mpp, predavanja nedelja xiii

Međunarodno privatno pravoPredavanja, 31.5.2013.

Priznanje i izvršenje stranih sudskih Priznanje i izvršenje stranih sudskih odlukaodluka

• Priznati i izvršiti stranu presudu: prihvatiti je kao pravnosnažnu odluku i kao izvršni naslov – izjednačiti je u dejstvima sa domaćim odlukama (najvažnija dejstva odluke: pravnosnažnost, izvršnost, konstitutivnost i činjenično i intervencijsko dejstvo).

• Sistemi priznanja i izvršenja stranih sudskih odluka:

1. Sistem ograničene kontrole – najšire prihvaćen u svetu i prihvata ga i naše pravo

2. Sistem neograničene kontrole

3. Sistem revizije iz osnova, po meritumu

4. Sistem novog postupka

5. Sistem nepriznavanja (ili neizvršavanja) stranih odluka.

Doc. dr Žaklina Spalević


• Pojam strane sudske odluke: odluka stranog suda i drugih, nesudskih organa (npr. upravnih) koje su po svom statusu i dejstvima izjednačene sa sudskim – po pravu države u čije ime su donete.

• Sudsko poravnjanje: izjednačeno je sa sudskom odlukom – samo ukoliko je u zemlji porekla izjednačeno sa sudskom odlukom.

• Za podobnost za priznanje:

Nije bitno kako se naziva odluka stranog organa (presuda, rešenje, ili se ona obeležava na neki drugi način)

Nije bitna vrsta postupka u kome se o građanskopravnom pitanju odlučivalo (parnični, vanparnični, krivični, administrativni...)

Međupresuda je snabdevena materijalnom pravnosnažnošću i podobna je za priznanje

Privremena mera nije konačna odluka i nije podobna za priznanje.



• Princip bilateralizacije: primena jednakih merila na simetrične situacije u zemlji, odnosno u inostranstvu.

• Odstupanja od principa bilateralizacije: kod zahteva domaćeg državljanina da se u domaćoj državi prizna odluka one strane države u kojoj se ne priznaju domaće odluke, i kod postavljanja normi o međunarodnoj nadležnosti – ne izjednačavaju se merila o direktnoj i indirektnoj nadležnosti, već se postavlja isljučiva nadležnost domaćeg pravosuđa kao jedina prepreka za priznanje strane odluke.

• U vezi sa pitanjem po kom se pravu prosuđuju dejstva stranih odluka na domaćoj teritoriji, postoje tri shvatanja: 1. Sistem upodobljavanja – priznata strana odluka se izjednačava sa odlukom zemlje priznanja (naš sistem); 2. Sistem pozajmljivanja – priznata strana odluka ima ista dejstva koja ima u zemlji čiji ju je sud doneo; 3. Kombinovani sistem – priznata strana odluka ima ista dejstva koja ima i po pravu zemlje odluke i po pravu zemlje priznanja.



• Uslovi (smetnje) za priznavanje stranih odluka:

Međunarodna nadležnost suda koji je doneo odluku

Prema prvom (najstrožijem) rešenju – strani sud ne može da bude nadležan ako u datom sporu može da sudi i domaći sud (nije nigde u potpunosti prihvaćeno)

Prema drugom rešenju – pravila o direktnoj nadležnosti su izjednačena sa pravilima o indirektnoj nadležnosti (koncept bilateralizacije)

Prema trećem (najblažem) rešenju – priznaće se nadležnost stranog suda u svakom slučaju, sem ako je strani sud postupio u sporu za koji je isključivo nadležno domaće pravosuđe (prihvaćeno u ZMPP)

ZMPP postavlja i jedno pravilo o tome da u bračnim sporovima pod određenim uslovima ni isključiva nadležnost domaćeg suda ne predstavlja prepreku za priznanje odluke stranog suda.



Pravnosnažnost, odnosno izvršnost strane sudske odluke

Poštovanje prava odbrane

Odsustvo pravnosnažne domaće odluke u istoj stvari

Odsustvo ranije započetog postupka pred domaćim organom u istoj stvari

Uzajamnost

Poštovanje javnog poretka.

• Posebna pravila o priznanju odluka koje se tiču statusa:

Odluke koje se tiču ličnog stanja domaćih državljana – strana odluka mora biti u saglasnosti sa domaćim materijalnim pravom: samo u onim slučajevima u kojima bi, prema kolizionim normama ZMPP, merodavno bilo domaće materijalno pravo; strana odluka se može priznati i ako pri njenom donošenju nije primenjeno domaće, već strano pravo, ako ta odluka bitno ne odstupa od domaćeg prava koje se primenjuje na takav odnos



Odluke koje se tiču statusa državljana države porekla odluke – uslovi za priznanje su bitno uprošćeni, tj. olakšani jer domaći sud pred kojim se traži priznanje samo proverava da li su ispunjeni uslovi koji se tiču pravnosnažnosti, prava odbrane i odsustva domaće odluke ili ranije započetog postupka u domaćoj zemlji u istoj stvari; ne insistira se na uslovima nadležnosti, javnog poretka i uzajamnosti

Odluke koje se tiču statusa državljana trećih država – strana odluka će se priznati samo ako ispunjava uslove za priznanje koji se postavljaju u pravu države o čijim se državljanima radi, uz uslove koje postavlja ZMPP.

• Postupak priznanja i izvršenja stranih sudskih odluka: o priznanju stranih sudskih odluka u domaćoj državi može odlučivati samo sud, a ne i neki drugi organ – opravdano obzirima složenosti pitanja i stučnosti koja se zahteva; o priznanju odluka sud može raspravljati na dva osnovna načina: kao o glavnoj stvari i kao o prethodnom pitanju u drugim sudskim postupcima.



• Pravila Brisel I Regulative (BR) o priznanju i izvršenju stranih sudskih odluka:

Kreiranje evropskog sudskog prostora u kojem će kretanje sudskih odluka biti nesmetano

Olakšan režim priznanja i izvršenja za sve odluke koje su donete u zemljama članicama EU

Nema preispitivanja međunarodne nadležnosti od suda zemlje priznanja izuzev kod sporova iz oblasti osiguranja, sporova iz potrošačkih ugovora i sporova koji su u režimu isključive nadležnosti

Priznanje odluka se u državama ugovornica sprovodi bez neke posebne procedure

Ne zahteva se pravnosnažnost kao uslov za priznanje čime je omogućeno priznanje stranih privremenih mera.



• Smetnje priznanju (a time i izvršenju), prema BR su:

Povreda javnog poretka zemlje priznanja

Efekat res judicata

Nepoštovanje prava na odbranu

Povreda odredaba BR o isključivoj nadležnosti, ili o nadležnosti u potrošačkim sporovima i sporovima koji se tiču osiguranja.


Pitanje imunitetaPitanje imuniteta• Imunitet: određene kategorije stranih lica imaju privilegije u postupku pred

domaćim organima u smislu da ostaju van domašaja domaće nadležnosti i postupka pred domaćim pravosuđem; na određenom prostoru obziri međunarodnog javnog prava dobijaju primat pred logikom privatnopravnih odnosa i sporova, te neki subjekti koji imaju specijalan položaj uživaju imunitet.

• Svrha imuniteta: obezbeđivanje obavljanja funkcija i manevarskog prostora koje priznaje međunarodno javno pravo, a njegova posledica na terenu međunarodnog privatnog prava je izuzeće od sudske nadležnosti i od izvršenja – krug lica koja uživaju imunitet i granice tog imuniteta određuje međunarodno javno pravo.

• Razlikujemo: Imunitet od sudske nadležnosti – izuzeće od nadležnosti domaćeg pravosuđa inostranih ovlašćenih subjekata, i imunitet od izvršenja – štiti od mera izvršenja (npr. plenidba, prodaja imovine).


Pitanje imunitetaPitanje imuniteta• Imunitet diplomatskih i konzularnih predstavnika:

Osnovni izvor normi – Bečka konvencija o diplomatskim odnosima iz 1961. godine i Bečka konvencija o konzularnim odnosima iz 1963. godine

Diplomatski i konzularni predstavnici uživaju imunitet u onim državama u kojima su akreditovani (u državi prijema misije) – ne mogu biti tuženi pred sudovima države u koju su akreditovani, ni po osnovu akata koje preduzimaju u obavljanju funkcije, ni po osnovu akata koje preduzimaju u ličnom svojstvu, bez obzira na predmet spora; imunitet se prostire i na izuzeće od mera izvršenja

Diplomatski i konzularni predstavnici nisu izuzeti od sudstva u svojoj državi.

• Izuzeće od građanskog pravosuđa diplomatskih predstavnika:

• Imunitet diplomatskog agenta (šef misije ili član diplomatskog osoblja misije) i

• Imunitet administrativnog, tehničkog, odnosno poslužnog osoblja.


Pitanje imunitetaPitanje imuniteta• Diplomatski agenti: uživaju imunitet od građanskog sudstva kako u

pogledu službenih, tako i u pogledu privatnih akata, izuzev u tri slučaja:

1. Ako je reč o stvarnopravnoj tužbi koja se odnosi na privatne nepokretnosti koje se nalaze na teritoriji države prijema, osim ako diplomatski agent poseduje tu nekretninu za račun države koju predstavlja, a za potrebe misije

2. U postupku koji se odnosi na nasleđe i u kojem se diplomatski agent pojavljuje kao izvršilac testamenta, upravitelj zaostavštine, naslednik, legatar – i to po privatnoj osnovi, a ne u ime države koja ga imenuje

3. U postupku koji se odnosi na profesionalnu ili trgovačku delatnost koju diplomatski agent obavlja u državi u koju je akreditovan, a van svojih službenih funkcija.

Imunitet uživaju i članovi porodice diplomatskog agenta, ako nisu državljani države u koju je diplomatski agent akreditovan.


Pitanje imunitetaPitanje imuniteta• Imunitet administrativnog, tehničkog, odnosno poslužnog osoblja:

uživaju imunitet samo u vezi sa radnjama i poslovima preduzetim u okviru svojih službenih funkcija, i pod uslovom da nisu državljani države u koju je misija akreditovana, niti imaju domicil u toj državi; kada je reč o administrativnom i tehničkom osoblju (npr. tehnički stručnjaci, daktilografi) – imunitet se prostire i na članove njihove porodice sa kojima žive u zajedničkom domaćinstvu; takav položaj nemaju članovi porodice pomoćnog osoblja (npr. šoferi, kuvari).

• Imunitet konzularnih funkcionera i službenika je nešto uže postavljen – imaju imunitet samo u vezi sa obavljanjem konzularnih funkcija; neće uživati imunitet ako je reč o: postupku pokrenutom na osnovu ugovora koji je konzularni funkcioner ili službenik zaključio, ako nije postupio izričito, ni prećutno kao punomoćnik države koja ga je imenovala; postupku koji je pokrenulo treće lice za štetu nastalu iz nezgode koju je u državi prijema prouzrokovao brod, vazduhoplov ili vozilo; postupku u vezi sa privatnim zanimanjem lukrativnog karaktera koje obavlja konzularni službenik ili pomoćno osoblje.


Pitanje imunitetaPitanje imuniteta• Imunitet međunarodnih organizacija i njihovih predstavnika: najvažniji

izvori pravila o imunitetu – Konvencija o privilegijama i imunitetima UN iz 1946. godine, Konvencija o privilegijama i imunitetima specijalizovanih ustanova iz 1947. godine, Bečka konvencija o predstavljanju država u njihovim odnosima sa međunarodnim organizacijama univerzalnog karaktera iz 1977. godine.

• Imunitet države: restriktivni ili funkcionalni imunitet koji uskraćuje imunitet za akte ex jure gestionis – državu mogu da tuže pred sudovima druge države subjekti koji nisu državljani tužene države za akte komercijalnog karaktera; država uživa imunitet samo u vezi sa aktima ex jure imperii; merilo za razlučivanje poslova i radnji ex jure imperii od akata ex jure gestionis prepušteno je principima međunarodnog javnog prava; u slučaju sumnje po pitanju da li država ima jurisdikcioni imunitet objašnjenje daje organ nadležan za poslove pravde.


Pitanje imunitetaPitanje imuniteta

• Izvršni imunitet države – na imovini strane države se ne može odrediti izvršenje ili obezbeđenje, uz dva izuzetka:

1. Kada sama strana država da pristanak da se odredi izvršenje ili obezbeđenje, s tim što taj pristanak mora biti izričit

2. Kada saglasnost da nadležni organ – Ministarstvo pravde (nisu postavljena merila na osnovu kojih bi Ministarstvo dalo ili uskratilo saglasnost).


mpp, predavanja nedelja xiii

Documents