Никола Кољевић

О књизи Ребеке Вест "Црно јагње и сиви соко"

Никола Кољевић

Белешка о Ребеки Вест Ребека Вест (1892-1983) иде у ред оних европских интелектуалаца између два рата за које је писање пре свега било најпотпунији облик моралног ангажовања у свом времену. Као ни Џорџ Орвел, или Андре Малро на пример, ни она није писац једног жанра и јед-не теме, већ такав стваралац који је својим делом одговарао на разнолике изазове епохе. Рођена у Лондону као Сисили Изабел Феарфилд (Cicely Isabel Fairfield), за псеудоним је изабрала име одлучне хероине из Ибзенове драме Розмерсхолм, коју је још као ученица средње школе глумила у Единбургу.

Већ 1911. године Ребека Вест се у Лондону појављује као политички публициста и борац за женска права у часописима Слободна жена и Нова слободна жена. Њена прва књига је критичка студија о Хенри Џејмзу (Henry James, 1916). Но ускоро почиње да објављује и романе међу којима су најзапаженији Повратак војника (The Return of the Soldier, 1918), Судија (The Judge, 1922), Трска која мисли (The Thinking Reed, 1936), а нарочито Фонтана која се пресипа (The Fountain Overflows, 1957) и Птице падају (The Birds Fall Down, 1966). Осим неколико књига књижевних огледа, између два рата Ребека Вест је објавила и запажену биографију светог Августина (St. Augustine, 1933). Други светски рат донео је Вестовој и нове хуманистичке императиве, тако да је за Њујоркер после рата написала серију текстова о Нирнбершком процесу, који су окупљени у књизи Значење издаје (The Meaning of Treason, 1947).

По општем мишљењу, међутим, најзначајније дело Ребеке Вест јесте њен обимни путопис о Југославији Црно јагње и сиви соко (Black Lamb and Grey Falcon, 1941). Чим се појавила ова књига је била обасута пробраним и крупним речима. О њој се писало као о једној од »великих књига духовне побуне против двадесетог века« (Њујоркер), као о »монументалној хроници« (Њујорк Тајмз) и као »љубавној афери« са Југославијом која подсећа на Хемингвејев занос Шпанијом (Њујорк Хералд-Трибјун). Колико је интересовање ова књига изазвала у англосаксонском свету сведочи и чињеница да је доживела бројна издања, укључујући и најновије 1987. године.

Приликом избора из овог неуобичајено обимног дела преводилац се руководио неколиким разлозима. Пре свега, за разлику од Ребеке Вест, имао је на уму нашег а не англосаксонског читаоца. Зато су у овом избору изостављени описи оних видова наше историје и културе који су код нас одавно постали општа места. Са друге стране, поједине дигресије Ребеке Вест не стоје у непосредној вези са Југославијом као њеном главном темом. Такав је случај са многим епизодама аустроугарске историје које су дате веома детаљно. У овом избору оне су знатно скраћене. Коначно, ваља рећи да су приликом

селекције за преводиоца били важни, колико тематски, толико и књижевни разлози. Одабрани су, наиме, они делови из оригинала у којима су разнолики дарови ове енглеске списатељице доживели најчитљивије и најупечатљивије уобличење.

Током 1988-1989. године највећи део овог превода Књижевне новине су објављивале у наставцима. Редакцији Књижевних новина и интересовању многих читалаца преводилац дугује посебну захвалност.

 

Никола Кољевић

Југославија Ребеке Вест Предговор

Као гостујући предавач на неколиким нашим универзитетима и у енглеским клубовима, Ребека Вест је први пут боравила у Југославији у пролеће 1936. године. А на повратку је своме мужу са таквим заносом говорила о тој земљи да је он, са разлогом и с ироничним осмехом, приметио: »Значи, у Југославији свако је срећан.«

У својој књизи о Југославији Ребека Вест је објаснила најразноликије видове тог заноса. То што у први мах није умела да објасни своје одушевљење Југославијом, више говори о снази и дубини тог заноса него и о чему другом. Била је то љубав на први поглед. Али тако дубока да је други поглед постао неизбежан. Други сусрет се десио већ следеће, 1937. године, опет у пролеће, опет на Ускрс - како Вестова често воли симболично да нас подсети у својој књизи.

Но пре тог другог боравка Ребека Вест је прочитала о Балкану све књиге до којих је могла доћи.[1] На крају свог дела, које у оригиналу има преко хиљаду страница, енглеска списатељица је навела шездесет наслова, са напоменом да је многе друге књиге изоставила као безначајне или, по њеном мишљењу, »потпуно погрешне«.

Тако су се љубав и знање неразмрсиво испреплели у овој књизи. Љубав за једну земљу и њене људе изазвала је жеђ за све већим знањем, које би помогло да се сваки лични утисак преобрази у неку општију истину. У исти мах, широка историјска и дубока културолошка сазнања нису помогла овом аутору само да своју љубав повремено коригује чињеницама и тако сведе на убедљивију меру. Више од тога, завидна обавештеност Ребеке Вест о токовима и понорницама историје Јужних Славена помогла јој је да свој занос усмери ка оним вредностима које га највише заслужују.

Но осим ових пресудних, стекле су се и неке друге изузетне духовне околности без којих Црно јагње и сиви соко не би била тако чудесна и јединствена књига да је многи Енглези, ти вековни путници, сматрају својим најбољим путописним делом.

Није без значаја чињеница да је Ребека Вест на своје књижевно и духовно ходочашће кренула као новинар и борац за женска права већ у својој деветнаестој години. Из тих дана и таквих опредељења потиче њена страст за друштвеним ангажманом, без обзира што ће млада феминисткиња стасати у хуманисту много ширих видика. Своју прву књигу, критичку студију о Хенрију Џејмзу, Ребека Вест је објавила 1916. године. 1 већ тада се

видело да је њен есејистички дар раван оном Вирџиније Вулф. Ставише, тај дар ће јој, у бројним другим огледима, омогућити да се креће »на оном нивоу интелектуалне срчаности и знања на којем је Вирџинија Вулф никада не би могла следити«.2 Но свега две године кас-није, Ребека Вест ће објавити и први роман, Повратак војника, који ће бити тако примљен да већ после месец дана доживљава и друго издање.[3]

Двадесетих година нашег века Ребека Вест је наставила да пише запажене романе и огледе о књижевним, политичким и општекултурним темама. Али мало ко је могао очекивати да ће се овај аутор 1933. године окренути још једном жанру који захтева другачије књижевне и интелектуалне компетенције. Наиме, те године Ребека Вест је објавила једну изузетну биографију светог Августина. А такав подухват одвео је ову списатељицу »у историју, религију и психологију и повезао њен дух са једним другим великим духом, као и са целим једним мисаоним комплексом који је на њу оставио дубок утисак и обликовао њен начин мишљења до краја живота«.[4]

Другим речима, ова Енглескиња је са собом у Југославију донела и новинарску страст за откривањем чињеница стварности, и романсијерски дар сликовитог и убедљивог дочаравања виђеног, и есејистичко усмерење надахнутог мислиоца, и убеђење историчара да је садашњост оно што је прошлост створила. Штавише, Ребека Вест је доспела у наше крајеве тек пошто је у најличнијем облику открила да религиозна визија стоји у основи сваке и свеколике културе. Отуд она у своме путопису сваки час поставља питања крајњег смисла многих привидно обичних ствари и тражи корене тог смисла у старим, наслеђеним веровањима.

Дакако, свему овоме треба додати срећну околност да је Вестова, осим низа занимљивих, тзв. »обичних људи«, у Загребу и Сплиту упознала неколико врсних интелектуалаца, а у Скопљу Аницу Савић-Ребац и њеног мужа Хасана. Но најсрећнија околност, која је дочекала Ребеку Вест и пратила је на целом њеном путу кроз Југославију, зове се - Станислав Винавер, кога није тешко препознати у лику Константина. На жалост, никада нећемо моћи тачно знати колика је и у чему је све Винаверова заслуга за бројне поетске и духовне узлете овог дела. Али и из оног што је остало записано види се да је Винавер за ову Енглескињу био много више од надахнутог саговорника и најбогатијег извора информација. Као песник, ратник и европски образован човек, Константин је у делу Ребеке Вест средишњи лик кроз чију се свест и машту најбогатије преламају разнолике боје његове земље и људи. Ставише, Винаверово славенофилство и страсна везаност за дух и облике наше патријархалне културе непрестано се појављују као нови подстрекач оног заноса којим је Енглескиња већ била испуњена. На ватру Ребекине љубави за Југославију Винаверов дух је стално додавао ново уље. И није чудо што је ова Енглескиња, објективности ради, понеке заносе нашег великог занесењака пропуштала кроз свој луцидни критички филтер. Но и таква потреба посредно говори о интензитету Винаверовог присуства у доживљајима из којих је настала ова књига. А огромна срећа Ребеке Вест је у томе што је наишла на човека од кога је мало ко други, тих позних тридесетих година, био спремнији да више и патриотски страсније говори о Југославији, а да у исти мах има толико тога значајног да каже.[5]

Овакав стицај духовних околности ретко се среће и тешко је поновљив. Зато нас и не чуди што су сународници Ребеке Вест једнодушни у мишљењу да је Црно јагње и сиви соко њено животно дело, њен magnum opus. Али то не би било тако да се сви поменути разнолики дарови нису стекли и ујединили између корица једне књиге. Јер та књига доиста јесте путопис по томе што се заснива на доживљајима једне жене приликом путовања кроз Југославију. Али та иста књига је и путопис-роман пре свега по снази и

упечатљивости у опису духа и даха многих виђених призора: било да је реч о панонској равници која се оку указује са Калемегдана, или о односу између једне достојанствене џамије и кичерске Вијећнице у Сарајеву. Врлине расне прозе огледају се и у снази језгровите карактеризације низа наших људи које је Енглескиња срела. Почевши од првог Југославена на загребачкој станици, који држи кишобран тако да би од кише могао заштитити ону коју чека а које нема, до конобара на Плитвицама који се романтичарски дичи снагом наших олуја и громова. Ништа мање од тога, овај путопис има романескне врлине и по томе што свако ново одредиште на њеном путовању, готово по правилу, доноси једну нову, целовиту и заокружену животну причу.

Но те приче, под пером Ребеке Вест, најчешће прерастају у такву есејистичку медитацију која се не тиче само Југославије и Балкана. Јер политичке несугласице и море она не посматра само као наш специјалитет. А ако је реч о односу између човека и жене, о улози музике и природи уметности, а посебно о свеукупном смислу-бесмислу историје, овај аутор гради своју аргументацију на најдубљим цивилизацијским искуствима.

Стога овај путопис-репортажа и путопис-роман неизбежно постаје и путопис-историја. Наиме, у своме разматрању природе аустроугарског, отоманског и средњовековног српског наслеђа, Ребека Вест покушава да открије оне императиве који су условили животна опредељења Јужних Славена. Зато овај путопис има и врлине надахнуте историографске студије која помоћу новинарских чињеница, романескне евокације и есејистичких медитација покушава да открије укупни смисао постојања и историјског живота Јужних Славена на Балкану.

Тај смисао је за Ребеку Вест, да тако кажемо, имао смисла. Кроз целу ову књигу тај смисао се провлачи, допуњује и коригује онај почетни занос њеног аутора.

2.

Као духовна позиција, у годинама првог светског рата феминизам Ребеке Вест је израстао у нешто дубље од феминизма у односу на лудило и деструкцију рата. У роману Повратак војника, рат је приказан као последица стравичне људске »воље за смрћу« којој се узалуд супротставља »воља за животом« једне жене, ограничене својим затвореним кућним и приватним светом. У том смислу Ребека Вест је откривала на који начин Западна цивилизација угрожава саму себе оправдавањем 1 предоминацијом таквог агресивног, условно речено »мушког начела«.

Но овакво искушење »воље за смрћу« за Ребеку Вест је било нешто и универзалније и дубље од мушке агресивности. Она то исто искушење открива и код Августина у његовом приписивању религиозног смисла таквим облицима окрутности и патње, као што су идеја казне, испаштања или одвратности према свему физичком. А у своме огледу о Дејвиду Херберту Лоренсу Вестова слави овог писца пре свега као таквог поклоника »воље за животом« који се »није могао смирити све док није открио оно због чега људи толико жуде за смрћу«.6

Занимљиво је, међутим, да оваквом мрачном људском нагону - чије су манифестације историјски непорециве - Ребека Вест не супротставља неку феминистичку већ естетичку доктрину. Она, наиме, уздиже естетско искуство као врхунски образац »воље за животом«, као победу животворног начела над својим противником, који и човека и жену вреба на сваком кораку. У огледу »Та чудна потреба«7 Вестова брани уметност као човековог најјачег савезника управо у тој борби. Јер права уметност увек ствара такву

емоцију која је самој себи довољна, која нас не упућује на неку спољну акцију, већ нас привлачи себи и »задржава у своме крилу«. Отуд је уметност значајна као духовни израз такве животворности која човека »прикива« за доживљај, убеђујући га у његову иманентну вредност. Уметност служи животу управо тиме што снажи сам нагон за животом као доживљавањем.

Ако постоји иједно стециште најразноликијих искустава и заноса Ребеке Вест у Југославији, онда је оно пре свега у њеном осећању да је дошла у земљу у којој се такво животворно искуство естетски самодовољне емоције може срести на сваком кораку. Наравно, пре свега у људима.

На загребачкој станици - да опет поменемо тај први и летимични утисак - Ребека Вест је угледала непознатог човека који је на киши узалуд дозивао своју Ану. Али његово дозивање и држање кишобрана изнад замишљене Анине а не своје главе, Вестовој су били довољни да каже: »Била сам међу људима које могу да разумем.« А оно што тим хоће да каже јесте да су изглед, држање и речи тог човека за њу биле довољно изражајна љубавничка верзија »воље за животом«, садржане и изражене у једном чину. Тим пре што ништа слично није доживела за време дугог путовања са немачким туристима у возу.

Приликом обиласка једне цркве поред Сушака страни посетиоци су се згражавали над Далматинцем који је бучно протестовао зато сто су им наплатили више него што је писало на улазу. За разлику од таквих странаца, Ребека Вест је у таквом »балканском« понашању открила нешто друго. Зар се на Балкану стотинама година уопште могло опстати без протеста и »вике«? И зар то, онда, није природна и животворна геста човека који је открио да је преварен?

У оваквим, као и у историјски много значајнијим и драстичнијим случајевима, Ребека Вест је успела да открије колико су различити видови насиља и насилничког понашања на Балкану редовно били испровоцирани спољним притиском. Стога за њу то нису знаци »балканског варваризма«, већ животворне реакције оних који нису дозвољавали да их нека моћнија сила уништи и затре. А такво своје убеђење Вестова подупире низом малих и аутентичних примера, оних у којима исходишни импулс понашања најнепосредније избија на површину.

За вечером у Сплиту Енглескиња је тај импулс осетила чак и у гести човека који радосно и немилосрдно бибери све што једе, верујући да је бибер добар за здравље.

У Сарајеву је на такве примере наишла међу Јеврејима. Али неколики портрети занимљивих људи морали су да устукну пред сликом Булбуле, жене која је својом наднесеношћу над сваким тренутком премашила сваког другог. Занесена гласом тог »славуја«, енглеска списатељица вероватно претерује када тврди да би мало ко са Запада уопште био у стању да осети лепоту тог гласа. Али занимљиво је да то своје претеривање и уопштавање Вестова заснива на осећању угрожености животворне емоције интелектом. Јер људи са Запада »толико су искварени тиранијом интелекта да не чују ни једну поруку која није носилац смисла«. А када човек слуша Булбулин глас, »има утисак да људски род још увек живи у свом првом, неисквареном јутарњем часу«.

За жену која је, бар на свом почетку, била феминисткиња није мало постигнуће што је успела допрети до животворне основе нашег патријархалног обрасца односа између човека и жене. Али Ребека Вест је на сарајевској пијаци открила тајну. Када је срела сељанку »дивовских размера«, која је морала бити »Волтер у свом свету«, Ребека је

докучила смисао патријархалне игре. Еманципацијом жене на Западу мушкарац је »девитализиран«, како каже, јер нема подршку у доказивању пред женом. Но балкански образац је за њу успешан јер јој је показао да жене ту подршку не ускраћују, али је схватају као налог живота и својеврсну игру једне животворне форме. Не ускраћују је тамо где је потребна, али у исти мах »слушају зов сопствене природе а не мушке наредбе«. А колико је то тачно знају само они који су доживели ту патријархалну срећу да буду »глава куће«, најчешће блажени у незнању да жена, као врат, окреће ту главу мало у свом, али ипак најчешће у заједничком правцу.

А шта тек рећи о Ребекином доживљају Винаверове »воље за животом«? У Винаверовој потреби да проговори чим се пробуди, Ребека Вест је откривала разлику између таквог човека и оног којем је потребан неки интелектуално формулисан разлог да би проговорио. А у Винаверовом, колико детињастом, толико ј поетском опонашању птице која игра своју смртоносну игру на пени пливског водопада, Енглескиња је доживела лепоту оног истог, трагички угроженог животворног чина који код Андрића изводи Аска пред вуком. Но у Винаверовом случају десила се још једна тешко замислива подударност. Са својим најличнијим култом »воље за животом», Ребека Вест је наишла на Бергсоновог ученика који је у свему тражио и изнад свега славио елан витал свог учитеља.

Овакве обрасце естетски самодовољне емоције, као основног животворног начела, Ребека Вест је откривала и у многим другим видовима живота Јужних Славена. У менталитету наших људи, без обзира на националне и верске разлике, она је осетила присуство свести о »унутарњим покретачима акције који су на Западу дати само интелектуалцима«. Вероватно из тога разлога наши људи су толико спремни на разговор о најличнијим осећањима као покретачима и усмеривачима акције. По томе колико се ми уносимо у разговор, ако је већ заподенут, Вестова је уочила спремност на духовни експеримент којег на Западу, у сличним ситуацијама, нема.

Пред нашим културним споменицима она је и примала поруке и дочаравала поруке те исте »воље за животом« - почев од Радовановог портала на катедрали у Трогиру до домаће топлине традиционалне исламске архитектуре и духовне страсти на многим фрескама православних манастира. О свему томе непотребно је говорити јер она сама пише и боље и надахнутије.

Но можда је потребно рећи да је овакво представљање и духовно откриће Југославије за Ребеку Вест, а и за њене читаоце на Западу, имало један изузетно значајан, универзални смисао. Јер под притиском нихилистичког искуства великог рата, и у времену нарастања фашистичке немани, Ребека Вест је дошла у Југославију са стрепњом да је »воља за смрћу« преплавила европску цивилизацију, и да се њој примакао крај.

Нема сумње да је, из перспективе таквог осећања, енглеска списатељица »учитавала« своју потребу за животворним импулсом у многе постојеће облике живота код нас. У неким стварима је, вероватно, претеривала управо због такве жеђи и из такве потребе. Уосталом, као и сваки благородан путник, она је више била окренута оном што може на путу да нађе, а чега код куће нема. Али таква ограничења путника, који не зна за наличја лица којима се диви, не би смела да нам замагле поглед на вредности које се могу открити само са стране и које се увек откривају у крупном плану, без обзира на »грешке« у детаљима.

Наиме, Ребека Вест је, за време свог боравка у Југославији, открила преважну истину да се цивилизација, као таква, може одржати и спасити само уколико буде следила оне

животворне обрасце о којима је она говорила на примеру и у контексту својих доживљаја у овој земљи. Укратко, тај образац се своди на животворност таквих облика постојања који не теже толико за експанзијом, колико за концентрацијом и експресијом. 1 није нимало случајно што Ребека Вест на крају свог дела изражава крајње, искуством подстакнуто, »разочарење у империје«. Без обзира да ли је у питању Римска, Отоманска, Аустроугарска или Енглеска империја. Такво »разочарење« заснива се на њеној неверици у »цивилизацију моћи« која, по дефиницији, захтева експанзију и, у крајњој последици, води ка насиљу и смрти. Није ли, онда, тежња за што већом моћи - без обзира на свој привид умножавања и распростирања датих облика живота - у крајњој линији израз незадовољства животом и стога само још један облик »воље за смрћу«?

Речју, Ребека Вест је у империјалном импулсу успела да прочита његово мрачно наличје и да на безброј примера својих доживљаја на Балкану евоцира и нахвали далеко већу фасцинантност практиковања и исповедања сасвим супротне »воље за животом«. Па чак и да покаже колико је Балкан, као стари европски синоним за насиље, носилац и представник оних облика живота који само животу служе.

Истини за вољу, Ребека Вест је имала и један свој неспоразум са Балканом, који се тиче наслова као средишње метафоре њеног дела. Но колико карактеристичан, тај неспоразум је бар исто толико био и привидан.

3.

И »црно јагње« и »сиви соко« појављују се у путопису Ребеке Вест као симболи једног распрострањеног култа жртве који она затиче и код нас и у себи. Није ли, уосталом, и њено дело Црно јагње и сиви соко једна својеврсна духовна жртва, штедро давање себе, своје осећајности и свеколиких знања, полагање себе на олтар безрезервне љубави за Балкан? Али она која је својом љубављу и разумевањем опточила толике људе и пределе у Југославији, и тако добро се сналазила у лавиринтима наше историје, ипак не може да прихвати жртву као морално ваљану идеју. Стога она устаје против Лазаревог опредељења за »царство небеско« и, ако се тако може рећи, против Лазара у себи. О чему је реч?

На Овче пољу у Македонији Ребека Вест је присуствовала древном обичају жртвовања јагњета које су на Ђурђевдан доносиле нероткиње, како би таквом жртвом умилостивиле више силе и добиле децу. Цела та сцена је за Вестову не само стравична у својим реалистичким детаљима, него је и примитивно ирационална јер подразумева да се насилном смрћу може унапредити живот. Жртвовање је, дакле, пре свега чин окрутности и насиља које човек покушава да искупи приписивањем неког накнадног, симболичног смисла. Али та идеја искупљења смрти новим животом и религиозно и политички је дубоко уврежена у нама. Мало ко пристаје да у Христовом страдању види људску окрутност и зло оних који су га разапели. Уместо тога, ми Христову патњу тумачимо као духовну узвишеност онога који је био спреман да се жртвује и тиме искупи наше грехове. Но та теорија се, каже Ребека Вест, »у свим својим поставкама подсмева разуму, јер немогуће је да праведан Бог опрости људима који су зли зато што је неко други, тако добар, био разапет на крст«. У целој тој причи Вестова не налази довољно моралне логике из земаљске, смртничке перспективе. А будући да је сама била толико везана за идеју љубави и добра, и њиховог присуства у »царству земаљском«, она такво слављење туђе жртве посматра као маску оних који су, а да то можда и сами не знају, у ствари »волели окрутност«.

Управо стога Ребека Вест не може да прихвати ни другачију поделу улога у ритуалу жртвовања. Не може, наиме, управо због своје вере у могући смисао историје и могућу победу добра на земљи. Јер само најбољи људи неће пристати на улогу џелата, већ ће радије прихватити улогу жртвеног јагњета.

Тако ће се бар оградити од зла око себе, сами ће остати морално чисти и спасити бар своју душу. Такав став Вестова види и у Лазаревом опредељењу за »царство небеско« у песми Пропаст царства српскога. Као гласник у песми, »сиви соко« је симбол таквог моралног налога. 1 зато је кнез Лазар за Ребеку Вест, попут најбољих људи које је срела у свом веку, »један од оних који држе до части, слободе и хармоније«. Али откуд таквим људима право на такав морални идеализам који их искључује из историје? 1 да ли је у питању само идеализам?

Како, онда, у начелу прихватити вредност опредељења за »царство небеско« када је јасно да историјски смисао зависи од моћног ангажмана управо таквих честитих људи који су спремни на жртву? Знамо да је сваки Цезар до сада био више Цезар него што је имао доброте у себи. Зато је жртва, као одрицање од успеха у »царству земаљском«, морално неприхватљива. »Јер све док се не појави неки добростиви Цезар« - закључује Ребека Вест - »свако живи на свету биће у опасности.«

Али зар овакве идеје нису утопистички неостварљиве пре свега зато што Ребека Вест тражи формулу помоћу које би се некако могло добити и »царство земаљско« и »царство небеско«? За њу су добро и зло такви апсолути који се могу и историјски лоцирати. Током целе њене књиге, Аустро-угарска и Отоманска Империја појављују се као носиоци освајачког зла за разлику од недужних и поробљених Славена. Зато је и Лазарево опредељење погрешно, будући да значи пристанак на пораз добра од стране зла. Но занимљиво је да такав морални радикализам у политици не може да не значи и опредељење за диктатуру. Није случајно сто се ту као идеал владара појављује »добростиви Цезар«, који више подсећа на хришћанску варијанту филозофа на власти, него на носиоца демократских слобода. Отуд је велико питање да ли би оваква политичка утопија била пожељна чак и када би се могла остварити. Тим пре што су у двадесетом веку најцрње историјско искуство донели управо Цезари који су, под плаштом утопије, наметнули своју тиранију.

Не треба заборавити, међутим, да Ребека Вест заступа оваква мишљења 1937. године када је и њој, као и неколиким другим просветитељима, била јасна стравична опасност од фашизма. У ствари, својим утопистичким радикализмом она критикује енглеске либерале који су били спремнији да се »жртвују« него да бране једно боље »царство земаљско«, какво је британско у поређењу са Хитлеровим несумњиво било. У томе је, чини се, историјско значење моралног радикализма Вестове. Јер ако примењивање истих мерила на »царство земаљско« и »царство небеско« неизбежно води у тоталитарни ужас, није ништа мање тачно да потпуно раздвајање ове две сфере води у дефетизам и одустајање од битке за историјски смисао.

Парадоксално је, али схватљиво, да је Ребека Вест ипак осетила вредност косовске визије иако је експлицитно негирала моралну ваљаност косовске жртве. Наиме, занимљиво је да поводом истраге потурица, односно народне песме на којој је Његош засновао Горски вијенац, Вестова каже »Ја сам на страни Мартиновића. Њихово крваво дело постаје оправдано када видимо шта је турско освајање значило за Славене. Човек није човек ако није спреман да спасава сопствени сој.« Реч је о драми која је по својим људским

импликацијама још тежа од косовске. Али је јасно да се Ребека Вест, и не знајући, оваквим речима у ствари одзива Лазаревом позиву, изреченом у облику клетве.

Још значајније су неколике примедбе енглеске списатељице поводом несрећне судбине и држања једне припросте жене коју је срела како тумара по црногорским голетима. За ту напаћену жену она каже да »своју судбину није примала као што је примају звери, биљке и дрвеће. Она није само подносила, већ је и испитивала ту судбину«. Али зар таквим својим држањем та жена не подсећа, заправо, на гусларе који су, враћајући се стално нашој косовској несрећи, упорно испитивали »шта нам се то десило«? 1 певали о оном што се о људској судбини може открити тек у крајњим, граничним ситуацијама. Подсећајући своје слушаоце, наравно, да нисмо увек били »раја«, али да смо из разних разлога сами криви што смо то постали. Такво »окретање себи«, и преиспитивање сопственог удела у својој највећој историјској трагедији, можда је и најзначајнија духовна функција косовског предања. У сваком случају није реч о духовном узмаку пред истином, већ о упорном трагању за њеним коренима и последицама. А то је оно што сама Ребека Вест, у многим поводима и на многим страницама свог дела, истиче као смисао историјског искуства. Отуд она, парадоксално, много дубље разуме смисао косовске жртве него што је тога и сама била свесна док је писала о Косову.

Види се то и онда када Ребека Вест противречи својим тезама о »бесмислу жртве« и када на једном месту каже да је у Југославији највише научила о животу зато што је толико чула о смрти. 1 то чак упоређује са географијом у којој човек не може схватити копно »уколико не изучава и море«. Али таква противречја и местимични превиди, као и још местимичније одсуство тачних података, вишеструко су искупљени у делу Црно јагње и сиви соко. Пре свега топлом човечношћу, узлетима маште и бистрином ума које је ова жена несебично поклонила Југославији.

Никола Кољевић

Напомене

1 Трећи и последњи пут Ребека Вест је боравила у Југославији у лето 1938. године. Тада је у писму своме мужу написала и следеће: »... Чини ми се да сам открила зашто крај књиге није добар и верујем да ћу код куће моћи да је завршим како ваља«. Прва верзија овог путописа била је, дакле, већ написана током 1937. и 1938. године, иако је књига Црно јагње и сиви соко први пут објављена у Њујорку 1941, а прештампана у Лондону 1942. Од тада је ово дело доживело многа издања, укључујући и најновије 1987. године. (Victoria Glendinning, Rebecca West, Macmillan, London, 1988, стр. 156.)

2 Samuel Hynes, Introduction, Rebecca West: A Celebration. Penguin, Harmondsworth, 1977, str. XII.

3 Годину дана пре изласка овог романа, америчка издавачка кућа Century Company откупила је права за објављивање овог романа у наставцима, а 1982. године по овом роману је снимљен и филм.

4 Samuel Hynes, нав. дело, стр. XIII.

5 Из једног Винаверовог писма, које Викторија Глендининг помиње у својој биографији Ребеке Вест, види се колико је веза између њега и Вестове била дубља од обичног и званичног познанства. О томе сведочи и чињеница да су, по избијању рата, Вестова и њен

муж понудили Винаверу азил у Енглеској. Но Винавер се на томе љубазно захвалио. Тако се једна дубока духовна веза завршила тиме што је Ребека Вест успела, преко Црвеног крста, да Винаверу шаље пакете у заробљеништво. (Victoria Glendining, нав. дело, стр. 156-7.)

6 Samuel Hynes, нав. дело, стр. XIII.

7 Исто, стр. 373-380.