nacional i zam

УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

ПОЉОПРИВРЕДНИ ФАКУЛТЕТ

ЗЕМУН

СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ СОЦИОЛОГИЈЕ

Тема: Појам, настанак и различита значења национализма

Професор: Студент:

Др. Сретен Јелић Стефан Пауновић VV 14/411

Beograd, jul, 2014.

Семинарски рад

Садржај

Уводна разматрања.........................................................................................

1. Увод...........................................................................................................

Кључна разматрања........................................................................................

1. Настанак и употреба појма.....................................................................

2. Национализам - историјски ограничен феномен..................................

3. Корени национализма у социјално-политичкој теорији......................

4. Различита значења појма..........................................................................

Закључна разматрања......................................................................................

1. Закључак.....................................................................................................

Литература..........................................................................................................

Страна 1

Glisa, 07/03/15,

што би ти рекао...ХВАЛИ

Glisa, 07/03/15,

ХВАЛИ


УВОДНА РАЗМАТРАЊА

1. Увод

Страна 2


КЉУЧНА РАЗМАТРАЊА

1. Настанак и употреба појма

Реч национализам служи, у основи, да се њоме означе врло разнородни појмови.

Чак и у једном истом језику ова реч има разноврсне одредбе, као што су:

1. Врctа људског осећања,

2. Типови теорија или идеологија,

3. Карактер политичког покрета и активности,

4. Облик људског понашања и

5. Одређена врста друштвених процеса.1

Осим тога, историјско и теоријско разумевање појма национализма отежано је и

његовим разноврсним значењем у појединим језицима. Тако и у релативно блиским,

односно европским језицима национализам нема сасвим идентично значење (нпр. у

француском - nationalisme; немачком - Nationalisimus; италијанском - Nazioonalizmo;

енглеском - Nationalism; шпанском - nacionalismo; - док, с друге стране, у неким

неевропским језицима речи које значе или се углавном преводе као национализам -

qawmiuua (арапски), Min-tsu chi-i (кинески), кокка shugi (јапански) и l'ummiuut

(хебрејски) - кат кад представљају и нешто у основи различито од европског

стереотипа о национализму.2

Гледано лексички и историјски, и „национално“ и „национализам“ су деривати

од речи „нација“, која, исто као и њени деривати, потиче од латинске речи natio

(рођен). То значи да је првобитно значење нације укакзивало на заједницу људи

повезаних рођењем.

Мишљење о томе када је настала и употребљена реч национализам су подељена.

Једни, као што је савремени енглески политолог Антони Смит, сматрају да је

национализам први пут поменут још у XV веку на Лајпцишком универзитету.3 Други,

попут америчког писца Дон Луиђи Стурзо, сматрају да је ова реч настала тек у току

прошлог века.4 Наглашавајући да је термин „национализам“ први пут поменут на

Лајпцишком универзитету, који је основан 1409. године“, А. Смит опомиње да је „дух

1 Сурчулија Ж., Социолошка хрестоматиа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1999, стр. 218.2 Shafer B., Faces of nationalism, New York, 1972, pp. 7-8.3 Smith A., Theories of nationalism, Duckworth, 1971, p. 167.4 Don Luigi Sturzo, Nationalism and internationalism, New York, 1946, p. 4.

Страна 3


у коме је термин био употребљаван био узак: Савез за одбрану заједничких интереса

сународника једне од четири „нације“ међу лајпцишким професорима“5 Дон Луиђи

Стурзо, напротив, рађање речи национализам везује за настанак у прошлом веку три

„изма“: либерализам, социјализам и комунизам. „Све ове четири речи имају веома

сличне корене... Њихова имена су: нација, слобода, друштво и заједница. „Исм“ је

додат њиховим придевима и трансформисао их у именице. На тај начин, баш као што

је либерално (које значи нешто друго) постало либерализам, социјално - социјализам,

заједничко - комунизам, тако је национално постало национализам...“6 Стога се чини да

реч национализам, иако, историјски гледано, помињана и раније у модерном смислу

није старија од 150. година.

Реч национализам је, несумњиво, настала у Европи заједно са нацијом, али је,

као што је речено, у главним европским језицима имала различита значења. На то

посебно упозорава у свом „извештају“ група чланова Краљевског института у

Лондону: „Различита значења речи „нација“ проузрокује разлике у

кореспонденцијским значењима која се дају дериватима као што су „национално“

(national), „национализам“ (nationalism).7

Наиме, чак и у оквиру једног истог језика, као што је, нпр. енглески, речи нација

и нациионализам, зависно од времена и начина употребе, попримају при томе

разноврсна значења. Данас се реч националист понекад употребљава у трећем смислу,

да означи човека који тежи да егзистирано означи своју нацију као вредност већу од

свих других.

2. Национализам - историјски ограничен феномен

У савременој политичкој и социолошкој науци, као и историји, преовлађује

схватање да национализам као социјална појава настаје заједно са нацијом, као

специфичан израз односа људи према својој (или туђој) нацији, односно облик односа

међу нацијама као историјским и друштвеним колективитетима. Међутим, могу се

сусрести, не ретко, и другачија мишљења. Са тог становишта сва мишљења о времену

и начину настанка национализма могу се поделити у две групе: 1) неисторична и 2)

исторична. Неисторична схватања не везују настанак национализма за историјско

настајање нације током XVIII и XIX века, односно буржоаско-демократске револуције.

5 Smith A., Theories of nationalism, Duckworth, 1971, p. 168.6 Don Luigi Sturzo, Nationalism and internationalism, New York, 1946, p. 2.7 Сурчулија Ж., Социолошка хрестоматиа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1999, стр. 219.

Страна 4


Напротив, ставља се занк једнакости између национализма и тзв. трибализма који је

егзистирао међу средњовековним племенима и народима. Носиоци овог схватања

најчешће се срећу међу историчарима и оним теоретичарима који под нациионализмом

подразумевају стање свести или лојалност групи, односно социјалној средини. У том

погледу типично је и утицајно схватање историчара Charltona Hausea и Louisa Snydera.

Док Haues истиче како је из антрополошких студија „очито да је трибализам, који

егзистира међу примитивним народима данас и који је вероватно би на врхунцу своје

моћи пре појаве писане историје, врста национализма.8 Snyder посебно примећује да

национализам није ни у својој модерној форми нов феномен „већ више оживљавање и

јединство старих трендова. Он егзистира кроз незреле форме, као трибализам

примитивних народа“.9 И по једном и по другом схватању, трибализам није ништа

друго до „незрели“ национализам. Наиме, већ су старовековна племена и народи били

одани заједници у којој су живели (Грци су поседовали хеленски дух или изражавали

оданост градовима - Атини, Спарти, Коринту, - а Римљани императору или републици)

и гајили су нетрпељивост према „варварским“ племенима и народима који су их

окруживали. Овај тзв. племенски национализам је кроз историју „прерастао у

метрополизам (везиван за град, државу или културни центар) или локализам (везиван

за села и регион), близак модерном регионализму или рурализму. Међутим, свесни

изгледа могућих слабости свога схватања, неки аутори нису искључиви, већ напротив,

попут Snydera, признају да је та врста групне кохезије, која егзистира током средњег

века, ипак „ближа примитивном локализму него модерном национализму“.10

Према историчном схватању национализам је, иако има одређене корене у

старијој историји, последица новијег развитка људског друштва и настаје на одређеном

ступњу историје, са грађанском епохом, у време формирања првих нација и

националних држава. То значи да су за настанак нациионализма биле потребне

одрешене социјално-економске, политичке, културне и теоријске претпоставке

карактеристичне за позни XVIII и XIX век, познат као „век националности“ и раста

грађанске класе. Стога многи аутори, пре свега марксисти, али не само они, везују

настанак национализма за негирање феудалних односа, победу буржоазије, њено

подизање до владајуће класе историјски нове друштвене заједнице - нације. У том

погледу карактеристичне су речи Н. Кohna, који се дуго и опсежно бавио

8 Haues C., Nationalism – historical development, „Encyclopedia of the Social sciences“, New York, 1937, p. 241.9 Snyder L., The dinamicy of nationalism, New York, 1964, p. 29.10 Snyder L., The dinamicy of nationalism, New York, 1964, p. 29.

Страна 5


истраживањем национализма: “...људска осећања љубави према завичају природан су

елеменат на коме се национализам формира: али национализам није природан

феномен, није продукт „спољних“ или „природних“ закона; он је продукт раста

социјалних и интелектуалних фактора на одређеном ступњу историје“.11 То значи да

национализам није универзални феномен, карактеристичан за људско друштво откад

оно постоји, већ последица формирања и развитка грађанског друштва. Већина аутора

који заступају исторично схватање о настанку национализма (његова прва велика

манифестација је била француска револуција која му је дала нов, велики, преломни

подстрек, истиче и велики значај државне централизације, коју су нешто раније

извршили апсолутни монарси, за изградњу нације и национализма.

Ми наравно, сматрамо да је једино исторично схватање национализма у складу

са марксистичким поимањем историје људских друштава. Национализам се, наиме,

мора нужно повезивати са настанком националних држава грађанске нарави, током

буржоаско-демократских револуција које прокламују принцип суверености и везују га

за нацију . Овај талас националмзма из Еиглеске и Француске ширио се током XIX

века преко западне, а затим преко Источне Европе, да би у XX веку захватио целу

Европу и проширио се на Јужну Америку, Азију и новоформиране афричке државе.

3. Корени национализма у социјално-политичкој теорији

Рекли смо да су материјални услови за појаву национализма створени у време

формирања првих националних држава током грађанских револуција, поткрај XVIII и

почетком XIX века. Но, политичке идеје које су припремиле духовни терен за

формирање националних држава датирају, по свему судећи, нешто раније. Најчешће се

сматра да идеје национализма и највише оданости националној држави настају као

резултат истовремене и противречне егзистенције: а) политичких идеја о држави и

апсолутној власти монарха као једино рационалном ауторитету и б) политичких идеја

школе природног права, које су у политичкој филозофији Џона Лока трансформисане и

систематизоване у образложење грађанске револуције, и концепт демократског

индивидуализма, као ограничења власти владе. Међугим, тек „Русо је одредио

теоријске основе на којима је сам национализам XIX века могао бити изграђен...“12

Наиме, кроз своју теорију уговорне политичке заједнице људи Русо је сасвим добро

11 Kohn H., The idea of nationalism, New York, 1946, p. 6.12 Сурчулија Ж., Социолошка хрестоматиа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1999, стр. 219.

Страна 6


разумео потребе за државом као јединственим ауторитетом, и њему је првом пошло за

руком да помири ове очевидно противречне захтеве: захтев за рационалним државним

ауторитетом и личном слободом појединца, у једној систематичној политичкој

филозофији. Тако је, од самог настанка, национална идеологија носила у себи два

садржински противуречна тока и захтева, покушавајући да их помири. Један је захтев

за јединственим, државним ауторитетом и апсолутним суверенитетом (изражен у

сувереној власти националне државе), а други захтев за индивидуалном слободом

појединца и демократским правима грађана. Само током и непосредно после

револуције (фаза тзв. грађанског либерализма) успела је национална идеологија да

обезбеди равнотежу ових двају противуречних захтева Наиме, у то време грађанска

национална свест још увек поседује извесне либералистичке грађанско- демократске

елемене. Буржоазија има и осећа извесне обавезе према обећањима датим током

револуције. Касније, од половине XIX века, недемократски, ауторитарно-

милитарчстички елементи, које у клици назиремо већ у првим Наполеоновим

ратовима, добијају превагу и национална идеологија постаје недемократска

репресивна, националистичка.

4. Различита значења појма

Национализам не опада у ред појава и појмова чије је научно дефинисање

занемарено. Напротив. У науци, међутим није остварено јединство погледа на овај

феномен. Може се слободно рећи да има исто толико значења и дефиниција

национализма колико и теоретичара који су се овим проблемом бавили. Више је узрока

таквом стању. Први је узрок комплексност саме појаве (услед чега је она предмет

мултудисциплинарне анализе); други узрок је историчност, социјална трансформација

саме нације, због чега долази до нужних иновација у значењу и дефинисању појма

национализам.

Зависно од историјског периода, научне дисциплине и аксиолошког

опредељења аутора, национализам је добијао различита значења: доктрине, теорије,

идеологије процеса националне изградње или активности политичких покрета и

партија. Но ипак, сви аутори се, уопште узев, могу грубо поделити на оне који под

национализмом подразумевају или 1) позитивну или 2) негативну социјалну појаву,

посматрано са аксиолошког, етичког и ширег социјалног становишта.

Страна 7


За рељефну илустрацију вишезначности феномена национализма као пример се

може навести анализа пописа бројних значења коју сусрећемо код А. Смита. Он наводи

осам различитих значења овог појма, која ћемо, ради потпунијег увида, таксативно

набројати:

1. „Национални карактер или националност;

2. Идиом, фраза или црта својствена „нацији“;

3. Осећање жртвовања за једну нацију и представљање њених интереса;

4. Истицање аспирација за независност и уједињење нације;

5. Политички програм отелотворења таквих аспирација и организационе форме;

6. Форма социјализма, базирана на национализацији индустрије;

7. Доктирна божанског избора нације;

8. Цео процес формирања нације у историји“.13

Но, иако су значења која се дају национализму очигледно врло разноврсна и

неусаглашена, обавеза је науке да, ако ништа друго, а оно барем изврши кохерентно

груписање постојећих дефиниција и схватања национализма. У том смислу,

покушаћемо да укажемо на неке од могућих критерија груписања дефиниција и исказа

о национализму. При том се не бисмо могли сложити са L. Doobom који сматра да је

могуће лако формирати критерије за дефинисање појма национализма и „да било која

група у прошлости, садашњости или будућности може бити названа националистичком

ако задовољи критерије који су постављени“.14 Напротив, сматрамо да је формирање

објективних критерија за дефинисање било које сложене социјалне појаве врло

комплексан, нимало лак проблем, што се особено може односиги на феномен

национализма. Ако је већ тешко утврдити објективне (кохерентне, на науци засноване)

критерије дефинисања национализма, чини се да је могуће и нужно извршити

груписање неких постојећих (у основи разноврсних и у литератури присутних)

схватања и дефиниција.

Постојеће дефиниције и искази могу се поделити:

1. Према предметном критерију на:

a) сентименталистичке, који под национализмом подразумевају осећање

(најчешће лојалности и оданости нацији), стање свести и људског духа; и

13 Smith A., Theories of nationalism, Duckworth, 1971, p. 171.14 Doob L., Patriotism and nationalism, London, 1965., pp. 5-6.

Страна 8


b) структуралистичке, који национализам везују за политичку делатност

бдређених делова социјалне структуре, односно, социјалних покрета

(нацноналнстички покрети), и конкретно понашање њихових појединачних

и групних субјеката (националности). Наравно, постоји и један мањи број

аутора који покушава да споји оба помеиута метода дефинисања.

1. Према аксиолошком (социјално-вредносном) критерју на:

a) вредносно позитивне; и

b) вредносно негативне, дефиниције, од којих прве, како и сам назив

говори, дају позитивно, а друго изричито негативно значење. Већина

аутора не одређује епитет позитивног или негативног овом појму

национализма, али се из општег става и целине садржаја може

имплиците закључити о којој врсти вредносног одређења је реч.

Такозване сентименталистичке дефиниције и искази су у литератури бројнији.

Указаћемо само не неке од њих које нам се чине карактеристичним по свом значењу и

ширини утицаја.

Према врло утицајном мишљењу Ханса Коха „национализам је најпре и изнад

свега стање свести, акт осећања, које од француске револуције све више и више постаје

својствено човечанству“.15

Слично је и схватање L. Syndera: „Национализам је стање духа, осећање, или

сентимент групе људи која живи у добро одредивој географској области, говори

заједничким језиком, поседује литературу у којој су испољене националне аспирације,

повезана је заједничком традицијом и у неким случајевима има заједничку религију“.16

Познати историчар C. Hayes чије је учење извршило снажан утицај на млађе ауторе,

види национализам као „јединство патриотизма са сазнањем о националности“, док B.

Shafer, позивајући се на Hayesa, пише: „Национализам је, како је Хејс рекао, осећај у

коме је патриотизам сједињен са националношћу или, постављено на други начин,

вероватно је да појединац може бити одан својој нацији, својој земљи, вредностима и

држави“.17 Слично поменутим и многи други аутори дају национализму превасходно

значење сентимената, осећања лојалности, солидарности и оданости 92

Чисте, тзв. структуралистичке дефиниције национализма у литератури се

релативно ређе срећу. У овом свом значењу национализам је социјални (политички, 15 Kohn H., The idea of nationalism, New York, 1946, p. 10.16 Snyder L., The dinamicy of nationalism, New York, 1964, p. 2.17 Shafer B., Faces of nationalism, New York, 1972, p. 17.

Страна 9


односно национални) покрет, одређена карактеристика понашања нације као

социјалног колективитета и групе. Илустрације ради, социолог Мах Wirth дефинише

национализам кao „социјалне покрете који настоjе да стекну, одрже или промене

позицију у свету у коме се нације конфронтирају у виду међусобног супротстављања,

одиосно коцфликата“.18 У том смислу и A. Smith узима социјалну групу као основ за

тумачење феномена национализма. У својој класификацији он прави разлику између

„етноцентричког“ (који се среће у старом и средњем веку) и „полицентричког“ (тзв.

модерног) национализма. За „етноцентрички“ национализам „моћ“ и „вредност“ су

нераздвојиви од његове властите културне групе... Моја је група оличење мудрости,

лепоте, светлости, културе; одатле власт као атрибут аутоматски припада мојој групи...

„Полицентрички“ национализам, насупрот, полази од премисе да постоје многи центри

стварне моћи; друге групе имају добре, узвишене институције које би било добро да и

ми следимо или прилагодимо... Он чезне да се придружи „породици нација“.19

Поклањајући пажњу културној страни национализма, амерички социолог

Флоријан Знанијецки, потенцирајући њену важност, идентификује национализам као

„активну солидарност националног културног друштва“.20

Edward Krehtiel даје примат политичкој суштини национализма и одређује га

као „политички систем егзистенције суверених држава“, док Мах Hildbert разликује

шире и уже значење.21 Шире значење је по својој природи сентименталистичко и

изједначује национализма са патриотизмом као делатност милитарних група и

масовних политичких партија.

Док тзв. „сентименталистичко“ дефинисање национализма претежно акцентује

социјално-психолошке елементе, тзв. „структуралистичко“, по правилу, за основ

објашњења национализма узима неке од, иначе важних, елемената социјалне структуре

(уже или шире социјалне колективитете, групе, покрете, партије итд.).

Сматрамо да су тзв. „структуралистичке“ дефиниције у већини случајева успеле

да избегну једностраност коју у основи показују тзв. „сентименталистичке“

дефиниције, јер се једна таква социјална појава као што је национализам заиста не

може поуздано објаснити уколико се не пође од социјалних (материјалних) носилаца

националистичке активности, понашања, па и осећања. Према томе, ми ћемо се у

18 Wirth M., Types of nationalism, „American Joumal of sociology“, No XLI, 1936., p. 7623.19 Smith A., Theories of nationalism, Duckworth, 1971, p. 172.20 Национално културно друштво је његов синоним за национализам: оно поседује заједничку и посебнулитерарну културу и као независна организација функционише са циљем заштите раста и експанизије за будћност, Znawecki F, Modern nationalities, London, 1951., p. 21.21 Hildbert M., Nationalism, „Political encyclopaedia of the Social sciences“, New York, 1937., No, XI, p. 23.

Страна 10


властитом одрешењу национализма делимично користити. методом тзв.

„структуралистичких“ дефиниција, настбјећи при томе, да избегнемо њихов главни

недостатак у анализи ове појаве, који се састоји очигледно, у занемаривању крајњих

узрока национализма које, по нашем мишљењу, треба тражити у реалним

материјалним, социјално-економским односима и класним противуречностима

друштва на одређеном ступњу развоја производних снага. Уважавајући и у нашем

одређењеу према национализму важност неких психо-социјалних елемената, који

нарочито код појаве ове нарави могу имати значаја, свесни смо да они ипак не могу

бити релевантан основ за научно објашњење крајњих социјалних узрока појаве

национализма.

Још значајнијом чини нам се подела на оне ауторе који национализму дају

вредносно „позитивно“ и оне које му дају „негативно“, друштвено и вредносно

регресивно, реакционарно значење, које и ми сами употребљавамо.

Под национализмом у његовом „позитивном“ смислу у литератури се најчешће

подразумева синоним за припадност и патриотску лојалност одређеној нацији,

залагање за националну еманципацију, слободу, независност, политичко самоодређење

и сувереност своје нације. „Позитивним“ национализмом најчешће се изражава

позитиван однос појединца према слободи и вредностима нације, односно националне

државе којој припада. Може се основано претпоставити да „позитивни“ национализам

изражава најмање равнодушан, ако не и позитиван однос према другим нацијама.

Једном речју „позитивни“ национализам треба да означи уобичајено, нормално

изражавање националног. Већина аутора, заправо сви они чије смо дефиниције већ

изнели као „сентименталиетичке" или „структуралистичке“, национализму даје

искључиво ово, друштвено и вредносно позитивно значење. Међу њима је и признати

психолог Гицков. По њему, „национализам или национална лојалност, или

патриотизам, или осећање националне повезаности су синоними чија је заједничка

карактеристика да представљају предиспозицију појединаца да реагују позитивном

подршком према својој националној држави...“22 За разлику од схватања које

изједначава „позитивни“ национализам са патриотизмом и националном лојалношћу,

постоје и мишљења, особито неких аутора из социјалиситчких земаља, да „позитивни“

национализам егзистира само код оних зависних народа који воде борбу за национално

ослобођење и против империјализма. У југословенској политици, теорији и пракси,

пак, а и у оријентацијама неких других земаља и покрета, то што се код горе

22 Цитирано према: Рот Н., Психолошки садржај национализма, „Филозофија“, бр. 1/70

Страна 11


поменутих аутора квалификује као „позитивни“ национализам назива се

националноослободилачким покретом зависних, угњетених народа. Стога сматрамо да

борбу зависних народа, уистину, социјално политички узев, заиста треба

квалификовати као националноослободилачку, а не као националистичку, па и онда

када се томе даје „позитивно“ значење. Међутим, треба приметити да и у неким

националноослободилачким покретима угњетених народа може бити противуречних,

па и националистичких тенденција и у његовом регресивном, негативном значењу -

али то не сматрамо адекватним основом да се цео ослободилачки покрет квалификује

као националистички.

Националаизам у вредносно негативном значењу ове речи служи многим

ауторима за означавање разних облика националне доминације, експлоатације,

односно екстремног изражавања, апсолутизације и глорификовања националног.

Овакво значење национализма нарочито често се среће код аутора марксистичке

оријентације.

Још чешће, у литератури и политичкој пракси, „негативним“ појмом национализма

означава се свакао пренаглашено истицање права и вредности своје нације или

националне државе, уз истовремено оспоравање права, па чак и егзистенције других

нација и народа.

Аутори, по правилу, и не употребљавају термин „позитивно“ или „негативно“

при одређењу национализма, већ остављају да се на основу анализе појмовног садржаја

закључује, или наслућује, о којој врсти схватања национализма је реч. Најтеже је,

разумљиво, у оним случајевима када аутор непрецизно употребљава појам

национализма истовремено и у једном и другом од поменутих значења. Тада су могући

или, чак, неминовни не само терминолошки, већ и други неспоразуми.

Са двоструким значењем појма национализма сусрећемо се и у

енциклопедијским тумачењима појма и природе национализма. Тако у Малој

политичкој енциклопедији и Енциклопедији Лексикографског завода појам

национализма није прецизно одређен, односно употребљава се такође у свом

двоструком, и ,,позитивном“ и „негативном“ значењу.23 И познати руски аутор П. Н.

23 У Малој политичкој енциклопедији национализам означава: 1) шовинистичку или заинтересовану идеологију или култ „сопствене“ нације, а у име нације као апстракције и за рачун агресивних и уских класних утицаја, 2) доктрину о националној искључивости и изолованости (национализма против сарадње „и интернационализма“). Очигледно, овде је реч о тзв. „негативном“ национализму. Међутим, у даљем тексту национализам се одређује и као: 3) „покрет или тежња за националном независношћу (национализам против хегемонизма и стране доминације“; 4) политички принцип чији је динамизам у улози или преувеличавању националних стварности и кретања („век националности“). Очито да је у другом делу ове енциклопедијске дефиниције реч о национализму у његовом „позитивном“ значењу.

Страна 12


Федосејев полази од тога да национализам може имати двоструко значење: прво, да је

то буржоаска идеологија, и, друго, да је то „израз угњетених нација против угњетавања

од стране великодржавне нације“.24

Међу схватањима која чак и терминолошки праве разлику између „позитивног“

и „негативног" национализма треба посебно забележити и схватање С. Шувара. По

њему „национализам је схватање и понашање усмерено на афирмацију властите нације

на уштрб других нација. То је најкраћа могућа дефинициа, која национализму придаје

негативно значење. Међутим, национализам је могће и позитивно дефинисати, али

само у строго одређеним историјским условима“.25 Ови историјски услови везују се за

период у коме су се у Европи формирале нације. У том периоду национализам се

испољавао као национална свест везана за борбу младе буржоазије против феудалне

распарчаности и апсолутизма. Национализам је у таквим историјским приликама био

прогресиван.

Употреба појма национализма у његовом двоструком значењу може изазвати

велике тешкоће, посебно ако аутор не нагласи да ли овом појму даје „негативно“

значење (шовинистичка мржња према другим нацијама и негирање њихових основних

права) или, пак „позитивно“ значење (које под национализмом подразумева тежњу за

националном слободом, независношћу и равноправношћу). А то су, очито, две

различите ствари. Уколико се не направи прецизна разлика, долази до појмовно-

терминолошких неспоразума, не улази се у срж проблема и у расправу о стварним

разликама у гледању на суштину саме појаве. Једноставно, због појмовних не досеже

се до садржинских неспоразума, слагања или неслагања...

ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА

1. Закључак

24 Федосеев П., Ленинское учение по националному вопросу и савременсти, „Вопроси Истории КПСС“, бр. 4/1970., стр. 68.25 Шувар С., Унитаризам и национализам у савременој југословенској стварности, „Политичка школа ЈНА“, Београд, 1972.

Страна 13


ЛИТЕРАТУРА:

1. Don Luigi Sturzo, Nationalism and internationalism, New York, 1946.

2. Doob L., Patriotism and nationalism, London, 1965.

Страна 14


3. Haues C., Nationalism – historical development, „Encyclopedia of the Social

sciences“, New York, 1937.

4. Hildbert M., Nationalism, „Political encyclopaedia of the Social sciences“, New

York, 1937.

5. Kohn H., The idea of nationalism, New York, 1946.

6. Shafer B., Faces of nationalism, New York, 1972.

7. Smith A., Theories of nationalism, Duckworth, 1971.

8. Snyder L., The dinamicy of nationalism, New York, 1964.

9. Wirth M., Types of nationalism, „American Joumal of sociology“, No XLI, 1936.

10. Znawecki F, Modern nationalities, London, 1951.

11. Рот Н., Психолошки садржај национализма, „Филозофија“, бр. 1/70.

12. Сурчулија Ж., Социолошка хрестоматиа, Завод за уџбенике и наставна

средства, Београд, 1999.

13. Федосеев П., Ленинское учение по националному вопросу и савременсти,

„Вопроси Истории КПСС“, бр. 4/1970.

14. Шувар С., Унитаризам и национализам у савременој југословенској

стварности, „Политичка школа ЈНА“, Београд, 1972.

Страна 15

nacional i zam

Documents