja lično ne smatram da je njen pol neka manjkavost rekao je to takvim tonom glasa kao da je zahvalan zbog toga. Mislim da sam razumela Hitasuru reče Tori on smatra da ako se pojavila još jedna ženaubica, onda je nju svakako obučila Fukuda. Fukuda je ključ svega. Samo malo Rasel je gledao čas Hitasuru, čas Tori čak i ako uspeš da je uhvatiš, zašto misliš da će ti tako dobro istreniran ubica nešto reći? Hitasura pogleda Tori. Rasel odmah dodade: Šta nisam razumeo? Pogledao je Hitasuru, ali oyabun okrete glavu. Tori? Tori ne reče ništa. Umesto toga ona uhvati njegovu ruku i stavi je na svoj levi bok. Bio je to čudan gest, pun sećanja na prošlost, na njihov susret u biblioteci u Los Anñelesu kad je došao da je pozove da opet radi za njih. I tada ju je tu dodirnuo. „Šta sam tada osećao?" Ali u ovom dodiru je bilo više intimnosti, nekog budućeg obećanja o čemu ni on ni ona nisu još bili spremni da govore. Bio je to na neki način plemenski gest, drhtaj namere, primitivan, moćan, simbol pun značenja u zemlji sastavljenoj od simbola bez značenja. Fukuda ti je slomila kuk? Bio je to samo šapat, ali Tori je trepnula i tada joj se učinilo da joj je opet sve eksplodiralo pred očima, da joj kosa vijori na vetru eksplozije. Osećala je ne da pada, nego da pluta tunelima ispod ulica Tokija. Za trenutak kao da nije ništa osećala, ali onda je stegla zube jer joj se učinilo da je razdire užasan bol. Velika težina njenog tela postala je nesnosna, činilo joj se da ima nekoliko tona, činilo joj se da krv ističe iz nje, lepljiva, gusta. A u tom trenutku zastala je Fukuda u polutami tunela, dok joj je lice sijalo od osećanja trijumfa. „Rekla sam ti da mi ne staješ na put, ali ti nisi slušala. Uzela si mi nešto što je bilo dragoceno. Sada ćeš to platiti životom i možda ćeš tada shvatiti koliko mi je to bilo dragoceno". Bila je besna i videlo se da je mrzi. „Pojahala si pogrešnog konja. Pre ili kasnije srušićemo Hitasuru, baš ovako kao što smo srušili tebe. Nije to teško. Svako to može". Onda je nestala, a na njenom mestu se pojavio zahuktali voz, iza okuke. Blještavi

reflektori su osvetljavali tračnice, jurili su prema Tori koja je nepokretna ležala na kolosekuedu? Tori! Tori! Rasel ju je tresao. Da li je sve u Tori, sasvim bledog lica okrete se prema njemu. Nije rekla je, a glas joj je bio šapat. Pogled joj se sukobio s njegovim. Oči su joj bile tamne, zamućene od emocija. Prošla sam ceo ciklus, Rasele. Jednom sam pobedila smrt. Sada moram da počnem novi ciklus. Moram da krenem od početka rekla je. Osam Arhangelsk/Zvezdani Grad /Moskva/Tokio Druže, da li ste čuli poslednje vesti? Ponovo su to uradili. Ko je šta ponovo uradio? pitao je Valerij. Bela zvezda reče mladić s ožiljkom u obliku jagode. Njihovi elitni kadrovi su bolje naoružani, bolje obučeni nego bilo ko. Bela zvezda nije više samo gerilska grupa sastavljena od disidentski raspoloženih mladića. Oni su sada prava vojska. Elementi te nove armije su napali Industrijski kompleks Kištum. Potpuno su ga uništili! Valerij Bondasenko je sedeo na klupi ispod velikog drveta breze, na ivici šume iza koje se prostirao atar Arhangelska. S njegove jedne strane bio je mladić s mladežom u obliku jagode, a s druge njegova kćerka, tiha, nepomična. Iza njihovih leña na blagoj uzvišici, dizao se azil za umno poremećene u skoro viktorijanskom stilu. Je li tako? reče Valerij. Čuo sam različite priče. Čuo sam da je došlo do neke atomske katastrofe na tom mestu, ali da je sada sve pod kontrolom. Kištum je više od pedeset godina bio sedište glavnih vojnih atomskih reaktora Sovjetskog Saveza. Pre tri godine, počelo je starenje postrojenja. Ali, tek posle serije pažljivo neobjavljivanih dogañaja eksplozija, curenja i sličnog kad je trećina ljudi koji su radili u Kištumu, a živeli u obližnjem gradu, koji je držan u strogoj tajnostia mu se ne zna čak ni ime, ubijena, počelo je nešto da se menja. Mladić se nasmeja. Otkud vam ta informacija, druže? Od Tasa? Zakikotao, se odmahnuo glavom ne verujući. Kad je progovorio, pogledao je ispred sebe, nikako u Valerija. Zaista! Ljudi su zaista naivni. Kao da se izgubio i sada je govorio samom sebi. Valerij poče opet da razmišlja o tome kako je predsednik pogrešio kad je zamenio ljude iz

Komunističke partije svojim ljudima. Kultovi su opasni. To se upravo pokazalo u najnovijim zbivanjima u Rusiji. Predsedniku je bio potreban neki oblik stabilnosti da bi zadržao centar zajedno dok je sakupljao svoje ljude oko sebe. Nerazumno je odabrao vojsku da mu pomogne. Za uzvrat za njihovu pomoć obećao je i davao sve više novca generalskom godišnjem budžetu. To je izazvalo nedostatak novca u drugim oblastima društvenog života. Predsednik je sada plaćao zastrašujuću cenu učvršćivanja sopstvene moći u obliku štrajkova, lokalnih pobuna, raspadanja privrede. Pojavila se neprijatna zapadnjačka manija polarizacije na klase, a Bela zvezda je bila sve moćnija. Valerij za zadrhtao, pokušavajući da se oslobodi takvih misli. Uhvatio je ruke svoje kćerke, kao da je hteo da je ubedi da je sa njom. Hteo je da vidi makar i najmanju reakciju s njene strane, osećaj da u njenom umu ima bar tračak svesnog, da možda razmišlja. „Znam da si sa mnom, tata i zbog toga se osećam bolje." Mladić se obrati direktno Valeriju. Ne, ne druže. Bila je to Bela zvezda. Oni su digli u vazduh betonske zidove zatvora. Oni su otvorili srž reaktora, postavili štapove koji su izazvali delimično topljenje i neobazrivo odbacili otpatke plutoniuma s name-om da ozrače čitav Sibir. Rečeno mi je da je čitava oblast evakuisana. Nema više idiota koji će doći da čiste kao posle nesreće 1957. Za dve godine više od hiljadu ljudi je umrlo od radijacije. Za manje od deset godina, dvadeset i sedam stotina umrlo je od raka, skoro svako ko je došao da čisti, a svima su obećali duže odmore mladić se opet nasmejao, ali sada je taj smeh uznemiravao. Radnici su zaista dobili odmor. Samo odmor im je bio malo duži nego što su očekivali. Valerij steže još jače belu ruku svoje kćeri. Tragovi plavičastih vena ispod njene providne kože podsećali su ga na grančice breze, gole, pod snegom, blede, na fonu tamnog ukrajinskog neba zimi. „Zvezde" govorio je Valerij ev otac tokom poslednjih noći života „su naša nada. Možda nam u njima leži spas. Zvezde deluju okrutno, ja znam, ali Valerije Denisoviču, ja znam da one to nisu. Ovde vlada okrutnost, u Kijevu, u Ukrajini." Valerij je ostao uz oca, sve dok se noći nisu usitnile u sate, sati u minute i dok se očeve oči najzad nisu sklopile poslednji put. Trenutak kasnije, crveno sunce se podiglo iznad snegom pokrivenih krovova na istoku, okrvavivši njihove vrhove.

Valerij, sedeći pored svog jedinog deteta u ovom pastoralnom, skoro savršeno mirnom kraju blizu Arhangelska, nije mogao da se seti oca, a da uspomene na njega ne poveže sa izgledom Solovkija. Krajem, 1920. godine i početkom tridesetih, Ostrva Solovki u Belom moru pretvorena su u jedan od najpoznatijih logora smrti. U grozan svet Solovki bacani su takozvani antisovjetski elementi, a meñu njima su u većini bili pobunjenički ukrajinski kulaci seljaci. Valerijev stric je bio kulak, ali pošto je ubijen na ulicama Kijeva, jer se usudio da govori maternjim jezikom, Valerijev otac je odlučio da preuzme drugi kurs. Priključio se armiji. Ne bilo kojo diviziji, već nezavisnom Prvom sibirskom konjičkom korpusu. To je shvatio kao svoju osvetu protiv Rusa, ali uskoro se pokazalo da od toga nema ništa. Šest meseci posle njegovog pristupanja armiji, u jesen 1931, korpus su preuzeli ruski „lojalisti", koje je Moskva poslala da kazni jedinicu što širi antisovjetsku propagandu. Istina je bila da je Prva sibirska postala suviše moćna. Moskva je postala nervozna i tako je počela i da se ponaša. Valerijev otac je zatvoren na kratko, a onda poslat na ostrva Solovki. Nije bilo suñenja, nije bilo šanse da se optužba izmeni. U stvari optužba mu nije nikada pročitana, on nikada nije znao za šta je optužen. To je jedva i bilo važno. Valerijev otac je bio Ukrajinac; to je već bilo dovoljno da ga obeleži kao potencijalno opasnog kriminalca. „Rusi su to od mene napravili" reći će Valeriju mnogo godina kasnije „načinili su od mene opasnog kriminalca". Onih dana kad je njegov otac došao na Solovki, već je bilo toliko zatvorenika da je prenaseljenost postala nepodnošljiva. Njegov otac je bio odabran u poslednjoj grupi za premeštaj, ali u opštoj pometnji uspeo je da klizne iz gomile i da se sakrije iza majke i deteta, potpuno pomodrelih koji su tu već ležali mrtvi dan i po. Nije ni najmanje želeo da bude prebačen na neko drugo mesto o kome nije ništa znao. „Bolji je ñavo koga poznaješ" rekao je samom sebi „nego da povezanih očiju zakoračiš u tamu". Prošla su dva meseca pre nego što je primio vesti preko logorske veze o sudbini onih koji su napustili Solovki. Poslati su u Sibir. Naterani su da idu preko zaleñenog Vasjagana, ostavljeni su tu na ledenom prostranstvu bez hrane i odeće. Svi su umrli. Njegov otac je proveo više od tri godine na Solovki. Mada je izgubio dva prsta na rukama i četiri na nogama zbog promrzlina i mada je smršavio trideset kilograma, ipak je uspeo da preživi. Krao je hranu od umrlih, jeo je

meso čuvarevog psa koji je uginuo od mraza, naučio je kako da izvuče ribu iz zaleñene vode. Jedne zimske noći bez mesečine pobegao je dok je sneg jezivo padao na vodu, dok su psi lajali kao pobesneli, a tama eksplodirala od paljbe pušaka. Ranjen je, ali je uspeo da pobegne. Trebalo mu je šest nedelja da se vrati u Kiev. Izgubio je osećaj u obeoge. Da bi mu spasli, život, morali su da mu amputiraju obe noge. „Uradite to! Uradite to! vikao je na hirurge tresući se od besa zbog nemoći pred onim što je neminovno moralo da se dogodi. „U čemu je razlika? Ionako imam samo šest prstiju. Nije to tako veliki gubitak". Solovki je mnogo više uticao na njega, nije mu oteo samo noge, dehumanizirao ga je. Život uz mrtve, jedenje smrznutog psećeg mesa, gledanje kako njegove sunarodnike Ukrajince ubijaju iz dana u dan pijani stražari zato što im je dosadno, ostavilo je na njegovoj duši duboke ožiljke. Nikada više neće moći da razmišlja o svojoj zemlji na isti način. Kao što je ubistvo brata izazvalo divlju reakciju kod njega, isto je tako delovao i boravak na Solovki. Ali, umesto da svoj bes okrene napolje, on je svoju izolaciju okrenuo unutra. Njegov sin, Valerij ga je sprečio da ne prinese revolver glavi. Valerij je rekao onu pravu stvar koja je mogla oca da održi u životu. „Želim da učim, oče. Želim da znam šta to znači biti Ukrajinac, a to samo ti možeš da mi kažeš". „Sada sam ja otac" mislio je Valerij Bondasenko, sedeći pored svoje nepomične, ćutljive kćeri na širokom travnjaku azila blizu Arhangelska. „Želim nju da na-čim onome čemu si ti mene naučio oče, ali čak i ako me čuje ona me ne sluša." Pitao je nevidljivog oca da li to znači da su ih pobedili. „Da li je moguće da su nas pobedili Rusi koji su nas sistematski tukli, koji su nam oteli našu kulturu, našu prošlost, koji su nas gurnuli u beznadežnost, koji su dali sve od sebe da nas unište? Ne, ne, ne! Nisam zaboravio čemu si me učio, kako da duboko pokopam svoju mržnju tako da niko ne sazna šta mi je u srcu." Ne! Nisu pobedili ali nisu ni izgubili. Ne još. Ne još. Još jedan dan, još jedna poseta čoveku koji bi bio Bog" mislio je Mars Volkov dok se vozio prema kompleksu nalik na tvrñavu u kome je živeo Heroj u Zvezdanom gradu. Nije odmah izašao iz limuzine. Još jednom je preslušao traku svog poslednjeg razgovora sa Herojem. „Ne znam šta mi je. Pre nego što sam uzleteo nisam imao mnogo smisla za humor. Ko zna, možda ti činjenica da visiš izmeñu neba i pakla, daje taj smisao za humor".

Mars je razmišljao o tome kako je bio sjajan potez ono kad je isključio svu opremu u Herojevoj kući. Mars je skoro uništio sistem. I dobro je uradio što nije upozorio one budale na donjem spratu. To je bio šlag na torti. Niko nije mogao da prevari Heroja, ni onog idiota od delfina, Arbat. (Mars je morao da prizna da je jedino pogrešio s prokletim delfinom, ali sad što je učinjeno učinjeno je, nije mogao ništa da popravi). „Postoje neki koji misle da lažeš, ili da se ne sećaš, ili da si bio zanet". Jesi li ti jedan od tih?" Sve u svemu mislio je Mars poslednje ispitivanje nije bilo loše. Mars je bio suviše mudar da bi pokušao da isfolira Heroja. Bila bi greška da ga potcenjuje, madae Mars već zadobio prednost na njihovom planu borbe. Marsovo lično osećanje prezasićenosti njihovom igrom nadmudrivanja bilo je stvarno. Ali, on nije bio tako slobodouman kao što je želeo da Heroj poveruje da jeste bilo je mnogo ubedljivije reći nešto što je ličilo na istinu, nego se pokriti lažju. Zato je Mars i došao spreman na njihov poslednji susret. Nosio je na telu sakriveni mikrofon i mikromagnetofon. Baš kao i danas. Les je otvorio usta i ... Ne, ne. Nije to sekvenca iz naučnofantastičnog ili horor filma. On se nije vratio iz mrtvih, nije on bio ni zombi ne golem. To je bilo nešto drugo... Mars isključi traku. Šta se to dogodilo meñu zvezdama? Počela je da ga zanima ta slagalica. Sedeo je jedan trenutak duže, izgubljen u mislima. Onda je izašao iz Čajke, prošao kroz komplikovanu, ali neophodnu proveru, koja mu je dopustila da uñe u zgradu u kojoj je živeo Heroj. Heroj je bio sa Tatjanom. Ona je bila oniska, plava žena, grubih crta lica, široko rastavljenih, sivih očiju. Imala je široka ramena, uzan struk i bokove atletičarke. Bila je privlačna kao i Lara, ali na sasvim drugačiji način. Dobro jutro, druže rekla je Tatjana kad je videla Marska kako ulazi u oblast bazena. Klimnuo joj je glavom i rekao: Gde je Odisej? Pojavi se Arbat, jurnu preko bazena, isprska Marsa. Tatjana stavi šaku preko usta, okrete se od njega, ali tek kad je Mars primetio da se ona smeje. Tušira se rekla je kad se smirila. Donela mu je peškir. Mars ju je posmatrao da bi video da joj je lice opet ozbiljno. Zašto mora da se tušira? pitao je Mars. Ionako je stalno u vodi. Nikada ne ulazi u bazen dok se ne istušira. reče Tatjana. Začu se zujanje i ona preñe preko prostorije. Otvorila je providna vrata i Mars je čuo kako je neko isključio tuš. Onda se pojavila, noseći Heroja na rukama.

Odisej ne reče ništa dok ga Tatjana nije stavila u bazen. Skliznuo je iz njenih ruku kao da je klizava jegulja. Njegovo glatko telo, bez ijedne dlačice, tako bledo i nezemaljske, bilo je sjajno, kao da je namazano uljem. Arbat je počela da klikće, na šta joj Heroj kratko odgovori. Okrenuo se prema Marsu. Poranio si. Dobro ti jutro reče Mars natmureno. Heroj je plivao i prskao u vodi, posmatrao ga. Šta je bilo? Pao si u baru? Mislim da ne pada kiša. Delfin ... krajičkom oka je primetio kako se Tatjana jedva uzdržava da ne prsne u smeh to je šala tvog blesavog delfina. Nije to šala. Bio je to njen način da ti kaže: „Zdravo, druže!" Ne budi idiot. Ne iskušavaj moje strpljenje. A ti iskušavaš moje. Osmehnuo se Odisej. -Onda smo jednaki, mada ne na onaj način na koji ti to shvataš. Možda još osećaš neprijatnost. Pitaš se, mogu da se kladim šta to Odisej nalazi što je čitavog dana u bazenu. Heroj je nastavio. Tu je tvoja velika prednost, druže Volkov. Skini odeću i pridruži nam se. Videćeš u čemu je prednost. Kako je Mars oklevao, Heroj reče: Još si neodlučan? Hajde da ti pomognemo da se odlučiš. Arbat? Delfin skoči, izvi se u luk, i sa samog vrha luka pljusnu mlaz vode Marsu u lice. Kad je pao natrag u odu, načinio je tako veliki talas da je ovaj zapljusnuo Marsa. Mislim da sada više nemaš drugog izbora, druže reče Odisej oduševljen. Mars, razdiran unutrašnjim besom odlučio je da ne uradi ništa što bi Heroju pokazalo da je pobedio u ovoj rundi. Ali, ljudsko dostojanstvo mu je nalagalo da kaže: Nemam kupaći kostim. Čudna misao reče Heroj. Meni ne treba kupaći kostim, šta će tebi? Mars nije mogao da smisli pravi odgovor, pa umesto toga preñe preko prostorije da bi se istuširao i skinuo. Kad je to obavio, obavio je peškir oko bokova i pojavio se. Dobro došao, Volkove reče Odisej na ostrvo kiklopa Palifema. Mars se približio bazenu smrknutog lica i namerno ne obraćajući pažnju na Tatjanu koja je plivala kraj Heroja, odbaci peškir i skliznu u vodu. Lakše je u vodi reče Heroj u tišini koja je nastupila posle delfinovog poslednjeg skoka. Šta je lakše? pitao je Mars.

Život je lakši u vodi reče Odisej i zagleda se u izvijeni plafon na kome su poigravali refleksi od vode u bazenu. Mislio sam da će to biti jasno kad se jednom nañeš u bazenu spustio je pogled. Mars je primetio da su mu oči danas čelično sive i isto tako tvrde. Možda sam te precenio. Nadam se da nisi reče Mars. Videćemo. Mars reče: Voleo bih da se vratim na nešto o čemu si govorio poslednji put. Neopisiva boja koju si video u ... Menelajevim očima posle smrti ... Mars je skoro žabo-avio ime koje je Heroj žejeo da koristi. Menelaj je bio grčki junak koji je učestvovao u pohodu na Troju i Odisejev alter ego, tako bar Homer želi da verujemo. -Rekao si da su to bile boje Boga. Interesuje me zašto si upotrebio baš taj izraz. Ima i drugih kojima bi to mogao da opišeš. Ima li? upita Odisej. Ako je tako, ti ih ne bi znao. Ti lutaš u tami, svi vi lutate. Ja sam jedina baklja koja vas vodi. To je tačno reče Mars. Ali šta je s Bogom? Opet mu se vraćamo, bojim se reče Odisej. A ti si rekao da ne želiš da više razgovaramo o Bogu. Promenio sam odluku. Zaista? Ti umeš da se menjaš i prilagoñavaš. To je baš impresivno. Heroj na trenutak zatvori oči. U redu: Bog. Znaš li da delfini veruju u Boga? Arbat ima sasvim jasnu koncepciju Boga, mnogo finiju od trapave ljudske predstave koju su ljudi smislili. Opet nije govorio „mi" nego „ljudi", kao da on više nije bio čovek. Mars je ćutao. Odabrao sam frazu boja Boga jer je jedino ona prava reče Heroj. Da se vratimo Arbat, delfinima uopšte. Njihov um ne radi kao kod ljudi, Volkove. Um Arbat radi u talasima, a ispod njih su spirale. Linearno mišljenje je njoj nepoznato. Zanimljivo zar ne? Širom je otvorio oči. Tako je Bog za nju Vreme. Ne dan ili noć, delfini ne mogu da odrede tako kategorizovane sekcije. Vreme kao u pokretu pokretu koji je postojao pre života, koji se širi kroz život i koje će se širiti kad se život završi. Mars je pokušao da prihvati to razmišljanje. Kakve to veze ima sa bojom u Menelajevim mrtvim očima? Nisu bile mrtve reče Odisej. Da, sam Menelaj je bio prazna ljuštura, koju su nosili kosmički vetrovi. Ali, njegove oči su postale neka vrsta svetionika. Šta se tačno video u njima? To je osnovna greška koju svi pravite reče Heroj. Nisam ništa video u njima. Ja sam video kroz njih. Kao da su postale teleskopi fantastične moći. Video sav Svugde i video sam Svakad.

Mars je zatvorio oči, pritisnuo je vrhove prstiju na kapke. Glava je počinjala da ga boli. Osnovni problem je bio što on nije znao da li je ovaj razgovor suviše dubok, ili suviše smešan za njega. Da li se on to suočava sa luñakom ... ili sa čim? Šta se dogodilo dvojici ljudi u Odin-Galaktici II tokom misije, kad su sve veze za slušanje i snimanje bile prekinute? To je Marsu nareñeno da otkrije. Da li je Heroj na neki način promenjen, ili ih samo zavitlava, zabavljajući se neviñeno na račun društva kao neka vrsta invalida koji je dobro naplatio svoje povrede? Mars je sada mislio o tome da je zaista zastrašujuće ako se Heroj promenio za vreme misije ... i šta je sada postao? Možeš li bar da mi dopustiš da naslutim šta je Svugde i Svakad? Odisej podiže ruku. Tatjana pozva je hoćeš li da doñeš? Tatjana je poslušno zaplivala u njegovom pravcurema Marsu sve dok se njeno telo nije pritisnulo uz njegovo. Mars je mogao da oseti njene čvrste grudi, oblinu njenog trbuha, pritisak njenog Venerinog brežuljka. Šta ... Prati me, druže reče Odisej čvrsto. I nemoj da uzmičeš. Sve je ovo u cilju takozvane nauke zagledao se u Marsovo lice. Želim da zamisliš da ti, iako sioš uvek ti, osećaš Tatjanine dojke kao da su tvoje, osećaš njen polni organ kao da je tvoj, plivaš u pulsu njene krvi kao da je tvoja, lunjaš njenim mislima. Možeš li to da uradiš Volkove? Ne, mislim da ne možeš. Pustio je Tatjanu. Ali na to sam mislio kad sam rekao Svugde. To znači reče Mars odstupajući korak po korak da si kroz Menelajeve mrtve oči osetio drugo biće. Da. I za vreme tog dogañaja ti si se stopio s tim bićem. Nisam se stopio reče Heroj bilo je to kao da mi je ono samo na trenutak dopustilo da se osvrnem oko sebe i pogledam. Da raščistimo nešto reče Mars kad govoriš biće, da li misliš na vanzemaljca? Ne znam na šti bih drugo mogao da mislim. Ovo postaje razdražujuće pomislio je Mars. Njemue to svet toliko jasno i s toliko ubedljivosti govori o tome, da i ja počinjem da verujem u njegovo ludilo. Možda suviše često dolazim ovamo. Da li je ludilo prenosno? Nije. Nemoguće. A onda je podsetio sebe da, ako je Odisej zaista lud onda to mora da bude neka nova vrsta ludila, koje tim naučnika tek treba da identifikuje, a tek onda da definiše. U redu reče Mars hajde ostavimo Svugde na trenutak, a šta je sa Svakad?

To je čudno, ali to je nekako lakše objasniti -reče Heroj jer je ono više povezano sa bojom izmeñu zvezda; bojom Boga. Bog je Vreme, a Vreme je upravo ono što sam ja video. Nije to bila sadašnjost, niti prošlost, čak ni budućnost. Sada govoriš u krugovima reče Mars ispitujući ga Ajnštajn je dokazao ... Ajnštajn je grešio reče Odisej ubeñeno njegov um, ma kako briljantan bio, bio je ljudski i zato ograničen. Ali, kad govorimo o vremenu, postoji samo prošlost i budućnost. Nije tako, Volkove reče Heroj ono što sam ja video bilo je sve troje odjednom: prošlost, sadašnjost, budućnost. Sve to troje se mešalo, nisu to bila tri toka već jedan zajednički. Kao da si došao na ivicu guste šume i kao da si iza nje nastavio da hodaš obalom ogromnog okeana za koji nikada nisi pretpostavljao da se tu nalazi. Mars je sada osećao specifične grčeve u stomaku, ledeni strah ga je ščepao, jer dok je govorio Herojeve lice je počelo da se menja. Odisej reče-. Tu sam plovio u njemu. U Vremenu. Došao sam do Egzistencije. Video sam sebe kako egzistiram u prošlostisadašnjostibudućnosti, sve odjednom. Bili su isti, nisu bili drugačiji. Nije bilo ni mlañih ni starijih. Nije bilo smrti. Godine i smrt su mitovi, Volkove, ali nisu jedini posegnuo je nadole, dotakao svoje klizavo, srebrnasto telo. I Telo je takoñe mit. To je ono što nas pokreće, što od starosti i smrti stvara mitove. Bez tela, mi slobodno možemo da zakoračimo u okean Vremena. Mars još jednom oseti onu vrtoglavicu koja se javlja u blizini ludila, ali on još nije znao ko je od njih u bazenu lud. Ti mi ne veruješ vidim to po tvom licu slegnuo je ramenima pa, tražio si istinu. Nemoj mene da optužuješ ako nisi spreman da je prihvatiš tužno je pogledao Marsa. Ipak, ja ne mogu da te krivim. Ti nisi bio tamo. Kako bi mogao da mi veruješ?oš uvek ti, osećaš Tatjanine dojke kao da su tvoje, osećaš njen polni organ kao da je tvoj, plivaš u pulsu njene krvi kao da je tvoja, lunjaš njenim mislima. Možeš li to da uradiš Volkove? Ne, mislim da ne možeš. Pustio je Tatjanu. Ali na to sam mislio kad sam rekao Svugde. To znači reče Mars odstupajući korak po korak da si kroz Menelajeve mrtve oči osetio drugo biće. Da. I za vreme tog dogañaja ti si se stopio s tim bićem. Nisam se stopio reče Heroj bilo je to kao da mi je ono samo na trenutak dopustilo da se osvrnem oko sebe i pogledam. Da raščistimo nešto reče Mars kad govoriš biće, da li misliš na vanzemaljca?

Ne znam na šti bih drugo mogao da mislim. Ovo postaje razdražujuće pomislio je Mars. Njemue to svet toliko jasno i s toliko ubedljivosti govori o tome, da i ja počinjem da verujem u njegovo ludilo. Možda suviše često dolazim ovamo. Da li je ludilo prenosno? Nije. Nemoguće. A onda je podsetio sebe da, ako je Odisej zaista lud onda to mora da bude neka nova vrsta ludila, koje tim naučnika tek treba da identifikuje, a tek onda da definiše. U redu reče Mars hajde ostavimo Svugde na trenutak, a šta je sa Svakad? To je čudno, ali to je nekako lakše objasniti reče Heroj jer je ono više povezano sa bojom izmeñu zvezda; bojom Boga. Bog je Vreme, a Vreme je upravo ono što sam ja video. Nije to bila sadašnjost, niti prošlost, čak ni budućnost. Sada govoriš u krugovima reče Mars ispitujući ga Ajnštajn je dokazao ... Ajnštajn je grešio reče Odisej ubeñeno njegov um, ma kako briljantan bio, bio je ljudski i zato ograničen. Ali, kad govorimo o vremenu, postoji samo prošlost i budućnost. Nije tako, Volkove reče Heroj ono što sam ja video bilo je sve troje odjednom: prošlost, sadašnjost, budućnost. Sve to troje se mešalo, nisu to bila tri toka već jedan zajednički. Kao da si došao na ivicu guste šume i kao da si iza nje nastavio da hodaš obalom ogromnog okeana za koji nikada nisi pretpostavljao da se tu nalazi. Mars je sada osećao specifične grčeve u stomaku, ledeni strah ga je ščepao, jer dok je govorio Herojeve lice je počelo da se menja. Odisej reče: Tu sam plovio u njemu. U Vremenu. Došao sam do Egzistencije. Video sam sebe kako egzistiram u prošlostisadašnjostibudućnosti, sve odjednom. Bili su isti, nisu bili drugačiji. Nije bilo ni mlañih ni starijih. Nije bilo smrti. Godine i smrt su mitovi, Volkove, ali nisu jedini posegnuo je nadole, dotakao svoje klizavo, srebrnasto telo. I Telo je takoñe mit. To je ono što nas pokreće, što od starosti i smrti stvara mitove. Bez tela, mi slobodno možemo da zakoračimo u okean Vremena. Mars još jednom oseti onu vrtoglavicu koja se javlja u blizini ludila, ali on još nije znao ko je od njih u bazenu lud. Ti mi ne veruješ vidim to po tvom licu slegnuo je ramenima pa, tražio si istinu. Nemoj mene da optužuješ ako nisi spreman da je prihvatiš tužno je pogledao Marsa. Ipak, ja ne mogu da te krivim. Ti nisi bio tamo. Kako bi mogao da mi veruješ? Marsu je trebalo dosta vremena da razmisli o onome što je Heroj rekao. Jedna stvar me uznemirava. Samo jedna? reče sarkastično Odisej.

Po onome što ti tvrdiš da si doživeo za vreme misije, izgleda da si se ti vratio na Zemlju u nekom stanju milosrña i da imaš neki veliki mir u sebi. Ako se dobro sećam, ti si rekao da si bio razapet izmeñu neba i živog pakla i očigledno je da u sebi imaš veliki deo besa koji jedva obuzdavaš. Kako objašnjavaš te nelogičnosti? Odisej se okrete prema Tatjani. Hoću da izañem. Ona požuri da mu pomogne. Iskočila je iz vode, kapljice su se slivale niz njeno telo. Hoćeš li da ... Budi strpljiv, Volkove. Arbat pomoli glavu iz vode i poče radoznalo da gleda dva muškarca. Tatjana se vratila sa Herojevom specijalnom invalidskom stolicom. Onda se sagnula, podigla ga iz vode. Arbat je ispustila seriju kliktavih zvukova, nos joj se zaranjao i pomaljao iz vode, kao da je uznemirena. Kad je Tatjana smestila Heroja u stolicu, ona prebaci ogroman peškir preko njegovih butina, a on reče: Sačekaj ovde jedan trenutak, druže. Razgovaraj sa Tatjanom. Ubedjen sam da će ti razgovor koristiti -upalio je motor na invalidskoj stolici i krenuo je preko ogromne prostorije. Mars, na ivici bazena prekrsti ruke. Dugo je posmatrao Tatjanino lice pre nego što je rekao: Šta misliš, šta se to ovde zbiva? Ti želiš da znaš da li je on lud ili nije rekla je Tatjana. Na neki način reče Mars moram da znam da li on govori istinu ili ne govori. Da li se suočio saekim vanzemaljcem ili je kosmička radijacija kojoj je bio izložen oštetila njegov mozak? Da, da reče Tatjana ne pomažući mu mnogo on bi mogao da govori istinu onako kako je on znao, a mogao bi i da bude sasvim nenormalan. Njen ton je bio sličan onom tonu koji je koristio Heroj tako da je Mars odmah bio zatečen. Dok se on povratio, stigao je Heroj. Zastao je na ivici bazena i pogledao Marsa u vodi, pa je rekao: Bes i osećanje živog pakla. Bacio je paket fotokopiranih papira na tlo. Ovo bi moglo da ti da neke odgovore rekaoe Heroj. Marsove ruke su bile suve pa je počeo da lista papire. Dok je to radio, ledena lopta u njegovom trbuhu počela je da se širi. Ono što je držao u rukama bili su strogo poverljivi izveštaji, koje je Kremlj štampao u veoma ograničenom broju. Za te izveštaje retko ko je trebalo da zna da uopšte postoje. Oni su bili toliko tajni, da dve trećine Politbiroa nije bilo obavešteno o njima.

Mars shvati da mu ruke drhte pa se potrudio da se kontroliše. Kako je bilo ko a kamoli Heroj, zatvoren u ovoj tvrñavi mogao da se dočepa kopije ovih izveštaja? Ponovo je razmišljao o Heroju i o nedeljnim izveštajima koje su mu o njemu podnosile Tatjana i Lara. Kako to da je Heroj znao sve o aparatima koji ga snimaju i prisluškuju i kako to da je umeo da koristi bazen da bi u njemu dobio bar malo slobode. Buljio je u Heroja kao da ga sada prvi put vidi. Majko Božja, čemu smo to dopustili da se uvuče meñu nas? Marsova usta su bila suva i morao je nekoliko puta da proguta pljuvačku pre nego što je rekao: Ovo nije trebalo nikada da vidiš. Bilo je nekorisno pitati Heroja odakle mu ova kopija. Mars je znao da on ne bi odao tajnu, baš kao što jenao da ne može da primora Heroja da mu to kaže. Trebalo je da nekako nagovori Heroja da mu to kaže po sopstvenoj želji. Ali, ja sam to video reče Odisej. To je izveštaj sa detaljima o jednom eksperimentu koji je obavljan za vreme misije Odin-Galaktike II. Smešno. Ni meni ni Menelaju niko nikada nije rekao o tome. Ni bilo ko drugi nije obavešten o tome. Da li treba da se osećam bolje zbog toga? Da li treba da mi je lakše što sada znam da nismo jedini tapkali u mestu. Odisej nakrivi glavu kao da je osluškivao glas koji je samo on mogao da čuje. Ali, mi nismo bili zamorčići! zaurlao je odjednom, tako da se Tatjana trgla. Mars se borio da zadrži kontrolu nad zbivanjima. Bio je svestan kako je ranjiv dok tako nag pliva u bazenu, dok Heroj sedi iznad njega. Trebalo je da obavimo eksperimente s kosmičkim zracima nastavio je Odisej. U našu EVA zaštitnu odeću bili su ugrañeni neki filteri koji su morali da nas zaštite od kosmičkih zraka, ali da ipak dopuste minimum tih zraka, da dopru do nas. Ne, pogrešno, o tom planu je diskutovano, ali nikada nije prihvaćen. Gubiš se, druže reče Odisej i dodirnu nekoliko puta jezikom nepca. Razmisli mali, zar bi Amerikanci bilo kada nekome dopustili da izvrši takav eksperiment? Oni se odnose prema svojim kosmičkim programima kao prema nečem što je svetinja. To što si bio izložen kosmičkim zracima dogodilo se sasvim slučajno. Nešto je krenulo naopako. Ja ću ti reći šta je krenulo naopako zagrmeo je Odisej mi i nismo bili predviñeni da stignemo na Mars. Odin Galaktika II bila je namenjena obavljanju tih eksperimenata! Nije, nije! Mars je sada vikao iz sveg glasa. Mi nismo čudovišta. Zašto želiš da to od nas napraviš? Šta se to s tobom dogodilo?

Ti dobro znaš šta se dogodilo sa mnom. Ja sam ozračen kosmičkim zracima na tvoje insistiranje Herojev izraz lica je bio nedokučiv. Ti si me naterao da učestvujem u tom laboratorijskom eksperimentu. I to sve zato što ste vi smatrali da kratkotrajno izlaganje zračenju može pozitivno da deluje na oštećenja zadobijena u bestežinskom stanju. Herojeve pesnice su bile čvrsto stisnute. Možeš li da naslutiš šta si mi uradio? odmahnuo je glavom. Ali čemu sve to? Čak i da ti je to jasno ne bi mnogo brinuo zbog toga, je li? Svi ste vi barabe bez srca. „Nemaju srca, nemaju duše" kako kaže delfin, da li si to znao? Njegova desna pesnica se otvori. Evo malog poklona za tebe nešto sjajno ispade iz njegove šake i pade u vodu kraj Marsa. Malolutoniuma. Kriste! Isuse Kriste! Mars jurnu napolje iz vode. Ti si lud! Ti želiš da se ubiješ! Počeo je da drhti. Niko mu nije pružio peškir, a on je bio paralisan strahom i nije mogao da se pokrene. Osećao je udaranje srca. Kolena su mu bila meka kao od želatina i bio je ubeñen da je nesvesno urinirao pre nego što je uspeo da iskoči iz bazena. Suviše je dobro poznavao efekteadijacije. Opusti se reče Odisej zagledan u Marsovo belo lice to je samo mermer koji sam ofarbao odgovarajućom, bezopasnom bojom. Sada je bio mirniji. Arbat je nešto brzo kliktala. Heroj joj se osmehnuo. Arbat kaže da si se upiško u njenu vodu. Preplašio sam te, je li? Možda će ti sada biti jasno šta si ti uradio meni. Ali, mi nismo ... Ostavi to reče Odisej okrenuvši se odjednom grubo na drugu stranu za neki drugi dan. Kraj ispitivanja. Posle svega što je uradila pustila svoj neobuzdani bes, ubila Din Hono je sanjarila. Razapeta izmeñu sna i jave, lutala je blistavim poljem koje su je naučili da pretražuje i učini sopstvenom svojinom. Odjednom se našla na stazi svog buñenja ... Kad je Hono imala osam godina, čula je razgovor svojih roditelja. Bila je noć, a ona je bila budna. Imala je temperaturu. Toliko ju je to iscrpio da nije mogla da spava. Bilo je leto i fusuma na sobi njenih roditelja prema vrtu bila je otvorena. Ledena mesečeva svetlost padala je u njihovu sobu. Kroz providne sodi zidove od pirinčanog papira Hono je mogla da vidi siluete svojih roditelja, malo povećane, kao da su ličnosti iz nekog pozorišnog komada, osvetljeni scenskim reflektorima. Sanjala sam rekla je Honina majka bilo je to o našoj kćeri. Ne želim više ništa da čujem o Hono rekao je njen otac Noboru.

Ali moraš! ruka jedna siluete posegnu prema drugoj, ščepa je za rukav. Ovo je bio san pun značenja. Sanjala sam da smo usred zime. Sneg je pokrivao tlo na sve strane, ali vrlo čudno drveće nije bilo pokriveno snegom. Ono je bilo golo i crno kao da je spaljeno. Honin otac je ćutao. Kao što sam rekla, bila je zima. Živeli smo na nekom usamljenom mestu, ne mogu da kažem gde. Hono se probudila. Bila je bolesna, baš kao sada. Trebalo je da obavi veliku nuždu. Izvela sam je napolje, na sneg, nemoj da me pitaš zašto. Ona je čučnula, ja sam je posmatrala, štiteći je koliko sam mogla. Onda sam krajič- om primetila neki pokret. Lasica je stajala i buljila u mene svojim krvlju podlivenim očima. Bila je crna kao drveće oko nas. Nije joj izraslo belo, zimsko krzno. Videla sam da ima naduvene sise ispod opuštenog trbuha. Njena njuška me naterala da se užasnem nastavila je da govori Honina majka. Krv je kapala s nje. Znala sam da je ona upravo preklala mužjaka, da bi njeni mladunci imali šta da jedu. Sada je gladno buljila u Hono. Gledala sam čas lasicu, čas Hono i tada na svoj užas videh da iz Hono teče krv. Čist sneg ju je upijao i krvava mrlja se širila i širila. Hinoeuma, ubica muža reče Noboru. Lude, lude žene koje nisu dovoljno obazrive. Moramo nešto da učinimo rekla je Honina majka moj san je bio znak, upozorenje na zlo. Šta hoćeš da ja uradim? Odvedi je kod čoveka jednog drveta. Čovek jednog drveta bio je tako nazvan, jer je živeo na ostrvu na južnoj obali Japana. Bilo je to jedinstveno mesto, kamenito, isprano, udarano vetrom i kišom leti, vetrom i snegom zimi. Ostrvo kao da nije počivalo na kamenom tlu nego na korenju starog bora koji je zauzimao devet desetina ostrva. Noboru je otputovao na jug i tu je iznajmio čamac koji ih je ostavio na kamenoj obali ostrva na kome je živeo čovek jednog drveta. Čovek jednog drveta bio je grbavac. Glava mu je bila suviše velika za ostatak njegovog majmunskog tela. Njegova pojava je preplašila Honoi. Ona se sakrila iza očevih nogu dok se on obraćao čoveku jednog drveta. Moja kćerka rekao je Noboru je hinoeuma. Imala je tu nesreću da se rodi u šezdesetom ciklusu godine konja. Moja žena i ja se plašimo da joj je sudbina odredila da ubije muža. Čovek jednog drveta zagleda se u Hono svojim očima crnim kao bezdan. Pričalo se da je on Indonežanin, niko to nije sirgurno znao jedino je bilo sigurno da je pre mnogo godina došao sa tog misterioznog arhipelaga. Sada

je izvadio pet komada napola izgorelog kornjačinog oklopa. Bacio je komade na zemlju tri puta. Onda je čučnuo. Njegove guste obrve se sakupiše dok je čitao šta kažu rune. Pogledao je Noborua, držeći pesnice na kolenima, naglašavajući svoje strano poreklo. Možeš da je ubiješ rekao je visoki, drhtavim glasom. Hono je zadrhtala, a Noboru stavi zaštitnički ruku na njeno rame, držeći je uz sebe. Jesi li lud? rekao je. Ovo su moje meso i moja krv. Ma šta da je ona, ona je moje dete. Neću dopustiti da je neko povredi. Čovek jednog drveta mudro klimnu glavom, kao da je dobio pravi odgovor. Ako nećeš to, možeš da je ostaviš kod mene. Koliko dugo? pitao je Noboru. Čovek jednog drveta ustade. Kad bude spremna, vratiće ti se. Ali, moja žena ... moram da joj kažem kad će se Hono vratiti, kad će moći opet da je vidi ... Reci svojoj ženi da zaboravi da je imala kćerku. Reci joj neka skrene misli na druge stvari. Inače neće preživeti odvajanje. Hono je gorko plakala kad je otac otišao. Otrčala je na obalu, oštro kamenje ju je seklo kroz tanke donove. Iseklo joj je stopala. Tata! jecala je. Tata! Ali Noboru se odlučno okrenuo kad je čamac otplovio s ostrva preko sivog mora, prema njegovoj kući. Hono se srušila na ivicu vode. Jecala je nekontrolisano. Onda je odjednom postala svesna da je neko diže u vazduh. Otvorivši oči videla je na svoje veliko zaprepašćenje da ju je čovek jednog drveta podigao u naručje, tako lako kao da je džak pirinča. Zašto places, malena? Ovo je novi početak za tebe, prilika da dobiješ život umesto smrti. Želim da idem kući plakala je Hono. Razumem te, ja te i vodim kući. Trebalo je da proñe više od godinu dana da bi Hono počela da smatra ostrvo svojim domom. Ali deca se lakše adaptiraju nego odrasli. Noboru, na primer, ne bi nikada mogao da se prilagodi. Čovek jednog drveta je bio veoma zanimljiv. Čak i kad Hono ne bi sasvim razumela šta on govori, ona bi do duboko u noć razmišljala o tome kad bi ostala sama, buljeći u zvezde koje su svetlucale kroz grane Jedinog drveta. To je bilo još nešto što ju je iznenadilo. Uživala je u samoći, uživala je u tome što ima vremena da sluša ritam talasa koji su udarali o stene, da

osluškuje krikove ptica, šaputanje morskog vetra kroz grane Jedinog drveta, svoje misli. Mislima je potrebno vreme rekao joj je čovek jednog drveta i potrebno je dosta napora da se njima baviš jer moraš da odlučiš koja će te misao poboljšati, koja će ti naškoditi. Moraš da razmišljaš o svom umu kao o vrtu kome je potrebna stalna pažnja. Moraš neprestano da tražiš tišinu i izolaciju koje su neophodne. Hono je koristila zvezde kao žižu interesovanja. One su bile toliko daleko da čak ni njen wa, na čijem su širenju svakodnevno radili ona i Čovek jednog drveta, nije nikada mogao da ih dostigne. Ali, pružanje preko tolike daljine dopuštalo joj je da se razvija. U noći, Hono se sećala svega što je tog dana naučila. Ponavljala je lekcije bezbroj puta, prevrtala ih i okretala, kao da su drago kamenje najveće vrednosti koje mora da osmotri sa svih strana. Na taj način je upila sve čemu je bila naučena. Pokazalo se da je sjajna učenica. Imala je dobru memoriju i sve dok ju je nešto interesovalo nije bila ni premorena ni nezainteresovana. Čovek jednog drveta obučio ju je o osnovama Žena i Šintoa, jer je on smatrao da je vera osnova svake uspešne obuke. Odatle se kretala prema spoljnjem svetu u nečemu što je on video kao koncentrične krugove Taoa i filozofije Laocea. Onda su proučavali filozofije majstora strategije, kao što je Sun Ću i majstora mačevanja Mijamoto Musašija. Uporedo sa tim učenjem ona je svakodnevno imala teške fizičke vežbe: tai ci, ñiuñicu, aikido, karat, kenñucu. Neko bi pomislio da je to običan način obuke: zaista to je to i bilo za mladića koji se bavi borilačkim veštinama. Ali, bilo je to sasvim neuobičajeno za ženu. Čovek jednog drveta zahtevao je od Honoi da proučava neke ezoterične filozofije i fizičke discipline koje je on naučio dok je putovao Indonzeijskim arhipelagom. Prošlo je već šest godina otkako je ona došla da živi s njim. Sada je već imala dojke, a prostor izmeñu njenih butina bio je pokriven finom, crnom dlakom. Te večeri je prvi put prokrvarila, baš u trenutku kad je sunce tonulo u okean. Znala je zašto krvari i znala je šta to znači. Ali, jedan njen drugi deo, hinoeuma koja joj nije dala mira, dobro je zapamtio užas koji je njena majka doživela u snu. Ja sam još uvek hinoeuma rekla je očajno Coveku jednog drveta. Drhtala je, a njene ogrubele ruke bile su krvave. Ja sam još nečista. Na to joj je on odgovorio.

Nikada nećeš biti žena u tradicionalnom smislu poveo ju je u samo središte Jedinog drveta, gde je deblo bilo tako debelo, veliko kao kuća. Rekao joj je da sedne leñima oslonjena o deblo. Ali to je dobro. Ja sam dao sve do sebe da očistim svoj duh. Tvoje telo nije važno; ono će te samo izdavati. Nikada me neće izdati rekla je naivno Hono. On je raširio ruke. Kad odeš na kopno, sve će ovo polako da izble-i. Ne, ne! Sve će ti se činiti kao san insistirao je Čovek jednog drveta. To je i prirodno, to je način života. Nastavićeš da sazrevaš sve dok ne postaneš žena. Onda će te tvoje telo izdati i poželećeš ono što svaka žena želi: muža, porodicu, kuću. Hono je slušala. Ali tvoj put ide u drugim pravcima. Običan život samo bi izvukao iz tebe tvoju hinoeumu, a to bi izazvalo zlo. Zato ti savetujem da budeš stroga prema sebi. Kad budeš osetila potrebu da se zaljubiš, da se udaš, vrati se u duhu na mesto koje sam ti ja pokazao, jer će te samo to spasti i zaštiti te od sudbine hinoeume, one koja ubijauža. Hono, odjednom svesna gde se sada nalazi zagleda se u sunce, ali još uvek je videla mladića čije je grlo raskinula. Da li je to bilo tek pre nekoliko sati? Njoj se činilo da je to bilo pre nekoliko godina. Ali ne, to mora da se odigralo tek pre nekoliko časova. U mislima još je mogla da vidi svezu krv na rukama i da čuje Velikog Ezoa koji je govorio iz njeežno: Gospoño Kansei, našao sam Sakatine poslovnike njihove dešifrovane stranice, vreme je da krenemo. Irina i Nataša Majakova izlazile su skoro svake večeri na večeru. Čak i onda kad Irina nije išla na časove glume u novi Moskovski umetnički teatar. Irina bi čekala Natašu posle predstave „Tri sestre". Često nisu baš večerale, više su volele da hodaju ulicama i parkovima i beskrajno dugo razgovaraju. Zaustavile bi se možda u nekoj maloj kafani punoj isparenja i ogovaranja, da pojedu čorbu od kupusa, a onda bi nastavile da hodaju kroz grad, čiji su deo bile, ali u kome su ipak nekako stvarale svoj svet. Irina je sada više nego ikada pre gorela od radoznalosti da sazna što više o Natašinoj vezi sa Valerijem. Znala je da ga ne viña preko noći. Možda samo ako bi se sreli veoma kasno, a Irina je znala da glumica ne sme da provodi besane noći dok radi. Istovremeno, Irina se osećala krivom što je lagala Natašu za svoje ime. Nije više bilo nikakvog uzbuñenja u tome da čuje kako je Nataša naziva. Katjom

Boroskajom; toliko je želela da je zove pravim imenom. Nije mogla da smisli kako da kaže Nataši da je njeno pravo ime Irina Ponomarova. Kako je mogla da joj objasni tu laž? Iako je njeno prijateljstvo s Natašom bilo sve čvršće, odbijala je da joj prizna razlog zašto je stupila u vezu u njom: da bi otkrila vezu s Valerijem. Noću, u krevetu, kad je bila sama, Irina je razmišljala o svojoj vezi s Natašom. Bilo je užasno nepošteno što je njen jedini pokušaj da uspostavi pravi prijateljski kontakt bio toliko nabijen lažima, tako iskrivljen i gadan. Njene noći s Valerijem postale su strasnije, možda zbog očaja koji je počivao u samoj srži Irining bića. Njihovo voñenje ljubavi bilo je sve divljije, životinjske, zamarajuće tako da bi posle toga Irina utonula u potpunu iscrpljenost. Valerij bi morao da je dobro prodrma u jutro da bi je probudio. A onda, iako je on protestovao, ona bi se popela na njegovo nago telo, raširila bi noge preko njegovih prepona i pokretala bi se tu sve dok ne bi osetila da on odgovara na njeno draženje. Onda bi obuhvatila njegov čvrsti, pulsirajući ud usnama i milovala ga je sve dok se on ne bi izvio na krevetu, eksplodirajući od beskrajnogadovoljstva. U orgiji samouništenja, ona više nije mogla da razlikuje strast od ljubavi. Valerijevo jecanje kad bi bio seksualno uzbuñen i njegova eksplozija zadovoljstva, proganjali bi je čitavog dana, odjekujući u njenim ušima dok ga je posmatrala kako ljubazno razgovara sa Natašom Majakovom. Suze mržnje i samosažaljenja tada bi joj se zav-tele u očima. „Irina. Irina. Irina." Ponavljala bi bezbroj puta svoje ime kao da je molitva. Problem je bio u tome što više nije znala ko je Irina Ponomareva. Negde su se njen identitet, njeno biće izgubili ili su bili tako pokriveni da je zaboravila gde treba da ih traži. U Marsovom stanu, pošto bi on utonuo u san posle prili čno mlakog voñenja ljubavi, ona bi buljila u plafon i pre nego što bi i sama utonula u lagan san pun trzaja, obećala bi samoj sebi da će sutra sve priznati Nataši tako da bi mogle da počnu sve od početka. Ali, svako jutro se budila sa saznanjem da nikada neće moći to da uradi. Ono što je bilo učinjeno, bilo je učinjeno. Njena veza s Natašom bila joj je već suviše dragocena tako da nije želela da je dovodi u opasnost ni na koji način. Znala je da tu vezu dovodi u opasnost svaki put kad bi ona i Nataša bile zajedno. Uvek je postojala mogućnost da kaže nešto pogrešno ili je mogao neko da naiñe, da je prepozna i pozove pravim imenom. Što je još gore ona je mrzela Natašu isto onoliko koliko joj je bilo stalo do nje; uprkos vezi koju je ovamala sa Valerijem što je Irinu izluñivalo jer nije znala o kakvoj vrsti odnosa je reč.

Irina je počela da oseća neku čudnu raspadnutost kao da joj je život bio ljuska od jajeta koje je iznenada udarilo o kamen pa se ljuska raspala na komade od kojih je sveki imao svoju strukturu, ali koji je bio mnogo manje od celine. Nešto esencijalno je nedostajalo i tako je bilo još pre nego što je srela Valerija. Irina je znala da joj je omogućeno da nasluti istinu, to srce stvari što će joj značiti više od bilo čega drugog u Americi. U Bostonu je posmatrala mladiće i devojke kako izlaze s univerziteta. Hodala je ulicama Kembridža sa njima, jela piću i pila kokakolu zajedno s njima, kupovala je odeću tamo gde su oni kupovali, slušala je njihovu muziku, najpre s prekidima iz kola koja prolazila, onda u džuboksovima i picerijama, i najzad u disko klubovima do kasno u noć. Jedne večeri bila je pozvana na zabavu zajedno s mnogima. Bio je tu i gazda lokalne picerije. Najpre je naravno, odbila, ali nešto kasnije je pomislila: a zašto da ne? Irina je bila ubeñena da je sve to haos onako kako ga je ona zamišljala. Buka je bila nemoguća. Čaša joj se tresla u ruci, a zubi su joj cvokotali od vibracija. To je bilo divno i tako oslobañajuće, na neki način isto onako kao što je bilo sedenje u zamračenoj bioskopskoj dvorani gledanje Elizabet Tejlor u ulozi Marte u filmu „Ko se boji Virdžinije Vulf?" Ipak, bilo je to nekako drugačije, sasvim drugačije. Sve je bilo spontano, od smeha do dolaženja i odlaženja ljudi, od neformalnosti do širokog dijapazona tema u razgovoru koje su se kretale od filozofije Kjerkegora do značenja smrti; od Vudi Alena do smisla života, Toma Kruza i značaja seksa. Sve je bilo vrtoglavo, divlje, veoma primamljivo. Irina nije imala namere da ode. Bio je tu neki mladić, s kosom boje medveñeg krzna. Kosa mu je bila kratko podšišana sa strana, duga na vrhu tako da ju je neprestano zabacivao. On ju je posmatrao stidljivo dok je išla od grupe do grupe, tako da je Irinu zabolelo srce. U jednom trenutku dok je ona stajala na ivici gomile, a on igrao sa mršavom ženom s kosom boje peska, gurnuo ju je i prosuo čašu s pićem koju je ona držala. Izvinite rekao je izvinite molim vas. U redu je reče Irina to je samo soda. A onda, pošto on nije mogao da skine pogled s nje dodala je: Zašto se ne vratite svojoj partnerki? Ponovo je naletela na njega u kuhinji. Bilo je već kasno i ljudi su počeli da se razilaze. Irina je stavila komad sleñene piće u mikrotalasnu pećnicu, ali on je spreči da je uključi.

Zar ne znate baš ništa? rekao je. Ne koristite foliju, eksplodiraće po celoj kuhinji. Stavio je piću na papirnati tanjir, gurnuo je u pećnicu i uključio je. Zajedno su jeli piću. Vi ste Ruskinja, zar ne? upita mladić. Da. Sjajno govorite engleski. Želeo bih da ja tako dobro govorim ruski. Koliko je dobar vaš ruski? pitala je Irina na ruskom. Bojim se da nije nešto naročito dobar rekao je on na ruskom. Morate više da govorite, to je sve rekla je Irina i počela opet da govori engleski. Odjednom jehvatila da ne oseća ni najmanje nostalgije za ruskim jezikom. Iznenada, mladić se nagnuo prema njoj i spustio je nežan poljubac na njene usne. Želeo sam da to uradim čitave noći rekao je brzo. Zar niste mislili da ćete me uvrediti? Nisam to znao dok ne probam. I u toj jednoj rečenici on je sumirao uznemirenost koju je ona ovde osećala otkako je došla. Zašto joj je bilo tako ugodno u Bostonu. Zašto je bila tako slobodna? Zašto nije osećala ni najmanje želje da se vrati u Moskvu? Ne mogu to da saznam. Ušuškana u Rusiji, nije imala načina da sazna kakve će biti Amerika, a kamoli Boston, ili ova slobodna oblast Kembridža, tako divno starinska, a istovremeno tako avangardna. Svet u svetu. I to sve brižljivo skriveno od njene vlade. Kako je plakala te noći kad se najzad uvukla u svoj krevet jer je znala da nikada više neće gajiti ista osećanja prema svojoj domovini. Sumnje su potkopale čitav njen život, sve ono u šta je verovala od roñenja, načinjale su njenu svest. A kad su se tu jednom uvukle nije mogla više da ih rasprši. Najgore od svega bilo je to što joj se sve to činilo kao san kad se vratila u Moskvu: svilena jutarnja haljina koja ju je osvojila, veličanstvena Elizabet Tejlor kao Marta, miče i kokakola, sloboda misli, šokantna muzika i još gora odeća, mladić na zabavi u Kembridžu koji ju je voleo iz daljine i koji se usudio da je poljubi, koji joj je rekao „kako da drugačije saznam?" sve je to bilo sprano sivilom njenog svakodnevnog života. Sve je to postalo san. Sanjala bi kad bi košmar o rešetkama to dopustio Kembridž i budila bi se sva uplakana, kao da je to mesto izgubljeno kao Kamelot, ili da je samo mit kao Avalon. Taj osećaj gubitka je bio tako velik da čak ni njena osećanja prema Marsu nisu mogla da ga oteraju, seks s Valerijem bio je nedovoljna droga i sve češće ona je tražila utehu na jedini način na koji je znala klečeći ispred oltara

u crkvi Sv. arhanñela Gavrila. Tu se molila da joj se ukaže put i za neki mir koji je sada bio daleko iznad nje. A onda, jedne večeri u izmaglici sitne kiše koja ih je oterala sa klizavih moskovskih ulica, dogodilo se čudo. Nataša je rekla: Znaš li da sam najsjajniji trenutak na pozornici doživela ne u Rusiji već u Americi. Zamoljena sam da igram u Kinkoln centru u Njujorku. Znaš li gde je to? Nikada nisam bila u Njujorku rekla je Irina dok joj je srce udaralo u podgrlcu. Znala je da je sada trenutak da pomene Boston, ali nije mogla. Bile su u Pragu, restoranu na trgu Arbat. Bilo je to mesto odreñeno za turiste, tako da je hrana bila dobra a pošto su vlasnici poznavali Natašu i usluga je bila na visini. Irina je buljila kroz prozore u ljude koji su nagnuti unapred žurili po odvratnoj kiši. Otkrila je na svoje krajnje zaprepašćenje da nema nikakve veze s tim ljudima. Bilo je to kao da je bila odeljena od njih, kao da je bila na suvom, bezbedna što je i bilo tačno jer je sedela u restoranu dok je njima bilo hladno i odeća im je bila mokra. „Ali, ako su oni bili ovde u Moskvi" pitala je samu sebe „gde sam onda ja?" Nije htela da odgovori da se nalazi u nekoj vrsti groznog čistilišta gde izdržava kaznu u zatvoru u kome je čak i Mesec bio zagrañen rešetkama. Katja? Nataša je uhvati za ruku. Šta je bilo? Bleda si kao smrt. Irinina depresija je bila toliko duboka da je sasvim zaboravila ko je Katja. To je trajalo jedan beskrajno dug trenutak. Ona je bledo buljila u Natašino zabrinuto lice. Katja? Da, da rekla je Irina dišući ponovo dok se sve ponovo vraćalo u normalno stanje iako ništa nije bilo normalno dobro mi je ... pojma nemam šta mi je naspelo. Na trenutak vrtelo mi se u glavi. Sada je prošlo. Ipak reče Nataša čvrsto ovde je čaša starke za tebe, devojko. I za ima božje, jedi. Nisi ništa ni takla. Kasnije, kad su tanjiri odneti i kad je poslužen jak, taman čaj, Nataša reče: Amerika je neobično mesto. Kako bih želela da to možeš da vidiš! Prepuno je divnih prizora, zvukova, ukusa. Baš drsko i bezobrazno, zaista zakikotala se. -Na primer, kad se samo setim kako sam imala divan francuski prsluk one noći kad smo onaj teksaški bogataš i ja ... odjednom je zastala i odmahnula finom rukom. Ali ne, mislim da sam te već dovoljno šokirala za jedno veće. Mislim da mene nije teško šokirati. Nataša se nasmejala. Naravno da nije! Tako si naivna, Katja. Obrazovanje u ovoj zemlji je toliko primitivno. Mislim da nije mnogo bolje od obrazovanja u zemljama trećeg

sveta kojima se mi toliko trudimo da pomognemo. Često mi se čini da smo mi oni kojima je pomoć potrebna. Nataša je srku tala čaj. Da ti ispričam nešto, dušo. Kad sam bila u Njujorku upoznala sam Edvarda Olbija. Došao je da me vidi kako igram. Možeš li da zamisliš? Bože, kakva šansa. Znaš li šta? Učinila sam sve što se moglo. Nisam htela da razgovaram sa jednim od najbriljantnijih umova teatra današnjice dok moji bebisiteri iz KGB-a njuškaju oko nas i drsko prisluškuju. Pobegla sam s Olbijem. Nisu me nirimetili. Ono što sam od njega naučila za to kratko vreme nisam mogla da naučim od mog ruskog učitelja ni za trideset godina. Govorio je iskreno. Njegov jezik je bio neka vrsta muzike koja je prodirkala kroz pore moje kože. Činilo mi se da nikada ranije nisam bila živa, da nikad nisam shvatala šta je dar koji ima neka osoba i da nisam znala kako da se krećem po sceni. Pokazao mi je kako da izgovaram reci i to ne samo njegove, već sve. Nataša je nasula još čaja i dok je mešala šećer u šoljici, oči su joj sijale od neke unutrašnje ozarenosti. Razgovarali smo čitave noći. Kakav rizik, draga moja, ali šta sam drugo mogla da radim? Kad sam se vratila u hotel skoro sam nastradala. Ali, koga briga za to? Imala sam anñela čuvara koji nije skidao pogleda sene. Irina se pitala da taj anñeo čuvar nije slučajno bio Valerij. Mene zanima tvoj bes nastavila je Nataša. Moj učitelj glume je smatrao da je bes suzbijena frustracija. Što sam starija sve više sam spremna da se složim s njim uhvatila je Irinu za ruku. Tvoj bes je takav da pre ili kasnije nećeš moći da ga kontrolišeš. Onda će se on preliti i ko zna kakve će posledice da budu? Irina je ćutala. Te noći u Njujork sitiju Edvard Olbi mi je pokazao šta ja treba da budem. To saznanje je od mene načinilo drugačiju osobu. Otvorio mi je svet ne samo svoj svet, već i moj. Dušo, da li shvataš šta želim da ti kažem? Jednog dana ti ćeš naći svog Olbija potražila je Irininu ruku i on će sasvim promeniti tvoj život. Moraš samoj sebi da kažeš: „Baš me briga za rizik!" I moraš da jurneš napred. Veruj mi biće vremena da razmisliš o posledicama i biće vremena da ne obratiš pažnju na njih. Shvataš li me, Katja? Pojma nemaš kako je to strašno rekao je Mars Irini dve noći kasnije kad znaš da su lider Bele zvezde tu negde kraj tebe, da vode svoje svakodnevne živote a da ja ne mogu da ih se dočepam okrenuo se prema njoj. Imaš li neki trag? Još nemam rekla je Irina. Bili su u Marsovom stanu na skveru Vostanija. Bilo je vrlo kasno noću, ulice su bile napuštene. Povremeno bi neki vojni kamion protandrkao. U Kembridžu mi nije smetala saobraćajna gužva, buka rokenrola, smejanje mladića i devojaka koji njišu bokovima, piju kokakolu, jedu piće. Ovih dana

Irina je sve više mislila na Kembridž. Misli su proletale kroz mozak nalik na srebrne strele, pojavljivale se kao ribe iz leda i odvodile je sve dalje i dalje od sveta u kome je živela. Bila je napeta kao čelično uže koje ispušta melodiju od vibracija. Jednom čak nije mogla da diše kao da se našla u crnom, bezvazdušnom prostoru. Pitala se šta će biti s njenim vezama koje je imala sa Marsom i Valerijem? Pojma nije imala šta oseća prema njima. Činilo joj se da ne bi mogla da postoji bez njih, kao da su Oni baš kao i Nataša njene jedine veze sa životom. Volela ih je i mrzela u isto vreme, ne shvatajući još da je njeno osećanje bilo u vrtlogu u srži njenog bića i da je živelo. Osećala se kao da je uhvaćena s druge strane ogledala na mestu na kome nije bilo oznaka da joj kažu kojim putem da krene, ili kako da se oseća. Situacija je bila suviše kompleksna za nju da bi mogla da je resi. Bila je uvučena u to preko glave i sada joj se činilo da se davi u stranom moru koje nije poznavala. Mars jeknu. Možda grešim što ti verujem. Nemoj to da kažeš. Zar to nije istina? Dao sam ti sve što si želela, lažne dokumente, lični automobil, oslobodio sam te posla kad treba da lunjaš ko zna kojim delom Moskve. A zašto? Imaš li nešto da pokažeš? Sve to mi obezbeñuje i Valerij, ali ne smem da mu kažem. Ne želim da ispustim ni mrvicu svoje moći koje imam nad tim ljudima. Ali, želim da nešto dam Marsu, znam da on računa na mene i ja ne želim da ga razočaram. Moram da prestanem da razmišljam: ne mogu da mu predam Valerija, jer je Mars zainteresovan za njega i njegov lov na nacionalističke disidente Bele zvezde. Oklevala je kao što je oklevala nedeljama dok je pratila Valerija i Natašu. Nije želela da je pošalju natrag na njen beskrajno dosadan posao; znala je da više ne bi mogla da podnese. Nedostajalo joj je hrabrosti da se upusti u svoj novi uzbudljivi život. Mars ju je pažljivo proučavao. Kako ja mislim rekao je kao da joj daje reč čini mi se da je došlo vreme da se vratiš na svoj posao u Ministarstvo prosvete slegnuo je ramenima, očigledno razočaran šteta. Pod odreñenim okolnostima bilo bi nam od velike pomoći da si napredovala. Ja sam sjajno počeo s otkrivanjem lidera Bele zvezde, ali sada mi je potrebno da se brže krećem jer izgleda da postoji neka vrsta mrtve tačke kad se radi o Beloj zvezdi. Šta hoćeš da kažeš? Marsovo lice u toploj svetlosti lampe bilo je mrežaenki. Saznao sam da KGB priprema udar protiv nacionalističke grupe.

Kakav udar? Ne znam. Ta vrsta informacija je skrivena čak i od mene. A da sam počeo da postavljam pitanja bojim se da bih privukao pažnju na sebe. Kad bi Valerij Bondasenko čuo ... Kakve veze ima Bondasenko sa tom inicijativom? pitala je Irina. Valerij Denisović je KGB. Poludeo si reče Irina. Učinilo joj se da će povratiti. KGB! Ne! Nemoguće!" Svi znaju ko je Valerij Denisovič. Njegova karijera je otvorena knjiga, bar tako izgleda. Da, tako izgleda. Ali da li si se nekada zapitala zašto? Da ti nešto objasnim. Pre dve godine šef KGB-a izneo je pred narodnim poslanicima nameru da KGB mora da bude nešto slično američkoj CIA i da treba da bude pod upravom Kongresa. Zato treba da se promeni način rada KGB. KGB sada zaista radi kao američka CIA. Na površini sve se promenilo alo tajno ona je ostala ista kao što je bila ranije. Biće potrebno mnogo više nego što je perestrojka da se promeni KGB. Jedina razlika je da sada glavni šefovi rade tajno. Kao Valerij Denisovič Bondasenko. Irina je zadrhtala. Njen najgori košmar postao je stvarnost. Ledeni vetar Sibira, rešetke na Mesecu, njena zemlja kao ogroman zatvor. Mars poče da lista izveštaj koji je čitao. Došao je do stranice koju je tražio. Pokazao je njoj. Ne treba ja da ti govorim, pogledaj. Irina je držala u rukama originalni dokument obeležen crvenim ćirili čnim slovima. Ponekad je viñala takva dokumenta Politbiroa na Marsovom stolu. „Valerij Denisovič Bondasenko, pukovnik, Drugi glavni Direktorat KGB može da stvori ili promeni Departman koji će biti pod njegovom kontrolom. Taj Departman, u daljem tekstu Departman N imaće 1600 ljudi zajedno s administracijom. Šef Departmana N odgovoran je direktno šefu KGB-a. Šef Departmana N moći će da bira ljude iz drugih departmana koji se nalaze u Drugom glavnom direktora-u; imaće pristupa svim dokumentima KGB-a uključujući i dosije za ograničenu upotrebu; moći će da traži savete i usluge personala u čitavom Direktoratu; moći će da menja ..." Irina više nije mogla da čita. Slova su joj se zamutila pred očima. Drhteći, čula je kako koridorima njenog sećanja odjekuju one strašne reci: KGB, budite mirni. To je plan reče Mars uzimajući joj papir iz ruke za Valerijevu kontrašpijunažu protiv Bele zvezde vratio je dokument pažljivo u fasciklu. Srećom Valerijev novi departman treba da se dokaže kao i svaki drugi.

Kongres pokriva njegove pod nazivom Poboljšanje Baltika, ali imao sam sreće da stavim šapu na stvarni plan. „KGB: budite mirni". Irina je odjednom ustala, nesigurno prišla prozoru. Nije mogla da diše. Otvorila je žaluzine i vlažan noćni vazduh uleteo je u sobu. Zadrhtala je na hladnoći. Onda je osetila da je Mars iza nje, da je jak, solidan, topao. Vidiš, koska, KGB je postavio vremensku bombu Beloj zvezdi. Ne mogu da upozorim njihove lidere jer ne mogu da ih nañem. Ali ovaj udarac protiv njih pokazuje da Valerij već zna gde su oni. Onda ju je okrenuo, zagrlio. Sklonio joj je kosu s lica. Drhtiš rekao je. Šta ti je? Možda ne znaš Rekla je Irina ... Duboko je uzdahnula. Mogla je da čuje udaranje čizama, lupanje na prednja vrata. Buñenje usred noći. On je strpljivo čekao. Sećam se počela je Mesec su zaklonili oblaci ... Kakva glupa stvar za sećanje mislila je čujem glas majke koji je postao pištav od straha. A onda vidim čoveka kako viri kroz vrata u moju sobu. Ima kožni, crni trenčkot, lice mu je u send zbog širokog oboda šešira. „KGB. Budite mirni". Ljudi u uniformi tuku mog oca, jer im se opire. Moja majka ječi: „To je neka greška". Onda drhti. „Vi grešite". „KGB. Budite mirni." Irina nije shvatala da li to glasno govori ili je samo navala njenih uspomena prenela u ono daleko doba kad je doživela užas. Onda odjednom ću neki nepoznati glas koji govori i trenutak kasnije shvati da je to njen glas: Gumene palice se spuštaju i dižu, spuštaju i dižu. Nikada neću zaboraviti grozan zvuk pendreka koji udara mog oca po ramenima, mišicama, glavi. On ne progovara nijednu reč, ali mogu da čujem kako ječi posle svakog udarca. Uniformisani ljudi vuku mog oca prema vratima, moja majka staje ispred njih. Vidim kako joj se oči šire od panike. Ispunjene su nekom vrstom primitivnog užasa koji sam jednom videla u pogledu zeca uhvaćenog u svetlosti baterijske lampe. Mars je ćutao. Bio je zaprepašćen. No možete da ga odvedete sećam se da je jecala majka. Vikala je: Ja vam to neću dopustiti!" Čovek iz KGB mahnu rukom prema njoj i skoro lenjim pokretom udari majku preko lica. Ona posrnu unazad, jedna noga joj se izmače i ona se sruši preko ivice stola. Lampa se zatresla i ona je neljudski kriknula, još uvek mogu da čujem bes i užas u njenom glasu. Suze su joj lile niz lice. „KGB. Budite mirni."

Čovek u crnom kožnom trenčkotu odvukao ju je da bi ostali mogli da proñu i onda su odveli oca. Majka se više nije opirala. Nije čak ni poslednji put pogledala oca dok su ga vukli niz stepenište. Oči su joj bile isprane. Kao da sabira snagu da nastavi Irina je malo zastala: Jedan od njih kao da se spremao da pode za svojima ali u tom trenutku njegova glava se okrenula. Nešto je čuo. Mene. Kretao se kroz mali stan dok nije našao moju sobu. Čula sam kako dolazi, kako se približava. Ja sam savijena u krevetu, stežem svoj jastuk. On prelazi preko sobe dugim korakom. Povlači prekrivače,tkriva me. „Irina" kaže čovek „mala Irina". Pojma nisam imala kako je znao moje ime. Ja sam toliko preplašena da ne znam šta da mislim ili šta da kažem. Njegov crni kožni trenčkot širi se oko njega kao krila džinovskog slepog miša. Mogu da osetim srce kako mi bolno udara, kao parni čekić. Njegova bela ruka se sklapa oko mog članka. Pruža se preko kreveta. „Koliko si stara, mala Irina? šapuće. Široki obod njegovog šešira sasvim mu zaklanja lice, tako da se čini da je on samo deo senki u sobi. I on je samo senka koja me brzovata. „Osam" kažem ja jedva svesna kako sam uspelaa otvorim usta. Njegova ruka se miče po mojoj butini. Dodiruje me izmeñu nogu. „Brini o svojoj majci, mala Irina. Potrebna si joj". Brzo pitam: „Šta ste uradili s mojim ocem?" Čovek se ispravlja iznad mog kreveta i kaže: „Zaboravi na svog oca. On je mrtav." Irina je izgovorila ovu užasnu priču mirnim, ravnim glasom. Ali, čim je rekla poslednje reci ona se slomila i počela je histerično da jeca na Marsovim grudima. On ju je nežno držao ljuljajući njenu glavu naprednazad, kao što bi majka tešila dete koje ima noćne košmare, sve dok se njegovi jecaji ne bi smirili. Irina rekao je Mars nežno reci mi da li teaj čovek iz KGB-a silovao? Misliš da li me seksualno iskoristio? uprkosaporu njen glas se slomio. Da. Odmahnula je glavom. Posle kraće pauze rekla je: Ali, na neki način ono što je on uradio bilo je isto tako grozno. Koža mi se naježila, a kada sam mnogo godina kasnije doživela da me moj prvi ljubavnik tu dotakne, kriknula sam kao da je gurnuo nož u mene. O, Bože reče Mars kakav košmar. Mars je u pravu samo što se taj košmar nastavlja i u sadašnjosti na način koji on ne može da shvati. Najpre je htela da raskine i to odmah s Valerijem. A onda je gotovo istog trena shvatila zašto ne može da prekine s njim. Na prvom mestu ona je sasvim jasno videla da ne srne da pruži Valeriju nikakav razlog da posumnja u nju da ga špijunira, ili da makar i naslućuje ko je on u

stvari. Ako sada raskine s njim, bez pravog razloga, on će bez sumnje postati sumnjičav. Znala je dobro da je paranoja karakteristična za KGB. A onda, druga stvar Valerij je zao. Baš kao što je bio zao onaj čovek u crnom kožnom trenčkotu. Oni su isti. Ako pobegnem od Valerija, samo ću im omogućiti da me pobede još jednom. Ja to ne želim. Ne bih ništa više želela nego da im se osvetim za sav bol koji su naneli mojoj majci i ocu. Volela bih da se najzad oslobodim tog košmara. Odjednom je donela odluku: Predaće Valerija Marsu. Naravno, to znači da će morati da uvuče i Natašu, ali možda to i neće biti tako loše; šta Nataša može da znači Marsu? Ako mu predam Valerija, možda će se on onda koncentrisati na njega. Možda bih mogla da nañem trag Bele zvezde rekla je odjednom radi se o Valeriju Bondasenku. Šta? Mars je zadrhtao. Znači, tako si ti provodila svoje slobodno vreme, koska? Namrštio se. Znam da sam ti rekao da i Valerij Denisovič takoñeraži Belu zvezdu, ali, znaš, on je opasan, suviše opasana ... Ona reče: Postoji žena koju Valerij Bondasenko tajno viñaokom dana. Aha! bilo je jasno da ovo veoma interesuje Marsa. Pukotina u gvozdenom oklopu. Irina reče: Njemu je očigledno stalo do te žene. To je slabost koju bih mogla da istražim. Kad bih mogla da otkrijem šta smeraju Valerij Denisovič i ta žena, mislim da bih to mogla da koristim protiv njega, da dobijem obaveštenje koje ti želiš zauzvrat za moje ćutanje. Mars je bio sumnjičav. Znam šta radim rekla je Irina i radim toobro. Ne, Irina ne mogu da ti dopustim da i daljeratiš Valerija, naročito ne sada kad znam tvoje poreklo. Misliš da neću izdržati, ali grešiš. Sada mi je sasvim jasno da je to nešto što ja moram da uradim; moram da se suočim sa svojim strahom od KGB da bih ga prevazišla. Ako misliš da sam slaba, Marse... Ne, ne mislim to on se osmehnuo. Inače ti ne bih dopustio da pratiš svoje instinkte da bi našla Belu zvezdu. Klimnuo je glavom. neka tako bude, koska. Dobro je obavljen taj posao. Pogled pun divljenja koji joj je uputio natera je da pocrveni. Mala moja grlice reče on, koristeći uobičajeni ruski naziv za ženušpijuna. Zagrlio ju je, poljubio je u oba obraza kao što se generali Crvene armije ljube kad upućuju čestitke jedan drugom u Kremlju. Valerij reče: Nadam se da se nisi zaljubila u Marsa.

Kako je čudno to što kažeš. Zaista? posmatrao ju je. Vodio te kući da te upozna s roditeljima. Irina je bila zaprepašćena. Dao si da me prate? Samo kad si sa Marsom reče Valerij. I samo zato da bih bio siguran da ti se ništa neće dogoditi. Šta bi moglo da mi se dogodi? Valerij ugasi pećnicu. Sada joj je još više ličio na medveda, bio je kao Titan, imao je strašnu snagu u masivnim ramenima, grudima i mišicama. Znala, je da joj se to možda samo čini, jer je znala da iza njega stoji neverovatna moć KGB. Kad su žene u pitanju reče Valerij Mars može da postane opasan. Mars može da bude opasan? pomisli Irina. Kako on ume da iskrivi istinu. Sedela je u kuhinji Valerijevog stana i posmatrala ga kako priprema doručak. On reče: Znaš li da nisam mogao da nañem biber ni druge začine. Uzeo sam krastavce, ali kao da nisu svezi istresao je hranu koja se ispekla na tanjire. Tošiba kompjuter je bio uključen i on je stalno gledao na ekran dok je kuvao. Kako imaš vremena da sve te recepte ubaciš u memoriju? pitala je ona, jer joj sada nije bilo zgodno da sa njim razgovara o Marsu. Imam pomoćnika nasmeja se Valerij. U mašini je duh. Irina je bila stručnjak za kompjutere. Zato je i bila poslata u Boston. Sada je brinula o postavci novog kompjuterskog sistema u Ministarstvu obrazovanja. Za američke standarde sistem je bio grub, ali je ipak život bio lakši uz njega. Valerij reče: Nadam se da ćeš bolje jesti nego što si spavala. Zaista, prvi put otkako je bila sa njim, nije dobro spavala. Usred noći Valerij je posegnuo prema njoj, zagrlio je. Irina se ukočila. Kako je sada mogla da vodi ljubav s njim? Ali, kad se okrenuo prema njoj i kad je osetila njegovo uzbuñenje, kad je pritisnuo svoj ud, vreo i tvrd, kao gvozdena šipka, uz donji deo njenog stomaka, ona se istopila. Kao da su u njoj bile dve žene; jedna koja se sada plašila Valerija i druga koja je našla nešto duboko u njemu, nešto što ne samo da je bilo uzbudljivo, već je na neki način, na koji, ona to nije mogla da dokuči, bilo očekivano. Valerij je bio tako nežan, njegove usne su dodirivale njeno telo, milujući krivinu njenog vrata, udubljenja pazuha, dojke, stomak. Kad je stigao do njenih butina, ona je drhtala od želje. Mozak joj je buktao „Ne" shvatila je kasnije Um mi je netaknut. Znala, je da drži razum na uzdi, da su dalje od

nje užas i sramota, dok joj se činilo da će joj srce pući onog trena kad je vrh Valerijevog jezika dotakao samu srž njenog bića, shvativši da je vlažna i otvorena i da ga Čeka. Zaječala je, bacila ruke iznad glave i uhvatila se za mesingane šipke dok je bacala glavu s jedne strane na drugu. Kad je osetila da će eksplodirati posegnula je nadole prema njegovoj glavi, uhvatila ga za gustu kosu iovukla na gore. Gubeći razum, namestila je njegov nabrekli ud na pravo mestu, a onda, izvivši se i pritisnuvši uz njega, da ne izgubi ni milimetar dužine, dopustila mu je da prodre u nju. Podivljala, je skoro je izgubila razum tako da se kasnije nije sećala i šta je rekla ni koliko je to uživanje trajalo. Činilo joj se da to traje zauvek, da tome nikada neće doći kraj, da je to trenutak iskidan iz tekstureremena, kad su njih oboje visili na samoj ivici ekstaze dok su im mišići bili napregnuti i razigrani ispod kože. Na kraju Valerijeve usne potražiše njene. Ljubio ju je sve dok nije došao drhtavi kraj, pun strasti. Ona je zaječala, osetila njegov jezik dok je bila na vrhuncu, a njihova dva prepletena tela grčila su se i grčila u beskrajnom uživanju. Kasnije, u tišini koja je zavladala., dok je Valerij još bio u njoj, dok je lizala slani znoj s njegovih ramena, kao omamaljena, nija mogla a da ne misli na Marsa, onako zgodnog i lepog. Pitala se zašto nikad sa njim ne uživa ovoliko u seksu. Zaspala je preko Valerija, njegovo ogromno telo bilo joj je dušek. Kad se probudila u zoru, kad je njen razum opet bio pod kontrolom, tiho je plakala gorkim suzama, zbog slabosti svoje puti. Sada, kad je Valerij postavljao doručak, Irina shvati da ne može da jede. Valerij ju je posmatrao kako se igra sa hranom, pa reče: Zeleo bih da prekineš svoju vezu s Marsom. Irina oseti kako joj srce preskoči jedan otkucaj. Ne mogu to da uradim rekla je. Ne samo da ne možeš, nego moraš Valerij otkide komad crnog hleba, zagrize ga to je nareñenje. Irina ga pogleda: Zašto to radiš? Užasno sam pogrešio reče Valerij eto, to je najjednostavnije objašnjenje. Nemoj da me lažeš. On uze nekoliko komadića krastavaca, stavi ih na hleb pa onda sve umoči u žuti jogurt. Irina reče:

Ma kakvi da su tvoji motivi što želiš da prekinem da se viñam s Marsom Vokovim, oni su primitivni. Pojmaemam šta se zbiva u tvom umu nikada nisam to znala ali je to lako otkriti. Ne želim da budeš umešan. Zar ti to nije dovoljno jasno? Nema ničeg tajanstvenog ... Ti si me poslao Marsu da bih bila s njim ... Nisam to učinio! eksplodirao je tako iznenada da je Irina skočila. Zar ništa ne možeš da shvatiš? rekao je sada normalnijim glasom. Želeo sam da se on zainteresuje za tebe, a ne ti za njega. Mislim da sam načinio grubu grešku što sam te poslao u lavovsku špilju. Mislim da te je lav smazao za večeru. Loše me procenjuješ. Misliš da sam slaba, da sam neko koga svako može da gurka levodesno ... Mars Petrović nije bilo ko! zagrmeo je Valerij. Irina nije mogla sebe da natera da ga pogleda u lice. Bila je dezorijentisana ovim razgovorom. Valerij, njen zaštitnik? Ne, ne! On je iz KGB; on je lagao, uvek laže. Smirila se. Mogu da brinem sama o sebi rekla je. Možda ti tako misliš reče on ali ja neislim tako. Ali moja tačka gledišta mora da ima neke vrednosti! viknula je. Ne možeš da misliš o meni kao o metodu pomoću kojeg ćeš otkriti Marsove tajne! Ja to i ne radim pojeo je sendvič s krastavcem, obrisao prste. Zato želim da budeš što dalje od njegovog uticaja. Jasno mi je da nemaš snage da se odupreš privlačnosti njegovog lika filmske zvezde. Tipično za muškarca. Žene se ne zaljubljuju uekoga zato što je lep. Karizma je nešto što je duboko pod kožom reče Valerij i jeknu veruj mi. Moj posao je da znamakve stvari. Dobro, pa šta ćeš onda s njim? Tucaš se doku mozak ne ispiješ, šta li? Irina je ustala. Kako možeš ... drhtala je od besa, ali nije mogla da nañe odgovarajuće reci da mu ih baci u lice. Sedi, Irina reče Valerij mekšim glasom nisam te nazvao kurvom. Nisi, ali znam da je to sledeće što ćeš učiniti. Valerij ju je posmatrao. Mislim da ti je lepo sa mnom kad vodimo ljubav. Irina se nasloni unazad. Jeste bilo joj je skoro muka od pomisli koliko je to tačno. Irina, ne želim da se svañam s tobom. Šta onda želiš? Zar ne vidiš da želim da te zaštitim? Da me zaštitiš? da ga se nije tako plašila, nasmejala bi mu se u lice. Od čega?

Mars Volkov je neprijatelj. On želi da me uništi. Mislim da si to zaboravila. Nisam ništa zaboravila reče ona užasno besna. Irina, šta se dogodilo s tobom? Ništa, ja sam samo ... odjednom je shvatila koliko Valerij može da bude opasan. Znala je da pogrešno vodi ovu igru. Umorna sam i to je sve. Stalno sam napeta, jer lažem Marsa, stalno sam na oprezu. To mi je istanjilo živce. Ponekad više nisam sigurna ko sam. Valerij klimnu glavom. Vidiš? Sopstveni um ti kaže da nisi stvorena da budeš špijun. To je još razlog više da prekineš s njim. Sada. Razumeš li me, Irina? Mislim da sam ti dao zadatak koji prevazilazi tvoje moći i iskreno mi je žao zbog toga. Sada želim da zaboraviš sve o Marsu Volkovu. Smisliću drugi način da ga se dočepam. Ne želim da te žrtvujem; ništa nije toliko važno, čak ni Volkov. Irina sada nije imala drugog izbora nego da ga posmatra. Jedva da je mogla pravilno da razmišlja. Šta kažeš? Valerij odgurnu svoj tanjir. Moraš da shvatiš šta osećam prema tebi. Zar ti to nije savršeno jasno svaki put kad vodimo ljubav? Valerij, ja ... Važna si mi, Irina njegova ruka obuhvati njenu. Načinio sam užasnu grešku što sam hteo da te upotrebim protiv Marsa Petroviča. Moja velika želja da njega uništim dovela je tebe u opasnost i ja se stidim samog sebe što to radim. Zatim moram da te uklonim i to domah, da ne bi zabrazdila suviše duboko kad više ne bih mogao da ti pomognem. Glas mu je bio tih, nežan tako da je Irina osetila da se vraća njena dezorijentacija. Osećala je kako ga želi, kako njena želja postaje sve jača a kako njene moći nestaje. Ponovo je morala samu sebe da podseti šta je u stvari Valerij koji se krije iza te brižne, zavodljive maske. Pomisao na dokumente koje joj je Mars pokazao i koji su otkrivali pravi Valerijev identitet zamaglila je sve i Irina zadrhta u sebi, koncentrišući se na ono što mora da učini da bi pomogla Marsu da uništi Valerija. Nisam rekla Marsu Natašino ime reče Irina samoj sebi nisam je izdala. Stajala je nešto kasnije tog dana, skrivena u senkama neke veže. Posmatrala je Valerija i Natašu Majakovu kako razgovaraju na ulazu u Moskovsko umetničko po-orište. Nije više osećala onu intenzivnu ljubomoru koju je nekada osećala kad je otkrila da se tajno sastaju. Ali ona više nije gajila ista osećanja prema Valerij u Bondasenku. On ju je sada izluñivao.

Da li ju je izluñivao? Da li je bila besna na njega? Nije znala šta da misli jer je uživala u voñenju ljubavi s njim. Shvatala je da više ne može da razlučuje šta jeravedno a šta nije, šta je dobro a šta je zlo. Bilo je pogrešno spavati i dalje s Valerijem, sada kad je znala ono što je znala. Samoj sebi je rekla da ne želi više da mu se vraća i zaista je to mislila. Zaista je mislila da ga ostavi, ali u trenutku kad bi je on zagrlio, kolena joj postaju mekana, sve se u njoj istopi i seksualna glad počne da je proždire. Da li je i ona postajala zla zbog toga? Čak joj ni odanost crkvi Sv. Arhanñela nije donosila nikakvo olakšanje. Ali ona se isto tako plašila za Natašu. Da li je ona znala kakav je čovek Valerij? Da li je znala da ljubi pukovnika KGB kad se jednom nedeljno sreće sa njim posle podne? Irina je sada posmatrala Valerij a, opraštao se s Natašom. „Stalo mi je do tebe, Irina. Učinio sam strašnu grešku što sam pokušao da te upotrebim protiv Marsa Petroviča" rekao je. Još laži. Ako želi da bude iskrena prema sebi, Irina je morala da prizna da ona uopšte ne shvata Valerija. Šta on oseća prema njoj? Zašto ju je zaveo? Šta je to što on želi od nje? Da li mu je stalo do nje? Ali to je bilo nemoguće. Koncentrisala se još dublje. Želela je da razmišlja kao špijun, da mu dokaže da greši kad joj je rekao da je nije otpisao kao špijuna, pa je radila na tome da mu prodre u misli. On je bio pun kontradikcija. Ako ju je angažovao s namerom da je iskoristi protiv Marsa, zašto joj je onda odjednom naredio da napusti Marsa? Da li se nešto promenilo? Da li je ona promašila korak u jahanju? Nije mogla da odredi. Znala je samo jednu stvar: želela je da se osveti KGB za ono što su uradili njenom ocu, njenoj čitavoj porodici. Irina nikada ranije nije sanjarila o tome da će biti u položaju da se sveti, ali njen odnos sa Marsom sve je izmenio. Ona je jasno videla kako može da koristi njegovu moć da bi uništila Valerija. Neka vrsta zle životinjeavijala je u njoj, ispuštajući mirise i emocije seksa. Kako možeš da misliš da sve to uništiš? Pitala je zla životinja. Jesi li luda? Irina je žmirnula očima. Koliko dugo je stajala ovde? Izašla je iz senke, a onda se odmah povukla. S druge strane ulice Nataša je izašla iz Starog moskovskog po-orišta. Bacila je pogled na sat. Baš zanimljivo. Proba jošije ni upola gotova. Kuda to ona ide? Irina je krenula za Natašom, posmatrajući kako ide ulicom Gorki kroz gomilu. U poslednjem trenutku Nataša uñe u knjižaru Družba. Irina je čekala jedan tren a onda je krenula za njom unutra.

Knjižara je bila puna turista, ali Irina nije videla Natašu. Ona je brzo prošla kroz prodavnicu, izašla kroz sporedna vrata, videla Natašu kako skreće za ugao. Požurila je za njom i našla se pred starim Moskovskim umetničkim pozorištem. Tu je videla Natašu kako ulazi u crni Zil koji je odmah krenuo niz ulicu. Irina se okrenula kad su kola prošla, a onda jurnula prema neobeleženoj plavoj Volgi koju je Mars nabavio za nju iz ko zna kojeg vladinog skladišta. Dok je bila parkirana neko je ukrao brisače, kojih nije bilo i bili su veoma traženi kod moskovskih vozača. Proklela je samu sebe što je zaboravila da ih skine. Irina je pratila Zil kroz grad, a onda van njega. Četrdeset minuta kasnije ušli su u okolinu Zvezdanog grada. Kad je Mars ugledao plavu Volgu koju je pozajmio Irinu parkiranu preko puta Herojevog imanja naredio je vozaču Čajke da stane pedeset jardi dalje. Sedeo je u tamnoj unutrašnjosti kola i posmatrao sumnjičavo Volgu, kao što se posmatra slomljena brava na nečijim vratima. Preko puta Volge bio je parkiran sjajan, crni Zil i to taćno ispred ulaza u Herojevu zgradu. Dok je marš posmatrao, Nataša Majakova je sišla niz stepenice, sela na zadnje sedišta Žila i on poče da se okreće. Mars izañe iz Čajke i dok je Zil odlazio, on priñe Volgi. Otvorio je vrata, zagledao se u Irinino lice. Rekao je: Šta ti doñavola radiš ovde? Mars! Irina prinese ruku grlu. Na smrt si me preplašio. On se osmehnuo. Žao mi je, maco ali i ti si mene zaprepastila kad sam te ugledao u Volgi. Jesi li sada zainteresovana za kosmonaute? Irina izañe iz kola. Kako to da nema bibera i šećera u celoj Moskvi, ali ima uvek dovoljno novaca za kosmonaute i rakete za Mesec? On se namrštio. Za Mars ispravio je. Na Mesecu smo već bili. Slegao je ramenima. Ovaj sistem je na vlasti već sedamdeset godina i još nije usavršen. Ali polako idemo ka savršenstvu. Rakete pune hrane, je li? pitala je Irina. Zavladala je tišina. Kad je videla da joj on neće odgovoriti, odlučila je da promeni temu. Ja u stvari radim rekla je. Mars se namršti još više. Radiš? Kako to? Pratila sam ovaj Zil sve od Moskve. Ti je poznaješ? Svakako reče Mars ja znam svakoga ko uñe u zgradu.

Zar tu ne živi Heroj? A kad on potvrdno klimnu glavom, dodala je. Otkuda to da ga Nataša poznaje? Mnogo zanimljivije pitanje reče Mars je zašto ti pratiš Natašu Majakovu širom Rusije? Pucnuo je prstima. Zar je ona žena s kojom se Valerij viña? Irina klimnu glavom. Laku noć reče Mars. To je uznemirujućaisao. Hoćeš li se videti sa Herojem? Pitala je Irina. Volela bih da ga upoznam. Mislim da to ne dolazi u ... Mars je oklevao. Pogledao je Irinu. Ali zašto da ne mislio je. Nema boljeg načina za smirenje Herojevog plamenog neprijateljstva nego dopustiti mu da razgovara sa Irinom. Ona je bila dovoljno plemenita da mu se dopadne, dovoljno inteligentna da ga zainteresuje. A pošto mu je bila prijateljica mogla je na neki način da pomogne. Poverenje koje se bilo ustalilo izmeñu njega i Heroja nekako je bilo narušeno. Mars je shvatio da je to što se Irina baš u ovom trenutku pojavila ovde pravi zračak sreće. Mada nije verovao u proviñenje, ovo je ipak bio dobar znak. U redu reče on uhvativši je za lakat ako to želiš, mislim da mogu da ti to sredim. Irina je najpre čula pljuskanje vode u bazenu, a onda sirenski zove delfina. Bože moj, kakvo divno biće! Prišla je ivici bazena, kleknula je, ispružila je ruku da dotakne vrh delfinovog nosa. Kako ti je ime, lepi? reče Irina a onda preplašeno kriknu kad iz vode iskoči Herojeva glava. Njeno ime je Arbat reče Odisej i nasmeja se kad ugleda izraz Irininog lica. Kako se ti zoveš? Irina zaboravi na delfina. Buljila je širom otvorenih očiju u Heroja, u njegovo promenjeno lice, u bledu,koro fosforescentnu kožu, u krupne, široko rastavljene oči. Kakve su to bile oči! Ispunjene svim bojama, koje uopšte nisu bile boje, videla je i nije videla (možda je samo zamišljala) u njihovim dubinama takve prelive za koje nije ni znala da postoje. Oči su mu bile prozirne, kao svetlost reflektora duž prednjeg dela pozornice, koja odjednom otkriva i osvetljava šta leži iza nje. Irina je bila kao omañijana; nije mogla da skine pogled s njega, kao da je htela da ga proguta, da upije u sebe vanvremensku talasnu dužinu koju je on emitovao i koja se osećala da zrači iz njega. Duge trepavice na njegovim očima, bile su jedina dlaka na njegovom licu. Nije bilo čak ni senke brade na obrazima i iznad usana, ali umesto da zbog

toga bude feminiziran, ta glatkoća je nekako povećavala njegovu auru senzualnost. Bilo je to Irina reče samoj sebi kao lice mermena, nekog mitskog bića, pola čoveka, pola delfina. Bio je veseo i razigran kao Arbat, ali Irina je mogla da oseti neku tamu koju razigrana životinja nije posedovala. Bila je to kao tama u podne, ta anomalija, crna rupa na ljudskom horizontu koja ju je privlačila, sve dok on nije bio jedina stvar koje je bila svesna. Čula je Natašu kako govori. Jednog dana češ sresti svog Olbija i on će potpuno izmeniti tvoj život. Odgovor je u tome da nañeš pravi trenutak. Moraš da kažeš samoj sebi: Doñavola s rizikom! i jurneš pravo napred". Irina. Zovem se Irina šapnuo je neko njenim glasom preko vode. Dobrodošla, Irina reče Heroj i povuče je u bazen sa sobom tako da se Irina odjednom oseti okružena Suncem, Mesecom, zvezdama. Univerzum čudne muzike ju je preplavljivao, terao je da vibrira od nepoznatog uzbuñenja koje je izviralo iznutra spolja. Zovi me Odisej. Hono, buljeći u ogromno prostranstvo Tokija mislila je koliko grad mnogo liči na tablu za paćinko. Sunčeva svetlost se razlivala preko vrhova masivnih oblakodera od čelika i stakla, a u sredini je bila meka bleda svetlost, profiltrirana nalik na onu ispod površine mora. Podnožje oblakodera bilo je u najdubljim senkama. Treba samo da otvorim šaku, da pustim loptu svog wa svoje unutrašnje energije da izbije, da je pustim da luta olucima i kanalima koje vidim dole. Baš kao paćinko! Koliko daleko je otišla! Koliko daleko joj se činio njen drugi život sada, kao gomila izbledelih fotografija, loše osvetljenih, pomalo pomerenih, sklonjenih na nekom tavanu punom prašine, zaboravljenih. Kao život neke druge osobe. Gospoño Kansei. „Ko je gospoña Kansei?" mislila je Hono, dok je posmatrala kako srebrnasti 747-SP, blistav na sunčevoj svetlosti počinje da se spušta prema aerodromu Naritailjama daleko. Želim drugo ime rekla je iznenada Hono okrenuvši se od blistave slike Tokija. Zar ne postoji neki običaj kod Jakuza da uzmu drugo ime? Veliki Ezo klimnu glavom: Ponekad, da. Posmatrao je pažljivo Hono, pokušavajući da upije promene koje su je razdirale. Menjala se iz trena u tren, sijajući kao niz dinamo mašina koje su se palile jedna za drugom, osvetljavaj ući tamu noći. Koi reče Hono najzad dopada mi se ime

Koi. Ime koje je odabrala imalo je mnoga značenja pored toga što je označavalo sjajnu vrstu japanskog šarana, ono je značilo promenljivo, tamno, snažno, moć carskog trona, čak, ako se koristilo kao glagol značilo je menjanjedeće. Sva ta značenja kao da su na neki način sasvim odgovarala novoj Hono. Koi reče Veliki Ezo sa sedišta iza ogromnog stola od ružinog drveta, neke vrste slobodne skulpture koju bi Amerikanci prepoznali i obožavali kao primer retro arta. Tvoj prijatelj samuraj je imao dobrog razloga da izvrši ritualno ubistvo. Zašuštao je papirima koji su doneti iz stana Asaku Hitasure, Đinovog štićenika. -Ovde je potpuno tumačenje poslovnih knjiga koje je Sakata čuvao. On je bio veoma precizan čovek. Sve je ovde, svi detalji korupcije; podmićivanja, ministarska dovijanja za privatnu zaradu i profesionalne dobitke. Ovo je pravi katalog grehova; gramzivosti, strasti, zavisti, proždrljivosti, ponosa, samo se seti nečega i svakako će biti ovde zabeleženo. A trag ide od industrijalca, Kuni ja Mićite tvog bivšeg gazde i Sakate sve do Ministarstva spoljne trgovine i industrije. Sta kažeš sada na ovo? Veza izmeñu njih svih kurir koji je prenosio poruke, nije bio tvoj prijatelj Sakata mada je poslužio kao fasada već moj stari neprijatelj, Hitasura. Hitasura reče Koi i pomilova prstima poslovne knjige koje je čuvao Sakata nije li to ime čoveka koga sam sinoć ubila? Nekoliko trenutaka Veliki Ezo ne reče ništa. Bio je zaprepašćen njenim ozbiljnim glasom. Zar nije baš ništa osećala kad je slomila grkljan Asakua Hitasure? Pa, dobro. Fukuda je znači dobro obavila posao. Ali Veliki Ezo je bio uznemiren vibriranjem wa kao udaljenim upozorenjem. Ova žena je zavisnih mislio je. Ona proždire moć na isti način na koji drugi proždiru hranu. Ona ne može ništa protiv toga, to joj je potrebno da bi živela. Žalim svakog onog ko joj se suprotstavi. Asaku je bio mlañi brat ojabuna Hitasure reče Veliki Ezo. Hitasurini ljudi su već počeli da prečešljavaju grad tražeći Asakuovog ubicu. Neka samo traže reče Hono niko ne zna šta se desilo sem mene, tebe i Fukude. Reći ću nešto o Asakuu reče Veliki Ezo on je bio genije za kriptografiju tajno pismo. Bio je arogantan reče Koi odbacio me je zato što sam bila žena. Smejao mi se u lice. To je bilo zbog toga što si tako lako ušla u njegov stan. Preplašila si ga. Nisam samo to uradila reče Koi. Veliki Ezo pomisli na trenutak kad je Hono, ili Koi, kako je sada želela da je zovu, slomila grkljan Asakua Hitasure. Video je da je njeno lice kao maska

iz Bunraku pozorišta lutaka. Bila je to maska boga mada kojeg boga Veliki Ezo sada nije mogao da se seti i bila je mudro oslikana tako da su crte izražavale i ekstazu i očajanje. Divio se toj maski. Onda, prošle noći, on je na čudesan način otkrio da je taj izraz kojem se godinama divio, ponovljen na licu ljudskog bića. Kako je to bilo savršeno čudesno! Veliki Ezo koji je voleo retkosti i divio im se, mislio je da je Koi retkost veća od svih ostalih. Želeo je da je promeni, da načini od nje kao što je načinio od Fukude produžetak svoje psihe. Fukuda je došla do njega, kao i Koi emocionalno ranjena. Ljudi naročito žene, otkrio je to davno Veliki Ezo postaju veoma ranjivi kad su povreñeni. Kad krvare. Krv je značila ranu koja ne može da zaceli, koja je predstavljala rascep psihe. Sve do sinoć, kad je ugledao izraz boga na licu Koi spremne da ubije, on je smatrao Fukudu svojim vrhunskim dostignućem. Tada je Veliki Ezo počeo da razmišlja o tome da će Koi nadaleko prevazići prvi model. A kasnije, kad je odveo Koi u stan koji joj je dao, posmatrao ju je dok se kupala da bi se očistila. On je onda zavrnuo rukave, namazao je svu sapunom, a onda je obrisao sunñerom. Isprskao ju je hladnom vodom, posmatrao je kako sapunica klizi i spušta se prema odvodu, otkrivajući njeno čvrsto telo bez ijedne mane. Veliki Ezo je uhvatio samog sebe kako je posmatra sa sve većom željom. Pošto je oprala kadu od prljavštine i sapuna, Koi je napuni čistom, vrelom vodom, i ponovo leže u nju da se natapa i onda je progovorila: Naučili su me da žene ulaze u ovaj svet noseći krivicu koje nikada ne mogu da se otresu. Mi smo nečiste. Naša tela redovno ispuštaju krv, što je dokaz divljih strasti koje ne možemo da kontrolišemo buljila je u Velkog Ezoa. Koliko je to još više tačno za mene, hinoeumu, ženu roñenu u godini ubica muževa. Veliki Ezo nije rekao ništa. Uživao je u tome da sluša i gleda kao što je radio u noć Bunraku igre, kao da je jedan od mnogih koji sedi u tami ogromnog teatra. Koi podiže ruke, ispruži ih izvan vode. Njena čista koža se pušila, sijala je na svetlosti kupatila, kao na svetlosti pozorišnog reflektora. Voda se slivala niz njene prste i Veliki Ezo tek sada primeti da su joj nokti lakirani crvenim lakom, boje krvi. Ali sada reče Koi sada znam da imam moć da izrazim svoju ñavolsku strast onako kako ja smatram da je to potrebno. Mogu da ih koristim, kao što sam to učinila noćas, ili mogu da ih ostavim da leže kraj mene kao uvek željni ljubavnik zabacila je glavu unazad, zatvorila je oči dok je kliznula niže u

vodu, tako da Veliki Ezo više nije mogao da razazna linije njenog tela. Izbor je moj. I danas je izabrala novo ime za sebe: Koi, kao da je promenila staru odeću za novu. Tama. Dubina. Moć. Niko neće znati da ja biram rekla je Koi. Veliki Ezo izañe iza ogromnog stola, stade kraj nje,ok je ona posmatrala grad. Oblaci su se već sakupili. Zbog aerozagañenja blistavo jutarnje nebo imalo je bolesnu sivožutu boju. Fuñijama, velika planina, simbol Japana, nestala je u magli koju je čovek napravio. Hitasura će posumnjati da sam ja umešan Veliki Ezo je postao svestan prisustva Koi dok je stajao uz nju, svestan velike moći njenog wa i osećao se očaranim kao što je umetnik očaran svojim delom. To je neizbežno. Pre ili kasnije on će doći. A kada doñe, neće biti sam. Pa? Neka doñe. Čudni izraz se menjao na njenom licu, mešavina ekstaze i očaja sada se pretvarala u izraz iščekivanja. Vazduh oko Koi kao da se promenio, kao što se to dogodi pre oluje. Pozdraviću Hitasuru otvorenih ruku. Uz ogromno osećanje zadovoljstva, Veliki Ezo je mogao da vidi šta se zbiva-, on je od Koi načinio ratnika čije je rane on sam zalečio sopstvenim načinom lečenja, sve dok Koi, kao i Fukuda, nije više imala prostora za osećanja kao što su milost, simpatija ili sažaljenje. Veliki Ezo, zadrhtavši malo, pomisli s velikim zadovoljstvom: Da, samo doñi, Hitasura. Imam iznenañenje za tebe. Želim da se sretneš s mojom kreacijom. Mojom mašinom za ubijanje. Devet Tori je opet posmatrala fotografiju Ariela Solaresa dok je stajao, osmehujući se u oko kamere, u malom parku blizu svoje u San Francisku. Posmatrala je ljude u pozadini jednog muškarca i nešto dalje jedan par kao da bi na njihovim licima mogla da otkrije šta je to na fotografiji bilo tako značajno za Ariela. Okrenula je fotografiju, videla je da je datum utisnut na poleñinu, 21. mart iste godine. Da li je datum bio značajan? Prema dosijeu „Samo za oči" u kome su bili podaci o pravljenju i distribuciji japanskog superkokaina, ovaj datum nije imao nekog naročitog značaja. Rasel i Bernard Godvin su očajnički želeli da vrate Tori u Mol jer je Ariel bio ubeñen da su Japanci načinili ovaj novi smrtonosni oblik kokaina i da su počeli da ga usavršavaju. Bernard je želeo da ona otkrije zašto je to tako. Ali Tori je videla da to sada nije jedino pitanje na koje je trebalo da nañe

odgovor. Novi kokain je bio na neki način povezan sa linijom hafniuma. Kad bi kokain izašao iz fabrike u Llano negro u Kolumbiji, izlazio bi i hafnium. Ali, šta se dogañalo s mekom ćelijom kad bi stigla do Japana? I ko je to proizvodio? Ostaci kokaina nañeni na hafniumu koji je Rasel doneo iz fabrike u Llano negro, govorili su jasno da je kokain sasvim čist. Ako je bilo istina ono što je Estiljo rekao da je kupac meke ćelije Hitasura, onda je Arielovo otkriće bilo tačno: kokainubica proizvodio se ovde u Japanu. Hitasura će znati gde i zašto. Tori zatvori oči, utonu u prana, produbljujući i pojačavajući disanje, smirujući puls. Morala je samoj sebi da prizna da je zato što je njeno poverenje u Estilja bilo uzdrmano, njen veliki strah otkrio da je Hitasura umešan u ono što se rečnikom Mola zvalo Sladoled superkokain. Ako se pokaže da je to tako, još jedna značajna veza iz njene prošlosti, iz njene mreže, pokazaće se nesigurnom. Znala je da je Raselu važno da ona počne da istražuje i ispituje Hitasuru o svemu ovome. Ali kriza u kojoj je Hitasura bio sada zbog aktuelnog rata se Velikim Ezoom i pojavljivanje Fukude davali su Tori mogućnost da odlaže čitavu stvar. Jedan njen deo je više od svega želeo da ukrade trenutak, da stavi Hitasuru u kraj, da sve pretrese i otkrije istinu. Ali nije to bilo nemoguće samo zbog njenog straha; ovo je bio Japan i gvozdeni diktat običaja činio je ovakav zapadnjački nastup nemogućim. Tori je znala da će morati da nañe pravi trenutak, pravi način da se približi Hitasuri. Rasel joj se obrati: Zar nije vreme da mi kažeš otkuda to krvavo neprijateljstvo sa tim ženskim ubicom, Fukudom? Pokušala je jednom da me ubije teče Tori, ali Rasel je samo buljio u nju Biće poštenije da mu sve kažem Sećaš li šta sam radila za tebe kad sam bila povreñena? Rasel klimnu glavom. Svakako. Ti si čula glasine o japanskoruskoj vezi koja se krila čak i od japanske birokratije. Da ti iskreno kažem mislim da je to bilo gubljenje tvog vremena i bacanje Molovog novca, što si radila na tome, ali Ber-ard je insistirao. Ti znaš kako je on fanatičan kad su Rusi u pitanju. Sad čak i više, ako je to uopšte moguće pogledao ju je prodornim plavim očima. Šteta što to nije bilo u mojoj nadležnosti. Ti bi još imala obauka. Tori ga je posmatrala jedno vreme, kao da nijeogla da odluči šta bi s njim. Ljubazno od tebe što to kažeš, ali činjenica je da bih ja fizički bila nesposobna da mi japanski protetičari nisu pomogli osmehnula mu se

izazovno, kao da se plašila da dopusti njemu a i sebi da se vidi šta utvari oseća. Ćutala je neko vreme pa je dodala. U svakom slučaju bilo je nešto u tim glasinama o japanskoruskoj vezi, mada sam naletela na Fukudu pre nego što sam tačno mogla da otkrijem šta se zbiva. Kako si se srela s njom? Postojao je jedan muškarac rekla je Tori jedva nešto stariji od dečaka. Imao je tek dvadeset godina. Ali bilo je nečeg u njemu i lično i profesionalno. Čula sam za njega preko Dika, koji je rekao da je on tsukuruhito onaj koji pravi dogañaje. Na jeziku ulice to je značilo da je on neko kome se dive, koji ima veliki hara, veliku unutrašnju snagu, što Japanci cene više odvega. Da li je taj mladi čovek bio Jakuza? To je najzanimljiviji deo reče Tori. Nije bio Jakuza. Ali izgleda, pošto je bio tsukuruhito, da su mnoge Jakuze tražile od njega savet u komplikovanim poslovnim aferama. Naročito kad su bili u pitanju meñunarodni zakoni, jer je taj tsukuruhito bio stručnjak za meñunarodno pravo. On je sebe zvao Jen Jasuvara, mada se meni čini da je to prvo ime uzeo kao neku vrstu šale. Jen je bio sarkastičan, uvek se smejao svetu kroz koji se kretao s toliko lakoće, ali uvek na svoje tamne načine. Odbacivao je sve konvencije, što je čudno za Japanca. Mrzeo je što mora da krije svoju pravu prirodu ispod bezbrojnih slojeva koje je morao zbog raznih običaja da nanese da bi mogao da preživi u japanskom društvu. Ali Jenov cilj nije bio da preživi, njegov cilj je bio da uspe, da bljesne kao zvezda preko japanskog poslovnog neba. Koristim te reci zbog njihove poetske prirode. Jen ih je koristio a veoma je važno da ti dobiješ pravu sliku o njemu. Jen mi je jednom poverio da je njegov san da načini takav meñunarodni posao, toliko ogroman da bi čitav Japan načuljio uši. Kao što je možda japanskorusko nagodba? Tori klimnu glavom. Zato sam i otišla da se nañem s njim. „Ono što je ovoj zemlji potrebno je dobar udarac u zadnjicu" rekao mi je kad sam ga bolje upoznala i kad je bio siguran da ću shvatiti šta namerava da kaže. Koliko si ga dobro upoznala? pitao je Rasel. Ne žuri reče mu Tori. Jen je radio u Udruženju Badoko, jednoj ekskluzivnoj tokijskoj advokatskoj firmi. Nije velika, ali je prvoklasna. Jen je potomak prave firme. Nije velika, ali je prvoklasna. Jen je potomak prave porodice njegov otac i stariji partneri u Badoku bili su roñeni u selu Honšu; išao je u prave škole, dobio prave diplome. Ukratko, do trenutka kad ga je Badoko angažovao Jen je bio paradigma japanskih običaja. Rasel je pažljivo slušao.

Jen mi je rekao: „Kad sam stigao tamo gde sam hteo, počeo sam proces menjanja." Menjanja? Iznenadio se Rasel. Šta je time hteo da kaže? Nisam sigurna reče Tori ali ako bih htela da pogañam, rekla bih da je Jen želeo da na neki način minira moderni sistem japanskog društva. Kao Jukio Mišima koji je počinio ritualno samoubistvo jer je smatraoa nestaje borilačke japanske kulture. Jen je smatrao da se problem krije u neverovatnom privrednom usponu savremenog Japana. Mislim da mu je bilo muka od pomisli na njegove sunarodnike koji jure širom sveta kupuju sve moguće kompanije, kupuju Tifani, Ungara, Kartijea, stvaraju mini-Tokio na Havajima, broje novac da bi kupili sve što im se dopadne. Japanci su" rekao mi je Jen „ono što su bili ružni Amerikanci pedesetih, Arapi obogaćeni naftom sedamdesetih. Progres je od nas načinio ljude kojih se treba stideti. Kako je meñunarodni pravnik postao takav filozof? pitao je Rasel. Sada počinješ da shvataš njegovu privlačnost -reče Tori ali postojala je još jedna Jenova strana koju ne bi mogao da vidiš. On je bio beskrajno privlačan fizički. Nisam na to računala kad sam se upoznala s njim. Učinila sam to onako kako je pravilima predviñeno. Do susreta je došlo kao slučajno. Prišla sam mu dok je bio na vikendu u Kiotou. Dobro sam obavila domaći zadatak, naletela sam na njega u vozu. Bio je beskrajno šarmantan. Umeo je da te uvuče u razgovor koji je bio dvosmeran. On je znao da vodi dijalog, ali za razliku od drugih ljudi on je umeo da sakrije ono što u stvari misli. Rekao mi je da je išao u Kokederu, u čuveni Hram mahovine u čijim su fantastičnim vrtovima gajili četrdeset vrsta mahovine. Ne možeš da zamisliš mir tog mesta ukoliko nisi bio tamo; magla se diže iznad jezera, sunčevi zraci prolaze kroz granje visokih kedrova i crnih borova, šire svetlost kao vilinsku prašinu preko kao smaragd zelene mahovine. To je divno mesto i sveto istovremeno. Kad si u Kokederi, nemoguće je zamisliti da se vreme kreće. To je kao da je stvarnost hrama toliko moćna da može da zaustavi čak i hod vremena. Rasel je slušao. Ne znam da li to dobro opisujem reče Tori ali mislim da je ovo tako čudesno mesto imalo uticaja na mene da budem tako brzo uvučena u Jenov svet. Nije bilo ničeg dečačkog u njemu, sam njegovog izgleda. Nedostatak bora na njegovom licu služio je samo da pokaže da će okrutnost kasnijeg života pre ili kasnije da ga obeleži. U tom trenutku, na tom mestu Jen je bio skoro savršen, baš kao što je bio savršen vrt mahovine, kao da je bio produžetak duha koji je vladao ovim mestom. Bio je neodoljiv. Tori ...

Rase, nemoj da mi kažeš da se to tebi nikada nije dogodilo. Zar nikad nisi sreo ženu koja je bila neodoljiva? Ali, dok sam bio na dužnosti ... Tori je odmah pomislila na Ariela i ono što joj je ostavio. Misliš, dok si ćuškao papire po stolu. Ne iznenañuješ me što nisi nikog sreo ... Baš ti hvala. Izvini reče ona ne zaslužuješ to. Ali stari Rasel Slejd, onaj koga sam poznavala, bio je tako mudar da sam mislila da je savršen. Pobogu, nikad nisam bio savršen. To je samo maska iza koje se kriješ. Zaista? Rasel je bio iznenañen. Kao da opisuješ drugog Rasela Slejda. Tori ga pogleda. To je tačno na neki način. Čini mi se da je on umro negde u Medulinu. U crvenoj prašini. Da Tori ga pogleda nikada ti nisam rekla koliko si me iznenadio onog popodneva u Kruzovoj kući, kad si preuzeo vodstvo i rekao mu da si ti čuveni lovac na krtice. Rasel se veselo nasmejao a Tori mu se pridružila, prvi put shvativši da uživa u njegovom društvu. A onda u džungli i na koridi, mislila sam da ćeš pući zato sam i naterala Bernarda da ti naredi da kreneš na teren sa mnom. Bila sam ubeñena da mogua te ponizim. Njegove plave oči potamneše. Kao što sam ja tebe ponizio kad sam te isterao iz mola zbog sopstvenih sebičnih razloga. Čini mi se kao da je Bernard namerno postavioas jedno protiv drugog. Odjednom je postala svesna Estiljove priče kako je on uspeo da nahuška čuvene nemačke blizance jednog protiv drugog i da tako uništi njihovu intimnu vezu. Ali ovo je bilo nešto drugačije. Naravno, Bernard nije mislio da njoj ili Raselu nanese bilo kakvu štetu. Ipak, bilo je čudno kako joj se ta priča urezala u pamćenje. Rasel kao da je mislio neko vreme o onome što je ona rekla. Baš je hteo da nešto kaže, ali se odjednomredomislio. Čudno je kako te život baca po raznim krivinama primetio je bez obzira koliko si organizovan i spreman, nikada nisi spreman za ono što se zbiva. Da, to se i meni dogodilo sa Jenom. Sačekala je da on prokomentariše tu izjavu, ali on jeutao pa je nastavila:

Proveli smo divno popodne i onda smo se rastali. Ali ja nisam zaboravila zašto sam se uopšte srela sa njim, pa sam se vratila i pratila ga. Nemoj da pričaš. Tu stupa na scenu Fukuda. Tako je. Ona i Jen su imali ljubavnu aferu. Blagi Bože. Lako sam to otkrila reče Tori kad sam videla kakve je vrste njihova veza i da je Jenov jedini cilj dolaska u Kioto bio da se sretne sa svojom devojkom, jaam se povukla. Ali ja sam nešto znala o Fukudi i počela sam da brinem. Što sam više saznavala o njoj, situacija mi se činila sve gorom. Već sam sve znala o Jenu i shvatila sam da ne mogu da mu dopustim da ode. Ako postoji japanskoruska veza ona svakako ide preko njega. Ali kako da izbegnem Fukudu? Kad sam se vratila u Tokio zamislila sam drugu stvar. Ponovo sam se približila Jenu, ali sada kao klijent. Sećaš li se da sam ti tražila one glupe dokumente o korporaciji? Da, naše odeljenje za izmišljanje imalo je posla preko glave. Radili su danonoćno da bi ti to obezbedili. Pokušala sam da našu vezu održim striktno poslovnom rekla je Tori ali Jen mi to nije dopuštao. On je čak priznao da se viña sa Fukudom. Rekao je da to ništa ne menja na stvari. On je želeo mene i niko ga neće zaustaviti. Osetljiv momak. Čudna stvar u celoj toj stvari je bila što je on zaista bio osetljiv insistirala je Tori ali izbirljiv. On je bio kao reflektor. Sve na što bi pala njegova svetlost vredelo je istraživati. Ali čim bi se svetlost uklonila, predmet njegovog interesovanja ostajao bi u tami. Kao Fukuda. Tori klimnu glavom. Jen je rekao da je taj odnos slabio, bar što se njega tiče. Bilo je zabavno igrati se opasnošću priznao je. Sve dok nije postalo suviše opasno. Možda je to bio njegov način da me upozori šta me očekuje ako ostanemo zajedno. Drugim recima, nije bilo budućnosti u vašoj vezi rekao je Rasel. Nije baš to mislio. Mislim da je on hteo da kaže da će budućnosti biti, ako on to bude želeo. Baš lepo. Zar to nije tipično za muškarce? Tori, ne počinji. Većina žena misli na svoj način,akoñe. Da, ali ono što je njima ubačeno u misli ono je što mene uznemirava slegla je ramenima. U svakom slučaju što se tiče jena on je želeo da krenemo od tamo gde smo stali onog popodneva u Kokederi. Učinila sam sve što sam mogla da ga odgovorim od toga. Mogu da se zakunem.

U redu. Jedan moj deo želeo je da bude s njim. Nikada se nisam zaricala da sam svetica. Šta bi mi to značilo? Ja sam samo ljudsko biće. Iz te ispovesti mogu da zaključim da si dopustila da se afera nastavi? Tori je ćutala neko vreme. Tako govoreći rekla je posle izvesnog vremena. Mogla si da se ponašaš i bolje rekao je Rasel. Tori nije osetila prebacivanje u njegovom glasu i zato mu je bila zahvalna. Afera se nastavila rekla je ali pod uslovima koje sam ja diktirala. Ja sam zahtevala da se nigde u javnosti ne viñamo zajedno i da nikad ni pod kojim okolnostima ne dolazim kod njega kući. Jedno vreme to je uspevalo da bude tako. Ja sam nastavljala da se pretvaram da je sve to samo poslovni odnos, nadajući se da će me on pozvati da učestvujem u nekom neuobičajenom meñunacionalnom poslu. Nisam nikada imala prilike da postignem svoj cilj. Izbio je teritorijalni rat izmeñu Hitasure i Velikog Ezoa. Fukuda je pozvana iz Kiota, gde je obavljala neki komplikovani posao za Velikog Ezoa. I to je bilo to. Za manje od dvadeset četiri časa otkako je Fukuda stupila na tlo Tokija, ona je znala da se Jen viña s nekom drugom ženom. Za četrdeset i osam časova otkrila je da sam ta druga žena ja. Efikasna kučka rače Rasel. Ne znaš ni polovinu toga reče Tori. Metodično me sledila. Imala je više kontakata nego ja i mnogo više znanja. Na kraju je Dik bio taj koji me upozorio, ali već je bilo prekasno. Fukuda se okomila na mene i ja nisam mogla da je se otresem. Sta se dalje dogodilo? Raselov izraz pokazivao je da je on jednostavno fasciniran tim plesom smrti. Tori je opisala sukob u tunelima ispod Tokija. Kad je eksploziv koji je bacila rascepio moj kuk, Fukuda je znala da sam bespomoćna. Onda je čula da dolazi voz. Ostavila me je na pruzi da poginem. Glupo od nje. Da. Hitasura je uspeo da stigne do mene pre voza. Loše po Fukudu reče Rasel. Tori nije mogla da ne počne da se smeje zbog njegovog oduševljenja, mada je znala da ništa nije smešno sve što je u vezi sa Fukudom. Onda je rekla: Prokletstvo, trebalo je da mi sve to kažeš na prvom razgovoru. Ne bi me slušao reče Tori --u tom trenutku nisi bio zainteresovan za moje mišljenje ni o čemu. Nije trebalo da ti o tome sudiš. To je tačno.

Bila si pod komandom reče Rasel istina nema savršeno nikakve veze sa tim. Naravno, bio je u pravu, ali Tori bi se pre ubila nego što bi on od nje izvukao zadovoljstvo da mu se izvinjava.vo. Dolazi Hitasura reče Veliki Ezo u Fukudino Vidim vozilo reče ona u mikrofon na glavi. Gde si? U Kinñitou reče Fukuda. Bilo je čudesno kako savršeno radi ova tehnika, mislila je. Glas Velikog Ezoa kao da joj je odjekivao u glavi, a ne kao da je bio miljama daleko. Dobro reče glas u njenoj glavi. Sve jepremno. Ti si glavna. Da reče Fukuda. Mogla je da vidi kamionet kako ide u njenom pravcu i ona proñe kroz staklena vrata Kinñitoa. Ti si me obučio za to. Hitasura ima pomoćnika. Prema tonu tvog glasa reče Fukuda sigurna sam da je to neko koga poznajem. Tori Nan. Osetilo se kako je Fukuda duboko uzdahnula, tiho, ali s osećanjem upozorenja. U tom slučaju rekla je ne puštaj Koi suviše brzo. Želim da iskoristim svoju šansu. Poslednju šansu rekao je Veliki Ezo. Ne moju, Torinu. Hitasura reče: Ovde smo. Gde je to ovde? pitao je Rasel. Kamionet koji se kretao stigao je do krivine. Hitasura ih je izveo iz pokretne dnevne sobe. Parkirali su vozilo ispred ogromne postmoderne grañevine koja je štrcala u vis kao piramida, umetnička mešavina hroma, čelika, zarñalog gvozda a sve je dominiralo zeleno ofarbanim prozorima. U tom trenutku noći zgrada je delovala kao ogledalo, u kome su se reflektovali obrisi oblakodera, neonskih svetlosti, pokreti saobraćaja u čudnim, iskrivljenim uglovima. To je muzej Kambata reče Hitasura ali iz očiglednih razloga svi ga zovu Kinñito piramida Krenuo je prema zgradi. To je nova grañevina, izgrañena otkako si ti bila ovde poslednji put, Tori. U njoj se čuvaju antikviteti vezani za borilačke veštine. Pogledao je prema ulazu. Ponedeljak je. Muzej je zatvoren za publiku. Je li tu Fukuda poslednji put viñena? pitao je Rasel. Tu je i sada reče Hitasura.

Onda je tu iz odreñenog razloga reče Tori. Hitasura klimnu glavom. Ti si stručnjak za Fukudu. Misliš da ima šanse da je obaveštena da smo joj mi na tragu? pitao je Rasel. Tori pogleda u Hitasuru koji sleže ramenima. To i nije važno reče ona i krenu granitnim i čeličnim stepeništem. Moramo da uñemo i nañemo je. Ali Rasel koji je bio iza nje, uhvati je za rame i okrete je prema sebi. Grešiš, Tori reče veoma je važno. Ako zna da dolazimo, postoji šansa da će se pripremiti da nas dočeka. Treba da promenimo strategiju. U redu reče Tori kako da je promenimo? Voleo bih da pre svega imamo više ljudi. Tori odmahnu glavom. Ne smemo da pravimo buku. Što više Hitasurinih ljudi pozovemo, više je šanse da ćemo sami sebi natovariti na leña Tokijsku policiju. Rasel je o tome razmišljao neko vreme dok ju je posmatrao, najzad je rekao, tako da je samo Tori mogla da ga čuje: Ne volim da me uvlače u vendete. One su nezdrave sa svake tačke gledišta. Tori klimnu glavom. Shvatam rekla je, a onda njen izraz omekša i ona reče: Rase, da li si nekada imao osećaj neugodnosti koga ne možeš da se oslobodiš? Reci mi šta bi dao da možeš da ga odbaciš? Raselova ruka pade s njenog ramena. U redu reče ali bar mi dopusti da teuvam. Tori mu se isceri i njih troje krenuše dalje stepeništem. Ulazna vrata su bila zatvorena, ali nezaključana. Rasel kratko pogleda u bravu da bi video da li je nasilno otvorena; nije mogao da vidi nikakvo oštećenje. Da li je Fukuda imala ključ? Rasel proveri svoje naoružanje; imao je Kolt kalibra 32, nož u čizmi, garotu s drvenim drškama. Tako je sve proverio nekako se nije osećao mnogo bolje. Ta Fukuda je više ličila na duha a ne na bilo koju ženu koju je nekada sreo. Osećao je da to zrači iz Torinog i Hitasurinog ponašanja i to ga je brinulo. Tori, koja ih je polako vodila u Kinñito mislila je na Sun Cua. „Ako ne možeš da odabereš poprište sukoba" napisao je „budi ubeñen da možeš da biraš vreme". Tori se pitala da li će imati tu mogućnost. Ako se Fukuda bude pitala znala je da joj se ni to neće pružiti. Išli su kroz prostrani hol koji je bio u samom središtu ogromnog muzejskog prostora. Ogromna stakla dizala su se tri sprata iznad njihovih glava. Način na koji su bila postavljena ova ogromna stakla podsećao je na postavljanje ratnih zastava u velikim salama srednjevekovnihamkova.

S druge strane centralnog prolaza niz koji su hodali, bili su postavljeni oklopi od kojih su neki poticali čak iz desetog veka. Bili su zastupljeni svi vekovi, sve do devetnaestog. Tori, Hitasura i Rasel kretali su se kroz uzbudljivu ali nekako mračnu prošlost Japana, jedinstveno područjea kojem su ponekad istorija i mit bili pomešani i gde su ponekad izmenjivali mesta. Tori je zastala. Mogla je najpre da čuje nešto nalik na hujanje vetra kroz borove. A onda, kad je malo bolje oslušnula, dok je taj zvuk postajao sve jači i grlen, počeo je da liči na rikanje lava, spremnog da razjapi čeljusti dok ide prema svojoj žrtvi. Šta je to za ima Božje? pitao je Rasel. Kratka kosa na njegovom vratu se nakostrešila. Ona je ovde negde šapnuo je Hitasura. Joibuki reče Tori Raselu u karateu postoje dva oblika disanja. Joibuki je režak, agresivan stil koji se koristi prilikom napada. Nikada to nisam čuo za vreme obuke u Virdžiniji reče Rasel. Naravno Tori nije skidala pogled s unutrašnjeg dela hola koji se pružao ispred nje. Zar nisi zbog toga došao ovamo na teren? Zelena svetlost je osvetljavala hol a bila je tamnija i svetlija zavisno od toga kako su se zelena stakla preplitala jedno preko drugog. Efekat je bio spektakularan, ponekad čudan dok je zelena svetlost padala na gvozdene kacige ili na stare kawara oklope od kože postavljene u obliku krljušti, preparirane tako da je bila čvršća od metala. Ovi sjajni oklopi bili su postavljeni zajedno a svaki je bio po šarama i bojama drugačiji, jer su se prema njima samuraji razlikovali da bi se znalo kom klanu i kojem rangu pripadaju unutar jedne vojske. Tori je mogla da vidi ispred njih hiodoši oklop carice Dingo poznat kao Crvena čipka zbog tamnocrvene čipke kojom su bili povezani delovi oklopa. Dok je posmatrala videla je da se kaciga, pomiče. Maska ispod kacige s rogovima od tamne, stare kože isprskane krvlju neprijatelja okrenula se prema njima. U tom istom trenu oklop carice Dingo siñe s postolja. Zvuk joibukija ispuni vazduh odjekujući starim borbenimrikom. Rasel je već čučnuo pored Tori. Ona ugleda Kolt ujegovoj ruci i zaurla: Ne! Ali, ili je nije razumeo ili nije brinuo o njenom urliku Rasel je imao svoje ideje kako da je zaštiti od Fukude. Povukao je okidač. Tori je primetila kako je oklop bačen unazad kad ga je zrno pogodilo a onda zaslepljujuća svetlost ispuni hol.

Eksplozija ih obori s nogu. Tori se učinilo da ju je džinovska ruka pogodila u grudi. Buka eksplozije joj je zaglunula uši, osećala je užasan bol u njima, koji je ostao i pošto je buka eksplozije utihnula. Fukuda je bila stručnjak za eksploziv. Tori je mislila da je Rasel to shvatio iz njene priče, ali bilo je očigledno da nije. Dok se mučila da povrati ravnotežu, Tori je znala da Fukuda ne bi nikada bila dovoljno luda da krene otvoreno na njih. Zveckanje oklopa dosta je govorilo Tori. Bilo je jasno da je Fukuda znala da oni dolaze, znači da je njena obaveštajna mreža bila jača nego ikada; Rasel i Tori su ušli u Tokio tajno. Fukuda je odabrala Kinñito piramidu, kao bojno polje. Tori je znala da mora da bude dva put opreznija. Šta li im je još Fukuda pripremila? Tori je znala Fukudinu strategiju. Volela je dobro smišljene oblike napada. Ona nije mogla da podnese frontalni napad. Tori je to morala da drži na umu. Tori se okrenula, čula jecanje. Rase? Jecanje se ponovo čulo. Tori se postavi na kolena iovuče Rasela da sedne. Je li s tobom sve u redu? On klimnu glavom, ali oči su mu još bile zamagljene. Tori se osvrte oko sebe, ali nigde ni traga ni glasa od Hitasure. Hriste pomislila je šta se dogodilo s njim? Ustala je. Rasel je bio uz nju. Glupo reče Rasel. Šta? Podseća me da ne idem unaokolo gologuz. Baš smešno. Pažljivo su tražili Hitasuru, ali nisu mogli da nañu čak ni traga da je bio ovde. Rasel pogleda Tori. Nemoj to da izgovoriš reče ona. Ne želim da poverujem da me je čak i on izdao. Nadam se da si u pravu, ali sve govori da nas je on doveo pravo u zamku. Išli su dalje, napredujući po slabo osvetljenom holu. Uskoro se hol suzio u hodnik; što su dalje išli sve je bio tamniji. Rasel izvadi džepnu baterijsku lampu, pruži je Tori. Ona je upali, zaigra zrakom ispred njih i odmah zastade. Zrak svetlosti je otkrio sjajnu žicu, nešto nalik na zategnutu paukovu mrežu razapetu preko staze kojom su se oni kretali sasvim sporo. Tori se spusti na kolena, onda leže na leña. Rasel je uradio to isto. Držeći bateriju uperenu ispred sebe počela je da se provlači ispod smrtonosne mreže.

Napola se provukla kad oseti pritisak na ramenima. Kosa poče da joj se diže u vis dok joj je znoj curio izmeñu lopatica. Pokušala je da okrene glavu, ali nije mogla da vidi šta je ispred nje. Rase! povika. Zaglavila sam se. Doñi ovamo. Počeo je da klizi prema njoj s desne strane, ali ona ga zaustavi. Popni se na mene šaputala je. Ma šta je to što me zaustavilo kreće se od ramena do ramena. Rasel se pope na nju. Tori je osećala težinu njegovog tela na svom, pogledala ga je u lice. Šta vidiš? Još jednu žičanu mrežu reče on tiho ona je verovatno predviñena da te zahvati oko članaka. Ili da zaustavi onoga ko bi bio dovoljno obazriv da vidi prvu. Šta hoćeš da uradim? pitao je Rasel. Mogu lako da te povučem unazad. Ne! reče Tori. Osećam čudno zatezanje mreže kad je povučem. Mislim da će se nešto dogoditi kad pritisak popusti. U redu Rase kliznu napred i koristeći Torino telo kao odskočnu dasku, preñe preko druge mreže. Onda posegnu unazad. U redu Rasel leže na stomak, izvadi nož i pro vuče ga izmeñu mreže i Torinih plećki. Pažljivo je povukao nož prema sebi tako da je mreža bila isto toliko napeta kao kad ju je Tori zatezala ramenima. Kreni reče Rasel sad. Tori se obazrivo izvukla. Rasel oseti kako se pritisak preneo na njegove ruke. Kao da je bio u blizini električne štuje. Onda je prešla preko mreže i pridružila mu se. Čučnula je kraj njega i šapnula mu u uvo. Idem iza tebe. Na moj znak, ukloni nož sa žice. Šta? Ne brini. Moraš da mi veruješ. Rasel zatvori oči na tren. Znoj ga je pekao po licu, mogao je da oseti kako mu ruke drhte od napora da bi držao mrežu pod istom napetošću. Trenutak kasnije osetio je kako ga Tori drži za članke. Brojaču do tri. Spreman? Spreman. Jedan. Dva. Tri. Sada! Osetio se neki gadan zvižduk kraj njegovog lica, pred očima mu se zamaglilo dok je žica odletela na levo i on je čuo mek udarac tak! Tori zaigra zrakom svetiosti po desnom zidu. Ugledali su zabodeni šuriken, minijaturnu čeličnu zvezdu, tamnu od neke supstance kojom je bila premazana. Zla žena reče Rasel i obrisa znoj sa lica. Da reče Tori i pametna.

Rekao bih da je ñavolska Rasel je ustao. -Nije ni čudo što je Hitasura nestao. Ti privlačiš nesreću. Karma. Mora da sam grešila kao prokleti kučkin sin u prethodnom životu. Rasel se isceri. Vreme je da se očistiš. Tori se približi Raselu. Oči su joj sijale. Mislim da treba da ostaneš ovde. Došao si dovoljno daleko. Ovo je sada nešto izmeñu mene i Fukude. Prokle tstvo! Rase, pokušaj da odbaciš svoj muški ego za trenutak. Nema smisla ... Zaboravi reče on kratko kako bi se izvukla da nije bilo mene? Našla bih način. Ščepao ju je za ramena. Tori, rekao sam ti šta ja mislim o vendetama u njima se jedu živi ljudi. Svako ko bude uvučen u vendetu, propada. Ipak, ja znam Fukudu a ti je ne znaš. Plašim se da ćeš mi od sada samo smetati. Rasel je uzdahnuo, a onda je klimnuo glavom. Nastavi reče. Stavio joj je ruku na kuk, ako u biblioteci u Dijaninom vrtu, što se sada činilo kao da jeilo pre čitavog jednog života. Ja mogu da razumem tvoju potrebu da joj vratiš za ono što ti je učinila. Hvala ti Tori ga brzo poljubi u usne, a ondaestade u tami. Rasel je stajao mirno neko vreme a onda reče sasvim tiho. Sranje, štitiću te, dopalo se to tebi ili ne. Kad je Tori ostavila Rasela skinula je cipele, privezala ih uz pojas; onda je brzo otišla hodnikom. Koraci su joj bili neverovatno tihi preko mermernog poda. Kao da je jedva dodirivala pod. Ona je u stvari hodala ivicama stopala, ne oslanjajući se nikada punom težinom ni na jednu nogu. Princip je bio sličan principu trčanja četvoronožne životinje. Povremeno bi sve četiri noge životinje bile u vazduhu a centar gravitacije se menjao zavisno od toga koja bi noga kada dodirnula tlo. Na kraju hodnika Tori se našla pred liftovima. Videla je da su svi zatvoreni. Nijedan nije radio. S njene leve strane videlo se široko stepenište od mermera koje se penjalo u vis na klasičan način, što je na ovom mestu nekako odudaralo. Tori se pope stepeništem. Morala je da se penje leñima okrenuta zidu. Želela je da misli kao Fukuda i da je nadmudri. Na četvrt preñenog puta, Tori zastade: mogla je da oseti neku neravninu na stepeništu. Mermer je inače bio gladak. Samo na ovom mestu ... Tori čučnu. Još jedan šuriken! Na slaboj svetlosti ona ugleda presijavanja minijaturnog oružja na samo dva koraka od sebe. Šuriken je bio zaboden u

spoj izmeñu dve mermerne ploče. Pogledala je sečivo. I ovaj je bio premazan nekim prirodnim otrovom. Tori posegnu izmeñu nogu, uze vrhovima prstiju malo prašine, protrlja je. Fukuda je mudro odabrala skrovište za svoj otrovni šuriken. Pazeći da ne dohvati otrovne vrhove, Tori izvuče šuriken iz zida i ponese ga sa sobom. Sada je išla sredinom stepeništa, buljeći ispred sebe dok se penjala na galeriju drugog sprata. Bila je skoro na vrhu stepeništa kad se neka tamna kugla obruši na nju. Udari je u grudi i ona pade niz stepenište sve dok se nije bolno zaustavila na mermernom zidu. Osećala je vreo dah na licu, kandže zabodene u njena ramena. Sto je najgore nije imala prostora da iskoristi svoju težinu protiv ovog bića. Ugleda crvene oči Akite i odmah joj je bilo jasno da je istreniran kao pas čuvar. Bio je tih i svi napori su bili usmereni da je uništi. Bio je moćan i ona je još bila ošamućena od njegovog prvog napada. Znala je da mora da ga onemogući jer će joj zabiti zube u grlo. Gurnula mu je lakat u grlo, posegnula za otrovanim šurikenom koji je ponela i zabila ga Akiti u trbuh. Kandže su pokušale da je se domognu, ali njihova snaga je već jenjavala. Tori zbaci to biće sa sebe, preñe preko njega i dočepa se galerije na drugom spratu. Tišina. Onda se čula tiha melodija, kao da negde vuče promaja, ili kao da vibriria zategnuta žica. Tori se osvrte oko sebe: bilo je nečeg čudnog sa tim liftovima. Čim je pažljivo prišla vratima od liftova, videla je da se jedna otvaraju i da se ukazuje opasna rupa. Melodija je dolazila iz tog šahta. Tori vide kako se glavni kabl pomiče i dohvata pomoćni. Uhvativši se s obe strane za vrata pogledala je niz šaht. Ugledala je Fukudu koja je bila već na nivou prvog sprata. Spuštala se niz kabl. Tori se nagnu i uhvati kabl, obavi noge oko njega. Spuštala se niz kabl. Nije to bilo lako. Kabl je bio debeo, namazan zaštitnom mašću. Butine, kolena i članci bili suoj napregnuti. Bilo joj je potrebno nekoliko trenutaka da smiri kabl ali onda je počela lepo da napreduje. Prošla je pored glavne galerije kad se kabl zateže. Pomoćni kabl pored nje poče da se kreće i ona ubrzo vide kontrateg koji je prošao pored nje penjući se. Bilo joj je jasno šta se zbiva. Fukuda je pozvala lift i kabina se spuštala.

Tori, uhvaćena izmeñu glavne galerije i prizemlja pogleda u vis i vide kako se kabina obrušava na nju. Senka kabine ju je već prekrivala. Kabl je podrhtavao ujenim rukama. Shvatila je da postoji samo nešto što može da uradi u ovim trenucima a to je da pusti kabl koji je stezala rukama, kolenima i butinama i da se glavom nadole, držeći se samo rukama, obruši vi dubinu. Da kabl nije bio tako debelo premazan mašću, ona bi odrla ruke do kosti. Čak i ovako trenje je bilo nesnosno, ali kabina lifta je jurila na nju, ona je promašila prizemlje i jurila je glavom u podrum. Tu nije bilo vrata, šaht se završavao iznenada. S oscćanjem užasa, Tori se zagledala u betonski pod šahta ćorsokak. Senke su se spuštale: osećala je vreo dah na vratu. Osećala je težinu kabine koja se približavala: šta ima da izgubim? Prepustila se. Bacila se poslednjih petnaest stopa, primorala samu sebe da se opusti. Kao lopta se skotrljala na uljem zamazan beton, skočila u stranu. Iza nje kabina lifta je pala naeton. Tori je čula kako nečiji koraci odjekuju u podrumu. Okrenula se i pošla prema tim koracima. Gole sijalice gorele su u kontaktima duž zidova. Na njihovoj svetlostiogla je da vidi da je podrum ove nove zgrade totalno nezavršen. Grubi betonski zidovi bili su pokriveni drvenim daskama na kojima su bile ispisane nerazumljive poruke majstora. Obukla je cipele; beton je bio grub, pun prljavštine i otpadaka. Povremeno je videla ogromne pukotine pune kablova koji su predstavljali životnu snagu Kinñitoa. Tori je skakala preko tih rupa, kretala se sve dalje u unutrašnjost zgrade. Odjednom je došla do najudaljenije strane Kinñitoa, do kraja podruma. Tu nije bilo zida, već samo širok prostor za nešto što je bila japanska zamena za parking zbog nedostatka prostora u Tokiju. Automatska kula za parkiranje bila je zamišljena uz Kinñito. Kola su se vozila vertikalno a onda parkirala u specijalne držače. Kad bi čovek došao po svoja kola, držač bi se vrteo u krug dok ne bi došao do traženog automobila. Tori se kratko okrenula, ali od Fukude nije bilo ni traga ni glasa. Stala je na gvozdenu platformu kule za parkiranje i ona odmah poče da se diže. Iza nje, kroz ogromne staklene prozore, svetlucao je Tokio kao gradigračka u staklenoj kugli. Tori pogleda iznad sebe i ispod sebe, ali nije mogla da nañe Fukudu. Nije bilo bezbedno da ostane na jednoj tački, pa je zato počela da se penje s nivoa na nivo. To nije bilo teško jer su pregrade bile od ogromnih gvozdenih i čeličnih mreža, tako da je imala gde da se uhvati.

„Da bi zagospodario neprijateljem" pisao je Sun Ću „moraš da budeš neprimetan i tih". Fukuda je bila veoma vesta u tome, mislila je Tori. Za sada. „Vodi me u krugovima: gore, dole, gore. Zašto to radi?" Tori pogleda nadole, kroz skeleton kule, u Tokio ispod sebe i odjednom je shvatila.gore, dole, gore, dole. Bum! Glava joj se podiže na ovaj zvuk. Imala je taman toliko vremena da ugleda Fukudu usred kule za parkiranje, na mestu gde je bila smeštena mašinerija za okretanje. Njeno iscereno lice nestade u sledećem trenu. Crni disk se širio dok joj se približavao. Tori je odmah videla da će disk neka vrsta projektila koji je Fukuda smislila ispuniti čitavu oblast na kojoj je ona stajala. Nije bilo vremena da se popne. Tori skoči na donji nivo. Ali, pošto se kula za parkiranje okrenula ona je opet bila na istom nivou sa Fukudom. Bum! Disk je eksplodirao, išao je na nju. Skočila je na sledeću platformu. Bum! Disk je opet išao na nju. Dohvatila se sledeće platforme. Setila se Sizifa koji je kotrljao stenu niz breg, samo da bi bio svedok njenog kotrljanja niz breg. Bum! Disk je išao na nju. Tori, savijena u kuglu, skoči unazad, udari u poslednjem trenu donovima cipela u staklo i slomi ga. Ispružila se, uhvatila za čeličnu ivicu. Staklo joj je seklo ruke. Stegla je zube. Krv je curila niz njene članke. Bila je sama u noći, visila je s piramide Kinñitoa. Vetar joj očeša obraze, mogla je da čuje zvuke grada, ogromnu mašineriju koja je mumljala kao zvezda koja se beskrajno okreće po svojoj orbiti. Sve je to izgledalo toliko daleko. Ipak, sada je bila dalje od Sizifovog brega, od zastrašujućeg diska koji je Fukuda smislila za nju. Tori se nije usuñivala da pogleda nadole; nije želela da zna koliko je visoko, koliko je daleko pločnik od mesta na kome je ona visila. Težina u ramenima se povećavala sa svakim pokretom pa se zato trudila da miruje u jednom položaju. Pažljivo je počela da dodiruje površinu stopalima, ne bi li našla oslonac. Naišla je samo na glatko staklo. Jedina šansa joj je bila da se zgrči tako da joj budu čvrsto pritisnute uz grudi: sve dok joj stopala nisu došla do ivice prozora. U tako zgrčenom položaju ona je jedva mogla da diše, jako se znojila, a udaranje srca je bilo neverovatno snažno.

Visila je još malo, a onda je ušla u prana, duboko, kontrolisano disanje. A onda kad je uspela da se smiri, udahnula je još jednom, osetila je kako je nešto povlači nagore i prema zgradi. Leñima je očešala čeličnu ivicu, pustila je ruke, proletela kroz prozor. Toranj za parkiranje prestao je da se okreće. Tori se popela jedan nivo više u samom centru. Tada je ugledala Fukudu. Pritisnula je prekidač da bi pokrenula mašineriju a onda je stala na platformu da bi se spustila naniže. Izvukla je mali šuriken koji je iskoristila da ubije Akitu, isekla je komade svoje bluze, podvezala svoje krvave šake. Dok je to radila videla je malu posekotinu na srednjem prstu desne ruke. Ono po čemu se razlikovala od ostalih posekotina i povreda na rukama bila je oteklina, tamna i veoma naduvena. Tori se zagleda u prst. Nije mogla da ga pokreće a kad je dodirnula posekotinu uopšte nije osećala bol. Pogledala je na dole. Bila je skoro u prizemlju. Videla je, na svoje zaprepašćenje, da Rasel stoji na ivici tornja za parkiranje i da je posmatra. Tori! pozvao ju je. Skači! viknula je i stala ispred njega. Šta doñavola ... Skači, doñavola! Rasel skoči, spusti se na njen nivo. Prošli su ispod nivoa podzemlja; Tori je znala kuda su krenuli, znala je to onog trenutka kad je sišla i prošla prizemljem. Išli su u tokijsku podzemnu železnicu. Tori i Rasel su skočili s kule za parkiranje do njenog dna, pre nego što je nivo počeo da se uzdiže. Bilo je toesto koje je ona odabrala mislila je Tori mesto na kome me ostavila da umrem. Sada namerava da završi posao. Šta se doñavola dogodilo s tobom? pitao je Rasel uhvativši njene zavijene ruke svojima. Pokušala sam da letim reče ona i pokuša da se svemu nasmeje ali nije mi uspelo. Mislila je na srednji prst koji nije osećala, mislila je na šuriken zaboden u Akitin stomak, na ruku koja je krvarila, na oštricu šurikena. Fukuda je dole reče video sam je kako se spuštala. Znam kuda je krenula reče Tori i poñe pravo u tunele. To je otprilike isto mesto na kome me ostavila prošlog puta. Na koloseku? Na tračnicama? Rasel se osvrte oko sebe. Ali ovi tuneli su odavno napušteni. U tom trenutku se začula potmula tutnjava, osetilo se vibriranje koje je dolazilo ispod njihovih nogu. Rasel pogleda nadole. Ispod nas? Tori klimnu glavom.

To je ludilo reče on. Upozorila sam te. Rekla sam ti da se držiš po strani. Ali ovo je nešto slično. To nema nikakve veze sa onim ... Ima i još kako! dreknu Tori. Sve dok Fukuda bude znala da sam ja u Tokiju neće mi dati mira. Da li ozbiljno veruješ da će nam ona dopustiti da nastavimo naše istraživanje? Oči su joj bile skoro crne, kao da su apsorbovale tamu tunela kroz koje su ona i Rasel sada puzali. Za jednu stvar možeš da budeš siguran, jedna od nas će ovde svakako umreti. Karma. Odjebi karmu reče Rasel ta glupost je samo u tvojoj mašti. Misliš? Rekla sam ti da ne bi mogao da preživiš bez mašte. Zaista to mislim. Mogao bih da te oborim, da te bacim na ramena i iznesem odavde reče on. Onda uradi to, uspaljenko. Razmisli, Tori. Reaguješ emocionalno i Fukuda računa na to. Ne staji mi na put, Rase. Neču da uzmaknem. Rasel je bio vrlo miran. Bio je besan, ali je istovremeno shvatao da je njegov bes bio zamenjen strahom. Bio je toliko preplašen za nju, da nije znao šta da kaže ili šta da uradi. „Možeš da budeš siguran u jednu stvar, jedno od nas dvoje će ovde umreti." On najzad klimnu glavom. Karma. U sebi je pomislio: Ako tvoj krajnji sastanak sa Fukudom treba da bude ovde, Tori, onda je moje prisustvo ovde samo deo toga. Moja karma je i tvoja, povezani smo. Kad ovo bude gotovo, ko će ih rastaviti? Išli su dalje i gotovo istog trena našli su se na loše opremljenom delu. Drvene daske su bile postavljene preko tračnica koje su išle do sledećeg nivoa. Rasel se bacio na kolena, pogledao je kroz pukotinu u daskama. Kriste, daleko je do dna. Ona je tamo reče Tori. Pogledao ju je, s odlučnim izrazom na licu, klimnuo glavom. Idem prvi. Gurnuo je daske u stranu, izvadio garotu i zaglavio je jedan od drvenih krajeva izmeñu dasaka. Spustio je žicu u ambis a onda se spustio i sam sve dok njegove cipele nisu dotakle drugi drveni deo. Koristeći to kaoslonac za stopala on se spustio na dole sve dok nije visio na kraju žice. Tori se spustila za njim, obavila noge oko njega, polako se spustila niz njega. Spuštala se niz njegovo telo, pala najzad s njegovih članaka na tračnice metroa. Negde od dole iza zida čula je kako prolazi voz.

Posegnula je i rekla: Sada! ublažila je njegov pad svojim telom. Kuda? pitao je Rasel. Fukuda će nam reći; što nam više otkrije svoje strategije, to ću više saznati o njoj. Rasel reče: Sve manje mi se dopada koncept karme. Tori mu se osmehnu. Pogrešan pristup. Ne možeš da voliš ili ne voliš karmu. Ti je prihvataš. To je nešto kao paradoks reče Rasel zamišljeno. Da li je to pragmatično ili iluzorno? Rase, sećaš li se našeg razgovora o mešanju mita i stvarnosti? Da, ali kako se to primenjuje ovde? Kad budeš mogao da mi kažeš reče Tori onda ćeš moći i da razumeš. Je li to Zen mudrost? Misliš koan? Tori se nasmejala uprkos svemu. Na neki način mislim da je to to. Buka ispuni tunel. Ovaj kolosek? pitao je Rasel. Sledeći. Malo se opustio. To je samo pitanje vremena kad će voz proćiroz tunel. Neka Fukuda brine o redu vožnje reče Tori dok su se kretali niz tunel ona je dobra u tome. Rasel je mislio da je to greška. Nije mogao da razume zašto je Tori odbijala da preuzme inicijativu. Ona je bila naučena da napada kad god je to bilo moguće. Zašto je Tori dopuštala Fukudi da diktira razvoj susreta? Sav taj ezoterični razgovor o strategiji imao je malo smisla. Moram da nañem način da to završim, brzo i do kraja mislio je. Videli su svetlost ispred sebe. Voz? Tori odmahnu glavom. Držala je nogu na tračnicama. Nisu se osećale vibracije. Fukuda rekla je. Najzad su došli do terena za ubijanje. Sedi reče Rasel tako neočekivano da se Tori nije opirala kad joj je pritisnuo leña uz vlažni zid tunela. Rasel, držeći se senki, izvučenog revolvera, trčao je brzo i tiho krajnjom ivicom tunela prema svetlosti. „Rase idiote!" mislila je Tori idući za njim. „Mislila sam da si prestao da zamišljaš da si moj zaštitnik. Zar nisi obećao da se nećeš više praviti važan?" Tori je čula prasak i gotovo istog trena, Raselovo duboko disanje. Kad je došla tamo gde je on bio, videla je mudro skrivenu rupu pored tračnica; on je

upao u nju, posrnuo na desnu stranu i uhvatio se za članak koji je zapeo izmeñu račvanja dva koloseka. Ne dodiruj ga! kriknuo je neko. Tori zastade na svom putu da oslobodi Rasela. Zagledala se u Fukudu koja je stajala nekih pedeset jardi niz tračnice, s rukom na hromiranoj dršci. Ako se ne ponašaš onako kako ti kažem rekla je Fukuda smrskaću mu članak. Neka ti pokaže reče Rasel tražeći grozničavo svoj revolver koji mu je ispao kad je dotakao tlo. Prokleo je svoju glupost, pomislio koliko je to neprilika izazvalo. Seo je, pokušao da oslobodi članak. O, Bože kako ga je boleo! Tori reče: Šta želiš? Ti znaš odgovor na to Fukudina ruka je preteći počivala na dršci. Želim da ti umreš. ~ Pokazala je slobodnom rukom. Ovuda. Tori krenu prema njoj. Dosta! naredi Fukuda. Ona me se još uvek plaši. Ne želi da joj priñem suviše blizu. To je dobro da znam. Ona ima nekoliko stvari na raspolaganju, ali sada sumnja da to neće bitiovoljno. Tori je polako pomicala prste desne ruke. Tri srednja prsta bila su joj potpuno nepokretna. U palcu je još nešto osećala, ali njen mali prst bio je samo splet nerava. Pomisli: Blagi Bože, skoro da je pobedila. Druga šansa se ne dobija u životu Fukuda je nakrivila glavu dok je crnim očima buljila u Tori. Ne mogu da ti kažem koliko je to divno osećanje što te opet vidim ovde. Znala sam da ćeš proći pored šurikena i da ćeš ubiti psa, ali kako si uspela da izbegneš smrt u lift i u kuli za parkiranje nikada neću saznati nasmejala se. Ali, vidiš to nije važno zato što si ovde i ovde ćeš umreti. Baš onako kako ja želim. Ona uživa mislila je Tori. / ona je ipak ljudsko biće. Tori je ponovo počela da diše. Nije vredelo da se formuliše strategija; mesto, vreme, okolnosti su diktirali šta mora da učini u svakom slučaju. Karma. I dok se bacala prema Fukudi otkrila je da se pita da li će Rasel najzad shvatiti prirodu prihvatanja. Videla je kako se Fukudine oči širom otvaraju od šoka, videla je kako njena leva ruka postaje napeta kad je ščepala dršku, videla je kako se poluga spušta, čula jekripanje tračnica iza sebe kao najavu bola koji će Rasel osetiti. Onda se Tori bacila na Fukudu, a na njenoj levoj ruci prsti su bili čvrsti kao čelična motka, sekli su nadole u atemiju, slomivši Fukudinu ruku koja je stezala polugu. Tori i Fukuda padoše na tračnice.

Tori je imala nekoliko prednosti pored iznenañenja: Fukuda nije htela da isputi polugu. To je značilo da je nepokretna i da ne može da koristi jednu ruku. Fukuda se isto tako plašila nje što će usporiti njen iznenadni napad. Njeno odbijanje frontalnog napada navelo ju je da malo okleva pre nego što je reagovala. Bilo je to sasvim dovoljno vremena za Tori, da uprkos svom veštačkom kuku stigne do nje. Fukudini članci su bili prekršteni ispod Torinog grla u pozi stvaralac oblaka. Puls joj je divlje udarao u Torine uši. Tori se borila za dah. Koristila je koleno da bi udarila Fukudu u butinu, nagnuvši se napolje a onda podigavši nogu i brzo je spustivši. Fukuda načini grimasu, a žile, kojima je bila njena butina vezana za pelvis, zategoše se. Tori joj zada drugi atemi. Žile pukoše ali Fukuda nije popuštala svoj stisak. Ne obraćajući pažnju na napad, ona je pritisnula Tori na šine. Pritiskala joj je grkljan. Tori se borila da udahne vazduh. Njena desna ruka je bila odrvenela, članak kao da se tri puta uvećao. Bol joj je radzirao ruku. Ponovo je udarila, čula je kako se kost lomi, kako ispada iz ležišta u Fukudinom kuku. Fukuda je počela yuibuki, agresivno teško disanje iz dubine grla, da bi blokirala razdirući bol. Tada je Tori shvatila da ništa sem smrti neće primorati Fukudu da popusti svoj zahvat. Tama, osećaj dislokacije pretili su da uguše Tori. Bila je kao omañijana crnim vetrom, počela je da plovi iz veliki napor uma uspela je da se povrati Drži se! komandovala je samoj sebi. Drži se! A tada, leñima oseti vibriranje tračnica i znala je uz osećaj već viñenog da je voz bio na putu prema njima. Rasel je dreknuo kad je osetio bol u kostima članka. Dahtao je i znoj mu se slivao niz telo. Obnovio je napore da se oslobodi. Uspeo je malo da se pomakne, kad ga tračnica opet uhvati. Krajičkom oka video je revolver, kako tamno šija na svetlosti koja je dolazila iz tunela. Bio je deset stopa udaljen, ali u ovom položaju mogao je da bude i desetilja. U redu rekao je samom sebi što je mirnije mogao Zaboravi na prokleti revolver: kako da pomognem Tori? Pojma nije imao. Izvadio je nož, gurnuo je sečivo izmeñu tračnica i članka, pokušavajući da se oslobodi. Sečivo noža se iskrivi, kad je osetio kako pritisak jača, odustao je. Nije vredelo da slomije nož. Video je Tori i Fukudu u nečemu što je ličilo na samrtnički zagrljaj. Nije mogao da vidi nikakav pokret. Kao da su im se tela skamenila i one su se držale samo snagom svoje volje i svojih hara.

A onda ga nešto natera da pogleda u dve protivnice. Svetlost se prosipala, u prvi mah bleda, ali odjednom je počela da jača sve dok nije blistala, gurajući tamu duž spoljnog zida tunela. Voz je dolazio! Majko Božja. Svi ćemo biti pobijeni! pomislio je Rasel. Mit i stvarnost su se mešali. U Torinom mozgu kome je nedostajao kiseonik misli su bljeskale kao munje na tamnom nebu, rasipajući energiju, gubeći pravac. Povremeno je gubila prisebnost. Njeno telo, prateći naredbe nervnog sistema i dalje je živelo, ali taj zadatak je bio sveeži i teži. Kao da je postojao bolji način, da se potone u mirnije vreme, u prostor pun tišine gde sekunde nisu kuckale. Probudi se! Suze tišine je obaviše i tama je ugodno opkoli. Tama je smrt... Pa, šta onda? Tori! Trgnula se i videla Fukudino lice, demonski deformisano od napora da je ubije pre nego što i sama potone u nesvest zbog bola od dislocirane kosti. Klizila je dalje ... Tori! Ponovo se trgnula i pomislila: Raselova vika me drži da ne potonem. Nešto je bilo čudno na Fukudinom licu. Šta? Tako je teško bilo razmišljati, kao da hoda po živom pesku, nije vredelo truda. Klizila je. Tori! Fukuda. Šta je s njom? Njeno lice tako blizu njeno. Pogledaj! Bilo je puno očajanja. Fukuda je bila skoro isto tako blizu kraju kao i ona sama. Skoro isto ili još više? Red je na mene Tori podiže svoje koleno i udari u kost koja je izbijala iz Fukudinog boka što je jače mogla. Fukuda zaurla od bola i samo za delić sekunde njen stisak popusti na Torinom grkljanu. Tori je već imala ruke spremne, u odreñenom položaju unutar Fukudinog stvaraoca oblaka, sada je koristila aikido imobilizaciju, blokiravši Fukudinu desnu ruku svojom levom, a onda je pružila svoju desnu ruku i ščepala je Fukudin članak. Problem se odmah stvorio: nije osećala svoju desnu ruku, i što je brže mogla ona je udarila levom rukom u Fukudin lakat, držala je tako dok nije čula da se kost slomila.

Fukudina vilica škljocnu i suze bola vrenuše joj iz očiju. Pokušala je da uzvrati kontranapadom, kliznuvši kroz Torinu odbranu zdravom, levom rukom, ali Tori je blokirala serijom brzih, vatrenih udaraca u rebra. Tori je duboko udisala vazduh, i onda unela svu silinu u atemi koji je nogom nanela Fukudinom pelvisu. Fukuda se onesvestila. Tori, skoro sasvim istrošena, spustila je čelo na Fukudine grudi. Onda se digla. Tunel je bio blistavo osvetljen reflektorima voza koji je grmeo iz krivine. Tori pojuri prema ručnoj skretnici, ali automatika je već bila na delu i ručica je odbila da se pokrene. Videla je meñutim da nije spuštena do kraja. Vratila se u položaj na kome je bila pre nego što je Fukuda pretila Raselu da će mu smrskati članak. Jurnula je tamo gde je Rasel sedeo i pravio grimase od bola. Sve joj se vrtelo u glavi, jedva je stajala na nogama. On je najzad uspeo da izvuče nogu iz tračnica a onda su držeći jedno drugo krenuli prema najbližoj niši za radnike kojih je bilo na podjednakim razmacima u zidu tunela, tako da bi radnici koji su održavali prugu mogli da se sklone kad bi nailazili vozovi. Kad je voz projurio pored njih, oni izañoše iz niše i Tori krenu prema mestu na kome su ostavili Fukudu. Na tračnicama nije bilo ničega. Ona se osvrte oko sebe a onda zaurla kad je jedna ruka uhvati za nogu s koloseka. Ugledala je Fukudino lice iskrivljeno do bola, belo i crno, uprljano mazutom. Koža joj je bila bleda, bez kapi krvi. Lice, više nalik na masku, ličilo je na glavu velike mačke s donjom vilicom koja je slomljena, visila. Tori ugleda sopstvenu smrt na tom licu sićušna metalna sprava pojavi se u ustima. Tori pokuša da odvoji Fukudine prste od svog tela, ali oni su bili kao čelične mengele, vukli su je premaoloseku. Fukudina usta se podigoše, njeni obrazi se naduše da bi izduvali, poslednji smrtni dah. Buka eksplozije pojačana konfiguracijom tunela, natera Tori da skoči. Fukudina usta se zatvoriše s jakim zvukom, njeno telo se zgrči i Tori ugleda kako joj se rana od metka rascveta iznad srca. Tori poče da se trese i sede tamo gde je stajala. Rasel požuri prema njoj, hramajući na svojoj zdravoj nozi. Držao je uperen revolver u Fukudinu glavu, kao da još nije mogao da veruje da je stvarno mrtva. Hajde! viknuo je. Zar ne osećaš? Dolazi voz! Tori se nije ni pokrenula. Buljila je u Fukudino prazno lice. Izgledalo je da ona u tom strašnom trenu vidi svoju budućnost, crnu i gorku. Bio je to kraj staze koju je sama postavila kad je otkrila da mora da se suočava sa smrću uvek iznova i iznova.

Tori, prokletstvo, diži se! Tvoja vendeta je najzad gotova! Rasel kleče kraj nje. Podiže je, ponese je do drugog udubljenja u zidu, gurnu je unutra, ugura se kraj nje. Tama je vibrirala od zvukova i potresa. Mrtva je Raselov glas je bio promukao. Drhtao je od šoka i bola. Nadam se da si sada zadovoljna. Pokušavao je da je pregleda, ali nije bilo dovoljno svetlosti. Koliko si teško povreñena? Da me nisi neprestano zvao šapnula je Tori ja bih bila ta koja leži na tračnicama. Stavila mu je umorno glavu na rame, osetila kako je on obuhvata rukama. Zatvorila je oči, ali od toga joj se još više zavrtelo u glavi. Bilo joj je zlo. Rasele, tvoja noga ... Tunel je bio osvetljen jakom svetlošcu i oni su podrhtavali od snage voza koji je prolazio. Kad je voz otišao i kad je opet zavladalo polusvetlo, Rasel reče: Sve je u redu. Sada ćemo izaći. Ali kada je povukao Tori da ustane, ona se odmah srušila Kad je ugledao njeno bledo lice, uplašio se. Grešiš, Rasele. Nije još gotovo Tori je ponovo mislila o svojoj ruci koja se okupala u Akitinoj krvi, kliznuvši po uskom vrhu šurikena koji je izvadila iz zidaa stepeništu. Ne mogu da se pokrenem rekla je pokazujući mu naduvenu ranu, crnu kao smrt, na srednjem prstu. Otrovao me Fukudin prokleti otrov.

Treća knjiga

ZEN POLICAJAC „Iz najboljih nameravek se urade najgore stvari". Oskar Vajld Deset Tokio/Zvezdani Grad /Moskva/Arhangelsk Taj mangup Hitasura. Veliki Ezo je stajao u vlažnom podvodnom tunelu podzemne železnice ispod Kinñitoa. Gledao je slomljeno Fukudino telo. Video je cev za duvanje koja je još uvek stajala izmeñu njenih zuba, primetio je s tugom da maleni čelični šuriken nije bio izbačen. S druge strane njen krvožedni izraz nalik na tigricu koja je spremna da uhvati "žrtvu, ispunjavao ga je zadovoljstvom. Ona je umrla smrću ratnika. Taj mangup Hitasura. Ni najmanje mu se nije dopadalo što gubi člana porodice i to tako vrednog kao što je Fukuda. Grmljavina podzemne železnice u susednim tunelima ispunjavala je polutamu do krešćenda, a onda je umirala odjekujući. Onaj mangup Hitasura je došao ovamo sa svojim grupama i uradio je to. Koi, mašina za ubijanje, koja je nekada bila Hono Kansei, kleče kraj njega. Njeni prsti dotakoše samrtnički beo Fukudin obraz. Hitasurini ljudi nisu ovo uradili glas joj je bio hladan. Pre nego što je ubijena ona se tukla sa nekim. S nekim boljim nego što je bila sama. Tori Nan Veliki Ezo ispljunu to ime. Zato je na prvi znak zasede, Hitasura odjurio u Kinñito da dovede svoje ljude. Doveo ih je natrag u muzej, dole uodzemne tunele gde je Fukuda vodila boj sa Tori Nan. Rizikovao je zbog te žene da ostane na milost i nemilost policiji. Ona je ponovo sa Hitasurom. To je za mene loša vest. Nije reče Koi to je loša vest za nju. Prvi zraci sunca, proleteše kao meci kroz metalni pokrivač oblaka, koji je ispunjavao nebo na istoku. Kad su pali na reku Sumida, koja se videla iz stana Velikog Ezoa, prljava voda se pretvori u traku istopljenog olova. Koi je buljila u vodu koju je sada presecala bova ribarskog brodića koji je žurio prema ribljoj pijaci Cukiñi. Bilo je mnogo tonova sive boje na reci, u

dugim senkama duž obala, tako da je Koi počela da "ih broji kao da je to bila neka lekcija koju je trebalo naučiti za večnost. Imamo nekoliko zadataka pred nama reče Veliki Ezo. Najpre želim da nañem način kako da pokvarim Hitasurin dogovor sa Kunio Mićitom. Mićita svakako plaća bogatstvo Hitasuri za njegov posrednički posao. Ono što je otkriveno u Sakatinim poslovnicima zaista je toliko veliko da od toga staje dah: mito koje su davali ne može da se zamisli. Zašto je on dobio mogućnost da zabode prste u tu pitu, a ne ja? Ali, sve to neće biti lako. Kao što znaš postoji praznina u poslovnicama Kakuei Sakate. Nikada nije pomenuta veza izmeñu Hitasure i Mićite. To je zbog neznanja ili namerno? Drugo, mi moramo da kaznimo Hitasuru što je napao članove moje porodice. Treće, moramo da uništimo Tori Nan što je učestvovala u svemu ovom. Ona je ubila Fukudu. Koi ugleda galeba iznad reke čije je telo menjalo nijanse sivila, zavisno od toga preko kojih je prelazilo. Ja sam kao taj galeb" mislila je Koi. „Menjam sve senke sivog. Ja sam kao okolina u kojoj živim." Volela bih reče ona da sam provela više vremena sa Fukudom. Radovala sam se tome unapred. Veliki Ezo je buljio u nju. Bila je osvetljena s leña ranom jutarnjom svetlošcu koja je dolazila kroz prozore. Njene crte lica, obavijene tamom, činile su se nestvarnim, kao maska boga u drami Bunraku. Bio je na trenutak potpuno zbunjen, jer nije mogao da razlikuje jedno od drugog. Onda se ona pokrenula i naradnažasta svetlost okrznu njen obraz, zagreja njene mišiće, osvetli jedno tamno oko. A onda, šokiran, on vide u njemu odsjaj ludila, crnu silu nepogode koja se još valjala daleko iza horizonta i on zadrhta, jer je očekivao da će morati da vodi veliku bitku da bi to kontrolisao. Veliki Ezo odbaci te uznemirujuće misli, pa reče poslovnim glasom: Želeo bih da se setiš vremena kad si radila za Kunia Mićitu. Možeš li mi reći imena, važne klijente i saradnike s kojima se redovno viñao recimo više nego tri puta mesečno? Koi poče da govori kao da je kompjuter koji lista bazu podataka. Naravno rekla je i izgovorila više od dvanaest imena. • • Ljudi iz Kage su bili u posebnom poslu s Mićitom. Kakvom posebnim poslom? Bio je to istraživački rad i razvoj u laboratoriji -reče Koi ali ne znam da li će te to interesovati. Veliki Ezo baci pogled na sat i brzo pozva nekog telefonom. Kad je spustio slušalicu, rekao je:

Mislim da je vreme da idemo na doručak. Najpre me okupaj reče Koi. Oči su joj sijale od želje. Onda ćemo otići i uraditi što mora da se uradi. Veliki EZG nije navikao da mu nareñuju. Nije mu se to ni najmanje dopadalo. Otvorio je usta da protestuje, onda ih je opet zatvorio, odlučivši da je sada mnogo bolje da se Ko* odobrovolji, nego da se naljuti. Sada, kad više nije bilo Fukude, bila mu je potreba Koi ali nije smeo da joj dopusti da to sazna. Način na koji je Fukuda uništena, mogao bi da prouzrokuje da on izgubi obraz pred svojim ljudima, ako je brzo i efikasno ne zameni. Zato on brzo posluša, kao da je žena. Kupatilo je bilo moderno i jednostavno: stakleni blokovi stvarali su zid zelenkaste boje koji se ogledao u vodi. Geometrijski oblici Tokija bili su reducirani na sivu izmaglicu. Ainu fetiši visili su na drugoj strani od staklenog zida, bila su to ozbilja lica tamnih bogova iz mitova, od kojih su mnogi danas već bili zaboravljeni. Ali za Koi, u tim grubim licima japanskih bogova živele su duše oblaka, kiše i vetra koji su vekovima milovali Japan, stvarajući njegovu današnju sliku. Tu su bili ključevi kraljevine, pravog Japana, koji su ležali i čekali uznemirenog srca ispod ikonografske fasade gde se slika i simbol mešaju da bi stvorili novi jezik bez značenja. Koi, sasvim naga, ušla je u vodu koja se pušila, spustila se do dna, dok nije sela u poziciju lotosa, a vrela voda se preli preko njene glave, okruži je sa svih strana. Sada najzad vidim dalje od svih laži, vidim sakrivenu istinu rekla je. Nije gledala u Velikog Ezoa niti u bilo šta u sobi. Pošto sam roñena hinoeuma, odvedena sam kod Čoveka jednog drveta i tu sam naučila sve veštine ratnika. Ali, kad sam se vratila u spoljni svet, uhvaćena sam u svakodnevnicu svoje porodice i morala sam da potisnem mnogo toga što sam naučila kod Čoveka jednog drveta. Naučila sam da se prilagoñavam, da budem uzorna kćerka, kao što ću jednog dana biti uzor- a supruga. Nisam se više plašila što sam hinoeuma, jer mi je Čovek jednog drveta dao snagu koja mi je bila potrebna da to pobedim. On mi je rekao da sam sada dovoljno jaka da odlučim da ne budem više hinoeuma. Ali, on je pogrešio ili zato što je bio muškarac, on me je lagao. Istina ostaje: ja sam hinoeuma i to mi daje sasvim novu snagu. Moje ñavolske strasti, moja krvava priroda su božanski dar. S tim recima je ustala iz kade dok se voda slivala niz njeno zategnuto mišićavo telo, bila je kao tamnokosi leviatan, očiju boje opala koji pun moći izvire iz dubine.

U tokijskoj luci magla se dizala sa Sumide. Bilo je već prekasno za dnevnu aukciju ribe na ribljoj pijaci Cukiñi, ali vladala je velika živost jer su ljudi iz najboljih gradskih restorana dolazili da kupe proviziju za popodnevne i večernje obroke. Veliki Ezo i Koi izañoše iz sivog Mercedesa obloženog čeličnim pločama, preñoše preko betona klizavog od ribljih otpadaka. Prišli su redu tezgi, obeleženih brojevima od pet do devet, ušli su u mali restoran usred redova. Bila je to više kafeterija nego restoran, sićušna kuhinja smeštena izmeñu jednostavne tezge sa ne više od tuce stolica, na prostoru od šesnaest sa sedam stopa. Za tezgom je bila samo jedna mušterija. Bio je to sredovečni činovnik s brcima tankim kao olovka u uobičajenom odelu iz tri dela, kao propisanom za posao u velikoj firmi. Koi ga je odmah prepoznala. Bio je to stariji potpredsednik administracije u konglomeratu Kaga, onaj isti čovek koji je gubio toliko novca u kockarnici Velikog Ezoa i koji je svakako tonuo u dug. Dva muškarca klimnuše glavom jedan drugom, ali nije bilo uobičajenog pozdravljanja. Nisu izmenjana imena, a Veliki Ezo nije ni na koji način tražio da objasni •ftkuda Koi ovde. Koi je imala čudan osećaj kao da se opet našla u kancelariji Kunia Mićite jer je u tom trenutku prestala da postoji. Veliki Ezo je naručio asari, čorbasto jelo s mladim račićima, belim i krckavim. Koi je tražila, ojakoni -toplo jelo od jaja i prepečenog luka i tri komada toro sašimija. Veliki Ezo reče: Velika suma novca je u pitanju. Ne mogu da isplatim glavnicu rekao je potpredsednik Kage. Veliki Ezo klimnu glavom. Razumem. Biću zadovoljan isplatom interesa. Ovo je Koi zvučalo kao poziv i odziv. Glava potpredsednika Kage utonula je izmeñu lopatica. Ali klimnuo je glavom. Koi nije mogla da mu vidi lice. Veliki Ezo reče: Vaša kompanija ima poslovnu vezu sa Kuniom Mićitom. Šta to obuhvata? Čovek s brkovima razmišljao je o tome neko vreme. Najzad je rekao: Naš narod se sapleo o tehnologiju pre dve godine. Mislili su da je to ćorsokak, sve dok se nije pojavio Kunio Mićita i dok nije poveo razgovore s njima. Otkuda je Mićita znao za tehnologiju Kage? -pitala je Koi. Brci se izviče. Dobro pitanje. Još uvek pokušavamo da nañemo odgovor. Pojam nemam kako je to Mićita učinio. Možda je kao ovaj tvoj prijatelj, imao špijuna u kompaniji Kaga.

Pa ipak reče Koi zamišljeno Mićita je morao da dobije informaciju od nekoga. U svakom slučaju potpredsednik Kage je govorio kao da ga se cilj ne tiče izgleda da Mićita koristi tu tehnologiju, mada su u nju uključeni i nuklearni izumi. Mi ne želimo da mu damo tu tehnologiju, ali miismo znali kako bi se ona koristila na odgovarajući način. Izgledalo je logično da se dve kompanije spoje. Shvatam reče Veliki Ezo i prinese malu školjku usnama pa izvuče svo meko meso iz nje. Onda sve ispljunu. Dakle to spajanje ne obuhvata razvoj i istraživanje uopšte. Ne reče potpredsednik Kage. To je dogovor o proizvodnji. Šta se proizvodi? Ne znam. Znam samo da mi snabdevamo ilegalno pridruženu kompaniju hafniumom. Veliki Ezo upita: Šta je doñavola hafnium? Potpredsednik Kage mu reče da se hafnium koristi pri izradi kontrolnih sistema za srca reaktora, da hafnium dugo ostaje sposoban da apsorbuje neutrone, dok bi drugi materijali na njegovom mestu propadali i morali da budu zamenjeni. Sasvim je jasno da se proizvode delovi za neku vrstu nuklearnog reaktora reče potpredsednik Kage. Nuklearni reaktori? Veliki Ezo odmahnu glavom. To nije išlo onako kako je on očekivao. Poslovi Kunia Mićite ne obuhvataju atomsku energiju. Mislim da sada obuhvataju reče potpredsednik Kage. Ko mu prodaje hafnium? Zapadnonemačka firma čiji je vlasnik Argentinac Estilo. Koi reče: Da li Estilova kompanija proizvodi hafnium? Otkuda bih ja to znao? Veliki Ezo je pogleda i ona reče: Znam za tu zapadnonemačku kompaniju. Ona ima mnoge poslove sa Kuniom Mićitom. Estilo je posrednik, zastupnik za sve vrste sirovina kao što je hafnium. Koi je razmišljala jedan tren. Onda je pogledala u potpredsednika Kage. Od koga Estilo kupuje hafnium? Pojma nemam reče čovek mislim da ni Tensan to ne zna. Mislio je na Fumidu Tena, predsednika Kage. Potpredsednik sleže ramenima.

Ja čak ništa i ne znam o toj zapadnonemačkoj kompaniji, sem da je u ovoj zemlji zastupa Udruženje Budoko. To je velika advokatska firma reče Veliki Ezo, Ko u Budoku vodi tu transakciju? Pojma nemam. Ne znam čak ni da postoji Budoko. Ja obično moram da potvrdim sve račune pre nego što idu na isplatu, ali ovi su me obišli. Slučajno sam natrapao na jedan. Veliki Ezo pojede svoj asari, mljackajući ustima od zadovoljstva. Postoji li nešto drugo što bi mi koristilo? Ne mogu ničega da se setim reče Kaga potpredsednik. Nije ni takao svoj doručak. Pogledao je hranu željno kao da želi da se seti vremena kad je i sam imao apetit. Jedina stvar je sigurna što ja mislim da Mićita nije bio taj koji je počeo razgovor o udruživanju. Doveo je Amerikanca sa sobom. Poslovnog čoveka? Mislim da nije bio poslovni čovek. Ne. Amerikanca nam je predstavio gospodin Smit. Šta vam to govori? Veliki Ezo klimnu glavom, baci nekoliko jena na sto pa 011 i Koi napustiše kafeteriju. Išli su neko vreme izmeñu tezgi na ribljoj pijaci. Bilo je to dobro mesto za razgovor. Veliki Ezro reče: Sada se javljaju neki novi zanimljivi igrači u igri. Ne ganjamo mi samo Mićitu i Hitasuru. Nas zanima Kaga neko u najvećoj advokatskoj firmi u Tokiju. Gde se u sve to uklapa Hitasura? Mislim da nismo ni blizu da nañemo vezu uzmeñu njega i Mićite. Da se i ne pominje misteriozni Amerikanac. Sećate li se nekog takvog? Ne. Ostavimo to na tren reče Veliki Ezo. Zašto vas toliko zanima otkuda dolazi hafnium? Nisam sigurna reče Koi. Ali meni se čini ništa od ovoga ne ide zajedno. Mislite da naš čovek laže? Ne. On se vas suviše plaši da bi lagao. Ali ja mislim da on ne shvata šta se u stvari dogaña. Ne shvatamo još ni mi, zar ne? Mi tek naziremo meso bez kostiju što nema nikakvog smisla. Hodali su neko vreme ćuteći dok je Veliki Ezo sve ovo prihvatao. Najzad je rekao: Da li vam još nešto veliko pada na um? Da. Mislim da bismo mogli da dobro iskoristimo dešifrovane poslovnike Kakuei Sakate. Da koristimo to kao osnovu da bismo videli šta smera Hitasura. Veliki Ezo je već odmahivao glavom.

Ne mogu da budem siguran da Hitasura već ne zna šta poslovnici sadrže. Ipak je njegov brat bio taj koji ih je dešifrovao. Ne mogu da rizikujem da izgubim obraz. Onda koristi poslovnike protiv Kunija Mićite. Možda ćemo ih koristiti u nekom trenu, ali sada ne. Poslovnici su sve što imamo. Odbijam da ispalim jedini metak koji imam u revolveru, ako mogu da postignem cilj samo preteći oružjem. Koi je razmišljala o tome jedan tren, onda klimnu glavom. Postoji nešto drugo reče ona. Kad je potpredsednik Kage pomenuo Udruženje Budoko, to me na nešto podsetilo. Nisam o tome ranije razmišljala kad sie pitao za ljude koje je Miči ta redovno viñao, ali sada počinjem da shvatam značaj toga. Veliki Ezo je ćutao. Postojao je mladi advokat, Jen Jasuvara. On je sada partner u Udruženje Budoko. Jesi li čuo za njega? Jesam, ali je zanimljivo da si i ti čula za njega -Veliki Ezo je razmišljao; Jen Jasuvara je bio okosnica krvavog sukoba izmeñu Fukude i Tori Nan. Fukuda se viñala sa Jenom Jasuvarom, pre svega zato što je Veliki Ezo dobio obaveštenje da je Jasuvara nekako uvučen u poslove koji su mogli da budu zanimljivi. Veliki Ezo je poslao Fukudu da izvidi šta tu može da se izvuče. Onda je ona odlučila da vodi ljubav sa njim. Tu se pojavio problem, nije mogla da otkrije čime se bavi Jasuvara. Onda je na scenu stupila Tori Nan i onda je sve otišlo u vazduh jer se otkrilo da je Fukuda lično zainteresovana za ovu vezu. Sada je najzad iskrslo na videlo da je Jen Jasuvara ipak bio povezan sa Kuniom Mićitom. Da li je on veza koja je nedostajala u poslovnicima Kakuei Sakate? U kakvim je poslovnim odnosima bio Jen Jasuvara sa Mićitom? Ne znam reče Koi razmislivši. Mičita se nikada nije sastajao sa Jasuvarom u kancelariji. U stvari, nikada im ja nisam zakazivala sastanke. Ne bih znala ko su Jasuvara ili Udruženje Budoko, da mi Mićita nije ostavio uvek isti telefonski broj kad bi odlazio iz kancelarije, kad bi se ukazala rupa u dnevnom planu sastanaka. Sećam se da mi je rekao da uvek držim slobodno vreme od dva do tri sata. Naravno da nisam pitala zašto. Ali kad su pregovori sa konglomeratom Kaga došli do presudne tačke, imala sam prilike da ga pozovem nekoliko puta na taj broj. On ti je ostavljao broj Budoko udruženja? Pa, to je najzanimljiviji deo rekla je Koi svaki put kad bih pozvala taj broj, javljao se ženski glas. Po načinu kako je govorila bilo je jasno da ona nije sekretarica i telefonski poziv nije išao preko centrale. Pretpostavljala sam da je to privatna rezidencija, ali grešila sam. Jednog popodneva kad je Mićita

bio napolju, stigli su dokumenti iz Kage. Bili su tako značajni da ih nisu poslali telefaksom već preko kurira. Koverat je bio zapečaćen crvenim pečatnim voskom na kome je bio logo Kage. Pozvala sam Mićitu na broj koji mi je ostavio i rekla mu šta su doneli. Rekao mi je da odmah doñem. Napomenuo je i to da ne uzimam kola kompanije nego da idem podzemnom železnicom. Koi je zastala jedan tren. Mislila sam da je zabrinut zbog saobraćaja. Zaista, podzemnom železnicom sam mogla da stignem pre nego da sedim u kolima u nekoj zakrčenoj ulici. Ali, sada sam ubeñena da je njegova glavna briga bila bezbednost. Žena koja je odgovarala na telefon vodila je glavnu reč i bila je ponosna kao soko sa svojim mladim. Ona je bila mamasan koja je posedovala svoj akaćoćin. Ovaj posao je bio veoma unosan, poverila mi se. Tražila je specijalne klijente koji su iznad svega zaihtevali apsolutnu initmnost. Ova slagalica postaje uzbudljivija iz sata u sat reče Veliki Ezo. Ma šta da su radili Mićita i Jasuvara bilo je toliko tajno da se o tome nije ni govorilo u njihovim kancelarijama. Razmišljao je malo. Kako to da ti je Mićita verovao i da ti je dopuštao da znaš gdee? Da ti iskreno kažem reče Koi o tome nikada nisam razmišljala. Bila sam tako dobra u onome što sam radila da sam bila skoro nevidljiva. On je o meni mislio kao o kompjuteru s rukama, ništa više. Svakakoije mislio da sam ja neko ko može da ima slobodne misli. Veliki Ezo promrmlja: Kakva budala. Jen Jasuvara je živeo u jednostavnoj modernoj kući u Hiruu u Minatokuu. Očigledno da ga nije interesovalo ono što je interesovalo skorojeviće. „Važno je bilo za one" mislio je Veliki Ezo vozeći Mercedes ulicom s drvoredom „koji su se nedavno domogli novca da pokažu koliko ga imaju. Pokazivali su u stvari svoju nesigurnost." Veliki Ezo je bio srećan zbog toga. On je zarañivao na nesigurnosti drugih ljudi. Veliki Ezo je uveo Mercedes u krivinu, parkirao ga, ali nije isključio motor. Dok je motor preo, on upita: Da li ćeš ga prepoznati? Da. Nije sumnjao u njene reci. Nije sumnjao ni u šta što je rekla. Izgledalo je da Koi sada uopšte ne brine ni o potrebama niti je spreman da laže. U stvari, ona je bila potpuno nesvesna reakcija drugih ljudi na ono što je ona uradila, ili rekla. To je bila velika prednost, ali njena nezainteresovanost brinula je Velikog Ezoa. Koi je bila kao česma iz koje teče voda u mlazu: to je bilo dobro i sjajno dok je nekome bila potrebna moć; ali šta se dogaña kad zapreti poplava, a česma neće da se zatvori?

Prošlo je osam sati uveče. Nebo je bilo boje bronze, osvetljeno sa deset milijardi svetiljki grada. Kao da uopšte nije bilo noći. Proveli su dan trudeći se da se približe Hitasuri i Tori Nan, ali čak ni uz veliku mrežu doušnika Velikog Ezoa, nisu mogli da otkriju gde se oni nalaze. Dan koji je počeo s puno obećanja pokazao se besciljnim i punim uznemirenja. S druge strane poručnici Velikog Ezoa ubeñivali su ga da će do ponoći umati informa-iju gde se nalaze Hitasuri i Tori Nan. Do tada Veliki Ezo mora da se zadovolji sa onim što se zbivalo. Koi kliznu iz kola, krenu prema mladiću u savršenom odelu iz tri dela koji se približavao ulaznim vratima Jasuvarine kuće. Ona nije rekla: „To je on" već je samo krenula, kao da nije ništa drugo tražila nego da joj Veliki Ezo pokaže cilj, pa će ona sama delovati ne tražeći savet od njega. Veliki Ezo opet pomisli na česmu koja ne može da se zatvori. Koi zaustavi Jena Jasuvaru. Nije bio zadovoljan što mu smetaju. Koi mu nešto reče i Veliki Ezo vide kako je advokat pobledeo. Veliki Ezo se osmehnuo. Trenutak kasnije Koi je ubacila Jasuvaru na zadnje sedište Mercedesa i kiiznuia je kraj njega. Vi ste vrlo zgodan čcwdk, gospodine Jasuvara reče Veliki Ezo wfcaeitit MfePeeñes « brzinu, krenuvši . Sigurno privlačite feae. Ko ste vi ljudi? pitae fe Jen Jasavara napetim , Šta ždite? Veliki Ezo je primetio da Jastavara ne skida pogled sa Koi. „Utoliko batje" »telio je. ,Ja i želim da ostane« nevidljiv što fe moguće više. J&M« poaagi fe dat teniče &to više može od tog i^^ovora." Veliki Ezo .teče-. Prema mom mišJfenju, gospoñine Jap*»$Fa bfe tep je fiesta feaa dpr. ¥o ne u%ože da se mune oiafe®. O kata*©} glwpssti gtssssoBiee? jen Jasa$»» je žeteo da pokaže da je feesaa, sM. je tispeo <ñs bmñe prestrašen. Sedeei pored njega, Kesi podiže jedan kao krv crveM nokat i zafoi ga »jtenov obr»H. Jasuvara jauknu, poskoeivši od izneftañeafa i bola. Ali Koina levsr ruka već je fefia čvrsto zakovana za njegov© rame. Okrenula je a@kat u Jasuvatinof« obram Ti ... zajaukao je cm. Ti ... šta je to? Piknik, gospodine Jasuvara reče Veliki Ezo veselim tonom. Bar za nas. Idemo da se malo zabavimo. Koi razdera advokatov obraz pa mu krv jurnu niz vrat, natapajući čist, beli okovratnik košulje. Počela je već da kaplje na njegovu plavu i krem kravatu, stvarajući na skupoj svili mrlje nalik na suze, O, Bože reče Jen Jasuvara. Ovo je možda pravi trenutak za početak našeg razgovora reče Veliki Ezo.

Razgovora? Zar to želite? Zašto to odmah niste rekli? Veliki Ezo reče: Želeli smo da shvatite ozbiljnost naših namera, gospodine Jasuvara. Ja zarañujem novac od informacija, a danas ćete me vi načiniti bogatašem. Mislim da grešite. Svakako ste uhvatili pogrešnog čoveka. Te stvari se dogañaju. Veliki Ezo nije obraćao pažnju na njega. Vi radite s dva čoveka, Kunio Mićitom i Fumidom Tenom, predsednikom Kage. Zar ne? Vi ste Jakuza, jel' tako? Jen je buljio fasciniran u Koin krvavi nokat koji je podigla ispred njegovog lica. Bio je iskrivljen kao kandža. Nije važno ko smo reče Veliki Ezo naročito to vama nije važno. Postavio sam pitanje. Očekujem pravi odgovor. Jen Jasuvara reče: Pustite me. Ne poznajem nijednog od tih ljudi. Koi opet zakopa nokat u njegov obraz. Sada višeije oklevala da ga povuče sve do dole. Pojaviše se dve paralelne crte na njegovom desnom obrazu. Mogli su da ga čuju kako dahće u kolima. Veliki Ezo reče: Mićita i Ten. Oni su vaši klijenti. Jesu odmah reče Jen Jasuvara. Oči su mu se ukrstile jer nije ispuštao iz vida krvavu kandžu. Šta znate o zapadnonemačkoj firmi koja je vlasništvo Argentinca po imenu Estilo? Shvatite reče Jasuvara mogu da se uvalim u veliku nepriliku ako odgovorim na to pitanje. Veliki Ezo se nasmeja. Gospodine Jasuvara ne možete da se uvalite u veću nepriliku od ove u kojoj ste. Ali, vi ne shvatate ... njegove reci prekide krik jer je Koin nokat razderao njegovo meso na obrazu ispod desnog oka. Jen Jasuvara se refleksivno trgnu unazad ali ga je Koi čvrsto držala. Da, da urlao je. Njegovo desno oko bilo je podliveno krvlju i suze su lile iz njega. U redu. Estilova firma me zaposlila da bih im olakšao da lakše prebacuju teret s mesta na mesto. Neobičan teret. Pod terminom neobičan reče Veliki Ezo mislite ilegalan. Od mesta do mesta treba da znači preko meñunarodnih granica po mogućnosti da ga ne primete carinici. Jen Jasuvara nije rekao ništa, sve dok Koi ne zabode prst u njegovu krv i ne prevuče prstom preko njegovih suvih usana. Onda je zajecao i rekao: Da a glas mu je bio promukao od straha. Kad je Koi rekla:

Odakle dolazi Estilov hafnium? Jen Jasuvara je poskočio od straha. Možda nije očekivao da ona govori. Molim vas, molim vas, molim vas ponavljao je. Koi se nagnu prema njemu i Jen Jasuvara poče darhti. Estilo kupuje sav hafnium od francuske firme La Limier D'Or reče. To je francuska privatna kompanija, ali osnivači su Amerikanci. Koi odmah reče: Da li je Amerikanac koji je bio sa Kunio Mićitom na razgovorima oko ujedinjenja s Kagom vlasnik te francuske firme? Ne znam. Mogao bi da bude. Ne mislim tako reče Jen Jasuvara mogao bih da kažem da Amerikanac drži sve pod kontrolom, mada njih dvojica imaju muke da sakriju tu činjenicu. Ja suviše dobro znam takve stvari da bi mogli da me prevare. Ne, La Limier D'Or je samo kompanija kroz koju hafnium prolazi. Taj čovek, odmah se videlo, nije bio biznismen. Koi pomisli da je Jasuvara već drugi čovek koji je rekao da misteriozni Amerikanac nije delovao kao biznismen. Potpredsednik Kage je dao isto mišljenje. On reče: Da li Kaga kupuje hafnium direktno od Eastila? Ne. Zbog toga sam ja angažovan. Mićita kupuje hafnium od zapadnonemačke firme za sredstva koja izvlači iz fonda u banci na karipskom ostrvu Monserat. Našao sam načina da uvučeni Mićitu u sve to, a da nema nikakve veze sa računom u banci. Šta to znači? pitao je Veliki Ezo. On mora da stavlja novac na račun. Ne stavlja on reče Jen Jasuvara. Znoj mu se slivao niz lice, mešao se s krvlju koja se zgrušavala. O tome brine treća partija. Je li? reče Veliki Ezo. A ko je to? Jen Jasuvara je dugo oklevao pre nego što je Koi prinela nokte njegovim očima. Zatreptao je, progutao knedlu. Hitasura rekao je to tako kao da je izbacio sav vazduh iz pluća. „To je to" pomislio je Veliki Ezo. „To je veza koju niko nije hteo da prizna, čak ni Kakuei Sakata se nije ^sudio da to unese u svoje poslovnike". Veliki Ezo pogleda Jena Jasuvaru u retrovizoru. Užas advokata ispunjavao je unutrašnjost Mercedesa kao parfem. Da li možeš da veruješ u to? Hitasura, Mićita i Kaga su umešani u sve to obrati se Veliki Ezo Koi. Onda opet pogleda Jena Jasuvaru. Zašto reče obazrivo Mićita i Hitasura koriste ilegalne dobitke da bi finansirali izgradnju nuklearnih reaktora za koje niko ne zna?

Zato što su zakoni protiv takvih atomskih postrojenja reče Jen Jasuvara. Sem toga oni ih grade za izvoz. Prodaju ih dakle po većim cenama, jel' tako? Ne, to je namenjeno samo jednom kupcu osećao se umor u glasu Jena Jasuvare, kao da je shvatao da u budućnosti nema čemu da se nada. Ja sam sklapao ugovor pa zato treba da znam. Delovi se šalju u Rusiju. Jednoj antiruskoj tajnoj organizaciji poznatoj pod imenom Bela zvezda. Svetlost se smanjila, kao da je noć, ali u tami bez zvezda Irina je mogla da vidi Odiseja. Kao da mu je koža, svetlucaVa preko „dana", dobijala fosforescentni odsjaj u odsustvu svetlosti. Irina, osećajući se udobno u slanoj vodi s herojem i njegovim plavim delfinom, plivala je odgurkujući se nogama. Moram da vas upozorim rekao je Odisej ja sam ozračen, bio sam izložen kosmičkoj radijaciji dok sam plovio meñu zvezdama. Zar i nebo ima svoje ñubrište? Heroj se ironično osmehnuo. Ne brine vas to? Zašto bi me brinulo? upita Irina. Laru i Tatjanu to ne brine. Njihov je posao da budu sa mnom reče ozbiljno Odisej one su spremne na posledice. Irina ga do tace. Žao mi je što sam bila gruba. Ne žalite primetila je da je njegov osmeh postao širi i bilo je to kao da je sunce obasjalo vodu. -Meni ovde nedostaje šale. Mislim da je za to kriv Mar kriknula je kad je Arbat, plavi delfin proleteo kroz njene noge. Voli vas reče Odisej čudno. Mislio sam da će biti ljubomorna. Arbat se pojavi na površini, besno pucketajući vilicom pa mu Irina stavi ruku na njušku. Ona zna da je ne želim da vas preotmem. Da reče Odisej ona to zna. Talasi su pljuskali oko nje. Miris soli i fosfora se osećao. Irinin um, u blizini ove ljudske mašine počeo je da se razvija u nivoima, istežući se kao iskušenik koji je najzad izašao iz svoje ćelije. Šta Arbat još zna? Odisejeve oči su bile blede prema njegovoj bledoj koži. Da li vam je Volkov rekao da me to pitate? Ne, zašto bi? Vladala je tišina neko vreme; čak je i arbat mirovala. Nema razloga reče najzad Odisej. Ne volite ga baš mnogo.

Hajde da ne razgovaramo o drugu Volkovu reče Odisej. To je tako zamorna tema. Irina je pokušala da to prihvati. Recite mi kako ste upoznali Natašu Majakovu? Posle mog povratka iz kosmosa, nije bilo bazena, nije bilo Arbat. Meni je bilo dosadno, pa su me odveli u Moskvu. Najčešće su me vodili u pozorište. Video sam Natašu u „Galebu". Bio sam dirnut i tražio sam da me upoznaju s njom. Odmah mi se dopala. Da, svakako reče Irina A ja sam najpre mislila da mi se neće dopadati, ali ljudi vas prevare kad ih jednom upoznate. A neki ljudi reče Heroj prevare samo sebe. Irina dopliva bliže. Ima li još nekoga ovde s nama? Volkov je otišao. Lara i Tatjana spavaju. Sami smo i naravno tu su monitori. Ali, oni ne mogu da uhvate ništa što se zbiva u bazenu sem Arbatinog pucketanja. Tehničari ne mogu ništa da razaznaju od toga. Mislim da je grozno to što vas stalno posmatraju na monitorima reče Irina. Preñimo na „ti". Tačno, to isto mislim i ja. Pitaću Marsa da li može da uradi nešto oko toga. Odisej zabaci glavu unazad i nasmeja se. Uradi to reče jedino želim da budem i ja prisutan da bih čuo njegov odgovor. Zašto se smeješ? Mars ima veliku moć, to znaš. Mmm. Ako možeš da ga ubediš da prestane da me posmatra, biću ti veoma zahvalan. Zar te ne zamara taj bazen? pitala je Irina. Zar tebe ne zamara Rusija? odgovorio je pitanjem imitirajući njen ton glasa. Je li to šala? Ni najmanje. Mislim da sloboda nije predmet s kojim se treba šaliti. Da reče Irina zamara me život ovde. To je korak u dobrom pravcu. Želela je da kaže više, da mu kaže sve o Kembridžu: studentima, kokakolama i picama, rokenrolu, ali reci su joj se zaglavile u grlu. Odisej je neko vreme ćutao. Buljio je u tamu kao da može da vidi kroz krov, kroz tamne oblake koji su pokri- ali Zvezdani Grad, kao da su mu oči bili farovi ili činije radara. Irina se navikla na njegovo ćutanje. To nije značilo da je on ne sluša: baš naprotiv, njegovo ćutanje je bio znak intenzivne koncentracije. Posle izvesnog vremena ona je shvatila da njegova ćutanja nisu nalik na normalne prekide u razgovoru, ali ako samo jedan zna da sluša, njihov poseban način komuniciranja bio bi zadovoljavajući.

Šta je to reče sada Irina što si ostavio u kosmosu meñu zvezdama? Odisej se sasvim smirio. Njegove oči, toliko nalik na delfinove sijale su na elektronskoj svetlosti koja je tu i tamo obasjavala prostoriju. Otkuda si to znala? bilo je čuñenja u njegovom glasu. Ne znam, znala sam rekla je Irina i sama iznenañena koliko i on. Čula sam ... nešto u tišini, ili sam možda videla sliku. Odisej reče: Mislio sam na onaj svoj deo koji se nije vratio na Zemlju sa mnom. Koji je to bio deo? Mislim da to ne može da se definiše, kao noga ili ruka Odisej je razmišljao neko vreme, trudeći se da nañe prave reci. Jedan deo mene je sagoreo tokom tog dogañaja, znam da je to tačno. Ali, nešto novo je bilo dodato i onda je deo toga ponovo oduzet i sada mi je mnogo teže da nastavim da živim. Da li to ima nekog smisla? Koliko sve u ovom svetu ima smisla reče Irina. Odisej reče obazrivo. Ono o čemu ja govorim nije iz ovog sveta ili bilo kojeg drugog koji može da se shvati. Irina ne reče ništa. Bila je svesna da plovi, da visi u fosforescentnom prostoru, opuštena, odvojena više nego ikada od ljudi oko sebe. Kao da je magla zatamnila staklo koje je odvajalo nju od ljudi na moskovskim ulicama, kao da se kretala kroz jednu sasvim drugačiju sredinu i kao da joj se to dogañalo već neko vreme a da nije bila toga ni svesna. Da pokušam da objasnim nastavio je Odisej jer toliko želim da to podelim sa nekim drugim sem sa Arbat, a drug Volkov nije sposoban da shvati pravi oblik razumevanja oblizao je usne. Ako kažem: „Ovde je plamen, stavi ruku u njega" svakako da ćeš s pravom očekivati da budeš opečena. A šta ako se ne opečeš? Ako te odvedeni na vrh zgrade i kažem: „Idi preko ivice", s opravdanjem ćeš očekivati da ćeš pasti na trotoar. A šta ako ne padneš? Šest sati je u jutro, vreme za izlazak sunca, ali kad izañeš nema sunca. Na takva sam pitanja dobio odgovore tamo u prostoru izmeñu zvezda. Ali, to su samo delimični odgovori pribio se uz nju. Ako je univerzum prostran, onda je gomilanje ideja još prostranije. A jedina stvar koja je bezgranična je prihvatanje „stvarnosti". Stvarnost obuhvata čak i vreme. Stvarnost je toliko nezamislivo ogromna, toliko sveobuhvatna da ona ne priznaje čak ni diktate vremena. Irina je razmišljala o tome nekoliko minuta. Onda jeekla: Na neki čudan način ti si begunac, zar ne? Nešto ti se tamo dogodilo. Kao da si zakoračio kroz vrata u novu realnost i sada više ne pripadaš ovamo. Odisej reče:

To je baš tako! nešto što je bilo sakriveno ili odsutno ranije sada mu je bačeno u lice, omekšalo ga je, dalo mu humaniji izgled, umesto onog herojskog imidža. „Ne bi trebalo da to razumem" mislila je Irina.„Ali ja razumem. Nije li to moje lično osećanje prome-jene stvarnosti koje se nalazi u središtu mog nezadovoljstva? Ja sam kao Odisej, pomaknuta osoba, koja živi u jednoj stvarnosti dok unutra pripada sasvim drugoj. To toliko ima smisla, mada sumnjam da bih mogla da objasnim zašto, posmatraču spolja". Zadrhtala je i pomislila: „Nadam se da smo sami ovde. Šta bi neko pomislio da čuje ovu diskusiju? Možda da smo oboje ludi". Suze se zavrteše u Odisejevim očima. Ne možeš da znaš koliko sam očajavao pri pomisli da možda nikada neću sresti nekoga ko bi mogao da me razume poljubio ju je u obraze, u oči, u usne, nasmejao se: A kad samo pomislim da me Volkov lično snabdeo spasiocem. Irina, koja je počela da drhti kad ju je dotakao, istopila se pod njegovim poljupcima. Obuzimala ju je vatra, koja je plamtela ne samo njenim telom, već i njenim umom. Kao da je linija koju su uspostavili povezala njihove duše u jedno. Kosmos je opaka ljubavnica rekao je Odisej. Irina je mogla da oseti njegove reci a ne samo da ih čuje. On te privlači kao magnet, kao sirena sve dok nemaš drugog izbora nego da mu otvoriš dušu. A onda ... Stavio je glavu na njen vrat. A onda zakoračiš u crnu vodu tišinu izmeñu zvezda i otkriješ da nema dna. Nestaješ u toj tišini, samo da bi otkrio da to nije uopšte tišina, već gomila veza koje ti ne možeš da razumeš. Osetila je njegove zube na svom telu, čula je njegove reci u svojim ušima na isti način. Izgubljen u toj grmljavini veza, tvoje osećanje humanosti klizi, njegova važnost se umanjuje pri pojavi novog horizonta. Sada je razumevanje ono najvažnije, važno je da te neko razume i da ti nekoga razumeš. To je kraj izolacije, šansa da se postane jedno s anñelima. Irina je osećala vrtoglavicu. Senzualnost njenog tela stapala se s tom posebnom tihom vezom njegovog tela koja je stvarala vrtlog koji ju je privlačio. Koncentrični krugovi stvarnosti/vremena/energije kao da su je okruživali, pulsirajući u tami bazena, zagrevajući vodu u kojoj je plivala, vazduh koji je disala. Kiseonik je ubacivan u njena pluća na silu kao mehovima; krv joj je pevala umesto da pulsira. Sveta je nestalo. Na mestu gde je on do malopre bio, Irina je visila kao zvezda u najtamnijem srcu. A tu je bio i Odisej, pored nje, deo nje, osećala ga je u sebi.

Tako je lako kliznuo u nju kao da je oduvek tu pripadao. Irina, ispunjena njim, osećala je kako magle nestaje, kako se stakleni zid raspada. „Kraj izolacije, prilika da se postane jedno s anñelima". Njene sopstvene izolacije je nestajalo, kao da je voñenje ljubavi sa Herojem bilo nešto više od fizičkog čina, da je to bilo nešto emocionalno i simbolično, najzad je našla snagu da zagrli nešto svakom svojom ćelijom bez ostatka, bez rezerve, prihvatajući u celosti sve, želeći sve, dobro i loše, tamu i svetlost, jer više nije bila preplašena tamom u sebi, pošto je prigrlivši Odiseja prihvatila i samu sebe onakvu kakva je, čak i onaj deo koji je mrzela, koga se plašila, kojeg je tako dugo pokušala da odbaci. Njene dojke se smrskaše uz njegove grudi, njene čvrste bradavice trljale su se o njegovu glatku, glatku kožu. Njene ruke ga obuhvatiše osećajući čudan oblik njegovih povijenih leña, ali ne plašeći se, prihvatajući to kao deo njega. Njene oči se otvoriše da bi s ljubavlju pogledale njegovo lice, zaprepašćene kad su se njegove čudesne oči otvorile i kad se ona zagledala u njihovu dubinu videći u njima slike u koje je on bio uklopljen još od onog dogañaja u tišini meñu zvezdama. Irina je videlano što on vidi, osećala je ono što on oseća. Bila je svesna njihova dva srca koja kucaju kao jedno što je svakako bila iluzija bila je svesna otkucavanja kosmičkog časovnika u tamnom moru stvarnosti /vremena/ emerije. Njeni mišići se zategoše dok su bokovi počeli da se pokreću a dah joj izlazi u vrelim oblacima. Njene kosti su postale meke, tečne kao da se nekako promenila od ljudskog bića u nešto sasvim drugog oblika, kao da su mesta na kojima su bile njene kosti pretvorena u praznine, ispunjene čudnom tečnošću koja je pulsirala otkucajima njihova dva srca. U tom trenu punom šoka, kad su se njeni bokovi pokretali sve brže zbog strasti i želje, Irina je videla/znala/osećala šta je to bilo što je Odisej video u prostoru meñu zvezdama, biće koje mu je dalo da zvirne u njegov svet/Vreme/realnost; tvrdo kao oklop, s organima u obliku nalik na zvezdu koji bi eventualno mogao da se nazove glavom, ali čije je telo bilo neuhvatljivih dimenzija jer je neprestano klizilo izmeñu druge i treće dimenzije. Odisej nije bio lud ili je možda bio lud, a onda je bila luda i ona. Ali, ako je to bilo tačno onda je to ludilo bilo stanje milosti i Irina je bila zahvalna što je bila njime zahvaćena. Ta misao joj je bljesnula u umu kao munja dok se njeno telo grčilo, a Heroj eksplodirao u njoj, toliko duboko da je mogla da ga oseti kako je tvrd negde u samom središtu njenog bića. Zbog toga je ponovo osetila talase orgazma,

počela je da ječi, da se pripija grčevito uz njega, da bi samo malo kasnije čula u mislima, ali i u ušima njegovo jecanje od zadovoljstva. Talasi, crni u tami bez zvezda koji su ih ljuljali, brzo su ih obuhvatali, štitili ih od svakoga i od svega, polazili su iz snage njihovih tela, ljuljajući vodenu površinu. Na drugom kraju bazena Arbat je plovila, tiho, mirno osećajući kako koncentrični talasi udaraju beskonačno o njeno telo. Bila je srećna jer je Heroj bio srećan, zadovoljna jer je on bio zadovoljan. Posle dosta dugo vremena Odisej kliznu iz Irinine topline, ali za divno čudo, ona ne oseti prazninu, ubod tuge kao što je obično bilo u tim trenucima. Ostala joj je slika onoga čemu je bila izložena, što je postala. Posegnula je prema njemu, dotakla ga, pitajući se da li se na mestu njegovih kostiju već stvorila ona posebna tečnost. Odisej se nasmejao. Nije još reče on čitajući joj misli mada će se to možda dogoditi jednog dana. Irina je još uvek drhtala. Talasi emocija su je potresali, ali nisu mogli da razbiju tamnu struju koja je ostavila gorak ukus u njenim ustima. Pomislila je: „Lagala sam Valeriju, Marsu, čak i Nataši. Njega ne mogu da lažem." Ne misleći na posledice rekla je glasno: Mars je u stvari želeo da nešto otkrijem. Heroj je ćutao. Arbat je prišla bliže, posmatrala je Irinu posebno pažljivo što je ovu dekoncentrisalo. Irina proguta knedlu. Iznenada zahvaćena panikom želela je da vrati vreme unazad, ali umesto toga ona je išla dalje. Hteo je da zna otkuda ti dokumenti koje si mu pokazao kad su oni vrhunska tajna. Posmatrajući Odiseja zadržala je dah. Mogla je da oseti kako joj krv pulsira u slepoočnicama. Da li si ljut na mene? Baš naprotiv reče Odisej zahvalan sam ti što si mi rekla. Irina stavi ruke na njega. Bila sam zla što ti nisam odmah rekla. Jesi li? Ne želim da te lažem. Osmehnuo se. To je sjajna ambicija rekao je to kao da je hteo da kaže da je to nešto nemoguće, kao da nije želeo da kaže da je sjajno. Želim ... iznenada je zastala obuzdavajući svoje misli. Želim da imam nekoga u koga mogu da imam apsolutno poverenje. Zar hoćeš da kažeš da drug Volkov nije takav? „To je to" mislila je Irina „ja želim, ja morama mu kažem. Znani da će razumeti." Duboko udahnuvši, zakoračila je preko ivice svog sveta. Provela sam neko vreme u Americi rekla je u Bostonu. Kembridž je prepun studenata s mnogih sjajnih univerziteta. Opila sam se atmosferom i

raznolikošću mišljenja. Bar sam mislila da sam opijena. Ali, kad sam se vratila kući i kad sam se otreznila, shvatila sam da sam ostavila jedan svoj deo u Kembridžu. Zaljubila sam se. Može li neko da se zaljubi u grad? Zašto da ne? Otada je ta ljubav kao kamen u mom srcu odjednom Irina shvati da je i Arbat sluša. Načinila je malu pauzu pa je nastavila. Sada znam kako se osećala Šekspirova Julija. Ljubav i bol su ponekad neodvojivi. Da reče Odisej tačno je da ponekad uspomene bole. Uspomene na staze kojima nismo išli, uspomene na ono što je moglo da se dogodi. Irina je posmatrala igru svetlosti na njegovom licu, reflekse koji su se odbijali od površine vode. Nije mogla do odluči da li je videla tugu na njegovom licu ili je osećala kako ona izvire iz njega. Posle izvesnog vremena rekla je: Da li si ovde po svojoj volji? To mi liči na metafizičko pitanje reče on -ne znam da li znam da odgovorim na njega. Ispitivački je iskrivila glavu; imala je smisla da manipuliše ćutanjem. Pitanje slobodne volje je veoma važno reče Odisej obazrivo. Mi svi možemo da verijemo da postoji slobodna volja, ali sada sumnjam da je to slučaj. Mi smo postali smo ono što je trebalo da postanemo, što je nesvesno bilo usañeno u nas na samom početku života. Kao odrasli mi reagujemo na ljude i situacije prema prirodi te informacije koja je usañena u nas a za koju mi ne moramo čak ni da znamo da je imamo. Dok je govorio, Irina je osetila kako je zadrhtala. Poželela je da mu se još više približi, kao da će njegova blizina odagnati neprijatnu istinu kojoj se sada neprijatno približila. Činilo joj se da je tako blizu slobode kad ga je osećala duboko u sebi, ali sada je stara tužna Irina pokušavala da se oslobodi. „Nemoj da misliš na to" —aredila je samoj sebi. Pitam se reče Odisej da li me grliš kao štoi grlila sve svoje muškarce? Zar si već ljubomoran na Marsa? pitala je Irina. Želela je da to zazvuči duhovito, želela je da to bude lak razgovor koji bi je odvukao dublje u njenuamu. Ljubomora nema nikakve veze sa tim reče Odisej. Naravno. Jedan od mojih ljudi pripada KGB-u. Da. Ti znaš? Irina je bila zaprepašćena. KGB zna mnoge stvari reče Odisej. Ali ja znamviše. Oči su mu sijale; mogla je da vidi iskre u njihovim dubinama. Znamo kako smo povezani. Nema

propusta u takvoj otvorenosti, kao što nema ni ponavljanja. Ne, Irina, ja nisam u opasnosti. Ali, mene brine tvoja zavisnost od muškaraca. O čemu govoriš? Srce joj je ubrzano tuklo, kao da je znala šta će on da kaže. Ništa bilo je toliko tuge u njegovom glasu da se Irinino srce slomilo. Zar ne želiš da govoriš o tome? Ne reče Odisej govoriću ti o kosmosu. Krajnjoj granici, zar ne? Nasmejao se, ali bio jeznemiren i Irinu je to nerviralo. Arbat je nervozno pljuskala kraj njih. Šta sam rekla što te je uvredilo? • Ništa. Zašto odjednom osećam da sam isključena? Sama si se isključila reče Odisej. Možeš dakle da mi pomogneš. Ako pokušam, samo ću te dublje gurnuti u šumu u kojoj si izgubljena. Irina, na ivici suza, reče: Arbat, plivajući brzo ispod vode izroni pored Irine, gurnu glavu pod njenu ruku, kao da je osećala Irinin nemir. Arbat šapnula je Irina šta da uradim? Irina je buljila u Herojeve tamne oči. Arbat je zakliktala nešto svojim, visokim, delfinskim glasom, pa Irina reče tužno. Kad bih samo mogla da razumem šta govoriš. Ja ću prevesti reče Odisej. Ona kaže da je život kratak, ali da se lekcije ne uče brzo. Pitam se da li je to tačno i za delfine? Odisej je pogleda. Delfini ne moraju da uče reče on ukoliko ne doñu u kontakt s ljudima. Verujem gospodine Jasuvara da smo završili s vama reče Veliki Ezo. Tek tako? Tek tako reče Veliki Ezo. Pustićete me? A ne reče Veliki Ezo. Kako bih mogao? Lagali ste me od samog početka. Ali ... Hteli ste da vam poverujem da su Hitasura, Kunio Mićita i Fumida Ten osnovali organizaciju za proizvodnju neke vrste nuklearnih reaktora koje zatim šalju u Rusiju, zemlju toliko siromašnu da mora od Amerike da kupuje hranu da bi prehranila svoj narod. Za koga me vi smatrate? To jednostavno nije logično. Ali to je istina, kunem se! oči Jena Jasuvare su bile izbuljene, ruke su mu drhtale od užasa. Za početak zašto bi Hitasura potapao kapital u tako jednu nezdravu avanturu?

Pitajte Hitasuru ili Mićitu. Ja ne znam. Naravno da ne znate reče Veliki Ezo pa se onda obrati Koi ubi ga! Sačekajte! Jen Jasuvara zatvori oči. Lice mu je bilo bledo i on je šaputao bezbroj puta: Blagi Bože ... otvorio je oči, jezikom je oblizao svoje usne. Postoji način da vam dokažem daovorim istinu. O, gospodine Jasuvara reče Veliki. Ezo kako možete da očekujete da vam poverujem bilo šta što miažete? Primetio je da se Koi približava advokatu. Molim vas! bio je to jecaj. Jen Jasuvara je divljački posmatrao ljude oko sebe što je više govorilo od detektora laži. Veliki Ezo je čekao, okrećući šrafove osećanja, pre nego što je klimnuo glavom. Imate još jednu šansu, gospodine Jasuvara. Nadam se ćete umeti da je iskoristite na najbolji mogući način. Stare drvene salone bile su navučene preko prozora. Oštar miris joda i bolesti ispunjavao je sobu kao dah suvog cveća. Irina je stajala na pragu jednosobnog stana u jednoj od ružnih, posle rata dignutih zgruda, u Sadovo Černogriskaju i kao da je na tren izgubila svest. Nije čak mogla da se seti koje je vreme i kako je došla ovamo. Onda je zakoračila u sobu. Videla je jedan oblik kako sedi u stolici za ljuljanje koja je godinama pripadala babuški. Svetlost pade na siluetu u krpama, osvetlivši mršavo rame, zgrčene prste. Irina duboko uzdahnu i reče: Dobar dan, majko. Jesi li to ti Jevgenij? To sam ja, Irina reče Irina i kleče pored majke. Jevgenij, tako si dugo bio odsutan reče stara žena ti, nevaljali dečače, zašto si otišao? Majko ovo je Irina, tvoja ćerka. Moja kćerka? Uska glava se pomače i svetlost osvetli njene crte lica, uništene, nagrizene vremenom i uspomenama koje ne blede. Imam li ja kćerku? Glava se pomicala naprednazad. Ne mogu da se setim. Irina posegnu za kutijom talka koja je stajala na prozorskoj dasci. Nežno, polako, ona talkom na tapka majčina ramena. To tako lepo miriše, Jevgenij. To me podseća na majku. Ona je mirisala na kuvan krompir i kupus. Čak i kad bi se okupala mirisala je na krompir i kupus. Ja nisam želela da tako mirišem. Nikada očni kapci joj zatreperiše. Ovo je tako lepo. Onda širom otvori očima i veslačke vilice joj škljocnuše.

Bogorodice, šta su ti to uradili Jevgenij? Sneg je krvav! Počela je da vrišti. Jevgenije, ne ostavljaj me! Ne ostavljaj me! Tu sam, majko reče Irina. Šakom je milovala majčine obrve. Ništa me ne može odvojiti od tebe. Da stara žena je sada bila mirnija da, tako treba da bude. Mladiću je potrebna majka, da brine o njemu, da ga štiti od povreda koje mogu drugi da mu nanesu. Moj Jevgenij opet je zatvorila oči i za trenutak je zaspala, glava joj je klimala, meka i topla na Irininom dlanu. Irina je dugo posmatrala svoju usnulu majku. Bila je tako mirna, na licu joj je počivao mir deteta. Kako je samo ličila na dete. U starosti se krug zatvara. Za trenutak, Irina je dopustila sebi da zañe za ogledalo, iz tame svoje druge stvarnosti u suviše poznati užas ove stvarnosti. U krivini majčinih usana, liniji njenog nosa i obrva, prepoznala je karakteristike koje je volela i na svom licu. Ali, ona nije videla tu svoju sudbinu, nije tako videla kraj svog života. Postala je svesna granjanja svoje sudbine. Videla je kako je posrnula sa staze koja joj je bila namenjena i onda kako je manje trapavo počela svoje putovanje s druge strane ogledala. „Meso je možda isto" mislila je „ali želje koje nas pokrećuasvim su drugačije." Mislila je onda o onome što je Nataša rekla: „Otkuda dolazim? Moja majka, moj otac. Moja baba i deda. Većina ljudi to zna". Irina je pomislila: Ja to ne znam ali to ništa ne menja na stvari. Ja sam sada kao i Nataša, siroče. Moja majka više ne zna ko sam. Ja sam za nju mrtva, ili što je još gore nikada nisam ni postojala". Irina se sećala bake, obasjane žućkastom svetlošću boje limuna kako posluje po kuhinji punoj topline i lepih mirisa. Uvek je bilo neke hrane na vrhovima babuškinih prstiju, namenjenih Irini. Kad bi Irina tražila još, babuška bi se smejala, uzimala bi još jedan zalogaj, duvala u njega da se ohladi, a tek onda bi ga ponudila unuci. Irina se sećala bake kao snažne žene kakve su obično ruske seljanke: čvrste, krupnih obraza, grubih ruku dok im vatra ševa iz očiju. Irina se nije sećala da je ona smrdela na kuvani krompir i kupus. Nije osećala taj miris ni kad bi se prislonila na babuškine grudi i kad bi zaspala, punog stomaka njenih ñakonija uz pesme iz babuškine mladosti. U leto je kraj ognjišta živeo kao smaragd zeleni cvrčak. Irinin otac je stalno hteo da ga ubije, ali babuška ga je branila, ili je bar tako rekla Irini. „Cvrčak donosi sreću, naročito kad je u kuhinji" rekla je babuška. „Oni razgovaraju s nama, da, tako je, mala moja. Cvrčak ti kaže kad je vreme da se seje i kad je vreme da se žanje. Cvrčci su dragoceni."

Kad je babuška umrla, sve se promenilo. Irinin otac je premešten u moderniju nuklearnu fabriku, tako da se porodica preselila u Moskvu. Cvrčak je postao Irinin kućni mezimac pa je pokušala da ga ponese sa sobom, ali nije preživeo putovanje. U Moskvi se nije ni sejalo ni žnjelo. Popodnevno sunce je bilo crveno, dok se probijalo kroz salone majčinog jednosobnog stana. Mlada studentkinja koju je Irina angažovala da brine o majci vratila se iz kupovine. Redovi su toliko dugi da čovek može da logoruje na ulici rekla je stavljajući nabavku kraj sudopere. A u prodavnicama nema ničega. Odmahnula je glavom. Nema više svrhe da se ide u kupovinu. Njoj je još gore reče Irina. Ne krivite mene reče studentkinja stavljajući hranu koju je kupila u mali frižider i plakar. Nema lekova. Pristavila je vodu za čaj. Ali, da budem iskrena, ne vidim da joj te pilule pomažu. Ako mene pitate, bilo bi bolje da umre. Niko vas ne pita reče Irina. Jedino sam htela da kažem da ovo nije život za ljudsko biće rekla je brzo studentkinja. Nasula je ključalu vodu preko listića crnog ruskog čaja, sačekala je da se listići spuste na dno. Da li ste nekada videli piću? pitala je odjednom Irina. Šta? Zagledala se u studentkinj ino glupo lice, pokušala da vidi bilo kakav sjaj na njemu, kao što je viñala na mladim licima u Kembridžu. Ništa rekla je pijte svoj čaj. Sve je u redu, ne krivim vas. Njoj je gore i to je sve. Sve je gore reče studentkinja okrenuvši se. Irina pogleda studen tkinj u pa majku koja se klimala stolici za ljuljanje. Pomislila je na cvrčka koji je živeo kraj ognjišta. „Moram da preduzmem nešto" pomislila je „pre nego što za mene prestanu da postoje doba sejanja i žetve". Ovo otkriće je pogodi kao hitac iz puške. Odjednom je shvatila zašto je važno da pronañe Belu zvezdu. Nije to bilo zato da bi pomogla Marsu, nije to bilo zato da bi vratila Valerija, mada su i ti motivi još uvek bili u igri. Morala je sama da doñe do Bele zvezde. Irina je znala šta ona oseća o zatvaranju. Žudela je za slobodom. Za slobodom od života u Rusiji koji uprkos svim naporima nije više mogla da podnosi. A za nju je sloboda mogla da znači samo jedno: Bela zvezda. Podzemni nacionalistički pokret bio je njena jedina šansa da nañe put do Amerike, do Kembridža gde je mogla slobodno da izrazi svaku ideju, teoriju ili filozofiju,

gde je sve to moglo da bude prihvaćeno ili odbačeno kako se već kome dopadalo. Irina je sada shvatila da samo bela zvezda može da je vrati u raj. Eno je reče Mars iz dubine crne Čajke pokupite je. Govorio je preko bežičnog telefona. Kad je izdao nareñenje tri čoveka u civilu izañoše iz senki. Dvojica stadoše sa obe strane Nataše Majakove, uhvatiše je za članke. Treći stade iza nje. Šta je to? Nataša je bila zaprepašćena. Šta želite? KGB reče čovek iza nje. Ćutite. Mars je video kako se Natašine oči širom otvoriše od straha kad joj je čovek to šapnuo u uvo. Izvesno zadovoljstvo ga obuze zbog toga, kao da je strah neka vrsta energije koja može da se proguta kao hrana. Marsovi ljudi dovedoše Natašu do Čajke. Vrata se otvoriše i oni je gurnuše s rukama na njenom vratu unutra. Mars! viknu Nataša boreći se da povrati ravnotežu. Nisi morao da budeš toliko melodramatičan. Kuda me vodiš? U Lubjanku. Mars pomisli da je zanimljivo posmatrati njeno hrabro lice kako se menja. Sve njegove žrtve su reagovale na razne načine, ali ipak je bila neka skrivena sličnost koja ih je sve povezivala. Bila si nevaljala devojka, Nataša. Ljut sam na tebe. Šta ti daje pravo da govoriš sa mnom kao da si mi otac? Ovo mi daje pravo reče Mars i udari je nadlanicom preko lica tako snažno da se Natašina glava zabaci unazad. Bože dahnu ona ti, životinjo. Oboje smo životinje, Nataša reče Mars. Ti i ja. Posmatrao je kako krv curi iz posekotine na njenoj koži ispod oka. Podrivala si državu. Postoje pravilaoja treba poštovati. Država zahteva poslušnost od svih, od mene i od tebe. Ako jednog dana nešto otkriju za mene i ja ću završiti u Lubjanki. Sranje reče Nataša ti i ja smo kao noć i dan. Ti si iz KGB-a. Zar si iznenañen što znam? Heroj mi je rekao, ali kako je on mogao da zna ne shvatam, kad je tamo zatvoren kao zatvorenik ili životinja za laboratorijske eksperimente. Ti mu to svakako nisi rekao, Marse. Suviše si pokvaren za to. Ti si se nadao da ćeš biti njegov nežni ujak, zar ne? „Stavi glavu na moje rame, sine i reci mi sve" to je tvoj stil. Ali nisi obmanuo Heroja i nisi obmanuo mene. Smrad KGB-a se širi oko tebe, bez obzira koliko ti pokušavao da ga sakriješ ispod srdačnosti i premaza. Kao svi ostali članovi tajne policije, ti uživaš u svim privilegijama koje tvoja pokvarena priroda može da iskoristi. Svinja si, druže Volkov!

Vidim reče Mars klimajući glavom za sebe vidim da ti još uvek pogrešno misliš da će te onaj anñeo čuvar i sada spasti, kao onda kad te izvukao kad si načinila budalu od sebe u Njujork sitiju. Izbaci takve fantastične misli iz glave Nataša. Upravo uzimam moć tvom anñelu čuvaru. On to još ne zna, ali je spreman da padne. I uskoro će videti da je put nadole veoma dug iolan. Crna Čajka skrete za ugao, kliznu na trg Deržinski. Nataša poslednji put pogleda spoljni svet i to na ono mesto ulice Kirov gde je nekada Stajala Bogorodičina crkva, sada srušena kao mnoge druge kad su komunisti rekonstruisali Moskvu. U Lubjanki, zatvoru KGB-a nalik na tvrñavu, preko puta trga Deržinski i Dečjeg sveta, najveće trgovine za decu na svetu. Nataši Majakovoj su sve oduzeli. Skinuli su je pretražili dali joj zatvorsku odeću, odveli je u ćeliju koja nije imala više od dva metra dužine i isto toliko širine. Nije bilo prozora, samo je ogromna lampa, zašti-ena metalnom rešetkom stajala nasred plafona kao ogromno oko. Svetlost je bila ugašena kad je Nataša uvedena u ćeliju, ali malo kasnije, kad je legla na dasku koja je služila kao krevet, svetlost se upali. Ona se okrete prema zidu, stavi ruke na oči, ali nije mogla da se sakrije od svetlosti. Bilo je hladno u ćeliji i Nataša poče da drhti. Mislila je da će biti gladna, ali nije bila. Postala je umorna zbog hladnoće, ali svetlost je probijala kroz njene spuštene kapke kao da želi da ih otvori. Um joj nije dopuštao da zaspi, ali kad je sela odjednom joj se zavrtelo u glavi i ona je morala da se drži za dasku da ne bi pala na pod. Naslonila se leñima na zid, zatvorila oči. Mogla je da čuje ubrzano kucanje srca, bila je svesna krvi koja joj je kolala venama. Gurnula je noge pod sebe ne bi li ih zagrejala. Svetlost se ugasila. Utonula je u lagani san. Trenutak kasnije ili joj se bar tako činilo svetlost se ponovo upali, ali nije mogla da se probudi sasvim. Bila je u nekoj omamljenosti koja joj je crpla snagu. Nešto kasnije nije znala koliko kasnije izvučena je iz ćelije. To je urañeno dok je svetlost bila ugašena, tako da je trgnuta iz sna. Hodala je tri sprata u vis i odvedena je u sobu za ispitivanje. Mars Volkov je sedeo iz drvenog stola, a pred njim je stajao otvoren dosije. U prostoriji su bile dve drvene stolice; Mars je sedeo na jednoj. Nataša je sela na drugu. Ustani reče Mars. Šta? Rekao sam ti da ustaneš! viknuo je tako da Nataša skoči na noge. Nećeš šesti dok ti ne kažem. Sranje reče Nataša pribirajući se. Sela je. Gotovo istog trena je vrisnula i skočila sa stolice jeru je udarila jaka električna struja. Ona pogleda dole i ugleda žice koje su izlazile iz poda i obavijale se oko nogu stolice. Mislim da je stolica neudobna reče Nataša.

Sedi reče Mars ako misliš da moraš. Nataša je ostala da stoji. Vidiš reče on gladno se osmehujući kako te je lako nagovoriti da radiš ono što ja želim? Ne moram da koristim struju ili gumene palice, ne moram čak ni da ti pretim. Nataša sede. Čudo je što možeš da živiš posmatrala ga je. Ne, grešim, nije čudo, to je uvreda. Jesi li gladna? pitao je Mars. Bio je zabavljen otvorenim dosijeom pred sobom i njegovo odbijanje da je odmah ispituje značilo je da smatra da njena volja i neostoji. Gde ti je uniforma, pukovniče? pitala je Nataša plašeći se da ćutanje ne bude shvaćeno kao da seredala. Mars nije obraćao pažnju na nju. Ako ne budeš odgovarala na moja pitanja shvatiću da ne želiš hranu. Zar se ne bi bolje osećao s oznakama KGB-a naamenima? Znači, nema hrane reče Mars i okrete list u dosijeu. Kakva je tvoja veza sa Valerijem Denisovićem Bondasenkom? Valerij je moj brat. Mars je pogleda. Bio je zaprepašćen. Tvoj brat? Zar sam rekla brat? Mislila sam ljubavnik. Mars je zadrhtao. Je li ti brat ili ljubavnik? I jedno i drugo. Mars odloži olovku, sklopi ruke. Nataša, s izvanredno izoštrenim čulima što se dogaña u ovakvim opasnim situacijama, primeti s gañenjem kako su mu male uši iako zbog toga liči više na životinju nego na filmsku zvezdu. Nataša reče pažljivo Mars kažem ti da je razgovor sa mnom mnogo bezbedniji nego nešto drugo. Za mene postoje samo život ili smrt reče Nataša. Sada se Mars osmehnuo. Tamo, na ulicama Moskve, bio bih spreman da se složim s tobom. Ali ti si sada ovde, sa mnom i molim te da mi veruješ kad kažem da postoji alternativa razgovoru koji vodimo. I sve drugo je mnogo neugodnije. Neugodno, to je valjda KGB-ov izraz za bolno? Zašto sama sebi otežavaš situaciju? Nataša reče: Radim samo ono što moram da radim. Vidim ti po očima, Nataša koliko si uplašena. Da, veoma sam uplašena. Ali, to će malo šta izmeniti. Mars ju je posmatrao neko vreme.

Kakva je tvoja veza sa Valerijem Denisovičem Bondasenkom? Valerij je moj brat ili ljubavnik, ili i jedno i drugo. Mars okrete još jednu stranicu. A kakva je tvoja veza sa Herojem? Tu nema dvoumljenja. Tucam se s njim da sve prašti. Prostakluk ti ne pristoji, Nataša. Ma hajde Marse, ti bar nisi čistunac. Jesi li ti dala Heroju važne državne dokumente? Ja sam glumica, Marse. Nisam špijun. Nataša, znaš li kakva je kazna za špijunažu? Ako treba da ostanem u ovoj smrdljivoj rupi do kraja života, bolje da umrem. Mars klimnu glavom. U redu reče ja sam uradio šta sam mogao. Svakako. Mars pritisnu dugme ispod stola. Vreme je za grubijana reče on. Nataša je bila toliko uplašena da je skoro povratila. Znala je oduvek kakve posledice mogu da imaju njene akcije. Mislila je da je spremna za njih. Ali, čovek nikada ne može da bude spreman za ovakve košmare, kao ni na smrt roditelja. Smetalo joj je što ne zna koliko je sati. Bez sata ili prozora da vidi da li je mrak ili dan, sa svetlošću koja se gasila i palila, ona je već izgubila smisao za stvarnost. Ušla je u neku novu stvarnost u kojoj kao da nije postojalo vreme. Uhvatili su je pre jednog sata ili pre pola dana? Pokušala je da to dokuči, ali nije mogla i to ju je još više plašilo. Znala je da ne srne da pokaže strah Marsu. Ako mu to pokaže, bila je ubeñena da će je on živu pojesti. Evo grubijana. Nataša okrete glavu i ugleda jednog ružnog čoveka kako joj se približava s injekcijom u ruci. Ne! kriknula je. Ali, igla je već probila meso na njenoj mišici, čovek je pritisnuo batić i trenutak kasnije ona oseti kako joj se telom razliva hladnoća. Natašin duh je pokleknuo. Kunio Mićita nije kod kuće reče Jen Jasuvara u panici. Spustio je telefonsku slušalicu u kolima. Možda si to tako isplanirao reče Veliki Ezo. Ne, ne reče Jen Jasuvara i preplašeno pogleda Koi. Znam da mogu da ga nañem. Namrštio se. Zašto ne pokušamo u Kaiñinu? Veliki Ezo i Koi su dobro poznavali Kaiñin. Znali su da Jen Jasuvara misli na Kaiñin ni Kisuru, što je bio pun naziv jedne od najekskluzivnijih tokijskih

čajdžinica. Biloe to mesto otvoreno do duboko u noć, ali za razliku od mnogih akoćoćina, ono se držalo starih tradicija tako da je fasada bila pažljivo čuvana. Ime čajdžinice nepažljivo prevedeno moglo je da znači „spaljen do tla, pretvoren u pepeo", što nije imalo nikakve veze sa pijenjem čaja. Kaiñin je bio u Šimbašiu, pa Veliki Ezo bez reci okrete Mercedes i krenu tamo. Kao većina japanskih ekskluzivnih i skupih klubova Kaiñin je imao običan enterijer. Vidljiva su bila samo jedna predimenzionirana vrata s gredama pojačanim gvozdenim klinovima. Mada su vrata bila očigledno veoma stara, ona su sijala jer se o njima vodilo računa. Lokalna legenda je tvrdila da su to bila vrata s kule na tvrñavi prvog šoguna Tokugave. Istina je bila nepoznata, kao što je bilo tipično za zemlju gde se većina istorije prenosila oralno; japanski naučnici su teško mogli da razdvoje činjenicu od mita. Kamene stepenice su čuvale Hinoki ciprese, isečene tako da su ličile na bića iz mašte. Kad bi se pritisnulo zvonce ono je odjekivalo duboko u srcu Kaiñina i moglo je da proñe mnogo minuta dok se vrata ne otvore. A onda, sve dok onaj ko je zvonio ne bi bio prepoznat, ili dok ga ne bi doveo član, ne bi mu bilo dopušteno da uñe. Tako se japanska elita čuvala od nepoželjnih. Držeći maramicu na obrazu, Jen Jasuvara pritisnu zvonce i nestrpljivo sačeka da se čuju koraci na stepeništu. Kad se vrata najzad otvoriše jedan glas reče: Dobro došli gospodine Jasuvara. Dva gosta večeras? Jen Jasuvara klimnu glavom, promrmlja nešto nerazumljivo dok je posrnuo preko praga. Tišina koja je vladala unutrašnjošću Kaiñina bila je zagrobna, skoro sveta kao kad se ulazi u unutrašnjost crkve. Bilo je samo malo svetlosti. Svetlost je osvetljavala indirektno na kamenim zidovima okačene estampe tolikotare da su one prikazivale pre pejzaže iz Kine nego iz Japana. Ova stroga, skoro ledena školjka bila je u suprotnosi s nameštajem koji je bio krajnje udoban. Na sve strane su bili dugi, kožni trosedi sa senzualno zakrivljenim naslonima, luksuzne fotelje preko kojih su bila prebačena životinjska krzna i sve je to doprinosilo čudnom, skoro šizofreničkom enterijeru. Gospodin Mićita nas očekuje reč Jen Jasuvara krupnom čoveku s ožiljkom na lobanji iznad uveta. Čovek pogleda mladog advokata, pa dvojicu njegovih sledbenika pa opet njega. Klimnu glavom. Ovuda reče gospodin Mićita pije čaj u

Zelenoj sobi. Svaki deo Kaiñina bio je nazvan imenom prema boji kojom je prostorija bila ofarbana, ili prema mestu ili nameštaju. Zelena soba je bila nameštena kao tradicionalna prostorija za čaj iz koje se video minijaturni unutrašnji vrt. Mada je vrt bio okružen zidovima sa svih strana, njegov dizajn i vesta opremljenost mogli su da prevare čoveka da se nalazi u seoskom riokanu, iza kojeg se u daljini prostiru šume. Povedeni su hodnikom sa lakiranim drvenim podom. Zidovi su bili ofarbani drap bojom tako da su ličili na zidove neke stare vile. Bila je to samo fasada daavara pogled. Koi je primetila da su prošli pored sedam vrata od pirinčanog papira i drvenih letvica. Sva vrata fusuma bila su zatvorena. Zastala je pred svakima, pritisnula vrhove prstiju na papir da vidi može li da oseti vibracije koje dolaze od pokreta ili razgovora. Nije osetila ništa. Jednom je pogledala preko ramena. Šta ju je to uznemiravalo? Možda to što čovek s ožiljkom nije komentarisao povredu na Jasuvarinom licu. Možda joj je smetalo što nije tražio da mu se kaže ko su Jasuvariniosti. (Možda je on već znao Velikog Ezoa, ali Koi je odbijala tu mogućnost). Ali više od svega, ona nije verovala Jenu Jasuvari. Tri čoveka zastadoše ispred fusume u Zelenu sobu i Koi požuri da ih stigne. Kad čovek s ožiljkom prinese ruku vratima, Koi ga zaustavi. Ja ću to da uradim rekla je. Pre nego što je mogao da je odbije, ona je otvorila fusumu i gurnula Jena Jasuvaru u Zelenu sobu. Ništa se nije dogodilo. Šta to znači? reče besno Mićita. Ja ću ti reci reče Veliki Ezo dok je prelazio preko praga. Koi je čula mek udarac i videla kako Veliki Ezo posrče u hodniku. Pao je na kolena. Okrenuo je oči prema plafonu, a na grudima mu se videla krvava mrlja koja se brzo širila kako je srce pumpalo krv kroz rupu koju je naneo metak ispaljen iz revolvera s prigušivačem. Koi nije tako lako upala u zamku koja im je bila pripremljena. Videla je da više ne može da pomogne Velikom Ezou. Ščepala je čoveka s ožiljkom, gurnula ga u Zelenu sobu, a onda je jurnula niz hodnik. Iza nje, Hitasura pažljivo prekorači preko tela Velikog Ezoa. Tako i treba reče Hitasura zadovoljno idite za njom. Pazite, morate da je ubijete. Ali, već je bilo sasvim jasno da je on već u najvećoj meri zadovoljio svoju osvetu. „Drug Volkov je nesposoban za bilo kakvo razumevanje". Šta je Odisej hteo time da kaže? Irini se odjednom činilo važnim da to otkrije. Osećala se kao

Metuzalem koji se budi iz nekoliko vekova dugog sna, njen um još nije dobro funkcionisao, još uvek je bio prepletenaučinom, kretao se kroz svet koji ona nije načinila, kome nikada neće pripadati. Koristeći ključ koji joj je dao Valerij, Irina uñe u njegov stan na Ulici Kirov. Bilo je tiho. U hodniku se osećao miris kuvanog kupusa, pa Irina brzo zatvori vrataa sobom. Ona je melodično prošla kroz stan, zagledala je u sve sobe, u plakare, osećajući se pomalo blesavo, ali manje uznemireno kad je otkrila da je stan prazan. Zastala je pred prozorom spavaće sobe kroz koji se videla crkva arhanñela Gavrila. Kleknula je, a onda pognula glavu i načinila znak krsta. Izgovorila je kratku molitvu, onda je ustala, okrenula se. „Brine me tvoja zavisnost od muškaraca". „... kad se prošlost vidi kao budućnost ..." mislila je Irina o propasti svoje porodice kad je KGB odveo oca. Sećala se kako je majka jecala: „Kako ćemo živeti? Bogorodice zaštiti nas!" Irinina majka se nije dugo bavila u kući. Nedelju dana posle očevog nasilnog odlaska, ona §e obukla u najbolju odeću i počela je da izlazi. Irina je mislila da odlazi u KGB i moli da puste oca. Kad se otac nije vratio, pomislila je da se majka zaposlila. Kako se pokazalo kasnije, Irinina majka je bila praktičnija nego što je Irina mogla i da zamisli, jer se jednog dana majka vratila kući sa muškarcem koga je predstavila Irini i Jevgeniju. Pavel je bio onizak, pun čovek s litvanskim naglaskom. Bio je nosač i njegovi nabrekli mišićilašili su Irinu. Pavel je nedavno ostao bez žene, tako je rekla Irinina majka i bio je vrlo tužan. Irinina majka je obećala Pavelu da će mu pružiti novi dom. Mada Irinina majka nije ništa govorila, Irina je shvatila po njenom držanju da je veoma važno da daju sved sebe da bi Pavel bio srećan i zadovoljan, da ne bio otišao. Jevgenij, stariji od Irine četiri godine, reagovao je nepovoljno na prisustvo drugog muškarca u očevoj kući. Imao je dvanaest godina, pobunjeničke godine, a i inače je po prirodi bio pobunjenik. Pavelovo prisustvo samo mu je bio izgovor da krene dalje tom stazom, tako da je počeo da se gubi noću, da ne dolazi kući. Irinina majka je bila očajna zbog toga. Jednom ili dva puta Pavel je pratio Jevgenija i na silu ga vratio kući. Ali, kad je posle toga Jevgenij zapalio Pavelove cipele, i skoro spalio kuću, Pavel je digao ruke od njega. „Ionako nije moj sin" rekao je slegnuvši ramenima „Zašto bi me slušao?"

„Uvaliće se u neku nesreću" rekao je Pavel „ali ne možeš ga lancima vezati za postelju". „Blagi Bože, njemu je potreban otac". Pavel ustade i izañe iz sobe. Irinina majka i Pavel venčali su se nekoliko nedelja kasnije. Taj dogañaj je malo pomogao da se srede stvari s Jevgenijem. On se nije pojavio čak ni na venčanju. Tokom sledećih meseci Irinina majka je provodila sve više vremena u crkvi, moleći za sina. Irina je shvatila da je Pavel dobar, ali glup. Nije imao ambicija, kao da nije bio svestan da svet postoji i van granica Moskve. Irina se sećala kako je svake večeri dolazio pokriven betonskom prašinom. Posmatrala ga je kako pere ruke nad sudoperom dok mu je ona pripremala večeru. Ruke su mu bile tako velike da se činilo da su natečene, a kad bi dodirnula njegove dlanove, ličili su na daske, bio je nežan prema njoj, mada je malo govorio, mrmljajući neke nerazumljive reci dok bi mu ona postavljala večeru. Irina bi ga posmatrala kako jede, žudeći da on nešto kaže, ili da je bar pogleda, ali on je bio potpuno obuzet jelom kao da bi umro da ne pojede svaku mrvicu hrane sa tanjira i to što brže. Jedne noći kad je Irina bila sama sa njim, videla ga je kako se svlači u spavaćoj sobi. Bio je leñima okrenut prema njoj i kad je podigao ruke iznad glave da bi skinuo košulju, ona je uzdahnula. Ožiljci su bili stari, ali neki su bili tako duboki da nisu nikada zarasli kako valja. Pavel ju je čuo pa se okrenuo i zagledao se u nju. Irina se plašila da se ona ne naljuti, ali umesto toga Pavel sede na ivicu kreveta i pruži ruku prema njoj. Irina, oklevajući, preñe preko prostora koji ih je delio i uñe u spavaću sobu. Videla je majčinu drvenu ikonu na zidu iznad kreveta, jeftine slipe ruskog pejzaža koje je toliko voleo njen otac, stolicu za ljuljanje koja je oduvek bila babuškina kad je porodica živela van Moskve. Pavel uze Irininu ruku. Jesam li te preplašio koska? Žao mi je. Nisam lep čovek. Znam da sam srećan što sam našao tvoju majku. Mnoge žene me ne bi ni pogledale. Moja prva žena mi se podsmevala, ali meni se dopada da mislim da me ipak volela" namrštio se. „Shvataš li to? Možda ne shvataš" slegnuo je ramenima. „Pa, to nema nikakve veze s ožiljcima na mojim leñima, sem što je otac, kad bi me tukao stalno ponavljao: „Ti životinjo, ti čudovište! Ne možeš da budeš moj! Iz kojeg si košmara izronio?" „Grozno!" kriknula je Irina. „Na neki način bilo je grozno" reče tiho Pavel „AH samo donekle, jer vidi, ja sam bio zadovoljan što otac iskaljuje bes na meni jer sam znao da će onda ostaviti mamu na miru. Onih noći kad bi dolazio kući pijan, a nije mogao da nañe mene, maltretirao je majku. Još i sada čujem njene krike. Bili su

grozni! Plakao sambog toga, moja braća bi se skupila u najudaljenijem uglu, ali ja sam izlazio u hodnik jer sam želeo da joj pomognem" Pavel se sećao prošlosti. Jedne noći kad to više nisam mogao da izdržim, jurnuo sam u kuhinju, ščepao nož i ..." „Ubio si ga?" Irinine oči su bile širom otvorene. Pavelov je pogleda: „Ne, ne koska. Moj otac je oteo nož iz mojih ruku i iskasapio me. Kako me je to bolelo, ali sam bar zaštitio majku i to je bilo dobro osećanje, ne mogu da ti opišem kako". „Šta se dogodilo s njima?" „S mojim roditeljima? Moj otac je umro od bolesti jetre koju je dobio zbog pića. Ali, umro je tri godine posle smrti moje majke". „To mora da je bilo strašno doba". „Strašno, da, Užasno"? Pavel je pogleda, a onda je zagrli. „Ali, ne misli na te grozne stvari koska. Ja sam tu da zaštitim tebe i tvoju majku". Pavel je održao obećanje sve dok je živeo. Ali i on je kao i Irinin otac imao težak posao. Dobio je emfizem pluća zbog oštre prašine koju je udisao svakog dana na poslu. Kad je Jevgenij umro, porodica se otrgla kontroli i raspala se. Irinina majka nije mogla da brine o Pavelu -nije mogla da brine ni o sopstvenoj deci. Irina je sad buljila u crkvu arhanñela Gavrila u koju je majka čestio vodila. Odjednom, to joj se učinilo kao deo nekog drugog vremena, drugog mesta, skrovište za jednu drugu Irinu, ne za ovu ženu koja je stajala tu i koja se sećala kako je teško biti dete i to još devojčica u svetu stvorenom za muškarce. Sada se oslobodila tog emocionalnog prtljaga i on se čuo samo kao grmljavina koja nestaje u daljini. Bela Zvezda. Irina se okrete prema stanu. „Tu negde" mislila je „mora da postoji informacija koju Valerij ima o toj nacionalističkoj grupi". Pažljivo je pretraživala svaki santimetar njegovih plakara, prevrtala je džepove njegovih sakoa i pantalona, otvarala kutije, prevrtala rublje, stare fotografije. Za njegovim stolom je prelistavala dokumente, lična pisma, papire. Njena odanost filmovima o Džemsu Bondu koje su gledali studenti u Americi s oduševljenjem dok je ona tamo bila naučila ju je da zagleda iza slika na zidovima, u ormarić s Jekovima u kupatilu. U spavaćoj sobi je skinula pokrivače, spustila se na pod četveronoške, opipavala je svaki delić nameštaja. Završila je u kuhinji, otvarajući metalne kutije s brašnom, šećerom i čajem, da bi se uverila da nije neki papirić tu sakriven. Sve to nije dalo rezultate. Sela je umorno na stolicu u trpezariji i zagledala se u ekran Tošiba kompjutera. Provela je sat i po pregledajući Valerijev stan, a ništa nije otkrila.

Dok je tako sedela sama sećala se jutara kad je Valerij pripremao divna jela za doručak. Zimi je ovde uvek bilo toplo, kao u babuškinoj kuhinji, mirisi su bili neodoljivi. Bilo je teško da zamisli da je Valerij, tako nežan i pun ljubavi u krevetu bio pukovnik KGB-a. Sećala se da joj je rekao da to što KGB sada odgovara kongresu narodnih poslanika ništa nije izmenilo: samo su akcije KGB postale još skrivenije. Zadrhtala je. Odjednom se setila američkog filma „Šarada" koji je videla u malom bioskopu u Kembridžu. Počela je da traži nešto sasvim obično što je bilo toliko na udaru da niko u to ne bi posumnjao. Njene oči se zaustaviše na jednom predmetu i skočivši Irina šapnu: Moj Bože, pa to je bilo vidljivo sve vreme. Upalila je ekran Tošibe. Znala je program koji je Valerij postavio. Brzo je dobila listu onoga što je bilo na hard disku, ali ništa nije izgledalo neobično. U stvari, pokazali su se samo recepti. Tražila je nešto skriveno iza njih, ali nije mogla ništa da otkrije. Možda je Valerij sakrio materijal o Beloj zvezdi na neki flopi disk, ali ona je pretražila stan, a nije našla ništa slično. Onda se selila odlomka jednog razgovora: „Kako nañeš vremena da staviš sve te recepte u memoriju?" pitala je Valerija. A on joj je odgovorio: „Imam pomoć. U mašini je duh". Irina ponovo priñe kompjuteru i sada pritisnu tipku za čitanje šifri. Ništa. Zadrhtala je. Bila je toliko sigurna da se Valerijev duh krije iza te tipke, da je u tekstu neki nevidljivi znak. Tekst! „Kakav sam ja idiot" mislila je. Očistila je ekran, našla prvi tekst. Bio je to recept za Pile na južnjački način. Irina opet pritisnu tipku za dešifrovanje i onda se na ekranu pojaviše znaci koji nisu tu spadali. Vratila se takstu. A onda, zadržavši dah, ona pritisnu tipku za fusnote tri puta za redom. Ništa. Prokletstvo. Šta sada? Te tri fusnote treba da nešto znače. Ponovo se vratila na ekran za šifre i sada je pritisnula tipku za fusnote. Pojavi se poruka „Sačekajte", u donjem levom uglu ekrana. To je značilo da kompjuter izvlači veliki fajl iz memorije. Irinino srce preskoči otkucaj. Trenutak kasnije, kompjuter poče da bljuje ogromnu listu recepata. Tekstovi su izlazili i izlazili sve dok Irina ne pritisnu odreñeni taster. Ponovo se pojavi opomena „Sačekajte". Vremena, datumi, mesta, imena. Kad se tekst pojavi na ekranu Irinino srce skoro stade, jer je sada pred njom bio ceo program najsakrivenijeg delovanja Bele zvezde. „S Hitasurinim ljudima po čitavom gradu koji nas traže, ne mogu da idem na sastanak licem u lice" rekao je rano tog jutra Veliki Ezo. „Postoje načini da

se dobije informacija od mojih doušnika. To je bezbedno i ne bi moglo da se otkrije." Koi je bila u Šibuji. Bilo je jedanaest sati noću, ali ipak je bilo još dosta sveta na ulicama. Nebo je bilo žutosivo, vazduh gust kao misočorba i nije bilo ni najmanje čudno što se na elektronskom ekranu koji je prikazivao zagañenost vazduha pojavilo upozorenje koje je savetovalo da deca, starije osobe i bolesnici ne izlaze iz kuća. Ovakvih ekrana je bilo na više mesta u Tokiju. „Neću da sedim u svojoj kancelariji ili kolima i čekam da me Hitasurini ljudi raznesu" reče Veliki Ezo. „Hitasura nije toliko staromodan da bi hteo da me ubije sopstvenim mačem. To je nekada bilo, a staro doba je oživljeno samo u filmovima." Koi je pomislila: „Ne mačem, već revolverom, kakav svet? Ako nema časti, čemu život?" Koi se zaustavila pred Centrom za poruke. Treći put se već našla na tom mestu jer je nekoliko puta prelazila isti put, ulazila u podzemnu železnicu da bi izgubila ljude koje je Hitasura poslao za njom. Javni Centar za poruke sastojao se od šest monitora povezanih sa sofisticiranim kompjuterskim programom. Koristeći elektronsko pero ona je dodirnula kutiju obeleženu sa čitaj. Ekran se promeni i pokaza listu funkcija. Dotakla je broj 2 gde je pisalo: Poruka za vaše prijatelje s tajnom reci. Ekran je zahtevao od nje šifru. Ništa se nije dogodilo. Ona napisa Kami elektronskim perom, bila je to lozinka koju joj je rekao Veliki Ezo. Ekran se opet promeni. Pojavi se rukom napisana poruka. „Dik, majstor za tetoviranje, šinñuku". Koi odmah dotače taster za brisanje ekrana i poruke nestade u elektronskom srcu mašine. Trenutak kasnije Koi, takoñe nestade u elektronskom srcu grada.. Prva stvar koju želim da te pitam reče Heroj, kad je Irina kliznula u bazen kraj njega je to da li je Volkov s tobom? Odveo ju je do sredine bazena gde prislušni aparati nisu mogli da uhvate njihov razgovor. Ovog puta sam došla sama reče Irina zagledavši su u njega. Znaš li gde je Volkov? Ne. On mi ne govori sve. Heroj ju je radoznalo posmatrao neko vreme. Šta je to? pitala je Irina osećajući se nelagodno pod njegovim pogledom. Pitam se šta vidiš u njemu. U Marsu? Da.

Irina je primetila da se Arbat uznemirila, ali je plivala goredole u daljini kao da nema namere da im se približava. Rekla sam da neću da ti lažem reče Irina i ja to zaista mislim. Ja nemam porodice. Mars ima. On me uveo u svoju porodicu i to mi se dopada. Osećam se bezbednom. Ne razumem. Zar nisam jasno rekla? Heroj odmahnu glavom. Ne mogu da razumem kako neko iz KGB može da ti ulije osećaj sigurnosti. Govoriš o Valeriju. O kom Valeriju? Irina se nasmejala. Valeriju Danisoviču Bondasenku, pukovniku u Drugom direktora'tu KGB-a, šefu Odseka N, koji vodi akcije protiv nacionalističke tajne organizacije Bela zvez-a. Za trenutak kao da se ništa nije pokrenulo, čak ni Arbat, ni Heroj čak ni voda u kojoj su plutali. U tišini koja se stvorila kao paukova mreža u prostoriji, Irina je zamislila crni ponor ogromnih proporcija koji se otvara ispod nje i u koji ona upada. Šta sam rekla? Njeno srce je nastavilo da udara kao da je bilo jedina pokretna stvar na mestu gde čak ni vreme nijeostojalo. Najzad, kad je tišina postala tako zamorna da je Irina htela da krikne, Heroj reče: Ko ti je rekao za Odsek N? Ko, pa Mars. I on ti je rekao da je drug Bondasenko tu rukovodilac? Nije. Pokazao mi je dokument na kome je pisaloa je Valerij šef Odseka. Ti ne znaš Heroj zatvori oči Majko Božja. Arbat, odgovarajući možda na njegov nemir, doplivaa bi mu bila bliže, ali je mudro ćutala. Posmatrala je Irinu pogledom koji bi jedino mogao da se opiše kaoaprepašćujući. O čemu je reč? pitala je Irina promenjenimlasom. Heroj je pogleda. Irina nije mogla da odredi da li u njegovom pogledu vidi bes ili sažaljenje. Možda se ogledalo jedno i drugo, a možda nijedno, možda je bila neka druga emocija u pitanju, ona koju je uhvatio u kosmosueñu zvezdama. Kako najbolje da se to objasni rekao je polako pretpostavljam nastavio je da govori daema najboljeg načina za to. Arbat kratko kliknu i on klimnu glavom. Irina, ispitivanje koje se ovde obavlja nada mnom u interesu je nauke, ali isto tako nadzire me KGB. Lara i Tatjana su iz KGB-a. One su moji čuvari isto koliko su mi i družbenice. Dva puta nedeljno mene ispituje pukovnik KGB-a.

Hoćeš li da vidim da li to može da prestane? Možda bi Mars ... Irina, Mars je KGB. Za trenutak je Irina bik ubeñena da ga je loše čula. Onda joj je palo na um da se on samo šali. Ali nije bilo osmeha na njegovom ozbiljnom licu, a Arbat ju je tiho posmatrala s druge strane bazena. Šališ se rekla je osećajući se sve blesavije to je nemoguće. Mars mi je pokazao dokument... Svaki dokument je bio lažan rekao je Heroj ili bolje da kažem falsifikovan. Sumnjao bih čak i u dokumente u Odseku N. Original nosi ime šefa: Mars Petrovič Volkov, pukovnik, Drugi direktorat. Ne! To je nemoguće! Pozvaću Laru i Tatjanu. Neka ti one ... Ne! mogla je da vidi po njegovim očima da govori istinu, da se plaši za nju. Ne miči se! Ne radi ništa! Irina se sećala one večeri kad su ona i Mars otišli da vide „Tri sestre". Mars joj je rekao: „Glumica, Nataša, je baš sjajna, zar ne?" A onda, kasnije, kad je naleteo na nju dok je pratila Natašu dovde, do Herojeve kuće, pitao je zašto to radi, a Irina ga je pitala: „Ti nju poznaješ, zar ne?" Na šta je Mars odgovorio: „Svakako, znam svakoga ko ulazi u ovu zgradu." Irina je visila iznad ambisa koji je čekao da se spusti u njega, da se zatvori iznad nje, da je uguši u svom ogromnom, tamnom trbuhu. Blagi Bože! Drhtala je čitavim telom. Odjednom je počela da podriguje, Heroj se okrenuo, pomogao joj da se izdigne iznad bazena i ona povrati. Heroj prodorno zviznu i skoro istog trena pojavi se Lara. Vaš drug Volkov je osvojio još jednu žrtvu —eče joj Heroj. Lara priñe ivici bazena, izvuče Irinu napolje. Postavila ju je da leži kraj bazena, a onda je otišla po krpe i četke da očisti prljavštinu. Jesi li dobro? pitao je Heroj Irinu. Arbat izvuče glavu iz vode, pritisnu njušku uz Irini-o rame. Nisam reče Irina nisam dobro. Sela je kad je Lara kleknula kraj nje. Otvorila je usta, ali joj Heroj stavi prste na usta kao da je hteo da kaže: seti se da nas prisluškuju. Lara uključi aparat za čišćenje. Buka ispuni prostoriju. Koliko dugo radiš za KGB? pitala je Irinaladu ženu. Čitavog života rekla je Lara baš kao i Tatjana. Bile smo siročad, na brizi države. Podigao nas je KGB, obučavao u svojim školama. Koliko dugo radiš za Marsa? Tatjana i ja smo deo tima koji je drug Volkov sastavio kad je dobio zadatak da otkrije šta se dogodilo prilikom ostvarivanja EVA projekta nastavila je da

čisti . Nedavno je Odisej uspeo da se domogne naših dokumenata tako da smo Tatjana i ja otkrili ko smo, ko su nam roditelji. Tatjana je iz Estonije. Roditelji su joj bili ubijeni prilikom nesreće u atomskoj centrali radila je marljivo čisteći pod. Što se mene tiče, ja sam iz Ukrajine. Moji roditelji su poslati u politički zatvor na Uralu. Kakav je njihov zločin? pitala je Irina. Ne znam rekla je Lara. U njihovom dosijeu piše da ih je KGB uhapsio zbog špijunaže zato što su razgovarali sa američkim diplomatama, ali to je preterana optužba. Ona sama po sebi ništa ne znači. Možda ni moji roditelji nisu znali zašto su uhapšeni. Možda zato što je moj otac bio profesor političkih nauka i što se njegovi stavovi nisu slagali sa državnim stavovima. Ili je možda državi trebalo više političkih zatvorenika. Nemoguće je otkriti istinu, pa ja i ne pokušavam. Da li bar znaš da li su živi ili mrtvi? Ne. To niko ne zna. Ali neko mora da zna reče Irina. Mislim da to zna drug Volkov ubaci Heroj -ali on neće da kaže. Irina reče Lari. Veoma si otvorena. Nisam takva prema svakom. Lara je završila čišćenje. Heroj reče: Mislim da su Lara i Tatjana odreñene da ovde rade jer su mi slične. Lara klimnu glavom. Smatrale smo da ne treba da prijavimo baš sve što vidimo kad dajemo naš nedeljni izveštaj. Irina reče Heroju. Vidim da si ti tiho sam birao svoj tim. Na neki način reče Heroj Volkov je mislio da može da zadobije moje poverenje tako što će isključiti prislušne aparate u mojoj sobi. Ali on je nosio mikrofon na telu. Kad je došao drugi put naterao sam ga da skoči u bazen i dok je on bio sa mnom Lara je presnimila kasetu koju je imao. Hoćeš da je čuješ? Na njoj su sve vrste .. U tom trenutku Irina oseti ledeni ubod u srce, talas panike koji je zahvatio bio je tako jak da joj je sva krvestala iz lica. Irina, o čemu je reč? Ona se zagleda u Herojeve oči, bleda i mirna. Odiseju, ti ne znaš šta ja radim. Ja sam špijunirala Natašu Majakovu. Sve sam rekla Marsu. Ispričala sam mu da se Nataša tajno sastaje sa Valerijem. Ispričala sam mu kako sam je tajno pratila dovde posle njenog susreta s Valerijem. Bože, šta sam to uradila? Zavlada strašna tišina. Posle izvesnog vremena Heroj se okrete Lari.

Pozovi ... Ona širom otvori oči: bila je zaprepašćena. Jesi li siguran? Odmah. Lara ga posluša. Kad Nataša nije došla na njihov sledeći sastanak, Valerij se odvezao do Arhangelska što je brže mogao, a da ne privuče pažnju. Nije išao uobičajenim putem i dobro je pazio da ga niko ne prati. Čitavim putem do azila on je mislio na tugu koja ga je obuzimala dok je uzalud čekao na Natašu u holu starog Moskovskog umetničkog pozorišta. Tuga je i daljeila prisutna. Na Natašu je apsolutno mogao da se osloni. Jednom prilikom kad nije mogla da stigne na sastanak, iskoristila je postrestant na Meñunarodnoj pošti na Komsomolskom trgu. Pre svakog sastanka Valerij bi odlazio do postrestanta da proveri ima li poruke za njega. Danas nije bilo poruke, a onda nije došla na zakazani sastanak. Nije mogao da se raspituje za nju u pozorištu a da ne privuče pažnju, pa se zato okrenuo i otišao, plašeći se najgoreg. Iz govornice je pozvao njen stan. Javio se nekiuškarac, veoma službenim glasom. Krv mu se sledila. Valerij je odbacio slušalicu takvom brzinom kao da se iznenada pretvorila u zmiju. Čitavim putem do Arhangelska Valerij je razmišljao kao igrač šaha, tri, četiri, pet poteza unapred. Uspeo je da ne misli na Natašu, jer je ona sada svakako bila izgubljena za njega i nešto mnogo krupnije je bilo u pitanju, nešto o čemu je ona znala. Njegova ubeñenja su bila ista kao njena, ona je bila profesionalac. Ali, on je to dobro znao, i profesionalci imaju slabosti. Bilo je sve samo pitanje vremena. Ako ju je uhvatio KGB a po svemu sudeći, jeste slomiće je, to je bilo jasno; bilo je samo pitanje koliko će potrajati to dok je ne slome. Nije niko bio kriv zbog toga. Valerij je znao da bi se i on slomio da je na Natašinom mestu, da bi im rekao sve što zna, sve što su želeli da znaju. Ne bi trebalo ničega da se stidi, samo bi trebalo da misli na to koliko će života uspeti da spase ako uspe da izdrži što duže može pre nego što izgovori sve informacije koje su tražili od njega. Stigao je u Arhangelsk prilično miran i posmatrao je divno imanje, brezovu šumu, ali nije se parkirao izvan azila. Umesto toga on je skrenuo na prašnjav drum koji je išao dijagonalno kroz šumu i tu isključio motor. Sedeo je i slušao kuckanje motora koji se hladio. Ptice su pevale na drveću, insekti su zujali i leteli, život je ovde kolao kao i prethodnog dana, kao što će kolati i dan posle ovoga. Kad bi to samo mogla da bude istina za Valerija Bondasenka. Valerij otvori zaključani odeljak za rukavice i izvadi revolver. Bio je iz Zapadne Nemačke, veoma dobar. Stavio ga je u pojas pantalona. Bilo mu je

tako neudobno, ali osećao se dobro. Posmatrao je staru, viktorijansku fasadu bolnice; morao je da misli na ono što treba da uradi. Izvadio je uski bodež. Probao je oštricu i ivicu sečiva pa je smestio budež u rukav. Ako je očekivao da su ljudi KGB-a okružili mesto, video je da se prevario. Kad je stigao do prednjeg stepeništa, skoro je ubedio samog sebe da se Nataša još drži, da im još nije sve izgovorila. Izgovorio je kratku molitvu kad se okrenuo od glavnog hola i kad je ušao u zgradu kroz vrata za poslugu. Odmah je osetio poznati miris, ali je bio suviše zabrinut da bi mu taj smrad smetao. Brzo se popeo na treći sprat. Stajao je ispred vrata na hodniku, buljio kroz staklo. Za trenutak je video čoveka u civilu kako ide prema njemu. Valerij se skloni. Čovek je prošao kraj vrata. Valerij ga je posmatrao dok je ulazio u sobu njegova kćerke. Srce ga zabole. Nataša kao da je bila mrtva. Rekla im je sve što zna. Jadna Nataša. Jedina dobra vest je bila da je ona izgleda tek sada bila slomljena, inače bi svi ulazi bili pod stražom, čitavo imanje bi bilo pod opsadom. Vreme je odmicalo. Znao je da su ljudi KGB-a na putu ovamo. Valerij otvori vrata, pogleda najpre na levu stranu odakle je došao čovek KGB-a. Hodnik je bio prazan u tom pravcu, ali s njegove desne strane drugi KGB čovek je stajao pred vratima njegove kćerke. Dok mu je srce udaralo kao ludo u grudima. Valerij je izašao u hodnik. Prišao je čoveku iz KGB-a i rekao: Tražim doktora Kalinjina. Da li ste ga videli? Čovek iz KGB-a otvori usta, a Valerij ga ubode izmeñu trećeg i četvrtog rebra, pukavši bodež u vis tako da je vrh probio srce. Vilice čoveka iz KGB-a škljocnuše dok se srušio u Valerij evo naručje. Valerij ga je brzo odvukao preko hodnika, postavivši ga ispred vrata osamdesetogodišnje že-e koja je umirala. Pretresao je džepove čoveka, izvadio je njegova lična dokumenta, njegovo oružje. Vratio se hodnikom i prošao kroz vrata kćerkine sobe. Drugi čovek iz KGB-a pogleda i reče: Stoj! Čovek je imao tek toliko vremena da zaprepašćeno pogleda u bodež koji mu se zabio u grudi. Kleknuo je na jedno koleno, ali je uspeo da izvuče revolver. Valerij mu izbaci revolver iz ruke. Čovek šcepa Valerija za nogu, izvi je. Valerij je osetio kako pada. Čovek se bacio na njega. Krv je lila iz rane na njegovim grudima, ali Valerij je video da je postigao cilj. Kroz ranu su se videle kosti.

Čovek je uhvatio Valerija za gušu. Podigavši koleno, Valerij udari čoveka u prepone. Bela pena polete iz čovekovih usta, a oči mu skoro izleteše iz glave. Zaurlao je kao zver, ali nije ispuštao Valerijevo grlo. Njegovi palčevi su pritiskali Valerijev jednjak. Valerij je udario s tri udarca čoveka u rebra, osetio ' je kako posrče tek posle trećeg udarca. Čovek pade na pod. Valerij se diže na noge, priñe krevetu, zagleda se u mirno lice svoje kćeri. Nikada nije bio srećniji nego sada. Sagnuvši se podiže je u naručje i prekorači telo čoveka iz KGB-a. Pogledao je u hodnik. Bio je prazan. Jurnuo je prema stepeništu, počeo da se spušta. Trebalo mu je sedam minuta da iznese kćerku iz azila do mesta gde je sakrio kola meñu brezama. Onda je požurio natrag. Trebalo je još toliko toga da uradi. Obišao je zgradu i krenuo prema dugom travnjaku. Pogledao je prema otvorenim vratima glavnog ulaza. Tu je sve bilo uobičajeno. Bolničarke su išle na sve strane, neke su vozile bolesnike u kolicima, druge su vodileudne prilike u kućnim haljinama od jedne sobe do druge. Grupa lekara s leve strane gledala je neku mapu. Valerij ugleda dr Kalinjina meñu njima i to baš u trenutku kad je ovaj video njega. Valerij je primetio da je doktor pobledeo i da je počeo da se izmiče od svojih kolega, dalje od mesta na kome je stajao Valerij. Valerij jurnu travnjakom prema klupi ispod velike breze gde je uvek sedeo sa svojom kćerkom. Klupa je bila prazna. On se okrete, pogleda ispod drveta, prema brezovoj šumi i na svoj užas vide mladog čoveka s oznakom u obliku jagode na obrazu kako beži od dva muškarca. Mladić je jurio prema šumi, ali Valerij je mogao da vidi da mu neće uspeti da stigne od nje. Valerij izvuče revolver, spusti se na koleno držeći revolver obema rukama. Uzdahnuo je, ispalio jedan hitac, još jedan. Oba KGB čoveka padoše. Druže! Čuo je povik iza sebe i okrenuo se. Doktor Kalinjin je sišao sporednim stepeništem na travnjak. Nastavio je da viče pokazujući na Valerija. Valerij opali u njega. Doktor Kalinjin zamlatara rukama po vazduhu dok se okretao. Kad je udario u zemlju licem, Valerij je već trčao prema brezovoj šumi. Bacio se u žbunje, a onda je nestao u šumi, sklonio se u duboke senke. Bogat miris mahovine i humusa ispunjavao je vazduh. Stoj! Valerij stade. Ruke u vis! Valerij podiže ruke. Ne mičite se ili ćete biti ubijeni! Pojavi se mladić s jagodom na obrazu. Valerij! Valerij spusti ruke.

Preplašio si me Sergej! U Valerijevom glasu se osećalo olakšanje. Šta radiš ovde? Hteo sam da budem siguran da ste bezbedno otišli reče Sergej. Kakvi pogoci druže! Nasmejali su se zajedno, udarajući jedan drugog po leñima, ali Sergej se brzo uozbiljio. Šta se dogodilo? Doñi .reče Valerij i povede ga kroz šumu -KGB je uhvatio Natašu. Ali kako? Kako su mogli da znaju za nju? Ako imamo takav izliv informacija onda je gotovo s nama. Valerij je išao prašnjavim drumom prema mestu gde je sakrio kola. Hajde da ne brinemo previše rekao je, ali Sergej je video da je veoma zabrinut. To je delo Volkova reče Sergej mogu da namirišem njegovu dvoličnost na milju zadrhtao je. Taj njegov šarm. Koliko je samo ljudi prevario. Naravno, Valerij je tada mislio na Irinu. Dik nije bio problem. On je bio naučnik, nije bio heroj. Koi ga je ostavila da visi u laboratoriji obešen za članke. Lice mu je bilo purpurno, iskrivljeno tako da nije mogao da se prepozna, ali i ono je izgledalo bolje od njegovog tela. „Dvadeset i dva minuta" mislila je Koi dok je izašla u noć na ulice Šinñukua „je prošlo otkako sam ušla". Bila je fascinirana mirisima u laboratoriji: formalin, kiseline, aceton. Ti mirisi su evocirali umiranje, uništenje. Koristila je neke od tih supstanci, utrljavala ih je u Dikovu kožu kao da je priprema za obradu. Koi se vozila podzemnom železnicom, na sve strane su bile reklame; bilo ih je na dugim kartama iznad glava putnika, na barjacima u visini očiju, čak i na stepeništima na kojima su stajali putnici. Koi ih je čitala, ali oneisu imale nikakvog značenja za nju. Ona je bila van vremena, putovala je sopstvenim tamnim tunelom, čak i u trenucima dok je podzemna železnica vijugala beskonačnim tunelima iskopanim ispod samog grada. Um joj je bio prazan, izraz lica bio je skoro identičan s izrazom na maski jednog od bogova koji su tako oduševljavali Velikog Ezoa: bila je to kombinacija ekstaze i očajanja. Ali ne još. Izašla je na ulicu blizu stanice Hamaćo, Prostor zabistvo. U mislima je čula glas Velikog Ezoa nalik na grmljavinu: „Moramo da kaznimo Hitasuru što je nasrnuo na članove moje porodice. Moramo da uništimo Tori Nan jer je i ona bila deo svega toga. Ubila je Fukudu."

Dik joj je rekao kako su Tori Nan i čovek po imenu Rasel Slejd došli do njega s kuglom koju je on identifikovao kao hafnium. Kasnije su se vratili zajedno s Hitasurom. Njih dvojica su nosili Tori Nan. Prema Dikovim recima ona je bila otrovana organskim otrovom po imenu doku, koji je obično smrtonosan jer su mu glavni sastojci destilisani iz jedne otrovne biljke i fugu otrovneibe. Srećom po Tori Nan, ona je bila izložena malom koncentratu dokua. To, u kombinaciji s njenom unutrašnjom snagom spasio ju je od trenutne smrti. Dik ju je spasao od smrti uopšte. Ona se sada oporavljala u jednoj od Hitasurinih bezbednih kuća, blizu stanice Hamaćo. Dik nije hteo da da adresu Koi, ali ona ga je najzad ubedila da joj da. Tada je već izgledao kao mlevenoeso. Koi je našla kuću s malo teškoća. Bila je to jedna od onih postmodernih konstrukcija od betona i čelika, viša nego šira, s prozorima kao na srednjevekovnom zamku i teškom gvozdenom kapijom kroz koju se ulazilo u malo dvorište kojim je dominirao kedar. Grupa kamenja popunjavala je jedan deo dvorišta, a bila je tako vesto name-tena da se činilo da je dvorište veće nego što je u stvari bilo. Provela je četrdeset i pet minuta u osmatranju kuće sa svih strana, zapažajući ko hoda pored kuće i kakva kola prolaze ispred nje. Nije mogla da se parkira ispred te kuće. Nikoga nije bilo u blizini, ali ona je znala da su Hitasurini ljudi tu negde, sakriveni. Ona je znala da mora da resi tu slagalicu pre nego što bude spremna da se suoči sa onim što je čeka u kući. Morala je da vidi kako će da ubije Tori Nan. Za manje od jednog sata kako je došla u blizinu kuće, Koi je primetila prvog od Hitasurinih ljudi. Bilo mu je potrebno prilično vremena da načini drugi krug oko bloka, što je značilo kako je ona i sumnjala da on nije jedini koji čuva kuću. Koi je posmatrala njegove pokrete i mislila da će uspeti da ga izbegne s malo sreće. Čim je videla kuću pomislila je da će biti najbolje da se dokopa krova. Sada, jedan sat kasnije, još uvek je mislila da je to najbolje. Prednja vrata nisu dolazila u obzir, a kad je otišla do sporenih vrata ugladala je kola sa dvojicom Hitasurinih ljudi. Zbog bezbednosti Hitasura je smestio Tori Nan na poslednji sprat. Dva Hitasurina čoveka čekali su na. nju na krovu. Čuli su je tek kad im je sasvim prišla. Odmah je slomila vrat jednom čoveku, ali drugi, videla je to, biće problem. On je bio jak kao bik, ćelave glave i zlog pogleda. Iscerio joj se, ne obraćajući pažnju na palog druga. Mahnuo je Koi da mu priñe. Umesto toga ona se stopila sa senkama na krovu. Ćelavi se okrete oko sebe, a onda isuka kiotecušoge -opasno oružje koje se sastojalo od lanca s

metalnom loptom sa šiljcima koja je visila na jednom kraju. Na drugom kraju lanac je imao oštro sečivo. On poče da vitla metalnom kuglom dok je prilazio mestu na kome je ona nestala. Kad je stigao do senki, Koi je imala dovoljno vremena da ga obiñe. Skočila je na njega, udarila ga laktom sa strane, a onda mu stavila mišicu preko grla. To je bila greška. Ogromni čovek zagrize u meso njene mišice s takvom silinom da je zubima zagrebao po kosti. Koi priguši krik, otrese čoveka sa sebe. Ćelavi zavitla oružjem prema njoj, ona poče da se valja, a metalna kugla udari svom silinom o krov na mestu gde je ona do malopre bila. On je odmah reagovao kad je promašio i zavitlao je oštro sečivo pravo meñu oči. Koi se baci na levo glavom, a noge baci u desnu stranu. Donovi njenih cipela udariše ćelavog ispod kolena. Noge mu klecnuše, on instinktivno posegnu napred da bi smanjio pad, ali Koi ščepa njegovo oružje i sečivom mu prereza vrat. Sada je krov bio njen. Industrijski smog je zaklanjao vidik na grad i maglio svetiljke tako da je izgledalo da je Toko postavljen u središte neke školjke. Nebo je bilo kao poklopac najveće sedefaste školjke koju je ikadaidela. Odavde je imala dobar pogled na stanicu Hamaćo, gde se mnogo putnika ukrcavalo i iskrcavalo. Tračnice koloseka su sijale kao živo srebro dok je voz ulazio u stanicu. Gomila jurnu prema vratima. Koi se okrete. Ona otkide komad košulje s tela ćelavog i jako ga zavi oko mišice, da bi sprečila krvarenje. Kad je bila zadovoljna ona se osvrte oko sebe da bi shvatila kakva joj je okolina. Videla je malu grañevinu od betona i metala sa metalnim vratima koja su vodila u zgradu, ali ona nije htela da koristi. Suviše opasno. Ako je uhvate na uskom stepeništu, moći će da ide samo u jednom pravcu; natrag na krov, a to će se pokazati kao smrtonosna zamka. Što se tiče prozora oni su svi bili osvetljeni svetlošću sa ulice, tako da je bilo riskantno pokušati da se tuda uñe. Ali ona je dobro proučila fasadu zgrade i primetila je jedan mali prozor koji je možda vodio u kupatilo. Prozor je bio u senci susedne zgrade i suviše mali da bi čovek prošao kroz njega. Pomislila je da će to moći da uradi. Uze kiotecušoge i ode do druge strane krova. Vezala je najlonski konopac oko metalne cevi na krovu. Drugi kraj je vezala oko članka. Onda se spustila niz stranicu zgrade. Kad je stigla do prozora, raširila je noge i postavila ih u uglove. Pozor je bio delimično otvoren, ali to joj nije mnogo koristilo jer ju je metalni okvir sprečavao da se provuče kroz njega. Provela je nekoliko minuta skidajući

metalni okvir, a onda ga je pažljivo spustila na tlo kupatila. A onda je i ona krenula za njim. Prozor je bio mali, ali uspela je da se provuče kroz njega. Odvezala je najlonski konopac i stajala je savršeno mirna nekoliko minuta. Prošlo je deset minuta dok su se njene oči privikle na svetlost, a njene uši na uobičajene zvuke kuće: pucketanje, otvaranje vrata, zatvaranje, korake u hodniku, prigušene glasove. Nisu se čuli ni radio, ni video, ni televizor, ni muzika sa stuba. Nigde glasnog zvuka, bez sumnje da bi se bolesnoj gošći obezbedio apsolutni mir. Kad je Koi bila sigurna da je uhvatila svaki zvuk, ma kako sićušan bio i kad je bila sigurna da će uhvatiti svaku promenu u njemu, polako je odškrinuta vrata kupatila. Ponovo je mirovala deset minuta, dopuštajući da miris kuće doñe do nje dok ju je ponavljanje zvukova ubeñivalo da je sve onako kako treba da bude. Ona je stigla do četvrtog i poslednjeg sprata. Bilo je logično što je Hitasura postavio Tori Nan što je višeogao. Bilo je logično i što ju je postavio u sobu blizuupatila. Koi izañe na hodnik. S desne strane nalazilo se odmorište metalnog spiralnog stepeništa koje je silazilo na treći sprat. Iza su bile dve sobe. Na obe su vrata bila otvorena. U obe je bilo mračno. Koi zaboravi na njih. S njene leve strane je bila samo jedna soba na kojoj su vrata bila zatvorena. Malo svetlosti prodiralo je kroz njih jer se nisu dobro zatvarala. Koi se još nije micala. Primetila je neku senku. Penjala se stepeništem osvetljena svetlošću od dole. Ona sakupi svoj wa, svede disanje na najmanju meru. Posmatrala je kako se pojavljuje glava muškarca. Zastao je i ona je sada mogla da čuje tihe glasove. Nagnula je vrat, ne pokrećući se više, videla je teme nižeg čoveka. On je čuvao stepenište, ali ona ga nije videla ranije jer jeio suviše nizak. Koi je čekala. Razgovor prestade, senka se pokrenu niz spiralno stepenište. Niži žovek je ostao na svom mestu, ali se koncentrisao na nekoga ko je pokušavao da se popne stepeništem. Koi kliznu hodnikom u levu stranu, izvan njegovog vidnog polja. Stajala je kraj vrata dosta dugo. Iza njih je bila soba u zapadnjačkom stilu: na sredini je stajao krevet od mahagonija, toaletni stočić, tepih crvenocrn pokrivao je veći deo poda. Na zidu je visilo ogledalo zajedno s nekoliko apstraktnih slika. Na noćnom stočiću kraj kreveta gorela je lampa. Na Koinom licu sada su se videli ekstaza i očajanje. U krevetu se nazirao oblik usnule žene. Koi ju je posmatrala. Lice je bilo lepo, mada joj je koža još uvek bila vanzemaljski bleda. Njene grudi su se

dizale i spuštale ispod pokrivača. Njena kosa, boje cimeta, bila je raširena kao lepeza preko jastuka. Veoma neobično, vrlo američki. Tori Nan. Jedanaest Tokio Tori Nan, spavajući u velikom krevetu na četvrtom spratu u spavaćoj sobi Hitasurine bezbedne kuće kraj stanice Hamaćo, sanjala je o onom trenutku kad je bila Divlje dete. Bilo je to pre devet godina, godinu dana posle njenog susreta sa Hitasurom, koji ju je spasao sakrivanja posle slučaja kad su ona i njen brat Greg bili umešani u ubistvo mladog Jakuze. Bilo je to tri meseca pošto ju je Bernard Godcin angažovao za Mol. Ondašnji direktor Mola i Godvinova desna ruka bio je Tom Rojs. Rojs je bio visok, tanak čovek, suncem opijeni Taksašanin koji se ljuljao u hodu i više žvakao nego pušio male crne cigare. Lako ga je bilo zamisliti sa ogromnim šeširom na glavi i lasom u rukama. Bernard ga je poslao u Japan da bi obavestio Tori o proceduri u Molu i disciplini. Prema Torinom mišljenju Rojs je bio sasvim pogrešan čovek poslat u Japan. Posle prve nedelje sa njim, koja kao da nikada nije imala kraja, ona je poslala izveštaj Bernardu i rekla mu svoje mišljenje. Meñutim, dobila je prokuk: „Samo nastavi. Povinuj se disciplini. Slušaj naredbe". Na kraju se pokazalo da je Tori bila u pravu. Japan se dočepao Toma Rojsa. Rojs je sebe smatrao pravim kaubojem. Vajatom Erpom. Kad ga je Tori našla u uličici iza svog stana ubije-og njegovim Koltom, jedva da je bila iznenañena. Ali bila je besna. Ovo je bio Tokio, njen grad i ona je bila zadužena za Rojsovu bezbednost. Sem toga ubistvo se odigralo maltene na njenim vratima. Kleknula je kraj Rojsovog tela. Grozan način da se umre. Delo Jakuze, Tori je bila spremna da se zakune na to. Otišla je da vidi Hitasuru. Ojabun Jakuza nije bio spreman da pomogne. „Pojma nemam ko je ubio Amerikanca" rekao je Hitasura pošto su popili zeleni čaj i kako civilizovani protokol nalaže, govorili o mnogim nevažnim stvarima „ali nemam namere da jadikujem za njim. A nećeš ni ti." dodao je prefrigano. „Moja li čna osećanja prema Rojsu nisu važna" rekla je Tori „ja sam bila odgovorna za njega. Ma ko da ga je ubio to je znao i bacio mi je to u lice".

„Amerikanac nije znao da se ponaša" reče Hitasura kao da je nije čuo „bio je glasan, agresivan, udvarao se našim ženama i vreñao naše ljude. Mislim da bi mnogi mogli da budu osumnjičeni za njegovo ubistvo". „Ubila ga je samo jedna osoba" reče Tori ustajući „a ta osoba mora da odgovara zbog toga". Hitasura je nasuo još čaja. „Ovog puta Torisan, mislim da bi bilo najbolje da zaboraviš na ovu stvar". „To je pitanje časti" rekla je Tori „ako sada ustukne, onda ništa ne vredim. Ni pred svojim poslodavcima, niti pred sobom". Hitasura ne reče ništa i ona mu dopusti da naspe još čaja i sebi i njoj. Tokom narednih nekoliko nedelja Tori se izgubila duboko u unutrašnjem svetu Tokija. Ona je obećavala, varala, pretila, potkupljivala doušnike pićem,, ali niko nije mogao ništa da joj kaže o ubistvu Toma Rojsa. Možda suili zakleti na ćutanje. To je bilo lako moguće. Iako je Tori bila slavna, iako su je Japanci poštovali, ona je još uvek bila za njih samo gaiñin, uljez, stranac. I sada dok je pokušavala da rasvetli ubistvo Toma Rojsa došla je do zaključka da Japan nije njen dom, ma koliko ona to želela. Ona je roñena na Zapadu i to joj se zameralo i nikada joj neće biti oprošteno. S osećanjem olakšanja za koje je mislila da nikada neće osetiti, ona se vratila u Ameriku. Provela je deset dana u Centrali u Virdžiniji, a ispitivao ju je lično Bernard. Onda je krenula u Los Anñeles i otišla je pravo u Dijanin vrt. Elis Nan nije rekao: „Šta radiš ovde doñavola?" Nije rekao ništa, u stvari; bio je na poslovnom putu po Evropi. Greg je bio na nekom tajnom zadatku za NASA-u. Tori je ostavljena sama da se nosi sa majkom. Za manje od nedelju dana vratilo se osećanje gušenja i Tori se spakovala i odletela direktno u Tokio. Tako je bilo lepo što se vratila. Grad je bio čist, sjajan od energije, bio je srce koje je udaralo bez prekida. Nije bilo važno što je za vreme njenog odsustva srušeno mnogo kuća i što su na njihovom mestu podignute druge, tako da je jedva prepoznala neke delove. Ali, to je bilo karakteristično za Tokio i ona se odmahsetila ugodno. Ona se bacila na posao, ali ubistvo Toma Rojsa i dalje ju je proganjalo. Nikako nije mogla da zaboravi svoj razgovor sa Hitasurom. Šta ako je jedan od njegovih poručnika ubio Rojsa, ili još gore, ako ga je ubio sam Hitasura? Tori se pitala Šta će da uradi ako se dogodi ono najgore. Da li će pokušati da obori Hitasuru? Da li će se skloniti u stranu, kao što joj je on najpre i savetovao?

Bilo je to esencijalno pitanje koje ju je mučilo i one noći kad je otišla u Neonsku zvezdu. Bio je to klub navici Ginze, s prozirnim podom ispod koga su plivale tropske ribe u lenjim krugovima. Dva japanska biznismena, koji su se opili sakeom, sedeli su blizu nje. Bili su veoma slični, mada je jedan bio nešto niži. Već su skinuli sakoe i okačili ih preko naslona stolica. Želeli su žene, ali bilo je očigledno da su suviše pijani da bi otišli blok dalje do lokalnog akaćoćina, gde bi mogli da dobiju ono što žele za veliku sumu. Onda su počeli da prepričavaju scene iz svog domaćeg seksualnog života. Tori je mislila da će joj pozliti dok je slušala njihove priče o tome kako šišaju svoje žene, kao što su radili nekada kad su bili bebe. A onda, kako to obično biva kod pijanaca, oni preñoše na sasvim druge teme. Sada su želeli da impresioniraju jedan drugoga pričama iz svojih firmi. Smatrali su sebe pravim samurajima i pričali su o tome kako vode bitke na sastancima. I taj razgovor je postajao dosadan i Tori je baš htela da promeni sto kad manji čovek reče svom drugu. „Nije to ništa. Moj šef je ubio čoveka. Da, da to je istina, kunem se! Napili smo se prošle nedelje i on mi je sam sve ispričao, rekao mi je: „Ubio sam jednog Amerikanca". Rekao sam mu da je to drastičan način rešavanja problema. Ali ti znaš mog šefa, on je tako staromodan, potiče od Murašitoa. Priča se da su njegovi preci bili samuraji na dvoru prvog Šoguna Tokugave. On mi je ispričao da je taj Amerikanac silovao njegovu kćer. Upitao sam ga da li je to prijavio policiji? „Šta?" dreknuo je. „I da svoju jadnu kćerku još više ponizim? Misliš da bih pristao da je vodim na javnu istragu i da je vučem po sudovima? Ne, to nikako. To je moralo da se resi lično". Složio sam se sa njim." Tori se primače bliže nižem biznismenu. U jednom trenutku dok se naginjala da nañe nešto u svojoj tašni, ona izvuče njegov novčanik iz unutrašnjeg džepa sakoa. Izvukla je njegovu vizitkartu i pet minuta kasnije gurnulae novčanik na mesto. Sutradan u jutro došla je u firmu Tandom Polikarbon. Firma je imala desetak spratova u ogromnoj zgradi u Đinñukuu, a kancelarije predsednika bile su na prvom spratu. Zatražila je da vidi Toka Murašitoa, ali rečeno joj da je on baš na sastanku i štaviše da neće moći da je primi čitavog dana. Na sekretaričinom stolu bio je rokovnik za sastanke, ali ova je nije pitala da li bi želela da ponovo doñe. Očigledno je da joj Tori nije bila zanimljiva. Tori reče slatko: „Samo recite gospodinu Murašitou da je došla sestra

Toma Rojsa da ga vidi". „Plašim se da je gospodin Murašito dao nareñenje da ga ne ometam" rekla je sekretarica. Tori se nagnu preko njenog stola, približi svoje lice njenom, raširi svoj wa. „Zovite ga. Čekaću". Sekretarica skoči kao da je ubodena vrelom viljuškom. Ruka joj je drhtala dok je podizala telefonsku slušalicu. Okrenula je jedan broj, nešto je kratko rekla, sačekala je malo, a onda govorila nešto duže. Spustila je slušalicu. Bila je preplašena. „Murašitosan će vas primit u svojoj kancelariji" rekla je dižući se. „Pokazaćuam gde je". Sekretarica je povela Tori kroz debela drvena vrata, niz tihi hodnik s debelim tepihom. Zidovi su bili pokriveni raznim materijalima koje je firma proizvodila, uramljenim kao slike. Tok Murašito je imao kancelariju koja se pružala na zapad i jug i koja je bila prava umetnička tvorevina. Na zidovima su visila dela Braka, Šila, Manea. Tori je bila impresionirana, baš kao što je i trebalo da bude, bogatstvom Toka Murašitoa, ali i njegovim ukusom. „Doñavola s dobrim ukusom" pomislila je Tori kad se sekretarica povukla. Tok Murašito ju je ostavio da se divi kancelariji pre nego što je ušao kroz diskretna vrata sakrivena iza bara, jedne olmečke glave koja je više spadala u neki meksički muzej i šest polica punih knjiga koje bi bolje pristajale nekoj advokatskoj firmi. Bio je manji od manjeg biznismena koji se izlajao one noći u Neonskoj zvezdi, ali bio je krupniji. Imao je široka ramena i jake mišice bodibildera. Po načinu kako su njegovi mišići napinjali odelo, on je više spadao u doño ili gimnastičku dvoranu, nego u salu za konferencije. „Pa" reče tok Murašito bez ikakvog uvoda „Šta želite?" „U redu" pomisli Tori, a glasno reče: „Vi ste ubili Amerikanca Toma Rojsa". Murašito nije ni trepnuo. „Imao sam razloga". Ne znam da li će policija misliti isto tako". „Policija neće ništa znati o tome". ,Je li? Zašto tako mislite?". Tok Murašito proñe pored pisaćeg stola, pogleda kroz prozor. Pogled je bio divan, ali bilo je veoma visoko. Murašito stavi ruke iz leña. „Zašto bi policija bila pozvana?" „Obično dolaze kad je počinjeno ubistvo". On klimnu glavom.

„To je tačno. Oni u stvari već znaju taj slučaj" osmehnuo se. Jeste li iznenañeni gospoñice Rojs? Policija je bila kod mene. Vidite, mi se poznajemo. Rojs i ja smo povremeno imali zajedničke poslove." Tori se sećala da se Tom Rojs predstavljao kao trgovac tekstilom. „Dakle, poznavali ste ga? Da li policija zna da ste imali motiv da ga ubijete?" Tok Murašito je odjednom postao veoma miran. „Kote vi?" pitao je. Tori nije obraćala pažnju na njega. „Niste prijavili da vam je kćeka silovana, je li?" Sada se dogodilo nešto veoma čudno. Murašitovo lice se promenilo. Neko na Torinom mestu bi pomislio da se opustilo. On se brzo okrenuo u stranu kao da mu je neugodno. „Ona je već prepalila više nego što bi smela da prepali bilo koja mlada žena." Tori mu priñe. Rekla je: „Nisam sestra Toma Rojsa. Ja se zovem Tori Nan. Poznajete li me?" Tok Murašito odmahnu glavom. ,Ja sam Divljakuša, Divlje dete. Mogu da vas ubijem i da niko to ne sazna. Razumete li?" Tok Murašito je ćutao neko vreme a onda reče: „Vi ste luda mlada žena. Suviše vatre gori u vama. Iditeući." Kad se ona nije pokrenula, on se okrete da bi seuočio s njom. Jednog dana ćete otkriti da postoje alternative kojeu mnogo bolje od nasilja". „Čudno da to vi kažete". „Giri. Uradio sam što sam morao". Tori mu se zagleda u oči. „Baš kao što ja moram" rekla je. Tok Murašito ju je dugo posmatrao. Onda odmahnulavom. „Vreme pravi budale od nas, mis Nan. Trudim se dae toga setim, ali često mi sklizne s uma". Pošto je ona ćutala on reče: „Hoćete li me sada ubiti?" „Kad bih to uradila" reče Tori „imala bih bol vaše kćeri zauvek na savesti". „Pa" reče Tok Murašito „možda na svetu ipak postoji nešto što se zove pravda". Posmatrao ju je netremice. „Recite mi zašto ste došli ovamo mis Nan?" „Da bih vam dala na znanje da sam tu" reče Tori „da vidim ikako ćete da reagujete". „Ispitivali ste me". „Na neki način". Prešao je rukom preko lica. „Moram da kažem da me je prvi put ispitivala žena." „Kako se osečate?"

„Da budem iskren, neugodno mi je zbog toga". Tori klimnu glavom. „Tradicionalne uloge su se izmenile". „Nisam na to mislio" reče pažljivo Tok Murašito. „Neugodno mi je zbog vašeg prihvatanja nasilja". „Mislite da zato što sam žensko treba da mrzim nasilje". „Da to mislim" slegnuo je ramenima. „Neko mora da se bori protiv nasilja, zar ne mislite tako? Ako žene napuste svoju tradicionalnu ulogu mirotvoraca gde ćemo da budemo?" „Gospodine Murašito" reče Tori „vi ste neka vrsta enigme." „Mislim da to treba da shvatim kao kompliment mlada damo". Tori se namrštila. „Niko me nikada ranije nije nazvao mladom damom". „Pa" reče Tok Murašito „mislim da je vreme da počnu tako da vas zovu". San o prošlosti počeo je da se raspršuje kao odsjaj meseca na vodi kad počne da pada kiša. Tori Postade svesna kako nešto tamno i metalno napada njenu savest i ona se diže kroz slojeve sna od delte do bete i alfe... Širom je otvorila oči i ugledala nekoga u dnu kreveta, napola osvetljenog noćnom lampom. Bila je svesnija te figure nego svoje okoline. Jedva da je znala gde je, ili kako je došla tu. Šta joj se dogodilo? Polako je počela da se priseća košmarnog lova u Kinñitou, koji je doveo do krajnjeg sukoba sa Fukudom. Ali tamni metalni krugovi izvukoše je iz zdenca njenih sećanja i sledeće čega je postala svesna bilo je širenje wa osobe koja je stajala u dnu kreveta. Bilo je to opasno oružje koje će biti upotrebljeno protiv nje. Ko si ti? Koi priñe bliže. Ja sam Fukudiria duhovna sestra. Došla sam da ti se svetim što si je ubila. Tori odmah pomisli na svoj susret sa Tokom Murašitom. Sada joj se činilo da se ta scena ponavlja samo što je ona sada igrala ulogu Toka a ova žena je bila ono što je Tori bila pre mnogo godina. Tori ugleda prilično malu zgodnu ženu širokih ramena, uskih bokova, crne, sjajne kose. Njene crne oči bile su toliko tamne da je tama bila kao duh skriven u njima. Tori dopusti sebi da dotakne wa druge žene i oseti silinu koja nije mogla da se zaustavi niti da prestane. Ona oseti ono što je Veliki Ezo definisao kao slavinu koja ne može da se zatvori. Kako se zoveš? upita Tori. Sama sam se nazvala Koi. Ti si luda žena. U tebi gori suviše vatre. Idi kući. Koi reče: Otići ću kad ti budeš mrtva.

Toliko nasilja u tebi, izjeda te. Zar ne vidiš? Ne. Naravno da ne vidiš. Nisam ni ja pre mnogo godina. Nisam sigurna ni da to shvatam sada. Ne razumem vas. Tori pogleda Koi. Poštujući smrt Fukude, morala sam da uradim ono što sam uradila. Điri. Ona me napala, postavila mi je zamku. Bila je odlučila da će samo jedna od nas izaći živa iz tunela. Meni to nije važno. Ja moram takoñe da uradim ono što moram. Shvativši najzad šta je Tok Murašito mislio, Tori reče: Slušaj me, Koi. Postoji razlika izmeñu onoga što moraš da uradiš i onoga što ti je rečeno da uradiš. Nema razlike u tome. Ako je tako reče Tori onda ne postoji tvoja ličnost. U tom slučaju ti uopšte ne postojiš, već si kreacija nekog drugog koga, Velikog Ezoa? Naravno, Velikog Ezoa. Ne postoji Koi, samo automat Velikog Ezoa. Posmatrala je drugu ženu. Reci mi, Koi ko si ti? Ja sam mašina za ubijanje. Možda to stvarno jesi, ali to nisi ti. Tišina. Ne možeš da mi kažeš ko si, jer ne znaš. Mogu da se zakunem da nikada nije bilo vreme u tvom životu kad si ti bila samo ti, jednostavno i prosto bez ikog drugog da ti govori šta da radiš i šta da budeš. Koi je dugo ćutala. Najzad reče: Mene je obučavao sensei poznat kao Čovek jednog drveta. On me usvojio, ili se bar tako činilo, kad moji roditelji više nisu znali šta bi sa mnom, ja sam prokleta. Roñena sam kao hinoeuma u godini ubica muževa. Glava joj se polako okrete ali njen pogled je bio prikovan za Tori. Čovek jednog drveta me naučio kako da se borim protiv svog prokletstva. Rekao mi je da karma možea se menja, rekao mi je da ako se moja volja dovoljno razvije mogu da promenim svoju karmu. Verovala sam u to jer nisam imala ni u šta drugo da verijem. Ostala sam s njim na ostmi mnogo godina. Počela sam da mislim o sebi kao o njegovoj kćeri i izgleda da je on o sebi mislio kao o mom ocu. To mi se dopadalo. Moj pravi otac me se stalno plašio, i ma kakve očinske instinkte da je imao on ih je skrenuo s mene na moju braću i sestre. Koi je nastavila da govori. A onda je jednog dana Čovek jednog drveta najavio da odlazimo s ostrva na nekoliko dana. Poveo me na kontinent gde se udavala njegova kćerka. Dok sam posmatrala kako se njegovo lice menjalo od ljubavi s kojom je posmatrao svoju kćer shvatila sam da sam godinama živela u laži dok sam bila s njim. Ja za njega nisam bila niko i ništa, ni kćerka, ni deo porodice. Ništa. Sakrila sam svoj očaj i bes prikrivši ih stidom. Naravno da nije mislio

o meni kao o svojoj kćeri. Kako je mogao? Ja sam hinoeuma. Nisam bila dostojna njegove ljubavi. Ništa od toga nisam rekla čoveku jednog drveta. Bio mi je potreban kao i ranije možda čak i više. Sada kad sam znala da me nije prihvatio kao svoju, imala sam manje nego što sam mislila. A meni je bila potrebna svaka mrvica pažnje koju sam mogla da nañem, inače sam bila sigurna da ću iščileti i umreti. Koi je mirovala, paralisana uspomenama. Tori je mogla da oseti čudnu snagu njenog wa koja se odvijala u talasima, ali nije pokušala da je odbije. Koi, reci mi nešto; zašto prihvataš nasilje kaoedinu alternativu? Moja priroda je okupana nasiljem krvlju. Nisamista. Pa ipak reče Tori ja krvarim svakog mesecasto kao i ti. I prihvataš i grliš nasilje kao ljubavnika. Ne reče Tori to nije tačno. Jeste reče Koi osećam kako bes bukti u tebi. Lako je identifikovati nešto što dobro poznajem. Mi smo žene reče Tori možemo da nañemo nešto da zamenimo nasilje. Zašto? Zato što je vatra bez povremenog pljuskanja vode da je smiri čisto ludilo reče Tori rešavajući i sama tu zagonetku. Nije Tok Murašita bio enigma: ona je to bila. Priroda ne može dugo da toleriše nešto što je van ravnoteže. Jin bez janga ne bi dugo preživeo. Koi reče: Ja ću onda da budem zvezda, sijaču blještavo u tami pre nego što se ugasim. Je li to to što želiš? pitala je Tori. Smrt? U svetu bez časti, smrt je jedino časno rešenje. Ne. Grešiš. Bacanje vode na vatru je najbolja alternativa. Gašenje vatre za mene je nemoguće. Za ljude kao što smo mi, ništa nije nemoguće teče Tori. Koi stavi ruku na Tori. Ti ne možeš da baciš vodu čak ni na sopstvenu vatru, kako možeš mene da savetuješ da to uradim? Tori reče: U životu samo propast donosi uspeh. Ako sam u prošlosti pokušala da nešto uradim i nisam uspela, to ne znači da ću prestati da pokušavam. I da ćeš činiti istu grešku uvek iz početka. Ne Tori se sada trudila da sedne, ali Koina snažna ruka joj to nije dopustila. Krug poraza mora da se raskine. Ne znam kako da učinim nešto za sebe. Suviše ljudi u tvom životu već je to uradilo i vidi kakav je rezultat. Ne može da bude bolje reče Koi ja sam hinoeuma. Osuñena sam.

Sujeverna glupost. Nisi drugačija od mene, sem što si totalno odvojena od ljudi. Imala si suviše mentora, a nikoga kome bi mogla da vemješ. Tako je strašno biti nepovezan. Život se čini tako očajnim, počinješ da živiš jedino od očajanja. Ali, sve što radiš je to da se izjedaš Tori uhvati Koin pogled. Ako mi veruješ, mogu da ti pomognem. Možda bismo čak mogle da pomognemo jedna drugoj. Nemoguće Koi je čvršće stegla Tori. Moram da osvetim smrt Velikog Ezoa. Giri. Moram da te ubijem. Onda si zaista osuñena reče Tori. Gledala je netremice Koi. Koi nije ništa radila. Dve žene, u tihom duelu čule su buku u istom trenu. To je ubica Velikog Ezoa. Ubijte je. Tori je prepoznala Hitasurin glas i u istom trenu je videla Rasela kako ulazi u sobu, ciljajući revolverom u Koinu glavu. Ubij me reče mirno Koi. Pre nego što umrem povešću Tori Nan sa sobom. U tišini koja je zavladala Tori dreknu: Sklonite se! Rizikovala je da baci pogled na čoveka na otvorenim vratima. Zaista to mislim, Rase! Sklonite se i povedite Hitasuru. Tori, ona je ubica reče Rasel došla je ovamo da te ubije, za ime Božje. Mora da nestane. Dosta mi je muškaraca i njihovog načina rešavanja problema! Tori opsova na japanskom. Gubite se odavde doñavola. Rasel spusti ruku. Tori ... Tori ne reče ništa. Muškarci se povukoše. Zašto si to uradila? pitala je Koi. Zato što ovo nema nikakve veze s njima. To je izmeñu nas dve. Mislim da su mogli da me ubiju pre nego što bih te se dočepala. Možda. Ipak, insistirala si da se sklone odmahnula je glavom. Zašto? Rekla sam ti i ranije. To je stvar poverenja. Mogla bih da te ubijem sada. Znam. Veliki Ezo želi da to uradim. Šta je tebi doñavola Veliki Ezo? Za trenutak Koi nije ništa uradila. Onda je počela da se smeje. Smejala se i smejala, pala je na krevet pored Tori a suze su joj lile niz obraze.

Onda je odjednom počela gorko da plače lijući suze koje je krila godinama, bile su to suze besa i samosaža-Ijenja. Stavila je glavu na Torino rame a ova ju je milovala po kosi kao preplašeno dete. Biće sve u redu šaputala je Tori. Ali Koi je odmahnula glavom. Ne dahtala je kroz jecaje neće. Mislim da više ne mogu da verujem. Ali već pokušavaš? Koi je klimnula glavom. Onda reče joj Tori ako neće biti u redu, bar će biti bolje. Osećam se dobro. Izgledaš kao podgrejani les. Baš si ljubazan. Tori i Rasel su sedeli jedno preko puta drugog u sobi u kojoj je nedavno bila Koi. Trideset i šest časova osle tog dogañaja, krevet je bio prazan. Tori je bila odevena, pojela je dva normalna obroka. Pokušavam da shvatim o čemu je reč reče Rasel. Zašto? Ti nisi sa planete Kripton? Tori je zaječala. Ne brini. Mislim da ne bih mogla da preskočim logorsku vatru, a kamoli visoku zgradu. Ali imamo posla. A gde je Koi? Da li si je držao podalje od Hitasure kaoto sam ti rekla? Jesam, mada je ovo njegov zamak pa nije bilo baš lako. Moram da priznam da se iznervirao zato što siila otrovana. Je li? reče Tori. To ćemo da vidimo. O čemu ste ti i Koi razgovarale? Bile ste ovdeatima. Potrebno je da uradim nekoliko stvari pre nego što ti kažem. Pre svega moram da pogledam nešto u kompjuterima u Centrali Mola. Možeš li to da mi središ? Nema problema. Sada ću ih pozvati. Iznajmili smo prostor u palati Sumitomo. Tamo smo već godinuana. Dobro. Onda odlazim na razgovor s Hitasurom. To je odavno trebalo da obavim. Tačno reče Rasel i ja treba da mu postavimeka pitanja. Ne. Moraš da mi veruješ, Rasele. Ovo moram dabavim sama. Ali Rasel je odmahivao glavom. Ne dolazi u obzir. Ti si se tek digla iz kreveta. Hoćeš li da se rvemo? Ovo je situacija s nepoznatim posledicama. Ne mogu da ti dopustim da rizikuješ život. a šta da se dogodi,

Ne brini reče Tori Hitasura me neće ubiti. To ne znam reče čvrsto Rasel uprkos tome što mi ti kažeš ja ne mogu da ti verujem. Ne. Ako budeš uopšte razgovarala sa Hitasurom, to će biti dok sam ja u istoj sobi. Budi razuman, Rasele. Hitasura ne želi da razgovara s tobom. Na ovaj ili onaj način ti ćeš imati pomoć kad se budeš srela s njim. Ali Tori nije slušala. Kriste nastavila je ako je on umešan u krijumčarenje kokaina, on čak neće ni razgovarati sa mnom. Ali moraće reče Rasel on ti to duguje, zar ne? Tori mu se osmehnula. Da je to samo tako prosto odmahnula je glavom nema veze kakav giri Hitasura oseća prema meni, ja sam samo gaiñin. To briše sve čak i osećanje girija. Gaiñin može da govori o giriju sa Japancem ali teško je poverovati da živi prema tim odredbama. Tako on može da govori sa mnom o giriju a da to ne oseća. Kriste, ako on oseća da ti ništa ne duguje kako ćeš ga naterati da prizna da je umešan, a kamoli da ti kaže šta se zbiva? Trenutno nemam pojma reče Tori. Rasel sede na krevet, uhvati je za ruku. Da znaš da si me preplašila. Rasele, gubiš mogućnost da postaneš direktor. Odjebi direktora, ja sam sad terenac. Ona se osmehnula. Pokazao si se. Da li to stvarno misliš? Ja ne mislim. Sada drugačije vidim Mol. Što se više penješ na hijerarhijskoj lestvicio manje zanš o luñacima koji vode Mol nagnuo se unapred to je zato što moraš da radiš svašta da bi držao šakale sa Kapitol hila na odstojanju. Opasno. Rasel klimnu glavom. Pre mesec dana traćio bih tvoje i svoje vreme sputavajući te. Ali, sada na terenu shvatio sam šta Bernard i ja radimo. Mi stvaramo neka teorijska platna a onda tebi nareñujemo da ih farbaš svojom krvlju. Počinjem da shvatam da smo Bernard i ja izgubili svaku perspektivu. Politika i život često nemaju veze, to sam naučio ovde u divljini. Tori ga lako poljubi. Mi svi nešto očekujemo od ljudi, dogañaja, situacija ali stvarnost je drugačija. Bernard mi je ispričao nešto iz svoje mladosti ... Misliš na ono kad je otišao u Čikago da traži svog davno nestalog oca, pa se pokazalo da je tata najobičniji kučkin sin? Tori je buljila u Rasela.

Znači i tebi je ispričao? bila je zaprepašćena. „Evo nas opet" pomisli Rasel. Tori, Bernard uživa da priča tu priču, ali to je tako prosto rečeno sranje. Pokušao je i sa mnom, ali ja sam suviše dobro uradio svoj domaći zadatak. Znao sam da dolazi iz aristokratske porodice iz Virdžinije. Njegov otac je bio bogat i uspešan advokat koji je osnovao advokatsku firmu. Sve do smrti pre nekoliko godina bio je u srećnom braku, s Bernardovom majkom. Živeli su zajedno više od pedeset godina ... Ali ona priča ... Osećao je kako se hladi, kako je obuhvata očaj ali je znao da mora da joj kaže istinu. Bernard je mislio da je zbog toga dirljiviji. Pričao je ljudima da bi ih pridobio za sebe. Ma hajde reče Tori. Bernard nije toliki cinik. On ne misli o sebi na taj način reče Rasel prema Bernardu kad je posao u pitanju sve je dopušteno. Ne verujem ti reče Tori. Onda mi svakako nećeš verovati ni ono što mi je Bernard rekao kad sam polazio s tobom, U slučaju da počneš da se ponašaš nedisciplinovano, Bernard mi je naredio da te dokrajčim rekao je Rasel. Bilo je mračno kad se Tori vratila iz zgrade Mola u Šinñuku. Počela je da pada kiša, fine, srebrne iglice prskale su po trotoarima, ulicama, krovovima krijući grad iza Soferšajbne. Siva voda se slivala niz fasade. Trotoari su bili prepuni kišobrana. Neon je preuzeo svetlost dana. Rasel je ostao u kancelariji da obavi poslove koji su se nagomilali tokom putovanja. Tori je bila potresena onim što je otkrila u kompjuterima. Njene sumnje su se pokazale suviše stvarnim. Sve ono što joj je Koi rekla sada je bilo potvrñeno. Postojala je veza izmeñu Kunia Mićite, Fumide Tena, predsednika Kage i Torinog prijatelja Hitasure dok je Estilo bio posrednik i snabdevač. Koi je ponovo pomenula misterioznog Amerikanca „koji nije ličio na biznismena" i to je zazvonilo na uzbunu u Torinom umu. Sada se setila kako su se ona i Rasel čudili zašto je Estilo dao informaciju koja je mogla da znači uništenje za njega. Otkrivajući da je umešan, nije samo sebe osudio rizikujući da se završi nešto što je bio dobar posao u vezi s hafniumom ali je isto tako ukazao na jednu osobu u Japanu koja je mogla dalje da im pomogne: na Hitasuru. Zašto? Sada je sve bilo jasno? upozoravao je Tori. Da je Estilo izdao njihovo prijateljstvo, to bi joj već bilo jasno. Tori je sada mislila o tome kako duguje ogromno izvinjenje Estilu. Mogao je odmah da joj kaže šta se zbiva, ali je

znao da mu ona ne bi poverovala. Znao je da mora da je vodi korak po korak dok sama ne doñe do odreñenog zaključka. Informacija u Centrali Mola potvrdila je da je u danima kad su počeli razgovori Kagamićita, Bernard Godvin bio van zemlje. Ali bilo je i drugih razloga zašto su joj se ti datumi činili poznatim. Tori je mučila um ali nije mogla da se seti šta joj je smetalo. Odustajući od toga, ona se vratila na problem koji je trebalo odmah resiti: kuda je išao Bernard Godvin? Potražila je kroz rezervacije Mola ali je otkrila da nije koristio tu službu za nabavku karata. Kad se povezala sa kompjuterima američkih vazduhoplovnih kompanija dobila je neke nove podatke. Nedelju dana pre pregovora Kaga-Mićita, Bernard Godvin je kupio avionsku kartu prvog razreda za San Francisko. Bio je tamo samo jednu noć. Sledećeg dana je leteo za Tokio. Tri nedelje kasnije vratio se u Ameriku. Tori nije verovala u koincidencije. Bernard Godvin je bio Amerikanac, koji je učestvovao sa Mićitom u stvaranju koalicije. Bernard Godvin! Ali to je to bilo praktično nemoguće. Tori nije mogla da veruje da bi čovek kao što je Bernard mogao da se umeša u trgovinu kokainom. Sem toga Godvin, zajedno s Raselom naveo ju je da traga za izvorom smrtonosnog superkokaina. Sećajući se Bernardovog besnog lica dok je Rasel opisivao efekte nove droge, Tori je bila sigurnija nego ikada da on nema veze sa tim. Ipak, Hitasura je bio integralni deo koalicije koju je Bernard zamislio tako da bi mogao da obezbeñuje novauklearna oružja ma šta da su ona bila za svoj dragoceni nacionalistički pokret u Sovjetskom Savezu. A Estilo je rekao da Hitasura kupuje kokain koji je služio samo kao maska. „To ipak nije logično" mislila je Tori. „Šta sam propustila?" pitala se bezbroj puta. Postojao je samo jedan put, a on je vodio preko Hitasure. Hitasurin melanom na licu koji se širio s leve strane od vilice do obraza, bio je tamniji ovog sivog dana. Paćinko salon u Ginzi bio je prostran, ogroman kao zamak. Bio je to jedan od mnogih salona koje je posedovala Hitasurina Jakuza porodica. Nedeljni prihod koji je Hitasura dobijao samo od kockanja u salonima bio je ogroman. Tori je to znala. Svetlosti bljesnuše na vertikalnim tablama kad su metalne kugle poletele pored prepreka. Muškarci i žene naročito žene stajali su kao opčinjeni, igrajući igru za igrom. Prekaljeni veterani stajali su kraj mašina iznad kojih su bili mali tv monitori tako da nisu morali da propuste svoju omiljenu sapunsku operu koju su gledali dok su gubili novac.

Hitasura je sedeo u zastakljenoj prostoriji dva sprata iznad salona. Čitav zadnji zid prostorije bio je sastavljen od tv monitora na kojima su se videli hodnici, igrači i sve ostalo tako da je čovek mogao uvek da proveri gde se šta zbiva. Prošlog meseca je došlo dete reče Hitasura dok je Tori sedala kraj njega na metalnu stolicu pošto je odložila svoj mokri kišobran trebalo je da ga vidiš, pravi čarobnjak. Načinio je neki elektronski ureñaj koji je sludeo paćinko mašine. Pobeñivao je kad god bi igrao. Onda je postao suviše samouveren. Nikada nije gubio. To je ipak bilo previše, zar ne? Tori ne reče ništa. Nije obraćala pažnju na tv monitore koji su prikazivali stravičnu igru koja se odvijala ispod njih. Ona se presvukla u kancelarijama Mola u Đinñuku. Nosila je kožne pantalone boje čokolade, svilenu krem košulju i šarenu kišnu jaknu. Kako si? pitao je Hitasura. Nosio je skupo odelo koje mu je loše stajalo. Videle su se kapi kiše na njemu. Kad smo stigli do tebe u tunelima i kad mi je Slejd rekao da si otrovana, prevrnuo sam nebo i zemljua ne umreš. Dik je mrtav reče Tori Jen Jasuvara jeništen. Hitasura se malo zaljuljao na svojoj stolici kao da jerihvatio zapadnjački način tugovanja. Žao mi je što si na taj način saznala za Dikovu smrt rekao je. Želeo sam da ja budem taj koji ti toaopštava. Pod ovim okolnostima složila se Tori smatram da bi to bilo u redu. Primetila je da on uopšte nije načinio nikakav komentar na pominjanje Jena. Hitasura je pogleda. Možda bi trebalo da razgovaraš sa svojom novom prijateljicom, ubicom koja sebe naziva Koi. Ona je ubila Dika. Tori reče: Razgovarala sam sa njom. Hitasura okrete glavu. Pogled mu je skakao s ekrana na ekran na zidu s monitorima. Odjednom, Tori vide dae skočio. Ona je ovde rekao je. Tori pogleda ekran koji je privukao njegovu pažnju. Na ekranu se videla Koi koja je išla jednim od hodnika. Šta ona ovde? Ja sam je zamolila da doñe reče Tori. Ti? Hitasura se okrete prema njoj. Vreme je da svedemo račune, da izravnamo stare dugove.

Na Hitasurinom licu se sada nisu videle nikakve emocije. Kao da mu se preko očiju navukla koprena. On posegnu iza sebe, izvuče revolver iz držača na leñima. Igrao se revolverom. Da li je to baš neophodno? Kad se otkrije da su stari prijatelji postali neprijatelji reče Hitasura treba preduzeti sve mere opreza. Zašto misliš da sam ti ja neprijatelj? Hitasura pokaza bradom na monitor. Dovela si ubicu Velikog Ezoa na moje područje, sprijateljila si se s monstrumom koji je hteo da te ubije dok si ležala bespomoćna u mom krevetu! Šta mogu drugo da mislim? Ne znam reče Tori ne muči mene savest. Hitasura siknu kroz zube. Tori je posmatrala Koi kako ide s monitora na monitor. Išla je metalnim stepeništem prema prostoriji u staklu. Tori reče: Kad smo već kod monstruma, reci mi kakvo je to čudovište koje rastura novu vrstu kokaina toliko jaku da za nekoliko meseci uništi ljudski um i telo? Hitasura je bio vrlo miran i Tori shvati kakav je odgovor. Estilo nije lagao. Hitasura je bio taj čovek. Hitasura reče: Ako počne da se penje stepeništem prema ovoj kancelariji, narediću da je ubiju, obećavam ti to. A onda ćeš ubiti mene i svi tvoji problemi će biti rešeni Tori je odmahnula glavom. Ali ne. Moraš da misliš i na Rasa. Šta ćeš da uradiš sa njim, Hitasura? Ubićeš i njega? Koliko će ti to pomoći? Samo će još ljudi iz Mola doći da osvete njegovu smrt i moju. Ovog puta ne možeš da pobediš. Hitasura je dopustio samom sebi da se osmehne. Tako ti vidiš situaciju, je li? Pa, dobro. Onda nemam čega da se plašim nasmejao se, brzo se smirio kao da je to rekao slučajno. Obrisao je lice rukom. Izvini što sam ti se smejao, ali nisam mogao da se obuzdam. Toliko si otišla daleko, bio je to trenutak neočekivane zabave za vreme inače ozbiljne diskusije. Šta je to toliko smešno? nije želela da mu pruži zadovoljstvo što ga pita, ali nije mogla da se obuzda. Mmmmmm. Pretpostavljam da ti ne možeš da zaboraviš Toma Rojsa. Da, ne možeš da ga zaboraviš. Vidim to po izrazu tvog lica. A onda tu je i Tok Murašito. Znam da ga se sećaš. Kako si samo razgovarala sa njim, kao anñeo osvete zato što je ubio onog idiota Rojsa. Tori je bila zaprepašćena. Otkuda znaš da sam bila kod Murašita? Pa ti mi nisi to rekla, zar ne? Hitasura nakrivi glavu. Zamisli sama. Imaš problema? U redu, nastaviću. Murašito je ubio Rojsa, to je tačno, ali ne zbog

toga što je Rojs silovao njegovu kćerku. Najsmešnije je što ja mislim da bi Rojs zaista tako nešto i mogao da uradi, ali Murašito je bio suviše mudar da svoju kćer drži podalje od Rojsa. Murašito je ubio Rojsa, jer mu je to bilo nareñeno. Ko mu je naredio? Znam da ćeš to da pitaš, pa, Bernard Godvin. Rojs je počeo da se raspituje o Godvinovom angažovanju u Japanu, i što je dublje išao, izgleda da mu se sve manje dopadalo ono što je video. Zato je preuzeo obavezu da doñe u Japan da tebe o svemu obavesti. Godvin mu je dopustio da doñe, jer sve do tog trenutka nije bio siguran da je Rojs onaj koji mu radi iza leña. Kad se jednom uverio u to, Rojsova sudbina je bila zapečaćena. On je bio mrtav. Onda vidiš kako je prazna pretnja kojom si se poslužila. Niko iz Mola ne bi došao da osveti njegovu ili tvoju smrt, ili smrt onog Slejda. Naravno, povela bi se istraga koju bi Bernard sam vodio. Okolnosti bi to ipak diktirale još se jednom nasmejao. Tori je zadrhtala. Hitasura opet nakrivi glavu, odgovarajući na glup izraz Torinog lica. Jesi li šokirana? Možda govorim suviše brzo pa ne možeš da me pratiš? Da govorim sporije? Ona je sada mogla da misli samo na Bernarda Godvina: kako je manipulisao svakim oko njega, uključujući čak i nju. Čula je Raselov glas: „Bernard mi je rekao šta da uradim s tobom ako se budeš ponašala nedisciplinovano. Rekao mi je da te uništim". Kako je Rasel bio u pravu. Nastavi rekla je koncentrišući se na sadašnjost. Pretpostavljam da si godinama radio za Mol. Ma ne, ne za Mol. Radio sam za Bernarda Godvina Hitasura se opet osmehnuo, nalik na nekog ko drži dijetu pa je samom sebi dopustio malo slatkiša. -Shvatio sam da kad radi s pojedincima čovek ima mnogo više koristi, nego da je deo mašine. Mislim da ti to dobro razumeš, Torisan odmahnuo je glavom. Moram da priznam da mi nikada nije bila jasna tvoja odluka da im se vratiš. Zašto si to uradila? Zato reče Tori jer nisam imala šta drugo da radim. Hitasura napući usne. Jadnica. Da sam znao ... Zaboravi, ne bih bila zainteresovana spustila je glavu u šake. Kako sam mogla toliko da se prevarim kad je Bernard u pitanju. Znači ipak se on bavi prodajom tog superkokaina. Šališ se? reče Hitasura. Odrao bi me živog da zna u čemu sam. Tori podiže glavu, zagleda se u njega. Činilo joj se da joj srce udara bolno i polako, kao da joj je zazidano cementom. Šta to govoriš?

U nekim važnim stvarima, Bernard je pomalo iza vremena, a ja to pripisujem njegovoj altruističkoj prirodi. Čudno je to kod čoveka koji zbog svoje profesije mora da bude fragmatičan. Ali, ljudi su često kompleksniji nego što bi neko očekivao. Ti si ga snabdevao onim za šta te je plaćao, je li? Hitasura klimnu glavom. Tako je. Bernard je izvanredan poslovni partner u nekim stvarima ali u nekim omanjuje. Njegova opsesija da oslobodi Sovjete od ruskih gospodara zaslepela ga je u mnogim stvarima, uključivši i moj način dopreme hafniuma u Japan. On me nije pitao o mojoj metodi a ja mu nisam rekao. On je bio suviše obuzet time da ti reaktori sa hamiumom budu što pre postavljeni i neke prototipove nuklearnih postrojenja. O, Bože moj a u sebi je pomislila: „Naš najgori košmar je postao istina". Hitasura to nije shvatao ili nije brinuo za to. Nasmejao se. Mislim da je to blistav potez da se koristi Bernardov altruizam da bih se ja obogatio. A onda si se ti pojavila i počela da njuškaš unaokolo. Postala si prava napast, Torisan. Takvo razočarenje, naročito kad je prijatelj u pitanju. Tori je bila zaprepašćena. U glavi joj je udaralo i činilo joj se kao da je udarena u stomak, ali znala je da mora da nastavi. A Ariel Solares? Ah, on ovaj razgovor je pretio da postane dosadan Hitasuri. On je bio kao Rojs, njuškao je unaokolo, postao je sumnjičav i znao je da se nešto zbiva ispod njegovog nosa, iza zatvorenih vrata. Postao je dosadan i meni i Bernardu. Naredio sam da ga ubiju. Sa srcem u grlu, Tori reče: Da li je Bernard naredio da se Ariel ubije? Hitasura se nasmejao. Pobogu, nije. Bernard nije imao stomak za to. Diskutovali smo o tome, naravno. Ali on se plašio Solaresovog prijateljstva sa Estilom. Ali ja sam znao bolje. Znao sam da je Solares odmakao dalje u svojoj istrazi o nama nego što je Bernard i sumnjao. Uradio sam što je trebalo da se uradi i što je bilo najbolje za sve nas. Tori se zgrči u stolici. Osećala se čudno, isto onako kao neko ko je upravo oduzeo život ljudskom biču. Svaki put kad bi se tako nešto dogodilo ona se osećala oštećenom, kao da joj je oduzet deo duše i bačen u tamu iz koje neće moći nikada da bude vraćen. Sada je videla još jedan razlog zbog kojeg ju je Estilo upozorio. Nije to bilo samo pitanje prijateljstva, njegove brige o njoj. Bila je to i osveta. Tori se sećala jezive priče koju joj je Estilo ispričao o nemačkim blizancima u Buenos Airesu koji su bili tako okrutni prema njemu i kako je on čekao da njihovu ljubav i odanost jednog prema drugom pretvori u strah i mržnju. Estilo je živeo prema odredbama svoje pravde. Za njega nije bio dovoljan

metak u glavu. To je bilo suviše brzo. Njegovom definicijom osvete dominirao je pojam „patiti". Sada je bilo jasno da je Ariel rekao Estilu o svojim sumnjama o Bernardu. Kad je Ariel ubijen, bilo je logično da se pomisli da je Bernard naredio da ga ubiju da bi sebe zaštitio. To je trebalo da bude Estilova osveta: želeo je da ona sve otkrije tako da bi mogla da mu dovede Bernarda. S naporom volje, Tori se vratila u sadašnjost. Ti si predstavljao Bernardove oči i uši u Kagi, zar ne? Hitasura klimnu glavom. Moji ljudi su na visokim položajima u mnogim industrijama. Ne možemo da ih kontrolišemo, ali možemo njima da manipulišemo kad je to potrebno. To ne mogu zasigurno da tvrdim priznao je Hitasura mada poznajući Bernarda koliko ga ja poznajem, sumnjam da je želeo da me neko drži na oku. Mislim da ja nisam radila tako nešto vruće. Ne znam ništa o tome. Ti znaš šta ja radim, a Bernard ne zna. Tori reče: Reci mi nešto. Šta bi mi se desilo da nisam progutala ono Murašitovo sranje o tome kako je Rojs silovao njegovu kćerku? Šta bi bilo da sam ga ubila? Hitasura sleže ramenima: Ništa, sasvim sam siguran. Izlažući Murašita ti si ga ionako ubila. Postao je beskoristan Bernardu. Tako ste vas dvoje morali da nañete nekoga ko će ga zameniti reče Tori tako nastupa Kunio Mi-ita. Tako je. U stvari ti si nam učinila uslugu. Kuni Mićita je bolji nego što je Murašito ikada bio. On je i moćniji. Bože, kakva sam budala bila. U Americi reče Hitasura istorija pokazuje da tvoji zemljaci prave heroje od budala. Ruka mu kliznu na dršku revolvera. Podiže ga, nanišani u Torine grudi. Šteta što nikada više nećeš videti Ameriku. Tori ustade i oseti koliko je on napet. Nemoj reče on prateći je vrhom revolverskeevi. Zašto da ne radim šta hoću reče Tori —onako ćeš me ubiti? Ja ne bih želeo da te ubijem reče Hitasura zaista ne bih želeo. Tori odmahnu glavom. Prekasno za kajanje. Nije kajanje. Žaljenje. Bila si mi dobar drug, dok je trajalo. Dok je tebi odgovaralo, to si hteo da kažeš. Hitasura sleže ramenima. Ne znaima me igra recima.

Ne sumnjam u to reče Tori na tome se ne zarañuje. To je veoma čudno reče Hitasura diveći se ali ti po mnogo čemu nisi gaiñin, skoro da nisi stranac sleže ramenima. Mislim da ima još stvari na svetu koje ne razumem. Volela bih da znam jednu stvar reče Tori. Kome šalješ nuklearne ureñaje? Ko je Bernardov kontakt u Rusiji? Poslednja želja reče Hitasura i sleže ramenima. Zašto da ne? Kome ćeš reći? Nasmejao se. Bernard se sprijateljio sa čovekom po imenu Valerij Denisovič Bondasenko. Čovek je Ukrajinac; on je proveo čitav život, izgleda obuzdavajući manjine za račun Krem-Ija, dok je tajno radio na njihovom sjedinjavanju. Čini mi se da je to momak koji bi se meni xlopao, ali ne zna. Prema onome što je Bernard rekao, Bondasenko mrzi Ruse, ali, on je možda i član KGB-a. Takve stvari su se dogañale i ranije. Ja lično ne bih verovao tim Rusima. Šta oni uopšte žele? Da sahrane Zapad ili da dobiju novac od njega? Teško je pokloniti poverenje šizofreničaru, ali Bernard je izgleda baš to uradio. I neka mu sada Bog pomogne jer smo upravo dobili hitan šifrirani telegram; nešto se dogodilo u Moskvi i situacija se brzo pogoršava. Bondasenkova tajna organizacija Bela zvezda ozbiljno je uzdrmana. Saznavši to, ja sam oprao ruke i odrekao se Bernarda tako brzo koliko ti je potrebno da ti račić klizne niz grlo. Koristio sam odeljak na ime gospoñe Kabijševe u hotelu Rusija u Moskvi za tajne poruke. Neih ga sada koristio da mi platiš pedeset miliona jena. Nije mi potrebna nikakva komplikacija a najmanje mi je potrebno da budem svetac. U ovo doba svetac je sinonim za budalu. Hitasura je pogleda. Je li to tvoja poslednja želja? Možemo li da produžimo? Da reče Tori. Hitasura povuče okidač. Eksplozija odjeknu vrlo snažno, ali zbog buke paćinkoa niko to nije primetio. Sem toga stakla na ovoj prostoriji nisu propuštala ni buku nietke. Tori je bačena unazad o staklo a na njenom telu pojavi se rupa iznad srca. Srušila se. Hitasura preñe preko prostorije. Stao je iznad nje, isto onako kao što je stao iznad Velikog Ezoa u hodniku čajdžinice Kaiñin u Šimbašiju. Udario je vrhom cipele u Torinu butinu, ali ona se nije pokrenula. Čučnuo je, uperio cev revolvera ka njenom čelu, spreman da opali još jednom da bi bio siguran da je mrtva. U tom trenutku Koi širom otvori vrata na prostoriji. Hitasura, koji je to čuo okrete se i uperi revolver u nju.

U trenutku kad je on zastao oklevajući, Torina desna ruka polete kao munja u vis, a njen čvrst dlan udari o ivicu njegovog nosa takvom silinom da mu je ubacila hrskavicu kroz sinuse, sve do mozga. Na njegovom licu pojavi se izraz ogorčenja. Bio je sleñen na njegovom licu dok mu se gornji deo tela zaneo unazad. Glavom je udario o nogu jedne stolice, ali to ga više nije brinulo. Koi priñe tamo gde je Tori sedela leñima naslonjena na staklo. Koi se zagleda u Hitasurino lice, a onda kleče kraj Tori. Je li sve u redu? Mrtav je, zar ne? Torin glas se gubio. Da. Otišao je još jedan moj deo Tori zatvori oči. Srce joj je udaralo kao pomamno i nikakva prana to nije mogla da uspori. Nisam htela da ga povredim. Nisam mogla da ga mrzim. Zagledala se u Koino lice -Ubijanje mora da stane. Koi klimnu glavom, pruži ruku i podiže Tori. Dodirnula je rupu na njenoj odeći. Bio je veliki rizik što si došla kod njega, iako si imala taj zaštitni prsluk reče Koi. Šta bi bilo da je naciljao u glavu? Tori reče prekoračivši Hitasurino telo. Onda bih ja ovde ležala i sve bi bilo gotovo. Kolena joj popustiše. Koi je pridrža. Moraš da mi platiš što sam ti pomogla reče Koi postoji nešto što moram da uradim. Plašim se da ne mogu to da uradim sama. Sengakuñi. Mesto na kome se odmaraju heroji istorije, sjajnih četrdeset sedam ronina. Bilo je to mesto gde je Kakuei Sakata pročistio svoj duh, gde je povratio svoju čast počinivši sepuku, ritualno samoubistvo. Inibuki, Koino meko disanje trbuhom promenilo se u yoibuki, oštro, agresivno dahtanje bitke i stresa. Bez reci ona gurnu dešifrovane Sakatine poslovnike u Torine ruke, a onda kleče na travnati tepih. Meñu cvetovima koji su veselo mahali krunicama njena bela odora oštro se isticala. Nadala se da će ova tačka čistote meñu šarenilom ostati u Torinom sećanju kao što je ostala u njenom na dan smrti Sakatasana. Još uvek je mogla da se seti vetra koji je vitlao njegovim širokim pantalonama, odsjaja sunca na oštrici mača u trenutku pre nego što ga je zabio u donji deo trbuha. Tori se sagnula, spustila šaku preko Koine koja je držala kratak nož za ubistvo. Nemoj to da radiš rekla je brzo molim te da razmisliš o svemu. Ima alternativa. Možda za tebe reče Koi ali za mene nema. Sada vidim da sam hodala suviše dugo i suviše teško jednom stazom.

Ali sada imaš prijatelja reče Tori život ti se već menja. Koi je već odmahivala glavom. Iluzija. Prijatna je ali ne vredi, jer ma koliko se ja mučila da se borim protiv nasilja u sebi, ono će me preuzeti. Ako ne danas, onda sutra, ili prekosutra. Duh mi nije čist. Žudi za tim da bude pročišćen. Okrenula se prema Tori i Tori je ugledala suze u njenim očima. O, Bože šapnu Tori. Suze su joj lile niz obraze. Ne mislim sada o tome, već o drugima koje više ne žudim da povredim. O tebi. S tim recima Koi zabode vakizaši u sebe. Koi! Koine usne se zaokrugliše i ona reče: Oh! Usne su joj bile sasvim blede. Privukla je laktove. Čitavo telo joj je drhtalo. S naporom, koji Tori nije mogla da zamisli, ona povuče zakopani vakizaši s leva na desno, otvori svoje telo. Smrad je bio grozan. Para se dizala iz nje, kao magla iznad polja. Slomila se preko zabodenog sečiva, stegla blede pesnice. Krv joj se slivala niz butine, utapala uemlju. Sve je tamnije šapnula je Koi nemoj dadeš. Tu sam rekla je Tori. Očaj i bespomoćnost su se mešali u njoj. Osećala je ukus sveže krvi. Sve je tamnije ... ali planine ... planine su pune svetlosti. Smrt obuhvati Koi kao kad oblak zamrači mesec, veo se navuče na njene oči, ali ona je videla tajanstvene planine pune svetlosti. Bilo joj je potrebno dosta vremena da o svemu obavesti Rasela, posle onoga što se zbilo u salonu pačinkoa. Tori više nije imala interesa da ostane u Tokiju. Kad su se smestili u avionu 727, ona mu je sve ispričala onako kako se dogañalo, polako i sistematično. Rekla mu je sve o koaliciji Miči te, Jena i Hitasure i o Bernardovoj ulozi u tome. Rekla mu je kako je Bernard naredio da se ubije Ariel Solares, jer je ovaj, kao pre njega Tom Rojs, počeo da ispituje tajne afere ispod tajnih poslova u Centrali Mola. Čak je ispričala sve o svojoj ulozi psa čuvara. Čuvala je Hitasuru i pomogla Bernardu da obavi posao sa Mićitom, koji mu je bio bolji i moćniji partner od Toka Murašite. Bilo joj je drago što je mogla da objasni sve nekom drugom. Doživela je toliko šokova za kratko vreme, morala je da govori glasno o tim stvarima. Ipak, iznenadila se što je Rasel tako mirno sve to prihvatio. Bio si sasvim u pravu kad je Bernard u pitanju rekla je Tori razdire me to što je iskoristio nas oboje. Kako ga sada mrzim.

Rasel je ćutao neko vreme. Onda je rekao: Voleo bih kad bi mogla da naučiš da reaguješ mozgom a ne srcem. Vreme je da se objektivno razmotri šta se dogodilo nagnuo se u sedištu razmisli Tori. Bernard je zasnovao bizarnu koaliciju sa Mićitom, Jenom i Hitasurom iz odreñenog razloga. On je video što nikorugi nije video: priliku da oslobodi manjine u Sovjetskom Savezu. Tori je bila bleda. Nikada ništa nisam sumnjala. Bože, Bernard nikada nije otišao iz Mola. Imao je sopstvenu agendu skrivenu čak i od tebe, direktora koga je sam namestio navoje mesto. Sasvim si u pravu reče Rasel. Skrivenegende su Bernardova roba. Tori ga je gledala. Koliko dugo si to sve znao? Rasel joj se bledo osmehnu. Nisam to znao suviše dugo. Jedva čekam da sahranim barabu. Tori, ne vredi da mrziš Bernarda. On je ono što jeste, čovek potpuno obuzet pomišlju da oslobodi porobljene narode. Želela bih da postoji način na koji bih ja mogla da pomognem nacionalistički pokret u Rusiji reče Tori. Ja se ne slažem s Bernardovim metodama, ali se slažem s njegovim ciljevima. To se tako uvek kaže reče Rasel. Ali to samo pokazuje da je Bernard human kao bilo ko drugi. On je načinio greške ... veoma ozbiljne, kao što je ona što je dopustio Hitasuri da se bavi krijumčarenjem superkokaina pod zaštitom Mola. Tori se okrenula, pogledala u oblake koji su juriliraj njih. Rase, kako možeš da ga braniš posle svega što nam je uradio? Uzeo je naše poverenje i ljubav, a zauzvrat je manipulisao nama. Reći ću ti nešto reče Rasel Bernard je majstor u korišćenju svih izvora do kojih može da doñe. Mislim da je on to i ovde radio. Ali sada nisam siguran. Rekao mi je da mu je taško palo ubistvo Ariela Solaresa A ! Rasel je proverio da li ga sluša. Bernard je sve vreme znao ko je naredio da se Ariel ubije: Hitasura. „Hvataj za grlo" govorio je Bernard. Isuse, on se nije šalio. Postarao se da ja mislim da je tvoj povratak moje delo, ali sada vidim kako mi je on usadio tu ideju u glavu, kako je izmanipulisao razgovore, tako da sam ja dao sve od sebe samo da te dovučem natrag u Mol. Tada nisam znao zašto ali sada znam: on je znao da si ti jedina koja možeš da se pobrineš o svom starom prijatelju Hitasuri. Nastavi. Bernard je isto tako morao da zna da ćeš saznati dosta o njemu samom da bi mogla da se približi Hitasuri. Ti si bila mač sa dve oštrice, Tori. S druge

strane, bila si jedini agent sposoban dovoljno da obori Hitasuru. Ali nije valjalo to što ćeš toliko saznati o Bernardu. Tako je on naredio da me uništiš! Rasel odmahnu glavom. Još uvek ne razmišljaš dobro. Rekao sam da mi je Bernard naredio da završim s tobom pod odreñenim uslovima. Nije mi naredio da to učinim, a sem toga on je znao da ja ne mogu da te povredim. Vidiš Bernard koji zna svakom slabu tačku, znao je pre nego što sam ja to shvatio da sam ja zaljubljen u tebe. Tori je ćutala neko vreme. Najzad je sklonila glavu u šake. Ne mogu da mislim. Ima toliko toga ... Ovo je tvoje vreme koride, Tori a kad je ona podigla glavu, on je nastavio a bik ti je tako blizu, da možeš da osetiš njegov vreli dah. Da reče ona da. Rasel uhvati njene ruke. Ovo je trenutak kad treba da počneš samostalno da razmišljaš. Nemoj da misliš onako kako Bernard želi, već misli onako kako ti želiš. Znala je da je on u pravu za sve. Ipak, tvrdoglava kakva je bila, ona je i dalje mrzela Bernarda Godvina jer je izdao njeno poverenje. Rekla je: Nije važno da li je tražio to od tebe, da li ti je rekao ili naredio da me uništiš. Bernard još uvek želi da me ubiješ da bi zaštitio sebe. Nije tako, Tori Rasel uhvati njen pogled da je želeo da budeš ubijan, ne bi meni naredio da to uradim. Ja sam kabinetski mačor, sećaš se? I on zna da sam ja lično zainteresovan za tebe. Ja sam poslednja osoba koju bi najmio da tebe ubije. Ima istine u tome reče Tori ali zašto ti je rekao da me dokrajčiš? Razmišljao sam o tome reče Rasel ono što je on rekao, nije se slagalo s njegovom ličnošću, tako da sam bio ubeñen da pokušava da mi na nešto skrene pažnju. Trebalo mi je vremena da sklopim slagalicu koju mi je Bernard postavio, ali sam uspeo. Kao da mi je Bernard rekao: Dao sam ti ovu sliku, šta ne valja na njoj? Znao je da se Hitasura pokazao prema njemu. To što je ubio Ariela bio je veliki propust i nepoštovanje discipline. Bernard možda nije znao da je Hitasura bio iz superkokaina, ali je znao da ima agenta u rukama i to agenta koji je podnosio izveštaj direktno Bernardu. Bernard je znao da mora brzo i efikasno da uništi Hitasuru. Znao je da ne može tebi otvoreno sve da kaže o Hitasuri jer mu ne bi verovala, a nije rekao ni meni iz straha da ti ne kažem. To bi te nateralo da nas ostaviš. Bernard je znao da moraš sama da otkriješ istinu o Hitasuri, ali mene je upozorio da stvari nisu onakve kao što izgledaju u nadi da ću biti korak ispred tebe. Bernard je još uvek bio zabrinut zbog tvoje neozbiljnosti. Postavio me da te pratim, kao što je tebe pre mnogo godina postavio da pratiš Hitasuru.

Tori se ironično nasmejala. A sada mi Bernard pruža mogućnost za osvetu zato što je sa mnom manipulisao tolike godine. Rasel klimnu glavom. Sada shvataš da je Bernard znao šta radi kad me izmanipulisao da te dovedem natrag u Mol. To govori da ti je verovao a i meni. Tori je dugo razmišljala o tome, a onda je klimnula glavom. Mislim da još uvek ne mogu da poverujem da sam toliko pogrešila kad je Hitasura u pitanju. On je iskorišćavao Bernarda kao što je ovaj iskorišćavao nas i svakog drugog oko sebe. Imamo potvrdu od samog Hitasure da Bernard nije nikada želeo da Ariel bude ubijen. I tačno je da Bernard nije bio svestan kakav superkokain Hitasura prodaje. Ubilo bi ga da je znao u šta se upustio. Rasel ne reče ništa. Tori je polako izdahnula. Postoji argentinska poslovica: „Đavo vidi u ponoć, ali osveta je šlepa čak i u podne". Rasel je znao šta ona želi da kaže. Ona je sada bila daleko od devojke pune slabosti koju je Bernard mogao da eksploatiše. Postajala je sve moćnija. Srela se sa svojim bikom i sada ga ja zajahala, suočivši se najzad sa samom sobom, umesto da se okrene od sebe da bi se susrela sa smrću. Ne pokušavamo da nañemo opravdanje za Bernarda, je li? rekla je najzad Tori. Mislim da sama moraš da odlučiš o tome reče Rasel. Podsećam te samo na ono što si rekla pre nekoliko trenutaka. Rekla si mi da bi želela da nañeš način da pomogneš nacionalističkom pokretu u Rusiji. Bernard ti je pokazao na koji način to možeš da uradiš. Misliš da bismo morali da mu pomognemo? upita Tori. Bernard je prodavao nuklearne ureñajeepoznatog i neproverenog identiteta Beloj zvezdi, nacionalističkom tajnom pokretu koji kontroliše ili ne kontroliše KGB. Dao si mi dobar razlog zašto bi trebalo da pomognem Bernardu. Ti ureñaji mogu da budu razlog za revoluciju u SSSR-u ili varnica za svetski rat. Mi moramo da prodremo u Belu zvezdu i otkrijemo da li je Bernard budala ili svetac. To je sjajna ideja. Rasel pokaza kroz avionski prozor. Dobrodošla u pakao, Tori rekao je upravo smo prešli u vazdušni prostor Sovjetskog Saveza.

Dvanaest Moskva/Zvezdani Grad Izgubili smo ga. Izgubili ga? Mars Volkov steže pesnice. Taj čovek 8 Taj izdajnik je ubio četvoricu mojih ljudi. Oteo je bespomoćnu ludu iz njenog kreveta u državnom institutu. A vi možete samo da mi kažete da ste ga izgubili? Kako je to moguće kapetane? Anatolij Nikolev, kapetan Jedanaeste divizije granične straže KGB-a, privremeno pod komandom šefa Ode-Ijenja N, pomače se na tvrdoj drvenoj klupi. On i Mars su sedeli na inače praznim tribinama stadiona Moskovskog univerziteta. Posmatrali su kako nacionalni tim vežba. Iza stadiona bila su zelena Lenjinova brda, na kojima su studija Mosfilma i neke od najlepših gradskih vila Mars je posedovao jednu bili okruženi mnogim modernim kućama. Na drugom kraju je bila ružna fasada univerzitetske spavaonice i zgrada za studente, jedno od stalnih podsećanja u Moskvi na nepromenljivi Staljinov uticaj na ovo društvo. Kapetan Nikolev izgledao je sjajno u sivoj uniformi s crvenim ukrasima. Na grudima mu je sijalo ordenje, ali on je iz iskustva znao da Mars Volkov nije bio impresioniran zaslugama iz prošlosti. Čovek je u potpunosti živeo u sadašnjosti. Kapetan Nikolev je voleo ovo mesto, naročito onu tačku udaljenu ne više od hiljadu metara, s koje je Napo-eon gledao Moskvu 14. septembra 1812. godine pre nego što je umarširao u grad. Kad god doñem ovamo prekinio je Mars misli kapetana Nikoleva ne mogu a da ne mislim na Nikolaja Ivanoviča Lobačevskog. Bio je velik čovek. Vidim ga kako govori pred Univerzitetom i ponosan sam što sam Rus. „Naravno" pomisli Nikolev cinično, ja dolazim na Lenjinova brda i ispunjen sam istorijom. Šta oseća drug Volkov?" Mars reče: Čuo sam da su poslednje tenkovske jedinice spremne. To znači da smo spremni da preñemo mitske granice Litvanije i Latvije. To je tačno reče kapetan Nikolev. To je smeo plan, ali istrošen. Pre nekoliko decenija u Poljskoj je uspeo, pa će možda uspeti i sada. Zar sumnjate, kapetane? Ja nisam vojni taktičar reče neutralno Nikolev pa nemam mišljenje koje vredi, o tim stvarima.

Mars ga je iznenañeno posmatrao. Ipak, vi ste vojno lice. Zbog ovakvih akcija trebalo bi da vam krv proključa. Nikolev jeknu. Mislim da je odavno prošlo vreme velikih vojnika. Znam reče Mars zabavljajući se vama bi više odgovarao položaj u rimskoj legiji. Kapetan Nikolev je posmatrao igrače na terenu i pomislio je da bi vojska trebalo da ima takve svakodnevne treninge. Izgubili smo Bondasenkovu vezu sa Belom zvezdom u Arhangelsku reče kad više nije mogao da izbegava neizbežno. Bila je loše sreće što se Bondasenko pojavio baš kad smo se mi spremili da ščepamooveka. Očigledno da je Bondasenko vesto koristio azil, u koji je tako uspešno sakrio svoju kćerku, kao mesto sastanka sa ostalim članovima Bele zvezde. Vrlo mudro reče Mars. Moram da se setim da ga pohvalim pre nego što mu prosviram metak krozlavu. Kapetan Nikolev reče: Mislim da treba da pretpostavimo da je Bondasenko komandant Bele zvezde. Dobili smo najzad tu informaciju. To nije vest za odbacivanje. Mars jeknu. U redu rekao je sada Bondasenko je otišao pod zemlju. Ali, ne može da ostane beskrajno sakriven. Moraće nekad da se pojavi, a kada to učini treba mu razneti glavu. Je li to jasno? Da, druže. Mars i kapetan Nikolev potonuše u tišinu. Posmatrali su par mršavih profesora kako se pušeći muvaju izmeñu igrača. Nisu bili treneri. Treneri su mirovali i to oni najbolji, koji su bili Kubanci, čega se Mars stideo, jer je i sam igrao fudbal nekada. Ovi profesori su bili sportski stručnjaci koji su odredili da je brzina refleksa, a ne izdržljivost, najvažnija da bi fudbalski tim Sovjetskog Saveza bio u vrhu svetskog fudbala 1990. godine. Ali, izgleda da će za to biti potrebno više vremena nego što se mislilo u prvi mah, iako je izdržljivost bila prisutna kod svih mladih Rusa koji su završili sportske akademije. Profesor Kutateladze koji je nadahnuto govorio o stvaranju fudbalskog igrača obećao je mladim ljudima da će oni koji izañu iz ove škole, biti drugačiji. On je uvek bio u pravu u prošlosti. Mars se nadao da će biti iada. Da li ste se već upoznali sa gospoñicom Pono-arevom? Nisam. „Kuda je Irina nestala?" pitao se Mars. Nije bila na poslu, nije bila kod kuće. Nije bila u Valerijevom stanu i nije bila sa Herojem. Kapetan Nikolev je lično proverio sva ta mesta. „Irina može da mi bude sada veoma korisna"

mislio je. „Moje praćenje je pokazalo da je ona bila bliska s Valerijem Denisovičem proteklih meseci. Ako bilo ko zna gde je on sada, to je ona." „Pa" pomislio je Mars promeškoljivši se „možda je vreme da preduzmem ozbiljnije mere i otkrijem gde je ona". Bilo je vrlo tiho kad je Mars ušao u Herojevu tvrñavu u Zvezdanom gradu. Najpre je naleteo na Tatjanu. Slagala je Herojeve sveže ispeglane košulje u uredne gomile. U vazduhu se osećao domaćinski miris sapuna iistog rublja. Druže rekla je kad ga je ugledala. Njene široko razmaknute sive oči nisu odavale nikakva osećanja. Nije prestala da savija košulje. Je li sam? pitao je iznenada Mars. Lara je sa njim reče Tatjana naredili ste da sada stalno mora da bude jedna od nas sa njim. Da reče Mars naravno. Seo je na metalnu stolicu za sklapanje i posmatrao je dok je radila. Tatjana nakrivi glavu. Kao da bi vam dobro došlo piće, druže rekla je čime mogu da vas ponudim? Ima li votke s biberom? Videću izašla je iz prostorije i uskoro se vratila s dve debele čaše za vodu i flašom votke. Iscerila se pokazavši na flašu. Mislila sam da jedna čaša neće bitiovoljna. Mars ispi prvu čašu votke s biberom zahvalno. Najpre mu je palila grlo, a onda je osetio žarenje u stomaku. Pružio je čašu da mu je ponovo napuni. Znaš, Tatjana, mislim da je Heroj pobedio. Pobedio u čemu, druže? U našoj maloj bici nadmudrivanja reče Mars. Priznajem da je on za mene još uvek zagonetka. Da li je lud ili je normalan? Da li je stupio u kontakt s nekim vanzemaljskim bićem tokom misije, ili je besan zbog svega onoga što smo radili s njim pa nas stalno vara? Ako želite moje mišljenje ... Da. Svakako da želim. Pa, onda srknula je dug gutljaj votke kao da joj je bilo potrebno ojačanje da bi nastavila. Mislim da je Heroj lud. Ma šta da mu se desilo tamo u kosmosu, nateralo ga je u ludilo. Ali, on nije umobolan na bilo koji način na koji bismo mi mogli da to shvatimo. On nema poremećenu psihu niti je šizofreničar, niti boluje od bilo koje psihičke bolesti na koju bi naši naučnici mogli da ukazu prstom. Ne. Heroj je drugačiji od meneli vas. Naravno da jeste. On ... Ne, ne shvatate me reče Tatjana. Zagleda se uno svoje čaše. Šta hoćeš da kažeš? Da on više nije ljudsko biće? Ne budi idiot, Tatjana. Počinjem da mislim da ste ti i Lara već suviše dugo s njim.

Ali, to je to reče ona. Poznajemo ga bolje od bilo koga drugog. I htela sam da kažem mada fizički li či na mene ili vas, njegov um nije isti. On se promenio. Mars ju je posmatrao bez reci. „Zašto se kad god doñem ovamo osećam kao da sam ušao u sasvim novu dimenziju" pitao se. „Da li Heroj utiče na svakog u svojoj blizini da poludi, ili je ono što mi je Tatjana reklastina?" Odjednom je ustao, stavio čašu u stranu. Bilo mu jeosta alkohola. Biće najbolje da ga vidim. Ostavio je Tatjanu u poslu u kome ju je zatekao nastavila je da pažljivo slaže Herojeve košulje. Gore, u prostoriji s bazenom bilo je veoma mirno. Kao da je i voda prestala da pljuska. Bilo je mračno i Mars poče po tami da pipka ne bi li našao prekidač. Druže, ne palite čuo se Larin glas. Herojeve oči su postale osetljive na svetlost. Mars je posrnuo prema bazenu. Jeste li obavestile lekare? Sada kad je prišao bliže, mogao je da vidi blago fosforescentno svetlucanje slane vode. Da, ispitivali su ga nadugo i naširoko rekla je Lara. Zaprepašćeni su. Bah reče Mars i odmahnu rukom. Njih gotovo sve zaprepašćuje. Od kakve su koristi? Od kakve je koristi bilo ko? čučnuo je kraj bazena. Lara je doplivala do njega. Mogao je da vidi njene tamne oči, tamnu kosu koja je sijala, slepljena uz lobanju. Lice joj je bilo savršeni oval. Mars se čudio kako to nikada ranije nije primetio. Nešto se zbiva. Način na koji je to rekla, duboko iz grla, natera kratku kosu na Marsovom vratu da se podigne. Šta želiš da kažeš? Izgleda da se ne radi samo o osetljivosti na svetlost. To je samo deo procesa koji se nastavlja. Kakva glupost frknuo je Mars. A onda, videvši izraz na njenom licu, rekao je. Zar se dejstvo kosmičke radijacije tako brzo odražava na njega? Lekari kažu da to nije slučaj. Šta oni znaju? Ništa ali Mars je osetio grčenje u stomaku. Setio se da mu je Tatjana rekla da ona smatra da Herojev um više nije ljudski. „Promenjen je". Prepoznao je sićušni plamen sopstvenog straha kako svetluca u fosforescentnoj tami. Lara, šta se zbiva? Nisam sigurna, ali mislim da se on nalazi u prvom stepenu neke promene. Misliš ...

On doživljava metamorfozu. Mars je nekoliko puta škljocnuo vilicama pre nego što je mogao da kaže: U šta se pretvara? Ali, u odgovor je dobio samo tišinu. Gde je on? pitao je Mars posle izvesnog vremena. U bazenu reče Tatjana na drugom kraju, sa Arbat. Ostani ovde naredio joj je Mars. Ustao je i otišao na drugi kraj bazena. Odiseju? Odgovorio mu je eho. Odzvanjao je u tami koja sada kao da je pulsirala nekim skrivenim pulsom života ali kakvog oblika života? Mars je zadrhtao, ispravio ramena, pozvao opet Heroja. Tu sam, druže. Čulo se pljuskanje vode, a onda mali talasić pljusnu pored Marsovih stopala. Mars pogleda na dole, ugleda sasvim bledo Herojevo lice i ramena. Da li je to bila njegova mašta ili je Herojeva koža bila bezbojnija nego obično, više nalik na metal više vanzemaljska. U tom trenutku Mars oseti kako ga jedna ruka ščepa za levi članak. Predaleko si, druže. Stezanje se pojačavalo. Šta to radiš? zaprepasti se Mars. Zašto stojiš tako daleko? Heroj ga jako povuče i Mars izgubi ravnotežu. Leñima je udario o ivicu bazena. Zabolelo ga je. Istog trena oseti kako ga neka sila vuče u bazen. Borio se da se odupre, ali kao da su mu mišići bili paralisani, kao da mu to telo nije ničem služilo. Slana voda se dizala uz njega i on je osetio kako ga vuče dubina zbog vlažne odeće. Mahnuo je rukama, pomicao noge, ali cipele su mu bile suviše teške i vukle su ga nadole. Voda se sklopila iznad njegovog lica. Onda ga neka snažna šaka ščepa za košulju na grudima i izvuče ga iznad površine vode. Glava mu probi površinu vode i on poče da kija i izbacuje vodu iz pluća. Slana voda slivala mu se niz obraze. Vid mu se polako vraćao. Našao se licem u lice s Herojem. Čudan je svet reče Odisej zar se ne slažeš sa mnom, druže? Zaista je čudan Mars se borio da pobedi strah. Već onda kad ga je Heroj preplašio da se u bazenu nalazi kuglica radijuma jedva se povratio, a sada se našao sam sa Herojem ili sa onim u šta se Heroj pretvarao, pa nije čudo što je njegov strah bio neobuzdan. Odisej ga je doveo do ivice bazena. Hvala ti što nisi upalio svetlost. Mars reče:

To je najmanje što sam mogao da učinim i odmah je shvatio kako je to grañanska ljubaznost veoma kratka ali jedina koju su on i Heroj ikada izmenjali. Čuo je pljuskanje pored sebe. Izgleda da mi više nije potrebno mnogo svetlosti da bih video bio je to Herojev glas. Mars je morao samog sebe da uveri u to da je to Herojev glas. Šta je on to govorio? Ali, ja sada vidim stvari koje nisam video ranije. Mars je baš hteo da pita šta to vidi, ali reci mu nisu izlazile iz usta. Shvatio je uz drhtaj, da jedan njegov deo to ne želi da zna. Bio je to onaj isti deo njegovog bića koji je hteo da se iščupa i ode što pre odavde i da zatim ostane što dalje može. Snagom volje Mars je potisnuo taj deo, gurnub ga u senke podsvesti gde je i pripadao. Mogu da vidim ispod vode, a da ne otvorim oči Mars se plašio onoga što će mu Odisej reći, hteo je da to izbegne ali znao je da neće moći. Arbat smatra da dobijan neku vrstu sonara kaoto ona ima. Mars je prisilio samog sebe da kaže: Sve to zvuči kao fantazija, Odiseju. Ali, u glasu mu se nije osećala uverenost. Da nije možda sve to što se tiče promene samovoja uobrazilja? Kao što sam zamislio boju meñu zvezdama? Lice mu je bilo blizu Marsovog. Osećao se oštar, nejasan miris karanfila, ali kao da nisu bili karanfili. Boja Boga? Oči su mu bile nalik na metalne kugle, tvrde, sjajne. Možda je to sve samo san, je li druže? Moja obuka, let Odin-Galaktike II, EVA, Menelajeva smrt, čitav dogañaj. Raširio je ruke. Sve to. Zgrada, bazen, Arbat. Ti. Heroj je malo ćutao pa je nastavio da govori. Da sam solipsista, Volkove, rekao bih ti u šta bih ja verovao. Ali, zbog svojih iskustava postao sam nešto što nema veze sa solipsistima. Ja nisam sam. Ja smatram da čovek nije nikada sam. Njegov glas, mada tih, zvonio je kao zvono, kao da su vibracije ispunjavale prostor iznad bazena čak i kad je prestao da govori. Marsu je svega bilo dosta. Bilo je neophodno da uspostavi kontrolu razgovora, da mu da odreñeni ritam,a ga iz konverzacije pretvori u ispitivanje. Bio je siguran da bi ga to smirilo. Plašim se da kažem, Odiseju da su tvoji dani neprekinutog sakupljanja informacija pri kraju Mars je posmatrao Herojeve lice ne bi li na njemu video neku reakciju. Mislio je na lice Nataše Majakove kad joj je najavio da

je vodi u Lubjanku. Šteta što isto nije mogao da uradi sa Herojem; znao je da ne bi mogao da izbegne pobunu kosmonautu u Zvezdanom gradu. Uz sve nemire koji su buktali po Sovjetskom Savezu štrajkove, pronacionalističke demonstracije, sabotaže protiv vlade on nije smeo da rizikuje takvu pobunu tako blizu kuće, a od strane ruskih simbola ponosa i superiornosti. Tako se Heroj neće susresti s grubijanom. Sa njim će razgovarati samo Mars Volkov. Moram da priznam da si bio vrlo pametan reče Mars. Ali, ja sam bio pametniji. Otkrio sam izvor tvojih tajnih obaveštenja. Dakle, nameravaš da me izoluješ? „Neka je proklet" pomisli Mars. „Ne mogu da otkrijem ništa u njegovim očima. Nema uopšte emocija". Na neko vreme reče Mars. Mislim da je to primerena kazna za uplitanje u ilegalne poslove. Uveravam te da sam blag, jer odbijam sve optužbe za špijunažu, koje bi ti neko grublji i opasniji od mene, svakako nakalemio. Odmahnuo je glavom. Dokumenti KGB-a nisu dostupni nikom sem visokim funkcionerima KGB-a. Ni članovima Kremlja, pretpostavljam. Nisam ovde da diskutujemo o finesama sovjetske politike! Zagrmeo je Mars. Kad je ugledao izraz Herojevog lica odmah je zažalio zbog svog tona. Stideo se što je izgubio živce. Očigledno je reče Odisej da politika Sovjetskog Saveza u KGB-a idu dvema različitim stazama. Za dobro države reče čvrsto Mars. Još jednareška. I radni logori svakako postoje za dobro države. Mars je posmatrao blistavo, bledo lice s kojeg nijeogao ništa da pročita. „U redu" mislio je „Pucamo dalje". Uhvatili smo Natašu Majakovu, tvog kurira. To znači da ste je podvrgli ispitivanju. A znamo i izvor s kojeg je crpla informacije reče Mars to je Valerij Denisovič Bondasenko. Plašim se da ćeš neko vreme ostati bez informacija. Znači tako će biti. Da. Nećeš više pokušavati da mi budeš nežni ujak koji pokušava da se dokopa tajni iz mog mozga, vadeći ih santimetar po santimetar, Izdajnik drug Bondasenko je prouzrokovao promenu situacije. Sada je jasno ... Mars prestade da govori, užasnut. Herojev izraz je odjednom postao čudan, oči su mu se prevrnule u glavi, a glava mu se nagnula na levoame. U isto vreme Mars oseti neko pomicanje kraj nogu, a nešto ledeno i grubo kao ajkulina koža očeša ga tamo gde se nogavica pantalona podigla. On

refleksivno udari nogama, okrećući se da vidi gde je Arbat. Vide je na drugoj strani bazena kako radoznalo učini mu se nekako neprijateljski gleda u njega. Kad se vratio, Herojeve oči su bile opet normalne, jasne. Gledao je pravo u njega. Mars reče: Šta ti se doñavola dogodilo? Heroj otvori usta, ispljunu neke zvuke koji nisu imali nikakvog značenja. Mars oseti da mu se kratka kosa na temenu opet nakostreši. Mislio je na ono što je rekla Lara: „On doživ-java metamorfozu". Setio se i svog pitanja: „U šta se pretvara?" Odiseju reče Mars možeš li da me razumeš? Heroj ne reče ništa pa Mars pozva Laru. Ona u trenutku dopliva do njega. Pogledaj ga zapovedi joj Mars malopre sam mu postavio pitanje i on mi je odgovorio jezikom koji nisam razumeo. Da li se to nekada dogodilo tebi ili Tatjani? Nije reče Lara. Buljila je radoznalo u Heroja. Izgleda nekako drugačije. Drugačije? Mars oseti kako mu se stomak grči. Šta hoćeš da kažeš? Njegove oči reče ona i dopliva bliže. Mars posegnu prema njoj, privuče je k sebi. Šta je bilo s njegovim očima? Zbog straha je bio besan na samog sebe i postao je nestrpljiv. Mogu da vidim kroz njih. Nemoguće odgovori Mars trenutak ranije bile su neprozirne. Ipak, zagledao se u Herojevo lice. Da li su se njegove oči promenile? Nije mogao da bude siguran u to jer je svetlost bila slaba, pa je morao da se približi. Nije se usudio da to uradi. Otplivao je do ivice bazena, izvukao se napolje. Voda se slivala s njegove odeće, punila mu cipele. Kravata mu je bila uništena. Dotakao je mesto na nozi gde je osetio da ga je nešto čudno dodirnuto. Lara reče on gde je Irina Ponomareva? Ne znam, druže Lara je još uvek buljila u Herojevo lice. Otišla je pre izvesnog vremena. Imala je prevoz? Mislim da je rekla da ima kola. Mars klimnu glavom. On joj je obezbedio kola, tako da je sada znao gde će je naći. U kolima je bio sakriven ureñej za prisluškivanje u motoru. Možda će kad bude našao kola naći i Irinu. Ustao je. Mislio je da je sada najvažnije da nañe Irinu.

Potrebna mi je suva odeća rekao je kraljevski. Odmah, druže reče Lara i prestade da posma-ra Heroja. Izašla je iz bazena, brzo prešla preko prostorije iestala u garderobi. Mars je posmatrao nepokretnu, plutajuću Herojevu figuru. Pomislio je zadrhatvši na ono što mu je očešalo nogu u bazenu. „Šta ti se dogaña?" pitao se u mislima. „U šta se pretvaraš?" Mislio je da čak ni sam Heroj ne bi mogao da mu da odgovor na ta pitanja. Na kraju Crvenog trga pralazi se reka Moskva preko Moskvoreckog mosta. Otuda vode dve ulice koje završavaju na istom mestu na trgu Dobrininskaja. To je deo veliko prstena Sadovaja koji okružuje centralnu Moskvu i ovde je poznat kao Zamoskovlje ili Reon van Moskve. Pre nekoliko vekova Zamoskovlje je bilo oblast gde su stanovale careve sluge i dvorske zanatlije. Sada je sve drugačije, kao veći deo Moskve, jer je u devetnaestom veku ceo kraj prošao kroz industrijalizaciju. Još uvek je ovde bilo mnogo zanimljivih stvari od kojih svakako treba pomenuti crkvu Sv. Đurña. Crkva predstavlja trijumf graditelja sedamnaestog veka a do nje se stiže preko Kamenog mosta niz ulicu Boljšaja poljan-a. Oko crkve su izgrañene savremene jednospratnice, širokih kapija i svežih dvorišta. Ulice su uske i kad serene na desnu stranu iznenada se stigne do Geografskog instituta i Administracije atomske energije. Valerij Bondasenko nije mogao da nañe bolje sklonište u čitavoj Moskvi nego što je bila crkva Sv. Đurña. Iako je njena unutrašnjost bila ogoljena sve što je bilo bolje konfiskovala je država crkva je bila veoma popularno mesto na koje su dovoñeni turisti. Autobusi Inturista uvek su bili u blizini, a glasovi državnih vodiča odzvanjali su u vazduhu tokom dana, ispunjavajući unutrašnjost crkve, ponavljajući bezbroj puta autorizovani deo istorije. Ispod gomila koje su prolazile, Valerij i Sergej borili su se s prašinim i paučinom u davno zaboravljenim kriptama. Pored njih je na grubom ležaju spavala Valerijeva kćerka. Lice joj je bilo bledo, bez ikakvog izraza. Gospod nas iskušava, je li, druže? reče Sergej i nasmeja se Ne znam inače zašto se osećam kao Jov. Izgleda da će iskušenje uskoro da se završi reče Valerij Ozbiljnim glasom i to ovako ili onako. Sergej se brzo otrezni. Znači li to da je Bela zvezda osuñena? Ne znam priznao je Valerij. Drug Volkov ... Neka gori u paklu večno!

Drug Volkov je možda izvukao sve iz Nataše Majakove, ali dobio je samo ono što ona zna. Informacije nam cure, to je sigurno, ali još ne tonemo. Sve dok je bezbedan moj deo Bele zvezde, bezbedni smo i mi. Na šta mislite? pitao je Sergej. Mislim na onaj deo organizacije koja je skrivena u mom kompjuteru ... U kompjuteru? Valerij klimnu glavom. Sve je sakriveno od radoznalaca. Ipak ... Da, potpuno shvatam reče Sergej nije kod nas. Slegnuo je ramenima. Ali, jedno je sasvimigurno, dok ljudi druga Volkova pretražuju grad, niko od nas ne srne da rizikuje da ode do vašeg stana. Moskva je postala opasna zona za sve nas. Sumnjam da bismo smeli da rizikujemo. Niko ko je povezan s Belom zvezdom ne srne daizikuje ... To sam i hteo da kažem reče Sergej ali koga bismo inače mogli da iskoristimo? Postoji neko ... Ko? Jedna žena. Sergej jeknu. Ne još jedna žena, druže. Pogledajte šta se dogodilo s Natašom Majakovom. Zar vam njeno mučenje ništae znači? Da reče Valerij teško mi je, meni je staloo Nataše... U tome je vaš problem, druže. Emocionalno seezujete, a to je ... ... direktna i stalna opasnost završi Valerij njegovu misao. Da, zna, Serge. Ali, ja smatram da je važno posmatrati ljude kao ljude, ne kao figure koje se pomiču po šahovskoj tabli. Ali, za dobrobit svih nas, vi biste gurali tu ženu po šahovskoj tabli, zar ne druže? Reći ću joj šta je potrebno da uradi, ali neću joj objasniti zašto reče Valerij. Daću joj da bira. Iluziju da može da bira, hoćete da kažete zarežao je Sergej. Kad budete završili s njom, držeći je za butinu, ljubeći je, ubeñen sam da će biti spremna da skoči s Moskvoreckog mosta samo ako zatražite to odje! Ona je neko s kim se ne može manipulisati —eče Valerij. Ni sa Natašom Majakovom nije moglo da se manipuliše, druže ali ipak ste manipulisali s njom. Za dobrobit svih nas. Pogrešio sam što sam na taj način koristio Natašu. Pogrešio? Pogrešno ste shvatili moju nameru Sergej stavu ruku na Valerijevu mišicu u znak solidarnosti. Uradili ste što je trebalo da se uradi. Možda je to bilo prljavo, ali to je nešto čega se ne treba stideti, prijatelju moj. To je bilo neophodno. Nisam baš siguran u to, Sergej.

Mislite na Volkova, čoveče! Bez vašeg stalnog varanja taj monstrum bi nas već sve pobedio. Možda si u pravu. Vremena revolucija su vremena očaja reče Sergej. Ona zahtevaju očajničke mere. Mislim, druže, da smo mi završili s revolucijama. Vidite rezultat naše sjajne revolucije. Zar niste hteli da ponovimo greške predaka? Odmahnuo je glavom. Ne, druže. Ovo je možda vreme očaja, ali ja ne želim da se primene očajničke mere. Ciklus bezumnog nasilja i skrivene gramzivosti mora da se prekine jednom zauvek. Ne želim da oborim jednu vrstu tiranije da bih je zamenio drugom. Razumeš li? Jesi li sa mnom? Sergej klimnu glavom. Zauvek i dan više, Valerij. Valerij lupi Sergeja po leñima, ali pogled mu je odlutao. Ah, Nataša reče tiho u tami kripte kad bi samo znala kako je značajan tvoj bol za Belu zvezdu. Volkov te slomio, ali on sada veruje da je sve što si ti uradila bilo samo da doneseš Heroju dosije KGB-a. Naša istina je još bezbedna okrenuo se prema Sergeju. -Da li je bezbedna, druže? Je li otišao? Jeste. Irina se izvuče ispod Herojevog tuša gde ju je Lara sakrila kad ih je Tatjana upozorila na dolazak Marsa Volkova u zgradu. Ne plaši se zbog onoga što si možda čula. Irina kliznu u bazen kraj njega. Ništa što je u vezi sa tobom ne može da mereplaši. Heroj je dotače dok su išli prema sredini bazena.. Mars te tražio reče joj. Je li rekao zašto? Milsim da ne bi bilo dobro da te nañe reče Lara. Ali zašto me traži? On misli da ti znaš gde se krije Valerij reče Heroj. Ubiće Valerija ako mu se ukaže prilika reče Lara. Irina zadrhta. Sada se bojim. I treba reče Heroj. Stavi ruku na nju i ona oseti toplinu'koja poče da je obuzima. --Ne brini. Imaš anñela čuvara koji te pazi. To je i Nataša govorila Irina zatvori oči. Zašto postoje nasilje, bol, patnja, smrt?

Pljuskanje vode u bazenu izazvano pokretima četiri bića koja su se jedva nazirala u fosforescentnoj tami povezana nevidljivom vrpcom. Heroj reče: Sve je to deo ljudske prirode. Grešiš reče Irina svakako grešiš. Ljudi žele stvari reče Heroj obično su to stvari koje ne mogu da imaju, previše moći, vlast nadrugim ljudima, vlast nad nacijama. Tome nema kraja. Postoji ciklus ljudske prirode koji mora da se završi. Zvučiš kao bog koji govori o smrtnicima reče Irina. Mars me optužio da želim da budem bog, ali to zaista nije moja namera. Irina se zagleda u njegove čudne oči. A šta ti je namera? Sloboda reče Heroj. To je prilično jednostavno, zar ne? Ili bi bar tako trebalo da bude. Ali pošto je ljudska priroda onakva kakva je, koncept slobode postaje zapetljan kao rak u mreži. Rak puže i puže, ali nikako ne može da se iskobelja iz mreže. Irina se baš spremala da mu odgovori kad vide da je Tatjana skliznula u bazen. Ona je bila njihov stražar. I Heroj i Lara pogledaše prema njoj. Ona mora da ode reče Tatjana i pokaza na Irinu. Sada? pitao je Heroj. Odmah. Pitanje života i smrti. Kuda da idem? pitala je Irina. Ne želim da odem. Heroj nije obraćao pažnju na nju obrati se Lari. Pazi da izañe neprimećena kao što je i ušla. Lara klimnu glavom i izañe iz bazena. Tatjana krenua njom. Irina je čula tapkanje njihovih bosih stopala po pločicama. Voda je kapala u tami. Moram li da idem? ponovila je. Veoma je važno da odeš reče Heroj inače se to ne bi postavilo kao problem. Ne želim da odem. Odbijam da mi nareñuje šta da radim. Dosta mi je da budem marioneta koja igra na kraju konopaca koje povlače muškarci. Želiš slobodu, zar ne? Da. Pa i ja to želim reče Heroj to želimo svi. Čak i Arbat pogledao je ako se ne opireš da odeš pomoći će nam da je se dokopamo. Kako onda da odbijem? Irina je osećala da je strah ispunjava i da vibrira u njoj kao moćna mašina. Heroj se osmehnuo. Hrabro rečeno rekao je. Kuda da odem? Pojma nemam reče on bolje je tako, uvera-am te. Irina ga je gledala širom otvorenih očiju. Jedva je zadržavala suze. Heroj dopliva do nje. Uze je u naručje, poljubi je u usta.

Vrati mi se, Irina šapnuo je pojma nemamta ću da radim bez tebe. Irinino srce je udaralo tako jako da ga je jedva čula. Tražila je univerzum u njegovim očima, govorila mu bez reci onom posebnom tišinom komunikacije koju je naučila od njega. Lara i Tatjana stadoše kraj bazena. Vreme je reče Heroj. Njih dve se sagnuše i izvukoše Irinu iz bazena. Šta je za vas najvažnije? pitao je Mars kapetana Nikoleva. Suverenitet i bezbednost Sovjetskog Saveza. Niste oklevali. Nisam, druže. Mars klimnu glavom. Sedeli su u komandnom centru odeljenja N. Mars je bio za malim pisaćim stolom. Pregledao je materijal o personalu za koji se sumnjalo da pripada Beloj zvezdi. Kapetan Nikolev je sedeo za elektronskom konzolom. Dobro je biti siguran u sebe, kapetane reče Mars. To je nešto što se gubi kako mladost nestaje iovek prelazi u srednje godine. Pogledao je kapetana Nikoleva. Koliko vam je? Trideset i pet? Dvadeset i dve, druže. Eto reče Mars skoro zadovoljno. Mladost mora da ima svoje doba. Kao perestrojka. Zagonetno se osmehnuo a onda, njegova usta se iskriviše kao da je dotakao pokvarenu hranu. Recite mi kapetane, šta vi mislite o atnerikanizaciji Rusije? Izvinite? Nemojte to da radite! lanu Mars. Ne igrajte ulogu lojalnog ali glupog vojnika preda mnom, kapetane. Možete da obmanete svoje pretpostavljene, ali oni su samo vojnici i ništa više. Mene ne možete da obmanete. Ja znam domete vaše inteligencije. Znam o vašim studijama, o vašoj strasti za istoriju koja vas je navela da otkrijete nivoe autorizovane istorije poslednjih dekada ... Druže ... Ne brinite, kapetane. Vaša tajna je bezbedna. Ali nemojte da mi tvrdite da niste svesni amerikanizacije naše zemlje. Vojska mora da moli komisiju koju je formirao Kongres narodnih poslanika ako nešto želi da menja, čak i mesta poljskih klozeta. Povećanje budžeta? O tome mora da raspravlja komisija koja veze nema o mogućnostima, vezama i sposobnosti ljudi iz nacionalnog obezbeñenja. Nikolev je ćutao. A anda tu su nezavisni seljaci koje plaćaju devizama da bi bila bolja konkurencija kolektivima. Mars sleže ramenima pa nastavi.

A šta je sa KGB-om? Prisiljeni smo da trpimo ispitivanje našeg sadašnjeg sistema dok pohvatamo teatralno javno žaljenje disidenata i subverzivnih elemenata koji su prodrli u Kongres i koji nas okrivljuju za grehove prošlosti. Pošto je Nikolev i dalje ćutao on jeknu pa nastavi: To nije perestrojka, to je Amerika. Koliko ja mogu da razumem reče najzad kapetan Nikolev perestrojka je samo eksperiment. Eksperiment koji se izopačio reče Mars, ali kako Nikolev nije ništa rekao on nastavi. Mi smo nalik na stare Britance koji su pokušali da svoju kulturu nakaleme Rimu u doba Kaligule. Šta se to s nama zbiva kapetane? Da li ćemo izgubiti smisao za sebe same, za ono po čemu je Rusija jedinstvena u svetu? Naša kultura je potisnuta od strane ljudi koji nama vladaju. CIA ne mora više da sluša Radio Slobodna Amerika, predsednik obavlja sve poslove za nju. Tako vi posmatrate stvari reče Nikolev mislite da oni koji podrivaju kulturu tako rade? Govorite kao pravi diplomata Mars se nasmejao gubite vreme u Pograničnoj službi, kažem vam. Kao što ste bez sumnje i mislili reče Nikolev moj posao mi dopušta da se u slobodno vreme bavim sopstvenim interesovanjima. Ja ne mogu da shvatim da toliko volite istoriju, kapetane kad je naši takozvani naučnici upravo pišu izočetka. Mislio sam da ćete vi shvatiti neophodnost revizionizma. Zanimate me, kapetane. Ima u vama mnogo više nego što se vidi na prvi pogled. Mahnuo je glavom prema elektronskoj konzoli. Šta ima novo? Uvek isto reče kapetan Nikolev. Kola Irine Ponomareve su još uvek na istom mestu. Nisu se pomakla otkako ih snimamo. Parkirana su šest blokova dalje od vašeg stana. Četiri moja čoveka ih drže na oku. Zaista? Mars podiže glavu. Ko vam je rekaoa to uradite? Niko, druže. Mislio sam da bi bilo ... Mislili ste pogrešno odgovorio je Mars odmah sklonite svoje ljude. Samo nam fali da jedan od njih bude primećen. Irina ne zna da sam ja iz KGB-a. Ako vidi samo jednog od vaših ljudi a verujte mi, ako su ti ljudi tamo, ta žena će ih spaziti ona neće ni prići kolima. Da, druže. Dok je Nikolev izdavao nareñenja, Mars je mislio na Irinu. Morao je da se smeje samom sebi zbog svoje paranoje. Koliko se puta samo u prošlosti pitao nije li ona stvorila neke tajne veze, možda sa američkim simpatizerima

Bele zvezde, dok je bila u Americi? Ona je ipak imala dosta slobode, mnogo više od Nataše Majakove dok je ova bila na turneji u Njujorku. Imao je prava da bude sumnjičav, podsetio je samog sebe. Zar ona nije imala svoje mišljenje o nacionalnim manjinama u Sovjetskom Savezu, a to je bilo ono što je brinulo Marsa? Imao je prava kad ju je poslao da pokuša da otvori Valerija Denisoviča. U poslednje vreme Irina se pokazala vrednom kad je njeno amatersko traganje otkrilo Natašu Majakovu, koja je bila veza izmeñu izdajnika Valerija Denisoviča i Heroja. Proklet Valerij Denisovič! Mars udari pesnicom po stolu tako da se kapetan Nikolev trgnuo. Druže? Mars je gledao najnovije informacije o Beloj zvezdi na monitorima. Izgleda da su poslali neku uznemirujuću informaciju na Zapad Mars protrlja lice. Nismo još otkrili njihovu šifru, ali znamo dovoljno da bismo nešto ipak saznali pogledao je kapetana Nikoleva. Mislite da je Bela zvezda dovoljno očajna da bi zatražila direktnu pomoć od Zapada? Čak i da jesu toliko očajni reče Nikolev ko bi bio dovoljno blesav da im odgovori? Hmmm Mars je posmatrao rukopise kao da su bili listići čaja iz kojih može da se pročita budućnost. Posle izvesnog vremena podiže makli interni memorandum i reče. Jedna američka diplomatska misija planira da doleti u Moskvu. Pa šta onda? Američke diplomatske misije stalno dolaze. Mars pruži memorandum kapetanu Nikolevu. Ali, pogledajte odakle ova misija dolazi. Iz Tokija. Da reče Mars zanimljivo, jer je Bela zvezda baš u Tokio poslala poziv za pomoć. Kapetan Nikolev slegnu ramenima. Možda je samo sve koincidencija. Mars uze memorandum bez ijedne reci. Kapetan Nikolev ga je posmatrao dok je kačio memorandum na rukopis. Mars na trenutak podiže glavu. Pokretne jedinice su spremne? Da, druže. Onog trena kad kola Ponomareve krenu, želim da to znam. Ako spavam, probudite me. Ako jedem, otmite mi viljušku iz ruke. Jasno? Sasvim, druže. Hotel Rusija ogromna grañevina od dvadest spratova, sagrañena u neodreñenom stilu koji je u Rusiji priznat kao moderan, zauzimala je čitav blok Ulice Ražin. Ulica je dobila ime po dobro poznatom kozačkom voñi i nekako je bilo logično da tu bude prihvatilište mnogihurista.

Irina ode do prednjeg ulaza Rusije i kako joj je Tatjana objasnila ode do recepcije i upita ima li poruka za gospoñu Kubjaševu. Bila je poruka. Irina uze jednostavan beli koverat, preñe preko hola priñe stepeništem i ode u jedan od mnogih restorana hotela. Pronašla je garderobu i zaključala se u nju. Otvorila je koverat, pročitala je dva puta šta je pisalo na papiru u njemu. Srce joj je snažno udaralo u grudima kad se otvoriše vrata garderobe. Pitala se da li dame koje su ušle čuju to lupanje. Zapamtivši odredbe Irina iscepa papir i koverat na sitne komadiće i baci ih u toalet. Dva puta je povukla vodu, proverivši da nijedan komadić papira ne ostane u šolji. Oprala je zatim ruke, ali se nije ni pogledala u blistava ogledala. Izašla je iz Rusije na izlaz sa strane. Kupole u obliku luka na katedrali Sv. Vasila dominirale su okolinom. Nije bila daleko od Kremlja. Zadrhtala je kao da je zima i kao da nema bundu. Bilo joj je nareñeno da ide peške i autobusom i Irina posluša taj savet. Nije se osvrtala oko sebe da proveri da li je prate, ali je uhvatila samu sebe kako bulji u stakla izloga, prozore kola i tramvaja koji su prolazili kraj nje, ne bi li uhvatila odraz nekog sumnjivog. Vozila se trolejbusima putevima koji su išli paralelno i najzad je završila tamo odakle je i krenula. Onda je nastavila da ide peške i najzad se našla na najudaljenijem kraju Crvenog trga. Moskva je bila mračna i neprijatna, a nebo je bilo tako puno oblaka da se nije video nikakav odsjaj na vodi kad je prelazila Moskvorecki most. Njoj to nije smetalo. Činilo joj se da je neka druga Irina Ponomareva angažovana u ovom zastrašujućem špijunskom poduhvatu. Kad je prošla trg Dobrinskaja našla se u Zamoskov-Iju. Videla je autobuse Inturista, a u daljini crkvu Sv. Đurña. U crkvi je Irina molila za Valerija, za sebe, ali naročito za Odiseja. Laži Inturistovih vodiča padale su joj u uši kao kiselina. Turisti su se vukli poslušno za vodičima kao ovce odreñene za klanje. Smrt i razaranje stalno su joj bili na umu. Plašila se za sebe kao da više ne može da prepozna svoj moralni centar, a kamoli moralne centre hiljade ljudi oko sebe. „Sa svakim korakom na ovoj stazi" mislila je „sve više se gubim, dok pomičem granice onoga što ću uraditi i što neću uraditi. Ima li tome kraja?" Završila je molitve. Otišla je u portu. Tu je bilo tiho. Mumljanje Inturistovih vodiča bilo je daleko. Senke su visile kao debele čipke, oivičene crnilom izmeñu sivih tonova.

Irina se trže kad sveštenik dotače njenu ruku. Htela je nešto da kaže, ali on prinese prst usnama. Kapuljača mu je skrivala lice. On je pozva i ona klimnu glavom pa krenu za njim niz mračan hodnik, kroz drvena vrata, niz izlizane kamene stepenice. Postalo je hladno i mračno. Osećala je miris vina i prašine. Kinula je. U dnu stepeništa sveštenik gurnu unazad kapuljaču i otkri beleg u obliku jagode. Ovuda reče Sergej. Nije joj rekao svoje ime i Irina ga nije pitala. Sergej ju je vodio kroz kriptu sve dok nisu stigli do mesta gde su se on i Valerij privremeno ulogorili. Irina ugleda devojku na improvizovanom ležaju. Moja kćerka reče Valerij Bondasenko i izañe iz senki znam da si ti mislila da ja nemam dece. Neophodna laž. Niko ne zna za nju. Bolest moje kćerke je korišcena protiv mene. Zašto je onda ovde? KGB je otkrio da ona postoji i gde se nalazi. Irina ga pogleda. Naterali su Natašu da im to kaže. Valerij klimnu glavom. O Bože, da li je ona mrtva ili živa? Nemam načina da to saznani. Valerij, mogla sam da je ubijem. Bila sam takva budala. Ne, nisi bila budala, koska. Toliko su te lagali da si izgubila moć odvajanja istine od laži osmehnuo joj se nemoj da kriviš sebe, molim te. Bila si suprotstavljena najboljima. Nisi imala šanse da se izvučeš. Ti i Mars ... Valerij joj priñe bliže. Da. Ali ti reče ona zašto si ti morao da me lažeš? Mislio sam da te štitim reče Valerij to sam bar rekao samom sebi. Pročitao sam tvoj dosije; znao sam sve o tvojoj porodici, o tome šta si propatila od KGB-a. Ubedio sam sebe da ne treba da te obavestim o Marsu mada sam bio spreman da koristim tvoje znanje protiv njega. Saznanje o njemu samo bi te obogaljilo a bez toga bi bila mnogo prirodnija sa njim. Valerij odmahnu glavom. Vidiš, koska, postao sam veoma vest lažljivac tako da nisam imao problema da samog sebe obmanem. Nisam shvatio da sam se zaljubio u tebe, a da te svakog dana šaljem u opasnost. To što se dogodilo s Natašom njeno hapšenje i ispitivanje moglo je da se dogodi i sa tobom, da je Mars posumnjao da ga špijuniraš za mene. U početku nisam obraćao pažnju na tu opasnost, jer sam bio opsednut željom da uništim Marsa prišao joj je bliže. A onda sam najzad shvatio šta radim tebi i sebi.

Nemoj reče Irina ja više ne znam da li želim da budem bliska s tobom. Duboko si me povredio, Valerij. Nisam to nameravao. Moraš da mi to veruješ. Irina ne reče ništa. Valerij reče: Mora da si mi oprostila, došla si, zar ne? Došla sam jer je Odisej to tražio do mene. Rekao je da je to veoma važno, da ću imati prilike da aktivno radim za slobodu. Bio je u pravu. Irina je buljila u njega. Ali sada je Odisej van toga. Je li? pitao je Valerij. Pa mi radimo za istutvar. Tvoje metode su uvredljive. Pravo da ti kažem s moje tačke gledišta ja ne vidim mnogo veliku razlikuzmeñu tebe i Marsa. Mars Volkov je sistematski ispitivao Odiseja otkako se povratio iz kome. Uhapsio je Natašu Majakovu i podvrgnuo je ispitivanju. Šta to znači? Iako ne znam ali pretpostavljam da su je tukli, da joj nisu dali hranu, da su joj branili da spava, dobijala je električne šokove,njekcije ... Prestani! Irina pokri uši rukama. Pokušavam da sagledam stvari na pravi način. Irinina ramena se spustiše. Tvoji napori su primećeni. Hvala reče on formalno. Duboka, skoro neprijateljska tišina zavlada meñu njima. Pre nego što je postala nepodnošljiva Valerij reče: Kako smo došli do ovoga, koska? Ti mi reci reče Irina. Da li želiš da kažeš da je moja greška? U redu. Moja je greška. Nije nikada trebalo da te lažem. Ali otkuda sam znao kakva ćeš biti? Kako sam mogao da ti verujem? Ne vidiš, je li? Irina tužno odmahnu glavom. Osudio si samog sebe sopstvenim recima. Vidi šta jevoj posao načinio od tebe, Valerij. Sumnjaš u svakoga. Ne možeš nikome da dopustiš da ti se približi jer se plašiš da se ne pokaže da ti je neprijatelj. Grešiš, koska. Bio sam blizak sa Natašom Majakovom. Srce mi se slomilo zbog onoga što se dogodilo sa njom. A ti Irina ... tebe volim. Ne, Valerij, ne verijem ti, ne verujem da znaš značenje reci ljubav. Ali, ja te ne krivim. Tebi je posao na prvom mestu, oduvek je bio i ja vidim da je to neophodno, iskreno, vidim to. Ne znam šta da osećam prema tebi, i to je tako, ne mislim da je dobro da baš sada razmišljam o tome možda ne treba nikada da razmišljam. Nikada je dugo vreme, koska.

Naročito u tvom poslu reče Irina a sada kad je to i moj posao bolje da sa tim završimo. Pomoći ćeš nam? O, Valerij kako se to oduševljavaš. Kao dete na Uskrs Irina se osmehnula. Zaboravila sam kako ti je lice lepo kad si srećan. Valerij je uhvati za ruku. Irina, ne mogu da prenebregnem element opasnosti. Mars želi moju krv. On je angažovao Pograničnu službu KGB-a da me nañe. Ako hoćeš da me preplašiš, uspeo si. Bićeš obazrivija ako si preplašena reče Valerij a sada slušaj, moraš da odeš do mog stana. Ti znašompjuter Tošiba gde stoji? Moraš nekako da ga izvučeš iz stana. U tom trenutku Irina mu je skoro rekla da je našla njegovog duha u mašini, da je znala sve o unutrašnjem ustrojstvu Bele zvezde, da je znala čak i identitet njenogoñe. Ugrizla se za usnu, sigurna da joj neće dopustiti da ode do stana ako shvati šta ona zna. Kad se jednom nañem u stanu, šta onda? pitala je Irina. Ne mogu da hodam ulicama Moskve noseći kompjuter. Naravno da ne možeš reče Valerij. Imaš liola. Da. Dobro reče Valerij i odahnu s olakšanjem. Najzad se plima okrenula u našu korist. Zar vi jednostavno ne mrzite Amerikance? pitao je Mars. Jednom sam upoznao jednog Amerikanca reče kapetan Nikolev bio sam slobodan, naravno. Sreo sam ga van zidina Kremlja. Delovao je pristojno. Bio je pun pitanja, ali pojma nije imao šta se zbiva u ovojemlji. To je to! reče Mars. Amerikanci pojma nemaju kako se bilo šta odigrava u politici, ekonomici čak ni u društvenoj dinamici. Oni su suviše zauzeti kupovinom kod Blumingdejla i Tiranija. Vi želite da ih pokopate, kao Hruščov. Ne, kapetane, ne želim da ih pokopam reče Mars želim da ih zbiršem. Onda ste pred nemogućim zadatkom. Mars ga pogleda. Da li zaista tako mislite? To je zanimljivo kad se čuje iz usta naučnikaistoričara. Rim je pao i Vizantija. Zašto ne bi Amerika? Ako hoćete da budem iskren nije demokratija nepodesna nego komunizam. On gubi na svim planovima. Teorije Marksa i Engelsa su neadekvatne. Tužno je to kad počne o tome da se razmišlja. Poljska, Mañarska, Rumunija, Čehoslovačka, Istočna Nemačka ne prosperira-u. Naša privreda je u kolapsu. Mi ne možemo da ishranimo ni sopstveni narod. Korupcija i alkoholizam

vladaju birokratijom koja ničemu na služi. Moramo da se suočimo s činjenicama. Staza kojom smo krenuli vodi u ćorsokak. A kuda onda da krenemo? pitao je besno Mars. Gde ćemo završiti? Da otvorimo Blumingdejl i Tifani na Ulici Gorki? Zar će naše žene nositi džins i indijanske jakne s resama? Nije rešenje da se izgubimo u ludilo amerikanizacije. Ja to odbacijem! Stari Britanci su bili fascinirani luksuzom Rima reče kapetan Nikolev. Rim je bio mesto puno očaravajućih stvari. Rupa sa živim peskom reče Mars to je prava istina. Kad bismo samo mi to mogli da shvatimo reče Nikolev. Pogled mu se prikova za elektonsku konzolu. Šta je bilo, kapetane? Kola Irine Ponomareve reče Nikolev krenula su. Pre nego što je ušla u Valerijev stan Irina je tri puta obišla oko bloka. Kretala se sasvim polako, onako kako joj je Valerij savetovao, osmatrajući da vidi ljude KGB-a koji bi mogli da se pojave, osmatrajući čitavo mesto. „Ako su poslali bilo koga onda to neće biti samo jednog čoveka" rekao joj je on „Oni znaju da ja nisam toliko glup da bih ponovo došao u stan". U svakom slučaju Irina je preduzela sve mere opreza. Parkirala se iza zgrade. Ušla je u sporedni ulaz susedne zgrade i spustila se u podrum. Valerij joj je rekao da su njegova i susedna zgrada svojevremeno bile celina i da su podrumi još uvek povezani. Deset minuta kasnije Irina se pojavila u ulaznom holu Valerij eve zgrade. Stajala je sasvim mirno na otvorenim vratima požarnog stepeništa, smanjivši disanje, pokušavajući da oslušne sve zvuke koji su bili jači od udaranja njenog srca. Oči su joj bile širom otvorene. Neko je izašao iz nekog stana. Irina se sakri na stepeništu. Osetila je miris kuvanog kupusa i duvana. Vrata se zatvoriše, ključ se okrete u njima i teški koraci odjeknuše hodnikom. Lift zaurla, vrata se otvoriše, zatvoriše, lift opet zaurla i spusti se dole do hola. Mir poče da se navlači kao senke koje pomiče sunce koje klizi preko popodnevnog neba. Nije bilo dežurnajih ni u jednoj od ove dve zgrade. Bila su to njuškala koja su pratila sve i svakog ko bi ulazio i izlazio iz zgrada. Bili su to neslužbeni članovi KGB-a. Nešto se ipak promenilo u Moskvi. S mesta na kome je stajala Irina je mogla da vidi ulazna vrata Valerijevog stana. Sve je izgledalo sasvim u redu. Vrata su bila zatvorena. Baš onako kao što ih je ona ostavila. Ali, da li je to bila samo iluzija? Marsovi ljudi su svakako prošli kroz taj stan tražeći sve što bi moglo da ih navede na Valerijev trag. „KGB. Budite mirni."

Irina je zadrhtala. Kao da je njene odlučnosti odjednom nestalo. Mogla je samo da se okrene, da siñe stepeništem u podrum, preñe u drugu zgradu i nestane kroz nju. Jednostavno. Niko ne bi ni znao da je bilalizu ovog stana. Ali, nije to bilo baš tako jednostavno. Sloboda je bila kompleksna stvar, nešto čime je ona bila opsednuta otkako se vratila sa Kembridža. Kako je sada mogla dakrene leña slobodi? Ako se okrene kuda da ide? Natrag u svoj stan gde je čeka Mars Volkov da je ispita o njenim razgovorima sa Odisejom? Šta će da radi kad Mars završi s njom? Da se vrati na dosadan posao u Ministarstvu prosvete? Ne, ne. Ne može da se vrati. Ugušila bi se od sopstvenog očajanja. Krenula je tom novom stazom i znala je da mora da ide njom do kraja jer inače ne bi mogla da živi sama sa sobom. Druga strana ogledala je bila suviše zmamna, suviše ispunjena čudima koja je želela da vidi. Irina je stajala i drhtala od straha dok je udisala miris zgrade. Lift je zazujao krećući se prema nekom spratu. Beba je zapalakala. Čula se muzika s radija, a onda se sve smirilo. Sakupivši hrabrost oko sebe kao ogratač, Irina siñe u hol. Prišla je brzo Valerijevim vratima, gurnula ključ u bravu, okrenula ga. Stavila je ruku na jabuku, okrenula je i našla se u stanu. Odmah joj je bilo jasno da je neko bio u stanu. Mir je bio isti kao ranije, ali osećao se miris u vazduhu koji tu nije bio ranije. Osetila je miris jeftinih cigareta. Nije videla nigde pikavce, ali miris se zadržao, ma ko da je bio ovde bio je veoma pažljiv. Irina je zadržala dah dok nije stigla do kuhinje. Tošiba kompjuter je stajao na svom mestu, na uglu radnog stola. Prešavši kuhinju Irina isključi kompjuter i smesti ga u kofer za prenošenje. Podigla je teret kad je čula neko grebanje na ulaznim vratima. Krv joj se sledila u venama. Učinilo joj se da će da povrati. „KGB. Budite mirni". Marijo, majko Božja! Irina se osvrte oko sebe. „U zamci sam" pomislila je. „Ne, ne smem na prozor". Ipak, je prišla kuhinjskom prozoru, otvorila ga, čučnula brzo izašla na odmorište požarnog stepeništa. Okrenula se, zatvorila prozor za sobom, pritisnula se leñimaz zid od cigle. Ispod nje je bila Telegrafska ulica. Irina je zatvorila oči, zamišljajući sebe kako kleči u crkvi Sv. Arhanñela Gavrila. Tu je odlazila kao dete, s majkom, udisala miris tamjana, slušala glasove koji su govorili molitve, slušala nerazumljive reci. Da je mogla samo da vrati vreme unazad ...

Širom je otvorila oči kad je čula glas. Ima li traga da je bila ovde? Vrata su bila otključana, kapetane. Pretražite stan. Irina okrete glavu da bi pogledala kroz okno. Videla je mladog, zgodnog čoveka u sivoj uniformi s crvenim ukrasima. Mislila je na Valerija koji je u kripti rekao: „Mars traži moju krv. Mobilisao je Pograničnu stražu KGB-a da me nañe". „Kako to da su me našli? „ pitala se Irina. „Da li su me pratili ili su držali stan na oku? Mislila sam da sam bila obazriva. O, Bože kako sam bila glupa!" Otišla je, kapetane. Zašto je dolazila ovamo? Tišina. Da li nešto nedostaje? Samo kompjuter, kapetane. Ah reče mladi čovek u uniformi kompjuter. Okrenuo se od prozora. Nañite je mogla je daa čuje Irina kako kaže. Ako nam promakne, drug Volkov će mnoge od nas poslati u Sinkjang. „KGB. Budite mirni". „Koliko ih ima?" pitala se Irina drhteći od straha. „Liče na mrave koji pužu po ćebetu na travi. Moram da se izgubim s ćebeta pre nego što me živu prožderu". Kad više nikoga nije mogla da vidi kroz kuhinjski prozor, ona krenu niz zarñalo stepenište. Svakog trena očekivala je povike kad je neko od ljudi KGBbude primetio. Ali ništa se nije dogodilo. Stigla je do pločnika bez incidenata. Tošiba kompjuter joj je teglio ruku težinom. „Kad bih samo mogla da stignem do kola" mislila je „onda bi sve bilo u redu". Krenula je Telgrafskom ulicom, plašeći se da je neko ne zaustavi i ne zapita šta to tegli sa sobom. Počela je da pada kiša. Umesto da krene pravo prema kolima, Irina potraži sklonište. Stajala je, skrivena u dubokim senkama jedne kapije a kompjuter je stavila kraj nogu, tako da ga niko nije mogao da vidi. Posmatrala je ulicu preplašenim, izbezumljenim pogledom. Mogla je da oseti rešetke na Mesecu kako se zatvaraju oko nje. Mogla je da oseti arktičku hladnoću zime bez kraja, da vidi smrznutu siberijsku tundru preko koje pada sneg iz sivog neba. Njen košmar se sklapao oko nje. Irina je pažljivo posmatrala lice ljudi koji su prolazili kraj nje. Buljila je kroz prozore automobila. „Svako je potencijalni neprijatelj" mislila je. „Sve se to meni dogaña i sve će mi se dogoditi veoma brzo, veoma brzo. Plašim se

svakog i svega. To je svakako cena slobode. Zar nisam imala drugog izbora?" Grmljavina odjeknu gradskim ulicama i odjednom postade mračno kao da je ponoć. Jednom ili dva puta sevnu munja, osvetli ulicu bezbojnom eksplozijom energije. Irina se nervozno trže. Lila je kiša. Znala je da su ljudi iz KGba u blizini i da će je ščepati ako se još dugo bude tuda muvala. Toliko je bila preplašena i sleñena da joj nije palo na pamet da baci Tošibu u najbližu kantu za ñubre. Znala je da bi bilo besmisleno da sada pokuša da ode pešice. KGB bi je odmah primetio i ščepao. Automobil je bio njen jedini spas. Kad se jednom nañe u njemu moći će da se utopi u saobraćaj, da vozi pokraj nim ulicama, da ide prečicama da se vrati istim putem da proveri da je neko ne prati. Podigavši kompjuter i sagnuvši glavu Irina izañe na kišu, krenu prema kolima. Kretala se sporo. Voda se zadržavala na ulicama i svaki put kad bi pala kiša ceo kraj bi bio poplavljen. Irina proñe pored nekoliko žena koje su vukle svoje torbe za kupovinu. Ulična prodavačica s prokislim novinama na glavi premeštala se s noge na nogu da bi izbegla da joj se cipele napune. Nudila je svoju robu. Kad je Irina jednom posumnjala da je neko prati, sklonila se u malu zgradu, u čijem su holu bile razglav-Ijene pločice. Na zadnjem ulazu je pogledala unazad, videla da je ostavila trag od vode za sobom i skoro jeočela da plače. „Nikada neću uspeti da se izvučem" pomislila je očajno. Onda se selila da stalno izbegava KGB i zbog toga se malo utešila. „Možda nisam tako nesposobna kao što mislim" rekla je samoj sebi dok je gurnula zadnjarata. Našla se u prljavoj ulici iza kuće. Neko je zaboravio da unese rublje pa je vijorilo iznad njene glave na snažnom vetru. Na trenutak nije zanala kuda da krene. A onda, pogledavši niz ulicu, videla je zadnji deo crkve Sv. Arhanñela Gavrila. Pribrala se. Irina je požurila niz ulicu. Kompjuter joj je bio sve teži u rukama, ali je pokušala da ne obraća pažnju na težinu. Koncentrisala se na to da što pre stigne do kola, da proñe pored KGB-a i provuče se kroz mrežu koju su razapeli oko Valerijevog stana. Izronila je iz mračne ulice, zadržala dah dok je Zil prošao pored mesta gde se sakrivala. Zažalila, je što nema ponovo dvanaest godina, što nije ravna kao daska, da bude sposobna da nestane u deluću senke. Zamišljala je sebe kako kreće odavde dok Zil zaustavlja na kraju ulice. Puls joj je grmeo u ušima. Bila je ubeñena da će se odati. Zil je mirovao beskrajno dugo. Na prozorima su bila tamna stakla pa nije mogla da vidi unutra. Istini za volju

nije ni želela da pogleda unutra. Šta se tamo zbivalo? Da li su je primetili? Da li se igraju sa njom kao sa mišem? Najzad Zil krenu s mesta. Irina duboko uzdahnu dok je pogledom pratila Zil niz ulicu. On skrenu za najudaljenijim uglom, nestade. Krenula je niz ulicu u suprotnom pravcu. Želela je da zastane kraj crkve, da se baci na kolena, da moli za sigurnost Valerija, Heroja i samu sebe. Ali nije bilo vremena. Još se obraćala Bogu dok je zašla za ugao zgrade gde je ostavila kola. Zastala je, ponovo preplašena i obazriva. Ulica je bila prazna. Kola su stajala tamo gde ih je ostavila. Odjednom ona su joj se činila kao sklonište: ali odjednom shvati užas. Bila su to ipak kola koja joj je dao Mars. Ako nisu bila praćena sigurno je u njima bio neki ureñaj koji je slao signale na odreñeno mesto ... Irina se osvrte oko sebe. Srce joj je udaralo kao ludo u grudima. Šta da radi? Mora da se vrati Valeriju s kompjuterom, ali ako su ljudi KGB-a svuda unaokolo neće moći tek tako da se dočepa tramvaja. A ako u kolima postoji aparat koji šalje signale ... ona će odvesti KGB tačno kod Valerija. Nije imala mnogo vremena. Znoj joj se slivao niz vrat dok je pokušavala da resi ovaj problem. Buljila je u kola. Kao da su joj mahala, kao da su bila bezbedno pribežište. Odjednom joj sinu da se već oseća kao begunac, da tako razmišlja i da je sve više uplašena. Čula je šuštanje automobilskih guma po vlažnom asfaltu i ona skoči, pomislivši na crni Zi. „U redu" reče samoj sebi „koristiću kola, ali ostaviću ih mnogo pre nego što stignem do ckrve. Kad se jednom dokopam druge strane Kremlja, sve će biti u redu. Mogu da proše-am poslednjih nekoliko blokova i dobro proverim da me niko ne prati" Kad je to odlučila, požurila je prema kolima, ispustila ključeve zbog izbezumljenosti, podigla ih, otvorila vrata pored volana. Bacila je torbu sa kompjuterom na sedište pored vozačkog, kliznula unutra, zatvorila i zaključala vrata za sobom. Okrenula je ključ u anlaseru, kad je čula da je motor zakašljao i oživeo, odahnula je s olakšanjem. Buljila je kroz šoferšajbnu. Bila je već zamagljena, pa je rukavom obrisala staklo. Pitala se kako to da je toliko zamagljeno kad je ona tek ušla u kola. Takva zamagljenost se stvara samo od disanja čoveka. Tek tada postade svesna da se nešto blago pomiče iza nje. Ruka je ščepa za rame i ona kriknu. Jesam li te preplašio, Irina? Baš sam neobazriv. Videla je u retrovizoru njegovo lice filmske zvezde iomislila je na trenutak da je srce prestalo da joj

kuca. Onda se oglasi prvi otkucaj i njoj se učini kao da ju je neko ubo u grudi. Rekla je preko volje njegovo ime, više kao uzdah. Mars! Trinaest Moskva/Zvezdani grad Tori je sanjala Koi, čistoću beline poprskane crvenim, sanjala je utrobu koja šija na sunčevim zracima, koja se dimi kao actečka žrtva: razmišljala je o beskompromisnoj volji ratničkog duha. Baš se pitala kako to da baš Japanci od svih starih naroda smatraju da krv pročišćava najgori duh, kad je Rasel probudf. Da li je sanjala o krvi Koi ili krvi Hrista? Spustili smo se izvan Novosibirska da bismo uzeli gorivo reče Rasel. Na pola puta smo do Moskve. Mada su bili na civilnom aerodromu i mada su imali službeni plan leta, vojni komandant iz obližnje vazdušne baze poslao je svog añutanta koji je došao u pratnji čoveka u grañanskom odelu. Očigledno da je to bio agent KGB-a. Lice mu je bilo puno ožiljaka od bubuljica, a njegovo jeftino odelo stezalo ga je u preponama i ispod miški. Tori se pitala kako on izgleda posle osam časova u toj odeći. Dva čoveka pregledaše lažne diplomatske dokumente koji su tako brižljivo pripremljeni u kancelarijama Mola u Tokiju. Sve je bilo isto onako kao na njihovom prvom stajalištu u Ulan Batoru gde su prvi put uzimali gorivo. Njihova dokumenta su bila dobra, sve je bilo napred pripremljeno, čak su bili udareni i odreñeni pečati prilikom prelaska granica, dodato je i nekoliko službenih odredbi. Dva muškarca su pravila veliku predstavu od beleženja, dogovora izmeñu sebe i odmeravanja Rasela. Ali najviše su buljili u Torine noge. A onda, očigledno uzbezumljeni krenuli su da ispitaju posadu. Četredeset minuta kasnije izašli su iz aviona, ali su prethodno preteći pogledali Rasela i bacili još jedan žudan pogled na Torine noge. Napaljeni ñavoli reče Tori. I ti bi bila da si bačena u ovu divljinu i da imaš samo Kališnjikov da te greje. Kad su Rusi najzad otišli, Rasel se opustio. Postoji nešto što mi smeta u čitavoj ovoj aferi u kojoj se Bernard izgubio. Ako on nije deo Hitasurine šeme za superkokain a ja sam baš kao i ti ubeñen da nije otkuda njemu doñavola novac da kupuje to nuklearno oružje? Možeš

da se zakuneš da mu ih koalicija ne daje. A mogu da kažem i to da on ne koristi novac Mola. Čak i Bernard ne bi mogao dugo da vara s tolikim iznosom a da ja to odmah ne otkrijem. O tome nisam razmišljala reče Tori --ali čak i da jesam ja ne znam da li bi Koi ili Hitasura mogli da nam pomognu. Bernard ne zna ništa o Hitasurinim finansijama. Rasel se zamisli. Ne verujem da ću ikada shvatiti šta se u stvari dogodilo izmeñu tebe i Koi. Kakva je veza bila izmeñu vas dve? Iskreno plašim se da ti ne bi mogla da imaš nikakve veze sa njom. Rase, postojala je sasvim druga strana Koi koju ti nisi nikada video. Koi je bila ubica. I ja sam. Uživala je mučeći Dika. Grešiš reče Tori dok je mučila Dika, mučila je sebe. Mrzela je ono što radi, ali je osećala da jerokleta, da zaslužuje da je mrze i to svi. Nekog takvog moraš da želiš, ne smeš da ga odbacuješ. Ne srne više da radi ono što je uradila sa Dikom. Ja sam je sprečila, Rase Tori se zagleda u daljinu, u nešto što je samo ona videla. Osećala sam se dobro zbog toga jer nisam morala da je ubijem. Klimnuo je glavom. Vidim ti, svakako. Ali ... Vidi, Rase Koi je bila pod uticajem demona. Možda to nisu bili isti oni koji su upravljali Bernardom, ali su veoma slični. Misliš da je Bernard manje progonjen od Koi? Jedina razlika meñu njima je u tome što je Bernard našao način da živi sa demonima. Ali zar ne shvataš da bi Koi vremenom postalaruga Fukuda? A šta je vremenom postao Bernard, Rase? Možeš li odgovoriti na to? Ne možeš. Onda ću ti je reći. Bernard je mnogo veći ubica nego što je bila Koi. Ali njegovi motivi su altruistički ... Tako misli Centrala Mola reče Tori ovde se ne brine o motivima, već o moralnosti. Koi je imala hrabrosti da se suoči sa onim što je postala ... I ubila se zbog toga odmahnuo je glavom ne mogu da razumem osobu koja više voli smrt odivota. Pogrešno si to shvatio Torine oči bljesnuše smrt je bila kazna za njene grehove. Koi je umrla na častan način kao što je sepuku i to je značilo da je očistila svoj duh. Ako je poredim s Bernardom, mislim da je u pravu. Rasel je ustao. Postao sam klaustrofobičan zbog svih tih razgovora o smrti. Otišao je u prednji deo aviona. Tori je gledala krozrozor, buljila ni u šta.

Kriste dahtaJa je kako tako ništa ne shvata. Onda je odmahnula glavom, krenula za njim. Želelae da mu objasni, da ga natera da shvati, da prihvati nešto što nije objašnjeno logičnim, matematičkim jezikom. Rasele. Dugo su buljili jedno u drugo. Onda je Rasel ščepa za ramena, privuče je grubo k sebi. Ništa te sada neće spasti reče promuklo pre nego što se njegove usne spustiše na njene. Ne želim da budem spašena ječala je. Torine usne otvoriše i njen jezik se preplete s njegovim. Leña su joj bila izvijena a grudi su se smrskale o njegove. Osećala je vrtoglavicu i slabost, kao da je izgubila svu snagu u gornjem delu tela. Osećala je kako joj noge postaju teške kao olovo, kao da su pokopane u pesak. Butine su joj gorele. Nije mogla da povrati dah. Rasel joj je skidao bluzu, rukama joj je milovao dojke. Ječala je i skoro se onesvestila kad je osetila njegove usne na bradavicama. Nije mogla da čeka, rukama je potražila njegov kaiš, otkopčala ga, raskopčala mu šlic, žurno mu zderala pantalone, a onda osećajući kako divno pulsira i raste u njenoj ruci, gurnula ga pod svoju kratku suknju dok je drugom rukom uklonila svoj donji veš. Osećala je kako on punom dužinom prodire duboko, duboko u nju. Kriknuli su istovremeno. Rasel je ritmički udarao u nju. Nije ih se ticalo ako su pravili buku, nije ih se ticalo ako ih neko otkrije. Nisu brinuli ni za koga, nizašta sem za svoja upaljena tela, svoje vlažno sjedinjenje, vatru koja je pretila da ih proguta. Tori je osećala kako je ispunjava toplina koja se prelivala iz njegovog tela. Uhvatila ga je obema rukama za glavu, osećajući kako mu je gusta kosa. Rase, Rase oooooh! Usnama je milovao njen vrat, njene uši, njenu bradu. Rukama je obuhvatio njene čvrste dojke, stezao ih dok je udarao i udarao o nju donjim delom tela, tako da se Tori skoro onesvestila od zadovoljstva. Oči su joj bile zatvorene, trljala je lice uz njegovu bradu, osećajući kako je trzaji potresaju sve do palčeva na nogama. Mogla je da oseti kako je on napet, kako ga ta napetost obuzima u odreñenim intervalima, bilo je to nešto neopisivo, osećanje koje se javlja samo nekoliko trenutaka pre opuštanja, pre želje da se sasvim preda izgubi. Onda je zaječao, duboko u grlu, bio je to više urlik koji mu se otkinuo od samog srca. Osećala ga je kako je steže toliko snažno da nije mogla da diše dok se on grčio. Ovo je nju primoralo da doživi još jedan talas krajnjeg

zadovoljstva, nateravši je da širom otvori oči, dok joj je vreo dah izlazio iz usta i sve joj se misli zamračile. A onda je on kliznuo iz nje. Ne jeknula je ne, nemoj još. Ali on je pao na kolena, usnama je pronašao njen najosetljiviji deo, jezik mu je kliznuo po klitorisu tako da nije mogla da se obuzda da ne vrisne. Vrtela je bokovima u krug, držeći ga rukama za glavu, milujući ga s puno ljubavi dok su joj drhtaji beskrajno potresali čitavo telo. Savila se preko njega, noge su joj drhtale i bacakale se, glava joj je bila teška, osećala je vrtoglavicu od zadovoljene želje. O, Bože ... Tori se srušila preko njega a onda su zajedno pali na pod. Uhvatila je njegov klizavi ud rukama i počela daapuće. Želim te opet. Želim da opet budeš tvrd. Odmah, sada poljubila ga je u sam vrh. Rasel se nasmejao. Šta to radiš? Sačekaj malo, samo jedno od nas dvoje je sa Kriptona, sećaš se? Potrebno mi je bar nekoliko minuta da se povratim. Tori ga je milovala rukama i usnama i pokazalo se da mu nije potrebno nekoliko minuta. Mislio sam da ne mogu više dahtao je. Kad su se najzad zadovoljili Tori nasloni glavu na njegove grudi. Uživala je u otkucajima njegovog srca, koje je kucalo sasvim drugačijim ritmom od njenog. Kao da je iz tog ritma mogla da oseti muziku koja ga je pokretala, šta je voleo, šta nije, zbog čega je bio srećan, zbog čega je bio tužan; šta mu je godilo, šta ga je plašilo. Bila je to iluzija, dobro je to znala ljudi su mnogo složeniji da bi njihove tajne mogle tek tako da se otkriju ali ipak je to bila lepa iluzija. Skoro smo stigli u Moskvu reče Tori kad su se vratili na svoja sedišta a mi možemo da mislimo samo o seksu. To je instinkt preživljavanja reče Rasel. Mi oboje znamo kuda smo se nameračili, da nas ništa drugo sem neprilika ne čeka kad se spustimo na zemlju, pa ipak idemo. Postoji jedan deo nas koji želi da nas podseti da smo još uvek živi. Da li ti je naše voñenje ljubavi to značilo? Primitivan instinkt? Vidim da sam opet rekao nešto pogrešno. Da znaš da jesi rekla je Tori sklonivši se. Smiri se reče Rasel. Tori se oslobodi njegovog zagrljaja. Ne govori mi šta da radim?

Ne govorim ti šta da radiš, pobogu. Kako da se ponašam sada kad smo tako divno vodili ljubav i kad mi ti govoriš takve reci. Zar ovo tebi nije više od običnog antropološkog plesa parenja? Naravno da jeste viknu Rasel zar ti već nisam rekao da te volim? Ali nisam čuo nijednu tvoju rečao odgovor. Buljili su jedno u drugo bez ijedne reci. Ponekad zažalim što te volim reče Rasel tiho. Mi smo toliko različiti. Ti se velika misterija za mene. Ponekada me plašiš Ti si sposobna za neke stvari ... zaista ne znam zašto sam sebi dopustio da se upustim uo da te volim. Nikada ne znamo reče tiho Tori šta će nam se dogoditi. Zar nije upravo u tome uzbuñenje što zajedno otkrivamo budućnost? Tori reče Rasel da li me voliš? O, Rase poljubila ga je u usta, a onda se odmakla od njega i ja sam preplašena. Čega se plašiš? Da se ne izgubim u tebi. Nisam ti ja otac. Zagledala se u njega. Šta hoćeš da kažeš? Zar to nije ono što ti se dogodilo? Zar nisi želela da se izgubiš u njemu i pošto nisi mogla, izgubila si se u Bernardu Godvinu? Grozno je što to kažeš. Možda, ali to je istina reče Rasel. Tori, šta je Bernard video u tebi? Divljakušu, Divlje dete Tokija: misliš da je slučajno naleteo na tebe? Misliš da te nije mesecima proučavao? Kad Čovek zna kakva si ti, bilo je pitanje kako je on uspeo da te obuzda, da te natera da mu budeš lojalna. To je Bernardova specijalnost. Tori se trudila da to sve proguta. Posmatrala je kako kapljice vode klize niz prozor. Kao da je ta horizontalna kiša predstavljala sasvim novo otvaranje sveta za nju. Ja sam još uvek Divljakuša, Rase rekla je ne želim da se to izgubi. Rasel je milovao njenu kosu. Teško je to shvatiti, znam, ali ti nećeš da se to izgubi bez obzira šta se dogodi. Tori zatvori oči, zadrhta. Zar se je zato tako teško odvojiti? Delimično reče Rasel a postoji i strah da ćeš ostati samo ti da se osloni na tebe. Tori je otvorila oči. Ali to nije tačno, zar ne? Plakala je. Volim te, Rase.

Gutali su neko vreme. Najzad se on pomakao i rekao: Znaš, disciplina nalaze da odmah vratimo ovaj avion. Ljubav i rad na terenu su smrtonosni drugari. Sada je kasno da se predomislimo reče Tori. Je li? Uvek si ozbiljan. Dužnost pre sveta, to si ti. Ne uvek reče on posegnuvši za njom ne više. Avion 727 je leteo prema Moskvi. Kapetan Nikolev je bio u glavnom štabu Odeljenja N. utonuo u pisanje izveštaja o slučaju Bondasenko-Ponomareva, kad se pojavi rutinski izveštaj na teleksu. Radilo se o diplomatskoj misiji iz Tokija koja je zadržana na aerodromu Seremetjevo zbog birokratije. Odmah se digao i ostavio pisaću mašinu. Mislio je na memorandum koji mu je Mars pokazao i Marsovo čvrsto ubeñenje da ta „diplomatska misija" ima mnogo više veze sa Belom zvezdom nego sa meñunarodnom diplomatijom. Nazvao je garažu i naručio kola sa vozačem, ščepao je šapku s čiviluka i jurnuo betonskim stepeništem prema crnom Žilu. Lila je kiša i saobraćaj je bio zakrčen. Rekao je vozaču da ide Čaj ka pravcem van grada tako da bi na vreme stigli do Šeremetjeva. Bilo je važno da stigne pre nego što neko iz Američke ambasade stigne da oslobodi diplomatsku misiju. Uprkos svom cinizmu KGB-a on nije bio pripremljen za susret s Amerikankom i Amerikancem koje je zatekao zapetljane u neverovatno neefikasnu mašineriju sovjetske birokratije. Kapetana Nikoleva nije zbunio zgodan, visoki Amerikanac oštrog pogleda i još oštrijeg jezika koji je bio daleko od toga da bude profesionalni diplomata; njega je potpuno pomela dobro grañena plavuša, fantastičnih očiju tako da je morao da pogleda u stranu da ne bi ostao skamenjen. Ako je to moguće njen jezik je bio još oštriji od jezika njenog pratioca. Nosila je kratku suknju i bluzu bez rukava. Kapetan Nikolev se zagledao u njene mišice. A što se tiče njenih nogu mogao je da potpiše da nikada u životu nije video tako savršenstvo. Jedna misao sledila je drugu, javljale su se razne mogućnosti. Ko je bila ta jedinstvena žena? Muškarac i žena su bili okruženi sumnjičavim, glupim službenicima. Trgnuvši se od zaprepašćenja Nikolev priñe u gužvu sa sigurnošću i drskošću člana nevidljivog kluba koji je radio po sasvim drugačijim pravilima nego što su bila ona koja su važila za ostale grañane. Bacio je pogled na diplomatske dokumente i mada je bio ubeñen da su bili lažni pre nego što ih je i video, nije mogao da nañe nijedan podatak koji bi potvrdio tu njegovu sumnju. Činilo mu se da su dokumenti originalni i znao je da se ništa ne bi pokazalo ni da ih je dao na ekspertizu u laboratoriju

KGB-a. Laboratorija je mogla da uradi bilo šta sa bilo kojim dokumentima američkim, britanskim, japanskim pa zato nije ništa značilo da se i otkrije falsifikat. U takvim stvarima trebalo je da seovek oslanja na instinkte. Kapetan Nikolev je to davno shvatio. Iskustvo mu je govorilo da profesionalci retko kada ostavaljaju mesta sumnjama, pa je zato bilo nekorisno gubiti vreme u traganju za falsifikatom. Gospodine Slejd, gospoñice Nan, govori li neko od vas ruski? upitao je kapetan Nikolev na ruskom. Ja ga govorim prilično dobro rekla je Tori mada moram da priznam da nisam imala prilike da ga koristim u poslednje vreme. Kapetan Nikolev se osmehnu, nakrivi glavu. Naglasak vam nije strašan, gospoñice Nan. Kakav vam je rečnik? Proverićemo. "Da" mislio je Nikolev. „To ćemo svakako da uradimo". Zatvorio je njihove dokumente, vratio im. Izgleda da je sve u redu. Zaista? Tori je bila iznenañena. Zašto onda sedimo ovde i nosimo se s carinicima više od jednog sata. Nikolev slegnu ramenima. Čini mi se da je birokrati) a ista na ćelom svetu osmehnuo se neko je možda zabrinut što je vaš avion preleteo preko vojne baze van Novosibirska. Tori reče: Činjenica je da smo mi obišli bazu. Naravno. Shvatam da je lokalno obezbeñenje van Moskve sasvim dobro, sasvim stabilno, ali ipak ... ponovo se osmehnuo. Mislim da nećete smatrati neugodnim ako neki od mojih ljudi pregledaju avion. Mislim da je to nemoguće rekla je Tori mi smo na diplomatskoj misiji. Naš avion je vlasništvo američke vlade. I mi i avion imamo imunitet. Obećavam vam da ništa od ličnih stvari neće biti taknuto. Mislim da neki moji misle da bismo mogli da nañemo specijalne kamere ... Tori reče: Uveravam vas da takvih stvari nema u avionu. Ne sumnjam u vaše poštenje, gospoñice Nan, aliolicija nareñuje ... Ostavićete naš avion na miru, kapetane ukoliko niste spremni da izazovete meñunarodni incident. Naša vlada ne voli kad se krše diplomatska prava. Kapetan Nikolev je oklevao samo na tren, a onda mu se na licu pojavi osmeh. Naravno reče on potpuno ste u pravu. Ne znam na šta sam mislio poveo ih je kroz carinu Poñite za mnom. Na Ulici Čajkovski čekaju nas kola. Da bih se izvinio zbog neugodnosti.

Tori je videla njegov pogled pun iščekivanja. Znala je da je ispituje. Ona je već osećala da kapetan Nikolev iz Pogranične straže KGB-a nije nijednog trena verovao da su ona i Rasel diplomate. Ali kako je to moguće? Na trenutak imala je čudno, još gore osećanja da je taj čovek očekivao da se oni spuste. Ali jedina veza sa sovjetskim vlastima bila je prijavljivanjeleta. A to je bilo suviše bezazleno da bi moglo da upozori KGB. I ona glupost o bazi u Novosibirsku nije ju obmanula. Da su uvek paranoični Rusi bili zabrinuti, pre svega ne bi im nikada dopustili plan leta. Pitala se šta se krije iza brižljivo podignutih fasada. Dok su prolazili kroz terminal Rasel reče na engleskom: Šta se doñavola dogaña? Tori se iscerila kao idiot. Ljubazni kapetan KGB-a ponudio je da nas odve-e do grada. Suviše je ljubazan reče Rasel i shvati izraz njenog lica koji je govorio: Ko zna ko sve ovde razumengleski? To sam baš i ja mislila. Vozač kapetana Nikoleva otvori vrata crnog Žila. Uñoše u kola. Nikolev je već pre rekao vozaču da Čajka ne ide pravcem prema Moskvi, jer bi ih on odveo direktno pred Američku ambasadu na Ulici Čajkovski. Mislio sam reče Nikolev da biste možda hteli da razgledate grad pre nego što vas ostavim na vašem odredištu. To je vrlo ljubazno od vas, kapetane reče Tori pošto je prethodno njegove reci prevela Raselu mi nikada ranije nismo bili u Moskvi. Prva diplomatska misija! oduševio se Nikolev. Moram da vas vodim na mesta koja ćete zapamtiti. „Kako to da u svemu što kaže čujem neke čudne tonove, kao da govori jedno, a misli nešto sasvim drugo?" pitala je Tori samu sebe. Vodio ih je pored Lenjinovih brda i Državnog univerziteta, gde su juče on i Mars Volkov razgovarali. Išli su duž Moskve, prošli su pored parka Gorki, zelenog i raskošnog usred leta. Kapetan Nikolev proturi glavu kroz prozor. Skoro da je mogao da oseti ukus sladoleda dok je posmatrao decu kako s majkama stoje ispred pokretne tezge, čekajući da budu usluženi. Tako divno doba godine reče Nikolev Tori srećni ste što ste sada ovde. Sreća nema nikakve veze sa tim reče Tori. Mi smo ovde po nareñenju naše vlade. Naravno kapetan Nikolev opet uvuče glavu u Zil. „Čudno je što moram da se nosim sa ženom" mislio je. Bilo bi mu mnogo lakše da raspravlja sa muškarcem, Raselom Slejdom, ali bilo je očigledno da on ne zna ruski. Nikolev je odlučio da se potrudi da iz ovog izvuče najviše što može.

Znate reče sada sav taj obilazak grada izgladneo me je, a i vi ste upravo izašli iz aviona poslevanaestočasovnog leta. Molim vas dopustite mi da vasovedem na ručak. Iako smo vam zahvalni na toj ponudi reče Tori ipak, mislim da će biti bolje da krenemo na svojrvi sastanak. Mislim da vas je razlika u vremenu zbunila, gospoñice Nan Nikolev se osmehnuo zakasnili ste na svoj prvi sastanak jer ste na žalost suviše dugo zadržani na aerodromu. Da nije bilo mene, bojim se da biste vi i gospodin Slejd još uvek bili na aerodromu i da biste tamo ostali ceo dan. Sem toga vreme je ručku, a ja znam najbolji restoran u Moskvi. Rasel i Tori su u stvari bili gladni. Ali onog trenutka kad su skrenuli u Krasnokursansku ulicu, Tori postade svesna da se s njima zbija šala. Ona je čula za Lefortovo, islednički zatvor državne policije, čak je videla i fotografije ružne zgrade spolja i iznutra. Isto kao i Rasel. Šta je ovo doñavola? reče on i uspravi se naedištu. Kapetan Nikolev se nasmeja. Ne mislite valjda da vas vodim tamo? Odmahnuo je glavom. Lefortovo je samo za špijune i kriminalce crni Zil je klizio ulicom. Vi ćete biti moji gosti u restoranu Lefortovo. Šarmantno reče Tori dok su izlazili na kišom,sprani pločnik. Pa i nije reče Nikolev očigledno odbacujućijen sarkazam. Poveo ih je stepeništem. Meso ima malo šarma, moram da priznam. Ali hrana je dobra, posluga čak bolja, što je u Moskvi najvažnije. I veoma je jeftino. Mi, koji zavisimo od vojnih plata, moramo stalno da brojimo rublje prošli su kroz vrata. Pretpostavljam da je isto sa vama i gospodinom Slejdom. Zašto biste to rekli? pitala je Tori. Kapetan Nikolev je skinuo sjajnu šapku i gurnuo je ispod leve mišice. Govorio je nekoliko trenutaka sa šefom sale. Odmah su odvedeni za vrlo lep sto u uglu. Kad su se smestili, Nikolev je posmatrao vrlo dugo Tori. Onda je rekao: Koliko je znam, svi vladini službenici su loše plaćeni. Je li tako? Tori je odabrala da mu ne odgovori. Umesto toga reče: Kapetane, veoma bih volela da znam zašto ste odabrali baš ovaj restoran da nas dovedete na ručak? Svakako ste znali gde je smešten da i ne pominjemo ime i znali ste da nećemo baš mnogo da se tome obrañujemo. Pa, palo mi je to na um reče Nikolev. Zastao je da naruči votku. Kad je kelner otišao, nastavio je. Ali, treba da razgovaramo o poslu, a za takve stvari u Moskvi mora brižljivo da se bira mesto. O poslu?

Šta on to kaže? pitao je Rasel zabrinut zbog izraza, njenog lica. Kad mu je prevela, on reče: Šta doñavola taj glupi Avgust hoće? Ovaj glupi Avgust . reče kapetan Nikolev engleskim skoro bez naglaska želi da vam nešto predloži. Tišina za stolom je bila zaglušujuća. Tori pogleda Rasela tako da bi mu otkinula glavu da su joj oči bili laseri. Nikolev se nakašlja. Činilo se da je i njemu neugodno baš kao i njima. Stiže votka da ih spase bar privremeno. On podiže čašu. Za šta nazdravljamo? Otvaranje zatvora Lefortovo reče Tori. Ispitivanje svakodnevne prakse u zatvoru reče kapetan Nikolev. Pili su u to ime, ali Tori je bila uznemirena zbog tog kompromisa. Ovaj čovek je bio kapetan KGB-a. On je bio poslat da ih ispita, ali koju je to igru igrao? Tori raširi svoj va ne bi li shvatila njegovu strategiju. Nije joj se dopadalo što tapka u tami. Ona i Rasel samo što su stupili u crveni sektor neprijateljsku teritoriju a pokupio ih je neprijatelj. Da li je kapetan Nikolev bio neprijatelj? Shvatila je da je opasnost u tome i da je najvažnije u špijunaži da čovek može da razlikuje ko je prijatelj a ko nije. Sposobnost da se to otkrije i dalje je bila važna čak i u ovom svetu elektronike i kompjutera. Kad se uvalite u neprilike lične prirode ili opšte bilo je to zato što ste suviše verovali osobi koja vas je prodalaašem neprijatelju. Nije osećala ništa prema toni čoveku, ni neprijateljstvo, ni drugarstvo, samo neku vrstu napetosti. Bilo je to drugačije od napetosti koja se osećala kad su se ona i Rasel svañali i preganjali. Rus je bio mračniji, snažniji i imao je više nivoa. Bilo je interesantno zašto je toliko napet. Čega se plašio? Nije mogla to da dokuči. Želim da objasnim reče Nikolev pogledajte oko sebe, videćete na sve strane samo vojna lica. Mnogi od njih rade preko puta. Znam mnoge od njih, mada ne dobro. Nikada nismo zajedno večerali, naša deca se ne druže. Mogu da povedem bilo koga ovamo i niko ne bi o tome govorio jer bi se smatralo da su ti ljudi s kojima sam moji prijatelji, moji gosti ili poslovni partneri. Nakrivio je glavu. Shvatate li? Mislim da počinjem da shvatam reče Tori. Ali biće bolje da to objasnite gospodinu Slejdu. On nehvata tako brzo kao ja. Istina? pitao je Nikolev Rasela. Možda mojngleski nije dovoljno dobar. Naglasak vam je grozan reče Tori ali mislim da će vaš rečnik odgovarati gospodinu Slejdu. Nikolev se nasmejao.

Volim duhovite ljude rekao je naročito volim kad je žena duhovita. To je veoma zgodno, zar ne? Sve zavisi od vrste humora reče Tori. Možda ću, kad vas bolje upoznam obogatiti svoj smisao za humor reče Nikolev očigledno oduševljen to bih baš voleo. Poznato je da su Rimljani u doba Cezara bili strašno duhoviti. Nikolev je strpljivo posmatrao kako se Tori i Rasel zagledaju, a onda je rekao: Znam šta mislite: „Šta ovaj glupi Avgust hoće?" Uzgred, recite mi šta znači glupi Avgust? Znate li šta je klovn? Pitao je Rasel. E pa to je to isto. Vidim reče Nikolev i zadrhta. Donesoše predjelo pa Nikolev sinu. Jelovnik je ovde utvrñen,nadam se da vam ne smeta što ne možete da birate hranu. Navikavamo se na to reče Tori. Jeli su ćuteći. Kad su tanjiri ostali prazni, i kad im je poslužen dezert, Nikolev reče. Nije bilo loše? Nije bilo ni luksuzno reče Rasel, trpajući šećer u jak ruski čaj. Kao restoran u Parizu? Približno reče Rasel. Kapetan Nikolev klimnu glavom, očigledno zadovoljan. U svakom slučaju, mislim da se sada svi osećamo bolje, je li? Možda neki od nas reče Rasel. Gospodin Slejd hoće da kaže da smo mi još uvek malo izenañeni reče Tori. Očigledno je da vi nešto želite od nas, ali mi još ne znamo šta je to. Za sada je sve u redu reče Nikolev možemo li da kažemo da je ovo vreme koje smo proveli zajedno pokazalo da možemo da razgovaramo? Rasel reče: Zavisi o čemu. Kapetan Nikolev ga je posmatrao neko vreme, kao da nije mogao da donese odluku o nečem veoma važnom. To je pitanje poverenja, zar ne? reče on. Izvadio je maramicu, obrisao čelo. Pojma nemam da li smem da vam verujem. Rasel, koji je srknuo čaj, bio je toliko šokiran da se skoro zadavio. Počeo je da kašlje, suze mu se zavrteše u očima. Tori je sedela i buljila u Nikoleva kao da je sišao s uma. Jesam li rekao nešto čudno? Jeste reče Tori. Rasel reče: Vi ste, kapetane, najčudniji Rus koga sam ikadareo. Je li? Pa, možda je to nešto sa čim bi čovekrebalo da se ponosi.

Rekli ste nešto o nekom predlogu reče Tori. Da li ćete saslušati ono što imam da vam kažem? Ja sam paranoičan, više od nje reče Rasel. O kakvom je predlogu reč? O razmeni informacija. Ti prvi, Ivane ... Rasele! zaprepasti se Tori. Šta je? odvrati Rasel. Ne zaboravi gde smo, Tori. U zemlji gde si kriv iako nije dokazano da si kriv. Ma šta da kažemo ili uradimo, biće iskorišćeno protiv nas u zgradi kakva je ona preko puta. Razgovor s ovim tipom je kao da stojiš na živom pesku. Mislim da je blesav ko Paja Patak. Izvinite reče kapetan Nikolev da li je taj Paja Patak takoñe glupi Avgust? Tori pokri lice rukama. Rasel reče: Jeste onda se okrete njoj nemoguće da nam se ovo dogaña. Zašto, pa dogaña se reče Nikolev iskreno zbunjen. Gde su momci u širokim gaćama da nas pospu žitom? reče Rasel. Imaju ga ovde reče Nikolev i pozva kelnera. Želeo je da bude od pomoći. U redu je reče Tori. Rekla je kelneru na ruskom da ne obraća pažnju na to i on se povuče. Nagnula se preko stola. Kapetane, mi nemamo šta da skrivamo. Želim da to shvatite odmah. Nikolev klimu glavom. S druge strane gospodin Slejd i ja pojma nemamo da li možemo da verujemo vama. Tori, pobogu ... Razumem reče kapetan Nikolev. Na licu mu se ukaza olakšanje. Kako biste želeli da nastavimo razgovor, kapetane? Hteo bih da dam svoj predlog ... ali ne ovde. Pa gde onda? pitao je Rasel. U vili. Na Lenjinovim brdima. Tori se osmehnula. Kapetane, pokušajte da sagledate situaciju s našeg mesta. Nama niko ne garantuje ... Ja govorim engleski reče odmah Nikolev ljudi KGB-a ne otkrivaju takve stvari. Mi treba da se pretvaramo da ne znamo engleski da bismo više saznali. Rasel reče: Mislim da nam to nije nikakva garancija. Budi pošten reče Tori ni mi njemu nismo baš mnogo dali. Okrenula se Nikolevu. Slušaćemo vaše predloge, kapetane, ali moramo da se svi složimo sajima. Kapetan Nikolev klimu glavom. Rasel jeknu.

Sjajno. Na svaki način vidim da ćemo biti preñeni. U vreme dok su Tori i Rasel vodili bitku s birokratijom na moskovskom aerodromu. Mars Volkov je grlio Irinu. Odgurnuo ju je, držao je na udaljenosti ispružene ruke, tako da bi mogao da joj se zagleda u lice. Počeo sam da brinem o tebi rekao je tvoje amatersko poslovanje je dobro i veruj mi da ti dugujem dosta, ali, s Valerijem i njegovim ljudima iz KGBnije šala. Kad te dugo nisam video ni čuo plašio sam se najgoreg. U stvari, baš sam hteo da obavestim policiju, kad si se ti pojavila. Kakva sreća! Zaista sreće „KGB. Budite mirni". Irina se trudila da se užas, koji ju je obuzeo, ne oseća u njenom glasu. „Nije još spreman da se otkrije" mislila je. „To znači da nešto želi od mene. Ali šta?" Izgleda ljudi KGB-a drže na oku Valerijev stan. Skoro su mehvatili. Dobro je da sam ja ovde reče Mars. Kiša je udarala po šoferšajbni automobila. Svet se suzio na sivu loptu nalik na zatvorsku ćeliju. Irina je osećala neodoljivu želju da pogleda kompjuter Tošibu da proveri da li je još tu. Naravno da je bio. Buljila je uzmaglicu. Nemaš brisače reče Mars. Ukrali su mi ih. Moja greška. Zaboravila sam da ih skinem kad sam ostavila kola na ulici jednog dana. On sleže ramenima. Imam rezervne u prtljažniku. Izvadiću ih. Irina ga je posmatrala kako izlazi, obilazi oko automobila. Stavila je ruke na volan, a onda joj jedna ruka skrenu na menjač brzina. Videla je kako Mars otvara prtljažnik, kako se naginje unutra. Trebalo je samo da pusti ručnu kočnicu, da ubaci kola u brzinu i smrska zidove zatvora koji je Mars planirao za nju. Jednostavno. Ali, da li je to bilo baš tako jednostavno? Gde su bili ljudi iz Pogranične straže koji su pretraživali Valerijev stan? Nisu tek tako otišli i ostavili Marsa samog. Ruke su joj drhtale tako da nije verovala da može da vozi. Nikako po tom pljusku. I svakako da ne može da vozi bez brisača. Čula je kako se zatvara prtljažnik. Kriknula je jer joj srce preskoči otkucaj od straha. Onda se pojavi Mars. Namestio je brisače. Uradio je to jednom rukom. Kad se • trenutak kasnije vratio u kola, skliznuo je na sedište do vozača. Stavio je Valerijev Tošiba kompjuter izmeñu nogu. Irina pogleda na dole i ugleda revolver u Marsovoj desnoj ruci. Bio je uperen prema podu. Mislim da sam video jednog od Valerijevih ljudi iz KGB-a reče Mars, kad vide njen pogled neka vrsta rata izbila je izmeñu nas dvoje odložio je revolver plašio sam se da ćeš biti ubijena ako staneš izmeñu nas.

Uradila sam ono što si hteo Irina se pitala da li njen glas zvuči toliko oštro u Marsovim ušima kao što je zvučao u njenim. Nadala se da ne zvuči. Zar nisam ja otkrila vezu izmeñu Nataše i Valerija? Da reče on jesi. I kao što sam rekao, ja sam ti zahvalan. Valerij i ja smo došli do čudne vrste odnosa. Nadgledanje s bilo koje strane postalo je nemoguće. Suviše smo dobro poznavali svoje ljude osme- nuo se. Onda si mi ti došla kao anñeo sa neba. I za to sam ti takoñe zahvalan. Unutrašnjost automobila počela je da se zamagljuje i on malo spusti svoj prozor. Kiša poče da udara o ivicu, poprska ga finom izmaglicom po ramenu. Nije to pri-etio. Zbunjen sam, Irina. Šta si radila u Valerijevomtanu? Pokušavala sam da nañem odgovor na misteriju Bele zvezde okrenula se razmišljajući. „Da li si ti bio taj koji je mučio jadnu Natašu sve dok ti nije odala mračnu tajnu Valerijeve kćerke? I da li si je ti ubio kad ti više nije bila od koristi? Kopile!" Ali glasno je rekla: Zar nisi ti to tražio od mene? I šta si našla? Bila je svesna da drži revolver u džepu. Pretražila sam njegov stan i nisam ništa našla. Sem ovog reče Mars Šta je to? Valerijev kompjuter reče ona. Tajni kompjuter reče Mars to baš liči na Valerija Denisoviča gledao je u Irinu. Zašto si gazela? „KGB. Budite mirni". Irina se trudila da odagna užas, primoravala je um da joj radi, da smisli šta da mu kaže, da ga zadržava ali da mu se još ne preda ... Ja ću ti odgovoriti reče Mars ti misliš da kompjuter sadrži tajne Bele zvezde. Um joj je bio komad leda. Da šta bi drugo mogla da kaže? Mars je ćutao neko vreme. Onda je naslonio glavu na naslon sedišta, zatvorio oči. Osmeh mu se pojavi nasnama. Zašto da ne pokušamo? Irina je prekasno shvatila svoju grešku što nije bacila kompjuter kad je za to još imala prilike. Bilo je bolje daa Valerij izgubi nego da se nañe u rukama KGB-a. Plakala je u sebi zbog Valerija, zbog Nataše, zbog Bele zvezde, zbog sebe, zbog toga što je ovo čudovište pobedilo. Ona je sada znala šta je on želeo od nje. Uključila je brisače i oni uradiše što su mogli uz pomoć primitivnog defrostera smeštenog u kolima. Zadržala je dah i rekla: Kuda ćemo? U tvoj stan? Ne reče Mars idemo u Zvezdani grad. Arbat je plivala u krugovima.

Šta joj je? pitala je Lara. Ne znam priznao je Heroj. Obraćao joj se posebnim kliktavim glasovima koje Lara nije mogla da razume, ali se navikla na njih. Arbat je odmah prestala da nervozno pliva, podigla je nos i nešto dugačko odkliktala. Nešto nije u redu reče Heroj. Šta? Ne znam. Ne zna ni Arbat, ali dogodilo se nešto veoma loše. Volkov? Da, možda reče Heroj. Doplivao je do Arbat, zagrlio je. Ona dotače njuškom njegovo lice. Ne brini šapnuo je, a onda to isto ponovio njenim jezikom. Tek tada je Lara shvatila koliko je on zabrinut. Pokušao je da samog sebe uteši. Lara dopliva do njega. Možda ne bismo morali da se plašimo druga Volkova koliko smo ga se ranije plašili. Mislim da smo uspeli da ga ubedimo da se vi pretvarate u nešto van njegovog dometa. Heroj se osmhenuo. Bio je to dobar trik, ti si ga preplašila kad si ispod vode doplivala i ogrebla ga po nozi dok sam ja bio u svom zanosu. Odigrali ste ulogu savršeno reče Lara. Drug Volkov mi je dopustio da je doteram. Lara se odjednom uozbiljila. Dotakla je njegovu mišicu. Sva ta gluma je jedno, ali mene brinu stvarni efekti kosmičke radijacije kojoj ste bili izloženi. Šta će biti kad se ti efekti manifestuju? Šta se dogaña kad umremo? pitao je Heroj retorički. O tome bi moglo da se razmišlja, ali nema sigurnog odgovora, je li? Osmehnuo se. Moraćemo da čekamo i vidimo. Mislite da će Irina imati hrabrosti da čeka saama? Ne znam reče Heroj zamišljeno pokušao sam da joj objasnim najbolje što sam mogao kuda smeram. Ali ti znaš, kao i svako drugi, da postoje stvari koje ne mogu da se objasne. Volite je, zar ne? Heroj je ćutao neko vreme, viseći u ambisu slaneode. Volim boju meñu zvezdama rekao je tu se moj um vrzma u vremenu koje nije vreme u dimenziji gde je vreme iskrivljeno kao karamel oko osovine. Pokazane su mi granice do kojih mogu da idem kao deo karamela. Sada žudim da postanem deo osovine. Ne treba da brines da li ću ja biti ljubomorna reče Lara Tatjana i ja te sada nikada ne bismo izdale, svakako ne bismo posle onoga što si uradio za nas.

Pokazao si nam moć naše prošlosti, slabost naše sadašnjosti. Ti si naša porodica. Heroj posegnu prema njoj, preplete svoje prste sjenima. Ako volim Irinu, to je na način na koji nijedna od vas to ne može da shvati. Ja svakako ne mogu da objasnim šta ja osećam. Govoriš s njom, a da ne otvaraš usta. To je tačno. Kao što je bilo sa bićem koje si otkrio meñu zvezdama. Da. Kakva je bila ta veza? Heroj se osmehnuo. Toliko puta sam ti to rekao. To je kao priča za laku noć reče Lara nikada mi nije bilo dosta tih priča. U redu reče Heroj i namršti se zbog koncentracije to je kao da ležiš na ležaju s ekserima, kao da hodaš bosonog preko poda posutog komadićima stakla; to je kao da pojedeš suviše čokolade odjednom, pa ti mozak proključa, kao da visiš u prostoru gde se ništa ne čuje ne vidi, kao da su ti sva sećanja oduzeta i imaš samo sopstveni um. Zatvorio je oči i to je bilo kao da je sveta nestalo. Zavlada tama. Kao da su se sve te stvari odjednom dogañale i kao da se ništa nije dogodilo. I šta onda? U redu. Druga slika. Našao sam se u svemiru dalje nego što se ikada koje ljudsko biće našlo. Ali, kad se veza ostvarila, ja sam znao da sam putovao tako dugo da bih stigao do centra stvari, tako da sam duboko unutra mogao da otkrijem novo postojanje. Ali, unutar čega? Ne znam reče Heroj možda je to samo vreme. Lara je sada bila sasvim blizu njega. Toliko bih volela da to mogu da razumem. Da reče on tiho i ja bih to voleo. Arbat razume. Arbat je nešto posebno. I Irina. I ona takoñe razume, zar ne? Herojeve oči su bile kao zvezde u tami svemira. Zračile su toplinom i svetlošću. Irina zna kako smo ja i biće komunicirali. Kako joj zavidim. Arbat gurnu nos u Herojevu šaku, a trenutak kasnije Tatjana kliznu u bazen kraj njih. Volkov se vratio rekla je tiho Irina je sa njim. Nose Valerijev Tošiba kompjuter.

O, Bože sledili su se zbog tona Herojevog glasa. Na stepeništu vile, kapetan Nikolev se okrete Tori i Raselu i reče: Ovo mesto pripada čoveku od kojeg dobijamareñenja. Rasel reče: Mislite na pretpostavljenog iz Pogranične straže. Ne, moja jedinica je dodata Odeljenju N KGB-a. Sada sam komenduje Mars Volkov, Šef Odeljenja N. On baš ima raširenu moć reče Tori. Želeo bih da shvatite reče kapetan Nikolev da je to takoñe nešto zbog čega treba da mi poklonite poverenje. Ja preuzimam ogroman rizik pogledao ih je oboje, onda se okrenuo, otključao prednja vrata. Prešao je preko hola, pokazao im gde su sakriveni mikrofoni. Otvorio je drveni pano iza bara. Tu je bio sakriven magnetofon. Kapetan Nikolev skide traku s magnetofona tako da su Tori i Rasel mogli da budu sigurni da ništa neće biti snimljeno. Ali uvek može da se sakrije mokrofon na telu rekao je Rasel mislim da bismo morali da se skinemo. Nikolev se nasmeja. Pogledao je Tori. Biću oduševljen. Oni pogledaše u njega, a on reče: Zar sam opet nešto pogrešno rekao? Da sam na vašem mestu reče Rasel ne bih još pokušavao da se pravim Amerikancem. Tori reče: Služite se recima koje su zastarele. Kad su se uverili da niko od njih nema sakriven mikrofon na telu, Tori i Rasel sedoše na ružan, skandinavski kauč presvušen smeñim tvidom. Kapetan Nikolev je sipao piće. Očigledno je da je bio nervozan i da je morao da nešto radi s rukama, ali ni Tori ni Rasel nisu dotakli svoju votku. Nikolev je ispio prvu čašicu votke naiskap, a onda nasuo i drugu. Hodao je goredole po prostoriji i Tori je osećala da se njegova napetost pojačava. Pomakla se kao da joj smeta njegova nervoza. Nikolev se odjednom okrete prema njima i reče: U svetu punom laži kako da prepoznamo istinu? Istina dolazi s poverenjem reče Tori. Toga ovde ima malo dodao je Rasel. Neko vreme je vladala tišina. Nikolev klimnu glavom. Odeljenje N KGB-a, gde je Mars Volkov šef, dobilo je nareñenje da otkrije korene Bele zvezde i uništi ih.

Lepo rečeno reče Rasel. Pokušavam da uspostavim atmosferu poverenja reče Nikolev duboko je uzdahnuo. Pre nego što idemo dalje, moram nešto da znam. Jeste li vi došli zbog poziva koji je Bela zvezda uputila za pomoć? Predlažete li vi to nama nešto? pitao je Rasel. To je početak naše razmene informacija reče Nikolev nad mojom glavom je mač. Želeo bih da to shvatite. Svima su nam glave pod mačem reče Tori. Budite mirni reča Rasel i ustade. Otišao je da obiñe vilu. Kad je nestao u drugim sobama, Nikolev i Tori su se gledali neko vreme kao gladijatori u areni, kao da se pitaju da li da se bore jedno s drugim ili udruže snagerotiv imperatora. On je tvrd čovek reče Nikolev pun jeumnji. Zato ga plaćaju. A zašto vas plaćaju, mis Nan? Tori ustade, polako obiñe sobu. Kad se vratila, zastala je ispred kapetana Nikoleva, zagledala mu se u oči. Plaćaju me rekla je da bih znala ko su namrijatelji. Nikolev zadrža pogled na njenim mišicama. Oblizaoe usne. A šta se dogaña s onima za koje vi smatrate daam nisu prijatelji? Ubijem ih reče Tori sasvim ozbiljno. Ja sam prijatelj, mis Nan. Da li mi verujete? Tori nije ništa rekla. Kad se Rasel vratio u dnevnu sobu, Nikolev reče: Šta ste tražili? Njuškala KGB-a reče Rasel ali, sve mi se čini da je jedan preda mnom, je li? Nikolev reče: Niste još odgovorili na moje pitanje. Pre nego što krenemo dalje, moram da znam da li ste povezani s Belom zvezdom. Jesmo reče Tori. Svemoćni Bože! Rasel nije bio srećan zbog toga. Već čujem bat koraka odreda za streljanje. Zašto? upita Tori ne skidajući pogled s Nikoleva. Koliko kapetan zna, on može da misli da mi radimo za Marsa Volkova. Mogu da lažem da bih ga primorala da se otkrije i tako pokaže kao izdajnik države osmehnula se Nikolevu u lice. Nije li tako, kapetane? Nikolev ponovo obliza usne. Da, ali može da bude i drugačije. Ali ovako ili onako, smrt je u pitanju. Moramo da vidimo da li poverenje postoji s obe strane. Nikolev spusti pogled na čašu.

Došao sam da pokopam Cezara, ne da ga slavim. Rasel reče: Šta? Nikolev ih pogleda. Osećam se pomalo kao Brut, gospodine Slejd, pa nemojte da mi zamerite ako oklevam. Tori, blizu njega, mogla je da oseti kako mu se nešto steže u grudima, kako ga razdiru razna osećanja. Ako je to glumio, onda je zaista bio majstor. Nikolev nije mogao više da izdrži. Prišao je prozorima kroz koje se videla terasa i Lenjinova brda puna borova i breza. Tori je primetila da su mu se ramena povila kao da očekuje udarac. Najzad je rekao: Postoji plan, koji je načinio KGB, ali koji je odobrila vojska, da se umaršira u Litvaniju i Latviju. Imamo problema da vratimo te baltičke zemlje, kojima je predsednik u euforiji perestrojke dopustio da iskliznu iz Sovjetskog Saveza. Rasel se ljuljao naprednazad na petama, tiho zviždujući. Tori ne reče ništa. Nikolev se okrete da im pogleda u lice. On je bio osvetljen svetlošću koja se javlja na nebu posle snažne oluje. Lice mu je izgledalo tako mlado, da je čovek mogao da pomisli da se vide na njemu dlačice kao na kori breskve, umesto čvrste brade. Naravno, to je izdaja nastavio je Nikolev ali, nije važno. Akcija će početi kroz trinaest časova. Sutra u zoru. Biće nemira, biće ubistava. Službeno saopštenje je da su u novu vladu baltičkih država infiltrirani opasni elementi sa Zapada, koji prete nacionalnoj bezbednosti Sovjetskog Saveza. U tišini koja je zavladala Tori reče: A šta je s predsednikom? Jedan deo KGB-a smatra da je predsednik obuzet kultom ličnosti kao svojevremeno Jurij Andropov. U trenutku kad bude izdato nareñenje da trupe okupiraju baltičke države, predsednika će ubiti članovi njegove lične garde. Kao da živimo u Rimu u doba Klaudija. To je ludilo reče Rasel da li možete daoverujete ... Zaćutao je jer ga je Tori uhvatila za ruku. Kakve sve to ima veze s nama, kapetane? Mi imamo mnogo manje moći od vas u ovom trenutku. Nije tačno reče hitro Nikolev nije tačno, ako vam ja verujem. Nije tačno ako postoji poverenje meñu nama. Vidite, mi znamo da Bela zvezda dobija pomoć sa Zapada. Ako ste ovde da biste pomogli Beloj zvezdi, onda vas je sam Bog poslao. Mars Volkov je primorao Valerija Bondasenka, lidera Bele zvezde, da se sakrije. Ne možemo da ga nañemo, ali, pošto vi pomažete stvar

ove organizacije, nema sumnje da znate kako da doturite poruku Bondasenku. Tori i Rasel su ćutali. Ako možete da ga nañete nastavio je Nikolev recite mu šta se zbiva. Tada bismo imali šansu da nešto uradimo. Mars Volkov je dobio odrešene ruke da nañe Belu zvezdu i uništi je. Ali, samo Bela zvezda može da zaustavi ovo ludilo. Ona ima narodnu podršku širom Sovjetskog Saveza. Radi se o nedostatku pravog naoružanja. Ali mi sada verujemo da ... Šta ste hteli da kažete, kapetane? pitala je Tori. Da Bela zvezda sada ima oružje. Da reče Nikolev pojma nemamo kakvo je i odakle im, ali sumnjamo da su opljačkali arsenal kad su videli da je došlo pravo vreme za to. Stegao je pesnice. Morate da ubedite Valerija Bondasenka da se zemlja našla u velikoj opasnosti. On mora da iskoristi svoja nova oružja da bi moć Bele zvezde doveo u Kremlj. A šta ćete vi da radite pitao je Rasel dok mi budemo otkrivali lidera Bele zvezde za vas? Ne za mene, ne za KGB reče Nikolev i prvi put pokaza nestrpljenje nego za Sovjetski Savez. Rasel se okrete prema Tori. Zar ne vidiš da taj momak pokušava da nas iskoristi? Bondasenko se tako uspešno sakrio da niko ne može da ga pronañe. Nikolev će nas iskoristiti kao svoje krvoslednike. Čim nañemo Bondasenka za njega, on će nas okružiti svojim žbirima i šta onda ... Ne, ne, to nije moja namera! Govorim vam istinu! Mislim da govori istinu reče Tori, ali Rasel samo odmahnu rukom. Dokažite! reče on Nikolevu. Kako mogu da dokažem? upita Nikolev, razmisli malo pa klimnu glavom. Imam predlog. Mars Volkov je oteo kompjuter Valerija Bondasenka. Veruje se da je čitava infrastruktura Bele zvezde sakrivena u kompjuteru. Sa tim on može da slomi Belu zvezdu za trideset i šest časova. Tori i Rasel su ću tali. Ja sam nameravao da iščupam kompjuter iz ruku Volkova dok vas dvoje tražite Bondasenka, ali sada imam bolju ideju, poći ćete sa mnom i videćete da govorim istinu. Rizikovaću svoj život i život mojih odabranih ljudi otkrivajući Mars Volkova. Vi možda ne shvatate koliki je to rizik. Ako ne uspemo, mi ćemo biti streljani. Neće biti suñenja, neće biti zatvora, neće biti nikakvih olakšica zaaše porodice. Mi ćemo jednostavno prestati da postojimo u treptaju oka.

Ako krenemo s vama reče Tori izgubićemo dragoceno vreme. Moramo da se dočepamo Bondasenkare zore. Da reče Nikolev tako ćemo svi da rizikujemo. Možda nećemo stići na vreme do Bondasenka. Zato i ne želim da vas povedeni sa sobom. Mi se kockamo čitavim narodom. Ali, ne vidim drugi način da ispunim zahtev gospodina Slejda. Rasele? Ne želim da uzmaknem reče Rasel. Nikolev reče: Morate da mi pomognete. Morate. Ako invazija i ubistvo budu obavljeni kako je planirano, mislim da nam nema spasa. Vratićemo se na represivnu vlast iz košmarnih dana Staljina, Bićemo izgubljeni zauvek. Izgubljeni smo reče Heroj trenutak pre nego što je Mars ušao u prostoriju s bazenom. Tatjana je već izašla iz bazena. Obavila je ogroman peškir oko tela, a grudi su joj još bile vlažne od slaneode. Druže reče ona u znak pozdrava Irina. Dobar dan, Tatjana reče Mars vidi šta imam. Podigao je kompjuter. Hoćeš li da pomogneš Irinia ga namesti na onaj sto? Proveri da je struja dovoljno jaka i stabilna. Tatjana učini kao što joj je rečeno. Ona baci pogled na Irinu nekako postrance. Irina se plašila da kaže ili učini bilo šta, da Mars to ne bi pogrešno protumačio. Još uvek je postojala šansa, osećala je to, da on veruje da mu je bila odlučila da iz nje izvuče najviše što može. Neće mu dati nijedan detalj da bi mogao da posumnja u njene dobre namere. Irina otvori kofer, izvadi kompjuter i pruži Tatjani gajtan s adapterom. Dok je ona pripremala kompjuter, Mars priñe ivici bazena, zagleda se u fosforescentnu dubinu. Odiseju pozvao je da li se osećaš bolje? Nisam ni znao da mi je bilo loše. Mars kleče kraj bazena. Bio si se paralisao. Ne sećaš se? Ne. Govorio si nerazumljivim jezikom. O čemu? O boji meñu zvezdama reče Heroj sećam se da sam govorio njihovim jezikom. Mars proguta knedlu. Čijim jezikom? Svakako ne tvojim, druže. Mars ustade kao da ga je neko udario. Okrete se i ode do stola na kome je bio namešten kompjuter. Irina izvuče stolicu. Doñe Lara i reče Marsu da ga neko zove telefonom. Irina je krajičkom oka posmatrala Marsa kako prilazi telefonu i kako nešto kratko govori. Onda je

slušao veoma dugo i mada Irina nije bila sigurna u to, videla je da mu se lice zaleglo. Onda najzad Mars nešto kratko odgovori i spusti slušalicu. Irina se okrete kompjuteru. Prsti su joj igrali preko tastature i recepti počeše da se odvijaju na ekranu. Mars stade iza nje. Šta je to? pitao je. Kolač od ananasa reče Irina pitajući se ko li je to mogao da ga zove. Ma ko da ga je zvao, oneraspoložio ga je. Da li je to za nju bilo dobro ili loše? Idiotski prokomentarisa Mars otkuda nekom ananas? Možda ih je Valerij nabavljao sa Kube reče Irina. Tatjana reče: Ne verujem da na Kubi ima ananasa. Idiotski ponovi Mars šta još ima u tojašini? Izgleda samo još recepata. Bah. Valerij Denisovič ne bi koristio tajni kompjuter samo zato da bi redao recepte u njegovu memoriju Mars odmahnu glavom baš je žena. Ali je očigledno žena koju ne možete da nañete. Na Herojeve reci svi se slediše. Mars ustade i priñe bazenu. Zagledao se u Heroja. Ko ti je to rekao? Heroj ne reče ništa. Plutao je u slanoj vodi. Pitam te ko ti je to rekao? Arbat poče uzbuñeno da klikće. Mars je izvukao revolver i ciljao je u Herojevu glavu. Odiseju, odgovorićeš mi ili ću ti razneti glavu. Irina ustade, preñe preko sobe. Marse reče tiho i stavi ruku na njegovu mišicu Marse, nemoj. Niko mi to nije rekao, druže reče Heroj ti si sasekao moj izvor informacija, sećaš se. Sem toga niko to ne mora da mi kaže. Mogu da čitam tvoje misli. O čemu govoriš? Počeo je finalni obračun s tvojim vrhunskim neprijateljem, je li, Volkove? Ne, nemoj da poričeš. Ja to znam. Mogu to jasno da vidim kao što vidim ružan izraz mržnje na tvom licu. Gurao si i gurao i šta imaš od toga? Ne možeš da se dočepaš Bondasenka. Umukni! reče Mars, a Irina se preplaši da Odisej sada ne bljune da zna da je Mars KGB. Mars pojma nije imao da joj je Odisej to već rekao. Irina kleče kraj bazena, zagleda se u Herojeve oči. Razumeli su se, a onda ona reče glasno. Sada je bilo dosta, Odiseju. Dovoljno si ga provocirao.

Heroj potonu pod vodu i Arbaz krenu za njim. Mars je dugo vremena buljio u bazen. Kako je to moguće? pitao je Mars. Kako može da ostane toliko dugo ispod vode? Možda je on već napola delfin našali se Irina, ali besan Marsov pogled pokaza joj da ovde nema mesta za šale. Mislila je da je to veoma zanimljivo i setivši se poslednjeg Odisejevog razgovora sa Marsom počela je da naslućuje strategiju koju će ovaj primenjivati prema Marsu. Hajde sada rekla je nežno, a njeni prsti se zgrčiše preko njegovih, kojima je stezao revolver. Nema potrebe za tim, hajde Marse, hajde. Irina ga je povela prema kompjuteru u kome su bile sakrivene sve tajne za kojima je Mars čeznuo. Najviše od svega na svetu mrzim čekanje reče Rasel. Misliš na Nikoleva, zar ne? pitala je Tori. • Još uvek misliš da nas on koristi kao krvoslednike. Jedino želim da budem siguran u njega kao što si ti. Da, da, ja sam bila ubeñena da mogu da budem sigurna u Estila i Hitasuru. Posmatrali su Kremlj i zlatne krovove bazilike Sv. Vasilija. Sedeli su za stolom kraj prozora na dvadeset i četvrtom spratu u restoranu hotela Rusija. Bili su tu već četrdeset i pet minuta i još nisu dobili piće koje su naručili. To im nije smetalo; nisu se žurili. Tori je ostavila poruku, zalepljenu u koverat i kao što joj je Hitasura rekao, adresirala je na gospoñu Kubiševu. Mladić, koji je uzeo koverat od nje, zagledao se u ime koje je napisala na koverti i rekao obazrivo na engleskom. Možda biste ručali u restoranu, miš. Sa dvadeset i četvrtog sprata se divno vidi grad. Tori i Rasel su poslušali njegov savet. Tori ode do toaleta, dok se Rasel postarao da im nañe mesto. Kako je našao ovaj odabrani sto u pretrpanom restoranu ona nije mogla da otkrije, ali već je navikla da je Rasel vest uim stvarima. Hitasura je svakog nadmudrio reče Rasel, buljeći kroz prozor a što se tiče Estila, možda nisi toliko pogrešila. U svakom slučaju, bez njegove pomoći ne bismo nikada mogli da stignemo ovako daleko. Jadni Ariel. Da Rasel klimnu glavom jadni Ariel. On jeragao za istinom i umro je zbog toga. Tori je nešto izvukla iz džepa i stavila na sto izmeñu njih. Uklonila je mrvice.

Nisam ti rekla za ovo ranije, ali Ariel je hteo da bude siguran da ću ja to uzeti pre nego što je umro. Očigledno je mislio da je to nešto veoma značajno. Rasel pogleda fotografiju. To je Ariel. U San Francusku, zar ne? Da, to je park blizu njegove kuće. Pogledao je poleñinu, pročitao datum. 21. mart. Isuse! Tori ščepa fotografiju iz njegove ruke i pažljivo se zagleda u nju. Sada se selila zašto je datum putovanja Bernarda Godvina njoj nešto značio. Bio je to isti datum koji je bio napisan na slici. Prinela je fotografiju bliže očima, zagledala se u ljude u pozadini. I zaista, tu je, na levoj strani od para u samom uglu, stajao muškarac. Bernard Godvin. Rasel je sada isto mogao da ga vidi. Čovek je morao da zna da je na slici Bernard da bi ga prepoznao. Ariel ga je primetio reče Tori. Rasel klimnu glavom. Tako izgleda. I ubijen je zbog toga? Misliš? Rasel nije bio baš ubeñen u to. Mora da ima još nešto na toj slici. Šta je to toliko značajno? Bernard je išao u San Francisko na odmor, da se nañe s nekom ženskom... mogao je da nañe hiljadu razloga ponovo je gledao fotografiju, vratio je njoj. Ko je taj par na slici? Tori odmahnu glavom. Oni su dalje od objektiva nego što je Bernard, mada izgleda da idu prema njemu. Mogli bismo da povećamo fotografiju reče Rasel tada bismo mogli da identifikujemo par u pozadini. Uvek bismo mogli da odemo u KGB. Ubeñen sam da imaju tamnu komoru. Baš smešno Rasel je delovao mutno žao mi je, Tori, ali meni se čini da Nikolev baš i nije preterano iskren. Mislim da grešiš, Rasel i sviñalo ti se to ili ne, mi se kockamo našim životima. Nikolaev je već dovoljno otkrio o sebi da bismo mogli da budemo sigurni u njega. Ja sam onda jedna nerazumna osoba. Ne reče Tori i pruži ruku da bi ga stegla samo si obazriv. Najzad se pojavi kelnerica i oni naručiše hranu. Nemoj da se mnogo nadaš reče Rasel hrana neće stići tako brzo. Uskoro će mrak reče Tori posmatrajući kako se svetiljke pale na Crvenom trgu, a kupole Sv. Vasilija svetlucale su zlatno u svetlosti dugog popodneva. Ovo je leden grad, čak i na početku leta. Rasel jeknu.

To je zato što temperatura vazduha nema veze sa tim zavalio se unazad na sedištu. Ne mogu da podnesem čekanje. Na žalost, to je jedino što možemo da radimo dok ne dobijemo odgovor od gospoñe Rubiševe. Ako ga dobijemo. S Bondasenkom koji se sakrio, organizacija nema mnogo šansi da uspe. Mislim da je upravo to razlog što su nam se oglasili reče Tori znamo da su tražili pomoć od Hitasure. Sada, kad smo došli, videćemo se sa njima. Da, ali, sudeći prema Nikolevu, izgleda da smo mi jedini koji znaju za tu vezu. KGB je otkrio šifru organizacije. Pitam se šta još KGB zna? Mislim da nam je Nikolev rekao onoliko koliko se usudio možda s njegove tačke gledišta i previše. On je KGB, Tori. On je i ljudsko biće. Očigledno je nesrećan zbog onoga što radi. Čini mi se da on želi najbolje svojoj zemlji. Mislim da se on ne razlikuje od nas, Rasel. On je uhvaćen u paukovu mrežu propasti i sada daje sve od sebe da se iz nje izvuče. Kriste, čini mi se da si u pravu kad je taj tip uitanju. Tori je posmatrala kupole crkve. Bila je šokirana činjenicom da joj je taj grad toliko stran. Sećala se priča koje joj je otac pričao, a koje je on čuo od svog oca; bile su to legende o uralskim vukovima koji postaju krvožedni zimi, o gruzijskim seljacima leti, bile su to priče o vojnicima izgubljenim u sibirskim zimama. Kako je drugačije i čudno ova zemlja izgledala od one u kojoj su se odigravale te magične priče. Kako je mrzela kad joj se otac obraćao svojim maternjim, ruskim jezikom. Znala je da on samo pokušava da joj pomogne u učenju, ali ona je mrzela časove ruskog mrzela je sve što je rusko. Želela je da njen otac govori engleski, kao što su govorili očevi svih njenih prijatelja. Sada, na sopstveno zaprepašćenje, žalila je šton nije ovde sa njom da bi mogli da govore ruski i da bi mogao da je vodi po ovom neprijatnom gradu. Pitala se da li bi mu se ovde dopalo da je nekada došao. Mislila je da bi ga savremena Rusija razočarala, kao što je razočarala nju. S perestrojkom ili bez nje, ona je još uvek nazadovala. Tek oko deset sati su završili s jelom, noć se najzad spustila. Ništa se neče dogoditi reče Rasel i mi smo sada zauvek izgubili Nikoleva. Otišao je u Zvezdani grad. Zvezdani grad reče Tori tamo gde treniraju i obučavaju kosmonaute za sovjetski kosmički program. Nije trebalo da mu dopustimo da ode bez nas. Sada je prekasno za to.

Račun im je donet na malom poslužavniku. Tori ga podiže, vide komadić papira, bio je manji od računa kako leži na poslužavniku. Podigla ga je, brzo i uzbuñeno pročitala. Onda je pogledala i rekla tiho Raselu. Uključeni smo u posao. Irina reče Mars doñi ovamo na tren. Irina zahvalno napusti lažno traganje po hard disku Valerijevog kompjutera, preñe preko prostorije do mesta na kome je stajao Mars. Bio je u dubokoj senci i nije mogla da mu razazna lice. Ovamo reče on i otvori vrata da bi ona prošla kroz njih. U maloj prostoriji on reče: Sada kad Odisej spava u svom krevetu, želim da porazgovaram s tobom. Irina klimnu glavom trudeći se da ostane mirna. Želela je da može da kontroliše otkucaje svog srca, kao što je čitala da to mogu sveštenici u Tibetu. Šta ti je on rekao o svojim izvorima informacija? Irina žmirnu. Izvorima? Mislila sam da je njegov jedini izvor Nataša Majakova. Da, ona je bila kurir, to je jasno reče Mars. Ali ja ne verujem da je ona mogla da ga snabde svim informacijama. On je uvek bio o svemu dobro obavešten kad god bih došao kod njega. Nataša se viñala s njim možda jednom nedeljno. Ja sam ga viñao češće. On nije ništa rekao, a u svakom slučaju osećao sam da ne mogu da ga pritiskam. Nije ništa rekao o Lari ili Tatjani? Irina oseti kako joj srce preskoči udarac. Nije. Da li je bio sumnjičav kad si ga pitala za izvornformacija? Nije reče Irina nisam to formulisala kao pitanje. U svakom slučaju kao da je imao druge stvari na umu. Šta na primer? Irina pogleda u stranu. Pa, on je... seksualno veoma agresivan. Ah, tako. Jesi li ljut? Pitaj me to kroz pola sata reče Mars. . Irina okrete glavu. Držala ga je na oku. Šta će se onda dogoditi? Znaću da li si me izdala Valeriju Denisoviču. Irina je osećala zujanje u ušima, pomislila je da ćee onesvestiti. Šta to govoriš? Valerij je KGB. Ti znaš koliko iha mrzim. Mars reče: Spreman sam sada da kažem da ne znam o tebi onoliko koliko bih želeo.

Ti si drugačiji... reče Irina trudeći se da slomi njegovu sumnju. Nadala se da joj glas neće zvučati zabrinuto. Nemoj reče Mars krećemo dalje. Valerij mi je objavio otvoreni rat sleže ramenima. Biće to teško vreme za sve nas. Kretao se graciozno, na šta je Irina bila navikla, ali je primetila da se stalno držao podalje od vrata. Trebalo bi da to shvatiš kao opomenu. Ali, kako možeš da sumnjaš u mene? reče Irina. Zar ti nisam predala Natašu Majakovu? Mars klimnu glavom. Zaista jesi, ali to je možda bila greška. Greška? Tačno sam znala šta radim. Pitam se reče Mars, dok je pogledom prodirao kroz nju kako si to mogla da uradiš. Posao koji si obavila veoma je težak i izazovan čak i za profesionalca, što ti svakako nisi. Čovek mora da je mentalno i emocionalno čvrst da bi mogao da se sprijatelji s osobom koju će posle po komandi izdati. Toliko vremena provodiš praveći se da si neko drugi, tako da zaista to i postaneš. Nije li tako, Irina? Priznaj to, to se dogaña najtvrñim profesionalcima. Iluzije postaju stvarnost i vice versa. To je na neki način oblik kamuflaže. Ako veruješ da je tvoj lažni identitet stvaran, u to će poverovati i svi ostali oko tebe. Ti svakako vidiš logiku u takvoj zamci. U svakom slučaju, stručnjaci su mi rekli da je psihološki princip. Nije važno reče Irina pomalo se braneći meni se to nije dogodilo. Nije? Bio joj je sada vrlo blizu, toliko blizu da je mogao da čuje kucanje njenog srca. Ko si ti u stvari? Da li se slatka Irina Ponomareva koju poznaje moja porodica? Ili si izvitoperena Katja Boroskaja, koja je iskoristila Natašu Majakovu? Ili si čvrsta Irina Ponomareva koja špijunira Valerija Denisoviča? Nakrivio je mudro glavu. Čak sam i ja zbunjen pokušavajući da se snañem u svim tim likovima. Sasvim bih te razumeo da se ti ne snañeš. Pojma nemam šta to radiš reče Irina. Zašto pokušavaš da mi staviš reci u usta? Mars raširi ruke. Pokušavam samo da razdvojim iluziju od stvarnosti, činjenice od mašte, mit od sigurnosti. Ja sam kao arheolog na značajnom istorijskom lokalitetu. Mnogi ljudi računaju na moje znanje. Pojma nemam na šta ciljaš. Znaš, krivim zbog mnogo toga sebe, Irina. Plašim se da sam te ja gurnuo u trostruki život. Sada vidim ludilo tog svog čina. Ali, to je bilo impulsivno. Valerij Denisovič me na to primorao. Zbog njega si hodala po zategnutom konopcu i upravo si pala s njega. Izgubila si ravnotežu, zaboravila si ko si u stvari, kakve treba da su tvoje stvarne namere. Kao što sam već rekao, to je

sasvim razumljivo. Ništa ne može da ti se zameri ma šta tvoja lična ispovest iznela na videlo. Ja ću se lično pobrinuti za to on posegnu prema njoj da je dotakne i uteši. Možeš da računaš na mene, Irina, da ću ti bitinñeo čuvar. Čudna i zastrašujuća stvar je bila da mu je Irina skoro poverovala. Bilo je toliko istine u tome što je rekao, da je bilo lako prihvatiti čitav paket poverovati u sve: da će s nje biti skinuta sumnja, da neće biti optužena, da će je ona zaštititi bez obzira na sve. Nema beskrajnih sibirskih zima, nema rešetki preko Meseca. Bilo je to veoma primamljivo. Teško je bilo videti da iza njegove verzije istine leži laž, ali Irina je to najzad shvatila, zamišljajući ga kako muči Natašu, pitala se kako će ona izaći na kraj sa tom moćnom i harizmatskom ličnošću. Videla je da je van vremena. Bilo je očigledno da je Mars gura prema odluci ovako ili onako. Ona je morala da se bori protiv njega, ali kako? Onda je pomislila na Odiseja, Marsovog zatočenika punih osamnaest meseci. On se uspešno borio protiv Marsa. Kako? Koristeći Marsovu ličnu psihologiju i vraćajući je njemu. Mars je na površini možda delovao neranjivo, ali; Odisej je sasvim sigurno pokazao da je to samo iluzija. Mars se sada plašio Odiseja, jer ga je ovaj ubedio da se menja u neko drugo biće. Da li je to bila laž? Irina nije znala, a uprkos ovoj hrabrosti i čvrstini, ni samom Odiseju to nije bilo jasno. On je ipak bio samo podvrgnut eksperimentu da bi se videli efekti kosmičkih zraka na ljudsko telo i um. On je bio u vezi, video je boju meñu zvezdama, boju Boga. Ko je mogao da zna kako ga je to izmenilo, ili da li se te promene i dalje odigravaju? Mars to svakako nije mogao da zna. Znači da je postojao način da se on pobedi. Kad su se Marsovi prsti obavili oko njenog struka, ona se srušila u njegovo naručje. Ne znam šta još želiš od mene, Marse šapnula je. Dala sam ti sve što si želeo. Želim istinu, Irina. Samo istinu. Stavila mu je glavu na rame, pritisnula telo uz njegovo, ne kao sirena već onako kako bi on želeo, kao bespomoćno, zbunjena ženka, koja zavisi od njega. Irina šapnuo joj je u uvo samo mi sve reci. Biće sve u redu, obećavam ti. O, Marse ona poče da plače jer se setila kako je izdala Natašu Majakovu kad me Odisej iznenada uzeo u bazenu, bila sam bespomoćna, moraš da mi veruješ. Verujem ti, koska. Vidim kako on fizički utiče na Tatjanu i Laru. Ja sam tada bila u onom dobu meseca... bila sam plodna. Osetila je kako se zategao pa se još više pribila uz njega.

Naravno, ne mogu sigurno da znam nastavila je ali žena može da nasluti takve stvari pre nego što lekar bude siguran. Plašim se. Ne znam šta je Odisej. Mislim da ni on ne zna, mada se hrabro drži. Ja sada ne znam šta se formira u meni. Šta ako je to... ali, to je suviše strašno da se o tome i razmišlja. Ubiću se. Jaih... Zastala je jer ju je Mars gurnuo dalje od sebe. Buljioe u nju. Kako si mogla rekao je najzad kako si mogla da budeš sa njim u pogrešno vreme? Rekla sam ti. Iznenadio me. Irina zadrhta. „Ko sam ja?" ponavljao je glasić u njenim mislima. Nije mi dao vremena da razmišljam. Bila sam bespomoćna. Ja... U tom trenutku ih prekide grubo lupanje po vratima. Šta je to? pitao je Mars veoma glasno. Kapetan Nikolev je ovde reče Tatjana. Reci mu da sam zauzet. Videću ga... Kaže da mora sada da vas vidi, druže. Veoma jeitno. Sranje! reče Mars i pogleda u Irinu. Vrati se za kompjuter. Nañi tu informaciju o Beloj zvezdi. Sada! Izašao je u prostoriju s bazenom, ne obazirući se na Irinu kad je kliznula kraj njega. Šta je bilo, kapetane? pitao je razdraženo. Nikolev povede Marsa u stranu. Tatjana i Lara suuljile u njih. Otkrili smo gde je Valerij Bondasenko. Odlično reče Mars i na trenutak zaboravi užas koji mu je Irina ispričala dovedite ga ovamo. Plašim se da je to nemoguće, druže. Ništa nije nemoguće, kapetane. Uradite to. To je naredba. Moram da otkrijem tajne o Beloj zvezdi u kompjuteru Valerija Denisoviča. Vi i ja moramo da odemo do njega reče Nikolev. Ne želim da odem odavde reče glatko Mars. Ne mogu da ostavim Heroja samog sa Larom i Tatjanom. Dovedite svoje ljude. Ne reče Mars takav agresivni čin uništio bi sve na čemu sam do sada radio. Heroj nam je suviše važan. On je kapija za sve nove tehnologije. Onda uzmite kompjuter i poñite sa mnom. Uradi kako sam naredio! Ali, vi ne razumete, druže reče Nikolev postoji samo jedan način da se ščepa Bondasenko i ja sam ga iskoristio. Sećate li se američke diplomatske

misije iz Tokija? Ja sam ih sreo na Sremetjevu. To su Amerikanci koje je Bela zvezda zvala u pomoć. Nikolev se nagnu bliže. Ubedio sam ih u svoju iskrenost. Misle da sam na njihovoj strani. Rekli su mi da znaju način kako da stupe u vezu sa Bondasenkom i oni su sada u hotelu Rusije gde će to i obaviti. Da li se tu krije Valerij Denisovič? Ne. Hotel je očigledno jedan od ćorsokaka. Bele zvezde Nikolev je primetio kako se emocije smenjuju na Marsovom licu. Moramo da se pojavimo kod njih kao prijatelji. Ili bar ja to moram. Amerikanci mogu da ubede Bondasenka da im preda informacije iz kompjutera. Ja znam da vi ne želite da ga ispustite s pogleda, pa zato predlažem da odemo nas dvoje. Valerij Denisovič i njegovi ljudi neće mi dopustiti ni blizu da priñem. To je tačno reče Nikolev bićete sakriven meñu mojim ljudima. Ja ću otići do Amerikanaca s kompjuterom. Kad oni ubede Valerija da otkrije informacije iz kompjutera, poslaću elektronski signal. Vi ćete dovesti moje ljude i mi ćemo ih ščepati. Mars je neko vreme razmišljao o tome. Izgleda dobro reče on sem jedne stvari; kako misliš da će Amerikanci ubediti Valerija Denisoviča da preda informacije o Beloj zvezdi? Ja sam im rekao za udar koji se priprema. Šta si uradio? Nikolevu se učinilo da će Mars dobiti srčani udar. Bio je to samo način da ih upecam rekao je zar me vi niste naučili da je istina bolja od laži kad treba uhvatiti ljudsku žrtvu? Verujte mi, ovi Amerikanci nisu obični. Oni ne bi poverovali u laž. Vi uvek govorite da korišćenje istinom donosi pobedu, zar ne? Mars je još malo razmišljao. Onda klimnu glavom. Doñi rekao je uzmi Tošibu pa da krenemo. Njih dvojica odoše do crnog Žila. Nikolev se smestiza volana a Mars s Tošibom u krilu sede na sedište dojega. Gde je tvoj vozač? pitao je Mars. Sam vozim reče Nikolev i upali motor. Baš je hteo da ubaci menjač u brzinu, kad ga Mars ščepa zauku. Samo malo, kapetane. Pravila jasno nalažu... Svi moju ljudi su s Amerikancima reče Nikolev i krenu van Zvezdanog grada naravno, oni to ne mogu da primete, ali upravo zato sam morao toliko njih da pošaljem. Ja sam postavio nevidljivi kordon oko šest blokova koji okružuju Rusiju. Kako kažu američki vojnici? Ni mravlja zadnjica ne bi promakla. Mars se nasmeja:

Dobro obavljen posao, kapetane. Dobićete unapreñenje. Kad su sišli s autoputa, saobraćaja skoro da i nije bilo i Zil je jurio. Kad su se udaljili nekoliko kilometara od Zvezdanog grada, Nikolev stade u kraj i isključi motor. Šta je bilo, kapetane? ~ pitao je Mars. Nikolev se okrete s revolverom u ruci. Cev je bila uperena u Marsove grudi. Ja ću preuzeti Tošibu, druže. Mars nije ni trepnuo. Kapetane, razočarali ste me. To nije važno reče Nikolev želim kompjuter i to sada odmah. Nadam se da je u njemu pravo blago reče Mars jer vi ne biste tek tako bacali život. To ćemo tek da vidimo reče Nikolev. Šta ste to uradili, kapetane? Pogodili se s Amerikancima? Trebalo je da to znam. Čovek tako zainteresovan za istoriju ne može da bude iskren marksista. Kaskate za dogañajima i vremenom, druže. Nema više takvih stvari kao što su iskreni marksisti. Zar ne vidite da ste vi poslednji od te rase koja izumire? Dinosaurus u novom dobu prosvetljenosti. Ako je tako reče Mars onda ima ogromne zube. Bolje da vas ujedem. Cev revolvera se pomače. Dajte kompjuter. A kad vam ga predam šta će biti sa mnom? pitao je Mars i pročitao odgovor na licu Nikoleva. Vidim. Dakle tako će biti. Ostavićete komad mesa da ga zveri razderu. Opasni ste, druže reče Nikolev. Vi mi to kažete reče Mars i opali iz revolvera, kojeg je krio ispod Tošibe. Eksplozija je bila zaglušna u Žilu i njih dvoje se zaljuljaše. Lice kapetana Nikoleva odavalo je zaprepašćenje. Buljio je u krv koja je lila iz njega. Ali metak je okrznuo kompjuter pa nije pogodio u tačku u koju jeiljao Mars. Mars udari revolver koji je držao Nikolev i ovaj opali načinivši rupu na krovu Žila. Nikolev ščepa Marsa, udari ga pesnicom u grlo. Uspeo je da mu izbaci revolver iz ruke. Tošiba pade na pod kola. Mars steže pesnicu i udari Nikoleva u ranu na stomaku. Nikolev zaurla od bola i suze mu se zavrteše u očima. Mars se odmah saže da pokupi revolver, ali ga Nikolev ščepa s očiglednom namerom da mu slomi ruku. Stežući zube, Mars udari Nikoleva laktom u lice. Čuo je pucanj kad se vilica slomila i pomislio je: „Sada ga imam". To je bila greška. Nikolev, skoro zaslepljen od bola, upotrebio je dva brza udarca u Marsovu dijafragmu. Mars oseti kako gubi svest dok mu je pred

očima sve blještalo. Trudio se da savlada bol u dijafragmi, ali tada ga pogodi treći udarac. Osećao je da mu nedostaje vazduha. Iskoristio je brid šake da bi uradio Nikoleva u nos, ali nedostatak kiseonika smanjio mu je snagu i udarac nije imao siline. U meñuvremenu Nikolev je udarao Marsa u rebra. Mars oseti bol koji mu je razdirao grudi i vrat. Nije uopšte osećao desnu stranu. Počela je da ga hvata panika. Nije imao više čime da se brani, pa u očajanju udari čelom o nos Nikolčeva. Krv i rskavica razleteše se na sv strane ali Mars je i dalje osećao užasan bol u grudinr Mars, gubeći kontrolu, ponovo udari Nikoleva i sada se glava zabaci unazad, udari o šoferša^ razbi je. Nikolev, neprirodno ispružen un?' pokretao očne kapke, trenutno je izgleda Mars, gutajući vazduh udari pesnicom u rebra Nikoleva, slomi ih. Nikolev pade postrance na pod. Lice mu je bilo pokriveno krvlju a komadići stakla virili su iz njegovih obraza. Oči su mu staklasto buljile prema nebu. Mars, skoro jecajući od nedostatka snage, prokle ga, udari u glavu. Onda se savi, stavi glavu meñu noge da se ne bi onesvestio. Bilo mu je potrebno neko vreme da se povrati. Miris sveže krvi, gadan kao miris cveća koje se raspada, podsetio ga je kako je bio blizu smrti. „Kučkin sine, Nikoleve, mislio si da si pametniji od mene, ali ti nisi imao rešenje. Nisi znao da u tvojim redovima imam čoveka od samog početka. Zato sam i odabrao Jedanaestu diviziju Pogranične straže." Pljunuo je Nikolevu u lice. Kapetanu je to sada bilo svejedno, ali se Mars osećao bolje zbog toga. Mars otvori vrata automobila, izbaci Nikoleva na kolovoz. Komad mesa kao mamac, kapetane reče Mars bar si u tome imao pravo. Podigao je Tošibu s poda. Kofer je bio pokriven krvlju i komadićima kosti, ali Marsu to nije smetalo. On otvori kofer i opsova kad je ugledao kako je njegov metak oštetio kompjuter. Hard disk je bio neupotrebljiv. „Kriste" pomislio je „ovo je sada neupotrebljivo, a informacije o Beloj zvezdi su zauvek zatvorene u kompjuteru. Sada mi je više nego ikada pre potreban Valerij Denisovič. Bacivši Tošibu u stranu, aktivirao je Zilovu radiostanicu. Identifikovao je sebe, zatražio vezu sa poručnikom Pokovim. Prsti su mu nestrpljivo udarali po krvavoj kontrolnoj tabli. „Hajde!" mislio je besno. „Hajde!" Radio stanica ožive. Pokov ovde! Volkov na vezi reče Bars bez oklevanja. Ti sada komanduješ Jedanaestom divizijom, je li to jasno,oručnice? Savršeno jasno, druže.

Vidiš li Amerikance? Vidim. Sve je pod kontrolom. Sjajno. Oni će nas odvesti do Bondasenka. Dovedi onoliko ljudi koliko misliš da ti je potrebno. Dajem ti vlast. Pokove, Bondasenko mi je neophodan. Voleo bih da imam i jednog Amerikanca, ali, ako ti prave probleme, ubij ih. Što ima manje svedoka, utoliko bolje, čuješi? Da, druže. Gotovo je. Mars spusti mikrofon, kliznu iza volana. Upalio je motor, okrenuo Zil i krenuo prema Zvezdanom gradu. Bilo je teško voziti autoputem s razrskanom šoferšajbnom, pa je morao da stane i ukloni ostatke stakla revolverom tako da bi mogao bolje da vidi. Stražari su buljili u njega kad je ušao u herojevu tvrñavu, ali nije imao vremena da im bilo šta objašnjava. Mislio je kako je Anatolij Nikolev verovao da je pametniji od njega. Očekivao je da to isto misli i Irina. Ona je bila ubeñena da ga je uverila u odanost, ali on je znao bolje od nje. On je bio ubeñen da joj je neko dao dokaze da je Mars KGB, a ne Valerij. Mogao je da vidi strah u njenim očima, da to oseti u njenom telu kad bi gaotakla. Da li je bila plodna kad je dopustila da je Odisej uzme? Nije znao da li je sposobna za tako groznu laž. „Ali zašto da ne?" pitao je samog sebe dok je jurio stepeništem Herojeve tvrñave, grčeći lice od bola zbog slomljenih rebara. Ona se pokazala sposobnom za mnoge druge opasne stvari. Divio joj se zbog toga, čak iako ju je mrzeo na neki neodreñen način na koji je mrzeozdajnika, Valerija Bondasenka. Bila je to antipatija kobre prema mungosu. Nije bilo razloga za to, bila je to samo elementarna vatra koja je mogla privremeno da bude smirena, ali nikada ugašena. „A sada" mislio je Mars otvarajući vrata prostorije s bazenom „došlo je vreme da se vidi koliko je Irina sposobna da vodi trostruki život". Biće zanimljivo da se vidi da li se ona drži svojih providnih laži čak i pod pretnjom smrti. Pošto su prešli reku Moskvu i uski kanal na kraju Crvenog trga, Tori i Rasel se uskoro nañoše u Zamoskovlju. Iza njih su mogli da vide četiri čoveka koje je odabrao kapetan Nikolev i koji su brinuli da Tori i Rasel bezbedno stignu na odredište. Bio je veoma ubedljiv. „Pošto Mars Volkov koristi Jedanaestu diviziju da pročešljava Moskvu tražeći Bodnasenka, vi ne možete da budete sigurni sami na ulicama" rekao je Nikolev. Poručnik Pokov izañe iz Zigulija i priñe im. Bila su to tipična ruska kola, mala, neudobna, komad ñubreta u stvari. Blizu smo Volkovih patrola rekao je da li je naše odredište tu negde?

Odjebi reče Rasel. Pokov je bio povreñen. On je bio tamnokos Rus, jakih mišića kao amater rvač. Bio je veoma brz. Zaključaću kola i ostaviću ih ovde. Privukla bi pažnju da priñemo bliže. Rasel pogleda preko ramena u Pokova, gurnu Tori dalje od njega. Ovo mi se sve manje dopada šapnuo joj je. Napolju smo u dubokoj vodi, a ne možemo ni da razlikujemo ko je dobar, a ko loš momak. Sjajan način da im dopustimo da nas ubiju. Tori reče: Ti još uvek misliš da Nikolev laže, je li? Veruje mi, voleo bih da verujem da on govori istinu, ali ne mogu. Tori, pogledaj samo kako je sve to čudno. Mi moramo da priznamo da je on imao više razloga da nam kaže laž, nego istinu. Ili nam je govorio istinu, ali iz pogrešnih razloga. Zar to nije ista stvar? Rasel je pogleda. Zar ne vidiš šta se zbiva? Mi smo se toliko uvalili u to da iskopamo istinu, da više ne znamo gde smo u toj šumi laži. Izgubili smo put. A da ti nešto kažem. Moskva je grad u kome se ne treba gubiti. Može da ti se dogodi da nikada ne izañeš napolje. Na svaki način reče Tori moramo da stignemo do Valerija Bondasenka i to što pre. Sada je jedan sat posle ponoći. Ostalo je manje od četiri sata do ruske invazije na baltičke države. Ako nas Nikolev nije lagao. Ućutali su kad im je prišao Pokov. Izvinite rekao je ali moramo odmah da idemo. Veoma je kasno. Nema mnogo ljudi na ulicama. Bićete sumnjivi. Neka od Volkovih patrola može da vas ščepa svakog trena, a ja ne bih mogao da ih zaustavim. Moji ljudi i ja možemo samo da vas oslobodimo od drugih patrola Pogranične straže. U pravu je reče Tori bolje da krenemo. Rasel reče: Prokletstvo ali je nije zaustavio kad je krenula ulicom Boljšaja Poljanka. I tako su najzad došli do crkve Sv. Đorña. Ostanite ovde, shvatate? reče Rasel Pokovu. Zar se tu krije Bondasenko? pitao je Pokov. U crkvi? Nešto je u njegovom glasu uznemirilo Rasela i on ščepa Tori za mišicu i odvuče je do ulaza u crkvu. Izvadi mali instrument, gurnu ga u bravu. Ova popusti, Rasel gurnu teška vrata. Stajali su u tami, osluškujući povike, bat koraka. Ništa se nije čulo. Šta je bilo? pitala je Tori. Možda je ipak sve u redu reče Rasel. Onda ugleda siluetu jednog od Nikolevih ljudi kako prolazi kroz prednja vrata. Na trenutak silueta je zastala na plavkastoj svetlosti. Rasel pokaza

prema čoveku, a kad je sledeći put pogledao, siluete je nestalo. Ali nestala je i Tori. Nekoliko trenutaka Tori je samo osluškivao. Nije mogla da vidi čoveka, ali ga je čula. On je preduzeo sve mere opreza. Bio je dobar, ali ga je Tori ipak čula. Ona je već skinula cipele, vezala pertle tako da je mogla da ih okači oko vrata. Još malo je osluškivala, a onda kad je bila sigurna gde je čovek iz pogranične straže i kako se kreće, pošla je za njim. On je mislio da je mudar, puzeći izmeñu klupa. Tori je hodala ivicama tabana po izrezbarenim naslonima klupa. Kad je bila tačno iznad čoveka koji je puzao, bacila se na njega, tiha kao slepi miš. Čovek je već držao bodež u rukama, spreman da probode bilo koga ko se bacio na njega. Izvio se kad je osetio njenu težinu i bodežom je poleteo prema njenom stomaku. Tori, koristeći sikido imobilizaciju, odbila je njegov udarac, zgrabila njegovu vilicu i iskrivila mu glavu na levu stranu. Vrat mu je pukao kao suva grana, zgrčio se na trenutak, a onda se smirio. Kad ga je Tori ostavila, Rasel se sakrio iza ulaznih vrata. Čekao je sledećeg čoveka iz pogranične straže, kad oseti cev revolvera pritisnutu uz leña. Stoj! komandovao je glas. Rasel, koji nije razumeo, pokrenuo se. Našao se licem u lice s osobom u mantiji. Da li su svi sveštenici u Moskvi naoružani, oče? pitao je. Samo oni koji se kriju reče čovek na engleskom, ali s teškim naglaskom. Vi ste Valerij Bondasenko? Da. Rasel je pokušao da mu vidi lice, ali bilo je suvišeračno u crkvi. Ja sam predstavnik Bernarda Gudvina. Moja kole-inica... Ako je to što govorite istina, zašto ste doveli Pograničnu stražu sa sobom? To je duga priča reče Rasel a ja nemam vremena da je sada pričam. Morate da nam pomognete da ih se otresemo. Koliko ih ima? Tri čoveka i jedan oficir, poručnik Pokov. Tako malo? Čudno. Oni obično idu u većim grupama. Ali Rasel ga više nije slušao. Buljio je u cev poluautomatskog Kalašnjikova koja je bila uperena u njega. Tori uze bodež iz ruke čoveka koga je upravo ubila. Razmišljala je o tome da uzme i revolver, ali je onda pomislila da će biti bolje da to ne radi. Njoj nije bilo stalo do revolvera, a u svakom slučaju, kad bi bio ispaljen makar i

jedan metak, to bi upozorilo vlasti i značilo bi propast za sve njih. Mislila je da skloni municiju tako da onaj ko nañe revolver ne može da ga koristi. Onda je brzo nestala u tamnim dubinama crkve. Tama je bila kao u gustišu šume. Mogla je da se seti zime u Hokaidu, gde je bila proveravana; trebalo je daañe senseia koji je živeo u dubokoj šumi na vrhu brega. Bilo joj je potrebno deset dana za to. Smatrala je da je to veoma dugo vreme, ali sensei joj je rekao da je bolja za osamnaest časova od najboljeg učenika. Većina njegovih učenika nije ga nikada našla. Bijesnu nešto, odsjaj metala. Tori je posmatrala kako pripadnik Pogranične straže napreduje kroz tamu. Trenutak kasnije videla je njegovo lice. Pogled mu je bio fiksiran na nešto. Shvatila je da je primetio Rasela. Puzila je prema njemu i baš kad se spremila da skoči, postade svesna da joj je nešto iza leña. Skočila je u tamu u trenutku kad je čelični bodež poleteo prema njoj. Iza nje je bio drugi čovek koga je ona pratila. Tori se okrete i u trenutku kad je dotakla pod, udari jako levom nogom. Osetila je kako se čepa meso i krše kosti, čula je dubok uzdah i ona napade atemijem s obe ruke. On podiže ruke prema njoj i ona vide da steže revolver. Tori je bila tako blizu čoveka da je mogla da vidi kako drhti. Za delić sekunde će pritisnuti okidač i eksplozija će ih sve odati. Ako ne doñu ljudi KGB-A, policija će biti upozorena; neki savesni grañanin neće oklevati da prijavi da je čuo eksploziju u tišini noći. Tori žabi čelični nož u članak čovekove leve ruke i momentano mu paralisa prste tako da nije mogao da povuče okidač. On je udari nogom u unutrašnju stranu butine. Ona jeknu, izgubi ravnotežu dok je pokleknula. Čovek uperi cev revolvera u njenu glavu. Nije hteo da rizikuje. Tori čučnu, ali se udari o drvenu klupu. Čovek posegnu prema njoj, dok su mu usta bila iskrivljena odola, ščepa je za bluzu na grudima i privuče k sebievom rukom. To ga je dosta stajalo. Torin prvi udarac mu je slomio članak, ali on je bio odan i nije se predavao. Tori je sada bila suviše blizu i nije mogla da koristi bodež. Ispustila ga je, a čovek joj žabi cev revolvera izmeñu rebara. Dah je siktao kroz Torine zatvorene zube dok je pala na kolena. Čovek joj pritisnu cev revolveraz čelo. Do svidanija, suka rekao je trudeći se da sesceri kroz agoniju. Doviñenja, kučko.

Tori ga udari pesnicama u uvo, ščepa njegov desni članak jednom rukom, a cev revolvera drugom. Borio se. Žile mu iskočiše na vratu dok ju je udarao nemoćnom, levom rukom. Tori mu je blokirala noge tako da nije mogao da ih koristi da joj nanese udarac. I ona i čovek su se koncentrisali na revolver. Tori je imala znanje, ali on je imao ogromnu snagu. Borili su se tiho, besno, sila protiv sile. Nije se znalo ko će pobediti sve dok Tori, koristeći jedan od glavnih principa aikidoa, ne popusti. Njegov udarac prolete pored njenog lica, pored tela. Ona je sada iskoristila udarac sa strane vrata. Njegova ruka nemoćno pade. Oči mu se prevrnuše u glavi. Ona ga sada tek pogleda. Uspela je da se oslobodi i trećeg člana Pogranične straže. Spusti revolver reče čovek iz pogranične straže čoveku u mantiji i ovaj ga posluša. Šutni ga ovamo. Kad je Rasel video da su čovekove oči bljesnule prema revolveru, on koraknu napred i kako je bio naučen, udari ga pravo i jako, ne misleći na meso i mišiće, nego na ono što je bilo ispod njih. Čovek se sruši, a njegova lopatica se slomi od udarca. Trudio se da podigne svoj Kalašnjikov, ali Rasel udari živac s unutrašnje strane njegovog lakta i ruka mu se umrtvi. Rasel uze Kalašnjikov iz njegove ruke, udari ga po glavi kundakom. Čovek samo pade. Tori je žmirnula čučeći, pa je onda krenula prema mestu na kome je ugledala Rasela, sada ga je bolje videla. Stajao je iznad tela trećeg čoveka iz pogranične straže, a uz njega je stajao sveštenik. Bondasenko? Tori se nadala da je tako. Rasele reče ona kad im je prišla da li si video Pokova? Nisam. Šta je bilo sa ostalom dvojicom? Pobrinula sam se za njih reče Tori kao ti za ovoga. Dotakla je rebra. Jesi ii ti dobro? Kad je klimnula glavom, Rasel se zagleda u nju neko vreme. Ti si stvarno posebno ljudsko biće. Gospodine Slejd... Da, da reče Rasel ovo je Valerij Bondasenko. Valerij, ovo je Tori Nan. Ima toliko stvari o kojima treba da razgovaramo reče Tori. Čovek u mantiji klimnu glavom. Ovuda, molim vas šapnuo je. Ne sada, druže. Možda kasnije poručnik Pokov izañe iz senki gde se skrivao. Bio je tako miran da ga čak ni Tori nije osetila. Proklela je samu sebe zbog tog propusta. Sensei bi bio besan na nju.

Poručnik Pokov klimnu glavom. Drago mi je da smo se sreli, druže Bondasenko. Ili da bolje kažem izdajnice Bondasenko. Rasel je bio besan. Tori, rekao sam ti da ne treba da verujemo onom kučkinom sinu Nikolevu. Jadni Nikolev nasmeja se poručnik Pokov. Sada je mogao da se veseli. Tako zaveden, na žalost, bio je dovoljno glup pa vam je rekao istinu. Sada vam to ionako neće koristiti. Vi ste na putu za Lubjanku, gde će s vama razgovarati Mars Volkov. Drug Volkov je poznat u Lubjanki po tim razgovorima. Uopšte ne zavidim nikome od vas oštro je pokazao revolverom. Ovuda je izlaz damo i gospodo. Koristite ga. Pokov je išao za njima niz uzani prolaz. Prošli su pored čoveka koga je Tori onesposobila. Pokov ga besno pogleda. Moram nešto da kažem o ovome. Kad Volkov završi s vama ja ću vas preuzeti. Tori ugleda ispred njih prvog čoveka s kojim se borila. Videla je njegov revolver na podu. Stavila je ruku u džep. Dakle, promenili ste strane Pokove reče Rasel. Pokov se nasmeja: Nikada ne menjam strane. Nikolev je bio lud što je pokušao da prevari Volkova. Niko ne može da živi toliko dugo da bi mogao da njega prevari. Ja lično više volim život da bih izigravao budalu. Tokom tog razgovora Tori je došla do lesa. Potisnuvši svest, osetivši kako je jaz ispunjava elementarnom snagom univerzuma ona se sagla, okrenuvši leña Pokovu. Odmah ju je video. Šta to radite? viknuo je. Gubite se odatle. Tori se okrenula. Držala je revolver palog čoveka uukama. Pokov je pogleda, zabaci glavu unazad i nasmeja se. Dobar pokušaj, ali revolver je prazan. Mislite da bih ga ostavio tek tako? Usne mu se izviše od prezira. Glupi Amerikanci poslali su ženu da obavi muški posao. Muškarac ne bi tako pogrešio. Je li? reče Tori i povuče okidač. Pokov je odbačen unazad od siline udarca. Noge mu popustiše i izraz šoka i besa na njegovom licu pretvori se u mrtvačku masku. Ali bio je prazan šapnuo je znam da jeste. Tori mu priñe i izvadi ruku punu metaka iz džepa. Pokovljevi kapci zadrhtaše, glava mu se iskrivi dok jeliznuo na pod crkve. Doviñenja, Pokove reče mu Tori na ruskom i baci revolver na njegove grudi. Sergej, sa flekom u obliku jagode na licu, reče:

Sjajno obavljeno. Mislim da je sada dovoljno bezbedno... Nije reče Valerij prilazeći im s krajnjeg kraja crkve ja sam Valerij Denisović Bondasenko. Udario je Sergeja po ramenu. Dovoljno dugo si me štitio od opasnosti, prijatelju. Tori i Rasel se predstaviše. Valerij im klimnu glavom. Strašan rizik što smo vas doveli ovamo mogao je da se pokaže kao promašaj. Video sam kako ste me branili pokazao je na leševe oko njih. Vašoj hrabrosti nema šta da se zameri i veoma je cenim, ali plašim se da je sve ovo bilo uzalud. Ovo četvoro nije došlo samo. Pogranična straža je zauzela položaje oko crkve. Prokleti Pokov reče Rasel. Sigurno je bio u vezi s Volkovim. Nema sumnje reče Valerij i sada je Mars Petrović stegao mrežu oko nas. Možda ju je suviše stegao, druže reče Sergej sećate li se tunela koji su vodili izvan kripti ispod crkve? Valerij klimnu glavom. Ali čak i ako to koristimo, patrole Volkova su na sve strane. Nećemo imati šanse da pobegnemo peške. Možda to sada i nije toliko važno reče Rasel, setivši se reci kapetana Nikoleva o invaziji u zoru na baltičke države i ubistvo sovjetskog predsednika u istomrenu. Valerij zatvori oči. Bio je beskrajno umoran. Da, sumnjao sam da je nešto tako u pitanju. Ali nisam očekivao da će to biti tako brzo. Nikolev je rekao da je Bela zvezda divlja karta u deljenju. Rekao je da, ako možemo da se dočepamo vas, lidera Bele zvezde, da ćete vi moći da sprečite invaziju i udar Rasel je buljio u Valerija. Mi znamo u nuklearnom naoružanju koje vam je prodavao Bernard Godvin. Vreme je da počne da se koristi. Valerij odmahnu glavom. Nije ga prodavao, gospodina Slejd. Gospodin Godvin nam je davao naprave. Njega ovde smatraju velikim patriotom. On je jedan od duhovnih voña Bele zvezde. Blagi Bože reče Rasel. Ali sve to ne vredi plašim se reče Valerij. Mi smo ovde odsečeni. Transkontinentalne komunikacije nisu moguće iz ove crkve. Jedva sam uspeo da uspostavim lokalnu vezu s vama. Zato je moj odgovor kasnio. Ne. Moramo da izañemo odavde. Moramo da stignemo do Zvezdanog grada reče Tori. Mars Volkov drži ženu pod imenom Irina, a i vaš kompjuter je u njegovim rukama. Da li je tačno da je čitava dokumentacija o Beloj zvezdi smeštena na hard disk kompjutera?

Irina reče Valerij znači da ju je Mars ščepao kad je išla u moj stan. Onda on svakako zna da je ona odana meni. Kompjuter može dakle da vas izda reče Tori. Valerij klimnu glavom. Da. Čitava mreža organizacije je tu smeštena. Ali mislim da to niko ne može da otkrije. To je duh u mašini onda se zaustavio. Prebledeo je. Bože reče on duh u mašini. Ja sam to rekao Irini, a ona sve zna o kompjuterima. Ona bi mogla.... ako je Mars prisili... o, Bože! Bacio je pogled na sat, onda je pogledao Tori. Skoro su tri sata ujutro. Da, u pravu ste. Moramo odmah da odemo u Zvezdani grad. Ali, kako druže? pitao je Sergej. Kroz tunele ćemo izaći na ulicu, ali šta onda? Onda Rasel reče: Imamo kola skoro se nasmejao od olakšanja. Pokovljeva kola. Kleknuo je i pretresao džepove mrtvog čoveka. Digao se držeći ključeve u rukama. U tom trenutku otvoriše se ulazna vrata crkve. KGB! Budite mirni! Brzo! šapnu Valerij. Ovuda! Projurili su kroz crkvu i onda kroz vrata koje je Valerij pažljivo zatvorio i zakoračio za njima. Ostavio ih je na trenutak dok ih je Sergej vodio nadole. Bili su već na drugom stepeništu koje je vodilo u kripte, a Valerij im se tek onda pridružio. Razbio sam prozor na svešteničkoj sobi rekap je. Neka misle da smo tuda pobegli. Nikada nas neće naći ovde dole. U kripti, Valerij se okrete Sergeju. Sergej, ti moraš da ostaneš ovde sa mojom kćerkom. Ne želim da je opet pomeram, a i inače neće biti mesta u kolima za sve nas. Razumem, druže. Vodi računa o njoj. Kao da je moja kćerka. Dva čoveka se zagrliše. Neka vas Bog čuva, Valerij. Lično ću doći po vas, Sergej. U zoru. Valerij Denisovič Bondasenko povede Rasela i Tori u tunele, u odsudnu trku, ne bi li uspeo da spase svoju zemlju od propasti. Mars je imao pogled ubice. Dalje od mene reče Lari i Tatjani s vama ću se kasnije obračunati. Jurnuo je kroz prostoriju s bazenom. Žene su se zablenule u krv na njemu baš kao i stražari pored kojih je prošao. U to doba noći nikog nije bilo u zgradi.

Mars je zastao kraj bazena. Dok je on bio odsutan, Heroj se probudio, vratio se u bazen. Ili su ga možda probudili. Mars pogleda u Heroja. Evo reče dar za tebe. On zavitla oštećeni Tošiba kompjuter u velikom luku. Kompjuter pljusnu u vodu, a tals koji se načini zapljusnu Marsove cipele i donji deo nogavica. Vidiš, Odiseju, nije mi više potreban. A znaš li zašto? Ali ti svakako to već znaš. Ti možeš da mi čitaš misli, je li? Ubilački pogled sada je bio još izraženiji. Nije mi potreban kompjuter, jer imam pravu stvar. -Iscerio se. Moji ljudi su našli mog glavnog neprijatelja i dovode mi Valerij a Denisoviča ovamo da bih ga ispitivao. Kako se osećaš? Žalim te reče Heroj. Mars steže zube. Prsti mu postadoše nalik na kandže. Tako je reče Odisej zašto bismo se borili,ruže? Što ne skočiš u gladijatorsku arenu i okušaš snagu sa mnom. Kao čovek sa čovekom. To je ono što želiš, mada nisi siguran da bi to bilo baš to. To možda ne bi bila borba čoveka sa čovekom nego... šta misliš, Volkove? Ti možda ne znaš šta sam ili u šta mogu da se pretvorim. Onda, nastavi svoj mali prljavi posao na suvom tlu. Samo napred. Mars se nagnuo preko ivice bazenu. Misliš da znaš sve, da imaš sve odgovore. Da vidimo koliko si pametan, Odiseju. Mars jurnu prema mestu s kojeg ga je posmatrala Irina. Uhvati je za kosu tako jako da je ona zajecala kad je pala na kolena. Volkove! Mars pogleda Laru i Tatjanu. Ako se umešate, ubiću vas rekao je, a onda je osamario Irinu. Volkove! Za tebe sam drug Volkov, Odiseju. Druže Volkove reče Odisej prestani. A, ne reče Mars sve je otišlo predaleko. Ponovo je povukao Irinu za kosu, izvivši je bolno unazad. Zajecala je. Povrediću je, Odiseju. Znam da to znaš unapred, jer ćeš ti biti glavni svedok. Ona je samo žena, druže. Ostavi je van ovoga. Ne mogu reče Mars ona se ubacila u moju igru. To ju je uzbudilo. To je njena odluka. Složila se da se drži mojih pravila onog trena kad me je zavela. Nije tada ništa znala. Znala je, Odiseju. Zavela me, onda je špijunirala Valerija Denisoviča za mene. Sprijateljila se s Natašom Majakovom, a onda je i nju izdala. Jesi li to znao? Izdala ju je tek tako. A onda je izdala mene. Ona je hladnokrvna i

proračunata kao bilo koji muškarac koga sam upoznao. Prihvatila je nasilje i sada mora da nauči lekciju da nasilje izaziva nasilje. To je jedino pošteno, Odiseju. Ko se mača laća, od mača će poginuti govorili su stari Latini. To je osveta, druže. Prosta i čista osveta. Ne Mars je to skoro viknuo ja ovde govorim o pravdi, ne o osveti. To je tvoja definicija pravde, Volkove. Ti uvek imaš svoje definicije Odisej je pokazao da se gadi. Ovo je tvoj svet. Moja je sudbina da živim u Rimu kojim vlada Cezar, takav kao što si ti. Tu nema pravde. Mi se povinujemo tvojim raspoloženjima. Nije li to ironično? Ko u stvari traži da bude živi Bog? Ja svakako ne. Proklet da si ti i tvoje razmišljanje reče Mars ko te naučio da koristiš jezik kao oružje? To je samoodbrana, druže. Jezik je jedino oružjeoje mi je dopušteno. Ne, ne reče Mars suviše sam ti dao, Odiseju. Vidim da sam bio suviše popustljiv prema tebi. Ja sam izbegavao pravila zbog tebe čak sam prekršio jedno ili dva. Bio sam kao otac koji mazi svoje jedino dete, sada to tek jasno vidim. A rezultat može da se predvidi. Ti imaš svoju volju, razmažen si. Ali sada tome mora da doñe kraj podigao je glavu. Tatjana, doñivamo. Tatjana učini kako joj je nareñeno. Arbat podiže glavu iznad vode, poče uzbuñeno dalepeće. Volkove reče Odisej šta smeraš? Ovo je tvoj kraj, Odiseju. Naučićeš da se ponašaš na pravi način, da me poštuješ, da daješ iskrene i dobre odgovore na pitanja koja ti postavljam. Volkove... Umukni! dreknuo je Mars i podigavši revolver povukao je okidač. Tatjana se bez reci sruši u bazen. Irina je kriknula. Odjek eksplozije vibrirao je u prostoriji bazenom. Lara je posmatrala širom otvorenih očiju les u bazenu, kako pada na dno, kako se diže i kako se okreće dok je slana voda polako pljuskala po ivici. Arbat je prestala da klikće. Doplivala je do Tatjaninog lesa, počela je da ga okreće, kao da može da je vrati u život. Onda je zaronila sve do dna bazena. Barabo! reče Odisej. Ti me sada mrziš, je li? reče Mars. Zašto ne doñeš ovamo i ne sprečiš me kao što bi pravi čovek uradio? Glup si, Volkove reče Odisej. Tvoj um je ograničen samo na moć. Ali uskoro ćeš otkriti da je mnogo teže zadržati moć nego dočepati je se. Mars je vitlao revolverom. Mislim da nisi u položaju da meni deliš savete okrenuo se i posmatrao Laru koja je prelazila preko prostorije. Odisej, videći kuda je ona krenula dreknuo je:

Ne! Lara, ostani tamo. Ne prilazi! Osmeh se proširi Marsovim licem. Vidim da za tebe nema tajni, Odiseju. Najzad sam bio u pravu što sam posumnjao u ove dve žene. Lara je stigla do najudaljenijeg dela prostorije. Uzela je ključeve, stavila jedan u bravu uskog plakara. Omañijao si ih, je li? Vrlo impresivno. I Tatjana i Lara su bile sjajni agenti KGB-a sve dok nisu potpale pod tvoju magiju. Odisej je dreknuo: Volkove, ne! A sada je dosta! Moraš da naučiš svoju lekciju, sine reče Mars. A lekcije su teške. Sam si to hteo. Mars je čekao da Lara otvori plakar a onda joj je ispalio dva metka u leña. Larino telo je poletelo u stranu kao da je udareno nevidljivom pesnicom. Ona se držala, za vrata plakara i ona se sada otvoriše otkrivši ceo arsenal: nekoliko napunjenih Kališnjikova, spremnih za svaki slučaj. Poluautomatske puške svetlucale su na slaboj svetlosti. O, Bože! Mars se osmehnuo iznad Herojeve pognute glave. Bože reče on nežno počinješ da shvataš prave parametre moći posegnuo je prema njemu kao da želi da ga blagoslovi. Odisej je ćutao. Ali još nisi sve shvatio reče Mars i ponovo povuče Irinu za kosu zabacivši joj glavu unazad. Irina kriknu, a Odisej podiže glavu. Oči su mu bile neprozirno tamne. Šta želiš, Volkove? Ako želiš da postavljaš pitanja, moraš još toliko toga da naučiš Mars je čvrsto držao Irinu za kosu, a cev revolvera je pritisnuo u njena usta. Uskoro ćeš mi, Odiseju, dati sve što želim, zar ne? Daću ti sve odmah reče Heroj samo nemoja je ubiješ. Nisam ni nameravao da je ubijem, Odiseju. Ona je suviše dragocena za to. I kao što ćeš moći da vidiš, ja mogu da budem Cezar dobre volje. Ne. Ja ću samo malo po malo da je ranjavam a u pauzama ću tebi postavljati pitanja, a svaki put kad mi daš odgovor koji je lažan ili koji nije dovoljan ja ću nju da povredim. Ne verujem da naslućuješ dokle to može da ide. Nemoj to da radiš. Moliš li ti to, Odiseju? Ti baš nisi neki muškarac. Gori si od Valerija Denisoviča. Je, l' baš tako? I Mars i Heroj okrenuše se istog trena. Zaboga reče Mars to si ti, druže. Valerij izañe iz senki.

Žao mi je što mi je trebalo toliko vremena da doñem dovde, Marse Petroviću, ali iskrsle su neke komplikacije. Mars se osvrte oko sebe. Gde je Pokov? Gde su moji ljudi? Nisu mogli da doñu, plašim se. Mars pusti Irinu i zagleda se Valeriju u lice. Bio je očigledno šokiran. Sam si ovde? Kako si ušao u tvrñavu pored moje straže? Ima načina reče Valerij to se i do sada dogañalo. Pogleda stratište oko sebe. Zaboga, šta si uradio sa Larom i Tatjanom? Otkuda si ih ti poznavao? Znam dosta toga, druže reče Valerij ali se plašim da je suviše kasno da se to sve objašnjava. U svakom slučaju plašim se da nećeš razumeti. Mars je gledao čas Valerija, čas Heroja i polako je počeo da shvata. Kakav sam ja idiot bio reče najzad Nataša nije donosila Odiseju samo dokumenta iz KGB-a koja si ti krao, već je prenosila i informacije za Belu zvezdu. Vas dvoje zajedno radite. Odisej ti pomaže oko Bele zvezde. Skoro da si u pravu reče Valerij ali bojim se da nikada nećeš sve saznati. Irina se za to vreme polako izvukla iz opasne zone. Njihovo neprijateljstvo je bilo skoro opipljivo. Ledene senke su ispunjavale prostoriju s bazenom: osećao se jeziv miris krvi. Irina je tiho jecala. Užas koji ju je ispunjavao sada je izlazio iz nje kroz suze. Počela je nekontrolisano da drhti. Odjednom, kao da je plamen počeo da joj gori u glavi. Nije mogla da veruje da je Mars toliko okrutan. Pomisao da je nekada bila toliko srećna uz njega, da je čak počela da razmišlja o tome da postane deo njegove porodice, terala ju je sada na povraćanje. Ali bilo je još nečega tu. Dok je sada posmatrala konfrontaciju ta dva čoveka koji su joj bili bliski, shvatilae da nikada neće moći da razume psihu muškarca. Otkuda tolika sklonost ka nasilju i okrutnosti? Mogla je da oseti kako njihovo neprijateljstvo ispunjava prostor i ona vide da je i sama inficirana njihovom iskrivljenom željom da poseduju moć, da kontrolišu, da dominiraju drugima. Ona je shvatila kako su je Mars i Valerij, svaki na svoj način, koristili, kako su je savijali oko sebe kao što se savija čelik za mač. Ali ona nije bila od čelika. Ma koliko da se oni trudili, nisu od nje stvorili čelik. Najzad je videla istinu nije bilo razlike izmeñu Marsa i Valerija. Nije bilo važno na kraju ko je šta od njih dvojice hteo, jer su toliko to želeli, tako da im je jedino bilo stalo do toga da im se ništa ne ispreči nautu.

Onda je videla Valerija kako podiže revolver, kako pritiska okidač. Videla je kako se Valerij zanosi unazad, kako mu se desno rame kupa u krvi. To je bilo previše. Ne! vrisnula je. Irina, jecajući, nije mogla da shvati šta se to zbiva u njoj. Nije želela ništa da uradi, htela je samo da sedi i posmatra kako ta dva čoveka uništavaju jedan drugog. Ali nije mogla. Na svoj užas, našla se pred otvorenim uskim plakarom s oružjem. Stajala je i posegnula unutra. Uzela je Kalašnjikov. Prsti joj se obaviše oko okidača. Krenula je prema dvojici muškaraca. Mars je ciljao u Valerija. Ona je postala svesna da su u senkama još neke osobe i ona s užasom pomisli da su to Marsovi ljudi iz Pogranične straže. „KGB. Budite mirni!" Prestani, Marse! viknula je idući napred. Umukni! dreknuo je Mars. Drži se podalje, Irina rekao je Valerij. Mars je opet bio spreman da pritisne okidač. Ali Irina je bila brža. Eksplozija je bila zaglušujuća. Irina i Mars kriknuše istovremeno. Marsovo telo je bačeno unazad od snage metaka koji su udarili u njega. Telo mu pade pred Valerijeve noge. Niz Irinino lice slivale su se suze. Bacila je Kalašnjikov i trljala je dlanove šaka o butine. Videla je kako krv lipti niz Marsova leña, pala je na kolena, počela je da povraća. Odiseju šaputala je spasi me. Heroj posegnu preko ivice bazena, povuče je polako prema sebi i onda kliznu u bazen kraj njega. Arbat se pojavi i poče da trlja njušku o Irinu. O, Arbat! Irina se nasmejala a onda je opet počela da plače. Je li sve u redu? pitala je Tori prišavši Valeriju. On se držao za rame, buljio u Marsa. Ne znam rekao je nešto čudno se dogodilo. Mislio sam o ovom trenutku pre mnogo vremena. Mislio sam da ću biti oduševljen kad ovaj tren doñe. Ali da znaš, čudno je što to ne osećam. Osećam se ispražnjenim stavio je ruku na vrh Marsove krvave glave. Kao da je jedan deo mene umro. Bilo je glupo što ste došli ovamo reče Rasel s druge strane. Taj luñak je mogao da vas ubije prvim hicem. Bio je to jedini način reče Valerij brišući znoj sa lica. Da vas je Mars ugledao, ubio bi vas oboje bez oklevanja. A bilo je suviše riskantno upasti u ovu prostoriju. Samo da je naslutio da smo mi tu, on bi vas uhvatio kao taoce i lako bi nas pobedio.

Sranje reče Rasel imali bismo vremena. Niste poznavali Marsa kao ja reče Valerij. Duboko je udahnuo vazduh. Ali, u svakom slučaju, nije e ubio prvim hicem prvi put je skrenuo pogled s Marsa i pogledao Rasela u lice. On je bio najbolji strelac, da znate. Reci nešto reče Heroj Irini. Osećam se prljavo stavila mu je glavu na rame zagrli me šapnula je i kad je osetila njegove ruke oko sebe, rekla je. Mars je bio u pravu nasilje izaziva nasilje. Sve što je rekao bilo je tačno. Ja sam zavodila i lagala i dopadalo mi se to. Onda sam se našla u takvoj mreži kad sam izdala Natašu i Valerija. Nisam znala šta radim. Nisam znala ko je Mars kad sam mu rekla. Ali to nije važno. To je razumno. Nisam nikada smela da izneverim poverenje koje mi je Nataša ukazala. Ona mi je bila prijateljica i sasvim je sigurno da sam ja doprinela njenom mučeništvu. A sada ovo. Ubila sam nekoga sopstvenim rukama. Sada sam zaista deo Marso-og sveta. Ako se zaista tako osećaš reče Odisej ja neogu da ti pomognem. Irina zabaci glavu. Zagledala se u njegove čudne oči. Kako to misliš? Moraš da mi pomogneš. Ja sezdam u tebe. Ne, Irina. Vreme je da se uzdaš sama u sebe. Istina je da ja mogu da ti pomognem. Ali samo ti možeš da spaseš samu sebe od sveta nasilja u koji si toliko zaljubljena. I to samo ako želiš. Ona je bila veoma napeta i osetila je kako je obuzima tama, tama koju je prepoznala kao strah od sibirske zime, kao rešetke na Mesecu, zemlju pretvorenu u zatvor i glas koji je govorio: „Sada nemaš ničega. Izgubljena si. Krajnje izgubljena". Irina je osetila kako joj se suze skupljaju u očima, ali uspela je da ih zadrži, kao što je uspela da ućutkalas u mislima. Ona neće biti izgubljena, to nije bilo odreñeno. Postojale su alternative za to i ona je otkrila da sad više nego išta želi da ispita te alternative. Neće biti u Americi, kao što je sanjarila, ali to je bio luckast san, san nedorasle osobe koja želi da pobegne od odgovornosti. A ako je nešto mogla da nauči od Heroja, to je bilo osećanje odgovornosti. Zagledala se u dubinu Odisejevih čudnih očiju i sporazumevši se s njim bez reci, rekla mu je da je spremna. Dok se Rasel brinuo o Valerijevoj rani, Tori je otišla do mesta gde je ležala Lara, proverila da li je još živa. Nije bila živa. Tori onda priñe ivici bazena, saže se, izvuče Tatjanu iz vode. Prevrnula ju je, videla da je i ona mrtva. „Kakvo traćenje života" pomislila je tužno. „Gde će to da završi?" To je bilo pitanje koje je postavljala samoj sebi otkako je videla kako je Koi

počinila ritualno samoubistvo u pokušaju da očisti svoj duh i savest od krvi kojom su bili uprljani. Tori nije mogla da zaboravi taj trenutak, kao da je bio fiksiran u vremenu u njenom sećanju; plavetnilo neba, belina Koine odeće, crvenilo krvi koja ističe. I svetlost na Koinim planinama, koja plamti za nju. Tiho, Tori reče molitvu za Koinu dušu i svoju. Polako, kao da okleva, krenula je ivicom bazena. Noge kao da su joj izgubile snagu. Tu je bio Heroj, ruski kosmonaut koji je trenirao i živeo s njenim bratom Gregom. Bio je to čovek koji je poslednji video Grega živog. Kakva čudna sudbina ju je dovela ovamo. A sada, kad je bila tu, Tori je otkrila da se skoro plašila da mu se približi. Čula je kako voda pljuska preko ivice, videla je senke kako se kreću preko površi-e. Čula je Arbat kako klikće. I sve je to bilo koncentrisano oko bazena, kao da nisu bili unutar tvrñave u srcu SSSR-a, već u nekom drugom vremenu, na nekom sasvimrugačijem mestu. Tori je najpre videla Arbat i bila je toliko iznenañena da nije znala šta da kaže. Plavi delfin se odmah odvojio od Irine i Heroja i zaronio glavom pod vodu i doplivao do mesta gde je stajala Tori. Arbat je skočila svom dužinom iz vode. Nos joj očeša Torin obraz, a onda njenog ogromnog tela nestade u ogromnom talasu ispod uznemirene vode. Tori je stajala mirno. Noge su joj drhtale i ona pogleda prema dva ljudska bića u bazenu. Irina doplivao nje i predstavi se. Ja sam Tori Nan reče Tori i sede na ivicu bazena. Došla sam sa Valerijem da pomognemo Belojvezdi. Pružila je ruku. Irina je prihvati. Dve žene su jedno vreme duboko zagledale jedna drugoj u oči. Šta je zračilo izmeñu njih? Da li je to bila neka tiha komunikacija bez reci, neka povezanost osećanja ili nešto mnogo elementarnije, nešto što nije moglo da se defmiše? U svakom slučaju, kad su se dotakle, dve žene su podelile osećanja, ako ne i sudbinu. Žao mi je reče Tori prekinuvši tišinu ali bila sam zaprepašćena onim što je delfin uradio. Irina se osmehnula: Arbat je veoma odreñena u svojim simpatijama i antipatijama. Očigledno je da vas veoma voli okrenula se. Odiseju? Doñi da se upoznaš sa Tori. Ona je Amerikanka koja... Irina je odjednom prestala da govori, sleñena izgledom Odisejevog lica. Nešto nije u redu? Heroj je polako doplivao do malo više osvetljenog mesta. Arbat izbi na površinu kraj njega i on joj stavi ruku na leña.

Tori je posmatrala dok je Heroj izbijao iz tame. Srce joj je udaralo tako jako da je jedva mogla da diše. Najpre je ugledala njegovu sjajnu, srebrnastu kožu, glatku kao što je bila koža Arbat. Videla je konture njegovog lica, njegovu glatkoću bez ijedne dlake. A onda joj pogled pade na njegove čudesne oči. Tori otvori usta, zatvori ih. Ponovo ih otvori. Gledala je u njegove oči anñela. Greg? Tori reče Heroj Bože na nebesima. Zori se prevrte u bazen, potpuno odevena. Otplivala je do mesta gde je Odisej plivao sa Arbat. Suze su joj se slivale iz očiju. Nemoj reče Odisej nemoj. Milovao ju je po glavi. Greg. Tori ga privuče k sebi, zagrli ga, poljubi u obraze. Držala ga je i držala. Nije htela da ga pusti dugo, dugo. Kad ga je najzad pustila, rekla je: Mislila sam da si mrtav. Svi smo mislili. Kako je to... Rus Viktor Ševčenko i ja reče Greg Nan bili smo deo tajnog eksperimenta koji su ovi prokletnici smislili da vide koliko radijacija može da utiče na ljudsko telo u bestežinskom stanju. Onda se dogodila EVA i Viktor je ubijen. Ja sam se vratio, ali sam bio u komi nekoliko meseci. Kad sam se osvestio, Rusi su shvatili da sam suviše dragocen da me vrate Amerikancima. Tori je ćutala. Pojma nemam kako su ubedili naše, da sam ja umro u kosmosu. Uspeli su uglavnom. Onda su počeli da me zovu Viktor, verovatno da bi me navikli na noviivot u ruskom zatvoru. Naravno, imao sam čitavu grañevinu za sebe, ali to ipak nije bilo ništa drugo negoatvor. Tori reče Rasel s ivice bazena iza nje vre-e je. Okrenula se. Rase, ovo je moj brat Greg! Ruski kosmonaut je umro u kosmosu. Rusi su ga zadržali ovde... Hej, Isuse Kriste! Rasel je čučnuo na ivicu bazena. Šta su ti to uradili? To je duga priča. Mogu da se zakunem da jeste Rasel se nam-štio. Jesi li dobro? Teško je to reći. Pa, jedno je sigurno. Moramo što pre da te iščupamo odavde. Mogu da ti kažem da kod kuće gomila ljudi jedva čeka da razgovara s tobom. Baš kao i ovde. Rasel nakrivi glavu zbog Gregovog ciničnog tona.

Šta sam propustio? Vreme reče Tori Raselu, ali ona je gledalarata. Rasel reče: U redu, Greg, veruj mi da bih želeo da čujemitavu priču, ali sada... Odiseju prekide ih Valerij i doñe iza Rasela KGB se udružio s vojskom kao što smo i očekivali. Desno rame mu je bilo previjeno. Danas u zoru biće data nareñenja da se izvrši invazija na baltičke države Litvaniju i Latviju. U istom trenutku predsednika će ubitiični stražari. Tako brzo reče Greg nismo još spremni. Ipak, moraćemo to da obavimo reče Valerij. Iskrivio se od bola. Moraćemo da koristimo MAND. Šta je MAND? pitao je Rasel. Da reče Gregori Nan to je pokretno atomsko naoružanje koje nam je obezbedio Bernard Godvin. Klimnuo je Valeriju. Ja se slažem. To je jedini način da se izbegne propast. Doplivao je do ivice bazena. Pomozite mi da izañem. Valerij i Rasel se sagnuše, izvukoše ga iz bazena. Valerij je koristio samo levu ruku, ali je duboko udisao vazduh zbog napora. Greg ga ispitivački pogleda, a Valerij se namršti. Samo površinska ozleda reče ne brini. Metak mu je proleteo kroz meso reče Rasel. Povreñen je mišić. Zaustavio sam krvarenje, namazaoanu antibiotičkom kremom i dobro sam je previo. Imam na raspolaganju razne medikamente ovde. Ipak, morao bi da ode do hirurga. Ali ne sada reče Valerij. Irina se u meñuvremenu izvukla iz bazena. Prišla je Herojevim kolicima. Dogurala ih je. Kad su ga smestili u kolica, ona ga je pokrila velikim peškirom kao što je videla da rade Tatjana i Lara. Kad je Tori izašla iz bazena, dok je voda curila s nje, Irina i nju obavi velikim peškirom pa poče da joj trlja ramena da bi je zagrejala. Valerij je odgurao Grega do sobe za komunikacije. Rekao je: Mars je skoro sve pogodio. Ali nikada ne bi mogao da dosegne ćelu istinu, ili ne bi u to poverovao. Greg je ćutao. Gradili smo godinama koncept Bele zvezde. Najpre smo morali da se borimo protiv zabrane vlade, a onda protiv straha ljudi. A sada, kad su se javile pobune u Gruziji, Litvaniji, Ukrajini i drugim delovima Sovjetskog Saveza moramo da se borimo s raznim nacionalizmima. Gruzijci brinu samo o Gruziji, Ukrajinci samo o Ukrajincima i tako dalje.

Zastao je i mogli su da ga čuju kako teško diše jer je pokušavao da blokira bol. Šoka je nestalo i sada se bol razvijao. Naravno, on je odbio da uzme tabletu protivolova. A onda, osamnaest meseci ranije, Greg nam je pao u krilo kao zvezda s neba nastavio je prikupivši snagu. Greg je bio heroj Odin? Galaktike II. Zatvorili su ga i KGB ga je danonoćno ispitivao. On je postao tačka oko koje su mogli da se sakupe svi nacionalistički elementi. On je bio naš Kamen iz Rozete, naš Šogun, neko ko je doneo red u haos. I tako je on postao lider Bele zvezde. Čuli su Grega kako s nekim razgovara preko kratkih talasa, menjajući frekvencu svakih dvadeset sekundi. Odavde MAND može efektno da se upotrebi -ekao je Valerij. Ali da je i tako reče Rasel već je pet sati uutro. Invazija će početi. Neće ako mi ne izdamo nareñenje reče Valerij. MAND je sakriven ovde u Moskvi. Osmehnuo se. I to baš iza ugla crkve gde ste se našli. MAND je smešten u podrumu Administracije atomske energije na Ulici Staromonentni. Klimnuo je glavom. Odiseju izvini, naši ljudi mogu odmah da uzmu MAND i da sa tim oružjem krenu na Lenjinova brda u vile generala, i u Lefortovo i Lubjanku da nañu KGB lidere. Sagnuo se i podigao Kališnjikov koji je Irina odbacila. Naravno biće komplikacija i pre nego što sve bude gotovo, neki od nas će možda poginuti. Zbog toga ja moram da idem. Moram da pazim da nijedan general ne pobegne. A onda moram da se suočim sa predsednikom, da mu kažem šta mislim o njegovoj prevari. Možemo li mi nešto da uradimo? pitao je Rasel. Valerij se osmehnuo. Vi i mis Nan ste već uradili dosta. Sada morate da stanete u kraj i pustite nas da mi uradimo što je do nas. Na ovom stepenu nećemo pomoći nikome ako se prošire vesti da su u sve umešani američki agenti. Šta će se dogoditi ovde? pitala je Tori. Ne znam. Niko to ne zna priznao je Valerij. Ali jasno je da će doći do neke vrste kompromisa izmeñu Rusa i nacionalnih manjina. Potrebna je nacionalna autonomija, ali niko u Beloj zvezdi ne želi da obogalji zemlju. Želimo samo da se uklone represije i loše mišljenje koje svet ima o nama. Kad je Greg završio svoj posao na kratkim talasima, Rasel preuze radio stanicu da pošalje šifrovani znak preko Berlinske stanice do Centrale Mola.

Irina je povela Tori pod tuš i u garderobu. Pokazala joj je gde su Tatjana i Lara držale svoju odeću. Irina je bila pod tušem a Tori je baš završavala s oblačenjem, kad se pojavi Greg. Drago mi je što te vidim, Tori. Ne znaš kako se dobro psećam zbog toga rekao je. Tori je klekla ispred njega. Šta ti se dogodilo, Greg? Mama i tata će biti preplašeni kad te budu videli. Zagledao se u njene oči. Mislim da neće. Šta hoćeš da kažeš? Greg je uhvati za ramena. Oni sve znaju, Tori. Mama i tata znaju da si živ? Tori je bila šokirana. Kako? Onda joj nešto sinu u umu. Rasel je rekao: „Otkud Bernardu novac da kupuje naoružanje?" Ona se setilaotografije koju joj je Ariel dao pre smrti. „Mora još nešto da postoji na toj fotografiji" rekao je Rasel. „Bernard je mogao da ode u San Francisko zbog hiljaduazloga". Tori pogleda fotografiju. Videla je decu, videla je Bernarda Godvina, videla je par koji ide prema njemu. Zagledala se bolje u fotografiju. Da li je moguće? Da li su na slici bili njeni otac i majka koji idu u susret Bernardu Godvinu da razgovaraju o novcu? Da li su Elis i Laura Nan finansirali Belu zvezdu? Da li je Bernard koristio njihov novac da kupuje MAND od japanske koalicije? A onda se sve složilo na svoje mesto. Tori reče čudeći se: Valerij je sreo Bernarda i rekao mu za tebe, je li, Greg? A onda je Bernard otišao do tate. Rekao mu je da si živ i da je to tatina šansa da oslobodi narod Sovjetskog Saveza. Videla je istinu u Gregovim očima. Isuse Kriste, Bernard nije bio zadovoljan što je mene uvukao u svoj tajni svet, morao je da za mnomovuče mamu i tatu. Mislim da nije bilo baš tako jednostavno reče Greg tiho. Mislim da su mama i tata to sami odlučili... Ne, ne reče Tori zagrejano ne znaš Bernarda kao ja. On ih je nagovorio, možda ne direktno, s tatom je to dosta teško. Ali čak i on ima svoju slabu tačku. To si ti. Ne sumnjam da je Bernard iskoristio tebe da bi dobio maminu i tatinu podršku. Mislim da pridaješ suviše moći Bernardu, a daotcenjuje mamu i tatu. Bernard je ovog puta otišao predaleko reklae besno.

Ali ti ne vidiš dobro koje je učinio. Bernard je otvorio vrata i prvi put je kroz njih sinula nova svetlost. Ali po koju cenu? reče Tori. Greg, ti ne znaš koliko je krvi proliveno zbog njega. Znam koliko je krvi proliveno ovde u proteklih osamnaest meseci i koliko bi bilo proliveno bez njegovih i tvojih napora. Tori je znala da je u pravu ali znala je i da Bernardu treba očitati lekciju. Njegovoj vladavini mora da doñe kraj. Tori, bar razgovaraj s tatom pre nego što doneseš odluku reče Greg. Oboje ćemo razgovarati s njim reče Tori. Vodim te kući. Ne u tišini Greg reče ja se ne vraćam u Ameriku. Ne mogu da ostavim ovo ovde. Imam toliko toga da uradim. Imam suviše prijatelja, povezao sam se mnogim vezama. Greg, nemoguće da to zaista misliš. Mislim a kad je video njen izraz, upita je. -Kako da ti to objasnim razmišljao je jedan tren. Da li ti je tata nekad ispričao priču o Zen čuvaru? Jeste reče Tori tako tiho da ju je jedva čuo. E pa to sam ja, Tori. Ja sam Zen čuvar, zatvoren na raskršću u jezivom koridoru, u čudnoj grañevini, u stranoj zemlji. Ali došao sam ovamo s razlogom imao sam dosta vremena da to shvatim i taj razlog je važniji od mene. A šta je s porodicom? Šta je s kućom? Moja porodica će doći da me obiñe ako Bog tako želi. Što se tiče one kuće, ona više nije moj dom. Imam drugi dom. On je u meni samom. Tori poče da plače. Greg, Greg, samo što sam te našla... Ne želim da te ponovo izgubim. Tori, zbog koga places? Zbog sebe ili zbog mene? Uhvatio ju je za bradu, podigao njenu glavu. Zar ne vidiš da ne bi mogla i dalje da živiš u mojoj senci? Pokušala je da se nasmeje kroz suze. Ali, ko će mi pomoći s mamom i tatom? Znaš da ne umem s njima da se ophodim bez tvoje pomoći. Ti to ne misliš, Tori. Nikada ti nisam bio potreban da izañeš na kraj s mamom i tatom, samo si mislila da sam ti potreban. Bilo je lakše podmetnuti mene nego izboriti se s njima poljubio ju je. To je tvoj život, Tori. Budi hrabra i živi. U tom trenutku Rasel gurnu glavu u sobu. Šta vas je toliko zadržalo? Dobio sam odgovor od Bernarda. Hoće da se odmah vratimo u Ameriku. Irina izañe iz kupatila s peškirom oko glave. Gledala je čas Grega čas Tori. Da li je sve u redu? pitala je.

Teško nam je zbog rastanka reče Tori, brišući suze. Ne volim duge rastanke. Uzela je Rasela za ruku, a onda se duboko zagledala u Gregove oči anñela. Pozdravi mi Dijanin vrt reče Greg, dok mu je Irina stavljala ruku na rame. A onda, uznemiren zbog nje, reče. Razgovaraćeš sa tatom, obećaj mi to. Tori reče: Reći ću im da ih voliš. Pre nego što se okrenula, Greg reče zagonetno. Seti se uvek Zen čuvara. Tori vide mali osmeh na njegovom licu i tokom dugog leta do kuće stalno se pitala šta li je značio taj osmeh na licu njenog brata za kojeg je mislila da je zauvek izgubljen. DOM Los Anñeles/Zvezdani grad Tori se vratila u Los Anñeles i došla je u Dijanin vrt usred toplotnog talasa koji je zadržao zagañeni vazduh iznad grada više od nedelju dana. Deca i odrasli s poremećajima u disanju, ili oni stariji od šezdeset i pet godina, morali su da ostanu u kućama. Los Anñeles se po tome ni najmanje nije razlikovao od Tokija koji su nedavno napustili. Rasel joj je rekao da će ostati na aerodromu da sačeka Bernarda koji je trebalo da doleti s Istočne obale. Tori reče da ona neće da ostane. Sedeli su okrenuti licem u lice, u slabo osvetljenoj kabini aviona 727. Oboje su bili u emocionalnoj i fizičkoj praznini. Spavali su tokom leta, suviše napeti da bi mogli sasvim da se opuste. Rasel najzad reče: Pre nego što smo se spustili dobili smo telefaks od Bernarda kojim nam čestita na našem uspehu. Ne znam da li da se smejem ili da plačem. I ja isto. Ja ne razumem Tori ga pogleda posle svega što se dogodilo kako možeš da ga čekaš ovde kao da je sve to samo običan posao? Ja još imam posla koji treba da obavim. Rasel se nagnu, nasu sebi kafe, promeša šećer. Posle Moskve znamo da nije sve tako strašno? Srknuo je malo kafe. Da li je Bernard kriv? A akoeste, šta onda? Kao da i mi nismo krivi za nešto? Ja ne mogu da sudim u tim stvarima, Tori, a mislim ni ti. Istina je sakrivena suviše duboko ispod altruizma i opsesije. U svakom slučaju, moram da raščistim

stvari sa Bernardom, da doñem do nekog kompromisa ili ću morati da napustim Mol. Osmehnula se. Ne ličiš mi na čoveka od karijere na koga sam navikla. Taj Rasel je mrtav on se namrštio. Ali, treba da budeš ovde kad Bernard stigne. On će stići svakog trena. Bez obzira na sve, Bernard može da čeka reče Tori poljubivši ga. Ja ne mogu. Meni je porodica na prvom mestu. Sem toga, još nisam spremna da se suočim s njim. Potrebno mi je neko vreme da sve shvatim. Ako ne znam šta da osećam prema njemu, znam da ću napraviti cirkus od razgovora. Rasel reče: Svakako ali, nešto mu je zaigralo u očima. Šta je, Rase? Slušaj reče on zagrlivši je nećeš valjda da izvedeš jedan od svojih trikova i neštaneš iza horizonta? Ne reče ona ozbiljno nemam više razloga da to radim. Ipak još je nije puštao. Imamo toliko toga da kažemo jedno drugom. Dotakla ga je po obrazu. Zar se plašiš da nećemo imati vremena? Rasel nasu još kafe. Kad sam bio u koledžu, sanjao sam da doñem do kraja velike ravnice kojom sam hodao godinama. Ispred mene je bila ta*hia i ja bih se budio preplašen zato što nisam smeo da načinim još jedan korak pogledaou je. Mislim da sam sada spreman da načinim taj sudbonosni korak. Onda ćemo ga načiniti zajedno reče Tori. Zagrlila ga je i poljubila. Imaćemo onoliko vremena koliko će nam biti potrebno. Obećavam ti. Izašla je iz aviona. U vazduhu se osećao čudan miris nagoretine, kao da je Los Anñeles pretrpeo požar. Brzo je prošla kroz carinu i pasošku kontrolu. Zaustavila se da obavi sve što je potrebno na stanici Mola na aerodromu. Rasel je bio toliko pokretan da je insistirao da Mol ima ovakve svoje stanice na aerodromima u Vašingtonu, Los Anñelesu i San Francisku. Tu, na stanici, je Tori naletela na Bernarda Godvina. Stajali su ćuteći, posmatrali se jedno vreme. Ah, ti divni trenuci povratka reče Bernard. Nekako joj se činio manjim nego što ga je zapamtila ali je zadržao dostojanstven, pokroviteljski stav. Mogu li da ti kupim šoljicu kafe? Ne. Voleo bih da razgovaram s tobom. Rasel te čeka Tori je dobila potvrdu koju je čekala. Potpisala je što je trebalo i zahvalila agentu. Bernard ponovo poče. Ti i Rasel ste obavili sjajan posao.

Za tebe reče najzad Tori samo za tebe, Bernarde. To je glupo i ti to znaš. Tori ne reče ništa. U čemu je stvar? Dao sam ti sve što si želela; posao, teren, Rasela. Čak sam ti vratio brata. „Baraba" mislila je Tori. „Trebalo bi ga srezati do kolena". Onda mu je rekla kako ga je Hitasura koristio da bi dalje proizvodio i rasturao superkokain. Video je kako je Bernard prebledeo. Pružio je ruku da se pridrži i smiri. Nije se pokrenula da mu pomogne. Kad je završila, rekla je. Važno je da se setiš da na svemu stoji papirić sa cenom, Bernarde. Čak i na slobodi. Ostavila ga je, potresenog i zanemelog. Mislila je da će se osećati bolje kad mu bude sve rekla. Pogrešila je. Kad je Tori stigla u Dijanin vrt, Laura Nan je bila u Univerzalu, gde je snimala nešto što se zvalo „Dosije Crna lisica". Bio je to špijunski film. Ona je imala ulogu majke heroja. Baš zgodno. Na Torino razočaranje, Elis je uzeo slobodan dan. Od šest do sedam je telefonirao. Laura Nan je otišla u pet sati svojom limuzinom u studio na seansu šminkanja. Tori je stigla posle majčinog odlaska, ali pre nego što se bilo ko drugi. probudio. Ušla je u kuću, ostavila prtljag u ogromnom ulaznom holu i otišla je pravo u krevet. Nije obavestila roditelje da dolazi, ali kao i obično, njena soba je bila besprekorna, spremna da je primi. Srušila se na krevet sa zahvalnošću. Kad se probudila, pogledala je kroz prozor i videla oca kraj bazena. Sunce mu je padalo na široka ramena. Za trenutak je zastao, okrenuo se i pogledao prema Torinim prozorima. Sada ga je videla celog. Odmah ju je nešto pogodilo: ma koliko vremena i energije potrošio trudeći se da bude Amerikanac, on je imao rusko lice, lepo oblikovano, pomalo grubo ali nepokretno. Njegove oči, tako slične očima njegove dece,. širile su toplinu i nežnost. Tori je mogla da ga zamisli kako užurbano hoda ulicom Gorki. Pola časa kasnije ona se pridružila Elisu Nanu u trpezariji gde je poslužen savršen doručak. Poljubio ju je u oba obraza na svoj tradicionalni način. Dobro došla kući reče joj on na ruskom srećan sam što si stigla u jednom komadu. Pokazao je rukom. Sigurno umireš od gladi. Tvoja majka je barako mislila. Izvukla je Mariju iz kreveta da bi sve ovo pripremila. Mama je otišla kad sam ja stigla. Snima. Dobila sam sveže vesti od Marije dok sam silazila.

Mmmm. Pa, Marija je sigurno videla tvoj prtljag u holu pa je sve sama uradila. Ona te oduvek volela. Tori tada izvadi fotografiju koju su joj uvećali ljudi na stanici Mola na aerodromu. Elis Nan je posmatrao hladnokrvno fotografiju. Zamisli samo rekao je Bernard i ja uhvaćeni u akciji. Nagnuo se nad uvećanu fotografiju. -Evo, tu smo tvoja majka i ja. Idemo da se nañemo sa Bernardom. Jezivo je to videti na slici. Srećom da je fotos snimio Bernardov agent. Elis Nan klininu glavom. Da, mislim da je bilo tako. Kad se pokazalo da niko od njih nije gladan, izašli su napolje. Šetali su po imanju, kao što je voleo Elis Nan, najpre pored bazena a onda po bašti. Na sve strane se širio miris limuna. Zašto mi nikada nisi rekao za Limijer d'Or? -Govorila je o američkoj firmi koju su posedovali Francuzi, a za koju je čula od Koi i za koju je sada znala da je vlasništvo njenog oca. Firma je bila glavna za proizvodnju hafniuma za oružje MAND. Šta je trebalo da ti o tome kažem? Imam filijale u Italiji, Španiji, Hong Kongu i u Francuskoj. Ni o čemu ti nisam pričao. Nikada mi nije palo na pamet da bi to moglo da te zanima. Tori frknu: Mislim da bi me zanimalo da sam znala. Nije to tvoj posao zagledao se u nju nemoj tako da me gledaš. Isto bih rekao i tvojoj majci da me nekada pitala. Nikada me nije pitala. Ali ona je znala za šemu u kojoj ste bili ti i Bernard. Bernard je sa njom razgovarao nezavisno od mene. Kao žena od karijere, ona je uvek sama vodila računa o svojim poslovima. Ona je dobra u tome i u svakom slučaju to nas spašava od svañe. Kako te je Bernard naterao da platiš za to oružje? Rekao ti je za Grega, je li? Pa, pre svega, Bernard nije naterao mene i tvoju majku ni na šta. Ušli smo u to otvorenih očiju. On je samo podvukao rizik. Tori je opet čula glas Bernarda Godvina: „Bez obzira u šta budemo uvučeni, nikada se nećemo naći na sudu". Ma, kakav rizik reče ona. Elis Nan zastade, okrete se prema njoj. Mislim na rizik koji ste imali ti i Greg, ne na rizik koji smo im?.li tvoja majka ili ja. Nastavili su da šetaju. Tori je mislila na priče koje joj je otac pričao o gruzijskim seljacima. Prolazili su pergolom u cvetu. Kako je bilo tamo?

Tori je znala da on misli na Rusiju. Nije bilo kao kod kuće. On frknu. Moskva je čudna reče ona nisam je takvom zamišljala. Dopala ti se? Tori je znala da je njen odgovor važan za njega pa je dobro promislila pre nego što je rekla. Nisam je mrzela. Bilo mi je neugodno, ali valjda je to zbog okolnosti u kojima sam se našla. Ali, isto tako, grad ima neki kvalitet koji te očara. Da reče Elis Nan i Tori je shvatila da se on seća svog detinjstva i da mu je sve jasno kao zora. Nisi mi odgovorio kako je Bernard nagovorio tebe i mamu da učestvujete u ovome? Znam. Gutali su neko vreme. Elis Nan je zastao nasred pergole. Kako ti se Greg učinio? Promenio se reče Tori i vide kako se njen otac smrači to je i trebalo očekivati posle svega krozta je prošao. Kroz šta je prošao? Čak ni Bernard nije znao štau Rusi rade ili zašto ga drže zatvorenog? Izgleda da su on i ruski kosmonaut bili deo nekog krajnje tajnog eksperimenta o štetnosti izlaganja kosmičkom zračenju. Blagi Bože Tori je videla da njen otac drhti. Za trenutak je rekao: Moramo da se dogovorimo. Ni po koju cenu nećemo tvojoj majci da kažemo o čemu seadi. Ali, Greg mi je rekao da ti znaš kako izgleda. Ili greši ili je loše obavešten. Onda ga ona neće moći da vidi. Koža mu je glatka i klizava kao u delfina. Nema nijedne dlake na telu. A možda će doživeti još neke promene pre nego što ga ti budeš video. Elis Nan sede iznenada na rimsku kamenu klupu. Zagleda se u prazno. Ah reče on kakav svet. Ostali su tako neko vreme, otac i kći, blizu jedno drugom, a opet u nekim važnim stvarima tako udaljeniedno od drugog. Tori je znala da treba da voli oca, ipak ništa nije osećala. On je i dalje bio zatvoren prema njoj kao što je bio i ranije. Pitala se šta se zbiva u njegovom umu. Sem tihe ljubavi prema Gregu nije mogla da otkrije ništa drugo. Setila se Koi. Sećanje na poslednje poslepodne sa Koi blistalo joj je u mislima. Sjajne boje, bljesak mača, krv koja je iznenada linula, tako

šokantno. Svetlosti su sijale u planinama. Zar nije nešto rekao? Da se otvore vrata, da uñe svetlost. Tori se pitala kako smrt jedne osobe može da otvori vrata, da se pusti svetlost. A ipak je bilo tako. Koini poslednji trenuci života nekako su izmenili Tori isto onako kako su izmenili samu Koi. „I ja sam nosila belinu tog popodneva" mislila je Tori. „Njena krv je linula po meni, u mene. I ona je bila opsednuta kao i ja. Ali to što sam bila sa njom omogućilo mi je da pogledam u ogledalo svoje duše, da vidim ono što toliko dugo nisam želela da vidim". Razmišljala je. „Bila sam opijena nasiljem, moćju koju mi je ono dalo u svetu muškaraca. Ali uz nju, videla sam kako je nasilje nešto zlo. Koi je na kraju to shvatila. Tako je tužno što je morala da umre; tako je tužno što nije mogla da se promeni, kao što ću se ja promeniti". Elis Nan se trže. Postao je svestan Tori, posmatrao ju je neko vreme. Otvorio je usta da nešto kaže, opet ih zatvorio. Tišina ih je obuhvatila kao vitice puzavice. Laura Nan se vratila u Dijanin vrt pre ponoći. Oduvek je tačno znala gde se Tori nalazi u velikoj kući, pa je brzo kliznula u biblioteku gde je Tori sedela sklupčana u fotelji i čitala „Vijetnam" Stenlija Krnova. Draga! Tako je lepo što si opet kod kuće! Zdravo, mama Tori zatvori knjigu. Laura Nan se strese. Smesti se u lotos poziciju na podu kraj Torine fotelje. Joga održava telo mladim i elastičnim malo se nasmejala zbog ove rečenice koju je naučila od svog učitelja. Tori je osećala da je vervozna. Sela je. Nikada nije videla majku da je nervozna. Laura Nan reče: Znam da si videla Grega. Zašto mi niste rekli da je živ? Zašto ste mi dopuštali da žalim za njim? Dušo, zar ne misliš da smo tata i ja isto tako žalili zbog mučenja kroz koje je prolazio? Nisi mi odgovorila. Nikada nisam umela da odgovaram na pitanja. Tori je jeknula. Možeš da mi odgovoriš na jedno pitanje. Ne dopada mi se ton kojim je pitanje postavljeno. U redu, izvini Tori je znala da neće ništa izvući od nje ako bude gruba. Laura Nan klimnu glavom. Nisu mi dali da ti kažem. Ko ti nije dao? Tvoj otac, naravno. Tori je neko vreme posmatrala majku pre nego što je rekla.

Zar je to bila njegova ideja? Pa, nije reče Laura Nan koliko se sećam, Bernard Godvin je to pomenuo. Znaš li zašto? Tori je znala da mora da bude strpljiva kao da razgovara sa šestogodišnjim detetom. Naravno da znam reče besno Laura Nan želeo je da te poštedi. KHmnula je glavom. Da, to su tačno bile njegove reci. „Želim da poštedim Tori nepotrebnog uzbuñenja". Mislim da će mi biti potrebno bolje objašnjenje nego što je to. Onda moraš da ga potražiš od oca. Tori se nagnula unapred. Ja pitam tebe. Nemoj to da mi radiš, Tori. Nije moje mesto... Ti si moja majka reče Tori i ovo jeste tvoje mesto. Laura Nan sakri glavu u šake. Poče da jeca. Tori je posmatrala, nesigurno da li je ta scena stvarna, isplanirana ili jednostavno jedna od majčinih glumačkih vežbi. Pretpostavljam da ti misliš da sam ja luckasta žena reče Laura Nan kad je prestala da jeca uvek zainteresovana za poslednju modu, uvek spremna da organizuje prijem. Ne, nemoj da poričeš. Nema svrhe. Obrisala je oči, uzdahnula. Istina je da ja sve to mrzim. Istina je da sam u srcu ostala devojčica sa sela koje je nesigurno u sebe. Zabacila je glavu, šmrknula. Ja sam u pogrešnom gradu, bavim se pogrešnom profesijom. Nikoga se zanima šta je ispod ove brižljivo čuvane fasade. U ovom gradu, kad neko želi da zagrebe površinu, obično to radi da bi video krv a ne da otkrije šta je ispod. To je kao i u mojoj profesiji reče Tori, kao da to sada shvata prvi put. Laura Nan nakrivi glavu zamišljeno. Da, sada kad si to pomenula, možda je to istina. Ali samo donekle posegnu napred i stavi nežno, skoro stidljivo ruku na kćerkino koleno. Ali ti si nešto mnogo više, Tori. Je li? Mislim da si ti Zen čuvar. Tori, dok joj je srce udaralo kao ludo, mogla je da čuje Grega: „Seti se Zen čuvara" i setila se njegovog malog osmeha o kojem je razmišljala čitavim putem do kuće. Šta ti to znači? Ne bi trebalo da ti to kažem, pretpostavljam, ali... pa, tvoj otac misli o tebi da si Zen čuvar uhvatila je Tori za ruke, stegla ih. Znam da ti misliš da je onrub i da ne brine o tebi. Znam da misliš da više voli Grega nego tebe. Ali, to je toliko daleko od istine, da je prosto smešno. Majka je nastavila.

Istina je da je s Gregom oduvek bilo teško. On je izluñivao oca. Bio je slabo dete i uvek se plašio mraka, nije smeo da bude sam, a naročito se plašio vode. Ja sam se trudila da ga zaštitim što je još više ljutilo tvog oca. „Dečak treba da se ugleda na oca" jednom mi je rekao Elis „a ne na majku". U svakom slučaju Elis se luñački zaljubio u tebe onog trena kad sam te rodila. Bila si tako srećna beba. I bila si tako snažna i tako mudra kad se on igrao s tobom. Oduševljavala si ga! Ti ćeš ispuniti svaki njegov san. I onda si ga ostavila, bez ikakvog objašnjenja. Pobegla si, sve do Japana. Napustila si ga i on je bio očajan i opustošen. Još jednom je Tori čula glas Bernarda Godvina kako govori: „Ako me život naučio nečem 'onda je to ovo: istina je kompleksna životinja. Svaki put kad misliš da si je uhvatio za rep, ona se okrene i ujede te za zadnjicu". Ali moj odlazak može da se objasni reče Tori. Znam to, dušo moja. Ali tvoj otac nije mogao ili nije hteo da razume. Ti si bila njegov univerzum, a ostavila si ga. On je mogao da vidi samo to. I otada me stalno kažnjava! Ne, ne Laurine oči se raširiše kako si mogla tako nešto da pomisliš? Šta misliš ko je jutros digao Mariju iz kreveta da bi ti sve ovo spremila? On to naravno nikada ne bi priznao. Tori ne reče ništa. Elis kažnjava samog sebe. On je ubeñen da te izdao na neki način. Jer da nije tako, ti ga ne bi takoznenada napustila. Ustala je i poljubila Tori u usne. Toliko smo ponosni na ono što si uradila malo se osmehnula. Da li sada shvataš zašto se upetljao sa Bernardom? Bilo je to samo delimično zbog Grega i zbog njegovog ličnog sovjetskog nasleña. Bernard nam nije garantovao da će ono što mi budemo uradili pomoći Gregu na bilo koji način. Ali tvoj otac je u ovom video mogućnost da opet postane, makar i periferno, deo tvog života. Nikada mi to nije priznao, ali uveravam te, dušo, da je to bio glavni razlog što je prihvatio Bernardovu ponudu. Laura Nan je milovala Torinu kosu, obrisala njene suze i osmehnula se. Znaš, u početku je Bernard govorio da ne može da nam garantuje da će Greg biti zaštićen. Rekao je da nema agente kojima bi mogao potpuno da veruje. Znaš li šta je tvoj otac rekao: „Bernarde, grešiš. Ti imaš Zen čuvara". Tori je zatekla oca u bazenu. Vratio se rano s posla. Bilo je kasno posle podne. Svetlost je dolazila kroz palme i borove iz Norfolka, padala na površinu vode i mišićava ramena Elisa Nana dok je on plivao ćelom dužinom bazena. Tori, u jednodelnom kostimu, tiho je kliznula u vodu. Odmah se setila Grega i osetila je pomešanu radost i tugu.

Jedno vreme je samo plivala uz oca, a on zaokupljen svojim vežbama nije obraćao pažnju na nju, mada je bio svestan njenog prisustva. Kad je najzad završio, rekao je: Lepo je što si opet se mnom u bazenu. Visili su u vodi dok je kalifornijsko sunce palilo njihova lica. Lišće je zašuštalo kad je proleteo povetarac. Tata poče Tori žao mi je što sam te ostavila. Elis Nan se okrete, ali Tori dopliva ispred njega. Znao si da ću pre ili kasnije morali da odem posmatrala je njegovo lice. Tata? Duboko je udahnula vazduh. Nije to imalo nikakve veze s tobom. Razgovarala si s majkom reče on zategnuto. Ne ljuti se na mene. Bilo je vreme da to saznam. Mislim da ona to razume. Nije trebalo da znaš te stvari. Prišla mu je bliže. Zašto? Misliš da sam slab podignuo je glavu. Sunce ga obasja. Nisam slab, ti to znaš. Znam, tata posmatrala ga je. Zar ne misliš da je važno da shvatim ko si ti? Pogledao ju je najzad. Zašto si to uradila? Zašto si pobegla? Tori je mirovala neko vreme. Otišla sam, jer sam ovde počela da se gušim. Sve je bilo tako nerealno, zabava, novac, ljudi. Izgubila sam se u svemu tom. Zar ne vidiš, tata, da sam morala da odem daleko da bih našla prostor za sebe koji nije pretrpan svim tim. Mrzela si svoj život ovde? Nisam Tori odmahnu glavom. Ne misli na to. Bila sam tako izgubljena, nisam mogla da znam šta da osećam. Pokušaj da razumeš, tata. Samo sam vremenom mogla da se oslobodim. Elis Nan se zagledao u oči anñela svoje kćeri. Nikada neću zaboraviti. Bila si tako lepa beba. Volela si da pužeš preko mene i da se smeješ, da udaraš svojim sićušnim pesnicama po mojim grudima. Dakle, bilo je tačno da se još nečega sećao sa nežnošću sem svog detinjstva u Rusiji. Šmrknuo je, protrljao nos. Nikada nismo dopustili da jedno drugo saznamo nešto više o sebi? Šta misliš zašto? Možda zato što smo suviše slični. Mi očekujemo nešto, ali nismo to dočekali, jer su naša očekivanja bila nerealna. Elis Nan je razmišljao o tome neko vreme, onda je klimnuo glavom. Oduvek si bila pametna cura rekao je.

To je tvoja zasluga, tata reče Tori. Elis Nan posegnu za svojom kćerkom, zagrli je, smrska je uz sebe. Dobro došao kući, papa rekla je na ruskom. Gregori Nan je spavao na Arbatinim leñima. Irina je plutala kraj njega. Najgore je prošlo. Valerij i Bela zvezda su uspeli da opstanu. Jedan od Valerijevih ljudi je poginuo u Lefortovu pre nego što je aktivirao MAND. To je privuklo pažnju ostalih. Jedan čovek je bio ranjen dok je hvatao jednog ruskog generala. Valerij je sada bio zatvoren sa premijerom. Pokušavao je da doñe do kompromisa. Irina je posmatrala igru svetlosti dok je nežno dodirivala Herojeve lice. Toliko je želela da bude sa njim, ali on je bio toliko iscrpljen da nije htela da ga uznemirava. Ali su je možda misli izdale, jer se njegove oči otvoriše u tom trenutku. Irina je osećala kako je svetlost njegovog pogleda miluje kao sunčev zrak. Da li si i ti spavala? pitao je. Malo, ali uglavnom sam tebe posmatrala kako spavaš bila je toliko svesna njegovog postojanja da ju je to skoro bolelo. Da li ti nedostaje sestra? Da reče on ali mi neke stvari nedostaju više. Irina klimnu glavom. Razumem. Znam da razumeš. Pitam se reče ona da li će mi dopustiti da krenem sa tobom? Ako ja budem to tražio, kako mogu da odbiju? Ali, ja nisam obučena. Sam ću te obučiti nasmejao se nadam se da ne patiš od klaustrofobije. Irina reče ozbiljno. Kako možeš da budeš siguran da će oni pristati da potroše vreme i novac da bi nas poslali tamo gore? Gregori Nan sleže ramenima. Ljudska priroda. Nije to stvar špekulacije, znaš. Ne mogu sami protiv sebe: kad jednom shvate šta sam ja otkrio meñu zvezdama, neće imati drugog izbora. Ljudska radoznalost je dobro dokumentovana. U bazenu se Arbat pomakla. Ona se prevrnula, buljeći u njih tamnim okom, sjajnim kao led. Ona ispusti zov na koji Greg odgovori. Odvaljala se dalje. Irina reče: Šta ćemo naći tamo? Zar zaista to želiš da znaš pre nego što stignemo tamo? Da. Neko vreme je vladala tišina. Irina, koja je sada mogla da razlikuje razne vrste tišina, osećala je kako se ova sakuplja kao zlato na terazijama. Na

Gregovom licu mogla je da vidi svetlost nalik na sunce; jasnu i blještavu, od koje ništa nije moglo da se sakrije. Osećala je da je ljubav prema njemu i enigmi koju je otkrio obavija kao večni ogrtač kosmosa. Radost ju je ispunjavala; njegova radost je bila kao njena, znala je šta će da kaže pre nego što je izgovorio i reč. Naći ćemo vremena Greg joj se osmehnuo imaćemo dosta vremena za strpljenje anñela.