1

NEKOLIKO REFLEKSIJA O UMETNOSTI Momilo Nastasijevi

Dokle god se jedna stvar bude poimala po njenoj kori a ne po jezgri, dotle e se po pravilu o njoj govoriti uvek

s vie ili manje proizvoljnosti, vebajui time um i na raun njen praviti sasvim razliite pretpostavke, za koje je dovoljno samo dodirnuti se pa da se srue. One ak mogu imati u sebi i jedan deo istine, pa ipak u njima istina nije sredina, nije naelo koje sve ostalo podreuje i dri u jednu i nedeljivu bitnost. No ako se,

naprotiv, ue u sredinu stvari, ako se istina postavi za temelj neemo to ima da se stvori, onda e taj temelj

moi izdrati i ispolinski veliko delo. Tu je osnovna razlika izmeu uzvienog i fantastinoromantinog. Konkretnije reeno: jedno delo moe biti postavljeno na masivnim kamenim stubovima, a jedno ak i nemati oslonca, nego lebdeti u vazduhu; Prometej moe biti hiljadu puta gorostasniji i uporniji, ajlok nesravnjeno

puta gramiljiviji i krvoloniji, pa ipak da ostanu istiniti. Tako je, mislim, i sa svim ostalim. I nije samo to: ako

se jednom prodrlo do sri stvari, izvor je nuno obilan, i sve to ima da asimiluje, podredi, doziva jedno drugo,

nastaje kristalisanje u pravom smislu rei.

Ali kako da se prodre do sri? Na prvi pogled laka stvar, vie metodska, geometrijska, ali nije tako. esto i

stotinu godina proe. Izgovori se nemerljivi broj rei, naie hiljadama knjiga, a niko nita ne kae. Ja to nazivam vremenima automatskog duha. Utabani putevi, obligatna prosveenost za svakog, ukalupljenost

duhova, pria o veem znanju jednog aia nego Aristotela itd. Na karju krajeva Karlajl je u pravu: skoro se

sa sigurnou moe rei da su ta vremena upravo vrlo veliki razmak izmeu dva heroja. ivotvorni uticaj

jednog isezao je, dok je do dolaska drugog jo daleko. Dante se ne ita direktno nego analiziran (?),

komentarisan, objanjen, proputen korz glave mediokriteta. I pazite zato veliki umetnici gotovo nikad nisu

srene ruke sa svojim acima: oni su nastali kao silne jake svetlosti da svetle u velike daljine, ko se naao

neposredno blizu njih, oi su mu zasenule, izgubio se u njima - svemu se drugom moe podraavati; remek-delo nije tu da se sa njega skidaju kalupi i da se oko njega gubi vreme u naporu da se ue u njegov tajni mehanizam - ko je prodro u mehanizam velike due? - nego da se na njemu preiavaju oni to nagonski idu za tim da se otresu svega mrtvog i pasivnog to se kao ulina praina navaljalo po njima. Ko je samo uspeo da se, kao Buda, Hristos, sv. Franja, otrese svih mera i sistema i ideja i ostane sam samcit

lice u lice sa prirodom, taj je ve i zavoleo sve stvari i uspeo saaliti se na njih, a tu je poetak stvaranja iz

sebe; Neto prostrujalao kroz celo bie, neto kao veliki strah i velika smelost, beskrajni bol i beskrajna radost: Dotadanje slabe kohezije unutranjeg ivota nestalo je i novu haos sudbonosno se pokrenuo da

stvori jo jedno zvezdano nebo, jer svaki veliki umetnik nosi u sebi svoje zvezdano nebo. Sve ostalo, spoljanji

uticaji, tehniko znanje, stupanj obrazovanosti, od toga trenutka prestaje biti glavno, mada ne gubi svaku

vrednost. Jedna je nova sila poela delati. Prilino sumnjivo mi izgleda kad se jedan stil ceni po tome da li je kitnjast, prost, elegantan, rogobatan,

prefinjen. Ti nazivi navode esto na pogrean put. U mnogim sluajevima, naroito danas, govori se o stilu i

onde gde ga apsolutno nema, i to upravo stoga to se stil esto trai u rei i frazi samoj po sebi, dakle u

onome ime se on najlake moe falsifikovati. Jedan marljivo bira najravilnije opeke i najuglaanije kamenje i

zida: oblici mu ispadaju simetrini i geometrijski tani, i kohezija njegove zgrade ne lei u samim opekama, nego u lepu koji ih dri - to esto nazivamo lepim stilom, otmenim stilom. Celu tu zgradu moete razglobiti na prvobitne elemente i opet je sklopiti bez ikakve tete po nju; pokuajte, meutim, da razglobite jedan cvet: i

2

samom pomilju da ga analizirate vi ste ga ve povredili u njegovom suverenom jedinstvu: neega je ve

nestalo, re nije teko nai, recimo drai, upravo onoga to je bilo bitno u njemu. dakle, ne zidana kua, no

izraslo drvo, to je stil. Re doziva re, slika sliku, ideja ideju. Sve je tu celo. U najkraoj frazi nali ste osnovni

ton celog dela. Zagledajte se u pranjivi ubogi cvet pored puta, u njemu ete osetiti tajnu svioh cvetova. kamiak je pao u duboki vir i talasi se razilaze u koncentrinim krugovima. Uvek tu ima jedna centralna sila

koja sve u svom domaaju miri i stapa u jedno. O logikim neslaganjima moe tu biti rei, ali o muzikim

nikad: dur i mol se tu, ne prepleu, nego sjedinjuju, jedan drugom otvara izlaz, jedan je nuni osnov drugog,

prvi daje stabilnost drugom, drugi umekava prvi. Da li se do toga, kao i do toplog i hladnog u slikarstvu, dolo

geometrijskim putem?

Neki kritiari sistematski su unosili zabunu kod neobavetenih, to e rei pasivnih i mrtvih, razdvajajui formu

od sadrine; knjievni i umetniki istoriari, esto radi lake preglednosti, stilu jednog umetnika daju zasebnu

glavu. ta oni upravo podrazumevaju pod reju stil? Je li to vetina iz koje se u koli dobija slaba ili odlina

ocena, a u ivotu poruga ili pohvala; moe li neko da bude samo dobar stilista i nita drugo? Na alost, taj sud

se vrlo esto uje i od nekih to vae za najposveenije: Umetnost radi umetnosti, to je poslednje pribeite

bankrotiranih pesnika i njihovih uitelja teoretiara. Dakle, ako mi ko sa pompom podari arenu lau, ja da je

primim i uvam kao relikviju; pune oi, prazno srce: to je va stil bez sadrine; kua sa fasadom proraunatih

proprcija, tano postavljenih reljefa, ali koja nije za stanovanje, niti ni za ta na svetu. Mala kazna za one to

misle da se sve da protumaiti i analizirati. Naprotiv, stil nije fraza, nije krektan niz fraza, nego jedan siguran stav koji je ovek zauzeo prema sebi i prema

svetu, materijalni oblik njegovog oseanja i miljenja, jednog velikog ubeenja, jedne religije. Ako sam sa

velikim ubeenjem kazao ili napravio to, ja sam doao od svog stila. To je od sada moje oruije kojim

pobeujem, jer pazite, istinski stil neposredno ubeuje. I ta najpre frapira kod pravog umetnika? - preveliko bogastvo unutranjeg ivota koji se preliva, zgusnut rastvor i nuno kristalisanje; centralna sila privukla je sve

to joj je u domaaju, i ppodredila, mnogo je primljeno, stostruko mnogo e se vratiti; nad sredstvima se

potpuno zagospodarilo: ona se sva nameu, ali se od njih sa jednim vrlo sigurnim nagonom uzimaju

najznaajnija, najubedljivija, mnogo to ta ostaje, i s pravom, nekazano. Jedan se obuzdava, jer bi se inae nagonski rasplinuo u beskonanom; drugi se usiljava jer u dnu due strepi da ne bude uhvaen u nitavilu. Kod jednog izraeno odjekuje kroz dubine neizraenog, kod drugog, i pored svih napora da ne bude tako,

fraza ostaje samo fraza, vie ili manje blagoglasan skup glasova i nita vie. Ima li ega bednijeg od muzike

koja kazuje sve, od netajanstvene muzike. Francuzi imaju re za te lane stilove, to je plat, ravan, neto nemogue, stvar u dve dimenzije svega. U krajnjoj liniji nejsugestivnije deluje ono to je samo nagoveteno,

naslueno, neiskazano: jedan arobnjak ima sposobnost da oseti tajnu, on pronalazi na njoj vrata i otvara

nam ih, to je sve to on hoe ili samo moe da uini za nas; bez njega ne bi smo osetili, ako je i sa njim osetio,

onda tu nema vie nikakve pomoi. Teoretiari su kazali: ne opisuj sve, nego samo karakteristino. Propis vrlo

taan, ali se njime nije nita postiglo, i najopskurniji stihotrvorac sa etvrte strane dnevnih listova, i

najalosniji mazalo pejzaa za deset dinara, zna ga kao svoje vjeruju, pa ipak srazmera izmeu darovitih i

nedarovitih opisa ista je ako i ne vea nego u vreme Horacija, ekspira i kalderona. Ali se zato ne zaboravlja ii

ni u drugu krajnost: Ve je napravljena teorija, i oberuke primljena, da je slikaru dovoljno na ljudkom licu

samo naznaiti jedno oko, drugo je logiki nuno, i nato upasti u pleonazam te ga naslikati; pesniku, da kae

tri i da vam time sugerira Hristovu glavu, sliku Gvida Reni. Tako se tumara po iskrivljenim putevima kad nema

gravitacionog centra.

3

Ko nema za sebe dosta, nuno ne moe ni davati. Ali, na alost, ar prvih i suvie je veliki mamac za neprave.

Ima tu i puno drugih stvari: ne nepalog je pala zraka tue svetlosti i on samog sebe ubedi da to on sija, pa

hoe i druge da ubedi; zamislite koliko takvih isprekrenih zrakova dopru bogzna i od kada, za one koji umeju

da ih osete na sebi; neko je prethodno oeliio volju, pa onda otvorio fabriku poema, istina u prozi, no ipak poema - kobna poseldica principa o moi vaspitanja, - pitajte Rasinovog i Vagnerovog sina koliko u umetnosti vredi mo vaspitanja kad nema one druge, prave, uroene moi. Hou opet da govorim o stilu.

Gde je nemoral podrio porodicu, javljaju se moralisti, gde se crv skepse uvukao u umetniku veru, javljaju se kritiari. Kakva je to sekta ljudi? To su, ogovara se, vrtari u vrtu lepoga; oni to upaju korov, seju, rasauju,

potkresuju. Da nije njih, sve bi poelo involiurati, ljiljan bi s vremenom opao u neki skromni divlji cvet s

latinskim nazivom, carska kruka u oporu divljakuu, rua u trn. U jednoj leji oni neguju recimo epsku pesmu,

u drugoj dramu, u treoj sonet. I pazite kako su oni vini vrtari: Od sirovog ekspira napravili su Drajdena i

Popa; od neuglednog Molijera francuska nitavila XVIII veka, od varvarskog Homera ne vredi ni pominjati ta. Pa ipak oni moraju imati nekog posla, kako bi se inae odrali, i jo sve vie mnoili. U Franscuskoj su se ak s

pompom proglasili za naunike, snabdeli se sa alatkama za analizu i dali se na posao: sve su oni analizirali, i

jedno vreme ideali oveanstva leeli su na stolu za seciranje, pa ipak ideali su ostali ivi i nepovreeni, a oni

su u znak pokajanja pred samim sobom, pognuli glavu, i najzad spali na to da obogate oveanstvo sa jo jednom teorijom. - "Ali to je naa profesija, to nas hlebom rani." Gospodo kritiari, u dananjem sloenom drutvu imae i za vas mesta, budite sve drugo gde treba mudrovati, rezonovati, pisati; primite se

posrednikog posla izmeu umetnika i nagonski inertne gomile, ali se ne meajte u umetniko stvaranje,

ostavite umetnike da rade kako znaju i umeju. "Zar smo mi zabadava otrili svoje ukuse?" Niste. Budite

cenzori. Lovite kovae lanog novca i izobliavajte ih. asniji se posao ne da zamisliti. Jer danas, kad pored istinskog zlatnika promakne devet lanih, istinski umetnik ne umire od gladi da bi mu dobar biograf imao

prilike uzvratiti: takva je sudbina velikih, nego zato to stvarno nema ta da jede i to mu zalogaj otimaju

praktiniji i dovitljiviji kovai lanog novca. Jo jednom, ima li plemenitijeg posla? Umetnik je prvobitno svetenik, mag, ovek koji ima veze sa nadstvarnou, sa onim to stvarnost delimino,

ili, ako hoete, simbolino predstavlja. Ali njegov je znaaj i u tome to je on posrednik izmeu Boga

Univerzuma i ostalih ljudi; on ima mo izraza koji otkriva, te slepi vide, a gluvi uju, bez njega bi hod

oveanstva najvie bio veoma, veoma spor, a moda doveden i u pitanje. Docnije, sve veim deljenjem i

razdvajanjem vrednosti, iz tog prvobitnog maga izdvojio se svetenik, iji je posao da uva i tumai zastarele

teoloke formule, sudija da razmruje to se u odnosima ljudskim zamrsi, kralj vlada - sve same profesije, - samo sr starog maga ostaje nepromenjena, samo potomci starih maga, iako im je parcelisano drutvo dalo

odreenu ulogu i znaku zanimanja, u dnu due ostaju ljudi bez zanata, udne zanatlije koje ne rade za duan,

pijacu i vaarsku atru. I pazite kako se neki meu njima, po jako ispoljenom atavizmu, dragovoljno i rado

iskorenjuju iz uzanih okvira klasa, i bivaju boemi. Pitajte svakog od njih, itajui, sluajui ili gledajui ih, svaki

e vam kroz svoje delo odgovoriti, pa ma on spolja bio i navei buroa, da je preiveo znaajan trenutak kad se imao odluiti da li e poi putem praktinog rada ili putem umetnikog stvaranja. Uistinu, oni su svetenici, esto i ne budui svesni toga, jedini istiniti svetenici sadanjosti, a moda i

budunosti. Oni otkrivaju boansku bitnost stvari i bitnost ivota, oni su nuno oboavaoci duha kroz materiju, velikog kroz malo, sveopteg kroz pojedinano. Neisti i nedovoljno posveeni meu njima, nemaju

4

nagona da odbiju teoriju kao princip mrtvila, oberuke se hvataju za nju, daju joj poasno mesto u sebi, naviju

je i puste da radi, onda su oni izraziti klasiari, romantiari, realisti, impresionisti. isti i posveeni, iako im

istoriari lepe take etikete spolja, unutra nisu to. Pogledate li ih izbliza, zanemeete od uda kad vidite koliko

su istovetni u svojoj prirodi, i koliko svi kazuju raznim sredstvima isto. Runo je definisati ih, ali kad nam je to

ipak potrebno, recimo da su svi ono to bi nam re nadstvaran dala da naslutimo. Oni ne idu neposredno u

transcendentalno, nego ga otkrivaju kroz stvarno. Stoga su podozriviji i alosniji od neprobojnih materijalista

oni koji su nekako preskoili opipljiv ivot, zamurili pred njim da bi progledali tek onda kad bi im stvarnost

bola ostala iza lea. Ne treba im verovati, oni u najboljem sluaju lau sami sebe. Nego su pravi vidoviti ljudi

navek gledali kroz stvarnost u beskonanost; drugog puta i nema, jer nato bi nam onda bila data ula i mo

pronicanja? - Dante je alegoriki predstavio vena stradanja negativnog dela oveanstva, jer je alegorija bila tada nain izraavanja. Na prvi pogled tano. Ali zavirimo u tu Danteovu alegoriju, ispitajmo joj zvuk ekiem i

vidimo da li oboe, da li izumeu nje i stvarnosti postoji upljina, geometrijski taan paralelizam, da li je to

samo projekcija stvarnosti. Ne. Vi tu imate razgolien ceo svetski bol. Spoljnja kora sa svega negativnog i

nakaznog u ivotu skinuta je, te je samo jezgro ostalo. Pronicljivo oko genija probilo je tamnu i gustu materiju,

otklonjeno je sve neisto i neutralno i najgnusnije stvari ne odbijaju vas nego vas dovode do najvieg oseanja - saaljenja. Ko takvom delu pristupi otvorena srca, taj se spustio u dubine ljudskog bola i daleko od toga da se otud vratio s grem uasa i gaenja, on je prekaljen i ist i srce mu vie nije samo mii koji prikuplja i

raznosi krv po telu. On je preiveo nadstvarnost. I oko dela najozloglaenijeg realiste koji "kopira" ima jedan

fini veo ari, neko osvetljenje koje je tvorac bacio na ovaj svet. I ko je osetio, taj zna bitnu razliku izmeu

sunane svetlosti stvarnosti i intuitivne svetlosti u umetnosti. Evo razlike: Proitajte jedan policijski uviaj kakvog zloina, ili mu prisustvujte, pa onda naite u Dostojevskom neto slino tome; ili budite u stvarnom

ratu, gde roenim ulima primate sve uase oko sebe, tresete se u groznici straha, ili se gubite u otupelosti, i proitajte u Homeru ili Tolstoju opise slinih borbi; u prvom sluaju malo ste sigurni da vam sve to ne ostavi

zanavek u dui neizleivo gaenje prema sebi i oveanstvu; u drugom, nikad vam se tako to ne bi desilo, jer

je izmeu vas i tih uasnih pojava ljudskog besnila stavio genije, on vas, kao ono Verglije Dantea, vodi za ruku

kroz najneophodnija mesta, da vas opet izvede i ostavi obogaene. Nikad iste apstrakcije nisu nita kazale oveanstvu. One se obraaju samo mozgu. Kao dim one prou, ili se

u najblaem sluaju zadre, pa i to ne da oive, nego da umrtve. Ko je osetio u sebi mo da ubedi, taj nije

dvoumio o nainu kako da to uini: on se neposredno obogatio ulima, srcu, celoj dui. I on je to nagosnki

uinio. Pesnik ne ume, pa i kad bi umeo, zgraa se da misli u formulama: On osea da je apstrakcija samo druga polovina izraza koji zadovoljava samo jedan deo bia i da se ono drugo za najvei broj kapitalnije ili nije

htelo ili moglo kazati. Za njega, izmeu izraza smrskava se i izraz pada vee postoji osnovna razlika, kao

izmeu mrtvog i ivog. Ako iz konkretne slike ne zrai misao onda je ta slika mehanika kopija; ako se misao nije nagosnki konkretizovala, onda ta misao moe biti tana, ali iva nikad. Na kraju karajeva, kuda god poli, izlazimo na isti put: to je umetniko nadstvarno je. Laikom oku stvarnost je fragmentarna, rastrgana. ivot

je sukcesivni niz vanijih ili nevanijih dogaaja, koji prolaze; vidovitom, ona je jedno i nedeljivo; ivot, reka

koja tee, sa svojim brzacima, pliacima, virovima, tromostima. ivot je osean u svoj svojoj celosti, to je prvi uslov stila: od tog trenutka svaka njegova manifestacija, bila ona

i najsitnija, kosmikog je znaaja. I najznaajnija pojedinost besmislena je samo onda kad nije u organskoj vezi

sa celim. Neto se ne da pojmiti kao celina ako se kroz sve prividno razdvojene i disparatne stvari ne oseti

naelo koje spaja i miri. Najvei duhovi redovno su to naelo nalazili u Bogu: on je s ove strane stvarnosti - u njihovoj dui. U samoj stvarnosti - kao naelo lepote, s one strane stvarnosti - kao tajna. I vidite kako silno

5

jaka veza spaja oveiju duu, preko bia stvari, sa nedokuivom tajnom nadstvarnoga. Pitanje o psiholokom razvoju oveka ne stoji u opreci s ovim. Na emu se razvila i obogatila ljudska dua? Na

posmatranju stvarnosti, na udubljivanj u nju. Boanska klica time je pala na pogodno zemljite. Lepota jedne stvari u osnovi je tajna te stvari. Prvi koji je osetio tu tajnu, prodro je i s one strane nje. To je ve

svetenik-pesnik. oveiji duh je time napravio dinovski skok navie, nanie, ili u svakom pravcu. Od tada on vie nije okretna i dovitljiva ivotinja. Njemu vie nije dosta da je samo sit i obezbeen od napadaja ivotinja i

drugih ljudi. Njemu se hoe jo koji put da ga neko ivom reju ili kipom ili svirkom dovede lice u lice s tajnom

sveta, s Bogom, kada e se on izgubiti u njoj i zaboraviti na sebe. - Ne treba se varati, misticizam nikad nije ostavljao oveanstvo. (...)

Momilo Nastasijevi Sabrana dela: Eseji, beleke, misli