UNIVERZITET U ISTOČNOM SARAJEVU

SEMINARSKI RAD

TEMA:

KOMIKA U ERUDITNIM KOMEDIJAMA MARINA DRŽIĆA (OBLICI SMEŠNOG)

SADRŽAJ:

1. UVOD ................................................................................... 3

2. KOMIKA U ERUDITNIM KOMEDIJAMA MARINA DRŽIĆA ............................................................................... 4

3. ZAKLJUČAK ................................................................... 12

4. LITERATURA .................................................................. 13

2

1. UVOD

„Dundo Maroje“ je komedija erudita (učena komedija) - komedija nastala u

renesansnoj Italiji podražavanjem antičke komedije Terencija i Plauta. U svojoj

zavisnosti od italijanskih uzora Držić je pošao korak dalje, iz drama koje je čitao ili

gledao, odlučio je da prenese po neko rešenje i po neku dosetku, ako su mu se dopadali i

poneki lik ako mu je izgledao prikladno.

Ova komedja je takođe komedija intrige i karaktera zbog toga što opisuje

različite karaktere te se zasniva na zamršenom zapletu, punom neočekivanih obrata i

smešnih situacija. Tema je višestruka, od sukoba oca i sina te njihova škrtost i raspinost

(Dundo Maroje i Maro Maroje) te fortuna (Pomet – vladar vlastite sreće, sudbine).

3

2. KOMIKA U ERUDITNIM KOMEDIJAMA

MARINA DRŽIĆA

Najveći komediograf naše renesanse potiče iz ugledne građanske porodice

Dubrovnika, koja je pripadala gornjem sloju građanstva, takozvanim antuninima. Držići

su tokom vremena davali spretne trgovce i cenjene službenike dubrovačke vlade, a iz

njihvih redova su izašli i neki učeni ljudi i značajni književnici.1

Marin Držić je svoj uspeh doživeo sa svojim najzrelijim i najvećim delom,

komedijom u prozi u pet činova nazvanom Dundo Maroje. Komedija je imala dva

prologa, oba dragocena za razumevanje Držićevih namera. U prvom je Negromant od

Velicijeh Indija Dugi Nos iznosio svoju veliku alegoriju o načinu na koji su nastali lažni i

opaki ljudi (»ljudi nahvao«) i život predstavljao kao borbu izmedju njih i »ljudi nazbilj«,

iznoseći ujedno i Držićevu poetsku viziju – istina, okrenutu prošlosti i mitskom

»zlatnom« dobu – o srećnom i bezbrižnom životu , kao i o idealnim ljudima, blagim,

tihim, mudrim i razumnim, lišenim mržnje i zavisti. U drugom prologu pisac je objasnio

gledaocima da je Dundo Maroje po sadržini nastavak prethodne komedije Pomet i drugi

deo komediografske celine u kojoj su junaci jdni te isti, te da je njen predmet uzet iz

stvarnosti.2

Jedna od bitnih osobina renesansne eruditne komedije, u prvom redu italijanske a

potom svih onih koje su po ugledu na nju nastajale, bila je svojevrsna šarolikost koja je

poticala od velikog broja učesnika u složenoj radnji. Mnoštvo tipiziranih ličnosti, velikim

delom preuzetih iz antičke komedije i prilagođenih novom dobu u skladu sa vladajućom

poetikom obogaćeno je bilo i sveukupnim razlikama među pojedinim učesnicima. Toj

vrsti živosti na sceni doprinosili su naročito nosioci epizodnih uloga, predstavnici raznih

zanimanja i ličnih neobičnih sposobnosti, kao što su bili nergomant (čarobnjak), pedant

(učitelj), fakin, vojnik, pesnik, kapetan, sveštenik, trgovac, lekar i dr. Niz takvih ličnosti

1 Marin Držić: Dundo Maroje, Sarajevo: Veselin Masleša - 1986., str. 187.

2 Isto, str. 197.

4

učestvovao je u radnjama renesansnih italijanskih komedija koje je mogao da poznaje, a

neke je svakako i dobro znao, Marin Držić.

Pre nego što se zavesa otvori da pred gledaocima otpočne da sa komedijom živi, i

da se kreće, da se bori i strada, da se veseli i tuguje, jedan maleni delić ondašnjega sveta,

pred publikom se pojavljuje negromant Dugi Nos, da kaže prolog. Pripovedajući

gledaocima o jednom svom fiktivnom putu u nepostojeće Stare Indije, on im govori

zaneseno o idealnom životu kakav su tobož ljudi nekada imali i kakav bi trebalo da

imaju:

„Tuj ne ima imena moje i tvoje, ma sve je općeno svijeh i svak je gospodar od

svega...“3

Ova slika, u stvari, daje svoju, to jeste Držićevu varijantu legendarnog zlatnog

doba i sliku Utopije:

„Tuj nađoh pravi život, veselo i slatko brijeme od prolitja, gdi ga ne smeta

studena zima, i gdi ruži i razlikomu cvitju ne dogara gorušte ljeto, i gdi sunce s istoči

vodi tihi dan samo od dzore do istoči i od istoči do dzore, a svitla zvizda Danica ne skriva

se kako ovdi meu vami...“4

Ovim citatom negromant Dugi Nos daje opis ljudi i zemlje, kako je svet lepši i

bolji bez zavisti i mržnje među ljudima.

U eruditnim komedijama Marina Držića sreću se neke od poznatih tipiziranih

ličnosti koje su se već izgradile i ustalile u italijanskim komedijama. Njima je pripadao i

Nemac – Tudešak. U ovoj eruditnoj komediji značajna pažnja istraživanju i iznalaženju

dodira i veza između italijanskih renesansnih komedija i Dunda Maroja, koji su podsećali

na slična mesta u nizu italijanskih renesansnih komedija.5

Broj likova se povećava a paralelno se radnja usložnjava, ističući niz tipičnosti

koje je autor preuzeo iz tadašnje eruditne (učene) komedije. U središtu radnje nije Dundo

3 Marin Držić: Dundo Maroje, Sarajevo: Veselin Masleša - 1986., str. 24

4 Isto, str. 245 Zlata Bojović: Renesansa i barok – studije i članci o dubrovačkoj književnosti, Beograd, Filološki fakultet

2003. str. 90.

5

Maroje, kako bismo pretpostavili iz naslova dela, nego Ugov sluga Pomet, kojeg je Držić

„preuzeo“ iz svoje ranije komedije Pomet, čije je ime takođe poslužilo za naziv istoimene

pozorišne družine Marina Držića. Lukavi sluga, kako to obično biva, rešava probleme (uz

put ismejavajući plemstvo i aristokratiju), te omogućava da se na kraju „spajaju“ tri

ljubavna para: Maro i Pera, Laura i Ugo, Pomet i Petrunjela. Sva tri donose specifičnosti

renesansne komedije: ideju preodevanja (Pera), ideju prepoznavanja (ustanovljuje se da

je Laura izgubljena kćer nekog bogataša), kao i tipičan par duhovitih sluga (Pomet i

Petrunjela) koji su daleko „pametniji“ i „spretniji“ od svojih zbunjenih gospodara i koji

zapravo vladaju situacijom.

Istaknuti lik Uga Tudeška donosi osveženje samoj komediji, naime u njegovom

liku su se izmešale dve crte tipa eruditne komedije: smešnog ljubavnika, gospodara koga

u akcije vodi inteligentniji, lukaviji i okretniji sluga, i stranca koji je po spoljnim

odlikama bio izvor površnijeg i jednostavnijeg humora. I kao smešni ljubavnik i kao

stranac, Ugo Tudešak je predstavljen na početku komedije, kada u radnji još nije imao

nikakvog udela , zajedno sa Pometom, i odmah su se, u prvim izjavama i postupcima

izdvojile crte koje su obeležile njegov lik i u kojima se ispoljava svojstva dva tipa.

Smešnog ljubavnika u sebi otkrivao je Ugo Tudeško sam jadikovanjem i iskazivanjem

lubavi prema kurtizani i grubim prekorima što ona tu ljubav neće da usliši. To je činio

euforično, nedovršenim eliptičnim rečenicama i petrarkističnim frazama.

Pomet je detaljno opisao Ugovu zaljubljenost i to je komentarisao mislima o

čoveku koji gubi vezu sa realnošću – nestabilan je, uznemiren, ne obraća pažnju na jelo

ni na piće, ali ni na druge ljude. Za Uga Tudeška ličnosti sa kojima je dolazio u dodir, sve

osim Pometa, imale su samo podsmešljive i uredljive aluzije.6 Tako su se prema njemu

ponašali Maro Marojev i Popiva.7

Superiorni Maro, koji je zauzimao ono mesto koje je Ugo priželjkivao, bez

izgleda da će ga dosegnuti, ispoljavao je svoju nadmoć sve donde dok se okolnosti nisu

6 Isto, str. 94.7 Zlata Bojović: Dundo Maroje Marina Držića, Beograd, 1982., str. 27.

6

izmenile. Između ova dva lika pisac je stalno nametao poređenje, uvek u korist Mara

Marojevog. Na primer, činjenica da se Ugu Tudešku osmehnula sreća nije zavisila od

njega samog, a Maro je svoju sreću ostvarivao upravo svojim sposobnostima – i novcem.

Maro ga je omalovažavao, nazivao ga je „od bokare čovjekom“, mladalački plaho mu je

pretio – „onome ću Tudešku probosti trbuh da mu sve vino isteče koje je igda popio“ – i

podsmevao mu se.

Dundo Maroje, po kome je drama i nazvana, predstavlja tipičnog dubrovačkog

trgovca iz epohe renesanse a tek posle toga smešan i škrt starac ondašnje komedije; on,

istina neumorno plače za svojim dukatima i neprekidno podvlači da mu je do njih stalo

više nego do sina:

„Za njega ja ne hajem! Žao mi je dukata, a on mi ne bude veće na oči: živi i umri,

hodi zlo kao je i počeo!“8

Ali je registar njegovih karakternih odlika i njegovih doživljaja daleko širi od

toga: on je neizmenično nežan – za Bokčila će reći:

„Ovi moj čovjek veoma je vjeran, ma je srdit a junak je kao trijes“9

Takođje je i ujedljiv, za Mara će svaki čas govoriti:

„Ja sam siromah čovjek; ti je sinjor i gospodar - to nije moj sin“10

Dundo Maroje je žilav i neshvatljiv, i ume da se bori tako da mu se i Pomet

neskriveno divi:

„Ovo čovjeka, umije se nosit : ize iz morske pučine tri tisuće dukat!“11

8 Marin Držić: Dundo Maroje, Sarajevo: Veselin Masleša - 1986.,str. 35.

9 Isto, str. 68.

10 Isto, str.119.11 Marin Držić: Dundo Maroje, Sarajevo: Veselin Masleša - 1986., str. 128.

7

Međutim, i razumevanja u njemu ima za ljudske slabosti. Kada se odjednom nadje

pred lepotom Rima i kada je već blizu da prašta pokazuje sve njegove karakterne osobine

sa kojima se na izuzetan način Držić poigrava unoseći smeh u samu radnju. A sve to, i ta

radnja, i ti mnogobrojni junaci, koji imaju da služe jednom »nauku« koji Držić namerava

da svojim gledaocima ponudi – misleći ozbiljno ili nadovezujući ga samo spolja –

stavljeno je u pokret da izazove smeh, koji je cilj ove komedije. I to smeh ne uvek

diskretan i od plemenite vrste, već i smeh gromolasan i sirov, kakav je renesansnom

čoveku takođe bio po ćudi. I to da ga izazove svim što se u času nađe što je na

raspolaganju: komičnošću lika, apsurdnošću situacije, neočekivanih obrta.

Renesansnim teoretičarima izgledalo je neuverljivo, ako se u jednoj komediji, u

kojoj uvek ima ljudi iz raznih sredina i iz različitih društvenih slojeva, u koju se uvek

sležu ljudi raznih zanimanja i čak različitih nacionalnosti, svi govore jednim istim

jezikom. Otuda kod Držića ona toliko karakteristična pojava da njegov Maro Marojev ili

njegov Pomet, i njegov Dundo Niko, koji su dubrovački građani, ne govore jezikom

kojim govore Tripče, njegova Mande koji su iz Kotora, a ne govore čak ni kao Bokčilo,

koji je seljak iz dubrovačke okoline i koji je u svom rečniku i u svojoj sintaksi zadržao

toliko neobičnih, toliko arhaičnih pojedinosti. Otuda i ta okolnost da Ugo Tudešak, koji je

Nemac, ima svoj posebni žargon, a Pedant Krisa, koji je sav zanet klasikom, opet svoj. I

otuda, najzad, i to da Turčin u Mandi govori na svoj način, a Grk u istoj komediji na svoj,

i Sadi Žudio u Dundu Maroju na svoj, a rimski "oštijeri" u istom delu na svoj. Ne bi se,

istina, smelo zaboraviti da je Držiću ova pluridijalektalnost, usled koje su i neke njegove,

kao i mnoge italijanske komedije ostavljale utisak Vavilonske kule u malome, bila dobro

došla i kao neiscrpni i uvek efikasni izvor smeha: njegovim Dubrovčanima, kao i svim

dobrim građanima sveta, bilo je smešno ono što nije njihovo već i zbog same činjenice

što je njihovo drukčije. Ali bi nesumnjivo na pogrešnom putu bilo svako zaključivanje

koje u ovoj odlici Držićevih komedija ne bi prvenstveno videlo težnju njihovog autora da

koliko god je to ostvarljivo ostane u okvirima verodostojnog. I sigurno samo toj njegovoj

8

težnji za verodostojnošću, a nikako nečem drugom, pogotovu ne pukoj slučajnosti, ima se

pripisati okolnost da je on same komedije dosledno pisao u prozi, što ni izdaleka nisu

učinili svi komediografi njegovog veka. Očigledno, na njega je delovao argument potrzan

u ondašnjim polemikama od strane teoretičara poezije ili pak od samih komediografa koji

su se zalagali za prozu u komedijama: obični čovek u svakodnevnim susretima sa svojim

bližnjima nikad ne upotrebljava stihove i komedija, koja baš običnog čoveka prikazuje u

tim svakodnevnim njegovim susretima sa svojim bližnjima, morala bi da u potpunosti

odbaci stih ako hoće da joj se veruje.

Međutim pored Uga nameće se još likova koji grade celinu eruditne komedije.

Pomet – koji se često služi iskrivljenjim latinskim (makaronski) pokušavajući se prikazati

učenijim nego što jeste, ali i narodnim poslovicama kada se želi približiti Petrunjeli. U

prvom prologu negromant (čarobnjak) Dugi Nos kaže kako je putujući svetom sreo „ljude

nazbilj“ i „ljude nahvao“. Ti su ljudi izmešani u svim zemljama, oni se međusobno

sukobljavaju u svakodnevnici. „Ljudi nazbilj“ su bistri, duhoviti i snalažljivi ljudi dok su

„ljudi nahvao“ nesposobni i intelektualno bezizražajni. Pomet je jedini „čovek nazbilj“ u

čitavoj komediji. Ostale likove možemo svrstati u „ljude nahvao“ zbog toga što su

nesposobni te neki od njih su rasipni (Maro Maroje), a neki su škrti (Dundo Maroje). 

Gledano spolja, komedija Dundo Maroje nije ništa drugo do tipična plautovska

komedija: ona ima svoj prolog i svojih obaveznih pet činova, ona striktno poštuje sva tri

takozvana jedinstva: njena radnja zasniva se na više tipizovanih situacija, kao što su

preoblačenje (Pera) i prepoznavanje (Laura), i njeni su junaci u mnogome standardni

tipovi renesansne i komediografije (Dundo Maroje – škrti starac, Maro Marojev –

lakomisleni i rasipni sin, pomet i Popiva – dosetljive sluge itd.). ali u samoj stvari, Držić

je u svemu tome nalazio svoj poseban put i svoja specifična rešenja, po kojima je njegova

komedija jedno od najoriginalnijih dela naše renesanse.12 Tokovi Držićevog humorasu

mnogostruki i svaki čas drugačiji, i ne daju se sabiti u olake i brze klasifikacije a one se

odlikuju: komičnošću lika, apsurdnošću situacije, neočekivanošću obrta, duhovnošću

replike, galimatijasom nesporazuma, dijalekatskom karikaturom kao i magijskom reči.13

12 Marin Držić: Dundo Maroje, Sarajevo: Veselin Masleša - 1986., str. 17.

13 Isto, str. 20

9

Sve su to odlike vrlo krupne i veoma retke Držićeve poezije. Naime, utilitarnost

poezije Držić nije svodio jedino na njene imanentne vrednosti i na njene stvaralačke

sokove; on je hteo da poezija sadrži i neku svoju poruku, nedvosmislenu i direktnu, lako

uočljivu. U tom je pogledu vrlo karakteristična i zapravo najkarakterističnija

komedija Dundo Maroje; dva teksta koja joj stoje na početku, onaj koji pripada Dugome

Nosu i onaj koji izgovara Prolog, kapitalni su tekstovi Držićeve poetike između ostalog i

zato što je u njima dubrovački pesnik odrešito pripisivao pedagoška nastojanja svojoj

komediografiji:  "Komedija ... će svršit u veselje.Ma vi na tome nemojte stat. Od lude

djece čuvajte dinara, er se je ovjezijeh komedija njekoliko arecitalo (odigralo) nazbilj u

vašem gradu, koje su svršile u tradžediju, er nije svak srjeće Dunda Maroja".14 Dovodeći

te ličnosti na scenu i gurajući ih iz akcije u akciju, komediografi renesanse, i Držić sa

njima, trudili su se, a to im je čak bila i dužnost, da i te ličnosti, kao i te akcije, budu u

punoj saglasnosti s onim što je verovatno i što je moguće. Nije, naravno, time rečeno da

su one morale da budu istinite i da predstavljaju u svemu verne kopije onoga što je život

u stanju da ponudi.

Ako dakle teorijski propisi nisu renesansnog komediografa obavezivali da na

pozornicu iznosi golu i neizmenjenu istinu, on se ipak, oblikujući svoju istinu, nije smeo

odreći načela pune verodostojnosti onoga što prikazuje. Njegov trgovac imao je da se

ponaša kao trgovac, a ne recimo kao knez; mladić nije mogao da razmišlja kao starac;

vojnik je morao da bude grub, a ne osećajan; kurtizana nije smela da bude verna.

Ko god zna Dunda Maroja i ko god pamti njegovog Pometa, ko god se seti

njegovog Skupa i ko god ne zaboravlja njegovog Arkulina, moći će lako i tačno da

proceni u kojoj je meri Držić nastojao da ostane veran ovome načelu i koliko je ono,

prema tome, bilo od značaja za čitavu njegovu poetiku. Samo doslednim poštovanjem

toga načela uostalom mogu se objasniti i poneke dalje osobine Držićeve komediografije,

kao i renesansne komediografije uopšte. Otuda i ta okolnost da Ugo Tudešak, koji je

Nemac, ima svoj posebni žargon, a Pedant Krisa, koji je sav zanet klasikom, opet svoj. I

14 Miroslav Pantić: Iz književne prošlosti - studije i ogledi, Beograd: SKZ, 1978., str. 77.

10

otuda, najzad, i to da Turčin u Mandi govori na svoj način, a Grk u istoj komediji na svoj,

i Sadi Žudio u Dundu Maroju na svoj, a rimski "oštijeri" u istom delu na svoj.

Ne bi se, istina, smelo zaboraviti da je Držiću ova pluridijalektalnost, usled koje

su i neke njegove, kao i mnoge italijanske komedije ostavljale utisak Vavilonske kule u

malome, bila dobro došla i kao neiscrpni i uvek efikasni izvor smeha: njegovim

Dubrovčanima, kao i svim dobrim građanima sveta, bilo je smešno ono što nije njihovo

već i zbog same činjenice što je njihovo drukčije.15 Ali bi nesumnjivo na pogrešnom putu

bilo svako zaključivanje koje u ovoj odlici Držićevih komedija ne bi prvenstveno videlo

težnju njihovog autora da koliko god je to ostvarljivo ostane u okvirima verodostojnog.

3. ZAKLJUČAK

15 Isto, str. 89.

11

Marin Držić je u Dundu Maroju pošao od uslovljenosti jednog strogo definisanog

i precizno kodifikovanog literarnog žanra. Svaki iole prisniji dodir s delom Marina

Držića morao bi, neminovno, da nas za novi korak približi izvesnosti: Držić je to svoje

delo gradio na temeljima i u punom skladu s normama neke svoje unapred utvrđene ili u

trenutku izabrane poetike. Takav su put oduvek prelazili svi veliki pisci i njega nije

mogao mimoići ni znameniti komediograf iz starog, renesansnog Dubrovnika. A posebno

je, i sasvim drugo, i u krajnjoj liniji nebitno pitanje da li se oni, i Držić sa njima, po tom

putu kreću sa punom svešću o svom činu ili samo vođeni nejasnim stvaralačkim

nagonom.

Držićevo delo, tako krupno po značaju i toliko jedinstveno kao pojava, danas ne

poznajemo ni približno u njegovoj celokupnosti: od nekih njegovih komedija do nas su

došli tek puki naslovi, a od svih drugih sačuvali su se jedino ostaci, kojima svaki put

nešto nedostaje, jednom na početku, drugi put na kraju. Pre svega, Držićeva poetika, biće,

izvan sumnje, siguran i pouzdan, možda čak najsigurniji i najpouzdaniji putokaz do

pesnika i njegovog dela – kao što su, sa svoje strane i na svoj način, oni pouzdan i siguran

put do nje – pa stoga i pokušaj da se ona odredi i izdvoji, da se opiše i definiše ne može

predstavljati suvišan trud, čak i uz pretpostavku.

3. LITERATURA

1. Marin Držić: Dundo Maroje, Sarajevo: Veselin Masleša - 1986.

12

2. Zlata Bojović: Renesansa i barok – studije i članci o dubrovačkoj

književnosti, Beograd, Filološki fakultet 2003.

3. Zlata Bojović: Dundo Maroje Marina Držića, Beograd, 1982.

4. Miroslav Pantić: Iz književne prošlosti - studije i ogledi, Beograd:

SKZ, 1978.

13