narodna kwi@evnost -...

MARIJA KLEUT

NARODNA KWI@EVNOST

FRAGMENTI SKRIPTI

четврто издање

NOVI SAD 2015

UNIVERZITET U NOVOM SADU FILOZOFSKI FAKULTET

Marija Kleut NARODNA KWI@EVNOST

FRAGMENTI SKRIPTI

Za izdava~a:Prof. dr Ивана Живанчевић Секеруш, декан

Recenzenti: Prof. dr Qiqana Pe{ikan Qu{tanovi}

Prof. dr Milivoje Nenin

ISBN 978-86-6065-321-7

CIP – Katalogizacija u publikaciji Biblioteka Matice srpske, Novi Sad

Ova kwiga nastala je delom na osnovu autorkinih predavawa studentima koji su na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu slu{ali predmet Narodna kwi-èvnost, a delom na osnovu istraìvawa u okviru nau~noistraìva~kog projekta „@anrovi srpske kwièvnosti – poreklo i poetika oblika”, koji se radi na Odseku za srpsku kwièvnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu pod rukovodstvom dr Zoje Karanovi}. Ovaj projekat finansira Ministarstvo za nauku i tehnologiju Srbije.

821.163.41.09:398(075.8)

КЛЕУТ, Марија

Народна књижевност [Електронски извор] : фрагменти скрипти / Марија Клеут. - 4. изд. - Нови Сад : Филозофски факултет, 2015. - 116 стр.

Начин доступа (URL): http://digitalna.ff.uns.ac.rs/sadrzaj/2015/978-86-6065-321-7. - Опис заснован на стању на дан 17.06.2015. - Насл. с насловног екрана. - Напомене и библиографске референце уз текст.

ISBN 978-86-6065-321-7

a) Српска народна књижевност

COBISS.SR-ID 297281799

3

IMENOVAWE I ZNAÊWE

I poreklom latinska re~ literatura i srpska re~ kwièv-nost svojom etimologijom upu}uju na pisani tekst i kwièvnost se uglavnom danas tako i shvata. Me|utim, izvesno je da su pesme i pri~e starije od kwige; znatno pre pojave pisma, u pradavnim vre-menima, o kojima svedo~e ostaci materijalne kulture, a o duhovnoj kulturi zakqu~uje se posredno, qudi su pevali pesme i pri~ali pri~e. Te su pesme i pri~e bile nerazdvojivi deo i izraz ukupne du-hovnosti, globalnog poimawa sveta; bile su ~uvane u pam}ewu i ve-kovima preno{ene usmeno. Pronalaskom pisma (u razli~ito vreme pojedine etni~ke zajednice napu{tale su agrafijsku fazu razvoja, odnosno usvajale pismenost) usmeno preno{ena kwièvnost nije prestala da postoji niti je gubila svoju funkciju. Tako su dva vida kwièvnosti - usmena i pisana - uporedo trajale vekovima, i jedna uz drugu egzistiraju do danas. Tokom vekovnog istovremenog posto-jawa usmena i pisana kwièvnost razvijaju svoje poetike mahom ne-zavisno jedna od druge, ali pozajmquju}i uzajamno neke elemente fa-bule, neke motive ili izraàjne mogu}nosti. Kada je u pisanoj kwi-èvnosti - koja je imala to preimu}stvo da moè da sa~uva neizme-weni tekst (fiksiran pismom u rukopisu ili u {tampanoj kwizi) - nasuprot narodnoj - koja se oslawala na pam}ewe - do{lo do "ot-krovewa" usmene kwièvnosti i do potrebe da se izrazi odnos pre-ma woj, postavilo se i pitawe wenog imenovawa.

U izu~avawu srpske narodne kwièvnosti u upotrebi su dva termina kao sinonimi: narodna kwièvnost i usmena kwièvnost, i mnoge wihove izvedenice (narodna pesma / usmena pesma, narodna pripovetka / usmena pripovetka, narodni peva~ / usmeni peva~), a sli~na je situacija i u drugim jezicima).

4

Za razumevawe opsega zna~ewa ovih termina nije na odmet po-menuti wihov nastanak, koji obeleàva po~etke interesovawa u~e-nih i pismenih za stvarala{tvo neukih, nepismenih i "varvara". Stariji termin - narodna kwièvnost - upotrebio je najpre krajem XVI veka francuski pisac Montew, koji je u "poeziji narodnoj i ne-vino prirodnoj" gaskowskih seqaka i naroda koji nemaju pisma na-lazio nekih ~ari i poredio ih sa lepotom "poezije savr{ene po pravilima umetnosti". Na {ire prihvatawe ovog termina u evrop-skim okvirima i na promewen odnos prema tvorevinama prostog i neukog sveta jo{ bitnije uticao je Nemac Johan Gotfrid Herder svojom zbirkom u dve kwige Volkslieder, koja se pojavila 1778-1779. godine i svojim teorijskim esejima. U nas je na prihvatawe termina narodne pesme i narodne pripovetke presudno uticao Vuk Stef. Ka-raxi}. Kada je Vuka, na samim po~ecima wegovog rada, nagovarao da beleì narodne pesme i pri~e, Jernej Kopitar pokazivao mu je Her-derovu zbirku narodnih pesama.

Uverewa predromanti~ara i romanti~ara da su rasprostrawe-ni (mahom me|u niìm slojevima dru{tva) i usmeno preno{eni oblici kwièvnosti pravi "izraz narodne du{e" i autenti~ni po-kazateq "narodnog karaktera", da su proizvod kolektivnog duha na-roda - ugra|ena su u ovaj termin. Kada je pro{ao romanti~arski za-nos narodnim pesmama i pri~ama, kada se narodna kwièvnost po-~ela izu~avati analiti~ki, kao specifi~an deo nacionalne ba{ti-ne (i daqe uz du`no po{tovawe za wene vrednosti), terminu su se na{le zamerke. Pod pretpostavkom da se zna {ta je kwièvnost, pridevskom odrednicom trebalo bi definisati jednu vrstu kwi-èvnosti, a upravo je ta odrednica u mnogim jezicima, pa i u srp-skom, vi{ezna~na: re~ narod i wene izvedenice mogu da imaju et-ni~ko (narod je nacija) i socijalno zna~ewe (narod su seqaci, nepi-smeni, siroma{ni, niì dru{tveni slojevi uop{te).

Iz namere da se ogradi od romanti~arskog poimawa ovog vida kwièvnosti i da se izbegne u nauci nepoèqna dvosmislenost imena uveden je za istu pojavu drugi termin - usmena kwièvnost.1

1 Ilustracija za mogu}e nesporazume u upotrebi ovog termina moè da bude i sle-

de}e: u XIX veku kao posebno vredno isticalo se da je, na primer, Jovan Jovano-vi} Zmaj "pravi narodni pesnik" (jer izraàva narodne te`we, jer je popularan u narodu), a ista odrednica, kada se primewivala na Filipa Vi{wi}a, zna~i-la je ne{to sasvim drugo.

5

Termin je prvi put upotrebio Pol Sebijo 1881. godine na francu-skom jeziku, a u srpskom se javqa 1911. godine u kwizi Andre Gavri-lovi}a Istorija srpske i hrvatske kwièvnosti usmenog postawa, ali tek u novije vreme vi{e ulazi u upotrebu. Termin usmena kwi-èvnost - smatraju wegovi zagovornici - ima slede}e prednosti. Wime se isti~e najbitnije svojstvo kwièvnosti o kojoj je re~: usmeno postawe i preno{ewe usmenim putem bitne su kategorije jer na~in kreirawa (usmeno), na~in preno{ewa (direktno, bez posred-nika) i specifi~an na~in prihvatawa (slu{awem ili u~e{}em u izvo|ewu) presudno uti~u na celinu poetike ovog vida kwièvnog stvarawa. Novim imenovawem potire se shvatawe o kolektivnom stvarala{tvu ("narodnom geniju"). Dihotomija usmena kwièvnost / pisana kwièvnost nema nepoèqno vrednosno zna~ewe, odnosno ne sugerira apriori ve}u vrednost jednog vida umetnosti re~i, {to se de{ava kada se suprotstavqaju termini narodna i umetni~ka kwi-èvnost.2

Pokazalo se, me|utim, da se neke zamerke mogu staviti i upo-trebi novog termina, odnosno da on moè da bude {ireg opsega od onoga {to se uobi~ajeno smatra delima narodne kwièvnosti; usmeno ili barem delimi~no usmeno u pro{losti su preno{eni ne-ki oblici koji se ne mogu izjedna~iti sa narodnom kwièvno{}u, a u na{e vreme termin usmena kwièvnost mogao bi da obuhvati niz vidova savremene masovne kulture koji se posreduju audio-vizuel-nim sredstvima (radio, televizija, estrada itd.).3 Na osnovu ovoga jasno je da terminu usmena kwièvnost nedostaje aspekt tradicij-skog i neposrednog preno{ewa. Uza sve to dugotrajnija upotreba termina narodna kwièvnost i povezanost wegovih izvedenica sa zbirkama Vuka Karaxi}a (Srpske narodne pjesme, Srpske narodne pri-povjetke) stvorile su naviku i mawe-vi{e ustaqeno zna~ewe u upo-trebi.

Potrebno je re}i i slede}e: ~ak i kada bi bilo mogu}e (a nije) propisati upotrebu termina, pitawe je koliko bi to bilo svrsis-hodno. U dilemi oko imenovawa predmeta svoga istraìvawa nau~-nici se opredequju razli~ito: neki upotrebqavaju termin narodna

2 Vuk Karaxi} suprotstavqao je, dodu{e, narodnu i u~enu kwièvnost, ali je ova

dihotomija vremenom zaboravqena. 3 Terminom "novokomponovane narodne pesme" ozna~ava se jedan vid produkcije

masovne kulture u nas.

6

kwièvnost, a neki termin usmena kwièvnost; nisu retki ni oni koji upotrebqavaju oba termina naizmeni~no, ve} prema tome koji aspekt fenomena èle vi{e da naglase, tradicionalnost ili na~in preno{ewa. Najmawe je sre}no re{ewe upotreba oznake - narodna usmena kwièvnost, koja ne re{ava problem, a moè da izazove za-bludu kod neupu}enih jer implicira postojawe narodne kwièvno-sti koja nije usmena (ili usmene kwièvnosti koja nije narodna) i ve{ta~ki spaja dva odnosa prema istom fenomenu.

Na kraju, kada se govori o narodnoj kwièvnosti skoro da je neminovno da se upotrebi i termin folklor, a mogu}e je nai}i i na ozna~avawa: verbalni folklor, folklorni ànrovi i sl., koja su u ne-posrednoj vezi sa narodnom kwièvno{}u. Iako se termin foklor-na kwièvnost u nas ne pojavquje kao sinonimna odrednica za na-rodnu kwièvnost, nekoliko re~i treba posvetiti i terminu fol-klor. Skovao ga je prvi put 1847. godine Englez Vilijam Toms tvr-de}i da se saksonskom kovanicom folklore (folk - narod, lore - znawe) najprikladnije moè izraziti tada poraslo interesovawe za narod-nu starinu, navike, obi~aje, obrede, verovawa, balade, poslovice. Izraz je prihva}en u bezmalo svim jezicima, ali se delimi~no me-wao obim wegovog zna~ewa. Promena zna~ewa se, globalno gledano, odvijala u dva pravca: s jedne strane, dolazilo je do pro{irivawa zna~ewa tako da se terminom folklor obuhvataju i proizvodi duhov-ne i predmeti materijalne tradicijske kulture, dok je, sa druge strane, pod foklorom podrazumevana samo duhovna kultura ili ~ak samo umetnost. I u ovom suènom zna~ewu re~ju folklor ozna~avaju se mnoge i raznovrsne pojave, koje je neophodno preciznije odredi-ti, te se javqaju odrednice: verbalni folklor, plesni folklor, muzi~-ki folklor i sl. U svakom slu~aju, termin folklor sveobuhvatniji je od termina narodna kwièvnost; usmenokwièvni oblici samo su deo folklora. Odnos verbalnog folklora i narodne kwièvnosti podloàn je razli~itim interpretacijama. Izvesno je da svi obli-ci verbalnog foklora nisu umetnost, odnosno da nisu estetska ko-munikacija.4 Me|utim, isto je tako izvesno da mnogi oblici usme-nog verbalnog iskaza po svojoj osnovnoj nameni nisu predvi|eni za izazivawe umetni~kog doìvqaja, ali da imaju nesumwive literar-ne kvalitete i da mogu biti prihva}eni kao pesni{tvo, mimo name-

4 Drasti~an primer: psovka.

7

re wihovih tvoraca i prenosilaca, ~ak i onda kada slu{alac ili ~italac ovih oblika ne deli uverewa nosilaca usmene tradicije pro{lih i davnih vremena. Primera je mnogo i nemogu}e ih je na-brojati, te se navodi samo nekoliko ilustracija. Kletve se izri~u sa namerom da se kome zlo desi i u uverewu da }e se uz pomo} vi{e sile ostvariti ono {to je re~eno; poslovice su uobli~ene fraze ko-jima se reaguje na datu aktuelnu ìvotnu situaciju; ~arawa, gatawa, bajawa jesu sloène magijsko-ritualne predstave koje se izvode sa uverewem da se wima moè uticati na budu}u egzistenciju ~oveka ili da se mogu od wega otkloniti opasnosti itd. Svi navedeni oblici (i mnogi drugi, ovde nenavedeni) imaju nekakvu pragmati~-nu funkciju sa stanovi{ta svojih kaziva~a/izvo|a~a, ali im se ne mogu osporiti umetni~ko uobli~ewe i estetski efekt.

Logi~an zakqu~ak ove svedene rasprave o zna~ewu termina bio bi odlu~nije opredeqewe za jedan od navedenih.5 Navo|ewem na-rodne poslovice Zovi me i kr~ag samo me nemoj razbiti moglo bi se takvo opredeqewe izbegnuti ili bar objasniti razlozi za{to se to ~ini. Dugotrajnom upotrebom termin narodna kwièvnost stekao je i utvr|eno zna~ewe te u praksi relativno retko dolazi do iskqu~i-vo terminolo{ki uslovqenih nesporazuma, a uvaàva se kontinui-tet starijih i novijih interesovawa za fenomen o kome je re~. Ter-min usmena kwièvnost, s druge strane, van sumwe dobro iskazuje najbitniju diferencijalnu karakteristiku ovog vida kwièvnog stvarawa. Preostaje, dakle, da se prepusti vremenu prevaga termina narodna kwièvnost nad terminom usmena kwièvnost ili da se desi obratno, pri ~emu }e i naizmeni~na upotreba oba naziva biti neminovna, uz napomenu da bi trebalo izbegavati izraz usmena na-rodna kwièvnost.6

5 Termin primitivna kwièvnost u nas nije bio u upotrebi (izuzev u prevodima),

te nije ni posebno razmatran. 6 Za naslov ove kwige izabran je termin narodna kwièvnost, zbog toga {to je

{ire poznat, i on }e biti upotrebqavan i u ovom tekstu, ali ne}e biti izbega-van ni termin usmena kwièvnost.

8

[TA JE NARODNA KWI@EVNOST

Na pitawe postavqeno u naslovu ovog poglavqa u lai~kim ra-zgovorima i u {kolskim uxbenicima obi~no se odgovara: "ono {to se prenosi od usta do usta" ili "ono {to se prenosi s kolena na ko-leno". Privla~na metafori~nost i jednostavnost ovih "definici-ja", ako i ne zamagquje problem, sigurno ga preterano upro{}ava.

Narodna kwièvnost ima odre|ene op{te odlike, koje bi se mogle ovako sistematizovati: (1) usmenost u stvarala~kom ~inu, u preno{ewu (tradirawu) i recepciji, (2) sinkreti~nost, (3) kolek-tivnost, (4) tradicionalizam, (5) varijativnost, (6) ustaqenost mo-tiva i sièa, (7) poetski jezik, (8) ustaqenost kompoziciono-stil-skih postupaka i sredstava. Tek se u ukupnosti ovih karakteristika i wihovoj me|uzavisnosti moè preciznije odrediti fenomen koji nazivamo narodnom kwièvno{}u.

OP[TE ODLIKE NARODNE KWI@EVNOSTI

USMENO PRENO[EWE

U pradavnim vremenima, u fazama razvoja qudskog roda koje karakteri{e neprona|enost pisma (agrafijska, aliterarna dru-{tva), pesme i pri~e su, kao i sve ostalo {to je ~inilo stvarni i izma{tani svet ~oveka, bile preno{ene usmenom re~ju, ali i dugo vremena nakon pronalaska pisma ~itavi slojevi dru{tva nalaze se u agrafijskoj fazi razvoja jer se rukopis i docnije kwiga koriste u malobrojnom sloju povla{}enih koji vladaju ve{tinom pisawa i ~itawa, a podru~je upotrebe pisma ome|eno je (na religiju, vlast, dràvu, imovinsko-pravne odnose, oficijelnu literaturu). Tokom istorije qudskog roda, u razli~itim geografskim prostorima i u razli~itim etni~kim zajednicama, zamena usmene komunikacije pi-sanom de{ava se u razli~ito vreme. Kao {to je poznato, Ju`ni Slo-veni naseqavali su Balkan od VI veka n. e. nemaju}i svog pisma, a iz agrafijske faze razvoja izvedeni su misijom ]irila i Metodija u IX veku. Pismenost, jednom osvojena i vremenom sve vi{e pro{iri-

9

vana, turskim osvajawem srpske sredwovekovne dràve ponovo je po-tisnuta, da bi tek od XIX veka Srbi u ve}oj meri uìvali blagoda-ti {tampe. Tako su u nepovoqnim dru{tveno-politi~kim prilika-ma vrlo dugo opstojavale povoqne prilike za razvoj usmene kwi-èvnosti.

U svojim po~ecima i u svom autenti~nom ambijentu (dok se ne zapi{e i ne publikuje, dakle dok ne u|e u "Gutenbergovu galaksiju") narodna kwièvnost moè se definisati kao neposredna "umetni~-ka komunikacija u malim grupama", ~ime se u prvi plan isti~e na-~in preno{ewa.

Status usmenog pripoveda~a ili peva~a i status stvaraoca ko-ji svoje delo pi{e u mnogom su pogledu razli~iti: oni kreiraju na razli~it na~in, razli~ito se odnose prema prethodnoj tradiciji, na razli~it na~in wihovo delo biva posredovano do primaoca i razli~ita mu je sudbina u vremenu i prostoru. Prilikom usmenog preno{ewa ~in stvarawa (odnosno ~in ponovnog stvarawa) i ~in recepcije nekog dela istovremeni su i nedeqivi; kreiraju}i ili re-kreiraju}i neku pesmu ili pri~u usmeni izvo|a~ nalazi se pred svo-jom publikom, wegovo izvo|ewe mora da te~e bez prekida, nema mo-gu}nosti da se "vra}a" i popravqa ili mewa ono {to je otpevano ili ispri~ano. în kreacije i ~in recepcije istovremeni su i ne-deqivi - u tome je upravo jedna od bitnih razlika izme|u usmene i pisane kwièvnosti. To zahteva i od izvo|a~a (peva~a ili pripove-da~a) i od primalaca (slu{alaca) wegovog dela druga~iji odnos od onog koji se uspostavqa izme|u pisca i wegovih ~italaca. Usmeni peva~ ili pripoveda~ - ukoliko prenosi poetski oblik koji je pre wega postojao, koji je "primio" od drugoga7 - poseduje ili veoma izraènu sposobnost u~ewa napamet i zapam}ivawa (tada uglavnom ne mewa poetsko delo koje je prihvatio iz usmene tradicije) ili sposobnost trenutnog rekreirawa (tada ga mewa u ve}oj ili mawoj meri, ali zadràva neke osnovne odlike predlo{ka) ili veoma ve-liku sposobnost improvizacije (kad na podlozi tradicijske poeti-ke stvara novo delo). Koja }e od ovih sposobnosti ~oveka koji je istovremeno i stvaralac i izvo|a~ svoga dela u usmenom preno{e-wu vi{e do}i do izraàja zavisi od vi{e faktora: od usmenokwi-

7 Peva~i su, daju}i obave{tewa terenskim istraìva~ima folklora o svojim

u~iteqima, upotrebqavali izraz "primio pesmu".

10

èvnog ànra, od na~ina na koji je delo nau~eno, od individualnih osobina izvo|a~a, od odnosa publike prema izvedbi.

U usmenokwièvnim delima izgra|uju se neki ustaqeni po-stupci koji sluè peva~u ili pripoveda~u kao mnemotehni~ka sred-stva, a koja istovremeno olak{avaju slu{aocima pra}ewe izvedbe (ustaqeni po~eci i zavr{eci pesama i pri~a, verbalne formule, razli~ite vrste ponavqawa i dr.). Ta sredstva deluju konzervator-ski, u pravcu odràwa tradicionalnog oblika tvorevine. Budu}i da usmeno tradirane tvorevine nemaju materijalno fiksiranog oblika (jednom zauvek datog, nepromenqivog) - uprkos te`wi usme-nog peva~a/pripoveda~a da se sa~uva stvoreni tekst - protokom vre-mena neminovno dolazi do procesa zaboravqawa i mewawa, ~ije su posledice razli~ite od onih u delima pisane kwièvnosti. Jednom u usmenoj tradiciji napu{ten oblik nikada se vi{e ne moè uspo-staviti, izuzev, naravno, ako nije prethodno zapisan.

Ako i postoji uglavnom usagla{en stav o tome da je kategorija usmenosti bitna karakteristika narodne kwièvnosti, u nauci su podeqena mi{qewa o tome koliko ona sama sobom moè posluìti kao kriterijum za razlu~ivawe onoga {to narodna kwièvnost je-ste od onoga {to to nije. Primerice, nasuprot vrlo kategori~nom mi{qewu Vida Latkovi}a da ". . . po pravilu u usmenu kwièvnost ubrajamo sve one tvorevine koje su makar i kra}e vreme ìvele u usmenom preno{ewu i tako bile podvrgnute izmenama od strane vi-{e pojedinaca, bez obzira da li je gra|a za wih crpena neposredno iz ìvota ili je odnekud preuzeta"8 stoje stavovi nekih savremenih stranih folklorista koji ni starije zapise usmenokwièvnih tvo-revina - zbog toga {to su ih smatrali nepouzdanima - nisu ubrajali u usmenu kwièvnost. Bez obzira na to kako se odredi granica izme|u usmene i pisane kwièvnosti, u istoriji srpske kwièvno-sti (da se ograni~imo samo na situaciju u na{oj nacionalnoj lite-raturi, iako je situacija sli~na i u drugima) uvek }e biti izuzetaka i grani~nih slu~ajeva, koji }e zahtevati posebno obja{wewe. Po-znato je, na primer, da je od Filipa Vi{wi}a Vuk Karaxi} zapisao pesme o Prvom srpskom ustanku bezmalo neposredno nakon {to ih je slepi peva~ ispevao, ali se pripadnost tih pesama korpusu narodne kwièvnosti ne dovodi u pitawe, jer je Vi{wi} bio autenti~ni

8 Vido Latkovi}, Narodna kwièvnost I, Beograd 1967, 9.

11

usmeni peva~ i stvarao je u skladu sa poetikom usmene kwièvno-sti. Nasuprot tome stoje kwièvne tvorevine koje po svom postawu pripadaju pisanoj kwièvnosti, a koje se prenose usmenim putem, pevawem, anonimizirane su i podleù promenama (neke pesme Bran-ka Radi~evi}a, Jovana Jovanovi}a Zmaja, Andrije Ka~i}a Mio{i}a i mnoge druge). O wima bi trebalo govoriti kao o tvorevinama pi-sane kwièvnosti koje su podvrgnute procesu folklorizacije. Tvo-revine koje su nastale imitacijom poetskih sredstava narodne kwi-èvnosti ili preuzimawem gra|e iz we ne ubrajaju se u tradicijsku usmenu kwièvnost.

Jednu pojavu iz kompleksa odnosa usmenog i pisanog posredo-vawa kwièvnih dela, koja se naziva povratni kwi{ki uticaj, tre-ba posebno razmotriti. Kada su tvorevine usmene kwièvnosti, za-hvaquju}i zapisivawu i objavqivawu, od pojave kwiga Vuka Kara-xi}a i razli~itih popularnih izdawa (lira, pesmarica, almanaha, kalendara), postale delom priznate nacionalne kulturne ba{tine, de{avalo se da peva~i u~e napamet pesme iz kwiga, a zatim ih pre-nose usmenim putem. Prema tako usvojenoj gra|i peva~i su se odno-sili razli~ito: neki su jednostavno mehani~ki reprodukovali nau-~eno, a daroviti nosioci usmene tradicije stvarali su nove vari-jante. Povratni kwi{ki uticaj prepoznaje se po ve}em stepenu fik-siranosti teksta ili po preuzimawu inovantnih, netradicijskih re{ewa iz {tampanog zapisa.

SINKRETI^NOST

Da bi se, za po~etak primerom, objasnio na~in izvo|ewa na-rodnih pesama i pri~a (koji je savremenom urbanom ~oveku uglav-nom nepoznat), neka posluì opis ritualnog obi~aja zvanog kraqi-ce iz pera Vuka Karaxi}a:

"Deset do petnaest lijepo obu~enijeh i naki}enijeh djevojaka, koje idu o Troji~inu dne od ku}e do ku}e te igraju i pjevaju. Jedna se djevojka (koja vaqa da je lijepa i sredwega rasta) me|u wima zove kraqica, druga kraq, tre}a barjaktar, a ~etvrta dvorkiwa. Kraqica se pokrije bijelim pe{kirom po glavi i licu, kraq ima na glavi klobuk iski}en cvije}em i u ruci ma~, a barjaktar nosi na kopqu barja~i}, bijel i crven. Kad do|u pred ~iju ku}u, onda kraqica sje-de na malu stoli~icu . . . dvorkiwa stane vi{e we, a ostale djevojke

12

uhvate oko we kolo kao srp, pa se okre}u na lijevo, stupaju}i po dvije stope unapredak i pjevaju}i. Kraq stoji na lijevom kraju kola, a barjaktar na desnom, ali se oni ne hvataju u kolo . . . najprije za-po~nu od kraqeve ku}e i prva pjesma {to pred svakom ku}om pjevaju zapovjeda doma}inu ili doma}ici da iznesu kraqici stolicu, pa onda zapo~nu redom pjevati svima, mu{kome i ènskom, malom i ve-likom koji se nalaze u ku}i . . ."9

Citirani tekst predstavqa opis obi~aja zvanog kraqice, da-

kle, opis jedne celovite folklorne izvedbe. Narodnoj kwièvnosti pripadaju pesme {to su ih devojke zvane kraqice pevale,10 a pa`qi-vija analiza ovog opisa otkriva da u obi~aju, u skladnoj vezi, po-stoje jo{ i slede}e umetnosti: muzika, ples (kolo), elementi drame (utvr|ena podela uloga sa pravom inverzijom u odnosu na stvarnost jer devojke igraju i mu{ke uloge, preobla~ewe, rekviziti, gestovi, dijalog). Re~ima se ne iskazuje, a u svesti postoji arhai~no verova-we i izvo|a~a i doma}ina da pravilnim izvo|ewem obreda treba obezbediti plodnost i blagostawe zajednice.

Sli~an sinkretizam vi{e umetnosti, obreda i verovawa po-stoji i u drugim vrstama lirskih pesama, ali zapravo u autenti~nom dru{tvenom ambijentu u kome se odràva tradicionalna kultura ni-jedna od formi umetnosti ne postoji sama za sebe iako su oblici sin-kretizma u pojedinim vrstama razli~iti: bezmalo se sve vrste lir-skih i epskih pesama pevaju, pojedine uz pratwu nekog od narodnih istrumenata (gusle, gajde, frula i dr.), kolo (tradicionalni oblik narodne igre) prati pesma. âk i onda kada se ~ini da je neki usme-nokwièvni oblik samo umetnost re~i, to nije slu~aj: pri~awe bajki je svojevrsno predstavqawe, izvo|ewe sa elementima glume.

Umetnosti su nastale u prvobitnom sinkretizmu i imaju svoj koren u mitu; u specifi~nim spojevima i prepletajima tako su ì-vele vekovima. Izdvojeno prou~avawe svake od wih posebno pro-izvod je vi|ewa pisane kulture i posledica "utapawa" usmene kwi-èvnosti u pisanu. U svojoj je osnovi prou~avawe usmenokwièvnih

9 Vuk Stef. Karaxi}, Srpski rje~nik, Be~, 1852, 298. 10 Kraqi~ke pesme objavio je Vuk Stef. Karaxi} u kwizi Srpske narodne pjesme I,

Be~, 1841, br. 159-183, vid. i Vladan Nedi}, Antologija narodnih lirskih pesa-ma, Beograd, 1969, br.22-31; Zoja Karanovi}, Antologija srpske lirske usmene po-ezije, Novi Sad, 1996, br. 111-125.

13

dela kao teksta (zapisa) zapravo nasiqe, ve{ta~ko podvajawe. Ono je, na àlost, neminovno iz mnogih uzroka, od kojih je vrlo bitan taj {to u mediju pisane re~i ne postoji dovoqno dobar na~in da se celovita folklorna predstava fiksira, a samo je zapis moè spasti od zaborava i samo se materijalizovana moè prou~avati. U pro-{losti nije ni postojala svest o tome da je tekstove narodnih pesa-ma potrebno zapisivati sa melodijom, niti su postojale tehni~ke mogu}nosti da se zapisivawem zvuka fiksira bar muzi~ki i verbal-ni deo folklornog izvo|ewa. Nespremni da se odreknemo ovog zna-~ajnog dela dru{tvene ba{tine, pomaèmo se u wenom razumevawu opisima obi~aja i poznijim pouzdanijim zapisima.

KOLEKTIVNOST U STVARAWU I KOLEKTIVNA RECEPCIJA

Teorije po kojima je narodna kwièvnost kolektivni proi-zvod naroda u nauci se danas smatraju prevazi|enima, naro~ito u onim delovima koji se odnose na "kolektivan stvarala~ki ~in".11 Jasno je da kolektivnog stvarala{tva nema, da nikakva zajednica ne moè da izmisli pesmu ili pri~u, da na po~etku jednog dela uvek stoji individualni stvaralac, ~ak i u onim slu~ajevima kada je izvo|ewe kolektivno. Odbacivawe koncepcije o narodnoj kwièv-nosti kao kolektivnom proizvodu duha naroda ne mora nu`no da zna~i da je u obja{wewu prirode narodne kwièvnosti ova katego-rija izgubila svaki zna~aj.

Uslovi za egzistenciju nekog dela usmene kwièvnosti jesu da ono bude prihva}eno i kontinuirano prihvatano od strane odre|e-ne zajednice i preno{eno od jednog izvo|a~a do drugog. Delo pisane kwièvnosti moè da bude zaboravqeno, pa ponovo otkriveno i ukqu~eno u tradiciju, a sa usmeno preno{enim delom to nije slu~aj - u uslovima za egzistenciju bitna je razlika izme|u dva vida kwi-èvnosti. Usmenokwièvno delo "ìvi" i opstaje samo tokom izvo-|ewa, dakle, samo ako se na|e zajednica spremna da prisustvuje izvo-|ewu i na svojevrstan na~in u~estvuje u izvo|ewu i ako se me|u slu-{aocima desi potencijalni izvo|a~/nastavqa~ tog istog dela.

11 Tragovi ovih shvatawa u lai~koj upotrebi traju, me|utim, do danas; govori se,

recimo, kako je "na{ narod divno opevao. . ."

14

"Uzmimo da je jedan ~lan zajednice ispjevao ne{to individualno. U slu~aju ako je to usmeno, od tog individua stvoreno djelo iz bilo kojeg razloga za zajednicu neprihvatqivo, u slu~aju ako ga ostali ~lanovi zajednice ne usvoje, ono je osu|eno na propast. Spasiti ga moè samo slu~ajno zapis sakupqa~a, prenose}i ga iz sfere usmene poezije u sferu pisane kwièvnosti. . . " Roman Jakobson i Pjotr Bogatirjov, autori studije Folklor kao naro~it oblik stvarala-{tva, iz koje je upravo citiran mali odlomak, daqe govore o mo-gu}nosti da se usmeno delo ne odbaci u celosti, no da se "prekroji" onako kako nekoj sredini odgovara i "opet sve {to je sredina ot-klonila naprosto ne postoji kao ~iwenica foklorna, ono je izvan upotrebe i odumire".12

Prilikom tradirawa usmenog dela stvaralac/izvo|a~ i pri-maoci (koji su u nekom stepenu u~esnici ili bar sau~esnici u stva-rawu) suo~eni su (u doslovnom smislu re~i), vremenska i prostorna granica koja postoji izme|u ~ina kreacije i ~ina recepcije, odno-sno izme|u autora i primaoca wegovog dela, u pisanoj kwièvnosti ovde je iskqu~ena. Usmenom stvaraocu "je potpuno tu|a te`wa za preoblikovawem sredine: apsolutna mo} preventivne cenzure, koja ~ini jalovim svaki konflikt me|u djelom i cenzurom, stvara pose-ban tip sudionika u pjesni~kom stvarala{tvu i sili li~nost da se odrekne svakog nasrtaja koji bi èlio nadvladati kolektivnu cenzuru." Usmeni stvaralac, ~ak i kada sve govori u prilog tome da je on autor dela koje prenosi, sklon je da to negira, da tvrdi da pre-nosi onako kako je ~uo. U wegovom auditorijumu, koji moè da od-bije delo ili da ga delimi~no preoblikuje tokom izvo|ewa, mogu se na}i daroviti qudi koji }e nastaviti da ispevano ili ispri~ano, vi{e ili mawe promeweno, prenose daqe, na druge prostore (sin-hronijsko rasprostirawe usmenokwièvnih tvorevina) ili da ga predaju mla|em kolenu u svojoj sredini (dijahronijsko rasprostira-we). Kada se ~ita zapis neke narodne pesme ili pri~e, ~italac ima pred sobom rezultat "rada" vi{e generacija peva~a ili pripoveda-~a saop{ten re~ima jednog od wih i usagla{en sa tradicionalnim shvatawima nekog kolektiva. U ovom smislu, pre svega, moè se go-voriti o kolektivizmu narodne kwièvnosti.

12 Prevod ~uvene studije R. Jakobsona i P. Bogatirjova objavqen je u kw. Maje Bo{ko-

vi} Stulli Usmena knjèvnost. Izbor studija i ogleda, Zagreb, 1971, 17-31. Treba imati u vidu da terminom "folklor" ovi autori ozna~avaju narodnu kwièvnost.

15

TRADICIONALIZAM

Usmenokwièvna dela nisu ni stvorena ni pogodna za izraà-vawe individualizovanih pogleda, stavova, mi{qewa, ose}awa. Wima se izraàva neki stav odre|ene zajednice (dru{tvene grupe); na nivou idejno-sadrìnske strukture i po vrsti razli~ita dela iskazuju isti odnos prema vrednostima koje kolektiv smatra bit-nim ili prema pojavama koje osu|uje. Re~eno bi se moglo ilustrova-ti mnogim primerima. U srpskim narodnim pesmama, recimo, po-stoji tradicionalni ideal devoja~ke lepote; biqni i ìvotiwski svet imaju svoja utvr|ena realna i simboli~ka zna~ewa; nekim ep-skim junacima se pripisuju pozitivne, a drugima negativne osobi-ne; narodna kwièvnost moè se ~itati kao kodeks pona{awa, vrlina i mana itd., itd. Zapravo, u procesu usmenog preno{ewa, u interakciji izvo|a~a i auditorijuma, neprestano se vr{i proces ujedna~avawa nazora da bi tvorevina bila izraz kolektivne vizije ìvota, neke dru{tvene zajednice u nekom odre|enom vremenu i na nekom odre|enom prostoru. Rezultat ovoga procesa nikada nije ide-alno "~ist" ako se narodna kwièvnost jedne nacije posmatra kao celina, pa su tako i u celini srpske narodne kwièvnosti retki fenomeni (osim onih univerzalnih i egzistencijalnih) o kojima postoji sasvim jedinstven stav. Kada se tvrdi da postoji nekakvo op{teprihva}eno narodno mi{qewe - ili se u velikoj meri upro-{}ava ili se ima u vidu narodna kwièvnost koja se poznaje po za-pisima iz XVIII i XIX veka, mahom iz patrijarhalne kulturne zone. Tradicionalizam shvatawa pokazuje se mnogo koherentnijim kada se nacionalna usmena kwièvnost segmentira u vremenu (kada se go-vori o narodnoj kwièvnosti jednog perioda) i prostoru (regio-nalne razlike mogu da budu zna~ajne), odnosno po socijalnoj sredi-ni ili statusu nosilaca odre|ene usmenokwièvne tradicije (selo - grad, sto~arska zajednica - ratarska zajednica, peva~i slepci, haj-duci; uslovno bi se moglo govoriti o usmenoj tradiciji ~iji su no-sioci prete`no mu{karci, ène ili deca).

U vezi sa idejno-sadrìnskim tradicionalizmom narodne kwièvnosti je "preventivna cenzura" (koja nije, za razliku od cen-zure u savremenom uobi~ajenom smislu re~i, sila koja deluje spo-qa): narodni peva~ i pripoveda~ znaju unapred {ta se od wih o~e-kuje i spremni su da pevaju ili pri~aju u skladu sa tim o~ekivawi-

16

ma. Ipak, u nekom obimu oni imaju mogu}nosti da u neku svoju vari-jantu pesme ili pri~e "upi{u" sopstvenu individualnost, tako da se usmenokwièvno delo moè posmatrati i kao individualna in-terpretacija prihva}ene tradicije.

VARIJANTE

Kada je sakupio veliku zbirku narodnih pesama i pri~a i uo-~io da me|u sakupqenim zapisima ima sli~nih tekstova Vuk Kara-xi}, koji je prvi u nas uo~io problem varijanti, re{io je taj pro-blem jezi~ki duhovito na taj na~in {to je pesmama koje je smatrao varijantama davao nazive Opet to, ali druk~ije ili Opet to, malo druk~ije. Ipak, "to" i "druk~ije" neophodno je preciznije odrediti.

Svaka tvorevina usmene kwièvnosti - sa izuzetkom sasvim kratkih oblika (govorni izrazi, poslovice, zagonetke, neke lirske pesme), koji se lako pamte ili ~esto izvode - ostvaruje se na vi{e razli~itih na~ina, podlo`na je neprestanim promenama; varijante ~ine jedno od osnovnih svojstava narodne kwièvnosti: narodna kwièvnost egzistira kao niz varijanata, kao neprestana tenzija varijabilnog i konstantnog tj. promenqivog i nepromenqivog. Izmene prvobitnog, autenti~nog teksta de{avaju se i u pisanoj kwièvnosti, ali su im i uzroci i posledice razli~iti od onih u usmenoj kwièvnosti. U pisanoj kwièvnosti sve {to nije inter-vencija autora (prepisiva~ke ili {tamparske gre{ke, cenzorska izostavqawa ili skra}ivawa), wegovo sopstveno mewawe dela,13 ni-je "legitimno"; varijanti usmenokwièvnih dela nema "pravih" i "la`nih" (izuzev ako se ne radi o mistifikaciji) no samo mawe ili vi{e uspelih, potpunijih i mawe potpunih, kra}ih i duìh, stari-jih i mla|ih, vi{e ili mawe rasprostrawenih u vremenu i prosto-ru, onih koje su sa~uvane u pisanom obliku i onih ~ije nekada{we postojawe moèmo samo pretpostaviti. U svakom slu~aju, savremeni ~italac trebalo bi da zna da uvek kada ~ita usmenokwièvno delo ima pred sobom samo jednu od mogu}ih wegovih realizacija.

Nasuprot velikom zna~aju koji varijativnost ima u egzisten-ciji usmene kwièvnosti, stoji ~iwenica da je malo poku{aja u na-

13 Za takve slu~ajeve uobi~ajenija je upotreba termina verzija, iako se termini

verzija i varijanta koriste i kao sinonimi.

17

uci da se odredi sadràj termina varijanta, {to za posledicu ima da se termin varijanta koristi prili~no neobavezno, za ozna~ava-we su{tinski razli~itih pojava, te da se ta terminolo{ka nepre-ciznost susre}e i u sasvim ozbiqnim nau~nim radovima.

Tuma~ewe bi mo`da trebalo zapo~eti najop{tijom konstataci-jom da se dvema varijantama jedne usmenokwièvne tvorevine smatra-ju dva oblika koji imaju jedan niz konstantnih (stabilnih) i jedan niz promenqivih elemenata. Su{tina varijante je u promenama.

U razvijenim usmenokwièvnim tradicijama, kakva je srpska, promene mogu zahvatiti sve strukture jednog oblika:

* Mogu se zamewivati re~i ili wihovi oblici. Ova se prome-na moè odnositi na dijalekatske razlike u okvirima jednog jezika, na zamenu nepoznate re~i poznatom, na promenu toponima ili ime-na i dr. - u svakom slu~aju usvojena usmenokwièvna tvorevina biva i jezi~ki prilago|ena prilikom novog izvo|ewa.

* Mogu se zamewivati sintaksi~ke celine (stihovi, segmenti pri~e) jedna drugom, izostavqati jedne ili unositi druge.

* U razvijenijim oblicima narodne kwièvnosti mogu na ra-zli~ite na~ine varirati motivi ("najmawe narativne celine"): sli-~an siè moè se realizovati istim brojem motiva, moè se poneki motiv izostaviti ili zameniti drugim.

* Izmene u motivskom fondu automatski dovode do varijante si-èa ("na~in uobli~ewa fabule", pri~e), ali se dve sièjne varijante uzajamno mogu razlikovati i po nizu drugih elemenata fabule: po ime-nima li~nosti i geografskih pojmova, po vrsti i obimu prisustva de-skripcija, po poetskim likovima, po broju i rasporedu epizoda.

* Isti motivi i sièi pojavquju se u vi{e ànrova usmene kwièvnosti te se de{avaju promene uslovqene poetikom ànra.

* Tradicionalne teme - one koje se u~estalo pojavquju u usme-nokwièvnoj tradiciji (na primer, junak kao zato~nik, ènidba, spasavawe otete devojke) - realizuju se na razli~ite na~ine, kao ra-zli~iti sièi.

Treba li sve pobrojane promene (i mnoge druge, ovde nenavede-ne) nazivati varijantama? Varijante bi trebalo utvr|ivati u okvi-ru istog ànra, varijantama bi trebalo smatrati tvorevine koje su identi~nog osnovnog motiva i identi~ne ili bliske po osnovnom toku radwe. Ukoliko bi se i sve ostale promene htele ozna~iti ter-minom varijanta, preporu~qivo bi bilo da se dodatnim odrednica-ma termin precizira, npr. "varijanta teme", "varijanta stiha" i sl.

18

Na obim i karakter promena kojima su izloèna usmenokwi-èvna dela uti~u istovremeno i sukcesivno razli~iti faktori. U grupu spoqa{wih ~inilaca promena ubrajaju se oni uslovqeni pre-no{ewem usmenokwièvne tvorevine (1) iz jedne etni~ke zajednice u drugu, (2) iz jedne socijalno-kulturne sredine (zone) u drugu, (3) sa jedne generacije na drugu i najzad ~inilac bez koga se nijedan od po-menutih ne moè ostvariti (4) li~nost prenosioca (izvo|a~a). Glo-balno gledano, prilikom usmenog tradirawa u vremenu i prostoru de{avaju se razli~iti vidovi usvajawa (adoptacije) i prilago|ava-wa (adaptacije) zahtevima i nazorima sredine primaoca.

Etni~ke zajednice (narodi, nacije) ìve u neprekidnim kon-taktima, a razmena folklornih vrednosti deo je tih kontakata. Ka-da se govori o preno{ewu usmenokwièvne tvorevine iz jedne u drugu etni~ku zajednicu, potrebno je imati u vidu da se radi o dve razli~ite situacije: (a) kad usmenokwièvne tvorevine bivaju izmewivane izme|u jezi~ki nesrodnih etni~kih zajednica i (b) kad usmenokwièvne tvorevine prelaze iz jedne etni~ke zajednice dru-gu koja joj je u pogledu jezika identi~na ili bar vrlo bliska.

Jezi~ki nesrodne etni~ke zajednice mogu uzajamno preuzimati iz narodne kwièvnosti motive, sièe, fabularne detaqe, ali ne i tvorevine u celosti, sa svim bitnim karakteristikama wihovog izraza koji se ostvaruje u jeziku. Kada se de{ava prelazak usmenok-wièvne tvorevine od jednog ka drugom jezi~ki srodnom narodu, moè se preuzeti delo u celosti uz uno{ewe mawih ili ve}ih izme-na. U kontekstu ovoga neminovno je postaviti pitawe o odnosu na-rodne kwièvnosti Srba i narodne kwièvnosti Crnogoraca, Hrvata i bosanskih muslimana (koji sebe nazivaju i Bo{wacima), pa zatim i o odnosu srpsko-hrvatske govorne zone14 prema ju`noslo-venskoj (makedonskoj, slovena~koj, bugarskoj). @ive}i vekovima na istim prostorima, u istim ili sli~nim dru{tvenim i istorijskim prilikama, u nekim zonama zajedno, ju`noslovenski narodi stvara-li su narodne kwièvnosti koje su zasnovane na istoj poetici, koje se odlikuju i drugim mnogobrojnim zajedni~kim osobinama do te

14 Budu}i da u vremenu sada{wem postoje opre~ne i o{tro suprotstavqene razli-

ke u imenovawu i poimawu jezika kojim Srbi govore i da namera ovog rada nije da u~estvuje u re{avawu tih pitawa (iako se narodna kwièvnost ~esto uzima kao argument u wihovom re{avawu), upotrebqen je termin "srpsko-hrvatska go-vorna zona".

19

mere da ponekad nije mogu}e ta~no ustanoviti nacionalnu sredinu iz koje je tvorevina potekla ili u kojoj je dobila svoje zapisom fik-sirano uobli~ewe, a posebno je to oteàno kada se ima posla sa sta-rijim zapisima koji nemaju preciznu atribuciju (podaci o mestu nastanka zapisa, li~nosti peva~a/pripoveda~a, okolnostima izvo-|ewa i beleèwa). Uz sav rizik koji nosi preveliko uop{tavawe (narodna kwièvnost je komplikovan fenomen, sa mnogo raznovr-snih pojavnih oblika), moglo bi se re}i da je, posebno u okvirima srpsko-hrvatske govorne zone, relativno mali broj promena usme-nokwièvnih tvorevina koje su uslovqene samo promenom etni~ke sredine a ne istovremeno i prelaskom iz jedne socijalno-kulturne sredine (zone) u drugu. Ju`noslovenski narodi na Balkanu imaju u folkloru mnogo zajedni~kog.

Primeri bi se mogli navoditi u beskraj, ali }e ovde biti na-

veden samo jedan. Usmenokwièvna tradicija svih ju`noslovenskih naroda u oblasti juna~ke epike ima vrlo rasprostrawenu temu "ju-na~ka ènidba otmicom"; sièjni modeli vrlo su stabilni: pri~a se odvija jednako ili vrlo sli~no na celom ju`noslovenskom pro-storu, a varijantne razlike koje predstavqaju "upisivawe" nacio-nalnog u datu matricu ostvaruju se promenom imena junaka. Pritom se kao antagonisti~ki suprotstavqaju dva sveta: junaci koji su u pe-smama nazvani Turcima i junaci bez nacionalnog odre|ewa koji pripadaju svetu porobqene raje, balkanski hri{}ani. Nacionalna intencija ostvaruje se imenovawem pozitivnog junaka, onog koji ostvaruje poduhvat: on je "na{" sa stanovi{ta peva~a i wegovih slu{alaca. Navedeno moè da bude primer nacionalne i konfesio-nalne konfrontacije (svet Turaka stoji nasuprot svetu raje, svet islama stoji nasuprot svetu hri{}ana) i varijantnih izmena wima izazvanih. Ako se za primer izabere drugi usmenokwièvni ànr, recimo, lirska pesma nazvana sevdalinkom - ponikla u bosanskoj muslimanskoj sredini, izraz muslimanskog na~ina ìvota - stiè se do suprotnog zakqu~ka: sevdalinka se bez prepreka i ve}ih adap-tacija {iri u ~itavoj srpsko-hrvatskoj govornoj zoni.

Prilikom preno{ewa usmenokwièvne tvorevine iz jedne so-cijalno-kulturne sredine (zone) u drugu de{avaju se promene koje imaju za ciq da se tvorevina prilagodi nazorima sredine primao-ca (procesi akulturacije), mewa se ono {to je neprihvatqivo, nepo-znato ili strano peva~u/pripoveda~u i wegovim slu{aocima ili se

20

u usvojenu folklornu matricu unosi element drugog na~ina ìvota, pri~a se modifikuje. Mnoge bajke po~iwu formulom: "Bio jednom jedan car i imao tri sina. . ." Ako se u zapisu ona na|e promewena u: "Bio jednom jedan car pa imao tri sina, koja je u prestolnom gradu Vieni pristojno vospitati dao . . ." - jasno je da se radi o uno{ewu kulturnog ideala gra|anske sredine.

U svojoj osnovi promene koje se de{avaju prelaskom usmenok-wièvne tvorevine sa jedne generacije na drugu svode se na problem kwièvnoistorijskog razvoja (dijahronije), koji treba interpreti-rati razli~ito od istorijskog razvoja usmene kwièvnosti.15 Usme-nokwièvno delo moè se vrlo dugo prenositi samo uz mawe vari-jantne izmene, promene se de{avaju sporije u narodnoj kwièvnosti i, kad se dogode, mawe radikalno bivaju sprovedene i neravnomer-nije zahvataju pojedina podru~ja. To je posledica odsustva svesne namere da se mewa, ali i mnogih drugih faktora.16 Prepu{tene sa-mo pam}ewu, usmenokwièvne tvorevine bivaju zahva}ene zabora-vqawem (individualnim i kolektivnim), koje je retko potpuno i za-hvata samo neke elemente poetske strukture, dok se drugi tvrdokor-no odràvaju u usmenoj tradiciji.

Tako, u~e{}e u jednom doga|aju (stvarnom, istorijskom) biva u pesmama pripisivano razli~itim junacima, spajaju se u istom do-ga|aju li~nosti koje nisu ìvele u istom vremenu pa nisu mogle ni delovati zajedno ili se nekoj li~nosti pridodaju alatke, oru|a, odelo i dr. koje ona u realnom ìvotu nije mogla posedovati. Ovi poreme}aji u odre|ivawu vremena nazivaju se anahronizmima, a pra-}eni su gre{kama u imenovawu prostora (anatopizam).

Vremenom se tradicionalni sadràj usmenokwièvnih tvore-vina - bez svesne namere prenosioca - prilago|ava novim ìvotnim okolnostima tako da su u datom tekstu prisutni stariji i noviji slojevi.17 Obredne i obi~ajne lirske pesme, uporedo sa gubqewem 15 îni se da ne bi bilo naodmet upozoriti da se narodna kwièvnost ~esto shva-

ta kao fenomen "bez istorije", pojava koja se ne mewa, {to izaziva mnoge nespo-razume.

16 Kwièvni kvaliteti koji se nazivaju "originalnost", "novina", "razli~it od drugih" i sl. strani su usmenim peva~ima i pripoveda~ima, te je pitawe treba li ih uop{te upotrebqavati u vrednovawu wihovih dela.

17 Hatixa Krwevi} nazvala je kwigu svojih ogleda @ivi palimpsesti ili o usme-noj poeziji (Beograd, 1980), posluìv{i se izrazom pesnika Laze Kosti}a da ozna~i wime prisustvo razli~itijih slojeva u istom delu.

21

rituala ~iji su deo i same bile, stapale su se sa qubavnim pesmama; isti proces zahvatao je posleni~ke pesme. U religioznim pesmama uporedo egzistiraju paganski (stariji) i hri{}anski (noviji) slo-jevi. U liku Marka Kraqevi}a, primerice, mnogo je crta hajduka i poneka ustanika s po~etka XIX veka, a skoro najmawe odlika sred-wevekovnog mladog kraqa Marka, turskog vazala, iako u pesmama nije zaboravqena ni ova ~iwenica wegove realne biografije.

I, na kraju, ~inilac bez koga nijedan od pobrajanih faktora ne bi mogao biti ostvaren - ~ovek koji je dosad nazivan izvo|a~ (kada je akcenat stavqan na sinkretizam wegove umetnosti), usmeni peva~ ili pripoveda~, odnosno prenosilac usmenokwièvne tradicije. Svi prethodno pobrojani faktori moraju se prelomiti u wegovoj li~no-sti: on je predstavnik odre|ene etni~ke grupe (naroda), odre|ene soci-jalno-kulturne grupe i odre|enog kolena (generacije) u tim grupama. U principu, on je branilac i zastupnik stavova sredine kojoj pripada, ali po mnogo ~emu usmeni peva~i i pripoveda~i razlikuju se. Oni mo-gu biti verni ~uvari tradicije, izuzetne mo}i upam}ivawa, ali i lo-{i imititatori i nepouzdani svedoci usmene kulture; mogu biti stvaraoci spremni da delimi~no kr{e zakonitosti tradicijskih shvatawa i oblikovawa. Razli~ita je mera wihovog talenta.

Vuk Karaxi}: "R|av peva~ i dobru pesmu r|avo upamti i pokvareno je dru-gome peva i kazuje; a dobar peva~ i r|avu pesmu popravi prema ostalim pe-smama koje on zna. Tako ja mislim: da kakav Podrugovi} danas ~uje najgoru pesmu, on bi je posle nekolika dana kazao onako lepo po redu kao {to su i ostale wegove pesme, ili je ne bi nikako ni upamtio nego bi kazao da je to budala{tina koja nije za pam}ewe ni za kazivawe."18 Re~eno bi se moglo primeniti i na ostale oblike narodne

kwièvnosti, ali se pritom ne bi smelo gubiti iz vida da se svi ànrovi narodne kwièvnosti ne mewaju u jednakom obimu. Obim i vrsta promena zavise bitno i od imanentnih osobina ànra, odno-sno od wihove sarìne i forme. Ukoliko se uporede stihovani oblici, s jedne strane, i prozni, s druge, zapaà se da stih donekle uti~e na mawi obim promena. Prozno kazivawe podlo`nije je slo-bodnijoj i neobaveznijoj improvizaciji. Ako se u nerimovanom sti-hu (u srpsko-hrvatskoj usmenoj tradiciji rima je izuzetak, te deluje 18 Vuk Stef. Karaxi}, Narodne srpske pjesme IV, Be~, 1833, str. XXXV-XXXVI. U

citatu nije gre{ka: ovaj Vukov tekst publikovan je ekavski.

22

kao stilski markirano mesto), jave pojedini stihovi sa rimom, oni }e se mawe mewati. Logi~no je {to je obim promena ve}i u duìm tvorevinama. U svojoj analizi varirawa be}arca, lirske pesme u dvostihu, Mladen Leskovac zapisao je: "Pritom se zapravo izmeni svega nekoliko glasova (jer zapravo i nema tu mnogo {ta drugo da se mewa: sve se de{ava na maju{nome prostoru od desetak re~i u svega dvadesetak slogova) . . ."19 Sasvim kratki usmenokwièvno ànrovi mogu dugo da se prenose usmeno neizmeweni ili sa neznatnim izme-nama i zbog toga {to se lak{e pamte. Oblik sinkretizma tako|e uti~e na obim promena: pesme sa karakteristi~nom melodijom boqe se pamte od kazivanih ili onih koje sve imaju istu melodiju ({to je slu~aj u guslarskom izvo|ewu).

U ovom odeqku pobrojani su najop{tiji faktori promena, ali je zapravo svaka promena i svaka varijanta slu~aj za sebe jer svaka ima svoje posebne uzroke, na svaku deluje istovremeno i/ili sukce-sivno vi{e ~inilaca.

USTAQENI MOTIVI I SI@EI

Iole sveobuhvatniji uvid u nacionalnu usmenu kwièvnost dovodi do zakqu~ka da se neke tematsko-narativne celine ponavqa-ju u okvirima istog ànra, u vi{e razli~itih ànrova ili ~ak u velikom delu usmene tradicije - ova pojava nazvana je ustaqenim motivima i sièima, uza sve nevoqe koje razli~ita upotreba termi-na motiv moè da izazove.

Da poku{amo da ilustrujemo pojavu polaze}i od vile kao pre-poznatqivog "mesta" srpske usmene tradicije i da motiv defini{e-mo kao "ènidba ~oveka vilom" (iako bi se on mogao {ire defini-sati i kao "ènidba ~oveka natprirodnim bi}em"). U mnogobrojnim demonolo{kim predawima zapisanim na srpsko-hrvatskom govor-nom prostoru (u kojima se zbivawe vezuje za realno postoje}e loka-litete) iskazuje se uverewe da "vile, ako koga momka begeni{u, odve-du ga i s wim ra|aju decu . . .".20 U bajkama motiv ènidbe vilom

19 Mladen Leskovac, Be}arac. Antologija, Novi Sad, 1958, 28. 20 Op{irnije vid. u kw. Nada Milo{evi}- \or|evi}, Zajedni~ka tematsko-si-

èjna osnova srpskohrvatskih neistorijskih epskih pesama i prozne tradicije, Beograd, 1971, 51-75.

23

okosnica je razvijenog sièa; pri~a se o tome kako je junak video vilu, kako je kra|om nekog predmeta koji joj je pripadao zadobio mo} nad wom te se wome oènio, kako je nekom gre{kom izgubio è-nu i kakve je sve prepreke morao da savlada da bi je povratio.21 Kle-tva "Vile te odnele!" ima sa predawem istu tradicijsku osnovu, a govorni izraz "Niti je ona vila, niti }e za vilu po}i" (koji je Vuk Karaxi} objasnio re~ima: "Govori se za |evojku koju drugi hvale") predstavqa realisti~no-ironi~an komentar verovawa. U baladama i epskim pesmama (bugar{ticama i desetera~kim) ènidba vilom (u sièu sa mnogim istim detaqima koji postoje i u bajkama) postaje deo juna~ke biografije (tuma~e se izuzetne osobine junaka koji mo-è da uhvati vilu i neobi~ne osobine wegovih sinova), te se ovaj motiv vezuje za razli~ite junake (Novak, kraq Vuka{in, Marko Kraqevi}, Qutica Bogdan, Reqa Bo{wanin, Petar Latinin). U jednoj lirskoj pesmi devojka, beè}i od delije, obja{wava za{to mu ne moè biti quba:

"Kad me majka u gori rodila, Zavijala u bukovo li{}e, U bukovo i u javorovo, Bela vila na babiwa bila".22

U ovoj pesmi je motiv samo nagove{ten (lirski "nedore~en"), a arhai~an paganski motiv "prekriven" novijim, patrijarhalnim slojevima (vila ne ra|a dete no samo pomaè pri wegovom ro|ewu). U jednoj uspavanki, koja ima elemente basme od uroka, isti je motiv (vila kao babica) ponovqen u sli~nom formulskom iskazu:

"êlica te medom zadojila, Bjela vila zlatu baba bila, U svilene pelene povila".23

U svakom pogledu izneto je vrlo nepotpuno: niti su pobrojani svi ànrovi u kojima se motiv javqa niti su navedene sve varijante motiva koje nastaju u procesu prilago|avawa poetici ànra. Ipak,

21 Bajka Zlatna jabuka i devet paunica, koju je zapisao i objavio Vuk Karaxi}

(Srpske narodne pripovijetke, Be~, 1853, br. 4), pripada istom varijantnom kru-gu, ali je u woj vila supstituisana paunicom koja se pretvara u devojku, sa ja-snim tragovima iste atribucije lika (ume}e letewa).

22 Marija Kleut, Narodne pesme u srpskim rukopisnim pesmaricama XVIII i XIX ve-ka, Novi Sad - Beograd, 1995, br. 246.

23 Vladan Nedi}, Antologija narodnih lirskih pesama, Beograd, 1969, br. 292.

24

vaqda je dovoqno da ilustruje pojavu da je za narodnu kwièvnost karakteristi~na velika frekventnost u upotrebi nekih motiva i sièa, kao i wihova velika premestivost iz jedne tvorevine u dru-gu. Ova pojava navela je neke autore da govore o autonomnosti mo-tivsko-sièjne strukture narodne kwièvnosti, {to se ne bi moglo prihvatiti, iako je evidentna u~estalija upotreba nekih motiva u usmenoj kwièvnoj tradiciji no u pisanoj. Izme|u usmene i pisane kwièvnosti traje zapravo neprestana razmena motiva, kao {to ta-kva razmena traje i me|u narodima.24

Zapaèno je, naime, da u tematsko-motivskoj strukturi usme-nokwièvnih dela mnogih naroda (i onih koji su prostorom i vre-menom vrlo udaqeni) postoji velika bliskost. I upravo razmatra-ni motiv, koji se u mnogobrojnim svojim uobli~ewima prihvata kao nacionalan, pripada velikoj porodici internacionalno raspro-strawenih pesama i pripovedaka. Uobi~ajeno je da se neki motivi ozna~avaju imenima iz mitova i pri~a klasi~ne starine, pa bi, u skladu sa tim, motiv o ènidbi ~oveka vilom mogao biti ukqu~en u internacionalno rasprostrawen motiv o Amoru i Psihi. Pojavi koja se ozna~ava terminom internacionalni motivi i sièi posve-}ivana je velika pa`wa (dodu{e, mnogo vi{e u domenu proze, pri-povedaka i predawa, no u domenu drugih vrsta) te su u wenom tuma-~ewu izgra|eni ~itavi pravci i teorije.25 Rezultati wihovih istraìvawa - uz sve bitne i znatne razlike - nedvosmisleno ukazu-ju na to da pravo pitawe nije ima li internacionalnih motiva i sièa no ima li nacionalnih. Srpska narodna kwièvnost, bogata 24 Kad se na|e u pisanoj kwièvnosti, a nalazi se u~estalo u srpskoj kwièvnosti

epohe romantizma, vila }e biti prepoznata kao metafora / motiv / lik preuzet iz narodne kwièvnosti.

25 Mitolo{ka teorija obja{wava internacionalne motive wihovim zajedni~kim poreklom u indoevropskom mitu; predstavnici migracione teorije istraùju {irewe motiva seobama, traè}i direktne izvore pojedinih pri~a; antropolo-{ka teorija ili teorija o poligenezi motiva polazi od stava da se na istim stupwevima razvoja i u sli~nim uslovima stvaraju nezavisno jedni od drugih isti motivi; predstavnici istorijsko-geografske ili finske metode izu~avaju svaki pojedini tip u wihovoj vremenskoj i geografskoj rasprostrawenosti; strukturalisti~ki pristup bajki ne bavi se genezom motiva no opisom konstan-tnih elemenata (funkcija) i wihovih odnosa. Detaqniji opis navedenih teori-ja sa podacima o ukqu~enosti na{e gra|e i na{ih istraìva~a vid. u kw. Vida Latkovi}a Narodna kwièvnost I (Beograd, 1967) i Radmile Pe{i} i Nade Milo{evi}-\or|evi} Narodna kwièvnost (Beograd, 1984).

25

i raznovrsna, nastala na razme|i puteva izme|u Istoka i Zapada, pruà obiqe materijala za komparativno izu~avawe kao i za izu~a-vawe nacionalnih specifi~nosti u prilago|avawu i modifikaci-ji internacionalnih motiva i sièa.

POETSKI JEZIK

Kada je Vuk Karaxi} vodio svoju poznatu borbu za kwièvni jezik, suprotstavqao je jezik narodnih peva~a i pripoveda~a jeziku u~enih kwièvnika, koje je upu}ivao da materwi jezik u~e od naro-da, iz wegovih pesama i pripovedaka.26 Preko tzv. filolo{kog pravca u pristupu kwièvnim delima, koji je ba{tinio Vukovu ar-gumentaciju, zadràle su se do danas tvrdwe da je jezik narodnih pe-sama i pripovedaka "pravi narodni jezik", "~ist", kojima se feno-men poetskog jezika27 ne da objasniti i ~ija pojednostavqenost vodi u paradoks (kao da su usmeni stvaraoci mogli pevati na nekom jezi-ku koji nije "pravi narodni jezik").

Narodna pesma ili pripovetka ostvaruju se, zapravo, u dija-lektu i u principu sve usmenokwièvne tvorevine jedne dijalekat-ske zone imaju iste karakteristike. Prelazak usmenokwièvne tvo-revine iz jedne srpsko-hrvatske dijalekatske zone u drugu pra}en je i procesom dijalekatskih promena, svojevrsne jezi~ke adaptacije u zoni primaoca, ali taj proces ne mora biti doveden do kraja, poseb-no u stihovanim oblicima, odnosno mogu se neke jezi~ke karakteri-stike zone iz koje je tvorevina potekla zadràti. Uo~qiva pojava te vrste je prisustvo turcizama i u krajevima u kojima oni nisu bili u ve}oj meri prisutni u govoru ili jekavski oblici u ekavskoj pesmi (ili obratno). Usmenim preno{ewem na taj je na~in stvoren jezik koji je u nekoj meri nedijalekatski.

Re}i da je jezik narodne kwièvnosti narodni jezik u najmawu je ruku nedovoqno; on je sredstvo umetni~kog izraza, dakle - biran, dugom tradicionalnom upotrebom doterivan, sa nekim stilskim obele`jima koja su samo wemu ili bar prete`no wemu svojstvena. 26 U~eni pesnici su to, zapravo, i u~inili, ali ovo va`no pitawe o uticaju jezi-

ka (i ne samo jezika, no i tematsko-motivske gra|e, stilskih postupaka, stiha) usmenokwièvnih tvorevina na pisanu srpsku kwièvnost mora se ovde prepu-stiti istoriji kwièvnosti.

27 Izrazom poetski jezik ozna~en je ovde i jezik proze.

26

Trebalo bi po}i od toga da izme|u jezika narodnih pesama i pripo-vedaka i izme|u narodnog jezika u svakodnevnoj upotrebi postoje razlike isto kao {to upotreba jezika u pisanoj kwièvnosti i u go-voru nekwièvne namene uslovqava razlike. Jezik pesme i jezik pripovetke, bez obzira na to da li su one usmenog ili pisanog po-stawa, imaju istu funkciju, da prenesu estetsku informaciju. U ovom domenu se wihova identi~nost iscrpquje.

Gerhard Gezeman: "Po mome mi{qewu, nikad i nigde jezik narodnih pesa-ma nije verno ogledalo narodnog govornog jezika, a ne moè ni da bude. Shr. nau~na i {kolska gramatika gre{ila je {to ovaj fakat nije dovoqno uzela u obzir. Jezik narodnih pesama nije identi~an ni sa jezikom Vuko-vim, ni sa obi~nim narodnim jezikom. Naprotiv, jezik narodnih pesama nije narodni jezik, jer je ve} jedan literarni jezik - iako jezik ne{tampane, usmeno stvorene i usmeno predane kwièvnosti . . . Lepo mi je dogovorio neki peva~ Podriwac, kad sam ga upitao za{to peva: "Zeman do|e, vaqa ra-tovati", a ne vreme, kao {to drugi qudi kaù. "E, {ta ti zna{! Tako se pe-va, druk~ije se govori".28 îwenica da se neka tvorevina prenosila usmenim putem ima-

la je bitnih posledica i po wenu jezi~ku realizaciju. Najpre, jezik narodne kwièvnosti u ve}oj je meri kolektivna tvorevina i u ve-}oj je meri sputan tradicijom; u wemu moè da se prepozna indivi-dualna upotreba (izbor iz postoje}eg), ali je prostor za inovacije ograni~en. Pomalo drasti~an primer iz oblasti poetske leksike pruà pojava koja se ozna~ava terminom neologizam. Ukoliko se ta-kva "novostvorena" re~ pojavi, ona ili biva ukqu~ena u usmenu tra-diciju - pa samim tim i prestaje da se opaà kao neologizam - ili nestaje iz we, zajedno sa svojim tvorcem.

Jezik na{e narodne kwièvnosti boqe poznajemo i pouzdanije prou~avamo od vremena do kojeg dopiru prva obimnija beleèwa, dakle, od sredine XVIII stole}a. Pore|ewe zapisa koji su nastali u rasponu od jednog veka, ili ~ak i vi{e, pokazuje tendenciju usme-nokwièvne tradicije (posebno one u stihu) da jezik konzervira, da ga ne mewa. Izraz te tendencije su pojave koje nazivamo arhaizmima i staja}im re~ima. Terminom arhaizam ozna~ava se o~uvawe u usme-nokwièvnoj tvorevini re~i ili oblika koji su se u svakodnevnom

28 Gerhard Gezeman, Erlangenski rukopis starih srpskohrvatskih narodnih pesama,

Sr. Karlovci, 1925, str. XXI-XXII.

27

govoru izgubili iz upotrebe. Starinski termin staja}e re~i (danas bismo pre rekli ustaqene ili uobi~ajene re~i) ozna~ava tako|e vid stereotipizacije jezika, a ispoqava se u doslednoj upotrebi ustaqe-nog leksi~kog fonda iako u svakodnevnoj upotrebi postoje sinoni-mi (npr. po pravilu se u pesmama upotrebqavaju re~i: babo, gospodar ili vojno, quba, ~edo, dvor, a ne otac, mu`, èna, dete/sin/k}i, ku-}a/dom).

U procesu prilago|avawa jezika potrebama stiha (konstantan broj slogova i utvr|eno mesto cezure) javile su se nepravilnosti sa stanovi{ta govorne norme i postale ustaqene. Tako se nominativ zamewuje vokativom ("Kowa ja{e Kraqevi}u Marko"), a akuzativ ge-nitivom ("Porobit' }e na{eg manastira") ili se jedna od dve ime-nice koje stoje jedna uz drugu deklinira, a druga ne ("Od mirisa struk' bosiqka"). Udvajawe predloga ("Na ubavu na poqu Kosovu") uslovqeno je tako|e silabizmom. Pribegava se izostavqawu ili sa-ìmawu vokala na razli~itim pozicijama u re~i ("Od' otole, star-~e vukodla~e", "Mazi}u ga k'o ro|ena majka", Ja l' u mome ja l' u tvo-me dvoru") .

U~estalo ponavqawe i mogu}nost velike premestivosti iz jed-ne tvorevine u drugu ~itavih sintagmi ili ve}ih delova teksta - pojava koja karakteri{e narodnu kwièvnost i lako se uo~ava u okviru istog ànra - ozna~avala se izrazom stereotip (pa se tako govorilo npr. o stereotipnim po~ecima i zavr{ecima bajki), a upotrebqavani su i termini kli{e, ponavqawe, koji su se pokazali nepreciznim. Jedan pristup u tuma~ewu usmenopoetskog jezika tre-ba posebno pomenuti. Peri-Lordova teorija zasnovana je na istra-ìvawu epa i ima svoje polazi{te u tzv. homerskom pitawu. Kqu~-ni termini u woj su formula i formulni izraz. Formula se defini-{e kao "skupina re~i (stih ili polustih) koja se redovno koristi pod istim metri~kim uslovima da izrazi datu osnovnu ideju, a for-mulski izraz je "stih ili polustih konstruisan po obrascu formu-la".29 "Data ideja" je, recimo, da je neko zaplakao, nesimetri~ni de-seterac je u na{oj usmenoj tradiciji metri~ki uslov - formula gla-si: "Udri{e mu suze iz o~iju"; taj }e se stih upotrebqavati u mnogo-brojnim pesmama, dakle, po pravilu. Stih "Grunu{e mu suze iz o~i-ju" prema upravo citiranom predstavqa formulski izraz, ali, po-{to i on biva upotrebqavan redovno - postaje formula. 29 Albert B. Lord, Peva~ pri~a I, Beograd, 1990, 21 i dr.

28

U radovima svojih osniva~a (Milmana Perija i Alberta B. Lorda) teorija o formulativnosti jezika usmenokwièvnih dela ograni~avala se na stihovano epsko pesni{tvo, ali je ona primewi-vana i primenqiva je i na liriku i prozne vrste. Wome se tuma~i proces ovladavawa peva~a tehnikom izvo|ewa, ali se ovim istra-ìvawem ulazi i u domen stila.

STILSKI POSTUPCI I SREDSTVA

Usmena kwièvnost odlikuje se ustaqenom (tradicijskom) upotrebom stilskih figura. Poput motiva, sièa ili formula, ra-spore|uju se i stilski postupci: jednom prona|eni izraz biva usvo-jen i nepromewen ili malo promewen "preme{tan" iz jedne tvorevi-ne u drugu. Pro{irewem zna~ewa termina formula i formulni izraz moglo bi se kazati da stilske figure funkcioni{u kao for-mule i formulni izrazi. Stalni epitet, koji se smatra osobenom odlikom usmenog pesni{tva, u doslovnom je smislu formula, u kojoj jedna odre|ena imenica i jedan odre|eni pridev srastaju u neraski-divu vezu. U formulnu spregu re~i stalnog epiteta ulazi relativno mali broj prideva (re|e imenica) sa utvr|enim pojmovima koji uz wih stoje (belo: vila, crkva, grad, svet, dan, dvori, ruke, lice, grlo, ov-ce). Stalnom epitetu funkcija je druga~ija od one koja mu se pripi-suje u pisanoj kwièvnosti: wime se ne opisuje i ne individualizi-ra no isti~e op{te ili poèqno svojstvo.

Usmeni peva~i i pripoveda~i polaze od date poetike, u~e je tokom usvajawa ve{tine izvo|ewa, ali to ne zna~i da nema nikakvog prostora za individualno. U obja{wavawu odnosa kolektivnog i individualnog koristi se pojam improvizacije.

M. Maticki: "No, i ta improvizacija kojom su vladali epski peva~i u zlat-nom dobu na{e narodne epike imala je svoja je svoja pravila i zakonitosti. Epski peva~ i kada improvizuje, pridràva se zakona utvr|enog epskog kwi-èvnog jezika. âk se, u tom slu~aju, suo~avamo i sa osobitim paradoksom, pre principom usmenog epskog pevawa: peva~ improvizuje u okvirima epskog ponavqawa strogo vode}i ra~una o pravilima epskog ponavqawa. Jednom re~i, improvizuju}i, peva~ izneverava utvr|eno epsko mesto (dopuwuje ga, skra}uje ili kombinuje dve ili vi{e utvr|enih celina stihova), strogo vode}i ra~una o psstoje}im zakonima epskog pevawa. Wegova improvizacija, strukturom i efektom koji nosi u sebi, uvek teì da se osamostali kao nova staja}a epska celina. Da li }e i opstati u epskoj tradiciji i postati op{ta svojina peva-

29

~a i slu{alaca, zavisi od toga u kojoj meri odgovara i slu{aocima i peva-~ima u odre|enom istorijskom trenutku . . . Improvizacija bi bila ona ta-lasasta grani~na linija izme|u usmene i umetni~ke poezije. Onog trenutka kada peva~ bude svestan svoje pesni~ke li~nosti u tolikoj meri da napu{ta zakone usmenog pesni{tva uop{te, wegova improvizacija prestaje da bude improvizacija i unapred je osu|ena na nestajawe".30 Pripadnost neke kwièvne tvorevine usmenoj kwièvnosti (u

nacionalnim i jezi~kim okvirima) moè se odrediti i po prepo-znatqivom stilu (izuzev u slu~ajevima vrlo ve{tih imitacija), ali to ne zna~i da se usmena i pisana kwièvnost razlikuju po vrsti stilskih sredstava, no po frekvenciji i po na~inu wihove upotre-be. Postoje, dakle, takve stilske figure koje se u narodnim pesmama ili pri~ama upotrebqavaju vrlo ~esto, tako ~esto da to deluje kao da su postale iskqu~iva "svojina" narodne kwièvnosti (stalni epitet, slovenska antiteza, etimolo{ka figura), dok je podru~je upotrebe drugih ograni~eno.31 Kada se opis stila narodne kwièv-nosti svede na pomiwawe samo stilskih postupka i sredstava ve}e u~estalosti, on se nu`no osiroma{uje.

Stoga bi dobro bilo po}i ovom prilikom drugim putem, u~i-niti poku{aj da se pobroje najva`nije stilske figure i da se ukaè na neka karakteristi~na obele`ja koja su uslovqena prirodom i na-~inom preno{ewa usmenokwièvnih dela. 32

30 Miodrag Maticki. Poetika epskog narodnog pesni{tva. Epsko ponavqawe, Kwi-

èvna istorija, VII, br. 9, 1970, 62-63. 31 Upotreba ovih stilskih figura u pisanoj kwièvnosti shvata se kao uticaj

usmene kwièvnosti na pisanu i u srpskoj kwièvnosti, posebno u pesnika ro-mantizma, to i jeste tako.

32 Odeqak o stilskim figurama u ovom tekstu napisan je najve}im delom na osno-vu radova Karl-Heinz Pollok, Studien zur Poetik und Komposition des balkan-slawisc-hen lyrischen Volksliedes. 1. Das Liebeslied, Opera slavica V, Göttingen, 1964: Her-bert Peukert, Serbokroatische und Makedonische Volkslyrik. Gestaltuntersuchungen, Berlin, 1961. Od relativno malobrojnih novijih radova na na{em jeziku mogu se izvojiti: Dragi{a Vito{evi}, O nekim strukturalnim zakonitostima narodnog epskog pesni{tva, Kwièvna istorija, I, 1969 br. 3, 479-502; Miodrag Maticki, Poetika epskog narodnog pesni{tva. Slovenska antiteza, Isto, III, 1970, br. 9, 3-51; Isti, Poetika epskog narodnog pesni{tva. Epsko ponavqawe, Isto, VII, 1974, br. 25, 49-60; Nada Milo{evi}, O nekim vidovima izraàvawa ose}awa u na{oj narodnoj lirici, Prilozi za kwièvnost, jezik, istoriju i fo-klor, kw. 42/1-4, 1976, 176-185

30

Metafora. U usmenom pesni{tvu postoji te`wa da se metafora u~ini razumqivom, odnosno da se izbegne mogu}nost wenog razli~i-tog razumevawa, da se ome|i weno zna~ewe i stoga se ~esto u istom stihu imenuje verbum proprium ("re~ na koju se zamewena re~ odnosi"):

* "Devoj~ice, zlato materino"; * "Devoj~ice, sitna qubi~ice";33 * "Devoj~ice, ruì~ice, ruò rumena"; * "\evoj~ice, qubi~ice, ruò rumena";34 * "Laìv sv'jete, moj lijepi cv'jete"). * "Kad usjede |avo na |avola, Gorski hajduk na bjesna |ogata."

Ponekad se cela lirska pesma gradi na "tuma~ewu" metafore: "Devoj~ice, sitna qubi~ice, . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Maleno je zrno biserovo, Al' se nosi na gospodskom grlu; Malena je tica prepelica, Al' umori kowa i junaka."

Kad se desi (retko) da izostane imenovawe verbum-a proprium, kao u pesmi koja po~iwe stihom "Oj ti zrno p{eni~no", zna~ewe metafore "i{~itava" se iz obi~ajnog konteksta: pesma se peva neve-sti dok je ubra|uju (ona je zrno p{eni~no, SNP I, br. 122).

U skladu sa ovim postupkom u upotrebi metafore jeste pojava da se kao metafora pojavquju pojmovi iz svakodnevnog ìvota, koji pripadaju taktuelno, vizuelno i empirijski poznatom. Zapaèna je pojava da ravan koja emituje sliku metafore poti~e iz slede}a ~eti-ri semanti~ka poqa: (a) biqni svet, (b) ìvotiwski svet, (c) astralno podru~je (Sunce, Mesec, zvezde) i (d) plemeniti metali i drago kamewe.

U srpskim narodnim pesmama u~estalo se pojavquju metafore: ruà/ruìca, qubi~ica, zumbul, kada, ruzmarin, duwa, naranxa, u qu-bavnim pesmama za devojku i momka, u svatovskim pesmama za neve-stu i mladoèwu; izrazito su lirske intonacije i retko se pojavqu-ju u juna~kim pesmama.

33 Dva navedena stiha iz dve lirske pesme su formulski izrazi, kad se posmatraju

u uzajamnom odnosu; pa`qivije tragawe, odnosno pronalaèwe istih po~etaka u drugim pesmama, dovelo bi do zakqu~ka da je svaki od wih formula.

34 Stihovi su tako|e formulni izrazi, vid. i prethodnu fusnotu.

31

Metafore iz ìvotiwskog sveta (jagwe, jelen, ko{uta, soko/so-kolica, golub/golubica, kukavica, lastavica) u lirskim pesmama ima-ju isti verbum proprium (mladi}/devojka, ~ovek/èna), ali se ne{to u~estalije (posebno soko) upotrebqavaju i u epskim pesmama.

Verbum proprium Metafora Vrsta pesme Svatovi Odle}e{e, dole}e{e sivi

sokoli, Svatovska

Donije{e doma}inu kitu masline

Nevesta Ide soko, vodi sokolicu, Svatovska i mladoèwa Blago majci - zlatna su

joj krila.Junak O sinovi, moji sokolovi EpskaKow Te sokola |oga osedla{e Epska35

Na nastanak ovog fonda metafora uticali su paganska svest, reliozne predstave, magija, obredi i obi~aji, narodna medicina i ìvotno iskustvo; u wima se naziru drevni slojevi i iskazuje pri-sna povezanost zajednica ratara i sto~ara sa prirodom. Isti arha-i~ni svet je

. . . . . . . . . . . . . . . . Lijepo je o|evena U sunce je obu~ena, A mjesecom opasana, Zvijezdama opu~ena. (SNP I, br. 469)

u izvori{tu metafora iz astral-nog podru~ja: Sunca, Meseca, zve-zda, zvezde Danice; moèmo slu-titi da su nastale u vreme "kad je Sunce bilo Bog".

Zlato, srebro i biser su metafore iz podru~ja plemenitih me-tala i dragog kamewa, a pored wih vrlo u~estalo pojavquju se i me-tafore: srce, du{a i vila.

Na kraju, jo{ jedna tendencija (bezmalo zakonitost) u upotrebi Da je kome pogledati biloKad usjede |avo na |avola, Gorski hajduk na bijesna |ogata. (SNP III, br. 2)

metafore u usmenom pesni-{tvu: verbum proprium u usme-nokwièvnim delima po pra-vilu je ~ovek, izuzetno retko wegov kow (u juna~kim pesma-ma) - ovakvim stilskim marki-

35 Navedeni primeri su iz SNP I, br. 13, 79: SNP III, br. 50: SNP II, br. 44.

32

rawem izraàva se antropocen-tri~nost narodne kwièvno-sti.

Ovaj opis upotrebe metafore nu`no je samo skica: u razli~itim

ànrovima narodne kwièvnosti wena funkcija i oblik razli~iti su bitno; raspon te razli~itosti izuzetno je veliki: od zagonetke, ko-ja je ~esto metafora ili metafori~an opis, do proznih ànrova, u kojima bezmalo potpuno izostaje. Svaki ànr odlikuje se sopstve-nim metafori~nim jezikom: na primer, posebnost poetskog jezika tu`balica su metafore dvori i dvori samotvori (wima se zamewuje re~ grob).

Perifraza. U usmenopoetskom jeziku stvoren je jedan fond

ustaqenih perifraza, koje se upotrebqavaju u vidu formula da "prekriju" odre|eni pojam. Vrlo su ~este one koje zahvataju oblast qubavi i seksa; u wima je izraèna te`wa da se izbegne banalno i otvoreno kazivawe: "qubavno sjediwewe" perifrazira se kao . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Stidwe mom~e neg' devoj~e, ispod stida progovara: "Daj, devojko, jedno oko." (SNP I, br. 589)

"davawe" ili "poklawawe"; devoja~ka èqa da se uda i-zraàva se kao èqa da bude odvedena moma~kom domu; ne-vina èna se opisuje kao èna koja "ne zna {ta je mu{ka gla-va", a neplodnost (jalovost)

mu{karca perifrazira se pitawem: "Zar ti nema{ na srda{cu biqa?" U tu`balicama se ~esto perifrazira semanti~ko poqe umi-

rawa (smrti) pitawima upu}enim pokojniku: "kuda si se zaputio", "za{to si se odelio od sveta", a u mnogim ànrovima usmene lirske Ti se ho}e{ dijelitiOd svijeta bijeloga (Kad mu ~itaju opijelo (SNP I, br. 152)

i epske poezije uobi~ajeni su izrazi: "ispustiti du{u", Da-ti Bogu du{u", "s du{om se ra-staviti".

. . . . . . . . . . . . . . . . . .Udari ga po desnom ramenu, razvoji ga na sedlu bojnome, bojno sedlo na kowu doratu,

U epskim juna~kim pesmama perifrazom se zamewuju re~i "ubiti" ili "pogubiti", a u perifrazi "rastaviti s kowem

33

a dorata na zemqici crnoj,i jo{ zemqe malo zavatio. (SNP III, br. 2)

i sastaviti sa zemqom" iska-zuje se ironi~an odnos, "ne-podno{qiva lako}a" umirawa i ubijawa.

Semanti~ka poqa re~i koje se naj~e{}e u narodnoj pesmi izra-àvaju perifrazom pripadaju podru~ju qubavi, polnosti i smrti. U wihovom izboru kriju se arhai~ni slojevi mitskih i religioznih predstava,36 sujevernih nazora ili se radi o izbegavawu da se ime-nuju pojedini fenomeni, {to je izraz patrijarhalnog morala.

Metonimija (sinegdoha). U pore|ewu sa metaforom podru~je upotrebe metonimije (i sinegdohe kao wene podvrste) u narodnoj kwièvnosti relativno je suèno: tertium comparationis kojim se uspostavqa veza izme|u metonimije i zamewene re~i logi~ke je pri-rode i stoga bi u~estala upotreba ove stilske figure oteàla usme-nu komunikaciju.

Od mogu}ih odnosa izme|u verbum-a proprium i sinegdohe u narodnim pesmama naj~e{}e se javqa odnos "pars pro toto" ("deo ume-sto celine"). Sinegdohom se, po pravilu ozna~ava qudsko bi}e, a u wenoj upotrebi zapaà se ista tendencija kao i u upotrebi metafo-re: sinegdoha se apozicijom "otkriva" u istom, narednom ili pret-hodnom stihu.

Verbum proprium ôvek prvijenac – u~esnik svadbe

Sinegdoha Mudra gla-va

Stihovi Zlatni kove i srebrni, lijepo ti sja{, prvijen~e, mudra glavo, da mnogo ti zna{ (SNP I , br. 117, 140)

Devojka ôvek - davalac milodara Kraq

Belo lice Desna ruka Kruna

Devoj~ice, belo lice (SNP I , br. 189) Fala mi ti, desna ruko (SNP I , br. 219) Zdravo kraqu od Ma}edonije,

36 Stih: "\e si mi se podigao, / moj sokole" (Vuk Vr~evi}, Tu`balice. Prir. Danilo Ra-

dojevi}. Titograd, 1986, br. 22, prvo izdawe 1868), kojim se u jednoj tu`balici obra}a pokojniku, savremeni ~italac doìvqava kao perifrazu, u osnovi on sadrì pra-davno uverewe o putovawu pokojnika (ili wegove du{e) sa jednog sveta u drugi; u tom smislu on sa stanovi{ta tuìqe nije sredstvo izraza no izraz uverewa.

34

zlatna kruno pod nebom na zemqi (SNP II , br. 81)

Junak Junak

[titSabqa

O Kaica, moje ~edo dragoDiko moja svagda na divanu, Moj pernati od suna{ca {tite, Sabqo britka svagda na mejdanu

(SNP I , br. 81)

Ironija. U usmenoj poeziji je podru~je upotrebe ironije tako|e

Pore|ewe. U narodnoj kwièvnosti je pore|ewe vrlo frekven-

tno i produktivno, a razloge tome treba traìti u znatnim varija-tivnim mogu}nostima i u estetskoj funkcionalnosti ove stilske figure. Kao izvori poetskih slika nastalih pore|ewem javqaju se ista semanti~ka poqa koja se javqaju i u metafori: biqni svet

Neka su rumeneNeka su rumene kao i ruìca, neka su qubezne kao i qubica (SNP I, br. 166)

ìvotiwski svet

Oj devojko, moj budimski vezire {to mi {eta{ kao jelen po gori (SNP I, br. 605) Zakuka}u kao kukavica

Kuni, majko, obe da kunemo: crn mu obraz ka na gori sunce, sve mu poqe prekrilile ovce, rodila mu bjelica {enica, a ja, majko, dogodine sina (SNP I , br. 530) I ja imam ne{to buzdovana, da te kucnem tri-~etiri puta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Kako ga je lako udario, iskide mu iz ramena glavu

(SNP II , br. 69)

relativno ograni~eno. Ironija se, recimo, javqa u obliku {aqive kletve u lirskim pesmama, te se tada ironijski efekt gradi na tenziji kletvenog oblika i sadr-àja koji je prili~an blagoslo-vu. Unarodnim pesmama ironijom se karakteri{u semanti~ka poqa qubavi i juna{tva.

35

astralno podru~je

previja}u kao lastavica (SNP I, br. 497) Sinu Milo{ u poqu zelenu kao jarko iza gore sunce (SNP I, br. 29)

Semanti~ka poqa pore|ewa ne{to su {ira nego {to je to slu-~aj kod metafore. Vrlo su efektna pore|ewa sa snegom ("Grlo joj se bijeli / kao snijeg u gori", SNP I, br. 571)

Pore|ewa qudskih bi}a sa biqkama, ìvotiwama i nebeskim prilikama imaju svoja arhai~na izvori{ta u paganskim predstava-ma o jedinstvu sveta. Indikativno je da se poetska slika u kojoj po-stoje uporedo qudsko bi}e (s jedne strane) i Sunce, Mesec i zvezde (sa druge strane) moè zasnivati pore|ewem jednog sa drugim, qud-skog bi}a sa Mesecom ili obratno, a pritom tertium comparationis ostaje "prekriven". Da li je ~obanin Mesec ili je Mesec bog-pa-stir?

Devojka se Suncu protivila: Qubila bi ~obanina, "Jarko Sunce, lep{a sam od tebe, ~obanina Kostadina i od tebe i od brata tvoga, koji {e}e pred ovcama od tvog brata sjajnoga Meseca, kano Mesec pred zvezdama od sestrice, zvezde Preodnice, (SNP I, br. 460) {to preodi preko vedra nebakao pastir pred belim ovcama." (SNP I, br. 416)

Lirski paralelizam. Upravo navedeni primeri za pore|ewe

Oblak se vije po vedrom nebu i lepi Ranko po belom dvoru (SNP I, br. 27) Osvanu zvezda na vedrom nebu, Rabar devojci pred belim dvorom (SNP I, br. 34) Pak se manu preko poqa kao zv'jezda preko neba (SNP I, br. 385)

dobro ilustruju jedan usta-qeni poetski postupak usme-nih pesama: oslikavaju se pa-ralelno qudsko dru{tvo i astralno podru~je, zbivawa na zemqi i prilike na nebu. Ovde se naj~e{}e ne radi o pravom pore|ewu nego o onom bez poredbene sveze, ali se ista poetska slika moè pojaviti i u obliku pravog pore|ewa.

36

. . . . . . . . . . . . . . . . A Jana sedi te pla~e. Te{i je mila sna{ica: "Ne pla~i, Jano zaovo, kada su mene gledali, onda su vi{we sa|ene; kada su mene prosili, onda su vi{we cvatile; kada su mene vodili, onda su vi{we zobane." (SNP I, br. 415)

U lirskom paralelizmu do-{ao je mo`da najpotpunije do izraàja ose}aj stopqenosti ~oveka sa prirodom. U jednoj lirskoj narodnoj pesmi pri-kazuje se devojka u trenutku pre no {to je povedu svatovi u novi dom. Sintaksi~ki oblici paralelizma u woj su-geriraju neumitni poredak svega u kosmosu (ro|ewe, zre-we, nestanak). Pasivni obli-ci glagola nagove{tavaju ne-mo} devojke i vi{we da zau-stave ìvotni tok.

Antiteza (kontrast). Omiqeno je i ~esto upotrebqavano

sredstvo usmene poezije, i lirske i epske, podjednako u detaqu i u uobli~avawu celokupne strukture pesme, zbog svoje slikovitosti i sposobnosti da ostvari saèt izraz.

[ire je nebo od mora,duè je more od poqa, sla|i je {e}er od meda, draì je dragi od brata. (SNP I, br. 285) [ire je nebo od mora siwega, brè o~i od kowa viteza, (SNP I, br. 286)

"Konstrast je duboko, iskon-sko ose}awe sloènosti sve-ta i ìvota - u kome se sve-tlo i tamno, dobro i zlo, po-zitivno i negativno prepli-}u, smewuju i dopuwuju i jed-no drugo obja{wavaju (D. Vi-to{evi}, nav. d.).

37

A ja ti se ukloniti ne}uAko t' i jest rodila kraqica Na ~ardaku, na meku du{eku; U ~istu te svilu zavijala, A zla}enom ìcom povijala, Odranila medom i {e}erom, A mene je quta Arnautka Kod ovaca, na plo~i studenoj, U crnu me struku zavijala, A kupinom lozom povijala, Odranila skrobom ovsenijem (SNP II, br. 67)

pesmama kontrastom se su-prostavqaju pojedine re~i, odnosno pojmovi, poetske slike koje slede jedna drugu, ali se kontrast javqa i kao osnovno na~elo kompozicije cele usmenokwièvne tvore-vine. U vrstama narodne kwièvnosti koje se odliku-ju razvijenom naracijom (ep-ska i epsko-lirska pesma, bajka, novela) kontrastom su dati uglavnom svi elementi fabule:

likovi, deskripcije, mesta radwe, vreme itd. U tzv. jednostavnim oblicima (npr. poslovica, zagonetka) prostor za razvijawe kontra-sta mawi je, ali se bez preterivawa moè re}i da je izuzetno zna~a-jan za sve vrste usmene kwièvnosti.

Slovenska antiteza. Teoreti~ari kwièvnosti svrstavaju slo-vensku antitezu ponekad u pore|ewe, imaju}i u vidu postojawe neke zajedni~ke osobine u dva wena konstitutivna elementa, ponekad u

Krajcara je malen darak,Al' velika zadu`bina (M. Kleut, Iz kolebe u dvoro-ve gospodske, br. 46) Ogrejale mi dve jasne zvezde, i! Jedna nad selo, druga pod selo. (Z. Karanovi}, Antologija srpske lirske usmene poezije, br. 1)

Binarne semanti~ke opozi-cije (crno-belo, svetlo-tam-no, gore-dole, visoko-nisko, svoje-tu|e itd.), koje karakte-ri{u mitsko mi{qewe, izraàvaju se ~esto kontra-stom. I u epskim i u lirskim narodnim

38

K. H. Polok: "Pojavi koja je zami{qena kao pore|ewe pripisuje se prvo vidqiva ili mogu}a realnost, koja se zatim negira i imenovawem stvarnog stawa stvari i{~a-uruje u fikciju. Kako se izri~ito negira realnost poredbene slike, time se izri~ito isti~e realno sta-we stvari, koje se ilustruje."

kontrast, imaju}i u vidu an-titeti~ki karakter negacije, a ponekad je nazivaju nega-tivnim pore|ewem, u poku-{aju da se uskladi element poredbenog sa elementom kontrasnog. U svakom slu~a-ju, smatra se da slovenska an-titeza ima tri konstitutiv-na elementa:

1. poredbenu sliku, 2. negaciju wene realnosti i 3. isticawe pravog stawa stvari ("stvarnu" poetsku sliku). U srpsko-hrvatskim narod-nim pesmama slovenska antiteza ima strogo utvr|enu shemu, koja se moè razloìti i na vi{e delova: 1. predformula Boè mili, ~uda velikoga, 2. platforma {to procviqe u Bawane Gorwe? 3. alternativna pitawa Da l' je vila, da li guja quta? 4. obja{wewa Da je vila - navi{e bi bila, da je guja - pod kamen bi bila. 5. negacije Nit' je vila, niti guja quta, 6. razja{wewe ve} to cvili Perovi} Batri}u.

(SNP IV, br. 1) Analiza nekih drugih primera pokazala bi da je navedena shema i-dealna, odnosno da se u woj navode37 svi mogu}i elementi, ali ne moraju svi biti ostvareni u konkretnom izvo|ewu: predformula moè izostati, a kako se javqa i mimo slovenske antiteze, ne mora se tretirati kao wen obavezan deo; platforma i blok alternativ-nih pitawa mogu se u poetskom postupku primene izjedna~iti, sti-hovi obja{wewa mogu izostati. U svakom slu~aju, tri obavezna kon-stitutivna elementa slovenske antiteteze - platforma, negacija i razja{wewe - imaju uvek isti redosled, a uzajamno su povezana i pravilom da se svi elementi poetske slike iskazane u platformi "poni{te" negacijama i da se u razja{wewu stvori druga poetska slika, koju sa prvom povezuje neka zajedni~ka osobina.

37 Miodrag Maticki, Poetika epskog narodnog pesni{tva. Slovenska antiteza, nav. d.

39

Slovenska antiteza je po pravilu uvodna formula (iako se ne mora uvek pojaviti na inicijalnoj poziciji u pesmi): wena je fun-kcija da na po~etku narodne pesme proizvede utisak, da zainteresuje za zbivawe, da svojim protivre~nim poredbeno-antiteti~kim zna-~ewem nagovesti pri~u dostojnu pa`we. Doleti listak od nika poqa,pade devojci na zelen venac, na zelen venac, na rusu kosu. Nije to listak od nika poqa, ve} je to bela avli-marama, bela marama, briga golema: da tu|u majku majkom pozove, a svoju majku da zaboravi; da tu|a brata bratom pozove, a svoga brata da zaboravi. (SNP I, br. 123)

Slovenska antiteza obi~no se izu~ava kao uvodna formu-la epskih narodnih pesama, ali se ona, zapravo, prime-wuje i u lirskim i u lirsko-epskim pesmama. Evidentne ànrovske razlike manife-stuju se i u upotrebi sloven-ske antiteze: u lirskim pes-mama slovenska antiteza mo-è da bude kompozicioni

princip cele pesme, stihovima razja{wewa zavr{ava se lirski is-kaz (tekst pesme), dok wima u lirskim i lirsko-epskim pesmama pripovedawe zapravo zapo~iwe.

Tendencija da shema slovenske antiteze postane kompozicio-ni princip postoji i u epskim pesmama, ali moè da obuhvati samo jedan deo pesme.

Alegorija. Ovaj tip prenesenog govora ima ograni~eno podru~je Pitao je golub svoje golubice: "Oj, tako ti Boga, moja golubice, {to ja s tobom gu~em, a ti sa mnom ne}e{?" Govori golubu svome golubica: "Ti si zaleteo u to tu|e jato, zato ja ne gu~em." (SNP I, br. 123)

upotrebe u srpsko-hrvatskim usmenim tvorevinama. Skoro po pravilu se ale-gorija gradi personifikacijom biq-nog i ìvotiwskog sveta. Srodnost metafore i alegorije pokazuje se u narodnim pesmama (posebno, vi{e no u delima pisane kwièvnosti) zato {to metafore i alegorije u usmenom pesni-{tvu imaju utvr|ena, tradicijom usta-novqena i nepromenqiva zna~ewa, ko-ja se uspostavqaju samo jednim delom u konkretnom tekstu pesme,

a ve}im delom izviru iz arhai~nih verovawa, predawa, magije i ì-votnog iskustva. Stoga je te{ko razlu~iti metaforu od simbola. Primera radi, golub i golubica, lastavica, jelen i ko{uta, soko i sokolica u metaforama i alegorijama imaju pozitivnu konotaciju

40

(ozna~avaju momka i devojku, nevestu i mladoèwu), a suprotnu ima-ju gavranovi (glasnici pogibije) i kukavica (èna koja àli, udo-vica). Zbog postojawa tradicijom utvr|enog zna~ewa, metafore (i alegorije koje se na wima zasnivaju) u usmenoj kwièvnosti mogle bi se smatrati simbolima, te bi se tako moglo govoriti o simbo-li~nom "govoru" biqaka u lirskim pesmama.

Vila gwizdo tica lastavica, Vila ga je za devet godina, A jutros ga po~e da razvija.Doleti joj siv-zelen sokole Od stolice cara ~estitoga, Pa joj ne da gwizdo da razvija. (SNP III, br. .25)

U epskim pesmama alegorije kao da su jo{ re|e, a kad se jave, predstavqaju lirski element u epskom tkivu. ûvena je alego-rija u pesmi Ropstvo Jankovi} Stojana (SNP III, br. 25), zasnovana na metaforama la-stavice i sokola, odnosno savi-jawa i razvijawa gwezda, koja je

predstavqena kao "pesma u pesmi", pa zatim alegorija o padu zlatne jabuke u Bojanu u pesmi Zidawe Skadra (SNP II, br. 26). Slika nebe-skih prilika u uvodnom delu pesme Po~etak bune protiv dahija (SNP IV, br. .24) ima alegorijski smisao. Motiv proro~kog sna u narodnim epskim pesmama predstavqa alegorijsku poetsku sliku, kao npr. san Jovana kapetana o gromu koji udara u ku}u u pesmi @e-nidba Maksima Crnojevi}a (SNP II, br. 89). Personifikacija. Tradicijski element narodne kwièvnosti srp-sko-hrvatske govorne zone su personifikacije biqaka, ìvotiwa, zvezda, Sunca, meseca, voda, reka. Po poetskom postupku upotrebe

Poru~uje zumbul sa Doqana:"Du{o moja, u bostanu kado, kako ti je u bostanu samoj?" Odgovara iz bostana kada (SNP I, br. 553) Falila se zvijezda Danica: Oèni}u sjajnoga Mjeseca, isprosi}u muwu od oblaka, okumi}u Boga jedinoga, djeveri}u i Petra i Pavla, starog svata svetoga Jovana, vojevodu svetoga Nikolu,

mogu se razlikovati dve vrste personifikacije: (1) one koje sluè metafori~no-alegorij-skom opisu qudskih bi}a (naj-~e{}e zaqubqenih), ~ija je funkcija posredno izraàva-we ose}awa - one se pojavquju naro~ito u qubavnim, svatov-skim i porodi~nim lirskim pesmama i (2) personifikacije koje su "relikt starog verova-wa u bogove, preìtak pagan-skih verovawa po kojima je

41

ko~ija{a svetoga Iliju."[to se fali zvijezda Danica (SNP I, br. 230).

svaka prirodna pojava lik bo-ga ili ima du{u" (K. H. Po-lok) - one se sre}u u obrednim i religioznim lirskim pesma-ma. Ovakva je podela samo uslovna; dve navedene vrste personifikacije se zapravo te{ko mogu razgrani~iti jer ono {to je

nekad bilo izraz obrednih paganskih verovawa i mitskih predsta-va docnije moè da bude prihva}eno kao alegorijska poetska slika, vredna zbog svoje lepote i bez obzira na odnos kojim je motivisana.

U epskim pesmama podru~je upotrebe personifikacije svedeno je: gavranovi se pojavquju kao glasnici nesre}e; progovaraju qud-skim glasom u odre|enim situacijama kow i soko.

U pripovetkama koje su zasnovane na fantasti~nom (bajke, pri~e o ìvotiwama) i u predawima personifikacija se upotre-bqava vrlo ~esto - wome se prelazi granica izme|u qudskog i nat-prirodnog sveta. Basne i pri~e o ìvotiwama u celini su ostvare-ne personifikacijom, s tim {to u basnama personifikacijom, uz tradicijski utvr|ene osobine ìvotiwa (lisica - lukava, vuk - krvolo~an, glup, zec - pla{qiv itd.) biva ostvarena i alegorija.

Hiperbola. Zbog svoje slikovitosti, zbog svoje funkcije da na-

ro~ito isti~e, da pre|e granicu verodostojnog i mogu}eg, hiperbo-la je primerena svim ànrovima narodne kwièvnosti, iako se we-na funkcija i semanti~ka poqa koja zahvata u pojedinim ànrovi-ma razlikuju. Izuzetno je {irok semanti~ki krug fenomena koji se mogu hiperbolisati u narodnoj kwièvnosti, tako da bi se bez mno-go preterivawa moglo re}i da sve o ~emu se peva ili pripoveda mo-è biti markirano hiperbolom: qudska bi}a, biqni i ìvotiwski svet, prirodne pojave, stvari, emocije.

Jo{ da su mi crne o~i,sve bi staro podmladila, sve bi mamom pomamila i èweno raènila, neèweno oènila, sve bi oxe razoxila,

U qubavnim narodnim pesmama hiperbolom se ~esto opisuje lepo-ta ili utisak koji lepota proi-zvodi, kao i bol zbog rastanka; dobre èqe koje se izraàvaju u koledarskim i kraqi~kim pesma-

42

a popove raspopila (Petranovi}, br. 174)

ma i u po~asnicama tako|e su ~e-sto predo~ene hiperbolom. U ep-skim pesmama se pojavquju hiper-bolisani brojevi vojske, svatova, druìne, odbijenih prosilaca

(koji su istovremeno i "sta-ja}i"); hiperboli{u se sve atribucije juna{tva: koli-~ina vina koju popije neki junak, ja~ina ili lepota glasa, vrednost i/li lepota opreme, odela, kowa i oru-`ja, fizi~ka snaga ili izgled, utisak koji junak proizvodi itd. Glavna fun-kcija hiperbole u epskom pesni{tvu je da naglasi ju-na{tvo iako se i u wima pojavquju hiperbole devo-ja~ke i moma~ke lepote.

Sve je turska vojska pritisnula: kow do kowa, junak do junaka, bojna kopqa kao ~arna gora, sve barjaci kao i oblaci, a ~adori kao i swegovi; da iz neba plaha ki{a padne, ni|e ne bi na zemqicu pala, ve} na dobre kowe i junake. (SNP II, br. 50)

U usmenokwièvnim tvorevinama hiperbola se ostvaruje kao jedno-stavna (jedno~lana) poetska figura ili kao razvijena poetska sli-ka. U ovom drugom slu~aju ostvaruje se u spoju sa gradacijom ili po-etskim postupkom nabrajawa, kao i u spoju sa drugim stilskim Udari ga po desnom ramenu,razdvoji ga na sedlu bojnome, bojno sedlo na kowu doratu, a dorata na zemqici crnoj, i jo{ zemqe malo zavatio. (SNP III, br. 2)

figurama (metaforom, pore|e-wem, ponavqawem). Kada je hi-perbola upotrebqena u spoju sa ironijom, stvara se utisak o distanciranom odnosu prema preuveli~avawu ili prenagla-{avawu.

U drugim slu~ajevima, posebno u onim vrstama usmenokwièv-nih dela kojima dominira ~udesno, te{ko je razlikovati {ta se od onoga {to smatramo hiperbolom smatralo mogu}om, pa makar i onostranom stvarno{}u, a {ta uobi~ajenim retorskim {ablonom.

Gradacija. Gradacija je relevantna bezmalo za sve ànrove na-rodne kwièvnosti, a uzroci u~estale upotrebe ove stilske figure su

43

. . . Jednom u ne|equ . . . kad tamo, ali {ta da vidi: na grobu stoji velika~ki san-duk otvoren, pun svakojaki-jeh dragocjenijeh haqina . . . Kad bude u drugu ne|equ . . . kad tamo, a to sanduk opet otvoren kao pirije . . . onda ona uzme iz sanduka haqine od ~istoga srebra . . . Kad bude u tre}u ne|equ . . . Onda ona uzme iz sanduka haqine sve od suha zlata (SNPr, br. 32).

u vrsti komunikacije: usmeno stvarane i usmeno posredovane pesme i pripovetke teè ka ja-snom i preglednom izlagawu, odnosno ka pone{to upro{}e-nom razlikovawu pojava prema vrednosti, zna~aju, veli~ini, snazi itd. - semanti~ka poqa gradacije u narodnoj kwièv-nosti su skoro neograni~ena, ali se u upotrebi zapaàju ne-ke stilske konstante: (1) ten-dencija ka tro~lanom grada-cijskom nizu (koji je spojen sa

trostrukim ponavqawima) istih ili sli~nih fenomena te gradaci-ja omogu}ava razlikovawe i (2) u~estalije se pojavquje gradacija koja ide ka klimaksu no ona koja ide ka antiklimaksu. Majka dade svoju desnu ruku,seja dade kosu s upletwakom, quba ne da |erdan od bisera. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Koja kuka nikad ne prestaje – to je jadna Jovanova majka, koja kuka jutrom i ve~erom – to je tu`na Jovanova seja, koja kuka kad joj na um padne – to je mlada Jovanova quba. (SNP I, br. 597)

U lirskim narodnim pesma-ma gradacija moè da pred-stavqa kompoziciono na~e-lo: niz stihova, odnosno po-etskih slika, ~ini uzlaznu ili silaznu gradaciju (ili se kombinuju obe). Isti tip gradacije pojavquje se i u pri~ama o ìvotiwama.

U usmenokwièvnim ànrovima razvijenije narativne struk-

ture gradacija se javqa kao kompoziciono na~elo unutar jedne epi-zode ili se vi{e epizoda uobli~ava kao gradacijski niz.

Semanti~ka poqa gradacije su neograni~ena, ali su u zavisno-sti od sadràja i ànra pesme. U lirskim qubavnim i porodi~nim pesmama, recimo, omiqene su gradacije u kojima se izraàva inten-zitet emocionalnog odnosa otac-majka-sestra-brat-dragi ili in-tenzitet emocionalnog osnosa koji se iskazuje nekom radwom, ge-stom, darovima. U epskim pesmama frekventna je upotreba gradaci-ja staja}ih brojeva, junaka i/ili juna~kih poduhvata, a u bajkama se u

44

gradaciji pojavquju likovi, prepreke koje treba da budu savladane, ~arobni pomo}nici i sredstva itd.

Epitet. Distribucija epiteta u narodnoj kwièvnosti mogla bi se definisati ovako: epitet je stilska figura koja se u~estalo pojavquje, ali je relativno ograni~en fond upotrebqavanih epite-ta. Naj~e{}i su pridevski, znatno re|i imenski; sloèni (vitorog, tankovrh) epiteti su sasvim retki, a udvostru~eni se javqaju samo u bugar{ticama. Ovakva distribucija epiteta posledica je svojevr-skog poetskog postupka: uobli~avaju se u usmenom pesni{tvu for-mule tipa epitet + imenica, takve se formule ustaquju kao invari-jabilni tradicijski element te jedan odre|en pridev uvek stoji uz neku odre|enu imenicu i nikada ne biva zamewen nekim drugim. Ovakav tip epiteta naziva se stalnim epitetom:

beo / bela / belo

vila, crkva, svet, dan/danak, grad, dvori, ruke, lice, grlo, ovce

crni / crna Arapin, zemqarujno vino (jo{ i crveno ili crvenikazeleni / zelena gora, jela, trava, lug, dolamavedro nebozlatni / zlatna kruna, jabuka, sahat, pero, no`àrko suncejasna mese~inagizdava devojkagrozne suzequta gujao{tra sabqahitar kwigono{astari /stara babo, majkadobar / dobra ~as, junak, kow, devojkaverna qubamili / mila Bog, brat, sestra, pobratim

Istaknuta specifi~nost u upotrebi epiteta u narodnoj kwi-

èvnosti izmenila je i delom potrla funkcije koje se smatraju uobi-~ajenim. Suprotno uobi~ajenim funkcijama epiteta da "bliè odre-|uje", "karakterizira", "individualizira" – stalni epitet odre|uje op{te, u~estalo ili poèqno stawe. De{ava se stoga da peva~i neku formulu epitet + imenica shvataju kao jedinstven pojam i tako je

45

upotrebqavaju, ne vode}i ra~una o zna~ewu wenih delova. To pokazu-ju primeri sasvim mehani~ke upotrebe stalnog epiteta: "bijele ruke Arapke |evojke", "verna quba" u pesmama u kojima se peva o neverstvu ène, "stara majka" u pesmama u kojima je jasno da se ne radi o staroj èni, epiteti tautologijskog karaktera ("mlado mom~e").

Neki od stalnih epiteta, van sumwe, imaju svoje korene u arha-i~nom poimawu sveta (npr. binarna opozicija belo/crno zadràva se u na~inu obeleàvawa - belo kao pozitivni, a crno kao negativ-ni princip - ~ak i onda kad se ne suprotstavqaju direktno u kon-tekstu oba ~lana ). Funkcija stalnog epiteta je u potrebi za utvr|e-nim metri~kim formulama, kao gotovim, unapred datim na~inima izraàvawa. Izrazitija saznajna ili estetska funkcija epiteta ostvaruju se relativno retko, uglavnom u spoju sa nekom drugom stilskom figurom (antiteza, pore|ewe, ponavqawe).

Figure ponavqawa. Sve figure ponavqawa u~estalo se upo-

trebqavaju u usmenoj kwièvnosti jer im je funkcija vi{estruka: izvo|a~u (peva~u ili pripoveda~u) pruàju vreme za obli-

kovawe teksta koji sledi; slu{aocima ponavqawa olak{avaju pra}ewe teksta, a u ne-

kim vrstama omogu}avaju u~estvovawe u izvo|ewu (npr. u izvo|ewi-ma u kojima jedan glas peva prvi stih, koji ostali ponavqaju);

neke figure ponavqawa omogu}avaju metri~ku pravilnost ili uspostavqawe ritma;

ponavqawa su uslovqena muzi~kim delom izvedbe; ponavqawima se isti~e, te ona imaju i vi{estruki estet-

sko-saznajni zna~aj. Geminacija se javqa skoro po pravilu u uvodnim delovima pe-

sme, vrlo ~esto kao invokacija ("Devoj~e, devoj~e, {to te majka kara"). Seja }e za brata tanku pre|u presti,Tanku pre|u presti, sitan vezak vesti Bratac }e za seju Budim grad zidati, Budim grad zidati, kule izvoditi. (SNP I, br. 306)

Anadiploza moè u lirskim pesmama za-hvatiti celu tvore-vinu ili wen ve}i deo.

Anafora i epifora bitnije uti~u na ritam pesme.

46

Paronomazija (annominatio). Narodna kwièvnost srpsko-hrvatske govorne zone poznaje sve vrste paronomazije: one nastale pro{irivawem ili skra}ivawem oblika re~i ("Da pijem, da se opi-jem"); ostvarene transmutacijom ("Otvor' vrata - vatra me sapali"), ostvarene gra|ewem re~i ("[to li }e mi rop~e i robiwa"), polip-toton ("Bor gojila, boru govorila"), ali se etimolo{ka figura (fi-gura etymologica) smatra karakteristi~nom upravo za narodnu kwi-èvnost. U stihovanim oblicima na{e narodne kwièvnosti izgra|en je ustaqeni i relativno veliki fond etimolo{kih figu-ra, naj~e{}e kao spoj glagolskog predikata i imenice u akuzativu (brazdu brazdi, lov lovi, vek vekuje, rod rodili, kuma kumi, vezak veze, ètvu èle, jad jaduje). Ovaj tip etimolo{ke figure prava je formula, predstavqa deo ustaqenog, shematizovanog jezika usmene poezije, funkcija joj je mahom metri~ka, a estetska informacija - neznatna zbog nagla{enog tautologijskog karaktera. Ostale vrste etimolo{ke figure - spoj glagola i nekog drugog pade`nog oblika ("Prevara {to me prevari"), prideva i imenice ("U Budimu gradu ~udno ~udo kaù"), priloga i imenice ("Kad ujutro jutro osvanu-lo"), prideva i glagola ("No se bele beli dvori), priloga i glagola ("Rano rani devoj~ica") - upotrebqavaju se retko. Svekru babi od svile ko{uqu svile mu se kosti od bolesti (SNP I, br. ) Uzori, Maro, ravnine, te posij svoje jadove: ako ti nikne ùt neven – uveni, du{o, za mnome; Ako ti nikne bisiqak – do|i mi bosa po no}i, ako l' ti nikne qubica – qubi}emo se dove~e (SNP I, br. )

Tako|e se relativno retko upotrebqavaju pseudoetimo-logijske igre re~ima i homo-nimska ponavqawa. Wima se postiù zvu~ni i smisaoni efekti, ali ih je te{ko ostvariti u usmenom preno-{ewu, te se ovde i pojavquju sasvim retko.

Pored dosad pomiwanih ponavqawa kao stilskih figura dik-

cije, o ponavqawu u usmenom pesni{tvu moè se govoriti i kao o poetskom postupku koji je u ve}oj meri karakteristi~an za usmeno-kwièvne tvorevine razvijenije narativne strukture:

47

ponavqaju se grupe stihova istih (niz formula) ili sli~nih (niz formul-skih izraza) te se na taj na~in ozna~ava istovetnost ili sli~nost radwe; u dijalo{kim delovima ponavqa se deo pitawa u odgovoru; ponavqawe po shemi govor-govor ili alternativno kwiga-govor ostvaruje se tako|e u dijalogu u kome jedan od sabesednika opisuje radwu, a drugi je identi~no ili sli~no ponavqa; ponavqawe po shemi radwa-govor realizuje se opisom radwe i zatim doslovnim ili sli~nim izve{tajem o onome {to se dogodilo; ponavqawe po shemi govor-radwa omogu}ava da se doga|aj anticipira,

Npr. u pesmi @enidba Maksima Crnojevi}a (SNP II, br. 89) sakupqa-we petoro svatova po~iwe stihovi-ma: "Prvu kwigu Ivan opravio", "Drugu kwigu Ivan opravio", Tre}u Ivan sitnu kwigu pi{e", "A ~etvr-tu kwigu opravio", "Petu Ivan kwigu opravio", Npr. u dijalogu junaka i devojke u @enidbi Stojana Jankovi}a (SNP III, br. 21): "Il' ti àli{ brata Mustaj bega, il' wegovog blaga golemoga, il' ti nije u voqu Stojane?" . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . "Ja ne àlim brata Mustaj bega, nit' ja àlim blaga wegovoga, ja sam nama blaga ponijela, ti si meni nasred srca moga." U pesmi @enidba od Zadra Todora (SNP III, br. 24) primewena je she-ma koja bi se mogla nazvati "opisi-vawe i prepoznavawe": Alil gleda sa jele dolazak protivni~kih svato-va i opisuje ih, a Mujo, ponavqaju}i opis, prepoznaje junake. ". . . pro|e neko doba no}i, dok se sve jezero stade quqati, pqusak od jezera udari po vatri i zagasi j po-lovinu, on potegne sabqu, pa stane

48

prorokuje, predvi|a ili predstavqa formulom zakliwawa.

do same vatre, al' eto ti se pomoli a`daha sa tri glave . . . No najmla|i brat bude juna~ka srca, ne budi bra-}u svoju, nego srete a`dahu, pa je u-dari triput i sve tri joj glave odsi-je~e, potom odmah u{i odsije~e. . .O-nda najmla|i otpo~e da kaziva: "I ja sam ne{to malo u~inio, kad smo za-no}ili onu no}. . . . kad bi neko do-ba no}i, zaquqa se sve jezero i iza-|e troglava a`daha. . . onda ja pova-dim sabqu i glave jojsve tri odsije-~em: ako ne vrerujete, evo {est uveta od a`dahe. . ." (SNPr, br. 1). Vid. npr. u pesmi Smrt Marka Kra-qevi}a (SNP I, br. 74) vilino pro-ro~anstvo i savet, posle kojih sledi opis doga|aja.

Ponavqawa su u izvesnom smislu osnov usmene kwièvnosti; u wenim najuspelijim ostvarewima isti~u odre|eni smisao, orga-nizuju ritmi~ki ili kompoziciono pesmu ili pri~u; upotrebqena samo kao mnemotehni~ka sredstva, deluju monotono.

* * *

Povezanost ànra i stila, motivsko-tematske strukture i sti-la, zna~ewa i stila - teme su koje tek ~ekaju svoje istraìva~e i koje su u okvirima ovog uvoda mogle biti samo nagove{tene.

PRELAZNE FORME IZME\U USMENE I PISANE KWI@EVNOSTI

Bez obzira na to koliko se precizno postave kriterijumi ra-zlikovawa i na osnovu wih utvrdi granica izme|u usmene tradicij-ske i pisane kwièvnosti, pojavquju se neki oblici koji ne pripa-daju ni jednoj ni drugoj, odnosno koji imaju istovremeno odlike i usmeno posredovane i pisane kwièvnosti - iako razli~iti u mno-gom pogledu, ovi fenomeni mogu se ozna~iti terminom prelazne

49

forme. U upotrebi je tako|e i termin narodske pesme. U razli~itim dru{tvenim okolnostima, u razli~ito vreme kod pojedinih naroda ili u pojedinim regionima pojavquju se prelazne forme. Prelazne forme ne smewuju hronolo{ki zakonomerno usmenu kwièvnost (da-kle, ne treba smatrati da postoji hronolo{ki sled: usmena kwièv-nost – prelazne forme – pisana kwièvnost) nego imaju izvesne odlike u na~inu nastajawa i preno{ewa i u poetici koje su karak-teristi~ne za usmenu kwièvnost, ali autenti~na usmena kwièv-nost nisu. U srpsko-hrvatskoj govornoj zoni pojavquje se nekoliko kwièvnih fenomena koji su na me|i usmene i pisane kwièvnosti.

POEZIJA SREDWOVEKOVNIH ZABAVQAÂ

Poezija sredwovekovnih zabavqa~a pripada vremenu doma}eg feudalizma (pre turskih osvajawa Balkana), omogu}ena je postojawem sloja dru{tva koji moè da izdràva profesionalne ili poluprofe-sionalne skupine peva~a i zabavqa~a. Svedo~anstva o wihovoj poe-ziji su posredna, a nije se moglo pouzdano za tekstove utvrditi da pripadaju raznolikim stvaraocima koji su nazvani sredwovekovnim zabavqa~ima. U mnogim spisima i delima od XIII veka pa nadaqe po-miwu se glumci, svirci, pevci, skomorosi, igreci, {pilmani, òn-gleri, za~iwavci, dijaci. Oni su svoje tvorevine izvodili na dvoro-vima, vlastele, po ve}im naseqima, na trì{tima, oko manastira. Na osnovu oskudnih istorijskih izvora i na osnovu analogija sa po-znatim sli~nim fenomenima u evropskim kwièvnostima, moè se pretpostaviti da je wihova poezija bila svetovnog i neoficijelnog karaktera, delom satiri~na ili erotska. Ona se prenosila usmeno ili uz sasvim malo posredovawe pisane re~i; wihova je umetnost bi-la sinkreti~na, a budu}i da su bili qudi iz niìh dru{tvenih slo-jeva, mogli su biti i posrednici izme|u dva tipa kulture.

U vezi sa ovim kwièvnim fenomenom trebalo bi pomenuti i teoriju o "potonulom kulturnom dobru",38 po kojoj je, kada je prime-wena u nas, poreklo na{e narodne epike trebalo traìti u pesni~-kim tvorevinama dijaka (|aka, pisara, klerika) koje su nakon pro-pasti sredwovekovne vlastele "potonule" u narod.

38 Nema~ki termin gesunkenes Kulturgut prevodi se u nas i kao "spu{teno kultur-

no dobro".

50

MELI^KA LIRIKA

Meli~ka lirika bila je razvijena po gradovima sredozemne (mediteranske) kulturne zone. Neki zapisi ovog vida stvarala{tva pojavquju se u XVI veku. Kao nosioci jednog dela ove kwièvne tra-dicije javqaju se bratov{tine (cehovska udruèwa zanatlija). Sa narodnom kwièvno{}u meli~ku liriku povezuju anonimnost i sinkreti~nost.

GRA\ANSKO PESNI[TVO

Gra|ansko (pu~ko) pesni{tvo blisko je meli~koj lirici uto-liko {to je wegov nastanak vezan za grad i gra|anski stale` (dodu-{e docnijeg vremena i druga~ijeg tipa), a zatim po sinkreti~nosti i vezanosti uz melodiju. Ovim izrazom ozna~ava se jedan vid kwi-èvnog stvarawa u srpskoj kwièvnosti koji se - po postanku, po na~inu preno{ewa, po oblicima i sadràju - razlikuje i od usmene i od pisane kwièvnosti. Pojava je, me|utim, poznata i u drugim nacionalnim literaturama, iako pod drugim nazivima.39

Gra|anska poezija se razvijala me|u srpskim ìvqem u Austri-ji i u tzv. gra|anskoj Hrvatskoj, od prvih decenija XVIII do sedamde-setih godina XIX stole}a. U wenom nastajawu odre|enog su uticaja mogli imati strani uzori (nema~ki, ma|arski, ruski, ukrajinski), ali su potrebe ekonomski oja~alog i nacionalno osve{}enog gra|an-stva da stvori svoju kulturu i izrazi svoj poetski svet svakako pre-sudniji ~inilac u nastanku i trajawu ovog poetskog fenomena. Tvor-ci i prenosioci gra|anskog pesni{tva bili su qudi iz gra|anskog staleà (|aci, popovi, trgovci, zanatlije i kalfe, verovatno i voj-nici). Oni su po prirodi svoga posla i svoga poloàja dolazili u kontakt sa drugim narodima (|aci za vreme {kolovawa na strani, kalfe i zanatlije na "vandrovkama", vojnici pod tu|inskim koman-dama); wima postoje}a kwièvna tradicija nije vi{e bila dovoqna. Wihovo je stvarala{tvo nastajalo kao pisana kwièvnost, ali je de-lom preno{eno usmeno i tokom preno{ewa ostajalo anonimno, iako su tvorci nekih pesama poznati i po imenu.

39Termin pu~ka kwièvnost, koji se upotrebqava u hrvatskoj nauci o kwièvnosti,

{ireg je opsega zna~ewa i ukqu~uje i nestihovane oblike popularnog {tiva.

51

Gra|ansko pesni{tvo nastaje u specifi~nim kulturnim pri-likama: nema nacionalnih kulturnih institucija, male su mogu}no-sti da se ne{to {tampa, publika je u {irim slojevima nenaviknuta na kwigu, a jo{ uvek bliska usmenokwi`evnoj tradiciji. Stoga su tvorevine gra|anskog pesni{tva preno{ene usmeno, pevawem uz ne-ku melodiju i uz pratwu instrumenta, a sa~uvane su u rukopisnim pesmaricama. Te su rukopisne pesmarice bile neka vrsta privatnih antologija; u wih su prepisivane pesme namewene pevawu u dru{tvu i za li~nu upotrebu. U rukopisne pesmarice uno{ene su, naj~e{}e bez ikakvog posebnog reda, pesme poznatih pesnika (ali bez oznake autorstva), anonimnih pesnika i narodne pesme.

Vuk Karaxi}: "U Srijemu pak i u Ba~koj i u Banatu po varo-{ima se ve} ni `enske narodne pjesme ne pjevaju, nego kojekakve no-ve, {to prave u~eni qudi i |aci i kalfe trgova~ke."

Oti{}e mi se ora'ova la|a na ve~erno doba, u woj mi otide sve moje veseqe, sve veseqe moje i milo{ta moja. Ne mogu od jada kwigu napisati, kwigu napisati, vozarom dodati. .......................... Da je more, draga, ~erni mure|ev. da je gora, draga, sve pera rodila, da je poqe, draga, sve bela hartija, Ne bi t' mogao, draga, jade ispisati, (V. Marinkovi}, Srpsko gra|ansko pesni{tvo I, br. 85)

Dva cvijeta u bostanu rasla: plavi zumbul i zelena kada. Plavi zumbul ode na Doqane, osta kada u bostanu sama. Poru~uje zumbul sa Doqana: "Du{o moja, u bostanu kado, kako ti je u bostanu samoj?" Odgovara iz bostana kada: "[to je nebo, da je list artije, {to je gora, da su kalemovi, {to je more, da je crn mure}ep, pak da pi{em tri godine dana, ne bi moji ispisala jada." (SNP I, br. 553)

52

U nekim slu~ajevima vrlo je te{ko odrediti da li je neka pesma prvobitno pripadala usmenoj kwièvnosti, pa izmenama dobila oblik koji je vi{e odgovarao ukusu gra|anstva ili se odigrao su-protan proces: pesma je prvobitno pripadala krugu gra|anske poe-zije, a zatim se tako ~vrsto uvreìla u usmeno preno{ewe da biva prihva}ena kao prava narodna pesma.

U gra|anskoj se poeziji moè izdvojiti nekoliko najbitnijih i mnogobrojnih vrsta: qubavne pesme sa velikim rasponom tema i {irokom skalom raspoloèwa (opisi lepote, sentimentalne i pate-ti~ne qubavne izjave, petrarkisti~ki galantni stihovi, neprikri-veni i ponekad vulgarni erotizam), satiri~ne pesme, vojni~ke pe-sme, religiozno pesni{tvo, ode, zdravice i napitnice.

Gra|ansko pesni{tvo je, dakle, blisko usmenom stvarala{tvu po slede}im obele`jima: preno{ewe delom usmenim putem (delom prepisivawem i pre{tampavawem), sinkreti~nost, varijativnost (koja se javqa kao posledica usmenog preno{ewa, ali i kao rezultat prepisiva~kih intervencija), elementi kolektivisti~kog vi|ewa sveta, anonimnost.40

PESME NA NARODNU

Upotreba termina pesme na narodnu nije ujedna~ena, pa bi se moglo govoriti o uèm i {irem zna~ewu ovog pojma. Najpre je Vatro-slav Jagi} kao "pjesme spjevane na narodnu" ozna~io grupu pesama za-pisanih u Zborniku Nik{e Rawine (1507), pridodaju}i im zatim jo{ dve varijante i {est pesama iz jednog drugog dubrova~kog rukopisa, koji je nastao u XVIII veku.41 O karakteru tih pesama rekao je da su "ili skroz narodne ili su bar sretna imitacija narodnieh, on ~as u okolici dubrova~koj pjevanieh pjesama." Pored ovih, docnije se tvr-dilo da bi jo{ dve pesme mogle pripadati istoj vrsti.

Ove pesme na narodnu su svojevrsna stilizacija usmenih qu-bavnih i svatovskih pesama, koje su qudima renesanse pruàle tra-ènu i omiqenu atmosferu prirodne idile. "Wihovi zapisiva~i i 40 Borivoje Marinkovi}, Srpska gra|anska poezija XVIII i s po~etka XIX stole}a

I-II, Beograd, 1966; Marija Kleut, Srpsko "gra|ansko pesni{tvo", Novi Sad, 1991.

41 Vatroslav Jagi}, Trubaduri i najstariji hrvatski lirici, Rad JAZU, br. 9, 1969, 202-223.

53

stilizatori, wihovi prepisiva~i u rukopisnim pjesmaricama pro-teklih stoqe}a nisu, naime, imali onakav odnos prema posebnoj ka-tegoriji narodne poezije kakav je bilo izgradilo doba romantizma i predalo ga nama u nasqe|e. Oni su takve pjesme dodu{e razlikova-li od vlastitih autorskih . . . no ipak nisu o{tro razgrani~avali te skupine pjesama: zapisuju}i usmene pjesme - prema kojima su poka-zali smisao i simpatiju, probu|ene kwièvnim renesansnim struja-wima - oni su ih slobodno prepravqali, a pi{u}i vlastite pjesme nasqedovali su usmene, gdjekada svjesno nagla{eno, a gdjekada tek u nekim pojedinostima."42 Radi se, dakle, o dva pristupa narodnim pesmama koji u rezultatu daju sli~an zapis. U prvom polaznu osnovu Vila je moma dva vjenca,jedan vila od ruìce, koj }e nosit na glavici, drugi vije od tratorka, koji }e hrabru darovati, hrabar momi zlat prstenak. (Pesma na narodnu)

\evojke su ruù brale, drobnu ruù i vijolu. Nabrale su pune skuce, pune skuce i rukavce. Vjence viju, kite veù. jedna {aqe bratu svome, druga {aqe |everima, tre}a sprema dragu svome...

(SNP I, br. 333) ~ini narodna pesma, koja se ne zapisuje verno, nego se stilizuje, me-wa, dopisuje ili izostavqa; u drugom slu~aju radi se o opona{awu duha, sadràja ili stila narodnih pesama, u ve}em ili mawem obi-mu. Pore|ewe nekih pesama Rawininog kanconijera sa docnije zabe-leènim pesmama pokazuje wihovu bliskost.

Stvoren kao termin kojim bi se obeleìo jedan poetski feno-men, utvr|enog trajawa i odre|enog prostora, izraz pesme na narod-nu docnije je poprimio razli~ita, pa i opre~na zna~ewa. Wime su se po~ele ozna~avati sve tvorevine (epske i lirske) koje su se mogle dovesti u vezu sa narodnim pesmama, bez obzira na to da li je re~ o imitaciji, "upotrebi" ili uticaju usmenog pesni{tva na pisano i bez obzira na to kako su takve tvorevine bile preno{ene, usmenim putem ili posredstvom pisane re~i. Tako se termin pesme na narod-nu upotrebqava kao sinonim terminu narodske pesme, a wime se

42 Maja Bo{kovi}-Stulli, Usmena knjièvnost, Zagreb, 1978, 159 i d.

54

istovremeno ozna~avala i pojava koja se preciznije defini{e ter-minom naknadna folklorizacija.

U principu trebalo bi praviti razliku izme|u pesni~kih tvorevina koje su opona{awe narodnih pesama i onih koje su bile usmeno preno{ene, iako ima i takvih koje su istovremeno i jedno i drugo. Od vremena kada narodne pesme po~iwu da se cene kao zna~a-jan deo nacionalne ba{tine i u ve}oj meri da se pre{tampavaju u razli~itim popularnim izdawima (kalendarima, almanasima, li-rama, pesmaricama) – {to se u srpskoj kwièvnosti de{ava izrazi-tije od prvih decenija XIX veka, ali se pojava moè uo~iti i ranije – intenziviraju se uzajamni uticaji usmenog i pisanog pesni{tva, a pojavquju se i razli~ite "upotrebe" usmene kwièvnosti u pisanoj.

Ukoliko se ostavi po strani ovom prilikom plodotvoran stvarala~ki uticaj usmene kwièvnosti na pisanu, dakle, onaj fe-nomen kada pesnici i pripoveda~i prihvate narodnu kwièvnost kao svoju ìvu i aktuelnu tradiciju, ali kreiraju svoje delo u okvi-rima pisane kwièvnosti, preostaju nekoliki fenomeni koji se mo-gu posmatrati kao prelazne forme.

Povratni kwi{ki uticaj predstavqa svojevrstan vid uticaja kwige na usmenopoetske tvorevine. Kada narodne pesme razli~itim pre{tampavawima (posebno u popularnim izdawima) pre|u u "Gu-tembergovu galaksiju", a usmenokwièvna tradicija i daqe ìlavo opstojava ({to je u nas slu~aj u drugoj polovini XIX veka, ali traje i docnije), usmeni peva~i u~e pesme iz kwiga (bilo tako {to im drugi ~itaju ili to ~ine sami), a zatim ih daqe prenose usmenim putem. Procena zna~aja tvorevina koje su podlegle povratnom kwi-{kom uticaju mora se vr{iti od slu~aja do slu~aja. Ukoliko je au-tenti~an usmeni peva~, koji vlada poetikom usmene kwièvnosti, upoznao neku pesmu iz kwige i daqe je prenosio usmeno, odnose}i se prema woj kao i prema svakoj drugoj tvorevini usmenog postawa – zapis takve pesme ne}e bitnije obogatiti saznawe o fondu tema i motiva usmenog pesni{tva,43 ali pore|ewe takvih varijanti moè da doprinese uvidu u varijantni raspon ili da obogati znawa o in-dividualnom doprinosu.

43 Neki docniji sakupqa~i narodnih pesama, obilaze}i teren, zadovoqavali su se

konstatacijom da nisu prona{li pesme kojih nema kod Vuka Karaxi}a, te su, ve-rovatno, propu{tali priliku da zapi{u zanimqivu varijantu.

55

Sakupqa~i koji su nastavili posao Vuka Karaxi}a nisu to uvek radili dovoqno skrupulozno, trude}i se da o~uvaju autenti~-nost usmene tradicije i integritet usmenog stvaraoca, no su se upu-{tali u sugerirawe tema ili u davawe instrukcija druge vrste peva-~ima. Bez obzira na plemenitost wihovih namera, takve se tvorevine ne mogu smatrati narodnom kwièvno{}u.44 Nedovoqno atribuira-ne zbirke izazivaju podozrewe, sumwu da se radi o mistifikaciji.

Opona{awe stiha, poetskih postupaka i motivsko-tematskog fonda narodnih pesama kakvo se de{avalo u delima Andrije Ka~i}a Mio{i}a, Filipa Grabovca i Gavrila Kova~evi}a bilo je uzrok {to su wihove tvorevine bile mnogo puta pre{tampavane, ali i usmeno preno{ene. O wima bi se moglo govoriti kao o narodskim pesmama. Istoj kategoriji pripadale bi i tvorevine nekih crno-gorskih peva~a (Petra I Petrovi}a Wego{a, Mirka Petrovi}a, Maksima [obaji}a). Me|utim, pevawem (dakle, usmenim putem i sinkreti~no) preno{ene su i pesme nekih drugih pesnika (npr. Branka Radi~evi}a, Jovana Suboti}a, Jovana Jovanovi}a Zmaja, Va-se @ivkovi}a), te su u toku usmenog preno{ewa bile anonimizira-ne i pretrpele su razli~ite izmene. Ovaj vid proìmawa usmene i pisane tradicije najpreciznije bi bilo ozna~iti terminom naknad-na folklorizacija.

Na tradiciji usmenog preno{ewa narodnih i gra|anskih pe-sama razvile su se docnije starogradske pesme (u drugoj polovini XIX veka), pa zatim u novije vreme novokomponovane narodne pesme i najzad turbo folk. O ovim pojavama govori se kao o "paraliteratu-ri", "trivijalnoj" ili "divqoj" kwièvnosti.45 Sa "klasi~nim" na-rodnim pesni{tvom svi pobrojani fenomeni imaju izvesnih dodir-nih ta~aka, ali je me|u wima i bitnih razlika: opstanak starograd-skih pesama, novokomponovanih narodnih pesama i turbo folka omogu}en je i podstican sredstvima masovnih komunikacija (radio, gramofonske plo~e, televizija), odnosno neposrednog usmenog pre-no{ewa u wima nema.

44 Najpoznatiji takav slu~aj je Bogoqub Petranovi}, koji je objavio tri kwige

Srpskih narodnih pjesama iz Bosne i Hercegovine (1867, 1870). Wegov peva~ ep-skih pesama ( II i III kw.) bio je pismen ~ovek, a stvarao je i na osnovu pisanih izvora i po Petranovi}evim patriotskim uputstvima.

45 Op{irnije vid. Ivan ôlovi}, Divlja knjièvnost. Etnoligvisti~ko prou~avanje para-literature, Beograd, 2000.

56

USLOVI ZA RAZVOJ NARODNE KWI@EVNOSTI

Svaki ànr narodne kwièvnosti ima svoju odre|enu fukciju i na druga~iji je na~in srastao sa ìvotom dru{tvene grupe kojoj pripada, svaki nastaje u posebnim istorijsko-dru{tvenim prilika-ma, zahteva posebne dru{tveno-istorijske uslove da bi bio stvoren, a zatim kontinuirano usmeno tradiran; svaki nestaje (ili se modi-fikuje) u promewenim uslovima, dakle, svaki ima i svoju posebnu istoriju.46 Stoga je o uslovima za razvoj celine usmenokwièvne tradicije mogu}e govoriti samo u najop{tijim kategorijama.

Iako se uslovi za razvoj usmene kwièvnosti u nauci razli-~ito defini{u sa stanovi{ta prioriteta i hijerarhije, postoji sa-glasnost o tome da su nizak stupaw dru{tveno-ekonomskog razvoja, agrafi~nost, prirodna podela rada i kolektivisti~ka svest (fak-tori koji uslovqavaju nastanak folklora) istovremeno i faktori koji pogoduju wegovom razvoju. Naravno, deluju}i uvek u me|uzavi-snosti, u istoriji jedne nacije ispoqavaju se razli~itim intenzi-tetom, na razli~it na~in ispoqavaju se u pojedinim dru{tvenim grupama (klasama) i regijama. U istoriji Srba (i Ju`nih Slovena uop{te) dva su velika preokreta uticala bitno na usmenokwièvnu tradiciju: (1) napu{tawe paganskih religijskih predstava i prima-we hri{}anstva i (2) turska osvajawa sredwovekovnih dràva na Balkanu. Ukoliko se ovi doga|aji uzmu kao grani~ni, srpska usme-nokwièvna tradicija mogla bi se podeliti u ~etiri velika perio-da: (1) pretfeudalni, (2) period doma}eg feudalizma, (3) period turskog feudalizma, (4) period savremene dràve.47

1. Po~eci pretfeudalnog perioda ju`noslovenske usmenokwi-èvne tradicije gube se u dalekoj pro{losti na prostoru stare po-stojbine; ovaj period zahvata vreme naseqavawa Balkanskog polu-ostrva (od po~etka VI do po~etka VII veka) i traje do XII veka, kada nastaje feudalna dràva. U dru{tveno-ekonomskom pogledu ovo

46 Poseban je problem {to se istorijski razvoj na{e narodne kwièvnosti, usled

nedostatka zapisa iz starijih vremena, ne moè pratiti u pojedinostima no sa-mo fragmentarno.

47 Iznetu periodizaciju predloìo je i sistemati~no obrazloìo Vido Latkovi}, te je ona preuzeta iz wegove kwige (Narodna kwièvnost I (Beograd, 1967), sa jed-nom dopunom, periodom savremene dràve. Iako sa tre}im periodom nestaju ili se bitno mewaju mnogi oblici narodne kwièvnosti, ne gubi se ona u celosti te se ~inilo svrsishodnim nagovestiti weno postojawe do dana{wih dana.

57

vreme predstavqa razvoj od rodovskog ure|ewa do stvarawa nacio-nalne feudalne dràve; mit i paganski oblici svesti bivaju poste-peno zamewivani hri{}anstvom, {to je pra}eno prilago|avawem stare vere novoj i pojavom jereti~kih u~ewa i pokreta. Pismenosti do IX veka nema uop{te, a dugo nakon uvo|ewa pisma, koje je svojina vi{e klase, podru~je wegove upotrebe vrlo je ograni~eno. Proi-zvodwa je primitivna, kolektivnog karaktera, bez diferencirawa rada, odnosno sa prirodnom podelom rada. Po{to je pisanih svedo-~anstava iz ovog perioda vrlo malo, a zapisa nema uop{te, zakqu-~ivawe se izvodi analogijom, pore|ewem sa stawem u savremenim primitivnim plemenima, na osnovu poznavawa uslova za razvoj. Sve to upu}uje na zakqu~ak da je u ovom periodu postojala razvijena i raznovrsna usmenokwièvna tradicija, da su u nekom obliku (ko-ji je zauvek izgubqen ili sa~uvan samo u preìcima u docnijim za-pisima) morali postojati mnogi oblici poznati iz docnijih bele-èwa: obredne i obi~ajne, qubavne, porodi~ne, juna~ke i pripoved-ne pesme, zagonetke, bajke i legende.

Preìci iz ovog vremena sa~uvani su u zapisima iz docnijih. Bliskosti usmenokwièvnih tradicija Slovena delom se mogu obja-sniti wihovim zajedni~kim mitskim i obrednim ishodi{tem (re-cimo, obi~aj zvani koleda poznat je na {irokom slovenskom pro-storu). Smatra se da su ve} tada neki starobalkanski i anti~ki mo-tivi dospeli u pesme i pri~e Ju`nih Slovena, u susretu sa zate~e-nim starosedela~kim ìvqem i sa vizantijskim svetom. U zapisima iz docnijeg vremena sa~uvali su se elementi mitsko-paganskog vi|e-wa sveta (recimo, zmaj, vila kao motivi), delom hristijanizovani i "prekriveni" novijim, a arhai~ne strukture zapaàju se u mnogim pesmama i pri~ama zapisanim u novije vreme.

2. U periodu doma}eg feudalizma – koji po~iwe od nastanka srpske sredwovekovne dràve (u XII veku) i traje do wenog pada pod tursku vlast (u XV veku) – dolazi do klasne diferencijacije, koja ukqu~uje i diferencijaciju u kulturi i kwièvnosti. Nekada svo-jina celog plemena ili roda, usmenokwièvna tradicija ostaje ni-ìm slojevima dru{tva, koji u dodir sa pisanom re~ju dolaze usme-nim putem, najvi{e preko crkve, a zadràvaju usmenu kulturu. Hri-{}anstvo postaje dominantna vera, ali wegovo usvajawe odvija se postepeno, uz sinkretizam sa starijim oblicima religiozne svesti i uz pojavu jereti~kih u~ewa. Deo postoje}ih oblika usmene kwi-èvnosti tada je morao biti potisnut, i zabranama paganskih obi-

58

~aja (slovenski Panteon bogova nije sa~uvan u narodnim pesmama i pri~ama), deo je prilago|en novim nazorima i izmewenim ìvot-nim okolnostima. Tematsko-motivska struktura usmenokwièvnih tvorevina oboga}ena je novim ìvotnim realijama (tada su u pesmu i pri~u "u{li" doma}i feudalci, ratnici i svetiteqi).

Posredni~ku ulogu izme|u pisane i usmene kwièvnosti imaju profesionalne i poluprofesionalne skupine tzv. sredwovekovnih zabavqa~a, ~ija je umetnost bila sinkreti~na (pesma, drama, muzi-ka, ples) i izvo|ena na dvorovima vlastele, na gradskim trgovima, po trgovi{tima.

Sem ne{to slu~ajem zabeleènih stihova narodnih pesama s kraja XV veka, dragocenih jer svedo~e o dugovekosti formulnog po-etskog jezika, o ovom periodu svedo~e i ne{to obimnija pisana sve-do~anstva, sada i na srpskom jeziku.

3. U periodu turskog feudalizma (od XV do sredine XIX veka) najve}i deo ju`noslovenskih naroda pao je pod tursku vlast; poste-peno su se gubili u vazalnim odnosima posledwi ostaci dràvne samostalnosti, nestala je vi{a feudalna klasa, a crkva je delila sudbinu raje. Jednom osvojena i neprestano razvijana, kultura pisa-ne re~i biva bitno potisnuta. Ju`noslovenski hri{}anski ìvaq organizuje svoj ìvot najve}im delom u patrijarhalnim dru{tve-nim zajednicama, koje odlikuje prirodna podela rada i kolektivi-sti~ka svest. Sve ove okolnosti, nepovoqne kad se posmatraju sa stanovi{tva dru{tveno-ekonomskog razvoja, uzrokovale su nastaja-we i odràwe bogate i raznovrsne usmenokwièvne tradicije; kad se u zapadnoj Evropi podru~je pisane kwièvnosti sve vi{e {iri-lo, a usmena bila sve vi{e potiskivana, na Balkanu je usmena kwi-èvnost doìvqavala procvat, zadràvaju}i bezmalo sve oblike prethodnih perioda i razvijaju}i pesme i pri~e o novim temama.

Srbi (i drugi ju`noslovenski narodi) u ovom periodu nalaze se u statusu podanika vi{e dràva: Osmanskog Carstva, Mleta~ke Republike ili Austrijskog Carstva, u razli~itim socijalno-kul-turnim zonama, koje su istovremeno i folklorne zone, nejednakih uslova za razvoj usmenokwièvne tradicije u celini i za pojedine ànrove posebno.48 U srpskoj i ju`noslovenskim usmenokwièvnim

48 Podelu po kulturnim zonama ustanovio je zna~ajni srpski nau~nik, antropoge-

ograf Jovan Cviji} (1865-1927) po~etkom ovog veka, a primenio na izu~avawe narodne kwièvnosti Vido Latkovi} (Narodna kwièvnost I (Beograd, 1967).

59

tradicijama pojavquju se bitnije regionalne razlike, kako u pogle-du rasprostrawenosti tako i u pogledu nejednake zastupqenosti po-jedinih oblika. Po{to u ovom periodu (naro~ito u XIX veku) po-stoje sistemati~nija i obimnija beleèwa, mogu}e je uo~iti i regi-onalne razlike, kojih je moralo biti u mawoj meri i u prethodnim epohama.

U Turskom Carstvu na{le su se dve kulturne zone: centralna i zona patrijarhalne kulture.

Centralna zona (Makedonija, Kosovo i Metohija, jugoisto~ni delovi Srbije) na{la se pod najneposrednijim udarom turske vla-sti; priliva stanovni{tva u wu nije bilo (to je imigraciono po-dru~je), tekovine savremene kulture jedva da prodiru te je tradicij-ska kultura (i narodna kwièvnost kao wen sastavni deo) bezmalo jedini oblik kulture. Pogodni uslovi za razvoj svih ànrova usme-nokwièvne tradicije pokazuju se naro~ito jasno u boqem i dugo-trajnijem ~uvawu arhai~nih obreda i obi~aja i usmenokwièvne tradicije sa wima povezane.

Patrijarhalna kulturna zona (Srbija do Dunava i Save, Crna Gora, Hercegovina, Bosna) u svojoj {irokoj oblasti ima vi{e vari-jeteta; u celosti posmatrano, ona se odlikuje patrijarhalizmom u ìvotu i odnosima potla~ene raje, koja stvara svoje pravno-moral-ne norme. Proizvodwa je ratarska ili sto~arska ili me{ovitog ti-pa, zasniva se na prirodnoj podeli rada, odvija se najve}im delom u porodi~noj zadruzi, sa elementima uzajamnog pomagawa u obavqawu ve}ih poslova (moba). U porodici i u ve}im dru{tvenim grupama (pleme, rod) odnosi su zasnovani na strogo utvr|enoj hijerarhiji, pravima i du`nostima svakog ~lana. Patrijarhalna kultura je usmena, weni su nazori kolektivisti~ki. U mnogim krajevima ove zone javili su se posebni vidovi otpora tu|inskoj vlasti – hajduci i uskoci. Bili su se, dakle, stekli svi uslovi za postojawe ànrov-ski raznovrsne i u svakom pogledu bogate usmenokwièvne tradici-je. Obredi i obi~aji, folklor i usmenokwièvna tradicija ju`no-slovenskih naroda umnogome su obeleèni patrijarhalnim nazori-ma i na~inom ìvota. U ve}im i mawim migracijama stanovni{tva unutar ove zone i iz we u druga podru~ja - po znanim i neznanim pu-tevima trgovaca, hajduka, uskoka, prebega, slepih prosjaka i peva~a, martoloza i drugih vojnika, nomadskih sto~ara - zona patrijarhal-ne kulture ostvarivala je uticaj na ostale krajeve.

60

U zoni sredozemne (mediteranske) kulture (relativno uski po-jas uz Jadransko more i ostrva), u gradovima posebno, stvara se gra-|anski sloj, razvijaju zanati i trgovina, stvara se pisana kwièv-nost na materwem jeziku, {to sve suàva prostor za razvoj narodne kwièvnosti. Me|utim, u selima u zale|u i na ostrvima, gde traje sto~arska, ratarska i ribarska proizvodwa, i za wih karakteri-sti~ni obi~aji i na~in ìvota, odràva se znatan deo usmenokwi-èvne tradicije. Ve}e i mawe migracije u ovu zonu i wene veze sa za-le|em podràvaju tu tradiciju. U ovoj zoni javqaju se prva beleè-wa, prve pohvale narodnoj kwièvnosti i prvi svesno prihva}eni uticaji.

U sredwoevropskoj kulturnoj zoni (krajevi severno od Save i Dunava), docnije no u zoni sredozemne kulture, de{avaju se sli~ne promene u socijalno-ekonomskom pogledu i u usmenokwièvnoj tra-diciji. I u jednoj i u drugoj zoni patrijarhalni obredi i obi~aji delom se postepeno gube, a delom prilago|avaju promewenom na~inu ìvota, gra|anskom staleù.

Vojna granica ili Vojna krajina je administrativno-vojna oblast koju je ustanovila Austrija kao odbranu od turskih upada; obuhvatala je uì ili {iri pojas izme|u zona sredwoevropske i pa-trijarhalne kulture i bila izloèna uticajima obe. Predstavqa, zapravo, oblast izmewene patrijarhalne kulture i imala je rela-tivno dobre uslove za razvitak usmenokwièvne tradicije.

Granice izme|u folklornih zona mogu se samo pribli`no odrediti; unutar svake od navedenih zona razlikuju se uè oblasti sa razli~itim uslovima za razvoj usmene kwièvnosti i pojedinih wenih ànrova: ruralna sredina pouzdaniji je ~uvar tradicije od urbane, nepismeni i ne{kolovani boqe pamte narodne pesme i pri-~e od u~enih, u krajevima udaqenim od puteva i mawe izloènim migracijama duè se ~uvaju drevni obi~aji, podru~ja u kojima se ra-tuje i qudi kojima je oru`je bliè od alata vi{e cene juna~ke pesme od drugih itd. Stavu: "[iroka oblast patrijarhalne kulture najva-`nije je àri{te usmene kwièvnosti jugoslovenskih naroda od kraja XV veka naovamo, dakle u vreme kada je ta kwièvnost doì-vela ponovni procvat i kada su nastale ili dobile relativno zavr-{eni oblik najboqe wene tvorevine" moglo bi se pone{to i prigo-voriti.49 Nedovoqna su i nepouzdana na{a znawa o razvijenosti i 49 Citat je iz kwige V. Latkovi}a (nav. d., 29), ali je stav vrlo rasprostrawen.

61

stepenu zavr{enosti oblika narodne kwièvnosti u XVII i XVIII veku za ovakvu ocenu, jer su zapisivawa bila nesistemati~na i ~i-tave su velike oblasti ostale "nepokrivene". Nesporan je veliki zna~aj patrijarhalne kulture za usmenokwièvno stvarala{tvo, ali ono {to se smatra najboqim tvorevinama rezultat je, pre svega, doprinosa ustani~ke generacije peva~a i pripoveda~a i sistema-ti~ne sakupqa~ke delatnosti Vuka Karaxi}a.

4. Od sredine XIX veka, od vremena kada po~iwe da se stvara sa-mostalna savremena srpska dràva (i koje se poklapa sa vremenom ka-da Vuk Karaxi} prestaje da beleì narodne pesme i pripovetke), bit-no se mewaju uslovi za razvoj usmenokwièvne tradicije. Proizvodi se zanatski i industrijski; urbana sredina (grad, varo{, palanka) i gra|anski stale` postaju sve zna~ajniji; {iri se pismenost; obredi i obi~aji delom nestaju, a delom se mewaju; novi oblici kulture sve vi{e potiskuju narodnu kulturu i preuzimaju obavqawe wenih fun-kcija. Usmenokwièvna tradicija ne nestaje odjednom niti ravno-merno u svim krajevima, u nekim svojim oblicima ona traje do danas, a vrlo dugo prepoznaju se i regionalne razlike izme|u pojedinih zo-na. U ovom periodu tvorevine narodne kwièvnosti delom se i daqe {ire usmenim putem, neposrednim preno{ewem, ali ulaze i u Guten-bergovu galaksiju: narodne pesme i pri~e {tampaju se u kwigama ra-zli~ite namene i kvaliteta, u antologijskim izborima, u zbirkama nastalim u krajevima u kojima je o~uvana usmenokwièvna tradicija ili u razli~itim popularnim izdawima. Kada su tvorevine usmene kwièvnosti postale kwiga (ponajvi{e zaslugom Vuka Karaxi}a), wihova daqa sudbina kretala se u dva osnovna pravca, grubo podeqe-no. S jedne strane, priznala ih je u~ena kwièvnost kao sopstvenu nacionalnu tradiciju, u kojoj nalazi podsticaje i uzore. Otkrivawe i osporavawe narodne kwièvnosti procesi su koji traju do danas u pisanoj kwièvnosti. S druge strane, narodna kwièvnost postala je deo tzv. masovne kulture.

STARINA, POMENI I SVEDOÊWA

Pitawe kada je nastala narodna kwièvnost srpsko-hrvatske govorne zone skoro da ne bi trebalo ni postavqati, jer je na wega nemogu}e odgovoriti na na~in koji bi bio primeren izu~avawu umetnosti re~i: sve dok ne postoji zapis (a on se i u Srba i u Ju-

62

`nih Slovena javqa relativno pozno) izu~avawe starine usmeno-kwièvne tradicije svrsishodno je jedino za prepoznavawe arhai~-nih struktura i motiva, za izu~avawe wihove geneze.50 Ipak, razu-mqivo je interesovawe za pronalazak nekakvog po~etka. O po~ecima narodne kwièvnosti Ju`nih Slovena bilo je re~i u odeqku koji je posve}en uslovima za razvoj. Pronalaèwe pisanih svedo~anstava o postojawu usmenokwièvne tradicije u slovenskih plemena predo-~ava pribli`niju sliku o vrsti te tradicije, iako se ta posredna svedo~anstva pokazuju mawkavim kad se upotrebqavaju kao izvor za prou~avawe narodne kwièvnosti. Jednim delom ona poti~u od stranaca koji jezik nisu poznavali, a i stranci i doma}i qudi po-datke o pesmama i pri~ama zapisivali su uzgred, kao ilustraciju nekih drugih, za wih va`nijih tema. Malobrojnost pisanih izvora kao i nerazumqiva i tamna mesta u postoje}im onemogu}avaju ta~-niju rekonstrukciju istorije narodne kwièvnosti i stvaraju ne male probleme kad se narodna kwièvnost ukqu~uje u nacionalnu istoriju kwièvnosti.51

NAJRANIJA SVEDOÊWA

Pisanim svedo~anstvima iz vremena pre doseqavawa na Bal-kan pripadaju filolo{ki nalazi: vizigotski sve{tenik Ulfila u IV veku upotrebio je u svom prevodu Svetog pisma slovensku re~ 50 Ponavqam: to je stanovi{te izu~avawa kwièvnosti; sa stanovi{ta mitologi-

je, istorije religije, nacionalne istoriografije, etnografije i drugih nauka (kojima je narodna kwièvnost gra|a) i pitawe i odgovor mogli bi da glase druga~ije.

51 U uvodu svoje Istorije srpske kwièvnosti (Beograd, 1983, 10) Jovan Dereti} pi-{e: "Podela srpske kwièvnosti koju su sankcionisali P. Popovi} i J. Skerli} na staru, narodnu i novu kwièvnost umnogome je predodredila sav daqi razvoj srpske kwièvne istoriografije." U nameri da prevlada iskqu~enost narodne kwièvnosti iz istorije srpske kwièvnosti J. Dereti} pisao je o narodnoj kwièvnosti u vi{e odeqaka svoje kwige: u prvom poglavqu pod naslovom Trago-vi "pjesama od starine", u dva odeqka poglavqa Pozni sredwi vek pod naslovom Herojsko doba i Narodna pesma pa zatim opet u posebnim poglavqima pod naslo-vom Vidovi usmenog stvarawa i Klasi~na redakcija narodne epike, da bi se narod-noj kwièvnosti vratio jo{ i u razmatrawu pojedinih kwièvnih pravaca (nav. d., 27-38, 101-103, 131-36, 148-163, 220-249). Na taj je na~in prona|en kqu~ za ukla-pawe narodne kwièvnosti u hronologiju pisane srpske kwièvnosti, ali to ni-je istorija narodne kwièvnosti, sa svojom logikom razvoja.

63

plinsjan (u zna~ewu "{pilman", zabavqa~), a u ma|arskom jeziku je re~ igric ozna~avala peva~a do XIII veka. Re~i su preuzete uporedo sa saznawem o postojawu slovenskih izvo|a~a, kao {to to biva kad se preuzimaju strane re~i.

Kada su se na{li na granicama Vizantije, Sloveni su izazvali pa`wu wenih hroni~ara, naravno, prvenstveno kao opasnost po dràvu, ali su uzgred ostavqena i svedo~anstva koja se odnose na wi-hovu kulturu: tako je Prokopije u VI veku zapisao kako su Grci napa-li Slovene koji su pevaju}i zaspali, a u prvoj polovini VII veka Teo-filakt Simokata ostavio je svedo~anstvo o tome kako su u blizini Carigrada uhva}ena tri Slovena sa nekakvim muzi~kim istrumen-tom. Uhva}eni su rekli da "ne znaju duvati u bojne trube, da im je rat nepoznat i da su im milija ve`bawa u muzici". O pevawu Slovena pi{e i vizantijski car Konstantin Porfirogenit u X veku.

Protoprezviter Kozma, autor jednog staroslovenskog spisa o bogumilskoj jeresi, zapisao je u X veku da Sloveni "qube gusle, igrawe i besovske pesme, da piju vino i veruju u sre}u, snove i svako u~ewe satansko". To je slika sukoba paganskog i hri{}anskog sveta, a "besovske pesme" (|avoqe) svakako su one koje su suprotne hri-{}anskoj veri, mo`da obredne, obi~ajne, erotske.

Anonimnom letopiscu, autoru dela Regnum Slavorum (Leto-pis popa Dukqanina), koje je napisano u Barskoj arhiepiskopiji u XII veku, za izvor je sluìlo usmeno predawe, {to se sudi prema re-~ima : "Neka niko od onih koji ~itaju ne misli da sam ja i{ta drugo napisao sem ono {to sam ~itao i od na{ih otaca pa vreme{nih sta-raca ~uo kako iznose u istinskom pri~awu." Neke legende u ovom spisu verovatno su usmenog postawa, ali se o wihovom obliku ne moè ni{ta odre|eno re}i.

XIIIöXIV VEK

Nije sasvim jasan ni podatak srpskog biografa Domentijana, koji u svome @itiju svetog Simeuna (delo je napisano oko 1264. go-dine) govori o odlasku Rastka Nemawi}a u kalu|ere i kaè da "neki qudi, nau~eni Svetim Duhom, smisli{e pesme i tuè}i pojahu o odlasku bogomudrog mladi}a". Sporno je ko su peva~i; izre~eno je mi{qewe da autor hri{}anskih nazora nije mogao za narodne peva-~e re}i da su nau~eni Svetim Duhom, te da su "neki qudi" bili ili

64

sve{tenici ili pridvorni dvorski peva~i, i wemu suprotstavqeno mi{qewe da sve{tena lica nisu imala razloga da àle za odlaskom najmla|eg Nemawinog sina na Svetu Goru. U svakom slu~aju ove su pesme bile sinkreti~ne (pevane) i anonimne, dakle, ili narodna po-ezija ili oblik woj srodan. Sv. Sava je jedna od najstarijih li~no-sti ~ije se ime sa~uvalo u potowim beleèwima i proznih i stiho-vanih oblika. Da li od kraja XII veka (doga|aj o kome je re~ zbio se 1192. godine) do sredine XIX veka (kada se pojavquju u ve}em obimu zapisi) kontinuirano traje usmeno pevawe i pri~awe o najzna~ajni-jem srpskom svetitequ? To je pitawe za ~iji potvrdan odgovor nedo-staju materijalni dokazi - zapisi pesama iz starijih vremena.

Vizantijski izaslanik Nikifor Gregora putovao je 1326. go-dine srpskom kraqu Stefanu De~anskom. U opisu tog svog putovawa zapisao je da je video mlade` kako igra i peva u kolu i da su vojni-ci iz wegove pratwe, kad su zalutali u nekoj {umi kraj Strumice, "turobnim glasom" pevali pesme "u slavu junaka o kojima on niti je {to ~uo niti ih je gde video". To je, van sumwe, podatak o vojni~kom pevawu juna~kih pesama, ali se u nauci izraàva sumwa u uverewe da su Gregorini pratioci bili Sloveni.

Osudama usmenokwièvne tradicije iz krila hri{}anske crkve, koje po~iwu Kozminim spisom i traju sve do epohe raciona-lizma, pridruùje se Todosije, srpski biograf s kraja XIII i po~et-ka XIV veka, kad kao vrline budu}eg svetiteqa, u svome @itiju sve-tog Save, navodi da je "mrzeo nepristojne i {tetne pesme mladi}-kih èqa, koje oslabquju du{u", {to se verovatno odnosi na qubav-ne pesme. Deo opisa Stefana Prvoven~anog, u kome stoji: ". . . kada se|a{e u ~elu trpeze, veseqa{e blagorodnike bubwima i guslama kao {to je obi~aj samodràca", upu}uje svakako na ratni~ki ambi-jent koji pogoduje razvoju epike, ali se najverovatnije odnosi na po-luprofesionalne peva~e.

Osude peva~a nalaze se i u Sintagmatu Matije Vlastara (1335) i u Poqi~kom statutu (najstariji sa~uvani rukopis nastao je u periodu 1567-1605).

65

XV VEK

U XV veku, u zoni sredozemne kulture, u podru~jima u kojima su se dodirivali i me{ali ìvaq katoli~ke i pravoslavne veroi-spovesti, pojavquju se preciznija svedo~anstva o usmenokwièvnoj tradiciji, osude i pohvale i prva beleèwa. U dubrova~kim arhi-vima sa~uvane su odluke Velikog i Malog vije}a kojima se zabrawu-je u prostorijama Crkve sv. Marije "plesati i kao igrati i pjevati popijevke" (1425. godine) i naricawe èna za umrlima (1498. godi-ne). Zabrane igra~kih pesama i tu`balica motivisane su razlozima hri{}anske norme, a wihovo dono{ewe posredno je svedo~anstvo o rasprostrawenosti pesama na koje se odnose. U spisima sa jednog su-|ewa u Dubrovniku, koje je odràno 1462. godine, sa~uvani su najra-nije zapisani stihovi jedne narodne pesme. Mladi dubrova~ki vla-stelin tuìo je neke svoje drugove {to su ulicom pevali: "O Jelo, vita Jelo, / Ne hod' sama na vodu" i pripevali "Klimoje je na vodi" ili "Klimoje sedi na vodi". Qubavna pesma, sa mogu}no{}u svoje "primene" na odre|ene ìvotne situacije, o~ito nije zamrla u grad-skoj vlasteoskoj sredini.

Renesansnom duhu {ibenskog kanonika i pesnika latinskih stihova Jurja [i{gori}a duguje se najranije zapisana pohvala po-etskim proizvodima koji su smatrani zajedni~kom svojinom gra|a-na. U nevelikom delu De situ Illyrae et civitati Sibenici (O poloàju Ilirije i grada [ibenika, 1487) [i{gori} je zapisao: ". . . na{i gra|ani imaju neke posebne obi~aje, pa i neke strane koje su usvoji-li od susjeda. Tako se sluè ilirskim poslovicama. . .", a u daqem tekstu pobrojao je tu`balice, svatovske, pesme u kolu, qubavne i pa-stirske pesme koje su se pevale dok se okretao kamen za pravqewe (maslinovog) uqa. Estetsku procenu ovih pesama dao je porede}i ih sa pesnicima anti~kog sveta, gr~kog i rimskog.

U svom autobiografskom delu Jani~arove uspomene ili Turska hronika (koje je verovatno nastalo izme|u 1497. i 1501. godine, sa~u-vano u vi{e prepisa na poqskom i ~e{kom) Konstantin Mihailo-vi} iz Ostrovice pi{e o doga|ajima iz srpske istorije pod utica-jem usmenog predawa.

66

XVI VEK

Od XVI stole}a po~iwu i prva beleèwa, ali – budu}i da su ona sporadi~na – posredna istorijska svedo~anstva nisu izgubila zna~aj za utvr|ivawe stawa usmenokwièvne tradicije. Dva stran-ca ostavila su svoju sliku guslara. Ma|arski hroni-~ar i dvorski pe-va~ [ebe{}en Tinodi u svojoj Istoriji Erdeqa (1553), u stihovi-ma na latinskom jeziku, dao je ~i-tavu malu biogra-fiju prvog po imenu poznatog peva~a:

Spomiwem u dobroj Lipi Uluman-bega, Jer on grad drì u velikoj slobodi, Sa vitezima se uveliko veseli, Ne boji se nikoga, uìva po{tovawe, Ima mnogo gusla~a ovde u Ma|arskoj, Ali od Dimitrija Karamana nema boqeg u rackom na~inu. On uveseqava bega u gradu Lipi, Tvrdi da je za to stekao veliko bogatstvo. On svoje egede (gusle) kida pognute glave, Uluman to prima kao razonodu, Obasipa ga bogatim poklonima – Ova slu`ba ga je dovela do prosja~kog {tapa."

Poqski pesnik Kaspar Mjaskovski (1549-1562) ovako je opisao

guslara: ". . . tuàn, nakrivio glavu i prevla~i duga~ko gudalo, pe-vaju}i staru juna~ku pesmu o borbama protiv Turaka".

Bliè podatke o epskim pesmama nalazimo i u jednom izve{ta-ju upu}enom iz Splita mleta~kom senatu 1547. godine, u kome se ka-è da je neki slepi vojnik na trgu pevao pesmu o Marku Kraqevi}u, koju su prisutni prihvatili.

Stranci koji su, mahom diplomatskim poslovima, putovali kroz na{e krajeve i ostavili pisanog traga o onome {to su videli zapisali su pone{to i o usmenoj tradiciji. Benedikt Kuripe{i} (koji je 1531. putovao kroz Bosnu, Srbiju, Bugarsku i Rumeliju) pi{e da se u Bosni i Hrvatskoj mnogo peva o vernom slugi vojvode Rado-slava Pavlovi}a i o nekom Malko{i}u, a u Hrvatskoj o Milo{u Obili}u, koji se u pesmama naziva Kobili} ili Kobilovi}. Kad pi-{e o kosovskoj ve~eri, kao da neke detaqe (pri~a o zapostavqenom starom vitezu Milo{u) preuzima iz usmenog predawa. Sude}i po docnije zabeleènim pesmama, Kuripe{i} je bio dobro obave{ten.

67

Nije sasvim jasan podatak Antuna Vran~i}a, koji u svom putopisu iz 1553. godine kaè da je "Kamenica, negda gusto naseqena, odli~na i bogata srijemska varo{, na glasu po kwièvnim igrama" (literaris lu-dis), {to bi moglo da zna~i da su se u woj pevale pesme. Augerije Bu-zbek, koji je kao austrijski diplomata putovao u Carigrad (1564), opisao je naricawe èna za mrtvima u Jagodini. O tu`balicama koje je slu{ao na putu za Smederevo i o pesmi koju su devojke pevale u ko-lu kraj Ni{a pi{e [tefan Gerlah (wegov dnevnik iz Turske odnosi se na godine 1573-1578). Nedaleko od Pirota ovom autoru pokazali su ru{evine nekog grada, a wegova zabele{ka: "Hri{}ani kazuju da je Milo{ Koboli, koji je probo turskog cara Murata, tu imao svoje obitavali{te" o~ito je deo usmene legende o mestu.

Kojim su sve zamr{enim putevima vesti o na{oj usmenokwi-èvnoj tradiciji stizale i u udaqene krajeve pokazuje podatak da je u Op{toj istoriji Turaka Engleza Ri~arda Nolsa, koja je objavqena u Londonu 1603. godine, o despotu \ur|u Brankovi}u, pored osta-log, zapisano: ". . . a posle svoje smrti bio je toliko omraèn od svojih podanika da ga narod iz te zemqe u svojim seoskim pesmama sve do dana{weg dana naziva nevernim i opakim despotom". Kao "nevjera despote \ur|e" ovaj lik ozna~en je u jednoj bugar{tici.

XVII VEK

Gusle i harfa stoje, jedno naspram drugog, na dnu stranice na baroknom frontispisu dela Pjesni pokorne kraqa Davida (Rim, 1621) dubrova~kog pesnika Xiva Gunduli}a. Kada je u manastiru Svete Trojice u blizini Plevaqa, godine 1643, slikao minijaturu cara Davida u Psaltiru Gavrila Troji~anina, talentovani slikar Kozma (Jovan) stavio je biblijskom caru kraj nogu - gusle (trebalo bi harfu, ali ili u manastiru Trojice nisu znali kako je harfa izgledala ili im se ~inilo da je najprirodnije pevati – uz gusle).

Godine 1652. Juraj Kriàni} jednu svoju pesmu dugoga stiha ozna~ava pridevom "sarbski" a wenu latinsku varijantu kao "epos heroicum, modi et stili Sarbiaci". Isti autor ostavio je i svedo~anstvo o tome da su na gozbama plemi}a i vojvoda iza wihovih le|a stajali vojnici i pevali pesme o Marku Kraqevi}u, Novaku Debeqaku i Milo{u Kobili}u.

68

"Ali nije u kolu pivati, Kraqevi}a k'o sveca slaviti, Koji nije zasluìo slave.

XVIII VEK

U XVIII veku je svedo~anstava o srpsko-hrvatskoj usmenokwièvnoj tradiciji vi{e, ali se wihov zna~aj umawuje zbog toga {to iz tog vremena postoje obimnije rukopisne zbirke. U veku prosvetiteq-stva interes za narodne obi~aje i kwièvnost koja je bila wihov sastavni deo ozna~en je kao "kriti~ka etnologija": osudama usmene tradicije koje su bile motivisane religioznim razlozima (stoga je narodna juna~ka pesma boqe primana od lirske) prikqu~ili su se razlozi zdravog razuma. Tako je, na primer, Gavril Stefanovi} Venclovi}, pravoslavni sve{tenik, koji je u prvoj polovini XVIII veka delovao me|u srpskim ìvqem na prostorima severno od Save i Dunava, besedio {ajka{ima:

"Ako li koji {to malo izgubi ili {to koga malo ako bi prst bio zaboli, ili mu se {to dijete razboli, to taki brè traì vra~aru da vra~a i da baje. Nisu li to poganska dela {to nekr{teni qudi tvore? Ili na putu kob motriti, na mlad mesec, na \ur|evdan, na velike godove, kod ku}e, u poqu, o sva~em ~arati. Eda je to vjera? I hri{}anski zavi~aj, je li?"

Stav slavonskog pisca Matije Antuna Relkovi}a prema usme-

nokwièvnoj tradiciji sasvim je protivre~an. S jedne strane, on je svoje delo Satir (1762, 1779) pisao stihom (desetera~kim) i stilom koji je delom pod uticajem narod-ne pesme, dakle, oslawaju}i se na tradiciju koju je narod prisno poznavao, a sa druge je upozora-vao:

ZAPISIVAWE I OBJAVQIVAWE

SMEDEREVSKA BUGAR[TICA

Najstariji dosad poznati zapis narodne pesme iz srpsko-hrvatske govorne zone poti~e od talijanskog pesnika i hroni~ara imenom Ro|ero de Pa~ienca.52 On se, po obi~aju onoga vremena i 52 Miroslav Panti}, Nepoznata bugar{tica o despotu \ur|u i Sibiwanin Janku

69

dru{tva, na{ao 1497. godine u sviti napuqske kraqice. U gradi}u \oja del Kole, u provinciji Bari, kraqicu su pesmom i igrom ("ska~u}i kao koze") pozdravili neki Sloveni. Orao se vija{e nad gradom Smederovom.Nitkore ne }a{e s wime govoriti, nego Janko vojvoda govora{e iz tamnice: "Molim ti se, orle, sidi malo niè da s tobome progovoru: Bogom te brata jimaju po|i do smederevske gospode da s' mole slavnomu despotu da m' otpusti iz tamnice smederevske i ako mi Bog pomoè i slavni despot pusti iz smederevske tamnice, ja }u te napitati ~rvene krvce ture~ke, beloga tela vite{koga.

Ro|ero de Pa~i-enca je, kako je znao, zapisao pe-smu nepoznatog mu jezika. To je bugar{tica o vojvodi Janku u smederevskoj tam-nici "slavnog de-spota" (despot \ura| Brankovi}, koji je 1448. godine utamni~io Janka Huwadija).

U OBZORJU RENESANSE I BAROKA

U znamenitom rukopisnom kanconijeru (pesmarici) s kraja XV veka koji se naziva Zbornikom Nik{e Rawine ( datiran 1507. go-dine) nalazi se, izme|u ostalog, i desetak lirskih pesama (qubav-nih, po~asnica) za koje je Vatroslav Jagi} rekao da su "ili skroz narodne ili su bar sretna imitacija narodnieh, on ~as u okolici dubrova~koj pjevanieh pjesama" i ozna~io ih terminom "pesme na narodnu". Pore|ewe wihovo sa docnije nastalim zapisima pokazuje da je nepoznati renesansni pesnik ili zapisivao po se}awu ili re-digovao pesmu prostoga puka po svome ukusu ili stvarao po norma-ma poetike usmene lirike.

iz XV veka, Zbornik MS za kwièvnost i jezik, XXV/3, 1977, 421-439 i u kw. Su-sreti s pro{lo{}u. Ogledi i studije, Beograd, 1984, 7-32. Mukotrpnim tragawi-ma za predvukovskim beleèwima narodnih pesama doprineli su mnogi autori; kompletnu bibliografiju wihovih radova ovom prilikom nije mogu}e dati, ali svakako treba skrenuti pa`wu na kwigu Miroslava Panti}a Narodne pesme u zapisima XV - XVIII veka, Beograd, 1964.

70

Istoj otvorenosti renesansnih qudi prema narodnoj kwièv-nosti dugujemo uno{ewe narodnih pesama, u celini ili fragmen-tarno, u pisana i izvo|ena dela. Tu je, najpre, zapis tri stiha uple-ten u prolog drame Robiwa Hanibala Luci}a (nastala pre 1553. go-dine, {tampana 1556). Marin Drì} u svojoj komediji Skup (koja je izvo|ena na svadbi jednog dubrova~kog plemi}a 1553. ili 1555) na-rodnom lirskom pesmom o devojci koja ho}e "mlada hrabra" okarak-terisao je lik sluàvke, a u eklogi Plakir (koja je tako|e izvo|ena na jednoj dubrova~koj svadbi, 1556) tri stiha narodne pesme upleo je u vilin prolog. Marginalnom bele{kom na svome pastirskom ro-manu Planine (pisan 1536) Petar Zorani} ostavio je {krto svedo-~anstvo o dvema narodnim pesmama upu}uju}i da se wegove tvorevi-ne pevaju po melodiji narodnih pesama koje po~iwu stihovima "A ti, devojko {egqiva" (ova je pesma sa~uvana u jednom zapisu iz sre-dine XVI veka) i "Drazi mi goru projdo{e".

Svi dosad pomiwani zapisi pojedina~ni su, plod trenutnog zanosa narodnom pesmom i odnose se na lirske pesme, izuzimaju}i bugar{ticu koja je pevana u kolu u gradu \oja del Kole. Prva zbir-~ica od {est pesama na{la se u delu hvarskog vlastelina i pesnika Petra Hektorovi}a, i ovde "umetnuta" u pisano delo. Hektorovi}e-vo delo Ribawe i ribarsko prigovarawe (publikovano 1568) je stiho-vana poslanica namewena prijatequ, u kojoj je autor opisao jedno svoje ribarewe, preduzeto radi odmora i razonode, koje se zbilo 1556. godine. Deo tog opisa su pesme koje su hvarski ribari Paskoje Debeqa i Nikola Zet pevali veslaju}i ili na zastancima plovidbe. Prijatequ je Hektorovi} rekao da ih je zapisao "ne priloìv jednu ri~ najmawu". Tri pesme su po~asnice ispevane uz obed: po jedna za svakog u~esnika, jednu su ribari zajedno otpevali vlastelinu i sva-ki po jednu svome drugu, dakle, onako kako su se po~asnice pevale. Hektorovi} je zapisao da su pevane "na staru". Dve pesme (o Marku Kraqevi}u i bratu mu Andrija{u, i o vojvodama Radosavu Siverin-skom i Vlatku Udinskom) Hektorovi} naziva "bugarskiwa". Drago-ceni su podaci koje on daje o ovim pesmama u svome delu i u pro-znom pismu Gospodinu Mik{i Pelegrinovi}u, koje je pratilo posla-nicu. U~eni pesnik priloìo je notni zapis, rekao da su ribari pe-vali na uobi~ajen na~in ("kako meu druìnom vazda smo ~inili"), "srpskim na~inom", o kome je pisao i [ebe{}en Tinodi u isto vre-me. Da li je na prostoru od Erdeqa do Hvara koji su naseqavali Ju-

71

`ni Sloveni "srpski/racki na~in" bio svuda rasprostrawen? Naj-verovatnije jeste, ali pisanih tragova o tome nema.

Postupak interpolacije primenio je i zadarski pesnik Juraj Barakovi}, koji je u svoj spev Vila Slovinka (1614) uneo bugar{ticu o tu`ewu majke Margarite. Postupak dubrova~kog kapetana i trgovca Nikole Ohmu}evi}a samo je donekle razli~it: on je prepisivao, izme|u 1651. i 1654. godine, ep Osman Xiva Gunduli}a i prepisu do-dao dve bugar{tice: o smrti despota Vuka i o pogibiji kraqa Vladi-slava. U hartijama koje su zaplewene od Petra Zrinskog (pogubqen 1671. godine) prona|en je rukopis bugar{tice Popevka od Svilojevi-}a, za koji se nije moglo ta~no utvrditi gde je i kada nastao.

DUBROVA^KI RUKOPIS

Najobimnija zbirka bugar{tica nalazi su u rukopisnom zbor-niku kome je wegov sastavqa~ i prire|iva~ Ivan Marija Matija{e-vi} dao naslov Popijevke slovinske, a naziva se i Dubrova~kim ruko-pisom. Datiran je 1758. godinom, ali je rekonstrukcijom kompliko-vane istorije wegovog nastanka (raspoznaje se jedanaest pisala~kih ruku, a prilo`nika je bilo vi{e; bele{ke u rukopisu upu}uju na to da se radi o prepisu sa starijih izvornika) utvr|eno da mnogi za-pisi u wemu poti~u iz ranijeg vremena. Najstariji sloj u Popijevka-ma slovinskim predstavqaju bugar{tice i poslovice koje je sakupio dubrova~ki pesnik \uro Matija{evi} krajem XVII ili po~etkom XVIII veka; sledi zbirka bugar{tica Joza Betondi}a nastala u prvoj polovini XVIII veka, a za sve ostale zapise izvesno je da su na-stali pre 1758. godine. Od relativno velikog broja narodnih pesa-ma koje su se na{le u ovom rukopisu (38 bugar{tica i 46 desetera~-kih pesama) ima onih antologijske vrednosti, ali i sasvim slabih. Ipak, sve predstavqaju dragoceno svedo~anstvo o stawu epske pesme krajem XVII i u prvoj polovini XVIII veka, posebno bugar{tica, jer su to bili posledwi trenuci u wihovom trajawu (u XIX veku one se vi{e nisu usmeno prenosile).

Krajem XVII veka (verovatno oko 1690. godine) nastao je u Pe-rastu jedan zbornik raznorodnih poetskih dela koji je pogre{no pripisivan barskom nadbiskupu Andriji Zmajevi}u. Nepoznati Pe-ra{tanin zapisivao je, pored ostalih, i narodne pesme: bugar{ti-ce, desetera~ke, epske, epsko-lirske i lirske. Lepotom se izdvajaju

72

po~asnice u ovom zborniku. U prvoj polovini XVIII veka na po-dru~ju Boke kotorske nastala su jo{ tri rukopisa koja pokazuju isti vid recepcije narodnih pesama, a zoni sredozemne kulture pripada i zbirka od ~etrdesetak lirskih pesama, po~asnica, koje je zapisao u isto vreme nepoznati Kor~ulanin.

ERLANGENSKI RUKOPIS

Na samim po~ecima beleèwa na{ih narodnih pesama nalazi se stranac, Italijan, a zatim se niù zapisi nastali kao rezultat trenutnog ili ne{to dugotrajnijeg zanosa narodnom pesmom, svi odreda nastali u zoni sredozemne kulture. Iskorak iz te zone duguje se tako|e strancu - bezimenom Nemcu, sastavqa~u rukopisnog zbor-nika kome je wegov izdava~, nema~ki slavista Gerhard Gezeman, dao naziv Erlangenski rukopis starih srpskohrvatskih narodnih pesama. Po~ev{i od toga {to se nije moglo ustanoviti kojim je putem }i-rilski rukopis dospeo u biblioteku nema~kog grada Erlangena, sve je u ovom obimnom i zna~ajnom zborniku bilo zagonetno. Po{to je nedatiran, bez oznake mesta nastanka, imena vlasnika i bilo ka-kvih podataka koji bi omogu}avali wegovu atribuciju, do podaka o rukopisu do{lo se analizom hartije, grafije, jezika i pesama. Svi ti komplikovani postupci ukazuju na to da je zapisiva~ bio Nemac koji je poznavao na{ jezik (~inio je u zapisima karakteristi~ne gre{ke), da je svoju veliku zbirku od 217 pesama sastavqao posle 1717. godine (jedna pesma odnosi se na doga|aj koji se tada zbio), a pre 1733. godine (za kori~ewe rukopisa upotrebqeni su listovi ka-lendara iz te godine) i da je zbornik nastao negde na podru~ju Vojne granice, mo`da u zapadnoj Slavoniji ili u Sremu. U rukopisu pre-ovla|uju pesme usmenog postawa, iako ima i mawi broj takvih koje su kwi{kog porekla; epskih je pesama mnogo vi{e no lirskih. Sude-}i po jeziku i sadrìni zabeleènih pesama, bezimeni Nemac slu-{ao je pesme Srba, Bosanaca, Hrvata i Makedonaca (Vojna granica imigraciono je podru~je). Kwièvnoistorijska vrednost Erlangen-skog rukopisa velika je, umetni~ka vrednost nekih od zapisanih pe-sama samo se nazire ispod nepouzdanog zapisa.

73

SRPSKE RUKOPISNE PESMARICE

Koliko se na osnovu sa~uvanih i raspoloìvih rukopisa mo-è pratiti, u prvim decenijama XVIII veka za~eta je i trajala je sve do sedamdesetih godina XIX veka jedna specifi~na tradicija u pre-no{ewu pesama koja se ozna~ava terminom srpsko "gra|ansko pesni-{tvo". Tvorevine srpskog "gra|anskog pesni{tva" smatraju se pre-laznom formom od usmene ka pisanoj kwièvnosti, preno{ene su delom usmenim putem (pevane su), a delom su se {irile prepisiva-wem u rukopisne pesmarice. Srpske rukopisne pesmarice XVIII i XIX veka javqaju se u kontekstu sli~nih pojava u evropskim kwi-èvnostima, posebno u onima sa kojima su Srbi u Austriji bili u neposrednom kontaktu. Ovi rukopisni zbornici u mnogom su bli-ski Erlangenskom rukopisu: po grafiji, jeziku i na~inu zapisivawa stihova, po tipu rukopisa i wegovoj svrsi (to su antologije sasta-vqane za li~nu upotrebu i po li~nom ukusu), po vidu recepcije na-rodnih lirskih pesama i, najzad, i po jednom broju varijanti koje nalazimo i u zborniku anonimnog Nemca i u srpskim rukopisnim pesmaricama. Fenomen "gra|anskog pesni{tva" nastao je na terito-riji karlova~ke mitropolije, svakako u prvim decenijama XVIII ve-ka, a docnije se pro{irio i na prostore ju`no od Save i Dunava i trajao do sedamdesetih godina XIX veka. Pored anonimnih stihova pisanog postawa, u rukopisne pesmarice, od najstarijih sa~uvanih (Pesmarica Dimitrija Teofanovi}a, \ur, 1742; Pesmarica Teodora Dobra{evi}a, Pakra~ka eparhija, 1763; Pesmarica Nikolaja Stojko-vi}a, Temi{var, 1766; Pesmarica Avrama Mileti}a, Novi Sad, 1778-1781; Pesmarica Jovana Nikoli}a, Temi{var, 1780-1783, Pe-smarica Georgija Antovi}a, 1794, Pesmarica Petra Stoja~kovi}a, 1794. itd.) beleène su i narodne pesme. Recepcija narodnih pesama koja je ostvarena u srpskom "gra|anskom pesni{tvu" ima nekih sli~nosti sa onom u Zborniku Nik{e Rawine i u bokokotorskim pe-smaricama. Epske i epsko-lirske pesme zapisuju se retko; qubiteqi pesni{tva iz reda gra|anskog staleà usvajaju u punoj meri samo narodnu liriku, i to prete`no qubavne pesme ili pesme sa qubav-nim motivima (svatovske, igra~ke, po~asnice). Beleè}i pesme, oni ih u ve}oj ili mawoj meri jezi~ki i stilski rediguju.53 53 Vid. M. Kleut, Narodne pesme u srpskim rukopisnim pesmaricama XVIII i XIX ve-

ka, Novi Sad, 1995.

74

ANDRIJA KAÎ] MIO[I]

Od kwige Razgovor ugodni naroda slovinskog Andrije Ka~i}a Mio{i}a, frawevca, rodom iz sela Brista kraj Makarske, ~ije se prvo izdawe pojavilo 1756. godine, a drugo, znatno pro{ireno 1759, zapo~iwe jedna svojevrsna "upotreba" narodnih juna~kih pesama kao istorije. Nizom epskih pesama, pore|anih hronolo{kim sledom, Ka~i} Mio{i} hteo je da stvori istoriju "slovinskog naroda", ko-riste}i se poetikom narodnih pesama, narodnim pesmama kao izvo-rima za ono {to se zbilo, a zatim i pisanim dokumentima. Da bi ostvario svoje rodoqubive i prosvetiteqske ciqeve u naj{irim slojevima dru{tva, sebi je dodelio ulogu guslara, a o epskoj pesmi kao istoriji u predgovoru Bratu {tiocu rekao je, izme|u ostalog:

"Ma narod slovinski vazda je bio, kako se vidi, u tomu malo pomwiv, jer se malo stvari {tije i nahodi od starih kraqa, bana, gospode i doga|aja koji su se doga|ali u na{im stranam. I da se po-sve ne izgube od starih vitezova uspomene, Gospodin Bog dao je na-{emu narodu taku pamet naravnu da ono {to drugi narodi uzdrè u kwigam oni uzdrè u pameti, pivaju}i na sobetim, dernecim i po svim mistim kuda putuju pisme svojih kraqa, bana, vitezova i vrsnih junaka, koje, premda nisu posve istinite, ni{ta ne mawe ima svaka dobar temeq od istine."

Tri pesme u Razgovoru ugodnom naroda slovinskog svakako su preuzete iz usmenog tradirawa (zapisane po se}awu ili od nekog pe-va~a), sam Ka~i} kaè za wih da se "op}enito pivaju"; za desetak drugih izraèno je mi{qewe da bi mogle biti svojevrsna redakcija narodnih pesama.

ALBERTO FORTIS

Godine 1774. objavqeno je delo Viaggio in Dalmazia (Putovawe po Dalmaciji) italijanskog opata i putopisca Alberta Fortisa. U kwizi je, kao ilustracija pevawa Morlaka, objavqena @alostna pjesanca plemenite Asanaginice (u originalu i u prevodu na itali-janski), pesma koja je – nakon {to se u prevodu na nema~ki slavnog pesnika Johana Volfganga Getea pojavila u Herderovoj zbirci Vol-kslieder (1778), ~etiri godine nakon Fortisovog izdawa – prva prodrla u u~enu Evropu, pripremila teren za prihvatawe drugih

75

pesama srpsko-hrvatske govorne zone i do danas ostala najvi{e pre-vo|ena narodna pesma. Pitawe kako je Fortis do{ao do teksta pe-sme nije razja{weno.

A. Fortis: "Uop{teno govore}i, glavne karakteristike poet-skih kazivawa Morlaka54 su jednostavnost i nesklad, koji se ~esto prepli}u i u starim pesmama provansalskih trubadura. Me|utim, postoje me|u wima i skladno sastavqene, ali je uvek potrebno da ih onaj ko ih slu{a ili ~ita sam dopuni. . . Na italijanski sam pre-veo dosta juna~kih pesama Morlaka. Jednu od wih, za koju smatram da je zanimqiva i skladno sastavqena, doda}u ovom svom duga~kom izlagawu. Ne uobraàvam da je mogu uporediti s pesmama ~uvenog {kotskog barda . . .ali nadam se da }e prefiwenost Va{eg ukusa na-}i u wima druge vrednosti koje podse}aju na jednostavnost homer-skih vremena, a odnose se na obi~aje toga naroda. . ."

* * *

U ovom hronolo{kom pregledu bilo je re~i o pesmama ne stoga {to se samo zapisivawe pesama smatra va`nim no stoga {to je do zapisivawa proznih usmenokwièvnih dela do{lo vrlo kasno, a tragovi "ulaska" narodnih predawa, pripovedaka i poslovica u pi-sanu kwièvnost mnogo su zametniji, pa stoga i slabije istraèni. Od Letopisa popa Dukqanina u mnogim delima hagiografske lite-rature, ìtijima, crkvenim priru~nicima ili istoriografskim kwigama (na primer, u Kraqevstvu Slovena Mavra Orbina iz 1601, u Qetopisu crkovnom Anrije Zmajevi}a, koji je pisan izme|u 1655. i 1689, i u Hronikama grofa \or|a Brankovi}a, koje su nastale krajem XVII i po~etkom XVII veka) nalaze se odlomci koji su ili pisani na osnovu predawa ili aludiraju na neku narodnu pri~u. Budu}i da je jezik proze prilagodqiviji izmenama no jezik tvorevina u stihu, u~eni autori slobodno interpretiraju narodnu prozu i stoga je uglavnom nemogu}e precizno razlu~iti kada se radi o preuzimawu

54 "Pod Morlacima je Fortis razumeo stanovnike u planinskom zale|u dalmatinske

obale, Srbe i Hrvate, "Vlahe" ili "Vlaje" (kako se taj selja~ki ìvalj nekad nazivao u dalmatinskim gradovima" (Svetozar Koljevi}, Ka poetici narodnog pesni{tva. Strana kritika o na{oj narodnoj poeziji, Beograd, 1982, 70 i d.).

76

dela iz usmene tradicije, a kada se poseè za drugim izvorima. Uzroke neuporedivo mawem interesovawu za narodnu prozu treba traìti i u horizontu o~ekivawa koji je formiran u epohama rene-sanse i baroka: u hijerarhiji ànrova u ovim epohama (uprkos svim razlikama me|u wima) dela u stihu zauzimaju dominantnu poziciju, pa se takva dela traè i nalaze i u usmenoj tradiciji.

Zapravo recepcija narodne kwièvnosti u pisanoj - bez obzi-ra na to da li se radi o posrednom svedo~anstvu, "prisvajawu" in-terpolacijom u autorsko delo ili o izdvojenom zapisu - do pojave sistematskog beleèwa i te`we da se usmenokwièvna tradicija predo~i kao celina, selektivna je (pa samim tim i fragmentarna), a selekcija je uslovqena poetikom pravca ili epohe. U vremenu rene-sanse dominira interes za lirsku narodnu pesmu koja se moè "~i-tati" kao galantni iskaz qubavi ili kojom se do~arava pastoralna atmosfera; "barokni istorizam" uslovqava interes za juna~ku pe-smu, rokajne tendencije u srpskoj kwièvnosti XVIII veka dovode do zapisivawa erotskih narodnih pesama.

EPOHA PROSVE]ENOSTI

Epoha prosve}enosti dovodi do kritike narodnih obi~aja i pesama, do wihove upotrebe kao sredstva za podu~avawe, ali donosi i prvu {tampanu zbirku poslovica, koju je objavio Jovan Mu{kati-rovi} pod naslovom Pri~te iliti po prostomu poslovice, tjemè sentencije iliti re~enija (prvo izdawe u Be~u 1787. i drugo u Budi-mu 1807). Pisac koji je bio prijateq i sledbenik Dositeja Obrado-vi}a i u ovom svom poslu sledio je Dositeja, u ~ijim se delima nala-ze mnoge narodne poslovice. I u predgovoru izri~ito i koncepci-jom svoje kwige implicitno Jovan Mu{katirovi} isti~e kao svoju jedinu nameru pruàwe dobrog saveta potomcima. Rukovo|en tom intencijom crpeo je iz mnogih izvora, u originalu ili u prevodu on donosi sentencije iz klasi~ne starine i biblijske, na latin-skom, ma|arskom, ruskom, slova~kom, ali najve}im delom iz usmene tradicije sopstvenog naroda. Upotrebom dva termina u naslovu svoje kwige (prit~e/poslovice i sentencije/re~enija) Mu{katiro-vi} o~ituje svest o razli~itosti svojih izvora, ali ona mu, zapravo, nije bitna. Kada je pripremao svoje izdawe poslovica, Vuk Karaxi}

77

izda{no se posluìo Mu{katirovi}evom kwigom i za 1100 preuze-tih poslovica i "u obi~aj uzetih rije~i" time jam~io da su preuzete iz naroda.55

Matija Antun Relkovi}, koji je korio one koje igraju u kolu i slave pesmom Marka Kraqevi}a, u drugom izdawu svoga dela Satir iliti divji ~ovik (1779), {tampao je jednu pesmu o sva|i bra}e Jak-{i}a jer mu se u~inila pogodnom za pruàwe pouke o tome da, pre no {to podele imawe, bra}a treba da ku{aju svoje ène, dakle moti-visan pruàwem dobrog saveta primerom.56

Na razme|u dva veka za narodnu kwièvnost zainteresovao se i dubrova~ki pesnik latinist \uro Feri}, u ~ijoj se zbirci prepli}u dva vida recepcije narodne kwièvnosti, klasicisti~ki i predro-manti~arski. Godine 1794. on je uputio {vajcarskom istori~aru, istraìva~u i qubitequ narodne starine Johanesu Mileru svoje la-tinski pisane basne, uz koje stavqa kao moto narodne poslovice (u izvornom obliku), a sa~uvana su i dva wegova rukopisa sa narodnim pesmama. Pod uticajem Fortisovog dela \uro Feri} prikupqa lir-ske i epske narodne pesme da bi ih prevodio na latinski.

VUK STEF. KARAXI]

Pojava Male prostonarodwe slaveno-serbske pjesnarice Vuka Karaxi}a 1814. godine u mnogom pogledu ozna~ila je prekretnicu u srpskoj kwièvnosti, a u pogledu odnosa prema narodnoj kwièv-nosti i na celom ju`noslovenskom prostoru. Ovom kwigom stupio je u srpsku kwièvnost wen najuticajniji reformator. Ovaj samouk, ~obanin, pisar u Prvom srpskom ustanku, kwièvnik, filolog, istori~ar i etnolog celinom svoga rada obeleàva ~itavu epohu kulturnog razvoja. Wegovo bavqewe narodnom kwièvno{}u bilo je mnogostrano: on je sakupqa~ usmenih tvorevina ~ija zbirka po mnogim svojim osobinama nije prevazi|ena (ni po obimu, ni po kva-litetu, ni po uticaju koji je imala na pisanu kwièvnost); posta-vio je temeqne principe za prikupqawe i izdavawe usmenokwièv-nih dela; pisao je o mnogim pitawima va`nim za izu~avawe usmene tradicije. Bavqewe narodnom kwièvno{}u zauzima zna~ajan deo

55 Mu{katirovi}eve poslovice u Vukovom izdawu prete`no su jekavizirane. 56 Preuzimaju}i pesmu, Vuk Karaxi} dao joj je naslov Jak{i}i ku{aju qube.

78

svekolikog rada Vuka Karaxi}a, a organski je povezano sa wegovom reformom jezika i kwièvnokriti~kom delatno{}u. Usmenokwi-èvne tvorevine posluìle su mu kao jedan od vrlo bitnih izvora za utvr|ivawe kwièvnog jezika, a narodne pesme i pripovetke isticao je kao uzor savremenim srpskim kwièvnicima.

O okolnostima pod kojima su se slu~ili po~eci Vukovog saku-pqawa i objavqivawa narodnih pesama ostalo je podosta svedo~an-stava, najva`nija su svakako ona iz pera samoga Vuka. Presudna su bila dva faktora: susret sa Jernejom Kopitarem krajem 1813. godine i predispozicije u Be~ izbeglog ustani~kog pisara da se bavi ovim poslom. Cenzor slovenskih kwiga, u~en i uman, upoznat sa savreme-nim evropskim kwièvnim idejama, zagrejan za ideju slovenskog je-dinstva, Jernej Kopitar je i pre svog susreta sa Vukom tragao za ~o-vekom koji bi beleìo narodne pesme i pripovetke, uglavnom uza-lud. Mnogo godina docnije, kada su Vukove kwige prihva}ene, hva-qene i prevo|ene, kada je u mnogim polemikama koje je vodio sa pro-tivnicima do{lo i do osporavawa wegovih zasluga za prikupqawe narodnih umotvorina, u ~lanku Pravi uzrok i po~etak skupqawa na-{ijeh narodnijeh pjesama (1842), Vuk je pisao:

"Ja sam do{ao u Be~ negdje oko polovine jeseni 1813. . . Ovaj rukopis moj do|e g. Kopitaru, kao cenzoru, u ruke i, poznav{i on iz wega . . . da sam ja ~ovjek od naroda i da sam druk~iji od sviju Srba koje je on donde vi|ao i poznavao, do|e k meni da me vidi. I tako, poznav{i se sa mnom, nagovori me malo po malo ne sa-mo da pi{em narodne pjesme, nego i rije~i i gramatiku. Nagovaraju}i me na prvo, donosio mi je ne samo Ka~i}ev Razgovor ugodni naroda slovinskog nego i Fortiso-vo Putovawe po Dalmaciji i Herderovo Stimme der Völker, gdje je bila na{tampa-na pjesma o plemenitoj Asanaginici. . . Da ja one vrijednosti na{ijeh narodnijeh pjesama koju su Grim i Gete i Kopitar u wima na{li i svijetu je pokazali nije-sam poznavao ni onda kad sam onu prvu kwiìcu {tampao, to je cijela istina, ali se jama~no moè re}i da ju je Mu{icki mnogo mawe od mene poznavao. . . jer sam se ja rodio i odrastao ondje gdje su se pjesme juna~ke pjevale i kazivale. . . i znao sam ih jo{ iz djetiwstva silu boìju, i razumijevao sam ih sve onako dobro kao {to ih i narod razumije, i mile su mi bile, kao {to su i ostalom narodu. . ."

Mala prostonarodwa slaveno-serbska pjesnarica nastala je u Be~u (1814), u nepovoqnim okolnostima, daleko od izvori{ta na-rodnih pesama. Nastanak wen rezultat je susreta jednog ~oveka koji je narodnu poeziju izvorno poznavao i jednog ~oveka koji je pomogao samouku da prevlada nedostatke svoga obrazovawa, da uspostavi ve-zu sa svojim prethodnikom Ka~i}em Mio{i}em i da se na|e u eliti evropskih kwièvnih ideja svoga vremena. To je zbirka od 100 pesa-ma, od kojih je osam epskih i samo jedna od wih ranije objavqena,

79

Fortisova Asanaginica, koju je Vuk redigovao prema svom jezi~kom ose}awu. Lirske pesme u ovoj zbirci Vuku je kazivala, najverovat-nije, wegova ro|aka Savka @ivkovi}, a epske je zapisao po se}awu. Kada je izdao svoju prvu kwigu, Vuk nije imao sasvim izgra|en od-nos prema narodnoj kwièvnosti i bio je pomalo skepti~an prema poslu koji je zapo~eo. Naslovom kwige (pjesnarica) implicitno se poziva na rukopisnu kwigu koja je u srpskoj kwièvnosti imala ne-kakvu tradiciju, a u zavr{nim delovima svoga predgovora brani (jo{ nenapadnute) epske pesme, kao da je svestan da upravo one pred-stavqaju razliku izme|u recepcije narodnih pesama koja se desila u okvirima "gra|anskog pesni{tva" i slike narodne poezije koju o~i-tuje wegova kwiga:

"Ovde osim qubovni' i we`ni' pjesana, koje se ènskim glasom pjevaju, ima-ju neke, osobito na kraju, koje se muèstvenim, poznatim serbskim glasom uz gusle pjevaju, i koje u sebi kao neke povjesti soderàvaju. Ovakovi' pjesana ja bi' mogao i vi{e ovde dodati, ali se bojim da i ovo ne bude mnogo i da mi kakav od nove mo-de Serbqin ne rekne: Gle, {ta je ovome palo na um te sqepa~ke pjesne izdaje. A meni se ~ini da su ovake pjesne sodràle i sad u narodu prostom sodràvaju neg-da{we bitije serbsko i ime."57

U svojoj prvoj kwizi Vuk Karaxi} sa~inio je i jednu grubu po-delu pesama na "ènske" (lirske), koje je publikovao bez nekog po-sebnog redosleda, i "muèske" (epske), koje je publikovao po hrono-lo{kom sledu doga|aja koji se u wima opevaju.

Druga Vukova kwiga narodnih pesama, Narodna srbska pjesna-rica, pojavila se godinu dana docnije (1815) i predstavqa u svakom pogledu napredak. Vuk je u me|uvremenu boravio u Sremu i tamo na-{ao neke od svojih najboqih peva~a, Te{ana Podrugovi}a i Fili-pa Vi{wi}a, koji su bili rodom iz Bosne i, svaki na svoj na~in, u~esnici Prvog srpskog ustanka, pa zatim slepice @ivanu i Stepa-niju i druge. Pesmama od wih zapisanim znatno je obogatio svoju zbirku. Narodna srbska pjesnarica sadrì 104 lirskih (one su sada podeqene na vi{e vrsta time {to su izdvojene svatovske, kraqi~ke i ètela~ke pesme) i 17 epskih pesama, od kojih neke idu u red naj-boqih i naj~uvenijih.

Dvema "pjesnaricama" (koje se nazivaju i "prvim be~kim izda-wem") zavr{ava se prva faza u Vukovom sakupqa~kom radu. Izuzet-

57 Ideju o pesmama kao ~uvaru i izrazu bi}a naroda Vuk Karaxi} je preuzeo od

Herdera, posredstvom Jerneja Kopitara, i primenio je na prilike sopstvenog naroda.

80

no povoqan odjek koje su ove kwige na{le, vi{e u svetu no u nas, ohrabrio ga je da posao nastavi.58

Pre no {to je pripremio za {tampu novu kwigu narodnih pe-sama Vuk Karaxi} izdao je jedno od svojih kapitalnih dela - Srpski rje~nik (1818, drugo znatno pro{ireno izdawe 1852). Zna~ajno po mnogim svojim aspektima za celokupnu srpsku kulturu, ovo delo je i svojevrsna zbirka usmenokwièvnih tvorevina i paradigmati~no za na~in Vukovog delovawa, u kome se svaki pojedina~an posao ukla-pao u celinu vizije, a pitawa jezika nisu se razdvajala od pitawa kwièvnosti. Uz pojedine re~i, da bi pruìo {to pouzdanija obja-{wewa o wihovom zna~ewu i upotrebi, {tampao je: opise narod-nih obi~aja, poslovice, zagonetke, kratke pripovetke, predawa ili stih iz neke narodne pesme, a u predgovoru je ovaj svoj postupak obrazloìo re~ima: "U rje~niku treba da se istolkuje i opi{e, {to se boqe moè, sve {to narod o rije~i kojoj misli i pripovijeda. . ."

Visoki Stefan, m. Tako se u narodu zove sin kneza Lazara, koji je poslije Kosov-skog boja u Srbiji vladao i koji je zidao manastir Manasiju. U narodu se na{emu pripovijeda da je Visoki Stefan po smrti oca svojega pobjegao u Moskovsku pa paslije nekoliko godina odonuda s vojskom preko Maxarske do{ao u Srbiju i s Turcima se bio i nadvladav{i ih i pretjerav{i preko mora bacio za wima svoj buzdovan u more, govore}i: "Kad ovaj buzdovan iza{ao na suho, onda se i Turci vratili amo" - a buzdovan sam izi|e na brijeg; u tom mu se on|eo javi govore}i :"I ti moè{ i kow ti moè, ali ti Bog ne da. "ìv, ìva vo 1) lebend, vivus: @ivi Boga hvale. @iv bio (kad ko poqubi koga u ruku). Kad se kome (osobito djeci) ~estita nova ko{uqa ili druga kaka haqina, re~e se: @iv i zdrav derao, na boqu promijenio, pod wom te glava ne zaboqela, koliko u woj ì~ica, toliko ti godinica! U ovome je smislu i Jovan be}ar kazao Hajki Atlagi}a: @iva bila, Hajko Atlagi}a, @iva bila, i ga}e derala! Oduka, f. Etnwöhnung, desuetudo: Nauka je jedna muka, a oduka dvije muke. (Srpski rje~nik)

Prvo Vukovo izdawe usmenokwièvnih proznih dela su Na-rodne srpske pripovijetke, kojima su pridodate i Narodne srpske za-gonetke. Zbirka je publikovana u Novinama srpskim (Be~, 1821) i za-tim kao separatni otisak; sadràvala je dvanaest pripovedaka. Sve zagonetke i pripovetke (sem jedne, koju je zapisao po se}awu na pri-

58 O prvim dvema Vukovim kwigama pisali su Jernej Kopitar, Jakob Grim i Jozef

Dobrovski.

81

povedawe Te{ana Podrugovi}a u Sremu 1815) zapisao je na osnovu sopstvenog se}awa na pripovedawe u Tr{i}u. Zadugo, uprkos nago-varawima i J. Grima i J. Kopitara, nije se odlu~io na novo izdawe, koje se pod naslovom Srpske narodne pripovijetke pojavilo tek 1853. godine. Izme|u prvog i drugog izdawa Vuk je pripovetke i predawa publikovao u drugim svojim delima, sam zapisivao i traìo od mnogih saradnika da mu {aqu svoje zapise. Rezultat tih nastojawa je mnogo obimnija zbirka od 5o pripovedaka. Podelio ih je na mu-{ke ("one u kojima nema ~udesa, nego ono {to se pripovijeda rekao bi ~ovjek da je zaista moglo biti") i ènske ("u kojima se pripovi-jedaju kojekakva ~udesa, {to ne moè biti - i po svoj prilici samo }e za wih biti rije~ gatka, wema~ki Märchen").

U predgovoru prvom izdawu naglasio je, a u predgovoru dru-gom ponovio:

". . . pjesme zagonetke i pripovijesti, to je gotovo narodno kwièstvo, kome ni{ta vi{e ne treba nego ga vjerno, ~isto i nepokvareno skupiti, ali u pisawu pripovijetki ve} treba misliti i rije~i namje{tati (ali opet ne po svome vkusu nego po svojstvu srpskoga jezika) da ne bi s jedne strane bilo pre}e-rano nego da bi mogao i u~en ~atiti i prost slu{ati." 59 Posledice razli~itih ar{ina koje je Vuk Karaxi} imao u

prire|ivawu za {tampu pesama i pripovetki dvostruke su (pojed-nostavqeno re~eno): pozitivne kad se posmatraju u kontekstu Vuko-ve reforme jezika i uticaja na srpsku pisanu kwièvnost, a nega-tivne sa stanovi{tva autenti~nosti usmenokwièvnih oblika. Svojom obimnom i korenitom redakcijom i stilizacijom narodnih pripovedaka (to pokazuje pore|ewe sa~uvanih zapisa i teksta pri-premqenog za {tampu) dao je primer norme kwièvnog jezika, "uspostavio" idealnog usmenog pripoveda~a, ali uni{tio indivi-dualne jezi~ke i stilske odlike konkretnih pripoveda~a.

Zapis Gruja Mehanxi}a Bio Edanþ carþ, koise zvao tro-æanþ, itako onq dao sebi zvati berbere daga briio "ikoie godþ oti-{ao daga Brie nie ni Edanþ do{ao.

Redakcija Vuka Karaxi}a Bio jedan car koji se zvao Trojan. U toga cara bile su u{i kozje, pa je redom zvao berbere da ga briju; ali kako je koji i{ao nije se natrag

59 SNPr, 47.

82

Do}e redþ na ednogþ Berbera daga brie, kadþga obrio Pita n6ga carþ {tae vidio, Onþ kaè {tae vidio, u cara bile u{i kozie . . .

vra}a, jer kako bi ga koji obrijao, car Trojan bi ga zapitao {ta je vi-deo na wemu, a berberin odgovo-rio da je video kozje u{i . . .

Ako se za "prvo be~ko izdawe" narodnih pesama moè re}i da pred-stavqa ogledawe u sakupqa~kom poslu, onda tzv. "lajpci{ko izda-we" narodnih pesama zna~i postavqawe temeqa za uobli~ewe zbir-ke, dok je do wenog kona~nog uobli~ewa do{lo u "drugom be~kom izdawu", koje se naziva "klasi~nom" zbirkom i posledwom Vukovom voqom. Putuju}i mahom po Srbiji i Sremu i organizuju}i saradni-ke u ovom poslu, Vuk Karaxi} sakupio je veliku zbirku narodnih pesama, koje je izdao u ~etiri kwige pod naslovom Narodne srpske pjesme. Prva kwiga pojavila se 1824. godine, druga i tre}a 1823. go-dine, a ~etvrta 1833. godine (sve su {tampane u Lajpcigu, izuzev po-sledwe, koja je {tampana opet u Be~u). Kwige Narodnih srpskih pje-sama nosile su slede}e podnaslove: "Kwiga prva u kojoj su razli~ne ènske pjesme", "Kwiga druga u kojoj su pjesme juna~ke najstarije", "Kwiga tre}a u kojoj su pjesme juna~ke sredwijeh vremena" i "Kwiga ~etvrta u kojoj su pjesme juna~ke novijih vremena o vojevawu za slo-bodu". Isti raspored pesama zadràn je i u "drugom be~kom izda-wu", koje je imalo neznatno izmewen naslov – Srpske narodne pjesme – i koje je bilo obimnije, dopuweno u me|uvremenu sakupqenim pe-smama.60 êtiri kwige Srpskih narodnih pjesama (I publikovana - 1841, II - 1845, III - 1846, IV - 1862) predstavqaju posledwu Vukovu re~ u prire|ivawu narodnih pesama, te se sva docnija pre{tampa-vawa Vukove zbirke zasnivaju na ovom izdawu.

U izboru pesama za {tampawe Vuk se rukovodio wihovom le-potom, celovito{}u i jezikom; nije objavio sve {to je sakupio niti sve {to mu je poslato (veliki je broj pesama objavqen docnije iz we-gove ogromne rukopisne zaostav{tine). Pored estetskog kriteriju-ma, imao je u vidu i starinu pesama, te je prednost davao pesmama o 60 Sve pesme "lajpci{kog izdawa" ukqu~ene su u "drugo be~ko", te je "lajpci{ko

izdawe", stoga {to nije docnije pre{tampavano, palo u zaborav, iako je upravo ono imalo najvi{e zasluga {to su srpske narodne pesme bile prihva}ene i u na-{oj i u stranim kwièvnostima. Recepcija Vukovih kwiga narodnih pesama u stranim kwièvnostima posebno je i va`no pitawe, ali budu}i da wegovo ra-zmatrawe zahteva mnogo prostora, ovde }e biti re~eno samo da su iz Vukovih kwiga narodne pesme prevo|ene na mnoge jezike (nema~ki, engleski, {vedski, francuski, ~e{ki, poqski, ruski, ukrajinski, ma|arski, talijanski).

83

starijim doga|ajima i junacima, koje su se postepeno gubile iz usme-ne tradicije.61 Klasifikacija pesama je za ovog sakupqa~a ogromne radne energije bila ponajvi{e prakti~ni problem povezan sa wiho-vim izdavawem. Osnove svoje klasifikacije i terminologije posta-vio je ve} u predgovoru Male prostonarodwe slaveno-serbske pjesna-rice, a potpunije obja{wewe dao je u predgovoru prvoj kwizi Na-rodnih srpskih pjesama, gde pi{e:

"Sve su na{e narodne pjesme razdijeqene na pjesme juna~ke, ko-je qudi pjevaju uz gusle, i na ènske, koje pjevaju ne samo ène i |e-vojke, nego i mu{karci, osobito mom~ad, i to najvi{e po dvoje u je-dan glas. @enske pjesme pjeva i jedno ili dvoje samo radi svoga ra-zgovora, a juna~ke se pjesme pjevaju da drugi slu{aju. . ."

Dosledan svom izbegavawu re~i stranog porekla, Vuk Karaxi} je ozna~io podelu pesama na epske i lirske izrazima juna~ke i èn-ske, a re~ima "|ekoje su pjesme tako na me|i izme|u ènskije i juna~-kije" upozorio na postojawe epsko-lirskih pesama, koje je razvrstao prili~no nedosledno (neke je publikovao u prvoj, a neke u drugoj kwizi). Lirske pesme klasifikovao je prema stawu svoje zbirke u 19 vrsta, prema obi~ajima sa kojima su povezane, vremenu kada se izvode, sadràju i delom prema teritoriji na kojoj ih je na{ao. U svojim izdawima epskih pesama zadrào je hronolo{ki redosled usposta-vqen prema doga|ajima i junacima koje pesme opevaju i prema tom (istoriografskom) kriterijumu juna~ke pesme raspodelio u tri kwi-ge: u "pjesme juna~ke najstarije" uvrstio je jedan broj "neistorijskih" pesama, zatim one o Nemawi}ima, Mrwav~evi}ima, Marku Kraqevi-}u, kosovskim junacima i despotima; "pjesme juna~ke sredwijeh vre-mena" su pesme o hajducima, uskocima i kraji{nicima; "pjesme juna~-ke novijih vremena o vojevawu za slobodu" su pesme o li~nostima i doga|ajima srpske i crnogorske istorije XVIII i XIX veka.

Uzima se obi~no da se sakupqa~ki rad Vuka Karaxi}a, sem po obimu i po kvalitetu zapisa, razlikuje od prethodnih po svesti o celini usmenokwièvne tradicije i po nastojawu da se ta tradici-ja spase od propadawa, {to je u biti ta~no, globalno posmatrano. Nastojawu da se celina srpske usmenokwièvne tradicije preto~i u kwige suprotstavqale su se ìvotne prepreke: Vuk Karaxi} nije

61 U pogledu pesama o Kosovskom boju Vuk Karaxi} u~inio je izuzetak od svog sta-

va da publikuje "cele lepe" pesme - vid. Komadi od razli~nijeh kosovskijeh pjesa-ma (SNP II, br. 50).

84

stigao u sve krajeve (Bosnu je poznavao po narodnim pesmama wenih prebega, Crnu Goru po tu|im zapisima i opet po pesmama onih koji su iz we dobeàli itd.). Kad se isti~e da je Vuk Karaxi} posedovao saznawe o celini usmenokwièvne tradicije u svim wenim razno-rodnim oblicima, time ne bi trebalo nikako podrazumevati da je sve vrste smatrao jednako bitnim i jednako va`nim za objavqivawe. Prednost je svakako davao juna~kim epskim pesmama, {to se moè dokazati promenom odnosa u broju sakupqenih i objavqenih "èn-skih" i "juna~kih" pesama od prvog be~kog do lajpci{kog izdawa i do drugog be~kog izdawa. Mala prostonarodwa slaveno-serpska pje-snarica (1814) i Narodna srbska pjesnarica (1815) ne samo po nazivu (pesmarica) no i po relativno malom udelu epskih pesama imaju sli~nosti sa zbornicima srpskog "gra|anskog pesni{tva". Stav prema epskim pesmama, predvi|aju}i da }e biti napadnute kao "sqe-pa~ke", izrazio je u predgovoru svojoj prvoj kwizi: "A meni se ~ini da su ovake pjesne sodràle i sad u narodu prostom sodràvaju neg-da{we bitije srpsko i ime".62 Preuzet od Herdera, adaptiran na srpsku kwièvnost, docnije malo i vi{e uzgred razra|ivan, ovaj stav ostao je Vukova ideja vodiqa za poznija izdawa. Probrane ep-ske pesme on je publikovao redosledom koji odgovara nekoj stihova-noj istoriji (u ~emu se ogleda uticaj Ka~i}a), iako je u predgovoru IV kwizi izrazio mi{qewe "da u narodnim pesmama (kao gotovo ni u kakim) ne treba traìti istinite istorije".63

Koji su bili Vukovi estetski kriterijumi? Iako je op{tepri-hva}eno mi{qewe da je objavio najboqe od sakupqenih epskih pesa-ma, to je pitawe kojem bi se trebalo jo{ vratiti i re{avati ga po-re|ewem objavqenih i neobjavqenih zapisa ({to sistemati~no nije dosad u~iweno, a stvoreni su uslovi, objavqivawem Vukove rukopi-sne zaostav{tine da se to u~ini). Pritom bi trebalo u punoj meri uvaìti analizu izbora za II kwigu lajpci{kog izdawa koju je spro-vela dr Radmila Pe{i} i kojom je jasno pokazano da je izbor uslo-vqen "odu{evqewem za narodne pesme sa starijim nacionalno-isto-rijskim temama" (iako su "juna~ke pjesme sredwijeh vremena" bile vi{e prisutne u tradiciji) i motivisan rodoqubqem, odnosno uvi-|awem potrebe za samoosve{}ivawem srpskog naroda.64

62 SDVK I, , 44. 63 SDVK VII, 407. 64 SDVK V, 508-511.

85

U jednoj od relativno retkih prilika kada je obrazlagao svoj na-~in procene pesama, upravo u nastavku izlagawa o pesmi kao istoriji, Vuk Karaxi} rekao je: . . . ali pripovetka, koja je u juna~kim pjesmama najglavnija stvar, u pesmi od dobroga pjeva~a nikad nije sasvim protiv-na zdravome narodnom i u pesmama obi~nom razumu."65 Na osnovu prime-ra koji slede, a zatim i na osnovu izabranih pesama, moglo bi se dokaza-ti da se ovaj stav odnosi na logi~nost radwe u celini i u pojedinosti-ma, odnosno da je Vuk birao za objavqivawe "cele lepe" pesme. Svemu ovome pridruùje se kriterijum ~istote jezika, te se iz pone{to idea-lizovane slike usmene epike, uspostavqene u Vukovim "klasi~nim" zbirkama iskqu~uju pesme koje su vredne samo u fragmentu i one koje od-stupaju od Vukove norme narodnog jezika.

Na pitawe koliko je Vuk redigovao pesme nije mogu}e dati sa-svim pouzdan odgovor jer je veliki sakupqa~ uni{tio gotovo sve rukopise pesama koje je objavio. Istraìva~i koji su se bavili ovim pitawem razilaze se u tuma~ewu motiva za ovaj postupak, pa sledstveno tome i u odgovoru na postavqeno pitawe: nasuprot mi-{qewu da je rukopise pesama koje je objavio uni{tio jer su svojom mnoìnom unosili nered u wegovu radionicu smatra se da je Vuk uni{tavawem rukopisa hteo da prikrije obim svojih intervencija. U svakom slu~aju, pore|ewe maweg broja sa~uvanih rukopisa i {tampanog teksta pokazuje da je redaktorskih intervencija bilo, ali da su bile znatno maweg obima od onog u pripovetkama.

Korpusu usmenokwièvnih tvorevina koje je prikupio i izdao Vuk Karaxi} pripadaju dva izdawa poslovica i govornih izraza: Narodne srpske poslovice i druge razli~ne, kao one u obi~aj uzete ri-je~i (Cetiwe, 1836) i Srpske narodne poslovice i druge razli~ne, kao one u obi~aj uzete rije~i (Be~, 1849). Poslovice je publikovao az-bu~nim redosledom, a uz po-neke oblike davao je obja-{wewe obi~aja ili pri~icu na koju se wima aludira.

Mahni i ti rukama, mahni! - Kazao sveti Nikola ~oeku koji je bio pao u vodu pa samo vikao "Pomozi, sveti Niko-la!" a nije gledao da pliva ili od vode da se otima.

O narodnim pesmama Vuk Karaxi} pisao je mnogo; bezmalo da nema zna~ajnijeg pitawa koje nije razmatrao. Pisao je o starini usmenog pesni{tva, o peva~ima i na~inu izvo|ewa, o varijantama, o

65 SDVK VII, 407-408.

86

versifikaciji, o klasifikaciji, o pojedinim likovima. Celovitog i sistematizovanog dela o narodnom pesni{tvu on, me|utim, nema. Najzna~ajniji wegovi radovi koji su u celini posve}eni narodnoj kwièvnosti jesu predgovori, posebno predgovori I i IV kwizi "lajpci{kog izdawa" (1824, 1833), predgovor IV kwizi "drugog be~-kog izdawa" (1862), ~lanak Pravi uzrok i po~etak skupqawa na{ijeh narodnijeh pjesama (1842), ali su dragocene opaske, ponekad i ~itavi eseji razasuti u drugim wegovim delima: Rje~niku, @ivotu i obi~a-jima naroda srpskog, kalendaru Danica, u vidu fusnota uz pojedine pesme, u pismima upu}enim saradnicima.

Ovaj {turi pregled Vukovog sakupqawa i objavqivawa usme-nokwièvnih dela pokazao je bar sistemati~nost i {irinu wegovog poduhvata. Svekolika prevukovska beleèwa bila su kratkog daha i bez spoznaje o celini usmene kulture, ili bez èqe da tu celinu spasu od zaborava. Kao sakupqa~ dela usmene kulture Vuk je ispo-qio veliku upornost, snala`qivost i strpqewe, tragao celog svog ìvota za dobrim peva~ima i boqim varijantama; uspeo je da orga-nizuje ne mali broj saradnika na ovom poslu. Niko drugi, ni pre ni posle Vuka, nije sakupio ve}u zbirku; u mnogim aspektima to je naj-boqa i najpotpunija zbirka na ju`noslovenskom prostoru, zbirka sa najvi{e odjeka i u na{im i u stranim kwièvnostima. Istini za voqu, i okolnosti su mu i{le na ruku i u pisanoj i u usmenoj kwi-èvnosti. S jedne strane, evropska kwièvnost wegova vremena bi-la je spremna da do~eka autenti~nu usmenu tradiciju "neugla|enog naroda" (kako je pisao Herder), a i u srpskoj kwièvnosti su se ispoqili znaci prihvatawa narodne kwièvnosti; s druge strane, Prvi srpski ustanak, iz koga su ponikli i Vuk i wegovi peva~i, oìveo je usmenu tradiciju.

Ako je u ikojem od mnogih i zna~ajnih svojih poduhvata Vuk Karaxi} pokazao istrajnost – to je svakako u poslu prikupqawa i izdavawa narodnih pesama i pri~a: od prve do posledwe wegove kwige narodnih pesama proteklo je bezmalo pola stole}a. Ipak u wegovoj zaostav{tini ostalo je mnogo neobjavqenog.

Najva`niji od Vukovih zapo~etih a nezavr{enih poslova je delo @ivot i obi~aji naroda srpskoga. Pod ovim naslovom delo je prona|eno me|u Vukovim hartijama sa napomenom: "prili~no u red namje{teni, samo jo{ ima gdje{to da se doda" i izdato u Be~u 1867. godine. Interes za narodne obi~aje (Vuk je upotrebqavao i izraz "narodnosti") ispoqen je jo{ u prvoj kwizi narodnih pesama (1814),

87

etnolo{ke bele{ke nalaze se razasute u svim Vukovim delima, ~ak i u kritikama wemu savremenih u~enih kwièvnika (Milovana Vida-kovi}a kritikovao je, izme|u ostalog, i zbog nepoznavawa narodnog ìvota), ali je u svima wima opis obi~aja bio podre|en tekstu pe-sama ili tuma~ewu re~i (u Srpskom rje~niku, u prvom redu). U ku}u djevojka vaqa da u|e preko prostrtoga }ilima pod kojijem je mu{ki gatwik i ma-li noì} crnijeh korica, da bi mu{ku djecu i junake ra|a-la. Na ku}nome pragu sretne svekrva svoju nevjestu i zalo-ì je tri puta medom iz oì-ce, ali ne kad ona zine, nego je kao zavaruje pa joj iznenada turi oìcu u usta. . . Kad po-tom stupi desnom nogom u ku-}u, pjeva se ova pjesmica: Na{a snaha ~estita ti do|e , U dvore je sre}u donijela: Za kosom joj ogrijalo sunce, U rukama sivoga sokola. . .

U @ivotu i obi~ajima pre-poznaju se odlomci iz mno-gih ranije objavqenih kwi-ga, me|utim, Vuk Karaxi} nameravao je da u ovom si-stemati~no prikaè narod-ni ìvot u svim wegovim manifestacijama i sloè-nom sinkretizmu, odnosno tekstove usmenokwièvnih tvorevina je u ovom delu podredio obi~ajnom kon-tekstu u kome se pojavquju.

Gra|u je podelio na slede}i na~in: I. Obi~aji o razli~nijem praznicima, II. Obi~aji o najznatnijim qudskim doga|ajima, III. Vjero-vawe u stvari kojijeh nema, IV. Postawe gdjekojih stvari, V. Junaci i kowi wihovi, VI. @ivot, VII. Igre, VIII. Zakon ili vjera, a u dodat-ku su Svatovski obi~aji u Srijemu i Devoja~ka vra~awa u Srijemu (ovo su prilozi Milice Stojadinovi} Srpkiwe).

Posthumnim izdawima pripadaju i kwige: Srpske narodne pje-sme. Kwiga peta u kojoj su pjesme juna~ke novijih vremena o vojeva-wu za slobodu Crnogoraca. Be~, 1865; Srpske narodne pjesme iz Her-cegovine (ènske). Be~, 1866 (pesme je prikupio i kwigu uredio du-gogodi{wi Vukov saradnik Vuk Vr~evi}) i Srpske narodne pripovi-jetke, Be~, 1870. Sve ove kwige nose oznaku "Tro{kom narodnijeh priloga", a o wihovom izdavawu starao se poseban odbor.

Posthumnih izdawa Vukovih kwiga ima vi{e, a pojedina~nim pre{tampavawima pesama i pripovedaka i antologijama sastavqe-nim na osnovu Vukovih kwiga ni broja se ne zna, ali }e ovde biti pomenuta samo tri najzna~ajnija nau~na poduhvata. Prvi od wih je

88

tzv. Dràvno izdawe, pokrenuto povodom jubilarne godi{wice smrti, koje obuhvata i ove kwige: Srpske narodne pjesme. Skupio ih i na svijet izdao Vuk Stef.

Karaxi}. Kwiga prva, u kojoj su razli~ne ènske pjesme. Bio-grad, 1898.

Srpske narodne pjesme. Skupio ih i na svijet izdao Vuk Stef. Karaxi}. Kwiga druga, u kojoj su pjesme juna~ke najstarije. Bio-grad, 1895.

Srpske narodne pjesme. Skupio ih i na svijet izdao Vuk Stef. Karaxi}. Kwiga tre}a, u kojoj su pjesme juna~ke sredwijeh vreme-na. Biograd, 1894.

Srpske narodne pjesme. Skupio ih i na svijet izdao Vuk Stef. Karaxi}. Kwiga ~etvrta, u kojoj su pjesme juna~ke novijih vreme-na o vojevawu za slobodu. Biograd, 1896.

Srpske narodne pjesme. Skupio ih i na svijet izdao Vuk Stef. Karaxi}. Kwiga peta, u kojoj su razli~ne ènske pjesme. Bio-grad, 1898.

Srpske narodne pjesme. Skupio ih i na svijet izdao Vuk Stef. Karaxi}. Kwiga {esta, u kojoj su pjesme juna~ke najstarije i sredwijeh vremena. Biograd, 1899.

Srpske narodne pjesme. Skupio ih i na svijet izdao Vuk Stef. Karaxi}. Kwiga sedma, u kojoj su pjesme juna~ke sredwijeh vreme-na. Biograd, 1900.

Srpske narodne pjesme. Skupio ih i na svijet izdao Vuk Stef. Karaxi}. Kwiga osma, u kojoj su pjesme juna~ke novijih vremena o vojevawu za slobodu i o vojevawu Crnogoraca. Biograd, 1900.

Srpske narodne pjesme. Skupio ih i na svijet izdao Vuk Stef. Karaxi}. Kwiga deveta, u kojoj su pjesme juna~ke o vojevawu Crnogoraca i Hercegovaca. Biograd, 1902.

Srpske narodne pripovijetke i zagonetke. Skupio ih i na svijet izdao Vuk Stef. Karaxi}. Biograd, 1897.

Srpske narodne poslovice i druge razli~ne kao one u obi~aj uze-te rije~i, Beograd, 1900.

89

Skoro sve kwige (sem druge kwige pesama i kwige pripovedaka i poslovica) uredio je Qubomir Stojanovi}.66 Prve ~etiri kwige narodnih pesama i kwiga pripovedaka u Dràvnom izdawu u stvari su pre{tampane kwige "be~kog izdawa", ali dva izdawa nisu sasvim identi~na jer je redaktor (slede}i Vukove primedbe uz pojedine pe-sme) preme{tao tvorevine iz jedne kwige u drugu. U ostalima su pu-blikovani zapisi iz Vukove rukopisne zaostav{tine (delom iz onog fonda rukopisa koji je i danas ~uva u Arhivu Srpske akademije nau-ka i umetnosti, a delom iz fonda koji se nalazi u Rukopisnom ode-qewu Biblioteke "Saltikov-[~edrin" u Lewingradu) i iz drugih wegovih dela, prire|eni onako kako bi to u~inio sam Vuk, dakle, po uzoru na wegove kwige u pogledu rasporeda i naslovqavawa pe-sama. Celokupnu Vukovu zaostav{tinu Qubomir Stojanovi} nije {tampao no je neke pesme samo prepri~ao kao varijante uz objavqe-ne. Dràvnom izdawu stavqane su, s pravom, mnoge zamerke, ali je ono, ipak, u vremenu kada su kwige Vuka Karaxi}a postale rarite-ti, a rukopisi ostali nepristupa~ni, bilo najpouzdanija slika ove ogromne sakupqa~ke radionice.67

Slede}i veliki poduhvat su Sabrana dela Vuka Karaxi}a u izdawu Izdava~kog preduze}a "Prosveta". Podu~en lo{im isku-stvima Dràvnog izdawa (prva, ovde nenavedena kwiga bila je po-vu~ena iz prodaje), Ure|iva~ki odbor sa~inio je precizni plan izdawa i definisao principe pri prire|ivawu kwiga, a zatim or-ganizovao anketu o wima me|u kompetentnim nau~nicima.68 Ure|i-va~ki odbor opredelio se za princip o~uvawa integriteta Vukovog dela te su u skladu sa ovim kwige {tampane onako kako je to ~inio wihov autor, hronolo{kim redosledom, bez izmena u jeziku i orto-

66 Qubomir Stojanovi} autor je jedne od najpoznatijih kwiga o Vuku Karaxi}u –

@ivot i rad Vuka Stef. Karaxi}a, Beograd– Zemun, 1924 (drugo izdawe 1987). 67 Uzimaju}i za osnov devet kwiga pesama Dràvnog izdawa, vredni bibliograf

Josip Milakovi} izra~unao je da u wima ima 2.015 pesama i 150.042 stiha, da ènske pesme imaju u proseku 20, a mu{ke u proseku 238 stihova. Wegova ra~u-nica da je Vuk Karaxi} za pedeset godina rada zapisivao po 8-9 stihova na dan svakako nije ta~na, jer (prvo) u Dràvnom izdawu nije publikovana kompletna zaostav{tina, a (drugo) i u sakupqawu i u prepisivawu pesama za {tampu imao je mnoge pomaga~e, ali bez obzira na to, navedeni podaci mogu da budu ilustra-tivni (Josip Milakovi}, Bibliografija hrvatske i srpske narodne pjesme. Gra|a. Saraje-vo, 1919, 108).

68 O izdawu Sabranih dela Vuka Karaxi}a. Nacrt izdawa i anketa, Beograd, 1968.

90

grafiji. Od kwiga koje se neposrednije ti~u narodne kwièvnosti navodim slede}e: Sabrana dela Vuka Karaxi}a I (daqe SDVK). Mala prostonarodwa

slaveno-serbska pjesnarica. Narodna srbska pjesnarica. Priredio Vladan Nedi}, Beograd, 1965.

SDVK III. Srpske narodne pripovijetke (1821). Srpske narodne pripovijetke (1853). Priredio Miroslav Panti}, Beograd, 1988.

SDVK IV. Srpske narodne pjesme. Kwiga prva (1841). Priredio Vladan Nedi}, Beograd, 1975.

SDVK V. Srpske narodne pjesme. Kwiga druga (1845). Priredila Radmila Pe{i}, Beograd, 1988.

SDVK VI. Srpske narodne pjesme. Kwiga tre}a (1846). Priredio Radovan Samarxi}, Beograd, 1988.

SDVK VII. Srpske narodne pjesme. Kwiga ~etvrta (1862). Prire-dio Qubomir Zukovi}, Beograd, 1986.

SDVK IX. Srpske narodne poslovice. Priredio Miroslav Pan-ti}, Beograd, 1988.

SDVK XI/1-2. Srpski rje~nik. Priredio Jovan Ka{i}, Beograd, 1986.

"Prosvetino" izdawe uz svaku kwigu sadrì i posebnu studiju prire|iva~a i obiman nau~ni aparat te u svakom pogledu zadovoqa-va i vrlo visoke stru~ne i nau~ne zahteve.

Problem pesama koje Vuk za ìvota nije objavio niti pripre-mio za {tampu re{en je u posebnoj ediciji u pet kwiga Srpskih na-rodnih pjesama iz neobjavqenih rukopisa Vuka Stef. Karaxi}a (Za {tampu priredili @ivomir Mladenovi} i Vladan Nedi}, Beo-grad, 1973-1974). Prire|iva~i ovih kwiga publikovali su pesme imaju}i za uzor Vukovo be~ko izdawe, dakle zadràli su Vukov i raspored pesama po kwigama i unutar svake od wih, sa izuzetkom pete kwige, u kojoj su publikovane "osobite pjesme i posko~ice".

VUKOVI SAVREMENICI I NASTAVQAÎ

Za Vukova ìvota jo{ wegovim primerom poveli su se mnogi; pojavio se veliki broj posebnih izdawa narodnih pesama i pripo-vedaka, a usmenokwièvna dela {tampana su i pre{tampavana u ra-zli~itim periodi~nim publikacijama, ~asopisima, kalendarima,

91

almanasima. Svekolika ta aktivnost nije jo{ ni ~estito biblio-grafski popisana ni kriti~ki razmotrena. Izvesno je da su mnogo-brojni sakupqa~i u nekim aspektima dopunili Vukovo delo, dotad nezapisanim motivima i sièima, varijantama, prodorom u terito-rije u koje Vuk nije stigao, ali je isto tako izvesno da je bilo ro-manti~arskih mistifikacija, nedovoqne atribucije zbirki ili ~ak odsustva neophodnih podataka o mestu, vremenu beleèwa, zapi-siva~ima i kaziva~ima. Bar nekoliko kwiga trebalo bi izdvojiti iz te velike produkcije.

Pesnik Sima Milutinovi} Sarajlija publikovao je dve kwige narodnih pesama pod naslovom Pjevanija cernogorska i hercegova~ka sobrana ûbrom ôjkovi}em Cernogorcem (prvo izdawe u Budimu 1833. godine, a drugo, znatno obimnije u Lajpcigu 1837. godine). Ova zbirka sadrì prete`no epske pesme nastale zapisivawem u Crnoj Gori od 1827 do 1831. godine; pesme su publikovane predvukovskom Kwièvno objavqenije na Pje-vaniju: "Simo Milutinovi} ina~e pod imenom ûbra ôj-kovi}a, .. . uzeo je na sebe taj trud, te je s poèrtvovawem prvi i najglavniji potreba k ìvotu prinadleè}i, od me-sta do mesta, od jednog stana do drugog ode}i, na koqenu i na samoj zemqi, dosta puta i no}u na mese~ini pisaju}i, najkrasnije i najznamenitije pesme crnogorske iz sami usta pevaju}i naroda spisao i u jed-nu poveliku kwigu sastavio."

grafijom, bez neke posebne si-stematizacije, a Sarajlija, bu-du}i i sam pesnik, nije odoleo napasti da dopisuje stihove. Koliki je stvarni obim wego-vih intervencija - te{ko je re}i po{to izvorni Sarajli-jin rukopis nije pristupa~an, ali je izvesno da ih je bilo, vi{e no u Vuka. Posebna za-sluga Sime Milutinovi}a je {to je uz svaku pesmu publiko-vao ime peva~a; u~inio je to pre Vuka i time uticao na Vu-ka da poloì svoj

"ra~un od pjesama". Me|u publikovanim pesmama nekoliko je od vladike Petra II Petrovi}a, a jedna varijanta Malog Radojice zapi-sana je od Rada Tomova, potoweg vladike crnogorskog Petra II Pe-trovi}a Wego{a. Iako nije dosegla vrednost Vukove zbirke, Pjeva-nija je zna~ajna kao svedo~anstvo o onda{wem stawu epske pesme u Crnoj Gori, pruà dragocene podatke za pore|ewe varijanti, a nije li{ena ni dobrih pesama.69 69 Oba izdawa publikovana su u transkripciji u kw. Sima Milutinovi} Sarajlija,

92

U~enik Sime Milutinovi}a Sarajlije, prijateq Vuka Kara-xi}a, pesnik i vladika Petar II Petrovi} Wego{ objavio je Ogleda-lo srpsko (Beograd, 1845). Po koncepciji ova se zbirka razlikuje i od Karaxi}eve i od Milutinovi}eve. U woj su {tampane epske ju-na~ke pesme hronolo{kim redosledom (sa naznakom godine kada se doga|aj zbio, po Wego{evom odre|ewu, od 1520. do 1844. godine)

". . . Za crnogorske pjesme mo-è se re}i da se u wima sadr-àva istorija ovoga naroda, koji nikakve `rtve nije po-{tedio samo da sa~uva svoju slobodu. Istina da poezija na nekima mjestima pone{to uveli~ava podvige Crnogo-raca, no na mnogima i va-`nijima drì se strogo ta~-nosti. . . A {to nema pe~ata-na imena tko je ove pjesme skupio, uzrok je tome {to ih nije samo jedan ~ovjek kupio i pisao, nego su skupqene ovako: kad bi kakav pjeva~ ovdje na Cetiwu ispjevao pje-smu dobro, odma bi se poveo u kog pisara, da je napi{e. . ." (Predgovor Ogledalu srp-skom)

te se Ogledalo srpsko doima kao stihovana istorija Crne Gore (uz 9 pesama o Prvom srpskom ustanku sve ostale opevaju doga|aje i junake iz istorije Crne Gore). Izvori za ovu zbirku su slede}i: za-pisi nastali na Wego{evu inicijativu (38 od ukupno 61), pesme iz Vukove IV kwi-ge, iz Pjevanije i iz Miluti-novi}eve Istorije Crne Gore.

Vuk Vr~evi} jedan je od najvernijih i najplodnijih Karaxi}e-

vih saradnika. Nakon smrti slavnog imewaka posao je nastavio sam i objavio nekoliko kwiga, od kojih je najzna~ajnija ve} pomenuta – Srpske narodne pjesme iz Hercegovine (ènske) (Be~, 1866), a uz to: Moralno-zabavne i {aqivo-pou~itelne srpske zagonetke (1857), Srp-ske narodne pripovijetke, ponajvi{e kratke i {aqive (1868), Narodne humoristi~ke gatalice i varalice (1883), Narodne satiri~no zani-mqive podruga~ice (1883), Narodne basne (1883).

Pjevanija crnogorska i hercegova~ka. Prir. Dobrilo Aranitovi}, Nik{i}, 1990.

93

Bogoqub (Teofil) Petranovi} bio je kalu|er i u~iteq, a iznad svega nacionalni radnik. [tampao je tri kwige narodnih pesama: Srpske narodne pjesme iz Bosne i Hercegovine (ènske) (Sa-rajevo, 1867), Srpske narodne pjesme iz Bosne i Hercegovine. Epske pjesme starijeg vremena (Beograd, 1867) i Srpske narodne pjesme iz Bosne i Hercegovine. Juna~ke pjesme starijeg vremena (Beograd, 1870). Zna~aj zbirke lirskih pesama van spora je, dok je zbirka epskih pe-sama sporna. Ponet svojim rodoqubivim idejama, Petranovi} se upustio u svojevrstan eksperiment sa svojim peva~em Ilijom Divja-novi}em, pismenim ~ovekom: "tuma~io Šmu¹ povijest srpsku i davao mu raznih kwiga i tako je Ilija ko okretan pjeva~ wemu sve to u stihovima vratio a dao mu na ~itawe i Vukove pjesme. . . I kako bi Petranovi} dozivao sebi Iliju, nema sumwe da je gdjekoja Ilijina pjesma niknula ne u Jahorini nego u sobi Petranovi}evoj" (J. Mila-kovi}, n. d., 254).

Istih slabosti nisu bili po{te|eni ni mnogi drugi sakupqa-~i narodnih pesama, ali je svekoliko to rodoqubivo i amatersko izdavawe mawe prou~eno.

HRVATSKI NARODNI PREPOROD

Godine 1813. na podsticaj Jerneja Kopitara – koji nastoji da se prikupe hrvatske narodne pesme, kao {to je tragao i za sakupqa-~em srpskih – zagreba~ki biskup Maksimilijan Vrhovac {aqe u Be~ ne{to pesama i raspisuje okru`nicu (na latinskom) kojom po-ziva sve{tenstvo da sakupqa "svakojake poslovice i narodne pje-sme". Misli u okru`nici da je "prosti puk vjeran ~uvar mnogih po-pjevkah, koje k izobraèwu jezika sluè", pa zatim da pesme sadrà-vaju uspomenu na obi~aje, navike i moral naroda - o~ito su odjek Herderovih ideja. Me|utim, ~ovek koji bi se posvetio tome poslu nije se tada na{ao, te su se prve {tampane zbirke pojavile tek u vreme ilirskog pokreta, podsticane, s jedne strane, probu|enom na-cionalnom sve{}u, a sa druge, primerom Vuka Karaxi}a. Danica ilirska Qudevita Gaja objavquje teorijske ~lanke o narodnoj kwi-èvnosti, prikaze Vukovih kwiga, Hasanaginicu, apele da se saku-pqa narodno blago i ne{to priloga iz narodne kwièvnosti.

Godine 1839. pojavquje se zbirka slovenskih narodnih pesama Stanka Vraza pod hrvatskim naslovom Narodne pÁsni ilirske koje se

94

pÁvaju po [tajerskoj, Kranjskoj, Koru{koj i zapadnoj strani Ugarske, za-tim slede: Tambura{i ilirski iliti Narodne pÁsme ilirske po Slavoniji sa-brane i izdane Matom Topalovi}em (Osijek, 1842), Slavonske narodne pêsme (Zagreb, 1847) Luke Ili}a Oriov~anina, Pêsme Ivana Kukulje-vi}a Sakcinskog. S dodatkom narodnih pêsmah puka harvatskoga (Za-greb, 1847).

Kwiga Hrvatske narodne pjesme {to se pjevaju u gornjoj hrvatskoj

Krajini i u Turskoj Hrvatskoj (Zagreb, 1864) Luke Marjanovi}a neveli-ka je obimom (sadrì 55 pesama), ali je vi{estruko zna~ajna. Najpre po tome {to otkriva jednu zna~ajnu zonu usmenokwièvne tradici-je, a zatim po akribi~nom prire|ivawu odabranih pesama, {to nije uvek karakteristika prethodno pobrojanih sakupqa~a. Zbirka na-rodnih pesama Luke Marjanovi}a nalazi se na razme|u romanti~ar-skog odu{evqewa (u predgovoru se {krto pomiwe "narodno blago", omiqeni izraz za narodne pesme posebno) i nau~ni~ki trezvenog odnosa (prire|iva~ govori o jeziku, nagla{ava zna~aj varijanti i mestimice beleì varijante u Vukovim kwigama).

Ivan Frano Juki} priqe`no sakupqa narodne umotvorine od

~etrdesetih godina XIX veka i prvo ih objavquje u svom ~asopisu Bosanski prijateq (1850-1851, 1861), a posthumno wegovu zbirku na-rodnih pesama (u kojoj su bile i pesme koje su sakupili Grgo Mar-ti} i Marijan [uwi}) objavquje Grgo Marti} pod naslovom Na-rodne piesme bosanske i hercegova~ke (Osijek, 1858).

ZBIRKA KOSTE HERMANA

Jedna od posledica uticaja Vuka Karaxi}a jeste i nastojawe da se u svim krajevima i me|u svim ju`noslovenskim narodima pri-kupqaju pesme i prihvatawe toga posla kao nacionalnog i patriot-skog zadatka.

Najdocnije se ova tendencija ispoqila u bosanskih musli-mana. Godine 1888-1889. pojavila se kwiga Narodne pjesne Muhame-dovaca u Bosni i Hercegovini (I-II), koju je objavio Kosta Herman, sa-vetnik Zemaqske vlade za Bosnu i Hercegovinu i upravnik Zemaq-skog muzeja u Sarajevu. U prikupqawu pesama organizovao je {irok

95

krug saradnika. Objavqena zbirka sadrì 75 pesama, a iz rukopisne zaostav{tine docnije je publikovano jo{ 15 pesama.

"Ali sve {to su slavni Vuk Stefa-novi} Karaxi}, Petranovi}, Simo Milutinovi} i drugi revnici do sada pribrali malim je izuzetkom niklo me|u kr{tenim dijelom na{e-ga naroda. Lijepe wihove zbirke ovakih tvorina narodnog duha po-znate su dugo i {iroko. Naprotiv ostado{e juna~ke pjesme na{ih Mu-

hamedovaca dosele skrivene u zabi-ti. Veoma malen - da pravo kaèm ne-znatan broj - ovih pjesana dojako je iznesen na javnost, pa ve} i zato mi-slim da }u ~itala~ku publiku obra-dovati kad pred wu iznesem ovo {a-reno cvije}e, koje je dosele sasma skromno i u zabiti cvjetalo." (K. Herman, Pristup)

Kriti~ko izdawe priredila je \enana Buturovi}, pod naslo-vom Narodne pjesme Muslimana u Bosni i Hecegovini (Sarajevo, 1976).70

ZNAÂJNIJA NAU^NA IZDAWA

Od druge polovine XIX veka mogu se uo~iti bitnije promene u recepciji usmene kwièvnosti, zapravo, mogli bismo re}i da se (pone{to upro{}eno govore}i) uo~avaju dve tendencije. Narodne pesme i pripovetke sakupqaju se, izdaju i pre{tampavaju sa entuzi-jazmom i uverewem da se time doprinosi nacionalnoj ideji, ali po-stepeno jewava romanti~arski zanos i ustupa mesto analiti~kom prou~avawu. Na planu prikupqawa i izdavawa narodnih pesama i pripovedaka to se ispoqava pojavom nau~no zasnovanih izdawa, od koji }e samo neka ovde biti pomenuta.

\uro Dani~i}, u~enik i saradnik Vuka Karaxi}a, zna~ajni srpski filolog, bavio se narodnom kwièvno{}u kao izvorom za utvr|ivawe jezika. Priredio je jedno izdawe poslovica iz ~etiri stara izvora (iz Dubrova~kog rukopisa, u kome su zapisane pod na-slovom Prori~ja slovinska iz 1697. godine, zatim iz Zagreba~kog ruko-pisa, iz re~nika Ardelija Delabele, koji je publikovan 1728. i 1735. godine i iz kwige \ura Feri}a, koja je {tampana 1794. godine). 71 U predgovoru svojim Poslovicama napisao je, izme|u ostalog: Ima u

70 Ovom izdawu pripada i kwiga \. Buturovi} Studija o Hörmannovoj zbirci musli-

manskih narodnih pjesama (Sarajevo, 1976). Vid. i \enana Buturovi} Iz rukopisne ostav{tine Koste Hörmanna (Sarajevo, 1966).

71 Poslovice. Na svijet izdao Gj. Dani~i}, Zagreb, 1871. Fototipsko izdawe u Beogra-du, 1996.

96

ovijem poslovicama rije~i koje }e mnogima biti nepoznate; sta-vqam ih ovdje kako ih na|oh protuma~ene u drugim kwigama ili ka-ko mi ih protuma~i{e po{tovani prijateqi Poslovice: ôvjek s koca i konopca, împrele su lan poplase, sinsili, donsili si kladen kolac. Obja{njenje: Bogi{i} mi pisa da je ~imprela prosta djevojka.

Dubrov~ani . . . a stavqam i one kojima jo{ nikako ne mo-goh doznati zna~ewa, eda bi se ko na{ao da im zna~ewe objavi".

Kwiga uglednog pravnika i nau~nika Valtazara Bogi{i}a

Narodne pjesme iz starijih, najvi{e primorskih zapisa (Beograd, 1878) rezultat je tragawa za arhivskim materijalom, za pesmama za-pisanim u starijim periodima. Bogi{i} je sakupio stare rukopise (od kojih je najzna~ajniji Dubrova~ki rukopis) i iz wih objavio bu-gar{tice i detera~ke pesme, uglavnom epske i neznatan deo lirsko-epskih i lirskih. U obimnom predgovoru Bogi{i} je pisao najve-}im delom o bugar{ticama. Pre Bogi{i}eve pojavila se kw. Franz v. Miklosich, Beiträge zur Kenntniss der Slavischen Volkspoesie. I. Die Volksepik der Croaten, Wien, 1870.

Materijal pripremqen za drugu kwigu, kao ni zapise suvre-menih narodnih pesama i pripovedaka koje su sa~inili wegovi sa-radnici, Bogi{i} nije objavio. Ova zna~ajna rukopisna zaostav-{tina ~uvala se u Bogi{i}evom spomen-muzeju u Cavtatu.

Od drugih Bogi{i}evih radova koji imaju zna~aj za poznavawe narodnih obi~aja treba izdvojiti Zbornik sada{njih pravnih obi~aja Ju`nih Slovena (Zagreb, 1874).

Stojan Novakovi} objavio je godine 1887. kwigu Srpske narod-

ne zagonetke, sastavqenu od priloga vi{e sakupqa~a. Zna~ajan i mnogostran nau~nik, Stojan Novakovi} ure|ivao je

~asopis Vila (1865-1869), u kome je objavqivao usmenokwièvne tvorevine, napisao je vi{e priloga o narodnoj kwièvnosti.

Hrvatske narodne pjesme u izdawu Matice hrvatske rezultat su

vrlo zama{nog sakupqa~kog i izdava~kog poduhvata: deset kwiga koje obuhvata ova edicija publikovane su u velikom vremenskom ra-sponu, od 1896. do 1942. godine. Inicijativa da se sakupe i publiku-ju pesme po svim hrvatskim krajevima datira iz 1876. godine, a 1877.

97

Matica hrvatska objavila je Poziv za sabiranje hrvatskih narodnih pje-sama:

"Svim rodoljubima hrvatskim. Matica hrvatska nakanila je izdati velik zbornik hrvatskih narodnih pjesama. . . Pozivljemo sve plemenite ljude naroda da nam po-mognu sabrati ovaj ures du{evnoga ìvota na{ega naroda.

Mlade` bi na{a imala o praznicima sabiraju}i narodnu pjesmu zagledati u srce svomu narodu, a sve}enici i u~itelji, ìve}i me|u narodom, mogu nam sabrati pjesama i na takovim stranama kamo valjada nikad nijedan sabiratelj ne bi mogao dospjeti".72

U ovom pozivu bila su nazna~ena i upustva kako treba zapisi-vati pesme, koja su sadràvala slede}e: 1. Prvo je i najglavnije: neka se pjesma biljeì vjerno, kako je pjeva~ pjeva. K to-

mu je potrebno: a) da pjeva~ ne govori pjesmu, kao da bi iz knjige ~itao, jer ri-jetko koji pjeva~ znade pjesmu potpunoma i to~no kazivati, ako je upravo ne pjeva; b) ako se sabiratelju u prvi mah pri~ini da je pjeva~ {togod pogrije{io, neka ga ne pita: "Zar nije mo`da to ovako?" - jer }e pjeva~ gotovo uvijek sabi-ratelju potvrditi, ako je i krivo. Neka mu radje pjeva~ to isto jo{ jednom zapje-va.

2. @enske se pjesme veoma rijetko nove spjevavaju, sve su stare, a mnoge i pra-stare. [to su starije, to su i mutnije i manje potpune. Pjeva~u ne smeta {to ih ne razumije, a sabiratelj upravo najvilo traìtismisao. Mnogo puta misli da ga moè na}i malim umetkom, pak tako pjesmu sasma iskvari. I opet je to glavno da se jasno znade kako je pjeva~ zapjevao.

3. Pjesma idu}i od usta do usta raste i kiti se, a kad{to se i umanjuje. Neka sabi-ratelju ne smeta {to je pjesma makar i manja nego {to ju je drugdje ~uo ili ~i-tao, samo da je malo druk~ija, neka je zabiljeì. A nai}i }e sabiratelj i na takva pjeva~a koji znade pjesmu samo prekinuto, a {to ne zna ono svojim rije~ima spaja i nadovezuje. Neka i takovu biljeì.

4. Uz pjesme, osobito juna~ke, ima mnogo puta po koja pripovijest. Neka sabitalj ne zaboravlja upitati ima li o ovom dogadjaju i kakva pripovijest. Ima ènskih pjesama koje se samo uz neke narodne obi~aje pjevaju. Neka se to kod svake spomene.

5. Molimo sabiratelje neka nikada i nikada ne zaborave zapisati gdje se pjesma pjeva i tko ju je kazivao. Ako je od jednoga pjeva~a vi{e pjesama, neka se {to-god spomene iz ìvota njegova. Vi{e puta se ~uje: Tamo u onom selu ima jedna baba ili djed koji zna puno pjesama - neka ga zabiratelj po imenu zapi{e, moè biti da }e biti komu mogu}e do one babe ili djeda do}i.73

72 Hrvatske narodne pjesme I, Zagreb, 1896, str. X-XI. 73 Isto, str. XI-XII. Op{irniji citat iz predgovora prvoj kwizi Hrvatskih narod-

nih pjesama nije ovde dat kao primer za savremeno ugledawe, no kao jedan od najranijih poku{aja da se defini{e {ta zna~i "verno sakupiti" i koje su ele-mente teksta i konteksta narodne pesme prire|iva~i ove edicije imali na umu

98

U predgovoru je re~eno da su se u Matici hrvatskoj stekle 122 zbirke, ali su se i nakon izlaska iz {tampe prve kwige odazivali mnogi sabira~i, te se kona~an broj sakupqenih zbirki (nejednake vrednosti i obima) kre}e oko 200 (one se ~uvaju u Odboru za narod-ni ìvot i obi~aje). Najstarija od tih zbirki je Ala~evi}ev ruko-pis, koji poti~e verovatno s kraja XVIII stole}a, a ve}ina je nasta-la beleèwem u posledwim decenijama XIX veka. Na~in na koji su sakupqene zbirke ima svojih prednosti, ali i svojih nedostataka: sakupqen je obiman materijal iz bezmalo svih krajeva u kojima su Hrvati ìveli, {to omogu}ava izu~avawe varijanata, ali se saku-pqa~i nisu uvek pridràvali uputstava.

Odbor za pripremu rukopisa za {tampu opredelio se za ovu namenu edicije: "podati narodu hrvatskomu lijepu kwigu, kojom }e se mo}i koristovati i u~eni svijet". U skladu sa ovim opredeqewem deset kwiga predstavqaju izbor, a u dodatku su pobrojane varijante ("ina~ice . . . koje pjevaju jednak ili sli~an doga|aj") iz Mati~inog fonda, iz nekih ima op{irnijih citata, neke su prepri~ane, a neke samo pomenute. Pesme su objavqivane redosledom i po klasifika-ciji koja izvire iz Vukove, ali joj nije sasvim identi~na. Prva kwiga Hrvatskih narodnih pjesama nosi podnaslov Juna~ke pjesme i odgovara drugoj Vukovoj kwizi skoro u potpunosti: obuhva}ene su i religiozno-moralisti~ke legende u stihovima i pesme "juna~ke naj-starije", ali su izostavqene pesme o Marku Kraqevi}u, koje su pre-dvi|ene za posebnu kwigu. Prihva}en Vukov termin ènske pjesme u naslovu VI kwige dobio je izmeweno zna~ewe: u kwizi su publiko-vane pesme koje wen prire|iva~ Nikola Andri} naziva pri~alice i lakrdije, a koje su po obliku ili "pesme na me|i" ili epske pesme, a po tematsko-sièjnom aspektu mogle bi biti svrstane u qubavne ro-manse. U II i III kwizi publikovane su juna~ke pesme bosanskih mu-

kao bitne za pouzdanu atribuciju. Uprkos svim pozitivnim i ponekom negativ-nom iskustvu Vuka Karaxi}a (sve do 1833. on nije obelodawivao imena svojih peva~a i kaziva~a, pa ih se docnije nije mogao svih setiti; mnogima od ovih stvaralaca ne znaju se ni najosnovniji biografski podaci), mnogi sakupqa~i su i daqe krili imena informatora. U tome je bilo izdava~ke sujete (da se do-bar peva~ zadrì samo za sebe) nebrige, ali u nekim slu~ajevima i èqe da se prikrije u~iwena mistifikacija. Savremena folkloristika u beleèwu na-rodnih pesama i pri~a ima vrlo visoke standarde. Jedan od wih je, na primer, da se istovremeno notiraju i tekst i muzika. Zapravo, idelni zapis narodne pe-sme je fonografski ili video snimak izvo|ewa.

99

slimana, a X kwiga ima dva podnaslova: "@enske pjesme" i "Harem-ske pri~alice i buweva~ke groktalice". U osnovi, protokom godina kriterijumi su se mewali promenom prire|iva~a i to znatno ote-àva snalaèwe u ovim kwigama.

Veselin âjkanovi} objavio je narodne pripovetke u dva maha. Najpre se pojavila obimna zbirka (212 tekstova) pod naslovom Srp-ske narodne pripovetke (Beograd, 1927). O wenim izvorima u Predgo-voru je re~eno:"Upotrebio je potpisati 29

189. Voli mu{ku nego ènsku decu

Dao Bog èni ènsko dete, pa hteo i mu{ko; no ona po-hita i zamoli Boga da joj to ènsko dete umre, pa da dobi-je sina. To bude Bogu krivo, pa joj uzme k}er, a sin se nije rodio. @ena se jednom uzgred poàli nekom kozaru, a on joj rekne: "Kad zapeva petao, digni se pa rekni: daj mi, Bo-è, mu{ko dete!" Ona u~ini tako, a ne{to sa tavana vik-ne: "Idi u vodenicu, uzmu {est zrna, pa tri pojedi, a tri meti u bra{no i reci: daj mi, Boè, tri sina!" @e-na poslu{a i odista dobije tri sina. . .

rukopisnih zbiraka koje se nalaze u arhivi Etnograf-skog odbora Srpske kraqev-ske akademije. Od 1636 pripo-vedaka u tim zbirkama, uzeto je ovde svega 212. Ostale su odba~ene, bilo zato {to nisu dovoqno lepe, ili zato {to nemaju folklornog interesa, ili zato {to su frivolne. Izuzetno, u zbirku su uneseni tekstovi 188-193, kao zani-mqivi primeri za sasvim primitivno pri~awe. Gra|a je, u prvom delu zbornika, ra-spore|ena prema obrascu i onim redom kako je to u~inio Arne (Antti Aarne, Verzeichnis der Märchentypen, Helsinki, 1910. . .): najpre pri~e o ì-votiwama, pa bajke, novele, {aqive pri~e; u drugom delu . . . dolaze najpre skaske . . . legende . . . verovawa . . . pri-mitivne pri~e . . . "

Antologija Srpske narodne pripovetke objavqena je 1929. godi-

ne. Zbornik âjkanovi}evih zna~ajnih radova iz oblasti mitologi-je i folkloristike objavio je Vojislav \uri} - Mit i religija u Srba (1973).

100

Vladimir Bovan objavio je deset kwiga pod zajedni~kim na-slovom Narodna kwièvnost Srba na Kosovu (Pri{tina, 1980). Ova obimna edicija rezultat je tragawa za svekolikim oblicima narod-ne kwièvnosti u jednoj va`noj regiji. Publikovane su narodne pe-sme, pripovetke i govorne tvorevine zapisane na Kosovu iz svih re-levantnih izvora, starijih i savremenih.

Biblioteka usmene kwièvnosti, od koje je dosad publikovano

deset kwiga, zajedni~ko je izdawe Matice srpske i Instituta za kwièvnost i umetnost. Naslovi objavqenih kwiga su: 1. Lirske narodne pesme u "Letopisu Matice srpske", 2. Epske narodne pesme u "Letopisu Matice srpske", 3. Narodne pesme u "Vili", 4. Narodne pe-sme u "Danici", 5. Iz kolebe u dvorove gospodske - Folklorna zbirka Milice Stojadinovi} Srpkiwe, 6. Narodne pri~e u "Danici", 7. Na-rodne pesme u srpskim rukopisnim pesmaricama XVIII i XIX veka, 8. Narodne pripovetke u "Letopisu Matice srpske", 9. Narodne pesme u "Matici" i 10. Narodne umotvorine u "[umadin~etu" i "[umadin-ki"; prire|iva~i kwiga su: Miodrag Maticki (koji je i urednik edicije"), Zoja Karanovi}, Sneàna Samarxija, Milorad Radevi} i Marija Kleut, a izdavawe je trajalo od 1983. do 1999. godine. U do-sad iza{lim kwigama edicije "Biblioteka usmene kwièvnosti" prikupqeni su, pre svega, raznorodni oblici usmenokwièvne tra-dicije koji su objavqivani u nekim od najzna~ajnijih srpskih ~aso-pisa, a od prete`ne orijentacije projekta, ali ne i od wegove osnov-ne zamisli, odstupile su dve kwige: jedna sadrì narodne pesme u srpskim rukopisnim pesmaricama, a druga predstavqa zbirku jed-nog zaboravqenog sakupqa~a. Sve kwige biblioteke "Usmena kwi-èvnost" ~ini jednolikim ista koncepcija, sve sadrè predgovor, usmenokwièvne tvorevine i uglavnom usagla{en nau~ni aparat.

VRSTE, KLASIFIKACIJA

U ovim skriptama, koja su zami{qena kao pruàwe obave{te-wa neophodnih za razumevawe prirode usmene kwièvnosti i isto-rijata wenog beleèwa, ovla{ je dosad isticano bogatstvo, ra-znovrsnost i raznolikost usmenokwièvne tradicije. Jedan od na-~ina da se potvrde izneti sudovi jeste sistemati~nije nabrajawe oblika koji su postojali ili postoje u srpskoj narodnoj kwièvno-

101

sti, {to zna~i poku{aj da se klasifikuje kompleksna celina koja je usmeno preno{ena i koja se moè imenovati kao kwièvnost. Svaka klasifikacija kwièvnih tvorevina, kaù, nu`no je zlo, a svaka ima samo relativnu vrednost, pa to vaì i za klasifikaciju narod-ne kwièvnosti.

Jedinstvene i vi{e ili mawe op{teprihva}ene klasifikacio-ne sheme narodne kwièvnosti srpskohrvatske govorne zone nema, a ne postoje u novije vreme ni izrazitiji napori da se bar ustanove problemi koji se u vezi sa ovim pojavquju. Postoji ipak neki kon-senzus savremenih autora koji se bave narodnom kwièvno{}u po-sebno oko klasifikacije pojedinih segmenata usmenokwièvne tra-dicije. Lirske pesme se, recimo, uglavnom razvrstavaju prema kla-sifikaciji koju bismo mogli nazvati Latkovi}-Nedi}evom, iako ona ima i svoje prethodnike,74 a juna~ke po ciklusima.

Glavni problemi klasifikacije ti~u se (1) predmeta klasifi-kovawa, (2) kriterijuma za razlikovawe oblika i (3) terminologije. To su isti problemi koji se pojavquju i prilikom klasifikacije dela pisane kwièvnosti. Oblici usmene kwièvnosti klasifiku-ju se uglavnom na na~in na koji se to ~ini i u pisanoj kwièvnosti, primenom uglavnom iste terminologije i istih kriterijuma, uz uva-àvawe odre|enih specifi~nosti. To ima svojih prednosti: isti~e se umetni~ka priroda usmene kwièvnosti i izbegava "izmi{qa-we" termina. Mogu}i drugi pristup, usvajawe naziva kojima se slu-è tvorci i prenosioci usmenokwièvne tradicije (termina iz na-rodnog govora), suo~io bi nas sa nesavladivim te{ko}ama, od kojih bi najve}a bila u tome {to bismo, s jedne strane, nai{li na vi{e (regionalno ome|enih) naziva za istu pojavu, a s druge bi niz obli-ka ostao bez ikakvog imena. Me|utim, na niìm nivoima klasifi-kacije ili kada se raspravqa o oblicima koji su samo regionalno rasprostraweni, opravdana je upotreba u narodnom govoru usposta-vqenog termina (dikica, {alajka, ganga i sl.).

U odre|ewu predmeta klasifikovawa polazi se od toga da je utvr|eno {ta je to narodna kwièvnost, odnosno da se mogu povu}i granice izme|u autenti~ne narodne kwièvnosti i oblika koji to nisu, izme|u usmene i pisane kwièvnosti i prelaznih oblika bez obzira na to {to u nekim slu~ajevima grani~ne linije nisu sasvim 74 Vid. Vido Latkovi}, Narodna kwièvnost I, Beograd, 1967; Vladan Nedi}, An-

tologija narodnih lirskih pesama, Beograd, 1969.

102

precizne. Ipak ni uz ovu pretpostavku odre|ewe predmeta klasifi-kovawa nije li{eno spornih pitawa: ostaje problem odnosa izme|u verbalnog folklora i narodne kwièvnosti. îtaocu koji svoje po-imawe kwièvnosti zasniva na pisanoj kwièvnosti nije te{ko da prihvati da su neka narodna pesma ili neka narodna pri~a - kwi-èvnost, ali }e mu svakako biti sporno da li su to basma ili kle-tva, oblici koji imaju sasvim izvankwièvnu funkciju (basma da otera neko zlo od ~oveka, a kletva da zlom kazni) i koji se ne nalaze u klasifikaciji pisane kwièvnosti. Bez obzira na to kako se odrede granice izme|u kwièvnog i nekwièvnog u usmenoj tradi-ciji, treba imati u vidu da iskqu~ivo i/ili dosledno estetska fun-kcija nije primarna u svesti stvaralaca/izvo|a~a mnogih usmeno-kwièvnih oblika, ~ak ni onih koje imenujemo kao "pripovetka" ili "pesma". Sa stanovi{ta povorke devojaka koje izvode oblik zva-ni dodolska pesma nema razlike izme|u dodolske pesme, kletve i ba-sme: svim ovim oblicima èli se uticati na stvarnost, na sudbinu ~oveka u stvarnom svetu. Prema tome, intencija stvaraoca ne moè biti nikako kriterijum za razgrani~ewe kwièvnog i nekwièvnog u usmenom stvarawu. Uvr{tavawe ovakvih oblika u kwièvnost mo-è se pravdati specifi~nim osobinama narodne kwièvnosti, pa zatim mogu}no{}u da oni budu i{~itavani kao poezija ~ak i ako nisu stvarani sa tom namerom i, naposletku, stawem u savremenoj kwièvnosti, u kojoj se ànrovske karakteristike ili ne smatraju bitnim ili se podvrgavaju destrukciji.

Odlike koje narodnu kwièvnost ~ine razli~itom od pisane uslovqavaju u klasifikaciji potrebu za donekle izmewenim krite-rijumima ili bar za izmewenim redosledom u wihovoj hijerarhiji, a zatim dovode i do delimi~no razli~itih rezultata u odre|ivawu pojedinih skupina srodnih oblika. To se ispoqava ve} na najop-{tijem nivou podele kwièvnosti na tri roda: liriku, epiku i dramu, kada se pojavquje problem postojawa ili nepostojawa drame. Nasuprot autorima koji eksplicitno tvrde da dramskog roda u na-{oj narodnoj kwièvnosti nema ili podrazumevaju to kao op{te-prihva}enu ~iwenicu, stoje oni koji pi{u o "narodnom glumovawu" (pesnik Laza Kosti}), narodnoj drami ili foklornom teatru. Da bi se objasnila ova opre~na gledi{ta, moè se po}i od opisa na-rodnog obi~aja koji je citiran u odeqku ovog teksta koji nosi naziv Sinkretizam. Teatrolo{ka analiza ovog opisa nedvosmisleno bi ukazala na postojawe dramskih elemenata u obredu zvanom kraqice.

103

Najpre, tu je podela uloga izme|u u~esnica obreda i inverzija uloga u odnosu na stvarnost: i mu{ke uloge u ovoj predstavi (kraq, bar-jaktar) dodeqene su devojkama.75 Ostali dramski elementi u ovom obredu su: dijalog koji kraqice i pesmom i proznim obra}awem ostvaruju sa ~lanovima doma}instva u kome izvode svoju igru ("gle-daoci"), preobla~ewe, gestovi, pokreti, mimika, rekviziti. Isti ili sli~ni elementi nalaze se i u drugim obrednim i obi~ajnim pe-smama, ali ne samo u wima. Pri~awe bajki, na primer, svojevrsno je izvo|ewe u kome tako|e ima elemenata dramskog.

Do prenebregavawa drame u klasifikacionim shemama narod-ne kwièvnosti, odnosno do negirawa da ona postoji, dolazi zbog toga {to se na ovom nivou klasifikacije odustaje od uvaàvawa kon-teksta u kome neki oblik u autenti~noj usmenoj komunikaciji posto-ji i na~ina izvo|ewa kao kriterijuma za klasifikaciju. Pritom se javqa svojevrsna nedoslednost: obredni, obi~ajni sinkretizam ili uop{te prilika u kojoj se neki oblik izvodi i sa wim usko povezan na~in izvo|ewa kriterijumi su koji egzistiraju na onom nivou kla-sifikacije na kome se odre|uju vrste usmenokwièvnih tvorevina. Odsustvo drame u klasifikacionim shemama uslovqeno je i nekim drugim razlozima. Zapisivawe usmenokwièvnih tvorevina u pro-{losti imalo je svoje upori{te u pisanoj kwièvnosti: beleèni su tekstovi pesama i pripovedaka, a kontekstu izvo|ewa i wihovoj funkciji nije poklawana pa`wa, tako da za veliki broj oblika jed-nostavno nema podataka kako su izvo|eni. Istini za voqu, veliko je pitawe da li se uop{te moè pisanim tekstom predo~iti oblik koji nije fiksiran i nije samo umetnost re~i. U najboqem slu~aju, kada se ima posla sa zapisom pouzdanog sakupqa~a, raspolaèmo opisom izvo|ewa, koji je dragocen za razumevawe teksta i indikator za kla-sifikaciju. Ipak, ti opisi, kao svojevrsne didaskalije, samo ukazuju na dramsku prirodu izvo|ewa, ali nisu drama jer drama u usmenoj ko-munikaciji postoji samo kao izvo|ewe, a ne kao tekst.

U podelu na tri roda te{ko se uklapa skupina oblika koji su ozna~eni terminom govorne umotvorine, a u upotrebi su i termini kratke narodne umotvorine i jednostavni oblici. Unutar ove skupi-ne svrstavaju se, u stvari, po svemu vrlo raznorodne tvorevine, ~ije

75 Kraqice imaju svoje daleko poreklo u arhai~nim obredima plodnosti u kojima

povla{}ene uloge imaju ène i devojke. Inverzija uloga de{ava se i u anti~kom teatru, u kome sve uloge igraju mu{karci.

104

je bezmalo jedino zajedni~ko obele`je to {to su saètog oblika. Po saètosti iskaza, a zatim i po tome {to su neki od wih u stihu ili u ritmi~koj prozi ove bi tvorevine pripadale lirici; uobi~ajeno je postalo, me|utim, da se one publikuju uz prozu.

Podela kwièvnosti na epiku i liriku pokazuje se suvi{e krutom, neprimerenom pesni~kom stvarawu, te se ovaj nedostatak prevladava uvo|ewem posebne skupine oblika – lirsko-epskih pesa-ma – u kojima se u nedeqivom jedinstvu prepli}u lirsko i epsko. Za te pesme, koje je Vuk Karaxi} duhovito nazvao "pjesmama na me|i", upotrebqavaju se i termini balada i romansa.

Kriterijumi i pojmovi kojima se operi{e prilikom izdvaja-wa lirike kao posebnog kwièvnog roda u primeni na narodnu kwièvnost zahtevaju izvesne modifikacije i obja{wewa. U prvom redu to se odnosi na kategoriju koja se defini{e kao "subjektivno", koje se u usmenoj lirici ne moè izraziti kao "li~no", "individu-alno"; lirski subjekt ovde uvek ima elemente op{teg, kolektivnog. U lirskim narodnim pesmama emocionalnost se iskazuje prevashod-no slikom predmetnog sveta (wegovih realija) te poetska slika biva ostvarena uz ve}i udeo narativnog.76 Ovim osobinama treba dodati i povezanost mnogih lirskih pesama sa obredima i obi~ajima ili postojawe neke wihove pragmati~ne funkcije u ìvotu zajednice, odnosno sinkretizam umetnosti. Prilikom klasifikacije ove se odlike moraju imati u vidu, uz tematsko-motivska obele`ja, koja i u pisanoj kwièvnosti funkcioni{u kao kriterijum podele.77 Budu-}i da je lirsko pesni{tvo u svakom pogledu, pa i u pogledu vrsta, vrlo raznovrsno i razu|eno, prakti~nom i preglednom pokazuje se razvrstavawe u pet grupa (1. obredne i obi~ajne pesme, 2. posleni~-ke pesme, 3. religiozne pesme, 4. porodi~ne pesme, 5. qubavne pesme), iako podela ne moè da ozna~i ànr u ve}ini navedenih grupa, a ne moè da iskqu~i ni pojavu nekih drugih problema. @anrovske ka-rakteristike ispoqavaju se tek na slede}em, nièm nivou klasifi- 76 Da su srpske lirske narodne pesme "kao mala pri~a" istakao je jo{ J. V. Gete. 77 U kojoj meri uvaàvawe konteksta uslovqava klasifikaciju narodne kwièv-

nosti i predstavqa kriterijum primarniji od "onoga o ~emu pesma peva", naj-boqe se mo`da da uo~iti iz odsustva deskriptivne lirike u klasifikacionim shemama narodne kwièvnosti. Da je klasifikacija narodnog lirskog pesni-{tva izvr{ena prema merilima vaè}im u klasifikaciji pisane kwièvnosti, izvesno je da bi mnoge pesme koje se ubrajaju me|u obredne bile imenovane kao "dekriptivne lirske pesme".

105

kacije, npr. kada se izdvajaju pojedine vrste obrednih pesama (tu-`balice su, recimo, ànr u pravom smislu re~i).

Po{to obredna, obi~ajna ili neka druga pragmati~na funk-cija bitno odre|uju i tematsko-motivski aspekt lirskih narodnih pesama, po ovom kriterijumu sve bismo lirske narodne pesme mogli podeliti u dve velike skupine: obredno-obi~ajne i svakida{we. Ta-kvom podelom, u kojoj bi se linija razgrani~ewa ustanovqavala po kriterijumu povezanosti/nepovezanosti pesme sa obrednim kontek-stom, kao ni spomenutom podelom pesama u pet osnovnih grupa, ne mogu da se re{e problemi koji proizilaze iz ~iwenice da neke lir-ske pesme mogu istovremeno da budu usmeno tradirane u vi{e pri-lika u ìvotu kolektiva ili da tokom svog trajawa u vremenu i prostoru izmene prvobitnu funkciju. Na primer, odavawe po~asti pesmom uz vino (po~asnice) moè biti deo svatovskih obi~aja, ali se moè upra`wavati (u istim ili varijantnim oblicima) i u dru-gim prilikama u kojima se obredno sedi uz trpezu. U pro{losti po-stoje}a, pa zatim ili izgubqena ili neobavezna povezanost sa obre-dom uo~ava se i u mnogim drugim vrstama lirskih pesama.

Napomene o klasifikaciji usmenog epskog pesni{tva treba zapo~eti upozorewem o mogu}im terminolo{kim nesporazumima. Najpre, "epika" i "epsko" u nas se upotrebqavaju kao sinonimi za "juna~ko pesni{tvo" i "juna~ko", {to stvara zabludu da ne postoji epsko pesni{tvo koje je "nejuna~ko". îni se svrsishodnim praviti razliku i terminolo{ki je obeleàvati izme|u "epskog", kao skupa poeti~kih sredstava kojima se neka tvorevina ostvaruje, i "juna~-kog" kao karakteristike sadrìne. Zatim, u imenovawu oblika ep-skog usmenog pesni{tva koristi se vi{e termina za istu pojavu, naj~e{}e ep i epska pesma, ali i guslarska pesma. Autori koji upo-trebqavaju termin ep za srpsku narodnu kwièvnost ozna~avaju wi-me celininu tradicije ("srpski ep" bi po tome ozna~avao sve epske, tj. juna~ke pesme) ili jedan ve}i segment te tradicije ("kosovski ep" ozna~avao bi sve pesme o Kosovskom boju, "ep o Marku Kraqevi}u" sve pesme o ovom junaku). Upotreba termina ep i u jednom i u drugom pomenutom zna~ewu podrazumeva uverewe da je u srpskoj usmenoj tradiciji ostvareno idejno-sadrìnsko jedinstvo, istovetno gleda-we na opevane doga|aje i sadrìnska povezanost pojedina~nih ep-skih pesama. Ovome bi se mogle staviti nekolike zamerke, a najva-`nija od wih, sa kwièvnoteorijskog stanovi{ta, bila bi da ep ne ~ini samo idejno-sadrìnsko jedinstvo, da ostvarewe epa zahteva

106

ovladavawe poetskim sredstvima prikazivawa koja ili nisu neop-hodna za epsku pesmu ili se u woj ne javqaju. Sporno je tako|e i da li se celina epskog usmenog stvarawa moè posmatrati kao jedin-stvo. Ve} na nivou fabularnih detaqa zapaàju se, kad se uzme u ra-zmatrawe ve}i broj pesama, kontradiktornosti (npr. u pesmama se razli~ito peva o ro|ewu Marka Kraqevi}a, po nekima ga je rodila vila, koju je zarobio kraq Vuka{in, a po drugima verna sestra voj-vode Mom~ila). Prednost bi, dakle, trebalo dati terminu epska pe-sma, a u svakom slu~aju imati na umu da epa u ju`noslovenskoj usme-noj tradiciji u smislu u kome se ovim terminom ozna~avaju, recimo, Ilijada i Odiseja - nema.78

Razdvajawe epskih pesama u dve velike skupine: pripovedne ep-ske pesme i juna~ke epske pesme zasnovano je na kriterijumu vrste doga|aja o kome se peva, dok je razvijena narativna struktura (pri-kazivawe nekog zbivawa) obele`je obe skupine. U pripovedne pesme ukqu~uju se pesme razli~itih motivsko-tematskih krugova i one se mogu podeliti prema ovom kriterijumu u slede}e grupe: 1. religio-zno-moralisti~ke legende u stihovima, 2. bajke u stihovima, 3. bala-di~ne pripovedne pesme i 4. novelisti~ke pesme o porodi~nim od-nosima i qubavnim zgodama.79

Epske juna~ke pesme klasifikuju po ciklusima bezmalo svi au-tori koji su se srpskim juna~kim pesmama bavili. Iako klasifika-cione sheme ciklusa nisu uvek identi~ne, u osnovi ovakve klasifi-kacije stoji uverewe da su ove pesme svojevrsna istorija te se one prema istoriografskim kriterijumima i raspore|uju u srodne sku-pine. Bez obzira na to kako se klasifikacija konkretno izvodi,

78 Pitawe je koliko je u autenti~noj usmenoj tradiciji velika forma kakav je ep

uop{te mogu}a, i koliko su epovi daleke pro{losti (asirsko-vavilonski Gil-game{, staroindijski Mahabharata i Ramajana, gr~ki Ilijada i Odiseja i dr.) zapravo pisani "retu{" usmene kwièvnosti. Poznato je da je E. Lenrot sasta-vio Kalevalu od karelo-finskih narodnih pesama (1835), a poku{aja da se od odelitih pesama sastavi ep o Kosovskom boju bilo je u srpskoj kwièvnosti.

79 V. Latkovi}, n. d., Beograd, 1967, 229 i daqe. Uvo|ewe pripovednih pesama (u upotrebi je i termin pri~alice) u klasifikacijsku shemu narodne kwièvnosti ima jednu veliku prednost: ovim se klasifikacija juna~kih pesama osloba|a ciklusa koji je nazivan neistorijskim, ali se mogu pojaviti i novi nesporazu-mi jer Vido Latkovi} u grupu pripovednih pesama uvr{tava i epske i epsko-lirske pesme, daju}i primat wihovoj tematsko-motivskoj srodnosti, a zanema-ruju}i razlike u postupcima uobli~avawa pesme.

107

ona se suo~ava sa problemima koji proisti~u iz nedoslednog odre-|ewa kriterijuma, odnosno od upotrebe vi{e merila (kojima je za-jedni~ka samo mogu}nost istoriografskog odre|ewa): epoha (pret-kosovski ciklus), li~nost (Marko Kraqevi}), grupa li~nosti/po-rodica (Brankovi}i, Crnojevi}i), istorijski doga|aj (Kosovski boj, Prvi i Drugi srpski ustanak), oblik otpora tu|inskoj vlasti (hajduci, uskoci). Dosledna primena bilo kojeg od navedenih meri-la dovela bi do druga~ijih rezultata. Na primer, po analogiji sa ciklusom pesama o Marku Kraqevi}u mogli bi se izdvojiti ciklu-si pesama o Starini Novaku, Ivanu Sewaninu, Stojanu Jankovi}u itd. Druga vrsta problema sa podelom pesama na cikluse izvire iz jaza koji postoji u poimawu realnog istorijskog vremena i hrono-logije i na~ina na koji se to vreme prikazuje u epskoj pesmi. Poka-zalo se da anahronizam (odstupawe od istorijskog sleda doga|aja) nije slu~ajna i sporadi~na gre{ka peva~a no posledica wegove vi-zije pro{losti. Poku{aji da se juna~ke pesme klasifikuju na neki drugi na~in (recimo, po tematsko-motivskim odlikama, kao {to se to ~ini u klasifikaciji nekih drugih usmenokwièvnih vrsta) tek predstoje u nas.

U svojoj kwizi Das serbokroatische Heldenlied, (Srpskohrvatska juna~ka pesma, Getingen 1961) Maksimilijan Braun izneo je klasi-fikaciju pesama u kojoj je osnovni kriterijum tema80, a zatim shema radwe81 i motivski lanac82.

Ova klasifikacija po~iva na uverewu da u srpsko-hrvatskoj narodnoj epici postoji ta~no utvr|eni, tipizirani fond tema. Po-jedine osnovne teme, kao naro~ito rasprostrawene, mogu se pribli-àvati jedne drugoj, pa ~ak i "ulaziti" jedna u drugu. Pet je osnov-nih tematskih grupa u srpsko-hrvatskoj narodnoj juna~koj epici: u prvim trima se vi{e nagla{avaju spoqa{wa zbivawa i one se mogu ozna~iti zajedni~kim naslovom pustolovine, a dve preostale u

80 Tema pesme je osnovna ideja sadrìne koju pesma iznosi, osnovna tema je oslo-bo|ena podataka o li~nosti, to je op{ta osnovna misao pesme. 81 Shema radwe je formula po kojoj se donosi tok radwe; pomo}u sheme radwe ap-straktne i op{te misli se pretvaraju u pesmu, i jedna op{ta predstava o svetu do-vodi u vezu sa konkretnim ~iwenicama. 82 Motivi su delovi pesme, sre|eni prema shemi radwe, a wihova ukupnost ~ini motivski lanac.

108

prvi plan stavqaju du{evni doìvaj i mogu se ozna~iti nazivom tragi~ne teme. I. POBEDA NAD OPASNIM PROTIVNIKOM moè se podeliti na tri osnov-ne podgrupe:

1. dvoboj 2. ~etovawe 3. prosidba

1. Tipi~ni motivski lanac teme dvoboja – izazov na dvoboj – prihvatawe izazova uprkos upozorewu ili dvoumqewu (varijantno: uvo-|ewe zamenika koji }e oti}i na dvoboj) – opremawe i odlazak u neprijateqski tabor – verbalni okr{aj (nipoda{tavawe ili draèwe protivnika) – borba i pobeda – pohvala junaka (opis plena)

2. Tema ~etovawa nema tipi~ni motivski lanac. On se izvodi iz teme dvoboja na dva osnovna na~ina:

a) pojedini ~lan zajednice/~ete postaje nosilac radwe, ali ne deluje sam, ~eta ga kao celina prati.

b) u ~eti se izvr{i pojedina~na podela posla, pa se u pojedinim epizodama razli~iti junaci javqaju kao nosioci teme radwe. 3. Tema prosidbe ima slede}e varijante i oblike:

a) odvo|ewe devojke uz wenu saglasnost b) otmica devojke bez wene saglasnosti v) oteàna prosidba (sa preprekama)

Tipi~ni motivski lanac za temu prosidbe, varijante a) i b): – èqa za ènidbom (razli~ita motivisanost) – ustrajawe u otmici uprkos upozorewu – opremawe i put – lukavstvo ili dogovor sa devojkom – odvo|ewe devojke i potera – povratak ku}i i ven~awe

Varijante a) i v): – prosidba ili zaqubqivawe – preprosidba suparnika/postavqawe prepreke – izve{tavawe o prosidbi – odluka da se istraje, ~esto uprkos opomeni – borba i pobeda – povratak ku}i i ven~awe

II. JUNAK KAO SPASILAC U NEVOQI, kao osnovna tema moè da se javi u slede}im varijantama: a) junak kao spasilac slabih b) ka`wavawe tiranina ili zlo~inca v) junak kao spasilac potla~enog kneza g) neophodnost jednog ili vi{e junaka/opravdavawe omalovaènog junaka

109

Op{ti motivski lanac: – nevoqa/tla~ewe nemo}nog – obave{tewe junaka - poziv u pomo} – odluka da se pruì pomo}, uprkos opomeni ili dvoumqewu – pripreme za spasavawe – borba i pobeda – oslobo|ewe nevoqnika, pohvala i nagrada

Motivski lanac za varijantu teme opravdawe omalovaènog junaka: – lo{e postupawe sa junakom – kajawe zbog toga na pomolu nevoqe – junak spreman da pruì pomo} uprkos u~iwenoj mu nepravdi – spasavawe iz nevoqe – borba i pobeda – pohvala junaka, priznawe, opravdawe ili nagrada

III. VERNOST I NEVERNOST kao osnovna tema ispoqava se u dve varijante: a) nagra|ena vernost

b) ka`wena nevernost a) Tema nagra|ena vernost nema tipi~an motivski lanac; on se mora uspostaviti za svaku pesmu posebno. b) Tipi~an motivski lanac za temu ka`wena nevernost:

– odluka i poku{aj neverstva – priprema (lukavstvo, zadobijawe pomo}nika) – poku{aj izdaje ili izdaja – kazna ili osveta.

IV. JUNA^KO DR@AWE U NEVOQI I OPASNOSTI ostvaruje se pod slede-}im pretpostavkama: u pesmi se mora raditi o izvesnosti smrti, bez {anse da se ostvari juna~ka sre}a, junak mora imati mogu}nosti da izbegne takvu smrt i sve-sno se te mogu}nosti odre}i. Ova tema nema tipi~an motivski lanac, jer je zastu-pqena u malom broju pesama. V. TRAGI^NI ZAPLET ispoqava se u slede}im osnovnim varijantama:

a) slepa slu~ajnost b) dejstvo kletve v) nevoqni ili nesvesni zlo~in g) nepromi{qen kletvom izazvan konflikt d) sudbonosne, afektivne radwe |) pravi, neoprostivi zlo~in

Prema internacionalno prihva}enoj klasifikaciji prozni

oblici narodne kwièvnosti razvrstavaju se najpre u dve globalne skupine: pripovetke i predawa. Razlika izme|u wih je u stavu kazi-va~a (prenosioca, pri~aoca), koji dele i slu{aoci, i tom stavu prilago|ena poetika. U predawima se insistira na verodostojno-sti kazivanog, prvenstveno pozivawem na svedoka/u~esnika i navo-|ewem realija stvarnog sveta (imena qudi, naziva mesta, stvari, ìvotiwa) i u tom su smislu predawa "realna" ili "istori~na", od-

110

nosno neprestano na granici zbiqskog i fiktivnog, i u poku{aju da protuma~e svet. Naracija je u predawu saèta. U pripovetkama je naracija razvijenija, a jaz izme|u uslovno realnog i uslovno fan-tasti~nog obeleèn odgovaraju}im poetskim sredstvima. Budu}i da se isti ili srodni motivi i sièi pojavquju i u pripovetkama i u predawima i da se uobli~avaju u svedenoj ili razvijenoj naraciji, razliku u nekim slu~ajevima nije lako napraviti. Prema sadrìni kazivanog, udelu fantasti~nog i ~udesnog ili odsustvu ove katego-rije pripovetke se dele na slede}e vrste: 1. pripovetke o ìvotiwa-ma i basne (koje se mogu smatrati i samostalnim ànrovima), 2. baj-ke, 3. legendarne pripovetke, 4. novelisti~ke pripovetke i 5. {aqi-ve pripovetke. Predawa se prema sadrìni i prema vrsti pojave ko-ju "obja{wavaju" mogu podeliti u tri osnovne grupe: 1. demonolo-{ka ili mitska, 2. etiolo{ka (za koja se upotrebqava i termin ska-ska) i 3. istorijska i kulturno-istorijska.

111

KLASIFIKACIJA SRPSKOHRVATSKE USMENE KWI@EVNOSTI

Rod

Grupa

Vrsta

LIRIKA I. OBREDNE i 1. Koledarske i boì}ne 2. Bogojavqenske ili vodi-

~arske 3. Pesme na ranilu 4. \ur|evske 5. Uskr{we ili velikden-

ske 6. Lazari~ke 7. Spasovske 8. Kraqi~ke 9. Ivawske 10. Dodolske i krstono{ke OBIÂJNE 1. Svatovske 2 . Po~asnice (zdravice) II. PESME O RADU I UZ

RAD III. RELIGIOZNE PESME 1. Mitolo{ke 2. Hri{}anske 3. Slepa~ke IV. PORODI^NE PESME V. QUBAVNE PESME VI. [AQIVE PESME 1. Parodije 2. RugaliceEPIKA - PROZA

I. PREDAWA

1. Demonolo{ka ili mi-tska 2. Etiolo{ka 3. Kulturno-istorijska

II. PRIPOVETKE 1. Basne i pri~e o ìvoti-wama

2. Bajke (mogu se deliti prema tematskim krugovi-ma)

3. Legende i skaske: a) o me-stima, b) o li~nostima

4. Novele 5. [aqive pri~ice (aneg-

dote)

112

EPIKA - POE-ZIJA

I. JUNA^KE PESME 1. Ciklus o Nemawi}ima i Mrwav~evi}ima

2. Kosovski ciklus 3. Ciklus Marka Kraqevi-

}a 4. Ciklus pesama o pokov-

skim feudalcima 5. Hajdu~ki ciklus 6. Usko~ki ciklus 7. Ciklus muslimanskih

pesama 8. Ciklus oslobo|ewa

Srbije 9. Ciklus oslobo|ewa

Crne Gore II. PRIPOVEDNE PESME 1. Religiozno-moralisti~-

ke legende u stihu 2. Bajke u stihu 3. Novelisti~ke pesme LIRSKO- EP-SKE PESME

I. BALADE

II. ROMANSEKRA]E GOVOR-NE UMOTVORI-NE

I. POSLOVICE

II. ZAGONETKE III. PITALICE IV. IZREKE V. BASME, VRAÂWA

Na po~etku i u osnovi usmenokwièvnih tvorevina nalaze se tradicijske predstave, ideje o svetu i wegovom poretku, o sudbini ~oveka od ìvota do smrti (i posle) i na~inima da se na wu uti~e – ta foklorna gra|a obuhvata se terminom verovawa. Jednim svojim delom, onoliko koliko se iskazuju verbalno, verovawa se o~ituju u oblicima narodne kwièvnosti; deo verovawa ne iskazuje se re~ju no postupcima, pona{awem, u }utawu.

113

SKRA]ENICE

SNP I - Vuk Karaxi}, Srpske narodne pjesme I, Be~, 1841 (Sabrana de-la Vuka Karaxi}a IV. Prir. Vladan Nedi}. Beograd, 1975).

SNP II - Vuk Karaxi}, Srpske narodne pjesme II, Be~, 1845 (Sabrana dela Vuka Karaxi}a V. Prir. Radmila Pe{i}. Beograd, 1988).

SNP III- Vuk Karaxi}, Srpske narodne pjesme III, Be~, 1846 (Sabrana dela Vuka Karaxi}a VI. Prir. Radovan Samarxi}. Beograd, 1988).

SNP IV - Vuk Karaxi}, Srpske narodne pjesme IV, Be~, 1841 (Sabrana dela Vuka Karaxi}a VII. Prir. Qubomir Zukovi}. Beograd, 1986).

SNPr - Vuk Karaxi}, Srpske narodne pripovijetke, Be~, 1853 (Sabra-na dela Vuka Karaxi}a III. Prir. Miroslav Panti}. Beograd, 1988).

115

SADR@AJ

IMENOVAWE I ZNAÊWE .............................................................. 3 [TA JE NARODNAKWI@EVNOST ................................................ 8 OP[TE ODLIKE NARODNE KWI@EVNOSTI .......................... 8 USMENO PRENO[EWE .................................................................... 8 SINKRETI^NOST ............................................................................ 11 KOLEKTIVNOST U STVARAWU I KOLEKTIVNA RECEPCIJA ........................................................................................ 13 TRADICIONALIZAM ...................................................................... 15 VARIJANTE ......................................................................................... 16 USTAQENI MOTIVI I SI@EI ................................................. 22 POETSKI JEZIK ............................................................................... 25 STILSKI POSTUPCI I SREDSTVA ......................................... 28 PRELAZNE FORME IZME\U USMENE I PISANE KWI@EVNOSTI ........................................................ 48 POEZIJA SREDWOVEKOVNIH ZABAVQAÂ ........................... 49 MELI^KA LIRIKA ........................................................................ 50 GRA\ANSKO PESNI[TVO ........................................................... 50 PESME NA NARODNU ...................................................................... 52 USLOVI ZA RAZVOJ NARODNE KWI@EVNOSTI ................... 56 STARINA, POMENI I SVEDOÊWA ......................................... 61 NAJRANIJA SVEDOÊWA .............................................................. 62 XIII-XIV VEK ........................................................................................ 63 XV VEK .................................................................................................. 65 XVI VEK ................................................................................................. 66 XVII VEK ............................................................................................... 67 XVIII VEK .............................................................................................. 68 ZAPISIVAWE I OBJAVQIVAWE ............................................... 68 SMEDEREVSKA BUGAR[TICA .................................................... 68 U OBZORJU RENESANSE I BAROKA ............................................ 69 DUBROVA^KI RUKOPIS ................................................................ 71 ERLANGENSKI RUKOPIS ............................................................. 72 SRPSKE RUKOPISNE PESMARICE .......................................... 73

116

ANDRIJA KAÎ] MIO[I] ........................................................ 74 ALBERTO FORTIS ............................................................................ 74 EPOHA PROSVE]ENOSTI ............................................................. 76 VUK STEF. KARAXI] ...................................................................... 77 VUKOVI SAVREMENICI I NASTAVQAÎ ............................ 90 HRVATSKI NARODNI PREPOROD .............................................. 93 ZBIRKA KOSTE HERMANA ............................................................. 94 ZNAÂJNIJA NAU^NA IZDAWA ................................................. 95 VRSTE, KLASIFIKACIJA .......................................................... 100

narodna kwi@evnost -...

Documents