Uvod

Danas je  poznato da je motivacija ključni činilac dinamike procesa učenja koji,

doduše, još nije do kraja istražen, a ni dovoljno poštovan u pedagoškoj

praksi.Motivacija kao skup motiva predstavlja neophodno gorivo za uspeh svake ljudske

aktivnosti. Motivacija je upravo sve ono što ljudsko znanje pretvara  u uspeh, odnosno u

ostvareni, željeni cilj. Jasno definisani ciljevi, formulisane vizije i misije, veliki su motivi i

pokretači u smeru pozitivnih menjanja. Realzacija svakog cilja počinje odlukom, a to je prvi

korak. Kada imamo želju i volju da ostvarimo određeni cilj, kada zbog tog cilja pokrenemo

fizičke i intelektualne resurse, kada se aktivno i trajno usmerimo na osvarenje cilja koji smo

postavili možemo reći da smo motivisani. Pitanje motivacije je pitanje pokretanja, usmeravanja i

održavanja aktivnosti kojom čovek zadovoljava svoje fiziološke ili psihičke potrebe. Naše

ponašanje se može objasniti našim motivima. Na pitanje zašto nešto radimo, najčešći odgovor je

zato što to želimo, zato što imamo potrebu za nečim ili zato što nas je nešto od spolja “nateralo”

na to.Formula uspešnog studiranja mogla bi se ispisati kao zbir tri važna faktora - motivacije,

pravilne ishrane i redovne fizičke aktivnosti. Potvrđeno je da su studenti koji su motivisani za

učenje uspešniji, kao i da oni koji se pravilno hrane i redovno vežbaju, bolje pamte.Motivacija je

jedan od odlučujućih uvoda učenja uopšte, ako nema motivacije ne pomažu ni najbolji postupci.

Motivacija se odnosi na unutrašnje činioce koji podstiču javljanje aktivnosti, usmeravaju je ka

određenim objektima, održavaju i regulišu. Takve činioce nazivamo motive. Mnogi istraživači

smatraju da su faktori koji pokreću ponašanje verovatno različiti od faktora koji omogućavaju

istrajnost i regulaciju ponašanja.

1

1. Pojam motivacije i motiva

Motivacija i motiv su pojmovi iz psihologije koji predstavljaju činioce koji podstiču na

pokretanje aktivnosti jedinke, izazivaju određeno ponašanje, održavaju ga i usmeravaju ka nekom

cilju. Motivacija je sve ono što podstiče na aktivnost, što tu aktivnost usmerava i određuje joj

intenzitet i trajanje. To je "volja za nešto". Motivacija je uticaj koji izaziva, usmerava i održava

željeno ponašanje ljudi i bitna je kako za učenje tako i za bilo koji drugi rad. Ona sadrži i

pozitivan stav prema radu i želju za novim saznanjima, postignućima, uspesima. Zbog toga je

važno pratiti motivaciju učenika na času, ali i kod kuće i nastojati da ne dođe do velikih oscilacija

u motivaciji, posebno nakon izvesnog neuspeha ili prezasićenosti učenika nastavnim sadržajima.

Nerealno je očekivati konstantnu i nepromjenljivu motivaciju učenika tokom cele školske

godine.Treba osluškivati potrebe dece i njihova interesovanja. Isto tako, nerealno je očekivati da

će svi učenici imati podjednake motive za učenje i rad. Neko će učiti zbog znanja, a neko zbog

ocene i nagrade koju su mu roditelji obećali. Motivacija je pokretač ponašanja.Laička shvatanja

na motivaciju gledaju kao na nešto što kod učenika postoji ili ne postoji, pa se tako tumači i

njihov neuspeh: nisu zainteresovani.

Nikola Rot u svojoj studiji “Psihologija ličnosti” motivaciju definiše kao proces svesnog

pokretanja i usmeravanja aktivnosti čoveka radi postizanja određenog cilja.Svaki proces

motivacije počinje sa određenim potrebama i završava se nakon njihovog zadovoljenja.Međutim,

uspeh, odnosno neuspeh u zadovoljenju potreba može dovesti do krajnosti; da čovek izgubi

poverenje u sebe ili da postane previše samopouzdan.

Motivacija se može definisati kao pojam koji se koristi da bi se opisali faktori koji su unutar same

osobe, a koji podstiču, održavaju i kanališu ponašanje u svrhu postizanja cilja. Ovo se može

definisati i na drugi način, a to je da je motivacija ponašanje dirigovano ciljem. Lako je videti

stvari koje neka osoba radi, ali je mnogo teže naslutiti zašto to radi. Opasno je pretpostaviti da

znate šta nekoga motiviše, jer u stvarnosti ne možete “čitati nečije misli”.

2

Pod pojmom motiva se podrazumeva unutrašnji ljudski faktor koji, kako kaže dr Vlajko Petković

u svojoj „Sociologiji rada“ pokreće, usmerava, održava i obustavlja ljudsku aktivnost.Iz ove

definicije se izdvajaju četiri ključna elementa motiva:

1. šta je čoveka pokrenulo na aktivnost,

2. šta je tu aktivnost usmerilo,

3. šta tu aktivnost održava,

4. šta tu aktivnost obustavlja.

Motivi su procesi iniciranja, usmeravanja i održavanja ponašanja koje ima za cilj zadovoljenje

telesnih ili psihičkih potreba.Motiv je poseban oblik cilju usmerene aktivnosti koja treba da

zadovolji potrebu ili želju.Motiv je potreba ili želja udružena sa namerom da se postigne

odgovarajući cilj.

2. Osnovni pojmovi iz oblasti motivacije

U svakodnevnom govoru postoje mnogi termini koji se odnose na pokretanje aktivnosti, na

motivaciju organizma.Najopštiji pojam je motiv.Ostali pojmovi su potreba, nagon, težnja, želja,

namera, instinkt.

Potreba predstavlja nedostatak određenih supstanci u organizmu i nužnost da se one nadoknade u

cilju normalnog funkcionisanja organizma i održavanja života.Smanjena količina vode ili hrane u

organizmu predstavlja organsku potrebu za vodom, odnosno hranom. Ova potreba se naziva

organska ili fiziološka potreba. Postoje dve vrste organiskih potreba: organski viškovi kao što su

umor, seks, nagon za pražnjenjem i mokrenjem i njih treba eliminisati i postoje organski

nedostaci kao što su glad i žeđ koje treba nadoknaditi. Ona može nastati kada organizmu za

njegovo funkcionisanje nešto nedostaje ili kada postoji višak nečega u organizmu. Pored

3

organskih potreba postoje i psihičke potrebe. Postojanje potrebe, bilo da je organska ili psihička,

narušava stanje ravnoteže u organizmu i praćeno je emocijom neprijatnosti.

Nagon je svesno doživljena potreba, kao što je seksualni nagon, dok se želja javlja kada uz

potrebu i nagon u svesti postoji predstava privlačnog cilja koji može da zadovolji postojeću

potrebu.

Težnja se u psihologiji definiše na različite načine, ali najčešće kao motiv koji nije usmeren na

određen, konkretan objekat, kao želja.

Namera je motivacioni pojam u vezi sa voljnom radnjom i odlukom. O nameri se govori kada

postoje motiv, svesno voljno prihvatanje tog motiva i postavljanje cilja koji treba da se ostvari.

Čitav taj put od nastanka potrebe do zadovoljenja te potrebe, do, na primer,unošenja tečnosti

jeste motivacioni proces ili motivacioni ciklus. Kada se potreba zadovolji motivacija prestaje da

postoji- uspostavlja se ravnoteža do ponovnog nastanka potrebe.

Instinkt je pokretač ponašanja karakterističnog za vrstu, regulisanog nasleđem. Instinktivno

ponašanje pokreću određeni stimulusi iz sredine, odvija se gotovo na identičan način kod svih

pripadnika vrste ili pola unutar jedne vrste.

3. Klasifikacija

Biološki motivi su sve potrebe i nagoni koji imaju organsku osnovu i čija je glavna uloga

biološko očuvanje i preživljavanje organizma. Tu spadaju žeđ, glad, potreba za kiseonikom,

potreba za održavanjem telesne temperature, seksualni nagon, potreba za snom, za aktivnošću itd.

Biološki motivi su urođeni, univerzalni i snažni, a vladaju se po principu homeostaze.

Homeostaza je ravnoteža između potrebnog i postojećeg. Ako se ova ravnoteža naruši, javlja se

potreba. Za očuvanje homeostaze organizam poseduje samoregulativni mehanizam koji

4

predstavlja automatski odgovor organizma na narušavanje fiziološke ravnoteže usled nedostatka

ili viška izvesnih supstanci, a čiji je cilj da uspostavi narušeni sklad.

Za biološke motive koji se vladaju po principu homeostaze karakterističan je tzv. motivacioni

ciklus. Narušavanje ravnoteže se oseća kao potreba, te organizam preduzima izvesne aktivnosti

pomoću kojih zadovoljava svoju potrebu, odnosno ostvaruje cilj. Kada se potreba zadovolji

organizam oseća olakšanje. Uspostavljena ravnoteža kratko traje, jer normalna životna aktivnost

opet, posle izvesnog vremena, izaziva poremećaj homeostaze.

Bitne opšte osobine homeostaznih motiva su sledeće:

- neprijatno draženje, neprijatna napetost,

- napetost pokreće na aktivnpet,

- cilj aktivnosti je eliminisanje neprijatne napetosti, vraćanje u stanje ravnoteže,

- eliminisanje napetosti se doživljava kao prijatnost.

Postoje biološki motivi koji se ne ponašaju po ovom principu. Lični motivi na različite načine

doprinose povećanju vrednosti i isticanju sopstvenog JA. U ovu grupu ubrajamo motive za

poštovanjem, samopoštovanjem, samoostvarenjem, afirmacijom, slavom, moći, potrebu za ličnim

identitetom itd.

Ako čovek nastoji da svoju vrednost poveća u sopstevim očima, u odnosu na svoje, unutrašnje

standarde, tada se to manifestuje kroz potrebu za samoaktualizacijom, ličnim identitetom,

samopoštovanjem…

Međutim, vrednost sopstvenog JA procenjujemo i u odnosu na druge ljude, odnosno na osnovu

onoga šta oni misle o nama. Otuda proizilaze potrebe da nas drugi poštuju i cene, ali i potreba za

moći i dominacijom nad drugima.

Kao posebna grupa motiva pominju se i socijalni motivi. U ovu grupu bi spadali motive koji za

svoje javljanje i zadovoljenje zahtevaju veze s drugim ljudima. Pozitivni socijalni motive sun pr.

motiv druželjubivosti, motiv za saradnjom, motiv afektivne vezanosti itd. U negativne spadaju

agresivnost, sebičnost i neprijateljstvo.

5

4. Zadovoljavanje i ometanje zadovoljenja motiva

Veliki deo svojih potreba i motiva zadovoljavaju ljudi bez teškoća. Čovek, po pravilu, čim

se pojavi potreba za hranom, uzima hranu i zadovoljava potrebu koja se javlja. On želi da bude u

društvu, pa potraži prijatelje i nalazi ih. Zadovoljavanjem motiva koji je dotad bio nezadovoljen

dolazi do prestanka napetosti koju je izazvala nezadovoljena potreba. Prestaje moć i uticaj

nezadovoljenog motiva na naše kognitivne funkcije i naše celokupno ponašanje. Zadovoljivši

biološke potrebe čovek može da zadovoljava više motiva i ostvaruje različite nove, više i šire

ciljeve. Čovek koji je uspeo da zadovolji različite lične potrebe moći će više napora da uloži u

različite opštedruštveno značajne aktivnosti. Usled zadovoljavanja određenog motiva on može u

određenim slučajevima da postane jači nego što je bio, a u određenim znatno slabiji. Agresivnost

koja se nagrađuje može postati karakteristično ponašanje čoveka. Međutim, moguće je da efekat

čestog i lakog zadovoljenja motiva bude suprotan. Može se dogoditi da u takvom slučaju čovek

prestane težiti njihovom zadovoljenju da dođe do zasićenosti motiva. Da li će doći do jačanja ili

do slabljenja zadovoljenih motiva, zavisiće pre svega od toga da li su drugi motivi zadovoljeni.

Može se javiti više motiva koje je u isto vreme nemoguće zadovoljiti. Zadovoljenje jednog

motiva zahteva odricanje od zadovoljenja ostalih motiva. U takvom slučaju čovek će zadovoljiti

onaj motiv koji je trenutno jači, onaj koji je za čoveka u tom momentu važniji. Za motiv koji

prevlada kažemo da je dominantan motiv. Ljudi će u različitim situacijama različitim motivima

dati prednost. Često se u literaturi navodi shvatanje o hijerarhiji motiva, koje je izložio psiholog

Maslov ( A. Maslow). Po njemu će biološki motivi, ako se jave istovremeno sa ostalim motivima,

dobiti prvenstvo.

Poznavanje značaja zadovoljenja motiva može pomoći učiteljima da shvate koliko motivaciono

dejstvo može da ima uspeh koji dete postiže u školskom radu. Svako dete kao i svaki čovek ima

želju da postiže uspeh u onome što radi, da bude prihvaćeno, da se istakne itd. U tom smislu je

veoma značajno da učitelj omogući svakom detetu da rešava zadatke u skladu sa svojim

sposobnostima i da doživi uspeh, da omogući svakom detetu da ponekad bude u centru pažnje, da

omogući detetu da se oseti sigurnim i prihvaćenim. Kao što vidimo, samo u tom slučaju dete

može da razvija svoju motivaciju i da se razvija u svakom smislu. ( Radmila Milovanović, 2010.)

6

5. Motivacija za učenje

Motivacija za učenje spada u osnovne psihološke faktore uspešnog učenja. Ona je činilac

uspešnog učenja, cilj školovanja. Uspostavlja se i razvija u školi. Bez osmišljene intervencije

teško se može razviti.

Težnja za uspehom je oblast koja ima veoma dugu traduciju izučavanja i počevši sa teorijom

Atkinson i McClelland koja tvrdi da težnja za uspehom na nekom zadatku zavisi od osećanja

koja su asocirana sa prethodnim zadacima i “subjektivnom istorijom uspeha ili neuspeha”. Ovde

se naglašava da je objektivno meren uspeh manje važan za motivaciju nego subjektivan doživljaj

uspeha. Težnja za postizanjem nekog određenog cilja je situacija koja se često sreće u

obrazovanju (biti odličan đak ili imati puno prijatelja) i svakodnevnom životu. Ipak, svaki cilj

različiti ljudi u različitim situacijama mogu shvatiti na dva osnovna načina: kao sprečavanje

mogućeg gubitka ili težnju ka mogućoj dobiti. Iako dva đaka mogu imati isti cilj, na primer da

dobiju peticu na kontrolnom zadatku, jedan od njih možda želi tu peticu da bi održao svoju

7

dobru ocenu, da bi održao prosek ili ostao vukovac dok drugi đak možda vidi peticu na

kontrolnom kao šansu da dobije četvorku kao zaključnu ocenu. Takođe, možda prvi učenik koji

želi da ne izgubi visoku ocenu, želi da postigne svoj cilj da bi dobio pohvalu svojih roditelja,

stoga vidi taj cilj i kao odbranu od gubitka, dok drugi učenik vidi test kao potencijalni dobitak

više ocene.

Intrinzička (unutrašnja) motivacija se odnosi na izvođenje neke aktivnosti zbog samog

zadovoljstva koje ta aktivnost pruža, bez neke dodatne, odvojene nagrade. Intrinzička ili

samostalna i spontana motivacija donosi dobre rezultate u učenju ili drugim aktivnostima.

Unutrašnja motivacija znači zainteresovanost učenika za samu aktivnost, temu; ona ispunjava

učenika zadovoljstvom; učenik želi da sazna više, da napreduje.

Kako razvijati unutrašnju motivaciju?

• Kreirati zadatke u skladu sa interesovanjima ili potrebama dece, relevantne za život dece i

probleme koji ih muče; kreirati maštovite zadatke;

• Oslanjati se na potencijale deteta, sve njegove sposobnosti, veštine, znanja;

• Omogućavati izbor – teme rada, sa kim će se raditi, na koji način će se raditi;

• Davati podržavajuću povratnu informaciju - ističe postignuto i efikasno vodi dete napred;

• Ispoljavati sopstvenu unutrašnju motivaciju;

• Verovati da se deca mogu zainteresovati.

Spoljašnja motivacija se naziva i insentivnom motivacijom. Insentivi ili podsticaji se primenjuju

da bi subjekti bili motivisani za određenu aktivnost, učenje ili rad. Podsticaji su brojni: rok,

poznavanje postignutih rezultata, pohvala, pokuda, kazna, saradnja, takmičenje, uspeh ili neuspeh

u učenju i dr. (Lidija Vučić, 2003.)

Spoljašnju motivaciju izgrađujemo i prepoznajemo ako je učenikovo ponašanje usmeravano

nagradama i kaznama. Tako učenik uči za ocenu, da popravi ocenu (pa da mu se ukine neka

kazna), za pohvalu, odlazak na more, da ne bi bio kažnjen itd.

8

Na motivaciju utiču: ciljevi učenja (pokreću na aktivnost), nivo zadovoljenosti potreba, lična uverenja učenika o uzrocima postignutog (ne) uspeha, uverenja nastavnika.

6. Uloga nastavnika u motivaciji

Motivacija za učenje je stanje kad osoba ima motiv da nešto uči i nauči. Da bi učenici

postigli uspeh u učenju bitno je da su zainteresovani i motivisani. Kod motivisanog učenika veći

je i misaoni napor i stepen misaone aktivnosti, bolja koncentracija pažnje što dovodi do većih

rezultata u učenju. Važno je naglasiti odnos nastavnika i učenika, taj njihov lični kontakt koji se

gradi na osećanjima simpatija i antipatija. Od samog tog njihovog odnosa zavisi uspeh u radu,

odnosno stepen učenikovog postignuća. Motivaciona uloga je teska uloga u kojoj nastavnik

rešava probleme kako, na koji nacin i kojim putevima da razvija, podstiče i održava radoznalost

kod učenika, kako da razvija, podstiče i održava dečija interesovanja za intelektualni rad, kako da

motivise decu za rad sa sadržajima koji su im teški itd. Nastvanik kao model za profesionalnu

identifikaciju znači da on svojim radom, načinom prenošenja znanja, svojim ophođenjem prema

deci, postigne da deca zavole predmet i da im taj nastavnik bude uzor. Korisno je dozvoliti

učenicima da razviju osobine odgovornosti za odluke i pridržavanja pravila u nastavi. Na

motivaciju pozitivno deluje pohvala, nagrada, isticanja. Čas treba organizovazi tako da variraju i

sadržaj i vežbe. Važno je podstaći interakciju i komunikaciju među učenicima kroz rad u paru, u

grupi, takmičenje, nadmetanje, zajedničko izvođenje akcije, igranje uloga, zajedničko donošenje

odluka uz raspravu i sl. Nastavnik treba kod učenika da razvije unutrašnju motivaciju nasuprot

spoljašnjoj, da probudi interesovanje za gradivo koje se izlaže na času, da podstiče postojeća i

razvija nova interesovanja kod učenika. Ne treba insistirati da svi učenici istovremeno postignu

određeni cilj, već da ga ostvare na vreme. Nastavnik, takođe, treba da nauči učenike kako se uči,

da uspostavi poverenje, prijateljstvo i saradnički odnos sa učenicima.

“ Znam da ne mogu naučiti nikoga ništa, mogu samo osigurati okruženje i mogućnosti za učenje,

jer je učenje nešto što čine učenici, a ne učitelji ” – Carl Rogers.

Dakle, samo motivisan učenik postiže izvrstan uspeh u školi. Motivacija kao faktor uspešnosti

najčešće je tumačenje uspešnosti učenika i njihovih postignuća. Odnos učitelja i učenika je

9

ključni činilac motivacije učenika za učenje. Što nastavnik bolje upoznaje sposobnosti svojih

učenika, njihove osobine i stilove učenja, to će motivacija biti bolja.

7. Značaj razvojno-obrazovne klime

Znanje se ne može steći bez zadovoljstva, radosti i drugih osećanja, niti osećanja ne mogu

postojati bez objekta na koji će se odnositi. Sve ovo je prožeto personalnim odnosima. Kad su u

pitanju odnosi možemo govoriti o radnoj klimi, emocionalnoj klimi i socijalnoj klimi.

Bitna pretpostavka uspešnog obrazovanja i razvoja je radna klima. Osnovu za radnu klimu

predstavlja uspešna emocionalna klima. Za uspešnu emocionalnu klimu moraju postojati

pozitivni osećaji kao što su: prijatnost, opuštenost, smieh, radost, oduševljenje, demokratija i dr. 

U svemu ovome važna je uloga nastavnika. On prvenstveno treba biti siguran u sebe i svoje

sposobnosti, mora biti demokratičan u odnosima, mora biti tolerantan, mora imati poverenje u

psihofizičke sposobnosti svojih učenika i poznavati te osobine, mora podsticati radom učenikovu

radoznalost, originalnost i drugo što utiče na njihovo stvaralaštvo i izgrađivanje kreativnih

stavova. Nastavnik treba svakom učeniku pomoći da formira povoljnu sliku o sebi, vlastitom

identitetu i da postigne individualni maksimum.

Povoljna emocionalna klima ne može se razvijati kod autoritativnog, plašljivog i nestručnog

nastavnika. Sa učenicima radi i jedan broj nastavnika koji su skloni odstojanju, teže da pokažu

veće znanje, često ističu svoje «ja» odnosno egocentrični su , a imaju i druge osobine kojih

ponekad nisu ni svesni. Smatra se da demokratsko ponasanje nastavnika doprinosi psihičkoj

stabilnosti učenika, njihovoj uravnoteženosti i njihovom povećanju rezultata i uspeha. Klima u

nastavi najčešće zavisi od nastavnika.

Pojedini nastavnici ulažu mnogo truda da bi učenicima preneli znanje, da bi časovi bili

zanimljivi. Najbolji nastavnici pridodaju tome još nešto, jer su oni puni stvarnog oduševljenja za

svoj predmet i žele da to oduševljenje prenesu mladima, kako bi im znanja iz tog predmeta

obogatila život, kao što ga obogaćuju i njima samima.Ali, pojedini nastavnici nemaju podjednako

10

obimno znanje, nisu svi podjednako ni sposobni da ga prenesu. Kao i u svim strukama, i u

nastavničkoj rade ljudi raznih sposobnosti.

Odnos nepovoljne situacije u nastavi i nepovoljnih emocionalnih doživljaja najčešće se izražava

u vidu monotonije. Monotonija predstavlja određeni emocionalni doživljaj. Ona je psihološka

pojava prouzrokovana jednoličnim načinom rada. Pojava monotonije u nastavi smanjuje

napredak. Zbog toga pozitivno psihološko doživljavanje treba da postoji u svakoj etapi nastavnog

procesa i u nastavnom procesu u celini.

8. Pohvala, nagrada, pokuda i kazna

Iako postoje odgovarajuća mesta u obrazovanju i za nagrade i kazne, to su spoljni faktori

koji mogu da oduzmu učeniku ličnu kontrolu. Očigledno moraju postojati posledice za različite

vrste ponašanja, a za pravi uspeh je potrebna neka vrsta priznanja i pažnje. Međutim, i nagrade i

kazne mogu biti negativan faktor u razvoju unutrašnje motivacije. Nagrada može biti uzrok

učenicima da rade iz pogrešnih razloga. Kazna često podstiče nezadovoljstvo i nedostatak

saradnje. Nagrade su najefikasnije ako se koriste sa učenicima koji su smanjenih sposobnosti ili

nemotivisani i kada se koriste u kratkom vremenskom periodu. Kazna je poslednje sredstvo

metode vaspitanja i uopšte u procesu vaspitanja. Izriču se tek onda kada se iscrpe sva prethodna

sredstva. Učestalost kazni smanjuje njihov efekat.

Određena istraživanja su pokazala da srednjoškolci “ pismo koje nastavnik upućuje roditelju”

smatraju veoma delotvornim u vaspitanju. Pored toga, u literaturi se pominje i tzv. tajm-aut ili

udaljavanje svih pozitivnih potkrepljenja za određeno vreme. ( Lalić, 2003.) Pominje se i tzv.

posredno kažnjavanje kada se kazna iznese javno, pred rugom decom.

Neka istraživanja su pokazala da pohvala i pokuda ne deluju jednako kod svih pojedinaca.

Pokazalo se da pohvale deluju kao jači podsticaj kod siromašne dece. Pokuda kod njih često ima

negativan uticaj. Može se reći da pohvala bolje deluje kod dece kojoj nedostaje samopouzdanje,

koja pate od osećaja niže vrednosti, te im je potrebno ohrabrenje. ( Lidija Vučić, 2003)

11

9. Ocena kao motiv za učenje

Važan i očigledan motiv za rad učenika je ocena. Veliku većinu loša ocena “ ubija u

pojam” i zbog nje gube volju za učenje. Svako voli biti nagrađen za svoj trud. Nagrada je

najbolja motivacija za učenje. Učeniku je nagrada ocena ili pohvala. Volja za učenje se najlakše

izgubi ako rad nije odgovarajuće nagrađen. To je opasnost koje bi trebalo biti svesni nastavnici

koji radije daju manje nego malo veće ocene. Ocena je važna kao povratna informacija o

uspešnosti rada. Ocena je kao motivacija za učenje važna, ali nije dovoljna, jer je važno ocenu

komentarisati. Na taj način, učenik će znati šta je u njegovom odgovoru bilo dobro, a šta nije.

Važno je da komentar iskazuje poverenje u učenikove mogućnosti i podstiče na učenje. Takvi

komentari učenicima mnogo znače i dobro je učenikov rad što češće komentarisati i onda kada ne

dobijaju ocene. Time nastavnik pokazuje da prati učenikov rad i napredak, a i sebi olakšava

ocenjivanje. Tek ocena sa obrazloženjem postiže pravi motivacioni učinak. Učenik mora kroz

komentare steći utisak da nastavnik stalno prati njegov rad i da mu je stalo do učenika. Takav

pozitivan odnos postaje dodatni motiv za učenje. Bilo bi dobro da nastavnik kroz komentare

podstiče učenike na samoprocenu svog rada. Veština samoprocene svog rada i kao motivacija za

učenje vrlo je važna i atmosfera koja vlada u razredu, i odnos između nastavnika i učenika.

Nastavnik koji je raspoložen i nasmejan stvara oko sebe ugodno raspoloženje i sigurno deluje

podsticajnije od nastavnika koji je često namrgođen i mrzovoljan. Isto tako važno je da učenici

osete da je nastavniku stalo do njih, da ga vesele njihova postignuća, a rastuže neuspesi.

12

Zaključak

Danas je poznato da je motivacija ključni činilac dinamike procesa učenja.

Motivacija je bitna za učenje i za bilo koji drugi rad. Sve što radimo bez volje i sa negativnim

stavom s vremenom ostavlja tragove na planu ličnosti i dovodi do psihičke nestabilnosti. Deca se,

uglavnom, u svakoj aktivnosti vode ispunjenjem ciljeva, i to je ono što ih pokreće. Motivacija,

gotovo da, čini temelj nastavnog procesa, i zato jako je važno da motivacija bude uspešna i da

nema negativnih posledica. Temelj komunikacije i interakcije u nastavi jesu odnosi između

nastavnika i učenika, kao i saradnja i razumevanje. Učenici u školi idu iz raznovrsnih razloga,

malo njih ide radi usvajanja novog znanja i razvijanja celokupne ličnosti. Učenici nisu

zainteresovani da saznaju više od onoga što im je potrebno za ocenu. Učenike treba motivisati,

zainteresovati za učenje. Pri tome je važno da učenicima bude jasno zašto je potrebno da nešto

nauče, da im gradivo bude zanimljivo prezentovano, a zahtevi primereni njihovim

sposobnostima. Volja za učenike najlakše se izgubi ako rad nije odgovarajuće nagrađen. Učeniku

je nagrada ocena ili pohvala. Ocenu je važno komentarisati, a kroz komentare nastavnik pokazuje

učeniku da prati njeg rad, ukazuje mu na greške koje bi trebao ispraviti. Ako su učenici stalno

podstaknuti i motivisani, oni će postići dobre rezultate i takav rad doneće i učenicima i

nastavnicima zadovoljstvo.

13

14