novi ameriČki unilateralizam 2 - doiserbia€¦ · 1 dr miša Đurković, naučni saradnik u...

226

Miša ĐURKOVIĆ1 UDK:323.171(73)Biblid 0025-8555, 60(2008)Vol. LX, br. 2-3, pp. 226-256

Izvorni naučni radJul 2008.

NOVI AMERIČKI UNILATERALIZAM2

APSTRAKT

Predmet analize u ovom članku jeste fenomen takozvanognovog američkog unilateralizma. Autor istražuje genezu, uzroke, iizvore takvog ponašanja poslednje američke administracije, saposebnim naglaskom na teorijski diskurs grupe neokonzervativaca,koji su osmislili, opravdavali i unutar administracije sprovodiliunilateralističku strategiju. Izlaže se kritika ovakve strategije iteorijskog diksursa koja je dolazila sa različitih strana. Autorzaključuje da se više radi o novom diskursu nego o novoj politici, jersamo delovanje Bušove administracije ne odstupa previše od politikeranijih predsednika. Može se, takođe, predvideti da će i politikabudućeg predsednika biti na istoj liniji i da će praksa unilateralizmaopstati sve dok svet funkcioniše po unipolarnom modelu sa SAD kaoglobalnim hegemonom.

Ključne reči: unilatelarizam, SAD, neokonzervativci, Džordž Bušmlađi, Evropa

Uvreme kad počinje trka za mesto sledećeg predsednika SjedinjenihAmeričkih Država, ceo svet je razumljivo veoma zainteresovan za

to kakvu će spoljnu politiku buduća administracija voditi. Razlozi za ovubrigu su višestruki. Ne samo da su SAD hipersila3 čija je vojnasuperiornost u odnosu na ostale potencijalne konkurente nezabeležena uistoriji, već su tokom poslednja dva predsednička mandata Džordža

1 Dr Miša Đurković, naučni saradnik u Institutu za evropske studije, Beograd.

2 Članak je rezutat rada na projektu 149026D, Perspektive evropskog okvira Srbije, kojipodržava Ministarstvo nauke Republike Srbije.

3 Izraz Ibera Vedrina, nekadašnjeg ministra inostranih poslova Francuske.

227

MP 2-3, 2008 – Novi američki unilateralizam(str. 226–256)

Buša mlađeg, po opštim ocenama tu svoju superiornost ispoljavale naniz načina koji su ozbiljno zabrinuli ostatak sveta u pogledu budućihpravaca upotrebe te sile. Štaviše, ključni pojam koji je u teorijimeđunarodnih odnosa, ali i u širim krugovima globalne javnostifigurirao kao odrednica delovanja Bušove administracije jesteunilateralizam. Ovaj članak će stoga pokušati da da analizu novogameričkog unilateralizma, njegovu genezu i načine legitimacije, kao i dapokuša da odgovori na jedan niz značajnih pitanja kao što su: da li ovajunilateralizam zaista presedan u američkoj istoriji, da li je evropskozalaganje za njegovo ograničavanje zaista dosledno i principijelno,kakve su njegove posledice po međunarodne odnose i konačno, kakvi suokviri spoljne politike SAD koje on ostavlja, te može li se očekivati dabuduća administracija odstupi od njih.

1.

Pojam koji je najviše obeležio diskusije oko spoljne politikeadministracije Buša juniora jeste unilateralizam. Razlozi za to nalaze sepre svega u nezadovoljstvu Evropljana (većine nacionalnihadministracija, evrobirokrata i evropskog javnog mnenja) generalnom, aiznad svega spoljnom politikom SAD u poslednjih osam godina. Budućida SAD i Evropa i dalje dominiraju globalnim medijima i globalnimjavnim prostorom, ovo neslaganje, kao i refleksije ovakvog evropskogstava na debate unutar same Amerike, izazvali su tolike rasprave ilansirali termin unilateralizam na tako visoko mesto. Upravo ovamedijska pažnja i nezadovoljstvo ključnog američkog partneraobjašnjavaju činjenicu da je unilateralizam tek u poslednjih par godinadobio toliki značaj iako se daleko veći ostatak sveta čitavu deceniju pretoga žalio na isti fenomen – na američko arogantno demonstriranje sile,prenebregavanje i štaviše plansko narušavanje međunarodnog poretka iprincipa jednakosti ljudi i naroda, kao i na samovoljno intervenisanješirom zemljine kugle. Kao što ćemo primetiti postoje dva nivoa nakojima se govori o američkom unilateralizmu: jedan je nivo opšte teorijei prakse, a drugi je nivo evropskog razumevanja koje smatra da su oneakcije koje čitav ostatak sveta s pravom tumači i doživljava kao

228


unilateralne zapravo multilateralne ako Amerika deluje u koordinaciji saorganima EU i ključnim zemljama „stare Evrope“.4

Evropske zemlje su od početka bile veoma nezadovoljne novomrepublikanskom administracijom. Prema starim predrasudama kojedefinišu odnose SAD i EU demokrate su po svojoj ideologiji i levo-liberalnim shvatanjima daleko bliže evropskom ekonomskom,ideološkom i kulturnom modelu. Republikanci su u Evropi simbol zaniz veoma neomiljenih stavova kao što su sloboda upotrebe oružja,smrtna kazna, borba protiv abortusa, preferiranje kreacionizma,suprotstavljanje ekološkim pokretima, militarizam, hrišćanskifundamentalizam i radikalni tržišni fundamentalizam. Nakon dobauglavnom odlične saradnje sa Klintonovom administracijom, koja jesvoj vrhunac imala u bombardovanju SRJ i redefinisanju NATO-a,nova administracija već svojim prvim potezima kao što su odbijanjeratifikacije Kjoto protokola i suprotstavljanje Rimskom tribunalu,izazvala je podozrenje i oštre glasove protesta u Evropi. Sve je toprekinuto udarima od 11. septembra 2001. kada je Evropa izraziladuboku solidarnost sa SAD i podršku američkoj okupaciji Avganistanakoja je uskoro usledila.

Jaz se, međutim, ponovo otvorio sledeće godine kada je postaloočigledno da Amerikanci traže povod za napad i na Irak za šta su seuveliko pripremali. Nakon što su pokušaji da se dobije nova rezolucija uUN propali, SAD su obrazovale takozvanu Koaliciju voljnih i uzpodršku Velike Britanije u martu 2003. godine napale Irak. Ovaj čin sezapravo nalazi u centru svih američko – evropskih sporenja okounilateralizma i upravo nakon napada na Irak i njegove okupacijeotvorila se velika debata o američkom unilateralizmu.

Šta unilateralizam zapravo znači? Vujaklijin rečnik iz 1980. dostagovori o vremenu kada je napisan. Termin unilateralan prevodi kaojednostran (od novolatinskog unilateralis, latinski latus, lateris značistrana), ali ga objašnjava preko primera jednostranog kontrakta,ugovora, „po kome uglavnom samo jedna strana prima na sebe

4 Ovde naravno koristim već uobičajenu podelu na zemlje koje su bile članice EU prevelikog proširenja, odnosno Big benga od 01. 01. 2004. i ekskomunističke zemlje koje suto postale nakon navedenog datuma.

229


obavezu“.5 Vebsterov rečnik mnogo savremenije određuje pojamunilateralizam tumačeći ga ne kao jednostrano preuzimanje obaveza, većkao „politiku preduzimanja unilateralnih činova (npr u međunarodnimodnosima) bez obzira na postojanje spoljašnje podrške, takođe:zagovaranje takve politike.“6

Unilateralizam može podrazumevati jednostrano delovanje bilo kogaktera u određenoj sferi, ali se najčešće radi o jednostranom delovanjuneke države u međunarodnim odnosima. Čitava diskusija kojom se ovdebavimo odnosi se na političke i bezbednosne aspekte delovanja. Postoji,međutim, i dalje ogromno područje međunarodnih ekonomskih odnosagde države neprestano vode borbu koristeći se unilateralnim sredstvimabez obzira na obaveze preuzete u Svetskoj trgovinskoj organizaciji idrugim međunarodnim ekonomskim institucijama. Jednostranopodizanje carinskih stopa i uvođenje takozvanih vancarinskih merazaštite spadaju u najznačajnije manifestacije ekonomskogunilateralizma. Iako ovde nemamo prostora za bavljenje ovom vrstomproblematike, treba samo napomenuti da je i u toj oblasti Bušovaadministracija ispoljila značajnu dozu unilateralnog ponašanja, kao i dasu SAD i EU imale čitav niz ekonomskih i trgovinskih sporova te vrste.7

Novi američki unilateralizam očigledno je povezan sa činjenicom ounipolarnom svetu. Više autora je već primetilo da je stepen nadmoćikoji SAD imaju u odnosu na sve ostale globalne subjekte nezabeležen uistoriji. Ova država je početkom osamdesetih izašla iz hladnog rata kaoapsolutni pobednik, a njena moć je u raznim oblastima zadobilazastrašujuće razmere. Jedino adekvatno poređenje iz istorije jestepoložaj i snaga Rimskog carstva na svom vrhuncu. Opšte mesto je da jedotadašnji bipolarni svet postao unipolaran sa Amerikom kao globalnim

5 Milan Vujaklija, Rečnik stranih reči i izraza, Prosveta, Beograd, 1980, str. 945.

6 www.merriam-webster.com/dictionary/unilateralism 20/06/2008.

7 Fritz Breuss, “WTO Dispute Setltlement: four EU-US Mini Trade Wars – A rejoinder“,Journal of Industry, Competition and Trade, vol 4, no. 4, December 2004. Autor u člankuanalizira četiri spora među koje spadaju i već čuveni ratovi oko čelika i banana. Evropatakođe odbija uvoz američke hrane genetski modifikovanog porekla. Osim toga i EU iSAD su zajedno sa Japanom predmet konstantnih žalbi manjih i nerazvijenih zemalja zbogogromnih subvencija koje daju svojim poljoprivrednim proizvođačima, kao i zbog visokihcarinskih stopa za poljoprivredne proizvode kojima takođe štite svoju proizvodnju.

230


hegemonom. Ova činjenica je podstakla Čarlsa Krauthamera da još1990. napiše antologijski članak „Unipolarni momenat“, objašnjavajućinovonastalu činjenicu ogromne dominacije SAD u svim oblastima.8

Polazeći od ove deskriptivne činjenice, kao i od prirode unutrašnjeguređenja SAD, ovaj i njemu srodni autori došli su i do normativnogzaključka da je za čitavo čovečanstvo takav položaj SAD poželjan.Amerika po njihovom shvatanju treba da bude vrhunski, ultimativnibalanser koji definiše pravila globalnih poslova, nameće sistemvrednosti i interveniše gde god može da bi promovisala demokratiju,ljudska prava i slobodnu trgovinu. Zaključak ove škole mišljenja je dapomenuti unipolarni trenutak treba pretvoriti u unipolarnu eru budući daje to navodno u interesu i samih SAD i celog civilizovanog čovečanstva.

Novi američki unilateralizam je zanimljiva mešavina klasičnogrealizma (u smislu da polazi od činjenice moći) i jedne vrstevilsonijanskog liberalnog idealizma (promovisanje demokratije i ljudskihprava).9 Na taj način on se kao ideologija poslednje republikanskeadministracije značajno razlikuje od ranijih prorepublikanskih školamišljenja o međunarodnim odnosima. Ne slučajno, jedan od oštrijihkritičara ovog unilateralizma je Kenet Volc, najznačajniji predstavnikneorealističke škole. S druge strane novi unilateralizam je direktnosuprotstavljen tradicionalnom republikanskom izolacionizmu.Krauthamer čak opisuje izolacionizam kao staru školu unilateralizmakoja insistira na tome da Amerika treba da se što je moguće više povučeiz svetskih poslova i da vodi računa pre svega o svom unutrašnjemuređenju, učestvujući u globalnim poslovima samo onoliko koliko joj jeto u najbližem interesu.10

Štaviše on je sam u tekstu iz 1990. pretpostavljao da će se nakonpobede u hladnom ratu, Amerika slično dvadesetim godinama prošlog

8 Charles Krauthammer, “Unipolar Moment“, Foreign Affairs, Vol 70/1, 1990. Godine2002. objavio je nastavak tok teksta nazvan “Unipolar Moment revisited“, NationalInterest, Winter 2002/2003.

9 Frensis Fukujama ga opisuje kao mišićavi vilsonizam bez vere u međunarodneinstitucije. Francis Fukuyama, “Neoconservative Moment“, u: National Interest,Winter, 2004.

10 Charles Krauthammer, Democratic Realism, American Enterprise Institute, 2004.

231


veka vratiti na izolacionističke pozicije. Suprotno izolacionistima, noviunilateralisti se zalažu za što intenzivnije prisustvo Amerike u čitavomsvetu, preventivno delovanje, neograničeno intervenisanje gde god se toproceni utilitarnim i za generalno jačanje američkog uticaja na svakompedlju planete. Oni misle da izolacionisti ne shvataju kako se promenilapriroda sveta, a pre svega priroda opasnosti po američku bezbednost.Terorizam, oružje za masovno razaranje (Weapons of Mass Destruction,skraćeno WMD), uključujući i atomske bojeve glave koje se mogulansirati interkontinentalnim projektilima, čine izolacionizam anahronim ineopreznim. SAD će svejedno biti ugrožene zbog zavisti, ekonomskesnage, radikalnog islamskog fundamentalizma i sl., tako da im kao jedininačin odbrane odstaje preventivno delovanje, nadgledanje čitavog sveta ineutralisanje potencijalnih pretnji pre nego što potencijalni neprijateljiuopšte dođu u situaciju da ugroze američke interese i američku teritoriju.11

No ovi mislioci mnogo više pažnje posvećuju drugoj rivalskoj školimišljenja, liberalnom institucionalizmu koji je svojim navodnimmultilateralizmom obeležio devedesete i značajno podrio odbrambenumoć i vojnu snagu SAD. Razlika između njih i ovih prethodnika je to štounilateralisti veruju u moć a ovi drugi u papir, ugovore, multilateralnearanžmane, globalne institucije koje samo sputavaju SAD i slične lancekojima Liliputanci vezuju i ograničavaju Gulivera. Ključna optužbaupućena liberalima je da su navodno zbog sopstvene vere u liberalniinternacionalizam samoograničili američku moć i omogućili drugimsvetskim akterima da ugroze američke interese.

Ovakva slika kojom su novi unilateralisti pokušali da sebefundamentalno odvoje od teoretičara prethodne administracije neodgovara u potpunosti realnosti. Klintonova administracija je upravouspela da unipolarni trenutak produži na unipolarnu eru. Iako jeprepolovila izdavanja za odbranu (sa 6 na 3% budžeta) količinaameričke vojne nadmoći u odnosu na ostatak sveta nimalo nije opala.Štaviše, doba Klintonove vladavine obeleženo je nizom unilateralnihvojnih intervencija za koje Savet bezbednosti nije izdao odobrenje:Bosna i Hercegovina 1995, Irak i Sudan 1998. i konačno SR Jugoslavija

11 O ovom ključnom argumentu novih unilateralista i o brojnim opasnostima koje su satakvom teorijom povezane biće više reči kasnije.

232


1999. Kao što ćemo videti nema suštinske razlike u politici ove dveadministracije- razlike su u načinima opravdavanja, u činjenici da jeKlinton uvek to pokušavao da predstavi kao naloge univerzalne pravde,da se trudio da u sve uključi i Evropljane ili makar da simulira njihovoučešće i podršku, a posebno da izbegava iritantni rečnik arogantne silekoji je obeležio prvi mandat mlađeg Buša.12 Kako je Krauthamerprimetio demokrate su svoj ništa manji unilateralizam oblačile umultilateralnu odeću. Klinton je doduše imao i olakšavajuću okolnost uvidu pretežno republikanskog Kongresa za koji je znao da će sprečitiratifikaciju svakog međunarodnog ugovora koji bi podrio samostalnumoć delovanja Amerike.13

Teza o nepostojanju suštinske razlike između politika ove dveadministracije , odnosno o tome da se radi o razlici u stepenu a ne orazlici u namerama i ciljevima, dodatno se potvrđuje ako se potražezajednički izvori i prethodnici u američkoj istoriji. Više autora je spravom osporavalo tezu da novi američki unilateralizam nije presedan uameričkoj istoriji, praksi i teoriji međunarodnih odnosa. U odličnomčlanku “The Deal“, Adam Kvin sa londonskog LSE-a je razvio idokazao tezu da Bušova shvatanja ne treba sagledavati kao radikalnonov fenomen već kao logički izdanak američke tradicije spoljne politike.Sažeta teza kako je izneta u apstraktu kaže: “...tvrdimo da BušovaStrategija nacionalne bezbednosti koja zahteva ’ravnotežu moćiusmerenu ka podsticanju slobode’, zapravo odbacuje ravnotežu moćikao shvatanje adekvatno za međunarodni poredak. Umesto toga onapredviđa saradnju svih velikih sila pod američkim vođstvom, kako bi sepromovisao zajednički skup osnovnih ciljeva za koje se pretpostavlja dasu zasnovani u univerzalnim vrednostima. Takvo odbacivanje ravnotežemoći predstavlja koherentnu evoluciju od duge američke tradicijemišljenja o spoljnoj politici. Uzdižući se iz svog osnovnog

12 Konesa i Lepik su dobro primetili da ključna razlika između Buša i njegovih prethodnikaleži u načinu na koji on tretira svoje glavne saveznike. Vidi: Pierre Conesa and OlivierLepick, “Threats to Disarmament and International Security“, Le Monde Diplomatique,July, 2002.

13 O tome kako Amerikanci koriste ovo dvojstvo izvršne i zakonodavne vlasti kao značajaninstrument svoje spoljne politike pogledati Edislav Manetović, “Bžežinskog u pomoć“,Politika, 18. 07. 2008.

233


tradicionalnog položaja odvojenosti od evropskog međunarodnogsistema, Sjedinjene Države su bile pod uticajem Teodor Ruzveltovogzagovaranja vojne moći u interesu dobra i možda još više pod uticajemVudro Vilsonovog ideološkog ubeđenja da se američko mešanje u svetmora usloviti reformom međunarodnog sistema, ali i domaćih uređenjadrugih država, prema američkim vrednostima i praksi. Ubeđenje da jeovaj vilsonovski ’dil’ još uvek validan, spojeno sa ruzveltovskom veromda se idealizam potpomogne snagom, obezbeđuje ideološki temeljstrateške perspektive ove administracije.“14

Ideja ravnoteže moći koja podstiče slobodu, izložena u Strategijinacionalne bezbednosti iz 2002,15 sažima suštinu novog unilateralizma.Ravnoteža moći je načelo koje treba da važi za svaki region pojedinačno.Dakle svaki lokalni hegemon, ili država koja to pretenduje da bude,mora da bude suzbijan kako bi se stvorila ravnoteža na tom području, štoznači da niko ne može da ugrožava drugog. Iznad čitavog globalnogporetka sačinjenog od niza takvih uravnoteženih regiona trebalo bi dalebde SAD. Dakle SAD, a ne Ujedinjene nacije treba da samostalnoodlučuju gde je ta ravnoteža poremećena i da je svojim samostalnimdelovanjem vaspostavljaju. Ideološka osnova za takvo delovanje jestevera u univerzalnost američkih bazičnih vrednosti (ljudska prava,demokratija, tržište) koje se moraju promovisati i nametati gde god je tomoguće. SAD dakle takođe imaju pravo da intervenišu (gde i kadsamostalno odluče) kako bi promovisale ove vrednosti. Tako je npr.jedan deo nekonzervativaca koji su inače glavni teoretski obrazlagačiove politike, veoma skeptičan prema Bušovoj administraciji zato što senije ozbiljno radilo na promeni režima u Kini.16 Oni zapravo samoizvode krajnje konsekvence ovog normativnog programa. Činjenica je,

14 Adam Quinn, “The Deal“, ISA Conference, San Diego, March 2006. Kvin detaljno i vrlopregledno izlaže načela spoljne politike ova dva američka predsednika i pokazujesuštinske elemente koje je preuzela Bušova administracija.

15 The National Security Strategy of the United States of America, www.whitehouse.gov/nss.html, 14/07/2008.

16 Irwin Stelzer, „Neoconservatives and their Critics: Introduction“ u: Irwin Stelzer, (ed.),The Neocon Reader, Grove Press, New York, 2004, p. 14, i William Kristol and RobertKagan, „National Interest and Global Responsibility“, u: Irwin Stelzer, (ed.), The NeoconReader, Grove Press, New York, 2004, p. 71.

234


međutim da Bušov unilateralizam jeste drugačiji po načinimaprezentacije i aroganciji, ali ni u kom slučaju nije nešto što se iznenadapojavilo ili što bi se razlikovalo od politike prethodnih administracija,uključujući i Klintonovu.

2.

U veoma interesantnoj analizi „Globalizam, terorizam i proliferacija“profesora Frenka Harvija, uviđa se da je reakcija SAD na uvećani osećajnesigurnosti posle napada na Njujork i Vašington 11. septembra 2001,usled globalizacije terorizma i proliferacije WMD tehnologije „sve većeulaganje napora, novca, vremena i energije u vaspostavljanje nezavisne,autonomne, ka sebi usmerene, suverene i unilateralne kontrole nadameričkom bezbednošću i ekonomskim poslovima.“17 U istom člankunavodi se i impresivna lista manifestacija američkog unilateralizamnakon 11. septembra. Ovde ćemo navesti najznačajnije od njih:

– Odbacivane dugoročnih multilateralnih strategija i savezništva ukorist kratkoročnih koalicija usmerenih ka suzbijanju neposrednihopasnosti po bezbednost.

– Povećanje ulaganja u BMD, odnosno odbranu od balističkih projektila– Povlačanje iz ABM18 sporazuma (i drugih multilateralnih sporazuma

koji se odnose na kontrolu naoružanja. – Odbijanje da se ratifikuje CTBT (Sveukupna zabrana testiranja

nuklearnih projektila).– Reinterpretacija Ženevske konvencije u pogledu tretmana članove Al

Kaide i zatvorenih Talibana u Gvantanamu– Odbacivanje veoma značajnih multilateralnih ugovora kao što su

Kjoto protokol, Međunarodni krivični sud i Sporazum o zabraniupotrebe nagaznih mina (Konvencija iz Otave)

17 Frank P. Harvey, Globalims, Terrorism and Proliferation, August, 2002.http://www.dfait-maeci.gc.ca/arms/isrop/research/harvey_2002/menu-en.asp27/06/2008.

18 Anti-Ballistic Missile Treaty, sporazum potpisan između SAD i SSSR 26. 05. 1972. oredukciji anti-balističkih sistema. Sjedinjene Države su se jednostrano povukle izsporazuma u decembru 2001.

235


– Invazija na Irak, svrgavanje Sadama Huseina i njegova egzekucija– Najveće povećanje budžeta za odbranu još od korejskog rata– Generalno, opšte povećanje budžeta za sve vidove bezbednosnih

operacija, delovanja tajnih službi i istraživanja usmerena u tompravcu.Drugi autori upozoravaju i na:

– Odbijanje da se uplati novac Ujedinjenim Nacijama ukoliko UN neispune zahteve američke administracije

– Insistiranje 2002. na Generalnoj skupštini UN da se SAD izuzmu izsvih aranžmana kojima bi se zabranila primena smrtne kazne na licamlađa od 18 godina.

– Odbijanje da se ratifikuju brojne međunarodne konvencije oljudskim pravima kao što su Konvencija o pravima deteta iKonvencija o eliminisanju diskriminacije žena.

– Samo u poslednjih desetak godina unilateralno nametanjeekonomskih sankcija za 35 zemalja koje obuhvataju 40% svetskepopulacije.19

Ovome treba dodati i poslednji, za nas posebno značajan vid takvogponašanja, podršku nezavisnosti Kosmeta i njegovo priznavanje uprkosneuspehu da se za to obezbedi podrška u Savetu bezbednosti i uGeneralnoj skupštini UN.

Kako se objašnjava i opravdava ovaj novi unilateralizam? Po praviluse ova politika povezuje sa jednom značajnom i ekstremno uticajnomgrupom teoretičara, publicista i političara koji se svi zajedno nazivajuneokonzervativcima. Među najznačajnije figure koje su pripremale,zagovarale i objašnjavale ovu politiku spadaju Norman Podhorec,Vilijam Kristol, Robert Kejgan i Čarls Krauthamer. Iako i među njimapostoje razlike oko određenih shvatanja i principa, sličnosti su mnogoveće a ono što ih definitivno ujedinjuje jeste podrška unilateralizmu.Argumenti i teze koji slede uglavnom potiču od ovih mislilaca.

Da bismo razumeli načela ove političke pozicije moramo da sevratimo na izvore moderne političke misli, u vreme kada nastaju i začeci

19 Ralph G. Carter, “Leadership at Risk: The Perils of Unilateralism“, Political Science andPolitics, Vol. 36/1, January 2003.

236


modernih država. Ovaj prelom najbolje se opaža u prelasku od sistemaTome Akvinskog, u kome su svi entiteti i subjekti (uključujući ipojedinca) bili pažljivo uklopljeni u jedan harmonični kosmos, kateorijskim konstrukcijama Makijavelija, Tomasa Hobsa i Spinoze.Makijaveli je začetnik modernog shvatanja politike ne samo zbogrealizma i odvajanja morala od politike, već i zato što se kod njegapolitička zajednica već tretira kao samostalno telo u odnosu na ostatakpolitičkog uređenja Evrope. Hobsov korpuskularni sistem koji ogoljenopolitiku bazira na samostalnom pojedincu je već radikalno odvajanje odsrednjevekovnog organskog viđenja globalne politike. Pojedinac je kodHobsa u prvobitnom stanju sam i prepušten sebi, bez ikakvih spoljašnjihveza. Najvažnija odlika jeste nagon ka samoodržanju.20 Ovaj pojam kojii u Spinozinom sistemu igra fundamentalnu ulogu zapravo u potpunostideterminiše moderno shvatanje politike. Subjekat nije više prirodnouronjen u metafizički ili religiozni sistem u okviru koga pokušava dashvati odnose i da pronađe svoje mesto, već kreće isključivo od sebesamog, a sve odnose izgrađuje na mehanicističkoj i pragmatičnoj osnoviu cilju preživljavanja i održanja svog bića.

Ako ovaj koncept prenesemo sa pojedinca na državu onda dobijamosliku koja važi još od Grocijusa do Keneta Volca: u osnovi je anarhičnisistem, prirodno stanje u kome se političke zajednice (države) javljajukao pojedinci kod Hobsa, pokušavajući pre svega da na sve načineizbore samoodržanje. Međunarodni sistem je tradicionalno i opisivankao vakuum u kome se države kao osnovne jedinice kreću, sudaraju,spajaju, rastaju itd.

Upravo ova koncepcija samoodržanja jeste osnova od koje polaze ineokonsi. Ali uz značajni dodatak uvođenja vrednosne dimenzije politikekao dodatnog instrumenta svoje strategije samoodržanja. Osnovniargument ove škole tvrdi da američka spoljna politika bezrezervno morabiti u funkciji interesa i samoodržanja Sjedinjenih Američkih Država, kaoi da to treba otvoreno reći. Odbacuje se Klintonova politika energičnog,ubeđivačkog (assertive) multilateralizma i zagovara se neprikriveniunilateralizam. Kao što smo već pomenuli, tvrdi se da u svetu postoje

20 Kao najvažniju stvar koja čoveka navodi da teži miru Hobs navodi strah od smrti. Vidi:Tomas Hobs, Levijatan, Kultura, Beograd, 1961, str. 111.

237


odmetničke (rogue) države koje su sposobne da proizvedu WMD kao ibalističke projektile sposobne da nuklearne glave upute ka SAD iliprijateljskim državama. Za ove države se takođe pretpostavlja da pomažumeđunarodni terorizam. Nacionalni interes SAD jeste da se preventivnospreči pojava takvih zemalja kao i mogućnost da one zaista proizveduoružje sposobno da ugrozi Ameriku.

Doktrina preventivnog delovanja je veoma široka i obuhvata čitavniz različitih mera: od sankcija, presecanja finansijskih tokova,pomaganja opozicije, ucena do direktnih akcija za smenu neprijateljskihlidera uključujući i unilateralne vojne intervencije. U tu svrhu se čestopominje slučaj Minhenskog sporazuma kao dokaz da svako popuštanjevodi kasnijim većim žrtvama i problemima. Po pravilu se svi nepodobnilideri porede sa Hitlerom, a radikalni islam se predstavlja kao vrstasavremenog nacizma.21 Naravno, zanimljiva činjenica na koju pojedinikritičari ukazuju jeste da je Hitler spremao agresiju na okolne zemlje inameravao da osvoji svet, za razliku od islamskih zemalja koje to nerade već su štaviše pod okupacijom američkih snaga. Tu se po pravilupribegava tumačenjima prema kojima je sama doktrina Islama takostrukturirana da je džihad navodno zapovest za svakog Muslimana te daovakve zemlje sigurno imaju u planu i buduća osvajanja.

Neokonsi smatraju da je istovremeno u američkom interesu, ali i uinteresu međunarodnih subjekata kao i stanovnika naznačenih zemaljada se izvrši nasilna demokratizacija radikalno islamskih država nabliskom i srednjem istoku. Najvažniji argument je, naravno, američkiinteres, a to je postojanje što većeg broja demokratskih zemalja koje bitime bile prijateljske prema SAD. Krauthamer tvrdi da je širenjedemokratije u američkom nacionalnom interesu jer se time stvara većibroj prijateljskih zemalja. Te zemlje ne bi ugrožavale ni američkeprijatelje poput Izraela a bile bi otvorene za globalnu trgovinu i razmenu.Uz to ide i vrednosno zagovaranje same ideje demokratije i ljudskihprava kao univerzalnih vrednosti koje su dobre za narode tih država.

SAD su danas jedina sila koja može da obezbeđuje pobedudemokratije i stoga je u globalnom interesu da one to čine, da stvaraju

21 Norman Podhoretz, “World War IV: How it Started, What it means and Why We have toWin“, Commentary, September 2004.

238


bolji svet. Ovde se interes za samoodržanjem spaja sa jednom vrstomrealpolitičke perspektive (mi smo najjači i moramo da koristimo prednostte snage) kao i sa nasleđenim misionarskim sentimentom koji još odosnivanja SAD karakteriše Amerikance. Američki lideri su još od Očevaosnivača imali specifičnu svest o tome da oni prave državu neopterećenuevropskim nasleđem i istorijom, pripremljenu za velika dela ubudućnosti. Zasluge u dva svetska rata i u pacifikaciji i demokratizacijiJapana i Nemačke dodatno su ojačale ovaj sentiment posebno kad je silakojom raspolažu postala daleko veća od vojne snage bilo kog mogućegizazivača. Dakle, ideološka osnova kojom se dodatno opravdava svojaposebna pozicija jeste neka vrsta misionarstva katkad bazirana nahrišćanskim motivima (krstaštvo koje se često sreće u govorima Buša), akatkad na prosvetiteljskim motivima širenja univerzalnih vrednosti.Kejgan kaže daje za Ameriku sila sredstvo unapređenja principa liberalnecivilizacije i liberalnog svetskog poretka.22

Ova ogromna snaga i (samo)uverenost da Amerika zato što jedemokratska zemlja navodno ne može da dođe u situaciju da zloupotrebisvoju silu i svoj specifičan položaj, vode direktno ka tvrdnji da ne samou američkom nego i globalnim interesu nije ograničavanje slobodnogdelovanja SAD. Multilateralizam se najpre shvata kao nepouzdan (on jefluidan i nepredvidljiv po Krauthameru). Ali on je i opasan zato štoograničava delovanje benevoletnog hegemona koji je pozvan da branidobro i suzbija zlo. Kejgan upozorava da Amerikanci sebe vide kaošerifa koji uvodi mir i pravdu u svetu u kome vlada bezakonje, gde serazbojnici moraju zastrašiti ili uništiti.23 Multilateralne institucije činedelovanje sporijim, a nekad mogu i da ga spreče i da time omogućerazvoj zla, a što je još gore mogu da ugroze bezbednost SAD, što jenaravno nedopustivo, posebno ako imate ogromnu silu.

Ova teza se potvrđuje ukazivanjem na prirodu multilateralnihbezbednosnih i političkih struktura. Najviše su na udaru Ujedinjenenacije. Sa teško prikrivenom dozom rasizma ukazuje se na činjenicu datamo većinu čine nedemokratske zemlje od kojih se u nekim masovno

22 Robert Kejgan, O raju i moći, Čarobna knjiga, Beograd, str. 58.

23 Robert Kejgan, O raju i moći, op. cit., str. 51.

239


krše ljudska prava. Ukazuje se da stoga takve države mogu da napravevećinu koja će polazeći od načela suvereniteta i nemešanja zaštititi nekuodmetničku državu i sprečiti SAD da obave svoju bezbednosnu misiju.UN dakle direktno mogu da ugroze bezbednost građana SAD. Kejganpodseća da je državni sekretar Ejčison posle Drugog svetskog rata tvrdioda je povelja UN neprimenljiva a da su UN vilsonovsko zastranjenje.24

Skepticizam prema UN je dakle starijeg porekla pa su SADzaobilazile ovaj forum kad god su mogle, iako diskurs prema UN nikadnije bio toliko arogantan kao u delima ovih neslužbenih portparolaBušove administracije. Novost je izraženi skepticizam prema NATO iEvropljanima. Opšte mišljenje ovog kruga je da je rat iz 1999 protiv SRJpokazao da je i sam NATO postao teret koji ograničava efikasnodelovanje SAD. Vojni i logistički doprinos ostalih zemalja je bio veomamali, ali je multilateralna struktura odlučivanja (npr. oko dogovaranjaciljeva) znatno otežala efikasnost i po njima sprečila SAD da ranije i jošimpresivnije trijumfuju.

Prvi deo Kejganovog eseja slično kao i odlična knjiga KristoferaKokera Sumrak zapada25 veoma dobro pokazuju značaj ideje Zapada zaSAD i stalnu borbu da se održi bezbednosno, političko i vrednosnojedinstvo sa evropskim partnerima. Novost je da je po Kejganu Zapadpostao teret za Amerikance i da im to partnerstvo sa Evropom više netreba. To se posebno videlo kad je ugrožena sama teritorija Amerike.NATO je postao smetnja. Ovaj Kejganov bestseler je napisan da pokažebeskorisnost nezahvalne Evrope, licemernog postmodernističkog rajakoji svoj rajski pacifistički status duguje upravo američkom militarizmukoji ih štiti poput kišobrana. Evropa je nekorisna i nespremna da povećaizdvajanja za odbranu i vojsku jer zahvaljujući američkoj zaštiti može date fondove koristi za socijalnu zaštitu i povećanje kvaliteta života svojihstanovnika. Evropsko zagovaranje multilateralizma je neodgovorni izraznjihove sopstvene slabosti: činjenica je da slabi uvek pokušavaju da nađunačin da zauzdaju jačeg, a mulitalateralne institucije upravo tome služe.One su za Kejgana konopci kojima Liliputanci sputavaju Gulivera.

24 Ibid, str. 107.

25 Kristofer Koker, Sumrak zapada, Dosije, Beograd, 2006.

240


Nakon 2001. razvija se argument da su SAD morale da promenestrategiju. Umesto NATO i nezahvalnih evropskih partnera okrenule suse drugom principu: pravljenju ad hoc koalicija u zavisnosti od potrebai slučaja. Uveden je termin Koalicija voljnih. Dakle kao u slučajuIračkog rata više se ne traži pomoć UN ili NATO, već se istakne cilj ionda se okuplja koalicija onih koji su spremni da se uključe u akciju. Tosu u ovom slučaju bili Britanija, Španija, Italija i zemlje Nove Evropepoput Poljske, Mađarske, Bugarske ili Ukrajine.

Kejgan objašnjava još jedan bitan momenat novog unilateralizma: tosu dupli standardi. Poziva se naravno na sada već čuvene teze RobertaKupera o postmodernom imperijalizmu. Kuper, nekadašnji guru i glavnisavetnik Tonija Blera za spoljnu politiku a danas savetnik HavijeraSolane, u nekoliko članaka i studija inaugurisao je eksplicitnu ideju onovom liberalnom imperijalizmu kao neophodnom za uređivanje sveta.Osim već uobičajenih ideja o kraju suvereniteta i pobedi univerzalnihvrednosti koje Zapad promoviše nad necivilizacijskom politikomnezapadnih država, Kuper je uveo ideju o nužnosti navikavanja nadvostruke standarde u svetskoj politici. Za zapadne zemlje važe zakonii norme, a prema svim ostalima treba se ponašati kao u džungli naosnovama golog interesa. No i u tom odnosu prema drugima potrebnoje, kad nam to odgovara, pozivati se na međunarodno pravo iuniverzalne norme, a kad to postane prepreka naprosto ih ignorisati iprimeniti golu silu.26 Ne slučajno, mnogi komentatori su ovo videli kaojoš gori nastavak klasične britanske imperijalne politike devetnaestogveka zasnovane na rasizmu i golim interesima, upakovane u pozivanjena univerzalne norme i vrednosti civilizacije. Ovakav Kuperov pristupKejgan u potpunosti usvaja i čak se na kraju eseja zalaže za licemernomanipulisanje multilateralnim diskursom.

Kejgan, slično Krauthameru, odbija da položaj Amerike odredi kaopoložaj imperije. Ali njegov saradnik sa kojim je 1997. osnovao izuzetnouticajni Projekat za novi američki vek (PNAC),27 urednik VikliStandarda Vilijam Kristol je spreman da implicitne pretpostavke izvede

26 Robert Cooper, “The New Liberal Imperialism“, Guardian, 07. 04. 2002.

27 O PNAC vidi njihov sajt www.pnac.info, kao i dobar članak na Vikipediji http://en.wikipedia.org/wiki/Project_for_the_New_American_Century?

241


do kraja. Jednom je primetio: „Ako hoće imperiju eto im je. Da, Amerikaje imperija i ima pravo da se u skladu sa tim i ponaša.“28

I Kristol i Kejgan, međutim, insistiraju na tome da je ovakva nadmoćAmerike dobra za svet i da u svakom slučaju svi napori Amerike morajubiti usmereni ka održavanju takve vrste premoći. Kejgan priznaje daogromna ulaganja u tehnološku modernizaciju američke vojske ipovećanje vojnog budžeta suštinski razlog imaju u strahu od očiglednogekonomskog i vojnog uspona Kine.29

3.

Iako nije opravdano politiku Bušove administracije u potpunostisvoditi na neokonzervativne osnove, prvi mandat ove administracije jedefinitivno obeležen sprovođenjem velikog dela njihovih načela pa čak ikorišćenjem političkog diskursa koji je proizveden u delima ovihautora.30 Pomenuta Strategija nacionalne bezbednosti iz 2002, se s punorazloga tumači kao ključni praktični dokaz o preuzimanjuneokonzervativnih motiva i metoda od strane administracije, dok je napadna Irak, njegovo obrazloženje i ukupno delovanje Amerike u to dobasinteza svega zašta su se neokonsi zalagali.31

I politika i novi unilateralistički diskurs izazvali su razumljivorazličite vrste straha, zaprepašćenja, i sličnih nelagodnih reakcija širomsveta, kao i u samoj Americi. Ostatak sveta poput Kine, Rusije ili Indije,nije međutim ovu politiku doživeo kao nešto novo. Ako ste poput Kine

28 O Vilijemu Kristolu videti pregledan članak: Gary Dorrien, “Benevolent globalHegemony“, Logos, 3.2, Spring 2004.

29 Robert Kejgan, op. cit., str. 128. I Buš je eksplicitno rekao da je Kina najopasniji strateškisuparnik. Videti Paul Richter, “In deal with India, Bush has eye on China“, Los AngelesTimes, 04. 03. 2006.

30 O tom uticaju pogledati Francis Fukuyama: “Neoconservative Moment“, u: NationalInterest, Winter 2005.

31 Dorien navodi reči samog Kristola koji kaže kako su i sami neokonsi bili iznenađenibrzinom i odlučnošću sa kojom je Bušova administracija posle 11. septembra prihvatilanjihove argumente i pravac delovanja. Iako njihov program nije u potpunosti realizovan,u veoma velikoj meri je Buš zagovarao njihovu verziju globalnog amerikanizma. „Isvakog ponedeljka Čejni bi poslao kurira da pokupi tridesetak primeraka VikliStandarda“, zaključuje Dorien. Vidi: Garry Dorrien, “Benevolent Global Hegemony“,Logos, 3.2., Spring 2004.

242


već doživeli da vam američki bombarderi razore ambasadu (u Beogradu1999), ili ako ste poput Rusa svesni postojećih planova za prodor u Sibiri rasparčavanje Rusije, onda će još jedan napad na suverenu zemlju bititek dokaz da se opasnost uvećava, a nipošto nova vrsta ponašanja umeđunarodnim odnosima. Ovde treba ukazati, na primer, na veomazanimljiv članak kineskog istraživača Henri Liua koji se bavi pitanjemnuklearne (ne)proliferacije. On jako dobro pokazuje dvostruke standardeu američkoj politici prema pitanjima širenja nuklearnog oružja gde se sjedne strane ono navodno sprečava tamo gde su u pitanju vlade kojeAmerici nisu po volji, dok s druge strane same Sjedinjene Državeodbijaju međunarodnu kontrolu i direktno podstiču proliferaciju kodonih zemalja koje se vide kao prijateljske. Liu se posebno bavi slučajemIndije kojoj su SAD pomogle da razvije nuklearno naoružanje kaoodgovor na kinesko osvajanje nuklearne tehnologije.32

Isto važi i za mnoge druge manje države koje su stalni predmetameričkog intervencionizma. Ova nova politika i novi diskurs su samoutvrdili već postojeće strahove i dodatno podstakle mnoge narode idržave da traže načine kako da se zaštite. Novi unilateralni diskurs ipraksa bili su novost u Evropi i jednom delu SAD. Stoga ćemo se ovdeusredsrediti na neke od kritika koje su se tamo pojavile.

Prva linija argumentacije išla je na nivou odvajanja Amerike odEvrope. Evropski politički akteri, počev od najviših državnih zvaničnikakao što su nemački kancelar Šreder33 ili francuski predsednik Širak, prekonevladinih aktera do medija, žestoko su osudili američki napad na Irak inovu praksu otvorenog unilateralizma, posebno negodujući zbog svesnogpodrivanja međunarodnih institucija i guranja u stranu svih institutameđunarodnog prava. Kao što je poznato Francuzi su onemogućilidonošenje nove rezolucije o Iraku koju su Amerikanci želeli da iskoristekao pravno pokriće za okupaciju, a takođe su odbili i da se takvo pokrićeobezbedi naknadno. Mnogi autori su počeli da se bave prirodom razlika

32 Henry Liu, “US Unilateralism, Nonproliferation and Unilateral Proliferation“, GlobalReserach, 29. 08. 2006, www.globalresearch.ca/index.php?context=va& aid=308914/07/2008.

33 Šreder je 2003. uprkos predviđanjima anketa pobedio na izborima između ostalog i zbogizrazito jake kritike američke međunarodne politike koja je naišla na snažno odobravanjenemačkog javnog mnenja.

243


između američkog i evropskog shvatanja politike. Odjednom se punogovorilo o razlici u vrednostima koja suštinski odvaja ova dva sistema.34

Evropljani su sebe predstavljali kao humanije, civilizovanije,miroljubivije, okrenute međunarodnoj saradnji itd. Pojavio se i snažantalas antiamerikanizma koji je neke autore podstakao da ozbiljnopreispitaju stvarne osnove sukoba, a posebno njegove posledice.35

Čitav talas ovakvih nastupa i javnih osuda američke politike premaIraku i međunarodnom poretku, izazvao je dve vrste reakcija u Americi.Sami unilateralisti su žestoko uzvratili optužujući Evropljane zalicemerje, neodgovornost i perfidnu zaštitu sopstvenih ekonomskihinteresa. Francuzi i Rusi su optuženi da štite Sadama Huseina zato štoimaju ogromne finansijske i poslovne aranžmane sa njim. Sažetakargumenata koje su ovi teoretičari koristili nalazi se u već pominjanojKejganovoj knjizi O raju i moći.36 On je prihvatio tezu da su Amerikancisa Marsa a Evropljani sa Venere, ali je objasnio uzroke i posebnoposledice takve po njemu neodgovorne evropske politike koja odbija datroši na odbranu uživajući u besplatnoj američkoj zaštiti. Jedna odnjegovih osnovnih teza bila je da je američki unilateralizam zapravo uevropskom interesu te da i sami Evropljani to dobro znaju, ali da vole dauživaju u svom licemernom humanizmu.

Druga vrsta reakcije došla je od brojnih kritičara unutar sameAmerike. Postoji najpre struja tradicionalnih američkih izolacionista,koji uglavnom dolaze iz tabora starih klasičnih konzervativaca. Kako jeNaj primetio, ova struja koja je recimo posle Prvog svetskog rata uspelada izvuče Ameriku iz svetskih poslova, danas nije uticajna u američkomestablišmentu.37 Uz podršku jednog dela domaće javnosti ova strujanastavlja da se bori za povlačenje Amerike iz svetske arene, verujući da

34 Thomas Banchoff, Value Conflict and US-EU Relations: The Case of Unilateralism,ACES Working Paper Series, June 2004.

35 Sergio Fabbrini, “Layers of anti-Americanism: Americanization, AmericanUnilateralism and anti-Americanism in European Perspective“, Europen Journal ofAmerican Culture, Vol 23/2, 2004.

36 Robert Kejgan, O raju i moći, Čarobna knjiga, Beograd, 2003.

37 Džozef Naj, Paradoks američke moći, BMG, Beograd, 2004, str. 217. Vidi i CharlesKrauthammer, Democratic realism: American Foreign Policy for Unipolar World,American Enterprise Institue, 2004.

244


preterano mešanje Amerike vodi nepotrebnoj mržnji drugih ibespotrebnom trošenju resursa i energije što bi bolje moglo da se utrošina rešavanje domaćih problema i podizanje kvaliteta života.

Arogantni unilateralizam izazvao je kritiku i klasičnih realistauključujući i prestižne teoretičare međunarodnih odnosa kao što suKenet Volc, Tomas Šeling, Džon Miršajmer, Stiven Volt i dr.38 Volc kaoteoretičar klasičnog strukturnog realizma inače smatra da je ovakvostanje međunarodnih odnosa u kome su SAD toliko iznad ostalihneprirodno i da po prirodi strukturne logike mora da vodi kapribližavanju ostalih velikih sila kako bi se stvorila ravnoteža moći usvetu. Ova teza izazvala je jednu posebnu raspravu koja i dan danas trajemeđu teoretičarima međunarodnih odnosa.

Suprotno Volcovim najavama, koje proističu iz logike njegovogstrukturnog realizma, u proteklih petnaestak godina nisu se pojavile ninaznake udruživanja drugih sila u cilju obuzdavanja američke moći.Volc je priznao da se nešto tako zaista još uvek nije dogodilo, ali jenastavio da brani tezu da će se to pre ili kasnije desiti. Volcovi kritičarisu međutim tvrdili da izostanak balansiranja podriva i samu teorijustrukturnog realizma. Vilijem Volford je najpreciznije i najdetaljnijebranio tezu da ovako strukturisan svet u principu ipak odgovara svimakterima. Odsustvo američke pretenzije za teritorijalnim osvajanjimapoput rimskog ili britanskog imperijalnog kontrolisanja čitavog sveta,čini američku dominaciju po njemu koliko toliko podnošljivom.Saveznici poput Evropljana su svakako u osnovi zadovoljniameričkom hegemonijom jer im ona omogućava zaštitu, bezbednost ineometan ekonomski razvoj. Druge sile su napravile proračun premakome im ovakvo stanje trenutno odgovara jer mogu da razvijajuekonomske, tehnološke i druge potencijale umesto da troše novac iostale resurse na veoma rizično povećanje ulaganja u odbranu. Suštinaje da bi klasično udruživanje u cilju ograničavanja američke moći

38 Pogledati Toru Oga, “From Take-Over to Make-Over: Realists? Rebellion against IraqWar“ na www.allacademic.com/meta/p179600_index.html 10/07/2008. U listu New YorkTimes, 26. 09. 2002. u formi oglasa pojavilo se otvoreno pismo 33 značajna stručnjaka zameđunarodne odnose uključujući i četvoricu pomenutih sa naslovom Rat u Iraku nije uameričkom nacionalnom interesu.

245


donelo niz problema uključujući i eksplicitno američko neprijateljstvo,što nikome nije od koristi.39

Naj je detaljno analizirao sve moguće izazivače američke moći idetaljno pokazao zašto se ni od jednog od njih za dugo vremena nemože očekivati da ozbiljno ospori američku dominaciju.40 Ova analizadonosi niz suštinskih momenta kao što je specifični odnos Rusije iKine. Prema klasičnom realizmu ove dve sile bi trebalo da sve bližesarađuju i stvaraju ozbiljan politički i bezbednosni savez. Međutim,Naj dobro ukazuje da pored nekih slabih nagoveštaja u tom pravcu,postoje brojne prepreke zasnovane na nepoverenju i potencijalnomsukobu interesa koji je važniji nego udaljena američka pretnja. Kinaima devet puta više stanovnika nego Rusija i nalazi se na granici sanepreglednim, resursima bogatim prostranstvima Sibira. Rusija kojabeleži stalni demografski pad s pravom oseća veliki strah od sveizraženijeg pritiska Kineza koji ilegalno prelaze granicu i naseljavajuse u Sibiru stvarajući sve jače i ukorenjenije zajednice. Zaključak je daRusija zapravo nema mnogo motiva da doprinosi snazi svog veomaopasnog i demografski daleko moćnijeg suseda koji se nalazi uneverovatnom ekonomskom usponu.

Uprkos neslaganjima o tezi o balansiranju, Volcov argument daarogancija i eksplicitni unilateralizam štete američkim interesima ipojačavaju podsticaje za pravljenje anti-američke koalicije, uglavnom jeprihvaćen i ušao je u standardni korpus kritike i kod liberalnihinstitucionalista kao što je Naj. Džozef Naj je uz Džona Ikenberija41

verovatno najznačajniji i najrelevantniji kritičar novog unilateralizmakoji dolazi iz tabora liberalnih institucionalista. Knjiga ParadoksAmeričke moći iako je objavljena pre napada na Irak sadrži sverelevantne kritičke argumente uperene protiv arogatnog unilateralizma.

39 Suštinu Volfordove pozicije videti u: Stephen G. Brooks i William C. Wohlforth,“International Relations theory and the Casse against Unilateralism“, Perspectives onPolitcs,Vol 3/3, September 2005.

40 Džozef Naj, Paradoks američke moći, op. cit., str. 40-70.

41 Za Ikenberijeva shvatanja pogledati: John Ikenberry, “Is American Multilateralism inDecline?” u: Perspective on Politics, Vol. 1/3, pp. 533-545, kao i “The End of theNeoconservative moment”, Survival, Vol. 46/1, Spring 2004.

246


Za njom je usledila već legendarna knjiga Meka moć iz 2004 u kojoj jeNaj izdvojio ovaj značajan teorijski pojam, inače idealan instrument zakritiku neokonsa, i razvio ga u posebno koherentno delo.42 Zarazumevanje liberalne kritike Naj je zaista paradigmatičan pa ćemo seovde zadovoljiti sažetim izlaganjem njegovih argumenata.

Na samom početku on ukazuje na činjenicu da je već 90-ih Kongresu kome su dominirali republikanci predvođeni Njutom Gringičompostavio osnove za ovakav unilateralizam.43 Kongres je odbio daratifikuje čitav niz međunarodnih ugovora koje je Klintonovaadministracija potpisala, a vodio je i pravi mali rat sa UN odbijajući dajoj uplati redovne dažbine, kao čin osvete za neizabiranje SAD u komitetza ljudska prava.44

Naj prihvata da je neokonzervativni unilateralizam postao mejnstrimameričke politike, ali ukazuje da su izolacionističke i neorealističkekritike pogrešne. On smatra da nisu dobre kritike koje neokonse napadajuzbog preteranog uplitanja u svetske poslove i koje traže veće bavljenjesobom. Njegovo zalaganje ide u sasvim drugom pravcu: on traži veće idrugačije angažovanje SAD kao globalnog lidera u savezu sa drugima.

Naj naime sledi liniju strukturalne analize koju je započeo još krajemsedamdesetih sa stalnim saradnikom Robertom Kiohejnom. Oni surazvili koncept međuzavisnosti (interdependence) kao nužnu dopunurealističkoj teoriji moći. Ne slučajno, veliki deo knjige Paradoksameričke moći, ali i drugih skorijih Najovih dela posvećen je raznimoblicima globalizacije i promenama koje ona donosi. U centruistraživanja su informatička revolucija, približavanje i integrisanjeglobalnih finansijskih tržišta i globalne ekonomije, raznorazne praktičneprimene novih tehnologija i slične novosti. Ove strukturalne promenevode međutim izmeni prirode međunarodnih odnosa i međunarodnihpretnji. Prema Naju klasična realistička teorija (gde on jednim delomubraja i suverenističke unilateraliste) ne rešava nove probleme zato štose promenila priroda izazova. Naime i udari od 2001. su pokazali da

42 Joseph Nye, Soft Power, Foreign Afairs, 2004.

43 Džozef Naj, Paradoks američke moći, op. cit., str. 11

44 Podsećam na članak Edislava Manetovića koji ovo objašnjava kao manipulativnustrategiju čitavog američkog establišmenta. „Bžežinskog u pomoć“, Politika, 18. 07. 2008.

247


pretnja Americi ne dolazi od klasičnih država već od globalnihterorističkih mreža koje deluju u velikom broju država, čiju podršku neuživaju. Klasična intervencija i objava rata ne može da pomogne usuzbijanju terorističkih mreža koje deluju npr. u evropskim zemljama.

Osim globalnog terorizma i proliferacije WMD koje ove mrežepodstiču, među najvažnije nove pretnje Naj ubraja potencijalnu ekološkukataklizmu, ali i lakše prenošenje i širenje bolesti, veće opasnosti odglobalnih socijalnih neravnoteža itd. Poenta njegove kritike jeste da sena ove probleme može reagovati samo većim angažovanjem u saradnjisa drugima i boljim upravljanjem međunarodnim multilateralniminstitucijama. Značajan deo argumentacije jeste i tvrdnja da searogantnim unilateralizmom teraju saveznici od sebe.45 U radovimanapisanim posle Iraka pokazao je da je unilateralizam teranjemsaveznika oslabio legitimitet američke akcije, onemogućio njihovoangažovanje u logistici napada, i sprečio da oni kao i UN preuzmuznačajan deo tereta obnove Iraka, pokretanja njegove privrede iizgradnje novog Iraka kao stabilne države (nation building). Ovakvoteranje saveznika je odraz opadanja meke moći koja je prema Najujednako važna kao i tvrda, vojna moć, a upravo to neokonsi ne shvataju.

Naj sa odobravanjem citira Malabija koji na sledeći način definišeparadoks američke moći: “Paradoks američke moći na kraju ovogmilenijuma jeste da je ona i suviše velika da bi je izazvala bilo koja drugadržava, a ipak nedovoljno velika da reši probleme kao što su globalniterorizam i proizvodnja nuklearnog oružja. Americi je potrebna pomoć ipoštovanje drugih naroda.“46 Naj podseća i da istraživanja javnogmnenja pokazuju kako su prosečni Amerikanci protiv unilateralizma i dačak dve trećine njih podržava UN i druge međunarodne institucije.47

Ovaj autor je razvio teoriju o tri vrste moći u kojima Amerikanciimaju različiti nivo snage i uticaja. Na vrhu je vojna moć u kojojAmerikanci imaju dominaciju, ispod nje je ekonomska moć gde suAmerikanci izgubili nekadašnji stepen nadmoći jer je Evropa na

45 Džozef Naj, Paradoks američke moći, op. cit., str. 13.

46 Mallaby, prema Džozef Naj, Paradoks američke moći, op. cit., str. 70.

47 Ibid, str. 190.

248


približnom stepenu razvoja, a širom sveta se podižu sve jači igrači kaošto su azijski tigrovi, Kina, Indija, Brazil, Rusija itd. Na dnu je treća aliništa manje značajna moć koju u Paradoksu američke moći Najodređuje kao mrežu transnacionalnih odnosa van državne kontrole kojauključuje razne globalne igrače počev od bankara, prekomultinacionalnih korporacija, nevladinih organizacija sve do hakera iterorista. U Mekoj moći ovaj treći činilac se delimično menja pa se trećamoć precizno definiše kao meka moć.48 U oba slučaja poenta je da jednadržava, pa makar bila i najmoćnija kao što su SAD, ne može dakontroliše ovaj domen odnosa i moći već mora da radi sa drugima naupravljanju globalnim procesima i da svoj položaj jača izgradnjompoverenja kod drugih. Ključni prigovor unilateralizmu jeste darazgrađuje poverenje drugih i mogućnost privlačnosti Amerike iameričkih vrednosti. Unilateralizam i arogancija, tvrdi Naj, umanjujumeku moć SAD.49

Umesto toga on preporučuje multilateralizam pod snažnimameričkim vođstvom. On podseća da su Britanija u 19. i SAD u 20. vekuimali najviše koristi od globalizacije i međunarodnog sistema jer suuspeli da ga, uz pristanak drugih, oblikuju prema svojim vrednostima izahtevima. Slobodna trgovina, zlatni standard, MMF, Svetska banka,podseća Naj, sve su to institucije koje su obezbedile mir i prosperitet začitav svet, a omogućile su vođstvo Britanije i Amerike. Unilateralisti tohoće da potkopaju i da time umanje meku moć SAD. „Umesto toga“,kaže Naj, „Sjedinjene Države treba da koriste svoju trenutnu nadmoć ipomognu u oblikovanju institucija od kojih će koristi imati i Amerikancii ostatak sveta kako se globalizacija bude razvijala. Amerikanci ćemorati da razmotre multilateralne institucije i upravljanje u širojkoncepciji naših nacionalnih interesa...“50

Sporeći se sa unilateralistima Naj tvrdi da multilateralizam zaistauključuje troškove i ograničenja, ali da ih koristi daleko nadmašuju.Muravčik je primetio da uz pravnu osnovu i prihvatanje određenihograničenja od strane SAD drugi lakše prihvataju ispoljavanje američke

48 Joseph Nye, Soft Power, op. cit., p. xi

49 Džozef Naj, Paradoks američke moći, op. cit., str. 190.

50 Ibid, str. 159.

249


natproporcionalne moći.51 Sve u svemu, Americi je mnogo korisnije dai dalje podstiče rad multilateralnih institucija i da ih svojom snagom,diplomatijom, ekonomskim uticajem i promovisanjem američkihvrednosti i popularne kulture usmerava, tako što će stvarati uslove da seostvarivanje američkih vrednosti i interesa predstavi kao da je u interesučitavog sveta. Kako Naj kaže, Amerika zbog svoje snage treba da imavodeću ulogu u obezbeđivanju međunarodnog javnog dobra kao i upromovisanju međunarodne pravde.

Međutim, pogrešno je zaključiti da se Naj zalaže za punu izgradnjumultilateralnih institucija i za dosledno poštovanje njihovih odluka čak ikad nisu u američkom interesu. Naj zapravo ne odbacuje unilateralizam upotpunosti i zalaže se da se on održi kao neophodna mera delovanja uodređenim slučajevima. Usvajajući implicitno Volcovu argumentaciju, Najtvrdi: “Posmatrano u svetlu konstitucionalne pogodbe, multilateralizamameričke premoći je ključ njene dugovečnosti jer on smanjuje podsticaje zastvaranje alijansi protiv nas.“ Ali, dodaje on, „Naravno, nisu svimultilateralni sporazumi dobri ili u našem interesu, a Sjedinjene Državepovremeno treba da koriste unilateralne taktike u određenim situacijama,koje ću kasnije opisati.“52

Sledi zatim razmatranje sedam testova na osnovu kojihadministracija treba da odluči da li da se opredeli za multilateralne iliunilateralne taktike delovanja. To su „1) Interesi opstanka, 2) Uticaj navojsku i mir, 3)Vođstvo povećava (globalna) javna dobra 4)Konzistentnost sa našim vrednostima, 5) Pitanja od suštinske saradnje,6) Pomoć u podeli tereta i 7) Uticaji na našu meku moć“.53 Naj ovopoglavlje zaključuje preporukom da američka spoljna politika uglobalnoj informatičkoj eri treba da ima preferencu ka multilateralizmu,ali „Ponekad ćemo morati ići sami.“ Greška novih utilitarista je štounilateralizam pokušavaju da uzdignu od povremene privremene taktikena samostalnu dominantnu strategiju.

Dakle, suština Najeve kritike unilateralizma jeste da se manje više radio glupom i kontraproduktivnom političkom diskursu koji nepotrebno

51 Ibid, str. 223.

52 Ibid, str. 225.

53 Ibid, str. 229.

250


iritira i saveznike i protivnike i potencijalno nezainteresovane. Po staromobičaju arogancija moćnog zapravo govori da on i nije baš siguran u tusvoju moć kad želi svima da je nabija na nos. Mudrije je, dakle bitiklintonovski licemeran i upravljati multilateralnim institucijamaostvarujući svoje ciljeve kroz njih. Kad to ne bude moguće i kad jeneophodno delovati unilateralno, mora se pokušavati da se i tajunilateralizam uvije u multilateralnu oblandu, ne sme se biti arogantan imora se obezbediti što šira podrška što većeg broj saveznika.

4.

Brojne kritike, ali i neuspeh u „izgradnji države“ u Iraku iAvganistanu znatno su podrili samopouzdanje novih unilateralista.Većina neokonsa je nastavila da brani osnovni projekat ističući značajpostignutih uspeha, kao što je uklanjanje Sadamove diktature, ili recimopromenu u ponašanju Libije. Libija je prihvatila odgovornost za slučajLokerbi i obeštetila je porodice žrtava ovog terorističkog čina.Obustavila je programe za izradu WMD oružja i prihvatila straneinspektore. Time je zaradila ukidanje sankcija i mogućnost da se vrati umeđunarodne institucije i međunarodnu zajednicu pod zapadnimuslovima. Neokonsi ističu da je to direktna posledica zastrašivanja kojeje proizvela akcija u Iraku. Oni i inače po pravilu tvrde da Arapi poštujujedino silu i da se stoga sa njima jedino tako vredi ophoditi.

Međutim, naknadna otkrića da zapravo nije bilo nikakvog WMD uIraku dodatno su podrila legitimitet čitave akcije i njenih zagovornika.Sve više se govorilo i o vezama neokonsa sa izraelskom administracijompa su izrečene brojne sumnje da su ovi autori zagovarali akcije koje supre svega u interesu povećanja bezbednosti i zaštite Izraela, a neAmerike.54 Iako je drugi mandat počeo postavljanjem Kondolize Rajsumesto umerenog Pauela na mesto Državnog sekretara, vrlo brzo jesklonjen i sekretar za odbranu Donald Ramsfeld koji je bio jedan odglavnih promotera unilateralizma.

54 O ovim optužbama i o odgovorima samih neokonsa pogledaj Irwin Stelzer,“Neoconservatives and their Critics: Introduction“, u: Irwin Stelzer (ed.), The NeoconReader, Grove Press, New York, 2004, p. 6.

251


Drugi Bušov mandat je doneo znatno smireniji diskurs i politiku kojaje više bila okrenuta mekoj moći i povratku multilateralnim taktikama kaošto su približavanje evropskim saveznicima i saradnja sa regionalnimsilama. Paradigmatičan je način na koji je rešavan problem Severne Korejekoju je Buš svojevremeno svrstao u tzv. Osovinu zla. Umesto daunilateralno posegne za silom, Bušova administracija je pribeglakombinovanoj strategiji štapa i šargarepe koja je ključnu ulogu prepustilaKini kao najvažnijem igraču u regionu. Ova taktika se pokazala uspešnomi Koreja je prihvatila kontrolu i redukciju svojih nuklearnih programa.

Ova nova taktika rezultat je i brojnih novih kriza sa kojim je samaAmerika morala da se suoči. Uragan Katrina na koji administracija nijeadekvatno i na vreme reagovala podrio je poverenje građana SAD uadministraciju. Zatim je usledila kriza sa hispano imigrantima koja jedovela do izglasavanja predloga za izgradnju zida na granici saMeksikom kojim bi navodno trebalo da se zaustavi milionski prilivilegalnih imigranata. Već 2006. je počela velika finansijska kriza koja jeizazvala pad dolara, rast kamata i kataklizmu na tržištu nekretnina.Milioni američkih porodica više nisu bile u stanju da servisiraju svojedugove bankama i preko noći su ostajale bez kuća i stanova. Sve ovo jedovelo do pada američke arogancije, napuštanja onakvog eksplicitnogunilateralizma,55 okretanja saveznicima i novim pokušajima da se svojinteres ostvaruje kroz međunarodne institucije. Kristol, Krauthamer,Kejgan i ostali više nisu bili onakve zvezde kao tokom prvog mandata.Početkom 2005. čovek koji je još 1992. postavio osnove za ovakvupolitiku i čitavu ideju PNAC, Pol Volfovic, uklonjen je iz administracijei postavljen na mesto predsednika Svetske banke, gde je ostao tek neštoviše od dve godine. Time je Buš otvorio prostor za nešto drugačijupolitiku. Između ostalog administracija je počela više da ulaže u mekumoć (za šta ih je Naj pohvalio) kao i da mnogo više vodi računa o imidžuSAD u svetu, a posebno u muslimanskim zemljama.

Evropljani su tokom kosovske krize ponovo postali zadovoljni poštoje američka administracija ponovo u koordinaciji sa njima sprovodilaono što su započeli još 1999. Suprotno svim principima razrešenja

55 Krajnje indikativno je bilo distanciranje Frensisa Fukujame 2005, koji je počeo dakritikuje politiku koju je do tada i sam podržavao.

252


jugoslovenske krize, suprotno međunarodnim pravilima koje su onisami postavljali, suprotno Povelji UN i suprotno odlukama Savetabezbednosti sada su svi zajedno odlučili da Kosovu podare nezavisnost.Licemerni i evrocentrični Evropljani više nisu govorili o unilateralizmui aroganciji američke moći.

Zanimljivo je pogledati izjave koje je Džordž Buš mlađi davaotokom svoje poslednje posete Evropi u junu 2008. Odlazeći američkipredsednik izjavio je da mu je žao zbog arogantnih reči iz prvogmandata i zbog unilateralističkog diskursa koji je iritirao mnoge uEvropi i svetu.56 Ali je sva dela branio jednakim intenzitetom.

Na kraju se vraćamo na pitanje od koga smo pošli: šta se možeočekivati od politike nove administracije. Čini se da se tokom drugogmandata Bušova administracija vratila na pozicije bliske glavnom tokuameričke spoljne politike vođene i za vreme njegovog oca Buša starijegkao i Klintona. To je politika koja u praksi polazi od aksioma o američkomvođstvu u svetu, ali tu činjenicu ne potencira previše u javnim nastupima;politika koja pokušava da upravlja multilateralnim institucijama, da ihsama oblikuje postavljajući na njihovo čelo svoje favorite i da ih koristi zasvoje potrebe; politika koja polazi od svojih unilateralnih ciljeva, ali barsimulira da pokušava da ih oblači u multilateralnu odeću.

Slučaj promovisanja nezavisnosti Kosmeta je školski primer tepolitike.57 SAD su vodile čitav proces pregovora pod okriljem UNnametnuvši svog čoveka Martija Ahtisarija za pregovarača. Proces je bionajobičnija simulacija koja je unapred projektovana da dovede do željenogcilja: do proglašenja prekida pregovora usled navodne nemogućnostiBeograda i Prištine da se dogovore. Ahtisari je kao izaslanik UN zatimpredložio Plan o nadgledanoj nezavisnosti što je od početka bila američkavizija budućnosti Kosmeta. Jako je bitno da je ceo proces vodioEvropljanin, da se održavao u Beču i da su Evropljani osećali daAmerikanci rade zajedno sa njima pa čak ih formalno guraju napred.

56 “George Bush: My Warlike Talk Was Mistake“, Daily Telegraph, 11. 06. 2008.

57 Od više nego simboličkog značaja je činjenica da su proces de fakto osmišljavali isprovodili akteri koji su svojevremeno bili važan deo Klintonove administracije, NikolasBerns i Danijel Frid, ili blisko povezani sa tadašnjim glavnim pregovaračem RičardomHolbrukom, kao što je Frenk Vizner.

253


Kad je proces okončan i kada je Ahtisari podneo plan Amerikanci supokušali da ga proguraju u Savetu bezbednosti preko nove rezolucije.Usled odlučnog protivljenja Rusije taj plan nije prošao. SAD suzadovoljile formu, tj. neophodnost pokušaja multilateralnog delovanja štoje opet zadovoljilo Evropljane i njima bitan deo javnog mnenja. Navodnirazlozi pravde koji su po njima iznad međunarodnog prava, bili sudovoljni Evropljanima da zajedno sa SAD odmah nakon 17. februarapriznaju nezavisnost Kosova. U junu mesecu je Generalni sekretar UNBan Ki Mun podneo izveštaj u kome je na mala vrata, opet suprotnoprotivljenju Rusije izdao nalog da se Misija UNMIK-a transformiše kakobi uključila nelegalnu misiju EULEKS-a. Sve u svemu gola sila sesistemom pseudo-diplomatskih prevara i simulacije multilateralizmanameće kao nešto što navodno prolazi kroz međunarodne institucije i imanjihov legitimitet i pseudolegalitet.

Čini se da će ovo ostati okvir za delovanje i naredne administracijesvejedno da li na njenom čelu bio Džon Mekkejn ili Barak Obama. Trebapogledati spoljnopolitičke timove oba kandidata. Glavni Mekkejnovsavetnik za spoljnu politiku je Robert Kejgan, a vredi podsetiti i da jekrajem 90-ih upravo ovaj vijetnamski veteran bio favorit neokonsa u trciza republikansku nominaciju.58 Stoga bi se možda od takve administracijemogao očekivati nešto tvrđi i arogantniji pristup međunarodnimodnosima, daljnje povećanje izdataka za odbranu i verovatno sprovođenjeintervencije u Iranu.

Međutim, ako se pogleda spoljnopolitički tim Baraka Obame,predstavljen u junu mesecu, doći će se do sličnih zaključaka. VorenKristofer, Madlen Olbrajt i posebno istaknuti član neokonzervativnoglobija Ričard Perl garantuju veoma slične principe delovanja. Ako se pratinagli skok energenata i činjenica da energetska glad novih velikihindustrijskih sila, kao što su Kina i Indija, doprinosi bespoštednoj borbi zakontrolu energetskih nalazišta, onda je sigurno da će Amerikanci nastavitida fizički ovladavaju kaspijskim i persijskim bazenom kao najvažnijimležištima nafte i gasa u svetu. Treba primetiti da demokratski kandidatitokom preliminarnih izbora nisu ni pominjali mogućnost povlačenjavojske iz Iraka i Avganistana. To jednostavno nije opcija za američki

58 Gary Dorrien, “Benevolent Global Hegemony“, Logos, 3.2, Spring 2004.

254


establišment bez obzira što ogromna većina građana smatra da bi totrebalo da se uradi. Ako američka politička, korporativna i vojna elitaprocene da je napad na Iran neophodan onda ćemo ga dobiti bez obzira konominalno bio na vlasti. Kao što sam u ovom članku pokazao ciljevi isuština politike ostaju isti bez obzira na diskurs koji administracija i njenianalitičari koriste. Volc je zaista u pravu: Američka sila će se ponašatineobuzdano sve dok njena snaga i dalje bude toliko disproporcionalna uodnosu na ostale sile. No to ne znači da je stvaranje velikih koalicija protivnje izgledno za blisku budućnost. Svima je zasad i dalje više u interesu datraže neki modus vivendi kako bi ekonomski i vojno jačali.59

LITERATURA

1. Thomas Banchoff, Value Conflict and US-EU Relations: The Case ofUnilateralism, ACES Working Paper Series, June 2004.

2. Fritz Breuss, “WTO Dispute Setltlement: four EU-US Mini TradeWars – A rejoinder“, u Journal of Industry, Competition and Trade,vol 4, no. 4, December 2004.

3. Stephen G. Brooks i William C. Wohlforth, “International Relationstheory and the Casse against Unilateralism“ u Perspectives on PolitcsVol 3/3, September 2005.

4. Ralph G. Carter, “Leadership at Risk: The Perils of Unilateralism“,Political Science and Politics, Vol. 36/1, January 2003.

5. Pierre Conesa i Olivier Lepick, “Threats to Disarmament andInternational Security“, Le Monde Diplomatique, July, 2002.

59 Rusija, međutim, već ulazi u situaciju kada će ozbiljno morati da preispita svojudosadašnju politiku. Suprotno obećanjima i ranijim dogovorima Amerikanci su NATOdoveli na same granice Rusije i nastavljaju da je zloslutno okružuju. Eventualni brzi ulazakUkrajine i Gruzije u ovu organizaciju biće strašan politički i bezbednosni udar za Rusiju.To znači ozbiljan teritorijalni spor oko Abhazije i Južne Osetije i pre svega definitivnogubljenje Krima i sevastopoljske flote. Iako je ugovor o ostajanju flote potpisan do 2017,Ukrajina pod američkim uticajem, nizom provokacija pokušava da ga ranije raskine i da upotpunosti izbaci ruske snage sa svoje teritorije. Tako bi Rusija posle više stotina godinabila potisnuta s Crnog mora i izgubila strateški važnu mogućnost kontrole ovog vodenogputa. U tom kontekstu treba posmatrati činjenicu da je novi predsednik Dmitri Medvedevprvo posetio Kinu i da su u julu mesecu ove dve zemlje dvostrukim vetom zaustavileameričko-britansku inicijativu za sankcije Zimbabveu.

255


6. Vidi Robert Cooper, “The New Liberal Imperialism“, Guardian, 07.04. 2002.

7. Gary Dorrien, “Benevolent global Hegemony“, u Logos, 3.2, Spring2004.

8. Sergio Fabbrini, “Layers of anti-Americanism: Americanization,American Unilateralism and anti-Americanism in EuropeanPerspective“, u Europen Journal of American Culture, Vol 23/2, 2004.

9. Francis Fukuyama, “Neoconservative Moment“, u National Interest,Winter, 2004.

10. Frank P. Harvey, Globalims,Terrorism and Proliferation, avgust,2002. http://www.dfait-maeci.gc.ca/arms/isrop/research/harvey_2002/menu-en.asp 27/06/2008.

11. Tomas Hobs, Levijatan, Kultura, Beograd, 1961.12. John Ikenberry, “Is American Multilateralism in Decline?” u

Perspective on Politics, Vol. 1/3, pp. 533-545.13. John Ikenberry “The End of the Neoconservative moment” u

Survival, Vol. 46/1, Spring 2004.14. Robert Kejgan, O raju i moći, Čarobna knjiga, Beograd, str. 58.15. Kristofer Koker, Sumrak zapada, Dosije, Beograd, 2006.16. Charles Krauthammer, “Unipolar Moment“ u Foreign Affairs, vol

70/1, 1990. 17. Charles Krauthammer, “Unipolar Moment revisited“, u National

Interest, Winter 2002/2003.18. Charles Krauthammer, Democratic Realism, American Enterprise

Institute, 2004.19. William Kristol i Robert Kagan, “National Interest and Global

Responsibility“ u Irwin Stelzer, (ed.), The Neocon Reader, GrovePress, New York, 2004.

20. Henry Liu, “US Unilateralism, Nonproliferation and UnilateralProliferation“, Global Reserach, 29. 08. 2006, www.globalresearch.ca/index.php?context=va&aid=3089 14/07/2008.

21. Edislav Manetović, „Bžežinskog u pomoć“, Politika, 18. 07. 2008.22. The National Security Strategy of the United States of America,

www.whitehouse.gov/nss.html, 14/07/2008.

256


23. Džozef Naj, Paradoks američke moći, BMG, Beograd, 2004, str. 217.24. Joseph Nye, Soft Power, Foreign Afairs, 2004.25. Toru Oga, “From Take-Over to Make-Over: Realists? Rebellion

against Iraq War“ na www.allacademic.com/meta/p179600_index.html 10/07/2008.

26. Norman Podhoretz, “World War IV: How it Started, What it meansand Why We have to win“ u Commentary, September 2004.

27. Adam Quinn, “The Deal“, ISA Conference, San Diego, March 2006. 28. Irwin Stelzer, “Neoconservatives and their Critics: Introduction“ u

Irwin Stelzer, (ed.), The Neocon Reader, Grove Press, New York,2004, p. 14.

29. Milovan Vuković, „American Foreign Policy at the Crossroads –between Idealism and Realism, informal and formal Empire,Unilateralism and Multilateralism“, u Međunarodni problemi, volLVI, br. 1, Beograd, 2004.

Dr. Miša ĐURKOVIĆ

NEW AMERICAN UNILATERALISM

ABSTRACT

The article deals with the phenomenon of the so-called New AmericanUnilateralism. The author searches for the causes, genesis and sources ofsuch a behaviour of the current American administration, especiallyemphasising the importance of the neoconservative group, which has beencreating, justifying and implementing this kind of unilateral strategy.Criticism of this politics is presented, coming from different directions. Theauthor concludes that it is more the new discourse than the new politics, sincethe politics of George W. Bush does not substantially differ from the politicsof previous American presidents. Having that in mind, it seems possible topredict that the strategy of the next president will probably go along the samelines and unilateralism will keep on being practiced as long as the worldfunctions according to the unipolar model, with US as a global hegemon.

Key Words: unilateralism, USA, neoconservatives, George W. Bush,Europe

novi ameriČki unilateralizam 2 - doiserbia€¦ · 1 dr miša Đurković, naučni saradnik u...

Documents