RAZVOJ ODRŽIVOG TURIZMA

Sredstvo: Noseći kapacitet turističke destinacije 1. Pojam nosećeg kapaciteta U literaturi se mogu naći mnogobrojne i raznovrsne definicije pojma nosećeg kapaciteta. U nameri da pojasnimo razumevanje ovog koncepta, osvrnućemo se na neke od njih. Weaver i Lawton (2002) definišu noseći kapacitet kao "obim turističkih aktivnosti koje mogu da se obavljaju bez nastajanja ozbiljnije štete za destinaciju". Manning (1999) odnosi se prema granicama prihvatljivih promena (Limits of Acceptable Change - LAC) i srodnim modelima kao "okvirima nosećeg kapaciteta" Svetska turistička organizacija (UNWTO) definiše pojam nosećeg kapaciteta kao: "maksimalan broj ljudi koji u isto vreme mogu da posete turističku destinaciju, bez izazivanja štetnih posledica po fizičko, ekonomsko i socio-kulturno okruženje i neprihvatljivog smanjenja kvaliteta zadovoljstva posetilaca" (PAP/RAC, 1997). Prema Svetskoj turističkoj organizaciji, noseći kapacitet je presudan za zaštitu životne sredine i održivi razvoj (UNWTO, 2002). Hunter (1995) daje preciznije određenje četiri vrste nosivosti, kao:

� fizička nosivost, � psihološka (perceptivna) nosivost, � socijalna nosivost i � ekonomska nosivost.

"Fizički noseći kapacitet - granica iza koje će početi da se dešava trošenje ili će se pojaviti ekološki problemi; Psihološki (ili perceptivni) noseći kapacitet - najniži stepen zadovoljstva turista koji su spremni da prihvate pre nego što počnu da traže alternativne destinacije; Socijalni

noseći kapacitet - nivo tolerancije lokalnog stanovništva na prisustvo i ponašanje turista u destinacijskoj oblasti, i/ili stepen napunjenosti korisnicima (turistima), koji su spremni da prihvate ostali turisti; Ekonomski noseći kapacitet - sposobnost apsorbovanja turističkih aktivnosti bez potiskivanja ili remećenja poželjnih lokalnih aktivnosti." Na osnovu do sada iznetog, može se zaključiti da se noseći kapacitet odnosi na broj turista koji

pod određenim uslovima može da prihvati neka destinacija bez nepoželjnih posledica na životnu

sredinu i kvalitet doživljaja posetilaca, a zatim i zadovoljstvo lokalne zajednice razvojem

turizma, kao i prihvatljivu zavisnost lokalne ekoniomije od stepena turističkog razvoja.

Da bi se noseći kapacitet primenio na određenoj destinaciji neophodno je dobro definisati zonu na kojoj će biti primenjen obzirom da sam turistički noseći kapacitet varira između različitih delova neke oblasti. Korišćenjem alata za planiranje (zoniranje i tehnike upravljanja tokovima posetilaca) može se znatno smanjiti uticaj turizma na određenom lokalitetu. U novijoj literaturi, interes za nosećim kapacitetom pomeren je sa "objektivno" određenih, u strategije "poželjnih uslova", koje obezbeđuju više prednosti u oblasti planiranja i donošenja odluka. Takođe su ustanovljeni alternativni koncepti u duhu pristupa "upravljanje pomoću smernica", kao što su pristupi: Upravljanje uticajem posetilaca (Visitor Impact Management), Granice prihvatljivih promena (Limits of Acceptable Change) i Okviri za zaštitu resusa na osnovu iskustva posetilaca (Visitor Experience Resource Protection Frameworks), umesto turističkog nosećeg kapaciteta

2

2. Cilj i svrha utvrđivanja Noseći kapacitet nije samo broj koji se izračunava pomoću neke jednostavne formule, nego jedan kompleksan izraz međuzavisnosti različitih faktora, koji ne moraju i u većini slučajeva nisu kompatibilni, već naprotiv, često vrlo suprodstavljeni. Tako je pri izračunavanju nosećeg kapaciteta neophodno obaviti određene predradnje i stvoriti preduslove za to. U tom smislu, moguće je sprovesti osam faza u ovom postupku:

� određivanje menadžment standarda za destinaciju ili turistički resurs, koji će biti podržan i vrste turističkog iskustva koje se planira

� određivanje vremenskog perioda za koji se definiše noseći kapacitet (sat, dan, sedmica, mesec ili godina)

� određivanje indikatora za ekološke, socio-kulturne, psihološke i ekonomske komponente nosećeg kapaciteta

� definisanje mera održivog stanja za svaki od indikatora � ustanovljavanje očiglednih veza između stanja indikatora i nivoa korišćenja � rasuđivanje o mogućnostima prihvatanja određenih uticaja � određivanje nosećeg kapaciteta je više, manje ili jednako sa određivanjem turističkih

poseta � određivanje menadžment strategije koja će omogućiti da se definisani noseći kapacitet

poštuje (Hall and McArthur, 1998)

Utvrđivanje (možda primerenije: procena) nosećeg kapaciteta se koristi kao pokazatelj uticaja turizma na prirodno, socio-kulturno i ekonomsko okruženje u turističkim destinacijama. Predstavlja važnu komponentu planiranja razvoja turizma, a ujedno je i jedan od mehanizama za postavljanje standarda održivog turizma. U principu, postoje ograničena iskustva sa primenom nosećeg kapaciteta u upravljanju turističkim destinacijama. Međutim, osnovni elemenat koncepta - potreba za utvrđivanjem granice turističkih aktivnosti je prisutna u interesovanju i prioritetima lokalnih menadžera i planera. Pitanje razvoja turizma se sve više stavlja u okvir lokalne strategije održivog razvoja, u kom slučaju, utvrđivanje kapaciteta lokalnih sistema za održivi turizam, postaje centralni problem. Granične vrednosti (pragovi) treba da stimulišu zajednice za preduzimanje odgovarajućih akcija na nivou destinacije. Takvu akciju je lakše ugraditi u postojeće odgovornosti, funkcije i aktivnosti upravljanja lokalnim poslovima. To je moguće u sledećim slučajevima:

� Upravljanje područjima posebne namene, gde postoje režimi upravljanja u smislu administrativno-organizacione strukture i planovi upravljanja (ciljevi, prioriteti, merenja).

� Proces izrade i razmatranja strategije lokalnog razvoja, gde budući razvojni problemi postaju deo aktivnosti lokalne vlasti u planiranju i upravljanju. Strateško planiranje može da pruži podršku razmatranju i utvrđivanju turističkog nosećeg kapaciteta.

3. Komponente nosećeg kapaciteta Na osnovu glavnih dimenzija međuzavisnosti razvoja i okruženja, uticaje turizma u nekom području moguće je analizirati u okviru tri velike oblasti: fizičko okruženje (prirodno i veštačko, uključujući i infrastrukturu), socijalno okruženje (stanovništvo, društvena struktura i dinamika,

3

kulturni identitet) i ekonomsko okruženje (uključujući institucionalno i organizaciono). Neki autori izdvajaju i psihološku komponentu (zadovoljstvo posetilaca, tolerancija lokalnih žitelja i sl.). Analiza naučne literature iz ove oblasti pokazuje da se razmatranje nosećeg kapaciteta kreće oko ove tri osnovne komponente ili dimenzije, koje je Evropska Komisija (2002) označila kao: fizičko-ekološka, socio-demografska i političko-ekonomska. Prilikom razmatranja nosećeg kapaciteta, istaknut je različit značaj ove tri komponente u različitim destinacijama. Ove razlike proizilaze iz a) karakteristika lokaliteta, b) prisutnih oblika turizma i c) međuodnosa turizma i

životne sredine.

3.1. Fizičko-ekološka komponenta Fizičko-ekološka celina obuhvata sve fiksne i prilagodljive komponente prirodnog i stvorenog (kulturnog) okruženja, kao i infrastrukturu. "Fiksne" komponente odnose se na kapacitete prirodnih sistema, koji se izražavaju i kao ekološki kapacitet, apsorbcioni kapacitet i sl. Njima se ne može lako upravljati pomoću ljudskih aktivnosti i ova ograničenja treba poštovati kao takva. Fleksibilne (elastične) komponente odnose se uglavnom na infrastrukturne sisteme, kao što su vodovod, kanalizacija, struja, prevoz, društvene pogodnosti (telekomunikacione i poštanske usluge, zdravstvene usluge, prodavnice, banke i dr.). Ograničenja kapaciteta infrastrukture mogu se povećavati kroz ulaganja, organizaciono-regulativne mere itd. Iz tog razloga, njihove trenutne vrednosti ne mogu se koristiti kao osnova za određivanje nosećeg kapaciteta, već kao okvir i orijentacija kod preduzimanja upravljačkih aktivnosti. Nivoi kapaciteta za fizičko-ekološku komponentu mogu se iskazati kao:

� Prihvatljivi nivo zagušenja ili koncentracije na ključnim prostorima kao što su plaže, skijališta, parkovi, ulice, muzeji i sl.;

� Maksimalni prihvatljiv gubitak prirodnih resursa (na pr. voda ili zemljište) bez značajnijih degradacija i poremećaja u funkcionisanju ekosistema, biodiverziteta ili gubitka vrsta;

� Prihvatljiv nivo zagađenosti vazduha i vode ili buke, na osnovu dopuštene doze ili apsorbcionog kapaciteta lokalnih ekosistema;

� Intenzitet korišćenja saobraćajne infrastrukture, kapaciteta i usluga; � Korišćenje i zagušenje komunalnih objekata i usluga vodosnabdevanja, električne

energije, telekomunikacija, kao i upravljanje čvrstim i tečnim otpadom - tretman i odlaganje;

� Odgovarajuća dostupnost ostalih društvenih pogodnosti i usluga, kao onih koje se tiču zdravlja i bezbednosti, stanovanja i komunalnih usluga.

3.2. Socio-demografska komponenta Socio-demografska celina odnosi se na one socijalne aspekte koji su značajni za lokalne zajednice jer su u vezi sa prisustvom i razvojem turizma. Društveni i demografski problemi, kao što su raspoloživa radna snaga ili obučeno osoblje, uključujući takođe socio-kulturna pitanja, kao što je osećaj identiteta lokalne zajednice ili turističko iskustvo itd. Neke od njih se mogu iskazati

u kvantitativnom smislu, ali većina ne mogu i zahtevaju odgovarajuća socio-psihološka

istraživanja. Granice društvenog kapaciteta je možda najteže odrediti, jer u velikoj meri zavise od vrednosnih sudova. Na neke socio-demografske karakteristike mogu da utiču političke i ekonomske prilike, kao što su migracione politike na pr. Socijalni noseći kapacitet koristi se kao

4

generički (opšti) izraz koji uključuje oba nivoa tolerancije - lokalnog stanovništva, kao i kvalitet iskustva posetilaca tog područja. U praksi se za njegovo utvrđivanje često koriste anketna istraživanja. Nivo kapaciteta ovih komponenti može se izraziti na sledeće načine:

� Broj turista i tipova turističko-rekreativnih aktivnosti koji može biti apsorbovan bez uticaja na osećaj identiteta, životnog stila, društvenog obrasca i aktivnosti zajednice domaćina;

� Nivo i vrsta turizma koji ne menja u značajnoj meri lokalnu kulturu, na direktne ili indirektne načine, u smislu umetnosti, zanata, sistema verovanja, svetkovina, običaja i tradicije;

� Nivo tirizma koji neće biti štetan ili ugrožavati lokalnu populaciju i njeno pravo na korišćenje usluga i pogodnosti;

� Nivo turizma (broj posetilaca, kompatibilnost tipova aktivnosti) na nekom području, bez neprihvatljivog pada kvaliteta iskustva posetilaca.

U okviru ove komponente, mnogi autori izdvajaju socio-kulturnu podkomponentu. Turizam je jedan od glavnih uzroka, a i poligona susretanja različitih naroda i kultura iz kojih mogu proisteći različiti socio-kulturni konfikti. To biva jasnije ako se podsetimo da su osnovni elementi kulture: jezik, norme, vrednosti, običaji, simboli, religija, rituali... Socio-kulturne posledice turizma zavise od brojnih faktora: brojčani odnos turista i domaćina, kulturna distanca, način kontakta i njegovo trajanje, kulturne vrednosti, socio-kulturni modeli populacija koje stupaju u kontakt, propustljivost kultura, brzina i intenzitet turističkog razvoja, stepen razvoja turizma u određenoj sredini, stepen kosmopolitizacije lokalne populacije i dr. 3.3. Političko-ekonomska komponenta Političko-ekonomski set odnosi se na uticaj turizma na lokalne privredne strukture, aktivnosti itd,uključujući i konkurenciju ostalim sektorima. Takođe su obuhvaćena i institucionalna pitanja u meri u kojoj su lokalni kapaciteti uključeni u upravljanje prisutnim turizmom. Razmatranje političko-ekonomskih parametara može koristiti da se izraze razlike u vrednostima i stavovima između članova lokalne zajednice i turista. Nivo kapaciteta za ove komponente može se izraziti kao:

� Nivo specijalizacije u oblasti turizma; � Gubitak radnih mesta u drugim sektorima izazvan razvojem turizma; � Prihodi od turizma i pitanje njihove distribucije na lokalnom nivou; � Nivo zaposlenosti u turizmu u odnosu na lokalne ljudske resurse.

I pored toga što vlada mišljenje da konačan noseći kapacitet destinacije predstavlja rezultntu navedena tri, odnosno četiri nivoa (ako psihološki kapacitet posmatramo posebno), stvarni noseći kapacitet mora uvažavati svaki pojedinačno utvrđeni kapacitet, naročito granične vrednosti koje se utvrde za neki od pomenuta četiri osnovna nivoa. Dakle, ukoliko ekološki kapacitet nekog lokaliteta iznosi 50 posetilaca/ha dnevno, socijalni 100, psihološki 80, a ekonomski 90 posetilaca, uvažavajući sva četiri nivoa kapaciteta, ukupni noseći kapacitet će iznositi 50 posetilaca po ha/dan, jer je to najniži pojedinačno utvrđeni kapacitet. Tako na pr., u slučaju prekomernog broja šetača na planinama dolazi do degradacije životne sredine, mada turisti, uprkos tome, mogu biti zadovoljni.

5

4. Metode za utvrđivanje turističkog nosećeg kapaciteta 4.1. Pristup: Utvrđivanje turističkog nosećeg kapaciteta kao deo procesa planiranja Utvrđivanje i implementaciju turističkog nosećeg kapaciteta (TNK) treba smatrati aktivnošću u procesu planiranja razvoja turizma. Na slici 1 opisani su glavni koraci koji mogu da se koriste u postupku utvrđivanja i implementacije TNK. U tom smislu, značajno je obratiti pažnju na sledeće:

1. Proces utvrđivanja i implementacije TNK i širi proces planiranja održivog turizma, koji su paralelni i komplementarni procesi, treba da obezbede opšti okvir koji bi mogao da usmerava lokalnu zajednicu, planere i donosioce odluka.

2. Postavljanje ograničenja za odvijanje turističkih aktivnosti podrazumeva postojanje vizije o lokalnom razvoju i odluka o upravljanju turizmom. Konsultacije sa relevantnim stejkholderima (interesne grupe) su ključno pitanje u svim fazama.

3. Celokupna procena turističkog nosećeg kapaciteta ne mora da vodi do jedne brojčane vrednosti (granice), poput broja posetilaca.Uslovno utvrđivanje gornje i donje granice nosećeg kapaciteta može biti korisnije od fiksne vrednosti. Procena TNK treba da obezbedi ne samo maksimalni, nego i minimalni nivo razvoja, koji predstavlja najniži nivo potreban za održivost lokalnih zajednica i subjekata turističke privrede. "Noseći kapacitet nije naučni koncept i formula za dobijanje broja, posle čega razvoj treba da se završi. Eventualna ograničenja moraju se smatrati smernicom. Ona trebaju da se pažljivo razmatraju i kontrolišu, dopunjena sa drugim standardima. Noseći kapacitet nije fiksan. On se razvija sa vremenom i rastom turizma i na njega mogu da utiču tehnike upravljanja i kontrole" (Saveriades, 2000).

4. Proces utvrđivanja turističkog nosećeg kapaciteta sastoji se iz dva dela:

Opisni deo (A): Opisuje kako turistička destinacija funkcioniše, uključujući fizičke, ekološke, socijalne, ekonomske i političke aspekte turističkog razvoja. U ovom kontekstu, od posebnog značaja je da se identifikuju:

� Ograničenja: Ograničavajući faktori kojima se ne može lako upravljati. � Uska grla: Ograničavajući faktori sistema kojima menadžeri mogu upravljati (broj

posetilaca na određenom mestu, kapacitet vodovoda). � Uticaji: Elementi sistema pod uticajem intenziteta i tipa upotrebe.

Procenjivi deo (B): Opisuje kako treba da se upravlja određenim područjem i nivo prihvatljivih promena. U ovom kontekstu, značajno je određivanje:

� Ciljeva/smernica: Definisanje vrste iskustva, kao i posledica koje mogu da proisteknu iz određenih turističkih aktivnosti.

� Kriterijuma evolucije: Odrediti prihvatljiv nivo promena (Prema: Shelby i Heberlein, 1984).

5. Implementacija turističkog nosećeg kapaciteta se vrši uz pomoć sistema indikatora. U toku procesa utvrđivanja TNK, može se razviti početni set indikatora, koji bi se kasnije finalizovao. Čitav proces je dinamičan i treba ga posmatrati kao sredstvo za vođenje politike održivog turizma.

6

Slika 1. Postupak utvrđivanja i implementacije turističkog nosećeg kapaciteta

PLANIRANJE RAZVOJA TURIZMA UTVRĐIVANJE - IMPLEMENTACIJA TURISTIČKOG NOSEĆEG KAPACITETA

Analiza sistema Fizičke, ekološke, demografske,

socio-kulturne, ekonomske, političke, instituciokalne karakter.

Fizičko- ekološka

komponenta FEK

Socio-demografs. komponenta

SDK

Političko-ekonom.

komponenta PEK

Analiza turističkog razvoja Vrste i stepen razvoja turizma,

tokovi, aktivnosti, turist.proizvod, postojeća ograničenja i td.

Procena: Identifikacija problema, pretnji, rizika, interesa, konflikata

i mogućnosti

Identifikacija problema:

1. Fizičko- 2. Socio- 3. Političko- ekološka demografska ekonomska komponenta komponenta komponenta FEK SDK PEK

Formulacija ciljeva i smernica/ definisanje prioriteta

Izrada alternativnih pravaca akcije (varijante)

Izbor povoljnije varijante

Formulisanje strategije

Implementacija

Monitoring i evaluacija

Definisanje indikatora, graničnih vrednosti i željenih nivoa

FEK SDK PEK

Procena uticaja različitih varijanti

FEK SDK PEK

Definisanje kritičnih faktora: Indikatori uskih grla i ograničenja

FEK SDK PEK

Utvrđivanje ukupnog nosećeg kapaciteta na osnovu ključnih

kritičnih faktora

Politike merenja TNK

Indikatori TNK (konačna lista)

7

4.2. Metodologija za merenje turističkog nosećeg kapaciteta Kao što je već istaknuto, turistički noseći kapacitet uključuje određivanje dopustivog nivoa turizma (često iskazanog u broju turista po jedinici vremena ili koncentraciji i sl.), koji je proizašao iz analize ključnih obeležja (kao na pr., prirodni resursi, zaštićene vrste, kulturni i socijalni modeli, tradicija itd.), koja mogu učestvovati u turističkom razvoju mesta, percipirana kao ograničenja, prepreke ili uska grla, na osnovu kojih turistički menadžment može da donosi odluke. Njih je moguće postaviti na osnovu jedne od komponenti (tabela 1) ili njihovom kombinacijom (Evropska Komisija, 2002). Tabela 1. Merenje turističkog nosećeg kapaciteta (TNK) po komponentama

ANALIZA FIZIČKO-EKOLOŠKIH KARAKTERISTIKA SISTEMA

ANALIZA SOCIO-DEMOGRAFSKIH KARAKTERISTIKA SISTEMA

ANALIZA POLITIČKO-EKONOM. KARAKTERISTIKA SISTEMA

a) Analiza opštih ekološkil i fizičkih karakteristika područja U ovom kontekstu neophodno je definisati granice sistema. Bilo bi korisno ako se posmatrana oblast može da podudari sa popisnim jedinicama ili opštinama za koje izvesni podaci već postoje. Istraživanje zahteva prikupljanje i obradu što većeg broja relevantnih podataka. Poseban značaj se daje ključnim karakteristikama kao što je hidrologija, vegetacione osobenosti i bogatstvo, prirodni i kulturni pejzaži, urbani modeli, turistički razvojni modeli, transportna mreža, vodosnabdevanje, proiz vodnja energije, zastupljenost različitih usluga, pratećih delatnosti (zdravstveni i dr kapaciteti). b) Definisanje odnosa sa susednim područjima na osnovama jačine veza sa posmatranim područjem, preko postojeće infrastrukture ili ključnih ekoloških sistema i procesa.

a) Analiza opštih demografskih i socijalnih karakteristika područja Prikuljanje i analiza podataka o rastu i gustini populacije, starosnoj i drugim strukturama. b) Analiza kulturnih modela i društvenih odnosa Poseban naglasak se često stavlja na one aspekte koji bi mogli da utiču na korišćenje resursa i na odnose lokalne zajednice i posetilaca. Ponekad imigracija radne snage iz drugih oblast, na pr., može biti izvor socijalnih napetosti i sl. c) Definisanje odnosa sa širim sistemom (kulturni i socijalni uslovi u širem regionu) koji mogu da utiču na posmatrani sistem.

a) Analiza opštih političko-ekonomskih karakteristika područja - Stanje/struktura privrede: zaposlenost, prisustvo tradicionalnih delatnosti kao što su poljoprivreda, ribarstvo i stari zanati, sezonski karakter delatnosti, prosečne zarade; - Politika, proces donošenja odluka: glavni akteri i učešće zajednice; - Organizacioni aspekti: mesne procedure, naučne, tehničke, upravljačke sposobnosti za rešavanje problema; - Regulatorni/institucionalni kontekst: ciljevi i smernice za turizam, razvoj i okruženje, planovi, korišćenje zemljišta, propisi i standardi na snazi u turističkoj destinaciji, javno-privatne investicije. c) Definisanje odnosa sa širim sistemom koji ima jake političke i ekonomske veze i uticaje na posmatrani sistem.

ANALIZA TURISTIČKOG RAZVOJA a) Analiza turističke ponude i potražnje; b) Definisanje tipa turističkog razvoja - masovni, naspram selektivnih oblika kao kulturni, ruralni, verski, aktivni, ekoturizam i sl.; c) Definisanje nivoa razvoja turizma. U ovom slučaju potrebni su podaci o broju dolazaka, noćenja i td.; d) Istraživanje budućih trendova, perspektiva za razvoj turizma, potencijalne turističke tražnje (međunarodne i domaće) i td.; e) Identifikacija turističkih atraktivnosti. Identifikovati resurse i određena područja sa ključnim atrakcijama za turističke posete, klasifikovati ove atrakcije, da li su sezonskog karaktera ili ne, veze sa okruženjem i td.; f) Analiza prostornog razmeštaja i sezonalnosti (karakter) turističkih tokova. Dužina boravka za pojedine vrste turističkih atraktivnosti; g) Inventar aktivnosti i događaja; h) Identifikacija karakteristika posetilaca (starost, pol, prihod, etničko poreklo, motivacije, očekivanja). Identifikacija glavnih grupa: turisti na stacionarnom boravku, ekskurzionist...; i) Identifikacija modela ponašanja. Stepen korišćenja različitih kapaciteta, koncentracija poseta, dužina boravka, aktivnosti na odredištu, nivo turističkog zadovoljstva i td.; j) Identifikacija profila posmatrane oblasti;

8

k) Analiza aktuelne politike razvoja turizma; l) Analiza nacionalnih i lokalnih programa i strategija razvoja turizma; m) Analiza turističkih prihoda i td.

IMPLIKACIJE NA FIZIČKO-EKOL. KOMPONENTE - Identifikacija uzroka - Sezonalnost: dužina trajanja glavne sezone; koeficijent: 3 najbolja/3 najlošija meseca; problemi sa vodosnabdevanjem, otpadom i energijom. - Tip aktivnosti: Istraživanje celog spektra aktivnosti sa aspekta uticaja na životnu sredinu i stabilnost ekosistema.

PROCENA STANJA FIZIČKO-EKOL. KOMPONENTE SISTEMA Posebno: - Životna sredina: degradacija nastala zbog postojćeg razvoja, ranjivost resursa i ekosistema; - Tehnička infrastruktura/usluge; - Turistička superstruktura, a posebno kapaciteti smeštaja, kategorija, kvalitet usluga, korišćena tehnologija za uštedu ključnih resursa; - Turističke atrakcije. a) Ocena uticaja na lokalno okruženje i infrastrukturu; b) Identifikacija problema i pretnji Identifikacija ključnih problema, pretnji i rizika za: - Okruženje (problemi izazvani razvojem turizma) i - Razvoj turizma (problemi izazvani pogoršanjem životne sredine). Ovi problemi predstavljaju rizik za budući razvoj turizma; c) Identifikacija sukoba, mogućnosti i problema za upravljanje (na pr. tokovi posetilaca).

IMPLIKACIJE NA SOCIO-DEMOG. KOMPONENTE - Identifikacija uzroka Razvoj turizma može imati značajne implikacije na mogućnost zapošljavanja, porodične strukture i društvene odnose. Proučavanje ovih uticaja može istaći ranjivost socio-demografske komponente u odnosu na razvoj turizma.

PROCENA STANJA SOCIO-DEMOG. KOMPONENTE SISTEMA

a) Ocena uticaja na lokalnu zajednicu Identifikacija karakteristika lokalne populacije. Rezidenti su važan činilac "gostoprimstva" na destinaciji. Reakcija stanovnika destinacije na turizam u celioni, kao i na turiste posebno, određuje društveni uticaj turizma na lokalne zajednice, a time i socijalni noseći kapacitet destinacije; b) Procena nivoa zadovoljstva turista; c) Identifikacija problema, pretnji za ključne resurse, socio-kulturnih konflikata. Kad su atraktivni resursi deficitarni, konflikti mogu lako nastati između različitih grupa korisnika.

IMPLIKACIJE NA POLIT.-EKONOM. KOMPONENTE - Identifikacija uzroka Napuštanje tradicionalnih obrazaca ponašanja, monokulture, nedostatak organizacionih sposobnosti za savlađivanje uticaja turizma i td.

PROCENA STANJA POLIT.-EKON. KOMPONENTE SISTEMA a) Identifikacija problema, pretnji, konflikata i posledica po upravljanje. Mogu izbiti konflikti između postojećih aktivnosti, na pr. turizma i poljoprivrede oko korišćenja zemljišta i ključnih resursa, kao vode i sl. Kapacitet turističkog razvoja treba biti definisan u odnosu na poželjan nivo razvoja ostalih aktivnosti. Fenomen istiskivanja: Socio-ekonomski turistički noseći kapacitet može se definisati kao ukupan broj posetilaca koji može biti dopušten u nekom mestu, bez ometanja ostalih funkcija koje grad (destinacija) obavlja.

ODREĐIVANJE TNK ZA FIZIČKO-EKOLOŠKU KOMPONENTU a) Identifikacija uskih grla za fizičko-ekološku komponentu; b) Identifikacija ograničenja za fizičko-ekološku komponentu; c) Određivanje pragova za uska grla i ograničenja. Treba da budu identifikovane maksimalne, ali i minimalne vrednosti. - Izbor indikatora; - Određivanje željenog nivoa/granične vrednosti svakog indikatora. Gde postoje standardi, praćenje indikatora vrši se u odnosu na utvrđene standarde. Oni

ODREĐIVANJE TNK ZA SOCIO-DEMOGRAFSKU KOMPONENTU a) Identifikacija uskih grla za socio-demografsku komponentu; b) Identifikacija ograničenja za socio-demografsku komponentu; c) Određivanje pragova za uska grla i ograničenja. - Izbor indikatora; - Određivanje poželjnog nivoa/granične vrednosti svakog indikatora. Na primer, često se koristi pokazatelj - odnos broja posetilaca i lokalnih žitelja.

ODREĐIVANJE TNK ZA POLITIČ. -EKONOMSKU KOMPONENTU a) Identifikacija uskih grla za političko-ekonomsku komponentu; b) Identifikacija ograničenja za političko-ekonomsku komponentu; c) Određivanje pragova za uska grla i ograničenja. Treba da budu identifikovane maksimalne, ali i minimalne vrednosti. - Izbor indikatora; - Određivanje poželjnog nivoa/granične vrednosti svakog indikatora.

9

se odnose na kapacitet fizičke sredine, na izgradnju smeštajnih objekata i drugih kapaciteta, na zaštitu od različitih oblika zagađenja, na infrastrukturu i prevoz.

IZRADA ALTERNATIVNIH OPCIJA RAZVOJA TURIZMA I ALTERNATIVNIH PRAVACA AKCIJE Alternative "opcije razvoja i pravci akcije" obuhvataju dve vrste komponenti: - Stalne komponente: ograničenja ostaju nepromenjena u različitim opcijama; - Fleksibilne komponente: uska grla su promenjiva s obzirom na različite pravce delovanja. Na pr., kapacitet skijališta ne mora nužno predstavljati ograničenje za broj kreveta ako se pruže mogućnosti za druge programe i aktivnosti turista.

a) Formulisanje ciljeva i zadataka; b) Izrada alternativnih pravaca akcije, uzimajući u obzir trendove i perspektive za razvoj turizma; c) Analiza/procena uticaja različitih opcija na svaku od tri komponente; d)Određivanje alternativne (opcione) vrednosti nosećeg kapaciteta, za svaku komponentu i svaku opciju; e) Izbor povoljnije alternative f) Izrada strategije razvoja turizma.

UTVRĐIVANJE UKUPNOG NOSEĆEG KAPACITETA SISTEMA a) Utvrđivanje elastičnih parametara (uskih grla) za povoljnije opcije. Ukupni turistički noseći kapacitet (TNK) ne mora obavezno da ima oblik jedinstvene brojčane vrednosti. U ovoj fazi, izborom poželjne alternative (opcije), bilo bi moguće odrediti konačne ključne faktore, a samim tim, uzeti u obzir i granične vrednosti i indikatore. Moguće je da se jedan ključni faktor i ukupan TNK sistema, poklapaju sa, na pr., TNK-om fizičko-ekološke komponente.

IMPLEMENTACIJA UKUPNOG NOSEĆEG KAPACITETA a) Razrada strategije merenja turističkog nosećeg kapaciteta; b) Izbor konačne liste indikatora za utvrđena ograničenja i uska grla (smetnje); c) Određivanje graničnih vrednosti - standarda.

Izvor: Evropska Komisija, 2002. 5. Primena turističkog nosećeg kapaciteta Noseći kapacitet je moćan koncept za nosioce politike razvoja, mada se on susreće sa dosta kontroverzi izazvanih teškoćama u njegovom izračunavanju. Efikasnost implementacije zavisi od političke volje da se nametnu pravila za razvoj turizma, kao kontrola pristupa u cilju zaštite destinacije. Unutar tog konteksta, neophodan je razvoj odgovarajućih institucionalnih mehanizama. Efikasan pravni okvir može pomoći da se ublaže negativni uticaji turizma. Konsenzus ključnih stejkholdera oko definisanja TNK je presudan. Neophodan je dogovor o ciljevima razvoja turizma. Predviđene mere treba da podrži lokalno stanovništvo i korisnici. Studije nosećeg kapaciteta trebaju da budu uključene u plan održivog razvoja. 5.1. Ograničenja i moguće zamke u sprovođenju TNK

10

� Promenjena uloga države. U tržišnoj ekonomiji, od privatnog sektora se očekuje da preduzima inicijative ili odgovornosti za zaštitu prirode ili unapređenje lokalnog identiteta;

� Akcija se uglavnom pokreće na lokalnom i nacionalnom nivou, dok je samo nekoliko najkrupnijih ekoloških problema međunarodnog karaktera;

� Sinergija se često previđa, kao posledica fragmentacije odgovornosti. Integrativni pristup u planiranju i upravljanju može da pruži dobru osnovu za uspeh;

� Razvijeno je nekoliko sofisticiranih sistema u cilju praćenja nosećeg kapaciteta. Međutim, oni često ne uspevaju da budu korisni i mogu da obeshrabre menadžere i kreatore politike. Neophodno je promovisanje više pilot projekata uključujući širenje iskustva za upotrebu turističkog nosećeg kapaciteta ili njegovih komponenti u upravljanju turizmom.

5.2. Menadžment sredstva za sprovođenje turističkog nosećeg kapaciteta

Regulativna sredstva

� Zoniranje je veoma korisno sredstvo, lako za primenu. Uglavnom se primenjuje u zaštićenim oblastima. Tipična podela po zonama je sledeća:

− Zona A - najvrednija i najosetljivija; dozvoljen ulazak samo ovlašćenim naučnim timovima;

− Zona B - visoko osetljiva; posete sa pratnjom, u malim grupama; − Zona C - značajan prirodni interes; dozvoljene neke tradicionalne i turističke

aktivnosti; ograničen pristup automobilom; − Zona D - umeren razvoj i tampon: dozvoljen turizam i objekti za posetioce,

pristup automobilom i parking, kompatibilne aktivnosti; � Ograničenja slobodnog pristupa; � Ograničenje za određene aktivnosti; � Eko-oznake. Korićenje eko-oznaka u turističkim preduzećima i organizacijama treba da

ima pozitivan uticaj, naročito na potrošnju resursa i proizvodnju i upravljanje otpadom; � Koncentracija ili disperzija razvojnih pritisaka i turističkih tokova; � Korišćenje zemljišta/prostorno planiranje je proces koji uključuje sprovođenje procene

nosećeg kapaciteta. Što se tiče kulturno-istorijskih mesta, gde pritisak nije usmeren na zemljište, upravljanje tokovima može se pokazati kao pogodniji put kojim treba ići. Kod gradova, glavna pažnja treba da bude usmerena na promenu funkcija/namene.

5.3. Ekonomska sredstva

� Cene nisu uvek najprikladnije sredstvo za ograničavanje/kontrolu razvoja/rasta turizma. Međutim, postoje situacije kada cene za parkiranje i ulazak u značajnije atrakcije mogu biti određene u cilju odvraćanja od prekomernih poseta;

� Porezi se mogu koristiti kao način ugrađivanja u cenu različitih eksternalija, kao što su zahvati na revitalizaciji uništene prirode i sl.;

� Costs-benefits analize (analize troškovi-koristi) treba da budu sprovođene u različitim fazama životnog ciklusa turističke destinacije;

� Sistemi podsticaja treba da se primenjuju i u javnom i u privatnom sektoru u cilju širenja turističke tražnje i optimizacije korišćenja smeštajnih i drugih kapaciteta.

11

5.4. Organizaciona sredstva

� Sistemi rezervisanja i bukiranja;

� Upravljanje informacijama. U Veneciji, na primer, informacije u vezi sa opterećenjem, špicevima, saobraćajem i td., konstantno se pružaju preko web-site-a;

� Obuka lokalne zajednice da daje aktivan doprinos implementaciji turističkog nosećeg kapaciteta, predstavlja esencijalnu delatnost;

� Obuka lokalnih planera - menadžera u upotrebi različitih tehnika i instrumenata; � Kontrola tržišta. Sofisticirani marketing omogućuje praćenje određenih segmenata tržišta

i preduzimanje promotivnih akcija za periode u kojima je nezauzet (dostupan) noseći kapacitet. Turoperatori mogu da igraju važnu ulogu u potpomaganju održivosti turizma (videti UNEP, 2003, 2004).

Literatura 1. European Commission, (2002). Defining, Measuring and Evaluating Carrying Capacity in European Tourism Destinations, Athens: Department of Environmental Studies. 2. Hall, C., McArthur, S. (1998). Integrated Heritage Management. London: The Stationery Office. 3. Hunter, C. (1995). Key Concepts for Tourism and the Environment, In: Hunter, C. & Green, H. (eds). Tourism and the Environment. A Sustainable Relationship. Routledge, London-New York, str. 52-92. 4. Manning, R. (1999) Studies in Outdoor Recreation Search and Research for Satisfaction (Second ed.), Corvallis, Oregon State University Press. 5. PAP/RAC, (1997). Guidelines for Carrying Capacity Assessment for Tourism in Mediterranean Coastal Areas. Priority Actions Programme Regional Activity Centre, Split. 6. Shelby, B., Heberlein, T.H. (1984). A Conceptual Framework for Carrying Capacity Determination. Leisure Science Vol. 6, No 4, str. 433-451. 7. UNEP, (2003). Sustainable Tourism: The Touroperators Contribution, First edition, Tour Operators’ Initiative for Sustainable Tourism Development (TOI). 8. UNEP, (2004). Supply Chain Engagement for Tour Operators: Three Steps Toward Sustainability, First edition, The Center for Environmental Leadership in Business (CELB) & Tour Operators’ Initiative for Sustainable Tourism Development (TOI). 9. UNWTO, (2002). Tourism Carrying Capacity, Report on the Senior-Level Expert Group Meeting held in Paris, june 1990, WTO - Madrid. 10. Weaver, D., Lawton, L. (2002). Tourism Management (Second ed.), John Wiley & Sons, Milton, Australia.