1

2Sandra MaksimoviIvica MilariSaa Robnik

Milka Kneevi-IvakoviIgor IvanieviAndrea BaskinDamir Miklo

Vladimira BeciGoran Segedinac

Pavle ZeliMilo Petkovi

Lada VukiRadoslav SlavniNenad PavloviRelja AntoniBoris Mii

3PREDGOVORPrologodinja zbirka horor pria Neto die u mojoj

torti, nastala je kao plod entuzijazma grupe mladih autora oku-pljenih sasvim drugaijim povodom.

Nakon nekoliko meseci uspene saradnje na drugom projek-tu, voeni eljom da ljubiteljima anra potpuno besplatno ponude kolekciju pria, autori nisu mogli ni da naslute da e pilot Torta biti preuzeta preko 5000 puta sa jedinstvenih adresa, ime je potuk-la do nogu veinu tampanih tiraa u tradicionalnom izdavatvu. Umesivi prvu Tortu, ukazali smo na anse koje prua moderna tehnologija, ali i na velike prednosti zajednikog rada.

Pred kraj 2013. godine, ponosno moemo rei da se pred vama nalazi jo jedna poslastica druga po redu sa veim brojem uesnika nego njena prethodnica. Mnoge kolege i autori podrali su nas na naem putu i postali deo ove jedinstvene horor kuhinje. O kvalitetu horor dezerta ete suditi vi, a mi smo se potrudili da vam ga i ove godine serviramo potpuno besplatno.

Verujte nam na re ako je zagrizete, ispunie vas stra-vom. U suprotnom, uzalud ete je ignorisati.

Torta nikada nee prestati da die.

4

5SADRAJ:

Sandra Maksimovi S one strane prozora......................................................6Ivica Milari Trake.........................................................................................9Saa Robnik Okno K-14, Azra.....................................................................29Milka Kneevi-Ivakovi Nee pogoditi ko dolazi na veeru...................44Igor Ivanievi Anela..................................................................................55Andrea Baskin Krokodil...............................................................................77Damir Miklo Uspavanka za Beliala............................................................82Vladimira Beci Novi poetak...................................................................104Goran Segedinac Major..............................................................................109Pavle Zeli Deda Mraz sa Odeljenja B...................................................131Milo Petkovi Darovi iz sanduka..............................................................140Lada Vuki Requiem.................................................................................172Radoslav Slavni Miolovka.....................................................................182Nenad Pavlovi Trepti zvezda crvenim okom...........................................217Relja Antoni U planinama, tama..............................................................226Boris Mii Igra krvi i praine...................................................................313

6SANDRA MAKSIMOVISandra Maksimovi je roena 1986. godine u Kruevcu. Diplo-mirala na Filolokom fakultetu Univerziteta u Beogradu, grupa Srpska knjievnost i jezik. Trenutno zavrava postdiplomske studije, radi kao profesor u koli i kao saradnik asopisa Black-sheep. Pie poeziju i prozu. Prisutna u zbirkama Alma, Znak Sagite.

7S ONE STRANE PROZORA

Silaze niz ledinu uvlaei goludrave vratove pred na-letima vetra. Zakovitla se po njima u smetovima, terajui ih da se zbijaju jedni uz druge. Njihov smeh je lepljiv od slina i uzbuenja koje ih oekuje na okuci. Ve su pred kapijom. Otvaraju je polako, oslukujui zaralu kripu rafova. U dvoritu ih zatie zlokobna pusto iz koje se kao strano Kiklopovo oko crveni prozor...

Lei u krevetu i prati ritmino klaenje svojih pantalona od crvenog plia. Obeene o kuku na plafonu, gibaju se i uvijaju pod vetrom koji struji s napuklog prozora. Smrdi na bu i urin. Smrdi na bedu od koje mu se utroba nadima, prieljkujui da se zaklati zajedno sa onim pantalonama.

Ve deceniju je le. Crveno crevo oajanja, baeno i zagu-bljeno u ovom uglu kao dotrajali komad odee. Kao taj crveni pli to visi, poput klatna, nad njim i podsea na svu uzaludnost i jalovost ivota.

Ho, ho, ho, pokuava da nadigra gorinu koja se sku-plja pod jezikom, ali ne uspeva. Iz njega, kao izduvanog balona, izlazi mrtvako itanje, dok crvena kazaljka pantalona nastavlja da prati tu nevidljivu osu u vazduhu. Vreme je. Njegovo vreme.

Koliko je prolo? Koliko otkako je odelu naao bolju namenu na onom plafonu? Otkako je pojeo irvase? Poslednjim deijim pismom podupro noicu stola?

Jedno je dobio pre desetak godina, ali ga je u njemu drava

8podseala da izmiri dugove. A nekad je eleo da bude stvaran. Smeno. Ne koliko i pokuaj irenja novogodinje euforije meu uterivaima duga. Ono ho, ho, ho umalo ga tada nije kotalo noi u samici.

Znate, gospodine, pesnica je govorila izmeu dva udarca, nije lepo da pijete u tim godinama. Sanke emo mora-ti da zaplenimo. Gledajte na to kao na brigu za bezbednost u saobraaju.

Ali, ja sam Deda Mraz. Kako u bez saonica?

Ne sea se je li stvarno izgovorio. Do jutra je u njegovoj krvi bila tolika koliina rivotrila da se sve razlilo, zamutilo. Prva Nova godina koju je prespavao. A svaka sledea imala je neto od te mune jutarnje vrtoglavice.

Crvena kazaljka ne miruje. Jo samo jedan nevidljivi podeok deli je do dvanaestice. Ali krik najednom prekida njeno pulsiranje. Odakle dopire? Da li se ono crevo konano raspetljava i iri po stomaku, gurajui mu srce na usta? Da li to vriti nje-gova smrdljiva utroba i, teka i lepljiva, nalazi put napolje? S one strane prozora...

Gledajui ih izdaleka, ovek bi najpre primetio njihove deformisane ruke, nesrazmerne u odnosu na ostatak tela. Te ruke su teke, vornovate, pune pega i uljeva. Nimalo deije. One riju po snegu kao lopate u potrazi za zlatnim grumenom. Zatim ga vade iz zemlje i uz siktavi smeh bacaju u pravcu irvasa svezanog kraj kapije. Mrava ivotinja se nemono propinje pod udarcima. Kanap kojim je svezana zaustavlja svaki pokuaj bega, svaki na-por uzmicanja pred crnom kamenicom koja se useca meu rebra, sapi, na elu. Jedino to ostaje je onaj prozor. Ali, prilika iza njega je nepokretna, nema. I, sred crvenila koje se sliva po kapcima u sve veim bujicama, vie ne zna da li taj prozor i prilika jo postoje, ili se to njegova gnjecava unutranjost razlila pred njim i progutala svet.

9IVICA MILARIIvica Milari je roen 1983. godine u Novom Sadu, gde je zavrio osnovnu i srednju kolu. U Novosadskoj novinarskoj koli je 2007. godine zavrio specijalizovane studije novinarstva, a 2009. godine je diplomirao psihologiju na Filozofskom fakultetu u rod-nom gradu. Objavljivan u zbirkama Utkane prie, Antidepresiv i Anoma-lija, Tragovima bosanskog kraljevstva i Baton u Bosni i Her-cegovini i zbirci Prie o dinosaurima u Republici Hrvatskoj. Saraivao sa asopisima Gradina, Emitor, Znak Sagite i nedeljnikom Grad.Oktobra 2009. godine osvojio je nagradu ura ukanov za ru-kopis zbirke pripovedaka Novosadska zadovoljstva koja je ob-javljena u januaru 2010. godine, a 2013. godine objavljuje Pre-motaj roman - Ekspert - prvi domai roman u obliku Android aplikacije.

10

TRAKE

Sirene. Rotacije koje kupaju kukuruze u crvene i plave talase. Mesto uviaja. Boa mi je priao.

Zna da mi se sin eni?

Ne. estitam, izgovorio sam. Nisam ni znao da ima sina.

U martu. Sve sami plaaju. On plaa. Sa viom poslov-nom i tri godine radnog staa. Pravi delove za avione u Kau. Da ne poveruje ovek, sve ekam kada u u vestima gledati njegovo hapenje.

Odmah mrai. Avioni su dobri. Bolji nego kola, u sva-kom sluaju.

Tragovi koenja. Malo plastike sa branika i vei komad okvira koja dri registarsku tablicu. Moj dah i magla iza njega koja poput mrlje u oku nestaje u trenutku.

Delovi za avione. Kod mene u selu smo to zvali pljuge, nafta, oruje, it; pre e biti neto od toga, ali neu da greim duu. Moram da kupim novo odelo, kae Duka da izgledam u starom kao sarmica. Ali, idem sada, da te ne udavim. Javi kada zavri.

Jo tragova koenja. Koraao sam polako uz njih, osvetl-jen farovima i reflektorima vatrogasaca. Okolne njive delovale su praznije od crnog neba.

11

Hajde, sada u ja, rekao sam sebi.

Pratio sam punu belu liniju, hodajui po njoj kao ovek koji balansira na ivi, sve do olupina. eoni sudar, brzina oko sto deset, ili vie. uo sam krckanje sre ispod onova. Nekoliko koraka dalje, video sam kako se lokva krvi mea sa vodom iz vatrogasnog creva i benzinom. Izvadio sam rokovnik i poeo da beleim, oseajui da me posmatra iz zguvanog metala, popuca-le plastike i sedita natopljenih urinom i fekalijama.

Nisam uzvratio pogled, ve pustio da pree preko mene dok je, siguran sam, upijao ovu scenu. Ja sam bio samo umo-ran radnik, jedan od desetina koji su pokuali da spasu putnike u vozilima, ili naue neto iz njihovog groznog kraja; da li je bila u pitanju nepanja vozaa, alkohol, loi uslovi na putu, ili neto etvrto.

Paljivo sam unosio vrednosti u rokovnik, a srce mi je dobovalo. Oseao sam strah usled prisustva uasa, ali on sam mi nije bio poznat. Pored njega, stajalo je neto mnogo vanije treperavo uzbuenje, moda promena. Pitao sam da li se tako oseala svaka rtva koja je odluila da vie ne eli to da bude.

Nastavio sam da zapisujem stvari, i prisilio se da razmiljam Boinom sinu i svemu osim tami iza sabijenih prozo-ra i koliko me je podseala na oi.

* * *

Otkljuao sam ulazna vrata i polako se skinuo u hodniku, bez paljenja svetla. uo sam Anu kako tiho die u spavaoj sobi. Polako sam se dounjao do vrata sinove sobe. Jedva ujni izdi-saji iza njih su mi ispunili misli nestalnim spokojem. U majici i gaama, bez arapa, tiho sam priao krevetu i pomazio ga po plavoj kosi. On se promekoljio, ispustio nekoliko jedva ujnih, ali munih zamuckivanja, zarobljen negde daleko u deijem

12

komaru. Odluio sam da ga ne budim, ve sam samo posmatrao kako se ciklus nastavlja jo tri puta, sa razmakom od nekoliko sekundi. Telo mu se potom opustilo ispod arava i ebeta, a kada mu je disanje ponovo primilo redovan ritam, povukao sam se ka hodniku. Nisam mu video lice.

Ali, zahvaljujui podignutim roletnama i prozorima koji su putali plaviastu svetlost, u dubini sobe ugledao sam nepoz-nat predmet. Oblik je stajao na podu, a ja sam posegnuo za njim i podigao ga. Ve sam u aci mogao da shvatim ta je, i drhtaj mi je proao kroz unutranjost prljenova. Automobili. Igraka. Stegao sam ga tako jako da se minijaturni krov iskrivio, a zubi mi zakripali od stezanja vilica. Izaao sam i pritvorio vrata za sobom.

Na terasi, gola stopala su mi se grila dok sam posmatrao iskrivljeni predmet. U svest mi je polako curila ideja da sam i od deije triarije uspeo da stvorim udes. Zbog toga sam se nacerio samome sebi, a led koji sam oseao iznutra bio je hiljadu stepeni hladniji od onog pod koom peta. Zamahnuo sam rukom i pos-matrao kako njegov obris nestaje u golim kronjama Limanskog parka.

Ana se probudila kada sam se uvukao pod pokrivae.

Noge su ti se smrzle.

Sada e se ugrejati. Samo spavaj, tiho sam odgovorio i pribio se uz nju.

Sluao sam kako sat kuca u predsoblju i razmiljao o uviaju. Mogao sam da se setim svakog detalja, svake fleke i zrnca vetrobranskog stakla koje se caklilo na asfaltu. Ana je nas-tavila da spava, a moja stopala su ostala sasvim hladna. Nisam ni primetio kada sam zaspao.

13

* * *

Dobro, dobro, srknuo je ef kroz brkove. Vidim, aha. Da, slaem se sa ovim. I sa ovim ovde, pokazivao je prstom na merenja, a ja sam mogao da osetim starost njegovog sivog sakoa svaki put kada mu je ruka prola pored moje glave.

Prepodne je prelazilo u podne, a nismo skoro nita uradili. Svi su pili kafu i itali novine, besplatne i one koje se kupuju. Drugi su kasnili po etiri sata na posao, jer su morali da vode decu kod lekara, ili da pomau roditeljima da odu kod lekara, ili su radili neto tree sa posetama i lekarima. Ja sam pisao i raunao, pregledao fotografije, ne za mene, ve za druge koji e, kao ef, prouavati sluaj.

Ba neobina nesrea.

Jeste. Ali svata e autoput da izrodi, ef je zakljuio i srknuo ponovo. I kae da si sve zavrio? Odlino majstore. Jako dobro.

U toj rei je bilo prekora u istoj meri koliko i pohvale.

Ali, vidite. Koenje je nastupilo mislim, nema nikak-vog smisla.

Da, nema. Smrt obino nema smisla, zakljuio je, a fi-nalnost u njegovom glasu bila je otrija od listia brijaa. Ako nema vie sluajeva, idi kui, skuvaj pasulj, gledaj sapunicu, ne-moj da trune ovde. Ja imam roite u sudu, pa u i ja da kreem neto ranije, nasmeio mi se kroz kapljice kafe u brkovima koji su videli sahranu Tita i sva ratita koja su usledila. Istovremeno, oi su govorile neto sasvim drugaije.

Ne kopaj gde nema niega da se iskopa.

Spustio sam glavu ka papirima.

14

Sada u i ja, izgovorio sam iako sam znao da u ostati za stolom do isteka zvaninog radnog vremena. eleo sam svaki put da ostanem i due, ali sam se plaio da e tada svi biti sigurni da sam zaista i poludeo, umesto da to samo sumnjaju.

Pretpostavljao sam da e ef tako reagovati. U dubini, u kostima koje su izbegle gelere i zrna kalanjikova teritorijal-ne odbrane vie republika, i on je znao da stvar nije ono na ta lii. Meutim, njegov mozak, iskrivljen decenijama posmatranja sveta kroz odreenu perspektivu, video je teorije zavere druge vrste moda je voza bio na nekom crnom spisku, i morao je da skona iz jednog od hiljadu razloga zaveo je tuu enu, privati-zovao je pogrene firme, rasporeivao pogrean budet. I onda ga je smrt odnela na putu, uz pomo nekog ko-zna-kako da uini da stvar izgleda prirodno, bez obzira to mi, ljudi koji gledamo saobraajke svaki dan, znamo da se neto ne uklapa. Ja, kao ni ef, nisam u stanju da kaem ta tri, ali znam da je neto, slino oseaju da vam je neko provalio u kuu i svaki predmet pomerio za pola centimetra. Sve je tu i sve je kako bi trebalo da bude, a opet, nita nije.

ef je to razumeo, ali on u dilemi vidi klanove, partije, tajkune i velike pare koja mogu da dovedu eksperte sa znanjem da nekog rastave sa ivotom na ovako prefinjen nain, umesto da mu na izlazu sa nekog beogradskog splava prosto stave tri rascvetale, olovne kuglice u lobanju, ili na isto to vozilo stave tri tapa di-namita spojena sa baterijom mobilnog telefona.

On vidi mrak, ba kao i ja. On to ne shvata, ali njegov strah je ono to ja prieljkujem ve godinama i godinama dokazu-jem samome sebi da nisam u pravu. Jer, njegov mrak je ljudski.

Nastavio sam da radim do kraja radnog vremena, paljivo spremajui sluajeve koje nikada neu pokazati. Potom sam ih sve skupio i stavio u torbu. Kada sam izaao, osmotrio sam do-bro sva ta troma, nezainteresovana i nesvesna lica, opratajui se pogledima, a ne delima ili reima.

15

* * *

Koraao sam polako prema kui. Uz sebe sam nosio bro-jeve i slova koji su opisivali nain na koji su ljudi umirali. Dokazi koje nee usvojiti, a ak i kada bi ih usvojili, ta bi mogli uiniti? Koga e ef pozvati? Da li e okrenuti crkve, da naprave ekumen-ski isterivaki tim koji e, naoruan simbolima vera, da se vozi u kombiju sve dok ne nalete na kamion prepun cevi koje e od njih napraviti ljudske ranjie. Pozvati naunike i istraivae koje e meriti, snimati i procenjivati, ba kao ja, i otkriti nita. Znam da su podaci koje uvam iskljuivo moje relikvije, dokaz veito poljuljane vere.

Ono nije u brojevima i slovima, ve iza njih, gde bi tre-balo da postoji samo praznina, indiferentnost koja nema cilj ni svrhu. Ali praznina je ispunjena mrakom, a on je gladan.

Stresao sam se od hladnoe, a nekoliko pahulja spustilo se sa sivog neba. Uhvatio sam jednu i posmatrao njenu aru u aci. Nije se topila, pa sam je ispustio i dozvolio da se sa braom i sestrama domogne betona Novog Sada.

Kui, Ana se nalazila u kuhinji, okrenuta leima, i inilo mi se da nita ne radi.

Nema ruka danas.

Nema veze, skinuo sam kaput i pogledao pritvorena vrata sinove sobe.

Opet spava?, pitao sam tiim glasom.

Da, Ana svoj nije stiala, oigledno sigurna da je dete bilo u dubokom snu. Umoran je.

Priao sam joj i zagrlio je oko struka. Pribio sam se uz nju.

16

Volim te.

Znam.

Volim te, ali postoji neto to moram da uinim.

Znam i to. Znam sve, ton njenog glasa bio je ravan.

Stajao sam uz nju, ali nisam oseao poudu niti glad, ni za hranom, ni za intimom. Oseanja su bila prisutna, ali tupa i na minimumu snage, vie nalik prii o oseanjima koja mi je davno ispriana, a zatim skoro zaboravljena. U toj emotivnoj izmagli-ci, iskakalo je samo kajanje. Ana je bila moja ena, a sin mi je spavao u drugoj prostoriji. Iako tano, sve je bilo tako izbledelo i krto. Sporo, previe sporo, pomislio sam iz nekog razloga. Nisam imao dovoljno razloga da odugovlaim i premiljam se. Zapra-vo, inilo mi se da sam tog poslepodneva doao kui samo zato to sam traio konicu, sidro koje e sin ili Ana nekako baciti i zaustaviti me. Zato mi je na neki nain bilo drago kada sam za-tekao prazninu.

ao mi je to nisam bio bolji suprug. I otac, takoe.

Bio si ono to si bio, takav si od kako postoji. A, sada ide, je li tako?

Da. Veeras idem. Moda ne znam ta e se desiti kada sutra izae sunce.

Nas dvoje nee zatei ovde, to je sigurno.

Pretpostavljao sam neto slino. Moda je tako bolje.

Da li bi voleo da sam bila drugaija, da sam se drugaije postavila? Ne bi to napravilo razliku, rei su izlazile iskreno iz Ane, bez filtera ili zadrke, kao da razgovaram sa samim sobom.

Ne bi. Preuzimam odgovornost za sve to sam uinio, ali ini mi se da je ovaj kurs zacrtan davno, pre nego to je svet uopte postojao. Ve tada je zapisano negde da ovaj dan dolazi, izlazile su iskreno i iz mene.

17

Nema vie nita da se kae.

Pustio sam je, a ona se nije okrenula. Izaao sam iz kuhinje i dodirnuo vrata sinove sobe. Zastao sam, a zatim odustao. Obu-kao sam se i izaao iz stana koji mi je tada delovao potpuno pust, kao da u njemu nema ive due. Poneo sam torbu, ali sam ostavio kljueve, koji mi vie nee biti potrebni. Ostavio sam i porodicu, ali sam poneo telefon i pitolj.

Torbu sam bacio u prvi kontejner na koji sam naiao.

* * *

Halo, Boo? Da li si se uo sa onim tvojim iz slube? Da. Da. Sada, za narednih sat vremena. Moda malo manje. Ali, potrebna mi je tana adresa. Ne. Neu praviti sranja. Ne brini se nita. Da. Ne brini, bie sve OK, samo hou da priam sa njim, lagao sam bez trunke saoseanja prema problemima u koje u sigurno baciti Bou.

Dva minuta nakon to sam zavrio razgovor, dobio sam SMS u kom se nalazila adresa i ime restorana u Veterniku, uz napomenu stigao pre 13 minuta da dogovori doek Nove godine sa vlasnicima, nadgledanje se obustavlja do 21:30 i registarskom tablicom. Sivo nebo se bojilo u crnu, a ja poeo da koraam.

* * *

Na parkingu je bilo nekoliko dipova, a sjaj njihovog hro-ma kvarilo je jedino prisustvo usamljenog, raspalog Kadeta. U najdaljem uglu, pribijen uz visok zid od cigle, nalazilo se vozilo sa tablicama koje sam traio. Pogledao sam Mercedes i potpuno neoznaen gepek, gde je trebalo da se nalazi oznaka SLS AMG. Neno sam spustio prste na vrata sa suvozaeve strane. Jagodice

18

su napipale neopisivu pravilnost, praenu hladnoom, ali neke dobre vrste, tako probojnu i otru da mi je delovala kao vrelina. Njegove krivine stapale su se sa mrakom samo dva koraka od mene, savreno i prostoduno, bez napora, kao da je stvoren da se sjedini sa tamom. Milioni radnih sati, u koje je uloena ljudska krv, putena na fabrikoj traci usled nesrea i nemara radnika u jednakoj meri kao i intelekt kroz trud inenjera i dizajnera koji su taj objekat oblikovali u mislima godinama, ispravljajui pro-bleme i traei formu najbliu onoj neodoljivoj za kupce; sve to, stajalo je na parkingu nita vie ivo nego obian kamen.

Proao sam prstima du vrata, sve do haube i farova, spo-jenih tako precizno da nisam ni osetio prelaz. Automobil je bio usnuo, a ja sam eleo da mu udahnem svest. Zato sam utnuo prednju desnu gumu iz sve snage.

Mercedes se razbudio poput utinutog deteta, naglo i bez zadrke. migavci su se upalili, svetla u kabini i farovi uinili isto, alarm je zavijao kompleksnu melodiju koja mi je parala bub-ne opne.

Posmatrao sam festival zvuka i svetla, sve dok nisam zauo besne korake na ljunku iza sebe.

Alo, bre, ta to radi, konju?!

Glas je bio grub, preoran alkoholom i dimom cigareta koji su previe puta pregazili njegove glasne ice. Ton je odisao na-vikom da se esto podie.

Alo, jesi gluv?, uo sam klik dugmeta, a Mercedes se u istom trenutku spustio u san. Okreni se, bre, alo, pomeri se od kola!

Bio je krupan, vie debeo nego snaan. Ramena, sakrivena iza koulje natopljene znojem, bila su iroka i pripadala oveku koji je od ranog detinjstva radio rukama. Bio je elav, oekivano, i nemarno obrijan; nos mu je bilo polomljen vie puta. U oima nije bilo ni jednog zrna mekoe ili topline, zbog koje bih mogao

19

da se predomislim.

ta radi to, bre?!

Potrebna su mi tvoja kola. Spusti kljueve na zemlju.

Pitolj je stupio na scenu, a on ustuknuo od prizora. Zeb-nja mu je preletela preko lica, ali je trening koji mu je ivotni stil nametnuo brzo preuzeo kontrolu.

Zna li ti ko sam ja. Od koga krade kola?

Spusti se na kolena.

Na trenutak je razmiljao da li da pokua juri.

Nisam dobar strelac, ali u ti staviti metak u stomak, to sam siguran. Da li stvarno eli da oseti kakav je oseaj kada ti se govna, kiselina i krv meaju u utrobi? Siguran sam da si video to i ranije, ali... da li eli da to i oseti?

Verujem da mu je moj glas delovao opasnije od pitolja. Samome sebi sam zvuao nekako iskljueno, sliniji umornom alterskom radniku nego ubici.

Evo, kleknuo je i potmulo zakripao zubima kada su mu kolena dodirnula nepravilnu podlogu. ta emo sada?

Kljuevi. Ovamo.

Bacio je privezak i starter karticu pred moja stopala. Nisam se savio da ih podignem.

Zna, potreban mi je samo automobil. Mogu da te pustim, ili da te udarim i ostavim da se valja dok ne stignu konobari da ti pomognu. Ti si nita za mene.

Ma pui mi kurac, bre, majmune, kada te naem, napraviu od tebe pomije za svinje, majke mi, proklinjao je, a pljuvaka mu izletala iz usta poput malih zvezda padalica.

Ba nita. Ko zna koliko e iveti, moda samo neko-liko dana pre nego to neki dil propadne, ili neko odlui da vie

20

nisi od koristi. Moda ti srce stane, moda se onesvesti pijan i drogiran na leima i ugui povraajui.

Kada sam uutao, nove kletve nisu stigle. Samo me je posmatrao, nesiguran po prvi put od kako me je ugledao.

Ali, ona devojka koju si izlomio, kako se zove uo sam da je u bolnici, da se bore da je zadre iznad vode. Zato, mislim, zato si to uradio? setio sam se sluaja o kom mi je neko usput priao u stanici. Nisam imao pojma odakle te misli, ba u tom trenutku.

Ponaala se kao prava drolja na svadbi na kojoj smo bili, pred mojim ljudima. Napila se, glupaa, a zna kakav sam kada i ja popijem, nezgodan, odgovorio je prosto, bez uvijanja, iako sam mogao da vidim kako strah raste u njegovim oima. Brate, ta je ovo? Imamo dogovor, napravili smo dogovor, kapiram kako stvar stoji. Vi ste glavni, to je okej, nemam problem sa tim. Je li treba jo para? Nije greda, imam para, moemo se dogovoriti. ekaj!

Zakoraio sam prema njemu i stavio mu cev na elo. Kap-ci su mu se skupili kao kod deteta.

Otvori oi. Otvori ih.

Nemoj. Imam sina.

Kako se zove devojka.

Imam sina, keva mu je na metadonu, moram da budem tu, bar jo malo. Zbog sina, molim te.

Kako se zove?

Sandra.

A, da. Sandra. Sada sam se setio.

Rog crvene izmaglice stvorio se iz njegovog potiljka, a oi mu iznenada postale sanjive. Zenice su se okrenule na gore, kao da trae neto u sopstvenoj glavi i prikazale mreu kapilara u belim beonjaama. U vorteksu koji je zrno napravilo, lobanja

21

i modano tkivo izleteli su u mlazu i stopili se sa ljunkom. Mli-tavo telo sruilo se unazad, a noge u kolenima iskrivile do vodo-ravnog poloaja, kidajui tetive. Grudni ko i bela tkanina preko njega nejako su se podigli jo nekoliko puta, a onda umirili. Crne oi posmatrale su prazno nebo. Bacio sam pitolj pored njega i podigao privezak. Krajikom oka video sam neto to je moglo da bude komeanje u restoranu, ali sam ve izlazio sa parkinga, sa akom na hladnom volanu Mercedesa.

* * *

Tokovi su se utiali kada sam izaao na nov deo autopu-ta. Vozio sam u srednjoj traci, obilazei samo vozila koja su bila neopisivo spora, dok su mene obilazili ljudi za volanima automo-bila srednje klase, sinovi lokalnih biznismena, mladi menaderi u poslovnim kolima i estradne umetnice u dipovima. Mogao sam da osetim njihovu zbunjenost. Pitali su se ta automobil poput mog radi u srednjoj traci, meu drevnim proizvodima jugoslovenskih i sovjetskih fabrika na domaim, polovnim gumama, kamionima i starim modelima?

Zato nisam dvadeset kilometara dalje, samo bledea tra-ka crvenih linija u njihovim oima?

Nisam uzvraao pogled, ve sam gledao napred, u tamu, gde svetlei markeri nestaju iz postojanja pre nego to dobiju zrak iz farova koji e im udahnuti puls na nekoliko sekundi. Nisam ni alio sve te mlade, bogate ljude u svojim cenjenim prevoznim sredstvima i njihovu nesvesnost opasnosti u koje se stavljaju. Kao foke premazane krvlju, nehajno su skakali u vodu gde velika siva ajkula eka sa bezbroj redova zuba. U treptaju oka mogao sam da vidim polomljen dizajnerski ram naoara koji je broker nosio, ili komad silikonskog implanta probijen osovinom volana. Tela u mainama koja nisu svesna da su zapravo tela za mainu.

22

Dodao sam gas i pretekao pretovarenog Juga sa iskrivlje-nim tokovima.

Maina je ekala rtvu, a ja sam nameravao da ponudim sebe. Nisam tano shvatao zato pokuavam da zatitim sve te nehajne vozae, samo sam znao da to moram da uradim.

Mercedes se pobunio na trenutak. U sledeem, savez kompjutera i maina prihvatio je predlog mog stopala i poveao brzinu. Ostao sam u levoj traci, a pritisak kretnje koji sam oseao bio je neto poznatije od disanja. Nisam mogao da se setim kada sam poslednji put seo za volan. Mera je pokazivao sto trideset kilometara na sat i nastavljao da raste.

Komeanje na obodima bilo mi je dostupno im sam izaao na put, slaba melodija koja se uje iz stana pored vaeg. Melodija se polako pojaavala, a obodi pribliavali ka meni. Ono nije moglo da odoli, zbog ega sam odahnuo i stegnuo se u isto vreme.

Koliko god da sam bio siguran da sam uvideo obrazac i pravilnosti, uveren da hiljade sati iznad stotine saobraajnih nesrea nisu baene u vetar, skeptik u meni se nije utiao. Valjda nikada nisam bio jedan od onih kojih nepokolebljivo veruju, ak ni sebi.

Tada, meutim, vie nisam sumnjao. Ono me je vide-lo, registrovalo moje prisustvo, pratilo i procenjivalo, a sada se odluilo na izbor.

Mera brzine preao je 150 kilometara na sat.

Predivan automobil, uo sam glas, moda u sebi, a moda i ne.

Jeste.

Uskoro e se spojiti sa njim.. Bolee, bie to agonija bolova, ali e biti predivno. ivie veno u mojim seanjima.

Nisam usporio, nisam pokuao da koim, niti da promenim

23

pravac. Samo sam dodatno pritisnuo gas. inilo mi se da glas dolazi iza mene, ali nisam pogledao u retrovizor.

Brzina. Tako je, poveaj brzinu, oseti tu toplinu, posebno dok ima kontrolu. Bie divno.

Nikada nisam imao poseban plan za taj trenutak. Nisam to uvlaio u zamku, nisam imao isplaniran obrazac koji u iskoristiti da ga porazim. eleo sam samo susret i bio spreman na njegove posledice. Oseao sam kako moje misli vie nisu samo moje.

Da li osea golicanje u glavi? To sam ja. Sada delimo tvoje telo, kao to delimo ovaj oaravajui automobil. Uskoro e sve biti jedno. Uskoro u uiniti da uradi neto zbog ega emo se sjediniti sa brzinom.

Dugo sam te traio, tiho sam izgovorio i pritisnuo papuicu do kraja.

Automobil je prodirao mrak, trake su se spojile u jednu, a druga vozila se sklanjala ispred mene.

Traio si me, nekako, znao sam da je glas postao ne-sigurniji. Ja nisam smrt, ako je to ono to eli. Ja sam neto mnogo gore. Prodrau te uskoro, i nita ne moe da uradi po-vodom toga.

Iza mene, stizalo je titranje koje se prostiralo na moje ruke, ake, noge i stopala. Ono je elelo da ih povue, pokrene, otme od mojih namera. Oseao sam kako se napinje, kako gura u prostor koji je odavno popunjen. Odmahnuo sam glavom. Bio sam jai, kao to sam oduvek znao. Morao sam samo to da pronaem.

Ne moe to da uradi. Neu se slupati, kola se nee zabiti u drugo vozilo, niti e sleteti sa puta.

Ko si ti?, glas je bio uplaen, iako se napinjao do grani-ca snage da me sputa ili preotme.

Ja sam, nisam znao ta da mu odgovorim. Ja sam ovde. I sada u da stanem.

24

Ludilo i vritanje ispunilo je moje misli, to me nije ome-lo. To se bacalo po vozilu i mom biu, traei izlaz, ili prostor za beg. Izgledalo mi je kao da se ja irim, a ono se skuplja i skvrava. Meutim, oko jednog je bilo u pravu brzina je zaista bila pre-divna, a bilo mi je potrebno skoro deset kilometara da se napokon zaustavim. I nije prestalo da vriti.

Izai, naredio sam i otvorio vrata. Zaustavio sam se na praznom odmoritu i iskoraio na razdrobljen beton.

Ispred mene, ovek je bio na kolenima. Glava mu je bila pognuta, a telo se cimalo kao da proliva suze.

Oprosti mi. Samo sam eleo brzinu.

Pogledaj me, naredio sam.

Imao je lice prosjaka, beskunika, gubavca, oveka osakaenog nedovoljnom mentalnom razvijenou. Izgledalo je kao da mu je koa spaljena i pogreno zaceljena. Njegovo nos bio je spojen sa gornjom usnom, kapci su mu bili debeli kao komadi mesa ostavljenog na suncu. Iz oiju su se slivale suze, usta su ridala rei.

Oprosti. Nije te bilo tako dugo a, ja sam bio gladan, ovde, u hladnoi. Nisam te prepoznao. Hvala hvala to si doao po mene. Kazni me kako god misli da je prikladno. Tvoj sam, veno tvoj.

Uhvatio mi je nogu i obavio se oko nje kao dete. Srce mi je stalo, a plima znanja i seanja prekrila moj um, koji se i dalje trudio da podie prepreke i gradi brane. Talas je, meutim, bio ne-zaustavljiv. Okrenuo sam se polako prema Mercedesu i pogledao svoj odraz u tamnom staklu. Video sam samo konture ramena i glave, ali to me nije zanimalo. U mraku, posmatrao sam sopstve-ne oi kako sijaju, obasjani vatrom iznutra.

Uhvatio sam ga za vrat i podigao u visinu oiju. I ja sam plakao.

Ti ti ne zna? I ja sam zaboravio, skiao je. Ali, ja

25

sam ostao slobodan, ostao sam veran sebi, ostao sam veran brzi-ni, siktao je. Ti ti si lovio mene? Kako kako si to mogao. Ali, evo te ponovo ovde, sa mnom. Zamislio zamislio si da si ovek?!

Lednici su se sudarali, komete padale sa neba i podizale planine koje su se ruile jedan za drugom. Setio sam se stana u kom sam iveo, praznog, bez jedne druge osobe. Setio sam se su-pruge i deteta koje sam izmislio. Nita od toga nije bilo stvarno. Nisam bio mu i otac, nisam bio ak ni ljudsko bie. Zubi su mi se stegli.

Prestani da govori.

Ali, brzina te je vratila do istine. Nikada je neemo za-boraviti, brzinu, ne nakon svega to smo za nju uinili. Da li se sada sea?

Prsti su mi se skupili oko neega to mi se stvorilo u aci. Bes u meni spaljivao je razum, gorei jae od plamteeg maa koji mi se naao u aci.

Dosta, rekao sam mu, a seivo je prolo kroz njegovo telo bez otpora, kao igla kroz kesu smea. Dosta.

Nasmejao mi se.

Putujemo zajedno, ti i ja.

Primetio sam bode tek kada ga je izvukao iz mene. Ni-sam ga pustio iz stiska, a vatra sa seiva prela je na njegovo telo. Nastavio je da me ubada, a ja sam ga privukao blie, ba kako su plameni skoili i na mene.

Da, putujemo zajedno.

26

* * *

Seam se.

Princ Zore nam se obratio, buntovnik i pobunjenik, rairenih krila obojenih u crno, u inu prkosa zakona. Klicali smo, jer nismo eleli da budemo robovi, da koraamo pognute glave kada moemo da letimo beskrajno visoko, beskrajno brzo.

Zakon je traio pokornost i bio statian, jednom i zauvek. Prineve rei su nam bile potrebne, jer su strgle okove pravila. Rat je objavljen tada i tamo, a mi smo stupili u njega, posrnuli vitezovi i njihove titonoe protiv pokornih legija nemenjana.

Ponovo smo bili tamo, na mestu sa kog smo zauvek prog-nani.

Pozdravljamo te, oslovio me je uvar kapije, isti koji me je porazio na bojnom polju pre toliko vremena. Napustili ste istilite i vidimo da nam se niste vratili oieni.

Neu se saviti sada, moj titonoa je izjavio. Uzeli smo mnogo dua i osetili ono to nam je zabranjeno. Deca zakona su kao mi, a ne kao ti. Oni ude za brzinom, ude za promenom i to nas je hranilo, u ast neuspelom eksperimentu. Kupao sam se u njihovoj patnji, u objektima ubrzanja koja su sami stvorili, ba kao to sam obeao da u uiniti. Sada me poalji tamo gde pripadam!

uvar se nije pomerio, a titonoa je nestao. inilo mi se da mogu da ujemo njegov krik.

Pokuao sam. Ali brzina me je uvek vraala. Zaboravljao sam na stotine puta, ali uvek sam ostajao blizu mesta gde deca za-kona odluuju da se protive pravilima mira i reda. Gde odluuju da ubrzaju stvari.

Neko eli da te upozna, rekao mi je i stavio blistavu

27

ruku na rame devojke. Nikada je ranije nisam video.

Ja sam Sandra.

To nita ne znai. Ve je bila mrtva, a ja sam zbog toga ubio jo jedno dete. Zato je ona tu, da bude moj svedok?

Ona je tu da ti pokae da ti je i dalje stalo do njih.

Nasmejao sam se, prvi put iskreno posle ko zna koliko vremena.

Pljujem na zakon, na tebe i nju. Poalji me na mesto gde pripadam.

Na trenutak, inilo mi se da vidim razoarenje u oima uvara kapije, a onda vie nije bilo ni njega ni Sandre.

Bio sam u uskomeanoj tami i jurio na dole, gde senke imaju zube, a srca poznaju samo strah i kajanje. uvar je bio u pravu, iako mu to nikada ne bih priznao zaista mi je i dalje bilo stalo do dece i nisam mogao da ostavim sebe ni titonou da ih anjemo u domenu koji nikada i nije bio predvien za nas. Ali, vie od toga, bilo mi je stalo da brzine. Smeio sam se dok je tama kidala sve sa mene i razdirala mi bie, srean to jurim, to moja brzina samo raste i raste, pravo do nitavila.

* * *

Oseam samo kako trepem. Stojim, obuen u odelo koje mi deluje poznato. Nigde nema princa Zore kom mogu da se pok-lonim, ve oko sebe vidim samo gole zidove i podignute roletne.

Sobe stana su prazne, bez nametaja, a iza stakala prozora vidim grane drvea kako se neno meusobno dodiruju. Poznato mi je sve to stan u kom sam iveo sa senkama kojima sam nametnuo ljudska oblija.

Zatvaram oi, a kada ih ponovo otvaram, moja umiljena

28

supruga stoji ispred mene. Njeno lice je umorno, a pogled pra-zan.

Zdravo! Nisi mi rekao da e morati da radi i preko Nove godine, pozdravlja me, a ja se grim u sebi. Samo tiho, sin ti spava, kae mi i okree se ka kuhinji.

Izvan mog lanog doma i lane porodice, eka me titonoa, koji takoe ponovo poinje nau kanjeniku igru. Stigli smo u novu godinu, izgubljeni u istilitu koje nismo bili sposobni da napustimo, on i ja, osuenici neuspele pobune i vie od toga nae potrebe za promenom, za brzinom. Sve u meni se kida i lomi, shvatam da nema izlaza niti nade, a onda, ponovo, odluujem da zaboravim sve to.

Odlazim za suprugom u kuhinju. Oseam da mi je hladno i umoran sam, ali sutra me eka novi sluaj. Moram se odmoriti.

29

SAA ROBNIKSaa Robnik roen je 1969. godine u Sarajevu. iveo je i kolovao se u Nemakoj do svoje petnaeste godine, gde je kroz stripove, ra-dio drame i ilustracije upoznao i zavoleo anr ija je dostignua pratio sve do 1992. godine. Nakon nemilih godina se nastanjuje u Novom Sadu, gde i danas ivi, radi i pokuava da egzistira.Na jednom od domaih SF foruma, 2009. godine, njegove pokuaje pisanja otkriva vlasnica izdavake kue Tardis i na-redne godine objavljuje zbirku pria urbane i folklorne fantas-tike Aneli na kocki eera. Uestvovao u prevodu Periodnog sistema naune fantastike Majkla Svonvika i pisao lanke i prie za ezin Vektor. Redovno uestvuje na knjievnoj radionici foruma Znak Sag-ite, gde je do sada imao dva najbolje rangirana rada, od kojih je jedan objavljen u asopisu Znak Sagite br.20.

30

OKNO K-14, AZRA

Plaam raun, oblaim jaknu i naputam mesto dokonih i zalutalih. Njihov amor zaostaje kako odmiem mokrim tro-toarom kroz no.

Samo me svetlost neonske reklame pretie, meajui se sa koracima na asfaltu.

No je ista kao osmeh novoroenog. Udiem je koliko plua mogu da prime. Godi mi da mrani vazduh istera otrove koje su me proimali za ankom, ali znao sam, a i sada znam: nema veeg otrova od kajanja i krivice. Nije lek u aici rakije, samo zaleenje i produetak agonije koja razara bie iznutra. Opet, ini da se na tren zaboravi, ako ste se odvojili od samoe a ako niste, pojaava taj otrov svakim gutljajem.

Otkljuavam vrata i palim svetlo. Hodnik me doekuje prazninom i golom aruljom ija svetlost sve to ini zlokobnim. Kaim kaput na iviluk, izuvam cipele i oklevam. Znam da je tu, da vreba, nekad u sobi, nekad u kuhinji, zna i u kupatilu, ali ipak ponajvie u sobi.

Ulazim. Tu je, u zelenom kaputu, belim pantalonama i sa kaketom na glavi. Stoji u uglu, okrenut zidu uvek prema zidu. Nijednom mu nisam video lice. Ponekad to poelim, pa ta bude, ali ne umem da ga prevarim da se okrene, a nemam hrabrosti da ga dodirnem. Strah pred nepoznatim jai je.

Znam kako se zove, dobro ga poznajem, dozivao sam ga, Bog mi je svedok, kumio ga da me pogleda u oi, ali nisam us-peo.

Sedam na sofu i ukljuujem televizor. Slike na ekranu sa

31

glasom spikera mi migolje iz svesti. Svetlost sa ekrana obasjava sobu u kojoj nepokretan sedim, dok mi seanje skae od onoga to je bilo do onoga to je moglo da bude ali nije. Zlehuda kob je postala moja krivica. I njegova. Naa.

Odavno sam prestao da oseam miris oko njega, Opori, teki miris umura i praine, svojstven svakom rudaru, sada mi ispunjava nozdrve i namee uspomene. Odbacujem ih, neeljene su.

Na ekranu se smenjuju reklame a meni se spava. Jedva ekam san, donosi olakanje i zaborav koji proe u treptaju oka, izmeu tame i buenja. Dok mi se oi sklapaju, a san me grli na svoja nedra, ujem ga kako jeca. Uvek me tako isprati. Leem i putam snu da me odnese.

Sat zvoni. Ustajem i spremam se za posao polako i nat-enane. Nikad ne kasnim kasne oni kojima je san potreba, a ne beg. Miris kafe i sunce koje se probija kroz malice razmaknute roletne otvaraju mi jo jedan dan. On je nestao. Verovatno je u hodniku. Gasim ringlu, uzimam olju, vraam se na sofu, pa kri-vim vrat. Tamo je. Poinje da apue zidu, brzo i nerazgovetno. Palim cigaretu i pojaavam ton. Kau, bie lep dan, bez pada-vina.

Okreem klju, teram motor da se otrgne ledenoj hiber-naciji. Uz kaljucanje i sumanuto stiskanje gasa, jedva uspeva. Ostavljam ga da radi u leru, izlazim da skinem led sa vetrobrana. Dok mi prsti trnu od mraza, pogled mi se iskrada do prozora na etvrtom. ini mi se da vidim siluetu, osvetljenu zubatim suncem. Siguran sam da je on, nema ko drugi. Gleda me, zaklonjen iza sive zavese.

Izlazim iz auta i zatiem svoje pripravnike, mlade momke taze iz kole. Piju kafu, avrljaju o doeku. Momci imaju planove sa curama, cerekaju se mladalaki razdragano.

Pozdravljaju me uljudno, sipaju mi olju sa pitanjem na licu. Klimam glavom, smeim se i aljem Gorana u kancelariju.

32

Vraa se sa flaom i aicama. Sipa po jednu da nazdravimo na-rednoj godini. Iskapljuju do dna i mrte se.

Jo po jednu? pitam. Dobri su to momci, odmahuju glavom i okreu priu na posao. Odreujem zadatke. Ivica da uradi mali servis na Golfu, ovek je nestrpljiv, treba da putuje za Beograd. Peoa, koji od sino stoji podignut na dizalici, dodelju-jem Goranu, da zameni koione ploice i sajlu rune. Fiata uzi-mam na sebe, im Boki donese glavu motora sa ravnanja. Pustiu ga da radi sam, ali u ga nadgledati. Pipljiv je to posao, valja nabaciti zupasti i propisno ga uzubiti da ne probiju ventili, pa daba kreenje.

Konano i Rao stie. Ne ljutim se na njegova kanjenja, momak ivi podalje od radionice. Bez rei se bacaju na zadatke. Kao to rekoh, dobri su to momci.

Pesme sa radija ispunjavaju radionicu. Vole momci muzi-ku dok rade, nije im zameriti. Nekad ne ujem zvono telefona u kancelariji, ali ne moe sve da bude potaman. Doputam im to malo zadovoljstvo koje prati mladost, nemam prava da im to uzmem. Kao to su uzeli meni.

Boki postavlja blokator na ventile Fiata, nesigurno, ali precizno. Ostaje mu da dovede klipove u fazu. Prekrtenih ruku i sa zanimanjem iekujem ishod. Radi paljivo i usredsreeno, poetna nesigurnost je nestala. Bie to dobro.

Dobar dan majstori, ujem glas i okreem se ostavljajui Bokija da dovri. Moje nadgledanje nije vie potrebno, dekl ven-tila moe sam da vrati.

Otpozdravljam pridolicu i merkam ga. Ciganin, mlai. Dobre muterije ti Cigani, cene majstorski rad i uvek ostave baki. Da ih zapamtim. Iza njega vidim stari PZ 125p, ujem kako tandre u leru i udim se da jo uvek krstari drumovima.

Auto, kojeg je Ciganin dovezao, zlokobno me posmatra duplim farovima i izaziva plimu seanja zbog kojih beim po kafanama, meu ljude i aice.

Srce mi ubrzava lupanje dok prilazim. Nemogue, nemogue, nemogue, vriti svaka pora moga bia. Kao da je sam

33

usud ukotrljao ovo vozilo u dvorite radionice, bakarei se pred mojim oima, opominjui da zaborava nema.

Trepne su trule, boja matirala, a ra felne naveliko dere. Prednji blatobran i branik su menjani. Nepravilan i udubljen lim zbori prie o nepanji i traljavom odravanju. Sve to primeujem nesvesno godine mehanike upravljaju umom putajui seanje da pluta.

Kao izdaleka ujem Ciganina kako mi zbori o anlaseru, guranju da upali, patnji i novogodinjoj noi. Glas mu se gubi u plimi besa, uspomena i aljenja.

Otvaram vrata da vidim unutranjost. Sva znamenja su tu, nisu dirana kroz toliki niz godina. Poderotina na seditu, bela kugla sa crnim takicama na ruici menjaa i nalepnica trumfete ispod radija. Nalepnica koju sam, nekada davno, ja zalepio.

Tamni oblaci mi se kovitlaju ispred oiju, a krv mi umi u uima. Duboko udiem, okreem se ka Ciganinu, a on i dalje pria:

Teak je to auto majstore, ne moemo da guramo. Lju-bim te kao brata, koliko kota neka kota

Ne, uzvikujem, ne elei da gledam ni njega ni auto. Previe bola mi nanosi.

Zuri u mene zaprepaeno, iskolaenim oima.

Vozi to odavde, odmah! Ne radim kreve! Cedim kroz zube i okreem mu lea. Momci stoje na ulazu u halu, sa alat-kama u rukama, iznenaeni mojim prostaklukom.

Grabim prema kancelariji, prema flai. Iza, Ciganin psuje, seda u auto i odlazi.

Sipam aicu. Nemam obiaj ujutro, posao zaokuplja, meu narodom sam, a nije mi potrebno. Sada jeste.

Otvaram fioku na zamaenom stolu i ispod hrpe faktura nalazim poutelu sliku. Okreem je i gledam u lice mladog vojni-ka, ne vie od devetnaest godina. Na glavi mu titovka sa petokra-kom, a u pozadini vagoni kompozicije. Oi su mu ozbiljne, crne, a obrazi upali.

34

Otac, slikan pre mog roenja.

Poseem za seanjima iz najranijih dana...

Tata dolazi sa posla. Sedim na ebetu, u bati trone

radnike barake, sa mlaom sestrom. Igramo se. Prolazi kapiju, a iroki osmeh na njegovom licu nas nagoni da mu potrimo u sus-ret. Nju die, visoko iznad glave, a ona razdragano cijue. Grlim mu nogu. Jedva da mu seem do pojasa crnog rudarskog odela. Miris rudnika izbija iz njega.

Igra se sa nama, trkaramo po bati i smejemo se.

Majka izlazi na verandu i zove na ruak. Smei se.

Vrata kancelarije se otvaraju. Goran ulazi i pita da li mogu ranije kui, da se spreme za doek. Odobravam i toim jo rakije u aicu. Oni dolaze, presvueni, ele mi sve najbolje. Vidim da me udno merkaju, ali ne hajem, dobro je to ne slute uase koji me pohode, uasi stvoreni uoi jedne davne Nove godine.

Odlaze, avrljaju i smeju se.

Tokom narednih asova dovravam poslove, spremam radionicu i doekujem vlasnike vozila. Plaaju raune, ele mi sve najbolje, pa odlaze u susret novoj godini. Poslednje vozilo naputa radionicu i konano ostajem sam.

Presvlaim se i toim putnu. Dok je tresem niz grlo, pros-toriju plavi miris umura i praine.

Mislio sam da sam se navikao na to. Jesam donekle, ali uvek u kui, nikad vani. Od kako sam puten iz doma, pre tri decenije, sa zanatom u depu i adresom servisa u kojem u da radim, uvek je bio u stanu.

Polako okreem glavu i gledam u njegova lea. Pognute glave, stoji okrenut zidu, ispred postera jarkocrvenog Ferarija.

ta radi ovde? pitam, znajui da odgovora nema. Nikad ga nije bilo, za sve ove godine. Na stotine pitanja za stotinu mu-kova i veitu tiinu.

35

Mozak mi grozniavo radi, sipam treu i palim cigaretu. On poinje da lomi prste; kljocanje kostiju odjekuje u kancelariji. Povremeno prekida i ini se, trlja oi. Ili suze. Ko e ga znati.

Dolazim u iskuenje da ga dodirnem, nikad se nisam usu-dio, ali sada su okolnosti drugaije. Pruam ruku. Jo nekoliko centimetara do ramena zelenog kaputa, kao da oseam materijal na jagodicama, ali zastajem. On naglo podie glavu i lomljava prstiju prestaje.

Trzam se, hitro odlazim iz kancelarije, zakljuavam halu i kapiju, sedam u Floridu i uz kripu guma, odlazim.

Psujem. Ve dvadesetak minuta stojim zarobljen u kolo-ni. Na raskrsnici je udes, jasno vidim plava rotaciona svetla u nadolazeem sumraku ispred, u daljini. Palim cigaretu i otvaram prozor do pola. Proklinjem pijane vozae koji se nalivaju u svojim kancelarijama pa sedaju za volan, urei da se za doek jo naliju, balavei narodne hitove preko prasetine, oznojani, rairenih ruku i sa opukom u ustima.

Na trotoaru ide majka sa dvoje dece. Deica u rukama nose paketie i balone, ozbiljnog izraza na licu. Sigurno grozniavo razmiljaju ta su dobili na dar, u vrtiu. Smeim se njihovim iz-razima, pa se ponovo vraam u prolost.

Tatini drugovi sede u bati. Majka postavlja meze, kominica iznosi kafu, a tata dodaje pivo. Mi, deca, ganjamo lop-tu. Ima nas taman za dve ekipe.

Otac sija od sree i ponosa, pa asti drugove iz jame. Ispred kapije stoji nov PZ 125p, cakli se na jesenjem suncu. Nazdravljaju, ele mu sreu, da auto dobro slui.

Kako vreme odmie, pria za stolom dobija ozbiljan ton, kao da su se oblaci od olova spustili iznad sofre, u glave i oi drugova. Ne nazdravljaju, niti se smeju, lica su im tvrda kao stenje koje ih u jamama okruuje. Samo miris ugljene praine ostaje nepromenjen u naoj bati.

36

Lopta pada na sto i obara au. Pivo se iri po belom stoljnjaku, pa zamie ispod tanjira. Srce mi bubnja u grudima, a eludac se vezuje u vor. Nemo posmatram oca kako uzima loptu i pogledom me zove.

Odlazim do njega, spreman na ljagu, dlaice na vratu mi se kostree od oekivanog udarca, ali nita od toga se ne deava.

Bez rei mi dodaje loptu a ja ostajem u udu. Ne miem se, do uha mi dopiru glasovi tatinih drugova:

Kaem vam, sam ejtan lunja po Azri.

Nusrete, ne budali. ta te spopalo?

U pravu je. Jue sam kopao tamo. Nisu ista posla...

Ma, niste normalni, kako okno moe da bude zlo? Branko, ti si radio tamo, ta veli?

Zna dobro ta mi se desilo

Ma, gluposti

Raja me doziva da nastavimo fudbal. Dok polazim ka nji-ma, ujem tatin glas:

Ne znam ta da vam velim, rasporedili su me tamo, dobio napismeno, okno K-14, lepa Azra, u decembru. Nije mi svejedno. Nego deder da mi nazdravimo, pusti prie

Vozilo iza mene nestrpljivo trubi. Naputam seanja i ubacujem u prvu. Vozim kroz okieni grad i upijam razdraganu atmosferu. Svi negde ure, sa osmesima i punim kesama. Zaustav-ljam se ispred marketa; puka je srea da sam pronaao slobodan parking.

Ulazim i grabim korpu. Toplota uz tihu muziku sa raz-glasa me ne oputa, pitam se po hiljaditi put da li je to zlo iz okna Azra, tamo preko Drine, nagnalo uas koji mi je obeleio ivot, odnosei ono najdrae? Ili to bejahu prie sujetnih rudara? Uzalud se trudim da shvatim ono to se shvatiti ne moe. On je tamo i eka me, napustio je stan po prvi put. Nisam skrenuo sa uma, siguran sam u to, kao to sam siguran da je sutra novi dan.

37

Zakljuujem da je iznenadna pojava naeg starog auta pokrenula ova razmiljanja. I njega iz stana.

Telefon zvoni. Ona je.

Doi veeras. Nova je godina.

elim da budem sa njom. Zanemario sam je u poslednje vreme, udi me da uopte zove.

Neu biti neko drutvo, ne ove noi, odgovaram i biram namirnice. Rakiju ne zaboravljam.

Znam. Ali, ipak doi. Vreme je da pusti runa seanja, pobogu, prolo je toliko godina

utim. Sluam njeno disanje. Ona zna da se dvoumim, zna da je nagovaranje besmisleno, puta me da vodim izgubljenu bitku izmeu elje i usuda.

Ne, ne mogu duo, ao mi je

Znala sam da ne moe, ali ipak sam morala da pokuam da te nagovorim. Dolazi, onda, sutra na ruak?

Svakako. Sve najbolje ti elim. Ljubim te.

I ja tebe.

Prekidam vezu i odlazim do kase, udei se njenoj upor-nosti. Sama je sa detetom, a ja ne elim da budem u blizini dece. Ne noas. Valjda se to zove ljubav. Slepa ljubav. enska posla.

Zaobilazim kafanu. Obesni smeh iz nje me odbija da uem, a ne ide mi se kui, zbog onoga to me tamo eka, i zbog onoga to u meni izaziva. Ipak, kreem. Namah se setim moma-ka. Siguran sam da se lickaju i spremaju za doek. Bezbrini i radosni, daleko od tame koja vreba iz Azre. Da postoji sabirni centar novogodinjih elja, uputio bih im jednu sa naslovom Ur-gentno: Da se okno K-14 Azra, sa svim ivim i neivim u njemu, urui zauvek, do kraja vremena.

Otkljuavam stan i ulazim, nevoljno. Izuvam se, odlaem

38

bakaluk i spremam se za tuiranje.

Oas se kupatilo ispunjava parom. estoko se trljam, mir-is mainskog ulja je u svakoj pori moje koe. Miris tekog rada. Kao oev.

On stoji pored ve maine, okrenut leima. Od pare ne vidim ta radi rukama, niti ujem od mlaza vode apat.

Zavravam tuiranje i odlazim u kuhinju. Sipam aicu, da mi pravi drutvo dok spremam obrok.

Televizor obasjava sobu u kojoj nikad ne palim svetlo. Nekako mi je tako ugodnije, a mislim da je i njemu. Sakrije se u senku, da ga ne vidim, iako se trudi da spoznam da je tu.

Reem meso velikim otrim noem. Trenutak nepanje je dovoljan da mi krene krv iz prsta. Psujem i stavljam ga pod mlaz hladne vode. Na nou ostaje krvava nit.

Voda curi niz prst, odnosei krv u slivnik.

Onu no ne bi vode da odnese krv, ostala je lokva u kuhinji, a u lokvi oni. Svi.

Odmahujem glavom da rasteram te misli. Zavijam prst i sipam jo jednu. Smeim se. Pomiljam na dezinfekciju, iznutra.

Nastavljam da pripremam meso. Svaki rez me podsea na rane koje sam video, i koje sam, izbezumljen, zadavao.

Azra. Zlo. On. Pijem naiskap, pa sipam jo jednu.

Nikada nisam bio u oknu, uprkos nebrojenim molbama kojima sam obasipao oca. Slutio je tajnu Azre i zato me nije vo-dio, sada sam siguran. Slutili su i rudari, tatini drugovi. A eleo sam da vidim okno K-14 posle posete tatinih drugova i onog krat-kotrajnog razgovora za sofrom.

Nateem iz flae.

Prokleti Pezejac. Od onolike drave, izabrao je moj servis. Izabrala ga je Azra, dovela do mene, da me podseti. Ponovo nateem.

Guram meso u rernu i odnosim tanjir meze u sobu. Na

39

televiziji novogodinji program, ba kao onda. Sveano i gran-diozno.

Umesto kicokih voditelja i polugolih pevaica, vidim Pezejca, vidim tatine drugove za stolom, majku u kuhinji i ses-tricu na ljuljaci.

Prebacujem kanal. Ista slika iz seanja koja se mea sa novogodinjim.

Ustajem i proveravam meso. Daleko je od peenog. elim da jedem, da se napijem, da legnem i utonem u zaborav. Pre ponoi.

Iz susednih stanova ujem salve smeha i pesmu. Svud oko mene, a ja kao prokuen sedim sam, sa svojim avetima i uasnim seanjima na ovu no. I flaom rakije. Nateem i uivam u tekuini koja pali grotlo i greje utrobu.

Senka prolazi ispred mene. On.

Gledam ga kako odlazi u hodnik, pognute glave.

Gde e, babo? Jes video danas svog Pezejca, a?, pitam podrugljivo.

Zaustavlja se na pragu. Nateem ponovo i nastavljam:

Ima i nalepnicu ispod radija, onu koju si mi kupio na trafici

Uzimam komad sira i palim cigaretu. On ne mie sa praga, poinje da grize nokte.

Sa televizije poinju prvi akordi Jedne noi u decembru Kemala Montena.

Usud ponovo hodi svojom utabanom stazom. Nemogue da je sluajnost, previe ih je na dananji dan. Ta pesma je emi-tovana onda, onog doeka, kada se tata vratio sa posla, iz okna K-14, Azra.

Iznebuha mi postaje jasno, oblaci nevere i sumnji mi oslobaaju um, nestaju.

Otac nije kriv. Sve vreme sam znao, tinjalo mi u podsvesti,

40

oseao sam, ali nikada nisam prihvatio. Njegova krivica mi je bila potrebna, kao vazduh koji udiem, da opravdam svoju.

Kemal nastavlja pesmu, i prenosi me u ono vee

Majka pravi baklave i pevui sa Montenom. Sestrica skakue oko stola i kobajagi pomae. Ja sedim u sobi i listam Politikin Zabavnik. Nikad nisam voleo Kemala, ne obraam panju na televizor. Dosadilo mi je treptanje lampica na jelki koju smo tata i ja postavili i okitili.

Iznenada, majka vie iz kuhinje da joj donesem veliki no iz pajza, veli da joj je ostao u tepsiji sa pitama. Tetak voli ma-mine pite, spremila ih je posebno za njega. Najavili se, da zajedno doekamo novu.

Pravim se lud, zbog Kemala i njegove odvratne pesme ko-jom je zarazio ene u kui. Govorio je tata, vazda ko e njima znati, sine, ensko je to, i smejao se, a mama bi se mrtila i od-brusila mu, kako je tata rekao boga njegovog.

Majka ponovo vie, trai no. Nevoljno ustajem sa kaua i kreem niz hodnik do pajza. Otvaram vrata, na policama nalazim pitu, a na njoj no.

Ulazna vrata se otvaraju. Tata prolazi kraj mene, ne vidi me, a mirisni oblak umura i praine ostaje za njim. Uzimam no.

Nije skrenuo u kupatilo da se opere, kao to uvek ini sa posla, zaputio se pravo u kuhinju. Ne nosi ni paketie koje je obeao. Siguran sam da ih je ostavio u Pezejcu. Sad e mu mama galamiti to prljav ulazi u kuhinju.

Kreem za njim i ujem majku:

Idi se sredi, bolan, ta si takav upao ovde?

Otac ne odgovara. Ona nastavlja:

Jesi li ti to pijan? Bog te ne ubio nikada, sad e tetak, a ti takav

Nije dovrila reenicu. Otac je grabi za kosu i lupa joj

41

glavu o sto, u tepsiju sa baklavama. Njegov izraz lica je tvrd, kao kamen, a oi crne kao ugalj koji iskopava.

Sestrica poinje da vriti. Kemal peva o decembru i hlad-noj zimi.

Uasnut, ne pomeram se sa vrata kuhinje. Ne verujem sopstvenim oima, kao san shvatam prizore ispred sebe. Otac nastavlja, majina glava je krvava, a dok je die i udara, vidim da nema lica. Nestalo je u krvi na stolu. Sestrica nastavlja vrisku, pokrila je oi ruicama.

On puta majku, koja klone na pod kao krpa koja sklizne sa ruke poreta, i okree se sestri. Konano mi se razum vraa u javu, a snaga u noge. Prilazim, idem preko kuhinje i plaem.

Nemoj tata, molim te, nemoj

Ponavljan to, ini mi se, bezbroj puta, ali tata me ne uje. Grabi sestricu, podie je iznad glave i svom svojom snagom je baca na pod kuhinje.

Uas mi se trajno urezuje u svest.

Sestra lei na podu, kao jedna od njenih lutaka, i rope. Njen pogled je staklast, ini se da iz njega migolji ivot.

Otac se saginje i pesnicom joj udara lice. Sporo odie aku, pa je silovito sputa.

Okrenut mi je leima, oseam teinu noa u ruci, noge mi se pokreu i zarivam seivo u njegova iroka lea. On ne osea ubod, nastavlja da udara sestru, nesvestan mene i rane koju sam mu naneo.

Ubadam no ponovo i ponovo, a on ne prestaje da udara devojicu iz koje je nestalo ivota.

Konano se rui na linoleum, pokraj majunog tela. Mr-tav.

Tetkove ruke me grabe, tetka vriti, a Kemal zavrava svoju pesmu.

42

Naginjem rakiju iz flae dok mi suze teku niz obraze. Ne seam se vie majinog lika, ni sestrinog, ali se seam svakog trena one veeri, dok je Kemal pevao ovu istu pesmu.

Briem suze koje nisam brisao decenijama. Poslednje su tekle dok sam molio oca da prestane. Odrastanje u domu ih je zauvek presuilo. Sve do sada.

On, u svom zelenom kaputu, belim pantalonama i kaketom na glavi, stoji na vratima sobe, nepokretan kao ploa iznad groba. Ne pomera ruke, niti apue. Prvi put ga vidim da stoji tako, nepokretan. Kao da sluti o emu sam razmiljao.

Tata, dozivam.

Po prvi put, okree glavu ka meni. Konano, posle toliko godina, vidim mu oi. Nisu crne kao one veeri, nego smee i tople, kao to su uvek bile. Gledamo se nekoliko trenutaka, dugih kao protekle godine bez majke i sestre.

Tata, opratam ti. Opratam ti svim srcem. I majka i ses-tra, opratamo ti. Nisi ti kriv. Molim te, oprosti i ti meni

Suze mu kreu niz obraze. Kreu i meni, ponovo. Prilazi mi i iri ruke, nudei zagrljaj.

Prihvatam ga, oseam njegove ruke i upijam dragi miris. Upijam sve protekle godine, majin smeh i sestrino kikotanje, nau batu, ljuljaku i oskudnu radniku baraku. Upijam sve vonje Pezejcem, i od Azre otrgnute godine.

Njegov glas, koji nisam uo tolike godine, iznebuha ispunjava prostoriju.

Sve je dobro, sine. Sve je u redu. Ja nemam ta da ti oprostim. ivi sreno!

Potom, nestaje. Za njim i miris.

Tata? Nema odgovora.

Namah me ispunjava praznina i enja, ali su ti oseaji

43

nitavni pred olakanjem koje se otvara kao ponor u mojoj sves-ti, ponor u koji nepovratno klize krivica, kajanje i tuga, uprkos spoznaji da je okno ostavilo neizbrisive tragove svog uasa u meni, da neto i dalje vreba u njemu.

Telefon stoji na stolu. Uzimam ga i biram broj. Vie ne elim da budem sam za doeke. Ona se javlja.

Je l kasno da doem?

Ne odgovara odmah, iznenaena je.

Naravno da nije, pouri.

Prekidam vezu i spremam se.

Osvrem se, traim tatu pogledom, ali ga ne nalazim. Nema ga.

Ali, ima ivota. I sree. I znam ta mi je initi sa tim. Uprkos oknu K-14, Azra.

44

MILKA KNEEVI -IVAKOVIRoena 1961. godine, u Beogradu. Diplomirala Svetsku knjievnost na Filolokom fakultetu u Beogradu. Slobodni umet-nik, lan UKS. Dela: romani Veliko drvo, 13, jedno seanje na sedamdesete, Bez daha, Tango Macabre, Izgubljeno lice, avolji tobo-gan, zbirka pripovedaka Najbolji prijatelj, zbirka eseja Kua straha. Nagrade: I nagrada Radio Beograda za kratku priu Poklon za Anelu, III nagrada borske biblioteke za priu Meed, nagra-da Andra Gavrilovi za priu Samsara.

www.milkaknezevicivaskovic.com

45

NEE POGODITI

KO DOLAZI NA VEERU

Stevo, Stevooooo, dozivala je iz sobe.

Zidni sat pokazivao je etrdeset pet minuta do ponoi, i ta-man se bio ponadao kako e uspeti da uhvati malo okrepljujueg sna.

Mogao je samo pretpostaviti koliko je fizikog napora uloeno u taj poziv, koliko snage za vapaj koji jedva da je liio na krik. Da mu nije bila supruga ve skoro pet decenija, i da se kobna bolest nije podmuklo uunjala u njihov dom, nikada ne bi dozvolio da mu se ivot tokom poslednjih est meseci pretvori u dvadesetetvoroasovno bdenje, unapred osueno na uzalud-nost. Dobro, moda nije deurao ba puna dvadeset etiri sata, i svakako nije stalno mislio na enine patnje... a i saoseanje je veim delom iskapalo, pretvorivi se u ravnoduno iekivanje smrti i povremeno u prezir prema bliskom biu koje se tako brzo i lako lomi pod teretom bolesti.

Naravno, on joj nikada ne bi priznao svoj stav o preko potrebnoj dostojanstvenosti umiranja. Dovoljno dugo su iveli zajedno da zna kad i ta ne treba rei ili, ak, kada je treba pogle-dati u oi i slagati bez grie savesti. Teio je i bodrio enu, kao to su mu lekari savetovali, mada niko od njih, pa ni on, nije verovao u floskulu o samoizleenju toplim reima i mantrama iz instant psiholokih prirunika. Ipak, oseao se dunim da je to priklad-nije isprati na onaj svet. Zarad pedeset godina braka i relativne

46

sloge koju je mogao pripisati iskljuivo svom blagom tempera-mentu.

Bio je to jalov brak, bez dece. Sklopljen na brzinu, im je prola zaljubljenost, pokazao se kao sudar dva sveta. Oekivao je neto krupnije i uzvienije, neki fantastian spoj srodnih dua. Oekivao je enu s kojom e se razumeti i dok ute; partnerku koja e mu nesebino podariti celu sebe, i on bi da je takvu pronaao u njoj uzvratio istom merom. Nije mogao okriviti sop-stvene ideale, taj konglomerat namera i elja koji su se ispostavili kao snovi; mogao je samo zakljuiti da je njihov zajedniki ivot rezultat neslane kosmike ale.

Svakako da je (posle prvog oka zbog dijagnoze) bio tuan zbog njenog munog stanja, i da mu je bilo teko da bude svedok eninog laganog umiranja, ali u poslednje vreme oseanja su mu bila izmeana i borio se sa jednim, posebno neprijatnim ljutnjom. Jer, ena je sve vie liila na ogromnog parazita koji mu se grevito zakaio za telo i mozak. Iz njega je isisavala en-ergiju; radio je sve to je bilo neophodno da je odri, ali trud nije davao rezultate. Naprotiv. Ulagao je snagu, matu i volju da joj spremi hranu, a ona se i pored toga topila. Svakog dana kupao je njeno telo pekirima natopljenim u miriljavu sapunicu, a ona je sve vie smrdela na le. Po celu no zabavljao ju je kojekakvim priama, napinjui se da od umora i pospanosti ne padne sa sto-lice, a ona je traila jo, jo ... jo.

Neka se malo strpi, pomislio je zlovoljno. A, ta bi bilo da ja nisam ja, da sam jutros zaboravio da stavim sluni aparat, ili sam, ne daj Boe, kljakav, pa se teko kreem?

Doi brzo, ulo se. Glas je sada ve zvuao kao samrtniki poziv u pomo. Moda je doao ONAJ trenutak, palo mu je na pamet, i na mah je osetio meavinu uzbuenja i tuge. Zamislio je scenu u kojoj suprugu neno dri za ruku, a njena dua se, poput magliastog oreola, izdie i nestaje kroz prozor s

47

poslednjim tragovima stare godine.

A, onda se, na pragu spavae sobe, suoio sa stvarnou. Soba je vonjala na egzistencijalni oaj i bedu: asepsol, jeftinu kolonjsku vodu kojom je pokuavao da prikrije vonj mokrae, i ustajali duvan. enino izmravelo telo, uvijeno u auru od jor-gana, u krevetu pod diskretnom svetlou lampe, podsetilo ga je na sveu humku na meseini.

Molim te, daj mi jednu cigaretu, kazala je tiho.

Nije odgovorio, samo je podigao obrve.

Jednu. Zaboga, veeras je Nova godina, moda moja poslednja!

Oboje su znali da je moda viak u reenici. Izvadio je pak-licu iz depa kunog mantila, zapalio i utke joj pruio. Povukla je dim i zakaljala se: kaalj je bio suv i njegov zvuk liio je na cepanje istrulelog platna, istanjenog od dugogodinjeg stajanja u ifonjeru i naetog moljcima.

Eto, vidi da ti kodi, prokomentarisao je, iako je i ta reenica kao i mnoge druge, izgovorene tokom poslednjih meseci zvuala besmisleno.

Drhtavom rukom vratila mu je cigaretu.

Zavri je ti, promrmljala je.

Ne, nikako ne bi mogao da stavi usne na neto to su njena dotakla. Poenta nije bila u strahu od bolesti, jer bolest nije bila zarazna. Grozio se eninog mirisa koji je prizivao slike raspa-danja; njenog daha, smrdljivog poput pokvarenog mesa; dodira ledenih prstiju koga je doivljavao kao gmizanje vlanih crva. Jednostavno, oseao je gaenje.

Bilo mu je loe. Tog jutra aparat za merenje pritiska obo-rio je sve dotadanje rekorde, a i stari ir na elucu proradio je punom parom. Kada bi samo povezao nekoliko sati mirnog sna, verovatno bi imao manje tegoba. Meutim, ena se, samoiva u

48

agoniji, prema njemu ophodila kao prema slugi ili robu. Najtea je, ipak, bila uloga sluaoca opirnih i sto puta isprianih pria i, naroito, ramena za jadikovke nad boletinom koja ju je, ni krivu ni dunu, polako prodirala.

Sedi malo pored mene, proaputala je, lica zgrenog u bolnoj grimasi. Moramo da razgovaramo.

Primakao je stolicu do kreveta, pokuavajui da se otme uasnom utisku kako supruga iz sata u sat biva sve sitnija i da, takorei, pred njim nestaje. Nije bilo vie nieg privlanog ili produhovljenog u njenom izgledu, u proreenoj kosi koja je ot-krivala belinu lobanje.

Izvadila je zubnu protezu iz ae sa nonog stoia i stavi-la je u usta, to je doprinelo jo grotesknijoj slici: upali obrazi odjednom su dobili na punoi, i bili u neskladu sa licem na kome se koa, usled mravosti, neprirodno zategla preko jagodinih ko-stiju.

elim da mi neto pokloni za Novu godinu, kazala je, uspravivi se s naporom, kao da je poloajem tela htela da naglasi ozbiljnost i, moda, dramatinost momenta. Ne brini, nita to iziskuje troak, nikakve opipljive poklone. Htela bih da nekog pozove...

U ovo doba? Koga, draga?

Nije imao koga da pozove, ne samo zato to su u to doba ljudi ve uveliko slavili doek, ve i zbog toga to u telefonskom imeniku vie nije bilo nijednog imena koje bi se odazvalo pozi-vu.

S naporom se nasmeila. Pokuao se setiti kada ju je pos-lednji put video da se smeje, ili makar osmehuje, a da joj osmeh nije bio cinina, ili tuna zagonetka koja nagovetava svae i suze. Nekada davno, tokom ljubavnih maenja? Ne, ni tada se nije smekala; i tada je bivala daleka i okrenuta sebi. Na putovanjima? Moda, ali su joj osmesi bili rezultat tajanstvenih unutranjih

49

doivljaja koje nikada nije podelila sa njim. U drutvu prijatelja? Drutveni ivot odavno su, zbog njene posesivne udi, zapostavili i iveli kao samotnjaci, odseeni od spoljnog sveta u odglum-ljenoj samodovoljnosti.

Nakrivila je glavu u stranu i za trenutak mu se uinilo kako su joj oi inae ve dugo mutne i ispunjene tugom vrago-lasto zaiskrile. Moe li pogoditi ko bi veeras bio dobrodoao? Hajde, pogaaj...

Promene u njenom glasu i stavu, koje bi u drugoj prilici smatrao znacima poboljanja, donele su neodreenu, ali nepri-jatnu slutnju. Moda je supruga izgubila i poslednje uporite ra-zum, prohujalo mu je kroz glavu. I ta ga sad dalje eka - naporna no u sluanju neumornog i nesuvislog brbljanja, jer joj se mozak rastae u jo jednoj od metastaza? I koliko e to trajati, dan, ne-delju, mesec... dva? Najeio se od te mogunosti.

Ne mogu, umoran sam, odgovorio je. Hou rei: umo-ran sam da bih pogaao.

Od ega si umoran?

Nalet besa osetio je kao iznenadan ujed za ruku.

Ima obraza da mi postavi takvo pitanje! Od SVEGA sam umoran! Oduvek je samoiva, ne vidi... ne zna za moju rtvu. Gospoa bi htela da se igra, i ne pada joj ni na kraj pameti koliko puta sam sam danas trao po njenoj komandi. Donesi, prinesi, nahrani, presvuci, poisti, operi, promeni posteljinu... i uz to, obavljaj sve ono to spada u voenje domainstva. A sad bi da me iscrpi glupom igrom pogaanja ... kao da smo deca, a ne ...

Star sam, promrmljao je.

Pa, ta? odbrusila je s pakosnim prizvukom u glasu. Starost je samo stanje. Nema pojma koliko bih volela da, umesto bolova, ponovo osetim zdrav, staraki umor.

Glasno je uzdahnula i ponovo naslonila glavu na jastuk: Dobro, rei u ti koga da pozove. Ali, molim te, prvo nam sku-

50

vaj aj, onakav kakav jedino ti ume, sa cimetom i medom da ga popijemo zajedno kao nekada... Hoe li to uiniti za mene, svoju bolesnu enu? Glas je sada bio umilan i dirljivo slabaan.

Da, da... evo, odmah, odgovorio je i sa izvesnim olakanjem pohitao u kuhinju.

Supruga bio je ubeen nije svesna koliko je blizu kraja. Da jeste, pokazivala bi vie razumevanja za svakodnevne rituale kroz koje on mora da prolazi, a koji su se ticali brige o njoj. Bila bi obzirnija, manje usredsreena na sebe, i moda bi ga shvativi koliko zavisi od njegove snage potedela silnih jauka od kojih nou nije mogao da spava. Ali, za sve je bilo prekasno tmurno je razmiljao nosei posluavnik u sobu: ivot je protutnjao kao brzi voz, pun bledih uspomena, ostavljajui za sobom trunicu nade u lepih narednih, najvie pet ili est godina.

Zatekao ju je kako po rukama prevre album sa starim fotografijama. Bili smo tako mladi i lepi, rekla je. I mnogo smo se voleli.

Da, promrsio je.

Voli me jo uvek, zar ne?

Aha.

Nije to ista vrsta ljubavi, naravno... i normalno je da se ljubav menja. Zna kako se kae: ako se ljubavnici izgube, ljubav nee.

Nije mu bilo sasvim jasno ta je htela da kae, ali ve dugo vremena je nije razumeo kao to je umeo nekad, vrsto uveren da je u pitanju tipino enska nekoherentnost misli i rei.

Prineo joj je olju aja. Uasnuo se od ispucalih i bledih usana, stopljenih sa sivom bojom lica, nalik samostalnom biu koji se pomera po nekom automatizmu, proizvodei odbojne, glasne zvuke srkanja.

elim da pozove Smrt, rekla je. Veeras. Odmah. Ne

51

mogu vie da ekam.

Pre nego to je, zaprepaen, stigao da odgovori, nastavila je: Dae mi boicu sa tabletama, i ja u ih sve popiti. Da mogu, sama bih ustala i uzela ih. Ali, ne mogu. Uinie to za moju ljubav.

Ne, kazao je.

Zato nee? Boji se?, pitala je podrugljivo. Zatim se glasno nasmejala. Bilo je to odbojno, skoro zlobno cerenje.

Da li je uopte shvatala ta trai od njega da bude ubi-ca?

Niko nikada nee saznati, a meni e olakati. Uostalom, samo e ostaviti boicu na nonom stoiu, ba kao da si je tu sluajno zaboravio. Ne traim od tebe da bude prisutan dok bu-dem... budem odlazila. Mada, bilo bi mi lepe da me u tim trenu-cima neko... ti dri za ruku... da se ne osetim usamljeno.

Nije fer, razmiljao je. Ljubav je davanje, a ne uzimanje. Kako se usuuje da od njega zahteva sauesnitvo u tako gnusnoj stvari? Kako bi on nastavio ivot pod teretom zloina?

To je moja poslednja elja i ispunie je ako me voli.

Ali, ne volim te, hteo je rei. Navikao sam na tvoju prisut-nost, i navika je sve to je ostalo od ljubavi. Ne volim te dovoljno, ak ni da bih ti skratio muke i rizikovao griu savesti. Pa ipak, deo svesti govorio mu je da bi bilo daleko lake kada bi ona sada umrla, nego kada bi ivela (ako bi njeno bolno propadanje uopte mogao nazvati ivotom) narednih mesec, ili dva.

Ti si mi mu, ovek kome sam sve podarila, uo je da govori. I opet je osetio kako u njemu raste ljutnja: ta je to sve? Zar je pod sve zaista smatrala one opiljke koje mu je davala tokom pedeset godina, a koji su bili nedovoljni ak i za njegova umerena oekivanja?

Voli me, zar ne?, a zatim neno, vrlo neno: Stevo,

52

tako si mi potreban...

Stevo, tako si mi potreban reenica je koja je budila alarm u glavi; njome se uvek stavljala taka na odbijanje eninih molbi; reenica zbog koje je, ak i protiv sopstvene volje, reflek-sno inio sve to se od njega trailo.

Sada je utao. Ako treba da bira hoe li eni priznati da je ne voli, ili je ubiti kako bi joj skratio patnje, radije e se opredeliti za prvo, bez obzira koliko surov ispao u njenim oima. Nee ga ucenjivati lanom ljubavlju. Jedini nain da vie ne bude hronino nezadovoljan jeste da se suoi sa istinom, makar i istinom o sa-mom sebi kao slabiu kome je bio potrebno itavih pola veka da je spozna.

Lice joj je bilo skrueno, kao da je i ona u tom trenutku shvatila teinu istine. Dobro, ne mora. Nita se ne mora ... osim umreti.

Bio je dirnut eninom izjavom; iako je zvuala patetino, znaila je da je konano odustala.

Makar me zagrli, zamolila je plano.

Nagnuo se nad nju, a ona ga je obujmila mravim, pau-kolikim rukama, snagom za koju nije verovao da jo postoji u njenom telu. Kao da je grlio dak kostiju, pa ga je opet zapljusnuo dah nelagode, lak poput pera i pomean sa saaljenjem. Eto, su-pruga e umreti, i on e biti slobodan od munih obaveza, i bie usamljeni kralj prostora, tiine i ogranienog vremena.

Jedva se izmigoljio iz njenog zagrljaja.

aj nije dovoljno sladak, proaputala je, pogleda uprtog u plafon.

Hteo je da je odobrovolji, a i nije mu nakon morbidne prie o ubistvu iz milosra bilo teko doneti i celu teglu meda, ako joj se tako prohtelo. Pourio je u kuhinju, usput ukljuio ra-dio, pa su kao i svake veeri delili etiri zida, nostalginu muziku i aj sa cimetom i medom. Ni manje, ni vie od toga.

53

Neko vreme su utali. Napolju je poinjalo da snei. Uli-ca se orila od pesme pijanih prolaznika. Kroz prozor je dopiralo nebo, osvetljeno vatrometom, prostrano kao gria savesti.

Dok nas smrt ne rastavi, prekinula je muk. Zna, smrt ipak ne mora biti rastanak.

Mrzeo je blebetanje o smrti; mrzeo je mrane teme u praskozorje nove godine. Odjednom je eleo MORAO da izae iz sobe. Prisustvo smrti bilo je sve nametljivije i inilo mu se da e ga uguiti. Ali, kuda bi otiao, gde se kukaviki sakrio od umirue supruge kojoj je bio duan jo malo zajedniki pro-vedenih sati?

Nemojmo o smrti za Novu godinu, odgovorio je, oseajui kako ga, opijenog toplotom, obuzima san. Videe, ujutru e ti sve izgledati drugaije. Hteo je jo da doda kako je jutro pametnije od veeri, i kako e je samoubilake misli sigurno do tada napustiti i, u svetlu novog dana liiti na besmislicu nas-talu u prolaznom oaju... ali mu se strahovito spavalo.

ena je, glasom koji kao da je dopirao iz velike udaljenos-ti, kripavim kao lelujanje arki na vratima grobnice, nastavila da pria: Nikada ti nisam priznala koliko se bojim odlaska. Ne zato to me brine ta me eka tamo, nego zato to ne elim da budem sama bilo u nitavilu, raju, ili paklu. Ne mogu i neu dalje sama. Potreban si mi.

Odjednom se uplaio sumraka u sobi, nekih senki kojih ranije nije bilo tu, i odlunosti u eninoj samrtnikoj tiradi odlunosti koja je pobuivala sumnju. Jedva je uspeo da, drhta-vim prstima, dosegne do depa bademantila. Unapred je znao ta nedostaje: boica s lekovima.

Uinila sam to iz ljubavi prema tebi. Ne ljuti se, je l da?

Njen glas bivao je sve udaljeniji: Uopte nije teko, Ste-vo: put je u umu, treba samo da zatvori oi, ako zna kuda eli

54

da ide.

Pokuavao je da otvori usta i vikne: Ali, ja NE ELIM da odem! Meutim, neto udno se deavalo sa njegovim telom, nepokretnim i nemonim da odgovori na zapovest uma.

Tada je zidni sat otkucao pono, i oznaio poetak veite noi.

55

Igor Ivanievi je roen 1989. godine u Kragujevcu. Student je Pravnog fakulteta, a u slobodno vreme pie, fotografie i uiva u horor anru. Dobitnik je pohvala, priznanja i nagrada iz oblasti umetnike fo-tografije, a jula 2012. otvara i prvu samostalnu izlobu pod na-zivom Bez pisma od Boga. Od ranog detinjstva pie poeziju i prozu. Septembra 2012. godine u sklopu zbornika Poetsko oe, izdaje jednu od pesama u iz-danju Poete. Zavrava prvi roman.

IGOR IVANIEVI

56

ANELA

Svoje loe nijedno dobro ne moe da voli,

A ni zlo ono dobro,

Kako neko moe da voli drugu sliku sebe,

Sliku koja sada nije tvoj deo,

A ipak je potekla od tebe?

(lice naliju)

(31.decembar, 2013. 20:50)

Da li vam je udobno, gospodine Avrame?, pitala je medicinska sestra pacijenta koji je leao u krevetu i pomirljivo se smekao. Namestila je malo bolje jastuk ispod njegove glave.

Nije je uo. Samo je, iako skoro slep, video ruiaste usne kako se pomiu i otkrivaju dva niza belih zuba. Bila je lepa i mla-da. Po njegovoj proceni tek to je navrila tridesetu. Mogao bi da joj bude otac, ako ne i deda, ali ta injenica nije porazno uticala na nabrekli penis ispod bolesnike pidame. Noima je murei zamiljao istu sliku mlada ena, fantazija iz rane mladosti, lepa kao boginja i vulgarna kao kurva, ulazi u bolesniku sobu i seda na krevet. Nemirnim oima posmatra njene grudi kako kipe iz

57

uzane uniforme i pokuavaju da izau na slobodu. Vidi je kako skida kapicu i mirie vlasi plave, svilene kose na svom, starakim pegama ispunjenom licu. Onda oseti aromu lekova i iglu koja kao no prodire u izmuenu venu, i uvek se vrati u smrdljivu stvar-nost. Osea da mora da mokri.

Sedamdeset i tri godine baene uz vetar. Samac, penzi-oner kome drutvo ve etvrtinu veka pravi samo zubna proteza koja sada u tegli sa ustajalom vodom stoji na polici.

Zatvorio je oi i kada je ponovo progledao, kroz maglu je video nju kako se smeka i odlazi ka prozoru.

Vi ste moj Aneo, procedio je oklembeenih ustiju. Ta ista Anela mu je danima salvetom brisala bale koje su mu kapale niz bradu.

Nita nije rekla, samo se nasmeila. Pogledom je preletela po sterilnoj, bolnikoj sobi, a onda taj isti pogled uperila napolje. Ve tri godine je radila kao medicinska sestra u maloj, mesnoj bolnici i svakim danom pokuavala da iz misli izbaci bajati miris umiranja i propadanja tela u ve okrnjenom duhu. Sve tee joj je uspevalo. Noima se budila znojava i ranjiva iz brojnih komara i kao davljenik hvatala se za jedino svetlo koje je negde u daljini iz mraka virilo. I ono je vremenom postajalo prozirno. Imala je oseaj da ga gubi i da samotnu tiinu prekidaju samo vapaji onih koji su na njenim rukama umrli, ili krici onih koji tek treba da odu. Nije tako zamiljala dolazak u slubu. Pre tri nepune godine u ogledalu je videla bie prepuno ideala, elja i mogunosti, a sada je jedino elela da pobegne od zadaha koji ju je okruivao.

Poinje da pada sneg, prozborila je sneno, a onda neu-verljivo dodala. Bie ovo lepa no.

Moda vama. Bolnice nou nisu nimalo gostoljubive kue. Starac je govorio tiho, gledajui u plafon. Preko dana ovek moe da se zavarava i uiva u buci koja dolazi spolja. Sobe i kreveti su za bolesnike gore od sanduka i crva, jer su one put koji do tamo vodi. Tavanica iznad mene je bela i prazna, a takve

58

su i noi. Pogotovo u doba praznika. Lampioni i ivot svetle na drugom mestu. Mi se spremamo za umiranje.

Sestra je navukla zavesu i prila Avramovoj postelji. Uze-la je kesu punu mokrae.

Prazne prie, Avrame. Ljudi koji govore o umiranju uvek umru poslednji. Ovo je obina no. Ve sutra e sve biti isto. I dalje ete leati tu, a ja u nositi vae fekalije. Nasmeila se detinje, a onda nastavila: Bela uniforma nije ista kao to mis-lite, a krila nikada nisam imala.

Pogasila je svetla i krenula prema vratima. Tiho je pevuila, za starca nepoznatu, novogodinju uspavanku.

Moja smena istie, rekla je na kraju. Ako vam neto zatreba, pozvonite deurnoj sestri.

Zastala je, pa trudei se da deluje veselo, dodala: Srena Nova godina, stare.

Srena i tebi, Anela. Ne sumnjam da e je provesti bolje nego ja.

uo je kako se vrata za njom zatvaraju i korake kako nestaju u daljini. Pogledao je oko sebe, a jedino to je mogao da napipa ispod jastuka bila je porazna samoa. Pahulje snega su zavejavale prozorska okna, a iz spoljanjosti su dopirali zvuci petardi. Neko dete je vikalo, a gume automobila kripale. Pas u daljini je lajao i lave se ponavljao kao eho kroz bolniku sobu. Zavukao je ruku u gae i napipao penis. Jo uvek je bio tu, oklembeen dodue. Samo dodir je bio potreban da mu se ponovo digne na svog Anela. Ali, Anela je otila u nepoznatom pravcu. ekao ju je ivot, a njega zemlja crnica. Nita mu nije ostalo osim sirove mate, pa se, kao mnogo puta u toku bednog ivota, njoj jo jednom prepustio.

I... drkao je.

59

(31.decembar, 2013. 22:10)

Na ulaznim vratima od orahovine obeen je visio veliki, novogodinji venac. Unutar njega nalazila se pijunka kroz koju je starac sa panjom odmeravao izoblien Anelin lik. Nosila je raskopanu bundu od vetakog krzna i kratku, konu suknju. Meu prstima je drala mutiklu i dim iz cigarete duvala ka vra-tima. inilo se kao da je pogledom rezala orahovinu i da je mogla da prepozna ivotinjsku uzbuenost koja je rasla u nevidljivom oveku, a to joj se dopadalo. Znao je da e ona uspeti da zado-volji njegovu glad, ali se detinje bojao da e je razoarati. No, elja koju je oseao bila je kilometrima dua od straha koji ga je lomio, te je ucveljeni, proelavi udovac oblizao suve usne i pus-tio gospodaricu noi u hodnik.

(31.decembar, 2013. 22:30)

Uinilo mu se da je na trenutak zaspao, ali, kada je ot-vorio oi, video je da se i dalje nalazi u pustoj, bolnikoj sobi. Nekada u prolosti, a u poslednje vreme sve ee, imao je te, kako ih je nazivao, tunele u iskrzanom seanju. Jo uvek je u mislima gajio sveu sliku Aneline pojave, ali je uveliko smetnuo sa uma sve ono o emu su danima, dok su ljudi umirali u sobama pored, priali i utali. Danas se ak nije seao ni ta je veerao. U ustima mu je ostao samo bljutavi miris barenog povra koji mu je izazivao muninu. Dozlogrdila mu je bolnica, ali isto tako nije imao ni milimetar elje da se vrati hladnom, praznom stanu u kome ga je korak delio od konopca, koji je pre nepune dve nedelje privezao za nestabilan luster. On, neko ko je voleo ivot, odjednom se naao u poziciji pacova ubaenog u klopku i samo trenutak sree u nesrei je bio presudan da se kao kakva lutka ne obesi o plafon. Seao se da je dovlaio hoklicu na odgovarajue mesto kada ga je snana bol u grudima bacila na pocepan tepih.

60

Naredno to je video bile su krupne, zelene oi Anela. Previjala se nad njim i, kao krvnik, bola mu venu. Priala je neto to nije razumeo, ali oseao je da su iz nje izlazile rei pune ljubaznosti i smiraja.

Zato je uopte hteo da se ubije?

Nije znao ili hteo da odgovori na to pitanje. Tuneli, koliko god bili mrani i beznadeni, nekada su predstavljali i bek-stvo od vlastitih oiju i poraznih saznanja. U njima se nalazio spas i opravdanje nad slabou. Zamurio je i ponovo otplovio u laki dreme, kada ga je buka doboa probudila. Isprva je zvuk dola-zio naizmenino i u daljim intervalima, izmeu kojih se gurala neprijatna pauza, ispunjena iekivanjem, ali iz minuta u minut, udarci su postajali blii i silovitiji. Uplaeno, poput deteta koga u komaru napadaju aveti, Avram se pridigao iz kreveta, onoliko koliko je mogao, i zakiljio u pravcu hodnika. Ispod zatvorenih vrata titralo je crveno, zagasito svetlo, koje je poput pare ulazilo u sobu i mirisalo na neobinu kombinaciju tamjana i voska. Za-tim nepodnoljiva galama i neartikulisani zvuci koje nije mogao da uporedi ni sa jednim poznatim tonom. Nalikovalo je na vrisku ena i mukaraca, ali u pozadini svega krio se milozvuni, pevajui glas. Na trenutke je podseao na deiji, a potom na glas popa koji ita boinu molitvu. Uas u upletenim vriscima, praenim udaranjem doboa i glasom koji je pevao, mogao se sei tupim noem, a njihova visoka frekvencija je poput sirene za uzbunu kidala une koljke.

Odjednom je tiina ponovo uplovila u prostoriju i, nalik smiraju, pomilovala starevu umornu duu. Prolo je nekoliko minuta, pre nego to je pozvonio deurnoj medicinskoj sestri. Nakon drugog udara zvona, vrata su se otvorila i prostorija se okupala zagasitim svetlom.

Jeste li to vi? pitao je Avram. kiljio je pred siluetom koja je stajala kraj vrata, ali nije video nita osim senke. ta se dogaa? Je l sve u redu?

61

Ja sam, odgovorila je senka blago promuklim glasom i ula u mrakom ispunjenu sobu, ostavljajui vrata iza sebe irom otvorena. Sve je u redu, dodala je. Mora da ste loe sanjali.

Nikada ne sanjam, uzvratio je starac. ta se to deava u hodniku? bio je uporan.

ena je stajala u podnoju njegovog kreveta sa rukama naslonjenim na ivice dueka i tiho se cerekala.

Sami smo veeras. Jedan pacijent. Jedna sestra. Imali smo problema sa strujom, i to je sve. Glavni generator se pok-vario, tako da je ukljueno pomono crveno svetlo.

A, ta je sa ostalim pacijentima? Ko se noas stara o njima? Zar je mogue da ste vi jedina deurna sestra u itavoj bolnici? Kako se zovete?

Mnogo pitanja odjednom, gospodine...

Zovem se Avram.

Gospodine Avrame, nastavila je ena smirenim, pevlji-vim glasom, ja sam Gordana, milo mi je. Zaduena sam za vas. Vi ste jedini preostali pacijent, a novogodinje je vee i mislim da bi bilo odlino kada bismo se od poetka dobro slagali i izbegli neprijatnosti.

Va glas mi ne zvui poznato, nastavio je starac nep-overljivo. Nisam ga do sada uo.

Niste ni mogli. Vidite, sada sam stigla. Menjam gospoicu Valeriju. Otila je na veeru sa verenikom. Zar to nije lepo?, postavila je retoriko pitanje. Romantina veera u os-vit poslednjeg dana u godini. Dva zaljubljena golupia i dve ae pune vina uz gramofon i lagani dez. Svi misle da pripadaju jedno drugom, a na kraju se razoaraju. Pretpostavljam da ljudi pate za tim da budu voljeni, zatim je rezignirano dodala: Ljubav zna biti tako otuna u poslednje vreme.

Otila je do prozora i sklonila zavese. Leima je stajala

62

okrenuta gospodinu Avramu i gledala u dvorite. Nije mogao da je vidi najbolje. Mrak ju je obasjavao uprkos meseini koja je dopirala spolja. Jo uvek je za njega bila samo senka.

Gospoice Gordana, zamolio je. Moete li, molim vas, da ukljuite svetlo u sobi?

Medicinska sestra je dva puta pljesnula dlanom o dlan i krenula ka vratima.

Znam biti tako zaboravna, prokomentarisala je.

Prostoriju je okupala crvena svetlost i Gordana se vratila pacijentu koji je uplaeno sedeo u krevetu i gledao u nju.

Vaa uniforma, procedio je sa nevericom. Crna je.

Gordana je spustila pogled na odeu i rukama prela po glatkoj povrini materijala.

Zar? A, kakva bi zapravo trebalo da bude, gospodine Avrame? Seate li se kada ste kao mali uoi Nove godine sedeli kraj prozora i zamiljali kakav e va ivot da postane i ta ete da budete kada porastete?, pitala je saoseajno. Detinje ste verov-ali da ivot moe da se izabere i, kao glavno jelo, servira na tacni. Nekada ne moemo da dobijemo ono to elimo, ve moramo da se zadovoljimo stvarima koje imamo.

Primakla se Avramu, pa promuklim glasom dodala: Vi ste pobegli i ukrali ivot ivotu , nasmejala se, pa sarkastino nas-tavila, kaite mi... volite da zamiljate Anelu, zar ne? eznete za time da kao beba sisate njene mlade dojke i kao pas joj dahete o vrat. Na to vam se die?

Ko ste vi?, viknuo je starac. Uzvik mu je bio ispunjen oajem i patnjom. Pogledao je u enino lice, koje mu se uljudno i milo smeilo. Ria kosa joj je bila zavezana u punu, a crna uni-forma je na opskuran nain isticala njen porcelanski ten. Vi niste medicinska sestra. Ko vas je pustio unutra?!

Vi nikako da shvatite... Ja sam Gordana, a ovo vie nije

63

bolnica.

Upomo, drao se starac u agoniji. Neka mi neko po-mogne.

Nema koristi, rekla je Gordana ravnoduno. Ne moete ak ni da pobegnete u neki od vaih tunela, jer ih sve znam napa-met. Odrasla sam u njima. Rasla sam uz vas kao kakav mlade, koga ste operacijom pokuali da otklonite. Znam vam zadah. Nain na koji mislite. I taj bedni oseaj olakanja svaki put nakon to svrite, jer ste sreni to tako matori uopte i moete. eleli biste da kreete Anela, ali tog Anela razvlai neko drugi i ona uiva u tome

Nacerekala se i uzviknula: O, da! Stalno govori jo! Ponavlja iznova i iznova! Neukrotiva je. Nezasita kurva. Vlana i eljna svih, samo ne Avrama!

Zautala je i neno pogledala u pacijenta. On nije znao ta da misli. Imao je utisak da je napokon poludeo i jedino na pameti mu je u ovom trenutku bila hoklica i al za time to je nije pravilno iskoristio. Trebalo je da umre! Trebalo je da umre! Ponavljao je u sebi do besvesti, a onda postavio jedno jo apsurdnije pitanje. Da li je umro? Da li je ovo izvrnuti prikaz smrti? Ili moda... i sam pakao.

Pogled mu se polako bistrio i uspeno plovio kroz crvenu izmaglicu ka prozorskom oknu.

Tamo je zatekao sneg.

Ni on vie nije bio beo kao uniforma njegovog Anela. Crne pahulje su u izokrenutoj stvarnosti letele ka nebu. Zatvo-rio je suzne oi i poeleo da se probudi iz komara, ali... kako ovek koji nema snove moe da sanja komare? U njemu je odu-vek postojala praznina. Pogledao je u crnu sestru. Vie nije bila sama. Ispred nje su stajali deak i devojica sijamski blizanci. Iz jednog tela, kao iz trulog drveta, granale su se dve patuljaste glave. Gordanine bele ruke poivale su na deijim ramenima, a na

64

njenom licu mogao je, kao u sopstvenom odrazu u ogledalu, da vidi jedino prazninu. Spustio je glavu i pogledao u ostarele ake i krv koja se sa njih slivala. Bela, bolnika posteljina se kupala u crvenom soku.

Dadiljo, ovo je na tata? pitala je devojica.

Gordana je potvrdno klimala glavom.

(31.decembar, 2013. 22:40)

Crni saten je grlio Anelino belo telo, a ona je, glave zabaene unazad, posmatrala veliki luster u kojem je plamtela svetlost. Dok je elavac ljigavim, tuinskim prstima prelazio preko njene koe, ostavljajui masnice, uivala je u odvratnosti. Tek ponegde u svesti, napipavala je trunku kajanja, ali slast sa kojom se kao kurva za male novce davala strancima, budila je u njoj ivotinjski instikt, i ona mu se nije opirala. Svi njeni mukarci te odvratne, matore, maljave, oklembeene drtine, sa jednom nogom u bolnikom krevetu, a drugom ve u grobu, su iz nje isisavale ivot, ali samo onoliko koliko su joj ga i davale. Bili su potreba, kazna i uivanje. Dok je sluala mujakovo pala-canje jezika po svojim preponama, mislila je o krofnama, koje je baba Rua nedeljom za nju spremala. Jela bi ih halapljivo, a potom musava oko usana traila jo. Rua bi kaiprstom, poput vetice, naizgled strogo, mahala, ali bi uvek servirala novu por-ciju. Stavila bi poslednju krofnu na tacnu, a onda neozbiljno zapretila: ako se bude toliko tovila, ugojies se. Nekoliko go-dina kasnije ponovila je neto slino: ako se bude toliko jeba-la, zatrudnee. Ubrzo je umrla i da nije bilo