Novica Milić

Mizantropologike

II

(Libreto 2)

2013

2

3

Pet reči za Zorana Đinđića

Objavljeno 10. 03. 2013.

Pet reči za Zorana Đinđića:

I Strategija političke odgovornosti (ponedeljak, 11. mart, reč na skupu “Političko i teorijsko nasleđe Zorana Đinđića” na Fakultetu političkih nauka u Beogradu)

II Najava za knjigu Filozofija i politika (izabrani filozofski ogledi) Zorana Đinđića (ponedeljak, 11. mart, reč na predstavljanju Izabranih dela, u Narodnoj bibloteci Srbije)

III Kritika od rekonstrukcije do dekonstrukcije (utorak, 12. mart, reč na promociji knjige Milorada Belančića Bele stranice istorije, 2013, u Domu omladine Beograda)

IV Filozof političke odgovornosti (sreda, 20. mart, reč na akademiji povodom Dana sećanja – Gedenktag – na Zorana Đinđića na Univerzitetu Konstanc u Nemačkoj)

V Zoran Đinđić i njegova filozofska biografija (sreda, 12. jun, predavanje u beogradskom Institutu za filozofiju i društvenu teoriju)

4

Strategija političke odgovornosti

Objavljeno 11. 03. 2013.

Poštovane kolege i prijatelji:

Najpre o – crkvi.

Šta znači Đinđićeva rečenica „Ko hoće moral, neka ide u crkvu”? Navodno je Đinđić rekao tako nešto, a ta se rečenica ponavlja i dan-danas, kao jedna od najčešće navođenih „misli” Zorana Đinđića koja, za njegove protivnike, pa čak i za one koji su mu možda skloni po nečemu, ali ostaju skeptični prema njemu kao političaru, označava sam simptom zvani „Đinđić”, „političar Đinđić” ili „politika Đinđić”. Jer, prema toj rečenici, po moral treba ići u crkvu, moralan je jedino onaj ko ide u crkvu; ko u crkvu ne ide, taj je nemoralan, ili bez morala, odnosno takav je političar koji odbacuje moral. Ko je takav političar? Pa upravo onaj političar koji je ovo izrekao, sam Đinđić kao političar bez morala, znači i nemoralan političar, koji je onda imao, razume se, nemoralne saradnike i sledbenike, jednu stranku učinio nemoralnom, pa onda i čitavu jednu koaliciju, jednu vladu, možda i jednu državu, družio se i paktirao sa moralno problematičnim i sumnjivim likovima, možda – a na osnovu svega ovoga: i verovatno – sa kriminalcima, mafijom, ratnim zločincima i ubicama, tajkunima i tranzicijskim profiterima, belosvetskim – naravno nemoralnim – tipovima i

5

gazdama, čiji je bio „agent”, „špijun”, „poslušnik”. Ukratko – Đinđić pomenutom rečenicom je poručio da u politici nema morala, pa je, samim tim, bio nemoralan, a nemoralnim je učinio i sve oko sebe, prijatelje, saradnike, partiju, državu.

Toliko o crkvi.

Sad opet o moralu.

Uzmimo da je ta rečenica Đinđićeva – a ona je „njegova” onoliko koliko je, na primer, „njegova” i demokratija, ili dijalektika, ili etika, ili ma koja apstrakcija ili misao koja poreklo vuče iz tradicije mišljenja, od drugih, raznih drugih mislilaca kojima se bavio – i ovog puta je čitajmo u onom kontekstu koji je sam Zoran Đinđić ostavio, a da taj kontekst nije naše puko fantaziranje na osnovu istrgnutih novinskih ili medijskih, dnevnih odlomaka. Čitajmo je u kontekstu, širokom – i, naravno, znatno zahtevnijem od dnevnih mas-medija – kontekstu Đinđićevih teorijskih, tačnije filozofskih spisa. Đinđić je svoje filozofske radove objavljivao između 1976. i 1996. godine – punih 20 godina, dok je Đinđić političar bio između 1993. i 2003, duplo manje. Pa ipak, za Đinđićevu misao se kontekst pre ili radije traži i pronalazi u političkim – ne retko improvizovanim ili iznuđenim – dnevnim reakcijama, nego što se za njegovu misao kontekst pronalazi u njegovom mišljenju, onom koje je zapisao u svojim raspravama, knjigama, ogledima, člancima. Moja je teza (odnosno „moja” je teza) da Đinđićeve temeljne političke intencije treba razumeti sameravajući ih najviše prema njegovom teorijskom i filozofskom radu, tj. da „političko nasleđe” Zorana Đinđića treba sagledavati najviše u kontekstu

6

njegovog „teorijskog nasleđa”, kako glase dve ključne sintagme iz naslova programa ovog našeg skupa.

Dakle, otvaram opet pitanje morala, tj. pitanje zašto po moral treba ići u crkvu. Šta to znači? Dovoljno je (a mogu navesti još nekoliko tematski sličnih mesta i iz pojedinih drugih Đinđićevih ogleda) pročitati njegov predgovor uz prevod Kozelekove knjige Kritika i kriza (objavljeno 1997, prvi put je osvrt na Kozeleka objavljen časopisno 1991, pregovor je napisan još 1987), pa videti sledeće: političko novovekovlje, odnosno moderno doba koje ima kao svoj politički subjekt građansko duštvo, nastaje kroz otpor apsolutističkoj državi, a ova se, pak, razvila posle raspada srednjevekovne slike sveta u kojoj je vera – hrišćanska vera, sa crkvom kao svojim otelovljenjem – davala jedinstvo („normativni univerzalizam”) tom svetu za čitav milenijum, od pada Rimskog carstva, pa sve do renesansnih i postrenesansnih verskih ratova i raspada evropske hrišćanske zajednice sa pojavama reformacije i kontrareformacije. Novo doba, moderno doba, s jedne strane iznalazi oblik apsolutističke države kao političke forme suverenosti – ili kao forme političke subjektivnosti sa suverenom kao subjektom – a, s druge strane, prepušta sadržinu – ili supstancu – „sferi privatnosti”, odnosno subjektivnosti koja subjekt gradi kao privatni subjekt, po strani od forme države i po strani od figure suverena. Otprilike geslo (suverena) postaje: verujte u šta hoćete, imajte uverenja koja hoćete, sve dok ta uverenja nisu javno-politička, odnosno sve dotle dok mi se pokoravate. Apsolutni suveren – i Đinđić pokazuje da je iza modela istorijske interpretacije Kozeleka zapravo Hobs, od koga Kozelek pokušava, ali ne uspeva, da se odvoji – time sprečava građanski rat, jer građanstvo privatno, unutar sebe, razvija različita, pa i suprotna

7

uverenja. Uprošćeno rečeno (i oprostite mi, radi ekonomije vremenom, ovo uprošćavanje): ako sad svako može da veruje na svoj način, i razvija uverenja shodno sebi, tada je svako za sebe do te mere da je lako sukobiti se sa svakim drugim ko ne deli moj način vere ili moja uverenja. Vera – religijska ili konfesionalna – a naročito uverenja – uzusi, norme, običaji – izdvajaju se u sferu koja, ukoliko suveren ili apsolutna država uspevaju da spreče javno delovanje na osnovu vere i uverenja kako bi građanstvo držali izvan rata, ostaje „sfera privatnosti”, a ime toj sferi je – moral. Jedan pol je, dakle, sumira Đinđić Kozeleka (ali i Hobsa, Blumenberga, Šmita, na određen način čak Kanta i Hegela), suveren, odnosno „apsolutistička država” (država kao subjekt suverenosti), dok „drugi idealni pol jeste građansko društvo u nastanku; ono je, nasuprot [prvom] polu politike, strana morala”.

Eto razlaza, i to načelnog, u modernom dobu između politike i morala. Naravno, o tome je već pisali, na svoje načine, Makijaveli, Spinoza, pomenuti Hobs, ali Đinđića ne zanima ovaj razlaz samo u genealoškom smislu, po mestu ili vremenu njegovog porekla, već kao mesto rađanja kritičkog uma u moderno doba, kritike kao projekta mirenja ovog razlaza, odnosno kao projekta razrešenja ove krize. Kritika i kriza nisu samo naslov Kozelekove rasprave, koju prevodi i komentariše Đinđić, niti su samo dva para iste etimologije (krinein daje ime krizi kao momentu razlaza i tački na kojoj se odlučuje o propasti ili oporavku, kao i kritici, imenu za vrednovanje, procenu, prosuđivanje), već su kritika i kriza dva pola novovekovnog mišljenja. Dok su politika i etika (etika kao misao o moralu) bili bliski do te mere u starom antičkom svetu, da se jedno moglo izvoditi iz drugog, kao kod

8

Platona ili Aristotela, pa i u hrišćanskom dugom razdoblju srednjevekovlja, gde je vera bila temelj i moralu i politici, moderno doba politiku i moral vidi kao razdvojene, čak suprotstavljene sfere. Kritika politike – kritika koja polazi od toga da bi politika bila krivac za razdvajanje od morala i za socio-istorijsku krizu – zapravo iznova i iznova skicira jednu etikopolitiku, jedno pozivanje politike da se vrati moralu kao svojoj osnovi. Na više mesta u svojim spisima Đinđić podseća da je etikopolitika bila mogućna ranije, ali da više nije mogućna u novo doba. Otuda ko hoće moral, utemeljenje politike u moralu, moral kao osnovu politike, može da bira dva puta: ili da „ide u crkvu”, odnosno vrati se projektima hrišćanskog srednjevekovlja (obnavlja veru, zavetuje se patrijarsima ili papama, klanja carevima i vojvodama), ili, pak, da se kao učena, „lepa duša”, učlani u literarne republike, i nadahnjuje rešenjima Platona i Aristotela. Treći put, put modernosti, jeste da se uvidi da je upravo modernost razvenčala politiku i moral, i da, za modernost tu temeljnu razliku u konstituisanju njene subjektivnosti, a posebno u konstituisanju građanskog društva kao subjekta moderne istorije, prati nadalje u njenim peripetijama, i onim fundamentalnim i onim konsekvencijskim.

Da ponovo uprostim: za Đinđića nije izlaz povratak u antičku filozofiju (to je povratak u teoriju, bez nade da odatle dospemo do istorijske prakse, do našeg života, do savremenosti), niti, još manje, u srednjevekovnu veru i njenu crkvu, već je put kroz novo promišljanje razlike politike i morala na tragu one subjektivnosti koju osniva moderno doba.

Ta je subjektivnost – i to odjekuje kroz više njegovih spisa, najviše kroz Subektivnost i nasilje, i kroz Jesen

9

dijalektike – pre svega filozofska refleksija o politici kao o odgovornosti. Moral, odnosno etika kao teorija morala, ne može da pruži odgovoran, refleksivan temelj politici, jer je moral – u moderno doba – „sfera privatnosti” sa figurama „savesti”, „ličnog karaktera”, skupom normi koje neki subjekt, kao „karakter”, interiorizuje kako bi sebe ustrojio za bližnje. Politika je, pak, sfera javnog delovanja, gde se – centrifugalno, a ne centripetalno, ili, možda bolje rečeno, eks-centrično – ne brinemo toliko o sebi i svom profilu pred bližnjima, koliko brinemo za ostale, za „druge”, stavljajući ili postavljajući središte za to delanje „van sebe”, izvan sopstva, pa i moralnog sopstva, postavljajući „centar” delanja, prakse, odnosno njen „horizont” prema ostalima, „drugima”. Sfere, središta, horizonti – ako mogu ovim spacijalnim metaforama to da nekako odredim – politike i morala su različiti.

To ne mora nužno da znači da se silnice, vektori tih područja ne mogu ili ne smeju ukrstiti, to jest ne znači da se nigde neće sresti politika i moral, da je politički subjekt nemoralan subjekt. Ti su susreti mogući – ne samo u crkvi, ne samo u knjigama starih filozofa – već i u životu, ali nisu presudni. Presudnije je njihovo razlikovanje, utoliko pre što moral može da maskira politiku, odnosno da posluži kao alibi, kao izgovor, da se politika – delanje orijentisano na ostale, na „druge” – zaobiđe, suspenduje, stavi van snage ili isključi iz delokruga i iz horizonta subjekta. Mi tada, izbegavajući politiku, ostajemo – ili verujemo da ostajemo – u moralu, „moralni”, ali time odbijamo dve, barem dve stvari: odbijamo da reflektujemo politiku kao brigu za ostale, za ”druge”, i odbijamo da budemo odgovorni prema ostalima, prema „drugima”. Tek kad moral oslonimo na politiku (a ne obratno, politiku na moral, kao u ranijim društvima antike i

10

srednjeg veka), i kad moral oslonimo na određenu politiku – na politiku odgovornosti – pronalazimo šansu za njihov produktivan – a ne razoran – susret.

Hitam da ovo završim. Šta označava taj izraz – odgovornost? Odgovornost nije što i savest ili moralna poza, odnosno stanovište. Odgovornost znači tražiti – odgovore. Koje odgovore? Odgovore na pitanja. Ali kakve odgovore? Refleksivne odgovore. Refleksivni odgovori nisu nikako konačni odgovori. Refleksivnost poznaje – ili prati – crtu koja je crta nekonačnosti ili, ako hoćete, temporalnosti. Ona je odgovornost refleksivna koja ume da prepozna prava pitanja i da ih održi kao pitanja, uprkos svim odgovorima koji se mogu temporalno – privremeno, istorijski, socijalno – predložiti za rešenja. Tada ta rešenja jesu odgovori koji ne ukidaju pitanja od kojih su pošli, koji čuvaju ta pitanja za moguće nove, takođe temporalne odgovore.

Refleksivna odgovornost – i njome se Zoran Đinđić u prvom redu bavio kad je pisao o „Marksovoj kritičkoj teoriji društva i problemu utemeljanja”, kako glasi naslov njegove doktorske teze iz Konstanca 1979. godine, na osnovu čega je nastala kasnije njegova Jesen dijalektike, objavljena 1987. godine, ili za njom je tragao u studiji o „Nastanku sistema u filozofiji nemačkog idealizma”, što je podnaslov njegove knjige Subjektivnost i nasilje iz 1982. godine, gde je, u oba slučaja, pokazao zašto i kako ni Marks, a ni Hegel, iz srodnih, mada i iz različitih razloga, nisu održali prosvetiteljski credo o odgovornosti uma kao temelja moderne kritičke refleksije, pa su, obojica, na srodne, mada i na različite načine, nedovoljno dobro utemeljili, odnosi nisu utemeljili refleksivno, već spekulativno-utopijski, svoje filozofije – ili filozofske

11

projekcije – istorije – ta refleksivna odgovornost je ona odgovornost za kojom je Đinđić tragao kao za principom mišljenja i principom politike. O njoj, u Jeseni dijalektike, beleži (za naše nenavikle uši pomalo zamršeno, možda zagonetno) da bi mogla biti i ime za subjektivnost koja nije ni (etatistički, u klasičnom, širokom smislu) suverenost, niti (privatna, sve do privacijskog povlačenja u sopstvo) moralnost, nego je subjektivnost „koja nije u empirijskoj istoriji, već je transmundana, kao neafirmisana istina (otuđene) empirijske realnosti”, mada, u isti mah, „nije van empirijske istorije kao neka transcendentna suština”, a nije ni „samo mogućnost koju čovečanstvo može realizovati”, kao što nikako nije ni „antropološki fiksirana (kao neka ‘ljudska priroda’)”, dakle subjektivnost kojoj je potrebno odreći suštinu i kao potenciju i kao aktualnost, smestiti je na granici empirije i transcendencije, ali tako da nije ni spolja ni iznutra, nego je sama možda beleg ove granice ili ove razlike. „Diferencija koja diferencira, a sama nije diferencirana”, kaže na više od jednog mesta.

Ili jedna refleksija – diferencija – čiji bi se praktični koraci mogli možda predstaviti ovako: suočiti se sa teškoćom; teškoću razumeti kao problem; problem prepoznati kao pitanje; pitanju pronaći odgovore – uvek više od jednog, i to je ključno – među kojima bi se za temporalno (istorijsko, socijalno, životno) rešenje neki mogao odabrati ali tako da ne ukine ili ne zatvori samo pitanje, jer će se pitanje vratiti, ili pre, u sklopu drugih pitanja, ili kasnije, u sklopu drugih odgovora, barem unutar „otvorene socijalne komunikacije”, kako je Đinđić određivao demokratiju; i tako redom (suočiti se sa sledećom teškoćom, problemom, pitanjem, odgovorima, rešenjima). Ne smatrati ovo refleksivno razlikovanje

12

stanovištem – ideologijom, neposrednim političkim programom, „agendom”; Đinđić, usudio bih se reći, nije politički bio ni levo ni desno (Srbija je imala, i još ima, takve probleme, da tek treba stići do suvislog levo-desno razvrstavanja) – već strategijom, možda jedinom koja uspeva da pitanju prakse, istorije, života pruži orijentire za jednu politiku odgovornosti za ostale, za sve ostale, pa otuda i za „nas”.

[Skup „Teorijsko i političko nasleđe Zorana Đinđića", Fakultet političkih nauka, Beograd, 11. mart 2013.]

Najava za Filozofiju i politiku (V tom Izabranih dela Z. Đinđića)

Objavljeno 11. 03. 2013.

Poštovana gospođo Đinđić, poštovana gospođo Perović, poštovani gospodine upravniče, dragi prijatelji, dame i gospodo:

Budući da naš skup danas nije samo komemorativnog karaktera, već je i radni – možda je to više u skladu sa duhom samog Zorana Đinđića – dozvolite mi da kažem

13

nešto o projektu Izabranih dela, što je naš neposredni povod ovde.

Ta Izabrana dela, prva tri ranije objavljena toma, sada objavljen IV tom, i najavljeni V tom za leto, mogu da pokažu da je Zoran Đinđić bio ne samo istorijska figure politike, državnik, reformator, već izuzetno važan mislilac, to jest jedan od naših najvažnijih filozofa. Ne samo po formaciji i obrazovanju, već po svom teorijskom, pisanom delu.

Zašto je značajan Đinđić filozof, zašto su od važnosti njegovih drugih dvadeset godina (1974-1994) filozofske delatnosti, nakon prve dve decenija obrazovanja (1952-1974), a pre poslednje decenije političkog rada (od 1993. do 2003)? Šta nam tih dvadeset godina jednog filozofa govore o njemu samom, o njegovim političkim izborima, orijentacijama, delanjima, i njegovoj ostavštini, o čemu svedoče do sada objavljena Izabrana dela, kao i V tom – biće objavljen ovoga leta – koji između istih korica treba da obuhvati jedan izbor reprezentativnih filozofskih ogleda Zorana Đinđića?

Đinđić svoj filozofski period života počinje kao kritičar praksis-marksizma. Praksis-marksizam (kako je to nazvao u jednom tekstu iz 1988. godine), bilo je osnovno okruženje Đinđića studenta filozofije u Beogradu, a taj marksizam – njegovih profesora i kolega – i sam je bio, ili hteo, pokušavao da bude, kritika oficijelnog, partijskog marksizma i Titove Jugoslavije, i marksizma real-socijalističkih partija i država sovjetskog bloka. Tu kritiku kritičara marksizma (koji se i sam, još od svog osnivača, Marksa bradom, određivao kao kritika – kritika „kapitalističkog načina proizvodnje” i „buržoaskog

14

društva”), Đinđić najpre usmerava na bavljenje jednom zanimljivom figurom iz prve polovine XX veka, na Karla Korša. Korš je bio, za oficijelne marksiste, „revizionista”, odnosno sam je bio kritičar „vulgarizacije” marksizma, tj. odbacivao je autoritarni (partijski, monopolisani) marksizam. Đinđića zanima, u bavljenju Koršom, sledeće: da li je moguće – i kako – reformisati emancipatorski projekt kojim je i Marks, a i marksizam, legitimisao svoj politički kapital, ma po koju cenu odstupanja i od Marksa samog, a sasvim izvesno po cenu značajnih, skoro neminovnih revizija marksizma, kako bi se iznova započela jedna politika slobode, odgovorne slobode, jedna politika odgovornosti? Filozofija bi bila medijum za takvu odgovornost prema ideji emancipacije slobode, a preispitivanje marksizma – u više njegovih varijanti – ne dolazi kao „predmet” ili „polje” za analizu samo iz „akademskih” razloga, već pre svega otuda što je društvo u kojem Đinđić živi, i ne samo jugoslovensko, već evropsko, istočno kao i zapadno društvo (nakon studentskih i radničkih pobuna 1968. godine), svet dakle, pod snažnim uplivom zahteva za emancipacijom, zahteva inspirisanog levičarskim idejama, među kojima su i marksističke ideje – u raznim varijantama – daju pečat tom uplivu. – Kratko rečeno: Đinđić počinje svoju filozofsku delatnost zanimanjem za marksizam, jer se zanima za emancipaciju, socio-političku, jer je ona zahtev epohe u kojoj stasava kao mislilac.

Da bi se pretreslo ovo pitanje – koliko su, u kojoj meri, na koje načine marksizmi tog vremena – emancipatorski, koliko to još uopšte mogu biti, mora se ići sve do samog Marksa. To je – problem utemeljenja Marksove teorije društva i revolucije – predmet Đinđićeve doktorske

15

disertacije, koju piše na nemačkom između 1977. i 1979. kad je brani na Univerzitetu Kostanc u Nemačkoj, a koju će, prerađenu kasnije (1987. godine) objaviti na srpskom pod naslovom Jesen dijalektike.

Svakako, kad se kao filozof bavite problemom emancipacije, ne možete ostati samo kod Marksa. Đinđić nije bio marksista, pa ni „marksolog”, već filozof ideje emancipacije. To je ideja ponikla sa evropskim prosvetiteljstvom, i svoje pretresanje doživela kod nemačkih filozofa prosvetitelja – u onom što se naziva „nemačka klasična filozofija” – tj. kod Kanta, Fihtea, Šelinga i, najviše, Hegela. Đinđić proširuje filozofsku genealogiju ideje emancipacije sa Marksa na ove prethodnike Marksa, a usredsređuje se na pitanje tzv. subjektivnosti. U najkraćem to znači sledeće: ako je za Marksa subjekt epohalne istorijske emancipacije – kao radikalne, revolucionarne promene – bio subjekt koji se zove proletarijat, jedna socijalna klasa koja treba da tu promenu izvrši, ako je organizovana u pokret kojim rukovodi proleterska partija (Lenjin će to dovršiti kroz Partiju boljševika, a Staljin potom tu partiju prožeti i nadgledati tajnim službama, Čekom i NKVD-om, politički stav koji još uvek kod nas postoji, uprkos deklarativnom „antikomunizmu” kako je srž politike u kontroli državne moći, a ovo u kontroli tajnih službi), da li je uopšte ideja nekog subjekta koji može pokrenuti istoriju ka emancipaciji – čak i ako taj subjekt nije socijalna klasa, već, recimo nekakav Svetski duh – u filozofskim spekulacijama prosvetiteljstva još uvek spojiva sa idejom slobode (emancipacije kao slobode, oslobađanja) ukoliko se tom subjektu nametne čvrsto određen program u kojem praksa (delanje, istorija, život) treba da se potčini bez ostatka teoriji spekulativnog, metafizičkog tipa?

16

Đinđić dolazi do zaključka, pretresajući prosvetiteljsku epohu filozofske spekulacije, najviše Hegela, da se tako formira jedna „metafizika subjektivnosti”, i da iz te metafizike dolazi do nasilja nad istorijom (praksom, delanjem, životom). Analize i rezultati su u njegovom drugom, posle doktorske disertacije, rukopisu, koji je kod nas objavljen kao njegova prva knjiga, Subjektivnost i nasilje, iz 1982.

Do tada imamo dakle ovo: kritičan prema praksisovcima, koji su i sami bili (ali nedovoljni) kritičari real-socijalizma (ili real-komunizma, Titovog i ostalog), počinjući zanimanjem za „liberalnog revizionistu” Karla Korša, produbljuje tu kritiku marksizma na samog Marksa, a onda na Marksove učitelje, na Hegela i klasične nemačke filozofe s kraja XVIII i iz prve polovine XIX veka. To izgleda kao put produbljivanja i proširivanja tematike – sve dublje i sve šire – ali taj put ipak nije pravolinijski. Đinđića nije zanimalo da bude istoričar jedne ideje, makar to bila i ideja emancipacije, već mislilac te ideje. A to znači da je na ovom putu linije svog interesovanja presecao na više mesta, račvao tematiku, umnožavao analize. Evo par primera – oni upravo dolaze iz tekstova koje je razbacao po časopisima i zbornicima, u predgovorima i pogovorima, a ne samo uz ovaj maločas skiciran trajektorijum iz prvih njegovih dveju knjiga.

Na primer: uporedo sa ovom arheološkom kritikom Marksa i marksizma, a potom Hegela i prosvetiteljske spekulativne filozofije, Đinđića zanima problem socijalne emancipacije onako kako je skiciran u tzv. anarhizmu. (Najviše ga tu zanima Petar Kropotkin, neobična figura u kojoj se ukrštaju različite silnice i teorijskog i praktičnog anarhizma). Zašto Đinđića – budućeg premijera i

17

državnika – zanima anarhizam, teorija (i praksa) koja odbacuje vlast, odbacuje državu? Možemo se setiti nekolikih razloga. Privatno ili biografski, setimo se da su sedamdesete godine prošlog veka još uvek u znaku tzv. hipi-pokreta, hipi-komuna, rok-anarhizma; to je bio tip kulture u kojoj je i mladi Đinđić odrastao. Potom, i važnije, anarhizam je takođe teorija emancipacije, emancipacije od države. A za jednog mislioca, kakav je Đinđić – za jednog filozofa politike – baviti se anarhizmom kao teorijom znači baviti se onom osetljivom a važnom pojavom koja se zove država, granicama države kao fenomena. Šta je država? Zašto ona postoji? Gde počinje? Gde treba da se zaustavi? Šta je negira, šta je potvrđuje? Takođe, to znači baviti se fenomenom samog društva. Ako je temeljna postavka anarhizma ta da bi država bila suvišna samo ako bi se ljudi, živeći u društvu, mogli samoorganizovati, tj. ako bi socijalna samoorganizacija mogla zameniti i eliminisati državu kao mehanizam (nejednake) distribucije moći, uz koju uvek idu aparati prisile, opresije i represije, onda se otvara zanimljivo pitanje društvenosti kao tipa organizacije. Šta je društvo, društvenost? Polje konkurencije, kako recimo tvrdi liberalizam moderne epohe (od Hobsa, preko Loka, Mila, ili takođe Darvina, Ničea, pa čak i Marksa – kod ovog poslednjeg je konkurencija tzv. klasna borba), ili je društvenost međusobno ispomaganje ljudi, tzv. solidarnost? Ako je solidarnost – anarhisti naginju na tu stranu – alternativa konkurenciji, borbi, odnosu snaga, šta to znači za misao o emancipaciji? To je pitanje važno za svakog ko razmišlja o emancipaciji. Ili, novo pitanje, koje dolazi ponovo iz razmišljanja o tradiciji anarhizma: da li je dovoljno tu solidarnost, kao osnovu za socijalnu emancipaciju, osloniti na etiku, na principe morala, pa onda, recimo, političku kategoriju tzv. javnog ili opšteg

18

dobra osnovati na ličnoj, individualnoj kategoriji pojedinačnog dobra ili, možda, stvari stoje tako da ovakva politika utemeljena u moralu – tzv. etikopolitika – nije uvek i bez ostatka pouzdano utemeljena, već i otuda što se pod javnim dobrom može prokrijumčariti (istorija je puna takvih primera, od davnina, sve do danas, a naročito danas) neko pojedinačno dobro, što se pod opštim može zamaskirati parcijalno, posebno ako imamo u vidu da je moderna epoha, nastanak modernih društava i država krajem XVII i u toku XVIII veka, vezana za jedan skriveni, ali važan i moćan rascep između politike i morala, onda kad moral (posle zalaska hrišćanstva sa svojom slikom sveta i „normativnim univerzalizmom”) biva prepušten privatnim uverenjima svakog, svakog u svojoj „ispovedi”, „konfesiji”, „običaju” ili „nazorima”, kad postaje, na odlučan način, „sfera privatnosti”, dok javna sfera biva ostavljena, prepuštena ili prisvojena od strane toga što se i zove politika? Razlaz privatnog i javnog, morala i politike, jeste jedna od žiža moderne istorije, pa otuda Đinđićevo bavljenje pojedinim filozofima koji su ispitivali ovaj razlaz, recimo njegov prevod i tekstovi o Rajnhartu Kozeleku, ili, takođe, recimo, njegovo zanimanje za Karla Šmita.

Karl Šmit je bio – kaže se – nemački filozof državnog prava, blizak nacistima; doduše, oženjen Srpkinjom, a i usled određene ideološke percepcije sveta, blizak pojedinim domaćim „ustavopiscima” i političarima. Đinđića je Šmit mogao zanimati iz drugog jednog razloga, a ne usled ideološke bliskosti ili privatnih trivija. Naime – i ja ću preskočiti sad razne Đinđićeve filozofske motive, kretanja i tekstove; red je da se to sačuva za najavljeni V tom Izabranih dela, u kojem ćete videti i dubinu i širinu njegovih filozofskih interesovanja, od čega pominjem

19

svega par motiva – već sredinom 8. decenije nad nama se nadvijaju senke rata koje će ubrzo postati naši stvarni istorijski demoni. Šmit je teoretičar tzv. vanrednog stanja, njegova politička filozofija u jedno od središta stavlja figuru neprijatelja, Šmit je mislilac (na žalost, i zagovornik) politike kao rata. Misliti, za Đinđića, nadolazeće sukobe, misliti dolazeći rat, znači, između ostalog, ponovo pažljivo čitati i Karla Šmita. Tragovi tog čitanja se nalaze u tekstovima zmeđu 1986. i 1988. godine, koje je sabrao u knjizi Jugoslavija kao nedovršena država.

Ali u isto vreme dok čita desničara Šmita, Đinđić čita i levičara Valtera Benjamina, čita Diltaja i Huserla, kao što čita – i o tome piše – i „centriste”, poput pomenutog Kozeleka, odnosno bavi se problemom političkog liberalizma (građanskog društva, njegovih ustanova, odnosno osnovama moderne epohe). I vi shvatate da filozofa Zorana Đinđića teško možemo političkom etiketom označiti kao levog ili desnog – on suviše dobro zna, sve do svog kraja, da političko ili ideološko razvrstavanje levo – desno, još uvek kod nas, u vremenu žestoke socijalne i istorijske krize markirane ratovima naprosto nije na dnevnom redu, da do takvog razvrstavanja tek treba doći – a da je posao filozofa da analizira ključne, žarišne probleme moderne istorije, kako bi razumeo – i to ne akademski, već aktivno, tj. misaono delatno – sile koje nose našu vlastitu savremenost.

Za kraj još samo reč ili dve.

Poslednji tekst koji će biti u najavljenom V tomu Izabranih dela, u tomu reprezentativnih filozofskih ogleda Zorana Đinđića, nosi naslov “Demokratija i autoritarni sistem”, To

20

je tekst iz 1993-4. godine, objavljen 1996. i predstavlja nacrt jedne knjige koju je Đinđić – Đinđić filozof – planirao na napiše u dva dela, ali za šta mu je sve više nedostajalo vremena, obuzetom svakodnevnim pitanjima praktične politike. Uz sve poštovanje za političara i državnika Đinđića, lično smatram da je najveća šteta za nas što tu knjigu nije napisao. To je trebalo, sudeći po tom nacrtu, da bude jedna filozofija demokratije (sa idejama koje su neka vrsta sinteze ili krune njegovog celokupnog filozofskog iskustva), u njenom prvom delu, i, potom, u drugom delu, pogled mislioca Đinđića na našu katastrofu, na katastrofu u ratovima i socijalnom nacionalnom raspadu. Bila bi to druga kruna – spoj za kojim je inače žudeo i koji je, na više načina, iskušavao čitavog života – spoj filozofije kao teorije, i politike kao prakse. Mi bismo, da je ta knjiga napisana, imali čvrste orijentire i za razumevanje demokratije (koja nam je potrebna, zarad nas samih, a još više zarad našeg potomstva), i uporišta da razumemo, bolje nego što smo u stanju, šta nam se to dogodilo i šta nam se još uvek događa.

Na samom kraju, jedan trenutak sećanja, ali projektovan iz dalje prošlosti u bližu prošlost, pa onda u sadašnjost. Na kraju svoje prve objavljene knjige – Subjektivnosti i nasilja – kao epigraf (moto) poslednjeg poglavlja Zoran Đinđić navodi jedan citat iz pesnika Helderlina (pesnika koji je u mladosti bio prijatelj Šelinga i Hegela, kad su, kao gimnazijalci, bili ushićeni obećanjima slobode francuske revolucije, a o sebi sanjali kao o ponovnim „Grcima”, tj. filozofima). Đinđić ovaj citat beleži 1982. godine, a kao da predoseća 11. mart 2003. godine.

Citat glasi:

21

“Bez slave i usamljen vraćam se i lutam domovinom koja se, kao groblje, prostire unaokolo, i možda me očekuje nož lovca, koji nas Grke, kao šumsku divljač, drži sebi za zabavu”.

I onda, na samom kraju iste knjige, to su poslednje reči, ponovo citat, iz jednog pisma Prudona:

„Nemam iluzija i ništa ne očekujem… Ne, ne, kraj propadanja nije moguće sagledati: on se za jednu ili dve generacije neće ublažiti. To je naša sudbina… Nećemo doživeti delo nove epohe. Borićemo se u potpunom mraku. Moramo se navići da to primimo bez preterane tuge. Oslonimo se jedni na druge, i dozivajmo se u tami”.

Danas, 10 godina posle 12. marta 2003. možda je za nas, makar ovde, dragi prijatelji, u našem sećanju na Zorana Đinđića, malo manje tame.

Hvala vam.

[Predstavljanje Izabranih dela Zorana Đinđića, Narodna biblioteka Srbije, 11. mart 2013.]

22

Kritika od rekonstrukcije do dekonstrukcije

Objavljeno 12. 03. 2013.

Upravo objavljenu knjigu Mide Belančića Bele stranice istorije (Beograd, 2013) sklon sam najpre da vidim kao nastavak jedne polemike iz sredine 80-ih, posle 26-7 godina; to je za mene polemička knjiga, možda manje naglašeno nego nekad. Polemika nije više sa Đinđićem (protiv njega), već nastojanje da se sa njim (zajedno) polemiše protiv liberalizma i njegovih nasilja, a u korist kritičkog stava i držanja.

Đinđić nije ovde, pa ću se ja malo igrati Midinog „kontrahenta” (ne da stanem na mesto Đinđića, već da bih u našu moguću raspravu uneo živosti koju ova Midina knjiga nastoji da pokrene; lično ne volim polemiku, iz nje se malo šta može naučiti, i kao „misaoni” rat, brzo preti da pređe u lično nadmetanje sujeta i persona):

U središtu polemike iz 1986. godine je pojam građanskog društva, tj. kritika i odbacivanje građanskog društva (Đinđić uzima samo 3 njegove kategorije: a) „sloboda i individuum” (subjektivnost, subjekt); b) privatna svojina (svojina, vlasništvo, tj. „način konstituisanja” građanskog sveta u „industrijskoj revoluciji”, a ne kao „privatni užitak”, tj. svojina je „obnavljanje procesa konstitucije industrijskog [građanskog] sveta”, građanski subjekt u polju ekonomije); c) „pravna država”, tj „ustavno-pravna država” (političke institucije građanskog društva i njegove države).

23

Iz današnjeg ugla Đinđićev tekst izgleda kao ponuda svojim filozofskim prijateljima (Linu Veljaku i Midi Belančiću, rekao bih nešto manje Ljubi Tadiću) da se povede rasprava – filozofska, a ne ideološka – o marksizmu i liberalizmu, tj. o pojmu (i vrednostima, smislu) građanskog društva, koji je u marksizmu sasvim odbačen, tj. na koji su marksisti (svi: od krajnjeg levih maosta, lenjinista, staljinista, pa do tzv. revizionista – poput Korša, ali i „frankfurtske škole”, tzv. kritičke teorije, kao i praksis-marksizma) uzimali samo kao negativan, kao „istorijsko stanje” koje treba prevladati – u značenju odbacivanja, negacije.

Midin prvi, neposredan odgovor iz 1986. je bio negativan: previše je branio svoje gledište (tada još uvek marksističko, to je svakako otvoreni, a ne dogmatski marksizam), polemika je tada ostala „razgovor gluvih”, tj. odnos nerazumevanja; ključni termini rasprave se razumeju toliko različito, čak i suprotno, da nije bilo zajedničke osnove za plodniju raspravu.

Kako danas, ovom knjigom, Mida vidi tu raspravu započetu pre više od četvrt veka? Koje su granice polja koje omeđuje ovom knjigom, na kojem se terenu kreće?

1. Po izvorima: Ograničen je dvema knjigama Zorana Đinđića: Subjektivnost i nasilje, i Jesen dijalektike, tj. Đinđićevim interpretacijama Hegela, potom Marksa; Mida i sam reinterpretira i Hegela, i Marksa, i Đinđićeve interpretacije, tražeći ovoga puta moguće zajedničke tačke; (ostali Đinđićevi tekstovi se ne uzimaju u obzir, osim te dve knjige i polemike).

24

2. Tematski: Midi je stalo da sačuva pojam kritike, kritlčkog odnosa, pa i prema „građanskom društvu” (kao nekad), ali sada kroz kritiku „liberalizma” kao „neoliberalizma” (ekonomije, politike, društva kapitala). Čak se upliće i negativan odnos prema Liotaru, što mi se čini nepravednim – Liotar je bio filozof-levičar, deo kruga „socijalizam ili varvarstvo” iz 50-ih i 60-ih; Liotar iz knjige o postmodrni, a naročito iz knjige Le differend, mislilac je razlike, pluralizacije sveta, i teško da je neoliberal, ako se pod tim razume potčinjavanje politike ekonomiji kapitala, kao kod Margaret Tačer ili Ronalda Regana, a onda potom i u nizu politika zapadnih država i ekonomija, da bi na globalnom planu to postalo stanovište, već odavno, MMF-a, Svetske banke, itd. Za teorijsku ili čak filozofsku kritiku neoliberalizma protivnici bi bili neki drugi, od Hajeka, Fridmena, pa do, recimo, Fukujame, ili niza političkih teoretičara iz širokog spektra današnje anglosaksonske političko-filozofske misli.

Shvatam da je Midi potrebno da očuva kritiku i kritički odnos prema savremenosti, ali mi se čini da, ukoliko umesto liberalizma uzmemo za objekt osporavanja njegovu jaku obnovu ili zastranjenje u vidu tekućeg neoliberalizma, ponovo dolazimo do razlaza sa Đinđićevim polazištem, koje se, najzad, manje tiče liberalizma, koliko se tiče građanskog društva i sveta. Udaljujemo se, a ne pribiližavamo dijalogu sa Đinđićem.

U tom raskoraku, dve su teme, čini mi se, ključne:

A. Rasprava o subjektivnosti, tj. „metafizici subjektivnosti” – kako glasi Đinđićeva dijagnoza shvatanja istorijskog subjekta kod Hegela i Marksa. Reč je o Đinđićevoj kritici – ako je taj termin ovde još primenljiv – političkih utopija,

25

odnosno filozofija istorije prosvetiteljskog uma kao osnove tzv. spekulativne sinteze. Hegel je (posle Kanta, Fihtea, Šelinga, zapravo posle Dekarta) izgradio filozofiju subjektivnosti kao teoriju u kojoj je umno = stvarno, tj. gde se stvarno – život, istorija, politika – može odlučno podvrći planu, nacrtu, programu uma; Marks je to preuzeo, i doveo, i u svojoj filozofiji ili teoriji – utopijskoj – istorije, i kroz svoje naslednike (marksiste, lenjiniste, itd.) ovu sintezu – metafiziku subjektivnosti – do kraja, do realnog, tj. istorijskog ispunjenja kroz nasilje nad istorijom u real-socijalizmu.

To je stanovište Đinđića iz Subjektivnosti i nasilja i Jeseni dijalektike.

B. Ali ono nije samo to. U tim se knjigama nazire – po meni ipak jasno, iako to možda nije tu izvedeno onako kao u drugim tekstovima mimo tih knjiga, tekstovima iz 80-ih godina, sve do 1996. – da je tzv. metafizika subjektivnosti – um kao osnova filozofsko-istorijskih sinteza – deo konstituisanja modernosti, modernog sveta (zato Đinđić često pominje da to počinje sa Dekartom, a ne sa Marksom, pa ni Hegelom), tj. da je prosvetiteljska subjektivnost – pa i u oblicima „kritike”, tj. „teorije revolucije” kao istorijskog preokreta, kao odučnog koraka emancipacije – deo građanskog sveta, građanskog doba. Šta više, Đinđić veli, ili imamo kritiku tog tipa metafizičke subjektivnosti (kritiku kao razaranje tog tipa), pa onda i kritiku (razaranje, odbacivanje) građanskog sveta, ili imamo nastojanje da zadržimo ključne vrednosti građanskog sveta, društva, istorije (slobodu, svojinu, ustavno-pravnu državu), ali tada i prema kategoriji subjektivnosti (i njenoj metafizici) ne možemo više prići „kritički” (razaranjem, odbacivanjem, upiranjem samo na

26

njene negativne posledice u istorijskom životu, tj. na periode ili politike nasilja).

Meni lično tu stvar postaje zanimljiva. Filozofski zanimljiva, ako tako mogu reći.

I tu treba ponovo pogledati šta Đinđić piše u svojim knjigama, šta u nekim drugim tekstovima iz 80-ih. Uzeću kao primer njegova dva teksta – nisu iz knjiga kojima Mida omeđava polje rasprave u ovoj svojoj knjizi – o Karlu Koršu.

Prvi je tekst iz 1976, „Karl Korš – problemi jedne recepcije marksizma”. Šta se dešava u tom tekstu? Đinđić radi dve stvari: 1. rekonstruiše promene Koršovog gledanja na marksizam, od početne lenjističke recepcije Marksa dvadesetih godina, do poznih „Ciriških teza” 3 decenije kasnije, kad Korš, u ime jednog „izvornijeg Marksa” i samog Marksa izlaže kritici; 2. ova rekonstrukcija prati pokušaje samog Korša da rekonstruiše jednog „izvornog”, odnosno „dobrog”, „valjanog”, „pravog”, „autentičnog”, eigentlicher Marksa.

To pripada još uvek, dakle, projektima rekonstrukcije marksizma, onim projektima koji su, sa razlikama i nijansama, tekle u marksizmu posle II sv. rata (posle fašizma i staljinizma), i kod frankfurtske škole (Adorno, Horkhajmer), i kod „naših” parksisovaca, raznih „revizionista”, pristalica „ranog” Marksa, u generaciji nakon 68-e, kod „nove levice”, marksista spinozista (gramšijevaca, Negrija na primer), frojdo-marksista, ničeo-marksista, hejdegero-marksista itd. Uvek iznova reč je o kritici – tzv. dogmatskog marksizma ove ili one vrste – i rekonstrukciji – ta su dva poteza išla ruku pod

27

ruku – jednog „boljeg” Marksa. I sve te rekonstrukcije nisu samo kritika jednog Marksa u ime drugog, „boljeg”, već – to bi bila Đinđićeva poenta – uvek i, makar i prikriveno, kritika (odbacivanje, zalaganjem za „prevazilaženje”) građanskog društva.

To je prvi Đinđićev rad o Karlu Koršu iz 1976. (odnosno još 1974. kad je Korš bio tema njegovog diplomskog rada). Nakon ovih knjiga, Subjektivnosti i nasilja i Jeseni dijalektike (iz 1982, odnosno 1979, kad je jezgro Jeseni nastalo, iako je ona odloženo objavljena tek 1987), Đinđić piše niz tekstova, pa se, u jednom među njima, vraća opet Koršu. Tu se podseća na Koršove promene stava, ali sada nije po sredi više kritička rekonstrukcija – ili rekonstruktivne kritika – kao projekt, već nešto drugo, sasvim drugo. Đinđić daje svom novom tekstu o Koršu, objavljenom u beogradskoj Teoriji 1983. godine, naslov – „Dekonstrukcija marksizma iz njegove samorefleksije”.

Ime, i misao, dekonstrukcije bliska je i meni i Midi. Ja tu misao vezujem za Pola de Mana i Žaka Deridu, Mida za Žaka Deridu. Ili, ako mogu možda ovim biti nešto određeniji, meni je ona na tragu Ničea i Hajdegera – dekonstrukcija je i kod njih, kao Deride, pre svega dekonstrukcija metafizike; Midi je ona na tragu Deride kao „kritičara” i Hajdegerove “destrukcije” metafizike (ontologije). Ne pominjem ovo zbog nas dvojice, već zbog Đinđića. Na direktnu Midinu sugestiju (u razgovoru na III programu o Jeseni dijalektike) o pojmu (izrazu) „metafizika subjektivnosti” – „da upotrebim Hajdegerov i tvoj izraz”, kaže Mida Đinđiću – Đinđić odgovara: „Moja definicija ili moje razumevanje pojma metafizika subjektivnosti u svojim relevantnim dimenzijama nema veze sa Hajdegerovom filozofijom, u kojoj je taj inače

28

dosta rašireni termin takođe upotrebljen.” – Dakle, drugo je posredi, drugačija strategija vezana za ovaj pojam. I ne samo to. Midino pitanje o izvoru ovog izraza kod Hajdegera počinje takođe konstatacijom „Mislim da tvoj pristup Marksu u Jeseni dijalektike upravo teži za tim da Marksa učiteljja vrati Marksu filozofu”. Đinđić ne odbacuje samo izvor za ovaj izraz kod Hajdegera, već i sugestiju o svojoj knjizi, Jeseni dijalektike, kao o rekonstrukciji. Evo šta on kaže (prema Midinoj knjizi, str. 287, navodim celo to mesto):

„Moja definicija ili moje razumevanje pojma metafizika subjektivnosti u svojim relevantnim dimenzijama nema veze sa Hajdegerovom filozofijom, u kojoj je taj inače dosta rašireni termin takođe upotrebljen. I mislim da je, možda, zanimljivo podvući i tu drugu granicu, odnosno pokazati da to nema veze ni sa kritikom subjektivnosti koja je izvršena u Frankfurtskoj školi, u poznatoj knjizi Dijalektika prosvetiteljstva.

Moje interesovanje za metafiziku subjektivnosti ili način na koji ja vidim čitav taj proces nastanka evropskog novog veka je istorijski dosta jasno locirano, što nije slučaj u ova dva pomenuta modela kritičke filozofije. Nastanak metafizike subjektivnosti, po mom mišljenju, poklapa se sa nastankom novovekovne Evrope i nalazi svoj izraz u njenom dosta protivrečnom teorijskom osvešćivanju, u nemačkoj filozofiji.

Dakle, tom procesu, čini mi se, prethodi jedan proces nastanka subjektivnosti i u jednoj svojoj fazi to je subjektivnost koja ne završava nužno u metafizici. U stvari, ona samo jednim svojim segmentom postaje metafizika subjektivnosti”.

29

Šta je moja poenta, nakon ovog dugog citata?

Đinđića više – tokom 80-ih – ne zadovoljava filozofsko-kritički projekt rekonstrukcije (posleratnog marksizma, ali i uopšte kritičke, socijalne ili političke teorije); on se približava projektu dekonstrukcije, koristi u jednom naslovu (u ovom drugom tekstu o Koršu, iz 1983. godine čak taj termin, ali ne kasnije, jer termin biva sve snažnije vezan za Deridu, de Mana i njihov krug. (Setimo se, nekad je taj izraz koristio i pominjani Liotar, u svojoj knjizi Discours, figure, iz 1971. godine – to je bila Liotarova doktorska teza, odbranjena kod Mikela Difrena, prevođenog nekad i kod nas, a Liotar tada termin dekonstrukcija određuje bliže kao vrstu hiper-refleksije, značenje koje možda ne bi bilo daleko Đinđiću.)

Retko Đinđić koristi izraz „dekonstrukcija” (kao, na primer, u jednom tekstu iz 1987. gde pominje Hobsovu „dekonstrukciju postojeće države”), ali ono što radi – kad piše svoje filozofske tekstove, tokom 80-ih i početkom 90-ih – nije više ni kritika, u smislu projekta kritičkog mišljenja, kritičke škole ove ili one vrste. Ni Derida, uostalom, ne kaže da je dekonstrukcija deo kritičkog projekta, na protiv – u jednoj raspravi za nemačko filozofsko područje gde je izraz „kritika” sveprisutan, on izričito veli da njegova, Deridina dekonstrukcija, nema veze sa kritikom (negacijom), da se čak sama ne može kritikovati – što je tada do te mere šokiralo Nemce filozofe, da su ga poput Habermasa jedno vreme ubrajali u „iracionaliste”, u ”mistike”, ili, poput Manfreda Franka, vraćali u strukturalizam (neo-strukturalizam).

Naravno, nije reč samo o rečima, o terminima. Moja je poenta da Đinđić napušta kritički projekt, i da pokušava –

30

u tekstovima iz 80-ih, i početkom 90-ih, pre nego što napusti i filozofiju – da pronađe drugačiji put mišljenja, onaj put mišljenja koji ne bi odbacio građansko društvo, određene važne njegove vrednosti (slobodu, svojinu, ustavno-pravne institucije politike – ono što je bilo već branjeno u polemici iz Teorije 1986. godine). Marksizam kao kritička teorija je iza njega. Ispred njega je – upravo liberalizam. Budući da je izraz liberalizam – kao izraz za teoriju – toliko različito određivan, da je filozofski jedva bio upotrebljiv, treba, kaže Đinđić u polemici, raspravu preneti „na niži nivo ‘apstraktnosti’” – na pojedine važne kategorije koje određuju građansko društvo (sloboda, svojina, ustavno-pravna država i njene političke ustanove), odnosno vezati ga pojam građanskog društva (18. i 19. veka, ali i naše savremenosti), koji se, pojam i sama stvar, neće više „kritički” odbacivati, već će se u njegovom istorijskom okviru tražiti novi – ponekad sasvim novi – odgovori za savremenost. Pa tako i za problem subjektivnosti, njene moguće metafizike, odnosno za nastavak prosvetiljskog (a ne samo marksističkog), već građanskog projekta emancipacije.

Sve u svemu, Midina knjiga je itekako značajna (ako je kod nas neka knjiga uopšte značajna, s obzirom da naše društvo malo čita, čitanje knjiga – naročito teorijskih i filozofskih – stvar je uglavnom usamljenih pojedinaca) kako bismo – barem meni to govori – došli, na tragu filozofskih tekstova Đinđića, do jednog drugačijeg mišljenja i rasprave o građanskom društvu, pa i liberalizmu, njegovim subjektima, vrednostima, itd. – nego što je to marksizam, pa čak i nego što je to kritički projekt. Tu nam i dekonstrukcija može pomoći, pa i Deridina (ali i de Manova, Liotarova, Hajdegerova, čak Ničeova), mada smo na tom putu najviše upućeni na nas

31

same, na našu refleksiju, u kojoj je i Đinđić tražio i nalazio osnovu polugu za čitanje sveta.

Tu se moja „kontrahencija” – dakle, manje protivljenje, a više odstupanje, drugačiji pogled na Đinđića nego što je Midin – zaustavlja.

[Predstavljanje knjige Milorada Belančića Bele stranice istorije, Dom omladine Beograda, 12. mart 2013.]

Zoran Đinđić als ein Philosoph der politischen Verantwortung

Objavljeno 15. 03. 2013.

Sehr geehrter Herr Rektor,

liebe Kollegen,

meine Damen und Herren,

Gestatten Sie mir zunächst, mich für Ihre liebenswürdige Einladung zu bedanken, aufgrund derer ich hier mit Ihnen gemeinsam den Gedenktag für Zoran Đinđić begehen darf, den ersten demokratischen Ministerpräsident von Serbien, der vor 10 Jahren so tragisch bei einem Attentat in Belgrad umgekommen ist. Zoran Đinđić, an den auch diese Stadt und diese Universität ein Andenken bewahrt,

32

war für Serbien ein Reformator, ein Demokrat, ein Staatsmann, der – auf dem unruhigen und instabilen Balkan – Frieden verlangte, ein Politiker, welcher den offenen und schwerwiegenden Problemen eines dunklen Erbes des Autoritarismus (sowohl dessen von Tito als auch jenem von Slobodan Milošević) entgegen strebte, und welcher vor allem ein Verfechter der Politik der Verantwortung war. Verantwortung für die Modernisierung des Staates, die Emanzipation der Gesellschaft, Verantwortung für den Frieden, Verantwortung für Probleme – die man übernehmen und für die man eine Lösung, beziehungsweise eben Antworten finden muss. Serbien hat sich dieser Tage ebenfalls in einer Reihe verschiedenster Veranstaltungen an einen solchen Zoran Đinđić erinnert.

An was für einen Zoran Đinđić können wir uns heute hier in Konstanz erinnern? Wenn Belgrad der Name für einen politischen Zoran Đinđić wäre, dann ist Konstanz der Name des Philosophen Zoran Đinđić. Zoran Đinđić begann seine philosophische Karriere in Belgrad mit Philosophiestudien zwischen 1971 und 1974. Bei dem Versuch, mit Kollegen aus Zagreb und Ljubljana eine Organisation zu gründen, welche, wenn auch nur im Keim, eine Alternative zu der damals herrschenden kommunistischen Partei Titos hätte sein können – und dies war zu jener Zeit die Grenze des politischen Monopols, welches nicht angetastet werden durfte – wurde er für konterrevolutionäre Tätigkeiten zu einem Jahr Gefängnis verurteilt, was , unter Druck der heimischen und noch mehr der internationalen Öffentlichkeit, in eine Bewährungsstrafe umgewandelt wurde. Der Stempel jedoch war aufgedrückt: Für Đinđić gab es keinen Platz mehr im öffentlichen oder

33

akademischen Leben. Durch Vermittlung von Bekanntschaften, welche seine ehemaligen Professoren – jugoslawische Praxis-Marxisten mit deutschen Philosophen – hauptsächlich mit jenen aus der dem weiteren Kreis von Angehörigen der so genannten Frankfurter Schule hatten– bekommt Đinđić ein bescheidenes Stipendium, um seine Doktorstudien genau hier fortzusetzen, an der Universität von Konstanz, wo er 1979 seinen Doktor macht, und wo er aber auch – in Konstanz wie in Frankfurt – den größten Teil der Achtziger Jahre verbringt.

Konstanz ist der Ort der philosophischen Reifung dieses talentierten, jungen Diplomanden und Doktoranden, der Ort, an dem er seine ersten philosophischen Bücher schreibt, Essays und Skizzen. Sein erstes Manuskript –Marx‘ kritische Gesellschaftstheorie und das Problem der Begründung – die in Konstanz bei Professor Wellmer verteidigte Dissertation, stellt eine Kritik an Marx‘ Geschichtstheorie dar, das heißt, am Projekt der Revolution als radikale historische Emanzipation. Neu in diesem Manuskript ist die These über die schlechte oder falsche Begründung von Marx kritischer Gesellschaftstheorie in der Erstellung einer politischen Utopie als Grundlage für wissenschaftliche und politisch-weltliche Einsichten, dass heist eine schlechte oder falsche philosophische Reflexion als die Antwortunf für die Geschichte. Diese These erweitert oder vertieft Đinđić schnell – durch Überprüfung des gesamten Erbes der deutschen klassischen Aufklärungsphilosophie, durch Überprüfung der Grundlagen der Geschichtsphilosophie von Hegel, Fichte, Schelling und Kant. Das ist sein zweites großes Manuskript, welches er 1982 in Belgrad unter dem Titel: Subjektivität und Gewalten – das

34

Entstehen eines Systems in der Philosophie des deutschen Idealismus veröffentlicht hat. Moderne Geschichtsphilosophie – so lautet Đinđićs grundlegende Einsicht – er lehnt sich an die so genannte metaphysische Subjektivität an (die bei Descartes beginnt und ihre Gipfel bei Kant, Fichte und Hegel und hernach bei Marx erlebt), wo infolge von Bedürfnissen nach spekulativer Synthese (des Geistes) die Gewalt in der Geschichte nicht verhindert, sondern ihr gar ein Durchbruch in der Geschichte eröffnet wird (im Realen). Die Genese der Gewalt, welche der Marxismus beschwört, ist in der Subjekttheorie der Vorgänger von Marx sichtbar. Aufgrund dieser Einsicht überarbeitet, erweitert und vollendet Đinđić auch sein ursprüngliches Manuskript der Doktorarbeit und veröffentlicht 1987 als sein zweites Buch Der Herbst der Dialektik – Karl Marx und die Begründung der kritischen Gesellschaftstheorie. Das Buch ist schnell nach dem ersten Buch entstanden, es wartete jedoch längere Zeit auf seine Publikation – Đinđić ist in seiner Heimat noch immer eine persona non grata, und kann einzelne Essays – philosophischer Natur – in marginalisierten Belgrader Zeitschriften und Verhandlungssälen veröffentlichen. Die Kritik am Marxismus und die Kritik des klassischen deutschen Idealismus wird jetzt mit weiteren Themen aus der politischen Philosophie verbunden – es sind dies Texte über Walter Benjamin, über Anarchismus, Habermas, Carl Schmitt, Hobbes. Đinđić übersetzt und schreibt auch Studien über Dilthey, Husserl und Koselleck. Er interessiert sich in Texten für liberale Theorien und besonders für die emanzipatorischen Potentiale des modernen bürgerlichen Lebens – als Philosoph ist er der Ansicht, dass diese Potentiale in keinem Falle ausgeschöpft sind, im Gegenteil – und so

35

kehrt er so um 1990 endlich nach Belgrad zurück, hat Teil an der Erneuerung der Demokratischen Partei, deren Funktionär er ist und deren Vorsitzender er später werden wird, so wie er auch in der zweiten Hälfte der Neunziger der Anführer der Demokratischen Opposition in Serbien und der wichtigste Gegner des Regimes von Slobodan Milošević sein wird. Im Jahr 2000. ist er der Hauptstratege beim Umsturz dieses Regimes und dann, nach den ersten demokratischen Wahlen, Ende Januar 2000. wird er Ministerpräsident, was er bis zu dem Attentat am 12. März 2003. bleibt.

Indem er sich in Belgrad mit aktiver Politik beschäftigt, bleibt ihm immer weniger Zeit für die Philosophie. Dennoch hinterlässt er einige Bücher, neben den erwähnten ist hier auch das bereits den praktischen Fragen der heimischen Politik zugewandte Buch Jugoslawien als unvollendeter Staat aus dem Jahr 1988 – dann ca. 50 philosophische Essays und eine Vielzahl an politischen Artikeln, Rückblicken, Reaktionen und Gesprächen. Vor einigen Jahren bereitet eine Gruppe von Forschern in Zusammenarbeit mit der Stiftung Dr. Zoran Đinđić (welche seine Witwe Ružica Đinđić leitet) und der Nationalbibliothek von Serbien als Herausgeber in mehreren Bänden seine Ausgewählten Werke auf. Der letzte Band – eine Auswahl seiner philosophischen Texte zwischen 1976. und 1996. – wird im Laufe dieses Sommers veröffentlicht, und es ist mir eine Ehre, der Organisator dieser Auswahl zu sein. Unser Ziel ist es, das schriftliche Werk Zoran Đinđićs, seine an verschiedensten Seiten veröffentlichten Texte, an einem Ort zu vereinen und damit zu zeigen, wo die Gestalt Zoran Đinđić als Politiker, Staatsmann und Reformator ihren Ursprung hat – im weiteren Kontext – in der

36

theoretischen, hauptsächlich philosophischen Arbeit vor seiner unmittelbaren Beschäftigung mit der Politik, in jener philosophischen Arbeit, in welcher gerade die Universität und die Stadt Konstanz unter den Hauptgenannten sind.

Zum Ende nur noch ein oder zwei Worte.

Der letzte Text, der in dem angekündigten Band V der Ausgewählten Werke in dem Band der repräsentativen Essays von Zoran Đinđić stehen wird, trägt den Titel „Demokratie und autoritäres System“. Das ist ein Text aus den Jahren 1993/94, veröffentlicht 1996, welcher die letzte philosophische Arbeit Zoran Đinđićs darstellt. Es handelt sich um einen Entwurf für ein Buch, welches Đinđić, der Philosoph Đinđić- zu schreiben geplant hat, wofür ihm jedoch mehr und mehr die Zeit fehlte, da er mit den alltäglichen Fragen der praktischen Politik beschäftigt war. Bei aller Achtung vor dem Politiker und Staatsmann Đinđić bin ich persönlich der Ansicht, dass es der größte Verlust für uns ist, dass er dieses Buch nicht geschrieben hat. Dies hätte, bei Bewertung des Entwurfs, die Krönung seines philosophischen und theoretischen Wirkens werden müssen, nämlich eine Philosophie der Demokratie, der Demokratie als „offener sozialer Kommunikation, deren Stützpunkte die Dynamik der bürgerlichen Gesellschaft (das Wirken der autonomen Gesellschaftsgruppen), die subjektiven Rechte und das Institutionssystem sind“, einer Demokratie als „gesellschaftlicher Produktion des Sinns“.

Dies im ersten Teil der Studie und dann, im zweiten Teil, die Meinung des Denkers Đinđić über unsere balkanische Katastrophe, über die Katastrophe von

37

Kriegen und sozialem Zerfall. Dies wäre die zweite Krönung – die Verbindung, nach der er sich auch sonst gesehnt hatte und die er auf mehrere Weisen sein ganzes Leben lang durchgemacht hat – die Verbindung der Philosophie als Theorie und der Politik als Praxis. Sowohl die Philosophie als auch die Politik der Verantwortung, deren Strategien er erarbeitet hat, waren die Motivation für diese geplante Studie. Wir hätten, wäre dieses Buch geschrieben worden, verlässlichere Orientierungspunkte sowohl für das Verständnis der Demokratie (die wir in Serbien, auf dem Balkan und in Europa, uns selbst wegen und noch mehr wegen unserer Nachkommen brauchen) als auch Anhaltspunkte, damit wir verstehen, vielleicht besser als wir jetzt dazu in der Lage sind, was uns hier passiert ist und was uns noch immer passiert.

Ganz zum Schluss ein Moment der Erinnerung, aber projiziert aus der ferneren Vergangenheit in die nähere Vergangenheit und schließlich ins Jetzt. Am Ende seines ersten Buches – Subjektivität und Gewalten – führt Zoran Đinđić als Epigraph (Motto) des letzten Kapitels ein Zitat des Dichters Hölderlin an (ein Dichter, der in seiner Jugend mit Schelling und Hegel befreundet war, als sie, als Gymnasiasten berauscht von den Freiheitsversprechungen der französischen Revolution waren und von sich selbst als den neuen „Griechen“, sprich den Philosophen, träumten). Đinđić notiert dieses Zitat 1982, als ob er sein – und auch unser – tragisches Jahr 2003 vorausahnen würde. Dies ist noch die Zeit, in der Đinđić die Möglichkeit einer Rückkehr von Konstanz nach Serbien prüft.

Das Zitat aus Hölderlins Hyperion lautet:

38

„Ruhmlos und einsam kehre ich zurück und wandere durch mein Vaterland, das, wie ein Totengarten, weit umher liegt, und mich erwartet vielleicht das Messer des Jägers, der uns Griechen, wie das Wild des Waldes, sich zur Lust hält.“

Und dann, ganz am Ende desselben Buches – es sind seine letzten Worte – wieder ein Zitat, diesmal aus einem Brief von Proudhon:

„Ich mache mir wenige Illusionen und erwarte nichts…. Nein, nein, ich kann von der Dekadenz kein Ende sehen und sie wird in einer oder zwei Generationen nicht geringer sein. Das ist unser Schicksal. Wir werden die neue Epoche nicht erleben, wir werden im Dunkeln kämpfen. Wir müssen uns daran gewöhnen, dies ohne übertriebene Trauer hinzunehmen. Verlassen wir uns auf einander und rufen einander in der Dunkelheit.

Das Licht, welches auch diese Zusammenkunft in Konstanz am Erinnerungstag auf das politische und philosophische Werk Zoran Đinđićs wirft, vermittelt den Anschein, dass es ein bisschen weniger dunkel ist.

Vielen Dank.

[Reč na akademiji povodom Dana sećanja – Gedenktag – na Zorana Đinđića na Univerzitetu Konstanc u Nemačkoj.]

39

Đinđić i njegova filozofska biografija

Objavljeno 13. 06. 2013.

Drago mi je da sam gost u vašem Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, i da govorim ovde o Zoranu Đinđiću, jer je Đinđić sarađivao sa ovim Institutom skoro dve decenije, sa prekidima doduše, između 1975-76. pa sve do 1994-95. godine.

Naslov ovog predavanja, predložen od strane saradnika Instituta, glasi: „Zoran Đinđić i njegova filozofska biografija”. Iskoristiću ovako predložen naslov da kažem nešto o projektu pisanja jedne intelektualne, pa stoga i filozofske biografije Zorana Đinđića, na čemu radim već neko vreme, kao i o razlozima za takav projekt.

Najpre par podataka:

Zoran Đinđić se 25 godina aktivno bavio filozofijom, od 1971. kad je upisao studije filozofije, na Odelenju za filozofiju i sociologiju, pa do poslednjeg objavljenog rada 1996. godine — 25 godina od 50 godina života; aktivni političar je bio od 1990. ili 1993. pa do 12. marta 2003; predsednik Vlade samo dve godine, 2001-2003. Ukratko, političar je bio desetak godina, filozof polovinu svog čitavog — i ne dugog — života.

Bez sumnje, ostavio je dubok trag u životu Srbije, njenoj savremenoj istoriji, pre svega kao politička figura.

1.

40

Izabrana dela (I-VI, 2010-2014), međutim, svedoče i o vrlo zanimljivom misliocu, o izuzetnom autoru i filozofu. (Recimo, jedna Habermasova preporuka s početka osamdesetih svedoči da je Đinđić „izrazito talentovan mislilac i jedan od najzanimljivijih stranih mlađih filozofa sa nemačkim doktoratom”.)

Koliko je zaista Zoran Đinđić kao teoretičar, kao filozof zanimljiv? I ne samo iz razloga intelektualno-političke arheologije Srbije (Jugoslavije)? — Dobar deo tekstova je kritika marksizma, marksista i samog Marksa; danas je to manje zanimljivo (Marks je doživeo, što bi se reklo, „kritiku istorije”). Tu je i Jesen dijalektike, koja je, doduše, zanimljiva ali kao tip, žanr diskursa, teorijske literature sa svojim narativnim zahvatima, neobična knjiga (objavljena, na osnovu doktorata iz 1979. godine sa Univerziteta u Konstancu, dorađena i znatno — narativno — proširena, 1987. godine).

– Druga knjiga (a objavljena kao prva, iz 1982.), Subjektivnost i nasilje, već je filozofski možda zanimljivija — reč je o temi „metafizike subjektivnosti”, o kritici — prilično osobenoj, na tragu postfenomenologije, donekle Hajdegera (koga jedva pominje), čak Fukoa i Deride, pa i Deleza (koje uopšte ne pominje, ali znamo danas da ih je čitao) — filozofije istorije (spekulativne sinteze kroz filozofiju istorije) Hegela, ali i Kanta, Fihtea, Šelinga. Zanimljivo, iz ugla istorije filozofije, i donekle iz ugla razvoja, ili događaja, u filozofiji postmetafizike (ako tako grubo nazovemo misao, francusku pre svega, poslednjih 40-50 godina, poststrukturalizam, postmoderno mišljenje, kako god bila etiketa za jedan filozofski i teorijski zaista uzbudljiv događaj, u Francuskoj, ali i drugde).

41

I treća knjiga, iz 1988. — Jugoslavija kao nedovršena država. To je kritika socijalističkog sistema već u dubokom raspadu, na kraju. Ali ta je knjiga, s onu stranu njene eksplicitne naslovne teme, puna i drugih tema: pitanje ustava i ustavne države, pitanje građanskog društva, liberalnog političkog ustrojstva i institucija, itd. — U pozadini, osnovno je pitanje konstituisanja modernog društva i suštinskih prepreka za to konstituisanje. Neka vrsta fenomenološki inspirisane teorije socijalnih poredaka, fenomenološki orijentisane filozofije i teorije politike.

To je već zanimljivo. (Završava se upravo nemački prevod, a izgleda da će biti i engleski, i ne samo iz razloga istorije raspada jedne države, političke balkanistike, već i usled ovog filozofsko-teorijskog sloja). Malo je knjiga kod nas koje imaju taj filozofski žar a bave se nekim problemom akutne, savremene istorije (i problemom same istoričnosti, naravno).

Međutim, kad ovako tražim razloge zašto bi nam Zoran Đinđić bio, u svojim spisima, zanimljiv, primećujete da posežem za kontekstima: istorije, političke ili socijalne, ili filozofske istorije, odnosno teorijskih pravaca, ideja, događaja.

Ja sam pisao, 2011. godine, sticajem okolnosti (izgleda da niko drugi nije hteo da se ozbiljno pozabavi tekstom Jeseni dijalektike, i tekstološki i teorijski — dakle da pročita, pregleda pažljivo i ispita genezu samog teksta disertacije koja je pred-tekst za knjigu; takođe, malo ko je danas raspoložen da se ponovo bavi pitanjem Marksovog učenja iz strožeg filozofskog ugla, za najveći deo ljudi to je već dovršena priča, ko će da se opet bakće s

42

Marksom, da ga čita, makar i zarad jednog priređivačkog posla), pisao sam predgovor za Jesen dijalektike. Pa sam, zarad toga, u jesen — zimu — rano proleće 2010/11. pročitao ponovo — ili prvi put, u slučaju nekih skoro zaboravljenih, umalo zagubljenih eseja iz periodike — skoro sve što je Zoran Đinđić napisao i objavio. I, kako to ponekad biva (kod mene skoro po pravilu), sva ta prilična lektira i rad nisu se zaustavili na (prigodnom) predgovoru, već je nastalo niz beležaka, skica, čak pojedinih čitavih poglavlja za knjigu o Đinđiću kao filozofu ili teoretičaru (meni je ta razlika konceptualno važna, ali se — možda baš usled svoje naglašeno konceptualne konture — često gubi, povlači ili briše u konkretnim ispitivanjima koje je Đinđić činio, — njegovo, uvek, osnovno pitanje je bilo o tzv. praktičnoj filozofiji, tj. o odnosu mišljenja i života, „sveta života”, svakodnevice čak) za jedan spis, za knjigu o principu odgovornosti (etičke, ali još više političke) kod Đinđića kao mislioca i kao praktičara politike.

Taj kontekst (princip političke odgovornosti iz teorijsko-filozofskog ugla) kasnije je razbijen. Koliko sam više tragao za podacima, hronološkim, o pojedinim stavovima i idejama Zorana Đinđića, o njihovoj genezi i njihovoj razradi, tako mi se sama figura ličnosti i figura života (sudbine kao intelektualca, filozofa — političara) nametale kao sve snažnije, sve zanimljivije. Briljantne inteligencije, hrabrosti koja je dodirivala drskost i ludost, pronicljiv i provokativan, probojan, ponekad praktičan a ponekad fantasta, izuzetno obrazovan („potkovan”), sjajan poznavalac nemačke filozofije, i kao tradicije i kao savremenosti u raznim tokovima, čak onim danas i u samoj Nemačkoj zaboravljenim — ko se seća tzv. konstruktivista s kraja sedamdesetih, okupljenih oko

43

Paula Lorencena iz tzv. erlangenske škole, koji su kombinovali matematičku logiku sa izučavanjem Kapitala, što se prenelo na rasprave o igri i izboru, nastavilo o propedeutici i pedagogiji, a završilo ideologijom i politikom, i što potom u radikalnijem (i banalnijem, naravno) obliku ima veze sa pripadnicima tzv. RAF-a (Rote Armee Fraktion Gudrun Enslin, Andreasa Badera i Ulrike Majnhof), a kasnije sa „spontanistima” D. Kon-Bendita i R. Dučkea (bitkama, na primer, oko nove piste frankfurtskog aerodroma, u kojima je i Đinđić direktno učestvovao, delom iz znatiželje, delom iz zabave, a delom jer su tamo, pod šatorima i na barikadama, njegovi teorijski prijatelji)?

I kad sam se u Nemačkoj zanimao za to pre godinu i nešto, jedva se par penzionera, bivših profesora filozofije, sećaju njihovih spisa — a Zoran Đinđić ih je pažljivo čitao! — ili ko se još bavi tzv. svađom istoričara — Historikerstreit – iz sredine osamdesetih, sa glavnim junacima Noltom, Festom, Helgruberom, s jedne, a Habermasom, Momsenom, Fišerom s druge, a Đinđić je to pomno pratio!), pa i, danas to znam na osnovu podataka i svedočanstava njegovih raznih saputnika iz 80-ih godina, a tragovi se mogu detektovati u njegovim spisima, Đinđić je bio vredan čitalac pominjanih Francuza (najviše Fukoa, Altisera, delom Deride i delom Deleza). Zanimljiv filozofski put, a zanimljiv i intelektualni put: usled političkog aktivizma osuđivan još kao student, praćen od domaćih službi (čak i stranih, Vikiliks nedavno je objavio depešu američke ambasade u Beogradu upućenu Stejt dipartmentu iz 1973, gde se Zoran Đinđić pominje imenom, jedini, kao student leader), jedno vreme bez posla, bez pasoša, obeležen kao neprijatelj, potom doktorant u Nemačkoj, pa istraživač na Univerzitetu u

44

Frankfurtu i drugde, pa pisac analitičkih eseja o našim prilikama i društvu, pa jedan od osnivača prve opozicione partije ovde, u Srbiji, pa opet politički-propagandno-medijski obeležen ponovo kao neprijatelj (nemački špijun, američki špijun, anti-Srbin, Hitlerov unuk, NATO plaćenik, lopov, mafijaš, mantijaš, švercer duvana i droge, tajkun, vlasnik svih šećerana itd. itd.), na kraju premijer, i kao premijer ubijen na vratima Vlade, od strane države kojoj je bio premijer (ili delova te države, delova u tajnim policijama, civilnoj i naročito vojnoj, uz verovatnu logistiku pojedinih političkih protivnika odavde, kao i uz blagoslov pojedinih stranih političkih krugova). Omražen, kao retko ko od političara i državnika u Srbiji, sve do ubistva, a onda slavljen, post mortem, sve do neke vrste ikone.

2.

Koliko sam otkrivao njegovu sudbinu — a ona mi se ukazivala kao tragična istorija jednog elitnog intelektualca na Balkanu, koji se tukao sa istorijom sve dok ga istorija nije uništila — toliko mi se sve više činilo da su konteksti te sudbine oni koje treba razviti oko intelektualnog — teorijskog i filozofskog — dela kako bi se ono bolje razumelo.

Tako sam, i dalje vođen osnovnom idejom filozofije političke odgovornosti kod Zorana Đinđića, počeo rad na projektu usred kojeg sam danas — na projektu jedne razrađene hronike sa trostrukim (shematski rečeno) tokom: biografskim, kao životopis jednog intelektualca, od filozofije do politike, teorijsko-filozofskim (ideje, knjige i autorski tekstovi Đinđića), i istorijskim — jedna istorija pola veka Jugoslavije i Srbije (ali i dela Evrope, pre svega

45

Nemačke) u kojoj je živeo i mislio, a onda delovao (ili pokušao da deluje) Zoran Đinđić.

Pričam o ovome jer me je u prvom kontaktu za predavanje Petar Bojanić pitao da li bih da dođem i govorim o tom projektu, i o Zoranu Đinđiću kao filozofu i socio-političkom misliocu.

Kad je reč o ovom drugom — a ne ostaje mi sad previše vremena, pa ću samo skretati pažnju na pojedine tačke u pisanom delu Zorana Đinđića, to pisano delo je njegova osnovna „filozofska biografija” — da opet pođem od onoga ko je najpre hvalio, a kasnije odbacio Đinđića. Reč je o Jirgenu Habermasu, otuda što je najranije objavljeni, u proleće 1976-e, filozofski tekst Đinđića upravo o Habermasu. Taj tekst je dvostruko, trostruko „programski”. Nosi naslov „Samorefleksija kao jedinstvo teorijskog i praktičkog uma”. To je program: kako refleksijom (i samorefleksijom: refleksijom koja reflektuje refleksiju, ne toliko sebe, mada i sebe, već se usmerava — intendira — na pretpostavke svojih iskaza i rezultata, rečenih i nerečenih; moram nadalje govoriti shematski, dakle bez naročite razrade, možemo u diskusiji ići detaljnije, ako vam bude do toga), refleksijom (a to znači diferencijacijom) doći do jedinstva (a to znači do sinteze) dvaju instanci koje su (u filozofiji nemačkog prosvetiteljstva, tzv. klasičnog nemačkog idealizma, od Kanta do Hegela, a i kasnije u nemačkoj filozofiji) instance spekulacije, jedna usmerena na teorijsku konstrukciju, druga na konstrukt prakse, života, istorije, kako refleksijom ostvariti — ili pak razbiti, destruisati ili dekonstruisati — spekulativnu sintezu (um je, u tradiciji takvog mišljenja, pre svega organ sinteze). Složen program — ili pro-gramma, od pro- napred, unapred, i

46

gramma, od grafein, pisati — napisati unapred, propisati, redosled, niz koraka, postupaka ili tema, tačaka; starogrčka reč, kasnije preneta u latinski, prevedena i kao proscriptio, kod Rimljana, kaže jedan rečnik zloslutno, oglasiti ime nekog osuđenog na ploči, koga bi potom svako mogao ubiti; odnosno, manje zloslutno, takođe kod Rimljana, prijaviti nekoga, recimo za izbor, kandidovati, takođe naslikati nešto za uzor ili uzorak; kao i, još samo malo, pro-gramma i pro-gramme, znak poslat unapred, postavljen ispred kao urez ili kao ožiljak, trag, koji stoji ali mu se, jer je prethodno ispisan ili urezan, mora naknadno odrediti značenje; itd. — etimologija, odnosno semantička dijahronija koja nas dovodi do, za nas važnog „programa” kao „problema” (zadatka, i teškoće) da u ovom Đinđićevom naslovu (kao i u mnogom drugom, na različite načine) vidimo čitav kompleks odnosa: refleksije i spekulacije, teorije i prakse, razlike i sinteze, diferencije i totaliteta, autorefleksije (u njenoj daljoj diferenciji prema sebi i prema drugoj i prema drugim diferencijama), kao i — da odmah dodam — u samom tekstu će se to ubrzo naći — pitanje „utemeljenja”, Begründungsfrage, problem fundamenta, zasnivanja, polaganja osnove, principa, arhe i an-arhe itd.

Jer tekst je ponovo „programski”. Reč je odnosu saznanja i interesa, kod, naravno, autora knjige Saznanje i interes, Jirgena Habermasa. U kojoj meri, na koji način, gde i zašto interes postaje temelj saznanja? Utemeljuje saznanje, ali ga i obrazuje, oblikuje: daje mu i sadržinu i formu, odnosno čini od saznanja nešto što pripada, kao teorijsko saznanje, ili kao spekulativno, saznanju uma, konceptualnoj konfiguraciji, ali u toj konfiguraciji privezuje ga za akonceptualno, za praktično, život interesa i život kao interes. I gde, u toj dvostrukoj vezi, odozdo pa na

47

gore, od zemlje kao tla života, pa do sfere kontemplacije, uma, i ponovo na dole, od teorije ka životu i zemlji, saznanje konfiguriše i interes (čime se dvostruka veza udvostručuje, u svakom slučaju umnožava) — sve su to pitanja, ne ovako „zgusnuta”, već postupno — programski — razrađena i postavljena Habermasu, filozofu „komunikativnog delanja”, neomarksisti, nasledniku velike „kritičke teorije”, „frankfurtske škole”, nadi nemačke ali i zapadno-revolucionarne i one druge, reformske levice, misliocu bliskom praksisovcima i polazniku Korčulanskih letnjih škola, sa kojim se Đinđić upoznao još kao student, potom ga sreo u Beogradu nakon studija (a bez posla, jer je već osuđivan zbog političkog delikta „neprijateljske propagande” na procesu u Ljubljani u jesen 1974. godine), koji će obećati — i kasnije ispuniti obećanje — da će mu pomoći ako dođe u Nemačku na dalje studije, i koji će ga poslati kod svog mlađeg saradnika Albrehta Velmera u Konstanc u zimu 1977. godine. U ovom tekstu, programskom, Đinđić izlaže Habermasovu knjigu o saznanju i interesu ozbiljnim primedbama (moram njihova razmatranja preskočiti), dotle da Habermas iz Đinđićeve kritike izgleda kao jedan, mada filozofski jako važan, neomarksist na tragu prosvetiteljske kritičke teorije, ipak samo neomarksist koji je, čak, u sporu sa Marksom (bez svoje volje). I iz čega se sva kasnija etiketiranja Đinđića kao „habermasovca” pokazuju, već na početku, prilično promašena.

Kad sam kod toga, jedna napomena, skok unapred: U decembru 1984. godine, Zoran Đinđić kao Humboltov stipendist — to je „istraživačka” stipendija vezana za Geteov Univerzitet u Frankfurtu — učestvuje na velikom skupu „frankfurtovaca”, tačnije „habermasovaca”, u

48

gradiću Ludvigsburgu, blizu Štutgarta; Habermasova teorija društva — teorija konsenzusa kao horizonta i telosa „komunikativnog delanja” je nešto pre toga došla u opasnost, od strane jedne nove struje koja društvo hoće da opiše u njegovim funkcionalnim stratama, na tragu Parsonsa i Huserlom inspirisane fenomenološke sociologije; tu novu struju, koja deskripciju stavlja iznad normativnosti, predvodi Niklas Luman, sa kojim i protiv kojeg Habermas je već spremio jednu polemičku knjigu, ali sad Luman upravo objavljuje svoje prvo kapitalno delo, Soziale Systeme, knjiga postaje sociološki, teorijski, filozofski hit te godine, dok pristalice dva tabora — koji se bore oko paradigme tumačenja društva, nemačkog najviše, pa stoga i za institucionalnu moć, politički i ideološki uticaj, za glavni filozofski tron i odgovarajuća odličja iskazana u katedrama, istraživačkim i doktorskim stipendijama, zvanjima, medijskim promocijama itd. — te pristalice već započinju čarke po akademskim žurnalima, a ponegde, bogami, i po novinama.

Skup u Ludvigsburgu — taj barokni gradić je u pokrajini Baden-Virtemberg, u kojoj je dole i Konstanc, a iznad je i Frankfurt — treba da ojača i ohrabri Habermasove pristalice, čete docenata, horde novinara, državnih savetnika i analitičara koji su izašli iz Habermasove akademske mašine. Opisujem vam, ponovo, kontekst. Na tom skupu jedan beogradski filozof koji je već prešao tridesetu, poznanik Habermasa, čita tekst o „Kontinuitetu kritike liberalizma od Marksa do Frankfurtske škole”, a u odbranu građanskog društva od kritike marksista i neomarksista. Tekst je dočekan ledeno. Na marginama, kako se to kaže, skupa Đinđić dobija poruku od Habermasa da više ne računa na njega, jer je izneverio njegova nade i plan da će širiti, na prostorima

49

jugozapadnog Balkana, veru u konsenzus „komunikativnog delanja”. Đinđić prenosiocu poruke odgovara na latinskom: amicus Jürgen, sed magis amica veritas.

– Počev od naredne godine, Zoran Đinđić ne može više da se oslanja na akademsku pomoć i zaštitu u Nemačkoj; jedno vreme nastoji da pokrene neki biznis izvoza-uvoza rashodovanih pisaćih mašina, koje tamo naglo zamenjuju prvi kompjuteri, i počinje da planira jedino logičan egzistencijalni ishod, povratak u Beograd. Taj povratak ide sporo, tamo-amo, Frankfurt — Beograd — Frankfurt, i trajaće nekoliko godina.

3.

Drugi Đinđićev objavljen tekst je o Karlu Koršu. Diplomskim radom o Koršu je Đinđić već diplomirao, ubrzano, nakon presude ljubljanskog suda, u decembru 1974. godine. Komisija za odbranu je u sastavu: Mihajlo Marković, Miladin Životić, Zdravko Kučinar. Prva dvojica će morati da napuste, svega par meseci nakon toga, predavački posao na fakultetu — sa još petoricom kolega i koleginicom Zagom Golubović, biće to „udaljavanje profesora iz nastave”, partijsku akciju operativno vodi Milan Milutinović, tada još mladi ministar za prosvetu i nauku, kasniji upravnik Narodne biblioteke, još kasniji ambasador u Atini, pa ministar inostranih poslova pod Miloševićem, na kraju i predsednik Srbije (koga Đinđić kao premijer zatiče na tom mestu). To uklanjanje iz nastave ima, kao jednu od svojih posledica, i formiranje ovog Instituta — nastavnici su sa Odelenja za filozofiju i sociologiju, otuda njegovo ime, a ovaj Institut (gde će još biti D. Mićunović, Sveta Stojanović, kasnije i mladi

50

Koštunica, i mnogi drugi) odigraće važnu političku ulogu u istoriji obnove višepartizma u Srbiji.

Mi smo, ipak, u priči, nismo ovde gde jesmo — u priči nikad ni nismo — već smo još na Filozofskom fakultetu, u starom čika-Mišinom zdanju, gde vlada veliko interesovanje za Đinđićevu odbranu diplomskog: sala je, kažu, bila krcata. Ne samo zato što je Zoran Đinđić bio već notorno označen kao neko ko se rado i bez straha spori sa svojim profesorima, ne hajući za njihove statusne autoritete — autoritet za njega, skoro jedini, jeste autoritet same filozofije, refleksije — već i otuda što je obeležen kao predsednik studentske organizacije (FOS) Filozofskog, od nedavno i kao neko osuđen za „neprijateljsku propagandu” (inkriminacija i proskripcija usled sastanka studenata filozofije u Ljubljani i jedne deklaracije u kojoj traže pravo na tzv. alternativno političko organizovanje, tj. ukidanje političkog monopola SKJ; crvena linija koja se tada nije smela nekažnjeno preći). Iz tog diplomskog rada nastaje ovaj drugi po redu objavljeni esej o Koršu.

To je kritika Korša — važnog marksiste XX veka, najpre lenjiniste i boljševika, potom revizioniste, na kraju i kritičara Marksa, ali još uvek u ime ideje totalne emancipacije kroz revoluciju itd. — a iz te kritike probija zapravo Đinđićeva kritika i svojih profesora, i velikog dela tadašnje filozofske i socijalne misli u Jugoslaviji pod imenom praksis teorije, pokreta ili filozofije. (Đinđić će kasnije koristiti naziv „praksis-marksizam”, Korš je, sa svojim prelazima od boljševika ka kritičkom marksisti, slika puta i jugo-praksis-marksizma, na više od jednog načina.) Čitava ta epizoda — više od epizode, reč je, po Đinđićevim rečima, o praksisu kao „najznačajnijoj

51

koncentraciji filozofske energije u posleratnoj Jugoslaviji”, o epizodi-istoriji koja obuhvata i Korčulansku letnju školu, i časopis Praxis, i Beograd i Zagreb, i evropske marksiste i neomarksiste, i 68. godinu, i „srpske liberale”, i CK, i Tita, čak i Brežnjeva, pa i Gorbačova — u određenoj meri određuje Đinđićeve filozofske početke, studije, političku borbu tih godina, njegovu ranu sudbinu kao intelektualca. Kao filozofa, određuje ga kroz njegovu kritiku jugoslovenskog društva, titoizma, vladajuće ideologije, jedine tada partije, što se širi na kritiku marksizma i neomarksizma u raznim varijantama, najposle na kritiku samog Marksa. Za Đinđića je praksisovski slogan, preuzet od tzv. mladog Marksa (naročito popularnog među praksisovcima), slogan o „bespoštednoj kritici svega postojećeg” značio, pre svega, i samorefleksivno, kritiku takvog filozofsko-ideološkog praksisa, i marksizma, i neomarksizma, i Marksa samog (i mladog i starog).

Preskačem ponovo detalje.

Čitava ta kritika — „svega postojećeg”, totaliteta u koji ne spada samo titoistički režim, njegova ideologija i njegovi praksis-kritičari kao praksis-marksisti, već u koji spada i geneza svega toga, Marksa iz Hegela, a ovoga iz Kanta, odakle i dolazi kritika totaliteta, pre svega umnog — brzo će se okrenuti ka problemu prosvetiteljskog projekta. Kako se to Marks rodio iz Hegela, a ovaj, posredstvom kritike Fihtea i Šelinga, iz Kanta? Svi su, u projektu kritičke filozofije ili, kasnije, transcendentalnih idealizama, dijalektike Duha, itd. zatočnici jedne koncepcije subjektivnosti koja se začinje još kod Dekarta — dakle, u osvit filozofskog modernog doba — a koja je metafizička. Naime, spekulativna subjektivnost kao teorijski konstrukt

52

ne ostaje samo u ravni transcendentalne tačke koja je uslov mogućnosti (saznanja ili morala, kod Kanta, subjekta kroz Ja i ne-Ja kod Fihtea, transcendentalnog objekta kod Šelinga, ili logike bića i nebića, odnosno postajanja pojma/duha/svesti/samosvesti/subjekta i njihovog kretanja kod Hegela), već je tačka s kojom se pripaja određeni interes za istorijske projekte, za filozofiju istorije kao sintezu filozofije i istorijskog života. Metafizika je taj spoj, spekulativna sinteza teorije i prakse filozofskog i istorijskog projekta.

U obrtima koji mogu, ovako lišeni šireg konteksta, zvučati bizarno, ali su ključni — ne samo za razumevanje filozofije nemačkog idealizma, već i za razumevanje kasnije istorije, one političke i socijalne: od Hegelovog rada Duha (pojma) kod Marksa ćemo naći duh (pojam) Rada — naročito onog neduhovnog, fizičkog, eksploatacije, rada proleterijata, radnih (proizvodnih) snaga i odnosa, potom avangardu proletarijata, koja će totalno emancipovati Rad, odnosno snage Rada, a time i društvo, čitavo, svetsko društvo, itd. itd. Marksizam — i njegova kasnija realizacija kroz lenjinizam, onda staljinizam, titoizam — dolazi iz takvog obrta, nasilja istorije i nad istorijom iz metafizike subjektivnosti.

To je predmet Đinđićeve studije Subjektivnost i nasilje, njegov obračun ne samo s Marksom, već i sa filozofijom spekulativne sinteze za istoriju ili za život. Ponovo preskačem detalje. Uz samo jednu napomenu: u ovoj priči to izgleda kao nekakav stabilni ili jednosmerni kontinuitet (Hegel je rodio Marksa, rad Duha duh Rada itd.), a zapravo je reč o raznim tačkama preloma, obrta, progresiji i regresiji, sintezama i analizama, o čitavom aparatu refleksije i diferencije, koji se u toj studiji

53

uspostavljaju kako bi rekonstruisali istoriju jedne (evropske, istočno-evropske, u prvom redu) katastrofe.

4.

I krajem sedamdesetih i tokom osamdesetih Đinđić se zanima, paralelno s ovom kritikom kritičkih projekata prosvetiteljstva, za jednu alternativu marksizmu. Ili za dve alternative, ako tako mogu reči. Najpre za anarhizam, potom za teoriju države-suverena. Konkretno, reč je o imenima, uz ostale, Kropotkina i Karla Šmita. Mislim da to treba misliti simultano, ili barem paralelno, anarhizam i državu, Kropotkina i Šmita. Barem kad je reč o Zoranu Đinđiću. Problemi vezani za Kropotkina i anarhizam (i opet opasno uprošćavam, ekonomije vremena radi): ako socijalnu vezu gradimo, kao u teoriji anarhizma, preko zamisli o samoorganizovanju društva, a ovu preko ideje o solidarnosti, naročito onoj prirodnoj (Kropotkin se upravo oslanjao na prirodnu solidarnost, i kod ljudi i kod životinja), i ako odatle, iz te pozicije, stavljamo pod sumnju državu kao instituciju, potrebu za njom, šta to govori o prirodi socijalne veze — kako nju misliti, znamo li da je ovaj anarhizam utopistički — a šta o legitimacijama države, čije je odbacivanje takođe utopijsko, a zamena društvom čak opasna (jer može u izjednačiti društvo i državu, čime dospevamo na prag totalitarnih projekcija)? Čime se ozakonjuje i opravdava država?

Pitanja oko Kropotkina vode nas najpre pitanjima oko Hobsa — kako konstruisati pojam zajednice kao imanentnog polja moći, izvan transcendentno zadatog smisla ili normativno kvalifikovane volje, a to otvara put politike kao vrste tehničke racionalnosti za moderno doba itd. — a potom i oko Šmita, njegovog učenja o državi,

54

suverenosti, vanrednom stanju, političkoj teologiji i ateologiji, pojmu političkog preko pojma neprijatelja itd. Naizgled daleke pojave postaju, u ovom horizontu, bliske. I imajte u vidu — kako god tumačili Đinđićeve interpretacije, ma koje i ma koga — da on često koristi tehniku dijalogizacije gde je disjunkcija presudnija nego konjukcija, pa se tako argumenti jednog autora koriste u sporu sa drugim ili drugima, pri čemu se ne staje na stranu prvog samo zato što se koristila njegova argumentacija.

Važno je tu opet reflektovati, tj. diferencirati — održati — novovekovnu diferenciju između države i društva. Oko te razlike kruži Kozelek i krug oko njega, kao istoričari novovekovlja kroz Begriffsgeschichte, kao istoričari koncepata. Za koje je istorija političke modernosti otuda i istorija filozofske modernosti: sami koncepti ove refleksije, diferencije države i društva (politike i etike, sistema i individue, zakona i slobode itd.), podložni su, jer su koncepti, filozofskoj analizi, koja pokazuje da je reč o krizi kao relaciji između novovekovne države i novovekovnog društva, i o kritici kao konstruktu — ili odgovoru — filozofije na krizu. Đinđić će prevesti Kozelekovu Krizu i kritiku krajem osamdesetih, odlomak iz njegovog ogleda o Kozeleku pod naslovom ”Kritika utopijskog uma” pojaviće se 1991. a čitava stvar tek 6 godina kasnije, 1997; pre toga će se baviti, opet prevodom i pogovorom, drugom jednom krizom, Huserlovom Krizom evropskih nauka i transcendentalnom fenomenologijom (sa Dunjom Melčić, koja mu je bila dijaloški partner između 1978. i 1983/4. godine, prevod je nastajao početkom osamdesetih, a njihov zajednički ogled — Đinđićev u najvećem delu,

55

prvom i trećem — biće objavljen 1984. godine; ceo paket — prevod i pogovor — tek 1991).

Ne bih — iz razloga vremena, ponovo — da mnogo govorim o Đinđićevom radu na Huserlu. Umesto toga, hoću par reči o radu, čitalačkom, jako važnom, i teorijskom (možda čak manje važnom od čitalačkog), na Benjaminu. O Valteru Benjaminu Zoran Đinđić piše u više navrata, ali se pisanje — čitanje — Benjamina manje tiče krupnih teorijskih ili filozofskih teza (tiče se i toga, naravno), a više jednog naginjanja nad tekst, nad same probleme pisanja, tehničko-narativne i stilsko-retoričke pre nego, u ovom slučaju, logičko-argumentativne. Lektira Benjamina oslobađa Đinđićev autorski rukopis, on postaje povremeno narativan, metaforički, ludički, povremeno i intiman (iako je ta intima kodirana, šifrirana teorijskom sintaksom), onako kako je, na primer, Benjaminov stil oslobodio stil Iringa Fečera, još jednog značajnog nemačkog autora i filozofa, frankfurtskog starijeg prijatelja Zorana Đinđića iz tog doba.

Vraćam se sada na fenomenologiju, ali ne na Huserlovu, ne direktno, već indirektno, na fenomenološku sociologiju. Reč je, na kraju, o Niklasu Lumanu. Luman je počeo kao proučavalac Huserla, uporedo s tim kao učenik Parsonsove funkcionalne (nenormativne) teorije socijalne dinamike, ali i kao poznavalac kibernetike. Ova ukrštanja su isprva rodila tzv. teoriju socijalnih sistema kao Systemtheorie, potom kao teoriju autopoiesisa, odnosno teoriju društvenih poredaka ili registara (sistema i podsistema) kao komunikacijskih poredaka. Đinđića Luman zanima da ga upotrebi i preradi: Luman još uvek previše opisuje razvijena građanska društva, visoko diferencirana i normalizovana u svom funkcionisanju;

56

Đinđića zanima mogućnost razumevanje građanski nerazvijenih, autoritarnih i totalitarnih društava, poput jugoslovenskog, za koje ne važi medicinska metafora „krize” (koja povlači projekt neke „kritike” kako bi se donela odluka o razrešenju „krize”), već metafora patologije.

Tu patologiju Zoran Đinđić vidi kao blokadu komunikacije. Ne nekog konsenzusa, odnosno, možda tačnije, upravo postojanje konsenzusa kao patologije, kao blokade: komunikacija je forma za socijalnu proizvodnju smisla; smisao koji nastaje nastaje za različite socijalne poretke (ekonomiju, tržište, politiku u užem smislu, sabraćaj, obrazovanje, medijsku sferu itd. — društvo se visoko diferencira na svoje podsisteme kako bi našlo različite odgovore za pitanja, probleme, iskušenja koja mu postavlja okolina — od prirode do sveta, i od okoline u drugim sistemima — psihičkim, intelektualnim, tradiciji, kulturi itd.), ali je verovatno najvažnija komunikacija kao proizvodnja smisla da-se-živi-zajedno, da se uopšte ljudi drže zajedno, na okupu, u relativnom podnošenju i učešću zajedničke sudbine na zajedničkom prostoru i u zajedničkom vremenu.

Ovaj smisao za život zajedno već je bio podvrgnut fenomenološkoj analizi, kod Hajdegera kao Sinn des Mitseins – tačnije podvrgnut Dasein analitici — u vidu jednog od ontoloških egzistencijala Dasein-a, uglavnom orijentisanom ka etičkoj dimenzije brige (Sorge). Kod Huserla je najpre tematizovan kao intersubjektivnost (i Huserl je imao velike probleme u svojoj fenomenološkoj teoriji konstitucije svesti kao zajedničke svesti, upravo kod svog pokušaja zasnivanja te svesti preko pojma intersubjektivnosti, i u ranoj fenomenologiji, i kasnije,

57

povezivanjem monadičke ego-svesti sa iskustvima drugih, kako bi se rešio problem solipsizma subjekta, recimo u V poglavlju Kartezijanskih meditacija, što je izučavaocima fenomenologije poznato). U Krizi, poslednjem velikom (i nedovršenom) projektu Huserla, ovaj smisao-da-se-živi-zajedno tematizuje se — ili misli — kao Sinn des Zusammenlebens kroz pojam Lebenswelta, kroz „svet života”. Lebenswelt ili „svet života” postaje ukupni horizont za istorijski život i svet čoveka, transcendentalni korelat čitavog ljudskog iskustva. Đinđić tu vidi trag onoga što je već našao kod prosvetitelja (Kanta, naročito Hegela i Marksa), trag novovekovne „metafizike subjektivnosti”, jer se ovaj transcendentalni korelat „sveta života” izokreće u jednu teoriju istorije (istorije naučnog znanja, ali i istorije običnog iskustva) kao „krize”.

Otuda preuzima, kao polazište, Lumanov predlog: huserlovski „svet života” kao pojam razumeti u značenju smisla-da-se-živi-zajedno”, a taj smisao kao proizvodnju socijalne veze, same socijalnosti, ako hoćete, gde je horizont i korelat sfere socijalnosti komunikacija kao forma ove proizvodnje smisla. I, ukoliko se u toj formi produkcije socijalnosti pojavi takva blokada da produkcija postaje regresivna, sprečena, zaustavljena, oštećena (recimo usled tereta istorije, lošeg snalaženja nekog društva pred zahtevima savremenosti, upadanja u ćorsokak neke utopije, nedostatka institucija, neizgrađenog državnog okvira, manjka kulture i obrazovanja, nespremnosti za učenje i samokorekciju, tzv. mentaliteta, niskih aspiracija većine, manjka autonomije i diferenciranosti socijalnih podsistema, nefleksibilnosti, disfunkcionalnosti, odsustva strateških izbora, prioriteta, uzajamnog potiranja vrednosti, gubitka

58

čula za redukciju eksterne i interne kompleksnosti, hronične pseudotemporalnosti, depluralizacije ili suspenzije socijalnih samotematizacija, odbijanja dissensa, itd. — a to se desilo jugoslovenskom, posebno srpskom društvu u XX veku, naročito u njegovoj drugoj polovini), tada se smisao-za-život-zajedno — socijalnost samog socijalnog poretka — više ne proizvodi, već se samo reprodukuje iz prošlosti, iz neke tačke kad je taj smisao možda bio nekako proizveden, ali u drugačijim okolnostima i za druge probleme — i društvo atrofira, razara se, gubi orijentaciju, baulja, vrti se oko vlastitog repa, urušava, ukratko — zapada u stanje patologije. Đinđić će ovaj lumanovski predlog o komunikaciji kao formi proizvodnje smisla društva razraditi kroz trostruku vizuru ili ukrštanje sistem-teorije sa iskustvom pozne huserlovske fenomenologije, naročito filozofsko-sociološke fenomenologije (Šica, Andersa), parsonsovskom teorijom socio-kulturne evolucije, i sa iskustvima liberalnih političkih pokreta XX veka, socijal-demokratskim i demo-hrišćanskim. Sa odgovornošću za građansko konstituisanje društva kao diferencirane stukture koja smisao produkuje mimo patološkog bloka. Ta deblokada patologije, političkim sredstvima i organizacijama, postaje za Đinđića, u Jugoslaviji a onda u Srbiji, na prelazu iz 80-e u 90-e, najvažniji zadatak. Filozofski uvidi tako konačno dobijaju praktičnu relevanciju, socioistorijska hermeneutika politički program.

Da bi ovo poslednje nešto bilo jasnije, citiraću za kraj iz jednog dugog i složenog teksta Zorana Đinđića, koji nosi naslov „Društvena kriza ili društvena patologija?”, objavljenog 1988, a potom u IV tomu pominjanih Izabranih dela. Citat je s kraja, iz finala tog eseja:

59

„Fenomeni društvene krize se na taj način pokazuju kao simptomi društvene patologije. Zakrčeni su putevi transporta socijalnog smisla, niko ne može biti siguran u relevantnost svog iskustva, a društvo u celini ne može biti sigurno u to kakve (negativne i pozitivne) potencijali sadrži. [...] Ne radi se o tome da neko u vrhu (na pr. ‘tajna policija’) zna šta je naše društvo, pa onda to čuva kao tajnu. Jedina tajna je ta da niko ne zna šta je naše društvo. Ta tajna je sacranum imperii, tajna vladanja, koja se svakodnevno mora reprodukovati fabrikovanjem novih veštačkih ‘svetova života’. U njima, kao mrežama različitih delegiranih ne-iskustava niko ne može da živi.” .

I još ovaj navod za kraj, u dve rečenice:

„Oslobađanje ‘sveta života’ može nastupiti samo u formi oslobađanja modusa mogućnosti. Toga da je moglo biti drugačije (da je možda i bilo drugačije nego što tvrdi predanje) i toga da može biti drugačije.”

– Voleo bih da imam vremena da ova moglo, možda i može okružim čitavim kontekstom novih pitanja.

5.

Poslednji filozofski rad Zorana Đinđića je nacrt za jednu knjigu, koju je hteo da piše za ovaj Institut. Taj je nacrt nastao početkom devedesetih i nosi naslov „Demokratija i autoritarni sistem”. Usuđujem se — preterano možda, u svakom slučaju na lični rizik — da kažem da bi ta knjiga o demokratiji (tj. o budućnosti, o ovom „može biti drugačije”, jer je demokratija upravo otvaranje

60

mogućnosti da uvek „može biti drugačije”) i o autoritarnom sistemu (o prošlosti, onoj komunističkoj, i o prošlosti, koja na žalost još traje kao sadašnjost, onoj iz „organske slike sveta”, tj. onoj nacionalističkoj), bila možda kruna Đinđićevog mišljenja — filozofskog, socijalnog, političkog — i to dvostruka: teorijski uvidi, inspirisani huserlovskom samorefleksijom i lumanovskim teorijama o društvu kao sistemu komunikacije, bili bi kombinovani sa razumevanjem nas samih, našeg — a ne nekog zamišljenog — društva, naše istorije, naše prošlosti i naše savremenosti, našeg „sveta života”, naše svakodnevice. Prema nacrtu, pošlo bi se od „shvatanja da demokratija predstavlja tip socijalne konstitucije smisla, a ne samo način donošenja odluka za neki politički cilj” (taj tip se oslanja na „građansko društvo kao delovanje autonomnih društvenih grupa”, na „subjektivna prava”, „ustavno-pravni poredak”, i na „političke forme organizacije zajednice”), dok bi se, u drugom delu rasprave, autoritarni sistem razumevao prema „formi binarnog shematizma, koja je direktna suprotnost funkcionalnoj kompleksnosti modernog društva”, gde je „politički sistem, iako formalno promenjen, redukovan na [puku] strukturu moći” — opis sistema (društva-države), koji, čini mi se, važi za nas i dan-danas.

Zoran Đinđić nije napisao tu knjigu — od nje je ostao samo nacrt, plan, program — jer je bio poveden (i možda zaveden) pokušajem da zasnuje jednu političku praksu — kroz stranku a onda državu — koja bi bila politika odgovornosti za „moduse mogućnosti”, odgovornosti za budućnost. Za smisao da-se-živi-zajedno, „toga da [se] može biti drugačije”, za odgovornost novog početka produkcije tog smisla, Zoran Đinđić je platio vlastitim životom.

61

Hvala vam na pozivu, pažnji i strpljenju.

[Predavanje u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, 12. juna 2013. godine.]

62

63

Vade retro, Grigorius!

Objavljeno 30. 04. 2013.

Vladika Grigorije (Dudić), episkop zahumsko-hercegovački i primorski, višestruko se izbaljezgao uoči samog Uskrsa.

U izjavi Srni (Sprskoj novinskoj agenciji Republike Srpske), najpre se pridružio opštem oduševljenju svoje Crkve imperatorom Konstantinom (koji je, Konstantin, najpre na prevaru ubio svog takmaca za vlast, Licijina, pa, za svaki slučaj, i Licinijevog sina, potom vlastitog sina Krispa i vlastitu ženu Faustu, kao i nećaka, tasta i šuraka), rekavši ovo što Srna prenosi ćirilično: „Цар Константин је направио један велики потез, практично је премјестио престоницу из Рима у Цариград, али још већи значај је био духовни – што је дао слободу хришћанима, који су три вијека били гоњени. Онда су хришћани кроз то учинили да цивилизација буде сасвим другачија од онога што је до тада била – убијање и освајање…”

Što se tiče „praktičnog poteza” (premeštanja prestonice), ne vidim razloga za neko slavlje – jedan geostrateški potez jednog vladara, čest u ta i u još starija vremena – ali što se tiče „duhovnog značaja”, „naš” Grigorius naprosto lupeta: Konstantin je zapravo utro put da

64

hrišćanstvo postane državna religija i da potom potisne sve druge vere, što je ne samo od prvobitnog hrišćanstva (skromnog, asketskog, požrtvovanog i na Hristovoj ljubavi osnovanoj veri) napravilo sve suprotno (alavu, oholu, krvoločnu i mržnjom prožetu crkvu), već je ta podržavljena crkva i pocrkvljena država, u nizu svojih oblika, tek imala da pokrene viševekovne talase upravo ubijanja i osvajanja. Zna li to popus Grigorius? Ako ne zna, kako može biti vladika? Ako zna, onda laže. A ako laže, ne bi trebalo da bude vladika. Greh je, i to nebeski, ne više samo zemaljski.

Ali pravi cilj intervjua nije ovo izvrtanje istorijskih i drugih činjenica, već odavno i u hiljadama knjiga dokumentovanih, već jedna dnevno- ili nedeljno-politička, zemaljska stvar. Naime, komentarušući izjavu predsednika Republike Srbije Tomislava Nikolića jednoj sarajevskoj televiziji da su za njega, Tomu, Srbi u Bosni i Bosanci (jer žive u Bosni, kao što u Srbiji žive Srbijanci, kako to opet Bosanci zovu, poodavno), vladika koji tako grešno prećutkuje istoriju vlastite religije reče bez ikakve zadrške:

„Срби из БиХ показали су да су најбољи Срби који живе на просторима бивше Југославије у погледу очувања идентитета – и вјерског и националног, али и у погледу спремности да се боре за своје постојање.”

I sve to – pohvala svojoj teritorijalnoj etniji – posle tolikih zločina koje na duši nose delovi srpskog naroda upravo u BiH. Na šta je i domaći Toma smogao snage da se osvrne, ali vladika ne!

65

Ne zanima Grigoriusa što je to takođe veliki greh (etnofiletizma, odnosno, modernim rečnikom ekstremnog nacionalizma), jer mu niko nije predao, uz vladičanske insignije, metar zvani srbometar. Posao jednog vladike nije da bude nacista, već da bude duhovni pastir onih koji sa njim dele istu veru. U ovom slučaju to je Hristova vera, vera iz Jevanđelja koja jedina ima smisla za hrišćane. I ne samo da nije hrišćanski deliti na „dobre” i „loše” Srbe, već je tako nešto suprotno samom smislu nacionalne pripadnosti (niko nije još birao svoje roditelje, i etničko poreklo otuda nije politička a ni moralna činjenica). Ali Grigorius ne bi bio vladika današnje Srpske crkve da u njegovom srcu ne kuca rasistički poriv podele, i da nema bizarnu (blago rečeno, jer je bolje reći: bolesnu) potrebu da svoje srbometrijske nalaze ispostavlja uoči samog Uskrsa.

Ne, vladika hercegovački se nije izjašnjavao o svojim kolegama Pahomiju i Kačavendi, ili o Filaretu ili o sve mračnijem patrijarhu Srpske crkve, o Sinodu koji sebe naziva „svetim” a pretvorio se u leglo kriminala, mržnje i smrada. Vladika je samo visoki oficir svoje sve borbenije organizacije koja sa Hristom ima onoliko veze koliko i laž sa istinom.

66

Dačko i Vučko, dvojstveni i vojstveni

Objavljeno 03. 05. 2013.

Mirko i Slavko naše današnje državne politike ubiraju aplauze na otvorenoj sceni – razlog je njihov kosovski zaokret. Nemam ništa protiv da ih Vesna Pešić hvali i da im tepa “Mile Čerčile”, mada ne vidim ozbiljnijeg razloga. To što su, nakon dve decenije Slobinog i Šešeljevog poveza preko očiju, konačno skinuli sebi mrak, pa malo progledali naokolo – i videli da je Kosovo još pred leto 1999. otpalo od države Srbije – još uvek ne znači da zaista vide i dalje od Kosova, tj. u budućnost. Podelili su „ministarstva sile” – Dačič je, uz premijersko mesto, opet prigrabio policiju, Vučić, uz vicepremijersko mesto, još vojsku i tajne službe – i uz sebe ili oko sebe, u samoj vladi, drže i dalje likove koji jedva da su za zemljoradničku zadrugu. Suviše šire, svakim gestom i govorancijom, vonj populizma i autoritarnosti – ne verujem da za drugo znaju – a prošlost im je bila suviše dugo u znaku ratnog, ekstremnog nacionalizma kako bih bio siguran da, posle faze trenutnog minimalističkog stvarnosnog progledavanja, neće opet zaokrenuti u neku drugu ludost i krajnjost. Šta bi ih sprečilo u tome? Njihove stranke? One su mešavine licemerja i privatnih ambicija i služe da se dive svojim vođama. Državne institucije? Koje? Na njihova čela posadili su svoje sikofante, i država je još jednom prćija voluntarizma i korupcije. Iliti, običnim rečima, dvojstveno nacional-demagoška.

Ne broji im se ni to što je opozicija oslabljena, DSS zaošijao ka krajnjoj desnici, DS sav mlitav i bez tri čuke, LDP ponekad nabode nešto, ali rasejano i smoreno. Kad je dvojac Dačko-Vučko rešio da se igra Sanadera i

67

Kosorke (HDZ je bio zaista okrenuo Hrvatsku prema Evropskoj uniji) i da mu nadalje Brisel bude tačka orijentacije, sve prema teoriji da „desnica brže i odlučnije isporučuje”, reč je o zakasneloj, sasvim iznuđenoj reakciji na ogromnu zavisnost Srbije od zapadnih finansija. Nemam ništa protiv toga, valja se, makar i sada („da smo mi osvojili demokratiju, da idemo u ekonomske reforme, da idemo prema Evropi – to nije garantovana stvar; to je šansa, koja može da bude prokockana sutra, i da padnemo nazad, i da se deset narednih godina batrgamo; a posle tih deset godina da i mi imamo neku komičnu vladu koja će ponovo da kaže ‘oćemo u Evropu’, posle izgubljenih deset godina” – tako govoraše Zoran Đinđić, u Leskovcu, još 10. februara 2002). Ali preterivati oko toga i to sada hvaliti kao mudrost, numesno je. Svaka pamet – ako samo ume da sabira i oduzima, i da onome što vidi ispod crte pokloni makar malo poverenja – došla bi na isto.

Pa šta bi bio razlog da ti kažeš „e sad im svaka čast!”, pita me poslovično entuzijastični Mika koji je upravo, na Dan roštiljanja (slavi se u Srbiji na tzv. praznik rada, 1. maja), popravio svoje bestežinsko stanje za 2 kila, ne bi li nekako pregurao veliki post pred Uskrs („smanjiću rakiju, brale, i podvizavaću se onim posnijim, roštiljskim”). E pa, kad me pitaš, jedini razlog iz kojeg bih im uputio pohvale bilo bi kad bi doneli novi, racionalni i Srbiji primeren, evropski inspirisan Ustav. Kad bi se garancije za subjektivna politička prava uspostavile kao briga zaista nezavisnih institucija, i kad bi se ekonomija (uz koju ide i sređeno bankarstvo, trezveno privredno zakonodavstvo i primeren fiskalni sistem) oslobodila stranačkog uplitanja i burazerske „dođem ti – dođeš mi” vezane trgovine, presipanja iz šupljeg u prazno, kad bi se Dačko, umesto

68

resora policije, pozabavio (ali na kompetentan način) obrazovanjem, a Vučko, umesto vojskom i svetotajinskim bijama i vojama, opštom kulturom (obrazovanje i kulturna infrastruktura su preduslovi zdrave socijalne komunikacije, što će reći jedne autonomne sfere u kojoj društvo raspravlja o svojim opcijama za budućnost), i kad bi – eh puste želje, daj mi da to sanjam vasceli dan do izvečeri! – kao poslednji čin svog autoritarnog mesijanstva obojica lično sapotpisali i vojstveno sproveli ukaz o trajnoj zabrani svih „realiti šouova”, tabloida i ostalih žutih trovača javnog mnenja, rasadnika gluposti i prostakluka, hiper baljezgarija i mlaćenja prazne slame (za koju su zadužene, u poplavi medijskog beščašća u Srbiji, tzv. ozbiljne novine), e, tada bih ustao, vikao „Bravo! Da capo! To, majstore!”, i dlanove osušio od aplaudiranja. Znajući, razume se, da su to i dalje samo pretpostavke, šansa za jednu normalniju Srbiju, koja, ponovo, nije ni time baš garantovana. Ali koja bi mogla imati budućnost.

Dotle mi je i dalje „skrb jača od ufanja”, kako bi na korijenskom rekao tata ove posrnule nacije, Ćosić, politički guru retardiranog srpstva i duhovnik ove dvojice koje i dalje treba da hvali, kad je već počela, Vesna Pešić. Mora biti da to njihovim sujetama žestoko prija. A i iz tih sujeta može nešto, makar i na kraći rok, manje loše da proistekne.

69

O vaskrsenju

Objavljeno 05. 05. 2013.

Ne, ne verujem u vaskrsenje tela. To bi mogla božanska bića, ako ih ima, a ne mi, ljudi. O drugome nečemu je reč.

Ako u nama ima nečeg besmrtnog – ili, tačnije, nečega što se može odupreti sveopštoj ljudskoj (i ne samo ljudskoj) smrtnosti, odnosno našoj prostoj – i tako ljudskoj, suviše ljudskoj – nadi da ćemo se nečim nadživeti, onda to – paradoksalno – može biti samo i upravo smrt. Jedino prihvatanje smrtnosti – odnosno teške i neminovne činjenice da ću upravo ja, a ne samo neko drugi, jednog dana umreti – može me, na načine koji su ponovo i upravo dati meni kao ljudskom biću, učiniti takvim da ću – možda, i tim možda se kladim protiv vlastite smrtnosti – uspeti da ostavim nešto i posle sebe.

Razume se, smrtnost kao opštu ideju („svi umiru”) još i nekako možemo primiti, ali ne i vlastitu smrt („ja ću umreti”). Na ovom otporu, ponovo ljudskom, suviše ljudskom počivaju vere, božanstva, crkve i obredi. Znak je to ljudske slabosti – slabosti čoveka kao stvorenja – a ne snage, i spomenici toj slabosti su vidljivi otkad je ljudskog roda. Nedelotvorna uteha koja se, pak, ne može izbeći.

I Isus Hristos je to znao. Jedno je njegova lična vera u Boga, koga je smatrao za Oca, i od kojeg je očekivao, zavetujući mu se, ponovno rođenje, tj. vlastiti vaskrs. Ali druga je njegova vera u ljude, u ljudsko, suviše ljudsko. Ako je Buda osnovao jednu veru mudrog spokojstva iz prihvatanja života onakav kakav je, čak i pred smrću, Isus

70

je veru zasnovao kao ljubav (Pavle je potom od toga napravio instituciju religije, ali to je već druga priča). Ne nužno – kako teologija tvrdi, jer i ne može drugačije u svojoj funkciji „znanja” o božanskome (na postoji, naravno, nikakvo znanje o božanskom, a da boćansko samim tim ne izneveri) – zato što treba na prvom mestu voleti Boga, a kako je čovek omiljeno Božije stvorenja, sledi konkluzija o ljubavi prema „bližnjem” (istorijski taj silogizam nije pio vodu, već je prolio mnogo krvi, jer se „bližnji” teško mogu odrediti a da u isti mah, istim potezom, ne odredimo i one „daleke”), već je ljubav prema ljudima, odnosno prema čoveku kao biću – bliskom a uvek i tako dalekom – ono što je čoveku neophodno kako bi opstao. I u biološkom i u metafizičkom smislu, i kao biće koje ljubavlju produžuje život kroz decu, i biće koje ne može ništa od sebe da shvati ako ne prihvati pretpostavku transcenedencije (sebe-razlikovanja od ostalih vrsta i bića na ovoj zemlji, koje bismo morali poštovati u ljubavi našeg opstanka).

Čak je Pavle, pošto se u svom maniru ispisao direktiva (poslanica), morao vratiti ovom izvornom smislu Hristove vere, hrišćanstva samog: „Ostaje vera, nada, ljubav, to troje; ali je ljubav najveća među njima” (I Kor. 13: 13).

Koja je ljubav koju je Isus propovedao, na koju je pozivao? Ona od koje nema veće, koja je toliko velika da poziva da sebe same premašimo: „Ali vama kažem koji slušate: ljubite neprijatelje svoje, dobro činite onima koji vas mrze”; „A svakome koji ište u tebe, podaj; i koji tvoje uzme, ne išti”; „I kako hoćete da čine vama ljudi činite i vi njima onako”; „I ne sudite, i neće vam suditi; i ne osuđujte, i nećete biti osuđeni; opraštajte, i oprostiće vam se. Dajte, i daće vam se; meru dobru i ispunjenu i vršnu i

71

prepunu daće vam u naručje vaše. Jer kakvom merom dajete, onakom će vam se vratiti” (Luka, 6: 27-38).

Ovaj je nalog apsolutni, i nije ni etički niti religijski, već je sama pretpostavka postojanja čoveka u njegovoj socijalnosti, u njegovom opstanku sa drugim ljudima (bez kojih ne opstaje na ovoj zemlji). Vera u ljubav je vera sama, credo quia absurdum. Taj lični ulog u druge ljude, u ostale ljude, ulog je u besmrtnost koja nadmašuje njega samog. Zbog tog uloga se od života stvara nešto što nije samo prazan ili mrtav život (biljaka ili životinja, stena i zvezdanih praznina), već se stvara vlastiti život kao život sa drugima, onima koje volimo, i kojima, jer ih volimo, takođe želimo da ostavimo nešto od svoga života i posle vlastite smrti. Zbog te „zapovedi” (koja nije imperativna, jer ljubav se ne može zapovediti, već samo pretpostaviti) rađaju se, neguju, hrane, oblače, vaspitavaju i obrazuje deca, odnosno u njeno ime se piše, slika, peva, zidaju zgrade, grade putevi, leti preko sveta i vraća se kući; najzad – živi.

Možda otuda (sasvim sigurno otuda) kad ulazim u ma koji hram, ma koje konfesije, moj pozdrav poštovanja uspomeni na Isusa kao učitelja ljubavi nije crtanje krsta u vazduhu ni sa tri ni sa pet prstiju, ni od stomaka pa na čelo, udesno pa ulevo do srca, već jedan mali krst palcem preko usana (da ne povredim tišinu u koju stupam) i njegovo polaganje na same usne (znak ljubavi, poljubac ili pečat poljupca za Njega i za sve nas). Kažu da su se tako krstili rani hrišćani, oni za koje je vera još bila Hristova vera ljubavi, pre nego što su došle crkve, njeni funkcioneri i stražari, njeni vojnici i carinici. Mali krstić preko usana koje ćute, u lakom dodiru, znak onom delu moga trošnoga tela gde počinju reči po kojima se

72

jedino prepoznajemo da smo ljudi, bića sposobna za život u ljubavi.

O upokojenju

Objavljeno 10. 05. 2013.

U 12.44 (sati i minuta) započeo je 10. maja na beogradskom Trgu republike miting u odbranu Rezolucije 1244 (Saveta bezbednosti UN). Rezoluciju su čojstveno branili „Srbi sa Kosova” (i Metohije), a u prvim redovima su bili baš “Srbi sa Kosova” (i Metohije), poznati napaćeni prištinski žitelji Vojislav dr Koštunica, Kosta ak. Čavoški, Bora rok Čorba Đorđević, Dorđe NSPM anal. Vukadinović, i njima slična pobusana srpčad, svi južno (i severno, naročito) od Ibra, što odavno nije ime za reku, već jednu sada već bivšu granicu.

U 12.45 (sati i minuta) izašlo je nekakovo bradato lice, u crnom, sa krstačom na prsima, i otpojalo (karakterističnim popovskim mrmljanjem kroz nos) molitvu za „upokojenje Vlade i Skupštine”. Mantijsko lice se odaziva na svoje nebesko ime Vladika (zvanično: arhiepiskop cetinjski, mitropolit crnogorsko-primorski, zetsko-brdski i skenderijski, egzarh sveštenog trona pećkog, i administrator eparhije buenosajreske) Amfilohije (privremeno, tj. zemaljski nastanjeno podno Lovćena u Crnoj Gori), poznato i kao Risto Radović (a kod svojih donjemoračkih saplemenika, kažu još zli jezici, i kao Rista Sotona).

73

Oko 13.45 (sati i minuta) svoje beseđenje je započelo još jedno mantijsko lice, nešto manje i ređe brade, slično obličjem, prepoznatljive protetičke kragne koja mu drži zaošijanu glavu, a odaziva se (nebeski) kao Vladika penz. Atanasije, patrolog, eklesiolog i književnik (član UKS-e, šta ‘oćete!), poznat i kao Tasa, nekad kao Zoran (Jevtić), ranije prvosveštenik po Hercegovini, Zahumlju i okolini. On je odgovarajuće pravoslavno a hrišćanski nikako drukčije raspalio po kancelaru Dačiću jer je ovaj, Dačić, za „zemaljsku” (umesto „nebesku”) Srbiju. „Tako je rekao i Đinđić, a kako je završio da ostavimo Bogu pred sud”, rekao je Tasa, što je varijacija na Ristine reči izgovorene još na sahrani, na samom opelu, nad kovčegom ubijenog Đinđića, 15. marta 2003. godine, u Hramu Svetog Save na Vračaru, dovršenom presudnom pomoći tog istog Zorana (Đinđića, a ne Jevtića), da se tako ispuni ona biblijska o biserju i svinjama.

U sličnom tonu su brundali i ostali sa bine, pominjući svetinje, narod, za narod, uz narod, pred narod, pa izdaju, Jevropu, NATO, Ameriku, Rusiju, i pročaju. Ali sve su to varijacije već 25 godina gledanog i viđenog, i molitve, i besede, i postkosovska junačenja, jektenija, čojstva i trojstva. Kad je reč o Vladi i Skupštini, i njima pripadajućoj molitvi, veliki deo sadašnje Vlade i većine u Skupštini govorili su isto to do pre samo nekoliko meseci, pa stoga tzv. prvi vicekanceral Vlade i šef sviju tajnoslužbenih organa, Vučić glavom, nije ni iznenađen niti im, reče, ove opake reči zamera. Zna on dobro, i pamti – za razliku od svojih blaže ili jače retardiranih birača i simpatizera – da je, do skoro, i sam učestvovao i podsticao slične raskole, svađe, molitve, psovke i dreke. Takoreći porodična stvar iliti, što bi prvoimenovani Risto kazao na samom skupu, „danas jesi, sutra nijesi”.

74

Doduše, požalio nam se svima preko javnog servisa i sličnih tvitera Vučić, malo ga je zabolelo što ga nazivaju „ustašom”. (Laka bol, Vučko, proći će, ne brigaj se, najevropljaninu 2013-e.)

U odbranu Amfikinom molitvom upokojene Vlade i Skupštine ustala je većina stranaka, od LDP-e, preko DS-e, SPS-e i URS-e, pa do SNS-e, osim naravno DSS-e (čije je sedište, mesto boravka i delokružni autobus u Prištini, gde, u hotelu Grand, ondašnji žitelj Koštunica Ustavobljutitelj svako prepodne uz kafu bistri prestoničke – prištinske – novine, vežbajući duboki glas da zazvuči „kosovarski”), i nekoliko DSS-inih, odnosno SPC-inih političkih satelita (Naši, Vaši, Dveri i Zveri).

Na skupu je, između 12.44 i 14.44 (sati i minuta) bilo još gurkanja popova oko i na samoj bini, galame o izdaji (samim vladikama, naročito Atanasiju Tasi Zoranu Jevtiću, zbog davno smenjenog i ražalovanog Artemija, Kačavenda se nije glasno pominjao), pevanja starih pesama, zavetovanja, grudobusanja, proklinjanja Brisela, prizivanja pravnih (Čavoški) i političkih (Vukadinović) začkoljica, i pročaja, i pročaja. Sve je to, nakon mitinga, pošto se dogovorilo da se opet izdere na državu o Vidovu dne, prošetalo svoje trbušine, guste i ljute obrve, šajkače, patike, parole i zastave ulicama Beograda, uz pratnju par stotina džaba oznojenih policijskih robokapa, pa se razišlo. U mom bloku su bednije naduvane („loš trip, brate”) ali raskošno opivljene („muškarci znaju zašto”) lutajuće hordice zavijale još duboko do u prednoć svoje slabo artikulisane zovove i emitovali prigodne patriotsko-sportske urlike. Na kraju su zbog gubitka kosovske svete zemlje, a i drugih srpskih zemalja, svoj adrenalinski stav izrazili kamenjem po vagonima Beovoza. Posle se sve

75

smirilo. Kasnije je stigla vest i da je Patrijarh SPC-e, arhiepiskop pećki i mitropolit beogradsko-karlovački, Njegova Svetost Irinej, lupio ogradu od vanhramovnih „činjenja” Riste i Tase, u ime Svoje Svetosti, Svetosti SPC-inog Sinoda i same SPC-e, ogradu vrednu određenih par sekundi (ne baš minuta, a nikako sati, da ne preterujemo) naše medijske pažnje. Impresioniran, Libreto je smogao snage malo da odrema.

Amfika, Tasa, dr Koštunica, Bora Čorba, ak. Čavoški i anal. Đole su, čuje se, uhvatili prvi autobus nazad za Prištinu, gde u dubokoj ilegali spremaju Treći srpski ustanak miroljubivim, diplomatskim sredstvima, vežbajući još dublje i nazalnije glasove, tešući i dotešavajući vlastitu teološku, muzičku, političku, pravnu i analitičku suptilnu argumentaciju u prilog ustavne i zaustavne, preambulne i somnabulne parole „Kosovo je Srbija”, sve uz mrmljanje molitvi, anatema i sličnih zaveta kosovsko-metohijskih i hercegovačko-njegoševskijeh. Čak i ih Ibar gleda, sve ne verujući vlastitim aluvijalnim očima.

Na Istoku, dakle, ništa novo. Osim što i dalje postojimo, takvi i ovakvi, većinom nikakvi. A ko ono beše rekao da se istorija jednom desi kao tragedija, a drugi put kao farsa?

Znanje i roba

Objavljeno 17. 05. 2013.

Stara priča se ponavlja. Studenti (državnog) Univerziteta u Beogradu i Univerziteta umetnosti u Beogradu zauzeli

76

su zgradu državnog rektorata u znak protesta protiv najave povećanja školarina za iduću šk. godinu. Jedan – i najveći – transparent koji su okačili na terasi zgrade rektorata glasi: „Znanje nije roba”.

Studenti Univerziteta u Beogradu imaju više razloga da se bune. Zastareli programi, loša opremljenost, okoštalost institucija (samog Univerziteta, njegovih tela, njegovih fakulteta, katedri), nemotivisanost i arogancija profesora, propuštene prilike za reformisanje, itd. Svakako je i među razlozima za protest i visina školarine koja skoro da doseže školarinu na privatnim univerzitetima i fakultetima Srbije.

Ali od svega, usmeriti svoju demonstracijsku pažnju samo na pitanje školarina nije najbolji način za protest, ma koliko bio aktuelan. A najgori je način isticati da „znanje nije roba”. Zašto?

Zato što je znanje, uz sve odakle dolazi, šta znači i kuda vodi, i – roba. Znanje je proizvod ljudskog rada, i kao i za svaki proizvod potrebna su ulaganja vremena, energije,

77

resursa, organizacionih i drugih, sredstava za njegovo čuvanje, arhiviranje, razvijanje, obnavljanje i, naročito, dalje inoviranje. Ne da je i znanje roba, već je jedna od najskupljih roba. Bilo je uvek tako, otkad je tržišta na koje se iznose razne usluge, od antike do danas, a naročito danas – ili uopšte u moderno doba – u kojem je ekonomija proizvodnje usko vezana za ekonomiju distribucije preko tržišne razmene. Naravno da znanje nije samo i jedino roba, ali se njegova tržišna funkcija ne može nikako negirati.

Tri, i ovom prilikom samo tri opaske.

Nije pitanje da li je znanje roba, jer ono to jeste, već je pitanje ko, zašto, kako i koliko plaća tu robu: ko tu robu proizvodi, ko je distribuiše, pod kojim uslovima, na koje načine. Kad studenti državnog univerziteta kažu kako „znanje nije roba” onda pretpostavljam da hoće da kažu kako znanje koje (valjda) dobijaju na svom državnom univerzitetu treba da plati država, pa da to znanje – za njih – treba da je besplatno. Ali ono, makar i bilo, intervencijom države, za njih besplatno, nikad nije besplatno za proizvođače tog znanja, za istraživače, nastavnike i institucije kojima je to znanje u nadležnosti. Niti će profesori raditi za „dž”, niti će se znanje samo od sebe unapređivati, niti je istraživanje nešto što raste samo kao trava, niti će institucije same od sebe pribavljati opremu, knjige, održavanje (struju, vodu, prostor) itd. Ako bi, pod pretpostavkom ovog prilično stupidnog zahteva da „znanje nije roba”, sve bilo besplatno – utopija vantržišne razmene – onda bi sve ostalo moralo biti besplatno. Isprobane su takve utopije, na neko vreme i u nekim segmentima društva, i nisu se završile dobro. Ni najmanje.

78

Takođe, nikad ne plaća – država. Plaća društvo (sastavljeno od građana u ulozi tzv. poreskih obveznika) posredstvom države. Naša država je nesumnjivi pljačkaš, kad je u pitanju budžet visoko korumpiran posrednik i uvek treba zahtevati što strožu kontrolu nad tim kako troši naše pare. To nije i ne sme biti sporno ni u jednom času. Ali se mora znati i jasno reći da je studiranje – učenje u školama visokg obrazovanja, za razliku od osnovnih i srednjih škola – i privilegija odabranih, i da takve obrazovne privilegije za jednu manjinu plaća većina. Iz čega sledi niz posledica koje moram ovde ostaviti po strani.

Druga opaska se tiče ponovo države. Zahtevati besplatno visoko obrazovanje, makar na državnom univerzitetu, ili naročito tamo, znači zapravo zahtevati još jaču etatizaciju univerziteta. Onaj ko daje novac, i ko još više treba da da novac, zahtevaće svakako još jaču kontrolu nad korisnikom. Univerzitet u Beogradu je ionako preterano etatizovan, u čemu je osnovni razlog njegovog višedecenijskog propadanja, pa njegovo još jače etatizovanje znači njegovo još veće umrtljivanje. Ili upokojenje, pošto je Univerzitet u Beogradu već odavno u stanju bliskom mrtvaštvu. Šta više, po cenu da još više naljutim nekog od pobunjenih studenata, državni Univerzitet u Beogradu je u toliko očajnom stanju mrtavštva, da je ozbiljno pitanje treba li, takav, uopšte da postoji. I da li treba da svi, kao građani u svojstvu poreskih obveznika, i dalje plaćamo za održavanje tog Univerziteta na aparatima za veštačko disanje.

I treća opaska, da do kraja razljutim pobunjene studente. Dokle god se preuzima i gaji idilična predstava o studentima koji su „uvek u pravu”, koji su „revolucionarna

79

omladina” i barata sličnim klišeima, njima se zapravo poručuje da su deca i da otuda nemaju odgovornost. Njih, studente, treba posmatati kao odrasle, jer to po godinama i po odgovornosti koju treba da preuzmu jesu, za sebe, i za druge oko sebe. Ako, pak, nisu odgovorni – a neodgovorno je isticati parole i zahteve koji su iz registra promašaja – onda se moraju učiniti odgovornima, sebe same učiniti odgovornim, na prvom mestu. Između dva podjednako neodgovorna subjekta – studenata sa ovakvim parolama van realnosti, i države koja pljačke sve, pa i njih – nije moguće, ako smo odgovorni i ozbiljni, zauzeti stranu. Što znači da i od ovog protesta (on će ubrzo preći u fazu tzv. cenjkanja, najbanalnijeg tržišnog mehanizma, oko visine tih povećanih školarina) nema ništa.

O „deci“

Objavljeno 19. 05. 2013.

Moja dobra poznanica O. Đ. razbesnela se, kako kaže, povodom moga priloga ovde o studentima i njihovoj naopakoj (netačnoj) paroli „znanje nije roba”. Zamera mi da ne pišem o uzrocima propadanja državnog Univerziteta u Beogradu – ona, koliko vidim, smatra da su država i sami nastavnici za to najveći krivci, s čim se slažem, ali što mislim da je opšte mesto i da ne treba posebno na to ukazivati – ali, koliko vidim iz njenih reakcija, izgleda mi da smatra da ne treba dirati u studente, koji su – eto, i oko toga se nikako nećemo ona i ja složiti – „deca”.

80

Da je država nam – u smislu vlasti i administracije – itekako kriva za mnogo toga, pa i za stanje u školstvu, od osnovnog do visokog, to jedva da treba dokazivati, od Slobe pa do Tome, i od Zelenovića (pa i pre njega, naravno) do Dačka i Vučka. Kriva za promašene, krvave ratove, zločine na sve strane, propalu privredu, urušavanje društva u sebe, naopake vrednosti, razbijeno javno mnenje i treš medije, raspad kulture itd. Moglo bi se najbrajati i opisivati u nedogled. I o tome sam, u toliko navrata, pisao i ovde, na Libretu, kao i drugde, govorio i penio, dok mi se usta nisu osušila.

Međutim – i do ovog „međutim” držim – ne snose samo vlasti i administracije (država) svu odgovornost. Još od 1990. u Srbiji postoje – kakvi-takvi – izbori, političke stranke i u načelu slobodna javnost. Postoje elementi za postepeno oslobađanje društva od tutorstva države. Jasno je da je oko tih elemenata snažna manipulacija, korupcija i svakojaka shitina, ali je jasno da manipulacije, korupcije i shitine nailaze na slab odgovor društva, da je samo društvo ne samo u povlačenjima raznih vrsta pred državom i njenim aparatima, već i da značajni, većinski, golemi delovi društva i dalje žele (i aktivno i pasivno, i glasno i prećutno) da im država bude tutor. A to će reći da od nje očekuju i ono za šta država nije smišljena (od toga da im nađe zaposlenje, pa da na državnim „jaslama” planduju malo radeći do penzije, da im obezbedi besplatno sve javne servise od zdravstva do školstva, kao i da im reši i sitnije probleme čišćenja snega ili blata pred vlastitim pragom). Tolika etatizacija društva retko je viđena u istoriji, i u geografiji, i pravda se navodnim „mentalitetom”. Reč je, po svoj prilici, o nasleđu iz socijalističkih vremena, o autoritarnom karakteru većine našeg stanovništa (gazi onog dole a ulaguj se i šeni pred

81

onim gore), o vlastitoj lenjosti i nesposobnosti, socijalnom autizmu i bednom kulturnom nivou našeg sveta. Očekivati sve ili najveći deo stvari od države znači uvek vlastite odgovornosti prebaciti negde drugde i ponašati se nezrelo, neodraslo, infantilno.

Tu upravo ulazi pitanje „dece”. Osoba je dete od rođenja pa do svoje polne, intelektualne, socijalne i političke zrelosti – što sve pada negde pre zvaničnog punoletstva. Deca su ili infanti, do puberteta, potom tinejdžeri, i tu se završava njihovo detinjstvo. Adolescenti – od 16-17. godine – više nisu deca. A naročito nikako nisu deca od svoje 18-19. godine pa dalje.

Ako moram da podsećam na ove notorne činjenice, ne činim to zbog samih tih činjenica, već zbog toga što se i te činjenice – kao i mnoge druge kod nas – na žalost sasvim stavljaju na stranu. Kod nas se za decu smatraju i osobe sa 20 i više godina, pa čak i oni sa trideset i više od trideset. Često su naši mediji – propali instrumenti javnosti u svakom značenju propasti – označavali razne sportske, političke ili naprosto ulične huligane kao „našu decu”. Odavno porasli majmuni porazbijaju centar grada, pa su to onda „naša deca”. Mamlazi od 25-35 godina pretuku devojke, rođake, poznanike ili sasvim nepoznate, ili se pijani i drogirani izbodu noževima između sebe, pa su „naša deca”. Horde mladića i devojaka noću vitlaju i urlaju po beogradskim ulicama i parkovima, ali ih ne smeš dirati, jer su to „naša deca”.

„Moja deca” to svakako nisu – imam svoje dete, Bogu hvala – ali nisu to odavno ni „deca”, tj. osobe koje same ne nose odgovornost već odgovornost nose drugi, po pravilu roditelji. Odgovornost je temelj svake socijalne

82

veze, samog fenomena koji nosi naziv socius, pa lišavanje nekoga od odgovornosti koju nosi sam jeste izvor asocijalnog, čak antisocijalnog ponašanja. Držati ma koga u stanju „deteta” – onda kad to ona ili on više nisu – znači ne samo smatrati je ili smatrati ga nezrelim, već nju ili njega činiti nezrelim. Još ako odrasla osoba označena kao „dete” zadržava svakakvu zavisnost od roditelja, a roditelj, sa svoje strane, održava vlastitu zavisnost i očekivanja od države, eto najkraćeg puta za opšto rastrojstvo društva. Gde onda država – politički mehanizam vlasti – postaje samo jedan od krivaca za to rastrojstvo, tj. glavni korisnik raspalog društva koje ne ume da se sabere u svojoj najelementarnijoj povezanosti, makar na nivou porodice.

Dve poente:

1. Navodni razlog – „deca” ostaju predugo sa roditeljima, jer nemaju posla, para ili već čega se da odvoje i osamostale – vrlo je navodni i krajnje relativan razlog. Manjina te „dece” uopšte pokušava da se osamostali i preuzme odgovornost za vlastiti život, jer ih je preterana razmaženost učinila tromim, konformističkim, lenjim i uopšte jedva sposobnim za samostalan život. Većina ni ne pokušava da sebi nađe posao, pa onda stan i da oformi vlastiti život ili porodicu. Ako i kad to učine, to je pre pred prunudom okolnosti, nego usled jedne zdravije kulture odrastanja i osamostaljivanja – kod nas odavno sasvim deficitne.

2. Razume se, roditelji će na svoje potomke uvek gledati kao „decu”, čak i kad su im potomci u poznim godinama. Moja majka, kojoj je, Bogu opet hvala, 81. godina još uvek mene posmatra kao „dete”, iako sam mator i u

83

ozbiljnoj drugoj polovini šeste decenije. I ja na svoju kćerku (ona je na početku tinejdžerskog doba) gledam kao na „dete”, što još uvek i jeste, uostalom. Ali se trudim da je što pre učinim samostalnom za život, nastojim da joj pomognem da što pre sazri i oblikuje vlastitu ličnost. Nema nikakve sumnje da ću je pomagati i brinuti za nju dokle god sam živ, ali postoje odgovornosti koja ona mora preuzeti na sebe, ozbiljnosti kojih je ne mogu lišiti, i crte ličnosti koje sama mora da izgradi. I to što pre, tim bolje za nju. Ako je i dete, još uvek, ja se pre njom sve manje ponašam kao prema detetu, već kao prema ličnosti koja je samosvojna, u sazrevanju i osamostaljivanju. Moja je dužnost kao roditelja da joj pomognem da se osamostali. Ne kad bude imala 25 ili 35 godina, već kad bude, za koju godinu, imala 15-16-17. Sve drugo bilo bi oštećenje nje same.

I, dabome, samostalne osobe – deca koja sazru i osamostale se – uvek napuštaju svoje roditelje. Stvar prirode i stvar života. Ne vidim da imam prava – svakoj emociji, brizi i stavu nasuprot – da infantilno kao otac svoju kćerku držim za infantilno biće kojoj će uvek biti potreban tutor.

A tako je i sa drugim socijalnim instancama, od škole do države, od ulice do vlasti. Ko traži tutora, taj je temeljno nezreo, neodgovoran i nesposoban. Ma šta mislio o sebi.

84

Sabor automobila

Objavljeno 23. 05. 2013.

No comment.

Literatura i cenzura

Objavljeno 30. 05. 2013.

Cenzura je problem ukidanja – potiskivanjem ili zabranom – komunikacije. Ne samo prekid komunikacije – kad se ona privremeno suspenduje, kako bi se mogla nastaviti na kvalitetnijem ili obuhvatnijem, kvantitativnijem nivou, već upravo ukidanje komunikacije. Šta to znači? Šta znači taj izraz za koji verujemo da mu znamo značenje, što je još daleko od istine? Komunikacija nije

85

samo „saopštavanje” – iznošenje misli govorom ili drugim medijem – već je zajedništvo, communio. Ona je zajednička proizvodnja smisla, u prvom redu smisla da se živi u zajednici, da se živi zajednički. I ne tiče se samo visokih teorija, već puke svakodnevice. Komunikacija je kad proizvodimo smisao kretanja, vožnje automobilom, recimo, i dajemo migavac kako bismo se kretali, vozili zajednički. Šta se dešava kad se migavac ne daje, kao što je to u barem 50% slučajeva kod nas? Ta jednostavna operacija – davanja znaka da li ću ići levo ili desno, saopštavanja namere kako bi bližnji znali šta hoću – kao i svako davanje znaka ostalima kako bismo se mogli kretati, odnosno živeti zajedno, ukoliko je odsutna, kao kod nas u mnogo slučajeva kad izostaje davanje znaka – tj. kad izostaje elementarna proizvodnja smisla za življenje zajedno – znači da je zajedništvo u raspadu. U toj meri se naša zajednica (tzv. socijalno okruženje, od ulice do tzv. nacije) komunikaciono raspala, da se ovde više ne proizvodi smisao za život u njoj – i to ukidanje komunikacije, zajedništva kao nečeg smisaonog, najveća je cenzura koja kod nas postoji. Sve konkretne druge vidove cenzure – onu političko-državnu, koje sada nema mnogo u direktnom obliku, ali je ima veoma mnogo u ideološkom obliku (obliku nacionalizma, naime), onu medijsku, onu marketinšku, ili onu etičku – sklon sam da posmatram kao derivate ove primarne cenzure, ukidanja komunikacije kao proizvođenja smisla za život u zajednici.

Šta tu može književnost? Na prvi pogled ne mnogo. Literatura je marginalizovana. Ne toliko u značenju malih tiraža knjiga i nevelikog broja onih koji još čitaju; već u značenju, za mene važnijem, da literatura samoj zajednici malo znači. Zapravo, literatura nije više umeće

86

– ili umetnost – koja zajednici nudi smisao da opstane, smisao života zajedno. Današnju zajednicu obrazuju drugi mediji, mediji slike ili mediji hiperteksta, televizija i internet. Više u središtu kulture ne stoji kult čitaoca, dakle subjekta koji nastaje i razvija se – subjektivizuje – uz pomoć umetničkog ili filozofskog teksta, verbalnog pre svega. Današnje polje subjektivacije je zauzeto drugačijim tekstovima – oni nisu umetnički, niti filozofski, već dolaze iz sfere industrije zabave i iz sfere marketinga. U središtu današnje kulture su upravo takvi kultovi – zabave i marketinga – gde stariji tip teksta (umetnički i filozofski, dakle singularizovan kao neponovljivo delo neke veštine, ili, pak, kao univerzalizovano iskušavanje snage mišljenja) više ne igra drugu ulogu do marginalnu, pomoćnu, ne više utemeljujući za zajednicu, za komunikaciju kao proizvodnju smisla za život zajedno, jer su tu ulogu preuzele sfere zabave i marketinga, tj. ekonomije ubrzanog vremena i ciljane distribucije diskursa (roba je, svaka, vrsta diskursa, govor).

Tu ne vredi plakati za ranijim vremenima (za socijalizmom koji je elem pomagao izdavaštvo, elem nudio iluziju o literaturi kao o „važnoj”, ah, „subverziji”). Još manje vredi grditi nove tehnologije. To nisu pametne reakcije, već i stoga što, na primer, internet danas može biti značajno sredstvo upravo zaobilaženja svake političke cenzure. Uz pomoć interneta može se publikovati sve. Kao što nije pametno psovati nož jer nam je posekao prst, tako nije pametno proklinjati nove tehnologije, digitalizaciju medija ili same nove medije. Novi mediji učestvuju u proizvodnji zajedničkog smisla, ali na sasvim drugim nivoima i na drugačije načine. Mi živimo u razdoblju prelaska od tehnologije pisma,

87

verbalnog diskursa, knjige, na tehnologiju koja do te mere digitalizuje zajednicu (njenu ekonomiju, njene resurse, njene arhive, dakle njeno pamćenje, njenu obrazovanost, dakle školstvo, njenu javnost i njenu privatnost) da ta digitalizacija stvara nov tip subjektivnosti, novu vrstu socijalnog subjekta.

Nije samo društvo digitalizovano po širini i dubini, već i pojedinac. Ogroman broj nas već ekonomiše (onim što mu nedostaje, a to je pre svega vreme, vlastito vreme; mi smo, ljudi, bića bede vremena) sledeći inpute koje dobija preko digitalnih medija; ogroman broj nas se može osloniti na digitalizovane resurse ili arhive za informacije koje više ne mora da pamti, već samo da organizuje ili reogranizuje. Obrazovanje je za ogroman broj mladih primarno postalo veština snalaženja u digitalnom svetu, gde se sve više uči pretraživanjem, „asemblažima”, cut & paste tehnikama, gde staro školstvo ubrzano gubi razlog postojanja kao nastava uz pomoć pismenih zadataka, a još manje kao nastava usmenih ispita. Znanje je promenilo, i to korenito, svoj oblik. Tradicionalne škole (stare, kao vid opšteg obrazovanja populacije, jedva par vekova) postaju neefikasne kao mesta transmisije i difuzije znanja, jer je znanje danas kombinatoričko, mnogo više performativno, nego memorijsko ili institucionalno; prema istraživanju koje je nedavno sproveo UNESCO mi, u visokom školstvu, jedva da danas znamo polovinu imena profesija koje će postojati kroz samo 15 do 20 godina. Naši potomci će uspeti u svojim profesijama onoliko koliko budu kadri da formulišu nove probleme, da postave nova pitanja, pre nego da reše stara ili da odgovore na ona tekuća. I konačno: javni život je u naručju digitalnih formi – medija u čijem je srcu digitalna tehnologija – do te mere da se može kontrolisati

88

kao nikada ranije, a privatni život je izručen takođe digitalnim oblicima toliko da ova, inače opet tradicionalna (mada ne tako stara, kako se obično misli) podela na javno i privatno malo važi, jer se, upravo usled novih tehnologija, granice između njih mogu pomerati tamo-amo, pa subjekt više nije – ili je sve manje – samo „svoj”, jedno „sopstvo” koje samo sebe, autonomno, određuje (ili veruje u takvo samoodređenje), već je sve više mobilna tačka u različitim socijalnim mrežama kojima i sukcesivno i simultano pripada. I ta promena nije samo promena na subjektu, već promena samog subjekta.

Živimo u razdoblju prelaza od knjige ka kompjuteru, od konačnog teksta ka otvorenim, u načelu neokončivim mrežama. Pretpostavljam da većina vas, ako ne i svi, u džepu ima kompjuter (da, vaš mobilni telefon je upravo kompjuter!), a malo vas ima u džepu knjigu. Šta će književnost biti u tom novu dobu? Verovatno ono što je bila i do sada, zbir različitih, singularnih, neponovljivih tekstova. Ali pitanje je, zapravo, gde će biti njeno mesto u novoj proizvodnji smisla? Hoće li učestvovati u toj proizvodnji smisla za život zajedno? Ili će se prepustiti – kroz povlačenje, kroz kuknjavu pred vremenom koje je već nastupilo – cenzuri novog doba, cenzuri kao potiskivanju (ne nužno i zabrani) svoje funkcije otkrivanja smisla, što je oduvek bio njen doprinos smislu života zajedno, odnosno, tada, samocenzuri „u ime starih vremena” kad je verovala kako je, uz druge umetnosti, u središtu kulture?

Mi obično, kad govorimo o književnosti, mislimo na tzv. lepu, umetničku, kanonizovanu, visoku književnost, na belles lettres, beletristiku. Ali i taj pojam nije tako star, postoji jedva 250 godina. Nikako, ili iz neznanja, ili iz

89

određene oholosti podržane starim školskim predrasudama, ne uzimamo u obzir da osim tog pojma književnosti postoji književnost – literatura – u širem smislu, da je pričanje svakodnevna aktivnost svakog od nas, da stihovi nisu samo u zbirkama pesnika, u antologijama i čitankama, već i u muzici, naročito popularnoj, da je drama iz pozorišta već odavno prešla na film, potom na televiziju, čak u tzv. informativne emisije, da o onim tzv. zabavnim ne govorim, da te niske, nekanonske, paraumetničke, nepriznate i tako reći vulgarne literature ima svuda oko nas, i svuda u nama, i da – u meri u kojoj zvanični ili skorašnjom tradicijom ozvaničeni pojam književnosti učestvuje u potiskivanju, u cenzurisanju te nezvanične literature – on učestvuje i u potiskivanju sebe same. Recimo, Bahtin nam je otkrio, još pre više od pola veka, kako ne bi bilo Rablea, a po svojoj prilici ni Bokača, Servantesa ili Šekspira, bez tzv. pučke, vulgarne literature i kulture srednjevekovlja i predrenesanse, bez vulgarnih, pučkih karnevala i zabava, bez tzv. ženskih priča kad se išlo na gradsku ili seosku česmu po vodu, bez muških hvalisanja u ljubavnim ili vojničkim avanturama, bez trgovaca koji su raznosili priče, menjali ih, prilagođavali, bez čitavog tog sloja pred-književne epohe, koju će Gutembergov izum potom transformisati u individualizovanu veštinu priče, pesme, drame i eseja.

Ne znamo – niko to još ne može pouzdano znati – šta će doneti susret verbalnog teksta i silicijumskih (a sutra i nekih drugih) čipova. Gde će se, kada i kako taj susret zbiti? On se već zbiva, digitalni resuri, mreže i arhive su već naš exo-brain. Kakve će on, taj susret, nove subjekte – a to znači nove ljude – još stvoriti? Hoće li glupi biti još gluplji, hoće li pametni biti inventivniji? Kao i pred svakom

90

epohalnom promenom ljudi su oprezni, zabrinuti, većina zastrašena. Mnogi učeni, kultivisani, pametni pojedinci su oplakivali lagani nestanak starih inkunabula i rukopisnih, bogatim ilustracijama ukrašenih zbirki u XVI i XVII veku, kad je Gutenbergov izum brze i lake štampe preuzeo difuziju pisane reči pod svoje, stvorivši knjigu kakvu mi znamo, a koja je – moderna knjiga – veoma bedni artefakt u odnosu na ranije raskošne rukopisne zbirke. Mi smo počeli takođe da oplakujemo naše papirnate knjige pred novom najezdom elektronskih čitača i digitalnih knjiga. Kod Kindla, Nuka ili ajPeda nam nedostaje miris poveznog lepka, a na prstima blagi trag olova. Nostalgija se ponavlja i ima ukus zalaska jednog doba.

Hoće li literatura – ona oficijelna – smoći snage da učestvuje u nastajanju jednog novog doba, ili ćemo se samocenzurisati pred njim? Tim pre što literatura – sada ona neoficijelna, medijska, vulgarizovana stoga što se prepušta i orgijama opšte zabave i tehnikama brzog marketinga – u tom nastajanju već učestvuje. I da li srpska književnost ima još dara da učestvuje u komunikaciji kao zajedničkoj proizvodnji smisla – u ovom konkretnom slučaju: u proizvodnji smisla da se živi zajedno u Srbiji, tj. u jeziku nazvanom „srpski” – ili će se, kao uvređena udovica koja je izgubila zaštitnika u kolektivnom rasulu, predavati suzama nad svojom gorkom sudbinom neshvaćene i ucveljene, neželjene narikače?

To su pitanja koja je u meni pokrenula tema ove tribine i koja sam se usudio da podelim sa vama.

91

(Reč na tribini Srspkog književnog društva “Cenzura i autocenzura u srpskoj književnosti”, 30. maj 2013. godine.)

Smisao da se živi zajedno

Objavljeno 31. 05. 2013.

Govoreći o literaturi i cenzuri, odnosno o ukidanju – kod nas, u Srbiji, ali izgleda i na čitavom Balkanu – komunikacije kao o jednom od osnovnih problema, teškoća ili nevolja, i, posebno, uzimajući komunikaciju (počev od izraza communio) kao proizvodnju smisla da se živi zajedno, primetio sam da ovakva definicija izaziva nesporazume. Među pitanjima koji su mi postavljeni bila su, u osnovi, važna ona koja se tiču skoro svake reči iz tog određenja, pa onda i o njegovom ukupnom sklopu.

Najpre, ako bi – uzmimo to za pretpostavku koja će vrlo brzo pasti – bilo jasno šta znači smisao da se živi zajedno, zašto onda o tome govorim kao o proizvodnji? – Izgleda da su kod nas ljudi navikli da reč „proizvodnja” shvataju usko, kao proizvodnju materijalnih, opipljivih stvari. Naravno da je proizvodnja i takva, ali njeno značenje nije tako usko, već obuhvata i „imaterijalnu”, neopipljivu, tzv. duhovnu sferu, stvaranje (grčko poiesis znači stvaranje, od obične proizvodnje obućara pa do pesničke metafizike, za šta se jedino, kasnije, izraz „poezija” ustalio). Izgleda, ipak, da ovde najviše zbunjuje sintagma „proizvodnja smisla”, jer se smisao – značenje

92

izraza „smisao” – pretpostavlja kao nešto što je dato, dato unapred, pa ga samo preuzimamo ili ne preuzimamo, verujemo u njega ili ne verujemo, u svakom slučaju smo pred njim pasivni. Ne osvajamo ga i ne stvaramo. Vrlo pogrešna pretpostavka, dakle.

Jer smisao, posebno smisao da se živi zajedno, nije takav, preuzet i pasivan. Značenje je semantička alatka koja povezuje znak i nas pasivno, dok je smisao semantička aktivnost subjekta pred znakom. Bilo koja zajednica – porodica, krug prijatelja, sportski ili ribolovački klub, zajednica onih koji žive u istoj ulici, kvartu, opštini, gradu, ili zajednica koja sebe uzima za čitavo društvo, čak za narod (zajednica kulture, tj. jezika, običaja i uverenja) ili čak za naciju (narod kao politička zajednica sa institucijom koja se zove država) – može da nastane i da se održi samo ako ustanovi smisao vlastitog postanka i ako taj smisao svog opstanka produkuje dalje. Za jednu porodicu je taj smisao ljubav, za krug prijatelja prijateljstvo, poštovanje, zajedničke sklonosti, za sportski ili ribolovački klub ista ili slična pasija, hobi ili druženje, za jednu ulicu, kvart, opštinu to su zajednički interesi uzajamnog podnošenja ili tolerancije (da se deli jedan ograničen prostor življenja i on uredi na polzu svih na tom prostoru), za narod je smisao održanja skup vrednosti njegove kulture (vera ili uverenje, isti jezik, slični običaji), a za naciju je to politička organizacija čitave skupine na nekoj teritoriji, zemlji (država i njene institucije). Ustanoviti i stvarati (obnavljati modifikujući ga, razavrstavajući, specifikujući) smisao da se živi zajedno, to znači upravo proizvoditi smisao. Jedna mikro-zajednica kao što je porodica ne može se održati kao zajednica života samo ako je jednom, na početku, u prošlosti, ustanovljena iz ljubavi; ona se može održati tek ako svakodnevno stvara

93

i obnavlja snagu ljubavi. U protivnom, ona će samo trajati pod teretom sećanja na ljubav kojom je začeta, ali će je taj teret mrviti sve dok se ne raspadne kao smisaona zajednica ljubavi, i ne pretvori u vlastitu ruinu, u praznu ljušturu i u život koji više nije živ, već polumrtav ili čak mrtav. (Da, postoje mrtvi životi, životi mrtvaštva, vegetiranja, pukog trošenja vazduha i vremena, kao što postoje i žive smrti, one smrti koje se ne okončavaju, već traju kao fantomi, sablasti, noćne more, halucinacije, čitavi tereti prošlosti u nama, fantazme koje nam, poput vampira, isisavaju životni sok ili snagu za život. Govorim u konotacijama, prenosno, upravo na nivou smisla, ako značenje i smisao razlikujemo, i kao ravan doslovnog, denotativnog, odnosno ravan konotativnog, prenosnog.)

Primećujemo, idući ka višim, složenijim stupnjevima zajedništva, od porodice ka društvu (narodu, naciji), da se i smisao – ta imaterijalna spona, ali i sfera u kojoj zajednica opstaje – takođe penje i usložnjava. On se preobražava – iz ljubavi u prijateljstvo, iz prijateljstva u toleranciju, iz tolerancije u bliskost uverenja, iz te bliskosti u institucionalizovan izbor slobode i obaveza, odnosno kvaliteta odgovornosti – zadržavajući tragove onoga nižeg ili jednostavnijeg, ali umnožavajući vlastitu kompleksnost i diferencirajući se prema nivou za koji je neophodan. Smisao da se živi zajedno uopšte se pojavljuje kao potreba (ili nužda) jer ljudsko biće nema dovoljno snage da živi samo, izlovano, bez bližnjih, ostalih, drugih (biološka je činjenica da je mladunčad ljudske vrste najneposobnija od sve ostale životinjske mladunčadi – stvar evolucije koja ima prednosti i nedostatke, poput ovog – i da njien opstanak neposredno zavisi od svog generičkog okruženja). U temelju potrebe

94

za zajednicom, za životom u zajednici, stoji slabost čoveka kao bića – nemogućnost, nemoć da živi sam.

Međutim, ovu faktičku nemoć pojedinac može – i to relativno lako – da zameni jednom opasnom fikcijom, uobražavajući da može sam, da ima snage da živi sam, za sebe, i da mu je zajednica samo neka vrsta servisa, resursa ili posluženja za one potrebe koje faktički ima ali kojima, ipak, faktički ne može sam da udovolji. Zajednica se tada takvome pojavljuje pre kao neka vrsta nužnog zla, nego kao povoljnosti ili prilike; ili, i tačnije, ona je povoljna samo ukoliko mu namiruje potrebe. Porodica mu služi za doturanje hrane, pranje veša, nameštanje kreveta, inače ga vrlo smara; prijatelji mu služe da ima sa kim da se izdere ili napije, inače im ne veruje i smatra da su gluplji od njega; ulica da parkira auto, ali tako da mu bude udobno da se isparkira pa će zauzeti dva ili tri mesta umesto jednog; sportski klub da navija, urla, pobije se, inače ga samo trčanje ne zanima; opština da mu napravi parking, put, samoposlugu i kontejner ispred nosa, inače ga baš briga što vlastito džubre ostavlja okolo; crkva da ga, kad umre, sahrani, a dotle da mu da alibi za paganska ždranja i opijanja pod imenom krsne slave, ili da mu oprašta grehe kako bi nastavio da greši; nacija da se povremeno utopi u „bratski” brlog, gledajući, naravno, sebe kao „pripadnika” svog naroda boljeg, pametnijeg, kulturnijeg nego oni koji nisu „mi”, a država – pa, država mu je potrebna da mu nađe tzv. zaposlenje (tj. platu, pre nego posao, sam rad), obezbedi mu sigurnost (da može da se mirno napije, izurla, i ispiša pored parkinga), ili da mu, ako se bavi pisanjem, nađe pare za štampanje njegove pisanije, a onda i za promociju, reklamu, slavu itd. Ne, ne preterujem, ni najmanje. Upravo sam opisao homo balcanicusa onakvog kakav se

95

pojavljuje, najčešće, čak većinski, u svakodnevici. (Naglašam da svakodnevica znači baš to: svaki bogovetni dan; dakle uvek i svuda oko nas. I upravo tu svakodnevicu se trudim da zahvatim idejom komunikacije kao proizvodnje smisla da se živi zajedno.)

Razume se, mnogo ovih stupnjeva socijalizacije ili socijalnog života balcanicus može zaobići ili odbaciti – ne mora imati krug prijatelja, ili ga može redukovati na slučajno društvo iz obližnje kafane; sport može pratiti na televiziji, preko daljinskog upravljača (i nikad mu neće pasti na pamet da tzv. daljinski upravljač čini obrnuto – da televizijski kanali koje on „bira” zapravo upravljaju njime, ali to je već druga priča); može staviti na stranu mnogo toga, ali, zanimljivo, homo balcanicus (i, naravno, mulier balcanica, da nju ne zaboravimo), nikako ne želi da odbaci državu. Ako ostane, kao što je najčešći slučaj, pri dvama zajednicama (u meri u kojoj su to zajednice, o tome ću u nastavku), porodici i državi, sve ostale onda gube na važnosti, i odlaze na mesto pukog okruženja, tako reći suvišne kontigencije. Njegova ukupna socijalnost je redukovana, oštećena, njegova društvenost je na najrudimentarnijem nivou, pa je naš socius negde na granici između tako strukturisane acocijalnosti i prinude socijalnosti koja mu više smeta nego što ga čini zaista društvenim bićem. Ni do kraja ascocijalan, divlji, van civlizacije, niti potpuno socijalan, civilizovan, uljuđen – balcanicus vrluda između dve svoje primarne zajednice, porodice i države, pri čemu je prva njegovo biološko, a druga ekonomsko-simboličko okruženje, koje, u njegovoj glavi, često zamenjuju, odnosno hijazmički premeštaju svoje funkcije. Maminu (biološku, porodičnu) sisu homo balcanicus će tražiti na državnim jaslicama – pa će kmečati kao beba ako mu je država uskrati, ali,

96

nemoćan i bedan, kakav je suštinski u svojoj glavi, po mentalnom sklopu, u svom mentalitetu, neće tražiti druge jaslice, niti će pokušati da promeni državu, odnosno ono što mu u njoj smeta – a tatin autoritet (davno faktički prezren i odbačen) zameniće apstraktnim autoritetom države kao figure koja treba da ga štiti i životno obezbedi (kod nas su primarne funkcije očeva ratničko-lovačke).

Može se govoriti o homo balcanicusu kao o „needipalizovanom”, ali bih rečnik psihoanalize (oko kojeg uvek treba biti pažljiv) ipak radije zamenio rečnikom socijalne filozofije (preciznije, filozofije komunikacije). Za početak, dve stvari mi se čine ključnim.

Prvo, država u funkcijama mama-tata pojavljuje se kao i ekonomski (da nahrani) i kao politički (da pruži moć ili premoć, vlast autoriteta) faktor. I to kao skoro isključivi faktor: van države, bez države, homo balcanicus se oseća nemoćnim. To objašnjava odustvo inicijative, preduzetništva, energije kod njega: i balcanici, od početka modernog doba, sve vreme, čak i danas, odbacuju tržišnu ekonomiju. Za većinu tržište je polje suvišnog rizika (jer nisu sugurni da će tu moći da se nasisaju po želji, koliko, kad i kako hoće), dok naša „elita” tržište prevashodno zamišlja kao đavolju spletku divljeg kapitalizma (zlih izrabljivača iz propagande Druge internacionale i sa partizanskih plakata; njih, doduše, zanima privatnost, misle da će u njoj pronaći profil svoje „ličnosti”, ali ne i privatna svojina, koju po pravilu vide kao odraz sebičnosti – „moje je i tvoje” važi kod njih samo kroz uzimanje, ali ne i davanje). Kapitalizam nije prijatna tvorevina, ali ima ga raznog (nije svaki „divlji”), a odbacivanje ideje tržišta već je opasno. I ne bez razloga (ali znatno važnijeg od površne propagande i ugrađenih

97

stereotipa): tržište se u moderno doba, u poslednjih par stoleća, upravo razvilo kao važno međupolje između pojedinca i države, tačnije: između društva i države, kako bi sferu ekonomije prepustlo socijalnoj regulaciji, kako bi ponudu i potražnju oslobodilo državnog apsolutizma (dopuštajući državi samo ulogu nadzora i povremenog regulisanja disbalansa, odnosno faktora za zakonsko otklanjanje deformacija kao što su monopoli, kartelizacije, opasni poremećaji u ponudi, i slilčno), tj. kako bi se društvo – kao ukupna zajednica ljudi – emancipovalo od države. Na Balkanu se, pak, tržište uzima kao razularena pijaca, ali ne kao mogućnost ili šansa: značenje tržišta je redukovano, i mada još uvek nije izmišljen (a postoje strukturni razlozi da, ako se i sanja takav san, on ostaje neostvarljiv) sistem ekonomije u kojem ne bilo tržišta, već samo neposredne razmene dobara, usluga, rada, a da se zadrži određeni stupanj slobode, pa makar i u izboru roba, naši razni balkanski mandarini, tzv. elita, ili još takozvaniji intelektualci, toliko su zatrašeni pred tržištem koje je načelno polje samoregulacije (otuda i slobode, rizika i odgovornosti) da radije sanjaju snove o „starom dobrom socijalizmu”, tj. o vremenima kad je država, ta mama, vrela, debela, izdašna, punomlečna, presipala iz šupljeg u prazno. Važno je, zar ne, da država meni da sisu. Za ostale me baš briga.

Još je crnje i gore – jer se ne tiče samo fizike, već metafizike, tj. simboličkog nivoa – kad država nastupa u funkciji tate. To se dešava uvek kad se ona uzima kao političko telo koje uspostavlja autoritet. Razume se, postoje države koje uspostavljaju autoritet (= prihvatanje moći bez fizičke prinude, tj. njeno prihvatanje na mentalnom, simboličkom novou) kao balans moći; taj se balans najčešće uspostavlja podelom moći, njenom

98

diferencijacijom, raspodelom između društva i same države kao aparata (ne samo sile, već pre svega kao aparata ustanova, tj. zakona), odnosno takvim raščlanjavanjem moći gde država nije posednik i, već time, uzurpator svake moći. Ali domaća država, imperium balcanicus, instanca koja označava suverenost (suštinsku nadmoć) nad pojedincem (u kojoj se koncentriše i sva potestas i sva auctoritas), ukupnu moć ima za sebe, čak i ako je ne bi htela. Naime, zamenjući oca, država se ovde shvata, od strane balcanicusa, kao sam izvor, vrelo i isključivi nosilac (hypokeimenon), odnosno jedini činilac (subiectum) moći. Ovde se, neupitno, prihvata slogan kako „niko nije jači od države” (ona se uzima kao „monopol sile”, tj. kao policija i vojska, i oko toga se grabe svi naši politilari, a ne kao instanca pameti), što, naravno, nije tačno (od države je uvek jače društvo; ako je dovoljno organizovano uvek je može promeniti, zameniti, srušiti i ponovo izgraditi, jer je ono njen načelni tvorac), i na državu se gleda kao na takvu moć pred kojom pojedinac ne može ništa. Kao što dete ne može ništa pred tatom. Osim da moli.

I dok u prvom slučaju, slučaju fizičkog samoodržanja, socius od države stalno traži sisu da ga nahrani, u ovom drugom slučaju, koji dakle duboko gazi u metafiziku i u njene simboličke poretke, socius sebe oblikuje kao nezrelo biće po još jednom osnovu: sklop njegove figure se formira kao autoritaran. Za objašnjenje tzv. autoritarnog karaktera najčešća je metafora bicikliste: nogama gura na dole, dok glavom upire pogled na gore. U prevodu: autoritarac (i ne samo balkanskog tipa, ali ovde me zanima ovaj geografski specimen) spreman je da se nogama otiskuje i da potiskuje sve one koje smatra, iz ma kojeg razloga (ekonomskog: jer su bedniji;

99

intelektualnog: jer su manje lukavi; emocionalnog: jer svoje duboko usađene strahove umnožava i prenosi na druge; nacionalnog: jer su ostali „Cigani”, „Šiptari”, „Hrvati”; seksualnog: jer su drugi „pičke” ili „pederi” itd.) „nižim”, tj. slabijim od njega, ne bi li se, nekako, a jedino on zna kako, približio onima gore, po mogućstvu samom izvoru moći, državnom svetlu ili očinskom suncu koje će ga ogrejati svojom metafizikom punog autoriteta. Autoritarac je paradoksalna figura – karakter njegov je samo psihološki omotač i mehanizam samoreprodukcije – jer je u isti mah i nemoć i moć – nemoć prema vrhu i iz perspektive vrha, a moć prema dnu, gde se i on koprca. Nesumnjivo nezreo, iako to ne opaža, njemu uvek treba tutor, i kad ga nema, u retkim trenucima kad se suoči sa sobom – od čega beži kao od ljute zmije – on nalazi da ne može poneti ni malo odgovornosti, ni za sebe, ni za druge; odgovornost uvek delegira (svako drugi je odgovoran, samo ne ja; drugi je i kriv, a ne ja, što sam slab, glup, nezreo, loš; drugi je stoga i sam loš – to je kazuistički obrazac autoritarca), a kako bez odgovornosti nema ni slobode (sloboda i odgovornost su poslovične dve strane istog novčiča), ostaje zauvek neslobodan, nesazreo, nesamostalan, neodgovoran, tj. i suštinski i stvarno zavisan od države i njenog sunca. Elementarnu emancipaciju – zrelost i autonomiju kao preduslov za socijalnu autonomiju višeg reda – autoritarci (ogromna većina homines i mulieres na Balkanu) sami su ugasili u sebi. Oni se perpetuiraju kao prividi odraslih, dok su po mentalnom sklopu (sklopu pameti) deca, kombinacije infanta, pubertetlija i, eventualno, adolescenata (ali ne više od toga: njihovo punoletstvo je proglašeno, ali nije stečeno). Na zrelost, samostalnost, odgovornost i, samim tim, slobodu oni su postali autoimuni.

100

Kukultutura

Objavljeno 23. 06. 2013.

Desilo se još jedno dešavanje, u nekom neodređenom obliku za koji rekoše da je „protest“ – nije bilo govorancija, bilo je nemih parola, sve kulturno, fino i lepo, na Trgu republike, 22. juna od 18 do 19h, u prestonom gradu Beogradu, po nesnosnoj sparini i na 35-6 stepeni vreline u hladu. To okupljanje je imalo sledeći razlog (navodim po e-mail pozivu koji je, odaslat na razne adrese, stigao i u moj inbox):

- протест уметника и радника у култури због неодрживог стања у култури и односа државе према уметницима у свим областима стваралаштва.

Ne znam koliko je tačno bilo „kulturnih radnika i umetnika“: Blic kaže da nas je bilo „oko hiljadu”, Danas i B92 „više od 500“. Valjda toliko, pošto se dolazilo i odlazilo, a da je ipak bila sića kazuje i ova Blicova fotka:

101

Prema vestima, protest je bio „nepolitički” – to bi značilo: nestranački – pa je zato bio i svestranački. Tamo se tako zadesio i (levi) Nenad Dimitrijević, istoričar umetnosti, (srednji) Vule Žurić (pisac), (desni) Vladimir Kecmanović (pisac), a izjave su dali Goran Marković (reditelj, „rekao je Tanjugu da protest nema nijedan konkretan zahtev i da je dobro što je tako ali šalje poruku prisustvom ljudi“, pa ti razumi), Gordan Kičić (glumac i producent, „došao da da podršku mirnom protestu ali da ne očekuje rezultate od njega”, hm), Kornelije Kovač (kompozitor, muzičar, „miran protest kako dolikuje vaspitanim ljudima“, što objašnjava, donekle, prethodne izjave), Nebojša Krstić (bivši muzičar, ex-savetnik predsednika Republike, Tadića, Krle vrapcoljubac, „došao ovde da podržim ljude koji žive od kulture i tog minimuma minimuma para”), Borka Pavićević (dramaturškinja i kulturno-politička radnica, još uvek nedekontaminirana: „Ko je za 20 godina došao ovde da stane sa Ženama u crnom? Šta će biti sa 450.000 ljudi koji imaju nepovezan staž?“ – sasvim suvisla pitanja,

102

mada u neskladu sa „vaspitanim ljudima“ na protestu od kojeg se „ne očekuju rezultati“).

Koliko sam skontao, osnovni zahtev je bio ovaj: da država malo odreši kesu. To je trebalo da izrazi glavna parola, naslonjena na postament Konja:

Imam lično (i ne očekujem da ovo iko prihvati, svađajte se slobodno s ovim dole napisanim, tome to i služi) dva načelna problema.

Najpre, „država = kultura“. Smatrao sam, smatram, i još ću dugo, kako se čini, smatrati da je Država, svaka, a naročito ova „naša”, pre svega „okupatorska sila“, kako se sjajno izrazio Basara u Dugovečnosti (o čemu sam, takvoj sili, pisao na Libretu ovde, ovde, ovde, ovde, ovde i ovde), i protiv nje valja uvek protestovati. To mi nije sporno. Ali da bi se moglo protestovati protiv Države, uslov je da smo se od nje dovoljno emancipovali, i da od Države ne očekujemo da bude Tata koji namiruje naše

103

potrebe za džeparcem, odnosno Mama koja će poturiti sisu kad ogladnimo. U protivnom, bićemo ili nezreli (nesposobni da budemo samostalni, punoletni građani, a ne samo puki podanici) ili licemerni (pa ćemo, kad Tata ispostavi lovu za moj novi film, ćutati, ili ćemo, kad Mama da sisu da podojimo ustanove „od nacionalnog” ili kakvog drugog „značaja“, pohvaliti Mamu). Cilj nikako ne sme biti „država = kultura“, jer država izjednačena sa kulturom (pod uslovom da znamo da je država politička ustanova prvog reda, a kultura širok, jedva odredljiv pojam skupa vrednosti neke zajednice) označava takvu etatizaciju kulture, gde kulturi (kao iole samostalnoj, kreativnoj delatnosti ljudi koji slede i preispituju zajedničke vrednosti) nema mesta. Nema bržeg puta od sterilizovanja i destrukcije kulture od proklamacije „država = kultura”. „Država = kultura“ (tj. daj, Tato, pare za moj art-project), zaudara na kod nas još, naročito kod „umetnika i kulturnih radnika”, prisutni „socijalizam“ (izrazito nespešan polit-project 1945-2000, iz kojeg je vremena od umetnosti, recimo, ostalo samo ono što je stvoreno mimo, pa i nasuprot Državi).

Drugi moj problem s protestom sinoć je sam „protest“. Nema uspešnog protesta „vaspitanih ljudi”. Protest ima smisla kad je protest gneva i kad je javno pokazivanje otpora. „Miran protest” nije protest. Naročito ne protiv Države. Većina podanika (pa i mnogih među onima koji ovo čitaju) skloni su klišeima tzv. binarnog shematizma, i ne sumnjam da će me takvi naopako shvatiti: „aha, zalaže se za rušilački protest“. Jock, bre. Ali ako se želi zaista „miran protest” onda ne treba ni izlaziti na ulicu; može se ostati kod kuće i „protestovati” (još mirnije) u četiri zida, čak u sebi samome. Protest (gledaj Turke, gledaj Brazilce) jeste događaj u kojem „vaspitani ljudi”

104

pokazuju svoj gnev, odbijanje državne politike, otpor državi, viču, deru se, urlaju, trupkaju, pa ako treba i tuku protiv Države u liku njene sile; pravi protest mora imati kao potencijal realni otpor, inače je unapred osuđen na neuspeh. Ukratko, ne protestuju tzv. lepe duše (još kod Hegela opisane kao umišljeni polusubjekti koji su „iznad“ društva, sve uvek znaju i uživaju u svom pljuckanju „odozgo“ na sve ostalo), već oni kojima nije strano da svoja tela izvedu na ulicu, u istoriju, da uprljaju ruke svakodnevicom. Protest je telo, a ne „duša”. (Ili, kako bi Kiš rekao, kao i za pisanje za stvarni protest treba imati – makar i simbolički, ali bez zatvaranja u simboliku – muda.) Naše „lepe duše” („umetnici i kulturni radnici“) samo traže pare. Pa je lako da se sa njima, odmah, ako i ne i pre skupa, složi i nadležni ministar, Braca (valjda je platio porez, pa sad može da se pojavljuje u javnosti): „U suštini slažem sa zahtevima kulturnih radnika koji protestuju“, kaže on. Ministar se slaže „u suštini“, tj. „u duši“. I ko sam sad pa ja, da se bunim?

Posle protesta, otišao sam do okoline Kalenića da pričam sa mojom novom drugaricom Jugoslavom. Kad sam izlazio iz auta, zovu me na mobilni Branko I Bas. Obojica su zajedno u Čačku i spremaju se da mu ga malo daju; redovno me tako cimnu da mi prave zazubice. Nisu na protestu. Branko je čitavog života jedan od naših najvećih radnika, upravo u kulturi: objavio je stotine i stotine izvanrednih knjiga, sam, mimo i ne retko protiv Države. Bas je jedan od naših najvećih umetnika: napisao je, mimo i redovno protiv Države, desetinu romana, pa i navedenu Dugovečnost*. Dala Država pare ili ne, njih dvojica su uradili za domaću kulturu više nego barem devet desetina sinoćnih „lepih duša“, okupljenih na letnjoj

105

sparini da se mirno vide, slatko proćaskaju i uzvišeno se potom raziđu u kafanske bašte oko časnoga Konja.

_________

* „Tesno sam vezan za Srbiju, istinski volim Srbiju i sve ljude koji žive u Srbiji, na čelu sa mojom tetkom, ali tobožnju državu Srbiju, to strano telo koje se isprečilo između Srba i Srbije, koje je okupiralo Srbiju i koje se po svetu lažno predstavlja kao Srbija, mrzim iz dubine duše i ne propuštam nijednu priliku da o njoj progovorim sve najgore. Država Srbija, dragi kolega Maslać, uopšte nije država srpskog naroda i svih njenih građana, kako to piše u lažovskom Ustavu Republike Srbije. Država Srbija je strana, okupaciona sila koja nema nikakve veze sa Srbijom kao geografskim pojmom, sa Srbijom kao takvom. Takozvana država Srbija je Akcionarsko društvo za pljačkanje i uništavanje Srbije kao takve” (strana 21. u Laguninom izdanju romana).

Ah, to prokleto tržište!

Objavljeno 25. 06. 2013.

Vidim da se pojedini tekstovi na ovom Libretu čitaju – poslednji je videlo par stotina ljudi, kaže mi Guglova analitika. Ni smatram tu brojku značajnom. Više me zanima kako se čita, a tu su, sudeći po reakcijama, rezultati prilično porazni. Autor ovih priloga ovde je i autor jedne knjižice (i ona se može naći na Libretu, tamo gde su podaci o autoru) pod nazivom Provokacija kao komunikacija. Čak i kad napišem (crno na belo, kao u

106

poslednjoj libretariji) da ne očekujem da moje reči iko prihvati (i dodam, još crnje na belje: „svađajte se slobodno s ovim dole napisanim, tome to i služi“, što znači da upravo hoću da podstaknem da svako sa sobom raspravi ponešto, kao što to i ja činim ovde sa samim sobom), preko toga se pređe pogledom da bi mozak nastavio ugodno da drema.

Zašto je tako, jedva da znam. Internet je, pored mnogih dobrih stvari, doneo i dve loše: pažnju čitanja je sa njenog sažimanja preneo na rastezanje, sa koncentracije preveo na predgledanje, skakanje s linka na link, na surfovanje, i, omasovljujući pristup, neminovno doveo do toga da se drastično smanji nivo inteligencije upotrebljene za vlastiti doprinos razmeni smisla. Ukratko, čita se i razume se površno, a glupih komentara je sva sila. Na to se treba navići, kao na neminovnost u promeni jedne paradigme javnog istupanja. Kad se odigrala Gutenbergova revolucija, pa su se knjige počele masovno štampati umesto prepisivati, mnogi među ondašnjim učenjacima doživeli su poplavu knjiga kao poplavu ružnih i glupih kupusara, umesto dotle ilustrovanih, bogato ukrašenih i uglavnom pametnih rukopisa koji su, usled teškoće čuvanja i umnožavanja, prošli višestruki filter vremena. Stara priča se ponavlja: ponovila se i sa pojavom masovne štampe krajem XIX i na početku XX veka – kad su pojavili prvi tabloidi, tridesetih kad je radio postao masovan – Hitler je to umeo da iskoristi, pola veka kasnije s televizijom – medij tako moćan, a tako zaglupljujuć, i sada sa Netom – čitava informatička eksplozija koja istovremeno implodira IQ informatičkog kosmosa, vodeći ga entropiji.

107

Sa ovim poslednjim ne bih se, međutim, ni ja sam složio. Kao što su uprkos kvantitativnom skoku pojedine knjige i nakon Gutenberga nastavile da budu kvalitetne, kao što je radio sasvim fina sprava na kojoj se može slušati Betoven ili Doniceti, kao što postoje valjane emisije i valjani TV kanali, tako na Netu ima itekako čudesnih stvari, poput, da pomenem samo ono najprostije, Guglovih pretraga ili Vikipedije. Nedavno mi jedna drugarica, inače filozofkinja i pametna žena, održa bukvicu protiv Vikipedije. Džaba joj navedoh podatak da je procenat grešaka u Vikipediji otprilike jednak kao u staroj Britanici, a uz to i ispravljiv: nije vredelo. I mada je – takođe mi očita bukvicu u tom smeru i smislu – za potpuno „besplatno“ obrazovanje (implicirajući da sam ja, valjda, samo za ono drugo, „skupo“), omasovljenje znanja preko Vikipedija i Neta uopšte joj odnekud nije po volji. Za Gugl se, opet, „zna“ da je špijun koji pamti sve naše upite (pa ako je tako, što ga onda pitaš, pitam ja), i da će, eto, ili nekog „sudnjega dana“ otkriti šta sam ga pitao (pokazujući time širine i dubine mog neznanja, a moje lično neznanje je zaista široko kao nebo i duboko kao okean, priznajem uvek i rado se dam poučiti, tj. autokorigovati), ili će, jao, jao, iskoristiti, u svojoj algoritamskoj premudrosti, da mi poturi tamo neke reklame. Da moju pažnju, dakle, izvede na tržište. Ah, to prokleto tržište! I mada mi Gugl omogućuje da „za dž“ pitam i saznam, opet ostaje: ah, to prokleto tržište!

U odbranu tržišta moram da navedem par činjenica (ili barem, ukratko, ono što smatram činjeničkim stanjem stvari).

1. Tržište je stari mehanizam razmene roba i usluga, čak i pre pojave novca u obliku u kakvom ga civilizacija

108

poznaje, kao univerzalnog posrednika te razmene. Pokušaji da se, u novije vreme, kao kod Pol Potovih Kmera, ukine, nisu odveli nikud, već u radikalnu pustoš i teror. Nezamenljiva je realnost u kojoj sloboda ide uz rizik.

2. Moderno tržište (od renesanse na ovamo, dakle za poslednjih par stoleća) odigralo je jednu od ključnih uloga (uz promene u difuziji informacija putem knjiga i časopisa, potom novina i drugih medija, uz nove modele učenja i obrazovanja, tehnički napredak, političko nametanje srednjih i nižih staleža, masovnu proizvodnju dobara, i uz skup ideja koje nazivamo prosvetiteljstvom) za emancipaciju društva od države. Oko toga se slažu i Marks i fon Hajek. Ni socijalizam ni liberalizam – niti oni političko-socijalni programi između toga – ne bi bili mogućni bez tržišta. Da ne pominjem slobodu proizvodnje i slobodu potrošnje koja je tržištem dodata slobodama mišljenja, javnog izražavanja stava, javnog okupljanja i organizovanja. Dimenzija tržišne razmene, ponude i potražnje, oblikuje, sa ovim drugim slobodama, dimenzije modernosti u kojoj živimo.

3. I, naravno, postoje različiti modeli tržišta. Tu različitost takođe smatram za činjenicu, ali, dalje, pošto odnos prema tim modelima može biti različit, sa deskriptivnog (faktičkog) terena prelazim na normativni (vrednosni). Pitanje postaje: u kojoj meri, iz kojeg ugla i sa kojim efektima se tržište reguliše?

a) Najviše i najčešće tržište dobija svoja pravila iz ugla samog društva, tj. iz socijalnog polja razmene. Razmenu u jednom društvu ne valja redukovati na puku ekonomiju (u užem modernom značenju industrijske, masovne

109

proizvodnje i takođe masovne, marketinške konzumacije). Ona je uvek šira, temeljnija, i dela na duži rok. Samo tržište je deo te velike razmene, deo socijalnih sistema, podsistema, tj. poredaka i registara komunikacije energija, stavova, ideja, pa i usluga i dobara. I dok to funkcioniše kao „nevidljiva ruka“ (a to je bilo izvorno značenje Smitove metafore za internu samoregulaciju), uglavnom je dobro. Možda ne uvek i sa stanovišta svakog pojedinca, ali sa stanovišta socijalne komunikacije kao ukupne razmene istorijskih vidova života svakako.

b) Kad prestaje da bude dobro? Onda kad neki od pojednačnih socijalnih podsistema ili registara preuzme na sebe da reguliše čitavo polje socijalne razmene ili komunikacije. To najčešće, u moderno doba, čine dva takva podsistema: ekonomski (u užem značenju) ili državni (administrativno-upravna moć). – U prvom slučaju, svega 3 puta pomenuta Smitova „nevidljiva ruka” (jednom u Teoriji moralnih osećanja, i dva puta u obimnijem Bogatstvu nacija), postaje tzv. laissez-faire princip. Tada se socijalna samoregulacija, koja pruža osnove i tržištu, preuzima kao regulacija iz ugla maksimizacije partikularne dobiti (profita pojedinačnih instanci). Sloboda je tada pre svega sloboda za prodavce, i to dalje vodi svim devijacijama koje moderno tržište, takođe, poznaje: monopolima, karteilizacijama, ciljanom stvaranju nestašica ili, obratno, zasipanjem tržišta nižim kvalitetom robe itd. – U drugom slučaju, država propisuje obim, kvalitet i način distribucije, uzimajući tržište kao polje dirigovane razmene: od ekonomske do političke, od idejne do medijske. Dok su efekti takve aproprijacije tržišta i samog društva kao polja razmene bili jasno vidljivi u tzv. real-socijalizmu,

110

kapitalistički model masovne produkcije i reprodukcije češće poseže za kombinacijom u kojoj ekonomija nadodređuje državnu upotrebu moći, bilo da onda upravlja tržištem kroz regulaciju (za svoje potrebe profita), bilo deregulacijom (ponovo za iste potrebe profita). Izvorni liberalni model samoregulacije tada se menja u neoliberalni model regulisanja deregulisanjima (najčešće na tri plana: partikularni interes vlasnika proizvodnje se ugrađuje u zakonodavstvo, osnažuje se privatna sfera na račun javne, a sam se rad – ne samo njegovi proizvodi – istura redukovanoj koncepciji ponude i potražnje).

c) Globalizacija ekonomije i globalna kompeticija kapitala su, u poslednjim decenijama, učinile neoliberalni model dominantnim. Ne samo MMF, Svetska banka, Evropska centralna banka, Vašington i Brisel, već i Moskva i Peking preuzeli su ovaj model kao osnovni. Tzv. socijalna država je u povlačenju, jer je lokalna i manje kompetitivna, pa stoga i liberalna autoregulacija socijalne slobodne razmene postaje plen neoliberalne matrice regulacije/deregulacije. Tržište je sve manje slobodno, a sve više podložno marketinškim manipulacijama tzv. krupnih igrača. I tako će biti sve dok je država u rukama krupnog kapitala, tj. otkad je izgubila moć korekcije tržišnih devijacija u ime društva (tzv. javnog ili opšteg interesa, koji, ma kako ga formulisali, ipak postoji kao socijalni princip ili forma komunikacije, pre svakog sadržaja koji tu formu može konkretno popuniti).

Lično, ne bih bio spreman da kritikujem neoliberalizam iz ugla komunizma ili radikalnih levih (još manje desnih) opcija. Mislim da je još uvek i moguća (i danas naročito neophodna) kritika neoliberalizma iz ugla – liberalizma.

111

Za mene preotimanje sloboda nalaže zadatak odbrane sloboda, a ne odustajanje od njih ili njihovu zamenu utopijom.

Za onaj 1% čitalaca koji su dogurali dovde, da to prevedem na srpski tekući slučaj protesta u kulturi.

Država vam, kulturnjaci, ne redistribuiše pare svih nas jer je ministar loš. On je loš (nije reč o njegovom individualnom profilu) jer je doveden da nema autoritet i da ima mali budžet, pri tom još proćerdan na Konstantina iz Naisusa. MInistri su loši, svi odreda, jer služe, i kad hoće i kad neće, prenošenju domaćeg kapitala iz javne u privatnu sferu. I ministri su loši (ponovo nema veze sa njihovim individualnim dušama i profilima, stranačkim poreklima i garniturama na vlasti), jer je država loša: ustavno, sudski, ekonomski, obrazovno, medijski, stranački. I to, opet, nema veze sa pojedinačnim profilima ovih nabrojanih segmenata ili podsistema. Država je loša jer je društvo loše (e tu se već niko sa mnom neće složiti, pa ni ovo 0% čitalaca koji upravo odlaze), jer je pre svega autoritarno, neslobodno unutar sebe, autistično, sačinjeno od većine koja ne ume da proizvodi socijalni smisao (smisao-da-se-živi-zajedno), i tavori čekajući da mu Tata i Mama (Država, ovakva nikakva) reše manje ili više svaki problem koji ima.

Protestni radnici u kulturi su tu samo simptom ovog neliberalnog – neslobodnog – propadanja. Biću sa njima i u sledeću subotu, od 6 do 7, kod časnoga Konja. Ali ne očekujte od mene da hvalim vaše „lepe duše“. Ni ovde ni tamo. Beg to differ.

112

Connecting People

Objavljeno 30. 06. 2013.

Danas je poslednji dan za stare jugonostalgičare (one koji sanjaju o povratku Tita iz večnijeh lovištah, obnovi Yuge od Vardara pa do Triglava, i sve to). Od sutra je Hrvatska deo EU i granica se pomera na ovamo. Čak i Slovenija ostaje odsečena, a taman smo se ponadali da će je tamošnji protesti opametiti i da će zapucati sa trulog Zapada na svetotajinski Istok.

Sutra je i prvi dan za new yugonostalgiacs: SLO i CRO su tamo, u zemlji Dembeliji, pa ćemo i mi, vostočnjaci, kad uradimo uradak. Opet ćemo se okupiti, dakle, pod Odom radosti i zvezdanim plavim stegom, pa ako budu nevaljali (Ti Tamo), možemo i da ih razbucamo, prvo onako polako, na kvarno, a na kraju uz vatromet. To smo oduvek, uostalom, znali. Suverenost za nas, superanuse, bila je i ostala igračka plačka.

Šalu na stranu (ako je ovo sve šala). Kako se s ove strane nove Rajne doživljava zvanično učlanjenje Hrvatske u EU (čestitamo, susedi, čestitamo, i u to ime vam šaljemo ništa manje nego Tomu) opisao je, uglavnom tačno, Miloš Vasić na T-portalu (uredno preneo i Peščanik). Uglavnom, kažem, jer sam se namerio da ovde blago proanalizam reakcije virtualne Srbije, komentare čitalaca vesti o tome kako je Dačić – posle Datuma, koji, doduše, nije baš datum, više još jedno krupnije obećanje od strane EU – najavio naš originalni &

113

srpski put u budućnost. Tih komentara – na B92 – ima 137, što je solidan uzorak.

Statistički gledano, najviše ih je evroskeptičnih. U tu rubriku bih ubrojao čak 64. Raspon skepse se kreće od „nismo mi za to“ do „izem ti tu Evropu koja…“ (pa sad idu razni razlozi od tipa „kiselo grožđe“ do „hoće da nas eksploatišu“). Ipak, većina domaćih evroskeptika mi nekako više liče na srboskeptike, jer sumnjaju, pre svega, u domaće političare, u kapacitete Države nam, u tzv. ekonomiju nam, pa čak i Narod nam. Pri tom, ne mo’š sozercati levi li su ili desni, ako je to još važno. Na primer, komentator „balega sa asvalta“ kaže: „Citam komentare i ne mogu da verujem. Pa nije drzava smejurija, nego je narod smejurija. Sto bi rekao Pera Lukovic: retko glup narod.“ To može biti i levo i desno: ako je Luković od e-novina levo (ako, da podvučem), pa sumnja da nam je narod glup, u tu sumnju se upisuje i, recimo, Dobrica Ćosić, u knjizi Darka Hudelista (upravo je gustiram) Moj beogradski dnevnik – susreti i razgovori s D. Ćosićem, 2006-2011 (tu padre della nazione skrbno veli da je narod „govnjiv“; a Dobrica bi bio desno, valjda i ako, ponovo ako). Kako god, držim da je ova skepsa prema nama samima zdrava. I ma kako obrazložena, ima smisla – možda nas i nekud odvede. Pa i u EU.

Posle pironovaca, ovako utemeljenih, idu evrooporbenjaci Koštuničinog tipa: nabrojao sam takva 4 komada. Malo za dublju analizu, ako tu ima šta da se analizira (EU treba dati lakat, zbog Kosova, koje je „naše” a oni nam Ga „otimaju“).

Malo je i komentara na suprotnom polu, onih evroentuzijastičnih. Po mom brojanju, ima ih 7. Njihovi

114

razlozi su, ipak, u domenu realnosti. Na primer, pominju se standardi koje bi pristupanje EU donelo Srbiji i slične, ozbiljne rabote. Zanimljivo je da nema baš evroidolatrije, ni u jednom komentaru.

To je 75. Šta je sa onih blizu 60 preostalih? Desetak je iz offa, kako to često biva sa našim virtualizovanim čitaocima-piscima, gde rečeno ima samo dalje veze s onim o čemu se raspravlja („Živela Srbija!“, na primer, ili „Hocemo kralja!” i slično), a ostalih pedesetak se čvrsto drži teme koja je inače bila istaknuta u naslovu vesti: „Dačić: Sa EU i o rakiji i prasićima“. Raspravlja se, dakle, o budućem našem položaju glede brlje i reš prasećih leševa. I tu je raspon od skepse do entuzijazma, svako brani svoje do pošljetka, uz upozorenja da i u EU ima tih hrskavih lešića, ali da ima manje zaumne brlje jer je kontrola (barem javnih isporuka) šljivke i ostalih derivata nešto strožija. Tu su naši virtualci, kako se moglo očekivati, i najduhovitiji: „Pravda za prasiće!! Marica za Ivicu!!!” (piše „O.o“), „San svake svinje je da umre prirodnom smrću…“ (mudruje „vodoinstalater“), „A DUVAN-ČVARCI?“ (pita „Djekna“), „Tomovaca,Tomovaca,Tomovaca,Tomovaca“ (dovikuje „milorad“), „Зхиторадја + Бајцхетина рулес“ (konstatuje „zoran“), „Već zamišljam stručnjake EU & lokalne experte sa workshopa kako se veru u Gornji Klokočevac, da plene satare i kazane“ (sagledava „Oliver“), „Gospodo Srbi, prasci u Srbiji ce za nekoliko godina da slave. Vise niko nece smeti da ih kkkkk….lje. Konacno ce doziveti da budu stokilasi“ („Gurman Joca“, varijacija na „vodoinstalatera“), „Biće teško, samo da dodam, ne sme više da se baca đubre iz auta na ulicu i da se urinira pored autoputa“ (još jedan, ili onaj isti, „Zoran“), „ZBOG PRASICA I RAKIJE, SAMO R E F E R E N D U M ! Bez

115

njega necete u EU tako mi moje brade. Stojko“ (tj. „Stojan“), „Pravda za JAGNJEĆE BRIGADE“ (navija „Dragan“), i sl.

Najmanje i, u isti mah, najviše duhovit, a, takođe, tužno istinit je „Djoka”: „Bez rakije nema ni srbije”, kaže on, baš doslovno. Što bih, u ovom presudnom času, humanistički internacionalizovao, podsetivši na slogan:

116

Paradoks Krleža

Objavljeno 05. 07. 2013.

Postoji jedan pojam literature koji se obično naziva estetičkim (dodao bih i metafizičkim) gde pesništvo figurira kao verbalna umetnost večnih vrednosti i suština, izraz transcendencije, kad književna dela čitamo bez obzira kad su, u kojim okolnostima i unutar koje istorije nastala. Tada u njima nalazimo artističku prefinjenost, stilski rafinman, tragamo za zadovoljstvom duha – u ovom pojmu čiste, visoke beletristike nije strana duha, već strana ovog zadovoljstva problematična – što čitav ovaj koncept, nastao sa prosvetitlejima, legitimiše kao estetiku klasike. Krleža je u tom smislu esteta-klasik.

Postoji i pojam književnosti koji je manje razvijen u estetici, ali razvijen dovoljno da se književnost ne razume samo – pa čak ne u prvom redu – kao „čista“, „visoka“, van-istorijska, metafizička umetnost, već kao jezičko umeće ili diskurs itekako „uprljan“ iskustvom istorije, „snižen“ do svakodnevice, deo tzv. pučke ili narodne kulture, socijalno i politički angažovan, koji na kulturu manje gleda kao na izraz transcendencije, a više kao na polje napetosti, sukoba, i gde polemika – i prikrivena i otvorena – svojim tehnikama ironije, čak paroksizma i sarkazma, dobija na snazi kao kritika, od destrukcije do dekonstrukcije uvreženih, sedimentisanih ili naprosto nepropitanih stavova. Evropsko prosvetiteljstvo nije samo iznedrilo metafizički pojam visoke beletristike, kroz romantizam i razne artizme posle njega, već i ovaj pojam kritičke, angažovane književnosti vezane za konkretnu istoriju.

117

Postoji i takav Krleža – kulturni polemičar, socijalni mislilac, kritičar istorije, prosvetitelj enciklopedista. Unutar Krležinog ogromnog – i po obimu i po značaju – dela, ove dve koncepcije književnosti funkcionišu po principu „paradoksalne vrteške“ – da se poslužim ovim izrazom koji je Stanko Lasić uveo još pre tridesetak godina, izrazom koji sam hvalio u jednog dugačkoj recenziji Lasićeve prve velike knjige o Krleži, pa sam, kao urednik beogradske Književne reči, tim povodom dospeo u tzv. zagrebačku belu knjigu, tj. na spisak ideološki tada nepodobnih, uglavnom beogradskih intelektualaca i autora, što je potpisao Stipe Šuvar, a što je bilo zapravo izrađeno u komunističko-udbaškim podrumima Slobodana Miloševića i lukavo podmetnuto da ode odavde tamo, sa svim predviđenim efektima za sukobe najpre zagrebačke i beogradske intelektualne sredine, hrvatske i srpske kulture, potom srpske i hrvatske politike, hrvatskih i srpskih medija, kao i republičkih aparata moći, a kasnije, ali ne baš toliko mnogo kasnije, sve do sukoba hrvatskog i srpskog oružja.

Hteo bih ovde, zahvaljujući se na vašem gostoprimstvu i prilici da kažem par, očito ne baš važnih reči o Krleži, i da malo razmišljam o ovoj „paradoksalnoj vrtešci“ iz Lasićeve Kronologije, tj. o Krleži u kontekstu istorije. Čini mi se da je taj izraz bolji, naime inspirativniji, nego jedan izraz koji je beogradski teoretičar i tumač, Nikola Milošević, predložio za Krležu kao o „antipodu“ Andriću. Po Miloševiću, Nikoli, Andrić i Krleža su „antipodi“ („oni koji, na suprotnim tačkama planete, stoje jedni drugima naglavce“, kaže jedan rečnik) po stilu – Andrić hladan i miran, Krleža vatren i vazda „narajcan“, po temama – Andrić istorijski distanciran, Krleža istorijski angažovan, pa stoga i po politici – Andrić konzervativan i otuda,

118

valjda, desni, a Krleža revolucionar, i otuda, za uzeti, levi. Iako ova figura „antipoda“ funkcioniše na osnovu klišea (recimo, Andrić je itekako bio „levi“, posle II sv. rata, kad se pridružio apologijama novog režima i pobedničke jedine Partije, nije, osim na površini, baš tako istorijski distanciran, a ispod navodnog mirnog stila ključa često sama krv), možda bi ta figura bila produktivnija da je, recimo, stavila jednog na spram drugog, pa makar i „naglavce“, Krležu i Crnjanskog – dva takođe nesumnjivo velika autora – recimo u periodu njihove polemike o tzv. „oklevetanom ratu“, kad je Krleža podsećao Crnjanskog na njegov rani antiratni Dnevnik o Čarnojeviću, a Crnjanski, tih godina nacionalistički žurnalista, Krleži uzvraćao ubrojivši ga u „salonske komuniste“ i „defetiste“.

Polemike oko i sa Krležom postojale su, dakle, i u srbijanskoj sredini, da ne podsećam, recimo, na Krležine kasnije razlaze i sukobe sa ranijim prijateljem Markom Ristićem i nizom drugih srpskih intelektualaca (oko Enciklopedije), pa sve do prošlogodišnjih napada na „Festival jednog pisca“, u Kulturnom centru Beograda, jednomesečnu manifestaciju tada posvećenu Krleži, napada od strane nacionalista (tipa: zašto Krleža mesec dana u Beogradu, kad nema mesec dana Crnjanskog u Zagrebu?), sve to shodno figuri „antipoda“. U Krleži se, čini mi se mnogo više nego što hrvatska sredina sluti, u srpskoj kulturi, mada u njenom jednom delu, rado vidi samo „antipod“, dabome – „antipod“ Hrvata koji, naravno, stoji „naglavce“ Srbinu, ma šta to sve bilo i kojim klišeima podređeno.

Lasićeva figura „paradoksalne vrteške“ je, kako rekoh, daleko produktivnija. Ne samo za Krležu – gde se mnogo toga može njome osvetliti, od infrastrukture teksta, stila,

119

motiva, obrta, pripovedanja i dramskih tenzija – već na nivou čitavog dela (Krleža kao esteta i Krleža kao polemičar, Krleža koji gradi i Krleža koji razgrađuje, Krleža eksperimentator i Krleža erudita itd.), kao i na nivou kulturne i istorijske uloge Krleže za književnost u samoj Hrvatskoj, ali i drugde. Pa i u Srbiji. Čak i u odnosu između srpske i hrvatske kulture, ili srpskih i hrvatskih kultura (ne samo da je su ove dve već jedna mala množina, već je i svaka unutar sebe po jedno malo mnoštvo, uprkos svim pokušajima homogenizacija). Ako se o politici još razmišlja po principu „antipoda“ („vi tamo dubite naglavce“, „ne, nego vi tamo!“), o kulturama se uvek, i unutar i izvan, može razmišljati shodno figuri „paradoksalne vrteške“. Ta figura nema totalizacijsku moć – ona povezuje a ne sintetiše, vid je diferencijacije i komparacije – upoređuje, slaže i povezuje razlikujući, pa mi se zato čini širom nego samo kao figura za jednu pojavu (makar i bila tako krupna kao što je Krležina).

Uprkos pojedinim pojavama slične vrste, srpskoj kulturi nedostaje autor Krležinog profila i kalibra. Srpska kultura ima svoje estete, ali nema estetu prosvetiteljskog tipa kao što je to bio Krleža polemičar, kritičar i enciklopedist. U srpskom društvu, njegovoj istoriji, samo evropsko prosvetiteljstvo druge polovine XVII i prve polovine XIX stoleća bilo je kasno i samo delimično prihvaćeno – kasnili smo za čitav vek, i kod prosvete u užem značenju samokorekcije znanjem i učenjem, i kod emancipacije kao odvajanja i razvijanja građanskog društva kroz borbu sa apsolutističkom državom. Na Krležu, uprkos svem njegovom političkom levičarenju, gledam kao na autora iz građanske kulture, a naročito kao na književnika koji je književno-estetički sloj vlastitog dela neprestano kontaminirao, razgrađivao i sam podrivao – svaki put kad

120

do ovog sloja visoke književne dikcije doskoči, a doskakao je neprekidno/iznova – intruzijom, upadom, probojem „niskih“ ali istorijski važnih impulsa, tenzija i čak irupcija iz tzv. Lebenswelta, sveta života. Kao građanski pisac estetizovao je vlastitu dikciju do briljantnosti, ali je istovremeno u nju uplitao istoriju, nisku, prljavu, uvek problematičnu. A kao provetiteljski enciklopedista – u isti mah hrvatski poližanrovski i poliloški Didro, sarkastična prznica Volter, i ideološki kontroverzni Ruso – Krleža je znao da se dalja izgradnja jednog društva – hrvatskog obrazovanog i kritičkog građanstva, u prvom redu – mora osnivati pre nego na romantici prošlih prepora, najpre na znanju. A da znanje dolazi iz istorije savremenosti, iz svakodnevne borbe protiv „kulta laži“ i gluposti.

Mislim da je svega toga Krleža bio svestan, tj. da je znao šta čini svojom literaturom, estetikom i polemikom. Pre neki dan, recimo, ponovo sam čitao njegova dva ogleda o Stjepanu Radiću, jedan iz 1926, drugi iz 1928, ovaj drugi nakon ubistva Radića – to ubistvo je označilo definitivni razlaz između građanskih političkih elita Beograda i Zagreba, sve nakon toga je bio odloženi kraj, izbegavanje konsekvenci, primirje koje je samo skrivalo bujanje tenzija i potmuli rast snaga nasilja – i ponovo sam bio iznenađen veštinom da se, u razmaku od samo 2 godine, kažu naizgled suprotne, a zapravo paradoksalne stvari o istoriji, da se sredstvima estetizacije dosegne jedan intelektualni horizont u kojem nema estetski – lepotom ili metafizikom – uglađenog sveta, već su samo tmine, nokturna, košmari i krvave magle umesto svitanja, u šta tone jedna navodna zajednica, u isti mah i bliska i daleka, i sebi i drugima od sebe, i slična i sučeljena, i ista a različita. Zajednica, ili istorija, ponovo, kao „paradoksalna vrteška“.

121

Tu je istoriju, a ne samo visoki stil pevanja i pisanja, Krleža poznavao bolje od ma kog svog savremenika, iz svoje prošlosti, iz svog vremena, pa čak i, usudio bih se na paradoks, još jedan, i od svojih savremenika (pratilaca) iz budućnosti. Pisci ponekad umeju da budu i takvi. Gledajući ga lično kao osu hrvatske kulture XX stoleća, čini mi se da tu, u njegovom delu, pre svega treba tražiti, barem iz sprskog ugla, ključeve za naše nerazumevanje, za naše teškoće i – bez emfaze i ekstaze – za nove mogućnosti odnosa između naših dvaju kultura, literatura, intelektualnih i ostalih razmena, najznačajnijih za ovaj deo Evrope.

I na samom kraju – ne znam jesam li rekao išta što već ne znate, najverovatnije nisam, samo sam vam, eventualno, skrenuo pažnju na par tačaka – na kraju želim da vam kažem 3-4 stiha, iz pominjane Književne reči od pre tridesetak godina, uz upozorenje da su ti stihovi (tačnije: reči stavljene u rime) pomalo skaredni, pa svi koji imate tankoćutne uši na časak ih zatvorite dok ne vidite da sam prestao da mrdam jezikom. Spremni? – Ti stihovi glase:

„Krleža je bio čovek debo / I sve je znao / Bog te jebo // I sve je znao / Jao jao“.

Hvala, još jednom, na pozivu i pažnji.

(Reč na proslavi 120 godina rođenja Miroslava Krleže u Zagrebu, u organizaciji Hrvatskog društva pisaca.)

122

Srbi, još jedan napor: punom parom protiv II zakona termodinamike!

Objavljeno 23. 07. 2013.

Knjiga zagrebačkog novinara i publiciste Darka Hudelista Moj beogradski dnevnik: Susreti i razgovori s Dobricom Ćosićem 2006.-2011. – objavljena prošle godine – došla mi je u šake tek nedavno. Brojni i detaljno preneseni razgovori Hudelista sa Ćosićem (kao i sa par drugih njegovih beogradskih sagovornika) urađeni su u okviru projekta autora o raspadu Jugoslavije. Kako Hudelist veruje da bi kroz i uz pomoć Ćosića najbolje objasnio srpsku stranu tog raspada (teza bi bila da je srpski nacionalizam glavni uzročnik, uobičajena teza hrvatske sredine), kako bi oslikao tu stranu on bira Ćosića kao sagovornika i kao predmet knjige (jedne od nekoliko koje sprema, kako kaže, u okviru svog projekta). Osnovna teza ovakvog okvira može biti za raspravu (kao teza o presudnoj srpskoj krivici za ratni raspad), odnosno sporna po više tačaka, ali samo koncentrisanje pažnje na Ćosića kao na predvodnika i najznačajnijeg eksponenta srpskog nacionalizma u njegovom kulturnom, intelektualnom i političkom vidu nesumnjiv je i značajan Hudelistov doprinos rasvetljivanju i fenomena Ćosić i fenomena nacionalizma kod Srba.

Ne bi li se približio Ćosiću i od njega izmamio odgovore na svoja pitanja, Hudelist se poslužio taktikom traženja tzv. slabe tačke kod svog sagovornika. Ta slaba tačka je Ćosićeva Bajka, distopijski roman napisan između romana Daleko je sunce (1951), Korena (1954), Deoba (1961), i tetralogije romana Vreme smrti (1972-79), odnosno kasnije trilogije Vreme zla (1985-90), kao i

123

duologije Vreme vlasti (1996, 2007) – Bajka je objavljena 1965. Čosić izuzetno voli Bajku, smatra – kako kaže Hudelistu na jednom mestu u knjizi – da je to delo koje će preživeti, za razliku od ostalih, istorijskih romana koji možda neće, jer su suviše tematikom uronjeni u prošli, XX vek. Dok su ostali romani istorijski, Bajka je neka vrsta metafizičke fantazije, srpska varijacija na faustovsku temu.

Hudelistu se sviđa Bajka – ili se pretvara da mu se sviđa, kako bi se, preko Ćosićeve slabe tačke, približio što više našem „ocu nacije“ – i bavi se njome iscrpnije od svih drugih Ćosićevih literarnih dela. Naročito mu je zanimljiv pretposlednji deo u Bajci koji se zove „Razistorija“, gde se vreme, istorija čoveka, sveta, i prirode kreću unazad, od savremenosti prema prošlosti, ka zamišljenom nultom početku svega, pa i svemira. Recimo: „Zajedno sa povratnim tokom vremena nastupiće i biološka reverzibilnost ljudi, naime, starost će iščeznuti i preobraziti se u mladost, mladost u detinjstvo, a deca će se pretvoriti u bebe, bebe u fetuse, fetusi u sprematozoide“. Ovaj povratak u status nascendi (pa i pre toga) ipak ne zahvata one koji su iz sadašnjice u kojoj su satovi najpre stali, a onda kazaljke krenule unazad: „Na živim ljudima, odnosno neumrlim onovremenicima, ne uočavaju se biološke i fiziološke promene; kao da smo isti kakvi bili dok je vreme išlo, valjda, normalno, napred, dok nekakav krug vasione, prostora, vremena, iz neshvatljivih razloga nije okrenuo u suprotan smer i zavitlao u nešto, razneo nam prvo dan i noć“.

Zapravo, postoji izvesna simultanost sadašnjosti i prošlosti (ili prošlih sadašnjosti) u tom obrnutom kretanju istorije, odnosno sadašnjost koju nastanjuje prošlost,

124

sadašnjost okrenuta prošlosti. Ono što je postojalo opet postoji, ali ono što neće postojati to je ono što sada (ili još) ne postoji: svet je lišen budućnosti. Od tri uobičajene dimenzije vremena, postoje u ovom finalu Bajke samo dve (sadašnjost i prošlost), bez treće (budućnosti), pa je otuda ovu distopiju teško odrediti kao obrnut, naopaki svet – mada pokušava da se tako predstavi, i na leksičkom nivou („unepostojavanje“, „uprošljavanje“,) i na nivou slika (mrtvac u starca, starac u odrasloga, odrasli u dete, dete u bebu, beba u fetus, fetus u spermatozoid; ova geneologija je muška, razume se kod Ćosića) – već je pre, umesto vertikale okrenute naglavce, reč o vertikali bačenoj na leđa, u horizontalu. Svest u kojoj se odvija ova fantazija, narator i istovremeno glavni junak Bajke, nosi ime Čoveka, ali taj Jedermann ili Everyman iz srednjevekovnih skaski otprilike je na razvojnom nivou, po znanjima, intelektu i mašti, osrednjeg gimnazijalca, pretovarenog gradivom iz najraznijih oblasti, od mitologije, uporednih religija, nauka, do istorije, ali istorije iz brzih ilustrovanih pregleda, a da te informacije nisu sređene, „svarene“, odnosno dovedene do elementarne sistematičnosti. Bajka zato na skoro svakoj strani ostavlja utisak jednog nestrukturisanog hibrida, mešavine krajnje heterogenih sastojaka, velike i otužne mućkalice, odnosno zbrdazdolisane papazjanije koju bi trebalo da vode patetična velika pitanja o Smislu Života, Čoveka, Njegovih Nada i Uverenja, Slobode i Znanja i, razume se, Istorije. Finale sa „Razistorijom“ legitimiše se u knjizi (roman je to samo utoliko što je reč o dugačkoj fikcijii stavljenoj među iste korice) time što Čovek, koji vodi dijaloge sa Anđamom (srpski đavo), na dnu reke (gde se ti dijalozi skoro od početka vode), hoće da mu se konačno predstavi (ili oživi) prošlost: „Hoću istinu da tražim u prošlim, starim vremenima, jer jedino preci znaju

125

šta ne sme da se zaboravi; želim da vidim šta je u prošlosti stvarno bilo, da bih naslutio šta sutra ne može biti” – potraga koja treba da opravda čitavu ovu zgomilanu fantasmagoriju a metafizičkih pretenzija.

Hudelist je našao, kroz sugestije Ćosićevih prijatelja, slabu tačku Ćosića – njegovo visoko mišljenje o Bajci (koju su i Ćosićevi najverniji hvalioci uglavnom preskakali ili je tek uzgred pominjali uz komplimente iz repertoara opštih mesta, pa je ovom sujetnom piscu – što ne mora biti zamerka: svaki pisac je sujetan kad su u pitanju njegove pisanije – utoliko značajnija pažnja sagovornika za jedno promašeno delo, koje on ne vidi takvim), ali je sad sebi natovario problem da i sam razume zašto autor toliko drži do tog dela, više nego do ostalih. Pošto je reč o reverzibilnosti vremena kao pretpostavke Bajke, a naročito njene „Razistorije“, zagrebački publicist se opremio knjigama iz popularne nauke, i tako naleteo na II zakon termodinamike. Dok I zakon termodinamike govori o konstanti energije, II zakon – koji se varira kroz različite formulacije, od Karnoa preko Klausijusa i Kelvina do Maksvela, svi iz XIX veka – govori da se u jednom izolovanom sistemu entropija nikad ne smanjuje, jer takvi sistemi sami teže termodinamičkom ekvilibrijumu, što je upravo maksimalna entropija. Smatra se da je ovaj II zakon termodinamike empirijski potvrđen, a konsekvence su različite: on, na primer, konačno utvrđuje da nije moguć tzv. perpetuum mobile (jer energija izolovanog sistema ne može bez trošenja održati početno i potonje stanje istima, tj. ne može sama nadoknaditi gubitke kretanja), entropiju određuje kao konačnu (teorijsku, ipak daleku) sudbinu svemira (pa će se kasnije za ovaj zakon reći i da je „najpesimističkija formulacija u celokupnom ljudskom mišljenju“), utvrđuje da postoji „asimetrija”

126

vremena, tj. da je ono ireverzibilno (kreće se, poput strele, samo u jednom pravcu), sa čime je povezano i „unapred” i „unazad“, odnosno nužnost da uzrok prethodi posledici, itd.

Fizičari i matematičari su razrađivali posledice ovog zakona, njime su se bavili i filozofi, i teško je ponekad razlučiti fizičke domene II zakona termodinamike od njegovih metafizičkih potencijala ili pretenzija. A upravo oko ovih poslednjih, metafizičkih, kad se fizika (prirode) prebacuje u istoriju (čoveka) trudio se Hudelist, pa, sa njim, i Ćosić.

Tako, negde oko 310-315. stranice knjige, Hudelist prenosi dijalog sa Ćosićem u kojem piscu govori o tome da je svojom Bajkom, a naročito poglavljem „Razistorija“, udario protiv II zakona termodinamike, vraćajući vreme unazad, tj. čineći ga reverzibilnim. Ćosić je ushićen Hudelistovim otkrićem, smatra da je ovaj pronašao nešto što je dotle svima promicalo (pa, donekle, i samom autoru), a na pitanje publiciste ne poriče li time II zakon romanopisac prostodušno odgovara: „Ja taj zakon ne priznajem“.

Pisci, naravno, mogu u svojim fikcijama ili fantazijama poricati fizičke zakone – zato su to upravo fikcije i fantazije – pa bi Ćosićevo odbijanje da prizna II zakon termodinamike bilo legitimno: ali ono bi bilo i ostalo takvo samo dok je reč o fikciji. Međutim, Ćosićeve pretenzije nisu, pa ni u Bajci, samo pretenzije na fikciju: njegove su pretenzije svuda u vlastitoj literaturi bile pretenzije na istoriju, sa njom i na ideologiju i politiku, a tu je već reč i o fizici (ne nužno o nauci koja se zove fizika, već o polju

127

koje se tiče prirode, vremena, prostora, materije, istine, znanja, čime se sve nauka fizika bavi).

Tim više što, kako Hudelist dokumentuje, „Razistorija“ iz Bajke predstavlja mehanizam po kojem se istorija, ona jugoslovenska, i ona srpska naročito, razrađuje ili razgrađuje, u svakom slučaju fikcijski transformiše u paraistoriju koja, kako to često ume da bude kod publike slabo upućene u dokumentovanu, kritičku istoriju (ili kritičku istoriografiju), olako tu paraistoriju uzima za istinu o stvarnoj prošlosti, tj. istoriji.

Istini za volju, takvu publiku kod Srba nije stvorio Ćosić. Ona je stvorena pre njega, još u doba kad su srpske epske pesme uzimane za deskripcije (ako ne baš fakata u detaljima, a ono kao kondenzacija toka i smisla) stvarnih događaja; to se ustanovilo još sa Vukom i njegovim etnografskim zapisima, a nacionalna romantika našeg XIX i XX veka je ovaj bizarni način čitanja nastavila u raznim vidovima.

Ćosićeva paraistorijska literatura je parazitirala, i još parazitira, na tom talasu zamene literature za istoriju. Iako, prema merilima koja su imanentna ili intrinsična za neko književno delo narativnog tipa, po svojim ključnim elementima Ćosićeva proza ne bi mogla da se uvrsti u naročito uspelu literaturu (likovi su uglavnom tipizirani, bledi, zapleti bez jače interne logike i više prepušteni intervencijama samog istorijskog predanja kao neke vrste deus ex machina, motivacije uglavnom niču iz herojski potencirane patetike, izraz previše često klišetiran, po stilskoj formaciji pripada devetnaestovekovnom realizmu koji je i sam Tolstoj iscrpeo), tajna ogromnog uspeha Ćosićeve literarne feljtonistike kod domaćih čitalaca pre

128

svega je u njegovom velikom uprošćavanju, u pogolemoj „redukciji kompleksnosti“ stvarne srpske istorije kako bi se ona monologizovala i usmerila ka poenti da „Srbi dobijaju u ratu, a gube u miru“, odnosno da je tragika Srba, nas uzetiih za „nacion” (naciju konfigurisanu državom u ratnički ili ratni stroj), neka vrsta domaćeg istorijskog perpetuum mobile mehanizma, utoliko fatuma, iz čega ne možemo iskoračiti. Ovako zadat naš fatum onda deluje kao pravi istorijski zakon koji ne možemo izbeći (jer smo na „raskršću“ Istoka i Zapada, recimo), pa šta god učinili opet će nam se tragedija ponoviti (dakle, malo smo ili nimalo odgovorni za ono što nam se ponovljeno i epohalno zbiva, jer krupne sile su u igri oko naših glava), a kako je ovaj istorijski zakon vrsta metafizičkog zakona ali sa fizičkim posledicama (periodične izgibije, odnosno, u Ćosićevoj literaturI o vremenima smrti, zala i vlasti, takoreći konstantna stradanja, sukobi i raskoli), sve skupa se pretvara u literaturu nacionalnog naricanja, nepromenljivog pesimizma i kulturne optike kosmičkog beznađa. U kojem, prema silama zla okolo nas, koje kao da sede i smišljaju kako da nas unište, jedino ostaje da se zatvorimo u svoj brlog i trunemo u vlastitom pepelu (slikom „opepeljenog sveta” upravo počinje Bajka).

Čosićeva poetika uprošćavanja ili uprosečavanja istorijske složenosti za publiku koja mu veruje i koja je znatna – za „naciju“ svojih vernih čitalaca kojima je on duhovni „otac“ – sa svoje strane nije presudno određena literarnim iskustvima XX veka (XX vek u literaturi je vreme od Prusta, Džojsa, Kafke, pa do Borhesa, Sebalda i Bernharta), već političkom dominantom srpske istorije druge polovine XIX veka, koju je srpska istorija XX veka varirala i iz koje se nije još izvukla. To je narodnjaštvo, od

129

Pašićevih radikala i socijalista Svetozara Markovića, do socijalista Slobodana Miloševića i radikala Vojislava Šešelja, kao najsnažnijih primera. Reč je ideološkoj matrici po kojoj je kolektivizam kao orijentacija važniji od individualizma, država kao vlast nad teritorijom važnija od pravnih regula i ustanova, ratni potencijali od kulturnih, socijalna homogenizacija i egalitarizam od diversifikacije i dinamike, koncentracija resursa od dislokacije i distribucije, pagansko pravoslavlje od hrišćanske jevanđelizacije, pritezanja ka unutra od prihvatanja izazova spolja. Narodnjaštvo kao pojava (kod Rusa, kod nas, ali i kod još nekih naroda oko nas koji su imali istorijske hendikepe i bili ometeni u razvoju) ima u XX veku tri vida: javlja se kao nacionalizam (čiji je ekstrem nacizam), kao socijalizam (ili komunizam, sa staljinizmom kao ekstremom), a u demokratijama se javlja kao populizam (sa svojim ekstremom danas u medijskoj kontroli masa, što je toliko sveprisutno da jedva zapažamo njegovu opasnost po samu demokratiju). Ćosićeva poetika / politika (kod njega je to snažno prepleteno) ima sva ova tri oblika: najpre kroz komunističku mladost, sve do razočaranja u Tita, kasnije kroz nacionalističku starost (period od SKZ do SANU), i kroz populizam same te literature kao medija koji pojednostavljuje izbore, redukuje ih na ideološke slogane i efikasno prenosi političke poruke na duži rok. Otuda Ćosić može za sebe da tvrdi i da je bio komunista, i da je nacionalista, ali i demokrata – u sva ova tri registra njegova literatura i publicistika deluju iz iistog, narodnjačkog rakursa, iz hora kolektivizma kojem zajmi svoj glas. Na više mesta u Hudelistovoj knjizi on sebe zaista vidi kao glas srpskog naciona, pa otuda groteskno i, naravno, promašeno deluje njegovo takođe ponovljeno insistiranje kako je on – disident. Ako i ne mora definicija

130

disidenta (ona koja bi važila u XX veku, a ne ona iz ranije teologije kao „inoverujućeg“) da podrazumeva nekoga ko je zbog svojih stavova baš bio hapšen i suđen na robiju (što Ćosić, hvala Bogu, nije bio ni u jednom času), a ono barem mora da obuhvati uklanjanje iz javnosti (što Ćosić takođe, ni u jednom času, nije doživeo; naprotiv, bio je uvek, i pod Titom i posle Tita, masovno štampan i objavljivan diljem južnog ili zapadnog, kako se već kaže, Balkana, „od Vardara pa do Triglava“. Moj primerak Bajke je, recimo, jedno sasvim uredno objavljeno izdanje u Rijeci 1982. godine).

Iz ovakvog ugla, Ćosićevo „nepriznavanje“ II zakona termodinamike – to jest: uvida u entropiju zatvorenih sistema, ireverzibilnost vremena, nemogućnost za perpetuum mobile, asimetričnost „unazad” i „unapred“, neminovost da uzrok prethodi posledici – deluje sasvim sistemski. Da ponovim: nije reč o literarnoj fantaziji koliko je reč o ideološkoj matrici. I još jednom: nije reč o Ćosićevoj „laboratoriji pisca“, već o njemu kao o „nacionalnom radniku”, tj. kao o figuri koja artikuliše jednu po Srbe pogubnu orijentaciju koja uvek na kraju donosi poraz. Matrica u kojoj se na budućnost unapred gleda kao na opasnost, a na prošlost kao na ono što je jedino uporište sadašnjosti, gde prošlost orijentiše sadašnjost, a ne gde budućnost orijentiše sadašnjost, inverzija istorije kao „razistorije” i vremena života u vreme smrti, najsirovija volja za moć kao volja za vlast, kolektiv u kojem pojedinac može biti jedino patnik ili vojnik (partije, armije, države), garantuje, sve dok je nama Ćosića i ćosićevskih srpskih masa, samo vreme trulenja i propadanja. Epohalan pisac je Ćosić, kao simptom epohalnog promašaja. Na žalost.

131

Sturm und Drang

Objavljeno 04. 08. 2013.

Ovih dana – kao i prethodne skoro pa dve decenije u ovim danima – država Hrvatska slavi svoju „vojno-redarstvenu“ operaciju Oluja. Taj se šturm-und-drang odvijao od ranog jutra 4. avgusta 1995. i završio – kao vojni napad na teritoriju Krajine – 7. avgusta (kolovoza). Lokalne akcije, pojedinačni napadi i zločini nad onim Srbima koji nisu izbegli tokom prva dva-tri dana trajali su još nekoliko sedmica. Skoro celokupno stanovništvo Krajine je izbeglo, njih četvrt miliona prema srpskim podacima (150 hiljada prema podacima UN, 90 hiljada prema hrvatskoj strani), a ubijeno je, tokom čitave operacije, par hiljada ljudi (brojke variraju opet prema različitim izvorima), najviše na srpskoj strani, i najviše civila. Akciji je prethodio brionski sastanak tadašnjeg hrvatskog predsednika Tuđmana sa svojim komandantima, par dana uoči operacije, gde je Tuđman kao strateški cilj, prema dokumenatima, odredio da valja zadati „takve udarce Srbima da praktično nestanu s ovih prostora“. Taj je strateški cilj ostvaren: Srbi sa tih „prostora“ su „praktično“, tj. stvarno uglavnom nestali.

Mogla se Oluja (i njen produžetak Maestral) prepustiti istoriji, kao jedno od na žalost brojnih beščašća iz niza balkanskih sukoba, tamanjenja i progona (na svim stranama, tj. sa svih strana), da na njoj, kao na svom aktu konačnog utemeljenja, ne insistira sama država

132

Hrvatska. Ako je to bilo samorazumljivo za vakta Tuđmana utemeljitelja, jedino što se može razumeti iz proslava Oluje nakon Tuđmana, sve do danas, do Josipovića i Milanovića, jeste da je Hrvatska tako temeljno tuđmanizovana da su proterivanje vlastitog stanovništva, njegovo pljačkanje i potom ometanje, na razne načine, povratka izbeglih, i dalje jedno od njenih bitnih obeležja. Nisam neko ko smatra, zajedno sa Dučićem, kako „Hrvati ne znaju za stid“, ali se mogu složiti da Hrvatska (država, dakle, ne narod) za stid ne zna i neće da zna.

Zašto se slavi proterivanje Srba i olujni zločini nad njima kao toliko veliki uspeh države Hrvatske da se toga jedino sme da stidi margina u Hrvatskoj? Da li stoga što su tamošnji Srbi – oni u Krajini – bili protiv samostalne Hrvatske, pa je njihovo „praktično“ uklanjanje odatle i uslov samostalnosti Hrvatske? Može se o Krajini, tokom rata iz devedesetih, govoriti kao o manipulaciji Srbima od strane Miloševića i kompanije, što je istina. Ali postoji još jedna istina: ta manipulacija ne bi bila mogućna bez straha krajiških Srba od ponavljanja genocida u II sv. ratu. Tuđmanova osamostaljena Hrvatska je malo činila da ih u tome razuveri. Proslavom Oluje, kao stavljanje tačke na „srpsko pitanje“ u Hrvatskoj, država Hrvatska i danas daje za pravo Tuđmanovoj oceni da je „NDH bila izraz povijesnih težnji hrvatskog naroda“, odnosno, preko toga, daje za pravo i Pavelićevoj Hrvatskoj. A država Hrvatska time samu sebe sramoti.

Ali zašto problematičnost te proslave – kad je vojnog sukoba u samoj Oluji jedva bilo, pa i „pobede“, čiji bi Dan danas, kad je Hrvatska u okrilju EU, ipak trebalo da državu obaveže na drugačiji, mirniji ili mirovniji stav –

133

ostaje izvan optike hrvatske javnosti, kao slepa mrlja za nju? Još u raljama tuđmanovske propagande, državni vrh ove godine proslavu planira i u Sinju, gde Josipović neće, kao pre samo mesec dana, otklavirati Betovenovu i Šilerovu An der Freude („Alle Menschen werden Brüder“), već će imenovati nove „vitezove“, a rodoljubna desnica će praviti svoju „pučku veselicu” u Čavoglavama, pod palicom famoznog Perkovića Thomsona (koji će otpevavati „Freude, schöner Götterfunken“, ali kroz ustaške „budnice“). Možda iz onog razloga iz kojeg se u hrvatskoj javnosti, pa čak i među kritičkim intelektualcima, najvećma ćuti o Jasenovcu?

Proslava Oluje je interpretacija, tumačenje države Hrvatske sebi samoj, kao što je to i svaki praznik određen za državni. Pada mi na pamet mesto iz jedne pozne Frojdove rasprave (reč je o Mojsiju i monoteizmu), gde Frojd – koji je od slepih mrlja u snovima, nesvesnom, pa i istoriji, napravio čitavu jednu nauku – kaže: „Iskrivljavanje [Entstellung] nekog teksta [u interpretacijama] slično je onome što se zbiva sa ubistvom. Teškoća ne leži u izvršenju čina, već pre u uklanjanju tragova“.

Interpretacije tome mogu poslužiti: ne da nas vrate na činjenice, na tekst događaja, na njegove najbliže kontekste, već da izmeste – utoliko „iskrive“ – događaj u sasvim drugačije kontekste, kako bi događaj prikrile.

Čini mi se da je tu razlog, snažno potisnut, za proslavu Oluje, evo već osamnaestu godinu.

134

Netkovi, nekovi i nitkovi

Objavljeno 10. 08. 2013.

Zgodna ume da bude ta (hrvatska) reč netko, ako se upotrebi za nekoga ko je na netu. Pošto je već većina na netu, broj netkova je, u planetarnim razmerama, sigurno premašio par milijardi ljudi. Svaki netko – od tih par milijardi – ima svoj digitalni potpis. To nije isto što i ime ili prezime, a nije ni nadimak na netu (avatar ili nickname), nije ni e-mail niti web adresa, već je digitalni potpis (ili otisak) tzv. IP adrese – jedinstvene u svakom od slučajeva izbivanja na netu. Kad god prikačite kompjuter, tablet ili mobilni telefon na net (prosto na signal) provajder vam dodeljuje jednu brojkicu, a na osnovu nje – i vaše veze sa netom – može se pratiti vaš trag: gde ste, šta radite, kad i koliko to radite, a onda i ko ste, imenom i prezimenom. Ako ovo poslednje nekom zatreba.

I velika većina netkova na netu misle da su neki, tj. da su anonimni ili barem pseudonimni. Veruju da svoj komentar ili poruku mogu potpisati kao „pera ložač” ili „maca tkaca”, i da iza svojeg pseudonimnog lupetanja mogu sakriti svoj identitet, svoje ko. Potpuno je svejedno kako su smislili svoj vidljivi potpis, jer onaj važniji, nevidiljivi IP otisak ostaje iza njih.

Net je postao javni prostor, iako nije bio baš u početku zamišljen kao takav. Naime, web jeste, kao deo neta, javni prostor – sajtovi, blogovi, socijalne mreže. Ali se verovalo da su, recimo, e-mail poruke ili ostala digitalna komunikacija (sms poruke sa mobilnih telefona, tzv. chat, audio ili video razmena između pojedinaca) izvan javnog polja, tj. u sferi privatnosti. Naravno da sa digitalnim

135

alatkama to nije postalo ili nije ostalo tako. I to ne stoga što digitalne alatke same po sebi ukidaju ili izmeštaju privatnost, već stoga što je javni prostor neta postao državni prostor nadgledanja, praćenja i kontrole od strane onog ko je ne-ko, naime „neko” kome ne možete utvrditi tačno ime i prezime, osim što pripada državnoj sužbi za nadzor komunikacija, nekada (i još uvek) poznatoj pod imenom „tajne službe”.

Što bi Državu, preko njenih službi za nadzor, zanimale vaše privatne stvari, tj. otkuda joj ta neutoljiva želja i volja da vas prati preko vaših digitalnih igrački i stalno vas pretvara u netkova? Za svakog ko je čitao Fukoa, Deleza, Agambena ili ma kojeg drugog mislioca politike kao biopolitike pitanje je skoro izlišno. Država, naime, kao nosilac najviše moći, tzv. suvereniteta, to svoje ključno svojstvo mora, usled logike vlastitog opstanka, da potvrdi tamo gde bi joj suverenost izmakla, a to je upravo na terenu tzv. privatnosti. Sve dok vam ne zečeprka po crevima, tj. dok od raznih formi vašeg života ne takne u onu koja se tiče vašeg golog postojanja – u vaš bios kao u zoe – ona sebe neće potvrditi u vlastitoj suverenosti. Ta volja Države suverena da se potvrdi i tamo gde kao da nema šta da traži izgleda, na prvi pogled, perverzno, utvrnuto ili barem paradoksalno. Ali takva volja – da sebe izuzme iz nadzora a sve ostalo, naročito goli život, ili život ogoljen na život sam, potčini sebi – jeste baš ono što Državu konstituiše kao suverena, kao najvišu moć.

Pojava i napredak digitalne tehnologije (od sistemskih, preko personalnih do minijaturnih, sada u svemu prisutnih kompjutera) i, naročito, digitalne komunikacije (net, mobilni telefoni, GPS uređaji itd.) unelo je u ovu perverziju suverenosti barem tri važne crte: 1. subjekti se

136

mogu pratiti i kontrolisati u tzv. realnom vemenu (usled brzine kojom ova vrsta tehnološke komunikacije funkcioniše); 2. subjekti se mogu pratiti i kontrolisati u masovnim, tj. globalnim razmerama (usled sveprisutnosti digitalnih tehnika); 3. praćenje i kontrola subjekata može da se uspostavi kao takoreći beskrajna (do sada u istoriji svakako najveća) arhiva podataka o subjektima (digitalno arhiviranje poseduje enormne i, što je takođe značajno, veoma jeftine kapacitete).

Ukrštene, ove tri crte digitalne kontrole formiraju neksus u kojem svako ko veruje da može ostati ne-ko (anonimni, privatni pojedinac) zapravo već time postaje netko – net atom za praćenje, nadzor i kontrolu. Ne-ko je jedino Država, a ti nikako.

Skorašnja otkrića – vezana za Bredlija Meninga, Džulijana Asanža i, pre koji dan, Edvarda Snoudena – pokazuju da postoje pukotine u ovom sistemu masovnog nadzora i kontrole. Opet navodim samo tri takve pukotine:

1. Praćenje u realnom vremenu nije problematično sa stanovišta tehnologije, već sa stanovišta ljudskih resursa koji obavljaju praćenje. Kako bi se ljudski resursi iskoristili optimalno, oni se ili zamenjuju algoritmima (koji filtriraju, tj. selektuju podatke, tj. čine ih kvalitativno upotrebljivim) ili se neprestano proširuju. Procenjuje se da je već četvrtina američkog vojnog personala na ovaj ili onaj način vezana za posao praćenja i obrade ovog tipa podataka a da će srazmera između intelligence službenika, komandnog kadra, logističkih jedinica i samih borbenih trupa i dalje ići u korist ovih prvih sve do odnosa pola – pola.

137

2. Ranije su se pratili samo neki, sada se prate u načelu svi. Što znači: ranije se najpre birao cilj, target, pa se na taj cilj usmeravala pažnja. Sada se prate, i to rutinski, svi, i tek se onda, naknadno, bira target. Pre smo još bili u području diciplinovanja – neko je bio najpre označen kao netko (kao potencijalni nitkov), pa se nadzirao kako bi se na njega primenile mere disciplinovanja (onemogućavanja, isključivanja, pacifikovanja). Sada smo u području kontrole – ne da bi se netko disciplinovao, već da bi se upravljalo tokovima, da bi se oni skrenuli, izvrnuli, iskoristili za vlastite ciljeve. Džejms Bond današnjice – države i društva kontrole – nije više onaj ko poseduje (suverenu) „dozvolu da ubije” (licence to kill), već je to strateški komunikolog, opremljen kvalitetnim informacijama, i poseduje dozvolu da izvrne, obrne, izokrene tok informacija (licence to spin). Treba, recimo, učiniti da su problem Mening (kao light gay), Asanž (kao latent rapist). Snouden (nije patriot, čim je pobegao u Kinu, pa u Rusiju), kako ne bi bili diskutovani problemi ubijanja civila u Avganistanu ili Iraku (Collateral Murder), diplomatija Gorile (WikiLeaks slučaj), ili NSA špijuniranje vlastitih građana, saveznika i svih ostalih. Spinovanje je primarna tehnika, ubijanje sekundarna, podređena onoj prvoj, pri čemu se spinovanje tiče čitavih tokova informacija, pa i same forme kao komunikacije, a ne informacija pojedinačno.

3. Arhiviranje takođe pati od problema ljudskog faktora. Kako nije dovoljno upotrebiti ljude za pretraživanje arhive samo iz oblasti same vojske ili tajnih službi, angažaju se i tzv. privatne kompanije za te usluge. Mening je bio iz ranije ekipe vojnih stručnjaka; Snouden je iz ovog potonjeg talasa ugovorom angažovanih stručnjaka iz vandržavnih firmi. To otvara velike breše, tj. kanale za

138

curenje informacija. Ne samo da se one prenesu iz jedne sfere u drugu (ili iz jedne države u drugu), već da se prenesu iz polja koje nadzire država u polje koje kontroliše kapital. Netko ne mora biti zanimljiv iz ugla državne bezbednosti (čime država legitimiše, u svojoj navodnoj i permanentnoj ugroženosti, sav ovaj posao nadzora i kontrole; suveren uvek pati od paranoje, a time i od histerije), ali je svako netko itekako zanimljiv iz ugla biznisa, profita, kapitala. Komunikologu koji spinuje pridružuje se komunikolog kao stručnjak za marketing – naročito onaj strateški. Na osnovu vaših impulsa – lajkova na fejsbuku, učestalosti posećivanja određenih sajtova, naručivanja robe, tipa vaših digitalnih igračaka itd. – lako je ustanoviti tipske profile, tim pre što su ovi impulsi unapred tipizirani. „Tipovanje” nije tu da bi vas neko smakao ili opljačkao, već da bi se predvideli trendovi i brendovi koje ćete tek želeti da kupite, potrošite, poželite. Upravljanje i kontrola vaših želja je suštinski, primarni posao marketinga; sama prodaja je lakši deo egzekucije.

Svi srećni? Možda. Samo, u meri u kojoj je neko postao netko taj je sve više ne-ko, ovoga puta svako (klišetirani subjekt ili nosilac predvidljivih i predviđenih želja, impulsa, htenja, namera), a time i niko (izložen do kraja kapitalu, tj. spinovanom toku informacija, državnoj suverenosti koja se potvrđuje na njegovom golom opstanku, čime se ne dira više u njegovu kožu – koža mu je već odavno tetovirana modnim trendovima – već u njegovu „dušu”, tj. u navodni subjekt iskodiran klišeima masovne „kulture“ i forme života koje ga čine zamenljivim u svakom pogledu – idealni „subjekt“ potrošnje, predviđanja, nadzora i kontrole, biomasa ili humanoid današnjice a još više sutrašnjice).

139

Da biste postalo niko, ne treba da ste nitkov. Naprotiv: dovoljno je da ste uzoran građanin koji se kači na net.

PS: Naknadno čitam da karikaturista odozgo nije preterao – u Londonu su „instalirane“ kante za đubre koje prate signal mobilnih telefona.

Šta činiti s Kovačom?

Objavljeno 23. 08. 2013.

Šta činiti s Kovačom? Sa Mirkom Kovačom, piscem, velikim piscem, koji je preminuo pre par dana?

Ništa. Čitati ga. I samo ga čitati.

140

Jer osim toga – a čitati pisca Životopisa Malvine Trifković (1971), Vratiju od utrobe (1978), Evropske truleži (1994), nikad nije bilo i nikad neće biti dovoljno – sa Mirkom Kovačom ništa se neće moći učiniti. Rođen u Petrovićima kod Bileće i Trebinja, odnosno na tromeđi BiH, Crne Gore i Hrvatske, Kovač je najduže živeo u Beogradu, da bi se se, zgađen nad svima i svem, pod pretnjama za vlastiti život od strane ološa koji je isplivao iz nacionalnih kloaka i kanalizacija 1991. godine, preselio u Rovinj, gde je umro. Za njega će potom govoriti kako je srpski (etnički), crnogorski (po vlastitom osećanju), bosanskohercegovački (po zemlji rođenja) i hrvatski (po izboru) pisac. RTS je u vesti o smrti zabeležio da je „jugoslovenski“, Slobodna Evropa da je bio „regionalni“, a još se navodi i da je bio „južnoslavenski” književnik. (Ma, M. K. je bio „jevrejin”, dovikuje mi još jedan glas, ne zato što je bio prijatelj Dače Kiša i Fiće Davida, već zato što je bio od onih isključenih, svačiji i ničiji.) Sve te književnosti će ga podjednako pamtiti, uprkos i iznad starijih i novijih „nacionalnih” podela, ali ne usled toga – ili ne samo usled toga – što je Mirko Kovač bio pojava koju je teško „nacionalno” razvrstati, odnosno što je upravo tom svojom višestrukom „pripadnošću” do ludila nervirao sve „nacionalne” monopoliste, već iz jednog mnogo važnijeg, takoreći fundamentalnog razloga. Mirko je Kovač, naime, pisao – i sasvim nevažno da li je to bilo ekavicom ili ijekavicom – na jednom jeziku ili narečju, u jednom idiomu ili vlastitom stilu, koji je briljantno, i po svoj prilici briljantnije od svih ostalih koji se mučimo na ovom jeziku sa više imena, a zapravo još uvek bezimenom, kombinujući, a da se to ne oseti kao kombinatorika, već kao sama priroda tog jezika (što verovatno i jeste, ukoliko jezik ima svoju „prirodu“), sintaksu, leksiku, retoriku, arheologiju, pa i samu morfologiju svih tih narečja,

141

„jezika”, govora, onoga što jednako može „pripadati” piscima i čitaocima srpskim, crnogorskim, bosanskohercegovačkim i hrvatskim – ili čemu oni mogu pripadati – samo ukoliko malo izdignu glavu i udahnu gornje regione vazduha od kojeg žive, umesto da ostanu zagnjureni u kužne dolove i mutljage vlastitog tla, krvi i granice.

Čuo sam vest o Kovačovoj smrti u autu, dok sam od Beograda jezdio Šumadijom preko Čačka i Užica ka Višegradu, a uz levu obalu Drine pored Goražda i Foče, pa Hercegovinom pored Gacka, Bileće i Trebinja – upravo njegovim krajem, suvim, kamenitim, spečenim od sunca, gde ništa ne može uspeti ako se ne zalije govorom, rečima, pričama – i kroz Konavle sve do Dubrovnika. Dva dana kasnije, vratio sam se u Beograd, ali sa druge strane, okolo, Dalmacijom preko Splita, pa onda putem ispod Velebita, kroz Liku i Karlovačku župu pored Zagreba, Slavonijom i Sremom niz Savu. Za tri dana puta prešao sam 10 graničnih postaja, više nego da sam vozio do Skandinavije, po dve na svakoj tački između novonastalih država (ako ne računam i one unutrašnje granice u samoj BiH, gde nema graničara i carinika, ali nas zastave i table opominju na podele između tzv. entiteta, „republika” i „federacija”), koje su se krvavo tukle i duboko zamzle pre deceniju i nešto kako bi upravo postavile te iste granične prelaze, graničare, carinike, policajce, vojnike i time, svaka za sebe, zapišale svoj sveti teritorij, tj. izdigle nacionalni jarbol, steg i insigniju, kako bi svoju „suverenost” nadalje demonstrirale svakom putniku namerniku koji tuda hoće – ili mora – da prođe, isparcelisale se, ogradile i zavukle u sopstvena blata, kamenjare i budžake. Sve te brojne i silne granice, stanice, postaje, prelazi i prolazi,

142

pokazivanje pasoša, zelenih i ostalih kartona, iznad čega, kao jedini suveren koji se zapravo mora priznati, lebdi jezik, ako ne jedan za sve, a ono ipak zajednički za sve, taj jezik bez imena i bez jedne nacije, kojem je i u kojem je Mirko Kovač podigao sebi veličanstveni spomenik. Vlastito, samo njegovo i samo njemu do kraja pripadajuće delo.

I silazeći kolima pod zidine starog dubrovačkog grada, kud sam pošao najviše da još jednom, posle 25 godina, čujem jedinstveno „ádio“ (ono što samo rođeni Dubrovčani mogu onako opojno izgovoriti s naglaskom na prvom vokalu), zaista sam se pitao, noseći u sebi vest o Kovačovoj smrti, šta činiti s njim? Ništa, ništa. Čitati ga, čitati ga, samo to, ádio Mirko.

143

Strukcija

Objavljeno 30. 08. 2013.

Nova vlada, natrukovana po Blicu:

Od komada 22 (članova Vlade), pola je staro, a pola je, prebrojala Politika, novo.

Stare kvrge su: Dačič (premijer, i šef od policajne Sile), Vučić (dopremijer, koordinator šš službi, sada nadalje neportfeljisan, ali zapravo totalno Glavni), Mihajlovićka (plavuša na Energetiku, prva zastupnica ženskog pisma), Velja (valjda i dalje Koridor za Čačak), Đukićka Dejanovićeva (druga zastupnica ženskog pisma, s kojom nema promene u zdravstvu, ono će i dalje, ovako polunikakvo, tavoriti na smrt), Mrkić (diplomatski diplomata naše Diplomatije), Krbobabić (Čuvar penzija i svog Sina u Pošti), Bačević (Tomin kopač niklovanog Kanala do Soluna), Ugljanin (ne zna se šta mu je zaduženje, a nije ga, izgleda, ni briga), Rasim (nešto radi,

144

ali sa prethodnim „Suljom“ valjda reprezentuje Sandžaklije, mada bi i neki Mađar u Vladi bio jednako važan, ako ne važniji), Selaković (domaćekiselovodnopijući asistent za Pravednika basterkitonovskog lica).

Ostali su nove figure, tzv. fazani: Glamočić (stručnjak za stoku, poljoprivredni resor), Lazar Krstić (veni foras, Lazare, Vaskrsitelju na fiskalne i ostale pare), Antić (Đilasov partner, lice sa Studija B, zanimaće se saobraćajem: tj. udarnim rupama i brzim prugama Srbije), Vulin od Metohije (nekadašnji Mirin bitlz, baviće se Nečim, i uz Nešto Evropom), Ružić (od Dačića, takođe zadužen za Nešto, i on neportfeljisan, možda se uz Nešto pozabavi takođe Evropom), Saša Radulović (mali, srednji i veliki preduzetnik, da svi privređujemo, i pošteno se obogatunimo), Rodić (BIA biciklista, sad proširen na čitavu Vojsku), Jovanović Toma (lekar, da izleči nam prosvetu, nauku i tome slične fiziološke nužde), Udovičić Vanja (vaterpolista, pitan da bude ministar od sportova preksinoć, važan kao Alisa Marić, ali ipak je to utuk deesu sa Šapićem), Mirović (Kruševljanin rođenjem, Novosadista danas, radikal, pa naprednjak, kako to ide, za regionalnu upravu, da neko u Vojvodini ne autonomaši, osim po dopuštenju Glavnog), i, last but not the least, Tasovac (pijanista, skroz kosom na juriš, filharmonijski Bos, gotivna faca, od sada kulturni ministar – a valjda mu ostalo od Poslastičara i ono što se po naški zove medijima). Ženki, među fazanima, nema.

Nekoliko njih je uveo u Vladu Glavni, tj. Vučić, kao stručnjake (otuda je ova rekonstrukcija – strukcija). To je dobro, cenim, za stručnost Vlade. Ali zakeralo u meni ima barem dve-tri primedbice. Ad jedan: lepo s ekspertima (to

145

je bila i Dinkićeva parola, ali mu je URS ispao iz igre u strukciji, on, doduše, ostao da Glavnom pomaže oko šeika), ali obično su ministri iz stranaka koje čine parlamentarnu većinu (kako bi se ispoštovala tzv. demokratija, uz princip odgovornosti i slične trice i kučine); ad dva: kako nemaju političku težinu, tu težinu dobijaju od Glavnog, što znači i da ih može, koliko sutra ili prekostra, odatle maknuti, tj. zavise od Njega, a On je sebi ovim još više uzeo svete moći i zemne vlasti; ad tri: idejom da mu je pola (ili tu negde, nisam Ugricina Politika da baš brojim) u Vladi „političara“, a pola „eksperata“, Glavni opet hoće da liči na Đinđića (i DOS-ovu vladu, sastavljenu u sasvim drugačijim okolnostima), ali od pukog ličenja malo tu bude, naročito ako je – Vučić – još pre 2-3 godine tablu sa nazivom Đinđićevog bulevara prelepljivao tablom sa imenom Ratka Mladića:

(Znam, znam, smeta vam ovo podsećanje, ali Libreto je

146

sajt za mizantropologiju, zlopamtilo jedno, ne mogu ja tu ništa, pa ni na vezu.)

Najzanimljivija faca među novom strukcionom Vladom je svakako Tasovac. Načisto uštekovan, šta će tu samo on zna, a kako će ta stvar ispasti, niko ne zna, iako on veruje da ipak zna, jer mu je Dačić glavom prihvatio neke „uslove“. Lično se ne bih uzdao u Dačića i njegova obećanja, drug Koferče umeo je da zavrne čak i Slobu, da o Tadiću Bivšem ili Dinkiću BivšeBudućem ne pričam, ali kako god da bude, teško da Tasovac, sa to malo para što je ostalo posle Konstantina, može da namiri silne kulturnjake na budžetu. Od njega očekuju (pare, odmah!) naši zatvoreni muzeji, filmadžije (i veliko platno i video, bog te video!), pozorišni reditelji, glumci i ostala tehnika (kuknjava za novcima je tu pogolema), izdavači (da im otkupi knjige, i one od juče, i one od sutra!), institucije dovedene do očite bede, manifestacije ove i one (od Guče do Egzita, i nazad), kao i mediji (ako mu je to, velim, ostalo od blaženobivšeg autoministra). Sve to počinje već da zapomaže, daje savete, nudi se, preporučuje, predlaže, ministruje, jedino muzičari (ne oni estradni, već ovi „klasični“) nešto ćute, valjda navikli da ih ionako niko iz Države ne tretira. Dabome da Libreto želi Tasovcu svu sreću, pa i više nego što je želi Vaskrsitelju Lazi i Preduzetniku Saši (iako sreća prvog zavisi prilično neposredno od sreće ovih drugih), a to što je Libretu i dalje „skrb veća od ufanja“, to je Libretova već poslovična mizantropološka navika, koju ćemo, zar ne, u ovom visokom času strukovanja nove Vlade zanemariti.

Go, Taso, go!

147

Strukcija (2)

Objavljeno 31. 08. 2013.

Dok se u Skupštini nam još „po poslovniku” vodi oštra debata oko investidure novo-stare strukovane Vlade, posredstvom, najpre, teksta Dragana Todorovića (Blic), odnosno zahvaljujući FB stranici „Toma Nikolić nije moj predsednik“, (autor je Srđan Ćešić) još dva priloga o jedinstvu onoga što nam dolazi danas, sutra i prekosutra. Vučič, pa Dačić, po važnosti:

148

Prajmminister, takođe uštekan:

Ili, u celini i celosti (© Srđan Ćešić via Dalibor Đorđević)

149

novi čupavci:

Strukcija (3)

Objavljeno 31. 08. 2013.

U „Strukciji” (1) i „Strukciji (2)” – kaže neki glas u meni, valjda je moj – ti se zezaš, dok tamo ljudi u Skupštini

150

pene jedni na druge, sve „po poslovniku“, a ovi „uštekovani“ lideri, najviše Dačić i Vučić, pokušavaju da sastave nekakvu vladu i nekud poguraju stvar. Ukratko, neodgovoran si i neozbiljan. Ipak je tu reč o ozbiljnoj rekonstrukciji.

Možda jesam, ne sasvim ozbiljan, mada ne i neodgovoran, jer mera ozbiljnosti ide prema samoj stvari koja se gura, a odgovornost je malo na meni. (To kaže neki drugi glas u meni, valjda i on moj.) Ali barem jedno: „strukcija“ nije samo da zameni tzv. rekonstrukciju, zbog „struke”. Strukcija je stari izraz, retko u upotrebi, koren je i za „konstrukciju“ i „destrukciju“ (kao i „rekonstrukciju“, „dekonstrukciju“, „strukturu”, itd.), dolazi od (pozno)latinskog structio – a značio je „gomilanje”, „gomilu”, „hrpu“, „mnoštvo”, nabacane i nesređene elemente, anarhičan skup. Ozbiljan izraz, dakle.

Ozbiljan i po pitanju staro-nove vlade. Ona je, ma šta oni tvrdili, jedna hrpa ljudi, političara i stručnjaka, ali je njena „strukturisanost“ (uređenost prema nekom ozbiljnom principu, ili principima) vrlo problematična. Najpre, najjača stranka nema premijera, već ona slabija iz koalicije, što stvara ne samo političku neravnotežu, već potencijalne, pa i stvarne tenzije, čak konflikte. Takođe, nejasno zašto su neki ministri, koji se nisu baš „pokazali” (Bačević je primer), ostali u vladi (očito iz unutarstranačkih razloga, jer je Bačević Tomin čovek, i kao takav reprezetntuje „tomince“ u SNS-u). Najzad, tu su sad i stručnjaci, poput Lazara Krstića ili Saše Radulovića (Tasovca da i ne pominjem), čija je politička težina i politička dimenzija nejasna. Itd.

151

Ali još ozbiljniji razlog za strukciju je odnos Vlade i Srbije. Srbija ima Vladu kakvu je htela na izborima, ta se Vlada do sada, manje ili više, ponašala unutar ustavnih i zakonskih pravila. Vlada, naime, liči na Srbiju, a Srbija na Vladu: Srbija je strukcija, još uvek u velikoj meri jedna politička hrpa, gomila, nabacanih i nesređenih elemenata, poprilično anarhični skup koji tek treba da postane Društvo. Možda je ova (pa i ona stara, prethodna, još ne-strukovana) Vlada korak u tom pravcu – čiju važnost ne treba umanjiti – utoliko što se desnica u Srbiji unormalila, prešla iz ekstremne (radikalne) u prihvatljiviji oblik (sa narodnjacima).

Ali ako važnost toga ne treba umanjiti, ne treba ni preuveličati. Ta je desnica još uvek populistička (kao i domaća levica, kao i domaći centar), ona još nije politička građanska desnica. To što su Vučić & Dačić rešili (ili su na putu da reše) pitanje Kosova, nije baš neki uspeh, jer je to zaostao problem, Slobina i Koštuničina magla; pravo merilo uspeha i neuspeha ove Vlade tiče se ukupnog unormaljivanja države u Srbiji, i same Srbije. Dotle je daleko, a unutrašnja neravnoteža Vlade može da dovede pre do vanrednih izbora, nego do tzv. stabilnosti, neophodne za strpljiv posao normalizacije, korak po korak ili, pre, mic po mic. Za sada još tapkamo. Strukciono. Rekonstrukcije Srbije – pa i njene Vlade – tek treba da se domognemo.

152

Glupost kao naša najveća teškoća

Objavljeno 26. 09. 2013.

Možda najveća teškoća srpskog društva nije retardirani nacionalizam, ni bahati autoritarizam, ni ekonomija presipanja šupljeg u prazno (tj. redistribucija bede), niti u svakom, a najviše pravno-institucionalnom smislu, raspala (nedovršena) država, pa čak ni teška neobrazovanost i kulturna zaostalost; možda se sve to zajedno oslanja i koristi nešto što bi se nazvalo primarnom srpskom glupošću čija se samo forma najčešće nalazi u politici.

Ne znači to da su Serblji primarno glupi. Ne pojedinačno, ne svi, pa čak ne ni većina. Ali opet to ne znači ni da su pametni. Verovatni koren srpske gluposti je u tome što srpska pamet ima glupu sliku o tome šta je pametno a šta glupo. Slika srpske pameti je najčešće oblikovana kao lukavstvo, a lukavstvo (strategema) predstavlja trik – u prvom redu ratni, dakle nasilni – da se prevari neprijatelj. Takav trik možda funkcioniše u onome u čemu je smišljen, u ratu, ali je njegov domet mali: uspeva jednom, najviše dva puta, kratkog je daha, angažuje u svom izvršenju maksimum resursa (ekstatizuje energiju na svoj uzak moment ispunjenja), i ostavlja korisnika trika iscrpljenim, malaksalim, maničnim (ako je trik uspeo), ili depresivnim (ako je promašio). Lukavstvo je kratka pamet, ili pamet upotrebljena za kratko. Dobitak je privremen i po veliku cenu. I ono najznačajnije: iz lukavstva se malo ili jako malo da naučiti, ona ne podstiče, već sprečava razvoj pameti, budući da kao i

153

svaka „strategija” računa na faktore trenutka i na sreću. Pamet i sreća, pak, dve su vrlo različite posestrime.

Usled ove slike pameti kao lukavstva, tj. veštine prevare na kratak rok, ne samo da su glupi ovde sebi predstavljeni kao pametni („pamet je, od svih stvari među ljudima, podjednako podeljena, jer svako za sebe misli da je ima u izobilju“, tako je počinjao Diskurs o metodi Dekart, citirajući zapravo Montenja, koji je, ironično, citirao Platona i njegovu sarkastičnu opasku da i budala veruje da je pametan, koliko i mudrac), već su glupi i oni prosečno pametni, pa čak – ne retko – i oni koji je imaju mnogo. Nije reč o individualnoj inteligenciji, već o tome kako ona sebe razume i kako sebe koristi. Da je srpsko biračko telo najčešće ispadalo poprilično glupo, i da bira sebi predstavnike kao da igra ruski rulet u naletu euforičnog pijanstva, to je lako dokazati istorijom, od predratnih kraljeva i ministara, preko Tita, Slobe, sve do Tome, Dačiča i Vučića. Nisu ni ovi poslednji, Toma, Dačič, Vučić pojedinačno neinteligentni ljudi, daleko od toga; ali njihova pamet je niska, u svakom smislu te reči, malo korisna ikome, lukavstvo je običnog održanja na vlasti. Sama vlast – budući da je u Srbiji ustrojena kao klanovska moć („stranačka“ u slabo razvijenom obliku) – ovde neprestano zaglupljuje. Čak i one koji su sa dve strane antropološkog spektra: nije li Sloba raspisao za sebe izbore kad im vreme nije bilo (pa izgubio, zauvek), nije li i Tadić to uradio (pa izgubio, takođe zauvek)? U trenutku lucidnosti Vučić se već vajkao da će mu njegov „narod” (srpski, koga „voli najviše na svetu“) doakati, tj. da će od svog „naroda” na vlasti „skončati” – verovatno verujući da se on, Vučić, eto toliko trudi a Serblji će ga na nekoj skorašnjoj krivini ostaviti ko slepo kuče po mesečini – što će se verovatno i desiti, jer što bi pa Vučić bio

154

izuzetak. Ono što je problem nije Vučićeva „premonicija”, već nerazumljiv trud u prazno (ako je to), odnosno sklop vlasti u kojem svoju pamet shvata i koristi kao nezamenljivo lukavstvo, dakle na jednokratno glup način. Pamet vlasti je oduvek bila u (mirnodopski uređenim) ustanovama, pravnim i ostalim, a ne u (ratnom ili ratolikom) ad hoc lukavstvu koje za trajnije i razložne ustanove, po definiciji, ne haje.

Mogao bih primere navoditi do prekosutra. Naše obrazovanje ne reprodukuje samo glupe nastavnike i profesore – ma kakva im bila individualna inteligencija, sistem našeg obrazovanja će ih pre ili kasnije zamoronisati, obično pre nego kasnije – već služi masovnom zaglupljivanju dece koja se, pred tim monstrumom, „snalaze“ ponovo lukavstvima, strategijama prevare i zaobilaznicama (zaobilazeći tako sebe i vlastitu priliku da se opamete, nauče, vaspitaju). Mediji – štampani, a još više tzv. elektronski – zaglupljuju do besvesti – „Veliki brat“ i „Farma“ su kristalizacije tog masovnog procesa zatupljivanja, mada u samoj tehnologiji medijskog posredovanja nije unapred zadata glupost kao horizont; televizija nije po sebi glupa, već je takva u rukama medijskih „poslenika“. Pogledajte naše sportske novinare: obično se pred kraj dnevnika isprsi baja koji jedva sastavlja rečenice bednih značenja (jer su gole fraze), ide snimak nekog sportiste koji po pravilu kaže nešto nevažno, i natruni se, ako se može, još malo sportske nade u patriotski uspeh „naših“. U isto vreme, jedva da ima izazovnijeg terena za istraživanje, ispitivanje, promišljanje sveopšte srpske nevolje – komplota mafijskog biznisa, pranja para, nasilja, banditizma, sprege tajkuna, tajnih službi, huligana i

155

političarskog polusveta – nego što je to naš sport, onaj „vrhunski“, tj. masovni, tj. pre svega fudbalski.

Mogao bih zaista do prekosutra. Biznis je kod nas postao lukavstvo, ekonomija lukavstvo, sam život – lukavstvo. Preživljavanje – ta najniža forma života svedena na prehranjivanje, na malo produktivnog rada i na „ubijanje vremena“, a vreme je kod nas takođe ovde potpuno neshvaćeni, neosvešćeni resurs – stoji kao vrh, kao cilj i kao sama svrha, samosvrha egzistencije. I svinja i magarac i miš i gusenica ne brinu ni o čem drugom već kako da prežive; Serblji se, pak, boje da misle (da upotrebe pamet) jer će ih od mišljenja „boleti glava“, pa im tako glava uglavnom služi za šišanje, istresanje noseva i zevanje. Misli se, u pravom smislu, tj. mišljenjem se nešto stvara (život, pre svega, budućnost ili ma koje drugo dobro), tek u nevolji, pred nevoljom, onda kad se suočimo – ne sa sobom, već – s nečim spolja, stranim, sa opasnošću ili teškoćom. Taj veliki Ničeov nauk Serblji uglavnom spoznaju u inostranstvu, gde brzo postanu vredni i pametni radnici, onda kad su prinuđeni da se liše vlastite slike pameti kao lukavstva, kao sredstva prevare, i gde istina života dođe po svoje. Da život nije u preživljavanju, već u stvaranju života. Srbija dotle nikako da stigne.

Pride – Vučić 1:0

Objavljeno 29. 09. 2013.

Pre godinu dana je bilo Prajd – Srbija 1:0. Naime, da se citiram: „Lgbtijevci su uspeli – bez obzira na zabranu

156

javnog skupa – da pokažu, jasnije nego bilo koja druga politička ili socijalna grupacija, sve što današnju oficijelnu Srbiju čini bedom od države“.

Ove godine je luzer sam tzv. PPV, Vučić Aleksandar. Od kada je postao to što je i sada, naime šef svih službi bezbednosti – zvanično njihov Koordinator – Vučić je na sebe preuzeo odgovornost ne samo za te „službe“ (kako im se, opet zvaničnim rečnikom, tepa), već sa njima i za bezbednost Srbije. Srbije kao države, u prvom redu, ali i Srbije kao društva.

Otkazivanjem Prajda, uoči samog održavanja, i to petnaestak sati pre manifestacije (benigne, uostalom, šetnje, jednim krugom od dvestotinak metara oko Beograđanke), Vučić će možda sačuvati neke poene kod svog biračkog tela, što mu je važno pred izbore, već sasvim izgledne na proleće. Možda treba podvući, jer mu se u ovoj zabrani Prajda pridružila i druga groteskna pojava srpske državne politike, Miloševićev nekadašnji portparol, a sada „premijer“ Dačić. I Dačić bi da sačuva te iste poene pred izbore, ali kako upravo počinje predizborna tuča između Vučićevih naprednjaka i Dačićevih socijalista (upad istražnih organa, svakako na Vučićev mig, istog dana kad i sednica o Prajdu, obavljen je u „Srbijagasu“, značajnom izvoru finansija SPS-a, a što je najverovatnije vratilo Dačića iz posete Grčkoj, pre nego sve komične „iz sata u sat“ promenljive „bezbednosne procene“ o tome da li su huligani jači od države), ovako olako sačuvani poeni biće vrlo brzo proćerdani, jer i Dačić i Vučić svakako ne gađaju mene i čitaoce Libretovih pisanija, već gađaju isti birački korpus, onaj tranzicijsko gubitnički, „tradicionalistički“ i „desničarski”, tj. sve one – a njih nije, na žalost, malo – kojima ništa nije ostalo osim

157

„tradicije” onako kako je mantraju Službini mediji i „patriotska“ propaganda.

I kako će taj korpus potencijalnih glasača reagovati ako mu Vučić (a i Dačić, s njim i protiv njega) nije uspeo da obezbedi – uz svu moć prigrabljenu usput, za godinu i nešto dana – bezbednost? Ne znam da li je Vučić sebi postavio takvo ili slično pitanje dok je slušao svoje „bezbednosne mudrace” iz Biroa za koordinaciju šš službi. Ako nije, onda nije dorastao tome čemu pokušava da predsedava kao Koordinator, a ako jeste, a ipak je poslušao svoje Biro-krate, onda je ili pogrešno procenio političke poene koje bi da sačuva, ili on zapravo nije pravi šef tog Biroa, odnosno šš službi, već je njihov proizvod, maneken, frontmen ili maskota. U sve tri varijante, gubitnik je i slabić, jer mu se „strategija“ slavodobitnog jahača borbe protiv korupcije ionako raspada.

Pošto nikako, još od ranih dana, ne uspevam da poverujem da je posao domaćih Službi bezbednosti zaista bezbednost (građana ne sasvim sigurno!), a potpuno mi je svejedno ko je Vučića doveo tu gde je i dokle će on sam trajati na mestu koje ga je zaposelo, ono što hoću da podvučem nije ova nova pobeda Prajda (šetnja lgbtijevaca je ipak održana, par sati nakon odluke Biroa), već to što se Država i njeni vrhovni Organi, zaduženi u prvom redu za ustavnost i zakonitost, ponašaju protivustavno. Zabrana Prajda je suspendovanje osnovnog građanskog političkog prava – slobode – na mirno okupljanje i iskazivanje vlastitog stava. Taj se stav može nekome svideti, mnogima se ne mora svideti, jedni mogu misliti da nije pametno takvo manifestovanje, ili kako god da već ocenjuju sve to, na volju svakome, ali je reč o temeljnom građanskom pravu

158

bez čijeg poštovanja nema nikakvog drugog političkog organizovanja, okupljanja ili manifestovanja stava. Pa nema ni takvih pojava kao što su SNS, SPS ili čega god se sličnog setimo. To što još uvek poslednje pojave, „stranke“ (a zapravo su klanovi pod Službaškom kontrolom), postoje uprkos protivustavnoj suspenziji građanskih političkih prava, samo je privid. Ovakva zabrana Prajda ponovo razotkriva i privid da u zemlji Srbiji postoji Država Srbija. Ne postoji. Postoji samo tumačenje o tom postojanju, a Države ovde – makar i u rudimentarnom vidu monopola sile koja je nadlična i zakonita – nema pa nema. Uostalom, širenje privida da kod nas zaista postoje stranke, sa njima i demokratija, a onda i višestranačka, demokratska Država, u redovnom je opisu posla informativno-dezinformativnih Službi, na čelu sa njihovim Biroom. Ko tu kog jaše, više je nego jasno.

(Prajd 2013. Foto D. Milenkovića, izvor 24 sata.)

159

Glupost kao naša najveća teškoća (2)

Objavljeno 04. 10. 2013.

Pošto je krajem leta pokazala zadnjicu, o čemu nas je uredno izvestio Telegraf, a ubrzo preneli i mediji u okruženju, ovih dana je Stanija, po zanimanju starleta, tj. javno lice sa guzom (ako nisam ovde upravo pobrkao red reči), raskrinkana: njen uradak u helankama, obnarodovan na Instagramu, bio je fake! O toj nečuvenoj za naše prostore provali nas sada, da budemo upućeni i primerno šokirati, obaveštava i Blic. A ako se pokaže da je Blicova vest netačna, tj. da Stanijina pozadina jeste njena, onda će se izvršiti ekspertska i ostala analiza od strane medijskih analitičara, iz Brisela, Strazbura i, ako treba, Vašingtona, i jednom za svagda ustanoviti čije je dupe čije dupe, a kome će Instagramu kukati majka. I šire od toga, jer Stanija ima „preko 150 000 fanova na Facebook stranici i preko 34 000 pratilaca na Twitter mreži“, kaže info.

Dotle, Libreto nastavlja razmišljanje o gluposti.

Ako je prva srpska teškoća sa slikom pameti kao lukavstva (tj. kao pameti na kratak rok), kakva je slika kod nas o tome šta je glupost? Zaista, kakva je slika ovde o tome šta je glupo?

Dok je slika pameti kod nas sužena i dobrim delom skrivena iza pojedinih socijalnih navika i tzv. kulturnih konvencija, slika gluposti je široka, vrlo obuhvatna i takoreći nametljiva. Glupo ovde ide od davanja migavca

160

na raskrsnici (najveći deo serbskih vozača i vozačica tako smatra, čim migavca ne daje), preko urednog plaćanja komunalnih i ostalih dažbina (počim naša država nam biva najraznijim smicalicama i zaverama belosvetskih stranaca prinuđena da s vremena na vreme oprašta, socijalizuje i na druge načine otpisuje dugove tako učinjene, v. na primer Veljin zakon o legalizaciji), pa do epohalnih tekovina kao što su lične i kolektivne slobode ponikle iz renesanse i prosvetiteljstva, modernizacije društva i institucija, poštovanja zakona ili komunikacijskih opštih regula (u rasponu od „ne bacaj đubre po parku!“ ili „ne pljuj na pod!“ do „ne čini drugome ono što ne bi učinio sebi“). U razvijanju slike gluposti Serblji su, mora se priznati, maštoviti, prilježni i široki: sve što je drugde iole pametno, ovde je glupo i kao takvo prezirom obeleženo. I ne samo ličnim, već načelnim, zajedničkim prezirom, toliko da je socijalizacija – vaspitavanje i civilizovanje naših potomaka – dobrim delom podvrgnuta ovoj slici kao vlastitom idealu. „Nemoj se praviti pametan“ predstavlja moto tog ideala. Odnosno: „pravi se glup i dobro ćeš proći u životu“.

Sve u svemu: govoriti istinu, ponašati se pristojno, imati obzire i uopšte biti civilizovan, to je kod nas – glupo.

Izgleda da serbska slika gluposti ima na nišanu pamet, ali ne serbsku, već civilizacijsku i normativnu, odnosno da je vođena nekom vrstom ekonomske logike: pametno je sve što ide u moju neposrednu, ličnu korist, a glupo ono što bi moglo biti od koristi ostalima – pri čem „ostali“ obuhvataju sve što nije moga guzica, eventualno proširena na najužu moju porodicu, mada to ne mora biti obavezna ekstenzija moje guzice. Guzica je ovde metafora (tj. nije isto što i Stanijina sa Instagrama), i ponovo je ekstenzija tzv.

161

stomaka, odnosno varidbenih unutrašnjih organa („buraga“, zvali su to stari), donekle malo više od onoga što se može pojesti i popiti – pa se tiče i još par neposrednijih telesnih uživanja kao što su gušti toploga, bezbrižnoga, ušuškanoga i lenoga života – tako da pojam vlastite guzice kao ishodišta svega što nije glupo kod nas mora da obuhvati, protivno starom zakonu metafizike koji je insistirao na binarnoj podeli ili suprotnosti tela i intelekta, samu glavu, kao i srce, gde bi, po tradicijama iste metafizike, boravili um i duša. Kod nas otuda ne važe hrišćanske kletve da ne treba klanjati Mamonu i Zlatnoj teladi, jer se ovde klanja guzici (u neobičnoj joga-čvor poziciji, za razliku od klanjanja po džamijama ili istočnjačke proskineze), vlastitoj guzici, što nije greh jer naprosto takvo klanjanje kao bogohuljenje nije padalo na pamet ni starozavetnim prorocima ni novozavetnoj apostolskoj družbi, pa se iz Biblije može o tome samo nešto izokolno naslutiti i naučiti, ali ta posredna i visokoparna hermeneutika nama nije išla od ruke, a vala i neće: Guzica je Sunce i oko Nje se okreće naš, serbski Kosmos!

Ko je pomislio da je Libreto ovde inspirisan Stanijinom fake pozadinom, prevario se. Po običaju, Libreto nadahnuće nalazi najlakše kod domaćih političara. Isti Blic koji je obelodanio skandal starletine manipulacije dupetom, objavio je i računicu po kojoj bi tzv. solidarni porez – super ideja „premijera” Dačića da svi s državnom platom iznad sto hiljada plaćaju dodatnih 10 ili 20% nazad državi o čijem ruhu i kruhu žive – namirio manjak u budžetu za oko 11 428 godina. Dakle, računa Blic, pošto takvih za plaćanje ima svega par stotina, država nam Srbija bi dostigla tzv. pozitivnu nulu tamo negde oko 3500. veka, pod uslovom – i tu je zvrčka, bedak i nevolja

162

– da nam ostane ova sadašnja budžetska rupa takva kakva je, a da tokom svih narednih par hiljada vekova naše dugove i manjkove namiruju bratski fondovi Etihade i Mubadale, sve dok naše javne budže na visokim platama poštenim poreskim uplatama ne ispune trenutnu rupetinu probijenu nezajažljivim trošenjem narodnih para na Mrkine puteve i Antićeve brze pruge.

Dakle, „premijerov“ predlog o tzv. solidarnom porezu je čista glupost? E nije! Predlog nema veze sa popunjavanjem budžetske rupe, uprkos svom tzv. obrazloženju, ali ima i dalje veze s parama i budžetom, tj. sa onim što, uz primenu silu, čini vlast: sa lovom. Predlog je idiotski iz ugla moderne racionalnosti, ali iz ugla populizma – ključnog sredstva za namicanje glasova i tehnologiju održanja na vlasti kod nas – on je sama slika ne-gluposti. Naime, taj predlog udovoljava (umal ne napisah: uduvuljava) serbskoj potrebi da, ako nisam bogat (a i ako jesam, šta fali), ostali budu siromašni ili barem da im se lupi po džepu (onom zadnjem, dakle zadnjičijem), e da bismo svi bili „jednaki”. Kako „jednakost“ kod Serbalja svakako zaslužuje (čak zahteva) navodnice, jer ovde „biti jednak“ znači „biti ispod” (mene), ne-glupost socijal-populiste Dačića nalazi punu svrhu u održavanju privida – ili slike, da budem precizan – kako bi svako drugo zaista racionalno rešenje budžetskog vrtoglavog manjka moralo da odustane od zurenja u vlastiti pupak, da upotrebi mozak i pozabavi se zdravijim računicama, a što bi – neminovno, po zakonu našeg Kosmosa – odvuklo i pogled od Zadnjice kao našeg Oltara i Ognjišta. Puj i fuj, daleko bilo.

I tako se, kružeći slikom naše gluposti, opet vraćamo pitanju dupeta. Molim medije da ne osuđuju preoštro

163

Stanijinu fake guzu na Instagramu. Neka samo zamisle da je Dačko objavio fotku vlastite na istoj toj ili nekoj drugoj mreži, pa makar i bila fake! Tu više ne bi bilo nikakvog gušta, barem za one koji nemaju državnu platu veću od sto hiljadarki. Dinara.

Deri se, bre, da te ne čuju

Objavljeno 07. 10. 2013.

Jedna stvar me odavno i jednako muči kod mojih Serbalja, kojima, svakako, i inače, pripadam dušom i telom, tj. istorijom i geografijom, običajima, jezikom i samim lajfstajlom (barem kad je u pitanju svakodnevni, raspušteni lajfstajl). A to je – galama.

Naime, izmiče mi razlog, ili razlozi, usled kojeg ili usled kojih Serblji za par decibela moraju da podignu glas kad god razgovaraju. Antropološki opit zarad prikupljanja uzoraka može se obaviti bilo gde: u kafani, na pijaci, na ulici, iza ulice, u parku, u ulazu zgrade, na poljančetu, a obuhvata sve uzraste, od predškolskih vrtića, pa do televizijskih tok šoua gde mudre glave mudro palamude o nama samima i svetu oko nas. Svuda, i svako, dere se, galami, diže glas, buči, huči, i melje kao pokvarena vodenica koju ni balvan ne može da zaustavi. Reči jesu jeftine, misli se (uprkos starom upozorenju semiotičara Barta da je „jezik fašistički”, tj. nasilje nad mnogo

164

pitomijim i ređim mišljenjem), pa se ovde nemilice troše kao da je resurs zvani vreme (ono je takođe kod Serbalja beskrajni resurs, nevažan i vazda obnovljiv, ali o tome drugi put). Toliko reči, a tako malo rečenog. Najzad, đene-đene za reči, one su nam uvek date, retko zarađene, pa ih možemo arčiti po volji. Ali, pitam se, i jedva da nalazim odgovora: zašto tako glasno, drekom, vikom?

Kad Pera i Mika sede u kafani, pa bilo to i par stolova daleko, pričaju kao da govore u mojoj glavi, a ne iz svoje: i kao da se nadvikuju ko će koga da zagluši drekom, e da bi možda onoga drugoga ućutkao. Što ne biva, nikad. Čak i kad završe „razgovor“, plate i krenu svako na svoju stranu, imaju još mnogo šta da doviknu jedan drugom. Ili, ako ko koga poveze autom, rastanak im tako teško pada da obično stanu skoro posred ulice i, otvorenih vrata, nastavljaju da melju – sad glasnije, da nadmaše bučanje jugića ili golfa dvojke – jer nisu stigli da potroše svu leksiku koja im je, iako oskudna, i dalje u ustima. I to, dugo rastajanje, ne retko uz milozvučne psovke majki nedužnih za njihove zrele egzistencije, ume da traje pa traje, sve dok ne isprazne sve psovke od milja, kojima su se, za ne čuditi se, pozdravili i prilikom susreta.

Čudni su Serblji, i valja ih proučavati. Da sam antropolog, napisao bih kapitalna dela. Ovako, kao mizantropolog amater, nišči duhom i pameti ništetne, imam samo par neukih opservacija.

Jedno tumačenje serbske sklonosti galami umesto razgovoru normalnog tona moram da odbacim na početku. Istraživač stranac bi najpre zaključio da smo ovde ubedljivo i najvećma gluvi. Pa bi zabasao u

165

otolaringološke analize, što bi ga odvelo u ćorskokak. Sad, nije da su ćorsokaci najgora stvar – ima gorih: vidi srpsku političku tzv. scenu – ali ipak su nam, hvala na pitanju, uši u redu, nosevi su nam na mestima za to genima predviđenim, a grla su nam zaista moćna, u tome je i problem. Dakle, nije u pitanju neka masovna nevolja sa ušima – čujemo mi, sve, kad hoćemo – već nešto iza naših ušesa, verovatno u glavama. Čujemo mi, sve, kad hoćemo, ali imamo jedinstvenu sposobnost da malo ili nimalo čujemo, naročito onda kad slušamo. A tu, u glavama, više nema posla za otolaringologe.

Ako ovakvo tumačenje zakazuje, moram da dumam dalje. Sluh nam je u redu – doduše, malo je oštećen međusobnom drekom, nije lako to praktikovati tako celog života – pa bi posredi bilo nešto drugo. Ima ovaj phenomenon veze sa ušima, ali pre onim mentalnim, nego ovim uparenim u drške koji strče iz lonaca naših tela, tj. glava. Napravio sam u svojim istraživanjima eksperimente: kad mi neko priča, ja počnem odmah da pričam glasnije od njega, i uopšte ga ne čujem! Ne čujem ni sebe, doduše, ali mi to ne smeta. Šta imam, najzad, da čujem sebe, ako ne čujem njega ili nju, koji i koja se ionako dernja iz petnih žila kako ne bi čuo, ne bi čula ni mene, a ni sebe! Opit ove vrste je uvek uspevao, tj. davao iste, nepogrešivo iste rezultate, što je već okolnost da se primi kao naučni, i da se takoreći statistički obradi.

Pitanje koje se otvara glasi: a zašto vodimo tzv. razgovor, kad taj tzv. razgovor ničemu ne služi? E, zvrčka je da je pitanje pogrešno postavljeno, tj. pretpostavljeno kao suvislo, počem ono treba da glasi: čemu tačno služi serbska razmena reči ako ne predstavlja razgovor u

166

uobičajenim značenju tog izraza (razmena informacija)? Nečemu valjda ipak služi, samo čemu?

Služi pražnjenju unutrašnje energije, rekao bi neki post-komunikolog semiološke orijentacije. To bih, po zvaničnom opisu moga nastavnog i naučnog posla, bio verovatno ja, ali tu mi se iznutra račva misao u dva smera, tako da uviđam da će nadalje da se spore barem dve škole mišljenja. Po jednoj, pražnjenje unutrašnje energije je u redu (i kao praksa i kao teorija), ali je tu problem odakle Serbljima toliko energije, posebno unutrašnje, one, dakle, koja ipak ne pada s neba, već se mukotrpno stiče, čuva i obnavlja? Šta im puni baterije kad uglavnom kukaju, viču i njaču kako im životi ni na šta ne liče, jer su opljačkani, siromašni, tranzicijski luzeri koji stalno emituju slične svakodnevne jadikovke za koje ni onaj hrvatski pesnik nije imao dovoljno stihova? Poslednje pitanje budi sumnju, a ta sumnja ozbiljno podriva teoriju o pražnjenju unutrašnje energije. Na primer, zašto ta akumulisana snaga ne eksplodira upravo protiv onoga protiv čega se kuka – lošeg života, pljačke, siromaštva, tranzicije baš kakva je ovde – već mora da se besmisleno rasipa licem u licem, a često i bez lica, naročito po kafanama? Zar je čapras-divan rešenje?

Druga škola mišljenja kaže: ne dernjaju se Serblji usled viška, nego usled manjka energije. Kome manjka život, drekom hoće da nadoknadi ili nadomesti svoj manjak. Prazan a glasni govor je tu da prikrije šupljinu iz koje odzvanja. I ušne školjke i usta kao ždrela služe da iz tih praznina probije bučni šum koji, stavljen u reči, ništa ne kazuje i nikuda ne vodi. Osim nazad, u vlastito ništa.

167

Upravo čitam jednu od poslednjih Sloterdajkovih knjiga (Du mußt dein Leben ändern, 2009), gde je osnovna teza o tzv. antropopoetici. (Sloterdajk koristi termin „antropotehnika“, ali meni je bliži onaj pomenuti.) To je „poetika“ (stvaranje, samo-stvaranje) „antroposa“, tj. čoveka. Kaže otprilike Sloterdajk (ovde bezočno moram uprostiti) da nam budućnost, kao ljudi, zavisi najviše od toga kakve ćemo atlete duha postati, a da nam sadašnjica (ona šira od današnjeg dana, dakle ona već par vekova matora) nudi sve same erzace: od metafizičkih filozofija, preko religijskih „buđenja“, do tehnonauka, tj. novih predrasuda ukotvljenih u najnovije i svemoćne tehnologije. Sve to nekako obećava da ćemo od sebe nešto stvoriti, ali zapravo se štancujemo kao hodajući klišeji čiji je rok trajanja odavno istekao i čija je budućnost stoga nikakva. Moraš promeniti svoj život otuda predlaže korenito preispitivanje fugure ljudskog kako bi se ljudsko ponovo (ili čak po prvi put, nakon kratkih epizoda iz istorije civlizacije, na primer V i IV veka kod starih Grka, ili XV i XVI veka u renesansi) vezalo i obavezalo stvaranju. Napre sebe, a onda i mirnijeg, ali pametnije uređenog sveta oko sebe. Enormi zadatak, a s obzirom da je ljudski rod zaglavio u prilična bespuća ratova, stvarne i potencijalni gladi nasuprot ili zajedno sa nerazumno upotrebljavanim bogatstvima, genocidima i kolektivnim makljažama, čak sveopštem pomoru od dosade tzv. razvijenog dela sveta, a što (tu dosadu) više nijedna, pa ni holivudsko-bolivudska industrija zabave ne može da utoli, iz čega (ovoga nabrojanoga, i još mnogog mnogo gorega) jedini spas za taj, ljudski rok bi bila nova „antropopoetika“, drugačija nego do sada praktikovana.

Sloterdajk je u knjizi jako kritičan prema religijama, onako kako su se istorijski izdeformisale, i tu sam mu poprilično

168

sklon. Katoličanstvo se poluraspalo na regionalne ili nacionalne crkve, pravoslavlje se petrifikovalo u vizantinizam, protestantizam u patentirani moralni alibi za „duh“ kapitalizma. Istočnjaci više nemaju onaj egzotični miris kao u doba Šopenhauera, islam pokušava da postane državno pravo. Ali čitanje Sloterdajkove knjige (preporučujem je od srca) podsetilo me je na pojavu koja je postojala u većini religija. Nisu to ni mučenici ni isposnici, ni sveci, pa ni uglavnom prijatni monasi, već – isihasti. Isihija („tišina”) vrsta je prakse „tihovanja”, a ta praksa je pre svega preispitivanje samog sebe: ne „tihuje” se kako bi se nešto skrilo, ili prećutalo, već kako bi se iz praznine otvorene prostorom između ušiju i usta – u tom mentalnom prostoru glave, sferi gde je smešten najvredniji ljudski aparat, mozak – došlo do reči, za koju vernici pretpostavljaju da je od Boga, a nevernici ili poluvernici (u koje spadam, grešna mi duša) od Čoveka. Do reči u kojoj počinje ljudskost kao suvisli razgovor sa sobom, sa drugima u sebi. Filozofskom stenografijom kazano: treba od mrtvih religija preoteti živa duhovna prosvetljenja, Fojerbah umesto Marksa.

Izgeda da nam je potreban novi „bogoslov“, zapravo „čovekoslov”, nalik na mog omiljenog teologa Dionisija ili Pseudodionisija Areopagitu. Otac svih mistika, za koga se ne može pouzdano reći u kojem je tačno stoleću živeo, pa ni ko je tačno bio ili kako se tačno zvao, najsuprotnija je suprotnost koju mogu zamisliti serbskoj dreci, galami, vikanju: čak se ni o Bogu ništa ne može pouzdano reći, jer su reči „ljudsko, suviše ljudsko”, kako bi posle Dionisija rekao Niče, a posle Ničea još jednom Sloterdajk, ali sa novim obrtom – ako su, naime, reči samo ljudske, rečima počinje ili može početi „antropopoetika“.

169

Sanjam da izlazim na ulicu: ne čujem ni reč. Svaki Serb se zadubio u svoje misli, nit zbori nit romori. Krećem iz svog bloka pored Ušća preko Brankovog mosta do Terazija: i dalje ni reči. Narod hoda ili stoji, i misli. Čak je odustao od automobila, da ne bi ometao misli. I svi koji misle nešto i rade. A posle posla se vraćaju kući i nastavljaju da misle. Tihuju, a ne likuju. Televizore stavili na mute. Misle. Čak i kad spavaju, misle. A šta misle? Ne znam, ne govore, ništa ne kažu, reči im klize na unutra, a ne na spolja, i sve mi se čini da misle neku veliku, važnu misao. Za sebe i za druge. Dobro vam jutro, narode.

Ogledalo srpsko, na Miholjdan

Objavljeno 12. 10. 2013.

„Наше народне пјесне не требају никаква предговора за своју препоруку, јер сад хвалити их пред свијетом, то би било повторавати оно што су већ давно о њима казали многи, и наши славјански и других народах, научени људи, који су их праведно похвалили и у звијезде подигли, а неки и успоредили их с Омировима и Осијановима пјеснама.“ (П. П. Његош у Предисловију Огледалу српском, 1845.)

170

Ehem, i dakle, ovako, novi podvizi naših današnjih velikijeh junakah, vojevodah i serdarah:

1. “Ministri Aleksandar Vulin i Dragan Glamočić posetiće danas selo Klokot kraj Kosovske Vitine gde će otvoriti sezonu vađenja krompira.“

2. „Za Srbijagas mora da ima para. Samo dan-dva pošto je najavio set oštrih ekonomskih mera, ministar finansija juče obećao ovom preduzeću još 200 miliona evra.”

3. „Fond za razvoj spiskao milijardu evra.“

4. „Davali pare firmama koje ne postoje.“

5. „Krstić: Neki ministri primali pet plata“.

6. “Krkobabić predvodi penzionersku bunu: Krstiću, ne dam ti ni platu, ni penziju“.

171

7. „Elektroprivreda Srbije negira da ima u svom odelenju za odnose sa javnošću 70 zaposlenih“.

8. „Seku struju zbog 5 dinara duga”.

9. „Kompjuteri i laptopovi poskupeće za 12 odsto“.

10. „Vučić postao počasni Leskovčanin: Bolesna smo država“.

(Ova libretarija je sačinjena od samih današnjih novinskih naslova. Brojke upućuju na linkove.)

172

Treća, deveta, stohiljadita, sedmomilionita… Srbija!

Objavljeno 13. 10. 2013.

(Autor slike Srđan Ćešić, FB.)

Ehem, ponovo, danas, na dan svetog sveštenomučenika Grigorija Prosvetitelja, kad je Aleksandar Vulin, nakon što je juče u Klokotu kod Kosovske Vitine svečano otvorio sezonu vađenja krompira, dobio danas blagoslov manastirskog bratstva Hilandara, a sutra će činodejstvovati u Pećkoj Patrijaršiji (tim tempom komunistički a isceljeni Al. Vu. će brzo biti ustoličen u

173

vladiku, a bogami i sam tron Patrijarha je onda na dohvatu prstiju), Srbija je dobila još jednu stranku. Ima se, može se. Stranka će se zvati: Treća Srbija!

Da nam ne zamanjkaju stranke, dabome! Kažu vesti – ovde ili onde – da će Treća Srbija biti unikatna po ovom: „Treća Srbija ne želi da učestvuje u sukobima koji se već nekoliko decenija vode na političkoj sceni, između tzv. prve i tzv. druge Srbije, naša osnovna ideja je da prevaziđemo te razlike“.

Prevazilaženje je dobro, gud i gut, mrmlja Libreto. Ima se, dakle, može se. Doduše, posle „belih listića“, preumljenja Vesne Pešić, Prokića, Turajlićke, više se ne zna šta je to što bi delilo Srbiju na Prvu i Drugu, ali ko će sad da zakera oko toga, program stranaka odavno njih najmanje obavezuje. Pa ni nas, stoga.

Čudno je sledeće: ova nova, III Srbija je već godinu dana u vlasti u Novom Sadu, pa tako ima u tamošnjoj skupštini svoju odborničku grupu! Nije baš jasno da li je ova nova stranka, za koju gore navedeni mediji tvrde da je danas osnovana kao stranka u hotelu Hajat, ipak neka stara stranka, jer vesti o III Srbiji kao stranci nalazim i ovde (15. XI 2012) i ovde (14. XI 2012). Doduše, neke starije vesti ih pominju kao „političko udruženje“, neki kažu da su postojali u formi „udruženja za obrazovanje, edukaciju, privredu i kulturu“ („zbog čega njihove račune, dok se ne registruju kao politički subjekt, neće češljati Agencija za borbu protiv korupcije”, dodaje taj isti izvor). Stranku inače čine „bivši članovi Dveri“ i slični pojedinici, recimo A. Protić, hip-hoper iz „Beogradskog sindikata”, njihov raniji zakonski predstavnik, muzički producent i sada predsednik te III Srbije. O finansiranju piše i papirnato

174

čudo globalnog dometa, Kurir naime, ali nešto ih ne voli, Kurir, ili gazda Kurira (onaj politički), čim piše o njima pod naslovima „Otimačina” i „Ojadili budžet“. Ima se, može se.

III Srbija je, pak, stranačko čudo i po tome što ima, iako se tek ispilila, odmah svog narodnog poslanika u Skupštini Srbije! Naime, njihov član je i „bivša poslanica URS-a Dragana Đuković“. Ima se, može se.

To je već sitniji problem. Jer, ako stranka, čim se stvori, ima već poslanike i odmah je, a sve bez izbora kad se utvrđuje tzv. narodna volja, parlamentarna partija, tada se III Srbija više ni po čem ne razlikuje od I Srbije (Tomini, pa posle Vučkovi „naprednjaci” imali su to isto, tj. bili u parlamentu bez izbora), a niti od II Srbije (sama V. Pešić se bila razišla s LDP-om, ali je nastavila da sedi u parlamentu). E sad, ako je moguće biti u parlamentu bez izbora, onda šta će nam uopšte izbori, duma moj Libreto. I u pravu je, moj Libreto, izbori su ne samo luksuz, već su i suvišni po svakoj osnovi. Evropa nam je, u dobroj nameri, nametnula sakrosanktnost poslanika, ali Serblji su „neprejebivi” (© Basara), pa su i to izvrnuli naglavačke. (Zato ih i turam na moj Libreto, da prosti Bas.)

Moj Libreto stoga hoće da osnuje devetu stranačku rupu (pod imenom IX Srbija, dabome), ali ne pre nego se obogati i pokupuje tu – ne tako skupu, veruje Libreto, i sva prilika da je u pravu – robu od poslanika. Ako ih dovoljno kupi, ne samo da IX rupa ili IX Srbija postaje parlamentarna, već, pošto će odmah po svom osnivanju imati većinu, to Deveto postaje i vlast. Pa vi vidite! Ima se, može se.

175

Alternativa? Da se osnuje Sedmomilionita Srbija, pošto su se prethodno osnovale sve ostale Srbije do tog broja, tako da svaki Serb ima svoju, jednočlanu stranku, pa da se onda ipak vratimo starim, proverenima metodama izbora za poslanike i vlast. U protivnom, da nastavimo sa kupovinama i prodajama, ima se, može se.

Hochstaplerei

Objavljeno 20. 10. 2013.

176

U Srbiji, zemlji meda i mleka, na brdovitom Balkanu i pročaja, žive Serblji i drugi narodi i narodnosti, nacionalne, verske, polne i ostale većine i manjine, kao i po drugim zemljama na ovoj jadnoj planeti, mučenoj svakog dana sve više i više, ali nigde, u to sam uveren, ne žive te većine i manjine u državi kakva je Srbija. Pa sam se odao opasnom poslu razmišljanja, ne bih li, makar preliminarno, našao neki odgovor na pitanje: kakva je to država, Srbija?

Tu ni stare ni moderne klasifikacije ne vrede. Na primer, država Srbija sebe smatra, po ustavu preambuličnom, republikom, ali ima na svojim najvažnijim obeležjima, na zastavi i grbu, monarhističke krune, bele orlove i slične roаjalne insignije. Dobro, primetiće neko, država nam je sada republika (zapravo, već ohoho 5-6 decenija), ali je po tradiciji i istoriji bila monarhija, tamo od početka XIX veka, pa i ranije (samo što to ranije, pre Turaka, nije bila baš Srbija, ali nećemo da gledamo u dlaku, zar ne). Međutim, država Srbija ima i prestolonaslednika (tj. pretendenta na presto) Karađorđevića; ovaj, doduše, slabo zna srpski (u stvari, on pretenduje na presto Jugoslavije, ali kako to više ne postoji, razbucalo se, zadovoljio bi se On i Srbijom; „Studenti… imeju bolz“, možda je najčuvenija replika iz usta našeg NJKV-a Aleksandra Drugoga), a sedi tamo u kraljevskim dvorima na Dedinju, prima apanažu od države, pa je čak i Oli Antić, Tomin savetnik za pravo i za uz pravo, pre par meseci dao neku izjavu da bi bilo dobro da je Srbija monarhija. Ako savetnik predsednika Republike, pa, zaključiti je, i sam predsednik Republike sanjaju o Republici kao Monarhiji, onda je priča o vrsti države nam Srbije kao o nejasnoj vrsti itekako osnovana. Ne samo, dakle, usled zastave i grba – tome treba dodati i himnu

177

(„Bože pravde, čuvaj kralja”, retuširana malo u „čuvaj narod“) – već usled ovih šaljivih fantazija s vrha.

Doduše, možda smo mi neki klasifikacijski mix, o čemu je sanjao još Aristotel kad je preporučivao za najuputnije uređenje mešavinu monarhije, aristokratije i demokratije. Taj mix su, ne zeza se Libreto mnogo, i ostvarile moderne države. Ju Es of Ej, tj. SAD, na primer, jesu poput monarhije (de, izborne, ali s predsednikom u čijim rukama su rat i mnogo toga u miru), aristokratije (mnogi senatori i kongresmeni su takoreći doživotno to), i demokratije (za mase, koje periodično ubacuju listiće u kutije zvane izborne). Pošto se država Srbija mnogo ugleda na Ju Es of Ej (a na šta bismo drugo, nećemo valjda na nešto nama odgovarajuće veličinom ili snagom), i ovde je slično stanje: monarhija smo u snovima, aristokratija po tome što su i naši političari profesionalci koji ne samo da ništa drugo u životu nisu radili, nego im ne pada na pamet da nešto drugo rade, večni, nepomerljivi i nepromenljivi, a demokratiju imamo iz zabave, da nam bude manje dosadno i da ne budemo Švajcarci. Jes, idemo mi na izbore, ali i da ne idemo, isto bismo izabrali naše drage imbecile.

Ima još argumenata da je i Srbija jedan državni mix, ali ipak, kao protivargument stoji Aristotelovo upozorenje da takve mešavine vrede jer su najefikasnije. Pa kad se iz ugla Stagiraninove ljubavi prema entelehiji, svrhovitosti, gleda na državu nam Srbijicu, onda teško da naš mix prolazi. Jer, ako je nešto neefikasno, to je upravo, i za sva vremena, država nam naša. I Aristotel bi se zapanjio kad bi nas samo mogao videti, i ne bi verovao vlastitim očima, da samo zbog toga ustane iz groba, kakvu smo nesvrhovitost uspeli da domašimo!

178

Da ja skratim. Dumao sam i doumao, i rešio da predložim politikolozima, ustavojuristima i ostalim ekspertima za državno uređenje da se uvede jedna nova kategorija u sve njihove velike nauke, i da, kako je red, ta kategorija ponese zvučni i stručni, a nemački naziv: hohštapleraj (Hochstaplerei). Hohštapler (der Hochstapler) predstavlja karakter koji se izdaje ili pretvara ili hoće da izgleda da je više nego što jeste („eine Person, die mehr scheinen will, als sie ist“), kako bi prigrabio viši rang, bogatstvo ili moć nego što bi to mogao kad se ne bi folirao. Pojava je stara, postoji još latinska izreka za nju – Mundus vult decipi, svet će biti podvrgnut obmani – jer je glavna veština hohštaplera upravo obmana. Hohštaplera je otkad je sveta i veka, ali jedino je kod nas hohštapleraj izdignut na nivo državnog načela, i slavljen kao ustavni princip. Što možda i ne bi bilo najgrđe, kad kod nas hohštpleraj ne bi bio postavljen i kao životno načelo – u tom smislu, mi smo oživotvorili naš ustav, doslovno i temeljno.

Pa smo otuda i praktično sproveli veliki princip hohštapleraja. U praksi smislili smo tzv. hohštaplerajsku vrtešku, kao vid naše „demokratije“. Dok se ostali narodi brinu, zebu i izlažu mukama koga da biraju na sledećim izborima za svoje političke vođe, mi takvu noćnu moru nemamo, jer i po najbeljem danu znamo da će se isti zavrteti ko one kuglice na ruletu i da ćemo opet videti ona lica koja smo već ranije gledali. Doduše, biće po koji izuzetak, da ne bude baš skroz dosadno, a neko mora i da radi, ali ekipe će se vrteti, prva pa druga, pa druga pa prva, ista po istom interesu, navodno raspodeljena na poziciju i opoziciju, ali u jednako mrčnom biznisu vladanja, namicanja love i nastavljanju omiljenog nam sporta prevare. A da bi nam naš politički sistem bio i životni sistem u punoj meri, mi smo uz ovu

179

vertikalnu hohštaplerajsku vrtešku smislili i horzontalnu hohštaplerajsku vrtešku. Vrtimo se, naime, u krugu i na nivou svakodnevice, jurimo svoj rep, ili gledamo u vlastiti pupak, ali govorimo kako i dalje idemo po nekoj ravnoj crti, zvanoj napredak, Evropa, budućnost i sl. Nema nama spasa.

I čim mi iz uvaženih Akademija – Preussische Akademie, Петербургская Академия, Cambridge Academy, L’Académie française, i ostalih ovima sličnih – jave da su uvažili moj predlog za uvođenje hohštapleraja kao nove ustavno-državne kategorije, bacam se na posao da je pobliže opišem. Dotle samo jedna pribeleška, da ne zaboravim:

Ne, nije to što je država Srbija platila samo za stan „predsedniku sveta“ Vuku Jeremiću 13 500 dolara mesečno (uz mesečnu platu od 10 000 istih, sve zajedno straćeno 951 265 $, ima se, može se), već imam u vidu spisak optužbi za kriminalne radnje koje su, jer su sudije bile obuzete nekim svojim važnijim poslovima od suđenja, zakonski zastarele. Dakle, na tom spisku su, uz ostale: Gazda Jezda (oštećeno desetina hiljada tzv. štediša, a sada će Jezda od njih, i nas svih, da naplati nadoknadu što je uopšte uznemiravan i što mu je „narušen ugled“), pa bivši beogradski okružni tužilac Rade Terzić („optužen da je zloupotrebom položaja izdejstvovao da iz pritvora budu pušteni neki članovi zemunskog klana“), te Vladika Pahomije („optužen da je počinio bludne radnje nad dečacima“), onda Marko Milošević („za nanošenje težih i lakših povreda trojici Otporaša iz Požarevca“), kao najpoznatija imena, uz razne još cvećke i miriske. Sve se mislim: ova sudska zastarevanja pokazatelj su da je od hohštaplerske

180

vrteške u stvari načinjen hohštaplerski ringišpil. Pomenute Akademije će zato moj predlog morati da uvaže.

Ubrojčajmo, i pesmu mu uprstičijmo!

Objavljeno 21. 10. 2013.

Novosadski Kulturni centar – meni, i ne samo meni, odvajkada znan kao Porta – pao u šake bivšim Dverjanima, a sada Trećesrbijancima, pa odmah počeli da sprovode „politiku“, tj. razbudalili se i pobaljezgali. Prvo su smenili ranijeg upravnika, finog pisca Lasla Blaškovića (navodno, kad su se šetali ispred Porte merkajući lovinu koja im pala u plen, nisu videli ćirilćnu tablu Porte, nego samo latiničnu). Sad su, opet, cenzurisali, kako piše Politika, a i drugi mediji, izložbu mladih slikara tamošnje Akademije umetnosti, tj. sliku Danijele Tasić, nakon čega su njene kolege povukle i vlastite radove, kao i još neki umetnici. Slika pokazuje razapetog Isusa kako u šakama drži novčanice – ili stoga je što je sam, kao simbol Crkve, gurnut u čejusti Mamona, ili stoga što su mu u šake, na raspeću, Mamoni gurnuli novac, a što su dve ne samo različite, već suprotne interpretacije, i što, višeznačnost, čini elementarnu i, istovremeno, temeljnu odredbu umetnosti kao takve:

181

Novosadska Porta mi je u sećanju još iz osamdesetih godina prošlog veka. Više puta sam tamo tamburao o knjigama raznih pisaca, a jednom su me čak, posle predstavljanja jedne pesničke antologije Matičine Prve knjige, vijali oko železnične stanice neki robusni likovi, poslati od strane lokalnog pesnika da mi se osveti jer stihove njegove žene nisam turio u knjigu. Izbegao sam tu raspravu pesnicama, vrlo nejunački (naime, zaobišao sam stanični ulaz s druge strane), pa ovu epizodu ne pominjem usled svog podviga, već kao sećanje, nostalgično naravno, na vremena kad su se i zbog lirskih pesama mogle dobiti batine. Beše to tamo negde oko 1985.

182

O cenzuri današnjih vlastodržaca Porte nemam ništa posebno da kažem, osim Ua! Talibani! – ali mi je pažnju privukla još jedna vest iz iste te Porte, tj. KC Novog Sada. Smislila nova uprava da digitalizuje KC, ali im, kao novorođenim, probuđenim i intelektualno nenadomašivim sajberSrbima, koji su, dabome i velikoSrbi, zasmetala sama ta reč – digitalizacija. Pa su, kažu vesti, zajedno sa Javnim komunalnim preduzećem „Informatika“ raspisali konkurs za novu reč. I onda su, tenderski, odlučili da uvedu nov izraz u srpski jezik: digitalizacija će se ubuduće zvati „ubrojčavanje“! A da bi se ipak nekako znalo na šta se to „ubrojčavanje“ odnosi – da ne bi neko pomislio, daleko bilo, da se to Trećesrbijanci „ubrojčavaju“ kao amebe ili možda seksualno ili čak aseksualno, odnosno monetarno ili čak „dođeš-mi dođem-ti“ – uz tendersko ponašanje dodali su i demokratsko: „Ime projekta će biti ‘Digitalna baština Novog Sada’ odnosno ‘Brojčana baština Novog Sada’“. Takoreći dvojezično, umalo kao u Vukovaru.

Imam da primetim dve sitnice.

Pjervaja: korijenske Hrvatine su dosta od savremene kompjuterske terminologije preveli još u zanosu državne samostalnosti, pa je to tamo nekako zvanično zaživelo, iako deluje anahrono mnogim normalnim Hrvatima. Ali to je hrvatska stvar. Kod nas je kompjuterska leksika prenesena, primljena u srpski i odomaćila se – kao i svaka tehnička leksika koja dolazi onako kako nam je dolazila i tehnika (pa imamo razne domaće oblike nemačkih reči za automobilske delove, na primer, poput kurble, anlasera, šajbne). Jezik se time, svaki normalan lingvist to zna, proširuje i ne gubi ništa od vlastite prirode, jer je priroda jezika da označava, komunicira, a koliko je

183

„nacionalan” mu je skoro pa svejedno. Pošto je digitalizacija kao reč ušla odavno u naš govor, „ubrojčavanje“ nema šanse kao zamena, jer zvuči kretenski. I iz donjeg razloga, što je ftaraja sitnica koju imam priliku da zabeležim.

Naime, digitalno dolazi od digitus, latinske reči za prst. Brojalo se, nekad, na prste, pa je zato prošireno, metonimijsko značenje i za ono što može imati veze sa brojanjem i brojkama. A ako se već traži „korijenski“ izraz, onda bi digitalizacija u svom što doslovnijem prevodu na „sebski“ morala biti „prstizaciija”, ili tome slično, pa bi i „Digitalna baština Novog Sada“ onda bila „Prstenjak Novosadski“ ili tako nekako. Pa bi, dok ne digitalizuju tu baštinu, Fajgelj i ekipa na vlasti u Porti mogli sebi da lupaju prstenjake, sve poskakujući, pocikujući, onako lalinski, kao lude sose na brežuljku od bundeve.

Ali im dotle nije dosegla mašta. Zanima me i kako će se ubuduće zvati JKP „Informatika“, saučesnik u ovoj budalaštini. Jer ni „informatika“ nije serbska reč. Forma je oblik, in je u, -tika je ne znam šta, ali bi možda moglo: Uoblitika, ili Uobličika? Odnosno – pošto su izgleda tamo naglo zavoleli i cerkveno-serbski – Uoizobražitika, jer gde su Dveri, odnosno Treća Srbija, tu je negde i Obraz, obraza im blesavog.

184

Snaga, pristojnost, ljudi

Objavljeno 26. 10. 2013.

Pošao ja juče na zakazani susret ministra Tasovca sa piscima i ostalima u Narodnoj biblioteci Srbije. Usput sretnem neke kako demonstriraju. Što demonstrirate, pitam. Rekao onaj Turčin, reče jedan, da je Kosovo Turska. Uh, majku mu, promrsih, a taman nas to s Kosovom krenulo!

Posle bio taj sastanak na koji sam pošao. Razni pisci, neke znam, neke ne, malo onih koji su potpisali prvobitni poziv na razgovor (valjda su mnogo iznenađeni što se Tasovac ljubazno odazvao, pa od šoka ih mrzelo da ispostave svoju umetničku dupad u NBS), ali dosta je bilo bibliotekara, jer je reč o knjizi, ne samo o književnosti. Maestro Tasovac – pijanist, muzičar, čini mi se i kompozitor, a ne samo trenutni ministar kulture (i informisanja) – održao je na početku slovo. Skoro da bih potpisao svaku reč. Izneo precizne podatke: „U Srbiji se danas održava 135 književnih manifestacija, dodeljuje se 128 književnih nagrada, pisci su podeljeni u pet udruženja (u doba SFRJ postojalo je samo jedno), imamo oko 1.100 izdavača (od kojih je 400 registrovano u Privrednoj komori Srbije), a samo prošlogodišnja produkcija je obuhvatila 4.237 objavljenih knjiga koje se smatraju književnošću. Sa druge strane, knjižara je sve manje, a, plašim se, i čitalaca, jer su biblioteke sve ređe mesta susreta čitalaca sa piscima.“ I završio: „Priželjkujući burnu i uspešnu raspravu, želim vam dug

185

život u našem jeziku, u vašim knjigama i među novim čitaocima.“

Posle je publika počela da raspravlja, uglavnom tražili lovu, ali ne znam dalje, da li je rasprava bila „burna i uspešna“, jer sam morao na ranije zakazani sastanak.

Spuštajući se ponovo ka „boginji Slaviji“ pogled mi pade na neku tarabu svu oblepljenu plakatima. Kad ono, Demokratska stranka, reklamira se za opštinske izbore na Voždovcu, planirane za manje od 2 meseca. Nije me mrzelo da snimim taj plakat, to izgleda ovako:

Dakle, na plakatu, otprilike osamdeset sa pedeset, s leva na desno su Ljuba Davidović, vođa Demokratske stranke posle I sv. rata. Milan Grol, vođa demokrata posle Davidovića, Tito ga odstranio iz javnosti posle II sv. rata, potom D. Mićunović, „dobro jutro, čaršijo, na sve četir’ strane“, bezazlen i samo povremeno uočljiv, trenutni memoarista, onda Zoran Đinđić (dao život u atentatu 2003. godine), B. Tadić, eks-predsednik a sada prigodni i počasni političar, i D. Đilas, do skoro beogradski gradonačelnik, inženjer i marketing biznismen.

186

Od šestorice ovih lica – svi u nekom času predsednici ove stranke – trojica odavno nisu među živima, dvojica su danas politički nevažni, a jedino je aktualni predsednik DS-a relevantan, mada na plakatu skrajnut u ćošak skroz desno. Ne znam ko im je smišljao plakat – jeftin, sivih tonova, i smušen u svakom smislu – ali plakat, upravo ovakav kakav je, sama je slika i prilika današnjeg DS-a: bez ideje, promašen, skoro nebitan. Kakve veze imaju Davidović i Grol, pa čak i Đinđić, Mićunović i Tadić sa opštinskim izborima na Voždovcu krajem ove godine? Shvatam da DS hoće da ovim pokaže nekakav kontinuitet, ali opštinski izbori nemaju veze sa kontuinuitetima, već sa prilično praktičnim stvarima i svakodnevnim životom. Ni mrtvi ni bivši stranački predsednici ne mogu popraviti konfuznu i bledu politiku stranke u ovom trenutku. Džaba tonera i papira, DS-u je potrebno da bude jasna alternativa Vučiću i Dačiću. Krečenje i ispostavljanje bivših slabo pomaže.

Pokušali su, shvatam, da sloganom – „Snaga pristojnih ljudi“ – kažu da su oni, u DS-u, pristojni, za razliku od političkih suparnika koji to nisu, ali moralna pristojnost, ako je to, a barem u dva-tri slučaja ovih živih i nije baš dokazana (Mićunović je itekako pričao protiv Đinđića, Tadić je počistio sve „đinđićevce“ iz stranke, jer je njegov kohabitator Koštunica to tada zahtevao u ime „sanitarnog otklona“, a ni Đilas se nije proslavio u „pristojnosti“ – gde je, na primer, taj spomenik Đinđiću obećan oko 12. marta?), ne mora da ide sa političkom snagom.

Naravno da uz smušeni plakat ide i smušeni slogan. Šteta, jer je DS bila stranka ljudi koji su nešto nekad značili. Današnja DS se kiti licima ljudi koji se nje,

187

današnje DS, ne bi ponosili. Ako ništa, a onda usled pristojnosti. Ovako – tužan prizor jedne ruine.

Sahrana „simbola“

Objavljeno 27. 10. 2013.

Juče je bila sahrana Jovanke Broz. Čekalo se punih 6 (šest) dana, da dođe vikend, da se medijski plakatira,

188

marketinški najavi i pripremi, politički obradi, tj. izspinuje, pa da se jedan pogreb obavi shodno davnom socijalističkom (komunističkom) ritualu. Jovanka Broz je sahranjena blizu svog muža Josipa – preminulog pre više od 30 godina – u dvorištu, poput muža joj, a kasnije i Slobodana Miloševića, za koje, kao ljude „posebnog kova“, kako se izražavao o komunističkim vođama još drug Čelični (Сталин), ne važe zakoni da se sahranjuju na grobljima, gde se, inače, svi smrtnici sahranjuju. Pa je položena u grobnicu, ispod kamene, granitne ili mermerne ploče, nešto manje doduše (hijerarhija se i tu mora poštovati, zar ne, a ona je, uostalom, žensko, biće oduvek niže u okoštalom balkanskom patrijarhatu, to ni komunizam nije uspeo da naruši), u zgradi piramidalnog krova, poznatoj kao (mak.) Куќа на цвеќето, od 900 kvadrata, koja je i pre Titove smrti, još 1975. godine načinjena kao staklena bašta („staklenac“); projektovao ju je arhitekta prezimenom – Kralj. Posete su moguće svakog radnog dana (zatvoreno na Veliki petak i u slične dane), po ceni od 200 dinara za individue, učenici i studenti uz legitimaciju dobijaju popust.

Od sahrane, najpre najavljene kao „skromne i dostojanstvene“, Dačić je uspeo da napravi politički spektakl. Taj spektakl je bio u znaku „antifašizma“ i „jugonostalgije“. Moraju se ove reči staviti, kad se pominje Dačić, među navodnike. Briga Dačiča za fašizam i antifašizam, a briga ga i za Jugoslaviju; rasturao je on oboje. Ali možda, računa, može da ušićari neke izborne promile kod bivših partizana i komunista, titoista i drugih izlapelih starina. Časne su to, da, starine, ali izlapele, čim im Dačić prodaje „antifašizam“ i „jugonostalgiju“.

189

Pogreb je bio državni: marširala je i stražu držala zvanična garda, ispaljivali plotune, Dačić držao govoranciju, bio s crnom mašnom i sav ucveljen; bile su „delegacije”, za Jovanku je rečeno da je „dama”, „simbol“, „kraljica“ i „drugarica“, „poslednja ikona“ (sve to zajedno ipak ne ide, a ni jedno pored drugog); stražarili i poslednji živi iz Šeste ličke; išli u mimohodu; u jednom času časne starine su u haosu probijale policijski kordon (jer im nije dao da izađu iz tzv. memorijalnog „kompleksa”), čak se na snimku iz Dnevnika RTS-a kratko (pa ko spazi, spazio je) vidi da su neki bili oboreni, u gužvi, na tle; Dačić vikao da je ovim ispravljena nepravda (pogrebom?); na kraju svirala Bella, ciao, navodno po želji same pokojnice. Sve u svemu, umesto mirnog pogreba i odavanja pošte nekadašnjoj partizanki i borcu protiv fašizma, da joj je laka zemlja, u režiji Vlade dobili smo nekrofilski cirkus. Mediji su sve to lešinarski začinili specijalkama o Jovanki i svemu što mogu oko toga da smisle.

Jovanka Broz – to je barem poznato, i jedino izvesno – bila je sklonjena od javnosti i zaboravljena skoro pune 4 decenije. Jedno pitanje me muči na koje, priznajem, nemam suvisao odgovor. Kako to da ova žena – nesumnjivo hrabar borac protiv fašističkih okupatora – nije smela, ni htela, išta da progovori tokom tolikih godina i decenija, ni o sebi, ni o svom mužu, ni o državi čiji je raspad gledala izbliza (i pre nego što se ta država zvanično i krvavo raspala)? Da li je možda ta država – u čijem je stvaranju učestvovala, i kojoj je predsedavao njen muž, svemoćni maršal Tito, vodio je i nad njom bdeo – bila, pred kraj Titovog života, a i posle tog kraja još dugo, toliko opasna, zlokobna i strašna, odnosno opasnija, zlokobnija i strašnija nego fašisti protiv kojih se Jovanka Budisavljević, kao mlada partizanka, tukla i

190

borila? Ako se već priča o njoj, gđi Broz, onda se mora pričati i o ovome.

Lično smatram da pred svakom smrću, a naročito posle svake smrti, treba ćutati. Ovde ni ćutanje više ne pomaže. Pitanje ostaje.

Osvojio ja vlast, pa udario u ludilo

Objavljeno 28. 10. 2013.

Daklem i khmm: kad ovi globalni mogu da nam poremete život ovim jednim satom što su ga pomerali tamo-amo za vikend (Bas je tu u pravu: „Ne treba se zajebavati sa vremenom“), što se pa ja ne bih poigrao vremenom i vratio budućnost u prošlost. Svi to rade, vidi pod Vlada. Pa sam tako pomerio opštinske izbore na Voždovcu od

191

15. decembra na 15. oktobar, kandidovao Libreto kao „grupu građana“ (slogan mi bio: Family Business), i – pobedio. Pošto sam se ustoličio za Vožda, na Voždovcu, odmah sam po primopredaji vlastodržačkog žezla poludeo i za ovih 13 dana uradio sledeće:

Najpre sam otišao da vidim gde mi je tačno ta moja opština. Tačno – to znači gde se graniči, posred koje ulice, čestara ili bunara, na jugu, severu, i ostalim stranama i polustranama sveta. Prošpartao – svojim! – kolima uzduž i popreko. Bokte koliko je to veliko! Ne svodi se na zgradu Opštine u Ustaničkoj – tamo sam ostavio da maršira moja džangrizava tetka, dobitak: već je 25% ionako nepotrebnih službenika dalo otkaz, jer nisu preživeli susrete s mojom tetkom, volonterkom za kadrove – nego teritorijalni mi intergritet obuhvata i Banjicu, Jerkovića braderz, Medake, Kumodraž naravno, čak Rakovicu, Jajince, da o Belom potoku, Zucama, Ripnju i Pinosavi ne pričam. Veći sam, bre, od Monaka, mogu i država da mi budem (što nije isključeno, dapače).

Naravoučenije: toliko mi je teritorija heterogena, mešavina urbanog, ruralnog, asfalta i blata, da sam celu noć proveo u najdubljem zbunju. Toliiku kompleksnost i diversity ni sam Luman ne bi umeo da redukuje. A onda sam došao na sledeću ideju:

Naime, uzeo sam pa podelio građanstvo (teritorija se definiše njenim narodom, a ne km2) na staleže. Ionako nam ne ide to sa građanima, građanskim, građanstvom – nismo mi u glavama još dospeli u moderno doba – ali ne po zanatima, već po godinama. I dobio: bebe, decu, mlade, radne ljude muške, radne ljude ženske, džabalebaroše, seniore, i pročaje. Pošto sam tako

192

targetirao moj narod u logičke klase, odao sam se razmišljanju odakle da počnem. Na osnovu kojeg cilja da vladam, a da to ne bude vladanje, nego da ono bude sredstvo?

I za cilj – princip – uzeo sam komunikaciju. “Sve je komunikacija“, tvrdi moj faks, i u pravu je. Kad odem do Beča za vikend ili poslom, odmorim se načisto: metro me očas prebaci kud hoću, znam da će stići tačno kad mu je napisano, kad sednem u kafić kelner će doći odmah da naručim a posle da platim, i neće skrivati pogled od mene kako bih mlatarao rukama kao vetrenjača, parking je tačno obeležen, i znam ima li praznih mesta, niko na ulici ne urla ni pre, a naročito ne posle ponoći, svuda je bezbedno, mirno, na pokretnim stepenicama se stoji desno da mogu da prođu oni koji žure, rado će vam i ljubazno uzvratiti ako se nekom obratite, itd. U pitanju je komunikacija, svakodnevna, gde sve funkcioniše manje-više kao podmazano, i energiju nećete potrošiti na milijardu sitnih gluposti kao ovde gde su svi „smoreni”, na nož raspoloženi i uglavnom reže kao hijene pre parenja. Komunikacija, komunikacija, komunikacija.

Prva i osnovna stvar koju sam uradio na svojoj teritoriji jeste parkiranje. Da bi moji staleži mogli da komuniciraju između sebe – Radni ženski ljudi da na vreme iskomuniciraju (po naški: podoje) Bebe, Deca da se domognu škole, Mladi da vide Seniore, Džabalebaroši da se nađu s Pročajima – zamenio sam sve opštinske službene automobile paucima, a u svakom pauk vozilu ugradio mali GPS, sa prenosom na webu, da se ispoštuje javna javnost. Pa kad službenik krene na posao, ili da krišom odveze ženu kod frizerke (neiskorenjivo, mada mi moja tetka volenterka tvrdi suprotno, ali ona je

193

starovremenska žena pa ima još par iluzija o našem narodu), mora da barem 5 vozila bahato parkirana usput pokupi i preparkira na propisano mesto, o trošku vlasnika vozila, naravno, sve uredno fotkano i okačeno nam na sajt. Pošto službenici imaju tzv. klizna radna vremena, prema potrebi posla, a ne prema potrebi nekog glupavog pravilnika, pauci piče po vas dan Voždovac-municipalitijem i raščišćavaju teren. A službenici zadovoljni, jer demonstriraju svoja ovlašćenja na transparentan način. Sad se od Pašinog brda do Belog potoka može stići za par minuta, jer su mi putevi postali opet prohodni, Pauku moćnome hvala.

Još sam opsednut parkiranjem. Pauci su iznuđena mera. Ko reši probleme parkiranja u Belome gradu, taj može da se kandiduje i za predsednika Amerike. Od sada, piše u mojem Voždovom Ediktu br. 2, svaka firma koja gradi zgradu ima da izgradi ispod zgrade barem 3 nivoa za automobile. Smislio sam i da postavim montažne parkinge svuda gde ima par ari slobodnog prostora – zapanjio sam se koliko ima takvih mesta, zaraslih u korove i punih đubreta. Druga tetka volonerka, pravi nadžak od babe, ne želite da je upoznate, koju sam postavio za nadzornicu finansija, pronašla je u budžetu 9,000 nepotrebnih stavki (and she keeps counting!), pa se ta lova sada preusmerava na otkupe udžerica s dvorištima na svakih 300-ak metara, gde će biti novi parkinzi. Ubrzavam tempo: raščišćavanjem korova i đubrišta, dodavanjem malo asfalta uz pločnike i rubove parkova, popunjavanjem rupa i kosina uz ivičnjake, proširenjem uličnog parkinga gde god je to moguće, dobio sam, samo u prvih nedelju dana, još toliko praznih mesta da očekujem da, vrlo skoro, Voždovac postane turistička destinacija za sve nesrećnike koji muku muče

194

gde da ostave svoje voljene konzerve na točkovima. Parking, parking, parking, ponavljao sam u bunilu.

I – komunikacija, komunikacija, komunikacija. Ukinuo sam inače samozatajne, stelt komunalne policajce i uposlio predstavnike staleža Džabalebaroša, za siću, jer ionako vole da su šerifi, pa rade uglavnom za značku. Njihov zadatak su noćne patrole, i da svakog ko između 22h i 8h pusti svoj glas kao da je u džungli, odvrne svirku kao da je pod šatrom, i uopšte proizvede ma kakvu buku nedostojnu treznog čoveka, isprskaju tu kuću, vrata, prozore, kao i samog galamećeg stvora nekom smesom bezazlenom po zdravlje, ali uklonjivom tek posle 7 dana žestokog ribanja. Sad radni muški i ženski ljudi Vodovca spavaju mirno, bebe se ne trzaju u košmaru, deca čuju otkucaje sata, seniori pajke sa osmehom, a pročaja mirno snuje sladak sanak svoj. Nije da moji džabalebaroški šerifi nemaju više posla: uvek se nađe neki pustahija da u prolazećem autu posle ponoći odvrne sabvufere, ali takvih je sve manje, jer moji šerifi to uspešno zaskaču, metodama koji su mi nepoznati i o kojima ne želim ništa da znam.

Ostavljajući se načisto visoke politike briselskih pregovora, arapskih investicija, privrednog rasterećenja i oporavka, i ostalih gluposti koje drugi ovdašnji „državnici“ neguju u ciklusima već pedeset godina, bacio sam se na ono što je komunalni stvarni život: parkiranje, buka, sređivanje ulica, čišćenje đubrišta, seču korova. Podigao sam spomenik Bebama ispred Opštine – Bebe su heroji, jer su se hrabro rodile s obzirom šta ih sve čeka u zemlji Srbiji, i šire. Poučen iskustvom mog druga Nenada Wiza odštampao sam stotinak hiljada lifleta „Kako se ponašati u gradu, a da ti ne glavu ne ukradu“ i podelio mom

195

Narodu da se malo uredi. Smislio i ušarenio, dodao nove a popravio stare sportske kutke za Mlade, uz parolu: „Mrdnii svoje nožine, ostavi se drožine!“. Postavio pokretne kioske za besplatan sladoled Seniorima (zimi će imati tu čaja), jer je moja finansijska tetka u međuvremenu pronašla još 9,000 nepotrebnih bužetskih stavki (she keeps counting), ustanovio pokretne biblioteke za dostavu knjiga, izbacio kioske za štampu sa lica mesta, taj šit, kome treba, neka nabavlja drugde, pokrenuo besplatan kablovski kanal za moj narod sa morem filmova iz Kinoteke, koncertima Filharmonije, „Najvećim jurnjavama Toma i Džerija“; estradnim umetnicima vezao nanogice oko gležnjeva, da im pratimo sve ivente, ko neće neka se seli; Tomi kupio kazan da peče rakiju s narodom, Vučka proglasio za Počasnog ali bez prava da nam zalazi na posed, Dačka opet za Najevropljanina samo da ne prolazi autoputem (koji je naš, u delu od Autokomande do Bubanj potoka!); onoj energetičnoj Plavuši što je bila G17 a sad je Napredna dozvolio pristup samo ako natakari burku i ćuti, lideru URS-a zabranio da drnda gitaru i da uopšte drnda, Demokratama da kukumavče i marketinški delaju na Teritoriji, Čedi da vozi džip našim džadama, može pešice; i uopšte svim zvaničnim političarima, političarinim ženama i široj rodbini do 5. kolena učinio život na mojoj opštini nemogućim. Priznajem: to je niska, vrlo niska politika za naše visoke lidere, ali nema druge nego ih onemogućiti u svemu što vole, a oni sve vole.

Naravno da sada pripremam referendum za a) odvajanje, osamostaljenje i proglašenje pune nezavisnosti opštine Voždovac (“Voždovog predgrađa“, potom „VI reona“) i b) istovremeno otvaranje pregovora sa gradom Beogradom i državom Srbijom za novo prisajedinjenje Istima, ali na

196

čistom računu, kad srede svoje parkinge, smanje galamu, i uopšte se uljude. Dotle ostajemo svoji na svome, sa mnom kao Voždom, ludim, ali barem korisnim. Živeli!

Srce tame

Objavljeno 31. 10. 2013.

Juče-prekjuče objavljen je u beogradskim novinama 24 sata jedan tekst za koji se bojim da će ostati neprimećen, iako govori o stvarima od presudnog značaja. Neposredno se tiče tzv. malog biznisa ili sitnog preduzetništva, a posredno održivosti Srbije kao zemlje – njene države, društva, ekonomije – tj. same mogućnosti života na ovoj geografiiji i u ovoj istoriji.

197

Tekst (novinara M. Krkića) na samom početku definiše problem i daje osnovnu dijagnozu: „Osnivanje društva sa ograničenom odgovornošću (firme) košta tek 100 dinara, a dodatni troškovi mogu da narastu na par hiljada. Svako ko odluči da započne posao, međutim, u startu mora da računa da će svaki dan morati da ima promet od bar 7.000 do 15.000 dinara samo da bi na kraju meseca, kad podvuče crtu, bio na nuli. Od tog iznosa, bar 90 odsto odlazi na poreze, doprinose i ostale obaveze prema državi.“ Dalje sledi obična računica (sabiranja, oduzimanja, tj. oduzimanja zapravo) koja po svoj prilici predstavlja prosek za najveći deo naše ekonomije.

Novinar je učtiv – navodi podatke, daje primere – ali ja neću biti. Ako tako stoji stvar kako tekst kaže – a stoji, na žalost, baš tako i nikako – onda se naš zlikovac od Države pojavljuje kao višestruki reketaš. Ne postoji veći „eksploatator“ od Države, i nema većeg zla za opstanak ovog društva od Nje, Ovakve Kakva je.

Možda se većina nas, po medijima, od dnevnih novina i televizija, preko nedeljnika, raznih publikacija, sve do socijalnih mreža i blogova (kakav je i ovaj), suviše bavimo politikama, ideologijama, rečima. Kukamo jednako na političare i stranke – ne da to oni ne zavređuju; na protiv, zavređuju još gore od naših kuknjava i kletvi! – ali možda je ta kuknjava bez efekta, jer su oni – političari i stranke – samo simptomi za jednu propast nacionalnih, opštih razmera, koja nas je snašla i koja se, izgleda, ubrzava.

Ta bi se propast mogla nazvati: pustošna pljačka života. Danas je jasno da su ratovi devedesetih bili pre svega pljačkaški, da je stvar bila u golemoj redistribuciji tzv.

198

društvenog bogatstva, da se pod izgovorima „međunacionalnih“ borbi – „oslobađanja“ ili „osvajanja“, svejedno – krilo bezobzirno preraspodeljivanje svih resursa, od ljudskih do privrednih, od finansijskih do kulturnih, čak od ideoloških do identitetskih. To je bilo utoliko lakše što se ne samo moglo prikriti nacionalizmom („utočištem za nitkove“), već i otuda što je stari („socijalistički“) poredak ili režim bio zatvorenog tipa, jedino moguć u sebi samom i unutar vlastitih pretpostavki, da bi, kad ga je istorija dovela do kraja, iza sebe ostavio pravu institucionalnu, pravnu, svojinsku, moralnu, političku, kulturnu, intelektualnu i svaku drugu pustoš. Ili – tamu u kojoj se moglo grabiti i pljačkati.

I to se nastavilo. Još uvek je nacionalizam (doduše ne više ratni, jer je ponestalo daha i džebane) plašt i poslednja legitimacija balkanskih državica koje su nastale ratovima. Njegov ideološki čuvar je Država, a Država nastavlja da bude na strani pljačke. Sada je ta pljačka pokrivena koprenama zakona i ustanova, poreza i nameta, kroz koje se Država pojavljuje kao najvažniji i najveći reketaš. I što je najcrnje, društvo većinski stoji iza ovakve „logike“, slepo srljajući u bezdan.

U srcu našeg mraka nije neko transcendentno zlo, već upravo velika Ekonomija reketa. Ako svaki preduzetnik, a naročito onaj početni, osnovni, tzv. mali, mora da ubedljivu većinu svojih prihoda preda Državi, tada se događaju tri stvari: 1) ako ne uspeva da isplati reket, on propada; 2) ako ne uspeva da odgovori nametnutim mu dažbinama, on će preći u tzv. sivu zonu (tačnije u polulegalno stanje, u kojem je ne samo manje-više ozvaničenih 50% srpske ekonomije, već je u polulegalnom stanju „muljanja” i onih drugih 50%); 3)

199

ukoliko se relativno uspešan biznis može održati tek na velikom obrtu, što sada kontrolišu samo tzv. krupni igrači, tajkuni i njihova bliža klijentela, tada se – sistemom državnog reketa – ogromna stredstva i dalje prelivaju od malih ka krupnima, tj. i dalje je na snazi ekonomija redistribucije (a ne ekonomija produkcije: ne proizvodi se, već se samo preraspodeljuje, a kako su resursi sve tanji, jer se habaju, obim preraspodele je sve uži). A to znači da je tzv. socijalno raslojavanje – siromašni su sve siromašniji, bogatiji sve bogatiji – sada postalo stalan proces koji, po prirodi stvari i kartelizacije, čak monopoliziacije ekonomije, ima sasvim predvidljiv kraj u relativno skorom opštem slomu. Sve što naši „reformatori” i „polit-ekonomisti“ mogu jeste da odlože taj slom koji se neumitno približava i, sva je prilika, ubrzava: 4 milijarde duga stečenog samo u proteklih godinu dana indeks je te neumitnosti i akceleracije.

U svetlosti ovih, prostih računica i tokova, naše „srce tame“ (Država koja je i ovako, ustavno, institucionalno i socijalno – u smislu elementarnog respekta prema zakonitosti koju svaka država makar simbolizuje – jedan skoro raspali provizorijum) izgleda još mračnije nego na prvi pogled. Utoliko pre – i to je poenta, iako sam je već pomenuo, već na početku ovog sumračnog zapisa – što društvo, a naročito njegova „elita“, raspravlja zapravo o malo važnim stvarima, tj. o simptomima, bez elementarne saglasnosti čak i kako da te simptome nazove. Istinska patologija – ekonomije, tj. komunikacije dobara potrebih za održanje života – ostaje i dalje van dohvata javnog govora, daleko ispod njegove površine kojom dominira ne samo tabloidni diskurs, već i tabloidna pamet.

200

Mi padamo sa visokog desetog sprata u bezdan, koji ipak ima dno, kad se sve u tresku raspada. Ali dok padamo, još uvek se prepiremo između sebe da li nam je stil mlataranja šakama i mrdanja stopalima ovakav ili onakav. I kako se trenutak udara o tle približava, dižemo sve veću galamu da ne bismo čuli tresak. Ali možda pravog, zaglušujućeg treska ni nema. Možda je taj trenutak kad se sve raspada jedno nečujno puf, iza čega nema ništa. Srce tame nije ni crveno, ni crno. Ono je belo, niština koja nas čeka nastavimo li naše prazne rasprave.

Zato i mislim da je ovaj kratak članak u 24 sata pokreće jedno od najznačajnijih pitanja za dugo, dugo vremena. A verovatno će ostati neprimećen, u svojoj svakodnevnoj jednostavnosti i opštepoznatoj, kolektivnoj apatiji.

201

Ћiриliца

Objavljeno 05. 11. 2013.

Gradsko vijeće Vukovara proglasilo je ovaj grad „mestom posebnog pijeteta“, nakon višenedeljne bitke braniteljskog „Stožera za odbranu“ tog grada od ćirilice na javnim, zvaničnim tablama. Ovaj sada lokalno ozvaničeni „pijetet” („poštovanje“, od pietas, starog latinskog naziva za „poštovanje bogova“, preuzetog u hrišćanstvu za „pobožnost“) de facto bi trebalo da uskrati pravo lokalnim Srbima, u Vukovaru ali i u drugim gradovima Hrvatske gde su slične table na ćirilici bile skidane i lomljene poslednjih sedmica, da koriste pismo koje smatraju svojim. Čitav taj spor nije završen – protiv ćirilice, tj. Srba, stoji opozicioni HDZ, koji je, inače, pre 4 godine i uveo pravo na ćirilicu u Vukovarski gradski statut – jer se sadašnjom odlukom krši, kako izgleda, Ustavni zakon i Zakon o upotrebi jezika i pisma nacionalnih manjina Republike Hrvatske, pa će o svemu verovatno

202

morati da odlučuje Vlada i sam tamošnji Ustavni sud. To ide na ruku HDZ-u, jer se na taj način dokazuje slabost i nekompetentnost aktualne Milanovićeve vlasti, diže temperatura hrvatstvu a time i rejting nacionalistima, a delom ide na ruku i Milanovićevom SDP-u, jer skreće pažnju sa bolnih tekućih ekonomskih i drugih pitanja. Pojedini hrvatski intelektualci pokušali su odbrane ćirilicu argumentom da je ona i hrvatsko pismo, što je loš argument, makar i stoga što navodi vodu na nacionalističku vodenicu (ćirilica je – da se barem toga podsetimo – varijanta grčkog alfabeta, u upotrebi kod jednog dela evropskih, uglavnom slovenskih naroda, uz odgovarajuće lokalne dodatke, kao što je i latinica u osnovi latinska, „rimska“ abeceda, takođe u upotrebi kod evropskih, i ne samo evropskih naroda, ponovo sa lokalnim dodacima: nema tu ničeg naročito ni srpskog, niti hrvatskog).

U isto vreme, novi nacionalistički talas u Hrvatskoj prati i finale kampanje desnih, klerikalistički inspirisanih snaga za referendum o ustavno-pravnoj redefiniciji pojma braka, usmerenoj na drugu jednu manjinu, naime onu neheteroseksualnu. Po toj definiciji brak bi se isključivo odnosio na heteroseksualne osobe tzv. suprotnog pola, kako bi se „poštovalo hrišćansko načelo“. Ponovo je tu HDZ, mada ne mora da vodi akciju čekićem (kao kad je reč o ćiriličnim tablama), jer tu akciju vode „civillne udruge“, a naročito Katolička crkva Hrvatske. Ali je tu, opet, i vladajući SDP, jer je bio glavni u ukidanju minimalne izlaznosti kako bi, ne tako davno, uspeo referendum o ulasku u EU. I sada se to svima obija o glavu.

203

Ova hrvatska zavrlzama – tipična za balkanske nezrele države kao pravne strukture i još slabo razvijene narode kao građanska društva – bila bi manje zanimljiva da u oba slučaja Evropska unija, na usta svojih visokih zvaničnika, nije rešila da okrene glavu u stranu. Iako je najpre, dok je još Hrvatska bila pred ulaskom, početkom februara, „EU očekivala da Vlada poštuje zakon i uvede ćirilicu“, kasnije je, kad je stvar, pre nekoliko sedmica, postala zaista vruća, izjavila kako se „EU ne meša u spor oko ćirilice“, jer je to unutrašnja stvar zemalja članica, „poput saobraćajnih znakova“. Možda je ova promena signal otuda što je briselskim komesarima već dojadilo da se bave balkanskim sitnim začkoljicama, mada se EU diči „principima raznolikosti“, „multikulturalnosti“ i sličnim „kulturnim“ dosetkama o „identitetima“, ali onda kad, očito, to Briselu zatreba.

I u slučaju „redefinicije braka“ dato je sada na znanje kako se „Evropska komisija neće mešati u referendum“. Izjavila je to portparolka gđe Reding, potpredsednice EK i nadležne za pravosuđe i osnovna prava, poznate u Hrvatskoj povodom tzv. lex Perković – naime, oko gužve zbog traženog izručenja bivšeg važnog DB čoveka Nemačkoj (navodno je svojevremeno naredio ubistvo jednog hrvatskog emigranta, danas smatranog za „domoljuba“, nekad za „ustaškog ekstremistu“), i oca savetnika trenutnog predsednika Hrvatske Josipovića. Reding se tada posvađala sa čitavim vrhom Hrvatske, ali se taj slučaj u međuvremenu stišao, diplomatskom nagodbom i peglanjem odgovarajućih zakona o izručenju optuženih.

EU ima svoje prioritete, a ti prioriteti – kad je o Balkanu reč – nisu stvar principa, već su varijable za praktičnu

204

upotrebu. Pravi prioriteti EU dolaze iz potreba krupnog kapitala i tržišta. Čak je i mir – proklamovani najvažniji cilj EU, zbog čega je EU i dobitnik već ozloglašene Nobelove nagrade za mir – na Balkanu potreban kako bi se kontrolisalo tržište, ne veliko, ali ne i baš zanemarljivo. Ostalo je u drugom planu. Vučić i Dačić u ime tog cilja završavaju posao sa Kosovom, i taj je posao pri kraju. Ali iz ugla ciljeva EU na Balkanu, odnosno konkretno u Srbiji, iluzija je, kako neki moji poznanici smatraju, da će, nakon što Vučko & Dačko završe kosovsku priču, EU njih da pritisne oko pravne države, demokratskih ustanova ili osnovnih ljudskih prava ovde – tj. da ih ograniči u njihovom pohodu da svu moć prigrabe za sebe i vladaju populistički i arbitrarno. EU je zainteresovana za „stabilnost”, ali ne demokratsku, već merkatilnu. I dokle god „naše“ autoritarne vlasti ne ometaju taj cilj, unutar zemlje – nama – mogu da rade šta hoće.

Nije ovo neki nov ili originalan uvid. Reč je o najstarijem načelu: slobode i prava uvek ima onoliko koliko se jedno društvo samo izbori, i sebe za slobodu i pravo preuredi. Važi to, uostalom, i za EU, a ne samo za Hrvatsku ili Srbiju.

205

Dve vesti

Objavljeno 06. 11. 2013.

I

Saopštenje Regionalnog centra za manjine:

Beograd, 05. novembar, 2013 – Sa krajnjom zabrinutošću obaveštavamo javnost o rasno motivisanim nemirima koji traju od nedelje 3. novembra u Zemun polju i koji stanovnike/ce ovog naselja romske nacionalnosti drže u strahu i strepnji.

Tada je, naime, grupa od oko 200 pripadnika/ca većinskog stanovništva izašla na ulice uz povike „Nećemo Cigane, nećemo šugu!”, “Cigani šugavi, izađite napolje!”, “Koljite Cigane!” “Ubij, zakolji, da Cigan ne postoji!”, “Pobićemo vas!”, “Bežite iz Zemun polja!”, “Iselićemo Cigane!”, itd. Iste noći, grupa mladića je nasrtala na Rome i Romkinje, vređajući ih na nacionalnoj

206

osnovi i preteći nasiljem. Od tada, većina Roma/kinja iz ovog naselja izbegava da izlazi iz svojih stanova plašeći se za svoj život i svoju bezbednost, a mnogi su bili prinuđeni da napuste svoje domove i sklone se kod prijatelja i rođaka.

Eskalacija ovog rasističkog divljanja u direktnoj je vezi sa senzacionalističkim novinskim člankom objavljen u Večernjim novostima 30. oktobra pod nazivom „Zemun polje: Šuga među osnovcima!“. U ovom tekstu se bez bilo kakvog ograđivanja prenosi izjava jednog od roditelja dece koji pohađaju OŠ „Ilija Birčanin“, a koji za pojavu šuge okrivljuje Rome koje su se tu doselili. Naglašavamo da je ovo već drugi primer neodgovornog novinarskog izveštavanja u protekle dve nedelje koji je u direktnoj vezi sa neposrednim rasističkim nasiljem. Podsećamo, nakon što je vest iz Grčke o plavookoj romskoj devojčici nekritički preuzeta u domaćim medijima, grupa skinheada je pokušala da oduzme dete svetlije puti od njenih roditelja pripadnika romske nacionalne manjine. Napominjemo da se ni u jednom slučaju nisu oglasila profesionalna novinarska udruženja, političke partije ili šira javnost.

S obzirom na višednevne incidente i svakodnevne pozive na linč jedne etničke grupe posebno zabrinjavanja postupanje nadležnih organa, pre svega policije, koja je bila prisutna tokom protesta na kome su se čuli pozivi na rasnu i nacionalnu mržnju i netrpeljivost, a koja po našim saznanjima nije preduzela ništa da ih spreči. Istovremeno, po rečima stanovnika/ca naselja, predstavnica gradskih vlasti koja ih je posetila na njihov poziv ih je posavetovala da se zatvore u svoje kuće i „obrate pažnju na higijenu“. Smatramo da su predrasude

207

duboko ukorenjene među onima koji bi prvi trebalo da reaguju protiv svih oblika rasizma i zaštite žrtve rasističkog nasilja. Zato pozivamo nadležne institucije da blagovremeno reaguju na najavljeni antiromski protest i spreče svako okupljanje koje može dovesti do daljeg progona romskog stanovništva u Zemun polju.

*

II

Neonacisti u Austriji dobili zatvorske kazne

BEČ, 05. 11. 2013. – Sud u Austriji proglasio je krivim sedmoricu muškaraca za neonacističke aktivnosti i izrekao im kazne do šest godina zatvora.

Svedoci tužilaštva rekli su tokom procesa da su muškarci, između ostalog, tvrdili da je “firer uvek u pravu” na sastancima u gradu Feklabruk, u Gornjoj Austriji, oko 200 kilometara zapadno od Beča.

U dokaze je uvršten i video snimak na kojem oni viču “Hajl Hitler”, dok je klub u kojem su se sastajali dekorisan nacističkim simbolima, preneo je AP.

Svedoci su rekli da su vođe grupe primorale ostale članove da počine manja krivična dela. Dvojica lidera grupe dobila su kazne od po šest godina zatvora, a ostalima su izrečene blaže kazne.

208

Drugačiji Vijenac

Objavljeno 13. 11. 2013.

Poštovane dame i gospodo:*

Drago mi je što sam večeras sa svima vama, i nadam se da će moj kratki prilog o drugačijim – alternativnim – čitanjima Njegoša biti od koristi u raspravama ove budvanske večeri. Šta bi bilo alternativno čitanje Gorskog vijenca? Na šta bi se moglo osloniti, šta bi ga moglo zasnovati?

To „drugo“ – alter – u Vijencu za mene je upravo čitanje tog teksta kao književnog teksta. Tekst je književni tekst onda – i tek onda – kad se značenjski ne može redukovati. Ako je Vijenac jedan književni tekst, ako bismo uzeli da ga tako čitamo, to bi neminovno značilo da ga čitamo drugačije, ili alternativno, nego što je bio čitan tokom skoro čitave svoje istorije, ili tradicije, od 1847, kad je Горскıй вıенацъ prvi put bio objavljen u Beču, pa sve do danas.

Ta je tradicija bila u znaku barem tri solidarna postulata ili imperativa. Shematski, čitanje se odvijalo u potčinjenosti 1. političko-etničkom ključu; 2. redukciji na istoristički mimetizam; i 3. teološkoj sublimaciji. U prvom slučaju, Vijenac je posmatran kao vrsta nacionalne (najviše srpske) čitanke, iz koje ćemo naučiti kako se vojuje – a to znači kako se ubija ili se bude ubijen – za čistotu

209

plemena, krvi i tla. Ili za čistotu vere, bila ona pojmljena „desno” kao „slatko pravoslavlje”, bila shvaćena, posle II sv. rata, „levo” kao (komunistička) vera u novog čoveka ili novo društvo. U drugom slučaju, Vijenac se uzimao kao dokument koji verno predstavlja – odslikava, oponaša – socio-istorijske prilike s kraja XVII stoleća, kao neka vrsta zapisnika sa đetićkih skupština na Cetinju i pod Lovćenom, pri čemu se u takvoj redukciji zanemaruju sve nijanse u smisaonoj igri teksta ovog speva, značenjske nijanse koje grade smisao. U trećem slučaju, polazeći od toga da je autor speva bio crkveni velikodostojnik i teološko lice, kao ključni, noseći, a onda i jedino važni elementi speva uzimali su se samo oni koji bi unutrašnje napetosti u tekstu izmestili iz pomenute tekstualne igre smisla u „višu”, „uzvišenu” sferu odnosa čoveka i Boga.

Daću odmah po jedan primer iz Vijenca koji bi demonstrirao rad ovih postulata, podvlačeći ponovo njihov solidarni, uzajamno zavisni nastup. Na primer, kad vladika Danilo, taj veliki lik dileme u spevu, odmah na početku (stih 43-47), koji je, kako komentatori vole da naglase, bio i prvobitni početak samog početka, kaže: Crni dane, a crna sudbino! / O kukakvo Srpstvo ugašeno, / zla nadživjeh tvoja svakolika, / a s najgorim hoću da se borim! – onda se ovaj uzvik, bolna kletva koja će baciti senku na čitav spev, razume kao da je posredi jednostavna, jednoznačna izjava u kojoj se priziva muka postojanja koja bi se dala ispraviti potonjom „istragom poturica”, tj. iskorenjivanjem „zla” koje je Srpstvo, ovako hipostazirano, doživelo na svoj račun. U dugoj tradiciji komentarisanja Vijenca, gde se, po pravilu kojem malo koje izdanje izmiče, počev od Rešetara pa nadalje, komentar štampa uz tekst u vidu dopune, i gde se komentatori predstavljaju kao filološki stručnjaci, ta je

210

filologija podvrgnuta etnografiji, ova nacionalnom osećanju, etnocentrizmu, a iza svega stoji autoritarni, imperativni ton jedne skučene, i po pravilu nasilne hermeneutike. Tako Komentator (jedan kolektiv tumača koji akumulira kroz decenije svoje usputne beleške, namećući se kao uzor od osnovne škole do univerziteta) uz navedene stihove (najpre onaj „Crni dane, a crna sudbino!”) kaže: „Gorski Vijenac je prvobitno počinjao ovim stihom: prethodna četrdeset dva stiha u rukopisu su naknadno dodata na marginama. Teško se može pretpostaviti da je pesnik počeo svoj spev jednim uzvikom koji se odnosi na vladiku Danila lično, kao što su neki komentatori shvatili; kako prvi naredni stih glasi: ‘O kukavno Srpstvo ugašeno’, to se može uzeti da se vapaj ne odnosi na vladiku ni kao predstavnika Crne Gore, nego na celo Srpstvo, te stih znači: Crni dane (koji je Srpstvo dočekalo) i crni izgledi za budućnost (Srpstva)”.

Šta je ovde sporno? Sve, ili skoro sve. Najpre početno, tekstološko inače tačno ukazivanje da je spev ranije ovde počinjao, odmah u nastavku prenebregava da spev tu više odavno – od svog prvog izdanja – ne počinje, da su početna, potonja 42 stiha postali stvarni početak speva voljom samog pesnika. Brzopleta pamet komentatora, međutim, kao da zna više od autora, ili kao da bi ona, umesto autora, htela da za svoj račun iznova napiše tekst – to je nedopustiv, iako čest gest naše filologije: kad nešto smeta njenoj kratkoj pameti ona na sebe preuzima autorsku kompetenciju preuređenja izvornog teksta; sada ide dalje: „teško je pretpostaviti”, dodaje ta pamet, „da je pesnik počeo svoj spev jednim uzvikom koji se odnosi na vladiku Danila lično”. Zašto bi bilo „teško pretpostaviti” nešto što i ne treba nikako „pretpostavljati”, budući da je sam uzvik vladike Danila ovde, na početku, iz monologa,

211

iz reči koje, kako spev precizno kaže, govori „sam sobom”? Ništa tu nije potrebno „pretpostavljati”, već samo čitati, jer pretpostavka – bila ona „teška” ili „laka” – nikada ne može zameniti čitanje.

Možda krajičkom uma svestan ovih svojih proizvoljnosti, Komentator pokušava da manjak pažnje nadomesti autoritativnim „te stih znači”: ali šta znači stih, ovaj ili onaj, uvek je vezano za pomno praćenje svih njegovih značenja, naročito onih koji nastaju iz položaja tog stiha među ostalima, iz konteksta koji gradi sam tekst, a ne instance van njega. Koja je potreba Komentatora da ovakvim, ispraznim autoritarizmom preseca tekst, izmešta njegove znake, i nameće svoja shvatanja umesto složene igre smisla? To se vidi odmah u nastavku komentara. Pošto je odstranio lik ili figuru dileme, to jest „vladiku Danila lično”, kako bi redukovao i osiromašio značenja svojom imperativnom generalizacijom na „celo Srpstvo”, Komentator dva naredna stiha („zla nadživjeh tvoja svakolika, / a s najgorim hoću da se borim”) razume ovako: „Vladika Danilo u ovom trenutku smatra da je od svih zala koje je Srpstvo preživelo do njegovog vremena najveće zlo međusobna borba koja predstoji između braće u Crnoj Gori”. Bez sumnje tačno, ali opet suviše, i opasno, ograničeno. Najpre, vladika Danilo nikako ne smatra to „u ovom trenutku”, što će reći na ovom mestu svog monologa u spevu, već će to ponavljati tokom čitavog speva; potom, prvo lice jednine u kojem govori ovde vladika Danilo sasvim precizno pokazuje da je reč ponovo o jednoj dilemi, ili ambivalenciji, koja se ne može redukovati komentatorskom generalizacijom na „celo Srpstvo” kao jedinstvo neke etnije; najzad, možda najvažnije, i iz ovih, i iz mnogih potonjih reči vladike Danila u Vijencu, nikako ne sledi da je reč samo o

212

nečemu što ta etnija trpi kao zlo došlo spolja; ovde to što se imenuje za zlo dolazi iznutra, iz same te etnije, pa stoga nije samo „kukavno Srpstvo” to koje trpi i podnosi zlo, već je zlo nešto što to isto „Srpstvo” i čini. Čini sebi, ali čini i drugima u sebi. Da ga ne čini, ne bi, uostalom, ni moglo biti „kukavno”, niti bi uopšte Vijenac imao svoju osnovnu temu – raskol, verski, politički i etički u samoj etniji.

Zadržao sam se iscrpnije na ovom primeru Komentatora jer se ovde odmah, na početku, uspostavlja obrazac razumevanja Vijenca, koji će se ustanoviti kao tradicija, i autoritetom te ustanove prenesiti na pokolenja čitalaca. Taj obrazac, koji je postao toliko utkan u svest razumevanja Vijenca da ga je teško ukloniti, iako ga nije nimalo teško razabrati u njegovim „pretpostavkama”, ima tri ključne crte ili poteza: potajno interveniše u tekstu, menjajući ga po nacrtu svoje uske pameti; proširuje, i dalje iz svoje površne pameti, značenja na generalije izvan teksta, pri čemu etnička generalija ostaje presudna: podmeće, skučenim autoritetom koji se prikriva iza filologije, svoja značenja za značenja teksta.

Drugi primer, nešto kraći, koji ilustruje redukcionizam istorijskog mimetizma: Kad vladika Danilo, u kasnijem jednom monologu, ponovo uzvikne (stih 674-675) poznato Nek propoje pjesna od užasa, / oltar pravi na kamen krvavi, Komentator hladno, kao da nije reč o stihu kojem bi se mogla posvetiti čitava pažljiva studija iščitavanja njegovih najraznijih značenja, i cela noć razgovora ovde u Budvi, seče gramatički: „Oltar pravi na kamen krvavi stoji kao apozicija podmetu u prethodnoj rečenici (pjesna od užasa), te prema tome stihovi znače: neka otpočne (propoje) užasna pesma borbe i smrti, jer

213

na ‘krvavom kamenu’, tj. u Crnoj Gori koja je u neprestanoj borbi, ta borba za veru i slobodu jeste prava služba bogu”.

Ponovo imamo da stihovi „prema tome znače”, ton autoriteta koji počiva na vlastitoj proizvoljnoj ispraznosti. I, najgore od svega, velika redukcija, siromaštvo u razumevanju i razumu: ništa nam definitivno ne kazuje da je drugi stih gramatička „apozicija podmetu”, tj. prvom stihu, a ne, recimo, njegova retorička metonomija; ništa nam definitivno ne nameće da propoje uzmemo kao „otpočne”, jer ovde ništa ne otpočinje kao „pesma borbe i smrti” (usput, između izraza pjesan, pjesna i pesma ima određenih, i ovde ne baš nevažnih razlika), jer je takva „pesma” već davno, znamo to već iz speva, otpočela; ali ništa definitivno ne možemo zaključiti ni o „oltaru” – da li je on „pravi” u značenju „istinski”, „autentični”, „jedinstveni“, pri čemu je tada reč o deskripciji, ili je to „oltar” koji treba napraviti, i gde bi „pravi” bio imperativ od „praviti”, što je, kako bi teorija govornih činova lako detektovala, vrsta performativnog iskaznog čina koji podleže merilu uspešnosti ili neuspešnosti, i, kao takva, stoji na sasvim suprotnom polu od tzv. konstativa kao deskripcije ili kao iskaza koji podleže neposrednom merilu istine ili neistine; najzad, ništa definitivno ne može da nas izbavi iz ove značenjske dileme, koja je konstitutivna kako za lik vladike Danila, tako i za sam Vijenac, a naročito ne iz dileme koja se pojačava, čini tako očitom, u najbližem kontekstu stihova koje vladika kaže u nekoj vrsti somnabulizma („Vladika se trza kao iza sna”), na šta „svi glavari skoče na noge s velikom grajom: Tako, već nikako!”, a na šta, ništa manje, vladika odrečno uzvikne: “Ne… ne… sjete da i jošt zborimo!”. Očito, polivalencija dileme, ili ambivalencija samog smisla, stoji

214

nasuprot svakoj hermeneutičkoj redukciji – „definitivizmu” ili finitizmu – Komentatora koji vidi samo ono što on, i tradicija iz koje ne uspeva da podigne glavu, hoće da vidi. (I što je usput, u konkretnom stihu, jedna sasvim paganska interpretacija smisla oltara.)

Treći primer: u poslednjem delu speva stiže izveštaj o borbi na Crmnici. Neko „đače” čita taj izveštaj, u kojem, između ostalog, stoji: Malo ko nam u pomoći dođe; / i mi smo ti grdno izginuli, / polovina u boj pogibosmo; / nestalo je groblja oko crkve, / po šestinu u jedan kopamo! Na taj izveštaj, kaže tekst, „Vladika Danilo plače, a iguman se Stefan smije”. Taj smeh nad grobovima, nad mrtvima, za šta će odmah potom iguman Stefan reći da mu od toga „poje duša”, i uzeti kao dokaz ispravnosti teologije žrtvovanja, a ta teologija, unazad, može opravdati svako ubstvo, pa i bratoubistvo – o čemu je upravo reč u Gorskome vijencu – prekida vladika Danilo, koji, iz svog plača, užasnut pogibijom, ovome skreću pažnju: Ti, igumne, ne razumije pismo, / a bi i ti nad njim proplakao: / po šestinu ujedno kopaju! To jest, pismo, koje u Vijencu nije samo ovaj izveštaj, već i pismo u značenju Svetoga pisma, izvora vere kod hrišćana koja se vrhuni u Jevanđeljima, nikako ne kaže da je njegova teologija jedna teologija smrti, kako iguman Stefan to uzima, već da teologija, kao razjašnjena, prosvetljena vera, može jedino biti na Jevanđelju kao „radosnoj vesti”. Ovde ne samo da nema takve „radosne vesti”, vesti o spasenju, već je smrt takvih razmera da je, preko ukopa izginulih u gomili, „po šestinu ujedno”, prebrisala samu mogućnost spasenja, izbrisavši svakom pojedinačno njegovo lice, njegovu ličnost, preko koje se jedino, u hrišćanskoj eshatologiji, i može dočekati spasenje. Plač vladike Danila stoji, kao teologija suštinske ambivalencije

215

čoveka i Boga kao Bogo-Čoveka, stotinama ili tisućama hvati, odnosno vekovima daleko od antihrišćanske, paganske – i ponovo redukovane, redukcionističke – teologije ovog igumana koji, u svom doslovnom i prenosnom slepilu, vlastitog boga razume kao krvožedno, osvetničko božanstvo, gladno ljudskih žrtvi.

Mogao bih navoditi još primera, da je vremena. Šta se, kao alternativa, može suprostaviti ovom violentnom tumačenju u ključu nacije, u postulatu istorističke redukcije, i u aksiomu jedne slepe teologije? Svakako ne tako što bi se umesto jedne (srpske) nacije za ključ uzela druga (crnogorska). Niti tako što bi se, iznova, otvorio spor da li je Njegošev Vijenac zalaganje za bratoubistvo ili, pak, „genocidni spis”, srpski, odnosno crnogorski „amanet“, odnosno bošnjačka (muslimanska) „uvreda“. To nisu alternative, to je zamena istog „drukčije” istim. Svakako ne time što bi se jedan istorizam zamenio za neki drugi, takođe reduktivan; istorija ugrađena u Vijenac nije izveštaj o prošlosti, nego je pesničko razmišljanje o budućnosti. Takođe ne tako što bi se teologija ljudske žrtve božanstvu zamenila teologijom ili eshatologijom vere u žrtvu božanskog čoveku, u ime ljudskog (to „suviše ljudsko” ili „jedino ljudsko” Njegoš je mnogo puta opisivao u svoj sudbinskoj ništavnosti ljudskog usuda). Naime, nije pitanje u tome da se čitanje Vijenca liši pitanja političkog, istorijskog ili teološkog u Vijencu, jer su politika, istorija, vera – ali kao problemi, kao dileme, kao aporije, a ne kao rešenja – duboko u tom tekstu, ako ne i sam taj tekst, njegovo suštinsko „tkanje”. Pitanje je gde ćemo – kako – situirati pitanja političkog, istorijskog i verskog.

216

Nemamo vremena da šire obrazlažem pravce ovog alternativnog situiranja u Vijencu (dakle, u Vijencu, a ne Vijenca u – politici, istoriji, veri); pokušao sam to drugde. Reći ću, na kraju, shematski, samo ovoliko: Negošev Gorski vijenac – najviše kroz lik vladike Danila, kao čoveka koji nosi dilemu, ambivalenciju, države, nacije i vere – otvara veliko, za sve nas još uvek sudbinsko pitanje konstituisanja zajednice kao etikopolitičke zajednice. Ne kao samo političke zajednice onako kako nju u istoriji obrazuje država kroz svoje mehanizme sile, niti samo kao političke zajednice onako kako nju oblikuje nacija kao rezerva, rezervor te iste sile kroz žrtvovanje pojedinaca njenoj celini, niti zajednice kao vere koja ljudsku, suviše ljudsku, „ništavnu” figuru uzima za sliku božanstva, ozakonjujući i opravdavajući time sile države i pojedinačnog brisanja ličnosti u naciji, već političke zajednice koja bi se konstituisala kao etikopolitička, a to znači i kao etička – s onu stranu sile ubistva i bratoubistva, jer je ovde o tome reč, s onu stranu nacionalnog žrtvovanja i samožrtvovanja, i s onu stranu teologije ljudske ništavnosti ili nihilizma. Vijenac, na epohalan način, pokazuje koje su glavne, temeljne prepreke takvom konstituisanju zajednice, koje su opasnosti istorije stale na put da zajednica ljudi bude zajednica ličnosti – a ne tek država, to će reći sila, tek nacija, to će reći kolektivno stapanje pojedinaca, ili tek vera, a to će reći „onostrana” legitimacija ovih prethodnih. Država, nacija, vera mogu biti samo usputni elementi – i, pri tom, ne jedini, a naročito ne isključivo ili naročito povoljni – za jedno konstituisanje ili rekonstituisanje neke zajednice ljudi kao slobodnih, delatnih i daljem stvaranju života posvećenih pojedinaca. U Crnoj Gori, ali i svuda drugde.

217

Nad ovim pitanjama etike i etikopolitike Vijenac, kao nad otvorenim pitanjima, bdi već više od stoleća i po, a njegova alternativna čitanja – taj „drugi“ Vijenac čijem se otvaranju nadamo, čije čitanje je ikonoklastičko u odnosu na tradiciju tumačenja speva, ali ne i u odnosu na sam spev, jer mu se, kao tekstu, zapravo vraća – zavise i od alternativnog, drugog ili drukčijeg razumenja sveta i nas samih.

Zahvaljujem na ljubaznom pozivu organizatora ovog razgovora i na još ljubaznijoj pažnji budvanskih slušalaca.

_____________

* Izlaganje o alternativnim čitanjima Gorskog vijenca, napisano za razgovor u okviru manifestacija Grada teatra u Budvi, početkom avgusta 2006. godine. Razgovor je vodila prof. Božena Jelušić, kojoj posvećujem ovaj tekst, povodom 200 godina rođenja Radivoja Petrovića, poznatijeg pod pesnikovim imenom Njegoš.

218

219

Ravnanje Tschitsche

Objavljeno 14. 11. 2013.

Još uvek, doduše, čekamo da se na TV ekranu državne televizije koja sebe predstavlja kao „javni servis“ pojave Draža Glogovac i Tito Bjelogrlić – biće to sudar dva titana, zar ne – ali posle prve epizode „najambicioznijeg projekta u istoriji srpske televizije“ utisci su nam bledi. Jeste da to izgleda „svetski“ – u tehničkom smislu („snimana je kamerom ARRI ALEXA u rezoluciji 2K, odnosno 2048 × 1080 piksela“, kažu) – i da je tek početak serije Radoša Bajića (uz malo porodičnog biznisa, jer je njegova kći Jelena Bajić Jočić „izvršni producent“), ali Libreto je prema izvesnim „sitnicama“ skeptičan, tim pre što se ova serija busa kako je zasnovana na tzv. istorijskim činjenicama – dakle zrela da zameni našu istoriografiju, ionako u fronclama. Što će

220

reći, takođe, da će se serbski mediji ove jeseni i zime prilično svađati oko večnih naših dilema: četnici oli partizani. Draža oli Tile. Monarhija oli republika. Levo oli desno. I pročaja.

Libreto ima tri opaske, za početak početka ove serije.

1. Slobodan Jovanović u seriji veoma liči na Slobodana Jovanovića, kudos šminkerima. Ali je ovaj – jedan od najvećih srpskih intelektulaca – pokazan kao neka vrsta političke zamlate. Nije razumeo, eto, da su nas Englezi zavrnuli oko 27. marta. Budaletina. Počem su to dobro razumeli oficiri i seljaci. Poenta: intelektualci, naročito oni demokratski orijentisani, u Srbiji su državno i nacionalno neupotrebljivi. (Samo seljačka vojska misli ovde, brale. © Dobrica Ć. da budemo precizni.)

2. Počinju da padaju bombe na Beograd, a mladi King još spava. Pa ga dižu. Izlazi on na terasu Dvora bunovan, ali borbeno budan, i opaljuje salve grdnje na fašističke bombardere. I taman da se oni, bombarderi, postide i vrate nazad da istovare svoje smrtonosne tovare na Berlin odakle su došli, kad ono međutim: Kingov posilni, ili njegov sobar, ili njegov batler, što god da je, juri za Kingom da mu stopala utera u crvene patofne. Nije red da se glava države prehladi, zar ne. Poenta: da se King nije tog jutra bos prehladio istorija bi nam mogla drugačije izgledati. (Patofne, makar i crvene, uvek neka su uz vladara. Ako neko vidi Tomu ovih dana, da mu se kaže i to za patofne.)

3. Završna scena Ravne gore S01E01: radnici dolaze na posao, u 6 ujutro, u neku fabriku u Rakovici. Uredno ih na vratima prebrojavaju. Posle nekoliko minuta ih uredno

221

izbombarduju. Na posao, u fabriku, u 6 ujutru, 6. aprila? U nedelju? Na Uskrs? Poenta: da nisu radnici morali da dolaze na posao u staroj Jugoslaviji i nedeljom, i na Uskrs, vala ne bi bilo kod nas tako surove eksploatacije proletarijata pa bi nas, logično, i komunizam zaobišao. (Ili bismo mi zaobišli komunizam?)

Poenta poente: Libreto ne sumnja da je Bajić Radoš srpski Klint Istvud – em glumi, em režira, em producira. Ali bi Bajić Radoš mogao da nauči od Istvuda da je i pisanje scenarija posao za više od jednog čoveka, naročito onda kad istoriju treba da zameni televizija.

Libreto će i dalje motriti ovaj državni ravnogorski serijal.

222

Patosiranje Tschitsche

Objavljeno 18. 11. 2013.

Bila sinoć opet Ravna gora, S01E02, pa smo posle Ravnanja Tschitsche dobili – patosiranje istog. Doduše, čiča Draža Glogovac još se nije pojavio, ali, mnimo, upravo zato što se nije pojavio scenarista i reditelj Bajić Radoš rešio da nam – udara čežnju. Ne mogu reći „suspens“, jer je suspens klasična dramska tehnika kojom Radoš ne vlada. I otuda je udario u patos, primeren, misle on i njegovi savetnici, za dane od 7. do 9. aprila 1941. Ali, teško je Radoša, možda i više nego njegovu publiku, uveriti da on ovde pravi jednu televizijsku seriju, a ne samu istoriju. Te od stvarnog i dramatičnog sloma države 1941. ispade kod njega samo patetika (otužno zamajavanje publike).

Osim scene kad komunisti slušaju radio Moskvu, ali ne čuju vesti i uskopiste se na Internacionalu, ostalo se u

223

ovoj epizodi zbiva po selima, brdima i u jednom bunkeru. Po selima bleje ovce, riču goveda i cijuču kokoši – najava za reklamu oko 35. minuta u kojoj su se izređali Roda, Merkator, Idea i ostali sa svojim mesnim prerađevinama, krupnim i sitnim kolačima – a seljaci mudro i odsečno izgovarali narodne mudrosti, u šta spadaju i psovke. Po brdima vojska trpi granate, Hrvati izdajnički beže (ali im „srpski vojnik nikad ne puca u leđa“), i oficiri se čeliče po dužnosti. U bunkeru zasedaju ministri i đenerali, u prisustvu NJKV-a, mladog Karađorđevića. Tu se Lazar Ristovski, bezbrk i suv kao drenovina, izdire na Mačeka, jer je liku koji Laza obnaša „sve jasno još od Versajskog ugovora“. Slobodan Jovanović ćuti u bunkeru – ah, ta kukavička inteligencija! – počem ostali primerno ukću i hukću. I eto, prepričah epizodu, koja nas još uvek priprema, otegnuto, dosadno i praznjikavo, za buduće nastupajuće događaje. Libreto se nešto misli: moglo je bez ove epizode. Ništa tu nismo ni saznali ni videli što ne znamo. Jeste ova epizoda bolja od cele serije Selo gori a baba se češlja, ali samo zato što je od cele serije Selo gori a baba se češlja sve bolje.

I šta još reći? Libreto je sebi neoprezno nametnuo zadatak da će motriti na ovaj državni serijal, ali ne znam da li će izdržati. Nema li Tschitsche ni u sledećoj epizodi, bojim se da će mi žena okrenuti kanal na nešto razonodnije, pa bile to i Očajne domaćice.

224

Titovanje Tschitsche

Objavljeno 05. 12. 2013.

Pre neki dan RRA (to je ono što ga zadužilo da deli frekvencije i kao brine o našim tzv. televizijama) izreklo opomenu vojvođanskoj televiziji jerbo je emitovala, ta inače vrlo pristojna, uljudna i solidna televizija, neki intervju sa gđom Jahjagom, predsednicom na Kosova, gde gđa Jahjaga nije rekla ono što se nama sviđa, već šta se sviđa njoj, a novinar nije se usprotivio, uskopistio i svestan naše ustavne preambule, nezgodno verbalno zaskočio Jahjagu, pa šta bude da bude.

Ali RRA (telo i dalje zaduženo za neke TV standarde i slično) nikako da reaguje na Ravnu Goru, epopeju Bajića Radoša. Ne zato što je Ravna Gora ideološki ovo ili ono, već zato što je dosadna, dosadna i dosadna. Iz

225

partizanskog ugla, ako se RRA time ravna, Ravna Gora ne sme biti dosadna, jer onda gubi smisao Revolucija kao borba protiv unutrašnjih neprijatelja i njihovih izdajnika, a iz četničko-ravnogorskog ugla, ako bi se tog ćoška držala RRA, ne sme dosadna Ravna Gora biti jer ako je to dosadno, onda partizani pobeđuju i na televiziji, kao što su pobedili na filmu i u ratu, pa otkud onda nama tranzicijske pravde i zadovoljštine duši nam napaćenoj.

LIbreto je obećao da će motriti na ovaj serijal (koji je samo deo neke još veće trilogije, otezaće se to sve do prijema Srbije u EU, tvrd vam stojim), ali ne i da će redovno piskarati, ako nema o čemu. Kod treće epizode nije se imala rašta tući tastatura, a u četvrtoj je već bila epifanija: pojavio se Draža Glogovac, Tschitscha lično! Vodi on neku šačicu vojnika i par oficira negde okolo Drine, onako neobrijan i cvikeraški, ali sve mi nekako izgleda bledo i već viđeno. Onda se opsetih: pa Draža kod Bajića Radoša toliko liči na Tita! Skoro isti šinjel kao Tito na granitnim spomenicima, iako bradat ipak uredan i picnut, vrlo pristojan, osim kad mora da opcuje neprijatelja e da bi pokazao da je muško s pišom, brine o svima, čak poslednju kintu vadi iz oficirske torbice za kupovinu hrane po šumama i gorama. Razbira dobro topografske mape, vidi se odmah da je završio Sen Sir, što ni Tito nije, i uopšte ostavlja utisak solidnog čičice koji, znamo, nema budućnost, ali ipak nekako guzelja kroz tadašnju sadašnjost, gledajući dvogledom kroz geografiju prema istoriji koja mu je nesklona. Još je pukovnik, a đeneral će tek biti, da se ispune proročanstva Draškovića Vuka o noći đenerala.

Sve ostalo u S01E04 jedva da je vredno pomena: neki partizani i skojevci koji se motaju oko seoskih taraba i

226

lepih devojčuraka, neka ovca koja se blizni što je loše znamenje, King dostojanstveno infantilan, čas bi da plače a čas da povraća, đeneral Laza (Ristovski), i dalje osoran, i sve mu ide na nerve, kao u onom svom liku iz Andergraunda Kusturice, samo bez humora. Ima i neki mladi seljak koji se vratio u svoje selo i sada pušta zmajeve, a verovatno čeka da ga Radoš pusti u četnike, jer mu rođenog brata skojevca Bajić sprema za budućeg partizana, da se opet ispuni proročanstvo kako je bratoubilački rat nešto najlepše na ovim prostorima; tu su i kuknjave nad srpskim usudom, bezlične Švabe i klišetirani domaći izdajnici, Slovenac Polič koji i u epizodi i u životu sanja Jugoslaviju, pa je nastradao, solidna kamera, prazna režija i još isprazniji scenario.

Izgleda da je glavna ideja Radoša Bajića da se Bulajićevi bradati i masni četnici iz Neretve zamene četnicima štucovane i oprane brade, te da Ravnu Goru valja posmatrati kao deo naknadne kinematografske polemike šminkerskih ekipa. Sa istorijom to malo ima veze, ona je ionako za proizvoljnu upotrebu, šminkeraj i izvrtanje, kad nam je već sadašnjica smrdljivi košmar i loša beskonačnost.

Čiča miča, i gotova priča.

227

Taso, care, ne daj im pare!

Objavljeno 17. 11. 2013.

Ne sećam se kad sam podržavao neku vlast – nisam još od Đinđića, ali to je bila podrška njemu, više lično, nego politično – i time se baš ne ponosim. Ima u mojoj skepsi prema vlastima dosta „srpskog“ nihilizma (onog najgoreg tipa: „sve je svejedno“, „svi su isti“, „ovde se ništa ne može promeniti“ i sličnih bedastoća), više nego, rekao bih, normalne rezerve prema moći.

Ali ovoga puta sam 100% uz Tasovca, ministra kulture i informisanja. Ni tu mi motiv nije baš čist, jer osećam da dolazi iz mog inata. Srbenda sam ponekad više nego što

228

bih i hteo, ali tako je kako je. Dakle, go, Taso, go! Ne daj im pare!

Povod je poslednji. Sukobili se Tasovac i Nacionalni savet za kulturu. Najpre su se, ako dobro kapiram, ovi „savetnici“ (izabrani u Skupštini, čije su telo) obrecnuli na Ministarstvo jer ih je ono pitalo šta rade i gde rade to što kao rade. Savet je, naime, razmaženo bio uveren da im Ministarstvo, kao kulturnim mandarinima, mora obezbediti svu logistiku (pare i jare). Pa se naljutila ekipa, žalila svom skupštinskom Odboru za kulturu (gde činodejstvuje večita kultur-tregerka Gorica Mojović), a naročito kad je Ministarstvo povuklo njihov predlog izmene Zakona o nečemu Skupštini, gde je jedina promena bila povećanje njihove apanaže. (Prenosim ovo najkraće što mogu, a za dugačka birokratska palamuđenja Saveta pogledajte njihov sajt nsk.gov.rs.)

Ko su ti savetnici, tj. članovi Saveta? Ima ih, prema sajtu, 19. Trećina bi mogli biti od neke koristi, trećina su mediokriteti, a trećina anonimusi. Tako su ih birali, organi vlasti ili organi ustanova koje vlasti kontrolišu, uz nekoliko kulturnih esnafskih udruženja, komada 2 iz Akademije (zašto? SANU je, u svom „kulturnom“ delu, već decenijska srpska sramota sa svojim i redovnim i vanrednim, pa i dopisnim neonacistima), i još par pride. Pitanja kojima se Savet bavi su uglavnom statusna, odgovara Skupštini, koja ga je i birala, a Skupština odgovara, je li, „nama“. Iščitavajući dokumenta Saveta nalazim njihove deklarativne izveštaje, pune opštih fraza i pro domo sua pohvala ili žalopojki. Na primer, dobar deo njihovog Izveštaja za 2011-12. godinu tiče se njihovog sajta („koji se redovno ažurira“, ajde! gospodo i dame, vi nas očito zajebavate!) i žalbe da im se reši „statusno-

229

materijalni položaj“ (jare i pare, dakle); ostalo je neobavezujuće koješta. U obimnijem Izveštaju za 2012-13. Savet se bavi pola svojim sednicama, a pola su razne malo obavezne i jedino budžetski ili statusno bitne konkretne preporuke. U Programu rada posle toga stoje ponovo najvećma planovi raznih sastančenja, uz sugestije koje su, opet, opšta mesta naše očajne kulturne svakodnevice (ipak, neke ozbiljnije kritike katastrofalnog stanja kulture ovde nigde nema, jer se članovi Saveta „mudro“ neće zamerati vlastima, tj. onima koji su ih i birali; tačno – to im nije „u opisu posla“ definisanog Zakonom o njima samima, pa što bi da talasaju).

Sad se, pošto je Tasovac stavio na stranu njihove sinekure, Savet uzbunio, kako se nikad nije uzbunio povodom kulturne katastrofe u Srbiji: ciče, povređenih sujeta, sve dotle da je Dušan Kovačević (dramski pisac nekad zabavnih, sada ispraznih komada, gazda Zvezdara teatra, vlasnik vile na mestu srušene kuće Isidore Sekulić, kratko i ambasador, zaogrnut Dobričinim i Matijinim akademijskim šinjelom, uz kabanicu člana Krunskog saveta) pripretio kako neće da bude „hajduk”, pa će demonstrativno da istupi iz Saveta! Neće više da se igra. Njegova kuknjava počinje gromoglasnim “Shvatio sam da niko nije zainteresovan za probleme kulture u ovoj zemlji“, dostojne u svojoj površnosti nekog od „maratonaca” Topalovića. Čim Dule odlazi, eto, nikoga više da brine o kulturi „u ovoj zemlji“! Posle njega, deluge.

Tasovca čekaju teški dani. Dirnuo je u tri svete tačke srpske (ne)kulture: u apanaže i sinekure, u zaštitu kulturnjaka po ustanovama bez kriterijuma, i u njihove „kulturne“ i „umetničke“ sujete. To se ne prašta. Protiv Tasovca se brzo ujedinjuju i „levi“ i „desni“, globalisti i

230

nacionalisti, slobodnjaci i akademici, betonci, peščanici i pečatovci, i sve što kulturu ovde smatra svojom prćijom, zbog čega kulture kod nas još jedva da ima. U tome će im sve više sekundirati mediji, druga polovina onoga čime se Tasovac zadužio (informisanje, uz kulturu). Libreto se sve nešto premišlja: nije li Tasovčeva frizura (kosa kao da ga je upravo udario grom) zapravo iz doba neke rane njegove premonicije šta će ga sve i kako snaći kad bude jednog od poslednjih avgustovskih dana (eto, od toga je prošlo jedva dva i po meseca) postavljen za ministra našim medijalnim kulturnjacima i našim kulturalnim medijima?

231

Seksologija budućnosti i prošlosti

Objavljeno 01. 12. 2013.

Najpre se Čepurin, ruski kapućehaja na Tominom dvoru, pozabavio seksologijom budućnosti. Naime, u jednom predavanju održanom u sred Beograda, bahati diplomata (što je bahat, ništa novo, radio je to i njegov prethodnik, može mu se) meditirao je o pitanju da li će Srbija jednom u NATO pakt. Iako je pitanje daleko, i najmanje aktuelno – Čepurin je verovatno ciljao na približavanje Srbije Evropskoj uniji, ali to nije hteo da otvoreno kaže – on je vlast u Crnoj Gori uporedio sa majmunom, a za Srbiju je rezervisao sliku „lake devojke”, tj. kurve. Toliko s Istoka.

232

Sa Zapada, čitam u uticajnom Londonskom književnom pregledu (London Review of Books) prikaz knjige Kristofera Klarka Mesečari: Kako je Evropa otišla u rat 1914. Ta je knjiga već postala poznata našoj publici, jer su o Klarkovoj verziji početka I sv. (tzv. Velikog) rata pisali domaći mediji. Ukratko, Klarkova teza je da atentat Gavrila Principa i ubistvo Franca Ferdinanda u Sarajevu 28. juna 1914. godine bio uzrok rata, a ne samo povod. I nazvao je, ovaj istoričar iz Australije koji radi u Engleskoj, Principa ne atentatorom, već – teroristom. (Doduše, obećao je negde da će u nemačkom izdanju knjige ipak vratiti Principa na atentatora.)

Prikaz je sada iz pera Tomasa Lakvera (Thomas Laqueur), istoričara iz Kalifornije (Univerzitet Berkli). Lakver je istoričar i seksolog, njegovo najpoznatije delo je knjiga Usamljenički seks – Kulturna istorija masturbacije (2003). Šta ovaj seksološki istoričar piše o Klarkovoj knjizi? Ona je za njega toliko „dobra knjiga da ostavlja bez daha (breathtakingly good book)“. Ono što je kod Klarka razvučeno i puno detalja (uglavnom oslonjenih u ocenama na nemačke izvore), ovde je sabrano u par teza. Pred I sv. rat „iako nije sasvim teroristička država, Srbija je imala tesne veze sa terorizmom (if not quite a terror state, Serbia had close links to terrorism)”. Ali se ovo prvobitno „ublažavanje“ brzo gubi: postoji čitava „istorija terorizma u Srbiji”, pa je i Gavrilov čin bez ograda „jedan čin terorizma (an act of terrorism)“, „jedan raniji teroristički čin (an earlier terrorist act)“ je ubistvo Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin 1903. godine, Srbija je „blizak teroristički sused” Austriji (its near terrorist neighbour)“, pripadnici Mlade Bosne su „srpski teroristi (the Serbian terrorists)“, itd. Srbi su loši momci od početka do kraja u ovom prikazu; Lakver se očito

233

nagledao CNN-ove propagande, a urednici LRB-a prateće BBC-ijeve. Početak I sv. rata se povezuje sa nešto ranijim balkanskim ratovima kad je, po Lakveru, „Srbija zauzela Albaniju (in 1912-13, Serbia invaded Albania)“ – Srbija je, sa tadašnjim saveznicama Crnom Gorom, Bugarskom i Grčkom, ratovala protiv Osmanske imperije, a u II balkanskom ratu su bile na jednoj strani Srbija i Grčka protiv Bugarske; jedan od rezultata I balkanskog rata je i stvaranje samostalne Albanije, priznate na Londonskoj konferenciji tek krajem jula 1913. godine, pa stoga Srbija Albaniju nije mogla pre toga „zauzeti“. – Ima još bisera, poput „Dragutin Dimitrijević, ‘Apis’ (the Serbian word for ‘bull’)“, i slično.

Inače, sam kalifornijski istoričar i seksolog piše već deceniju i nešto tekstove za ovaj uticajni londonski mesečnik, i, osim što je ekspert za masturbaciju, nastupa kao istoričar „opšte prakse“ – među njegovim tekstovima su oni o potopljenom Titaniku, o sahranjivanju u pariskom Panteonu, američkom građanskom ratu, Ajhmanu, Primu Leviju, Perl Harburu, kao i jedan esej o seksualnom znanju u Britaniji između 1650. i 1950.

Sve to ne bi bilo povod za ovaj osvrt – ipak mi Čepurinova izjava izgleda mnogo važnija, nego svi revizionisti, pa i Klark, a naročito ovaj njegov hvalitelj, jer je revizija istorije počela sa Genšerom još pre više od 2 decenije, i na to se treba navići, mada ne i prihvatiti – da nije jedne rečenice u tekstu koja prevazilazi sve ostalo. Tiče se opet Gavrila Principa, ali ne da li je bio atentator ili terorista – to da se nekadašnje pojave opisuju današnjom klasifikacijom svakako je, za ozbiljnu istoriografiju, promašen i otuda nedopustiv anahronizam – već šta su posledice Principovog ubistva Ferdinanda.

234

Ne samo izbijanje Velikog rata, kako misle Klark i Lakver, već sledeće i mnogo, mnogo veće:

„Princip je [nakon ubistva] bio smesta uhvaćen, ali nije streljan jer je bio suviše mlad. Umesto toga, poslat je u austrijsku tvrđavu Terezin, gde je bedno umro u aprilu 1918. Njegov zatvor je danas poznatiji kao koncentracioni logor Terezijenštat, gde posetioci mogu da vide njegovu ćeliju i njegove lance usred ostataka Holokausta koji je u velikoj meri on omogućio (Princip was instantly captured, but wasn’t executed because he was too young. Instead, he was sent to the Austrian fortress at Terezin, where he died miserably in April 1918. His prison is better known today as the concentration camp of Theresienstadt, where visitors can see his cell and his manacles amid the detritus of the Holocaust that he did a great deal to make possible)“.

Ko, dakle, nije znao da je Princip kriv ne samo za I svetski rat, već i za Holokaust, sad može saznati. Princip – guilty as charged.

Braća po gluposti

Objavljeno 03. 12. 2013.

Država u Hrvata (da to tako zovemo) već je neko vreme u problemu: desničarska opozicija huška desničarsko građanstvo, ionako „za dom spremno“, protiv trenutne vlasti, uz pomoć klera i raznih „udruga“. Teren borbe su tamošnje manjine – večni „remetilački faktor”, preostali hrvatski Srbi, i seksualna manjina, „pederi“, tj. lgbt

235

populacija. Pokazne vežbe su izvođene razbijanjem ćiriličkih tabli, izvikivanjem „ustašluka” po stadionima, pretnjama ove i one vrste, a kad je seksualnost u pitanju upravo završenim referendumom o tzv. ustavnoj definiciji braka (ona zakonska očito im nije bila dovoljna), kad je oko četvrtine ukupnog biračkog tela odlučilo u ime svih da se brak kao takav ima definisati kao takav ali samo između nosioca penisa i vlasnice pripadajuće (joj? mu?) vagine. Te da se to ukleše u Ustav.

Država u Srba (da i to tako nazovemo) prati ove gluposti kojima se bave zapadna braća i sestre, i u slučaju penisoidno-vaginalnog referenduma verovatno zadovoljno trlja ručice. Kažu poznavaoci – nisam proveravao – da su penis i vagina već ukucani u domaći nam Ustav, pa ne moramo na referendum. Nama, ovde, referendum služi za ozbiljne stvari, kao onaj iz 1998-9. kad smo se izjasnili, skoro stopostotno, da čerez Kosova zapodenemo rat s NATO snagama. Pa je posle bilo šta je bilo, o čem se još pripoveda.

E, ali je Država u Srba uzela da napiše neku vrstu protesta Državi u Hrvata. Ne oko pitanja bračne seksualnosti, tu se slažemo kao i oko svake druge nepodopštine, nego oko tih tamo „ustašluka“. Naime, Država u Srba je pustila u cirkulaciju nešto što diplomati, čiji je glavni posao da izvrnu svaki smisao rečima (i da za to dobiju platu), zovu non-paper. Pisanje tog non-papera zamišlja Libreto ovako: seo nekadašnji šef kabineta Dobrice Ćosića, a sadašnji ministar inostranih poslova Države u Srba, Mrkić Ivan (ili je nekoga zadužio da sedne), pa uzeo non-papir i non-penkalo, pa je non-slovima napisao nešto što je non-tekst. Tamo je, ne verujući ni sam onome što piše, izrazio svoju zabrinutost,

236

široku, duboku, i nadugačku, podsetio, uzduž i u šrek, na „incidente”, dopisao, za svaki slučaj, u raznim bojama, svoje non, non i non, i u dnu docrtao svoje podignute obrve umesto pečata i potpisa, jer je non-paper neslužbena pisanija i, kao takva, ne sme nositi zvanične potpise pisca, Države u Srba. Stiglo to u Državu u Hrvata.

A tamo je non-paper pročitala Pusić Vesna, ministarka vanjskih i europskih poslova, pa sela (ili nekoga zadužila da sedne) da se non-paperu odgovori. Libreto ne kuži koji je status dobio taj utuk na utuk, non-paperski ili pak oficijelan, ali iz onoga što je štampa (većinom ovde, u Srbiji) o tome rekla vidi se da je na poruku „slabo se kupaš, Državo u Hrvata” odaslat uzvratni aber “a ti slabo ribaš uši, Državo u Srba“. Podsetila je zagrebačka ministarka, skoro ne verujući tome što će napisati, da tamo brinu o Srbima u Hrvata, a da ovde to loše čine o Hrvatima u Srba, očitujući vlastitu zabrinutost glede istih. I dodala, nadamo se, na kraju Pusićka barem jednu pusicu, za buduća vremena, kad će Josipović posetiti Tomu u Bajčetini i svirati mu klavirske etide dok kazan purnja od nove Tomine ljute, jer Chopin ide fino uz curenje prve patoke.

Činjenica je, pak, da kad god je, u protekla skoro četvrt veka, Država u Srba nešto gromoglasno htela da učini kod Države u Hrvata za Srbe u Hrvata, Srbima u Hrvata je bivalo gore; obrnuto važi takođe, i u dlaku. Niti je Država u Srba nešto iz toga naučila, niti je Država u Hrvata izbegla da baci svoje čifte. Toliko su uređene i upristojene i Država nam u Srba i Država vam u Hrvata. Ne baš u dlaku iste, jer se tzv. parade ponosa odigravaju u Zagrebu bez prevelike frke, dok ih u Beogradu nema

237

bez zaista goleme frke, pa ih zato ni nema. Ali o tim i sličnim slobodama građana ne spore se ove Države, već o vlastitim nacionalizmima, šovinizmima i fašizmima, sve se utrkujući čiji je veći (nacionalizam, šovinizam ili fašizam), i ko čiji treba da pere, riba ili ravna mu dlake.

Kaže, inače, Vikipedijski rečnik da je non-paper nešto što cirkuliše među diplomatama i zvaničnicima ali nezvanično, kako bi se podstakla neka diskusija. Dugo će vremena proći i mnogo vode Savom i Dunavom proteći dok Država u Srba i Država u Hrvata budu u stanju da zapodenu diskusiju. Za čarku su vazda spremni, jer im je čarka zapravo još dom. Oko toga se očas ujedine Torcida i Bad Blue Boysi, kao i, nije teško predvideti, u prvoj dolazećoj prilici, ovdašnji „grobari” i „cigani”. Ne piše to, doduše, u Ustavima, ali su od Ustava – i kod Države u Hrvata i kod Države u Srba – važniji non-paperi gluposti i pripadajuće joj mržnje, od čega nikako da se izribamo i probudimo.

Elementi fašizma

Objavljeno 08. 12. 2013.

Ovih dana se prenosi – i s pravom! – u Hrvatskoj, Bosni, Srbiji, poznati esej Umberta Eka, objavljen još 1995. godine, o fašizmu. Esej nabraja 15-ak elemenata ili odlika fašizma, odnosno onog što on naziva “Ur-fašizam” ili „večni fašizam“. Pre nego što podsetim na ove Ekove elemente, uz blago, ali po meni neophodno

238

komentarisanje, jedno načelnije podsećanje na teškoće definisanje fašizma (jer su fašisti izveštili i u tome da ovu teškoću definisanja predstave kao svoju odbranu ili masku).

Fašizam zaista nije lako definisati, uprkos svakom prividu. Nastao je kao „svežanj” (fascio) u Italiji, kao vid političkog korporativizma, i ako izraz zadržimo samo za ovu italijansku, Musolinijevu ideologiju negde između 1922. i 1943. onda lako prenebregnemo da se vrlo slična ideologija, kao i praksa, pojavljivala i na drugim geografijama i u drugim istorijama. Takođe, čak u proširenom vidu – kad obuhvati, uz Musolinija, još Hitlera, Franka, Salazara itd. – postoji tendencija istorije da fašizam veže za prvu polovinu XX veka, pa da fašizmu odmah suprotstavi komunistički anfifašizam (i u Ekovom eseju, koji nastoji da pruži jednu generalnu definiciju fašizma, postoji takva tendencija, kad, recimo, navodi vlastito dečačko oduševljenje Dučeom, a kasnije to smenjuje adolescentna, „zrela“ pohvala komunizmu, smećući s uma ili sasvim zaboravljajući upozorenje Valtera Benjamina iz sredine 30-ih godina prošlog veka da su „od fašista jedino gori antifašisti“ – Benjamin svakako pereteruje, ali pogađa srž). Ne, protivnik fašizma i protivnik fašizmu nije kolektivizam suprotne strane, već liberalno i građansko društvo. Sloboda pojedinca i različitih socijalnih grupa koje diversifikuju neki kolektiv kako ih ne bi progutao – to je na meti fašista, i “mekših” i “tvrđih”.

Šta Eko navodi kao elemente ur-fašizma? (Elemente iz Ekovog opisa ću označiti kurzivom, kako bih potom odvojio svoje komentare.) 1. Kult tradicije, tradicionalizam. Reč je o regresu istorije, o pokušaju da

239

se ona vrati na „pouzdana vremena” (kad se „znalo” šta je „šta”). U prostijem vidu, reč je o isticanju prošlosti koju sadašnjost treba zgusnuto da ponovi, pri čemu je ta prošlost neki isečak, selekcija kroz fantazme. Uz ovaj element, Eko navodi nešto važno: sinkretizam, kaže on, a ja bih rekao, manje „učeno“, zbrka. I ne bih u toj zbrci fašizma kao ideologije tražio kontradikcije (to da su pojedini elementi kod fašista kontradiktorni, pa će logički jedni druge isključiti ne biva, jer je “logika” fašizma logika simptoma, a ne propozicija), već jedan skup činilaca čija se uzajamna napetost „prevazilazi“ isticanjem osnovne napetosti, one prema neprijatelju (liberalnom građaninu). 2. Odbacivanje modernizma. Ili, i tačnije, odbacivanje prosvetiteljstva (perioda iz druge polovine XVIII i prve polovine XIX veka, kad, po fašistima, počinje degeneracija istorije), odnosno onih vrednosti koje je iznedrilo građansko društvo i njegov “javni um” nastalo u sukobu sa apsolutizmom (pre svega suverena i religije). 3. Iracionalizam. Ili, zapravo, odbacivanje racionalnosti kao vrste skeptičkog testa (iracionalizam je privlačna etiketa za opis fašizma, ali pokreće i more problema koji sa fašizmom ne moraju imati veze). 4. Neslaganje kao izdaja. 5. Strah od razlike. Prvo dolazi od binarne, autoritarne prirode fašizma, a drugo je vezano za stalni napor fašista da svako razlikovanje pretumače kao suprotnost; nije svaka razlika, samim tim što je razlika, „dobra” ili „plodna”, ali je svaka razlika za fašiste uvek „loša“ i „pogubna“ – naročito razlike koje nisu „totalne“, već su nijansirane ili delimične (to fašizam ne trpi). 6. Individualna ili socijalna frustracija.

Svakako; fašista je biće koje je manjkavo, osujećeno, i potrebna mu je natkompenzacija, surplus, nadomestak, proteza grupe. 7. Opsesija zaverom. Pošto živi za borbu

240

protiv neprijatelja, a ne može sebi da objasni zašto su mu „svi” (koji ne misle kao on) neprijatelji, onda jezgro vlastite opsesije postavlja u tajnu koju krsti zaverom. (Zavere ponekad zaista postoje, ali im je fašista sklon usled ove samoprojekcije i premeštanja.) 8. Osećaj poniženja zbog moći neprijatelja, i uopšte, osećaj „poniženosti i povređenosti“ (Dostojevski je napisao sjanu proznu anatomiju tih re-sentimenata), usled vlastite nemoći (po „logici“: „ako sam govno, ti si kriv što sam ja govno“, ergo „pošto je to tvoja krivica, onda ja više nisam govno“ – analizirao Niče u više navrata). 9. Život je permanentno ratovanje. 10. Prezir prema slabijem. 11. Kult heroizma i herojska smrt. Autoritarna osnova na kojoj se fašizam „izdiže“ kao njen apogej izoštrava sve tenzije u konflikte, a konflikte u ratno stanje. Eko ne izdvaja dovoljno – i tu mu je, po mom mišljenju, najveća greška – nasilje (strukturisano, da ne kažem organizovano prema modelu rata) kao ključni mehanizam grupne kohezije fašista. Bez ideje nasilja, fašizam se raspada. Fascio je svežanj koji se može održati samo stegnutom pesnicom koja se usmerava na neprijatelja (čiji konkretni izbor u datom času može biti proizvoljan: sportski suparnik, liberalni građanin, gej, inoverac, manjina, mete su zamenljive sve dok mogu održati koheziju i markirati pravac pesnice). Sloboda (ne zaboravimo da je jedna od važnih parola italijanskog fašizma bila fascismo et libertà, da je na ulazima u Aušvic i drugde pisalo Arbeit macht frei) u fašizmu je moguća samo kao žrtvena smrt – smrt svima koji nisu što i ja, najzad i moja smrt kao vrhunac „slobode“ da uništim druge, pa i sebe.

Poslednji Ekovi elementi se tiču 12. mačizma (virilnosti, tj. fizičke snage – fašisti vole mišiće, muške, ali mogu i

241

ženski, zavisno od „upotrebe“), 13. selektivnog populizma (kolektivizma kao principa selekcije), 14. novogovora – Newspeak, alii češće paleodiskurs, obnovljen da kao šibolet razdvaja od neprijatelja, da pojača mistiku grupe i da, ne manje važno, maskira ne samo vlastitu banalizaciju, već i sveopštu banalizaciju kojoj teži fašista ne bi li time devaluirao sve što ga okružuje. Eko pod poslednjim pominje i „nevini oblik talk showa“, dodao bih svakodnevnu, upornu, sveprisutnu medijsku banalizaciju i radikalno uprošćavanje („jer tako publika hoće“), koje je najmasovnija priprema za fašistički svet.

Šta od svega ovoga pripada balkanskim (srpskim, hrvatskim, bosanskim) fašistima? Svakako kult tradicije (kao „identiteta“ koji se sa mrtvih mora po svaku cenu preneti na žive), stalna potraga za neprijateljem (etničkim ili manjinskim u nekom vidu), pretumačenje razlika u suprotnosti protiv kojih se treba boriti „svim sredstvima”

242

(uključujući nasilje kao osnovni alat), autoritarna matrica (vođa i sledbenici, nižeg od sebe treba tući, višeg ili jačeg obožavati), osećanje osujećenosti i potreba za grupnom natkompenzacijom, kolektivistička vizura, kult rata. Po tome su balkanski fašisti, bez obzira koji steg isticali, isti međusobno i, uprkos varijacijama i istorijskim kontingencijama, jednaki svim fašistima iz prethodnih epoha.

From: Palma. To: Angela.

Objavljeno 09. 12. 2013.

Živopisna gromada od čoveka, gigant srpske politike Dragan Marković Palma odveo Glavni odbor svoje stranke primerenog imena Jedinstvena Srbija (svaka sličnost sa Putinovom strankom Единая Россия slučajna) na Kopaonik. Da li su tamo skijali ili kijali, ne

243

znamo, ali novine prenose da je Palma predložio, a Glavni odbor naravno jedinstveno i jednoglasno usvojio, da se Angeli Merkel, dvostrukoj nemačkoj kancelarki i trenutno pred trećim mandatom, pošalje slika avionske bombe, pre dan-dva iskopane u centru Beograda. Ta bombetina, u međuvremenu odneta da joj se negde u Sremu osvete i ispale je u vazduh, teška je oko tone, a na Beograd je pala po svemu sudeći još 6. aprila 1941. godine.

Kojom prilikom je svom Glavnom odboru suptilni, prefinjeni, preosetljivi Palma izgovorio ovo:

„Predlažem da pošaljemo pismo gospođi Merkel sa slikom bombe da vidi kako izgleda ova bomba koja ima 620 kilograma eksploziva, a da sa druge strane kažemo: ako su vaši preci bacali bombe na Jugoslaviju, ubijali srpski narod, da vi njihovi potomci imate drugačije mišljenje i nećete kočiti Srbiju da uđe u Evropsku uniju.“

Libreto pretpostavlja da to izgleda ovako: s jedne strane fotka bombe, a na poleđini („sa druge strane kažemo“)

244

diplomatski sročen tekst o prošlosti, za sadašnjost, a s pogledom na budućnost. Jer, Merkelovoj je u vreme kad je ova bomba bačena na Beograd, tek predstojalo nekih 13 godina da se rodi; ona je, naime, rođena 1954. godine, i sa samom bombom ima veze koliko i gosn Palma, rođen 1960.

Prošlost, za sadašnjost, a s pogledom na budućnost, to je Palmina imanentna hermeneutika temporalnosti, za koju pokazuje jednaki takt kao i ovaj diplomatski. Naime, Palma Marković Dragan je (u prošlosti) osnovao sa pok. Arkanom i živim Pelevićem Stranku srpskog jedinstva. Kao Arkanov drug i saborac je (u sadašnjosti, a za budućnost) sačuvao uspomenu u vidu kik-boks kluba „Palmini tigrovi“, na čiju su pokaznu vežbu takmičarskog karaktera ne tako davno navrli Nikolić, Vučić, Dačić, Antić, Kalanovićeva, Bregović (poslednji i u ulozi najavljivačice), a još više je istančani smisao za prevrtljivu i dijaboiličnu temporalnost Palma demonstrirao poznatom izjavom da jedino nije slušao na uvce Betovena i Šopena, jer je „kad su oni svirali, bio mali“.

Palma je završio ŠUP (Škola učenika u privredi), „poslovnu

245

karijeru započeo pomažući ocu da peče ciglu, da bi kasnije počeo da iznajmljuje šatore za svadbe. Ubrzo Marković kupuje kamion i počinje da se bavi prevozom uglja. U tom poslu postao je monopolista u snabdevanju sindikata Fabrike kablova, a zatim je ugljem snabdevao i vosjku SRJ. Otvorio je Zoo-vrt u Jagodini 2006. godine, i samouvereno objasnio da je Jagodina spremna da uđe u EU“, kaže biografija. Gazda je Jagodine (gde je „svaka druga žena trudna“), u više mandata, republički poslanik, u više mandata, žestoki protivnik Parade ponosa i svega što je gej ili liči na gej, a „zbog javnih izjava protiv LGBT populacije Markoviću je Prvi osnovni sud u Beogradu novembra 2011. godine doneo presudu za teški oblik diskriminacije, definisan kao izazivanje i podsticanje neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti po osnovu seksualne orijentacije“, na šta je (sve ovo zajedno) ponosan, pa se na presudu žalio. U septembru 2012. godine je Apelacioni sud poništio presudu i naložio novo suđenje. Prvi opštinski sud je potom, pre mesec dana, doneo presudu kojom je gdin Palma oslobođen. Sudija u oba predmeta u Prvom opštinskom sudu je bila ista – gđa Jasna Tesač.

246

Libreto ima čast da se sada odjavi.

Basarina Gnusoba

Objavljeno 11. 12. 2013.

Basarina Gnusoba uopšte nije roman. Basara već odavno ne piše romane. Možda ih je nekad pisao, mada i to treba proveriti, tamo u vreme Kineskog pisma, Fame o biciklistima, sve do, najdalje, Mongolskog bedekera. Sve je to bilo pre rata – pre ratova – kad se Bas ostavio romana, tog devetnaestovekovnog tipa fikcije i parafikcije, jer se – kad su počeli kod nas i oko nas, a naročito među nama i u nama, ratovi – osvedočio da je fikcija nemoguća. Zašto je fikcija nemoguća, i kakve veze s tim imaju ratovi? Nemoguća je iz najprostijeg mogućeg razloga: da bi nešto bilo fikcija, nešto drugo mora biti ne-fikcija. To razlikovanje, bez kojeg nema fikcije, pa stoga ni romana, načisto su najpre poremetili, onda izokrenuli, najzad preoteli za sebe naši ratovi.

Pošto još uvek ne verujete, da vam pomognem: Šta su ratni ciljevi Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, kasnije Kosova? Samostalnost? Dobar miran život? Sloboda? Ili su to bili ratovi i tuče, otimanja i pljačke, a najviše tuče za nove gospodare. A tek šta su tek bili ratni ciljevi Srbije? Ima li ikoga ovde među vama, među nama, koji bi to mogao da kaže – a da se onda oko toga načisto

247

ne posvađamo i ne pobijemo – kad ionako, kako znate, barem u zvaničnoj verziji, Srbija u ratu nije ni bila? To što su izginule desetine i desetine hiljade ljudi, što su oterane stotine i stotine hiljada iz svojih kuća, sve to još nije bio dokaz – ljudi ginu masovno i usled raznih kataklizmi i katastrofa. Ali ne znači baš ni da ratova nije bilo. Podsećam: ti, „naši“, ratovi su načisto najpre poremetili razlikovanje fikcije i ne-fikcije, izokrenuli i preoteli ga toliko za sebe da je, otkad su se pojavili, nadalje bilo nemoguće to razlikovanje, konstitutivno za žanr romana, vratiti tamo gde inače pripada. A pripada onome što se zove život, pa tek onda romanu, ako je roman deo života ili ima posla s životom.

Šta je Basova Gnusoba ako nije roman? Gnusoba je pisanija iz dijagnostike, dijagnostički spis. Deo je, beočug, jedne trilogije dijagnostičkih spisa: prvi beočug se zove Mein Kampf, iz pretprošle godine, potom dolazi drugi deo, Dugovečnost, iz prošle, a sada Gnusoba iz ove godine. Sve tri dijagnoze su napisane – namerno – tehnikom pozajmljenom od Tomasa Bernharta. Bernhart je umro 1989. godine, tačno u predvečerje naših ratova, računaju ga u austrijskog pisca, i za života su mu nadenuli etiketu Nestbeschmutzer. Nestbeschmutzer znači „onaj koji prlja vlastito gnezdo”, kod nas bi prevod bio „onaj koji kaki u vlastitu kolevku” ili „piški u vlastito ognjište“. Za Basaru – čija se trilogija namerno, kažem, služi tehnikama Bernharta, kako bi prstom stila (jer u knjigama je to jedini način) pokazala da nije reč o fikciji – primerenije je reći da „kaki u kolevku“ i „piški u ognjište“, s obzirom na domaću visokostilizovanu patriotsku retoriku „kolevke“ i „ognjišta“. Što se kakenja i piškenja tiče, jedno je utopljujuća, a drugo rashlađujuća radnja, što

248

mi dopušta da vam odmah kažem i kakva je to dijagnostika Gnusoba.

To je dijagnostika tzv. bipolarnog poremećaja. Bipolarni poremećaj – skraćeno BP – jeste toplo-hladno, tj. smenjivanje manije i depresije. I kao što je Bernhart, taj Nestbeschmutzer, svoje dijagnoze postavljao za Austriju, tako je Gnusoba dijagnoze Srbije. Da je Gnusoba dijagnoza Srbije, to ne moram da dokazujem, dovoljno je da pročitate, ili barem strpljivije prelistate Gnusobu. Ali da je je to dijagnoza bipolarnog poremećaja Srbije (i nemojte podleći iluziji da Vojvodina nije deo toga, pre nekoliko dana je i Ustavni sud, zadužen za državne dijagnoze najvišeg ranga, to potvrdio, a dijagnoza državnog najvišeg suda države Srbije takođe pripada Srbiji kao bipolarnom poremećaju), dakle da je zaista reč o BP-iju, dokazujem tako što vam čitam iz jednog psihijatrijskog priručnika, dakle stručnog teksta nauke, ovaj opis Srbije, tj. BP-ija:

„Bipolarni poremećaj predstavlja ozbiljni zdravstveni poremećaj sa visokom stopom obolelih kao i visokim stepenom smrtnosti. Karakteriše se tipičnim ponovljenim epizodama i vulnerabilnošću tokom celog života. Česti su prisutni subsindromalni simptomi kao i jasno izražene epizode manije i depresije (abnormalno povišeno ili sniženo raspoloženje) sa različitom učestalošću i intenzitetom. Ovaj poremećaj je udružen sa povećanim rizikom za samoubistvo, kao i sklonošću ka zloupotrebi alkohola, psihoaktivnih supstanci, a povezan je sa značajnom redukcijom kvaliteta života i ekonomskim posledicama (ukupni troškovi vezani za ovaj poremećaj su 1991. u Sjedinjenim Američkim Državama iznosili 45.1 milijarda dolara).“

249

Kod nas, da dobacim ovako sa strane, troškovi su možda manji, ali ne mnogo: šta mislite otkud nam ovoliko deficit i na šta odlazi sav naš budžet?

Čitam dalje:

„Svaki oboleli ima prisutne simptome u oko polovinu perioda svog života. Depresija je najčešći simptom koji se javlja, a iza nje sledi manija ili hipomanija, brzo ciklirajuće epizode ili mešovite epizode. Prema istraživanjima Stenli Fondacije u toku jedne godine 33.2% vremena su oboleli depresivni, tri puta kraće su manični (10.8% vremena).“

Opet da dobacim: 33.2% depresija + 10.8% manija = 44% života. Ali to je svetski prosek. Kako se ne da baš reći da je u tzv. uređenim zemljama ovaj prosek toliko visok, naš doprinos (uz doprinose sličnih država, pri čemu, istini za volju, država sličnih našojj baš i nema) mora da je veoma veliki, i mada nismo još uspeli da namaknemo do 50%, radimo na tome vredno i u nadi da će naših domaćih – brat bratu 99% – popraviti sliku svetskog proseka. Pri čemu se podaci Stenli Fondacije odnose na 1991. godinu, a mi smo od tada mnogo učinili na ovom polju.

Čitam još iz nauke:

„Epidemiološke studije ukazuju da samo 20% pacijenata biva pravilno dijagnostifikovano na početku bolesti, 31% bivaju dijagnostikovani kao unipolarna depresija, a čak 49% ne biva dijagnostifikovano kao poremećaj“.

I tako dalje. Dakle: svaki peti (u svetu) biva odmah prepoznat kao manično-depresivni ludak, svaki treći se

250

prepozna kao jedno ili kao drugo (dakle, ne baš precizno), a 49% umakne, izvuče se, sakrije, što čini, ako zrelo gledamo, da je mnogo više prikrivenih ili loše prepoznatih ludaka, čak 80% njih, s pogrešnim dijagnozama, dok samo 20% jesu priznati tip ludaka. Basova Gnusoba kao dijagnoza hoće da ispravi, s pravom, ove procente.

Dva tzv. junaka Gnusobe, pripovedač Masleša, i njegov sagovornik i sa-pripovedač Mandarić, pate od BP-ija. To se kaže odmah na početku knjige, na prvim stranicama. Bipolarni poremećaji su potom dijagnostifikovani u nizu manično-depresivnih ponašanja okoline, od beogradskog Mažestika, preko drugih kafana (kafane su idealna, tako reći ejdetska mesta za maniju i depresiju), pa preko raznih lajf-stajlova našeg pučanstva, sve do naše politika i Države nam. Moj omiljeni citat (nije baš iz Gnusobe, već iz Dugovečnosti, ali to je u ovoj dijagnostici skoro svejedno, slične stvari ćete lako naći i u Gnusobi, ne smem da vam je čitam jer je morate kupiti) glasi:

„Tesno sam vezan za Srbiju, istinski volim Srbiju i sve ljude koji žive u Srbiji, na čelu sa mojom tetkom, ali tobožnju državu Srbiju, to strano telo koje se isprečilo između Srba i Srbije, koje je okupiralo Srbiju i koje se po svetu lažno predstavlja kao Srbija, mrzim iz dubine duše i ne propuštam nijednu priliku da o njoj progovorim sve najgore. Država Srbija, dragi kolega Maslać, uopšte nije država srpskog naroda i svih njenih građana, kako to piše u lažovskom Ustavu Republike Srbije. Država Srbija je strana, okupaciona sila koja nema nikakve veze sa Srbijom kao geografskim pojmom, sa Srbijom kao takvom. Takozvana država Srbija je Akcionarsko društvo za pljačkanje i uništavanje Srbije kao takve“.

251

Dugovečnost tog „majn kamfa” Države Srbije protiv same Srbije kao zemlje i naroda, u Gnusobi je dobila dijagnozu BP-ija.

Ima, pak, osim Masleše i Mandarića, još jedan važan lik u Gnusobi. I uopšte nije fiktivan, naprotiv. To je Zoran Đinđić. Tzv. radnja ove dijagnostičke knjige je inače smeštena na 12. mart – dan atentata na Zorana Đinđića. Da li je, u knjizi, i u životu, Zoran Đinđić patio od bipolarnog poremećaja? Ma koliko se knjiga trudila da Zorana Đinđića izvuče iz te dijagnoze, na kraju se i ona mora saglasiti – i saglašava se – da ni on nije bio izvan manično-depresivne matrice, čim je sebi svesno dozvolio da bude u nju uvučen i na kraju od nje, BP Srbije, bude onako surovo izmrcavljen i smaknut.

Da li pisac ove knjige pati od bipolarnog poremećaja? Da li da vam opet čitam definicije o „subsindromalnim simptomima“, o „sklonosti ka zloupotrebi alkohola“, o „značajnoj redukciji kvaliteta života i ekonomskim posledicama“, o „jasno izraženim epizodama manije i depresije (abnormalno povišeno ili sniženo raspoloženje) sa različitom učestalošću i intenzitetom“? Po svemu što o Basu znam, rekao bih, eto, u njegovom prisustvu, da pati. I po učestalosti, i po intenzitetu. Ali najviše po ovome: početi manijom pisanja fikcije, a potom pasti u depresiju dijagnostičara nacije, nije li to najviši dokaz BP-ija? Reci sam, Svetislave.

Da li ja patim od bipolarnog poremećaja? Naravno, tek bih bio i unipolarno i bipolarno i multipolarno poremećan ako bih to negirao.

252

A vi? Na rubu Novog Sada, u Fabrici, u ovom polumraku i mraku?

[Reč na promociji romana Svetislava Basare Gnusoba, u prostorijama Studentskog kulturnog centra, tzv. Fabrici, u Novom Sadu, 11. decembra o.g.]

253

Sadržaj

Pet reči za Zorana Đinđića Strategija političke odgovornosti / 4 Najava za Filozofiju i politiku / 12 Kritika od rekonstrukcije do dekonstrukcije / 22 Zoran Đinđić als ein Philosoph der politischen

Verantwortung / 31 Đinđić i njegova filozofska biografija / 39

Vade Retro, Grigorius! / 63 Dačko i Vučko, dvojstveni i vojstveni / 66 O vaskrsenju / 69 O upokojenju / 72 Znanje i roba / 75 O „deci“ / 79 Sabor automobila / 84 Literatura i cenzura / 84 Smisao da se živi zajedno / 91 Kukultutura / 100 Ah, to prokleto tržište! / 105 Connecting People / 112 Paradoks Krleža / 116 Srbi, još jedan napor: punom parom protiv II zakona termodinamike! / 122 Sturm und Drang / 131 Netkovi, nekovi i nitkovi / 134 Šta činiti s Kovačom? / 139 Strukcija / 143 Glupost kao naša najveća teškoća / 152 Pride – Vučić 1:0 / 155 Glupost kao naša najveća teškoća (2) / 159 Deri se, bre, da te ne čuju / 163

254

Ogledalo srpsko, na Miholjdan / 169 Treća, deveta, stohiljadita, sedmomilionita… Srbija! / 172 Hochstaplerei / 175 Ubrojčajmo, i pesmu mu uprstičijmo! / 180 Snaga, pristojnost, ljudi / 184 Sahrana „simbola“ / 187 Osvojio ja vlast, pa udario u ludilo / 190 Srce tame / 196 Ћiриliца / 201 Dve vesti / 205 Drugačiji Vijenac / 208 Ravnanje Tschitsche / 219 Patosiranje Tschitsche / 222 Titovanje Tschitsche / 224 Taso, care, ne daj im pare! / 227 Seksologija budućnosti i prošlosti / 231 Braća po gluposti / 234 Elementi fašizma / 237 From: Palma. To: Angela. / 242 Basarina Gnusoba / 246

255

256

Novica Milić

Mizantropologike II

Libreto 2

2013.

Digitalno izdanje

© Novica Milić 2013

http://www.libreto.rs

Distribucija ovog digitalnog izdanja je slobodna