Etika modernog življenja

Vuk Uskoković

Sadržaj:

Predgovor.............................................................................................................................31. O osećanju čuđenja.........................................................................................................72. Svest Puta......................................................................................................................193. O uzajamnim promenama.............................................................................................354. O neosuđivanju.............................................................................................................545. O znanju da svaki kvalitet je put...................................................................................666. O osvrtanju unatrag.......................................................................................................797. O povećanju broja opcija..............................................................................................898. O davanju……………………………………………………………………………1009. O prihvatanju svega…………………………………………………………………10710. O prihvatanju grešaka i rađanju lepote iz disharmonija.............................................11711. O kontekstualnom definisanju kvaliteta.....................................................................14712. O srednjem Putu………………………………………………………………….....15713. O temeljima………………………………………………………………………....177Pogovor............................................................................................................................186Literatura..........................................................................................................................189

2

Predgovor

U svakom životnom dobu Prirode, poput mirisa posle kiše ili biblijskih »znakova vremena« (Matej 16:3), možemo prepoznati crte aktuelnog spektra etika življenja kao harmonija naših i društvenih najdubljih, temeljnih verovanja i vrednosti koje tiho i neprimetno, direktno nesagledivo nahode naša razmišljanja, životno esencijalna rezonovanja, prosuđivanja, odluke i izbore, te pravac plovidbe kako našeg malog, odlučnog remorkera u borbi za mirnim prosvetljenjem čitavog sveta, tako i džinovski nepreglednog broda naše civilizacije i čitavog Kosmosa. Svako vreme, takođe, poput tananog kompasa u korenima našeg srca, nosi i ideale koji rešavaju aktuelne dinamičke polaritete, polaritete u čijim finalno nerazmrsivim i neravnotežnim susretima evoluira svet, i koji pružaju životnim entitetima potencijal intelektualnog i duhovnog razvoja. Suočavajući se sa »ponorima u kojima prebiva istina«59, noseći svetiljku drevnih religijskih misli u tajnovite dubine sopstvenog bića, svako vreme donosi i nove Mesije koji, uočavajući greške u ponašanju i razmišljanju koje dominira tadašnjim društvom, pronalaze duhovna rešenja, rešenja koja postoje na osnovama našeg viđenja sveta i naše neprekidno dejstvujuće egzistencije, kreativne otključke koji vode barku naše ekosfere u smeru napretka ka novim, sve čudesnijim vodopadima inspirativnosti, rajskim ambijentima, miloskim pogledima i duhovno čežnjivim prostiranjima.

3

Plodonosna osnova na kojoj bi se gradila i spontano granala etika (= estetika)48,189

kreativnih puteva budućnosti opstaje upravo u tananom buđenju osećanja začuđenosti činom samog postojanja i zaista svakom putanjom, svakim bićem i crticom našeg sveta. Jer, umesto da tražimo čuda kao, paradoksalno, dokaze vere (čime bismo, podsetimo se, izbrisali izvorni karakter vere, kao i tragalački zanos i kreativne inspiracije koje se iz nje rađaju, s obzirom da se u »dokazane« modele prirodnih putanja ne mora više verovati), dokaze koji spuštaju čudesnost i inspirativnost susreta sa nepoznanicama i celokupnost mističnog religijskog iskustva na nivo naučne empiričnosti - suštinski samo povećavajući opseg bitke »protiv« naučne misli, ka čijem pobijanju su ovakvi porivi paradoksalno usmereni, dok tiho i nevino spuštanje do temelja nauke i religije vodi njihovom pomirenju, uviđanju da obe, u svojim metaforičnim uobličenostima, stoje na pijedestalima etičkog pružanja bića prema svetu - hajde da kroz osećaj čuđenja svaki trenutak našeg življenja postane čudo, da nam - slično kao što je Plotin dokazivao prisustvo Boga lepotom svakog cveta8, svakog daška vetra i svakog stiha jedne knjige - svaki trenutak postojanja (= postajanja) postane krunišuće čudo na putu evolucije naše duše, da nam postojanje svesti o postojanju samog osećanja čuđenja predstavlja vrhunsko čudo, otvarajući nam prostor uspinjanja na lestvicama čuđenja nad čuđenjem nad čuđenjem...budeći vrtoglavost srazmernu dečijem putovanju iza iza iza iza... i najdaljih zvezda i kraja Svemira, u svojoj mašti.

Jedan od osnovnih razloga izlaganja razmišljanja na temu etike razmišljanja, ponašanja i posmatranja = stvaranja sveta, jeste negovanje duboko-ekološkog stava po kome se svet ne menja modifikacijom eksternih putanja, već menjanjem suštine našeg bića, tananih puteva misli, osećanja, temeljnih, implicitnih vrednosti i težnji kojima se pružamo prema našem svetu. Jer, dok prividne promene sveta, odigrane bez promena na nivou izvornih težnji kao pokretača naših misli, reči i dela, po pravilu ne uspevaju da trajno promene svet, već samo privremeno pod površinu sakriju harmonije naših raspoloženja koje kasnije iznova isplivavaju na videlo u novim situacijama, kada se naše biće svetlo pruža prema bližnjima, kada se naše srce ispuni predanom svetlošću i naši dlanovi okrenu nebesima, sa mislima poniklim na devičanski viteškoj poklonjenosti Gospodu, majci Prirodi u srcu, tada sva naša dela stvaraju puteve dobrote, milostivosti i blaženosti u našem svetu, na sasvim tih i neprimetan način.

4

Premda je istorija naše civilizacije ispunjena morima zvezdanih etičko-estetskih putokaza, uključujući Mojsijeve (Mojsije II 20) i Isusove (Matej 22: 37-40) zapovesti, Budine vrline (ispravno razumevanje, mišljenje, govor, delovanje, zajedničko življenje, trud, samo-svest, koncentracija, znanje i oslobođenje, koji svi, kao što ćemo videti, predstavljaju posledice divnih ravnoteža koje se pružaju od saznajnih temelja ka cvetovima i kreativnim plodovima našeg bića) koje nas oslobađaju od materijalnih vezanosti, i etičke stupnjeve rađa joge, »kraljevskog puta« - jame (uvežbavanja nepovredivosti, iskrenosti, davanja (ne-uzimanja), umerenosti i uravnoteženosti – praćenja »srednjeg puta«, i nepohlepnosti) i nijame (negovanja čistote uma, zadovoljstva, prihvatanja, navika duhovnog učenja, Svevišnjoj predanosti Prirodi) koji nas u sprezi sa asanama (odgovarajućim fizičkim položajima), pranajamom (kontrolom disanja), pratjaharom (postom čulima), dharanom (koncentracijom, usredsređenošću uma) i dhjanom (meditacijom, Zen svešću, svešću Puta), vode put samadhija (uma sjedinjenog sa Prirodom) - čijim usavršavanjima bi trebalo posvećivati čitave živote, sa razvojem kompleksnosti, bogatstva informacija koje nosi svako od nas u svojim životnim strukturama i konceptualnim predstavama sveta, i naša misaona i delatna pružanja prema svetu nužno dostižu nivoe tananih suptilnosti, te namesto prostih i površnih etičkih ukazatelja i normi, u svrhu oponašanja etike koja našem društvu otkriva prosvetljujuće horizonte budućih napredaka, neophodno je naše odnose sa sredinom kontinualno usavršavati »dubokom« etikom, negovanjem čistih misli i izvornih težnji naših dela, reči, dodira, te i samih misli, o kojima će ovaj rad pričati.

Kao i moje prethodne knjige172,175, i ovaj rad, ova nokturnalna meditacija o etici življenja, čuđenja i traganja, još je jedan u nizu putokaza, malene zbirke znakova ostavljenih na putu mog duhovnog napretka. Kada se dostigne jedan »značajan« nivo razvoja u ovom pogledu, osvrtanje unatrag i prisećanje toka naših razmišljanja, nedoumica, sumnji i nekadašnjih izbora, biva nepotpuno opisano i preneseno drugim bićima, dok gledanje unapred i ukazivanje na još nedoživljene plodove i imanentne izbore našeg životnog i etičkog razvoja, biva osiromašeno na implicitnim korenima ovih izraza, u kojima se krije i tajna uspešnog, harmoničnog prenosa suštine našeg bića i naših saznanja našem svetu. Direktno prikazivanje naših malih otkrovenja, istovremeno saznanje i opisivanje, zajedno sa svim sumnjama i greškama, iskreno biti ono što jesmo, predstavlja iscrtavanje najuspešnijih putokaza. Ove znakove na putu druga bića mogu susresti i udubljivanjem u njihovo razumevanje otvoriti nove perspektive u samostalnim razvojima, malenim unapređenjima, ali koja čine beskrajno značajne i ključne deliće i spiritualnog usavršavanja čitavog Kosmosa. Jer, svačiji pogled na svet, sada i ovde, može prosvetljenjem postati ugaoni kamen, kamen temeljac na koji se oslanja evolutivna građevina Prirode. I »kamen koji odbaciše zidari, taj posta ugaoni kamen. Od Gospoda bi ovo, i divno je u našim očima« (Matej 21:42), učio je, tako, Isus, pokazujući nam na male i naizgled nevažne, nerazumevanjem i kategorizujućom neprijemčivošću odbačene stvari našeg sveta kao na esencijalne oslonce postojanja čitave Prirode. Ulepšavanje sveta u sopstvenim očima, uviđanje zadivljujuće lepote i beskonačnih putanja traganja u njemu, milostivo blagosiljanje svakog bića, svakog detalja, svakog cveta i svakog zrnca peska, predstavljaće put razumevanja ovde izložene i poput svega postojećeg, samo delom vidljive etike savremenog življenja.

Čitava ova knjiga je knjiga o temeljima. Sva velika umetnička, filosofska i religijska dela ukazuju na epistemološke temelje našeg bića, posmatranja sveta, učenja,

5

kao i skrivene, ontološke temelje božanskog, beskrajno, neuhvatljivo smislenog porekla svake crtice Prirode. Lepota sveta skrivena na temeljima naših pogleda na svet, njegovog razumevanja i etičkog saživljavanja, razotkrivanje pretpostavljenih, verom sazdanih premisa našeg rezonovanja kao osnova svakog vida intelektualnog prosuđivanja, te obelodanjivanje znanja da naše najdublje, skrivene težnje nahode naš brod spiritualnog napretka i sveopšte dobrote, možemo respektivno sagledati kao primere ovih triju dubokih premišljanja nad osnovama našeg razumevanja našeg sveta i bića.

Premda grane i plodovi različitih ljudskih disciplina, polja interesovanja i delatnosti – nauke, umetnosti, religije, isceliteljstva, sporta – mogu izgledati posve razdvojenima, dubljim sagledavanjem nevidljivih, neeksplicitovanih osnova, »pravila igre« u čijem preispitivanju leže tajne svete mudrosti, dolazimo do zaključka o neraskidivoj povezanosti svih vidljivih puteva našeg sveta i delanja. Na kraju krajeva, i nauka i umetnost potiču iz odnosa ljudskog uma sa Prirodom, i obe stoje na zajedničkim osnovama koje čine naše etičke vrednosti i čistoća primarnog, jasnog, sistemskog, opšteg razmišljanja. Svaki stupanj stvaranja i usavršavanja naučnih sistema rezonovanja, počev od primarnog perceptivnog selektovanja opažajnih razlika, njihovog uobličavanja do produkata percepcije, izvođenja njihovih misaono-reflektovanih koncepata, pronalaženja opštih pravila i principa, »putanja koje povezuju« naizgled udaljene detalje našeg sveta, individualne kamenčiće na beskrajnoj plaži našeg iskustva, te prihvatanja odstupanja ishoda izvesnih prirodnih procesa od predviđanja izvedenih posredstvom naših modela sveta, do njihovog uzajamnog, temeljitog usaglašavanja, biva nahođen našim najdubljim etičko-estetskim vrednostima koje umetničke, religiozne i opšte plemenite komunikacijske težnje pokušavaju da iznesu na površinu sveta posredstvom metaforičnih izraza. Na dubokim osnovama našeg iskustva se, tako, pronalaze strune koje povezuju naše intelektualne, redukcionističke napore, i religiozno, holističko sjedinjavanje sa svim putevima sveta, u jedinstvenu, harmoničnu celinu. Stoga će spuštanje na polje fundamentalne etike i estetike, zamišljeno i čedno posmatranje »odozdo«, sa nivoa mora u koga se slivaju sve reke, sveprihvatajućeg mora koje je »kralj deset hiljada tokova«, činiti put spoznaje opšte povezanosti sveobuhvatnog stabla ljudskog znanja i neprimetnog uspinjanja ka perspektivama najviših planinskih vrhova, oblaka i međuzvezdanih prostora sa kojih nam se otvaraju divni horizonti jedinstva i blaženosti.

I da, najvažnije od svega je živeti ili barem pokušati da živimo ove etičke principe, poruke i modove našeg pružanja prema svetu, koje iscrtava ova knjiga. Ne ostavljati ih da ih prekriju prašina i vetrovi modernih vremena, već stalno, poput zadivljenih pogleda miloske Venere, postajati jedno sa njima, sve dok jednoga dana, ni sami ne znajući kako, ne otkrijemo, poput ružnog pačeta, da smo prosvetlili direktno nesagledive, epistemološke i ontološke temelje našeg bića, da naša nevidljiva aura sija čistoćom i blaženošću, da smo zaista postali jedan beli labud.

Prosvetljujuće razumevanje poruka koje ova knjiga - slično kao i sve druge mudre, religijske knjige sveta - prenosi jesu samo maleni i početni koraci na putu našeg postajanja svetlog i čistog provodnika Božijih misli i dražesnog slavljenja lepote postojanja, dok iskreno postajanje i življenje ovih putokaza u našim saznajnim dodirima sa malim stvarima i skromnim trenucima u veličanstvenoj kosmičkoj istoriji, čini najveći, nepregledni deo našeg daljeg puta koji se pruža u svetlu daljinu, u osunčani nedogled sveta našeg življenja i saznanja.

6

Čitava ova knjiga opstaje na tragu mojih snova o igri staklenih perli, o neraskidivom preplitanju razuma i poetičnosti, o istovremenim težnjama ka ispoljavanju jasnoće i lepote u svim našim izražajima, razmišljanjima i pogledima na svet. Želje za izražavanjem jasnih putokaza koji nas vode smeru životne sreće i duhovnih blagostanja sa jedne, i za inspirisanjem bića sveta, sada i ovde, nevidljivim talasima na kojima plutaju brodovi naših reči i misli, njihovim obasipanjem kapima mora poetične lepote sa druge strane, nalazile su svoja spletna ishodišta u ovoj knjizi. Poetski detalji koji obeležavaju svaku od ovde iskazanih misli predstavljaju, stoga, odražavanje veza koje pletemo sa svetom iz našeg srca, niti koje povezuju pojedinačne perle u divne ogrlice naše duhovne posvećenosti, osećanja pružanja prema svetu u želji za sjedinjavanjem, za postajanjem Jednoga sa čitavom Prirodom. I u toj nevidljivoj, nedodirljivoj i neeksplicitujućoj niti koja je isprepletala sva slova i reči jednog jezika u ovu pesmoliku knjigu, koja je pojedinačne pasuse - koji predstavljaju svojevrsne izražajne celine i koji su ponekada, u cilju održavanja spontanosti izražavanja i stvaranja naglih, uzbuđujućih i znacima divnih pitanja obasipajućih preskakanja, poređani poput individualnih pesama nekog albuma moderne muzike, i koje, u svrhu podsticanja paralelnih i razgranajućih linija razmišljanja, te u nedogled prostirućih idejnih izražaja, sačinjavaju dugačke (ne kratke i blago umirujuće, već istovremeno blještavo inspirišuće i pokrećuće) rečenice (od kojih svaka čini putokaz čijoj samostalnoj kontemplaciji se možemo etički obogaćavajuće posvetiti) sa čestim umetcima (znajući da, kao i u životu, putevi mnoštva divnih zaključaka, kukuna iz kojih se rađaju divni, lepršavi leptiri našeg razmišljanja, ne samo da uvek vode »između redova« sveta, te da se, poput misli ove knjige, ponavljaju u raznolikim kontekstima našeg doživljaja sveta, već se često kriju ispod neuglednih i opalih, jesenjih listova Prirode, iza sporednih zagrada i tajnovitih, šćućurenih izraza našeg sveta) - povezala u jednu celinu, krije se i izvorna, ali nevidljiva i nedodirljiva, poput »tišine među tajnama« (Gita 10:38), samo jezikom srca naziruća lepota i vrednost ovog dela.

Poetski element ove knjige, pa i svakog literarnog dela, pruža se uporedo sa odricanjem od logički tradicionalnog definisanja svih upotrebnih pojmova, čuvajući tako krajnje i ključne lokomotive vozova logike našeg rezonovanja, skrivenim i tajnovitim, čineći da i čitav rad svojom mističnošću inspiriše čitaoce na sopstvena traganja za esencijama ljudskog doživljaja sveta. Put, temelj, Priroda, lepota i duša predstavljaju neke od tih ključnih pojmova koji, upravo usled njihove istovremene nedorečenosti i eksplanatorne ključnosti, odišu tajnovitom lepotom, čineći najbitnije i centralne reči ove knjige. »Naš svet« predstavlja, takođe, čestu frazu u mojim izražajima, koja označava sve što znamo da postoji, i za razliku od »sveta« kao naznake objektivnog sveta, identičnog za sva bića, ili »moga sveta« kao solipsističkog ostvarenja koje ne zna za lepotu deljenja i zajedničkosti, »naš svet« označava moj svet, ili uopšte svet subjekta, otvoren za svako biće Kosmosa, svet kroz koga se tanano i neprimetno pletu veze zajedništva i zajedničkosti, veze koje beskrajnu raznovrsnost pogleda na svet i saznajnih perspektiva ujedinjuju u neraskidivu, božansku celinu, svet koji, poput nedodirljivog blaga nebeske duge, krije implicitne dragulje svakog bića sveta, čineći svaki pogled na svet belim jedrenjakom iznad bisernog mora, brodom koji plovi na osnovama čudesnih, implicitnih dubina postojanja, o kojima priča i čitava ova knjiga.

O osećanju čuđenja

7

»Putem cvetova i listova Plotin platonista dokazuje da se od Svevišnjeg Boga, čija lepota je nevidljiva i neizreciva, Proviđenje spušta do stvari na zemlji. On pokazuje da ove nežne i smrtne stvari ne bi mogle biti obdarene lepotom tako besprekornom i tako izvrsno skovanom da ne proističu od Božanskosti koja svojom nevidljivom i nepromenljivom lepotom beskrajno prožima sve stvari«8

Sv. Avgustin

Osećanje čuđenja je ključ pronicanja u božanske Tajne našeg bića i našeg sveta, prvi korak na našem beskrajnom, čudesnom hodu ka osunčanim horizontima dodira našeg bića i Prirode, i pružanju naših duhovnih dlanova ka otkriću novih, sve bogatijih, raznovrsnijih i svetlošću skladne Jednote objedinjenih saznajnih sfera. Aristotel je smatrao da »filosofija počinje sa osećanjem čuđenja«, dok je G. K. Česterton pisao da »dostojanstvo umetnika leži u prenošenju osećanja čuđenja«6, u buđenju »novih očiju«, novih konteksta uobličavanja razlika našeg sveta u izvesne uzvišene, majestique perceptivne i saznajne celine. Osećaj čuđenja nad poretkom i harmonijama dodira bezbroja putanja našeg sveta jeste prvi korak na putu religioznog pretvaranja senki sa zidova pećine Platonove alegorije u lelujave boje Sunčeve duge, znakova u označeno109, mapa u teritorije, površnih talasa stvarnosti u duboke uvide, u plodove čudesnih dodira njihove ontološke suštine sa jedne, i naše, individualne, ljudske i prirodne epistemološke srži, osnove našeg vrednosnog rezonovanja sa druge strane, dodire u kojima počiva svevišnje jezgro porekla i smislenosti našeg postojanja.

Iz osećanja čuđenja proizilazi sveti tragalački zanos i, zaista, esencija svake istinske religioznosti je ne fiksno, nerazumno, netolerantno, kritički zatvoreno i nepreispitujuće prihvatanje izvesnih društveno-moralnih normi ponašanja, rasuđivanja i posmatranja sveta, već traganje, dolaženje do izvesnih karmičkih uzročnosti i ne njihovo večno držanje na temeljima izgradnje naših saznajnih kula, već negovanje neprekidnih otvorenosti na uvek novitetna obogaćivanja baza našeg rasuđivanja i etičko-estetskih odnosa sa svetom kroz životni niz otkrića = ostvarenja, ko-kreaciju175 kvaliteta našeg sveta na relaciji Um - Priroda. Dok nas fiksna pravila ponašanja postepeno uvode u stanje uspavanog uvenuća našeg duhovnog sjaja - opisano Ajnštajnovim rečima da »najlepše što možemo doživeti je ono što je tajanstveno. To je temeljni osećaj koji stoji u zametku svake umetnosti i nauke. Ko ga ne poznaje, ko se ne može više čuditi, ko se ne može više diviti, taj je takoreći mrtav, a njegovo oko ugašeno...Spoznaja da postoji nešto što nam je nedohvatljivo, prikazanja najdubljeg uma i najsjajnije lepote koja su našem razboru pristupačna samo u najjednostavnijim oblicima, ta spoznaja i osećaj čine pravu religioznost«2, čineći stanje koje se u savremenom društvu često pretvara u kratkotrajne, maglovite začuđenosti posredstvom konzumacija raznolikih opijata -, stalno čuđenje i traganje čini da naše oči, poput odsjaja Sunčeve svetlosti na površini mora, radoznalo, dečije nevino, živahno i dražesno čisto obasipaju optimizmom i jedrinom naš svet, da u istovremeno sjajnim i blago suznim, večno radosnim i saosećajno tužnim, mlečnim zvezdanim puteljcima naših očiju, odrazima božanskih iskrica koje se koprcaju na vodama tragalačke iskrenosti osnova naših pogleda, otkrijemo jednog dana svetlucavost

8

najraskošnijeg, biserno šuštavog zvezdanog neba. Traganje za Bogom, za izvornom lepotom koja stoji u osnovi svakog cveta, svake pesme i talasa Prirode, čini da i čitav svet neprimetno nahodimo na put opšte evolucije, radosnih saznanja, kao i da nekim tužnim i usamljenim bićima neprimetno pokazujemo na Put. I slično kao što se nepredvidljivi odbljesci svetlosti u našoj neposrednoj blizini pri posmatranju igre Sunčevog sjaja i talasastih refleksija mora sa pružanjem našeg pogleda u sve veću daljinu pretvaraju u konstantnu štraftu svetlosti, spontano i iskreno divljenje i prepuštanje talasima Prirode, našeg vernog učitelja na našem i opštem duhovnom Putu, kroz nesigurnosti i nedoumice vodi nas ka sigurnoj i pouzdanoj prugi svetlosti, blještavoj liniji koja nas vodi ka samom Suncu, ka stapanju u sjajno jedinstvo našeg bića i celotne, božanske Prirode.

Svako stvaranje je jedan oblik traganja za narušenom ravnotežom, za objedinjavanjem uviđenih, ko-kreiranih disharmoničnosti u ponovni mir i blještavi sklad. U odricanju od ovakvog odnosa koji prožima našu stvaralačkost počiva i lenjost uma koja implicira nebrižno ostavljanje nezavršenih dela, dok nas sa druge strane prožetost svetom tragalačkošću podstiče da se sa molitvenom posvećenošću predajemo kreativnim činovima. Jer, što dublje zalazimo u tajne Prirode, što se sa većom predanošću, marljivošću i kraljevskim tragalaštvom (jer, »slava Gospodnja je sakriti stvar, ali slava kraljeva je tragati za njom« (Priče Solomonove 25:2)) upuštamo u avanture malih, ali nesagledivo velikih otkrića, naša zadivljenost uređenošću Prirode će biti veća. U filmu »Blow Up«, Antonionijev heroj sa uvećanjem i udubljivanjem u najsitnije tajne svojih slika sveta, otkriva nerazjašnjive misterije koje ga ispunjavaju ushićenjima, radoznalošću i sve većim tragalačkim porivom, sve dok - slično kao što se sa uvećanjem rezolucije osmatranja kvantnih fenomena (uključujući pojave transformacija, integracija i anihilacija »čestica«) došlo do uočavanja odstupanja od niza tradicionalnih, materijalističkih fizičkih koncepata, i slično kao što se, uopšte, izučavanjem bilo kog prirodnog sistema sa ciljem odgovaranja na izvesna temeljita pitanja, naše biće ispunjava sve većim brojem novih pitanja - ne pronađe sebe učestvujući u igri tenisa sa zamišljenim lopticama, zbunjen odlazeći da razmišlja na temu idealizma sveta, našeg suštinskog učestvovanja, ko-kreacije u iscrtavanju celokupnog sveta sa svakom našom mišlju, osećanjem i najdubljom težnjom. »Ne vidiš u kreaciji Svevišnjeg nijedne nesavršenosti; vrati svoj pogled, potraži razdvojenosti. Pa vrati svoj pogled, opet i opet. Pogled ti se vraća, začuđen i zasenjen«62 (Kur'an 67:3-4), religijski je stih koji nas poziva na vrednoću i marljivost istraživanja, podsećajući nas da svako čudo zahteva ulaganje dubokih želja i trenutaka delatnog traganja, pokrenutih upitkivanjima na temeljima naše kraljevske začuđenosti.

Sve što znamo, sve što vidimo nastaje kao posledica izvesnih razlika. I što su ove razlike izražajnije, i naš svet će biti iscrtan manje maglovitim, a više jasnim i preciznim crtama. Slično kao što se hologramska slika formira poređenjem dveju laserskih snopova, jednog koji ima za cilj predstavljanje svih svetlosnih varijacija, i drugog koji ima za cilj održavanje referentne čistoće, i meditativno poistovećivanje sa tišinom i mirnim morem našeg bića, iskreno misaono isposništvo, predstavlja put dosezanja sve uzvišenijih osećanja čuđenja, put iscrtavanja sve preciznijih i finijih razlika koje grade svet naše percepcije i saznanja, te sve veličanstvenijeg i religioznijeg vrednovanja svakog, i najmirnijeg trenutka življenja. Poredeći ih sa »ničim«, u svim crtama, svim harmonijama, svakoj muzici koju doživimo, otkrićemo zvuke ljubavi, povode prosvetljujućih divljenja i dostizanja dečije nevine i prostodušne mudrosti koja u svakom zrncu Kosmosa vidi

9

oličenja božanskog reda, izvore nepresušnih spoznaja; jer »dok se običan čovek divi neobičnim, mudar čovek je zadivljen običnim stvarima«46, kao što je smatrao Konfučije. Navikavanje na poređenje naših opažaja sa platnom čistog uma na kome su obrisane sve a priori kategorije saznanja - oličene u slučajevima neprekidnog prepoznavanja prethodno konstruisanih perceptivnih celina: bića i njihovih osobina, predmeta i njihovih funkcionalnosti, prekoncipiranih tipova interakcija i komunikacija itd. – čini, stoga, put dostizanja svesti deteta u čoveku, treće, prosvetljene faze Zen drvoseče, trenutka kada »planine opet postaju planine i reke opet postaju reke«, Ničeovog »natčoveka«116, preobraženog od kamile sveprihvatanja i poniznosti, obremenjene teretom znanja, preko debaser lava rušenja prekoncipiranih i predrasudnih kategorija mišljenja, te odlučnog i voljnog »ja ću...« (nasuprot moralistički pridikujućem i manipulišućem »ti ćeš...«), prisebnog življenja svakog svetog znanja do čistoće, radosne zadivljenosti i nevinosti Božijeg deteta. U jednoj sufijskoj priči186, mudrac, odlučivši da pomiri dva sukobljena umetnika po pitanju uzvišenosti kvaliteta njihovog umeća, izaziva ih na takmičenje u kome islikava referentnu čistoću srebrnog platna nasuprot rada svakog od dvojice umetnika, čistoću u kojoj se, poput mirnog mora u kome samo poput cvetne prašine nastaju blage talasaste harmonije, ogledaju lepote njihovih dela, pozivajući ih, kao rezultat, na buđenje dubokog znanja da »lepota počiva u očima posmatrača«, te na spontano rasplinjavanje egocentričnih poređenja kroz otvaranje puta svetlosti čistog, religijskog čuđenja nad poretkom i lepotom sveta.

I ne samo perceptivne, saznajno izvorne razlike našeg sveta, već i sva odražavanja naših vizija prosvetljujućih lepota, tokova i harmonija od problematično zavezanih i blokiranih granica našeg sveta, sa intenzivnošću svojih inherentnih razlika pokreću sve čudesnija morska strujanja našeg bića i divne, blažene vetrove našeg duha koji će razvijati nebeski čista jedra naše kreativnosti, dobrote i milostivosti, te usmeravati brodove našeg bića ka novim i neotkrivenim zemljama, pogledima i idealima. Najdivnije saznajne putanje sveta, rađanje emergentnih kvaliteta u evoluciji životnosti, pokrenuti su susretom radoznalih, otvorenih i svetlih temelja bića i nerazjašnjivih puteva Kosmosa. Iako je savremeni naučni ideal okrenut teorijama svega, razvijanju moći potpunog predviđanja evolucije svakog prirodnog procesa, neispunjavanje ovog cilja uprkos dugotrajnom traganju ka njemu, predstavlja jedan od najlepših poklona Prirode, omogućavajući nam plutanje u divnim osećanjima vere, čuđenja, upitkivanja, istraživanja, otkrivanja, učenja i putovanja. Put, a ne cilj jeste vrhunski smisao postojanja, i dok nas životna dostignuća i samo-zadovoljne kontemplacije nad njima koče na putu našeg i opšteg napretka, neprekidnim iskrenim traganjem, slobodnim zastajkivanjem i preispitivanjem svrhe našeg puta, mi učestvujemo na Božijem putu, idemo napred, otvarajući nove perspektive razvoju celotne Prirode. Jer, posvećenost i duhovno oplemenjavajuća predanost se gase u odnosima sa potpuno predvidljivim pojavama (jer, tada nije potrebno ulagati našu veru i nadu u njihova ostvarenja), dok se dobrodušno razvijaju u našim relacijama sa nesigurnim, krhkim pojavama i procesima, karakterističnim za sva istinski blagodetna društvena, biološka, saznajna, emotivna, etičko-estetska i umetnička ostvarenja našeg sveta.

Iskreno se krećući na putu traganja, budnom saživljenošću sa našim istraživačkim porivima, tiho i neprimetno i drugim bićima, ni sami ne znajući kako, otkrivamo vredne putokaze na njihovim tragalačkim putevima. Dok zamrznutost naših nadanja i upitkivanja Prirode jezikom srca čini da se ne samo naše oči prekriju velom beznađa, već i na čitav

10

svet deluje kreativno kočeće i uspavljujuće, naša budna, intenzivna radoznalost čini da svaka travka, svako drvo i svako biće sveta pored koga prođemo, otvori oči svoga bića ka bezbrojnim misterijama našeg sveta, ispunjavajući sebe izvornim putevima duhovnog napretka i kosmičke evolucije.

Dokle god čovek istražuje, dokle god je prožet željom za učenjem i radoznalim upoznavanjem temelja Prirode i svog bića, on je mlad, dete je, dete spremno da kroz nevine i čiste poglede svoga uma uvidi kraljevstvo Božije uspavano u najsitnijim delićima našeg sveta. Jer, suštinska lepota bića ne počiva u onome što ona znaju, već u onome što teže da saznaju. I mudra, božanska edukacija (Priče Solomonove 25:2) se sastoji ne u izlaganju i insistiranju na doslovnom ponavljanju izvesnih pravila razmišljanja, rezonovanja i ponašanja, već u inspirativnom obavijanju skrivenog »blaga«, budućih dostignuća sadašnje nauke i evolutivnog puta osećanjima radoznalosti, čuđenja i tragalačkog zanosa. Upitan zašto bi se popeo na Maunt Everest, Džordž Malori je odgovorio: »Because it is there«, dok su svi veliki učitelji kroz našu civilizaciju znali da je buđenje osećanja čuđenja i svesti da postoji nešto skriveno iza horizonta naših saznajnih i egzistencijalnih vidika, prvi korak ka kreativnom i zaista budnom kormilarenju, ka plodonosnom pružanju ka njima i samostalnim putovanjima na poljima ljudskog znanja, otkrivanja novih zemalja, te uspinjanju ka novim prizorima, nebeskim otkrovenjima i divnim perspektivama Kosmosa i nas kao njegovih »očiju«.

Predanost nevidljivim, skrivenim putanjama našeg razmišljanja, življenja i postojanja, čini nas dubokim i mudrim bićima. Pronicanje u skrivene korene postojanja i razvojnog kretanja bića i ekosistemskih organizacija našeg sveta, a ne samo zaustavljanje na površnim i vidljivim talasićima nepreglednog mora egzistencije i aktuelizovanog potencijala naših opažaja, sadrži u sebi ključ mudrosti. I u svemu što nam na prvi pogled može izgledati nezanimljivo i isprazno, udubljivanjem u osnove egzistencije i razvojnog puta datih sistema, prepoznaćemo beskrajne povode radoznalog upoznavanja sveta. Osetljivost strastvenih ljubitelja fudbala se, tako, ne zaustavlja na površnim izgledima, pokretima i kretnjama primetnim na terenu, već se karakteriše pronicanjem u nevidljive putanje koncentracije i pažnje, borbenih ili prijateljskih osećanja, kao i sveprožimajućih želja za golom koje sagorevaju u srcima igrača. S druge strane, dok će sa površnom osetljivošću pri svakoj saznajnoj interakciji naša radoznalost činiti da poput zapadnjačkog heroja Tenisonove pesme, surovo iščupkamo latice poljskog cveta u želji za njegovim upoznavanjem, tanana i mudra Zen svest150 će, sklapajući putanje prijateljstva van domena grubih, komadajućih i manipulativnih dodira, u vazdušastim, nevidljivim talasima dobrote i poverenja, upoznati i poneti istinsko blago cveta na takođe nevidljivim kontekstualnim osnovama svojih plemenitih pogleda na svet. I sve ove suptilne sposobnosti pronicanja u skrivene osnove postojanja detalja našeg sveta - osnove koje nam ponekada mogu pružiti esencijalne znakove u daljim, budućim kretanjima kako njih samih, tako i čitave Prirode koja se kontekstualno ogleda u posmatranom sistemu, te i našeg bića koje ga saznajno ko-definiše - poniču na osećanjima duboke začuđenosti svetom i našom egzistencijom, usled čega je na putu obasjavanja sveta duhovnom svetlošću, naša odgovornost da neprekidno održavamo i uvek iznova budimo osećanja novih čuđenja. I tada, sa ovakvim osećanjima na neprimetnim korenima našeg srca, u svakom i najmanjem oblačiću ili cvetu, šumu drveta ili kapi kiše, moći ćemo, poput drevnih proroka, da očitavamo »znake vremena«, da znamo kuda čitav svet vode naše

11

najdublje težnje tog trenutka, te koji su pravi putevi koji bi čitav naš svet vodili u smeru harmoničnog, održivog i božanski spoznajnog napretka.

Pretvaranje naših opčinjenosti i bilo privučenosti ili odbojnosti površnim detaljima našeg sveta u svest da se u nepreglednim dubinama, u prodiranjima od slatkastog krema ka nevidljivoj srži i obasipanju pažnjom Tajni našeg sveta, kriju putevi mudrosti, jeste jedan od prvih saznajnih koraka puta našeg mističnog i milostivog, neosuđujućeg, spiritualnog buđenja. Sva osećanja privlačnosti ili odvratnosti u bliskim susretima sa površnim, vidljivim detaljima sveta, mogu se tako preobraziti u eventualne nagoveštaje istih osećanja samo kroz osetljivost prema nevidljivim reakcijama bića sveta, te u mirnu i poput blagog mora koje upija sve talase uznemirenja, stabilnu, nikada ne panično ukočenu, već fleksibilno budnu svest, svest koja umesto površnih izgleda, u ljudskim bićima vrednuje njihove najdublje težnje koje nevidljivo, ali duhovnom svetlošću sveobasipajuće prožimaju naš i njihov svet, koje indirektno i suptilno neprekidno izlaze na površinu ko-kreacija našeg sveta, ali na koje samo tanana, prosvetljena svest može biti osetljiva. Jer, ljudska bića i jesu upravo zvezde njihovih najdubljih težnji koje se poput sunčanih zraka u beskraj šire i rasipaju Prirodom. Ali, ipak, i pored toga moramo znati da »there's more to the picture than meets the eye«192, te da »there is a light that never goes out«163, da najdivnije putanje bića našeg sveta ostaju zauvek skrivene, pokazujući nam samo odsjaje Sunca svojih dubokih težnji na površini mora našeg sveta, odsjaje koji se koprcaju fluktuirajućom površinom našeg sveta i pozivaju nas na zadivljenost svima njima, čineći zaista svakoga od njih beskrajnim povodima divljenja i wondering opijenosti, nepresušnim bunarima želja i blagodetnih inspiracija, u beskraj prostirućim vodoskocima božanskih fontana stvaranja.

Na sličan način kao što čitajući zapise poznatog nam jezika nismo svesni crtica pojedinačnih simbola, već direktno proničemo u semantiku reči (što možemo proveriti čestom nemogućnošću da se, neposredno nakon čitanja teksta, prisetimo tipa korišćenog pisma, ćiriličnog ili latiničnog, na primer), stvarajući pred nama ambijente potencijalnih metafora koje one nose, i mudro razumevanje prirodnih situacija se karakteriše, poput pronicljivosti Šerloka Holmsa, saznajnim prodiranjem od njihovih površnih, očiglednih i direktno primetnih do suštinskih crta, ljudskih i prirodnih težnji koje leže u njihovim osnovama. Sve naučeno u životu, tako, pripada domenu našeg nesvesnog obraćanja pažnje, dok sve ono čega smo svesni, sve što znamo da postoji, jesu učiteljski govori Prirode i njeni putokazi u smeru našeg duhovnog napretka. Slušanje muzike nečijeg pripovedanja – kada prividno rasejano zaboravljanje imena u konverzaciji nije odraz obraćanja pažnje na ostavljanje povoljnog utiska, orijentisanosti na sebe u očima drugih, već predanosti pronicanju od površnih imena do implicitnih crta duboke etike i suštinskih poruka koje nose bića - je, stoga, ponekada sporedan put upoznavanja govornikove dobronamernosti i implicitne lepote izražaja, slično kao što je spuštanje u dubine našeg srca i more naših htenja i težnji put upoznavanja efektivne dobrote naših dela u svetu. Jer, kada je jezgro našeg bića svetlo i sjajno, o čemu god pričali, pisali ili mislili, šta god radili, naša ostvarenja će odisati svetlom dobronamernošću, prostirući harmonične talase i dobre vetrove posvuda po svetu, dok kada je jezgro naših težnji, nadanja i vere ugašeno i tamno tinja, koliko god se trudili, koliko god eksplicitno svetim i plemenitim delima se bavili, rezultati našeg truda će biti uobličeni u disharmoničnosti, neskladne tonove i tamu, na sličan način kao što uspinjanje ka planinskim vrhovima našeg životnog puta kontinualnog napretka sa egocentričnim osnovama naših težnji, sa nošenjem jedne strane

12

našeg puta – našeg bića kao jedinog važnog i referentnog u našim pogledima na svet i saznanjima, rezultuje u progrizajućim nezadovoljstvima i urušavanju svih naših samo-veličajućih ciljeva i postignuća, dok održanje ravnoteže, puta između nas i veličanstvene, božanske planine Prirode na osnovama na kojima ćemo graditi naše korake, korake koji će uočavati zadivljujuće detalje malenih trenutaka našeg puta, ovde i sada, dovodi nas do predanog, lepršavog i putem opčinjenog uspinjanja sa čarobnom svešću koja pronalazi beskrajan smisao putovanja, savršeni cilj u svakom i najskromnijem detalju puta. Jer, Priroda je ispunjena beskrajnim povodima divljenja na svakom koraku našeg postojanja, čime se razočaravajuća svest, zavisna od površnog, eksternog, informativnog i interaktivnog bogatstva i ispunjena strepnjama da prelasci iz predela više u oblasti niže kompleksnosti rezultuju odumiranjem naših potencijala, saznajnih kapaciteta, koordinativnih i kreativnih moći, pretvara u svest ispunjenu radoznalošću i znanjem da čitav Kosmos leži uspavan u svakom zrncu pesku, i da se »uveličanjem« malenih detalja sveta dolazi do beskrajnih izvora muzike Prirode, radosnih saznanja i zajedničkih prosvetljenja.

I najdivnija ljudska dela se ne sagledavaju u propovedanju »o« suštinskim putanjama kao esencijama tema i poruka datih dela (čega se ova knjiga, naravno, ne drži, tragajući za harmonijom ovih dveju pristupa), već se tiču spontanog stvaranja »sa« njima, čineći da se kroz našu utopljenost u data dela, postepeno, poput obrisa obale novog sveta, sveta koji poput Kolumbovog otkrića može iznedriti rađanja novih renesansnih pogleda na svet124, u nama stvaraju nova plodna tla kreativnih stabala našeg istinski plodonosnog pružanja ka svetu. Umesto uzimanja u usta znakova najdivnijih putanja i kvaliteta našeg sveta, nosimo ih duboko u srcu, odakle će nam oni, u trenucima teškoća i nedoumica, poput sunčanih kompasa ili zvezdanih putokaza, pokazivati na prave puteve, usmeravati nas ka vodama harmonija i opštih blagodeti. I upravo nas očuvanje najdragocenijih bisera života u dubinama mora našeg bića, negovanje znanja da se galebovi mora (u priči Lie-Cea)60 slobodno igraju sa stanovnicima obale sve dok neko ne kaže: »Uhvatite nekoliko od njih« i učini da oni odlete daleko na pučinu, čini večno zadivljenima tajnama i veličanstvenošću Prirode, večno začuđenim i radosnim bićima.

Najlepše stvari sveta moraju, poput naše indijanske senke ili nebeske duge koja se uvek stidljivo odmiče od naših očiju kada joj se približavamo i dražesno približava kada joj okrenemo leđa, uvek ostati sakrivene i nedodirljive. Metafora drveta, odnosa njegovih razgranatih listova i uzbirućih plodova sa njegovim nevidljivim korenima, može se skladno preslikati na opise najraznovrsnijih prirodnih sistema. Tako, znajući da bi činjenje skrivenih, implicitnih i nedodirljivih korena drveta eksplicitnim, vidljivim i dodirljivim rezultovalo u njegovom obeživljavanju, i u nama se može probuditi svetla svest o važnosti očuvanja temeljnih putanja i kvaliteta sveta, putanja na kojima poniču sva očigledna životnost i svi rezultati sveta naše percepcije, negde u dubinama implicitnog, božanskog mora Prirode, daleko ispod njegovih radosno lelujajućih ili brižno uznemirujućih talasa, prostirući puteve divljenja našem svetu i otkrivanju božanskih čudesa u svakom cvetu i travki Kosmosa, u nedogled.

U svetu u kome bi svaka skrivenost i svaka Tajna bili poznati, u kome bi se nepredvidljivost koju nosi svaki dodir kao osnova ko-kreacije sveta, pretvorila u predvidljivu jednostranost, bilo sudbinskog determinizma, bilo solipsizma, sva suštinska, a sa njom i vidljiva, lepota sveta bi tiho uvenula. S druge strane, naša posvećenost razgranjivanju stabla našeg znanja i prirodne uređenosti sa vernim održanjem njegovih

13

korena u domenu skrivenog i nevidljivog, jeste put uporednih svetovnih i božanskih realizacija, s obzirom da se koreni i krošnje svakog drveta uporedo, uzajamno potencirajuće razvijaju. Evapotranspiracija visokih stabala, davanje dragocenih kapi vode svetu i oblacima koji će doneti kiše nekim drugim žednim biljkama, inicira sve intenzivnije crpljenje zemljišne vode od strane niti korena, dok njihovo uređivanje i rasprostiranje, pružanje suštinskih putanja koje nas povezuju sa drugima, rezultuje u ojačavanju, stabilizaciji i lepotnoj građi čitavog stabla. Davanje našeg bića čitavom svetu, tako, utemeljuje naše duhovne korene postojanja, dok nas posvećenost negovanju topline i ljubavi na temeljima naših pogleda na svet čini plodno navodnjenima, spremnima na raspršivanje lekovitih kapi vode posvuda. Vrhunska etika se, tako, sastoji u skrivanju kako naših saznajnih osnova - osnova koje, vraćajući se, poput svega u Prirodi, u krug, čine i svrhu našeg življenja -, tako i ontološko-teoloških temelja, istovremeno početnih i finalnih uzroka našeg postojanja. Ljubav i naše najdublje vrednosti, naša temeljna osećanja nikada se ne mogu u potpunosti eksplicitovati, iako neprekidno izlaze na površinu, čineći da, udubljujući se u čitanje znakova Prirode, možemo znati koliko naše biće jeste divan provodnik beskraja implicitnih božanskih potencijala, potencijala koji nas mogu učiniti novim Mesijama, samo kada bismo duboko to zaželeli, kada bismo čitavo naše biće proželi svetom željom da pružimo svetu dragocene mrvice dobrote i isceljujućih (sa)osećanja. S druge strane, i eksplicitujuće diskusije o božanskim korenima našeg postojanja se u svetu negovanja duboke etike preobražavaju u dejstvovanje za uzajamne dobrobiti, nezavisno od tema našeg pripovedanja i osluškivanja, ali sa negovanjem zlatne vere u sveprisutnost božanskih osnova postojanja u svakom tračku igre svetlosti i tame našeg sveta, slično kao i u naše temeljne težnje koje ko-iscrtavaju čitav naš svet, te, stoga i u sopstvenu odgovornost za ishod svakog prirodnog događaja, za svačije naizgled slučajno saplitanje, zlatni gol u mreži života i suzu koja se sliva niz jedne blage obraze.

Tajne naših najdubljih težnji kao pokretača izgleda našeg sveta u svakom trenutku, i božanske, sveosmišljene osnove postojanja svakog detalja sveta, čine, tako, dve najveće misterije našeg tragalačkog življenja, misterije koje, iz okvira duboke etike, ne smeju postati predmeti ubeđivanja drugih u njihovu istinitost, već zauvek moraju ostati obuhvaćene našom verom i neeksplicitnošću, čineći da naše biće, duboko ispod našeg daha, prosvetli tihi osmeh duha. Nesagledivo duboko jezgro našeg bića, naše duše, suštinski mi sami sebi, jesmo jedna najveća tajna, dok drugu čini večna tajna božanskih osnova postojanja. Da li ispod naših grubih i očiglednih postupaka, ponekada neiskrenih reči i osmeha, naše dobre, plemenite misli i temeljne orijentacije našeg bića u smeru saosećanja, davanja i milostivosti zaista čine svet boljim, i da li iza čitavog vidljivog sveta, mora sveta koje radosno vodi brodove ka novim zemljama i zaljubljenim horizontima, ali ih i olujno razmrskava o oštre morske grebene, postoje osnove mirne, sveprožimajuće božanstvenosti, uzvišenog smisla koji ujedinjuje sve prividno nespojive primetne crte u beskrajnu i iz ljudskih perspektiva nepojmljivu osmišljenost?; dva su pitanja koja će predstavljati temu čitave ove knjige, dve uzajamno oribitirajuće zvezde postavljene na nebeskom platnu naših zvezdanih, idiličnih upitkivanja, predmete naše vere oko kojih će se do besvesti okretati naša satelitska pitanja i razmišljanja, rezultujući u njihovom ujedinjenju u jedinstvenu ideju o Putu kao simbolu postojanja sveta, o evolutivnom dodiru između živih bića i božanske Prirode u kome se neprekidno stvara, ko-kreira čitav svet.

14

Da bismo održavali, razvijali i neprekidno obogaćivali naša osećanja čuđenja i zadivljenosti svetom, osećanja koja bi pretvarala svaki oblak, cvet, osmeh i ljudski susret u najdivnija čuda Prirode - čuda koja bi kao malene, svetlucave zvezde obasipala nebo našeg uma, čineći nas sve dublje religioznim bićima -, i koja bi mogla da predstavljaju ostvarenja nekih od najlepših, temeljitih vilinskih želja za novorođenčad sveta, moramo stalno biti na putovanju, stalno i iznova menjati naše saznajne perspektive, gledati svet uvek novim očima, znajući da »i Gospod je na putu, takođe« (kao što se osećala Tereza Avilska), te da se najlepša pitanja i Tajne sveta ne trebaju rešiti, zapisati, fiksirati i zaboravljati, već neprekidno, ushićeno živeti. Jer što smo prikovaniji za izvesne krute stavove, ideje i implicitna saznajna stanovišta (iako smo prirodno predodređeni nicanju sa izvesnih direktno nesagledivih ontoloških, bioloških, društvenih i ekosistemskih osnova doživljaja sveta, osnova koje nas čine predodređenima za neprevazilazeću ljudskost naših pogleda na svet), to postajemo neosetljiviji i »otupljeniji« za nepregledne tokove saznajnih priliva sveta, za šapat vetrova Prirode koji nas pozivaju da im predano posvetimo pažnju mudrim osluškivanjem i poverljivo razgalimo jedra našeg bića u njihovom smeru, za prirodne tokove koji nas obasipaju sa svakim trenutkom našeg postojanja. »Ljudi putuju da bi se divili planinskim visoravnima, ogromnim talasima mora, dugačkim tokovima reka, širokim prostranstvima okeana, orbitama zvezda, ali prolaze jedni pored drugih bez imalo čuđenja«4, iščuđivao se u ovom duhu sveti Avgustin, podsećajući nas da ljudska bića kao neprevaziđeni nama poznati sistemi Prirode po pitanju kompleksnosti uređenosti, i ogledala nevidljivih, duhovnih osnova našeg sopstvenog bića (jer, »ne vidimo svet onakav kakav jeste, već onakav kakav mi jesmo«, kako nas podseća čuvena talmudska izreka), prirodno čine najdivnije povode našim zadivljenostima, te i - sagledavši karmičku uzajamnost promena u svakom vidu interakcije - poluzvezde, pružajući ruke ka kojima i spleteno gradeći čudesne mostove, na našim plećima prenosimo tragalačke oči životnosti ka uzvišenim predelima Božijih spasenja.

Svako svetlo, svaki kamen na našem dlanu, svaki let ptice iznad nas i svaki šum mora pričaju o suštini našeg bića, šalju nam najdragocenije odgovore i putokaze – odgovore koji, podsetimo se, nikada nisu da-ne karaktera, već uvek pokazuju na izvesna raskršća, na spletove mnoštva ponuđenih opcija, na širenje konteksta našeg razmišljanja i doživljavanja sveta, na zagonetke čije ključeve moramo sami pronaći u bajci života – kada god ih obaspemo čulnom pažnjom i na molitvenom pijedestalu, sklopljenih anđeoskih krila, uznosimo naša spontana wondering osećanja, duboka, suštinska pitanja o našoj svrsi, o poreklu, o misiju puta našeg življenja. I sa ovakvom tragalačkom uživljenošću u jezgro našeg bića, svi naši pokreti, misli i osećanja pružaće se iz centra naše egzistencije i, za razliku od staklastih i površnih, egocentričnih pogleda, orijentisanih na uočavanje i upijanje tuđih divljenja našem biću, naše oči će, ozvezdane svetim čuđenjem, obasipati iskricama inspiracije i uzvišene lepote najrazličitije detalje životnosti našeg sveta, podstičući ih u trenucima tuge na duhovnu srčanost i odlučnost, te slično našem zastajkivanju iznad tajnovitog, šumećeg svoda večnosti iznad nas, pažljivo obavijati čarobnim tepisima mistične voljenosti.

Premda se u savremenom dobu egocentričnosti, u okviru koga se u cilju uzdizanja sopstvenog bića svaka prirodna želja za divljenjem drugima – poput brisanja krpom koja sve naše izražajne linije i brazde pretvara u ništavilo ravnoće, ne pokazivanje ničega, duboko skrivanje naše suštine - pretvara u sumorne i bezizražajne poglede koji kao da

15

nam govore: »Isuviše sam veliki za tebe da bih ti se obradovao«, ipak je naše doba posuto duhovnim draguljima u vidu malenih pogleda na svet koji spontano ispoljavaju svoju radost u susretima sa bićima sveta, znajući da se putanje radosti i inspirativnosti, životne sreće prostiru samo tamo gde opstaju vode uzbuđenja na kojima mogu veselo i razdragano ploviti brodovi naših spontanih izražaja. Uzbuđenja i blage treme u susretima sa raznoraznim životnim susretima ne predstavljaju reke osećanja koje moramo presušiti i uspavano, tromo se odnositi prema bližnjim bićima, već divne tokove koji našim dubokim vrednostima usmereni ka točkovima mlinova naše kreativnosti, rađaju sjajne, opčinjavajuće osmehe i izraze koji svojom spontanošću, prirodnošću i lepotom obasjavaju tamne šume ljudskih osećanja. Kada sve naše, i naizgled najmanje važne postupke izvodimo kao da smo obasjani svetlošću najdivnije pozornice sveta - na primer, duboko saživljeni sa svešću o neponovljivosti svakog trena našeg življenja ispod plavičastog dnevnog ili svetlucavog, ozvezdanog neba naše planete i njenih satelita, ili okruženi čudesnošću Božijeg konteksta postojanja -, prihvatanjem naših toplih uzbuđenosti i mirnim građenjem ispruženih putokaza nad njima bićemo divan životni znak na putevima mnogih bića našeg sveta.

Dok je uzdizanje sebe u susretima sa drugim bićima – grubo odslikano u berberinskoj sceni Čaplinovog »Velikog diktatora« - kroz naše samo-usmerene hvalospeve i iskazivanja indikatora sopstvene važnosti i moći, usko povezano sa manipulativnim težnjama, okrenutošću ciljevima koji blokiraju potencijal našeg iskrenog i nevinog divljenja bićima sveta i čudesnosti naših susreta sa njima, te našeg samog postojanja, postavljanje u našim komunikacijama poput mora koje, sedeći ispod svih, neprekidno veliča druga bića, vodi nas postajanju svesti od koje više ne beže leptiri sveta usled našeg neprekidnih pokušaja njihovog hvatanja, već mirno i poverljivo sleću na naša ramena i dlanove, nalik rekama koje se radosno ulivaju u sveprihvatajuću svest mora. I ne samo da tek kroz negovanje ovakvih stavova življenja za druge, odraz suštine našeg bića počinje da se odslikava u svakom detalju našeg sveta kao zagonetnom ogledalu naše duše na putu njene beskrajne evolucije, već se sa ovakvom miloskom svešću i naše potrage za jezgrom našeg bića od manipulativnog vrćenja zemaljskih globusa i ljudskih života, znajući da »ovakve težnje ne mogu pomeriti divotne zvezde sa njihovih puteva«, pretvaraju u nevina posmatranja plovidbe Prirode na mirnim talasima vremena sa krovova našeg bića i zaljubljena divljenja čudesnim putevima Prirode, u negovanja svetle ljubavi u dubinama našeg srca koje svojim temeljnim zavetima i toplim težnjama, zaista, neprimetno nahodi Zemlje i Sunca u njihovim radosnim kruženjima.

Ipak, zastavši ponekad na našim putevima napretka, sa tužnom ravnodušnošću se ogledajući u Prirodi i zaključujući ne da je »sve Jedno« i da Put celotne Prirode odzvanja u osnovama našeg srca, već da je »svejedno« koliko duha i dubokih želja usađujemo u naše životne izbore, kreativne poduhvate, jer sve njih proguta duh vremena, ostavljajući samo naše tragove na peščanim podlogama koje će blagi, šumeći vihori, poput Arhimedovih, beskrajnom posvećenošću iscrtanih krugova, ravnodušno obrisati, činićemo da se vedri i svežom rosom posuti cvetovi našeg sveta, tužno poviju i odražavajući našu neradoznalost i nemarnost, ignorišuće okreću svoje savijene stabljike od radosnih usklika sveta. Međutim, prisećajući se tada da duh traganja čini da nebeska ptica naše duše dobije krila, te da sva naša divna osećanja koja plutaju našim bićem, čineći da brodovi našeg razmišljanja mogu na njima divotno ploviti, bivaju neprimetno nahođena koritima naših najdubljih ideja, najdubljih težnji i horizonata ka kojima je

16

okrenuta naša svest, da naše tragalačke težnje, stvarajući razlike između potencijala polova intenziteta našeg duhovnog doživljaja sveta, pretvaraju naše naizgled sitne i nebitne razlike i predstave sveta u čudesne, veličanstvene i beskrajno zadivljujuće saznajne odbljeske, u sve dublje prodiranje u tajne našeg bića, u ostvarenje staro-grčkog ideala spoznaje »sebe samoga«, naše isceljujuće, ponovo sijajuće duboke težnje i ideali napretka, neprekidnog i neumornog unapređenja u čudesnosti naših susreta sa bićima i detaljima sveta, činiće i da svi cvetovi sveta, poput tananih periskopa, usprave svoje vratove i čuperke, osetljivo pružajući ponovo tihe radosti svoga postojanja čitavom svetu. Ne pretvaranje bunara želja koji počiva u dubinama našeg srca u osušene, prašnjave i ustajale podrume koji pohlepno ili uplašeno kriju naše dragocene vrednosti od ostatka sveta, već činjenja od njega sveobasjavajućeg Sunca koje usmereno ka bićima sveta, živeći za druge svojim željama i težnjama, donosi pred stope bližnjih bića poklone naše Božije predanosti, uz mudro, preispitujuće, tragalačko praćenje naših izvornih težnji i talasa koji nastaju njihovim odbijanjem od tajnovitih kontura sveta duha - poređenjem kojih, poput brodskog sonara iscrtavamo skice duhovne uređenosti Prirode, puteva naših učenja u božanskim dodirima sa zvezdano učiteljskom Prirodom -, put je koji spontano razbuđuje navikama i beznadežnim utopljenostima uspavana bića Kosmosa, čineći da se sve zvezde na nebeskoj pozadini i radoznalim okicama blaženo zatalasaju i blistavo zatrepere.

I trenuci kriza, zapitkivanja u ispravnost naših puteva, nadanja i težnji koje nas pokreću u životnim poduhvatima, čine prirodne pojave na svakom tragalačkom putu, usled čega, znajući da svaka kriza jeste istovremeno i stepenica suštinskog napretka, ne bežanja od njih skršenih ruku i skrušenih pogleda, očiju čiji je prirodni sjaj prekriven mrljama straha i uzmicanja, već hrabra i mirna susretanja, niti umornih i neradoznalih, ni usiljeno fiksiranih, već istovremeno blagih i opuštenih, kao i najsnažnije odlučnih i voljnih pogleda, predana stajanja i poverljiva »gledanja u oči«, znajući da ljubav nije bežanje i odricanje, već »ljubav je ostajanje«52, raspletanja njihovih čvorova i pretvaranja u čarobne niti koje će nas sve čudesnije povezivati u talasaste strune novitetnih muzika Kosmosa, predstavlja odlike mudrosti i istinske, fleksibilne snage na putevima naših duhovnih uzvišenja. Jer, »blaženi su siromašni duhom, jer je njihovo carstvo nebesko« (Matej 5:3), podseća nas Isus prvim stihom divne besede na gori da ne samo beskrajno davanje, pretvaranje srca našeg bića u nepregledno more dobrote i lepote koje što više daje, što više kapljica sa njegovih dlanova prepušta nebesima, to više i ima kroz životne reke koje se kroz njega radosno ulivaju u jedinstva sa čitavom Prirodom, već i da tužna zapitkivanja »gde se izgubila čudesna, sveisceljujuća svetlost duha koja je nekada obasjavala moje srce i slobodno se prostirala ka svim bićima sveta?«, srčana, predana traganja ne za zemaljskim, prolaznim i samo-slavećim vrednostima, već za inspirativnim stopama duhovnih dodira i večnom svetlošću duha koja će uzdignuti naše biće u nebeske visine, te izneti božanstvena, duboka i skrivena morska strujanja na tanane talasiće površine, odražavajući biserni sjaj temelja našeg bića na vidljivim, sveprisutnim i suptilnim detaljima našeg sveta, jeste put dobrote i znak ispravnosti našeg koračanja putevima zemaljskim, znak koji nam poput daleke, nedodirljive duge u trenucima naših kišnih tuga, može nečujno pokazivati da »blaženi su žalosni, jer će se oni utešiti…blaženi ste vi koji sada plačete, jer ćete se smejati« (Matej 5:4...Luka 6:21), da negde iza horizonata naših tragalačkih puteva, snažna volja i vera našeg srca će nas izvesti na jasne i obasjane puteve, puteve mira, zadovoljstva i čiste, blaženo suzne sreće, puteve na

17

kojima će nam izgledati kao da čitavo bistro, svetlo i loptasto Sunce koje se rađa ispred nas, možemo uvek dotaknuti i postati Jedno sa njim.

Svaki prirodni sistem krije beskrajne povode radosnog upoznavanja i predstavlja neiscrpni bunar saznajnih otkrovenja, kladenac koji suptilno odgovara na svaku našu i najmanju pomisao i sićušnu težnju, čineći da svaki detalj veličanstvene Prirode zaista jeste Svevišnji bunar želja. Gde god da postavimo granice izabranih sistema našeg izučavanja, u koliko god uske okvire da ih obučemo, nikada nećemo presušiti beskonačnost saznajnih izvorišta koje će nam oni blagomerno nuditi. Uređenost svakog prirodnog sistema nam, takođe, može pružiti harmonije metafora koje možemo upotrebiti u kontekstu opisivanja bilo kog drugog sistema Prirode, kao i njene celine (što i jeste put prirodnog, sistemskog rezonovanja). Istovremenost vrednovanja beskrajno malog kao ogledala beskrajno velikog sa jedne, i znanja da i u beskrajno malom počiva nepresušna beskonačnost saznajnih potencijala sa druge strane, čine nas duboko zadivljenima, prostirući vrtoglave zvezdane orbite duž puteva naših misli i stvarnih kraljevskih kruna, unutrašnjeg duhovnog sjaja koje rađaju rojevi naših plemenitih misli, gradeći svetle košnice medenih ideala. Beskrajna tragalačkost i svest da se ne samo-zadovoljnim refleksijama i samo-dokazivanjima, već neprekidnim zadivljenostima, začuđenostima, samo-otkrivanjima i radoznalim saznajnim pružanjima spontano prostiru putevi duhovnog napretka u našem svetu, razvijaju se iz ovakvih, istinski kraljevskih pogleda na svet. »Ja sam došao na ovaj svet za sud, da vide koji ne vide i da postanu slepi oni koji vide…kad biste bili slepi, ne biste imali greha; ali sad kažete: vidimo; vaš greh ostaje« (Jovan 9:39...9:41), učio je Isus, podsećajući nas da se putem prostiranja divnih, etičkih putokaza i zvezdanih vodilja prostranstvima sveta, u bićima čiji su misaoni svetovi zaokruženi konačnim i finalno iskrojenim idejama, stavovima i sudovima rasplamsavaju sveta osećanja čuđenja i neznanja, otvarajući im vrata spoznaje beskrajnosti čudesa ljudskosti i Kosmosa, dok se bića koja čeznu za spoznajom božanskosti življenja, duhovnih vrednosti i osluškivanjem otkucaja srca lepote u svakom kamenčiću, tihom žuboru vode i glasu Prirode obasipaju odgovarajućim spoznajama, prostirući točkove evolucije lepote i sjaja života ka horizontima beskraja. »Rđavo je držati za sigurno da boravimo u svetlosti«38, smatrao je Đordano Bruno, podsećajući nas da se putanje iskrenih prosvetljenja rađaju ne kroz misli o finalnim pronalascima, fiksne ubeđenosti i krute samouverenosti, već kroz traganja, trenutke vere, zapitkivanja, nesigurnosti, molitvenih iscrtavanja horizonata naših nadanja i svesti da ne postoje unapred dizajnirane mape misionarskog življenja i prezadate formule duhovnih uspona, već da svaka nova generacija životnosti mora novim stopama i neprekidno obnavljajućim shvatanjima dograđivati svete monumente nekada takođe plodno novitetnih i revolucionarnih, premda sada možda već tradicionalnih ideala i temeljnih etičko-estetskih vodilja. Umesto samo-ubeđivanja i pokazivanja da smo »u pravu« čime zatvaramo latice našeg radoznalog i poverljivog upijanja dragocenih impulsa sveta, neprekidnim pružanjima čitavog našeg bića u smeru rađanja uvek novih puteva, misli, ideja i tokova zvezdanih sanjanja, delajući zaradi uzajamnog pospešivanja sjaja duha u našim srcima i srcima voljenih bića, čineći da se svaki naš pogled na svet pretvori u beskraj zlatnih mostova poverenja koji spajaju naše srce sa srcima bližnjih bića (spontano otvarajući ograde koje štite njihove najskrovitije, najdragocenije i pažljivo čuvane osobine, i prosvetljujuće otvarati njihova saznajna pružanja u smeru razdraganih poverenja), talasajući more divnih, isprepletanih harmonija implicitnog govora jezika srca, naših najdubljih težnji i želja u dodiru sa

18

bićima sveta (nezavisno od značenja naših eksplicitnih reči i izraza), putujemo stazama mudrosti, postepenog rađanja kraljevske krune saznanja na obodima našeg uma i jednog sjajnog Sunca na prelivajućim, ka drugima svesrdno pružajućim granicama našeg srca, srca koje što više daje, to više biva obasjano unutrašnjom, božanskom svetlošću duha.

Težnje ka tvrđenjima i ubeđivanjima stoje poput malenih preprečujućih utvrđenja i gušećih brana na putevima pružanja sjaja prijateljskih putanja i reka uistinu svetih, razdraganošću ispunjavajućih komunikacija. Poput divnog bića koje je, otputovavši na usamljeno ostrvo, pismo voljenog prijatelja danima čuvalo na srcu pre nego što ga je otvorilo, i pred nama se prostire ideal čistote ne hitrog, brzopletog otkrivanja, rešavanja, razumevanja i finalno zaključujućeg duhovnog zaključavanja, već lepote otključavanja i otvaranja, sporog, mirnog i gracioznog traganja, duboke uživljenosti u misterije stvaranja, postojanja i igranja na putevima rađanja briljantnih prijateljskih dodira, te perlasto zvezdanih putanja ljubavi, ljubavi koja se, kao što nas podseća Antoan de Sent-Egziperi, »ne sastoji u piljenju jedno u drugog (jedan savršeni izlazak Sunca posmatra drugi!), već u prostiranju naših pogleda u zajedničkom smeru«97, ne u unakrsnostima, sukobljavanjima, te zajedničkoj izolaciji i otuđenju od ostatka sveta, već u uzajamnim otvaranjima naših srca prema čitavom svetu, u ulivanju naših malenih suza poverenja, milostivosti i toplih, plemenitih težnji u zajedničke vode poverenja i nadanja, malene tokove koji, prostirući se ka horizontima našeg sveta, čudesno i neprimetno grade divotne i blagodetne izvore nebeske lepote, nevidljive esencije celotne životnosti Prirode.

Ipak, uočavanje kosmičkog beskraja, vrtoglavih, zvezdanih orbita i virova nepreglednog divljenja u očima bližnjih bića sa jedne, te uviđanje nebeske lepote i beskrajnog značaja malenih detalja našeg sveta u zvezdanim tokovima i grandioznim skicama kosmičkog reda sa druge strane, čineći da se beskrajno suptilni detalji ko-kreacije našeg sveta neprekidno preslikavaju na tok celovite Prirode i obrnuto, da vidimo veliko iscrtano u malom i malo iscrtano u velikom, čini nas mudrim ljudskim bićima. Uviđanja beskrajne važnosti najfinijih i najneprimetnijih misli, poriva i dela na usmeravanje toka čitavog Kosmosa sa jedne, i uočavanje veličanstvene uređenosti Prirode preslikane na svim, i najsitnijim, prividno nasumičnim i beznačajnim delovima, ivicama i putanjama našeg sveta sa druge strane, predstavlja povode rađanja divnih, saznajno osunčanih pogleda na svet i srce našeg bića, istovremeno i nerazlučivo. I na ovom putu, znajmo da poput mora koje nikada ne kopa i nasilno, panično i hirovito traga za dragocenim saznajnim školjkama, već ih mirnim talasićima, spontano i blago, u pravo vreme izbacuje na svoje peščane obale97, i naše biće, prepušteno očitavanju tananih znakova Prirode sada i ovde, otkrivanju božanskog značaja i svetog govora svakog delića sveta našem duhovnom jezgru, prepušteno istinskom toku životnosti - jer »ja sam put, istina i život« (Jovan 14:6), kako je učio Isus -, harmoničnom toku odzvanjanja talasastih dodira našeg bića i Prirode, od svih, neposredno prisutnih detalja, od svake crtice našeg sveta će, namesto očajavanja nad zavaravajućim predstavama da se uvek na nekom drugom mestu, iza nekog drugog horizonta i u nečijim tuđim očima krije vrhunsko blago sveta, metaforičnim, sistemskim rezonovanjem graditi divne zaključke, skice čudesnih odnosa i putanja koje počivaju na raznovrsnim nivoima uređenosti sveta, te blažene puteve ko-kreacije, pružene između božanske Prirode i njenih voljenih bića, budućih zvezdanih svetlosti i milostivih putokaza koji vode od tamnih, zemaljskih noći, od zamračenih umova i srca kroz mostove divotne etike življenja ka perlasto zvezdanim treperenjima, ka sjajnoj, duhovnoj čistoti i nebeskoj večnosti naših bića.

19

Svest Puta

»Put koji se može označiti nije Tao, večni Put« (Tao Te Ćing 1)

Negovanjem osećanja čuđenja, duboke zadivljenosti svakim detaljem našeg sveta, sada i ovde, svrsishodno bremenita i planski opterećujuća usmerenost naše svesti se postepeno, blago produhovljavajuće preobražava u čistu, meditativnu, reflektorsku svesnost, u blaženu svest Puta koja i u najsitnijim detaljima našeg sveta prepoznaje najdivnije i najdragocenije poruke naših skrivenih, božanskih i anđeoskih vodilja. Jer, dok bezglavo, nesmotreno jurišajuće i smušene socijalne interakcije prožete mnoštvima samo-uzdižućih ciljeva koji »preskaču« vrednovanje predanosti ispletanju svake, i prividno najmanje značajne putanje našeg sveta, zaboravljajući da »ko je veran u najmanjem – veran je u velikom, a ko je neispravan u najmanjem – neispravan je i u velikom« (Luka 16:10), spontano razvijaju disharmoničnosti u nama i našoj sredini, bezbroj malenih ciljeva koji nas poput zvezdane prašine blisko okružuju, ulepšavajući naš svet, čineći odraze potpunih posvećenosti čitavog našeg bića svakom trenutku našeg postojanja, neprekidnog ulaganja svakog delića naše prisebnosti u molitvene susrete, unutrašnji govor našeg svetlog srca sa celotnom Prirodom, zaista iscrtavaju radosne putanje u dodirima našeg bića i čitavog sveta. Poput Čo Tana, mudrog seljaka iz Tao priče o belom konju110, ili Sunca koje, ne zahtevajući ništa zauzvrat, pruža svoju oživljavajuću svetlost voljenim bićima, prosvetljena svest ne zavisi od rezultata na putu svojih nastojanja ka vrednom, marljivom i predanom, za nagradama i plodovima rada nevezanom delanju, nebeski čistom stvaranju za dobrobit i prosvetljenje drugih bića.

Predano, svepoistovećujuće posmatranje prirodnih putanja, saživljavanje sa bojama i zvucima prirodne raznolikosti, u kome su rastopljeni svi ciljevi, sebične želje i htenja, oduvek je inspirisalo razmišljanja ljudskih bića i budilo dragocene putokaze prevazilaženja izvesnih, u suštini naših bića i temelja razmišljanja nošenih, evolutivnih problema. Naučne, religijske i poetične predstave stvarnosti su nastale i razvijaju se metaforičnim preslikavanjima uočenih prirodnih uređenosti svakodnevnog iskustva na sve suptilnije i prefinjenije detalje sveta ljudskog iskustva. (Albert Ajnštajn je tako, na primer, vozeći se u tramvaju sa pogledom na bernsku sahat-kulu bio inspirisan na preoblikovanje koncepata kretanja i vremena u svojem spletu ideja koji je kroz nekoliko nedelja rezultovao u skladnoj teoriji relativnosti.)79 S obzirom da isključivo logičko razmišljanje na osnovama zadatih pravila nije pogodno za sagledavanje samih datih pravila razmišljanja i pronalaženje novih72, uvođenje analogija uočenih u prirodnim putanjama svakodnevnice, u sprezi sa holističkim, intuitivnim okvirima njihovog uobličavanja, rađa bogatije temelje naših spoznaja sveta, koje nas, korak po korak, vode ogledanju celotne Prirode u našim misaonim konceptima i osnovama perceptivnog i misaono-reflektivnog uobličavanja razlika našeg sveta. Reflektovanje odnosa čitave Prirode prema našim bićima - pokazivanja zvezdanog neba, muzike života, mnoštva ravnoteža i ne maksimizirajućih, već optimalnih odnosa kao putokaza napretka, kroz učenje putem nenametljivog otvaranja uvek novih perspektiva i pružanja mogućnosti samostalnih izbora - predstavljalo je oduvek mudri ideal ponašanja i posmatranja sveta u jedinstvu svepoistovećenosti i nevezanosti. Učenjem kroz posmatranje kretanja beskrajno

20

malih stvari i pojava u Prirodi se, stoga, možemo prosvetliti opštim, sistemskim znanjem o putevima prirodne celine, otvarajući vrata radosnih saznanja da »small is beautiful«140, da u malenosti, mirnoći, krotkosti i tihoći počiva blažena lepota sveta. Tako, na primer, poređenjem savremenih sintetičkih i prirodnih hemijskih sinteza177 lako možemo steći uvid u potencijalne kreativne modifikacije i ne samo na nivou hemijskih postupaka sinteza i procesovanja materije, već i opšteg razmišljanja. Naime, dok se sintetičke hemijske metode karakterišu upotrebom relativno složenih »gradivnih elemenata«, te relativno jednostavnim sredinama i indukovanim procesima, linearnom reaktivnošću (jedna po jedna reakcija u vremenu), površnom, duplikacijskom reproducibilnošću (koja ne prilagođava suptilne modifikacije aktuelnim slučajevima) i baratanjem sa molarnim količinama, životnost Prirode stvara putem korišćenja relativno jednostavnih gradivnih elemenata, složenih sredina i procesa, paralelnog procesovanja, nereproducibilnosti (savršenosti u nesavršenosti)178, relativno sporog dostizanja finalnih stanja i sub-pikomolarnih količina, odakle možemo sagledati i kreativni put budućeg, biomimetičkog razvoja ljudskog razmišljanja, u smeru upotrebe jednostavnih ideja u što širim, veličanstvenijim i sveobuhvatnijim, osmišljavajućim kontekstima, u smeru istovremenog stvaranja i učenja na različitim poljima delovanja, uvek novitetnog prilagođivanja naših ostvarenja neponovljivim okolnostima, ne žurenja, već usporenog (sve u svoje vreme), promišljatog kreiranja, te saživljavanja sa malim, piko- stvarima, uviđanja lepote ne u glomaznosti, golemosti, površnoj i plitkoj snazi, već u talasastoj fleksibilnosti, izdržljivosti, malenosti i skromnosti.

Svaka naša i najtananija misao nalazi svoj put do najdaljih kutaka Kosmosa, a ogledajući se od Prirode, pronalazi svoje odredište, poput bumeranga, na temeljima našeg bića. Dobre, čiste misli i uviđanje (tj. stvaranje u dodiru sa Prirodom = ko-kreacija) lepote u svim detaljima i bićima našeg sveta tako stvaraju svet ispunjen lepotom i božanskom gracioznošću, dok vibracije nezadovoljstva, ljutnje i straha – straha koji je najveće zlo, kao što nam kaže drevna egipćanska izreka – odašilju valove nemira i disharmonija čitavom svetu. Pre svake burne misli koja će imanentnim razlikama i njima pokrenutim vetrovima uzburkati more našeg bića i čitavog Kosmosa - žrtvujući blaženost Nirvane (koja doslovce označava stanje »bez vetra«67) našeg bića i čistotu monističkog, meditativnog uma, oslobođenog misaonog razlikovanja i prebiranja putem izgradnje kreativne razboritosti -, i možda konstruktivno pogurati brod naše civilizacije na svom putovanju ka ucrtanoj destinaciji, možemo se prisetiti T. S. Eliotovog stiha: »Do I dare, do I dare, disturb the Universe«37, kao i pomisli da upitkujuće traganje, radoznalo i nedogmatsko istraživanje tokova reke, hodanje mostovima i plažama ispunjeno osećanjima čuđenja prema poreklu i poruci svakog detalja Prirode, tako, predstavlja naše uvode u sve čudesnija stapanja u Put Prirode, u sve veličanstvenije doživljavanje verom obasjanog spontanog praćenja Taoa, reke životnosti koja nas, poput oblaka u pustinji, vodi ka moru jedinstva uma i Prirode, duše i božanskog Izvora. Jer, Sunce jedinstva uma i Prirode, u želji za oplođavanjem, stvaranjem i unapređenjem životnosti, maštovitosti, tehnologija, saznanja i bogatstva komunikacija, puteva koji nas povezuju i oplemenjavaju, moramo ponekada požrtvovano prekriti oblacima koji će nam u svom rastapanju u ponovnom duhu sveopšteg jedinstva uputiti ka zemlji dragocene kapi kiše, suze radosnice prosvetljujućih spoznajnih trenutaka.

Naša bića plutaju u supstratu naših misli, osećanja i temeljnih želja koje čine ko-kreativne strane muzike atoma, super-struna i sveopšteg kretanja talasa (razlika) sveta,

21

usled čega čistoća naših misli zaista čini čitav svet boljim. »Kada čovek sozercava unutra večnu svetlost, onda um njegov nema u sebi nikakvu čulnu predstavu, nego je sav utonuo u sozercanje večne lepote...Upamtite, radosti moja, Carstvo Božije, nalazi se unutra u nama«54, pisao je Serafim Sarovski, u duhu radosnog i spontanog praćenja toka Prirode nam ukazujući na ogledanje i postajanje Carstva Božijeg kroz čiste misli, te na post mislima kojim se rasvetljava svetlost naše duše. »Sve što jeste po Prirodi, nosi u sebi nešto božansko«176, smatrao je Aristotel, pokazujući nam da nas osluškivanje sopstvene prirode i ispunjenje našeg bića našim misionarskim Putem, čini božanstvenim bićima, čini jednim sa finalnim uzrokom Kosmosa, carstvom Božijim, dok je nasleđe stoičkog pogleda na svet to da bivstvovanjem u saglasnosti sa sopstvenom prirodom, spontano stvaramo i u skladu sa opštim zakonima božanstvenog Kosmosa. »Moramo upoznati sebe same...Neprirodna je zaslepljenost živeti, a ne tragati za onim što jesmo«, smatrao je Blez Paskal, slično kao i da »poslednji korak koji um treba da načini jeste da prizna da postoji beskonačnost stvari koja ga nadilazi...Mi sebe uistinu možemo spoznati samo kroz skromno pokoravanje uma...Srce je to koje oseća Boga, a ne um; to je vera: osetiti Boga srcem, a ne umom. Jer, srce ima svoje razloge koje um ne poznaje«176. I naše misli i najdublja osećanja - zaradi susreta sa kojima je nužno zaroniti duboko u »srce tame«85, zaći u najveću avanturu našeg bivstvovanja, odakle se možemo vratiti sa mnoštvom dijamanata, jasnih i čistih uvida u jezgro našeg bića, sveprožimajućih i sveprostirućih Božijih puteva i proživljenih putokaza - nahode brod našeg bića u životnom toku, bilo ka stenama destrukcije i netrpeljivosti, bilo ka mirnim gejzirima i vodopadima mira, prihvatanja i ljubavi, ka izvorištima božanskog znanja.

Vrednovanje i moć održanja čistog uma, uma nedirnutog disharmoničnim, pohlepnim, zavisnim i mržnjom, besom i pohotnošću razarajućim orijentacijama, iskrivljenom i vulgarnom unutrašnjom muzikom, muzikom koju čini i koja jeste naš um u svakom trenutku svoje egzistencije, predstavlja stepenicu na nadolazećim putevima evoluiranja ljudske svesti. Jer, harmonije koje čini naš um u sopstvenim mislima, htenjima, željama i usmerenostima pažnje, neprimetno penetriraju kroz naš svet, poput svetlosti zvezda ili radio-antena, šaljući svoje signale do najudaljenijih i nikada ne saznatljivih predela Kosmosa. Poznato je da deca ponekada bivaju tmurna i depresivno raspoložena samo zato što roditelji neguju analogne disharmonije u svojim odnosima prema svetu, dok sa druge strane, euforično skakuću naokolo124 od neobjašnjive sreće kada se u srcu roditelja probude mir, staloženost, kreativno i bivstvujuće zadovoljstvo. Svi strahovi, nemiri, nelagodnosti i hirovitosti, prividno prekrivene pokretima i rečima smirenosti, ipak nalaze svoj put do supstrata u kome plutaju misli i osećanja životnosti celokupnog sveta, a uočavanje refleksija implicitne prirode našeg bića u detaljima našeg sveta jeste prvi, često krizni korak ka upoznavanju temelja naših misli i osećanja u kojima se krije tajna muzike koja sa antena našeg bića biva emitovana posvuda duž zemaljskih, kosmičkih i duhovnih prostranstava. Dobrota našeg uma čini, tako, zaista svet dobrim, dok ga loše misli razaraju. Strasti i pohlepne želje koje negujemo, bilo na temeljima ili na talasima površine supstrata našeg uma, uznemiravaju bića oko nas, suočavajući ih sa istim harmonijama talasima, sa istom uzburkanom muzikom kroz koju ona moraju nalaziti sopstvene puteve, dok sa druge strane, mir i čistoća misli, negovanje misli dobrote, uviđanja čiste, božanske svetlosti u srcima i korenima uma drugih bića, čini da i ona budu obasjana neshvatljivim morem blaženosti i poverenja, dubokim znanjem da ih jedna božanska voljenost preplavljuje svud oko njih.

22

Najdublja suština našeg bića je kontinualno obasjana našom jezgrovitom, implicitnom i direktno nesagledivom voljom, našim životnim drvetom želja, elementarnim orijentacijama našeg bića u vidu dubokih težnji koje čine pokretače svih naših aktivnosti, uključujući i perceptivne i apstraktne interpretacije i ko-kreacije putanja sveta. Ono što želimo, to i postajemo, a naša duboka pažnja prodire u supstrat globalnih misli i osećanja, čineći da naše temeljite i površne orijentacije i druga bića, na neprimetan način, pozivaju na okretanje ka objektu naših suštinskih usmerenosti. Okrenutost Suncu i lepoti drugih bića, tako, čini da se svet zagleda u njih, da izađe iz čaura sopstvene egocentričnosti, i obogaćujuće se sjedini sa delićima Prirode. S druge strane, usmerenost na muziku našeg sopstvenog bića, utonjenost u slušanje poruka koje nose naše srce i jezgro uma, čini put ka »magnetnoj osobenosti«, dok, opet, posvećivanje pažnje našoj odeći, na primer, poziva druga bića ka obraćanju pažnje na iste, minorne detalje naše pojavnosti. I kada smo u komunikaciji sa bićima našeg sveta orijentisani na zavidno pronalaženje grešaka u tuđim izražajima, spontano ćemo kočiti inspiraciju sagovornika, svestrano našim težnjama povlačeći nadole sve učesnike komunikacije, dok će naše svetle želje za uzvišenim zajedničkim izrazima, za prihvatanjem i pronalaženjem korisnih misli i odraza božanstvenosti u svačijim ekspresijama, činiti i da sva bića koja nas okružuju spontano obavijamo inspirativnim tokovima prirodnih putanja. Mete ka kojima ciljaju strele našeg uma, tako, postaju talasaste brazde uzrokovane našom »veslačkom«, misaonom aktivnošću, te ključni talasi u moru suštinske muzike na kojoj plutaju brodovi bića našeg sveta. Put koji se pruža između nas i našeg sveta, stoga, može činiti uravnoteženi »predmet« orijentacije, tiho pozivajući i druga bića na vrednovanje pružanja naše prisebne odgovornosti i unutrašnje osmišljenosti ka utapanju posebnosti našeg bića u toplo jedinstvo sa raznovrsnim detaljima našeg sveta.

Poput puta sa kraja Čaplinovih »Modernih vremena«, i svaki put i svaki trenutak naše svesnosti se iza određenih granica gube »iza ugla«, iza horizonta naših misli i saznajnih opsega. I upravo to što u sprezi naših očekivanja (jer, sama naša snalažljivost i veština koordinacije kretanja i ponašanja u svetu implicira izvesna očekivanja u skladu sa izjednačavanjem trenutnih perceptivnih putanja sa izvesnim a priori, prethodno konstruisanim perceptivnim kategorijama) i nadanja vidimo »iza ugla« naših pogleda na svet odslikava unutrašnju bistrinu naših vidika i zvezdanost našeg »kosmopolitanstva« kao radovanja raznovrsnostima našeg sveta. Jer, svaki perceptivni trenutak pokazuje na skrivene osnove našeg i njihovog postojanja, čineći more tajanstvenih znakova na putu naše duhovne evolucije, pronalaženja suštine postojanja Prirode i našeg bića. A kada iza presijavanja svetlosti na našim trepavicama i iznad plutajućih oblaka vidimo čista Nebesa koja se otvaraju i čekaju nas »iza ugla«, čineći da naš svet odiše verom i radošću otkrivanja, i čitav svet našom temeljnom radoznalošću spontano nahodimo u smeru napretka. Jer, u nedogled pružajući, naši saznajni horizonti moraju, analogno muzici Prirode, odražavati ravnotežu smirujućih i sigurnošću obavijajućih periodičnosti, znanja i vidljivih puteva sa jedne, i radosnih nepredvidljivosti, noviteta, intuicije i horizonata sa druge strane.

Put predstavlja simbol uravnoteženog međuodnosa živih bića. Naime, dok nas potpuna obuzetost sopstvenim bićem vodi ka vodama sebičnosti, mentalne izolacije, »sadističkog« neprijateljstva i duhovne osiromašenosti, potpuna zaslepljenost drugima nas vodi u vode pasivnosti, »mazohističke« nekreativnosti, inertne povodljivosti, zanemarivanja mora lepote sakrivene u Prirodi i drugim bićima, i redukovanja duboko

23

osmišljavajućeg osećanja odgovornosti. Stoga se upravo u ravnoteži svesnosti sopstvenih temelja posmatranja i ko-kreacije sveta iz naših očiju, i saživljavanja sa tuđim očima, krije tajna hegelovske sinteze u ljubavi, rađanja novih, divotnih perspektiva življenja, do kojih put vodi kroz tanani balans teze – samodovoljnosti i sopstvenosti, i antiteze – zaljubljene stopljenosti sa voljenim bićem (ili obrnuto). Ovakva ravnoteža u kojoj ne dolazi niti do izolacije i gubitka svakog uzajamno treperućeg kontakta između čvorova/bića, niti do stapanja u njihovo nepovratno jedinstvo praćeno izgubljenim osećanjem odgovornosti nad sopstvenim izborima i inertnim uzajamnim plutanjem, već se stvara zadivljujuća muzika, sačinjena od talasa naizmeničnog udaljavanja i približavanja, odlazaka u raznovrsnost i stapanja u jedinstvo, muzika međusobnog potenciranja individualnih kreativnosti kroz istraživanja puteva ka nerazlučivim jedinstvima i tajnama lepote sveta, odražava igru »srednjeg Puta« ovozemaljske Ljubavi. Namesto krajnosti ogledanih bilo u neizvodljivosti usamljenih introspekcija i analitičko-sintetičkih promišljanja, u nužnosti svesnog opstajanja u gomili životnosti i zavisnosti od mnenja drugih ljudi u svrhu izgradnje sopstvenog karaktera (što jeste osnovna crta egocentričnosti: divljenje sebi u očima drugih), ili u mogućnosti traganja za jedinstvom sa drugim bićima samo kroz monašku usamljenost, jedinstvom koje se rasplinjuje sa prvim trenutkom približavanja drugom biću52, kroz znanje o negovanju optimalnog, »srednjeg Puta«, vežbamo se za istovremeno neizvodljivo opstajanje osećaja samostalnosti, pri-sebnosti i posebnosti sa osećanjem blaženog jedinstva, naizmeničnih trenutaka ovih dveju stanja koji u svojoj smeni prave divnu, božansku muziku sa zemaljskih plavetnila.

Jedan od najvećih izazova savremenog doba jeste kako u našim odnosima sa drugim bićima prebroditi talasanje između krajnosti obeleženih sa jedne strane objektivnom manipulacijom i dominacijom nad bićima sveta, proizilazeći iz našeg nepoistovećivanja sa njima, a sa druge strane slepim plutanjem i pasivnim zaboravljanjem na sebe, na prisebno i kreativno ispoljavanje jezgra težnji našeg bića, te pronaći savršenu ravnotežu ljubavi, ne gubeći, već nalazeći sebe u drugima, ne potlačujuće činiti druga bića sobom, niti potlačeno dezintegrisati kreativno jezgro našeg bića u drugima, već stvarati uzajamno integrišuće, brižne, odgovorne i poštujuće puteve između našeg svestranog srca i drugih bića, puteve koji će nas za-jedno ne zatvarati, već sveobasjavajuće otvarati čitavom svetu. I s obzirom da ne pozitivnosti ili negativnosti, već harmonične i disharmonične vibracije (= naizmenično približavanje i udaljavanje) predstavljaju slike blaženosti i rascepljenosti, sreće i nezadovoljstva, respektivno, prekomerni otkloni ka jednoj strani opisanog polariteta povlače za sobom i otklone srazmernog intenziteta ka drugoj strani, usled čega prekomerno utonjavanje u sopstvene koncepte i ideje sa zanemarivanjem bližnjih bića i detalja sveta povlači i izgubljeno, slepo utonjavanje našeg bića na drugim nivoima životnosti, bilo da su to druga bića, naše navike, naša istorijska tradicija, tam-tam zvuci Kosmosa, slike Prirode i slično. Dominantan, manipulativni odnos prema nečemu, tako, nužno povlači zaslepljen, potčinjen, zombirani odnos prema nečemu drugome. Potčinjenost drugim bićima i prirodnim organizacijama (uključujući, naravno, i društvene), tako, povlači manipulativan, veštački odnos prema sopstvenoj prirodi, prema unutrašnjem glasu našeg bića, prema našem Taou, i obrnuto: podređenost našoj instinktivnoj prirodi bez otvorenosti na njena svesna unapređenja kroz otvorenosti u susretima sa bićima sveta povlači surovi, manipulativan odnos prema našem životnom okruženju, na sličan način

24

kao što potčinjena privrženost našoj istorijskoj ili religijskoj tradiciji često povlači sa sobom dominantan, otuđeni odnos na nivou direktnog kontakta sa ljudskim bićima, i obrnuto. I premda bismo mogli argumentovati stav da, slično kao što akrobata na žici u svrhu kretanja unapred neprekidno mora naizmenično padati u strane koje same po sebi vode padanju sa žice, put ove tanane ravnoteže - koja čini centralni praktični epistemološki problem koji iscrtava ova knjiga – između naše prisebnosti i predanosti osluškivanju sopstvenog Puta u srcu sa jedne, i potpune posvećenosti i saživljavanja sa bićima sveta sa druge strane, biva održavan isključivo kroz naizmeničnosti suptilnih trenutaka naše pažnje kada utonjeni u jezgro našeg bića zaboravljamo na bližnja bića sa jedne, i trenutaka kada naša pažnja zadivljeno, svepoistovećeno utone u bića našeg sveta, sa druge strane (a iz ove perspektive prekomerno padanje u jednu stranu rezultuje u sadističkim, manipulativnim odnosima u kojima težimo da potčinimo, osvojimo i privedemo sebi bića sveta u svrhu upoznavanja njih i nas i čitavog života, dok prekomerno padanje u drugu stranu dovodi do mazohističkih, inertno i besplodno utopljenih odnosa u kojima težimo da na tuđa pleća prenesemo naš, suštinski duboko oplemenjavajući osećaj odgovornosti, te da se potčinimo izvesnim bićima sveta), te da retki trenuci savršene ravnoteže koji - kao u slučaju akrobate predstavljaju trenutke u kojima on samo može sabrati svoju pažnju i koncentraciju, da bi se uvek kroz sledeće naizmenične padove kretao unapred (kada, takođe, zna da neke plodove grana drveća oko njega može dohvatiti, ali samo po cenu pada sa žice, usled čega na sličan način i mi ponekada moramo žrtvovati bliske i neposredne, bilo biserne uvide u suštinu našeg bića, bilo trenutke našeg praktičnog davanja i pomaganja bićima sveta, u svrhu naše dugoročne održivosti, kreativnosti i plodnosti mišljenja i delovanja) – predstavljaju prosvetljujuće, meditativne trenutke koji nas samo duhovno i voljno obogaćuju da bismo se nastavili plodno kretati unapred kroz uzajamno potencirajuće trenutke fokusiranosti na naše jastvo sa jedne i saživljavanja sa bićima sveta sa druge strane, postizanje savršenog puta Ljubavi, buberovske24 ravnoteže, susreta bića Prirode u kojima se prostiru putanje odgovornosti, poštovanja i začuđenog duha istraživanja, predstavlja najveći izazov na putu blagodetnih društvenih interakcija budućih vremena. I na putu ka ispunjenju ovog izazova ljubavi, znajmo da se ne na površini, na vidljivim i eksplicitovanim putevima pružanja našeg bića svetu, već u implicitnom moru naših najdubljih, bisernih težnji, odigravaju suštinske promene, spontano nalazeći svoje puteve ispoljavanja svud oko nas. Jer, najdublje konstelacije našeg bića se ne mogu direktno sagledati, i naša mišljenja o našim osnovnim težnjama i orijentacijama nisu nikada potpuno verno odražavajuća, a često drastično različita, pa i dijametralno suprotna u odnosu na naše istinske, izvorne težnje. Iza vidljivog ili samo-svestnog vela naše velikodušnosti, brižnosti, blagonaklonosti i dobrote se tako često skrivaju temeljne netrpeljivosti i obuzetosti sebičnog slavljenja sebe u očima drugih, i obrnuto. Najveća avantura našeg življenja, unutrašnje hodočašće ka kome se svako biće na putu ka Bogu mora upustiti, jeste stoga putovanje u »srce tame«, u jezgro našeg bića, doticanje temelja konstrukcije sveta naših saznanja, istinsko upoznavanje sebe samoga, put sa kojega se vraćamo obasjani znanjem da »planine su opet postale planine, i reke su opet postale reke«, poklapajući »unutra« i »spolja«, putanje naših jezgrovitih težnji i esencija bića sa prirodnim putanjama našeg sveta, i rađajući radosnu ozarenost svesti da čitav svet jeste uistinu oduvek bio slika naše duše.

25

Ni samo ja, ni samo Ti, već Put prema Tebi, stoga, mora postati centar referentnog sistema našeg opšteg doživljaja sveta. I kada god primetimo da nam je objekat naše misaone orijentacije u komunikaciji sa bićima našeg sveta postao preči u odnosu na njihovu ljudskost, kada kroz vizir naših potreba zaboravimo na postavljanje pouzdanja, poverenja i herojske, svesrdne spremnosti za pomoć i duboke želje da našim dejstvima učinimo druga bića svecima, na temelje našeg bića, na jezgro Sunca relacija kojima se pružamo prema našem svetu, kada god nam se učini kao da pričamo »o« nekome ili nečemu umesto »sa« nekim ili nečim122, možemo otkriti da smo na putu mentalne izolacije i nereligioznosti, gubitka veza jedinstva sa našim svetom, jer, podsetimo se, religiju, u skladu sa svojim korenom u latinskom glagolu »religare« sa značenjem »povezati«, možemo sagledati kao umeće dubokog povezivanja našeg bića sa svetom, sintetičko umeće komplementarno izvornom smislu nauke kao veštine razlikovanja i razdvajanja, uvećanja informacija i grananja stabla našeg znanja, čitljive kao takve sa sagledavanjem izvornog indo-evropskog korena skei (»razlikovati«) latinske reči za nauku - scientia. Kada svaki delić našeg sveta doživimo kao odraz nas samih (jer, na kraju krajeva, sve što znamo da postoji smo mi, u sprezi sa prirodnim inicijacijama – ali ne i determinantama – i našom »Bogom-danom« ljudskošću, stvorili), znaćemo da je svaki naš kontakt sa svetom, svaki trenutak postojanja, efektivno uzajaman, da su toplina i pažnja koje negujemo prema bližnjim bićima - i ponekada prividno, neživom svetu, ali zapravo poput mora Solarisa96 duboko osetljivom i odgovarajućem na naše najtananije impulse i pitanja - jednake istim osećanjima upućenim prema osnovama našeg bića (i obrnuto), zalivajući ih i podstičući na spiritualni rast.

Svest Puta ne predstavlja negiranje i brisanje putanja naših misaonih refleksija, informacionog vajanja naše imaginacije, već samo odricanje od maštanja lišenog stabilnih temelja koji čine naše duboke vrednosti i plemenite, nerečite težnje našeg srca i konstruktivne racionalne usmerenosti. Svest Puta je, tako, odraz uma koji u svojim beskrajnim maštanjima, u hrabroj plovidbi morima Maje, ne zaboravljajući na ko-kreativnu moć našeg uma, ni na božansku osnovu stvari, skrivenu duboko iza i najdaljih horizonata naše svesti, naših u daljini nazirućih saznajnih i opažajnih puteva, »iz sna izlazi, ali blago nosi«, blago koje čini blažena kontekstualna svetlost našeg svesnog boravljenja i divljenja svetu, sada i ovde. I sa ovakvom, čistom svešću, iskrenom, posvećenom i prijemčivom, otvorenom na promene, postajemo novozavetna deca, deca čistog uma, ne besna deca savremenog doba uzajamnih osuđivanja i povlačećih manipulativnih odnosa prema drugim bićima - opisanog Isusovim rečima: »S kim ću, dakle, uporediti ljude ovog naraštaja? I na koga liče? Oni su kao deca koja sede na trgu i dovikuju jedni drugima: svirali smo vam i niste igrali, kukali smo i niste plakali« (Luka 7:31-32) – već deca koja vide carstvo Božije i u najskromnijim kutcima sveta, deca svetlo okrenuta budućnosti sa blagom nesvesnih uspomena, kamenčića na usponima našeg duhovnog učenja, sazdanih na temeljima svoga bića.

I na tom putu postajanja čiste, dečije svesti, Sunce će nam pokazati Put. Pratimo Sunce, stazu koja vodi jedinstvu uma i Prirode da bismo jednoga dana i mi sami postali jedno novo Sunce koje će na sličan način pokazivati drugima put, učeći nova bića na odslikavanje celokupnosti Prirode u svojim osećanjima, inspirativnim mislima i dodirima sa svetom. Voleći svaki detalj našeg prostora, umesto doživljaja drugih bića i materije kao nečega što nam stoji na putu, nećemo se spontano zlovoljno saplitati o krajeve stvari, već, stopljeni u jedinstvo sa njima, nalazeći sebe u svemu i sve u sebi, u svakom detalju

26

Prirode ćemo pronalaziti beskrajno smislene, ključne božanske putokaze na duhovnom putu našeg bića, a »anđeli će nas nositi na rukama, da ne zapnemo nogom svojom o kamen« (Luka 4:11). A do tada, znajmo da mi smo svi deca Kosmosa12. I znajući to, otvoriće nam se novi horizonti čudesnih pogleda na svet jednog blaženog dečijeg uma za koga je kraljevstvo Božije skriveno u svakom deliću sveta, koji svojom nevinošću, čistotom - nezaprljan prašinom prekomernih misaonih refleksija, mislima koje poput krilatih fantoma lete hodnicima našeg uma153 – i jurodivskošću svojih dubokih težnji, spontano dodiruje temelje vidljivih grana, cvetova i plodova našeg sveta, prepoznaje slona u zmijskom caru135 i divne misli dragih bića u svakom tračku zvezdane svetlosti, neuznemiren egocentričnim i strastvenim sukobima našeg sveta, uviđa korene Božijeg mira u svim stvarima sveta, duhovnu braću i sestre, Sunce duše i povode beskrajnog divljenja u svim, zaista svim bićima sveta.

Stoga, nikada ne sukobljavajuće interferiranje sa našim svetom, odašiljanje disharmonizujućih vibracija osećanjima ljutnje, mržnje i zavisti, već mirno, nečujno prihvatanje Puta Prirode i neprimetno postajanje prosvetljene sveprihvatajuće i sveosmišljavajuće svesti, svesti ispunjene poverenjem u Prirodu kao našeg vodiča na stazi duhovnog napretka, jeste put konstruktivnog prebrođavanja problema savremenog sveta. »Budi slobodan ispovedati svoje greške i ne sili tok reke« (Sirah 4:26), smatrao je Sirah, ukazujući nam ne na formalno, rečito ispovedanje, već na pokajanje jezikom srca, iskreno pokajanje kojim opuštamo brane siljenja prostrte duž tokova ispoljavanja našeg bića (koje, podsetimo se, izvorno označava pridev »satanskog«152) i obasjavamo svaku travku i cvet, svaki detalj i šum našeg bića i sveta, pokajanje koje u sprezi sa prihvatanjem sveisceljujućeg Puta Prirode čini da, poput zamišljenog Sunca, celovitost našeg duha, sume putanja kojima se prostiremo prema našem svetu, integriše mnoštvo radosnog, pevajućeg rada patuljastih ćelija našeg bića, bezbrojne kreativne dodire malenih, inherentno inteligentnih jedinica i sićušnih putanja koje, poput peščanih dina koje uzvišuju zrnca peska, prožimaju naše biće, rađajući svetlo celote i jedinstva i šaljući sjaj našeg bića duž najdaljih prostranstava sveta.

Svi uzvišeni kvaliteti životnosti, ljubav, vera, nada, sveta saznajna otvorenost, ne ogledaju se u kontinualno fiksiranim zracima naše pažnje, već u blagim i budnim aurama koje nas u potpunosti sveprijemčivo okružuju, usled čega nikada usmerenost ka ciljevima našeg bivstvovanja, već neprekidno radoznalo prebacivanje naše pažnje od zvezde do zvezde, od znaka do znaka, sledeći tajanstvene putanje i poruke Prirode, čini put buđenja ovih svetlih aura vrhunske kreativnosti. Jer, dok nas okupiranost ciljevima kad-tad susreće sa hladnim planinskim zidovima njihovih postignuća, podsećajući nas – iako planinski vrhovi definišu plodne bočne padine124, na sličan način kao što duboke finalne vizije koje nosimo u srcu čine oslonce svih naših plodnih delanja - na blago osvrtanja unatrag, na lepotu življenja koja počiva u malim, neočekivanim iznenađenjima otvorenih, radoznalih, saznajno vrtećih u krug i sveupijajućih trenutaka naših putovanja, sokratovsko zastajkivanje i pronalaženje savršenstva postojanja kroz prosvetljujuće utapanje u jedinstvo našeg bića i Prirode, sada i ovde, pomera nas od visoko manipulativnog i planskog odnosa sa svetom do blaženog prepuštanja spontanom razvoju prirodnih procesa našeg sveta, sa uronjenošću u more naših najdubljih težnji, u srce našeg bića i sveta naših saznanja, koje jeste istinski kormilar broda našeg bića i celotnog Kosmosa. Idilični prirodni predeli koji na dubokom, nesagledivom, temeljitom planu ostavljaju divne impresije u našim bićima i pogledima na svet, nikada ne pokazuju na

27

slepe, klimaktičke ciljeve, već nas uvek, ovde i sada, ispunjavaju večnošću postojanja, tiho nas, šapućuće obasipajući najdubljim porukama postojanja, samo jezikom srca razumevajućim putokazima našeg življenja.

Sedeći pored jednog čempresa ili žbuna, i osluškujući njihov pireći šum i skrovite pesme koje ispevaju čitavoj Prirodi, možemo se obogatiti njihovom vitalnošću koja potiče od sleđenja Taoa, Puta Prirode. »Ako oni što vas vode kažu 'Gle, carstvo (Božije) je na nebu', ptice nebeske će vas prestići. Ako vam kažu ' U moru je', ribe će vas prestići. Umesto toga, carstvo (Božije) je u vama, i izvan vas. Kada spoznate sebe, postaćete spoznati, i otkrićete da ste vi ti što su sinovi živog Oca. Ali, ako ne spoznate sebe, obitavaćete u siromaštvu, i vi ste to siromaštvo« (Toma 3, ≈ Luka 17:21), učio je Isus, pokazujući nam da, spontano se prepuštajući reci našeg bića, našoj imanentnoj životnosti i Bogom-danim temeljima postojanja, zaista nahodimo čitav svet na postajanje poput gorskog potoka bistrog, sveprihvatajućeg toka ka moru kraljevstva Božijeg. Šetajući se šumom, bezbrojne harmonije se sudarajući susreću u našem biću, ispunjavajući nas nesvesnim mirom, sveisceljujućim bogatstvom koje ćemo tek jednoga dana možda upoznati i zavrednovati. Jer, najvrednija dela nikada ne ostavljaju neposredne blagodetne učinke, već u dugim opsezima, polako i neprimetno prolepšavaju naš svet.

Sve što znamo da postoji, čitav naš svet, svaka njegova crtica i kvalitet rađaju se u dodiru prirodnih, ontoloških razlika i naših saznajno uobličavajućih, epistemoloških struktura, u dodiru između sfera objektivizma i subjektivizma. U dodiru između uma i Prirode se, tako, stvara čitav svet, čineći svaki njegov kvalitet putem, dok Put postaje treći elementarni entitet teologije sveta, sveto Trojstvo, Duh koji se pruža između božanske Prirode i naše duše. I misaono opstajanje upravo na ovim putevima, trenucima rađanja kvaliteta sveta, trenima koji su samo sada i ovde, koji pripadaju isključivo domenu konceptualno nedosegljive i neuhvatljive sadašnjosti, čini esenciju svesti Puta, meditativne poistovećenosti sa putevima stvaranja našeg sveta, spontanog rađanja vrlina indijske dharma (spontanog primenjivanja znanja nastalog mudrom spoznajom poruka naše karmičke knjige sveta, knjige ne stranica i slova, već svakog šuma i razlike Prirode, knjige života koja je za svako biće jedinstvena, knjige u čijem učenju čitanja, strpljivosti i osetljivosti proučavanja, te odlučnosti primene se krije smisao duhovnog puta našeg življenja) i staro-grčke herojske aretê, te prosvetljene, religiozne, sveobuhvatne budnosti, budnosti koja poput širokog i svetlog mora može primiti sve usko uokvirene, konceptualne, flaširane vode saznanja. Sve dileme, susreti parova premisa sveta našeg razmišljanja se, tako, prebrođuju pronalaženjem puteva koji ih skladno objedinjuju, povezuju u trojstvo, znajući da »kvalitet jeste proces u kome se ostvaruje svesnost kako objekta (Prirode, Boga, prim.a.), tako i subjekta (uma bića, duše, prim.a.)«124, proces u kome se beskrajnim upoznavanjem bića i Prirode okreće točak napretka životnosti i sveta. Sve što postoji možemo, tako, opisati i doživeti kao komunikaciju, govor našeg bića i Boga, jer, podsetimo se, opisivanje i definisanje bilo kog sistema u Prirodi podrazumeva povlačenje granica između sistema i njegove interaktivne sredine, usled čega širenje naših granica uključuje i neizostavno pomeranje druge interaktivne strane koja uslovljava egzistenciju sistema, podsećajući nas na posezanje za hvatanjem sopstvene senke, te na reči koje otvaraju drevni Tao Te Ćing: »Put (kvalitet) koji se može označiti (definisati, opisati, prim.a.) nije apsolutni put (kvalitet)«, reči koje nam ukazuju da reči, naši intelektualni koncepti i misaona uokviravanja nikada ne mogu doseći i obuhvatiti suštinske crte sveta, čudesni Duh sveopšteg postojanja, čineći da se samo

28

meditativnom utopljenošću možemo približiti i doživeti Jednim sa putevima nastanka našeg sveta. Tiha, predana poklonjenost trenutku sadašnjosti vodi nas ka rasprostiranju beskrajnih svetlih horizonata kroz najmanje detalje našeg sveta, jer svaki od njih jeste neprekidni šumeći govor jezgra našeg bića i Prirode.

Dok pokušaji unapređenja našeg bića i sveta kroz svest o njihovoj temeljnoj, bilo objektivističkoj uzajamnoj, suštinskoj izolovanosti ili solipsističkoj manipulativnosti, rezultuju u frustrirajućim razočarenjima i obaznađenostima, predanost Putu, znanju da sve što postoji izranja iz dodira našeg bića i Prirode, dovodi nas do prisebnog pronalaženja skladnih rešenja u raznoraznim egzistirajućim nesuglasicama i izazovima. U stajanju na čelu voza naših saznanja, voza koji se kotrlja prugom Puta, Duha sveta, odakle ćemo moći i najlepše da živimo divni putokaz Gertrude Štajn po kome »dopada mi se pogled, ali više volim da sedim okrenuta leđima ka njemu«46 (gledajući unatrag, znajući da se u čistoti našeg puta krije tajna blagodeti naših odredišta, kao i da je gledanje očiju koje gledaju divne predele još lepše i živopisnije od njihovog direktnog posmatranja) - susrećući se direktno sa vrednosnim ko-kreiranjem sveta, a ne uglavnom saznajući za njegove rezultate iz misaono-reflektivnih, a priori kategorizujućih, uspavanih vagona naših misli -124, direktno utopljeni u trenutak sadašnjosti, u neposredno rađanje kvaliteta našeg sveta, elementarnih razlika i putanja koje zatim uobličavamo u izvesne prepoznatljive celine našeg iskustva, krije se tajna pretvaranja kvaliteta kao kakovosti naših delatnosti u svetu od stilskih ukrasa na posečenim jelkama do izvornih šišarki iz kojih će se spontano iznedriti čudesna božićna drvesa naših pogleda na svet.

Umetničko stvaralaštvo izvođeno sa svešću Puta čini da naše najdublje vrednosti - dugo klesane sa znanjem da se upravo one spontano preslikavaju na tihe i naizgled neprimetne, implicitne, ali sveobasjavajuće osnove svih naših izražaja i dela –, nezadržane preprekama mentalnih, emotivnih i fizičkih napregnuća, isplivavaju na površinu sveta i bivaju trajno ugravirane u temeljima naših dela. Jer, divne, božanske vrednosti su uzajamno spregnute i potencirajuće sa čistinom uma, sa svešću Puta, na sličan način kao što nas stvaranje sa negovanjem odgovorne brižnosti i nenarušivog mira u umu i srcu našeg bića dovodi do ostvarenja dela koja će na neobjašnjiv način odašiljati skladnost i harmoniju duž celotnog Kosmosa, dela koja će potencirati rasprostiranje sve širih čistina i brižnih sveobuhvatnosti našega uma. Naše biće i naš svet kroz igru zajedničkog stvaranja, ko-kreacije sveta, uzajamno bilo padaju od božanske milostivosti ili se zajedno obasjavaju božanskom svetlošću, svetlošću duha. Unižavanje i destrukcija usmereni ka našem svetu i drugim bićima na nama ostavljaju svoga traga, na sličan način kao što veličanje drugih bića, nalaženje iskrica božanske, sveobasjavajuće lepote u bližnjim bićima i prizorima sveta, na tih i neprimetan način prosvetljuje vrednosno jezgro našeg bića, osunčavajući kontekste naših pogleda na svet, čineći da njihova večna radosnost i sveoplemenjavajućost, poput vile koja sve što dodirne pretvara u zlato, veselo titrira sve na šta se ko-kreativno usmeri, da neprekidno blago uskomešava stvari našeg sveta poput talasa koji kriju implicitne dubine morskih blaga, sveprožimajuće božanske lepote postojanja.

Svaka naša zamisao, svaka kretnja, svako prebiranje linija Prirode na našim dlanovima i svaki trenutak postojanja predstavljaju put pružanja srca našeg bića čitavom svetu. Postavljanje puta kao referentnog centra svakog našeg izražaja, svake naše interakcije – tada istovremeno prisebne i samostalne, ali i stopljene sa bližnjima u vodama predanog zajedništva - stoga čini ravnotežnu i istinski harmoničnu temeljnu

29

orijentaciju, srednji Put svake naše delatnosti u svetu. Jer, negraciozna nelagodnost svake samo-svestno izvođene radnje, pokreta koji odišu preteranom samo-kontrolom, samovoljnošću i svesnom orijentisanošću na njih, suštinski potiče od preteranog obraćanja pažnje na ostavljanje povoljnog utiska naših ekspresija, odnosno od trenutnog zanemarujućeg zaboravljanja na druga bića i detalje Prirode ka kojima su izvorno naša dejstva bila ili bi trebalo da budu usmerena. S druge strane, preterana opijenost i inertna, povodna uronjenost u putanje Prirode i druga bića - popločana zaboravljanjem na važnost održanja pažnje na Suncu naših izvornih težnji sa kojih će spontano proklijavati naši slobodni pokreti, naša draga pružanja ruku bićima sveta - rezultuje u našem slepom i neodgovornom lelujanju talasima sveta. Ravnoteža između slobode i volje, između spontanosti koja izranja iz predanosti našoj inherentnoj prirodi, Taou našeg bića sa jedne, i voljnog usmeravanja, prevashodno naših najdubljih težnji, čvrstih temelja sa kojih se rascvetavaju divni, fleksibilni i čežnjivo lelujavi pogledi na svet, čini vrhunski izazov na putu dostizanja mudre gracioznosti, spleta lepršavog plesa i kristalno čvrste, logičke bistrine, neuhvatljive, leptirske radosti i sjajne odgovornosti prema dobroti i blagostanju celotnog sveta. Na sličan način kao što će, negujući veliku želju ne da odbranimo sopstvene pozicije mišljenja (što je, uglavnom, osnovni poriv savremenih predavanja), već da duboko obogatimo ljudske poglede na svet našim prisustvom i izražajima, bez obzira na to o čemu eksplicitno pričamo, nevidljiva srž naših težnji činiti da nas bližnja bića napuštaju istinski, ponekada nesvesno obogaćenih pogleda na svet, i prisebno čuvanje pažnje na temeljima našeg životnog plesa, svakog udisaja i životnog trena, neprekidno negovanje jezgra najdubljih težnji našeg pružanja ka svetu činiće da naši nesamo-svestni, spontani pokreti odišu lepotom, prijemčivošću i divotom radoznalim očima Prirode, da svi cvetovi i svaki delić »mrtve« Prirode oko nas ožive i ispune se sveprožimajućom životnom melodičnošću, talasima sveisceljujuće muzike sveta.

Svaki pogled na živa bića sveta, svaki, zaista svaki trenutak življenja jeste susret jezgra našeg bića sa bilo malim kamenčićima, živim bićima, delima njihovih ruku, čitavim ekosistemima – koji se u našoj civilizaciji najčešće ne smatraju celovitim organizmima – ili celotnom Prirodom, Bogom. I u svakom od tih susreta, orijentisanost na put koji spaja naša bića, te na jednu kreativnu stranu ovog puta koja pripada našoj temeljnoj postavci - koja može biti bilo izolujuća i odbacujuća ili isusovski blagosiljajuća, sveprihvatajuća, otvorenih dlanova i svetlog srca - čini put prisebnosti, aktivne kreativnosti, gracioznosti i duhovite snalažljivosti u našim odnosima. Način na koji doživljavamo i iscrtavamo ovaj put koji se pruža između nas i bića sveta, definiše i našu religioznost (jer, »kada kažem 'on veruje', mislim 'on se susreće'«24, kao što je pisao Martin Buber), slično kao i suštinsku lepotu našeg doživljaja sveta. Poštovanje autonomnosti u sprezi sa brižnošću i spremnošću za svetom zaštitom dovodi do tanane ravnoteže jednakosti, izbegavanja manipulativnog doživljavanja drugih bića kao igračaka našeg ega, kao i pasivnog utonjavanja našeg osećaja odgovornosti u svet drugih autoriteta. Međutim, znajmo da kao što se sunčani, oblačni, kišni i drugi vremenski uslovi smenjuju u danu i godini, gradeći divotne životne organizacije, tako i odstupanja od savršenih ravnoteža ponekada čine preduslove rađanja zadivljenih i prosvetljenih saznanja o važnosti i dragocenosti praćenja sveprihvatajućih ravnoteža i jednakosti našeg sveta. I da bi se zbunjena bića sveta, bića izgubljena u lavirintima i čvorovima prirodnih puteva, u dodirima sa našim saznajnim svetom probudila u jasnoći pokretačkih vizija, neophodno je ne sa solipsističke, uobražene visine razlagati uzvišene ideje i istinske

30

puteve, niti povodljivo i zombirano se povinovati stanovištima i ponašanjima zalutalih bića, već se dotaći puteva njihovog razmišljanja i posmatranja sveta, spontano se prilagoditi njihovim pogledima na svet, te odatle pokazati na nebeske visine, što, primetimo, samo svest susretanja, toplog i poverljivog pružanja ruke, implicitnog šapata »ja i Ti jedno smo«, može izvesti.

Postajanje našeg bića poput božanskog provodnika koji neprekidno, neumorno i uvek novitetno, duhovnom svetlošću zaliva bića sveta moguće je samo kroz ravnotežu srednjeg Puta ljubavi, ravnotežu prisebne uronjenosti u jezgro svoga bića i predanog, svepoistovećujućeg i ujedinjujućeg pružanja ka bićima sveta. Jer, dok solipsistička obuzetost samo sobom uz zanemarivanje bića sveta kao ravnopravnih ko-kreirajućih svetova, bića koja moramo ljubiti isto onoliko koliko i same sebe (Luka 10:27) - što je jedna od dve osnovne hrišćanske zapovesti koja, u sprezi sa ukazivanjem na ljubljenje Gospoda svoga, orijentisanošću na misiju našega puta koja izbija iz jezgra našeg bića, stabiliše i utemeljava sva naša kreativna delanja u svetu na ovoj ravnotežnoj struni Puta ljubavi: bivanja duboko u sebi (»ljubljenja Gospoda svoga«), otkrivanju najlepših dragulja našeg bića i njihovog neprekidnog davanja (»ljubljenja bližnjih poput sebe samoga«) bližnjim bićima sveta; a »druge zapovesti, veće od ovih, nema« (Marko 12:31), kako je učio Isus -, rezultuje, kao u bajci o malom princu, u našoj usamljenoj zatvorenosti na sopstvene »planete« doživljaja sveta, potpuno utonjavanje u druga bića kroz našu goreću želju za davanjem sebe, ali u sprezi sa zaboravljanjem na očuvanje pažnje na centru naše egzistencije, na sferama naših najdubljih težnji, Suncu duše i putevima naših životnih misija koji se poput njenih zraka rasprostiru posvuda oko nas, rezultuje u izgorevanju vatre naše kreativne predanosti i njenom pretvaranju u pepelasti prah usled našeg gubljenja sebe - koje lako može proizaći iz svođenja dve Isusove temeljne zapovesti na samo jednu, na ljubljenje bližnjih kao samoga sebe, što čini jezgro mnoštva savremenih moralističkih, ateističkih, ali i hrišćanskih učenja (Rimljani 13:9) - i kreativnog pustošenja, pustošenja usled zaboravljanja na večno iznalaženje kreativnih podsticaja i iznošenje naših plodonosnih dodira pravo iz srca našeg bića. Samo se u ravnoteži Puta i susreta postiže maloprinčevsko, kreativno, otvoreno i radoznalo skakutanje sa jedne planete na drugu - sa jedne saznajne perspektive na drugu, ne gubeći pri tome misiju i koordinate našeg puta -, ujednačeno plamtenje i beskrajno sagorevanje svetlosti našeg srca koja, neprekidno pronalazeći nova rešenja i nove, spontane puteve obasjavajućih ekspresija, isceljuje čitav svet i prepliće ga divnim povezujućim putanjama i mostovima, strunama božanske muzike života.

Dobre, čiste, blažene i inspirativne misli čine da mlečno bele, lekovite i sveisceljujuće vode života, niti ustajale, niti žurno i silovito virovite, već blago nabujale, protiču našim bićem, donoseći mir i sklad, povezujući pokidane i rastegljene strune životnosti, naših inherentnih i u svet pružajućih komunikacija u divotno harmonične akorde, poput plime i oseke se ritmički uzdižući i spuštajući sa svakim našim uzdahom i izdahom, naizmeničnim čitanjem lepote sveta i beskrajnim davanjem sebe svima. S druge strane, misli ljutnje, želja za razaranjem i kidanjem tananih struna života rezultuju u munjevitim prascima koji se disharmonizujuće prostiru mentalnim, emotivnim i fizičkim domenima našeg bića, zavijajući unutrašnje Sunce našeg bića u tamne, neprozirne i prezirne oblake naših misli koje samo tihi vetrovi, talasi vazduha srca našeg bića ili snažne kiše iza kojih se promaljaju nove duge nade i vere u božansko misionarstvo i beskrajnu smislenost našeg življenja, mogu pobediti. Dok prožetost našeg bića bilo

31

Suncem jedinstva ili zvezdanim svetlucanjima koja vode tihom povezivanju čitavih udaljenih svetova, kroz inspirativne, tragalačke zadivljenosti rađajući čudesne komunikacije između ćelijskih, makromolekulskih i kvantnih entiteta života, deluje integrišuće, podržavajući čistu muziku duha života, ljutiti, munjeviti bljeskovi koji gromoglasno cepaju blage putanje života, dezintegrišuće deluju na stvaralačke susrete životnih entiteta, slično kao što tok kosmičke prane nesmetanim koritima života vodi njenom spontanom bujanju kroz otvorena vrata naših izraza, i blagodetnom obasipanju čitavog sveta, dok njeno neprekidno preprečavanje branama ega i drugih svesnih ambicija, brana koje sprečavaju slobodan tok voda ljubavi, vodi njenoj barskoj, muljevitoj ustajalosti. I pitajući se: »Ali, ideja o gnezdu u ptičijem umu, odakle ona dolazi?«46, znaćemo da se ovakva kreativna svest Puta, čistoće toka voda života širom našeg bića, rađa ne nasilnim htenjem njenog ispoljavanja, već slobodnom, poverljivom i spontanom prepuštenošću našim biološkim i ontološkim osnovama postojanja i postajanja. Jer, na sličan način kao što lepota naših osmeha nikada ne bi bila toliko dražesna ukoliko bismo znali zašto se osmehujemo, ukoliko bi naši izražaji imali svoje svesne razloge, najdivniji pokreti i misli se rađaju baš na korenima naše spontanosti i prirodnosti, čineći celokupne kreativne, pragmatično-estetski ravnotežne putanje naše ljudskosti plodovima tananog hoda na osunčano lelujavim granicama azurnih mora budne sanjivosti i peščanih obala razumske volje.

Najdivnija umetnička, slično kao i fundamentalna naučna dela nisu nastala kreativnim nahođenjima u okvirima ciljeva prezadatih od strane tuđih autoriteta, niti kroz težnje ka njihovom impresioniranju, te slavljenju sopstvenih dela u njihovim očima, već kroz spontano osluškivanje jezgra sopstvenog bića, držeći se Budine norme da »budimo luči sebi samima«51, da naše kreativne vodilje tražimo ne u tuđim pohvalama i pokudama, već u glasu najvećih dubina bunara želja našeg srca i bistre čistote uma našeg bića, da se samo kroz svest Puta, nečujnog osluškivanja muzike svog bića, poput klizećih vihora nošenog plemenitim težnjama ka prosvetljenju celotnog sveta – živeći tada čudesnu ravnotežu Puta, isusovskog voljenja bližnjih kao i samoga sebe -, stvaraju divna, zaista trajna i uticajna dela. Osnove kvantne mehanike, teorije relativnosti i molekularne biologije koje su pružile nepregledno i nepresušno izvorište tehnoloških pronalazaka i širenja saznajnih perspektiva životnosti, nisu bile izgrađene pod pritiskom eksternih, investicionih ciljeva i tržišne potražnje, već su se razvili out of the blue, usled čega nam upravo »blue skies« istraživanja18,19, sticanje saznanja o dodirima našeg bića i Prirode ne kroz unapred zadate ciljeve i mora očekivanja, već kroz spontanu, dečije nevinu svest u kojoj se svi pritisci svrsishodnosti pretvaraju u slobodno-kreativnu čistoću plavog neba, u stanju su, tako, da iznedre zaista duboke, paradigmatski-obrćuće zaključke o uređenosti sveta, zasnivajući se na temeljitim ispitivanjima sveta, oslobođenim elementa aplikacionog takmičarstva, ne samo inkrementalno, već suštinski unapređujući polja ljudskog znanja. Suštinska crta edukacije, stoga, treba biti ne slepo sleđenje programskih pravila i praćenje obeleženih puteva na naučnim mapama sveta, već slobodno istrčavanje u neoznačene predele na mapama Prirode, uz, naravno, razvijanje duboko ukorenjenog osećanja odgovornosti bića prema njihovom svetom Putu koje tiho počiva u njihovim srcima. »Ja sam put, istina i život« (Jovan 14:6), govorio je Isus, »ovo je sada moj put, a gde je vaš?«116, učio je Ničeov Zaratustra, i zaista, buđenje odgovornosti prema jezgru našeg bića poruka je svih religija sveta, nasuprot idejama o slepim povinovanjima dogmatskim, ne večno tragalačkim i preispitujućim, već površno fiksiranim, kreativno-

32

gasećim normama ponašanja, idejama koje su mnogi sledbenici ovih divnih primarnih putokaza, zaboravljajući na razvijanje osećaja odgovornosti u odnosu na srce svog bića, kroz istoriju osuđujuće, manipulativno i potlačujuće protežirali.

Svaka naša nebeski plodna molitva koja talasastim harmonijama ispunjava naše biće i čitav svet, prosipajući mora svetlosti širom kosmičkih prostranstava, uvek jeste Put; ne pasivno padanje naše svesti u srca druga bića, tražeći zaštitu u njima i čineći da se svetli sjaj naše molitvene prisebnosti, poput prekrivanja tamnim kapcima, zaklopi i ugasi, niti razmišljanje samo o sopstvenoj celovitosti, usklađenosti i snazi, već prostiranje svetlih mostova divnih ozvezdanih želja i isceljujućih Sunčevih štrafti, »ljubljenja bližnjih koliko i nas samih«, istovremenog prisebnog održanja pažnje na sjaju našeg srca i brižne predanosti pružanju puteva dobrote i divotnih saznanja bićima sveta. Jer, nijedna molitva sveta ne odiše iskrenošću kada svojim tokom rezultuje u redukovanju sopstvenog osećanja odgovornosti, prisebnog poverenja u govor srca našeg bića, kao ni u suprotnom slučaju, kada su njeni ishodi vezani sa opsednutošću sopstvenošću na račun gubljenja divnih veza koje nas povezuju sa bićima sveta i na kojima jedino možemo zaista ugledati lepotu naše duše i uspeti se ka planinskim vrhovima naše duhovnosti, raštimovanja gitare našeg bića, gitare čije strune su tanane, svetlo vibrirajuće, ne srceparajuće, već blagodetno približavajuće i udaljavajuće putanje kojima se naše biće sa svakim trenom življenja prostire ka čitavom svetu, već samo kada se naša sveta brižnost i meditativna prisebnost plodno usaglase u svetlim mostovima naših molitvi, ne samo naši trenuci duhovnih posvećenosti i meditativnih premišljanja, već i čitavo naše življenje, svaka naša misao postaju odrazi pružanja večne, džinovske molitve našeg srca. Sprega meditativne utonjenosti u sopstveno biće i svesno pruženih ruku ka čitavom svetu, odslikana u ikoni Hristovog raspeća, jeste put ka divnim molitvama kroz koje zaista, neprimetno, pred bića sveta postavljamo puteve koji nas uzajamno istovremeno uspinju ka zvezdanim posvećenostima, beskrajnom miru i zadovoljstvu boravljenja u sebi samima, kao i duboko spuštaju, integrišu u celotni biosferični i kosmički poredak, čine da harmonično nalazimo savršenstvo svoga mesta, sada i ovde, u celokupnoj kreaciji postojanja, da sagledamo divotu dodira istovremenosti večne božanstvenosti i prolazne životnosti našeg bića.

Međutim, u hodu naših vizionarskih snova ravnoteže Puta, pred nama neprekidno opstaje divno pitanje da li - poput akrobate na žici koji samo padanjima na jednu ili drugu stranu svog srednjeg Puta može zaista hodati njime, dok su trenuci savršene ravnoteže praćeni njegovim statičnim nenapredovanjem - svaka kreativnost našeg bića mora neprekidno oscilovati, stvarati muziku naizmeničnog padanja u komplementarne polove dinamičkih ravnoteža Puta Prirode, kako bismo zaista prostirali puteve evolucije ispred nas i bića sveta, dok opstajanje u čistoj svesti Puta, svetlom sjaju naše savršene ravnoteže prisebne, meditativne samo-uronjenosti i osluškivanja glasa sopstvenog bića sa jedne, i svedavanja, molitvene posvećenosti bićima sveta sa druge strane, predstavlja eksterno neplodne, nedelujuće trenutke, ali u kojima ipak jezgrovito sabiramo naše unutrašnje snage, usklađujemo potencijale našeg bića koji će se sa narednim kretanjem unapred i finim, ali hrabrim odbacivanjima savršenih ravnoteža, lepotnim naizmeničnim zabacivanja ka neravnotežnim stanjima našeg duhovnog i kreativnog koračanja, rascvetati u divne plodove širom našeg sveta. Možda trenuci savršenih ravnoteža predstavljaju odsjaje Tao beskorisnosti, centra vrtećeg točka, praznine sobe ili šolje za čaj (Tao Te Ćing 11), prazne, meditativne beskorisnosti čistog Uma, ali u kojoj počiva srce

33

korisnosti čitavog kreativnog obrtanja sveobasjavajućih mlinova našeg srca i naših ruku, te embrioni rađanja zlatnih žitnih polja na kojima će bića sveta pronaći isceljujuće reči Božije i utoliti svoje čežnje za duhovnom hranom sveta. Možda, tako, i ne ukrućujuća uzdržavanja od svakog našeg izražaja za koji nam izgleda da ga ne prožima ravnoteža Puta, čini put njenog istinskog održanja, već spontano prepuštanje izražavanju našeg bića, ali kroz suptilna osluškivanja odgovora našeg bića i Prirode, kroz koja nam se rađaju inicijacije zabacivanja u drugu stranu i povratka ka putu ravnoteže, čine tajne kretanja srednjim Putevima Prirode. Tople utonjenosti u srce našeg bića i traženja pravog puta u nama, praćeni svepoistovećujućim davanjem čitavog našeg bića i stapanjima u jedinstvo sa njihovim srcima, da bismo opet hitro svest sveujedinjenja zamenili osluškivanjem sopstvenog srca, odakle ćemo ponovo utonuti u blažena jedinstva, iz ove perspektive čine puteve naših kreativnih kretanja srednjim Putevima života, duha i ljubavi. I takođe, dok uzdržanosti pri blagim amplitudama naših krećućih oscilovanja mogu činiti odraze bilo trenutaka naše blagosti i tihoće ili uplašenosti i sputanosti, široke amplitude naših talasanja, uporedno se pružajući sa uvećanim rizikom od padanja, mogu predstavljati ogledala naše lepote u hrabrosti i veličanstvene lakoće postojanja, dok nam disharmoničnost naših oscilovanja, ne prirodna, suptilna, vedra i lepotna odskakanja od uniformne ujednačenosti naizmeničnih amplituda oscilovanja, već gruba, mračna i panična neujednačenost koja podseća na teškoću održavanja ravnoteže, može nam biti indikator izrazitih neusaglašenosti dodira našeg bića i Prirode, neusaglašenosti koje, kao i uvek, moramo ispravljati silaskom na same temelje našeg saznajnog prostiranja prema svetu, njihovim iskrenim, tragalačkim prosvetljenjem i ponovnim uspinjanjem u nesamo-svesne vode postojanja i spontanog izražavanja, slobodnog naizmeničnog i unakrsnog padanja, dopuštajući da, ponovo, čisti temelji pružanja našeg bića pronađu svoje slobodne puteve ka čitavom svetu.

U blaženoj ravnoteži Puta, sve posesivne težnje dominirajućih i odgovornosno-utopljavajuće težnje samo-potlačujućih neravnoteža ustupaju svoja mesta istovremenom pružanju samostalne slobode odlučivanja i bivstvovanja, kao i osećanja tople zaštite bićima sveta, čineći da se i sve sukobljavajuće tenzije između polova koje prožimaju ljudska društva kroz čitavu istoriju naše civilizacije – ogledane na primerima patrijarhalnih crkvenih (ne izvorno religijskih, već institucionalizovanih) tradicija, paradoksa muškobanjastog feminizma67 i animalnih, često podrazumevajućih istopolnih neprijateljstava izazvanih težnjama ka impresioniranju bića suprotnih polova i njihovom pretvaranju u satelite našeg ega - od disharmoničnih otklona u težnje ka veličanju sebe i slamanju tuđih srca sa jedne, i u pasivna povinovanja tuđim idejnim vodiljama sa druge strane, pretvaraju u tople, osunčavajuće ravnotežne težnje, u otvorenosti ljubljenju drugih koliko i sebe, i sebe koliko i drugih, u težnje koje, korak po korak, grade divne temelje izvornih prijateljstava sa kojih ne samo da niču cvetovi bratstva i sestrinstva, već se i uzvišuju sve duhovno snažne i uzajamno oplemenjavajuće zaljubljenosti našeg sveta. Kada je naše biće prožeto ravnotežom Puta, kada smo istovremeno meditativno udubljeni u izvorne temelje našeg srca - u Put Prirode koji neprekidno struji rekama našeg bića, pokazujući nam put ka moru jedinstva uma i Prirode, doživljaju sveta u kome sve stvari ne beže od nas i izmiču nam u dodirima, već svaki naš ozvezdani pogled čini da se sve crtice, razlike i divotne impresije našeg sveta ulivaju u more našeg bića, čineći da otkrivamo sebe u svemu i sve u nama – i unutrašnjim zavetom duboke posvećenosti usmereni ka bićima sveta, sve nelagodnosti i osramoćenosti u našim upoznavanjima sveta

34

sa idejama egocentrične dominacije, slično kao i sve zaslepljenosti drugima koje čine da nam izgleda da »two's a crowd and three's a company« (kao što je Endi Vorhol smatrao) se pretvaraju u istovremene otvorenosti i predanosti bićima u direktnom kontaktu i čitavom svetu, svim kosmičkim prostranstvima i životima koji pulsiraju u samo naslućenim daljinama, kao i udubljenosti u osluškivanje sopstvenog Puta koji se rađa u intimnom, jezikom srca prožetom dodiru između našeg bića i božanskih temelja Prirode, temelja koji opstaju u svakom dašku vetra, svakom biću i svakoj putanji našeg sveta, čineći da zvezdanim šumom čitavog Kosmosa prelivamo ne samo Nojeve duge koje se rađaju u zadivljenim očima sveta, već i sva malena i beskrajno vredna, uplašena kucanja srca bića Prirode.

Imperativ »biti, ovde, sada«, stoga, ne znači fiksirano utapanje u crtice našeg sveta sa nestajanjem naše prisebne introvertnosti, niti zanemarivanje bića sveta i dragocenih putokaza Prirode kroz blještavu uronjenost u samoga sebe, već istovremeno boravljenje u dubinama našeg srca, na temeljima naših težnji i izvornih poriva svih naših kreativnih poduhvata i prostiranja, kao i radoznalo, zadivljeno očitavanje znakova Prirode, saosećajno uranjanje u poglede na svet iz očiju drugih bića, i neprekidno pružanje zlatnih, sveobasjavajućih puteva poverenja i posvećenosti ka bližnjim bićima i čitavom svetu. I svako naše isceljenje, ponovna integracija čitavog našeg bića i Prirode, buđenje osećanja nalaženja savršenog ishodišta Sunca izvornih težnji koje neprekidno sjajno izbijaju iz našeg srca, odigravaju se ne kroz povinovanja objektivističkim pravilima i procedurama koje, ne dotičući se temelja našeg pružanja ka svetu i susretanja sa bićima Prirode i ehom talasa naših izvornih težnji, samo trenutno prekrivaju simptome naših izvornih neravnoteža, suštinskih odskakanja od harmonije Puta, niti kroz samo-spasavajuće sklupčavanje u spirale (koje oličavaju tok koji je u svom razvoju istovremeno usmeren ka središtu, ka početku i ka čitavom svetu) izvornog jezgra našeg bića, već spoj brižnosti, posvećenosti, velike želje i čvrste odlučnosti da plodove naše celovitosti i delatnog postojanja pružimo bićima sveta, i meditativnog, pažljivog osluškivanja sebe i usklađivanja neravnotežnih tokova u skladnu muziku kojom zrači naše biće, krije tajnu buđenja celovitosti našeg bića, pretvaranja oblačnog neba našeg uma u Sunčano jedinstvo i osećanje savršenosti, svega na svom mestu i svega kao ogledala Božijeg uma u predivnoj raznovrsnosti prirodnog reda.

Ravnoteža istovremene duboke, meditativne i prisebne uronjenosti u srce našeg bića i saživljavajućeg duhovnog sjedinjavanja sa bićima sveta i celotnom Prirodom, čini vrhunski ideal našeg putovanja stazama ove knjige. I kada sa svakim našim udahom budemo samo-utonjeno, isceljujuće popravljali i nadograđivali duhovni oreol našeg bića, a sa svakim izdahom davali čitavog sebe svetu, pružali sveujedinjujuće i poistovećujuće mostove sa temelja našeg srca ka drugima, čineći da oni predstavljaju čvrste i stabilne, ali istovremeno fleksibilno nadasvud odzvanjajuće predivnom muzikom Ljubavi, poput Sunčevih duga velelepne orijentire bićima sveta, na jedan od bezbroj načina ćemo živeti sjaj lepote ove ravnoteže Puta, puta istinske mudrosti i večne, nikada ne umiruće, sveobasjavajuće, isusovske ljubavi.

Boraveći u svetloj ravnoteži Puta, harmoniji unutrašnje utonjenosti i saosećajne, saživljavajuće posvećenosti, iako nas hrabre prepuštenosti saznajnim impulsima sredine i povodima našeg predanog delanja poput zvezdane prašine rasipaju u svim pravcima, sunčana dijamantnost jezgra naših plemenitih težnji nas, slično mirnom vodoskoku na kome se i pored stalnog toka vode odražava pruga sunčeve svetlosti, te poput zalazećeg

35

Sunca koje povlači svoju podnevsku, hirovito raspršenu svetlucavost i svepružajuću iskričavost ka svečanoj, mirnoj, predvečernjoj, beskrajno lepoj, istovremeno jasno i precizno iscrtanoj, ali i bronzano tajnovitoj liniji jednote, održava sjajno usredsređenim, bistrim i divotno blistavim u našim malenim, tananim i suptilnim životnim posvećenostima.

I na kraju krajeva, znajmo da Put kao simbol uređenosti sveta, istovremene spojenosti i razdvojenosti kroz koje se odvija neprekidni spiralni, osvrtanjem unapređujući tok evolucije života, podrazumeva i inkonstantne zaljubljenosti, poput plime i oseke, udisaja i izdisaja ili dražesnih titraja struna koje iznedruju isceljujuću muziku prostranstvima Prirode, periodične smene trenutaka naših ushićenih, ekstatičnih zadivljenosti, čistih suza toplih posvećenosti koje kapaju na naše pružene dlanove bićima sveta i trenutaka naših mermerno hladnih apstrakcija, udaljenih čežnji za lepotom ponovnog iskrenog i istinskog stapanja u jedinstvo sa delićima našeg sveta i toplog doživljaja vedrih i budnih talasa mora naših osećanja, radosnog plesa naše vere i praskozorja naših blaženih vizija. Najdivnija umetnička dela odslikavaju upravo nepregledne nizove trenutaka dugotrajnog i mukotrpnog lutanja, traganja i tame, na samom koncu preobličenih u divotna pitanja, optimistični sjaj, isceljujuće suze radosnice i čudesno otvaranje nebeskih prostranstava anđeoskih uzvišenja, beskrajnih polja radoznalosti i povoda našeg kreativnog, svesrdno posvećenog delanja, pretvaranja svakodnevnih i običnih detalja sveta u idilične predele obasjane Suncem duše koje tajanstveno, mirno i udaljeno svečano obasjava svet, ostavljajući večne i blago skrivene tragove, poput večernjeg odsjaja na suptilno talasastoj, mirno uzdišućoj površini mora, u svakom, zaista svakom deliću Prirode.

O uzajamnim promenama

»Želiš li pronaći sebe, menjaj se«Hajnc fon Ferster

U intro-retro-spektivnim preispitivanjima našeg odnosa sa svetom, sa drugim bićima, poput ptice koja jede čas slatke, čas gorke plodove drveta iz indijskih Upanišada, bivajući čas srećna i ushićeno radosna, a čas tužna i melanholična, i mi se često pitamo: »Kako da se postavimo u odnosu sa drugima, šta da budu osnove naše saznajne i osećajne orijentacije prema drugima da bismo zaista bili dobri prema svetu, a sa time i srećni i zadovoljni?«. I tada, znajmo da sva fiksna pravila ponašanja i kontakta sa drugima donose zadovoljstvo samo neko vreme, da bi zatim postalo neophodno njihovo evoluiranje, fleksibilno menjanje, uvek novo pronalaženje prosvetljujućih puteva kojima ćemo se pružati prema bližnjima. Najvažnije pravilo je, zaista, nemati pravilo, ali, naravno, uključujući i ovo pravilo. »Želiš li pronaći sebe, menjaj se«80, smatrao je Hajnc fon Ferster, i to sa svakim trenutkom postojanja, sa svakim udisajem, sa svakom mišlju, sa svakim susretom sa bližnjim bićem. Poistovećivanje sa ljudskim bićima na nivou temelja njihovih bića i komunikacijskih težnji, predstavlja put kreativnog zbližavanja, uzajamnog usavršavanja i istinske ljubavi.

Jedinstvo ka kome se naše biće pruža u interakciji sa našim svetom, sa drugim bićima, tihi stav u svakom našem pogledu ka bližnjem biću, koji kao da iz jezgra našeg srca govori: »ja i Ti jedno smo«, takođe, moraju biti probuđeni na samim temeljima. Jer,

36

sve u Prirodi raste od svojih temelja: drveća od svojih korena, ljudi od svojih najdubljih težnji, a čitava Priroda od svoje vizije finalnog uzroka i krajnjeg odredišta, carstva Božijeg koje »neće doći tako da bi se spoljni znaci mogli opažati, niti će se kazati: evo ga ovde, ili onde; jer, gle, carstvo Božije je među vama« (Luka 17:20-21), carstvo Božije koje je »slično gorušičinom zrnu, koje čovek uze i poseja na svojoj njivi; ono je doduše manje od svih semena, ali kada izraste, veće je od zelja i biva drvo, tako da ptice nebeske dođu i gnezde se na njegovim granama« (Matej 13:31-32), jer klica božanskog izvora iz koje klijaju stabla i cvetovi nebeske lepote i religioznosti našeg bića, povezujući temelje i vidljive kupole, nevidljiva semena i ukusne plodove našeg kreativnog postojanja, predstavlja ishodište svih naših zaista uspešnih i prosvetljujućih delatnih nadgradnji, pokazujući nam da ne u trčanju za blagom duž predela sveta – jer, »reći će vam: eno ga onde, evo ga ovde; ne idite onamo i ne trčite za njima. Jer kao što munja - kad seva - svetli od jednog kraja pod nebom do drugoga, tako će biti Sin čovečiji u svoj dan« (Luka 17:23-24) -, već u predanosti nadanjima u svetlosti našeg srca i izgradnji temeljne dobrote našeg bića, sada i ovde, počiva put mudrosti. I saznajno-perceptivno stapanje u Jedno sa svakim bićem Prirode mora, stoga, poći od probuđenog jedinstva čitavog našeg bića sa korenima njihove egzistencije kao temeljima osunčanog pružanja njihovog duha ka čitavom svetu, dok uzajamne promene u komunikaciji našeg bića sa drugima i celotnim svetom moraju postati odraz našeg saživljavanja sa osnovama: kako ontološkim – osnovama našeg i drugih bića i uzajamnog postanka, tajnom našeg susreta i postojanja jednog pored drugog, tako i epistemološkim – našim i tuđim težnjama, vrednostima i saznajnim korenima. Jer, suštinske, temeljne vrednosti našeg bića tiho i neprimetno iscrtavaju svet u spiritualno evolutivnom, božanski učiteljskom dodiru sa Prirodom.

Duboka, istinska vera i religioznost našeg bića su, tako, oličeni ne u kamenitoj i manipulativnoj, eksplicitno propovedačkoj orijentaciji našeg bića prema drugima, već u spremnosti na promene najdubljih suština našeg bića u susretu sa drugima, što i jeste ljubav koja »sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi« (Korinćani I 13:7). Misleći da »verujemo« podsećanjem na same reči o veri – reči koje u svom doslovnom ponavljanju čine odraze krutih dogmi i fiksnih stavova, potpuno suprotstavljene izvornoj veri -, zaboravljajući da »zna Otac vaš šta vam treba, pre no što ga zamolite« (Matej 6:8), da jezgro našeg srca neprekidno svojom skrivenom muzikom odašilje svoje najdublje težnje i želje koje nalaze svoje božanske odgovore u svakom deliću našeg sveta, podsećamo na žednog čoveka koji umesto da krene u potragu za vodom, neprekidno ponavlja »H2O, H2O«121, iako znamo za priču u kojoj sveštenik, dolazeći na pusto ostrvo i šapućući na uvo usamljenom pustinjaku reči Gospodnje molitve, te otišnjavajući se na pučinu, ugleda pustinjaka koji trči po vodi ne govoreći molitvene reči, već radoznalo upitkujući sveštenika da mu ih ponovi, jer ih je zaboravio, priču koja nam pokazuje da ne ponavljanje prekoncipiranih šablona, već traganje čini put činjenja božanskih čuda46. Ovakav površni stav religioznosti - stav zaboravljanja da je jezik srca i naših osećanja sveprostirući jezik našeg bića, da osećanja hvale u srcu, a ne samo na našim usnama čine temeljite, implicitne struje blaženih komunikacija, ogledajući u našim shvatanjima opštu situaciju u skladu sa kojom savremeni tok religijske tradicije često postaje rob površnog, »materijalističkog« viđenja sveta od koga se ona sama nekada davno otrgla, na koga je, inspirisana nevidljivim, spiritualnim korenima našeg postojanja i postojanja sveta, izvorno pronalazila duboke odgovore i putokaze - možemo skladno opisati mišlju Alfreda Korzibskog po kome »mapa nije teritorija«8, kao i rečima proroka Isaije da »ovaj narod

37

me poštuje usnama, ali je srce njihovo daleko od mene. Uzalud me poštuju učeći nauke koje su ljudske zapovesti« (Matej 15:8-9). Traganje, adekvatno spremnošću na naše temeljne promene u dodiru sa svetom, preduslov je kretanja na putu »vere«, putu iskrene religioznosti. Jer, upravo se kroz radoznalo prihvatanje raznolikih saznajnih i životnih perspektiva produbljuju i usavršavaju naši sopstveni koncepti, naše slike prirodne uređenosti. Glumačka i umetnički-izvođačka iskrenost, razvijena poistovećivanjem sa raznovrsnim emotivnim i saznajnim perspektivama, slično kao i nemerljivo dragocenije vrednovanje našeg životnog konteksta sa ne samo prvim susretom sa fotografijom naše planete iz bliskog Kosmosa, već i sa svakim toplim otkucajem srca u probuđenom saosećanju sa bližnjim bićima, mogu nam predstavljati primere usavršavanja sopstvenih pogleda na svet kroz spontano menjanje u susretima sa drugačijim razmišljanjima, u saživljavanju sa svetom iz očiju drugih bića. Jer, ljudska bića, a ne uglačane površine jezera ili stakala, jesu ogledala suštine našeg bića. Dok, slično kao i kada naučno-redukcionističke, metaforične predstave sveta pogrešno poistovetimo sa vernim odrazom stvarnosti (zaboravivši da su one samo putanje razmišljanja kojima usklađujemo, uređujemo i na društvenom planu koordiniramo naša iskustva), doživljaj našeg lika u ogledalu kao stvarne slike našeg bića biva propraćen suočavanjem sa prazninom i ambisom besmislenosti postojanja, zadubljujući se u ljudska bića oko nas, diveći se pogledom na svet iz njihovih očiju, dubokom etikom i izvornom lepotom iz koje su sazdana, postajemo zadivljeni i suštinom našeg bića, vidimo koliko smo zaista i mi sami divni.

S obzirom da se kroz otvorenost na promene u komunikacijama sa drugim bićima sveta, kroz ne propovedanje unapred smišljenih fraza i ideja, već spontanu prepuštenost iznalaženju uvek novih zaključaka i putokaza (jer »ne brinite se kako ćete ili čime ćete se odbraniti ili šta ćete reći; jer će vas Duh Sveti naučiti u taj čas šta treba da kažete« (Luka 12:11-2), podučavao je Isus spontano prilagođavanje naših divotnih, istinski razbuđujućih izražaja neponovljivim trenutnim okolnostima, nasuprot osećanja distanciranosti, slabašne iskrenosti i uspavanog poverenja kojima odišu unapred pripremljene ekspresije), otvaraju vrata sveopšteg napretka, Gregori Bejtson je dijalozima odslikavao put evolucije životnosti9, slično kao što je smatrao da »ako je svet povezan...tada razmišljanje kroz priče dele (ceo Um ili) svi umovi, bilo naši ili oni od šume jasika ili morskih sasa«8, osmišljavajući nas sa pričom u kojoj upitan da li će ikada razmišljati kao ljudsko biće, kompjuter, nakon iscrpnog računanja, odgovara: »Pa, to me podseća na priču...«8. Suptilna, velom tajnovitosti obavijena lepota poetskih izraza opstaje u nadahnutim asocijacijama na puteve našeg iskustva, te tako, na primer, umesto da nam etičko-filosofski kaže da u nedogled širimo kontekst naših razmišljanja, pogleda na svet i doživljavanja prirodnih pojava, da naši pogledi u saosećanjima i požrtvovanosti otkrivaju svetlost lepote postojanja, da saznajno i osećajno jezgro našeg bića postane prožeto dečije nevinom fleksibilnošću i oivičeno večno mladom ljubavlju prema svetu, te da naše reči kroje jednostavne, ali svojom vanvremenskom dragocenošću, pod tekom modernih doba, trendova, civilizacijskih razdoblja i evolutivnih eona nepresušne misli, Vasko Popa, premda sa blago melanholičnim negacijama, piše: »Ulice tvojih pogleda nemaju kraja, laste iz tvojih zenica na jug se ne sele, sa jasika u grudima tvojim lišće ne opada, na nebu tvojih reči Sunce ne zalazi«. I bez hrabre spremnosti na suštinske promene našeg bića, na postajanje nečega potpuno novog iza prvog ugla našeg upoznavanja sveta, i svaki metaforični putokaz koji prožima našu civilizaciju, svaka poema i naučna veza, ostala bi

38

samo kap na mapi Kosmosa, ali ne i oživljena i konstruktivno nahodeća misao, evolutivna iskra koja se rađa u dodiru bića ispunjenih uzajamno dubokim težnjama ka prenošenju lepote koju smo videli, i nevinom, poverljivom začuđenošću, dodira odslikanog na drevnim freskama koje opisuju kontakte duhovnih učitelja sa njihovim apostolima.

Božanska večnost dolazi do izražaja upravo kroz neprekidne i neponovljive tokove životnih postojanja. Naime, slično kao što leteći sa balonom ne primećujemo vetar jer letimo sa njim, kada čistog i sa strujom života, sa Taom plutajućim umom postanemo jedno sa promenama, rastapa se referentna tačka poređenja i registrovanja prolaznosti, i večnost postaje svaki trenutak postojanja = postajanja. Posmatrajući zastavu koja se vijori na vetru, jedan Zen monah primeti drugome:46 »Gle, zastava se pomera«, na šta drugi odgovori: »Ne pomera se zastava, već vetar«, dok iz blizine doviknu Zen patrijarh: »Ne pomeraju se ni zastava, ni vetar, već um putuje«, podsećajući nas delom i na nužnost neprekidnih menjanja perspektiva, putovanja u svrhu ogledalskih samo-spoznaja Prirode i njenih bića, sa odredištem u nepomičnoj i nepromenljivoj večnosti uma koji postaje jedno sa prirodnim promenama, koji ogleda more prirodnih talasa u svakoj svojoj spontanoj misli, pokretu i izrazu. »Menjajući se, svet kao Jedno se održava«176, smatrao je Heraklit i, zaista, ne u vezanosti za stabilne norme rezonovanja i struktuiranja sveta, već upravo u neprekidnim promenama i transformacijama, u boravljenjima na stalnom putu traganja za novim dinamičkim ravnotežama, za novim harmonizujućim rešenjima nesuglasica u našim konceptualnim modelima Prirode, u stalnom koračanju na ivicama suprotstavljenih polariteta - sa sve neizbežno imanentnim rizikom da poput Talesa iz Mileta, tragajući za dubljim, novitetnim i fundamentalnijim temeljima, izgubimo tlo pod nogama i zagledani u zvezde upadnemo u jarak - krije se i tajna održanja sveta. Međutim, kroz ovakve trenutke neizvesnosti se otvaraju vrata potencijalu izgradnje čudesnih gradbi saznanja, u skladu sa razmišljanjem Serafima Sarovskog po kome »učiti druge – to je lako, kao kad se baca kamenje s kule na zemlju. Ali, primenjivati u životu ono što drugima predajemo – to je kao kad čovek iznosi kamenje sa zemlje na vrh kule«54, jer tiho živeći najveće, religiozne ljudske vrednosti, ljubav, lepotu, predanost i posvećenost, a ne samo glasno pričati, pisati i promišljati o njima, glačamo puteve Gospodnje duž podijuma celotnog Kosmosa.

Ljubav, temeljna Božija zapovest (Jovan 13:34, 15:12) ogleda se u svepoistovećivanju i menjanju suštine našeg bića i naše svesti sa svakim pogledom i osećanjem bližnjih bića, sa svakim daškom Kosmosa. Molitva za bića našeg sveta jeste upravo naše praštajuće menjanje u pravcu negovanja, vrednovanja i postajanja svetog mira. A obasuta našim osećanjima pažnje i brižnosti, oivičenima našom spremnošću na promene, na davanje i razmenu lepota naših bića u tihom i suptilnom, molitvenom, nedodirujućem dodiru, bića našeg sveta i sve što postoji - naviknuto na orijentisanost ka samom opstanku u svetu nemarnosti, uzajamnog ne pokazivanja i prostiranja puta, već stajanja jednih drugima na putu, u svetu nebrige i kainovskog odbacivanja tajnovito oplemenjavajućeg osećanja odgovornosti prema svakom cvetu i crtici sveta, prema svakom bratskom biću – začuđeno se okreću za našim dobrim, zvezdanim željama, toliko dubokim da ponekada ni sami nismo svesni da one jesu u nama, da one jesmo mi. Jer, kao što svaka biljka odražava negu baštovana, toplih suznih kiša majke Zemlje, u otvaranju svojih cvetova i blaženosti postojanja, i svako biće sveta počinje da vene jezgrom svojeg bića kada ne biva zalivano vodom Ljubavi, molitvenih, svetlih poruka

39

koje poput svemirskih portala svetlosti i jasnoće prolaze kroz zvezdane zagonetke Kosmosa, nalazeći svoja svetla utočišta u radosnim srcima voljenih bića.

S obzirom da kako sve poetske, prozne i uopšte lingvističke, tako i sve naučne i religijske predstave sveta - uključujući »atome« i »kvarkove« koji su ne entiteti koji opstaju nezavisno od naših bića, krećući se inertno u skladu sa prezadatim prirodnim zakonima, već ljudski koncepti koji rezultuju u beskrajnim mogućnostima postojanja njihovih predstava u svakom trenutku Kosmosa (kao što nam opisivanje Prirode posredstvom formalizma kvantne teorije pokazuje), kao i »Boga« koji ne predstavlja uveličani ljudski um koji stoji iznad sveta, već izraz ljudskog zamišljanja čudesnog temelja čitavog postojanja, temelja ka kome sve putuje i iz koga se sve rađa, osnove koja je posvuda, nahodeći svet u svakom trenutku kroz duhovna učenja i putešestvija bića Kosmosa - predstavljaju ne istinite odraze univerzalne, za svakoga identične stvarnosti, već metafore koje opstaju u svrhu uzajamnih uređenja ljudskih iskustava, koje su orijentiri na putevima naših duhovnih prosvetljenja, kako interpretativna lepota njihovog poverljivog preslikavanja na naše slike sveta i pretvaranja u sjajne dragulje naših razmišljanja, tako i kreativni izbor preslikavanja putanja nedokučive, uvek tajnovite uređenosti sveta u iscrtane metaforične orijentire, znajući da je sistemsko zaključivanje, rezonovanje asocijacijskim skakutanjima metaforičnim nivoima razmišljanjima - nasuprot slepom praćenju logičkih, induktivno-deduktivnih niti rezonovanja -, crta kako šizofrenog7, tako i proročki inspirativnog i prirodno inteligentnog razmišljanja, krije tajnu istinske lepote i nepresušnog bogatstva naših iskustvenih doživljaja. Tako, dok savremene slike živih bića u vidu redukcionističkih mašina (koje se kvare lokalno i nasumično, a nikada celovito, i koje se popravljaju eksternim manipulacijama, nezavisnim od unutrašnjeg kosmosa bića, iako znamo da jedino bića sama sebe mogu isceliti, prosvetljenjem svojih najdubljih težnji i vrednosti, te izgradnjom svetih mostova poverenja i ljubavi ka bližnjim bićima, mostova sazdanih na temeljima vere i uzdanja u sopstvenu božanskost, o čemu nam svedoče, između ostalog, i sva Isusova isceljenja: »tada dotače njihove oči govoreći: neka vam bude po veri vašoj. I otvoriše se njihove oči...Zato vam kažem: sve što molite i tražite, verujte da ste primili, i biće vam« (Matej 9:29-30...Marko 11:24)), mehanizama koji se, poput pokretačkim gorivom, hrane bilo »pozitivnom energijom« ili »kalorijama«, kriju u sebi nepotpune i mentalno izolujuće doživljaje životnosti, predstavljanje živih bića u vidu muzike, harmonija interakcija izvesnih elemenata i putanja, celovitih simfonija Kosmosa, Božijih instrumenata koji neprekidno sviraju u igri evolutivnog stvaranja, i holističkih bioloških sistema, nerazlučivih na svoje sastavne »delove«, izaziva ostvarenja toplih, nasmejanih, spontano ujedinjujućih pogleda na svet. Naime, dok se sa osnova mehanističkog doživljaja životnosti često razvijaju ideje u skladu sa kojima nečiji energetski »dobitak« biva propraćen energetskim iscrpljivanjem drugog bića, u svetu holističkih doživljaja, doživljaja bića kao muzike znamo da uvek opstaju uzajamnosti, te da naše harmonizovanje u dodiru sa drugim bićima biva propraćeno harmonizovanjem našeg sveta, i obrnuto. Tako, očajavajući nad sopstvenim susretima sa disharmoničnostima uviđenim u ljudima, i naše biće će početi da zvuči panično raštimovano, dok posvećeno, vizionarski, ozvezdano našim dubokim željama uviđajući čudesno, isceljujuće prelivanje disharmoničnih putanja u bićima u nove, čiste i skladne harmonije, i naše biće (kao i svi delovi sistema u kontaktu) će postajati sve ispunjenije svetlom ravnotežom, učestvujući na putu postajanja božanskog, isceljujućeg provodnika božanskih misli i (sa)osećanja. I

40

poput mudrog vodiča simfonijskog orkestra koji neusklađenost individualnih izvođača i instrumentalnih sekcija neće rešavati smenom svirača, popravkama i zamenama instrumenata ili nasilnim, manipulativnim menjanjem inherentnih i eksplicitovanih crta konstitutivnih svirača, već će, pružajući dirigentu lepše i divnije kompozicije, spontano kreativno uzdignuti i ujediniti u cilju sve delove orkestra, i mudro biće neće pokušavati lokalnim, mehanističkim intervencijama da indukuje razvoj sopstvene celovitosti, već će negovanjem svetlih, sjajnih misli, okrenutih svojom dobrotom i blagodetnim težnjama bližnjim bićima, uzvišujućih, veličanstvenih misli poniklih na korenima dubokih saosećanja, spontano usklađivati delove svoga sistema i celotne Prirode, ko-kreirajući kao rezultat divne harmonije, prostirane duž najdaljih kosmičkih puteva.

»Radujte se s onima koji se raduju i plačite s onima koji plaču« (Rimljani 12:15), podseća nas apostol Pavle ne na inteligentno, osuđujuće »merenje« uviđanih osobina bića našeg sveta u odnosu na apstrahovane ideale, već na krotko i jurodivsko, nevino postajanje suštinama težnji bića koja nas okružuju, bez straha da ćemo poistovećivanjem sa eventualno destruktivnim namerama i naše delovanje jednako obeležiti, već sa znanjem da sa ovakvim stavom postajemo saosećajna ogledala - čista i uglačana čistoćom naših misli - u kojima bližnja bića nalaze svoje odraze i dobijaju jasne slike u odnosu na koje mogu popravljati svoje greške, dok sa druge strane, i saživljavanje sa raznovrsnim životnim težnjama, u sprezi sa osetljivim osluškivanjem na to kuda ovakve težnje nahode brod našeg bića, čini da suptilnim odgovorima i blagim pogreškama, ipak, uvek i iznova preusmeravamo naše kormilo u smeru Sunca jedinstva našeg bića i Prirode, mudriji nego pre. I znajući za komplementarnu uređenost Prirode u okviru koje u najširem mogućem kontekstu ne postoje pogrešni i neispravni izbori, već svako biće u svetlu celine neminovno sledi Put Prirode, sva sujeverna, odbacujuća i izolujuća, »ne ovo, ne ono« izbiranja ćemo preobraziti u poverljiva sveopšta prihvatanja i spontane promene u dodiru sa svakim trenutkom postojanja, u znanje da plemenitost naših najdubljih težnji može i najgrublje crte sveta upotrebiti za izgradnju najlepših fresaka životnosti, čime ćemo u svakom kamenčiću i svakom biću sveta umeti da prepoznamo čitave saznajne kosmose, neponovljivo bogatstvo svetlećih dijamanata stvarnih i potencijalnih saznanja.

Temeljna ogledanja drugih bića, slično kao i imitacije celotne Prirode u našim razmišljanjima, stavovima i pružanjima prema svetu, predstavljaju ne samo uspostavljanje opšte umirujućih i harmonizujućih relacija našeg bića prema svetu, već čine i jedini način upoznavanja lepote raznovrsnih pogleda na svet, te, stoga, i suštinskog obogaćivanja sopstvenih perspektiva kontekstualnog uobličavanja putanja našeg sveta, s obzirom da su temeljne, paradigmatske promene našeg bića - na sličan način kao što možemo pomeriti kamen na kome stojimo tek kada se uzmaknemo od njega i sagledamo sa novitetne perspektive - uslovljene našim sopstvenim promenama perspektiva. Na sličan način, svako duboko, suštinsko učenje se ne sastoji u imitiranju površnih i očiglednih izraza, već u pronicanju i spontanom saživljavanju sa temeljnim težnjama, sa morem osećanja i izvornih težnji na kojima plutaju bilo šumovi prirodnih putanja ili ljudska dejstva i dela (usled čega za vešto učenje jednog jezika, na primer, nije dovoljno samo imitirati eksplicitnu fonetiku reči, već prodreti u muziku jezika i izvorne težnje izražaja kroz njega (a dečija spontana moć saživljavanja i iskrenog imitiranja putanja Prirode se u ovom slučaju direktno odražava na lakoću učenja novih jezika, u suprotnosti sa krutim bedemima opreznosti i ega koji odraslim bićima čine učenje suptilne muzike novih jezika teškim poduhvatom) – i obrnuto, za divno komuniciranje kroz jezik je,

41

umesto zaustavljanja na eksplicitnim jezičkim preprekama i uzimanja njihovih, subjektivno formiranih značenja kao vernih prikaza težnji, osećanja i ideja koje je drugo biće pokušalo da iskaže, neophodno uživeti se u implicitne težnje i orijentacije, u izvorne osnove ovih izraza -, dok je za učenje briljantnog pevanja i muziciranja neophodno napraviti dubinski korak od obraćanja pažnje na precizno, tonalno inkorporiranje naših vokalnih izražaja u dati zvučni ambijent do zaboravljanja na važnost uglađenosti naših izraza, do buđenja znanja da moramo »voditi računa o smislu, a glas će voditi računa o sebi«26, do očuvanja pažnje na kvalitetu našeg potpunog davanja sebe bićima sveta i stvaranja blažene svetlosti posvuda oko nas), što nas pomera od ponavljajućeg, nerazumevajućeg i programskog učenja ka dubokom, jezgrovitom razumevanju koje povlači fleksibilne poglede na učenjem razvijene temelje i njihove slobodne i mudre modifikacije.

U trenutku prosvetljujućeg razumevanja da praćenje Puta Prirode, življenje u harmoniji sa načinima na koje Sunce, Gaja, godišnja doba, vetrovi, vodeni tokovi, mora, biljke i zvezdane svetlosti, hraneći i inspirišući, pružajući nam hleb i reči Božije, neguju planetarnu životnost i pokazuju joj puteve samostalnih evolucija, beskrajnog umnožavanja duhovno zvezdanih, divnim težnjama oplemenjenih bića kroz neprekidne cikluse nastajanja i nestajanja, rađanja i umiranja, ujedinjenja i rastajanja, jeste pravi Put, Jao shvata da »ono što sam se trudio bilo je da budem u skladu sa ljudima, kada je trebalo da budem u skladu sa Nebom«157. I zaista, ne konformističko inkorporiranje sopstvenog bića, pogleda na svet i ponašanja u prihvatljive i neuznemirujuće društvene okvire, ne površno oponašanje plitkih uglađenosti, ljubaznosti i rečitosti, već pažljivo osluškivanje jezgra sopstvenog bića i tananih »znakova Prirode« koji nam se neprekidno pružaju kao odgovori na svaki talasić naše i najmanje težnje u srcu, čini put mudrosti i beskonačno kreativne, neiscrpne i večno svetleće ljubavi. Prisebna usidrenost u dubokom, iskrenom govoru našeg srca (govoru koji, primetimo, često biva pometen pričom) i svestrano pružanje naših ruku ka prihvatanju, spasenju i uzdizanju bića našeg sveta, ocrtava put harmonične kreativnosti puta Ljubavi. Dok zaboravljanje na osluškivanje jezgra sopstvenog bića i odnošenje prema drugima iz srca naše egzistencije, rezultuje u gubljenju stabilnosti i kompasa naših pogleda na svet, čineći da brod našeg bića biva uztalasan i zabačen u predele širokih, uznemirujućih oscilacija sa jedne strane, a uzdržavanje od oplemenjujućeg kreativnog pružanja ka bićima sveta i prigušena saosećanja vode u neplodne predele krute i čvrsto zakopane saznajne egzistencije sa druge strane, ravnoteža osluškivanja temelja našeg srca i radoznalog saznajnog upoznavanja crta sveta i drugih bića čini da naš brod vedro, fleksibilno radosno sa lepršavim belim jedrima i uzvišeno mašući plovi duž mora sveta. Imitacija Prirode u našim pokretima, delima, mislima i pružanjima prema drugim bićima i celom svetu (što i jeste prirodni, dečiji put učenja i obogaćivanja sopstvenih pogleda na svet), znajući da se najdivnija prirodna dela stvaraju ne putem utonjenosti u sopstveno biće i manipulisanjem ostatkom sveta, niti putem fanatične, samo-gubljeće i nemisleće zatopljenosti u izvesne religijske, društvene ili, uopšte, prirodne predstave, već kroz uzajamnu, istovremeno samostalno prisebnu i ujedinjujuće plutajuću kreativnost na relaciji između bića i Prirode – podsećajući nas na reči Kinga, Tao majstora klesanja drveta, da »sve što radim jeste da dozvolim svojoj nebeskoj moći da sarađuje sa nebeskim kvalitetima drveta« - predstavlja put postajanja našeg bića čitavom Prirodom, budnog, neprekidno inovativnog i duboko

42

usrećujućeg nalaženja sebe u svakom deliću sveta, i obrnuto, čitavog sveta u otkucajima našeg srca.

Ne samo da ne mogu postojati posmatrač bez posmatranog (življenje bez saznanja i učenja, evolucije) ili posmatrano bez posmatrača (objektivno posmatranje, oslobođeno od ko-kreativnog elementa saznajnog bića), već i svako posmatranje (kao glagol, suštinska crta postojanja) nužno podrazumeva obostrane promene kako posmatrača, tako i posmatranog. Svuda oko nas, čak i kada to ne primećujemo, odigravaju se neprekidne, uzajamne promene bića i prirodnih putanja u interakciji. Upoznajući se i predajući se entitetima i putanjama Prirode, uzajamno mi postajemo oni, obogaćujemo crtice i najdublja mora našeg bića, dok se i stvari sveta zauvek obogaćuju suštinom našeg bića, jer naše biće, poput Sunca, neprekidno »šalje svoj veseli glas preko stotinu leta«156, osvetljavajući čitavu večnost Vasione. Gledajući jedan čempres, mi mu predajemo suštinu najdubljih težnji našeg posmatranja, i kada su one divne, poštovanjem intrinsične lepote bića i obavijanjem, grljenjem ga našom svešću, postaćemo i sve divne crte tog bića. Premda, tako, sa jedne strane možemo sagledati razvoj kompjutera u smeru njihovog oponašanja ljudskosti razmišljanja uporedo sa robotizovanjem ljudskog razmišljanja i ponašanja (vodeći degradiranju dugotrajnom evolucijom stečene moždane lateralizacije viših sisara, igre razuma i intuicije)72, sa druge, optimističnije strane možemo primetiti da Priroda u svojoj evoluciji životnosti postaje sve humanija, dok ljudi postaju sve prirodniji, u sve većoj meri ogledajući savršenosti prirodnog reda u sebi, svojim razmišljanjima i pružanjima prema svetu.

U uzajamnoj uzročnosti sveta, u egzistenciji povratnih i uzajamnih uzročnih veza svuda gde izgleda kao da postoje samo jednosmerni uticaji, u simetričnom deljenju na komplementarne delove prilikom svakog povlačenja razlike, svakog informativnog i saznajnog obogaćenja našeg sveta, krije se i tajna karmičkog, neprekidnog nalaženja sebe u idealnom svetu kao savršenom odrazu naše duše na putu njene zvezdane evolucije. Naša životna sredina, bića koja nas okružuju, te i svaki detalj, svaka crtica u svakom informativnom pejzažu naših opažaja predstavlja jedini mogući, idealni odraz suštine našeg bića, otvarajući nam more putokaza za duhovnim napretkom i duševnom evolucijom. Stoga je jasno da se samo kroz težnje ka spasenju čitavog sveta i svakog njegovog bića, možemo uzvinuti na putu sopstvenog spasenja. Takođe, smatramo li sami sebe lošim, i čitav svet će postepeno početi da se zaoblači u boje tame i neraspoloženja, dok ukoliko sebe smatramo dobrim, ukoliko vidimo svetlost duše u dubini svoga srca, i čitav svet ćemo nečujno obasjavati svetlošću mira i ljubavi. S druge strane, vidimo li u svetu imanentnu propast i ponore besmisla, i naše biće će postajati zaodenuto tmurnim oblacima misli, odašiljajući nesreću duž svih predela sveta, a ukoliko smo neprekidno zabljesnuti lepotom sveta u svakom njegovom deliću, zaboravljajući na posebnost našeg bića, i naši temelji duše će postajati tiho prosvetljivani svetlošću implicitne božanstvenosti.

Sva temeljna osećanja i ideje koje čine naše nevidljive, implicitne, ali efektivno suštinske relacije sa svetom, uzajamno deluju na svet i na jezgro našeg bića, na sličan način kao što brižna ljubav roditelja prema deci rezultuje u prosvetljujućem usmeravanju razvoja njihovih perceptivno ko-kreirajućih pogleda, istovremeno osvetljavajući put roditeljskih bića ka sopstvenoj duši, ka jasnoći dodira sa našom božanskom zvezdom-vodiljom i isceljujućeg počivanja u Putu Prirode. Tako, strepnja koju negujemo u dubinama našeg srca u odnosu na druga bića, obasipaće i njih sličnim talasima, dok će

43

naša tiha, nevezana radost uzdizati obostrano i naše izvorište ovih relacija i efektivne zrake kojima one kupaju životnost našeg sveta. Međutim, bitno je primetiti da, na sličan način kao što su suštinske, temeljne težnje - koje za razliku od površnih, eksplicitovanih reči i dela, zaista utiču na čitav svet – skrivene, i njihovi efekti su najčešće neprimetni. I upravo se u odricanju od vrednovanja očiglednih i neposrednih blagodetnih odgovora na naša dejstva krije jedna od tajni mudrog razmišljanja. Naime, dok malo vredni postupci življenja ponekada izazivaju trenutne satisfakcije, to nije slučaj sa našim najvrednijim odlukama i izborima. Dobra dela i plemenite misli tiho i nečujno nalaze svoje mesto u globalnoj sferi osećanja i ideja, u kolektivnoj svesti čovečanstva i naših ekosferičnih osnova. Mudri gradinar, zasadivši drvo danas i posejavši seme svoga rada, ne očekuje da plodovi njegovog truda odmah obaspu zemlju, već zna da ponekada čitave životne generacije moraju proći pre nego što deca novih naraštaja ne ugledaju plodove rada njihovih predaka. I slično kao što drvo ne konzumira sopstvene plodove89, i mudri gradinar zna da njegova dela ne služe njegovom sopstvenom zadovoljstvu i koristi, već spontanom, ne tražećem ništa zauzvrat, davanju i obasjavanju bića sveta. A strpljivim dočekivanjem plodova drveća Prirode u našim naručjima, umesto brzoplete seče njihovih stabala da bismo što pre došli do plodova, rađamo temeljni stav mudrog gradinarstva iz koga se rascvetavaju tihi osmesi uzajamnih brižnosti, očuvanja i održivosti naših bića i Prirode.

Na sličan način kao što sa termodinamičkog stanovišta, apsorpcija stresa i njegovo ne otpuštanje, već konstruktivno osmišljavanje, predstavlja preduslov informativnog i evolutivnog napretka bilo kog prirodnog sistema, otvorenost sistema na priliv novih uticaja i njihovo prijemčivo osmišljavanje čini preduslov njegovog inherentnog razvoja, te razvoja sredine iz koje su potekli dati uticaji, označavajući nam neprekidni krug uzročnih efekata između individue i njegove sredine, pozivajući nas i na razmišljanje kako se prihvatanjem bilo plemenitih i harmoničnih ili razarajuće usmerenih uticaja i njihovim dobronamernim prihvatanjem uporedo oplemenjujemo i mi sami, kao i čitav svet. Eksplozivan razvoj Interneta kao društveno-tehnološki samo-organizacionog sistema možemo sa razlogom potražiti u njegovoj otvorenosti na modifikacije individualnih ideja i konstrukcija53, bilo posredstvom dobronamernih poruka, bilo posredstvom kompjuterskih virusa koji, podsetimo se, na sličan način kao što ne boravljenje u sterilnim (besprekorno čistim, te stoga i neplodnim) sredinama, već susreti sa »greškama«, sa prirodnom raznovrsnošću, sa stranim mikrobiološkim agentima, ojačavaju i razvijaju imune sisteme živih bića, takođe, putem njihovog savladavanja, dovode do razvoja bogatstva globalne informativne mreže kompjuterskih podataka i potencijala njenih oplemenjavajućih efekata na ljudske umove. Wikipedia, open-source Internet informacijska svaštara danas poseduje približno jednaku količinu i proporciju zvanično korektnih podataka kao i enciklopedija Britanica,187 podsećajući nas da je carstvo nebesko ogledalo svesti bića koje ne razdvaja kukolj od pšenice, puštajući i jedno i drugo da porastu do dana žetve, čineći da lepota pšenice postane još dražesnija odražavanjem od »neprijateljskog« kukolja (Matej 13:24-30) tokom svoga rasta, da se revnosne osnove naših ideala i kreativnog delanja zvezdano rasplamsaju uznoseći plodove našeg truda u blagodetne nebeske visine i poput kapi kiše ili dragulja nepreglednih zadivljenosti ih, često vekovima kasnije, blago spuštajući duhovno žednim bićima Prirode, bićima čiji su vratovi nežno i čežnjivo usmereni prema nebeskim ogledalima svojih uzajamnih veličanstvenosti.

44

Da gašenje osetljivosti na odgovore sredine pri dejstvima bića podseća na slepo kretanje ka jamama života (Matej 15:10-20), može nas podsetiti i istorijsko pretvaranje originalne, uzajamne radio-komunikacije u jednosmerni medij informisanja, pretvaranje koje je u periodu od nekoliko decenija iniciralo kulminaciju višestrukih diktatorskih političkih sistema. Transformacija tradicionalne dominacije jednosmernih medija informisanja (tipa televizije, radija, klasičnih, amfiteatarskih predavanja i konferencijskih izlaganja) u odnosu na dijaloške i umrežene, participatorne i interaktivne, open-source putanje komunikacije istovremenih ekspresija i apsorbovanja, davanja i primanja, do njihove međusobne uravnoteženosti (čineći da se savremene komunikacije kao, najčešće, skupovi monologa često pretvore u vatromete slobodnih, razbuđujućih, improvizujućih, sveprijemčivih, zajedničkih, trubadurskih, veselih i vedrih »u glas« komunikacija), predstavlja, stoga, kroz spontani razvoj kooperativnih težnji nad dominirajućim i manipulativnim, put obogaćivanja potencijala učenja i napretka u našim delatnostima, neprimetno uvek utopljenim u izvesne komunikacione mreže beskrajno prostirućih efekata. Jer, svako naše saznanje opstaje samo usled toga što je sa-znanje, znanje koje stičemo zajedno sa nekim, znanje koje nije slika stvarnog, objektivnog sveta (a mnoštva tragičnih istorijskih činjenica vezanih za religijske misli, od Isusovog progona preko inkvizicijskog gonjenja »jeretika« do savremenih fundamentalističkih religijskih ideala, te uopšte pozivanja na površne, potpisane zavete, sa zaboravljanjem na negovanje neeksplicitujućih zaveta srca i znanje da »sila greha je zakon« (Korinćani I 15:56), potiču od pogrešnog poistovećivanja pisanog znanja sa ne metaforama, već slikama stvarnog sveta) identičnog za sve nas, već skup kontekstualno oblikujućih metafora koje opstaju u svrhu uzajamne koordinacije naših iskustava. Temeljitim produbljivanjem naše perceptivne i misaono-reflektivne ko-kreacije sveta, doticanjem osnova našega znanja i odbacivanjem ka svetloj površini, noseći radosne vesti o prirodno imanentnoj subjektivističko-objektivističkoj ravnoteži, o Putu kao simbolu ko-kreacije sveta, te o ljubavi kao korenu svake mudrosti i uzajamno uzdižućoj interakciji kao svrsi svakog našeg znanja i čitavog postojanja, objavljuju nam se i apostolske reči: »Jer ovo je vest koju ste čuli otpočetka: da volimo jedan drugoga« (Jovan I 3:11).

Kroz saosećanje sa drugim bićima sveta, kroz ljubavlju obasjana spontana menjanja u susretima sa njima, mi zaista tonemo u suštinu sopstvenog bića, otvarajući kristalne poglede na naše unutrašnje more, otključavajući vrata drevnog grčkog ideala spoznaje »sebe samoga«. I tada, poput idealnog žiroskopa koji svaki momenat sile sprovodi u neuništivu ravnotežu obrtanja, stabilna i tiha muzika čigre našeg srca, u svom beskrajnom obrtanju, budi u nama osećanja nenarušivog mira, ljubavi koja budno, lepršavo i otvoreno, ali i snažno utemeljeno, širi posvuda, sa osmesima koji obuzimaju celokupno naše biće, vibracije radosti i istraživačke radoznalosti.

Na sličan način kao što se unutrašnja radost, svetlost radoznalosti i lepota sveta iz saznajnih perspektiva drugih bića, ne mogu dokučiti njihovim eksternim posmatranjem – što čini temeljnu, premda izrazito zavaravajuću ideju behaviorističke psihologije, ideju koja sa sobom nosi niz pogrešnih posledica, od prividnog otvaranja mogućnosti manipulativnog učenja do naizgled pravovernog osuđivanja ljudskih bića na osnovu njihovog izgleda i ponašanja –, i donošenje ključnih zaključaka o stanjima i eventualnim putevima napretka bilo kog prirodnog sistema nije moguće na osnovu njihovog distanciranog posmatranja i merenja. U svrhu pronalaska istinski konstruktivnih i harmoničnih razvojnih puteva sistema u pitanju, neophodno je saživeti se sa njima,

45

spustiti ili podići se na njihov nivo kompleksnosti, prilagoditi naše saznajne perspektive i postati jedno sa njima. Anđeli silaze na Zemlju i žive kao bića Gaje, zajedno sa čitavom životnošću, da bi usmerili kormila broda naše civilizacije u smeru harmonije i mira. Hipotetički kartezijanski Bog, izolovan od svoje kreacije, ne može postojati, jer je svaka Ljubav sjedinjena sa objektom svoje zaljubljenosti, čineći suštinski put povezivanja u mreže kreativnog, evolutivnog jedinstva svega i svačega u Prirodi. Priroda je, tako, jedno sa svakim svojim bićem i zrncem peska, nikada ih ne ostavljajući na cedilu, zauvek ih, poput vilinske muze, držeći u vidu dragocene kapi vode na svojim uzvišenim, otvorenim, svedajućim, ali i svečuvajućim dlanovima.

Međutim, odmicanje i udaljavanje od stvari i bića našeg sveta, ponekada čini najbolji put njihovog upoznavanja. Posmatranje detalja sveta neprekidnom saživljenošću sa izvesnim bilo kontekstualnim ili imanentnim crtama uobličavanja datih entiteta, čini nas slepim na mnoštvo suštinskih crta kako epistemološkog jezgra našeg bića, tako i ontološke tajne posmatranih sistema. Gledajući svet uz pomoć samo jednog oka, mi ne vidimo »slepu mrlju« našeg vidnog polja, krug koji odgovara rasponu duž koga se optički nerv susreće sa mrežnjačom106, s obzirom da taj nevidljivi opseg jednostavno ne vidimo da ne vidimo. Put kao simbol uređenosti sveta, simbol istovremene povezanosti i udaljenosti, slično kao i muzika kao temeljna, sveprožimajuća predstava sveta, muzika koja nastaje neprekidnim treperenjima, približavanjima i udaljavanjima sistemskih čvorova, skladno nam opisuju ovakav put suštinskog upoznavanja kako stvari našeg sveta, tako i nas samih, esencija naših pogleda na svet, kroz neprekidno naizmenično saživljavanje i svesrdno poistovećivanje sa jedne, te odmicanje i udaljavanje od predmeta naših interesovanja sa druge strane. »Ko zna samo Englesku, zna malo o njoj«, pisao je u ovom duhu Radjard Kipling, iznoseći pred nas stav nužnosti kako težnji ka postajanjem Jednoga, tako i uzmicanja od voljenih bića i putanja našeg sveta u svrhu rasplamsavanja naše ljubavi prema njima, stav koji možemo uopštiti na proces upoznavanja i istraživanja svakog odabranog, ko-kreiranog sistema u Prirodi, uključujući i teološko shvatanje egzistencijalnog preplitanja svesti o sveprisutnosti božanske Prirode i našoj prividnoj napuštenosti i samoći kao puta vrhunskog i suštinskog upoznavanja duše i Boga.

I ne samo da uzajamne i povratne, a ne jednosmerne i linearne uzročnosti karakterišu sve prirodne interakcije, bez obzira na kompleksnost sistema u pitanju, već nam celovita isprepletanost i svepovezanost i najudaljenijih prirodnih procesa ukazuju na menjanje celokupne Prirode sa svakim našim i najsuptilnijim porivom, upućenim bilo kojoj, i najintimnijoj i naizgled samo nama poznatoj interakciji našeg sveta. Dok se eksperimentalna ispitivanja sveta od strane ljudskih bića, bilo u primerima naučnih ogleda ili svakodnevnih saznajnih situacija, zasnivaju na linearizujućem opisivanju odnosa naših delovanja i promena sveta u vidu menjanja vrednosti isključivo izvesne odabrane varijable sistema u odnosu na aproksimatizovano, prividno održanje konstantnosti svih ostalih, prirodne promene se karakterišu ne samo uvek obostranim menjanjima izvora i prijemnika tokom svake njihove interakcije, već i inherentnom povezanošću svih, i najudaljenijih varijabli postuliranih u svrhu opisivanja izvesnog prirodnog sistema. Sa promenama vrednosti jedne od varijabli, i sve druge se menjaju, onemogućavajući nam savršene proračune u svetu enormnih kompleksnosti prirodnih veza, ostavljajući nas same sa našom zadivljenošću i temeljima vere i dubokih težnji kao osnovama svakog našeg logičkog znanja o svetu. I najudaljeniji atomski dodiri sveta se,

46

tako, menjaju, odgovaraju na svaku našu misao, na svaki bačeni oblutak u beskonačno more Prirode.

Deca Prirode u prvim trenucima svoga življenja doživljavaju čitav svet iscrtavan pred njihovom očima kao njihovo biće, da bi zatim, postepeno, uočavajući razlike između voljno direktno pokretljivih, voljno indirektno pokretljivih i voljno naizgled nepokretljivih segmenata sveta, sužavali i sve finije doterivali granicu između njihovog bića i »ostatka« sveta, stvarajući svojevrsni interfejs koji možemo smatrati egom bića, i čija funkcionalnost odslikava manipulativne moći koje egzistiraju duž njega. Interakcija između strana razdvojenih granicama je u Prirodi - kao što nam može pokazati, na primer, Njutnov zakon akcije i reakcije (dok se i naizgled jednosmerna, isključivo privlačeća, Njutnova sila gravitacije može sagledati kao odbijajuća sila iz perspektive sveprisutne, ad infinitum kosmičke ekspanzije, beskrajnog informativnog rasta i grananja u svakoj tački kosmičkog toka)120 - uvek uzajamna, te, stoga, način delovanja našeg bića na svet biva uzvraćen jednakim delovanjem sveta (odnosno, našeg bića) na nas same. Cirkusant koji žonglira pomorandže i finansijski magnat koji svojim odlukama preusmerava globalne tokove novca, mogu nam izgledati kao da efikasno kontrolišu izvesne detalje svojih svetova, iako sagledavši iste interakcije sa druge strane granice, možemo primetiti da pomorandže kontrolišu cirkusanta, kao i da dirigovane monetarne putanje kontrolišu magnata, ukrućavajući njihove potencijale slobodnih kretanja. Svaki vid komandovanja predstavlja, stoga, istovremeno i pokoravanje. Tako ćemo se, misleći da efikasno manipulišemo našim svetom, jednoga dana možda probuditi sa svešću da smo čitavo vreme zapravo bili robovi sopstvenih zarobljavajućih težnji, da je čitava naša svetovna aktivnost, usled toga što smo bili predmeti naših slepih, nesvesnih motivacija, zapravo bila istinski kreativna pasivnost52, prisećajući se možda Isusovih reči da »nemojte da se radujete tome što vam se duhovi pokoravaju, nego se radujte što su vaša imena zapisana na nebesima« (Luka 10:20), dok će nas, sa druge strane, pružanje slobode i beskonačnih opcija svim detaljima i entitetima našeg sveta tiho dovesti do predela spontanih, radosnih prijateljstava, duhovne slobode i harmoničnog, detinjeg jedinstva našeg uma i Prirode. Jer, dok kontrolišući i manipulišući svetom Prirode zapravo ukrućujemo sebe u uske granice naših manipulacija, tiho i nenametljivo verujući u Prirodu, i ona će verovati u nas, poput božićnih pahulja obasipaće nas božanskom verom i suptilno nam pokazivati Put. A do tada imajmo na umu stav savremenih standarda ekonomičnog delanja da »kvalitet ne zna za granicu«, stav koji možemo uopštiti i na filosofsku perspektivu doživljavanja kvaliteta ne kao indikatora potrošačkog (vrednosno interpretatorskog, kritičarskog, sudijskog) zadovoljstva, već kao svake osobine sveta, te suštinski razlike, granice. Sama granica nikada ne zna za granicu, s obzirom da ona spada u domen njene saznajne implicitnosti, »slepe mrlje«, nečega što ne vidimo da ne vidimo, a na sličan način, samo-svestno utonjavanje u isprepletane niti naših misaonih refleksija ili zaslepljeno praćenje objekata našeg sveta u svetlu divljenja sebi i uzdizanja sebe kroz oči drugih bića (što smatram skladnom definicijom ega172), rezultuju u svesti o razdvojenosti našeg bića i sveta, dok se aktivnim boravljenjem na samim granicama, na srednjem Putu, sa divljenjem bićima sveta i njihovim uzdizanjem kroz naše oči, sa postavljanjem puta naše predanosti svetu kao centra referentnog sistema naših razmišljanja i doživljaja sveta, i ova razlika u našoj svesti postepeno briše, donoseći nam beskrajnu harmoniju jedinstva našeg uma i celotne Prirode, uzajamnih promena i mirnih blagodeti koje njihova radosna prihvatanja posvuda rađaju. S druge strane, samo kroz

47

neprekidne promene perspektiva, kroz stalno menjanje kako površnih grana našeg razumevanja i viđenja sveta (odslikanih na prirodnom toku promena), tako i osnova našeg rezonovanja i interpretiranja rezultata percepcije, produbljujemo upoznavanje tajni našeg bića, Prirode i svetog puta koji povezuje naš um i celotni svet.

Kroz znanje o uzajamnosti promena u svakoj prirodnoj interakciji - od sudara dveju elementarnih čestica preko dodira zaljubljenih bića do uzajamnosti prosvetljenja i samo-spoznaje našeg bića i celotne Prirode -, znaćemo i da se u aktivnoj, ne osuđujućoj, već nevino oplemenjavajućoj predanosti menjanju sopstvenog bića i prosvetljenju drugih, iscrtanoj u molitvi Franje Asiškog »da ne tražimo toliko da budemo utešeni, već da tešimo; niti da budemo shvaćeni, koliko da shvatimo; niti da budemo voljeni, već da volimo«, krije tajna istinskog prosvetljenja celokupnog sveta, da se ne kroz manipulišuće teranje bića sveta da nas obasipaju pažnjom i divljenjem, već u našem nesujetnom i nesamo-svestnom divljenju bićima sveta pronalazi put životne sreće i zadovoljstva, da se kroz naše nevino obgrljavanje svakog bića Kosmosa aurama spasenja i božanske zaštite – sa čistim umom koji ne očekuje ništa zauzvrat i ne obazire se na sopstvene površne utiske u očima drugih bića, znajući da »vaš ukras da ne bude spolja: u pletenju kose, u stavljanju zlata ili oblačenju raznih haljina, nego: skriveni srdačni čovek s nepropadljivim ukrasom krotkog i mirnog duha; to je skupoceno pred Bogom« (Petar I 3:3-4), ali i da »krvožedni mrze ispravne: ali pravedni traže (osluškuju, prim.a.) svoju dušu« (Priče Solomonove 29:10), kao i da »neiskrena (površna, prim.a.) uređenost mrska je Gospodu, ali istinska ravnoteža je njegova divota. Kada ponos dođe, dolazi i sram: a sa njima i niska mudrost. Isceljujuća nevinost vodi pravednike, dok bezbožnike upropašćuje izopačena sujeta« (Priče Solomonove 11:1-3) - zaista krije put prožimanja sveta putanjama ljubavi. Videći u bićima sveta čistu lepotu, more zvezdanih vrednosti i izvorišta beskrajnih povoda spoznajnih radovanja, i naše biće se preplavljuje sličnim mirnim vodama osećanja koje nas jasno vode tokovima spontanih božanskih saznajnih krunisanja, dok sa druge strane, uviđajući bezvrednosti, hadski besmisao tužne prolaznosti i svačije koračanje na putevima propasti, patnje i samo-uništenja, i naše biće će postajati zamračeno obesmišljenošću, vodama ogorčenja, čineći da su samo krici u tami i nasilne i razarajuće težnje u stanju da uskomešaju i razbude naš svet (jer ljutnju i ljubav možemo sagledati kao jedine modove, u prvom slučaju naglog i privremenog, a u drugom blagog i dugotrajnog psihofizičkog integrisanja)100, vodeći ga sve dublje u talase rascepljenosti i jada. Dok se naše panične napetosti, kreativne ukočenosti i uspavljujuće nezanimljivosti pri svakoj životnoj komunikaciji odražavaju na sva bića-učesnike, naše budno obasipanje pažnjom, širom otvorenih, duboko začuđenih saznajnih očiju, naše zadovoljstvo i uživajuće plovljenje vodama divnih saznanja i uvek uporednog i uzajamno podstičućeg isceljenja sveta i isceljenja našeg bića, integrisanja prirodnih putanja duž celotnog sveta i integrisanja našeg bića i naših pogleda na svet, činiće da ista kreativno pobuđujuća osećanja šaljemo i prelivamo vodama duž kojih plove naša bližnja bića.

Svako merenje u Prirodi podrazumeva interakciju između mernog, posmatračkog i merenog, posmatranog sistema, i to tako da emisija informacija od strane posmatračkog sistema, inicirajući njihov susret uzajamnih promena sa posmatranim sistemom, uvek prethodi prijemu rezultujućih informacija iz kojih posmatrački sistem proračunava osobine posmatranog sistema. Želimo li da otkrijemo položaj tela u tami, moramo najpre aktivirati svetlosni izvor, odaslati svetlosne impulse ka pretpostavljenom nalazištu traženog tela, i primiti svetlosne informacije koje proizilaze iz interakcije predane

48

svetlosti i istraživanog objekta. Davanje, tako, u Prirodi uvek prethodi svakom viđenju, što čini jednu od poetskih i etičkih suština Hajzenbergove relacije neodređenosti. I detaljno poznavanje osobina našeg svetlosnog izvora, emitovanih svetlosnih talasa, kao i osetljivost pri detekciji najfinijih promena pri prijemu rezultujućih signala nužni su preduslovi preciznog hipotetisanja o uzajamnim promenama inicirane merne interakcije, te o osobinama ispitivanih entiteta. Dakle, duboko poznavanje pitanja koje naše biće odašilje oko sebe svojom začuđenošću sa svakim životnim trenutkom čini preduslov razumevanja odgovora Prirode na njih. Jer, s obzirom da davanje prethodi prijemu u svakom vidu fizičkog merenja, čitav svet kakvim ga doživljavamo jeste neprekidno odgovaranja na najdublje težnje, želje i nedoumice koje potiču iz dubina našeg srca, a drugi element, neophodan u svrhu preciznog merenja, naša osetljivost na najmanje promene, predano i budno stajanje na moru supstrata naše osetljivosti i primanje svih i najmanjih talasića koji stižu do obale, prouzrokujući naše svesne i dalje misaono obrađujuće promene, činiće da – kroz, naravno, otvorenost na promene kao suštinski preduslov aktivnosti ove osetljivosti – mudro čitamo znake Prirode na svakom našem, koliko god prividno malenom i nevažnom koraku na putu življenja.

Da bi dodiri uzajamnih promena našeg sveta odisali potencijalom divnih i suštinski enormnih napredaka, neophodno je ne samo povinovati se Šopenhauerovom »zakonu gravitacije« po kome »misli lakše padaju na papir nego što slova prelaze u misli«138 i unapređivati element našeg razumevanja tananih poruka Prirode i što jednostavnijim rečnikom formulisati naša osećanja i ideje, već znati da izazov počiva u uzajamnom (jer, »saznaćemo tek ako kažemo reči iskrene, istovetne...«114, kako je pisao Mika Antić) razvijanju umeća davanja i uzimanja, iskrenog izražavanja svoga bića i sijanja posvuda oko nas sa jedne, i mudrog očitavanja ne uvek vidljivih i konvencionalnih, već i dubokih znakova koji prožimaju najraznovrsnije prirodne i međuljudske komunikacije sa druge strane. Jer, kada bismo naučili zaista iskreno da dajemo sebe svetu, čitavo naše biće bi se pretvorilo u slobodnu baletsku predstavu rascepljenu najrazličitijim ekspresijama, od ushićenog, svedajućeg poskakivanja i umiljatog rasipanja svog srca svud naokolo preko tihog jecanja do blagog plovljenja i meditativne tišine, sve praćenih prirodnim, nezadržavajućim udisajima i izdisajima, dok bi se mudro, predano usavršavanje elementa razumevajućeg primanja impulsa naših interakcija ogledalo u mudrom, širom otvorenih očiju, sveiščuđavajućem čitanju najrazličitijih poruka i »znakova vremena« na našem prirodnom putu, čineći oba poduhvata nesagledivo veličanstvenim, isusovskim izazovima savremenog doba.

Čitava ova knjiga je izgrađena na osnovama inspiracije savremenim susretima empirijsko-materijalističkih i metafizičko-teoloških predstava sveta, susreta u kojima se krute, naučno-ateističke slike sveta menjaju u smeru njihovog obogaćivanja mističnom toplinom skrivenih božanskih uticaja sa osnova prirodne uređenosti, dok se bukvalno prihvaćene religijske metafore usložnjavaju i prevode u bezbrojne potencijalne etičko-estetske interpretacije našeg sveta. Sudar linearnog optimizma naučnog progresa i implicitne mudrosti religijskih i umetničkih tradicija naše civilizacije se odražava i na vizije koje su stajale u osnovi ovog rada, slike moje vere u beskrajni evolutivni napredak ostrvaca života i zadivljenih pogleda na svet širom kosmičkih prostranstava. Stojeći između sveta nauke i sveta umetnosti, lepote i religije, i pružajući im, poput krilima ptice, svoje ruke, otvarao sam nebeske perspektive pogleda na svet, odišuće vedrinom i bezbrižnošću u blagodetni smer evolucije života. I zaista, gde god naiđemo na jednostrani

49

smer razvoja, neophodno je udružiti ga sa njegovom komplementarnošću u svrhu održivog leta kroz prostore životnih organizacija, i znati da se samo njihovim uzajamnim fleksibilnim promenama omogućava harmonično letenje. Gde postoji subjekat, postoji i objekat, gde postoji red, postoji i haos, gde postoji logika, postoji i intuicija, gde postoji filosofija, postoji i poezija, i gde postoji duša, postoji i Bog, sveprožeti uzajamnim, dinamičkim, evolutivnim promenama, što je, na primer, Artur Šopenhauer zanemario, pesimistički uviđajući svet kao pasivno i inertno ogledalo slobodne volje jezgra našeg bića154, a ne božansku, učiteljsku silu na putu naše duhovne evolucije, sveti Put i uzajamno osetljivi i neprekidno obogaćujući dodir između bića i Prirode. Na sličan način, u nadahnutoj, trubadurskoj Ničeovoj basni o pustinjaku Zaratustri (delu koje predstavlja kritiku nekreativne, potlačene pasivnosti pre svega mnogih religijskih tradicija, kritiku svesti koja potčinjavanjem pravilima i normama ponašanja redukuje oplemenjujući osećaj unutrašnje odgovornosti prema svetu, pri čemu, ipak, jezgrovita ideja dela odskače na drugu stranu klackalice, na potpunu utopljenost u sebe uz zanemarivanje bližnjih bića, čineći da ovakva odgovornost postane zapravo enormna, sveprostiruća neodgovornost, i zaboravljajući na srednji Put spoja dve temeljne Hristove zapovesti, uronjenosti u glas sopstvenog bića i predano pružanje celoga sebe bližnjima i svetu), tek uviđanjem lepote samo-požrtvovanja, saosećanja i saživljavanja sa bližnjim bićima, Zaratustra dostiže krunu svoga puta, čineći kako plašljive ptice, tako i opasnog lava svojim prijateljima koji mu sleću na ramena i brišu suze pokajanja sa njegovih dlanova, te poput svetlog mosta se pružajući iz svog samo-utonjenog doživljaja sveta (sa kojim je nekada negovao ideju ne o svepoistovećujućoj ljubavi, već o nevezanom, udaljenom prijateljstvu kao »putu nadčoveka«, a nedostatak elementa saosećanja na račun elementa prisebnosti u putu Ljubavi, skladno u svojoj gospodarskoj strogosti i oštrini odslikava duh čitavog Ničeovog dela) ka čitavoj Prirodi i svakom njenom biću (ostajući pri tome, naravno, utemeljen na osluškivanju unutrašnjeg puta sopstvenog bića), »napuštajući pećinu, svetao i snažan, poput jutarnjeg sunca koje dolazi sa tamnih planina«116, te umesto distanciranog propovedanja po trgovima – kao prilikom svog prvog silaska sa planine – odlazi da se saživljava i dela sa bližnjim ljudskim bićima, spuštajući se ka osnovama svoje ljudskosti i ujedno se uzdižući ka crtama novih evolutivnih stupnjeva uzvišenih bića Kosmosa.

Ni samo ja: utonjenost u jezgro sopstvenog bića sa zanemarivanjem puteva dobrote, saosećanja i saživljavanja sa svetom iz očiju drugih bića; ni samo Ti: slepo povinovanje tuđim autoritativnim putokazima; već za-jedno ja i Ti, kreativni put koji se prostire između nas i drugih bića, sa održanjem kreativne aktivnosti osluškivanjem svoga srca i prisajedinjavanjem i saosećanjem sa svakim bićem sveta koje nas okružuje, jeste put duhovne ravnoteže, put mira i Božije radosti. I svaki put iznova, novim putevima, znajući da ne postoji dizajn produhovljavajućih životnih interakcija, da nema večnog algoritma za rađanje sreće i uzajamnih zadovoljstava u našim saznajnim i kreativnim dodirima sa bićima sveta, moramo iznositi na svetlo dana blaga naše duše, našom dobrotom i milostivošću rušiti brane slobodnog toka našeg duha i pokrećući vodenice ljubavlju žednih bića Kosmosa. Ali, kada se nađemo tužni i bezvoljni, uviđajući svako naše delanje bez svrhe, sedeći zamišljeno skrštenih ruku na poljima Prirode, znajmo da nismo sami, da nisu samo naše najdublje težnje usmeravači našeg sveta, već da nas Božija ruka neprekidno vodi kroz tamne puteve sveta kojima moramo prineti svetla mira i dobrote, te da malo, malo pa eto divnih putokaza Prirode, anđeoskih bića koji će se ljubopitljivo iskreno zagledati u naše tužne oči i kroz kapi kiše sa tmurnih oblaka našeg

50

uma nam otvoriti beskrajne nove horizonte, išarane Sunčevim dugama i srećnim držanjima za ruke, budeći u nama nepresušne izvore novih vera da uzajamnost molitveno sklopljenih dlanova i dlanova istovremeno otvoreno pruženih ka svim bićima sveta, dlanova sa kojih teku vode mizirske, predstavlja srednji Put, božanstvenu tragalačku zadivljenost kroz koju se bude i najsnovitiji kapci, raspleću i najspletenije koprene u svojim dubinama svetlih, radoznalih i toplih, iskrenih pogleda na svet, pogleda koji će svojom duhovnom znatiželjom zaista iskricama, malenim zvezdama koje rađaju čitave nove svetove interesovanja u malim detaljima i bićima, ponovo početi da obasipaju svet. Jer, naše oči, inspirisane vodama radoznalosti, duhovne čežnje i sveprostiruće dobrote, zaista plivaju u svetlosti zvezda.

I kada naše oči zaista započnu da izgrađuju puteve dobrote između bića sveta, kada umesto bilo upijajućih, vakuumskih ili odbojno zaklapajućih, prostreljujućih i osvajačkih pogleda prema bićima sveta, naše oči počnu da stvaraju mostove sa drugim očima, zlatne lukove poverenja, znaćemo da smo na putu ravnotežne mudrosti, mudrosti koja čini da našim jednostavnim pogledima uzajamnog, prisebnog davanja srca svoga bića i zadivljujućeg prihvatanja bića i poruka sveta ne podstičemo bića ni na razjarenu agresivnost, niti na potlačenu pasivnost, već da i njih spontano činimo uravnoteženim, aktivnim i uživajućim u sopstvenim slobodnim izrazima, kao i pažljivim i poverljivim pri uzimanju dragulja sveta svojim pogledima. Ali i ovi mostovi naših pogleda, kada bi činili unapred isplanirana pravila našeg ponašanja, našeg pružanja prema svetu, tokom vremena bi se pretvorili u jalove, krhke i neprivlačne izraze neiskrenosti, usled čega se moraju u novom obliku otkrivati, uvek poput čarobnih otelotvoravanja u vazduhu sa novim dobronamernostima u srcu i radošću njihovog otkrovenja, prostirati prema bićima sveta kako bi zadržali večnu veličanstvenost i divotu.

Umesto samo-svestnog posmatranja sebe u pružanju mostova pogleda prema drugim bićima, ili pasivnog i zaslepljenog utonjavanja u druga bića, čineći da nekada zlatni i velelepno ukrašeni mostovi metalno posive i propadnu pod teretom naših stresnih neravnoteža, pažljivim čuvanjem ravnoteže uzajamnog podsticanja na samostalne odgovornosti i saosećajna ujedinjenja, stojeći na sredini ovih divnih mostova, blistavim treptajima šaljući šarolike senke duž njegovog luka, ne nametljivo i pohlepno se pružajući ka drugim stranama, niti uplašeno i konsternirano se zatvarajući iza kapija naših kapaka, već otvorenih dlanova i, poput sveprihvatajuće ptice širom raširenih krila, molitveno održavajući sebe na nekada vetrovitoj, a nekada sunčano lepršavoj sredini, čekajući da nam se tužni i zbunjeni pogledi sveta upuste u radosne susrete, učestvujemo u putevima iscrtavanja zaista divnih, kreativno uzajamno podstičućih i obogaćujućih, zaljubljenih i dirljivih prijateljstava. Poput bratskog dobacivanja šarenom loptom na plaži mora, na susretima obala i horizonata naših znanja, postojanja i blistavih dodira, ili kraja divnog filma »Boja purpura«, na kome se zaljubljena bića naizmenično molitvenih ruku zapljeskuju da bi pružili jedno drugome svoje dlanove, opet ih sklopili u molitvene krovove, uzneli njihove nevidljive plodove ka voljenim bićima, vratili se na krošnje svog zamišljenog posmatranja zvezdanog neba, silazili i davali sebe čitavom svetu, naizmenično tonući u svoje srce i budno se predajući bližnjima, učestvujući u beskrajnoj ravnotežnoj muzici prisebnog, meditativnog plovljenja unutrašnjim morem duha i dodavanja zlatne lopte našeg bića drugima u zajedničkim potragama za božanskim harmonijama isprepletenih struna i radosnih mreža životnosti.

51

I ne odbacivanje i dopuštanje slamanja mostova životnosti, zaboravljanje i zanemarivanje bića sveta na račun predanosti voljenim bližnjima, slično kao ni površne predanosti individualnim bićima na račun orijentacije ka opštem skladu, već istovremeno razumevanje celotne »šume« i zadivljenosti njenim pojedinačnim »stablima«, nalaženja nikada ne stabilne, već uvek naizmenično oscilujuće, dinamičke harmonije između naše posvećenosti građenju divnih mostova poverenja u unakrsnom šaranju pogledima sa najbližim bićima sveta, kao i istovremenom pletenju struna ovih sijajućih, elastičnih mostova sa svim saznajnim svetovima, sa svim očima koje slušaju i stvaraju svetove oko nas, čini srednji Put zaista mudrih, istovremeno dečije razdraganih i duboko promišljenih modernih komunikacija.

I na sličan način kao što ne utabavanje zemljišta, već njegovo oranje i činjenje ne krutim i stamenim, već rastresitim i fleksibilnim predstavlja put uvećanja njegove plodnosti, predanost putanjama saznanja koje ne dokazuju i potvrđuju naše aktuelne stavove i ideje - stvarajući čvrsta utvrđenja na relaciji između našeg bića i Prirode - već ih slobodno dovode u pitanje, poput upregnutih plugova do najvećih dubina šarajući zemljištem našeg uma i modifikujući paradigmatske osnove naših shvatanja i pogleda na svet, čini put pripremanja tla našeg uma za oplođenje divnih novozavetnih klica (Luka 8:5-8) duhovnih stabala znanja. Spremnost na promene, tako, predstavlja prvi korak na putu rađanja prosvetljenog i sveprosvetljujućeg uma, spremanje bašte naših saznanja za sletanje nebeskih ptica i golubova pismonoša božanstvenih, Gospodnjih poruka.

Kako naša saznajna fleksibilnost, otvorenost na prihvatanje i postajanje raznovrsnih pogleda na svet, ideja i temeljnih stavova, tako i naše krutosti, neprijemčivosti u odnosu na različite perspektive doživljaja sveta i strah od pomeraja od naših osnovnih stavova sa kojih se rađaju naše misli i zaključci o svetu, uzajamno utičuće se odražavaju na svim poljima našeg doživljaja sveta i životnih izražaja, od kognitivnih preko osećajnih i inherentno biomolekulskih do pokretno interaktivnih polja u susretima sa novim bićima i situacijama našeg sveta. Teškoća i prividno hladnokrvna ukrućenost sa kojima prilazimo novim životnim situacijama indikatori su čvrstog držanja izvesnih tautologija razmišljanja i straha od napuštanja njihovih osnova stabla naših idejnih i telesnih koordinacija u svetu, iako je jedino saživljavanje sa novim perspektivama življenja u stanju da obogati naše osnovne stavove rezonovanja i direktnog, ko-kreativno perceptivno-vrednosnog iscrtavanja našeg sveta, usled čega ne pribojavanje, već radovanje susretima sa nepoznanicama i novitetima našeg sveta, predstavlja korake na putu mudre kreativnosti. »Zubi ispadaju, jezik ostaje«, učio je ČuangCe direktnu srazmernost održivosti i fleksibilnosti, a poput savitljive, Zen trske koja se povija na vetru, i naš um se nasuprot tvrdih, krtih i lako lomljivih stavova, u svrhu razvoja široke adaptivnosti karakteristične za put životne evolucije, mora pretvoriti u lako perce koje leti na talasima vaz-duha, ali koje ipak duboko u sebi prati i osluškuje svoj put, verujući - snažno, ali ne dogmatski, već otvoreno preispitujući, večno menjajući i iznova gradeći - u božansku smislenost svojih ishodišta i odredišta.

Poput harfinih žica koje iznedruju divne, inspirativne kosmičke tonove, žica koje nisu ni previše labavo rastegnute, niti čelično ukrućene, već istovremeno čvrsto privezane za čivije instrumenta i opušteno fleksibilne, i čitavo naše biće na putu postajanja božanskih instrumenata, obasipanja različitih polja prirodnih ostvarenja isceljujućim harmonijama, mora postići slične tanane ravnoteže između kamenite čvrstoće i tečne lelujavosti, ravnoteže kroz koje se rađaju i obnavljaju disipativne životne strukture,

52

spontano evolutivne fontane koje utiču u same sebe, nebeski plodonosni spojevi uređujućih ograničenja i haotičnih sloboda. Poput skladno zategnute žice, spoj naše čvrste utemeljenosti u spontanim, zemaljskim, biološkim osnovama našeg postojanja sa jedne i nebeskim zvezdama-vodiljama i etičko-estetskim idealima sa druge strane, slično kao i održanje ravnoteže Puta, negovanja istovremene budne prisebnosti, duboke usamljenosti našeg bića i osećanja saživljavajućeg jedinstva sa svakim bićem, svakim zvukom i šumom Kosmosa, predstavljaju jednu stranu rađanja divotne muzike našeg bića prirodnim prostranstvima, dok njenu drugu stranu, analognu fleksibilnoj rastegljivosti žice, čine spontana prepuštanja promenama našeg bića sa svakim trenutkom življenja, prihvatanja promena naših najdubljih saznajnih i osećajnih sfera sa svakim dodirom, novim pogledom, shvatanjem, idealom, putokazom i zaljubljenim očima našeg sveta. I kroz spojeve čvrste utemeljenosti na zemaljskim i božanskim osnovama našeg postojanja, na verom iscrtanim etičkim idealima sa jedne, i fleksibilnosti, poput ptice lakog prihvatanja promena na raznovrsnim poljima našeg doživljaja sveta sa druge strane, otvaraju nam se putevi rađanja divne muzike Kosmosa sa tišinom našeg uma, sa svakim trenom našeg postojanja, čineći da u trenucima meditativnog mira, poistovećenosti sa svakim detaljem našeg sveta, dolaženja do blještavih predela Jednote našeg bića i Prirode laganim istovremenim tonjenjem u dubine našeg bića i poput Sunca prostiranjem našeg duha prema čitavom svetu (jer, skladno ravnoteži Puta, meditativno udubljivanje u suštinu našeg bića, traženje odgovora na pitanje »ko sam ja?«, rasplamsava sunčane izvore našeg duha, šireći našu svetlost ka sve daljim predelima našeg sveta), pronalazimo savršene i precizne rezonance, suptilne i tihe zvuke koji prožimaju u nedogled prostiruće predele Prirode, neprimetno donoseći puteve mira, harmonije i nečujnih rajskih zadovoljstava.

Samo kroz naša otvorena menjanja u dodirima sa bićima sveta, saživljavanja sa raznovrsnim životnim i saznajnim perspektivama bića Prirode, otvaraju nam se vrata prosvetljujućih spoznaja, mudrog, istovremeno objedinjujućeg i jednostavno sveprožimajućeg, kao i beskrajno granajućeg rasprostiranja tananih niti naših saznanja. Umesto doživljavanja bića sveta kroz naše stamene i krute stavove, distanciranu orlovsku pronicljivost skrštenih ruku i potcenjujućeg, »ispod oka« procenjivanja drugih kroz ideale veličanja našeg sopstvenog ega, kao istinski put obogaćivanja polja našeg znanja se postavlja, tako, milo, saosetljivo i saživljavajuće pružanje naših vedrih i širom otvorenih, ne panično razrogačenih i ukočenih, već toplo i mekano čežnjivo sveupijajućih i svedajućih, sijajućih očiju, usmeravanje tokova naših sudbinskih reka i leta divnih belih golubova, pismonoša božanskih poruka sa naših dlanova, te prostiranje čitavog našeg bića poput mostova i divnih tepiha na virovitim, uskovitlanim i žuljevitim duhovnim putevima bližnjih bića, te nevino, nesamo-svestno postajanje Jednog sa svim stvorenjima i saznajnim temeljima našeg sveta. Put znanja, ne površnog i enciklopedijskog, već dubokog, istinskog znanja, sazdanog i uklesanog na temeljima našeg srca, stoga, postaje jednak putu saosećanja sa bićima sveta, saživljavanja sa sve novijim i raznovrsnijim saznajnim perspektivama, dok put mudrosti postaje poistovećen sa putem Ljubavi. Jer, življenjem za bića našeg sveta u skladu sa svetim isusovskim idealom da »niko nema veće ljubavi od ove: da neko položi svoj život za svoje prijatelje« (Jovan 15:13) (u suprotnosti sa bezbednosnim, ali i kreativnim, te i odgovornosnim sklupčavanjem našeg bića – kojim se degradiraju kako svetle prisebnosti našeg bića, tako i naše sjajne spremnosti za požrtvovanim pomaganjem, čineći, kroz istoriju, divne ljudske snove, od

53

idela hrišćanstva do komunizma, u tragične predstave njihovih površnih, samo eksplicitovanih, ali ne i implicitnih oživljavanja – kao suštinskom crtom »filosofije čopora«133, priklonjavanja tuđim idealističkim vodiljama u svrhu prividnog očuvanja sopstvene uglađenosti i komfora), saživljavanjem i postajanjem Jednog sa divnim pogledima na svet koji nas okružuju, otvaraju nam se vrata spoznaje jezgra našeg bića, najvećih tajni naših saznajnih i egzistencijalnih temelja, dok se meditativnim produbljivanjem saznajnih osnova našeg doživljaja sveta dotiču sveta otkrovenja, tajni hijeroglifi zapisani na osnovama našeg srca, putokazi koji nam otvaraju perspektive saznanja da svako saznanje jeste sa-znanje, da svako »ljudsko biće jeste ljudsko biće zajedno sa drugim ljudskim bićem«127, da svaka mudrost poniče na osnovama delatne brižnosti i iskrenih saosećanja, sejanja cvetnih pahulja našeg duha širom sveta, čineći da kroz ovakva uzajamno potencirajuća stapanja u Jedno sa bližnjim bićima sa jedne strane, i odgovornosnog osluškivanja nečujne muzike sopstvenog srca sa druge strane, veličamo divotne ravnoteže Puta i spretno gradimo svetle mostove duha duž kojih se prostiru blagi koraci životnih puteva našeg i naših bližnjih bića, puteva koji uvek jednako vode u srce našeg bića, u sjajno Sunce naše duše, kao i ka svetlim, beskrajno prostirućim horizontima i nedodirljivim Sunčevim dugama našeg sveta.

Evolucija svakog prirodnog sistema i svi duhovni napretci koji se prostiru duž tananih ravnoteža Puta, dubokih meditativnih prisebnosti i usamljenosti i radosnog davanja čitavog našeg bića Prirodi, podrazumevaju ne bilo dominirajuća i potlačujuća ili konsternirana i preplašena zatvaranja naših kreativnih i saznajnih pružanja u oklope i odbojne štitove naših stavova i bilo uzmičućih ili sevajućih pogleda, zaklapajućih ili krutih kapaka i uspavanih ili ledenih očiju, već otvorena prepuštanja promenama sa našim blagim i kristalno jasnim, svetlo budnim i sanjivo lelujavim, širom otvorenim i prijemčivo opuštenim pogledima, uzajamna i blagotvorna uzimanja i davanja, istovremena neprekidna traganja za izvorištima kaplji duhovnih baština našeg sveta na kojima ćemo utoliti naše saznajne žeđi, kao i uzgajanja stabala velikih želja da se našim postojanjem i ostvarenjima ne nametljivo i samo-uzvišujući, već samo-unižavajući, blago i neprimetno prosvetljuju pogledi bližnjih bića. Egzistencija svakog životnog sistema je uslovljena neprekidno menjajućim, ne stameno nepokretnim i statičnim, već slobodno dišućim i kontinualno komunicirajućim interfejsima sa odgovarajućim životnim sredinama, a divotne evolucije prirodnih sistema se rađaju upravo kroz neprekidna slobodna menjanja i obogaćivanja ovih saznajnih interfejsa. Velike želje da se ispričaju bajne priče, da se našim postojanjem otvore duhovne oči bližnjih bića u sprezi sa našom predanom tragalačkošću, neprekidnim upitkivanjima o životnim Tajnama i samostalnim otvaranjima zaključanih i nepristupačnih riznica temelja našeg srca, čine pokretače čudesnih točkova evolucije. Ipak, ne zaboravljanje na tradicije sa kojih je poniklo naše biće u ovim neprekidnim prepuštanjima talasima promena, već istovremene prisebne otvorenosti saznajnih latica čakrastih cvetova našeg vizionarskog uma, umetnički predanog, u lepoti zagrcujućeg grla, svetlog srca naših herojskih prožrtvovanja, stomaka na kome zalazi i izlazi Sunce našeg životnog sjaja, bezbrižnosti i zadovoljstva, kičmenog repa kupanja u vodama naše karmičke čistote i sedećeg cveta naše indijanske bliskosti sa svetim tlom naše planete sa jedne, i očuvanje tajanstvene arhaičnosti naših shvatanja i pogleda na svet, mirisanje na drevne, antičke, dorske stubove, predanosti nošenju himalaja saznajnih i inspirativnih uzvišenja naše prošlosti u dubinama našeg srca, zavetima da ćemo sve divne predele našeg sveta sa kojima smo se susreli i koji su nam

54

neprimetno udahnjivali struje života, sve divne trenutke ispunjene čarima zaljubljenosti, brižnosti i večne ljubavi, nositi zauvek svuda sa nama, da ćemo sve snovite trenutke našeg radosnog življenja, trenutke koje smo morali napustiti, ali čija smo blaga poneli i koja ćemo spontano sa morem naših čistih osećanja i pogleda na svet rasipati širom sveta, blagosiljajući živote bližnjih bića sa druge strane, čini tananu ravnotežu pogleda unazad, uzdizanja temelja našeg postojanja i svetih okrenutosti napred, hodanju ka svetim ciljevima i vrhovima naših misionarskih putešestvija.

O neosuđivanju

»Jer ja nisam došao da sudim svetu, nego da spasem svet« (Jovan 12:47)

Biblijska norma o neosuđivanju (Luka 6:37, Jovan 8:15) predstavlja jednu od najdubljih poruka hrišćanskog i svakog svetog učenja. Međutim, i pored toga što je sama perceptivna stabilnost našeg sveta zasnovana na neprekidnim malim osuđivanjima u vidu poistovećujućeg afirmisanja poput reke neponovljivih putanja Prirode u izvesne opažajne kategorije, putem čega naše ponašanje dobija potencijal kreativne koordinacije, ne-znanje predstavlja nužan, komplementaran polaritet svake mudre životne spoznaje. »Mislim, nadam se, verujem, volim«, stoga, predstavljaju komunikativno pružajuće pijedestale na kojima stoje svi lepotom oivičeni ljudski izražaji. Jer, rađanje svakog tračka ljudskog znanja, svake prosvetljujuće, poput lego-slagalice uklapajuće ideje, uslovljeno je egzistencijom pretpostavljenih, nedokazivih i nepotvrđujućih tautologija na osnovama našeg razmišljanja i rezonovanja. Slično kao što se u sferama umetnosti radujemo drugačijim i novim pogledima na svet i doživljajima sveta, znajući da svaka nauka, svaka realna ili potencijalna fizika potiču na osnovama nedokazivih, nerečitih i metafizičkih implicitnih pretpostavki, nepodložnih bilo kakvom vidu istinitosnih preispitivanja i apsolutističkih vrednovanja, saznajne crte našeg bića će se radoznalo i sveprihvatajuće otvoriti ka drugim interpretativnim i deduktivnim sistemima razmišljanja i rezonovanja sa produbljivanjem znanja da svaki temelj čine putanje vere, poverljivog pružanja prema bližnjim bićima, i u kolikoj meri su ove nevidljive, verom izgrađene težnje svetlo pružene, u tolikoj meri će i zgrada naših dela dostići nebeske visine.

Put etike budućnosti divno iscrtavaju moderni konstruktivistički pogledi na svet u okviru kojih sve »istine« bivaju zamenjene poverenjem, dok čvrsta tla dogmi, fiksnih tvrdnji i predrasuda bivaju pretvorena u toplo i poverljivo držanje za ruke. Jer, »milost slavi pobedu nad sudom« (Jakov 2:13), a dokle god se budemo zagledali u ljudske oči, bića i putanje našeg sveta sa mišlju da »znam ja sve to...odavno mi je to poznato...sve o tebi znam, znam šta misliš i osećaš«, i čitav naš svet će biti preplavljen osećanjima razočarenja, zidovima mentalno-emotivne izolacije i nesreće, a tek kada se neosuđujuće, nevino i predano radoznalo zagledamo u tuđe oči, i naš svet će postepeno početi da obasjavaju prijateljske spoznaje, radosne otvorenosti, brižne bezbrižnosti i harmonije. U svim galebovima koji kruže nad morskom površinom videćemo deliće životne celine Kosmosa, esencijalne segmente kosmičkog Uma, a u ljudskim bićima ćemo videti uistinu svece i mudrace, postavimo li ih u kontekste društvenih okruženja prošlosti, odakle lako možemo izvesti zaključak o prirodnoj evoluciji svesti okruženih i poput nesvesno žednih biljki zalivanih plemenitim težnjama, i spontano razvijanih u uslovima složenih informativnih pejzaža. Jer, sve životne rasprave se prebrođuju ne protežiranjem

55

»istinitosnih« argumenata, već probuđenim poverenjem u najvećim dubinama našeg srca. Ne reči koje isplivavaju na površinu naših komunikacionih dejstava, već nevidljive, biserne dubine mora naših osećanja - u kojima se kriju bilo težnje ka povredivosti burnim talasima i vetrovima, ili ukazivanje blaženog poverenja umirujućom bonacom našeg bića - čine osnove putanja kojima se pružamo prema bićima našeg sveta, korene na kojima se razvijaju plodovi našeg bivstvovanja u svetu. A kada svaka naša komunikacija sa bićima našeg sveta bude zasnovana na svetlosti prihvatanja i jedinstva koja potiče iz jezgra našeg srca, sa epistemoloških temelja našeg bića, i mir i radost saznanja ćemo rasprostirati, zaista, posvuda.

Slično kao što u svrhu održavanja maksimalne održivosti i dugotrajne plodnosti ljudske zemljoradnje, jedan deo prirodnih zemljišta mora ostati neobrađena, zarasla površina prepuštena spontanom i nekultivisanom razvoju, i naš um u svrhu održanja široke razgranatosti opcija evolutivnog puta, idejne kreativnosti i egzistencijalne pragmatičnosti, mora sadržati preciznu ravnotežu između konceptualnih misaono-reflektivnih modela prirodnog reda, svesno usmeravajućeg i kultivišućeg misaonog kopna, i mora intuicije i nepoznanica, »divljine u kojoj počiva očuvanje sveta«166, kao što je smatrao Henri Dejvid Toro. Logičke veze i racionalne putanje našeg uma moraju neprekidno ostati u kontinualno iznova pronalaženim harmonijama sa intuitivnom čistoćom i nepreglednom meditativnom svetlošću. Negovanje čistoće uma, transparentnosti ideja i informacija – oličeno u stavu Endija Vorhola po kome »mnogi ljudi pokušavaju da što više zapamte, ali sve što moj um izvodi je 'obriši', 'obriši', 'obriši'«134 - tako, predstavlja komplementarnost pronalascima »putanja koje povezuju«, analogijama i metaforama kao putokazima zaključivanja i odlučivanja, na putu buđenja anđeoskog uma modernih vremena. Jer, najviša, metafizička dostignuća uma ne počivaju na poljima prividno plodnog delovanja, već na prividno neplodnim i nepristupačnim, ali širinom otvarajućih perspektiva neprevaziđenim planinskim vrhovima (a podsetimo se da se razlozi opšteg unazađivanja izvesnih društava kroz istoriju naše civilizacije mogu pronaći upravo u gubitcima interesovanja za ove naizgled neplodne, metafizičke predele, polja beskonačnosti181, i to od Rimskog carstva140 preko islamskih država62 do aktuelnih ekoloških i vrednosnih kriza savremenog doba), čije spoznaje pripadaju domenu docta ignorantia, znanja o neznanju (o kome je pričao Nikola Kuzanski), ravnoteži oratio mentalis, mistične ćutnje pred neizrecivim sa jedne, i skeptične nesigurnosti kao puta ka otvorenoj zadivljenosti u susretima sa čudesnom veličanstvenošću Prirode sa druge strane, ravnoteži isihastičke (hésychia – apsolutna i sveta tišina)54, istočnjačke mistike oslobođenosti od želja, poriva i predstava sa jedne, i sveprijemčivog i otvorenog, lepotnog neo-antičkog intelektualizma sa druge strane, ravnoteže između uma i srca, razuma i vere, mudrosti i ljubavi.

Biblijska priča o Jovu predstavlja divan primer ne-znanja kao Puta čovekovog u ostvarenju opštih dobrobiti i blagostanja. Jer, dok nam suočavanje sa istorijom ljudske civilizacije može iscrtati mnoštvo primera tragičnih posledica negovanja i protežiranja sveznajućih, netolerantnih stavova i ideja, kroz rascvetavanje suptilnog, tananog u svojoj nesigurnosti znanja na stubovima stidljivog i blaženog ne-znanja, na stajanju ispred horizonata i pučina mora nepoznanica i iščekujućih otkrića, oduvek su se rađale ulepšavajuće i opšte oplemenjavajuće ideje. Prelasci od vere u dogme u poljima religijske tradicije razmišljanja su - slično kao i prelasci iz demokratska u autokratska politička uređenja ili aktuelni prelasci od otvorene, svepreispitujuće klasične naučne tradicije u

56

redukcionističkim »istinama« ukrućene naučne stavove i predstave sveta - bivali praćeni narušavanjima slobodnog toka prirodno evolutivnih harmonija i kočenja točkova napretka naše civilizacije. U divnom filmu »12 gnevnih ljudi«, porotnička većina svojim osuđivanjima nahodi uništenje jednog čitavog sveta koga, ipak, svojom upornošću i blistavom racionalno-emotivnom harmonijom, pokazujući ne na isključivo zaključivanje i krutu samouverenost, već na fleksibilnost mišljenja, ne-znanje i nesigurnost, porotnik Dejvis uspeva da sačuva. U priči o Jovu, Gospod prividno odstupa od Božijih zakona u skladu sa kojima dobrota i pravednost saznajnih temelja bića rađaju divne, čiste i nebeske poglede na svet, izazivajući salve osuda upućenih ka Božijoj nepravičnosti sa Jovove strane, te ka Jovovoj nečistoći od strane Jovovih prijatelja, osuda koje reflektuju tužna zaboravljanja da naspram doživljavanja bića sveta u skladu sa prekoncipiranim istinitosnim sudovima, obasipanje svih njih talasima ljubavi, bez obzira na zlonamernost ili divotu njihovih dela i težnji, čini zaista Božiji put. »Hoćeš li mene osuditi da bi sebe opravdao?« (Jov 40:3), upitao je Gospod Jova, podsećajući nas na tragično zanemarivanje našeg bića i čitavog našeg sveta kao Božijeg poklona, te i svakog trenutka življenja kao dubokog, predanog naklona našem Stvoritelju, u cilju formiranja krutih, nepromenljivih koncepata uređenosti sveta kojima, naravno, opravdavamo sebe, odričući se od sveosmišljavajuće odgovornosti našeg bića za stanje svakog detalja sveta, podsećajući nas na Kainovo tragično pitanje za Gospoda: »Zar sam ja čuvar moga brata?« (Mojsije I 4:9). Nakon Gospodnjeg pokazivanja Jovu beskraja povoda iščuđivanja nad poretkom sveta, nad putanjama prirodnog stvaranja, molitvene nade usmeravanja naših brodova u mora novih otkrića, svetle hrabrosti održanja i nebeske lepote nestajanja, Jov, pokajavši se, odgovora: »Gle, ja sam malen, šta bih Ti odgovorio? Mećem ruku svoju na usta svoja. Jednom govorih, ali neću odgovarati; i drugom, ali neću više...Znam da sve možeš, i da se ne može smesti šta naumiš. Ko je to što zamračuje svet nerazumno? Zato kažem da nisam razumevao; čudesno je to za me, te ne mogu znati« (Jov 38: 37-38... Jov 42:2-3), razumevajući da komunikacija počiva u srcu, u toploti, brižnosti i poverenju koje gajimo prema bićima Prirode, u skromnim, tihom verom prožetim stavovima, u čistoći uma, a ne u istinitosnim, potencijalno sveznajuće prepotentnim idejama i zaključcima. Nevino, sudovima i kategorizacijama neugroženo divljenje lepoti sveta, zajedno sa svepraštajućim stavovima u odnosu na manipulativne, sebično uzdižuće težnje koje dominiraju savremenim svetom, oličenima Isusovim rečima: »Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine...ljubite svoje neprijatelje« (Luka 23:34...6:27), predstavlja, stoga, religijski ideal trenutaka devičanski zadivljenog života na zemlji, stvaranja čitavog jednog sjajnog sveta kroz naše nebeski čiste poglede.

Sa znanjem da nikada ne možemo znati da li je neko crtice svog sveta i emanencije umetničkog stvaralaštva povlačio sa mirom u srcu, sa blaženim iskrenim težnjama ka ulepšavanjem svakog detalja Prirode sa njima, čineći da nas možda one neprekidno obasipaju isceljujućom dobrotom, namesto strogih kritičkih osuda koje uvek potiču na našim sopstvenim, jedinstvenim vrednosnim kontekstima, rađaju se sveprihvatajuće težnje, orijentacije čitavog našeg bića ka pronalaženju ljudske i božanske lepote u svakom zrncu dela bića Prirode. Premda nas Isus uči da »se svako drvo poznaje po svom plodu. S trnja se ne beru smokve, niti se grožđe bere s kupine. Dobar čovek iz dobre riznice svoga srca iznosi dobro...po plodovima njihovim poznaćete ih« (Luka 6:44-5...Matej 7:20), istinska blagodetnost i božanstvenost naših dela se nikada ne može direktno oceniti, i često neugledna, neprimetna, malena i krahirajuća dela su u stanju da

57

podjednako neprimetno, suptilnim efektima učine svet nesagledivo boljim (poput života Džordža Bejlija u filmu »It's a Wonderful Life«), dok prividno, površno dobronamerna, milujuća i slatkorečiva dela često njihovih prikrivenim razarajućim osnovama progrizaju harmonije sveta na mnogo dubljim nivoima njegove organizacije, usled čega istinske dobronamernosti naših dela mogu spoznati samo najveće dubine našeg sopstvenog srca; jer najdublji i nesagledivi impulsi, klice našeg srca koje iniciraju naša kreativna delovanja, kriju tajnu i suštinske uspešnosti i dobrote naših dejstava u svetu.

Premda nas zaista rastapanje naših fizičkih, mentalnih i vrednosnih napetosti u tiho more našeg bića, u svest Puta, čini osetljivima na najfinije vodene brazde i najmanje šumove našeg sveta, čineći da poput najveštijih samuraja možemo detektovati opasnost »na daljinu«150, empiristički ideal tabula rasa je nedostižan, s obzirom da naše biološke strukture nužno ko-kreiraju svaku putanju, svaki kvalitet našega sveta. Ideali mogućnosti pronicanja u istinite težnje i vrednosne porive bića sveta, »onakvima kakvi oni jesu«, na osnovu njihovog posmatranja se, stoga, pokazuju neodrživima, jer se u svakom ishodu naših prosuđivanja »objektivne« osobine posmatranih sistema i preslikani naši najdublji, direktno nesagledivi vrednosni koncepti, prepliću na nerazmrsiv način, čineći da nikada nismo u stanju da razlučimo objektivno od subjektivnog, posmatrano od posmatračkog. U svakom deliću našeg sveta se osim poruka celotne Prirode i mnogih drugih bića koji nas čuvaju u mislima, krije i tajna jezgra našeg bića, naših temeljnih vrednosti i urođene ljudskosti. Svest o osuđivanju i opravdanosti iznošenja bilo kakvih istinitosnih i apsolutnom sigurnošću uokvirenih sudova na svetlost dana se, stoga, u duhu etike ovog rada, zamenjuje svešću skromnih, verujućih mišljenja i otvorenih stavova, uokvirenih blagim ne-znanjem i prirodnim nesigurnostima. I podsetimo se da dok u misaonom svetu striktne podele na subjektivne i objektivne karakteristike našeg saznajnog sveta, postepeno iščezava svaka osetljivost svetog Duha, božanskih puteva koji se rađaju na mestima ko-kreativnih dodira bića i Prirode, svest o neraskidivom preplitanju udela bića i Prirode u iscrtavanju svake putanje našeg sveta čini nas budnima na duhovno obogaćenje jezgra našeg bića uživljenošću u tanane poruke prirodnih promena, u tihi, ali i gromoglasan govor Prirode, i stopljenošću našeg uma sa raznolikim detaljima našeg sveta.

Svako biće sveta dobija neprekidne odgovore Prirode na najdublje težnje koje se kontinualno i neprimetno, poput nevidljive fontane duha, izlivaju iz najvećih dubina njegovog srca. Ishodi ko-kreacije sveta bića uvek idu korak uz korak sa njegovim direktno nesagledivim temeljnih težnjama i željama, usled čega svet iz perspektive svakog bića u svakom trenutku predstavlja svojevrstan sud ili početak suda njegovoj implicitnoj dobroti, zagonetno ogledalo lepote koja se krije u njemu samom. Jer, što su naše duboke težnje prosvetljenije, brižnije okrenute saživljavajućem unapređenju sveta, to će i čitav svet u našim očima izgledati ispunjeniji skrivenim blagodetima i povodima našeg predanog delanja i saznajnih otkrića, dok se u nezainteresovanim, neiščuđavajućim očima postepeno gase radoznala ushićenja o čitavim nebesima koja nas čekaju iza svakog ugla našeg života. Svi očajavajući emotivni pritisci izazvani idejama o nužnosti našeg sudioničkog učestvovanja u unapređenju, donošenju pravde i jednakosti na poljima života se, u duhu ovakvog shvatanja, preobražavaju u zadivljeno posmatranje i vedrim nadama obasipanje puteva bića sveta, u našu odgovornost prema ne krivljenju i usmeravanju njihovih puteva, već pozivanju na pronicanje u dubine mora sopstvenih težnji, u predrasudno jezgro naših ko-kreacija sveta. Sve osude, stoga, moramo prihvatiti ne kao

58

povode uzvraćanja, već kao povode radovanja (Luka 6:22-23), posebno kada su one podstaknute željama ka našim unižavanjem, jer, podsetimo se, svaki poriv ka ponižavanju drugih i uzdizanju sebe tim putem, poniče na temeljima sopstvenih slabosti i želja ka njenim nasilnim pobeđivanjima. I svako biće je prosvetljenoj svesti povod ne osuđivanja i finalizovanja mnenja, stavljanja tačke na naše predstave o njima, već neprekidnog, večnog traganja ka otkrivanju divnih vodoskoka i fontana putanja ljubavi koji bi se pružali među nama, i samo sa ovakvim stavom na osnovama našeg upoznavanja i komuniciranja sa bićima sveta, sa dubokim molitvenim željama ka buđenju zaljubljenosti u svaki kosmički detalj, i naša najdublja savest će, usled odricanja od osuđivanja, otvarati brane sopstvenih konceptualnih zaklona, dopuštajući spontanim osmesima, pokretima i rečima da nesmetano radosno isplivavaju na površine naših izraza.

U prirodnim susretima i borbama, uvek su, na kraju krajeva, ne drugi već sama bića ta koja sebe pobeđuju ili poražavaju, s obzirom da »se u svetu kao predstavi pojavilo volji njeno ogledalo u kojem samu sebe saznaje na sve višim stupnjevima jasnosti i potpunosti«154, te da, stoga, »kakva je volja, takav je svet...sam svet je sud sveta«154, kao što je smatrao Šopenhauer. Sudeći drugima, usled toga, zapravo sebe osuđujemo, o čemu nam svedoče kako Isusove reči da »ne sudite, da ne budete osuđeni; jer kakvim sudom sudite, sudiće vam se« (Matej 7:1-2), tako i reči LaoCea da »ko god pokuša da uradi posao glavnog drvodelje, retko kad da bradvom ne poseče ruke« (Tao Te Ćing 74). Aždaje sveta, prožete manipulativnim i osuđujućim ne »ja ću...«, već »ti ćeš...«116

izražajnim osnovama, ne pobeđuju se težnjama ka njihovom proburažavanju i destrukciji, već znanjem da će svetlo, sa spremnošću za pomoć stojeći pored njih sa našim mačem i oreolom dobrote i nepovredivosti, one ili same sebe uništiti (kao u hrišćanskim tradicijama) ili se pretvoriti u naše verne prijatelje (kao u orijentalnim tradicijama) ili našim tragalačkim porivima za pronalaženje povoda ljubljenja i divljenja njima biti mirno pretvorene u mefistofelovske sile Prirode, sile koje »težeći zlu, ipak nezaustavljivo čine dobro«25. I sve dok ne uspemo da pobedimo sebe u susretima sa zmajevima našeg sveta, da pretvaranjem naših nasilnih ogorčenja i osuđivanja u sveta prihvatanja i sveobasjavanja dobrotom učinimo neke od divnih spiritualnih trijumfa našeg življenja, zmajevi Prirode će nas upornim stajanjem na mostovima našeg života podsećati na neizbežnost susreta sa njima na putu našeg duhovnog napretka, istinski hodočasničkog putovanja koje uvek vodi u srce našeg bića. Ali kada se naše osude sveta pretvore u dečije nevine, začuđene poglede ka nebesima, i naše ruke duha će postepeno od skrušenih, tužnih i gušeće poplavljenih brana, sa spontanim dopuštanjem da harmonična reka života preplavi i svoje tokove izlije duž naših dlanova, toplih dodira i pogleda, posvuda budeći izvorno jedinstvo uma i Prirode, biti trijumfalno uzdignute u vis ka neprimetno nasmejanom Suncu sveopšte jednote172. Jer, ne postoji pogrešan put kada se temelji naše saznajne orijentacije u svetu prosvetle dobrotom, poverljivošću (koja sve znake Prirode i njenih bića može pretvoriti u korisne i blagodetne putokaze), radosnim prihvatanjem i dubokim vrednovanjem zaista svega, svake putanje i bića sveta. I kada su temelji našeg saznajnog pružanja prema svetu ne sivi, strastveno disharmonični, pakleni i huleći, i samo spolja prekriveni »izveštačenim« omotima prijemčivosti, blagonamernosti i sklada, već kada postanu čisti poput miloske suze i svetli poput najprozirnijeg nebeskog plavetnila, svaki naš pogled će spontano doprinositi prostiranju talasa blagodeti, mira i suštinske, neshvatljive dobrote svetom. Poput široke reke koja svojom grandioznom gracioznošću nezaustavljivo huji ka svome moru, sa pretvaranjem svih osuda koje su

59

poput zmijskih čegrtaljki zakačene za strune životnih putanja muzike dodira našeg bića i Prirode u biserno svetlucave izraze nevinih divljenja, čitavo naše biće postaje neranjivo na dejstva Prirode i drugih bića, na najmoćnijim vetrovima razdragano stojeći, raširenih ruku, podsećajući na let ptice duha predano spremne na skok u vazdušno more naših i celotnih duhovno evolutivnih putešestvija, prihvatajući sve sporedne izvorske tokove i smelo se upuštajući u talase ljubavi sa najviših grebena života, sa najširih i najbogatijih perspektiva doživljaja sveta donoseći divotne saznajne plodove dolinama života.

Utemeljenošću na jezgru Sunca naših najdubljih težnji, na gracioznim konturama našeg duha, prisebnim i pažljivim osluškivanjem finih talasića čistoćom uma meditativno umirenog mora našeg bića, ni najglasnije pohvale i pokude sveta nas neće moći skrenuti sa staze našeg misionarskog putovanja. Naše oči će tada postati čedne i blage poput Meseca koji nečujno korača zvezdanom pozadinom, svetlucavim morem naše zadivljene sanjalačkosti, čineći da svaki naš pogled prosipa mlečno sjajne puteve posvuda oko nas, i da bića sveta spontano ugledavaju jasne i divne galaktičke staze na njihovim uzvišenim saznajnim poljima, enigmatski posutim mnoštvima zvezdanih putokaza.

Praštanje, a ne osuđivanje, pročišćenje naših pogleda na svet i bližnjih bića suzama mira i radosti, a ne sveukrućujuće, zaslepljujuće i ograđujuće osude, čine put istinske mudrosti. Jer, slično kao što u pauzama između tonova muzike i prazninama naslikanih pejzaža (u japanskom »ma«: prazninama u našim kreativnim ostvarenjima, ali koje pružaju smisao celini dela)46 počivaju tajne njihovih lepota, i ne samo veština pamćenja i bistrog, inteligentnog prosuđivanja, već pre svega zaboravljanja, praštajućeg brisanja prašnjavih (na)čela osuda belim oblacima čistote, čineći da naš um postane poput glatke i jasne reke, nedirnute impulsivnim mentalnim pritiscima, uzburkujućim preprekama i nekontrolisanim, fantomski krilatim vizijama. G. K. Česterton je smatrao svetla Brodveja čarobnim vrtom za svakoga ko ne zna da čita njihove neonske znake, a da »viđenje je zaboravljanje imena viđene stvari«46 smatrao je Pol Valeri, i zaista, svako mudro posmatranje sveta karakteriše se pronicanjem od mapa do teritorija, od opisa saznanja, osećanja i interakcija ka njihovom iskrenom življenju, ka nevinom stapanju našeg bića i Prirode, sa koga divne opise, nezavarani njihovim preslikavanjem na crte stvarnosti, možemo pragmatično, sa orijentacionim namenama, za voljena bića iscrtavati na nebesko čistim platnima našeg uma.

»Ljubite svoje neprijatelje« (Luka 6:27), govorio je Isus, dok je Ničeov Zaratustra učio da »kada imate neprijatelja, ne uzvraćajte mu samo dobro za zlo... već dokažite da je učinio nešto dobro za vas«, ukazujući nam da svete životne interakcije ne predstavljaju samo inertno, blaženo prostiranje dobrih puteva pred bića našeg sveta, nezavisno od dobronamernosti kojom su ona okrenuta prema nama (čime se neprijateljska bića često ne susreću sa vodama razumevanja i ogledanja svojih pogrešaka), već i uočavanje dobrih, obogaćujućih puteva koji će se izroditi iz neprijateljski orijentisanih poteza, uviđanje zajedničkog izvođenja na Božiji Put kroz prevazilaženja najčešće uzajamno otkrivenih zabluda u našim pogledima na svet, čime se, zaista, naši i njihovi putevi svepraštajuće čisto obavijaju. Takođe, dokle god najpre vidimo »neprijatelje«, pa ih obasipamo dobrotom, podsetimo se da našim delima prethode osuđujuća razmišljanja, uviđanja bića u svetlu nepravde i greha čime se obostrano putevi prostiranja naših bića prekrivaju prašinom i maglom osuđivanja i neprijateljstva (jer »čistima je sve čisto, a opoganjenima i nevernima ništa nije čisto« (Tito 1:15)), a kada uvidimo tuđe postupke kao dobre, Bogom-dane ključeve koji nam kroz naša prosvetljena razumevanja otvaraju čudesna

60

vrata ka novim granama našeg znanja i opšte evolucije življenja, tada zaista iscrtavamo puteve sveopšte dobrote, i to niti našim »neprijateljima«, niti »bićima u zabludi«, već bićima u čijim srcima doživljavamo izvorno prisustvo Bude, božanskog jezgra postojanja.

I premda je neosuđivanje preduslov rascvetavanja božanstvenih drvesa poverenja sa temelja naših srca, sa temelja koji kriju naše prisebne odgovornosti za rađanje dobrodušnosti bića našeg sveta i zadovoljstava njihovih doživljaja sveta, u svakom putu Ljubavi su uzajamno potencirajuće isprepletane krajnosti buđenja svetog poštovanja, milovanja poput mora Solarisa, vulgarno nedodirujućeg i neremećućeg, već prelivajućeg tananim talasima dobrote i milostivosti sa jedne, i žudnje za saznanjem i otkrićima puteva koji se rađaju kroz poglede voljenih bića sa druge strane. Stoga, ne prividno nezainteresovano i ignorišuće prelaženje pogledima preko očiju bića u susretu pod parolama intime i »neosuđivanja«, već blago i milo, istovremeno aktivno budno i prijemčivo, ali i nenametljivo pružanje puteva naših pogleda u divne mostove poverenja, milosko posmatranje, utopljeno u srce sopstvenih težnji koje rasipa svoje cvetove duha posvuda po svetu, čini odraze toplih ljubavi, blaženih vrtloga u moru našeg srca, vrtloga koji božanskom radošću i duhovnim uzbuđenjima kotrljaju dijamante naših zenica. Jer, što više čeznemo da saznamo, što se više pitamo o nedodirljivim putevima koji se iscrtavaju i odslikavaju iza duginih horizonata tuđih pogleda na svet, to su intenzivniji tokovi rečnih strujanja našeg bića na kojima plutaju revnosni brodovi naših nadanja, svetlih poverenja i zvezdanih trenutaka čiste ljubavi. Osećanja brižnosti prema bićima našeg sveta divno usmeravaju naše saživljavajuće saznajne uspone, čineći da zaista svi plodovi našeg znanja poniču na korenima brižnosti, da se svako herojsko i viteško srce dugo vaja ne pod oblacima zaštite i sigurnosti, već pod zvezdanim krovovima nepredvidljivosti i potraga za uvek novim balansima našeg hoda ka otkrovenjima sveta u svetlu opšte dobrobiti i posvećenosti bićima sveta, našeg neprekidnog kretanja duž ravnotežnih ivica između svetlih predanosti bližnjim bićima, menjanju u svakom sveprihvatajućem dodiru sa njima sa jedne, i naše meditativne uronjenosti, budnog osluškivanja muzike našeg srca odakle izranjaju Gospodnji putevi naših životnih staza sa druge strane, vodeći nas u svojim plodnim dodirima ka novim morima i obalama ispunjenim letom radosno cvrkućućih ideja kao okrilaćenim perspektivama i glasnicima čudesnih, vedro osunčanih i nasmejanih saznajnih horizonata našeg sveta.

S obzirom da se čitava perceptivna ko-kreacija našeg sveta zasniva na neprekidno disipativno građenim postavkama naših epistemoloških i ontoloških osnova, na prosuđujućem klesanju vrednosnih mermernih statua saznajnih temelja našeg bića sa kojih se uzdižu sva naša očigledna iskustva, te da sama koordinacija informativnim pejzažima našeg sveta podrazumeva »osuđujuće« prikovljavanje izvesnih neponovljivih i jedinstvenih iskustvenih tokova našeg doživljaja sveta u prekoncipirane, a priori perceptivne kategorije, kao i s obzirom da estetika doživljaja sveta predstavlja estetiku selekcije, uzajamnog uzdizanja jednih i utonjavajućeg zaboravljanja drugih detalja našeg sveta, pa i, na kraju krajeva, usled toga što suština čitavog Kosmosa počiva u Putu, u susretu našeg bića i božanske Prirode u svakom deliću našeg ko-kreirajuće iscrtavanog sveta, dok suština naše životnosti počiva u ko-evolutivnom dodiru sa eksplicitovanim odrazima naših nevidljivih, tajnovitih konstelacija u drugim bićima Prirode, naša posvećenost učenju razvoja izvorno mudrih postavki saznajnih temelja našeg bića u svakom našem pogledu čini preduslov napretka našeg bića na opštem putu evolucije

61

duha. Ipak, bitno je znati da ćemo uvažavanjem eksplicitovanih značenja naših izražaja i negovanjem površnih pohvala, pokuda i slatkorečivih fasciniranosti, te prevashodno ekspresija naspram utihnutog, pažljivog i nenametljivog osluškivanja - poput bića koje želeći da ne nevidljivom i duhovnom, već veštačkom i očiglednom svetlošću obasja i bolje sagleda zvezdana nebesa, zapravo još zatamnjenijim učini objekte svoga posmatranja i predele svojih znatiželja – samo potiskivati u sve veću tamu i nerazjašnjenost zvezdane, bilo spoljašnje ili unutrašnje horizonte naših traganja, dok će naše stvaranje ne rogobatnih i bastionskih temelja našeg saznajnog odnošenja prema svetu, već saznajnih i vrednosnih osnova na kojima poput mirnog mora mogu ploviti svi brodovi bića sa kojima se susrećemo, neprimetno nahođeni ka dobrim vodama putem nevidljivih, podvodnih morskih struja koje im prinose naše temeljne etičke orijentacije i duboke molitvene, sveblagosiljajuće težnje, čini put takođe neprimetnog dolaženja do duhovno inspirativnih predela naših životnih putovanja, tačkama paradigmatskih prelaza na kojima ćemo uočiti da smo kroz tihu reku vremena, ni sami to ne primećujući u prividnom platou, ali zapravo sinusoidnom i rezultujuće kontinualno uzdižućem toku našeg napretka, iskristalisali dijamant naše duše u najvećim dubinama našeg bića, dragi kamen koji je neprimetno obasjavao čitav svet svojom božanski reflektorskom svetlošću, ispunjavajući ga suštinski sve prosvetljenijim i blaženijim dodirima i saznajnim eurekama. Stoga, naša predanost ne grubo osuđujućem utvrđivanju naših stavova sa idejama rušenja svih shvatanja koja im modifikujuće prilaze, već tihom i radoznalom osluškivanju na mudro prosuđujuće iscrtanom moru naših nadanja, biserne vere, sirena i talasića ljubavi, čini put blagodetne mudrosti. Jer, ne u utvrđivanju naših stavova sa idealima rušenja tuđih ideala na granitnim stenama podnožja naših kamenitih težnji, već podsticanje razvoja raznovrsnosti pogleda na svet kroz fleksibilnost naših shvatanja i ideala, uz uočavanja stabla i korenova jedinstva koji čitavu ovu raznolikost stapaju u božansku Jednotu, jeste put prosvetljenog, neosuđujućeg razmišljanja.

Želeći da sagledamo tajanstvena značenja zvezdanih konstelacija i izvornih, temeljitih poruka detalja našeg sveta, nevidljive »znake vremena« koje oni neprekidno rađaju u ko-kreativnim dodirima sa jezgrom našeg bića, stoga, naspram njihovog doživljavanja na ogromnim zamcima naših prekoncipiranih shema prosuđivanja (veštačke svetlosti koja će zatamniti radosno trepćuće, ozvezdane nebeske sfere), silaženjem do temelja naših saznajnih i ontoloških osnova, skidanjem slojeva naših zaštitnih materijalnih, saznajnih i vrednosnih oklopa - kao nakon doživljaja Isusove besede na gori (Matej 5–7) - i doživljajem crtica našeg sveta ne na golemim logičkim spletovima, već na golim podlogama naše iskrene otvorenosti, u susretu sa njima ne kroz naše svesno osmišljene postavke, već putem naših bića onakvim kakvi jesmo, spontano izražavajući dugo klesane vrednosti miloskih Venera saznajnih osnova našeg bića pred licem sveta, pred nama će se otvarati čudesne božanske poruke i »znaci vremena« na svakoj kapi kiše, na ivici svakog plutajućeg oblaka, u pogledu svakog bića sveta i u svakom tračku svetlosti koja isplivava iz našeg duhovno ozarenog srca.

Sa verom da svaki detalj našeg sveta, takvim kakav jeste, bez potrebe za našim interferiranjem i prividno sveznajućim ispravljanjem, sam po sebi sledi Put Prirode, te da svako delo bića Prirode i čitav njen tok sadrže mora dragocenih putokaza koje samo naša poistovećujuća i saživljavajuća poverenja mogu prepoznati i izneti na plodonosnu površinu, u svim zvucima muzike sveta, doživljavajući je na osnovama svetih voda našeg poverenja, uočavaćemo divne anđeoske poruke, harmonije zvezdanih usklika na našim

62

zadivljenim čelima i ka nebeskim tajnama usmerenim pogledima, stojeći na krovovima naših kuća prijateljstava i drugarskih drženja za ruke, obasjani muzama božanskih, dečije mudrih, nevino zadivljenih, sveprijemčivih i uzbuđeno otvorenih, miloskih i blagodetnih, spontano nebeskom lepotom, čistoćom i mističnošću, Suncem i zvezdama obasipajućih očiju, sve detalje i bića našeg sveta ćemo videti u prosvetljujućim, ka nebesima pružajućim i večno radosnim okvirima.

Umesto očiju koje bilo poput sove, iz prikrajaka i »špijunskih« rupica našeg sveta, skrivajući suštine sopstvenog bića, osuđujuće pokušavaju da upiju srži posmatranih bića, i poput obrćućih klikera skreću poglede sa strane u susretima sa potencijalnim ukrštanjem pogleda, ili bezosećajno, uspavano i primitivno tupo promatraju svet bez tananih tragova začuđenosti, uzbuđenja, poštovanja i radovanja, rađaju se blažene okice koje ne osuđuju bića sveta kroz prikrivene poglede upućene ka njima sa strane, već uronjene u suštinu saznajnih osnova koje neprimetno isplivavaju na površinu talasastih uzbuđenja naših okica, stopljene sa suštinom naše duše, sa svetlim temeljima našeg postojanja, večno iznedrujući blaga duha sa njihovih riznica, predano pružaju sebe u face-to-face susretima sa drugima. Jer, najdublje suštine bića i detalja našeg sveta se ne mogu spoznati prividno »objektivnim« ili »neutralnim« posmatranjem sa strane, već predanim susretima celote našeg bića sa njima, posvećenim stajanjima u ravnoteži Puta, ravnoteži istovremene utonjenosti u jezgro našeg duha, u srce našeg bića i saživljavanja sa bićima i stvarima prema kojima obgrljavajuće prostiremo Sunce našeg duha.

Svako učenje našeg bića u dodiru sa Prirodom zasniva se na pažljivom promatranju odgovora koje nam odašilje naš svet sa suptilnijim inicijacijama naših dejstava na njega. Mudro prosuđivanje, pažljivo poklapanje naših dejstava, naših najsićušnijih težnji i pomisli sa izgledima našeg sveta i njegovim porukama kao dobronamernim odgovorima i orijentirima kojima nas obasipa učiteljska Priroda, imanentno je u svakom vidu saznajnog progresa na našim životnim putovanjima, putovanjima koja u potrazi za skrivenim blagom i zlatnim Tajnama sveta vode ka otključavanju tajanstvenih riznica blaga našeg srca i naših pogleda na svet. Jer, »u prirodnim naukama, objekat istraživanja više nije priroda sama po sebi, već priroda u susretu sa ljudskim pitanjima, i u tom smislu čovek susreće sebe«, pisao je Verner Hajzenberg, i zaista, svaki eksperiment bilo u vidu svakodnevnih mudrih istraživanja preseka skupova naših temeljnih težnji i rezultata naše percepcije - unutrašnjih konstelacija našeg duha i naših saznajnih temelja sa jedne, i vidljivog kosmosa našeg sveta, te zvezdane lepote očiju bližnjih bića sa druge strane -, ili u vidu naučnih ogleda kao ogledanja temeljnih, tautoloških postavki teorijskog modela opisivanja istraživanih prirodnih pojava u formulisanim eksperimentalnih ishodima, predstavlja susret bića-istraživača sa najdubljim, implicitnim pitanjima koja često neprimetno tinjaju u njegovom duhu. Svaki oblak, svaka latica cveta, svaki šum borova i ples svake senke u mirnim večerima naše duše, slično kao i svaki pokret i ideja bližnjih bića, svaki pejzaž na displejima modernih komunikacijskih uređaja, čine mora zvezdane prašine bezbroja malenih, sjajnih putokaza na stazama našeg duhovnog napretka. I zato ne pasivno i uspavano tonjenje u njih sa zaboravljanjem suštine našeg bića, već pronalaženje ravnoteže Puta, uzajamnog i istovremenog budnog održanja pažnje na temeljima naših saznanja i našeg posmatračkog doživljaja sveta sa jedne, i saživljavajućeg stapanja sa predelima naših posmatranja, postajanja Jednog sa svakim bićem, sa svakom suzom, oblakom i dugom našeg sveta kao jedinim božanstvenim načinom njihove spoznaje sa

63

druge strane, čini put zaista mudrog učenja, suptilnog, nemanipulišućeg i blaženo blistavog doživljaja sveta i spontane izgradnje stopa evolucije Prirode, sve divnijeg eksplicitovanja mora njenih skrivenih potencijala i izvorne, tihe božanske suštine.

I na putu prepuštanja svih samo-uzdižućih osuda potpunim posvećenostima našeg bića prosvetljenju bližnjih, znajmo da se ne naše eksplicitne osude, izrazi i stavovi, već naše najdublje, skrivene težnje i nečujni govor našeg srca neprekidno preslikavaju na istinsko stanje našeg sveta, posredstvom naših implicitnih etičko-estetskih vrednosti ko-kreirajući svaki njegov detalj. »Čovek može izgledati tih, ali ako njegovo srce osuđuje druge, on neprekidno brblja; ali može biti i čovek koji priča od jutra do večeri, a ipak je zaista tih«160, učio je Aba Pimen, dok je Isus smatrao da »ništa nije skriveno što se neće otkriti, ni tajno što se neće doznati. Stoga će se čuti na svetlosti ono što ste rekli u tami, i propovedaće se sa krovova ono što ste kazali na uho u sobama« (Luka 12:2-3), podsećajući nas ne samo da površni izrazi ljubaznosti koji plivaju na moru netrpeljivosti, nezadovoljstva i mržnje nalaze metaforu u noju koji zabada glavu u pesak u susretu sa opasnošću, već i da i najsuptilnije niti naših misli, najnečujniji žubori, talasići i otkucaji muzike naših osećanja i blagodetnih težnji nalaze svoje opšte oplemenjavajuće mesto u simfoniji Prirode, noseći poruke našeg srca ka najdaljim prostranstvima sveta, podjednako tiho, skriveno i neprimetno ga nahodeći ka sve čudesnijim, sve prosvetljenijim i duhovno uzvišenijim bićima u grandioznoj priči kosmičke evolucije života i odvijanja putanja Božijih otkrovenja, poput razvijajućih tepiha kraljevskog hoda; znajući, naravno, da »koji hoće među vama da bude velik, neka vam služi« (Matej 20:26), »da bio bio glavni među ljudima, čovek mora govoriti kao oni koji mu nisu ravni; da bi bio među prvima, mora uvek ići iza njih« (Tao Te Ćing 66), te da, poput sveprihvatajućeg mora, spuštanjem ka bićima našeg sveta i saživljavanjem sa njihovim pogledima na svet, slično duhovnom strelcu koji saživljavanjem sa metom svoga ciljanja, postajanjem Jednog sa njom, odapinje strelu i pogađa njeno središte, naše divne težnje tada kroz rezonantne harmonije blagodetno titraju strune divotnih osećanja koje spajaju srca bića u komunikaciji, čineći da se ona pretvore u divne glasnike božanske muzike sa plavih i čežnjivih zemaljskih prostranstava.

Znajući za polaritetnu uređenost Prirode u okviru koje se kroz neprekidna prevazilaženja problematičnih interakcija sveta našim predanostima pronalaženju njihovih prosvetljujućih i blagodetnih rešenja otvaraju putevi prirodne evolucije, sve bilo dobrotom obgrljavajuće ili sukobima izazivajuće talase našeg sveta ćemo gledati očima nevinosti, tople miline i utonjenosti u lepotu svakog posmatranog predela, očima u kojima se ogledaju ne stroge i munjevite uzdržanosti od kritičkih osuda, već blagi talasi temeljne ljubavi, s obzirom da nikada ne možemo znati u kolikoj meri svaki od njih zaista doprinosti iscrtavanju sve šarolikijih i uzvišenijih crtica prirodnog reda. Površni znaci blagonaklonosti, sazdani na temeljima ravnodušnosti, uzdizanja sopstvenog ugleda ili pukih navika ne prostiru svetom talase odgovarajuće kvalitetu njihovih površnih značenja, već duboka strujanja najdubljih težnji, temelja njihovog porekla, dok disharmonična dela često razbuđuju etički uspavana bića Kosmosa predstavama »kako ne treba«, spašavajući ih od sličnih sopstvenih pogrešaka i čineći da obaspu sebe zavetima svetih puteva ka kojima će se samostalno usmeravati. »In a many dark hour, I've been thinking about this, that Jesus Christ was betrayed by a kiss; but I cannot think for you, you'll have to decide, whether Judas Iscariot had God on its side«36, pevao je Bob Dilan, podsećajući nas na neizvodljivost dolaženja do finalnih prosuđivanja sveobuhvatne i

64

istinske dobrote i blagosti izražaja bića našeg sveta, čineći da se uistinu obasjamo otkrovenjem da sve, zaista sve sledi Put Prirode, da svi ljudski izražaji i težnje, blagodetni ili destruktivni, bivaju u reci vremena upotrebljeni kao korisne stepenice u našoj gradnji veličanstvenih saznajnih i evolutivnih kula, ostvarenja sve čudesnijih i mudrijih perspektiva i pogleda na svet.

Dok osuđujuću svest možemo odslikati neprekidnim kočenjem i postavljanjem brana slobodnom, prirodnom toku naše percepcije, iskustva i poteza kičice naše imaginacije na platnu našeg uma, te zamrzavanju i ukrućivanju bistrine naših pogleda na svet, neosuđujuća, slobodno prostiruća, nejureća, ali i nezadržavajuća svest jeste analogna postajanju našeg bića i naših pogleda na svet vodopadno jasnih i poput perceta na vetru, anđeosko laganih, oslobođenih samo-pritisaka i tereta naših, često sitnih i neprimetnih osuda. Sa nestajanjem ovakvog osuđujućeg zadržavanja tokova našeg iskustva, čitavo naše biće postaje poput mirnog vodopada koji, iako se neprekidno menja i kreće, zahvaljujući nedostatku silovitih modulacija, odslikava smirenu i trajnu Sunčevu dugu na svojoj površini. Blagosiljajući svaki tren puta koji ostavljamo iza nas, čineći da svi njegovi beskrajno vredni detalji potonu u božanski sjaj spasenja, okrećemo se čistog uma ka putu koji se pruža pred nama, u svakom novom trenutku postajući novo biće i isijavajući sveti mir posvuda oko nas. »U svakom trenutku biram ko sam«50,127, smatrao je Hajnc fon Ferster, podsećajući nas na lepotu svesti koja namesto osuda, kočenja i neprirodnog zadržavanja prirodnog slivanja naših ideja i reka razmišljanja, u svakom životnom trenu, budno i prisebno, iznova postaje novo, celotno biće, radosno ispunjeno večnim mirom, sjajem i božanskom dobrotom, znajući da u svakom trenutku postajemo novo stvorenje, sa našim jasnim, ka nebesima usmerenim pogledima odražavajući neponovljivi božanski sjaj sa plavetnih zemaljskih prostranstava. Svest Puta ispunjena vodama prirodnosti, izvornom, mirom ovekovečenom radošću i »satori« hrabrošću, spontano se rascvetava sa temelja našeg odricanja od postavljanja samo-svestnih, malenih osuda i brana na putešestvijima našeg razmišljajućeg življenja. Ipak, zaista neosuđujuća, svepraštajuća svest, svest koja »ne uračunavajući zlo« (Korinćani I 13:5) anđeoski lepršavo orijentiše bića ka divnim horizontima lepote i božanskog sjaja, karakteriše se, naravno, odricanjem od istinitosti i univerzalnosti svake tvrdnje, uključujući i podelu na »povoljne« i »nepovoljne« tipove svesti izrečenu u ovom pasusu, čineći da poput radosnog, sveotvorenog cveta prihvatamo svaku životnu normu, misao (a svaka misao predstavlja svojevrsni sud), ideal i etičku zvezdu-vodilju našeg sveta kao podjednako važnu i istinsku, da ih duhom prihvatanja sve spontano pretvorimo u divne, sjajne podsticaje na našem duhovnom letu ka uzvišenim, nebeski jasnim pogledima i predelima budućnosti.

I naša samo-svest, egocentrično odstupajući od ravnoteže Puta, balansa unutrašnje prisebnosti i saosećajne predanosti (neprekidno kao da se upitkuje: »Da li ću ostaviti povoljan utisak i opčiniti bića oko sebe?...Ovaj izražaj je bio nepovoljan da izrazi moju važnost u očima drugih, zašto mi ne odstupa pažnja od njega?«), te ukočeno zadržavajući prirodni, nesamo-svestni i lepotni tok našeg izražavanja, predstavlja slično more suptilnih osuda koje namesto svetog praštanja sebi i drugima, te okrenutosti radovanju i uzvišenju svih naših krhkih i nesavršenih ljudskosti u nebeske, anđeoske visine, nelagodno ukrućuje našu pažnju na izvesnim detaljima našeg izražavanja, zaboravljajući na važnost negovanja ravnoteže Puta, brižne, prisebne posvećenosti bližnjim bićima našeg sveta. Jer, kada smo brižno okrenuti bližnjima, kada zaista živimo za duhovna uzvišenja drugih

65

bića, slično kao i kada ispunjeni vodama poverenja odražavamo naše izražaje sa temelja bezbrižnosti i večne ljubavi (u koje uvek možemo uroniti i utoliti našu žeđ nastalu koračanjem pustinjama usamljenog, izolovanog, nesaosećajnog i emotivno zadržavajućeg življenja), postajemo poput malenog morskog plovka koga ni najjači talasi ne mogu porinuti, te koji uvek spretno pronalazi nove, veselo poigravajuće ravnoteže u uslovima uvek novih i neočekivanih uticaja sredine. I kada obasjamo naše biće čistom, neosuđujućom svešću koja, poput neumuljavljene, izvorske kapi vode iz pesme Džona Dona, »poljubi obalu i nastavi dalje« (podsećajući nas i na stihove Vilijema Blejka, »He who bends to himself a joy doth the winged life destroy, but he who kisses the joy as it flies lives in Eternity's sunrise«97), svi detalji našeg sveta postaće povodi ne kočenja, uspavljivanja, ignorisanja i osuđujućeg razaranja našeg sveta, već negovanja svete tolerancije, divotnih radovanja, mirotvornog učenja i nesagledivo prostiruće evolucije životnosti i duha.

Umesto vraćanja natrag i merkajućeg poređenja povoljnosti opcija našeg kretanja i izražavanja, rađa se svest da negovanje jezgra poverenja, blaženo obasjavajuće volje i večne radosti kojima odzvanja srce našeg bića čini sve staze sveta Božijim, pravim putevima koji vode našem duhovnom razvoju, kao i celotnom napretku životnosti sveta. Drevni indijski i budistički ideal nevezanosti u odnosu ne samo na zemaljska bogatstva, periodične ekspresije našeg sveta i čulna zadovoljstva, već i u odnosu na raznovrsne suptilne detalje sveta naše percepcije, spontano se razvija iz svesti neosuđivanja, čineći da se naspram pritiskajućih tuga prolaznosti u nama rasplamsa bezbrižno osunčano znanje o Kosmosu kao u beskraj prostirućoj raznovrsnosti života, planetarnih domova i zvezdanih davanja, večno obasjanih Božijim mirom i nebeski osmehujućom srećom. Meditativna smirenost, blažena dobrota, te povrh svega »idemo dalje« optimizam, znanje da su svi tragovi ucrtani na našim putevima, sagledani mudrim osvrtanjem unatrag, povodi divotnih uspona ka oblacima izvorne radosti i duhovnog sjaja, otelotvoravaju se iz svesti o neprekidnom praštanju kako našim malim i suptilnim pogreškama, tako i disharmoničnim mislima i delima bližnjih bića, i sve mudrijem nastavljanju ka putevima bezbrižnog sjaja iza horizonata našeg postojanja.

Dok nas naša osuđivanja čine preopterećenima, bremenitima i nelagodno pritisnutima - s obzirom da »je svaki - ko greši – rob greha...ne sudite, pa vam se neće suditi« (Jovan 8:34...Luka 6:37) -, naša praštanja i utapanja mora čudesnih detalja našeg sveta iza nas u talase blagonamernosti i vodiljne dobrote čini nas blaženo laganima, poput ptice koja svoje nebeski čiste poglede, uprkos boravljenjima u prašnjavim predelima osuda sveta, može uvek uzvisiti ka blistavom, lepršavom letu jedinstva uma i Prirode; jer »saznaćete istinu, i istina će vas osloboditi...opraštajte i biće vam oprošteno« (Jovan 8:32...Luka 6:37), kako nas je učio Isus. A na ovom putu uzvišenja našeg duha, znajmo da se iskrenost saživljavanja sa bićima sveta, činjenja da i mi »živimo i patimo dubokom i silnom strašću ljudi«3, te uvid u unutrašnji sjaj našeg bića i znanja da »stvari imaju onakav izgled kakav im dadne naša duša«3, u divnoj, himničnoj pesmi u prozi »Sunce« Jovana Dučića rađa tek kada kroz veselu, bezbrižnu i lepršavu plovidbu radosnih spoznaja našeg bića i sveta dostignemo vode teškoća, krhkosti i neuklapanja naših snova u zemaljske predele, tihe vode prolaznosti, nemira, sumnje i nedoumica koje ponovna buđenja svetlosti duha i utonjenosti u unutrašnji, večni sjaj bića, poput trenutka kada Zen drvoseča, proučivši Zen, opet prepoznaje reke kao reke i planine kao planine, uistinu prosvetljuju u svetlu večne dobrote, milostivosti i nebeskog sjaja. Svaka telesna nemoć i

66

umanjenje naših mladalačkih sposobnosti hitrog razlikovanja se, stoga, znajući da »oštar vid može biti opasnost za oko, oštar sluh može biti opasnost za uho, brzo osuđivanje i zaključivanje može biti opasnost za um«28 (kao što je smatrao ČuangCe), te da »ko sve brzo razume, ima priliku da previdi zaista važne stvari u životu«67 (kao što je smatrao Aleksander Poup), nadomešćuju intuitivnim sposobnostima, bogatstvom u vidu beskrajno dragocenih tragova i vrednih zapisa našeg iskustva na biološkim osnovama našeg postojanja, te istinskom, duhovnom snagom. Takođe, sa iscrtavanjem brazdi, suptilnih korita i razlika na ontološkim temeljima sjaja našeg bića i naših pogleda na svet, sve veća i čudesnija svetlost duha je potrebna da obasja naš um i srce, čineći da sjaj duhovnog blaženstva i sunčane snage ljubavi, odražavajući se od tamnih i teških tokova našeg bića i sveta našeg saznanja, uporedo raste i razvija se sa našim starenjem. I paralelno sa Dučićevom alegorijom, lepota mirnog, meditativnog, neosuđujućeg uma, postajanje našeg uma poput nevinog deteta koje se, okupano u moru čistote i Ljubavi, nevino igra peščanim plažama, bivaju spoznati i ostvareni kroz nepregledne trenutke naših zaokupljenosti malenim osuđivanjima, kategorizacijama i ograničavanjima prirodnog beskraja, osuđivanjima koja, ipak, predstavljaju ponekada i divna žrtvovanja sjaja jedinstva uma i Prirode u svrhu pragmatičnog ostvarenja čudesnih snova bližnjih bića i unapređenja evolutivnog uzdizanja duhovnosti i celotnog sveta.

O znanju da svaki kvalitet je put

»Stajah između Gospoda i vas, da vam javim reči Gospodnje« (Mojsije V 5:5)

Iz dubokog, temeljnog znanja da svaka saznajna i perceptivna informacija, svaka crtica sveta iz perspektive svakog bića nastaje u dodiru saznajnih, idejnih i fizičkih osnova bića i Prirode, božanskog učitelja na putu duhovne evolucije bića, proizilazi mnoštvo divnih, inspirativnih i istinski usrećujućih harmonija. Zahvaljujući nenarušivom elementu subjektivnosti svakog opisa, spoznaje, razmišljanja i pogleda na svet, znaćemo da je svaki pokušaj uvođenja kriterijuma istinitosti i objektivnosti, opisa sveta nezavisnog od naših želja, htenja i najdubljih težnji, adekvatan prikovljavajućem ukrućivanju sveta slobode naših saznanja, kreativnih verovanja i puteva traganja. Zatim, znaćemo da radost i slavljenje putanja našeg sveta ne pripada ni solipsistički, našem idejnom svetu oko koga se okreću druga bića i ostale zvezde, svetu koji je naša manipulativna igračka - jer »ako ja proslavljam samoga sebe, ništavna je moja slava« (Jovan 8:54) -, niti objektivistički, svetu iz koga je suština našeg bića izolovana, svetu koji se mehanički, neumitno, ravnodušno, inertno i besmisleno, poput unapred navijenog časovnika, kreće u skladu sa inicijalno ustanovljenim, determinističkim fizičkim zakonitostima, već ćemo znati da sve što postoji pripada dodiru između bića i Prirode = Boga na putu evolucije bića, putu njihovog postajanja novih Sunaca, novih zvezdanih izvora inspiracije i kretanja na istim putevima posredstvom bilo njihovog veličanstvenog treptanja na platnu nebeskog svoda, ili davanja oživljavajuće i isceljujuće svetlosti nekim novim Gajama, izvorištima novih zvezdanih, spiritualnih puteva, novih bića, novih putanja čuđenja nad zvezdama Kosmosa...

Svaki detalj našeg sveta ne predstavlja sliku univerzalne stvarnosti nezavisne od našeg bića, niti samo ogledalo naše usamljene saznajne i ontološke suštine, već ishod ko-

67

kreativnih dodira ovih dveju nedodirljivih saznajnih polova, Puteva Prirode i srca našeg bića. Novorođenom detetu rezultati percepcije izgledaju poput haotične i nesređene reke utisaka koja se, ipak, postepeno, poput lego-slagalice u kojoj, pošto se izvesni opažajni podsticaji prepoznaju kao ponavljajući i kategorišu u određene podsvesne klase, individualno konstruisane perceptivne celine se slažu do kompleksnih, stabilnih izgleda našeg sveta u kojima tada opstaju čvrste, ustaljene predstave objekata, konstantnosti našeg i drugih bića, te raznovrsnih graničnih uslova u kojima možemo planski i spontano koordinirati našim ponašanjem i kreativnim izražajima. Svaki vid čulne percepcije se, stoga, poput svakog drugog konvencionalnog znanja i životne veštine, uči, i dok se čista novorođena saznajnost karakteriše potpunom zbunjenošću i neprekidnom nepredvidljivom novitetnošću u susretu sa izgledima našeg sveta, saznajna i perceptivna ukrućenost jedne saznajne ostarelosti - koju prati kategoričko prepoznavanje perceptivnih celina našeg sveta u okviru koga nas krute predrasudne saznajne i perceptivne osnove često čine izrazito ignorišućim i slepim kako u odnosu na novitetne, tako i familijarne putanje, što je i razlog zašto dečiji dani, ispunjeni novitetnim iskustvima, prirodnom tragalačkom radoznalošću i zvezdano rasutim povodima iščuđivanja, u svesti bića traju znatno duže od dana odraslog doba - predstavlja drugu krajnost naših doživljaja sveta u čijem srednjem Putu, dečije nevinoj mudrosti, počiva nepredvidljivo-ponavljajuća, novitetno-periodična, evolutivno-umirujuća harmonija našeg iskustva. Iako se svako posmatranje i rezonovanje nužno zasnivaju na izvesnim pretpostavljenim, tautološkim vezama i tvrdnjama, sa osećanjem čuđenja i traganja, umesto uglavnom potvrđivanja naših predrasudnih očekivanja u našim interaktivnim posmatranjima, stvaraćemo novitetne zaključke i impresije, uistinu ne samo uspavljujuće pre-poznavati, već zaista budno i radosno u-poznavati bližnja bića i čitav svet.

Ne samo da su svako čulo i svaki senzor osetljivi isključivo na razlike8, na modulacije neprekidnih cikličnih tokova koji poput reke protiču »talasovodima« naših opažajnih sistema - čineći da nas umirenost našeg bića može činiti duboko osetljivim za najfinije šumove Prirode -, već, na primer, naš vizuelni čulni sistem još na nivou mrežnjače započinje sa »kompresovanjem« interpretiranih eksternih impulsa, čineći da su poruke koje stižu u odgovarajuće moždane centre već redundantne, spontanim, prirodnim kategorizovanjem zbijene strukture46 koje se, zatim, u skladu sa epistemološkim, vrednosnim kriterijuma individue dodatno kategorizuju. Ne samo da, tako, prirodne putanje koje čine izvorne inicijacije životnih opažaja, oblikuju živa bića, dok živa bića svojom kreativnom aktivnošću oblikuju ove prirodne inicijacije - oličavajući nam povratno spregnutu, neprekidno evolutivnu interakciju između Prirode i njenih očiju -, već i naše biološke osnove oblikuju naše vrednosne koncepte i porive, dok naše temeljne vrednosti oblikuju naše biološke organizacije, čineći dragulje naših srca kreativnim središtima iz kojih zrači svetlost evolutivnog produhovljenja celokupne životnosti. I kao što se u legendarnom filmu »Rašomon«, sa promenom perspektiva posmatranja naizgled identičnog, »objektivnog« događaja, suštinski menja njegova slika, i svako biće sveta poseduje jedinstvenu, u svakom trenutku neponovljivu predstavu sveta u skladu sa neponovljivom kako sopstvenom fizičkom i saznajnom strukturom, tako i tokom prirodnih procesa, »jer se zvezda razlikuje od zvezde po sjaju« (Korinćani I 15:41), te »niko ne može u istu reku dva puta ući, jer ni čovek ni reka nisu nikada isti«, kao što je smatrao Heraklit. Naše biće, stoga, neprekidno stvara, iscrtava svoj svet u dodiru sa prirodnim podsticajima. Svaki put kada neko izgovori da »svet je divan«, možda ćemo

68

kroz znanje o ko-kreaciji uvek jedinstvenih i neponovljivih svetova iz perspektive svakog bića Kosmosa, u daljini čuti odzvanjanje ne samo »Ti si divan«23, već i »dodir između Tebe i Prirode je divan«, jer subjekat i objekat predstavljaju nerazlučivo spojene polove ko-kreacije svakog detalja bilo kog saznajnog sveta.

Svet, tako, nije ni solipsistički izum našeg uma, niti skup objektivnih fluktuacija prostorno-vremenskog supstrata, nezavisnog od suštine našeg bića i naših htenja, već sve što postoji jeste evolutivni dodir između najdubljih konstelacija bića i božanski učiteljske Prirode, na putu razvoja nebeske čistoće našeg duha i kraljevstva Božijeg uspavanog u celini Kosmosa. Stoga se svaki vid »magijske« manipulativnosti – odslikane bilo objektivističkom ljutnjom deteta kada se saplete o kamen i okrivi ga za loše namere147, ili solipsističkom razdraženošću kada se putanje njegovog sveta ne kreću onako kako im ono naredi - te svaki vid osećanja usamljenosti i mentalno-emotivne izolacije od ostatka našeg sveta, slično kao i svaka druga finija manipulativna igra prema crtama našeg sveta i drugim bićima, preobražavaju u prosvetljene saznajne crte sa shvatanjem da je svaki naš doživljaj i svaki tračak našeg iskustva putokaz u učenju sa božanskom Prirodom (te da svaki kosmički kamenčić poseduje svoj smisao za nekoga, kao što je cirkuski pajac hrabrio tužnu Đelsominu u filmu »La strada«, pozivajući nas umesto razarajućih ljutnji ili depresivnih obeznađenosti na blistavu, kreativnu začuđenost prema tajanstvenim porukama i poreklu putanja izbrazdanih u svakom kamenčiću na našem dlanu), Prirodom koja nas svojom beskrajnom ljubavlju uči kako da postanemo nova Sunca, da ispunimo zvezdane ideale bića koja dajući i ne išteći ništa zauzvrat stvaraju, hrane i obnavljaju čitave svetove čudesnih saznanja, praveći nove zvezde i prostirući put božanskog stvaranja u beskraj. Slično kao što se uspešno putovanje morima na brodu sa jedrima zasniva na usklađenoj veštini jedriličarstva i uzdanju u puteve vetrova, oblaka, zvezda i morskih struja, i ispunjenje puta evolucije počiva u tanano oplođenoj igri najdubljih težnji saznajnog bića i naučene snalažljivosti sa jedne, i putanja prirodnog supstrata sa druge strane.

Svaki put poseduje dve strane, i kroz igru prirodnih polariteta se razvija svet. Put predstavlja divan simbol uređenja sveta, jer istovremena razdvojenost i spojenost koju označava svaki put predstavlja divnu metaforu nužnosti razdvojenosti bića Prirode od Boga u svrhu postanka sveta raznolikih putanja, sveta informacija i saznanja. U prirodi životnosti je stvaranje novoga, pretvaranje jedinstvenih celovitosti u nove razlike, u nove grane i pupoljke novih plodova Prirode, da bi se svi oni usrećujuće ponovo vratili u svetlost jedinstva. Simbol evolutivnog razvoja, informativnog bogaćenja sveta i grananja svetskog stabla znanja, ogleda se u morskoj zvezdi koja napušta zadovoljnu družinu (hegelijanska teza) u potrazi za svojim putem, stvarajući tako Put razdvojenosti (hegelijanska antiteza), ali i čežnjivo, duboko u srcu nošeno jedinstvo ka kome će ona svojim kreativnim postupcima budućnosti težiti, i u dostizanju koga (hegelijanska sinteza) će dovoditi sebe i svet do novih, lepotnijih stanja životnosti.

Sve što postoji je put, i suština svakog vida religioznosti je put pružanja našeg bića prema Bogu, čitavom svetu, svakom njegovom biću. Ne postoji, stoga, ništa što je objektivno, odvojeno i nezavisno od nas. »...Never send me to know for whom the bell tolls; it tolls for thee«, podsetio bi nas Džon Don, i svaki zvuk, svaka informacija pokazuju na relaciju sa Tobom, koja tako postaje prosvetljujući centar referentnog sistema subjektovih saznanja. I tada, naša odgovornost za kako nezgodne situacije, tako i stvaranje lepote svuda oko nas, prestaje da bude učaurena i ograničeno lokalizovana, već

69

se pretvara u put našeg dodira sa svetom, put koji se prostire na sve postojeće, čime naše misli i postupke možemo mudro i prosvetljujuće smatrati duboko odgovornima za događaje u najudaljenijim delovima sveta i u naizgled najmanje povezanim životima bližnjih bića, čineći nas blaženo zamišljenima nad svakim listom deteline koji se odcepi u more, nad svakim zvonom i šumom vetra čije melodije, noseći poruke srcu našeg duhovnog puta, prolamaju vazduh na putu ka nama.

Svaki vid evolucije postaje time ko-evolucija, uzajamno unapređivanje svesti i osetljivosti živih bića i oplemenjujuće vajanje njihove životne sredine, slično kao i uvek uporedno i zajedničko evoluiranje bića uronjenih u bliske ekosistemske interakcije. Dobrota kojom se odnosimo prema svetu i drugim bićima odražava se, tako, na oplemenjivanje i sopstvenog bića, dok, sa druge strane, brižno usavršavanje sopstvenih pogleda na svet, jezgrovitih vrednosti i bližnjima okrenutih želja i pružanja ruku, dovodi do spontanog ulepšavanja celokupnog kako živog sveta, tako i najudaljenijih kamenčića koje tada neka daleka mora radosno talasaju, odzvanjajući Kosmosu biserno peščane dodire harmonija ko-kreacije sveta. Istraživanja sveta »oko nas«, tako, postaju identična spuštanjima do suštine našeg bića, dok nam produbljivanje tajni predrasudnih i bioloških osnova naših pogleda na svet, u beskraj otvara nove predele i horizonte prirodne uređenosti. Neo-darvinovsko shvatanje evolucije kao procesa transformacije koji se odigrava u nama, nezavisno od naše sredine, i neo-lamarkovsko shvatanje po kojem se evolucija odigrava kroz adaptaciju bića sredini, dakle suštinski nezavisno od saznajnog jezgra samog bića, stapaju se tako u isprepletenu celinu. Evolucija postaje put, dodir između naših najdubljih težnji i nevidljive, tajnovito božanske Prirode, Prirode koja »voli da se skriva«176, kao što je smatrao Parmenid.

I u tom Putu, naše najdublje želje, poput ozvezdanog neba, uvek se ispunjavaju, naši snovi kao najdublje vizije našeg bića postaju stvarnosti i kakve snove gajimo, takvi i postajemo. Naši talenti, inteligencija i intuicija ne predstavljaju »urođene« i same-po-sebi ostvarujuće kvalitete, već ishode susreta naših sopstvenih težnji i želja sa bezbrojnim voljama drugih bića, u mikrokosmosu našeg uma. »Gde nema vizije, ljudska vrsta nestaje« (Priče Solomonove 29:18), pisao je car Solomon, podsećajući nas na kontinualnu samo-kreaciju i isceljenje naših bića kroz naše vizije, dok je Hajnc fon Ferster govorio: »Neka bude vizija: i bi svetlost«50, slažući se sa Isusovom porukom da »vi ste svetlost sveta« (Matej 5:14), da naša dobrota i plemenite težnje ka obasjavanju životnosti našeg sveta svetlošću, čine da nas sve Sunce zaista obasipa svojom svetlošću. Jer, zaista, ono što vidimo, to i postajemo: mi koji jesmo naš svet, svet koji ko-kreiramo sa svakim životnim trenutkom. Golgeter koji stremi ka golu obasjan željom za njegovim postizanjem, stvarajući u sebi predeo koji podseća na Sunčev zalazak i mio ples sambe na uzavreloj peščanoj plaži, zna da je buđenje finalne vizije postignutog gola u srcu preče od svake promišljene trenutne analize povoljnog načina šutiranja lopte i gađanja mete. Slično tome, predanošću viđenju, odnosno stvaranju duhovne svetlosti u drugim bićima, na tihi način prosvetljujemo suštinu njihovih i sopstvenog bića. Iz okvira autopoietičke teorije znamo da se životni sistemi karakterišu neprekidnom samo-generacijom, cikličnim procesima u kojima svaki element neprekidno gradi ostale elemente bića, i analogno tome i mi sa našim posmatranjem i interpretacijama (nerazdvojivim od procesa posmatranja, jer nema čulnog opažanja bez implicitne interpretacije u kojoj učestvuju naša svesna i podsvesna očekivanja, navike i saznajne, fizičke i biološke strukture) stvaramo naš svet. Jer, ako zaista »vidimo sebe očima drugih«, kao što je smatrao Viktor

70

Frankl, tada uviđanjem nebeske lepote i izvorne mudrosti u bićima našeg sveta, tiho i neprimetno sledimo Božiji, krotki i jurodivski put stvaranja sveta sreće, radosti i mira. I upravo zato je nužno prosvetljivati korene sopstvenih pogleda na svet, znajući da osuđujući svet podsećamo na »majmuna koji se ruga sopstvenom odrazu u ogledalu«117, te da »čulni organi jesu svojevrsne teorije«128,147 (kao što je smatrao Karl Poper) koje ne primaju impulse objektivnog sveta, već ga neprekidno implicitno interpretiraju i stvaraju.

S obzirom da sve naučne, umetničke, filosofske i svakodnevne jezičke predstave sveta predstavljaju - kao posledica neponovljivih jedinstvenosti sveta iz svake saznajne perspektive i neizvodljivosti dosezanja stvari-po-sebi, već samo ishoda naših spoznajnih dodira sa Bićem sveta – samo metafore, ali ne i istinitosne odraze stvarnosti (a primetimo da se sa intenzitetom kriterijuma istinitosti koji neka društvena ideja propagira, uvećava i tragičan opseg njenih dejstava), i prosvetljena razmišljanja budućnosti vidim – slično Aristotelu, utemeljivaču savremene logičke analize, lišene metafizičkog elementa, koji je smatrao da »što sam više upućen na sebe i što sam usamljeniji, utoliko više postajem ljubitelj mita«176, i Martinu Hajdegeru koji je pisao da »mišljenje u budućnosti više neće biti filosofija. Ono treba da siđe do siromaštva svoje prethodne suštine. Mišljenje sabira jezik u jednostavne priče«176 – u povratku na »igru staklenih perli«, na tanano pletenje poetskih, inspirativnih sa jedne, i racionalnih izražajnih putanja sa druge strane, u neraskidivo isprepletene, harmonične celine. Jer, vera i znanje, lepota i razum moraju biti nerazlučivo uzajamno prožeti i međusobno potencirajući u svakom obliku duboko-etičkog vida ljudskog znanja. A znajući da svaki oblik eksplicitovanog ljudskog znanja predstavlja skup isprepletanih metafora, metafora koje nastaju u dodiru horizonata interpretirajućeg bića i stvaralačkog bića188, moći ćemo u svakom ljudskom ili civilizacijskom delu zanemariti njihov eventualni prepotentni implicitni imperativ istinitosnog kazivanja (a »istina je rat«167, kako je imao običaj da kaže Hajnc fon Ferster) i pronaći povode divljenja u njihovom sistemskom, opštem karakteru koji ih, poput Isusovih i svih drugih, mudrih religijskih priča, može činiti relevantnim opisom i etičko-estetskim putokazom u svakoj aktuelnoj ili zamišljenoj životnoj situaciji.

Održavanje znanja da svaki kvalitet je put, ko-kreativni plod na relaciji između našeg bića i Prirode, spontano i naše telesne, jezičke i mislene izražaje nahodi u smeru ne egocentričnosti, dominantnosti, ali ne ni gubljenja dubokog osećaja odgovornosti i aktivne kreativnosti, već skromne uravnoteženosti, »srednjeg Puta« koji nas vodi kroz prihvatanje kako realizma i uvažavanja tuđih iskustava, tako i duboko ukorenjenog konstruktivističkog osećanja odgovornosti, jer mi, našim mislima i temeljnim željama zaista stvaramo svet u dodiru sa učiteljskom Prirodom. Tako se i objektivistički stavovi tipa: »Ova muzika je dobra«, preobražavaju u skromne izražaje tipa: »Dopada mi se ova muzika« (iako naš jezik ne može izbeći objektivističku eksplicitnost i postaviti referentne centre izražaja na relacije, glagole, skromno skrivajući krajnje tačke ovih odnosa iza naših saznajnih horizonata), a referentni centri svakog našeg izraza se pomeraju od solipsistički zamišljenog jezgra našeg bića ili hladnog i nasumičnog, objektivnog sveta, na put koji spaja naše saznajne svetove sa božanskom Prirodom. Iako strogi objektivistički stavovi zvuče autoritativno, prividno snažno, znalački i emotivnim pritiskom pozivaju na promene u saznajnim svetovima drugih bića, istinska snaga leži u skromnim, tihim izjavama, jer tiha voda je ta koja breg roni. Nakon pozivanja Nebeske vatre i trijumfa nad Valovim prorocima (Carevi I 18:37-39), prorok Ilija, osećajući se ne ushićeno, već tužno (jer, »u svakoj pobedi ima mnogo suza« (Tao Te Ćing 31)), odlazi u

71

divljinu, seda ispod krošnje drveta smreke i, poput Džordža Bejlija u filmu »It's a wonderful life«, u vrhuncu sopstvene tuge i beznađa, inicira pojavljivanje anđela koji ga ohrabruje, čineći da Ilija krene na put ka Planini Horeb na gori Sinajskoj gde će se susresti sa Gospodom. »I reče on, idi napred i stani nad planinom pred Gospoda. I gle, Gospod prođe, i veliki i snažni vetar rascepi planine, i razlomi stene pred Gospodom; ali Gospod ne beše u vetru: i nakon vetra, zemljotres; ali Gospod ne beše u zemljotresu: i nakon zemljotresa, vatra; ali Gospod ne beše u vatri: i nakon vatre, dođe glas, miran i tih«37 (Carevi I 19:11-12). I zaista, iako smo danas okruženi vrednovanjima gromoglasnih izjava i raspirujućih pokliča, prava snaga i iskrene zvezde-vodilje počivaju u malim, tihim glasovima, u skromnim i nenametljivim porukama i mirnim, idiličnim, impresionističkim pogledima na svet, prirodnim ambijentima i pejzažima.

Iz teorije igara se mogu izvesti zaključci da dok težnje ka hitrim i hirovitim postizanjima koliko god mirotvornih i harmoničnih rešenja, rezultuju u buđenju dugotrajnih nesklada i nerazumevanja, dopuštanja polaganog i prirodnog rascvetavanja naših ideja u vidu divnih, oplemenjavajućih ostvarenja dovode do uobličavanja čitavih sistema u pitanju u istinski harmonične konture22. Istraživanja na osnovama sistemske teorije su slično pokazala da ekonomski projekti sa idealom »get big fast« predstavljaju dugotrajno uspešne i održive sisteme samo u retkim uslovima, kada se niz sistemskih efekata spontano povoljno usaglasi119, a sa dubokim znanjem da naše najdublje težnje, naša duša, poput Sunca, okružena planetama vere, temeljnih težnji, nadanja i priželjkivanja, učestvuje u ko-kreaciji čitavog sveta u dodiru sa Božijom, učiteljskom Prirodom, sa svim postojećim, rađa se i znanje da nije nužno našom glasnoćom, eksplicitovanom, propovedajućom etikom, već tihom i neprimetnom, implicitnom dobrotom, menjati svet u smeru napretka i jednake dobrote. Umesto eksplicitovane dobrote, dobrote koja se krije samo u rečima i plitkim delima koja oličavaju našu uglađenost i pristojnost, neophodno je negovati dobrotu i herojstvo na nivou naših najdubljih, implicitnih težnji i izraza, na nivou jezika našeg srca. Jer, reči prijemčivosti i blagonaklonosti u osnovi kojih se kriju težnje ka odricanju i odbacivanju, osećanja nezadovoljstva susretanim bićima i strah koji emitujemo u našim susretima naspram radosti i slobodnih istraživačkih, ali suptilnih, nemanipulativnih i nedodirujućih poriva, samo na površini doprinose harmoničnom usklađivanju globalne životnosti, dok korenite putanje nastavljaju da progrizaju čitav svet na mnogo dubljim nivoima, neprimetno prouzrokujući nezadovoljstva, disharmonije i sukobe. Jer, »kada se lovac ustremi na svoj plen, peva slatku pesmu da ga očara«, ali »sva dela budalastih su nalik brzo izbrisanim brazdama na vodi, a dela svetaca su poput ugraviranih linija na kamenu. Premda mogu biti mala, ostaju trajna (podsećajući nas na reči cara Solomona da »kako uragan (a »uragan je vihor kome se žuri«, kako nas podseća jedan aforizam) prođe, tako i rđavih nema više: ali pravedni su večni temelj« (Priče Solomonove 10:25), prim.a.)...Iako možemo živeti u visokoj društvenosti, ne mora postojati bliskost poput vode i lotosa. Sveti ljudi mogu živeti daleko razdvojeni, a ipak biti radosno sjedinjeni poput meseca i vodenih ljiljana«101, kako nas je učio drevni ratnik Nagarđuna. Poznato je da – s obzirom da plamen koji se brzo rasplamsa, brzo i ugasne - dok se intenzivno reklamirana, eksplozivno popularizujuća ljudska dela nakon određenog vremena gase i postaju zaboravljena, tiha i neprimetna, nenametljiva dela, godinama i vekovima polako nalazeći svoje mesto u istoriji ljudske civilizacije, postaju duboko uticajni i značajni izvori inspiracije, zaista menjajući čitav svet. Za razliku od meteorita koji samo prohuje

72

nebeskim svodom ili heliocentričnih planeta i drugih satelita koji, sijajući reflektovanjem Sunčeve svetlosti, brzo zamaknu iza horizonta, zvezdani, iz dubine svoje egzistencije sagorevajući izvori, čijoj svetlosti je potrebno puno, puno vremena da pristigne do nas, dugotrajno i poverljivo konzistentno obasjavaju naše duhovno čežnjivo nebo svojim divnim značenjima138.

I sa druge strane, mudro posmatranje sveta nikada ne postaje trenutno i eksplozivno fascinirano susretima sa bićima i putanjama sveta, već je okruženo znanjem da razumevanje svih velikih i važnih životnih ideja zahteva njihova dugotrajna glačanja, preispitivanja i graviranja ne samo duž peščanih dina puteva po kojima hodimo, već i širom reka života koje struje u nama i u Suncima koja se svakog dana rađaju u dubinama našeg stomaka i svetim jedinstvom obasjavaju naše mirno i prisebno, nečujno meditativno biće. »Samo se na pijaci čovek presreće sa Da? ili Ne? Sporo je iskustvo svih dubokih fontana: dugo moraju one čekati dok ne saznaju šta je zapalo u njihove dubine«116, pisao je Fridrih Niče, podsećajući nas na fuzzy prirodu svakog prirodnog odgovora, rešenja i putokaza, kao i ne na brzinu i lakomislenost, već radosnu dubinu i budnu, hitru sporost kao na puteve mudrih razmišljanja. Ipak, ponekada sa dubokim intuitivnim osećajem držeći na dlanu izvesne putokazne linije, u nama se može razbuditi neobjašnjiva, prosvetljujuća impresioniranost, čiji se razlozi tek kasnije, kroz mnogo protečenih voda, pojave, podsećajući nas na važnost mudrog i pažljivog, poverljivog i jezgrovitog, poput veštine Tao konjušara Jina157, dodirivanja i upoznavanja prirodnih putanja.

Na sličan način kao što želeći da plivamo nečujno, neprimetno, ne praveći nijednog vala, poput Tao plivača, namesto težnji ka maksimiziranju brzine našeg kretanja, namesto nestrpljivosti i cilja na našem umu, moramo se naučiti da upravo u putu ka vrhovima planina opstaju njeni plodni predeli, te da svaki naš zamah i pokret moraju odisati mirom i predanošću datom trenutku postojanja, i rukovođenje našim životnim postupcima može dostići savršenu harmoniju sa Prirodom, harmoniju »zlatnih« vremena o kojoj se sanjalo u doba procvata Tao filosofije, u kojoj bića »ne ostavljaju traga«, samo kada naše ideale brzine i neprekidnog rasta zamenimo ravnotežama, optimalnostima i srednjim putevima. Jer, tajna lepote doživljaja sveta nikada ne počiva u samo jednoj, bilo stvaralačkoj, bilo interpretativnoj strani saznajnih interakcija, već u njihovim susretima, u obogaćujućem, evolutivnom razumevanju koje se rađa u preseku horizonata dubokih težnji koje nevidljivo sveobuhvataju vidljive crte i dela, kao i skrivene misli i osećanja bića u dodiru. Umesto objektivnih, materijalističkih pristupa i kvaliteta, ili solipsističkih, subjektivno idealističkih izuma crta sveta, tako se postavlja put, dijalog, dodir, aktivno upoznavanje i uzajamno istraživanje kao potencijal beskrajnih kreativnih iskri na putu evolucije životnosti. Jer, svaka evolucija je ko-evolucija, i sve što je zaista dobro i održivo za celotnu Prirodu, dobro je i za nas, i obrnuto: ono što je zaista, dugoročno i u holističkom, sveobuhvatnom kontekstu zaista dobro i prosvetljujuće za naše biće, dobro je i za čitavu Prirodu, Prirodu koja crta pravo krivim linijama, čineći da su često duži, krivudavi, teži i naporniji putevi stvaralačkiji i zaista pravi, da su »uska vrata i stešnjen put koji vode u život« (Matej 7:14), da naši skromni izbori predstavljaju najbogatije izbore, da putevi prašine vode vodama čistote, da putevi beskrajnog davanja vode plodnom izobilju, i obrnuto.

Sa znanjem da naš svet predstavlja plod igre uma i Prirode, i naša odgovornost i smislenost sveta se paralelno prostiru, donoseći nam nove koloseke znanja i divljenja.

73

Jer, danas je odricanje odgovornosti kroz prihvatanje sveta objektivnosti i nezavisnosti od naših saznajnih, emotivnih i opšte-temeljnih perspektiva egzistencije, postalo toliko popularno da se u većini izražaja može nazreti implicitno prebacivanje sopstvenih odgovornosti za izgled našeg sveta na druga bića, na Prirodu, na sudbinu, Tvorca, na inertne i nasumične fizičke zakone, na determinističku, kompjutersku prirodu sveta, na socijalna pravila ponašanja, visoke političke odluke i stavove i slično. Savremene objektivističke ideje na osnovu kojih se u eksternim događanjima krije tajna životnih zadovoljstava - doprinoseći stvaranju savremenih zavisti ne prema tuđim unutrašnjim doživljajima, već prema eksternim okruženjima u kojima plutaju bića, te nastanku mnogobrojnih sukoba, iniciranih idejama da se menjanjem sveta, a ne njegovog subjektivnog doživljaja postiže sreća – čine, takođe, suštinska prebacivanja odgovornosti za stanje našeg sveta, i to od svesnog oblikovanja naših etičko-estetskih temeljitih stavova na kojima se grade čudesne ispunjenosti u susretu sa najskromnijim putanjama sveta, do zaboravljanja na unapređenje suštine naših pogleda na svet i zamišljanja tuđih, udaljenih i inertnih svetova kao prividnih ključeva sreće. Današnja pozivanja na eksplozije na Suncu kao na uzroke klimatskih promena, umesto na temeljne vrednosti savremene potrošačke kulture i sledujuće pozivanje na modifikovanje prvenstveno sopstvenih stavova i težnji, pa tek potom i uređenosti sveta, predstavljaju tipične primere ovakvih objektivističkih prebacivanja odgovornosti, i pored toga što je optimalni put uvek srednji Put, put koji se pruža između, za-jedno sa nama i Prirodom, nama i svim postojećim. Sunce koje rađa nove dane u očima planetarnih bića samo u objektivističkim predstavama sveta predstavlja inertno kosmičko telo koje nezavisno od našeg doživljaja sveta, priča svoje priče, slepo obavlja svoj osvetljavajući posao, dok u svetom, ko-kreirajućem doživljaju stvarnosti znamo da je ono, slično kao i svaki detalj Prirode, metafora jednog dubljeg, analognog Sunca u nama samima, da je ono divan znak koji vodi u srce našeg bića, u jezgro svetlosti duha i da, stoga, upravo vera i plemenite težnje koje nosimo u nama čine da se ono svakodnevno rađa i blagosilja svojom svetlošću životnu raznovrsnost našeg sveta. »Obsodijansku pahulju i silicijumski čip pogađa svetlost iste logorske vatre koja se prenosila od ruke do ruke od kada se ljudski um začeo«46 stav je Džordža Dajsona koji nam odslikava Sunce i čitav svet poput olimpijske baklje koju su nečije duhovne brižnosti i saosećajna požrtvovanja postavila u naše ruke, čineći nas neizmerno odgovornima da ovaj večni plamen života održimo i u još divnijem obliku predamo futurističkim i sve spiritualnijim svetovima ka kojima se krećemo.

S obzirom na uzajamnost uticaja božanske Prirode i naših temeljnih težnji u svakom ostvarenju, rađanju svake informacije našeg sveta, ne samo relaksirajuće prepuštanje našem biću da zamahuje mirne talasiće, harmonične uzdahe i izdahe širom mora našeg bića, niti samo prepuštanje tajnama, skriveno realističnoj Prirodi, nosi sa sobom put savršene harmonije, već istovremeno prepuštanje i sopstvenom biću i Putu Prirode, njihovom iskrenom, srce-otvarajućem, predanom dodiru tokom, na primer, svakog umirujućeg utonjavanja u san, predstavlja put divnog, adaptivno-evolutivnog utapanja u jedinstvo uma i Prirode. Molitveni, iskreni dodir jezgra našeg bića i tajnovite Prirode, otvara nam puteve plodonosnog mira, radosnih otkrovenja i božanskih saznanja.

Tajna našeg duhovnog uspinjanja, božanskih iskri i plodova duhovnog ovaploćenja, počiva ne samo u divnim eksternim putanjama sveta i našem pasivnom predavanju njima, već u aktivnoj interakciji između saznajnog uma, čitavog našeg bića ispunjenog tragalačkim pitanjima i mističnom otvorenošću sa jedne, i putanja Prirode sa

74

druge strane. Dobre i zle, povoljne i narušavajuće putanje i harmonije sveta nikada ne postoje nezavisno od naših, bilo direktnih, perceptivnih ko-kreacija ili indirektnih, misaono-reflektivnih interpretacija. Ko-kreacija svakog detalja našeg sveta je uslovljena našim najdubljim težnjama i saznajnim osnovama, a svaki vid sujevernog demonstva, primitivnog, magijskog verovanja u egzistenciju potlačujućih, bilo »zlih« ili »dobrih« sila u svetu se, kroz otkrovenje stvaranja sveta u dodiru naših saznajnih težnji i skrivenih, božanskih temelja Prirode, pretvara u poverljivu i svetlu svest, prosvetljenu znanjem da mi, naše najdublje težnje i htenja, u sprezi sa nevidljivom, božanskom Prirodom, jesmo gospodari naše sudbine, slobodni da prividno bilo otkrivajuće ili izumljujuće, ali zapravo uvek ko-kreirajuće, kroz dodir naših saznajnih težnji i Puta Prirode, učeći stvaramo svet. Traganje za našom srećom koja, poput zakopanog blaga, postoji u nekom ambijentu Prirode, nezavisno od naših suštinskih, trenutnih težnji, nas može samo podsetiti na Sunčevu dugu i ćup sa blagom koji se krije u njenom podnožju, ćup neuhvatljiv jer Sunčeva duga uvek opstaje u relaciji između naših očiju, naše perspektive posmatranja sveta i položaja Sunca. Slično tome, kroz dodir Prirode - božanskog ideala odslikanog metaforom Sunca koje stvara život, ne išteći ništa zauzvrat – i saznajnih bića, rađa se čitav svet, svaka putanja, linija i nota muzike Kosmosa. U svakom predelu Prirode i u svakoj životnoj situaciji, stoga, možemo podešavanjem kompasa našeg srca, doživeti prosvetljujuću sveprisutnost našeg bića, trenutke beskrajne radosti i stapanja u prirodnu celinu, trenutke znanja da sve stvari, dobre i loše, i mi sa njima, neumitno pratimo Put Prirode, Prirode za koju tada znamo da je »beskrajna lopta čija je površina nigde, a centar posvuda«.

Svaka crtica sveta, svaki njegov kvalitet, sve što može pod bilo kojim uslovima postojati predstavlja ishod dodira, puta između dveju saznajnih polova. S obzirom da ne samo da različite fizičke metode opisivanja prividno istih predela stvarnosti rezultuju često u drastičnom uzajamnom odskakanju dobijenih vrednosti i »stanja stvari«105, već i da, uopšte, različita bića ne vide slike istog, objektivnog sveta, već svako od njih kontinualno stvara, ko-kreira u dodiru sa Prirodom svoj posebni svet, i svaki opis Prirode se mora pozivati na dve strane, posmatračku, epistemološku i prirodnu, ontološku, te moramo biti svesni merne aparature, naše biološke strukture i saznajnih predrasuda pri razumevanju opisa svakog naučnog rezultata i zaključka. Svaka definicija, stoga, mora biti izvedena iz relacija saznajnog entiteta i Prirode – te tako informacija može biti »(ontološka) razlika koja pravi (epistemološku) razliku« (premda bih, postavljajući referentni centar na samu relaciju, informaciju pre definisao kao »pravljenje (epistemološke) razlike (ontološkom) razlikom«), putanja može biti »pružanje pažnje duž granice koja čini primarnu, perceptivnu razliku« itd. - pri čemu, naravno, jezgra našeg bića i Prirode, duša i Bog, u krajnjim slučajevima, ostaju nedefinisani, skriveni u našim jezičkim ekspresijama, otelotvoravajući tako biblijsku zapoved da »ne uzimajmo uzalud imena Gospoda Boga svojega« (Mojsije II 20:7). Premda je savremeno naučno-filosofsko razmišljanje i izražavanje zasnovano na tradiciji eksplicitovanja i definisanja svih upotrebnih pojmova, neprirodnost ovakvog prilaza i ukazivanje na nužnost egzistencije elementa mističnosti u svakom vidu filosofije, nauke i ljudskog znanja, na nužnost uravnotežavanja vere i razuma, intuicije i logike, rađa se iz izranjanja niza cirkularnih definicija ili zatvorenih lanaca definicija, sa iole produbljenim osnovama našeg znanja, sa istraživanjem saznajnih i racionalnih temelja na kojima stoje zaključci svakog oblika ljudskog rezonovanja. Znanje da se srca lepote, božanske esencije našeg postojanja i

75

duhovno-društvenih putokaza, ne mogu eksplicitovati, već uvek moraju opstajati na nevidljivim temeljima davanja našeg bića svetu, čini nas uistinu mudrim ljudskim bićima, ovenčanima u tajnovitim i mističnim osmesima koji pozivaju na čuđenje i traganje za enigmom življenja, za skrivenim blagom religioznog traganja.

Prihvatanje relativnosti iskustava i ne-znanja koje uokvirava naše posmatranje i predviđanje efekata određenih prirodnih pojava i ponašanja na tuđe saznajne svetove, znaci su ogledanja duboke etike na našim saznajnim temeljima. Jer, dok su takmičarski duh, egocentričnost, odvažnost i uzdizanje sopstvenog bića u našim društvenim odnosima, usko povezani sa apsolutističkim »poznavanjem« (šta je »dobro« za druga bića) i manipulativnim doživljavanjem drugih bića poput lutaka vezanih za kruto drvenu dršku našeg ega, znanje da ono što je dobro za nas, ne mora biti dobro za sva druga bića u svakom drugom iskustvenom kontekstu, pruža se ruku uz ruku sa ne takmičarskim, već blagodetno uzajamno uzdižućim doživljavanjem bližnjih bića kao naše braće i sestara, očeva i majki, sinova i kćerki. I sa ovakvim stavom mora, mora u koje se ulivaju sve reke u potrazi za zaštitom, duhovnom potporom, utehom i osnaženjem, današnja rutinska ogovaranja i pokazivanja na sopstvena nezadovoljstva, kao načina da se spuštanjem drugih pokažu sopstvena veličina i vrednost, pretvaraju se u uzajamno uzdizanje, podizanje, čedno posmatranje sveta sa vratom žirafe usmerene ka svetlucavim zvezdama.

Umesto zaslepljujuće fiksiranog, ratobornog ubeđivanja bližnjih bića u isključivu istinitost i ispravnost sopstvenih stavova, ideja, te vrednosnih kriterijuma i orijentacija, umesto insistiranja da se svi povinuju našim pogledima na svet, našim shvatanjima i kreativnim vodiljama, sa prihvatanjem jedinstvenosti i neponovljivosti iskustva iz svake saznajne perspektive Kosmosa, postavlja se susret sa pruženim rukama budne odgovornosti, sveprihvatanja i ne predrasudnog potvrđivanja, već nepredvidljivog i otvorenog, radoznalog upoznavanja, prožetog milim treptanjem toplih očiju u kojima teku blage vode poverenja i radosnih saživljavanja, očiju koje duboko znaju da pošto svaki kvalitet, svaka crtica svačijeg sveta predstavlja ko-kreativni put između duše i Prirode, sve zaista počiva u svemu; cela Vaseljena prožima životom svako zrnce peska, svaki naš mio pogled ili pomisao veselo, u talasima plove Vasionom, svaka naša temeljita pretpostavka i božanskost duše se ogledaju u svakom deliću našeg sveta, dok prisustvo Boga pulsira večnošću u svakom zrncu Kosmosa. Temelji naše duše i Boga se nikada ne mogu direktno sagledati, već se njihovi neprekidni evolutivni, ko-kreativni dodiri u kojima se rađa i razvija čitav svet našeg iskustva, mogu očitavati u svakoj, i najmanjoj crtici našeg sveta. Tada, u ravnoteži Puta, ne samo da se sve obeznađene usamljenosti koje nose jednostranosti bilo solipsizma ili objektivnog realizma pretvaraju u beskrajno plodonosne dodire, već i svaka naša društvena i ekološka razmena saznajnih i ontoloških temelja sa bićima sveta prestaje da bude monološko pričanje sebi, kao i ulagujuće povinovanje tuđim autoritetima - ne razvijanje novih, kreativnih podsticaja bićima sveta, već pasivno potvrđivanje njihovih stavova, ideja i puteva - i pretvara se u građenje mostova jednakosti, u svete, budne, istovremeno prisebne i duhovno obgrljujuće, prisajedinjavajuće susrete sa bićima sveta, omogućavaju nam da se naša isceljujuća kreativnost, kroz svetle snopove naše imaginacije, kroz zamišljanje voljenih bića u oblicima svete čistote, isusovske blagosti i dražesne dobrote, rascvetava obasipajući čitav svet cvetnim semenima saznajnih, zvezdanih divota.

»Neko se pruža ka bližnjima jer traži sebe, a neko da se izgubi«116, učio je Ničeov Zaratustra, opisujući nam krajnosti dominirajućeg solipsizma i odgovornosno-

76

redukujućeg objektivizma u muzici svete ljubavi, ali sa održanjem tople ravnoteže Puta, sa svakim našim istovremeno prisebnim i poverljivim pogledom, dodirom i sjajem naših vrlina, poniklima na mostu jednakosti koji spaja tanano osluškivanje našeg srca sa jedne, i predano pružanje našeg bića čitavom svetu i bližnjima sa druge strane, otkrivaćemo kako najdublje suštine našeg bića, tako i jezgra Prirode, božanske osnove našeg postojanja, pletući usput divne strune ko-kreacije sveta u dodirima naše duše i Boga, i dražesnih harfi koje povezuju bića Kosmosa u istovremeno duhovno budno i sanjalački opijeno, istovremeno svesno i prisebno, u sebi utonjeno stvaranje i spontano, slobodno prepuštanje melodijama i harmonijama sveta, te istovremeno dopuštanje da nas dirljive pesme kroz našu umirenost, stresno-apsorbujuće preplave inspirativnim osećanjima, suštinski nas uzdižući na putevima naše evolucije i evolucije čitavog sveta, kao i ne propuštajući da nas povremeno lelujave melodije navedu na spontani, sveispoljavajući i opuštajući ples. Jer, tek kada dopustimo da nas suze u grlu preplave naših budnim i mirnim uživljenostima u muziku sveta, iz našeg grla će moći da poteknu spontani glasovi osunčanih, ptičijih usklika, odraza čiste radosti i božanske blagosti.

I s obzirom da je čitav naš svet posledica neprekidnog ko-kreativnog dodira između naše duše i Gospodnje Prirode, te da je nastao iz sveobasjavajuće želje za samo-spoznajom i samo-realizacijom koja se - s obzirom da svest o postojanju bilo čega nužno podrazumeva nesavršeno spoznajnu podelu na posmatrača i posmatrano - proteže u beskonačnost divnih životnih opcija postojanja sveta, putanja saznanja i svetlih osećanja radosti, ogledanje celokupne Prirode u našoj svesti, u našem susretu sa njom kao ontološkim temeljima koji u sprezi sa našim najdubljim epistemološkim težnjama grade strune sa kojih se prostire ko-kreativna muzika čitavog našeg sveta i rađanje svakog njegovog delića, predstavlja srednji Put našeg duhovnog razvoja, činjenja svake ko-kreativne putanje našeg sveta, svake granice koja istovremeno spaja i razdvaja našu dušu i Prirodu u ovim uzajamnim, molitvenim ogledanjima, svetim Duhom.

Iz svesti o iscrtavanju svakog delića našeg sveta putem dodira saznajnih temelja našeg bića i božanskih osnova Prirode, između bezbrojnih divnih, opšte prosvetljujućih i oplemenjavajućih posledica, rascvetava se i znanje da se samo besna i razmažena, dečije manipulativna delanja karakterišu idealima direktnog, savršeno preciznog i vernog preslikavanja naših kreativnih ideja na prirodne supstrate našeg sveta, te da je svako istinski divno, spontano i neshvatljivo prosvetljujuće stvaranje prožeto spletom naših samostalnih kreativnih ideja i prepuštanja spontanom toku Prirode, osluškivanju njenih znakova i suptilnih ograničavajućih putokaza pri ispunjenju naših zamisli i otelotvoravanju dražesnih, nevidljivih muza naše duhovne inspirativnosti. Svako zaista divno, božansko stvaranje podrazumeva predavanje naše potpune kontrole i predvidljivog reda putanjama zajedničkog, uzajamnog stvaranja i evoluiranja, a rađanje novitetnih ideja kroz blještave susrete razumnih, logičkih čvorova i lavirinata sa inspirativnim, intuitivnim vodiljama ka njihovim rešenjima i osunčanim izlazima, te čudesni trenuci replikacije životnosti, izvornog postajanja dva od jednog, slično kao i Božije stvaranje sveta kroz prihvatanje slobodne volje živih bića (ali i obrnuto, stvaranje i evoluiranje sveta životnosti kroz prihvatanje božanske emanencije i duhovno dragocenih putokaza u svakom deliću Prirode), predstavljaju primere divotnih kreativnosti obeleženih ne manipulativnim držanjem svih končića lutkastih i beživotnih pokreta i dodira naših dela, već davanjem i poput zvezdanog neba rasipanjem čitavog sebe, svojih najdubljih izvorišta kreativnosti i plemenitih težnji na brižne i zadivljene dlanove bića sveta. Ideja o

77

mogućnostima antropocentričnog dizajniranja materijala i uređaja budućnosti »atom po atom«, bez obaziranja na samo-organizacijske vodilje Prirode, stoga, između ostalog, prepušta mesto harmoniji naše logičko-intuitivne kreativnosti i negovanja pragmatičkih zvezda-vodilja u srcu našeg bića sa jedne, i osluškivanju suptilnog govora Prirode, njenih sićušnih putokaza sa druge strane, evolutivnom koračanju ka poljima budućnosti kroz držanje za ruke naše zadivljene ljudskosti i božanske Prirode171. I svako naše prebiranje po kosmičkim tonovima koje naše biće spontano iznedruje sa svakim trenom našeg življenja, u svojoj zasenjujućoj lepoti biva prožeto harmonijom između ponovljive, kristalne uređenosti naših kreacija i spontane, meditativne i vodene prepuštenosti nečujnom govoru našeg srca, dopuštanju da se kako jezgro našeg jedinstvenog bića, tako i Put celotne Prirode istovremeno izraze kroz nas. Naša duboka odgovornost izgrađena na temeljima vere da sa svakim našim tonom isceljujemo bića Prirode, da na neprimetan način pred njima prostiremo zlatne puteve koji vode ka spoznajama njihove duše, čini da poput Sunca duboko uronjeni u sagorevanje sopstvene božanske suštine, iznedrujemo nadaleko pružajuće zrake svetlosti, zlatne i poverljive, putokazne odsjaje duž staza na kojima se prostiru brižni i pažljivi koraci tanano osetljivih i dražesno ljubopitljivih bića Prirode.

I kada se susretnemo sa objektivističkim stavovima negiranja ko-kreativne prirode sveta, iscrtavanja svakog njegovog detalja kroz dodir najdubljih vrednosti našeg duha i neprimetne, božanski učiteljske Prirode, ukazujući nam da se vidljivi i opipljivi kvaliteti svakog zajednički dostupnog objekta sveta mogu usaglasiti kao jednaki za sva ljudska bića, setimo se ne samo da ravnoteža zajedničkosti i posebnosti čini jednu od suštinskih životnih tajni (tajni života u kome znamo da samim tim što naš svet postoji, postoji nas barem dva), te da jedinstvene biološke strukture iscrtavaju u sprezi sa prirodnim inicijacijama nužno jedinstvene perceptivne svetove, već i da, premda se izvesne očigledne osobine zajednički doživljenih objekata mogu uvrstiti u jednake (implicitnim dogovorom usaglašene) kategorije, njihove nevidljive crte, oreoli duha koje oni prostiru oko sebe su jedinstveni za svako biće Kosmosa, čineći da u jednakim predelima, svako od nas vidi različite priče, uspomene, ideale prošlosti, krasotne snove i crte nedokučive lepote. Premda se za loptu u našem naručju možemo usaglasiti da je ona okrugla, da poseduje izvesnu boju, šarolikost i veličinu, njen unutrašnji sjaj, neopisivo more osećanja i internih životnih putanja koje svako od nas vidi u njoj, ne mogu se usaglasiti upravo jer pripadaju suštinskim putevima naših doživljaja sveta, putevima koji su poput ljubavi, vere, radosti, duha i Boga uvek skriveni i neeksplicitujući, ali istovremeno sveprisutni i sveprožimajući. Otkrivajući moć temeljnih, nevidljivih i suptilnih putanja našeg razmišljanja, doživljaja sveta i etičkih stanovišta koji rasprostiru svetli sklad čitavim našem bićem i svetom, u nama se budi i znanje da se blistavim mislima i čistoćom razuma, pročišćenjem najdubljih vrednosti našeg bića, svetlom dobrotom našeg srca, iscrtavanjem raznolikih detalja bića našeg sveta u konturama duševni prozirnog, osunčanog sjaja, privođenjem svih bića sveta u zajednicu našeg svetlog srca uistinu usavršavaju putevi našeg božanskog misionarstva.

Informativna i spiritualna evolucija Prirode se odigravaju paralelno, uzajamno potencirajuće, čineći da se temeljito produbljivanje jezgra našeg razmišljanja odražava i na bogatstvo naših kreativnih poduhvata, dok šarolikost informativnih pejzaža našeg sveta podstiče iscrtavanje sve uzvišenijih, božanstvenijih i milostivijih stepenica duha naših bića. Evolucija duha i sveta se, stoga, odigrava upravo na nivou ko-kreativnih

78

putanja rađanja sveta u očima bića Prirode. Sunce koje pozdravljamo na svom izlasku našim toplim mahanjem, tako, predstavlja mudri putokaz u jedno veliko Sunce duše koje gori u našim bićima, a naša bića i Priroda se kreću korak po korak, ruku uz ruku, uzajamno se ogledajući i zaljubljeno tonući u oči jedna drugih na putu naše zajedničke evolucije. Naš stupanj karmičkog uzvišenja, evolucije duha, ostvarenja sve čudesnijih, milotvornijih i čednijih saznajnih talasa, horizonata i božanstvenih dodira na nebesima našeg uma i srca, možemo očitavati kako na lepoti organizacije našeg bića, tako i na harmoničnosti prirodnih i društvenih uređenosti, stepenima prijateljstva, ljubavi, sreće i zadovoljstva kojima odišu putanje koje se pružaju između bližnjih bića našeg sveta. I na putu našeg duhovnog napretka, činjenja našeg bića i sveta, čudesnog drveta saznanja koje se uzdiglo iz karmički umreženog životnog supstrata sveta, blistavim i nebesko čistim, setimo se da »se zla karma neutrališe težnjom ka dobroti«58, kao što je smatrao Milarepa, pokazujući nam da ne samo u prividnim korisnostima i isplativostima našeg delanja u svetu, već na tananim temeljima naših najdubljih težnji, u milostivosti uma, sjaju srdačnosti i božanskoj sreći kojima obasjavamo sve naše, i prividno najmanje značajne kreativne poduhvate, počivaju tajne uspešnosti, trajnosti i celivanja vodama dobrote i duhovnog rasta celotnu Prirodu i njena bića. Poput šumskih slonova ili livadskih pčela koji, utabavajući prašumsko šipražje i srkajući cvetni nektar, neprimetno i nehotično raznose biljna semena iz kojih će izrasti nove, sjajne krune života173, i naša bića širom prostranstava sveta tiho i neprekidno seju semena naših najdubljih težnji, temelja naših nadanja i naše vere u rađanje Sunca dobrote i božanskog sjaja u srcima bližnjih bića i čitave Prirode.

Apokrifno jevanđelje po Filipu sadrži sledeće redove: »Vladari misle da se putem njihove moći i volje izvode njihova ostvarenja, ali Sveti Duh u tajnosti postiže kroz njih sve onako kako želi. Istina, koja postoji odvajkad, seje se posvuda. I mnogi je vide posejanu, ali je malo onih koji je vide požnjenu...Niko ne može videti išta od postojećih stvari ukoliko ne postane poput njih...Isus je postao veliki, ali je učinio svoje sledbenike velikim, kako bi ga mogli videti u njegovoj veličini...A ono što vidimo, to i postajemo...Vera prihvata, ljubav daje...Žetva se prikuplja u ambaru kao rezultat prirodnog dejstva vode, zemlje, vetra i svetlosti. Božije uzgajanje slično poseduje četiri elementa – veru, nadu, ljubav i znanje. Vera je naša zemlja u kojoj uzimamo korene. Nada je voda u čijem toku se navodnjavamo. Ljubav je vetar kroz koji rastemo. Znanje, stoga, jeste svetlost u kojoj sazrevamo...Većina stvari u svetu, dokle god su njihovi unutrašnji delovi skriveni, stoje uspravno i životno. Bivajući otkrivene, umiru...Dokle god je koren rđavosti skriven, snažan je. Ali prepoznat, rastvara se. Otkriven, nestaje. Stoga je zapisano: 'Već sekira leži kod korena drveća' (Matej 3:10). Ona neće samo iseći – jer što se iseče, klija ponovo – već će zaći duboko, dok ne izvadi celi koren...'Svaki sad koji ne posadi Otac moj nebeski, biće iskorenjen' (Matej 15:13)...Tada će savršena svetlost poteći ka svima...To biva otkriveno samo onima, skrivenim ne u tami i noći, već u savršenom danu i svetoj svetlosti«, pokazujući nam da ne u očiglednim i konvencionalno vrednovanim postignućima našeg delanja, već u skrivenim klicama naših najdubljih plemenitih težnji, nadanja i snova počivaju tajne istinske uspešnosti i blagodetnosti naše kreativnosti, te na sveti trougao sa osnovom koja se pruža na relaciji preciznog balansa između vernog prihvatanja i ljubavlju pokrenutog davanja, i temena naših svetlih nadanja, obasjanih poistovećivanjem sa bićima i predstavama našeg sveta, blistavim, stapajućim treperenjem skrivenih i nedokučivih krajnosti duše i Prirode u ko-

79

kreaciji svake putanje i crtice našeg sveta, trougla kome moć vodilje mističnog, unutrašnjeg oka pruža svetlost svetog znanja koje gradi temelje našeg etičkog prostiranja prema čitavom svetu. Naša ljubav, čistoća koju gajimo na temeljima našeg srca čini da se neprimetna semena naših divnih težnji prostiru talasima vetra duž najdaljih predela našeg sveta, rađajući sve bajnije talase saznanja i duhovne inspiracije oko nas, dok lepota skrivanja i tajnovite milostivosti obasjava naše tople, iskrene osmehe, poput blagodarnih poljupčića, poslatih u vetar, pahuljasto pruženih prema svetu.

Tonjenje u dubine srca naših težnji, pronicanje u klice začeća naših kreativnih poduhvata u svetu, te svetla spoznaja, tanano doticanje i spontano preobražavanje temelja našeg srca jeste meditativni put prosvetljenja čitavog našeg bića, iscrtavanja svakog našeg strpljivog pogleda u svetlu najdivnijih pejzaža večernjeg Sunca iznad horizonta, obasipanja bližnjih bića radosno bronzanom, mistično isceljujućom, istovremeno beskrajno starom, zlatastom i prašnjavom, kao i čistom, blještavo novom svetlošću duha, te istinskog ulepšavanja svake crtice našeg sveta. »Revnost za tvoj dom poješće me« (Jovan 2:17), zapisano je u vidu Gospodnjih reči, podsećajući nas da se ne u težnjama ka postizanju površne usklađenosti, te ostavljanju utisaka spoljašnjeg sklada, prividne čistote i uglađenosti, već u negovanju sjaja lepote i duhovne svetlosti na nivou naših unutrašnjih težnji, na nevidljivim temeljima pružanja čitavog našeg bića svetu krije tajna procvata duhovnosti sveta i istinskog prosvetljenja celotne Prirode, podjednako skrivenog, tajanstvenog i neprimetnog kao i temelji sa kojih se izvori duhovnog prosvetljenja prostiru. Jer »vetar duva gde hoće i fijuk njegov čuješ, ali ne znaš odakle dolazi i kuda ide. Tako je sa svakim koji je rođen od Duha« (Jovan 3:8), učio je Isus, pokazujući nam na ne očiglednu, eksponirajuću i opšte-priznatu, već skrivenu, skromno nevinu i tajnovitu prirodu svakog svetog delanja, svake reke duha koja istinski utoljava i oplemenjuje žedna polja života. I znajući za važnost prosvetljenja izvorišta naših misli, reči i dela, u skladu sa Isusovim učenjem da »ko pije od vode koju ću mu ja dati - neće ožedneti doveka, nego će voda koju ću mu ja dati postati u njemu izvor vode koja uvire u večni život« (Jovan 4:14), doticanje temelja našeg srca predstavlja blaženi dodir srca olovke koja ko-kreirajuće, u dodiru sa božanskom Prirodom, iscrtava čitav naš svet, poput doticanja tople granitne stene u miru osunčanog podnevnog morskog pejzaža, sklapanje ruke mira i harmonije u neprekidnom ko-kreativnom govoru našeg bića i Prirode, tonjenje u čistotu i svetlost mira večnosti u neprekidnoj spirali evolucije duhovnosti i životnosti, igri iscrtavanja sve čudesnijih i uzvišenijih saznajnih pogleda, anđeoskih dodira i miloskih suza, izvorišta novih i sve čudesnijih reka i bunara koji će navodnjavati bića Kosmosa vodama duha, prostirući u nedogled tokove divne priče Božijeg stvaranja.

O osvrtanju unatrag

»And the end of all our exploring Will be to arrive where we started And know the place for the first time«

Tomas Stern Eliot

Udubljivanjem u epistemološke tajne, u puteve naših saznanja i temeljne strukture razumevanja sveta, otkrivaju nam se i ontološke tajne, razbistrava se mesto našeg bića u božanskoj strukturi Univerzuma, dok se postajanjem Jednoga sa našom dušom,

80

uranjanjem u verom okupano jedinstvo sa celim svetom, razvijaju naše moći saznanja. Spuštanjem do temelja našeg rezonovanja, naših pogleda na svet, vraćanjem unatrag duž vagona voza naših misli, otvaraju nam se divni pogledi na nebesa, čudesne, u nedogled pružajuće perspektive doživljaja sveta i našeg bića. Na kraju krajeva, odnosno na početku početka, temelji i nebesa se stapaju u nerazlučivu celinu, podsećajući nas na niz simboličnih putokaza, pojavljivanih u spletu mističnih tradicija naše civilizacije, od Tabule smaragdine - sa početnom porukom da »ono što je dole, jednako je onom što je gore, i ono što je gore jednako je onom što je dole« - i Tai-ći-tu dijagrama preko alhemičarskog simbola zmaja koji grize sopstveni rep do milostivih »baci pogled preko ramena«-prikaza mnoštva savremenih umetničkih dela. Osvrtanje unatrag i pružanje ruke bićima sveta u trci života, a ne zaslepljeno, laktajuće trčanje unapred ka sopstvenom trijumfu, čini sliku savremene lepote, cveta bratstva naspram ideala ega i takmičarstva.

U osvrtanju unatrag i pozivanju na osvrtanje unatrag kao putu kretanja unapred, kriju se lepote draguljastih, svakodnevnih i poetskih izražaja naspram jezika prava61 i krutih uverenja, čiji se stavovi po pravilu nikada ne vraćaju unatrag, nikada ne preispituju sopstvene premise, srljajući često u ambise disharmoničnosti. Divne komentare koji prožimaju svakodnevnu jezičku komunikaciju oličava spoj vedrine finalne vizije našeg puta i pozivanja na mudro osvrtanje unazad, na premišljanje kuda to ide naš brod, te na male, ali u svetu tananih ravnoteža, u kome poput akrobate na žici neprekidno moramo blagim pokretima i mislima usklađivati našu stabilnost, nužne korekcije pravca plovidbe. Osvetljavajući staze ispred nas, osvrtanje unatrag predstavlja, tako, put unapred. Iako jedna od karakteristika filosofskih pristupa opisivanju ljudskog znanja počiva u uklanjanju poda – oslonca ljudskim idejama, u pokazivanjima da sve ljudske ideje opstaju na osnovama ne čvrstih i večnih istina, već krhkih pretpostavki, stabilnost predstavlja jednu od osnovnih crta inteligentnog pogleda na svet, jer se i naše učenje na nivou telesnog kretanja i konceptualnog uobličavanja zasniva na učvršćivanju i fiksiranju kvalitativno poput reke promenljivih putanja u određene prepoznavajuće »stvari«, kategorije, predele i sl. Stoga smo, poput vrapca koji skakućući neprekidno preispituje svoj put152, prirodno predodređeni za zbunjenost pri našim kretanjima, za radoznalo zvrjanje unaokolo i art of looking sideways46, nasuprot aktuelnoj stamenoj, srljajućoj i plenski-fiksiranoj zapadnjačkoj paradigmi ponašanja i razmišljanja, i pored toga što se napredak ljudske svesti, tihe vode koja breg roni i fleksibilnog uma koji klade valja, oličava upravo u hrabrom dopuštanju modifikovanja naših tautologija odslikavanja sveta. Ipak, kao i uvek, srednji Put predstavlja put blažene i opšte harmonije, i usklađivanje čvrste, stenovite vere, odslikane biblijskim čvrstim temeljima (Matej 7:24-27), i rastresite zemlje koja donosi stostruki plod (Luka 8:8), predstavlja kao i uvek u Prirodi, pravi, istinski Put.

Osvrtanje unatrag preduslov je istinskih, temeljitih modifikacija naših programa rezonovanja i ponašanja u smeru kreativnog napretka. Posmatrajući samo unapred, sve promene u svetu našeg saznanja se odigravaju na površini, po pravilu ne praveći suštinske razlike u ishodima naših eksperimenata i upoznavajućih poduhvata u svetu. S druge strane, osvrtanje unatrag čini i put napretka od inertno, programski nahođene nauke ka njenim mudrim filosofskim preispitivanjima i savesnim preusmeravanjima, s obzirom da se tek kroz vraćanje unazad do naših temeljnih pretpostavki u okvirima naučnog rezonovanja, i postavljanjima pitanja »zašto...?«, otvaraju vrata suštinski novih perspektiva, novih nivoa razmišljanja i pogleda na svet. U osvrtanju unatrag se kriju

81

kreativna rešenja mnoštva savremenih problema izazvanih opsesivnošću linearnim, neprekidnim, neodgovornim i neosetljivim na odgovore Prirode rastom, očiglednom na primerima aktuelnih ekoloških kriza, raslojavajuće, a ne ujednačavajuće globalne ekonomije, besmislom uobličenog umetničkog delovanja, programskog napretka nauke, lišenog suštinski usmeravajućih, temeljnih filosofskih, etičkih i svrsishodnih uvida, vrednosnog negovanja težnji ka sopstvenoj slavi i zadovoljenju ega, te usko iscrtanim krugovima odgovornosti i kontekstima naših dejstava. Istinski održive vrednosti savremenog upravljanja na svim poljima ljudskih delatnosti pripadaju opreznosti, proračunljivosti, prihvatanju odgovornosti, brižnosti i zaista razumskom delovanju, a ne trčanju unapred, bez osvrtanja unazad, tako čestom idealu savremenog društva, iako - slično kao što su se hemijski ekstrakti voća sukcesivno obogaćivali sa vitaminima, mineralima (kada se uočilo da je za konstruktivnu apsorpciju vitamina neophodno prisustvo minerala) i celulozom (kada je prividno nepotrebna, samo digestivno protočna funkcija biljnih vlakana uviđena kao esencijalna za zdravu probavu), da bismo preko shvatanja da se čak i ceđenjem voća u vazduhu oksiduju mnoštva hranljivih supstanci, došli do ideje da savršena raspodela raznovrsnih hranljivih materija postoji u sirovom, neprerađenom voću as-it-is, pokazujući nam da su odgovori Prirode na sve naše najdublje težnje i potrebe, sada i ovde, nepojmljivo savršeni, te slično kao što nas jedna od vizija savremenog razvoja nanostrukturnih mašina vodi (kao posledica imitiranja ciklične uređenosti prirodnih pandana ovih uređaja, te nužnosti uvođenja fluidnog, vodenog kretanja entiteta nalik enzimima u svrhu savlađivanja problema neizvodljivosti mehaničke manipulacije atomskih i molekulskih entiteta)11 ujedinjenju savremenih bio- i nano- naučno-istraživačkih polja, dovodeći nas do otkrovenja da ideali našeg nano-dizajna predstavljaju odavno postojeće, prirodno formirane strukture, a to smo mi, podsećajući nas i na divan put koji prelazi drevni, nezadovoljni kamenorezac67, vraćajući se sebi i otkrivajući savršenstvo svoga bića i postojanja, sada i ovde, te obasjavajući pred nama ideju da čitavo savremeno planetarno jurcanje za »sve bržim, sve snažnijim, sve moćnijim« tehnologijama i infrastrukturama jeste, zapravo, samo odraz našeg traganja za sopstvenim bićima, za duhovnim vrednostima i kvalitetima, oduvek prisutnima u nama samima - znamo da nas upravo vraćanje unatrag, kroz galaktičke spirale evolucije života zaista harmonično vodi unapred. »Jer ko od vas, kad hoće da zida kulu, neće prvo sesti i proračunati trošak – da li ima da dovrši? Da ne bi, kad postavi temelj a ne može da dovrši, svi koji gledaju počeli da mu se rugaju govoreći: ovaj čovek je počeo da zida, ali nije mogao da dovrši« (Luka 14:28-30), učio je Isus rečima posebno aktuelnim u kontekstu savremene ekološke neodrživosti industrijskih stvaralačkih putanja111, iako nas stavom da »za carstvo Božije nije niko ko stavi svoju ruku na plug pa se osvrće natrag« (Luka 11:62), podseća da ravnoteža verom prožete volje i odlučnosti sa jedne, i budne, refleksivne obazrivosti sa druge strane, pri svakom našem delanju, čini put istinske mudrosti. I svi veliki duhovni i filosofski učitelji naše civilizacije su znali da se ne nametanjem suštinskih odgovora bićima, a da ona pri tome ne moraju skrenuti pogled sa horizonta svoga razmišljanja i kretanja, već u izazivanju osećanja čuđenja nad samo-ostvarenim suštinskim pitanjima, pozivanju na preispitivanje sopstvenih pogleda na svet i samostalnom razvijanju odgovora koji dolaze iz dubine subjektovog srca, krije tajna prosvetljujuće edukacije. Jer, »život bez preispitivanja za čoveka nije vredan življenja«176, kako je smatrao Sokrat, svojim učenjem nam pokazujući da ne odgovori, već pitanja pokreću točkove etičkog i duhovnog napretka individue i celokupnog Kosmosa.

82

Dokle god stojimo na kamenu, ne možemo ga pomeriti i konstruktivno upotrebiti, već tek sa upitkivanjem i preispitivanjem našeg položaja, sa temeljitim promenama našeg shvatanja sveta, tj. uzmicanjem sa kamenitog podnožja naših implicitnih idejnih pretpostavki, možemo uzeti kamen u ruke, diviti mu se i možda ga pokloniti nekom voljenom biću ili ga neprimetno ostaviti na temeljima nekih novih kuća Prirode. Potpuno sagledavanje sopstvenih ključnih, temeljitih pretpostavki rezonovanja i konstruisanja izgleda našeg sveta i njegovih interpretacija u datom trenutku, slično kao i potpuno eksplicitovanje svih implicitnih pretpostavki jednog sistema rezonovanja u okviru njegovog sopstvenog jezika, predstavlja neizvodljiv zadatak, usled čega je jasno da stalna promena perspektiva čini nužan preduslov svakog intelektualnog, duhovnog i emotivnog napretka. Posmatranje »istih« stvari iz drugačijih uglova otvara prostor obogaćivanja spektra naših saznajnih opcija u okvirima kretanja oko datih stvari i u njima, na sličan način kao što nas posmatranje sveta iz očiju drugih bića čini mudrima, i slično kao što je u staroj hebrejskoj priči, kralj koji se jednom obukao kao prosjak, otišao u svoj narod i zatim vratio u svoju palatu, postao bolji kralj108. »Siromah i koji daje na dobit sretaju se; obojicu je Gospod stvorio...Siromah i koji daje na dobit sretaju se; obojici Gospod prosvetljuje oči« (Priče Solomonove 22:2...29:13), podsećaju nas biblijske reči, a prirodno učenje, slično kao i superiornost inteligencije životnosti u odnosu na kompjutere, ogleda se u menjanjima temeljnih perspektiva i znanju da neprekidno moramo »čitati« beskrajno fine refleksije Prirode u odnosu na naše najtananije težnje i osnove posmatranja i doživljavanja sveta, u svrhu našeg suštinskog, temeljnog napretka, što i jeste ključna poetična poenta Gedelove teoreme. I poznato je da inter-, multi- i trans-disciplinarnost naučnom prilazu obogaćivanja sveta predstavlja preduslov pronalaženja rešenja aktuelnog problema neodrživosti razvoja naše civilizacije. Međutim, ovakvo prekoračivanje pragova čvrsto i kruto utemeljenih epistemoloških, paradigmatskih osnova određenih naučnih disciplina, podrazumeva i otišnjavanje u pučine istraživačke nesigurnosti – kako po pitanju individualnog, profesionalnog ugleda, tako i po pitanju uspeha na nivou istraživačkog objekta16 - koje nose istovremeno nepredvidljive, ali i prepune potencijalnih novitetnih bogatstava, veze koje ćemo stvoriti hrabrim pružanjem ruku našeg znanja ka novim perspektivama, ka novim temeljima rezonovanja.

Ipak, bitno je uočiti da - premda savremena istraživanja sveta sa polja hemije, nauke o transformaciji materije, traže ključne veze celovitih objašnjenja na područjima fizike, nauke elementarnih prirodnih promena, fizička udubljivanja u kretanja i evolucije najfinijih opservabilnih sistema danas rezultuju u jasnoj neophodnosti uključivanja posmatrača i njegovih suštinskih pitanja upućenih Prirodi u svakom njenom opisu, te u nužnom traženju ključnih odgovora u područjima filosofije, pri čemu filosofska premišljanja u sve većoj meri uviđaju svoju zavisnost od naše imanentne životnosti, od putanja naših bioloških struktura, dok su savremena biološka ispitivanja orijentisana na izučavanje ključnih hemijskih procesa koji inherentno usmeravaju naše životne procese, kao i obično zatvarajući krug naše radoznalosti i dovodeći nas na početak naših zamišljenih pitanja - sve ljudske saznajno-naučne discipline koje u modernim vremenima intenzivno pružaju ruke jedne drugima i konstruktivno prodiru u međusobne teritorije, opstaju na temeljima etike ljudskog aktivnog, delatnog pružanja prema drugim bićima u svrhu pomaganja, ukazivanja na potencijalne greške i prave smerove u našim zajedničkim kretanjima na putevima informativne i duhovne evolucije. Svako znanje potiče sa temelja ljubavi, naše želje za pomaganjem i uzvišenjem drugih bića našeg sveta,

83

za uzajamnim uzdizanjima kroz koja mi zaista postajemo Jedno sa našom najdubljom suštinom.

Svaki oblik rezonovanja zasniva se na određenoj temeljitoj strukturi pretpostavki, koja se modifikuje pri suštinskim, paradigmatskim promenama stabla našeg znanja. Drugi smer napretka, opisan u knjizi »Strukture naučnih revolucija«92 Tomasa Kuna, pripada »normalnom« progresu nauke koji se tiče dostignuća koja, pospešujući grananje i cvetanje stabla našeg znanja, utemeljuju valjanost aktuelnih osnovnih, bilo eksplicitnih ili implicitnih pretpostavki datog sistema rezonovanja. Međutim, ove temeljite strukture našeg znanja ne samo da se, naravno, ne mogu izvesti iz eksperimenata, već se ne mogu potpuno sagledati posredstvom eksplicitnih putanja datog sistema rezonovanja, te njihovom modifikovanju pripadaju trenuci intuitivne inspiracije, čiste, duhovne predanosti Prirodi iz koje se rascvetavaju analoška preslikavanju njenih putanja na naše misaone i naučne koncepte. Karl Poper je, tako, u svom čuvenom radu »Logika naučnih otkrića« zaključio da u suštini ne postoji logika koja vodi do naučnih otkrića, podsećajući nas kako na misao Anrija Poenkarea da »posredstvom logike dokazujemo, ali putem intuicije otkrivamo«72, tako i na stav Alberta Ajnštajna da »intuitivni duh je sveti dar, a racionalni duh verni sluga. Mi smo stvorili društvo koje slavi slugu, a zaboravlja sveti dar«15. Konformistički i/ili dogmatski se predajući unapred prihvaćenim osnovama našeg znanja, pretvaramo se u robotizovane nastavljače programske tradicije razmišljanja i delanja, dok nas divergentno razmišljanje kroz heuristički spoj racionalne analitičnosti i holističke, umetničke intuitivnosti, unutrašnjih bljeskova svetlosti72,92, vodi kreativnom upoznavanju i neprekidnom unapređenju temelja našeg znanja. Deca stara svega nekoliko meseci prirodno poseduju ovakve crte genijalne kreativnosti, okarakterisane neoslanjanjem na prethodne logičke putanje otkrića (koje potiču od socijalne tradicije, na koju se kasnije dete oslanja, zamenjujući sopstveni urođeni heurizam sa indoktriniranim metodološkim prilazima), a istorija nauke nam može pružiti nebrojeno puno primera esencijalnih otkrića nastalih nakon ispoljavanja hrabrosti da se radoznalo pogreši na putevima koje je tradicija prethodno odavno odbacila71. »Detinjost se ne konformira nikome«81, smatrao je Emerson, i zaista, naši detinje iskreni izražaji, spontana, neskrivena ispoljavanja čitavih nizova koncentričnih saznajnih orbita oko srca sagorevanja naših najdubljih težnji, bez želja za veličanjem sebe u očima drugih fascinirajućim prikazivanjem sopstvenog znanja, odišu i spontanom harmonijom Puta, ukazivanjem toplog poverenja bićima u saznajnim dodirima sa njima, ali i istovremenim dobronamernim, razbuđujućim pomeranjem tepiha ispod njihovih čvrstih stanovišta (znajući da uspavanost u tvrdim predrasudnim dogmama i gašenje naših tragalačkih otvorenosti – slično morskim tulipanima koji, našavši kamen za koji će se doživotno pričvrstiti, apsorbuju polovinu sopstvenog nervnog sistema46 – rezultuje u tinjanju kreativne lampe i mućenju bistrine očiju našeg bića), pozivajući ih na preispitivanje i produbljivanje njihovih shvatanja i ideja, te time i obogaćivanje zajedničkih polja znanja. Ne bacanje prašine u oči komplikovanim izrazima, izrazima koji niti plodonosno razgranavaju, niti suštinski razotkrivaju, već zabašuravaju naše suštinske nejasnoće u kojima počivaju grane i putevi najznačajnijih napredaka, te koji u najvećoj meri teže da kreativno utonjavajuće iskažu naš konformitet sa aktuelnim stvaralačkim mediokriterijumima i sakriju naše prirodne mane i neznanja, već hrabro, iskreno iznošenje dečije jasnih i nevinih izraza na svetlo dana, čineći da bića sveta slobodno progledaju i postanu perfektno osetljiva na utiske sredine, videći u njima otiske Sunčevih

84

tragova posvuda, budući istovremeno široko otvorena i sjajna, čini put ekspresije zaista snažnih i bogatih crta mudrosti. Dok prekrivanje naših prirodnih nesigurnosti autoritativnim izrazima gasi blage tračke trepćućih poverenja koji se rađaju u direktnim, spontano približavajućim, uzajamno menjajućim i srce-oplemenjavajućim kontaktima, naše kreativno ispoljavanje koje u harmoniji stamenog hoda ka svetlim, produhovljenim vizijama i neprekidno preispitujućeg, otvorenog pristupa trenucima ne prepoznavanja, već večnog upoznavanja sveta, podseća na hod duž ivice provalije, hod koji u bićima-slušaocima, za razliku od uspavljujućih priča i izlaganja čije ishode unapred poznajemo, kroz utiske tipa »pašće, neće pasti«, rasplamsava osećanja životne neizvesnosti i nužnosti dubokog nadanja i vernog uzdanja u uspešnost finalnih ishoda (jer se samo ne znajući odgovore na ključna životna pitanja rađaju sveti, duhovni kvaliteti življenja; dobijanje odgovora na pitanje tipa: »da li će naš trud uroditi plodom, da li će zaista prosvetliti svet?«, bilo sa »da« ili »ne«, u oba slučaja bi delovalo kreativno uspavljujuće, čineći da se samo kroz obasjavanje čitavog našeg bića svetlom verom i čitav svet okreće u smeru dobrote i prosvetljenosti, čineći da se sve prividno nekreativne kontradikcije pretvore u plodne višesmislenosti)141, osvetljavajući puteve poverenja koji se rađaju u našim dodirima sa drugim bićima, čini da naše oči postanu milo i blago budne i otvorene, prihvatajući i obasipajući sunčanim poverenjem sve pulsirajuće životnosti u susretu, da mi i bića koja nas okružuju zajedno pronađemo ravnotežu Puta = ravnotežu Sunca, istovremenost unutrašnjeg sagorevanja vatre naše ljubavi prema svetu, božanske predanosti, i beskrajnog davanja čitavih nas bićima sveta, da poput fudbalera koji izvodeći dribling ili penal na travnatoj, životnoj podlozi sveta, ne razmišljamo samo na svoje, unapred isplanirane pokrete, zaboravljajući na blaženost saživljavanja sa bićima sveta, niti postajemo upijeni u pokrete igrača u susretu, zaboravljajući na osluškivanje sopstvenog bića, već se predajemo putu koji se pruža između nas i bližnjih bića, spontano nalazeći prave odgovore na njihove pokrete, reči i misli, otvarajući vrata trenucima sjajnih učenja i postizanja divnih, uzajamno oplemenjavajućih golova duhovno trijumfalnog življenja. Stoga, iako »mnogi ljudi kažu da je intelekt taj koji čini velike naučnike, u krivu su: to je karakter«72 (kao što je smatrao Albert Ajnštajn, a »karakter«, u skladu sa svojim izvornim značenjem, predstavlja oruđe, proces i kvalitete graviranja46), to su osnove našeg saznajnog odnošenja prema našem svetu, jer »nije bogatstvo, već karakter taj koji traje«139, kao što je mislio Aristotel, pozivajući nas ne na inertno i samo-zaboravljajuće utonjavanje u putanje našeg sveta, putanje koje dođu i odu, već na prisebno održavanje pažnje na epistemološkim temeljima našeg bića koji kriju tajnu lepote i bogatstva doživljaja najrazličitijih crta našeg sveta, čuvajući naš sluh nad tihom i nečujnom muzikom, vodiljom našeg srca duž koga se prostiru putevi naših životnih misija.

Gledajući samo unapred, usmeravajući se na zamišljene plenove sa orlovskom fokusiranošću, zanemarujući tople, periferne i direktno kontekstualne predele našeg vidnog polja, zaboravljajući na traženje smisla i istinskih vrednosti naših ciljeva i kretanja ka njima u zvezdama, oblacima i čitavoj nebeskoj sferi koja se nadvija nad nama, postajemo zbunjeni i duboko uzdrmani, čineći da jasnoća našeg izabranog puta počne postepeno da tone, dok sa druge strane, osvrćući se unazad i upoznavajući temelje na kojima stojimo, poput Zen strelca koji, ovladavši sopstvenim suštinskim, najdubljim vrednostima, zna da odapinje pogodak, i mi ćemo u jasnoj svetlosti videti »kuda to idemo«, moći ćemo u samom putu da vidimo cilj, jer naše najdublje težnje i more

85

(sa)osećanja koje nosimo u srcu su u stanju da svaki prirodni predeo pretvore u božanske izvore sveobuhvatnih spoznaja.

Otvorenim, nedogmatskim, skeptičnim premišljanjem uspešnosti sopstvenih metoda - poput Froda Baginsa koji u svojoj avanturi Gospodara prstenova nikada nije siguran u ispravnost sopstvenog niza istorijskih odluka – za-jedno sa čvrstom, kamenitom verom da svet koji stvaramo sa datih temelja zrači lepotom i dobrotom svud oko nas, zaista činimo svet boljim. Sprega neprekidnih unutrašnjih pitanja, zadivljene začuđenosti sa jedne i vere sa druge strane, čini kreativnu igru polariteta kroz koju se rasplamsava blaženi plamen naše istinske životne blagotvornosti. I na sličan način kao što se uvek samouverene i sveznajuće, nikada ne osvrćuće i preispitujuće, već uvek unapred marširajuće, galopirajuće i svegazeće mračne, pokoravajuće sile Mordora pobeđuju nesigurnošću i otvorenim, zajedničkim preispitivanjima izabranih puteva kroz raznovrsne, hobitovske, vilenjačke, patuljaste i čarobnjaške perspektive, spregnutima sa zajedničkom vizijom uništenja prstena »nevidljivosti« koji nosi moć kartezijanskog, voajerskog, distanciranog posmatranja sveta, prožetog skrivanjem naših suštinskih, ljudskih crta, mana i pogrešaka u saznajnim dodirima sa bićima sveta, i čitav naš svet postaje prožet divnim saznajnim crtama kada se u oči drugih bića zagledamo našom iskrenom ljudskošću i otvorenošću na promene, ne skrivajući se iza reflektorskih stakala, već iznositi sebe takvim kakvi jesmo, uz očuvanje naše svetle pažnje na temeljima našeg srca, naših težnji i pružanja prema svetu kao korenima blaga koje iznosimo i granamo površinama našeg sveta.

Iz naših otvorenih preispitivanja, iz širenja saznajne prijemčivosti i potencijala fleksibilnih promena našeg uma poput latica radosno otvorenog prolećnog cveta, proizilazi i način izražavanja i formiranja ideja u okviru koga se na platnu našeg uma uvek iscrtavaju novitetni izrazi, uvek novim putevima dolazi ponekada do sličnih zaključaka i veza, ali ponekada u takvom, ne slepo pratećem, već neprekidno otkrivajućem karakteru našeg razmišljanja i življenja, i do osvetljavanja novih predela razuma i tajni života, čime smo u stanju da iscrtavamo originalne putokaze drugim, voljenim bićima, putokaze koji neće poput eksplicitno reprodukovanih ideja podsećati na blede i jalove mape, već će uvek izgledati sveže, tek izronjeno iz implicitnog, bisernog mora našeg razumevanja sveta, šireći sveže mirise tajnovitih morskih dubina najdivnijih, suštinskih kvaliteta življenja, te svojom životnošću, ponikloj na lakoći i otvorenosti njihovog modifikovanja, ali i dragocenošću, ogledanoj u njihovoj krhkosti, postojanju samo u datom trenutku njihovog izražaja, pleniti pažnjom, iskrenošću i vitalnošću, pozivajući bića sveta na njihova duboka promišljanja. Ponavljanje istih ideja i izraza jeste ogledalo čvrstog, dogmatskog »impresiranja«, sujetnog, samo-ubeđivačkog i samo-opravdavajućeg karaktera našeg saznajnog sveta, dok, sa druge strane, blažena otvorenost, sve-dajuća i svepoistovećujuća usmerenost našeg bića čini naše izraze nikada ne ponavljajućim, već uvek večno novima i životno otvorenima. Jer, dok orijentacija ka sopstvenom pravdanju u našim razmišljanjima čini da se nasukamo u plitkim vodama neprijemčivosti i kamenite krutosti na promene, naša svest orijentisana ka uočavanju grešaka našeg odnosa sa svetom, ka ispravljanju i usklađivanju nakrivo postavljenih opeka u kući naših saznanja i svetionika naših pogleda ka moru Prirode, čini ne samo da održavamo brod naših spoznaja i otkrivanja novih predela sveta - novih otkrovenja u procesima božanske samo-spoznaje celokupne Prirode - celovitim i stabilnim, već i da čitavo naše biće, čitava brodska kuća našeg životnog puta, poput veštog Tao plivača28,

86

postane Jedno sa morem, da u spontanoj, večno tragalačkoj svesti, dolazi do fleksibilnih, poput vode promenljivih, ali - s obzirom da nijedan mač ne može preseći vodu, niti zaustaviti tok reke84 - neranjivih, suštinski snažnih i odlučnih stavova i ideja.

Svaki naš trenutni izbor, svaki tren življenja, svako sada i ovde predstavljaju preseke enormne evolucijske tradicije našeg postojanja, bezbrojnih ukrštenih puteva koji su vodili do nastanka našeg bića sa jedne, i nesagledivih, u beskraj prostirućih informacionih »auto-puteva«, sci-fi tunela i transmisionih vodova budućnosti i sve bogatijih i ushićenijih doživljaja sveta sa druge strane. Odgovornost prema čitavom toku evolucije, usađenom u nama, nas stoga podstiče na mudro i pažljivo kretanje unapred sa neprekidnim osvrtanjem unatrag, sa usaglašavanjem naših izbora sa korenima naše tradicije na kojima poničemo, sa celokupnom divnom antičkošću i životnom raznovrsnošću na skrivenim temeljima naših pogleda na svet. I pri tome, znajmo i da razvoj životnosti u smeru ne uvećanja neo-darvinovskog, animalnog, borbenog i mišićavog fitnesa bića i njihove samo prividne snage i održivosti (na šta nam, između ostalog, pokazuje obrnuta srazmernost dimenzija polnih organa i kompleksnosti moždanog tkiva kod sisara)10, već evolucije svesti, bogatstva duha, unutrašnje osetljivosti na tanane impulse i poruke glasa Prirode, učenja i usađivanja u sebe impresivnog doživljavanja umetničkih dela i moći saživljavanja, blistavog spleta intuicije i razuma, čini put istinskog podsticanja unapređenja planetarnog života ka sve radosnijim i ispunjenijim doživljajima sveta.

Božanski odgovorno stvaranje se karakteriše neprekidnim osvrtanjem unatrag, ne samo kako bi se naizgled najmanje značajni, najskromniji i najmanje upečatljivi detalji sveta, »poslednji načinili prvima« (Matej 19:30, 20:16), već i radi preispitivanja kvaliteta i blagougodnosti našeg rada, o čemu nam svedoče trenuci biblijske priče o stvaranju Zemlje u kojima se Gospod, posredstvom misaonih refleksija, kroz plodove drveta znanja usađenih i u ljudska bića, često osvrće unatrag i uviđa »da dobro je« (Mojsije I 1:4,10,12,18,21,25,31). Inertno, bezglavo jurišanje se, stoga, sa prihvatanjem ovakve odgovorne, zaista kraljevske kreativnosti, pretvara u mudro, promišljato susretanje naših temeljitih korena i vizija budućnosti na našim dlanovima i slobodnim, neprisvajajućim puštanjem, poput golubova mira ili nasukanih riba, u vazdušna i morska prostranstva života za dobrobiti i šaptajuće pismonošenje poruka mira i blagodeti nekim budućim zadivljenim, pažljivim i brižnim ušima Prirode. Ne jednostavno, inertno, mehanizovano stvaranje, već neprekidno preispitivanje kroz koje se obogaćuju ne samo putanje objekata naše kreacije ka kojima je naša pažnja usmerena, već i mi sami, čineći da se kroz stvaranje lepote u svetu, u lepoti prosvetljava i suština našeg bića, da se kroz stvaranje i podsticanje razvoja samo-spoznajnih svetova, odigrava i naša sopstvena samo-spoznaja, jeste put svakog božanskog stvaralaštva.

Svi veliki putevi života se karakterišu u njihovom tihom vođenju ka početku, u otvaranju uzvišenih perspektiva sa kojih možemo sagledavati naš početak novim očima, i ponekada se suzama zaslepiti uviđajući draguljaste izvorne težnje koje smo, poput ptica iz poeme179 Farida ad-Dina Atara, sejali putevima života u trenucima naših traganja i dvoumljenja na raskršćima života. Jer, putevi evolucije života se rasprostiru svetom kako u emotivno produbljujućim trenucima vizionarskog kuplovanja naših plemenitih težnji i želja sa putanjama našeg sveta, tako i u zadivljujućim trenucima osvrtanja unatrag i susretanja sa misterijom nerazumljive kompleksnosti našeg bića (a podsetimo se da je i posmatranje zvezdanog neba svojevrsno putovanje u istoriju Kosmosa iz perspektiva

87

svetlosnih teorija informacija); nerazumljive jer »kada bi naš um (mozak, svest, organizam, prim.a.) bio dovoljno jednostavan da se razume, tada bi bio i isuviše jednostavan da se razume«46, usled čega nas neprekidno tragalačko susretanje sa nerazrešivim paradoksima, kroz njihova ne prividna finalna razrešenja i stavljanje tačke na pruge naših beskrajno tragalačkih vozova, već neprekidna usložnjavanja uz očuvanje duha smislenog jedinstva, vodi sve bogatijim nivoima uređenosti života i sveta saznanja.

Ne zaključavanje vrata koja nas vode novim povodima radoznalog upoznavanja sveta i sučeljavanja sa njegovim misterijama, niti spuštanje zavesa na tragalačke predstave sveta naših saznanja, već pružanje zlatnih ključeva koji otključavaju kapije svetih znanja, ulaze u divne bašte ispunjene slapovima mudrosti i otvaranje novih horizonata saznajnog i egzistencijalnog prostiranja našeg bića, odslikava poruke najlepših ljudskih, umetničkih, religijskih, filosofskih i naučnih dela, kao i svakodnevnih komunikacija. Otvaranje našeg uma, srca i čitavog bića, te dopuštanje da oni istovremeno obasjavaju duhovnom svetlošću puteve sveta, kao i da u svojoj morskoj prostranosti prihvataju nepregledne tokove životnih utisaka i preobražavaju u svesti o jedinstvu u divnim, kompleksno kružećim raznovrsnostima, spontano izvire iz ovakvog, tragalačkog duha na temeljima naših saznajnih, emotivnih i svih vidova stvaralačkih, komunikativnih putanja. I neprekidna osvrtanja unatrag, na temelje naših težnji koji kriju tajne suštinskih odredišta i oplemenjavajućih efekata naših akcija u svetu, posebno u trenucima kada programski zaslepljeno nahodimo naše ponašanje u skladu sa prezadatim ciljevima (jer, kada smo se našom aktivnošću zatekli u »rupi«, umesto upornog inertnog »kopanja«, valja zastati, osvrnuti se i pogledati unaokolo), čini put mudrog, poput jednog goluba povremeno zastajkujućeg i preispitujućeg kretanja na putu održanja Anri Bergsonove harmonije »promišljanja u duhu delanja i delanja u duhu promišljenosti«46, kao i harmonije spontanog, nesamo-svestnog kretanja unapred sa održanjem prisebnosti na temeljima našeg srca. Jer, »boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka«117, kako nas podseća Njegoš, i zaista, ne sa površnih reči i prividne, učtive dobronamernosti naših izražaja, već sa jezgra naših težnji u našim dodirima i delima se preslikava istinski dobronamerna lepota na celokupni svet, na sjajnost saznanja i ozarenost pogleda bližnjih bića. I kada sa ovakvom molitvenom udubljenošću u osnovne težnje iz kojih izviru naši pokreti, postupci i dela u svetu, čak i obično zrnce žitarice bacimo u vazduh, moći ćemo da verujući znamo (jer svako duhovno, zaista harmonično znanje opstaje u ravnoteži sa elementom vere) da će golubovi sveta od tog malog, neprimetnog zrnceta, u skladu sa efektom leptira, načiniti stostruke plodove u predelima i dobima koji se pružaju daleko izvan horizonata našeg postojanja, čineći i čitavo naše biće duhovnim semenom iz koga će jednog dana proklijati informativne i spiritualne lepote i bogatstva.

Divni putokazi koje, poput kamenčića koji nas navode na put kuće, spontano posipamo stazama i zabitima sveta, nikada se ne karakterišu nasilnim ščepanjem i vođenjem unapred, ne insistirajući na samostalnom razumevanju i biranju puteva od strane bića sveta, već tajnom zagonetnošću koja, podstičući bića na udubljivanja u njihove poruke, inicira samostalne kreacije analogija koje pružaju bićima osnove za izgradnju samostalnih, suštinski edukujućih puteva. I u svrhu izgradnje ovakvih putokaza, neophodno je naspram samo programskog gledanja unapred i inertne nadogradnje naših stabala znanja, sići sa njihovih raštrkanih, bogatih, gnezdima (bića koja se nalaze na sličnim, uzvišenim, vaz-dušnim stupnjevima razvoja) obasutih grana na naša zajednička tla i, saživljavanjem sa očima bića sveta, vraćati se blago unazad i

88

postavljati suptilne inicijacijske zvezde na njihovim putevima, zvezde koje će ona, držati začuđeno na svojim dlanovima, pretvoriti u kompase svojih putešestvija ka otkrivanju blaga sopstvenog duha, blaga koje kao u drevnoj priči Dželala ad-Dina Rumija, počiva uvek u srcu bića-tragaoca, ali za čiju spoznaju je neophodno upoznati raznovrsnosti sveta, jer nas samo traganje i izgubljenost mogu dovesti do prosvetljujućeg stapanja sa ciljem našeg puta, sa božanskom klicom jezgra našeg postojanja, odakle i opstaje divna analogija Puta, istovremene razdvojenosti i spojenosti kao metafore uređenosti čitave Prirode.

Kada su temelji naših saznanja i postojanja, sve ono što ostavljamo »iza«, sve ono što čini background sa koga polazimo u naša tragalačka putovanja i ka kojima se vraćamo, svetli, harmonični i blistavo uređeni, nalik horizontima ovenčanim Sunčevim zalascima i tihim večernjim zvezdama, i naši putevi, pogledi i sve spontane misli i otkrovenja će odisati prijateljstvom, poverenjem i radošću. Brižnost prema svemu što je pozadi, svemu što ostavljamo iza nas na našim putevima - poput posvećenog okopavanja zemljišta u svrhu cvetanja biljaka božanskih saznanja, ulaganja našeg dobronamernog truda i sklapanja divnih veza poverenja i mirotvornosti koje će, neprimetno, kroz tračke vremena iznositi pred nas svoje lepotne plodove -, znajući takođe i da svako naše sveto traganje uvek polazi od početka, ne noseći sa sobom bremena naših postignuća, slave i ponosa, čini put svete mudrosti, dostizanja svenalažećeg i sveprihvatajućeg mira u sred srca naše tragalačkosti, večnog pronalaženja novitetnih puteva pristizanja do svetih saznanja u svakom trenu našeg življenja.

I poklapanje, razumevanje na nivou ovih nerečitih i neeksplicitujućih pozadina našeg doživljaja sveta u dodirima sa drugim bićima, predstavlja osnovu divnih, ljubavlju obasjanih komunikacija nad kojima se grade mostovi poverenja i kule radosnih, ptičijih perspektiva na beskrajnu evoluciju sveta. »U planinama su najkraći putevi od vrha do vrha, ali za takve rute moraš imati duge noge. Izreke bi trebalo da budu vrhovi, a oni kojima se govori veliki i visoki«116, učio je Ničeov Zaratustra, premda je ne samo za razumevanje čudesnih mantri i orijentira koje »ne čitamo, već učimo srcem«116, živimo čitavim bićem, neophodno usaglasiti naše implicitne saznajne pozadine sa dubokim, nevidljivim autorovim težnjama koje stoje »izvan redova« njegovih izražaja (jer svaki oblik komunikacijskog razumevanja jeste upravo »susretanje saznajnih horizonata« dveju bića)188, čineći da upravo one, a ne površni izrazi samih redova, suštinski obasjavaju čitav svet talasima svete dobronamernosti, već nas duboke težnje ka poklapanju naših saznajnih osnova sa čitavom istorijom bića sa čijim pogledima na svet se saživljavamo, pretvaraju od marširajućih paunova u svete, nebeske ptice koje, nalazeći oplemenjavajuće i blaženo sjedinjavajuće susrete na nivou neba našeg duha, nevidljivih, implicitnih temelja sa kojih se uzdižu sva naša razmišljanja, razumevanja i izražavanja, dražesno lete od vrhova do vrhova, saživljavajuće menjajući perspektive doživljaja sveta i obogaćujući svoje miloske suze postajanja Jednog sa čitavim svetom. Jer, pretvaranje čitavog našeg bića u temeljne, plemenite orijentacije koje svetom snagom sijaju iz našeg srca i obasjavaju talasima nevidljive dobrote čitav svet, nezavisno od naših površnih reči, izraza i stavova, jeste put divne, duboke etike koju iscrtava ova knjiga.

Negovanje tople pažnje, obgrljavanje bića sveta talasima ljubavi i blagodetnih, sjajnih želja čini da se u njima postepeno razbuđuju tanane moći osvrtanja unatrag, pažljivog koračanja predelima sveta naspram krajnosti bilo inertnog i bezglavog jurišanja ka prezadatim ciljevima ili besciljnog i bezvoljnog plutanja prirodnim prizorima. Kroz

89

divotne crte roditeljske brižnosti se u voljenoj deci razvijaju sposobnosti misaonog reflektovanja107, čineći da se namesto polja nepažnje, nepromišljenosti i neobzirnosti u novorođenoj svesti postave temelji obazrivosti, savesnosti i pažljivosti. I ne odbacivanjem naših prirodnih moći misaonih refleksija, moći posmatranja i usklađivanja sopstvenog ponašanja na račun ideala isključive, misaono ispražnjene, meditativne svesti, već prihvatanjem naših prirodnih nesigurnosti, smotanosti i izražajne stidljivosti dolazimo do predela zaista srećnih pogleda na svet i svezadovoljnog ponašanja u kome odiše ravnoteža Puta, ravnoteža istovremene meditativne samo-uronjenosti, posvećenosti horizontima našeg iskustva koji se prostiru pred nama sa jedne, i blagog, nezaboravljajućeg i brižno preispitujućeg osvrtanja unatrag pri stvaranju naših stopa koje nas vode napred. I samo kroz ovakvu ravnotežu u kojoj je imanentno prihvatanje opreznog osvrtanja unazad možemo doći do briljantne, uzvišene svesti koja predano, poput nebeskih oblaka, plovi prirodnim nebesima, prihvatajući misionarsku ulogu svoga bića, i usput gradeći čudesne svetlosti duha, plodova dodira blistave vere u istovremenost postojanja svake putanje sveta i svakog poteza našeg bića kao odraza njihovog sleđenja bajkovitog Puta Prirode sa jedne, i postojanja skrivenih klica na temeljima najdubljih težnji našeg bića, klica iz kojih izrasta čitav svet u svetlu iskrene divote i blaženosti sa druge strane.

O povećanju broja opcija

»Etički imperativ: Delaj uvek tako da povećavaš broj opcija; Estetski imperativ: Ako želiš da vidiš, nauči da činiš«

Hajnc fon Ferster

Etički imperativ Hajnca fon Ferstera, govoreći nam da »uvek se ponašajmo tako da povećavamo broj opcija«48, moramo uvek sagledavati u svetlu što većeg Geštalta, što šireg konteksta i što božanskije celine. Jer, povećanje fleksibilnosti, broja opcija pod-sistema u uskim okvirima može često podrazumevati ukrućivanje celine sistema (kao što je to danas slučaj sa uvećanjem kratkotrajnog komfora ljudskih bića na račun pada kapaciteta planetarne održivosti), te se, stoga, ovaj imperativ mora uvek odnositi na put koji spaja naše biće sa Prirodom. Svaki prirodni sistem, od kvantnih, atomskih i molekulskih do ćelijskih, životnih, ekosistemskih i kosmičkih entiteta se karakteriše harmonijom između centralizujuće uređenosti i fleksibilne haotičnosti, te je, stoga, put optimalnosti uvek put vrhunske etike. Ali, ipak, povećanje broja opcija bića koje držimo na dlanu, odslikava se ne na nametanju eksternih normi ponašanja, već na negovanju slobodnog rasta i tihom usmeravanju ka beskonačnom broju opcija, ka potpunoj spiritualnoj slobodi. Zamišljanje divote odnosa koji vodi do stalnog povećanja broja opcija voljenih bića, čini kontemplacije koje nas nečujno pozivaju na kreativnu, hrišćansku predanost bićima našeg sveta, koja se, naravno, dograđuje fon Fersterovim komplementarnim, estetskim principom: »Ako želiš da vidiš, nauči da delaš«.

Povećanje broja opcija sistema je adekvatno njegovoj evoluciji u negentropijskom smeru, u smeru informativnog grananja i obogaćenja. A svako istinsko grananje stabla životnosti se odigrava uvek na korenima, na temeljima naših saznanja i putanja pružanja prema svetu. Jer, sve crte životnosti koje primećujemo na sebi i drugim bićima su samo simptomi, posledice dubokih motiva i težnji bića. Stoga, mudri Otac neće nemarljivog

90

sina eksplicitovanim stavovima nahoditi na učenje, već će, putem otvaranja novih perspektiva na svet voljenom biću, indirektno i suptilno ga pozivati na prosvetljenje svojih najdubljih težnji u kojima se krije tajna i razvijanja sopstvene vrednoće. Jer, znanje se nikada ne uliva u živa bića kroz protežiranje »objektivnih informacija«, već se najvrednije učenje odigrava kada učitelj i učenik zagrljeni posmatraju zajedničke horizonte, neprekidno radoznalo učeći na svojim uzajamnim koracima ka njima. Religijske knjige nas, tako, bilo posredstvom interpretacija priča (Novi Zavet) ili direktnih putokaza (Tao Te Ćing) pozivaju na usaglašavanje naših najdubljih težnji, nevidljivih pokretača svih naših misli, reči i dela u smeru dinamičke ravnoteže, hitre i budne smirenosti, okrećući kompase našeg unutrašnjeg bića, ponovo razvijajući našu osetljivost na suptilne znake Puta Prirode i evolucije našeg bića i naše duše.

U miru našeg bića počiva put isijavanja naše duše, pretvaranja svih naših dejstava u svakom trenutku u uzročno Sunce koje u nedogled, na neobjašnjiv način, stvara prosvetljujuće posledice u našem svetu. I najmanji detalj Prirode sa kojim smo postali Jedno, u koji smo uneli tihu svetlost našeg srca, na čudesne načine će pokazivati puteve novim bićima na novim raskršćima opcija odlučivanja. Jer, dok svi ratovi sveta ne potiču iz objektivnih razloga, već uvek nastaju iz klica nezadovoljstava u našem srcu, dela, reči i misli koje stvaramo, putevi koje gradimo, neprimetno će nahoditi putnike na srećne destinacije kada sa mirom, plemenitom, svetlom predanošću u srcu izlivamo njihove tragove. Delajući sa odbojnim, razarajućim i vulgarnim mislima i težnjama, raspirujući snagu našeg bića u netrpeljivost i ljutnju, zapravo sejemo seme sopstvene propasti, dok kada upravo u trenucima osnaženosti negujemo mir i harmoniju, kada su naše misli prožete pažnjom, brižnošću i zaljubljenošću u sve oči sveta, u svaki talasić na površini jezera, tada sejemo mir, ljubav i nove, nad nebeskom dugom u svakom zrnu peska, zadivljene oči. Jer, »kažem vam, ako ovi ućute, kamenje će vikati« (Luka 19:40), učio je Isus, i zaista, spomenici i tragovi drevnih vremena koji nas podsećaju da smo nastavljači duge tradicije ljudskog truda, da smo »loza na čokotu« (Jovan 15) tradicije religioznih pogleda na svet, ne postoje samo u očiglednim Šaolin kapijama i eksplicitnim podsetnicima koje susrećemo širom sveta, već i u nepreglednim cvetnim poljima, u mirisu vetra i nevidljivim tragovima vremena koji nam neprekidno, tiho šapuću najdublje tajne celokupnog postojanja.

U duhu etičkog povećanja broja mogućih opcija, potencijala raznovrsnosti grananja sistema, i svaki oblik dokazivanja, kao i fiksiranja, bilo premisa našeg rezonovanja, bilo puteva razmišljanja ili zaključaka naših dedukcija, predstavlja manje etičko delovanje u odnosu na prožimanje verom beskrajnih mogućih opcija svih naših stavova i putanja razmišljanja. Međutim, sloboda beskraja negovanih opcija predstavlja samo začetak na putu ka predanosti i osluškivanju Božijeg glasa u svetlom jezgru našeg srca, u vrhu piramide bivstvovanja, u središnjoj tački Sunca, ruku pruženih svud oko sebe. Filosofski put Johana Fihtea, krećući se od apsolutne, solipsističke slobode svoga Ja, preko uvažavanja jednakosti sopstvene slobode sa slobodom drugih bića, te njenog ograničavanja koje ovakav stav prouzrokuje, zatim uviđanja nužnosti kao korena stabla svakog oblika slobode, pronicanja do temelja slobode odlučivanja i stvaranja sveta, i pronalaženje Gospodnjeg izbora na njemu, i stapanja u Božije jedinstvo, religioznu predanost i odricanje od svoga Ja u svetlu sveprisutnog kosmičkog Uma, odslikava ovakav put traganja od sebe ka ugledavanju sebe u svemu postojećem i vice versa, otkrivanju prave, duhovne slobode u postanju Jednog sa Putem Božijim. A kada shvatimo

91

da je ovaj temelj slobode i temelj večnosti, izvorište same spiritualne beskonačnosti, tada dostižemo i treći, »religiozni stupanj« životnog puta Serena Kjerkegora, koji prati »stadijum estetskog« uživanja u mnoštvu opcija stabla sistema kome pripadamo i koji jesmo, i »stadijum etičkog«, hrabrog biranja, odlučnosti i dominacije izbora nad misaonim refleksijama, poređenjima i povučenim, sanjivim maštanjem.

Međutim, bitno je znati da je uvek ravnoteža između ograničenosti i slobode, restrikcija i potencijala, nemogućnosti i mogućnosti optimalan put razvoja svakog prirodnog sistema, na sličan način kao što je svaka granica, svaki put, svaka informacija kao »razlika koja čini razliku«, istovremeno i aktuelizovana mogućnost i nemogućnost neaktuelizovanih potencijala. Stoga, slično kao što šahovske figure bez postavljanja pravila njihovog kretanja duž šahovske table, ostaju samo isklesana telesa82 beskraja otvorenih mogućnosti kretanja, dok sa ograničavanjem njihovih opcija kretanja posredstvom uvođenja pravila i restrikcija, one »oživljavaju« u igri šaha, pružajući nam potencijal raznovrsnih shematizacija, apstraktnog povezivanja i radosnog, kreativno ispunjavajućeg igranja, i čitav Kosmos, singularitet beskraja potencijala iscrtavanja putanja životnosti, analogno, ostaje samo eksplicitna praznina sve do ostvarivanja prvih razlika, granica i puteva u njemu, sve do hrabrog i odlučnog razlučivanja onoga što »jeste« od onoga što »nije«. I savremene težnje ka slobodi kao primarnom cilju novodolazećih generacija doživljaja sveta, predstavljaju, tako, puteve izgradnje labilnih, nestalnih i neuravnoteženo hirovitih, rađas identiteta, podsećajući nas na pokušaje izgradnje kuće ne polazeći od njenih temelja, već od prozora, dok utemeljenost na našim životnim vezanostima, prihvatanja ograničenosti naših opcija odlučivanja zaradi dobrobiti voljenih bića sveta, jesu put izgradnje božanstvenih vidika na panoramu Kosmosa, divnih, satvičnih pogleda na polja Prirode i nebeski slobodnog leta ptice našeg duha.

Prvi korak svakog mudrog, kreativnog dizajna i planiranja jeste uviđanje graničnih uslova u kojima ćemo definisati i izabirati opcije naših kretanja46, ograničenja koja će pružiti formu bezgraničnom (kao što je smatrao Pitagora), konačnim linijama koje će iscrtati lepotu beskonačnosti, čineći da ploveći od bove do bove, od ostrva do ostrva i od luke do luke, brodovi naših saznanja u svojim ograničenostima dotaknu polja beskrajne sreće, što i jeste put svake divne, religijske umetnosti. Slično kao što nas suočavanje sa problemima i pitanjima našeg sveta navodi na pronalaženje puteva njihovih rešenja, te time i do suštinskih, evolutivnih napredaka na putu razvoja čovečije misli, i prostiranje naše pažnje duž granica, limita, ivica, okvira (koji, naravno, čine »esenciju svake slike«46, kao što je smatrao G. K. Česterton, jer »slika mora oživeti prostor koji je okružuje«46, kako je mislio Anri Matis, a sanjanjem na ovim ivicama polja naše kreativnosti, naše ograničenosti koje ko-kreiraju perspektive doživljaja našeg bića i sveta - poput pijaniste koji, sa ograničenim spektrom frekvencija koji iznedruju dirke klavira, postaje prozor ka ugledanju večne slave Prirode – postaju naše kreativne vodilje u rađanju veličanstvenih, inspirativnih duhovnih plamenova), krajeva i horizonata našeg sveta i neprekidne, upitkujuće, filosofske kontemplacije nad njima čine da - poput drevnih moreplovaca koji su se, želeći da ispitaju ivice Zemljine »ploče«, u traganju za njima vratili na početak svojih putovanja, te doneli znanje o njenoj loptastosti i otvorili nove dimenzije u predstavljanju i doživljaju našeg planetarnog doma – se razbude mašta i inspiracija kao kreativni tokovi kroz koje ćemo uspeti da sagradimo anđeoska krila i dotaknemo nebo beskonačnosti postojanja.

92

I poput preciznog strelca koji svoju strelu odašilje ciljajući ne pravo u metu, već blago iznad nje, postižući savršen pogodak, i idejne strele luka našeg uma, jezički formulisane ideje i drugi izražaji - namesto krajnosti oličenih ponavljanjem očiglednih i dobro utvrđenih tvrdnji sa jedne, i upotrebom prekomerno složene terminologije i logičkih veza koje bića ka kojima su usmereni naši izražaji neće moći da isprate sa druge strane, u oba slučaja suštinski vređajući bića u komunikaciji – moraju gađati ni ispod, ni daleko preko, već suptilno iznad naših ciljeva, blago preko nivoa razumljivosti naših slušalaca, susrećući ih pri tome sa blagim nejasnoćama i suptilnim zbunjenostima koje će oni sa malenim koracima uma, produbljujući njihove smislenosti, prevazilaziti i rešavati, prosvetljujuće razumevati, čineći da ih naše ideje istinski vode na putevima razvoja misli, idejne kreativnosti, kapaciteta razmišljanja i evolucije uma. Slično tome, i ne samo naši jezički izražaji, već i čitava etička postavka našeg bića u susretima sa drugima mora odisati sličnom, poput Sunca koje se rađa iznad planinskih vrhova, usmerenošću prostirućih zraka saznajnog i božanskog jezgra našeg bića. U skladu sa Kantovim etičkim imperativom, bića sveta moraju uvek biti ne sredstva zadovoljenja naših ciljeva, već ciljevi sami po sebi, pri čemu, ipak, istovremeno moramo u sebi nositi vizije horizonata koji se pružaju na putevima bića sveta, čineći da se zajedno kreativno usmeravamo i orijentišemo ka divnim zamišljenim ishodištima naših duhovnih putovanja. Jer, namesto pozivanja bića sveta da se zagledaju u naše unutrašnje kvalitete, da postanu očarani našim osobinama, kao temeljnih i najčešće neprimetnih težnji koje prožimaju savremene komunikacije, put ostvarenja lepotom i duhovnom slobodom obasjanih interakcija rađa se iz težnji našeg srca koje govore ne »pogledaj me kako sam lep, velik i moćan«, već »pogledaj svet kako je lep«, obasipajući bića sveta ne magnetnim privlačenjima i orbitiranjima oko Sunca našeg bića (ili obrnuto, našeg pasivnog orbitiranja oko drugih, u slučajevima suprotnih odskakanja od ravnoteže Puta), već divnim vizijama samostalnih puteva, prožetih leptirima i mehurovima od sapunice65,116, peskovitim trakama svetlosti i utonjavanjima u blaga Sunčevih horizonata.

Mudra pitanja i komentari, po pravilu, dotičući se samih temelja na kojima stoje tvrdnje i izražaji ka kojima su oni usmereni, ne teže da jednostavno ponove iskazane ideje, iskazujući time sopstvenu sposobnost razumevanja, već pokušavaju da otvore nove perspektive na razumevanje aktuelnih problema, na nove prozore sa kojih se možda rasprostiru vidici njihovih pragmatičnih rešenja. I uopšte, briljantni izrazi se nikada ne mogu »razumeti« u smislu njihovog metaforičnog, preslikavajućeg uklapanja u zamišljenu situaciju iz prve ruke, već svojom »sistemskošću« uvek nude razumevajuću primenu na bezbroju raznovrsnih životnih primera, različitih domena naših apstrakcija ili tipova životnih interakcija, pretvarajući se od jednostavnih, unidirekcionih parabola u divne, semi-sferične kupole od kojih nam se reflektuju i prikazuju slike jezgrovitih težnji i lepote razumevanja našeg bića. Na sličan način kao što budna, radoznala svest skakuće svojom pažnjom i pogledima sa crtice na crticu, sa praćenja jednih na zadivljenost drugim krivudavim linijama našeg sveta – znajući da Priroda crta pravo krivim linijama -, upijajući njihove tajnovite poruke, i sistemsko rezonovanje u svom traganju za opštim metaforama i inspirativnim pričama, primenljivim na bezbrojne aktuelne situacije ljudskih dvoumljenja na tačkama raskršća, zasnovano je na »hitrom, ali polakom«136

skakutanju – poput bistre, ne muljave vode, vode koja »poljubi reku, i nastavi dalje« (kao u pesmi Džona Dona) - od primera do primera, od priče do priče, od jednog do drugog slikovitog odnosa, stavljajući pred nas putokaze zamišljanja velelepnih opštih zaključaka

93

i predstava koje zaokružuju sve prirodne sisteme vezama našeg razumevanja. »Ko sve brzo razume, ima šansu da nikada ništa pravilno ne razume«67, smatrao je Aleksander Poup, podsećajući nas da postavljanje budne, radoznale hitrosti naše pažnje na osnove strpljivosti, smirene, nenarušive odlučnosti i znanja da dug put prati dolazak do razumevanja svih zaista važnih ideja i stavova, predstavlja ključ uspešnosti našeg mudrog, sistemskog razmišljanja.

Otvaranje novih perspektiva skromnim pozivanjima na samostalne refleksije i promene tački gledišta, predstavlja osnovu holističkog pristupa učenju naspram redukcionističkog, lokalnog i manipulativnog modifikovanja bića u skladu sa našim namerama. Umesto nasilnog »ulivanja u glavu« značajnih informacija i secirajućeg traženja lokalnih uzroka odstupanja od naših zamisli celovitosti, kao puteva edukacije i isceljenja, holistički pristup bi se karakterisao uzajamnim učenjem i buđenjem radoznalosti i čuđenja - kao prvih koraka na putevima samostalnih razvoja i ostvarenja ne slepih sledbenika tradicija razmišljanja i ponašanja, već hrabrih istraživača novih, sopstvenih teologija i mudrosti (s obzirom da su najplodotvornije teologije one koje se kontinualno iznova rađaju sa duhom vremena, prihvatanjem i re-interpretiranjem aktuelnih predstava sveta, prožimanjem svih njih korenima religioznosti i duhovne osmišljenosti) - te traženjem uzroka poremećajima životnosti na što širim, psihološkim, društvenim, klimatskim, ekosistemskim, kosmološkim planovima integrisanosti bića i Prirode, nudeći time duboka i trajna rešenja ispitivanih problema. Pronalaženje efekata naših dejstava na što širim planovima, otkrivanje da ponekada i mali, iskreni osmejak može zatalasati čitavu Vasionu, čini da naše oko, osim stvari našeg očiglednog okruženja, u kontekstu njihovog sagledavanja sadrži i daleka Sunca, predele iza i najdaljih planina i pesme davnina, otvarajući nam potencijalni prostor beskonačnih zadivljenosti u naizgled istim predstavama našeg sveta.

I čitav naš svet, svaki trenutak našeg življenja, svaki prirodni detalj kriju u sebi beskrajan potencijal doživljaja, molitvenih putokaza i blistavih prosvetljujućih praskozorja naše duše, na sličan način kao što iz perspektive kvantne teorije svaki prirodni entitet poseduje u svakom trenutku mogućnost postojanja u bilo kom kutku Kosmosa, okružen najraznovrsnijim prirodnim kontekstima. Jer, ne u strukturalno inherentnom, već u kontekstualnom karakteru prirodnih sistema se krije tajna kvalitativne beskonačnosti postojanja, neponovljive jedinstvenosti svakog beat-a muzike Prirode, svake naše misli i osećanja, ulivajući nam znanje o blagodetima ne uspavanosti i potonulosti u lavirinte sopstvenih misaonih koncepata, već budnog divljenja svakom trenutku Kosmosa u svom beskrajnom putovanju, iscrtavanju evolutivnih staza na našim, blaženom radoznalošću uokvirenim dlanovima. Skidajući kacige misaonih refleksija, konceptualnih traganja za finalnim odgovorima na zagonetke sveta naših saznanja i prepuštajući se svesti Puta Prirode, budnoj zadivljenosti svakim trenutkom postojanja, nalaženju beskrajnih izvora saznajnih unapređenja u svakom detalju sveta, i u potpunosti prihvatajući svoju ljudskost i svoje biće, oslobađajući se lažnih šlemova i ograda ega, ograda koje nas sprečavaju da budimo ljubav posvuda u svetu, autor knjige »Zen i umetnost održavanja motorcikla«124 - pokazujući nam da se ne kroz orijentaciju ka menjanju sveta iz hijerarhijskih, top-to-bottom perspektiva, već u usavršavanju u malim stvarima, u malim postignućima i ostvarenjima, u menjanju suštine našeg bića krije tajna ulepšanja čitavog sveta – uspeva da samom kraju zapisa o svom putovanju, svog sina podstakne na uzdizanje iznad njegovog ramena, po prvi put ugledanje puta kojim se

94

zajedno kreću, budeći osećanje revnosti za saživljavanje sa čitavom tradicijom, sa korenima svoga postojanja, pobeđujući sopstvenu izolovanost spontano uzrokovanu neprekidnim zatvaranjem pogleda očevim leđima, i polako postajući Jedno sa celotnim svetom.

Kada umesto doživljavanja čitavog našeg sveta kao ogledala naših najdubljih težnji i htenja, Sunca koje se ne rađa svako jutro unapred predodređeno i mehanički, već koje svetlosti vere i nadanja u korenima našeg srca - divnih želja da zvezdane, putokazne i duhovno razbuđujuće luči obaspu sve, i najskrivenije kutke sveta - pokreću duž nebeske sfere, čitav svet pretvorimo u objektivističku predstavu inertnih i uzajamno nezavisnih kretanja, tada i divna, vodoskokna izvorišta vere sa kojih širom sveta otplovljavaju brodovi našeg čuđenja, svetih zapitkivanja i traganja, postepeno presušuju sve dok se čitava kreativnost nepredvidljivosti, budnosti i neobičnosti našeg postojanja, razmišljanja i ponašanja ne pretvori u monotone vode, tupe, neživahne i nezainteresovane poglede i ideje o nužnosti ne usklađivanja srca našeg bića, putanja naše vere, nadanja i ljubavi koje prostiremo nečujno posvuda oko nas, već surovog, bičujućeg i očevidnog manipulisanja kao načina unapređenja bića sveta. Upravo vera u mogućnosti voljenih bića čini da se opcije njihovih odlučivanja i raznovrsnosti doživljaja sveta, ogledala aktivne, unutrašnje snage bića, poput žbunastog stabla, skladne slike moždane strukture, gusto razgranaju. Jer obasipanje verom u našim relacijama sa svetom je znak životnih odnosa, s obzirom da robotizovane, programske putanje, slično kao i sve što se automatski, nezavisno od nas kreće i ponavlja, ne zahtevaju veru u svrhu njihovog »vernog« funkcionisanja, i upravo u ovom neprekidnom ulaganju vere u svrhu polaženja putanja našeg sveta harmoničnim tokovima se i kriju tajne duhovnog napretka i najvećih blaga životnosti. I kada eksplicitno, istinitosno pokazivanje »kako treba« bićima sveta zamenimo molitvenim ulaganjem vere i duboke želje u rađanje tihih Sunaca odgovornosti, pri-sebnosti i upitkujućih, wondering čežnji, vizije zajedničko-samostalnih pronalazaka skrivenih blaga na životnim, tragalačkim putevima saznanja će unapred trepereti u našem srcu, govoreći nam da »sve je u redu, na dobrom smo putu«.

A dobri putevi su samo ponekad, i to najčešće na samom kraju našeg božanskog putovanja, ravne, osunčane staze, prave linije napretka duž kojih nisu potrebna naša neprekidna preispitivanja i nedoumice, već samo radosna sleđenja Jednote sa Suncem ispred nas, dok su njihove crte duž našeg životnog i duhovnog razvoja uvek prepune razgranatih mreža krivudavih puteva, susreta sa bezbrojnim raskršćima i dumanja nad njihovim otvorenim opcijama. Simbol života jeste susret sa raskršćima, kao što nam Hristovo raspeće pokazuje, i za razliku od robotizovanog, kompjuterskog razmišljanja i ponašanja koje uvek pravi naredne korake u skladu sa jedinim mogućim rešenjima izvesnih, unapred postavljenih formula, sledeći tako slepe, linijske tokove progresa, životna, slobodno-voljna sanjarenja nad bezbrojnim raskršćima našeg sveta su jedina u stanju da stvore nove evolutivne grane i pravce razvoja. Morska zvezda koja odstupa od svoje zadovoljne družine u potrazi za sopstvenim putem zna da se samo odricanjem od instinktivnog praćenja najprirodnijeg mogućeg puta i uspinjanjem u bogatija stanja životnosti na lestvicama stresnih nivoa sopstvenog doživljaja sveta (usled čega glagoli supress i surpass predstavljaju dve strane istog novčića prirodnog napretka, u suprotnosti sa osnovnim stavovima behaviorističke psihologije), svetu pružaju nove životne opcije, novi izvori i divni tokove evolutivne priče Prirode. I samo kroz mirno, očarano zastajkivanje nad otvorenim opcijama razmišljanja i kretanja, uviđanjem beskraja lepote

95

u svakoj od njihovih produženih grana, ne želeći da ikada ostavimo ijednu od njih, večno ih grleći i obasipajući talasima zahvalnosti, zadivljenim, večno mladalačkim sanjarenjem ispod mora zvezdanih nebeskih opcija u našim očima se, tako, zaista pokreće svet u smeru razvoja novih grana stabla životnosti, neprimetnih nosilaca novih pupoljaka, plodova, ptićih gnezda i igre veverica kosmičke bajke.

Decu sveta, stoga, treba učiti ne da »porastu«, da se poslušno i konformistički uštoglje nesamostalno koncipiranim graničnim uslovima doživljaja sveta i predvidljivim opcijama ponašanja, već da se »probude«, da osvetle dubine sopstvenog bića i postanu samostalno, pred svojim srcem odgovorna za stanje čitavog njihovog sveta u svakom trenutku. »Držeći palčeve« bićima sveta prilikom njihovog osluškivanja, ne distanciranim kritičkim osuđivanjem njihovih izražaja, neprekidnim egocentričnim merenjem naših vrednosti u odnosu na njihove, te njihovim spuštanjem, a ne uzdizanjem, već građenjem puteva jednakosti našim pogledima i zracima pažnje, budimo blagodetne ravnoteže Puta, budnosti i koncentracije prilikom sopstvenih izražaja, kao i blaga, neprimetna lepršanja dobrim vetrovima koji vode bića sveta ka novim, divnim zemljama u našim tihim i predanim osluškivanjima.

I kada naši izražaji budu ispunjeni ne prikrivanjem naše prirodnosti, već čistom iskrenošću, i klišei i fraze naše izražajnosti će se pretvoriti u nepatvorene ekspresije, ispunjene obogaćujućim novitetima, često usput kršeći blokade raznovrsnih prezadatih pravila izražavanja na putu evolucije i obogaćivanja opcija potencijalnih kreacija i saznanja u okvirima datih sistema izražavanja. Naime, dok su komunikativni klišei, s obzirom na direktnost i efikasnost njihovog »razumevanja« i ispunjavanja njihovih poruka, karakteristični za komandujuće, povinovajuće, autoritativne odnose46, čineći bića sveta inertnim, pasivnim i nekreativnim, reproduktivnim, a ne produktivnim, susretanje bića sveta sa novitetnim izrazima indukuje izvesnu introvertnost prilikom pokušaja njihovog razumevanja (što je jedan od razloga zašto Zen i druge religijske priče i bogate parabole, razumljive na mnoštvo jezgrovito različitih načina i nudeći bezbrojne životne pouke, obogaćuju naše razumevanje naših pružanja ka svetu), obogaćujući horizonte njihovih samostalnih kreativnih pogleda. Takođe, s obzirom da se svako učenje odigrava na primerima, ne na kopijama površnih putokaza, već na ogledanjima celokupnih bića u dodiru (usled čega dok voljenje samo bića u dodiru naspram ostatka sveta navodi izabrana bića u vode zavisnosti i prebacivanja osmišljavajuće odgovornosti, opčinjenost i posvećenost zaista čitavom svetu navodi edukovana bića sličnom svestranom otvaranju cvetova inherentne kreativnosti), i naše traganje ka novim opcijama izražaja, ka novim i sve bogatijim putokazima edukacije će neprimetno udahnjivati u bića sveta tragalačku čar ka novim evolutivnim stazama, otkrićima, izumima i pronalascima. Međutim, bitno je primetiti da klišei i fraze postoje samo u slučajevima njihove inertne upotrebe, nesaživljenosti sa njihovim značenjem, nepostajanja čitavog našeg bića vibracijama njihove semantike, dok se izvođenje svih »šablonskih« izraza našeg sveta u svetlima njihovog iskrenog držanja na našim dlanovima i srcima, pretvara u divne putokaze koji spontano skidaju velove odbojnih zaslepljenosti nad suštinski lepotnim izrazima našeg sveta, i buđenju njihovih dubokih vrednovanja u srcima bića sveta. Težnje ka originalnosti po svaku cenu, postavljene na osnovama naših kreativnih pružanja svetu su, stoga takođe, poput težnji ka slobodi savremenih mladalačkih ideala, adekvatne površnom i neodrživom građenju naših saznajnih pogleda i našeg izražajnog bića od

96

prozora (čineći da se jednoga dana upitamo »what's your freedom without love?«104), a ne od temelja ljubavi, božanske tragalačkosti i beskrajnih davanja.

Ipak, ne ponavljanja naših već utvrđenih i često oguglalih i okoštalih ideja i izraza u komunikacijama sa najrazličitijim bićima sveta, od ljudi preko šumaraka i šišarki do čitavih bisernih mora, već traganje za uvek novim zaključcima i idejama kroz naše fleksibilne, ne fortifikujuće, već otvoreno preispitujuće stavove, kretanje ka plodnim idejama uvek iz čistih početaka, iz otvorenih mora naše sveprijemčivosti i dopuštanje da nas spontane struje kreativnih komunikacija dovedu do novih, neotkrivenih uvala i luka našeg razumevanja sveta = sebe, čini put duboko-etičkog životnog odnošenja našeg bića prema svetu. Jer, ne krutim nametanjem naših stavova i ideja, već neprekidnim zajedničkim traganjima za novim horizontima i pogledima na svet, za novim idejama, kreativnim izrazima i putokazima, šire se grane stabla cvetnih opcija naših saznajnih sistema i prirodne celote.

I znajući da, usled naše prirodne ograničenosti pri pokušajima uviđanja celotnog toka Prirode i naših dejstava u njima, nikada ne možemo odrediti uticaje koji bi sa savršenom pouzdanošću navodili bića sveta ka divnim otkrovenjima i putevima napretka, sva pravila koja bi nahodila naše kreativne edukacije, održive informativne i spiritualne gradnje i sve druge komunikacije, pretvaraju se u duboku utonjenost u naše srce i predanost pronalaženju uvek novih puteva izražavanja našeg bića, buđenja uvek novih voda poverenja, radosti, divljenja, opčinjenosti i saznajnih podsticaja prema uvek neponovljivim i jedinstvenim bićima sveta. Sa znanjem da s obzirom da celoviti interaktivni konteksti čine dragulje u jednim, a prividno smetajuća zrnca prašine u drugim slučajevima idealnim uticajima koji navode bića sveta ka skladnim vodama, ka moru opcija njihovih doživljaja sveta, sva fiksna pravila našeg ponašanja ustupaju mesto sjaju vere našeg srca, neprekidnih nadanja, držanja palčeva i bivanja uz voljena bića našeg sveta na njihovim ponekada dalekim putovanjima, znajući da i milionima milja udaljene, naše misli mogu imati efekte divnih ukazatelja smerova dobrote i blagodeti voljenim bićima u trenucima nedoumica i zbunjenosti. I zajedno sa ovakvim stavom doživljaja prosvetljujuće vere i nadanja kao temelja svakog našeg zaista plodonosnog dela, i raznorazne privlačnosti i odbojnosti izazvane našom začaranošću prividnim, očiglednim crtama sveta, zamenjuju se mirnom radošću sa našom utonjenošću u nevidljivu muziku našeg srca i drugih bića, sa ispunjenošću nitima komunikacije koje povezuju nevidljive kvalitete našeg sveta i naših bića, sa putevima koji titraju od srca do srca. »Jer mi ne mislimo na ono što se vidi, nego na ono što se ne vidi; jer vidljive stvari su privremene, a nevidljive su večne...A nada koja se vidi - nije nada; jer, kad neko nešto gleda, zašto da mu se nada?« (Korinćani II 4:18...Rimljani 8:24), učio je apostol Pavle, a viđenje bića sveta u divnoj svetlosti duha i slanje radosnog sjaja koji se rasipa iz našeg srca ka njima, stoga, čini istinski put prostiranja blagodetnih puteva pred bića sveta i njihovih čudesnih isceljenja, bez obzira na fizičke crte dela koja se promaljaju sa temelja ovih toplih i svetlih težnji. Svaka skladna crta kojom obasipamo bića sveta tada će predstavljati divan povod njihovog radovanja kroz često obeznađeno suzne prozore u svet, dok će se sve nečistoće sa naših dlanova pretvarati u inicijacije jačanja samostalnih imuniteta, adaptivnosti, fleksibilne održivosti, snage volje i odlučnosti, dobrote prostiranja prema svetu, u oba slučaja čineći njihove saznajne svetove zaista harmoničnim i celovitim. Međutim, i u ovakvim plemenitim težnjama ka pružanju istinskog sklada i dobrote bićima sveta, znajmo da naše putokaze samo poverenje bića

97

koja ih drže na dlanovima može pretvoriti u povode napretka i inicijacije skladnih samo-organizacija, dok će isceljujuće težnje ka prosvetljenju sveta, praćene mudrom utonjenošću u sopstveno biće i punoćom sjaja našeg srca, kao i oduvek kroz istoriju naše civilizacije, biti praćene uviđanjima snage, lepote i dragocenosti dobronamernosti bića sa jedne (Luka 4:31-2), kao i njihove uobraženosti, praznoverja i bezvrednosti sa druge strane (Luka 4:28-9). Jer, ne u uspešnom dizajnu jednosmernih uticaja, već u blagim, dvosmernim susretima - koji se u svojim plodonosnim dodirima pretvaraju u iskre koje posvuda šire svetlosti duha –, popločanima mozaikom poverenja, kriju se tajne sjajnih i uzajamno unapređujućih komunikacija življenja. Na mesto manipulativno nahodećih, kormilarskih moći kao temelja uspešnosti naše edukacije se tada postavlja uvek nova, molitvena zamišljenost nad zvezdanim putevima, obasjana životnim, suzno čistim željama ka prosvetljenju čitavog sveta, željama koje čine da se čitave nove zvezde rasplamsaju u svojim beskrajno dajućim sjajnostima.

Ne kroz intelektualne dijaloške spekulacije sa ciljevima uzajamnog ispravljanja prirodno krivih i asimetrično nesavršenih dolina i reka našeg umovanja »peglama« istinitosti, već uzdizanjem svih naših izraza, ideja i zajedničkih konceptualizacija sa temelja brižnosti, poverenja i svetle posvećenosti bićima sveta, te negovanja duboke, vizionarske vere u lepotu kojom će isijavati jezgra njihovih težnji i težišta ideja i milostivog Sunca duha, čini put uzajamno obogaćujuće edukacije, uzajamnog nahođenja put svetačkih puteva, čiste i sjajne aure naših bića. I bitno je znati da se namesto potencijala neutralnog ili »objektivnog« posmatranja, ulaženja u srca težnji drugih bića kroz ključaonicu naših posmatračkih vizira i puškarnica zamandaljenih tvrđava koje skrivaju najmilije crte našeg bića, putanje koje su u stanju da spontano oplemenjavaju svet (jer upravo blage, prirodne nesavršenosti, iskazane sa temelja dobronamernosti i lepote, čine svet blistavim, a saznajne perspektive bića sveta svestrano bogatijim), postavlja svest o uzajamnosti pronicanja u jezgra težnji bića i njihovih dela, i tonjenja u tajne koje nose temelji naše neprekidne životne interpretativnosti. Upoznavanje sveta je, tako, uvek istovremeno i upoznavanje direktno nesagledivih tajni našeg bića, i obrnuto, a tonjenjem u srce drugih bića i nalaženjem blaga čistote i sjajne lepote na njihovim osnovama, često nismo svesni da u velikom delu tada ugledavamo sopstvenu lepotu, interpretativnu dobronamernost našeg bića koju nikada ne možemo direktno iscrtati ili promeniti, već dugim življenjem, morima plemenitih osećanja, vetrovima duha i marljivim strpljenjem ih neprimetno klešemo na našim saznajnim temeljima, odakle oni, spontano, bez obzira na naše plitke težnje, dejstva i izražaje, nalaze svoje jezgrovite, implicitne puteve širom Prirode. I premda se Jeremija pita: »Može li Etiopljanin promeniti kožu svoju ili ris šare svoje? Možete li vi činiti dobro naučivši se činiti zlo?« (Jeremija 13:23), podsećajući nas da – s obzirom da svaki trenutak našeg življenja predstavlja učenje, neprekidno, tiho i neprimetno graviranje brazdi na temeljima našeg bića, brazdi koje se pretvaraju u korita koja nose spontane tokove reka izražaja našeg bića i naših prirodnih životnih talasa - duboko, u jezgru našeg bića iscrtane etičke vodilje spontano nahode naše biće bilo u smeru pokajajućih prekrivanja naših lica haljinama (Jeremija 13:26) ili činjenja da se najdublje težnje, »semena« naših dela radosno »utvrde« pred ozarenim »licem Božijim« (Psalm 102:28), i iako znamo da se lepota interpretacije u kojoj počiva izvor etike našeg življenja, ne može jednostavno preneti i uliti u bića sveta, već samo samostalno probuditi i iznutra negovati, naša ljubav, naši talasi svete predanosti koji se prostiru iz mora našeg srca ka bližnjim bićima, u stanju su da obaspu divotnim

98

putevima voljena bića, da ih nečujno, na nevidljivim dlanovima prenose preko burnih voda sveta, te da sve Budine otrovne, osuđujuće strele, odapete iz potajka, destruktivne putanje egoizma i mržnje koje Buda savlađuje ne istinitosnim intelektualnim spekulacijama, već očišćenjem temelja naših misli i činova151, isceljujuće pobeđuju149, te radosnim susretanjem i obasjavajućim širenjem naših anđeoskih krila ka sveprihvatajućim zagrljajima, pretvaraju u glatke i milostive mostove prijateljstva i ljubavi.

Pružanje osećanja slobode, odgovornosti naših postupaka i misli koje polažemo prema srcima naših bića, stoga, čini put svake svete edukacije. Ne razvijanje krutih pravila ponašanja i redukovanje našeg unutrašnjeg osećanja odgovornosti kroz slepo pokoravanje autoritativnim nivoima organizacija kojima pripadamo, Pontije-pilatovsko »pranje ruku« (a u skladu sa biblijskom pričom o postanku52, ljudska bića bivaju »isterana« iz raja kao posledica prebacivanja Adamove odgovornosti za kušanje plodova drveta znanja, rađanja misaonih refleksija, na Evu (Mojsije I 3:12), te sa Eve na zmiju (Mojsije I 3:13)) već buđenje svetog osećaja odgovornosti na temeljima našeg srca sa koga se svako naše ponašanje rascvetava kroz uvek novitetne grane i listove, jeste put dobrotnog vas-pitanja, fleksibilnog postavljanja svega pojavnog u pitanje i inovativnog građenja našeg sveta i naših ideja u skladu sa svetlim vizijama, večnog bivanja nevine detinjosti na temeljima naših pogleda na svet. Međutim, ovakva savršena sloboda razmišljanja, delanja, prostiranja našeg duha i ostavljanja tragova na površinama i jezgrovitim, suštinski blagodetnim dubinama našeg sveta, se ipak tako često doživljava kao nepodnošljivo breme odgovornosti47,49,150, usled čega se u današnjem društvu zamenjuje našim privrženostima raznovrsnim principima, doktrinama, normama, naredbama, standardima, zakonima i ideologijama. Ipak, putevi hrabrosti i istinske snage, istovremenog nošenja stenovitih misionarskih zaveta i osećanja duhovne slobode, ptičije nesputanog leta nebeskim prostranstvima, počivaju u uzajamnom osluškivanju sopstvenog srca kao vodilje naših krstarenja i otkrivanja novih zemalja, novih područja znanja i egzotičnih ostrva idiličnih vizija kraljevstva Božijih, kormilarenja brodovima naše civilizacije ka novim horizontima čistih, održivih i blago evolutivnih putešestvija, i pletenju tapiserija nebeskih ptica i Sunaca pomoću niti poverenja i vezova kao izraza prisebnog davanja dragulja dobrote bićima sveta na dlanovima našeg srca.

Slično kao što sva osećanja majke, poput talasa prvog mora našeg življenja i prvih zvezdanih sfera našeg začuđenog posmatranja sveta, prenose na maleno biće u njenom stomaku, i sve najsuptilnije i najskrivenije težnje našeg srca neprekidno ostavljaju trajne tragove u svim doživljenim, ko-kreiranim putanjama našeg sveta, u mislima bića sveta i delima koje ostavljamo u amanet putevima ljudskosti Prirode. Kada je naš um čist, prosvetljen i smiren, poput glatke površine mora koja je na svojim pažljivo i budno osluškujućim obalama u stanju da prepozna i pojedinačnu kap slivenu na njega, doživljavajući čitav sveta kao u rečima Bude: »Smatram položaj kraljeva i vladara istim kao i čestica prašine. Posmatram zlato i drago kamenje kao mnoštvo opeke i šljunka. Gledam na najlepšu svilenu odeću kao na rite pomame. Vidim mirijade svetova vaseljene kao sitno semenje voća, i najveće jezero Indije kao kap ulja na mom stopalu. Osećam nauk sveta kao varku čarobnjaka. Razabiram najuzvišeniju misao oslobođenja kao zlatni brokat u snu, i gledam sveti put prosvetljenih kao cvetove što se pojavljuju u ljudskim očima. Vidim meditaciju kao potporu planine, nirvanu kao snoviđenje dana. Gledam na sud o dobru i lošem kao na vijugavi ples zmaja, i na bujanje i pad uzdanja samo kao na

99

tragove koje za sobom ostavljaju četiri godišnja doba«195, doba koja »dolaze i odlaze, a sve raste« (kao što nam kaže drevna konfučijanska izreka150, pokazujući nam na ne dezintegrišuće, već uzajamno uzvišujuće susrete polariteta Prirode u kojima se odigrava njena beskonačna evolucija), pozivajući nas na uviđanje beskrajnog uvećanja Božije slave i čudesnosti Kosmosa u svakom trenutku življenja, sa svakim našim udisajem i pokretom, čineći da se talasi harmoničnosti i beskonačne radosti prostiru posvuda oko nas, neprimetno i suptilno gravirajući brazde puteva Gospodnjih duž svih naših dela i čitavog sveta.

I da bi se putevi prostiranja, grančice, cvetni pupoljci i kreativne opcije voljenih saznajnih svetova divotno uraznovršćavali ka poljima beskonačnosti, zaista rasli u dugim vremenskim razdobljima, neophodno je ne samo razvijati njihove fascinacije čudesima sveta neumornim »gle lepote tamo, gle lepote ovde« obasjavanjem putokazima radoznalog, otvorenog pružanja ka mirisnim cvetovima sveta u svrhu buđenja osećanja nesputane, lepršave slobode (koje u svom prevazilaženju čvrste utemeljenosti na duboko-etičkim idejama, može nositi bića ka povodljivom, nepromišljenom lebdenju oblacima sveta, bez neprekidnog mudrog sagledavanja naših kretanja u odnosu na pažljivo osluškivane puteve našeg srca), niti samo utabanavati saznajno i etički temeljite pretpostavke njihovog razmišljanja i doživljaja sveta u svrhu rasta bezbednosti kretanja, pouzdanosti ponašanja i prisebne stabilnosti (premda koji u svom prevazilaženju komplementarnog doživljaja beskraja slobode, rezultuju u pasivno ukrućenim, kreativno prikovljavajućim i odgovornosno-privrženim životnim vezanostima), već uzajamno, uravnoteženo, istovremeno buđenje osećanja božanstvene radoznalosti, naslućivanja neizmerne raznovrsnosti koja počiva u svakom detalju sveta kroz ukazivanja na beskrajne povode i izvore saznajnih, sveprosvetljujućih radosti koje nam pružaju ruke odasvud, kao i stabilno uzemljenje na osnovama kako njihove božanske ljudskosti, tako i duboko-etičkih saznajnih premisa rezonovanja i iscrtavanja, ko-kreacije sveta, čini put zaista održivog, beskonačno trajnog uvećanja broja opcija saznajnih svetova voljenih bića. Svest o otvorenim vratima saznanja iza kojih nas čekaju čudesni susreti sa nepreglednim povodima radovanja, etičko-estetskim i duhovnim bogatstvima, u sprezi sa budnim osluškivanjem koraka i znakova našeg malenog srca prilikom njihovog pažljivog odškrinjavanja, čini da bića postaju nalik divnim, čisto semantičkim cvetovima, cvetovima koji u svojim spoznajama, poput malog princa koji vidi slona u zmijskom caru135, direktno prodiru od linija i crtica sintaksi sveta, od prividnih granica našeg sveta ka njihovim suštinskim značenjima, istovremeno duboko i čvrsto usidrenih korena u etičkim, estetskim i religijskim vodiljama duhovno evolutivnih posmatranja i ponašanja, noseći otvorene, sveprijemčive i nebeski radoznale latice ka Suncima sveta.

Obasipajući svetlošću zemaljske puteve i pružajući životnosti sveta izvore evolutivnih uspona, Sunce otvara bogatstvo perspektiva, prostranstvo potencijala i opcija življenja našim saznajnim svetovima, ali nas nikada i ne vodi za ruku čineći da se oslobodimo sopstvenih odgovornih izbora, samostalne kreativne aktivnosti i domišljatosti, već i pored divote i beskrajne dobronamernosti prirodne strane ko-kreacije kvaliteta, svake crtice i putanje našeg opažajnog sveta, druga strana njihovog stvaranja i lepotnih, sjajnih ostvarenja pripada vodiljama naših najdubljih vrednosti, težnji i htenja, usled čega je uvek u našim rukama, mislima i temeljnim osećanjima odgovornost za uobličavanje našeg i svih saznajnih svetova u prozirne koprene lepote i dražesnosti. I svaka sveta edukacija odražava prirodno vas-pitanje Sunca, ne odlikujući se činjenjem

100

bića sveta nesamostalnima kroz naše upravljanjem njihovim postupcima, kreativnim inicijacijama i zamasima, već negovanjem srednjeg Puta, dubokim željama ka njihovom postizanju ravnoteže Puta, uzajamno potencirajuće udubljenosti u lepotu unutrašnjih saznajnih i duhovnih konstelacija sopstvenog bića i brižnog, svedajućeg, saosećajnog kreativnog pružanja ka drugima. Otvaranjem perspektiva i divnih pogleda na svet voljenim bićima, prostiranjem tračaka svetlosti vedrinom našeg srca i duhovnih ideala, ali buđenjem njihove sopstvene odgovornosti, neprekidno negovanog poverenja u snagu duhovnih temelja srca i duboke posvećenosti sopstvenim životnim izborima, naše biće spontano rasipa zvezdana semena novih izvora duhovnog sjaja Kosmosa, sa mekog i rastresitog, fleksibilnog i prijemčivog, ali istovremeno i dijamantski sjajnog, u božanskoj veri utvrđenog, temelja našeg srca.

Sa predanim vizijama usmerenim ka nebeskim horizontima našeg postojanja, poput fudbalera koji pogleda čvrsto usmerenog u daljinu, oslobođen samo-svesti i sujetnog dokazivanja, znajući da »...nemoj da se ponosiš nad granama. A ako se ponosiš, znaj da ne nosiš ti korena, nego koren tebe« (Rimljani I 11:18), požrtvovano sa svešću da življenje za druge čini naše biće natprirodno celovitim i svestranim20, zaboravljajući na sopstvenu krhku ljudskost, hrani svoje biće himničnim zavetima spremnosti na predanost čitavog svog bića idealima veličanstvenog igranja, sada i ovde, i pobede srca, ili slično smernom karatisti koji duboko utonjen u srce svoga bića ne vodi borbu protiv drugih, već borbu sa sobom, i naše biće budno osluškujući himnu svoga srca, odričući se vrednovanja našeg ugleda u očima drugih bića, meditativno rasplamsavajući plamen čistoće duha u jezgru srca, spontano zrači svetom čvrstinom, snagom i dobrodušnošću. Poput Sunca koje udubljeno u sebe, sagoreva svoju suštinu, spontano pružajući svojim usamljenim i bespomoćnim satelitima oživljavajuće talase svetlosti, a dalekim zvezdanim očima plutajuće usmerenosti ka obalama spasenja za njihove brodove, često izgubljene na pučinama Kosmosa, i naše biće u oživljenoj ravnoteži Puta, nesamo-svestno udubljeno u srce našeg bića, neprekidno negujući zavet srca, potpune predanosti bićima sveta, pruža ravnotežne mostove, čvrsto utemeljene na našoj meditativnoj prisebnosti i osluškivanju Puta Prirode našeg srca sa jedne, i iskreno predanoj ljubavi prema bližnjima sa druge strane, mostove duž kojih mnoga bića sveta mogu prevazilaziti virove teškoća i pronalaziti puteve božanstvenih pružanja ruku i isceljujućih dodira.

O davanju

»Ako zrno pšenično, bačeno na zemlju, ne umre, ono će ostati samo, ali ako umre, doneće mnogo ploda« (Jovan 12:24)

Dok se u kvantnoj teoriji čestice predstavljaju ne kao lokalizovani gradivni elementi Kosmosa u prostorno-vremenskom kontinuumu, već kao putanje kojima se one pružaju ka ostatku sveta, iz perspektive teorije kompleksnosti živog sveta, životnost se može sagledati kao ples koji neprekidno daje i iznova rađa sopstvene gradivne elemente, kao komunikacija bezbroja miliona interaktivnih jedinica zvezdanog porekla koje se kontinualno stvaraju i predaju čitavom svetu, čineći Kosmos i život poput talasa ili vira koji uvek ostaje isti iako se njegova sastavna materija neprekidno menja, rađa, samo-ostvaruje i rasipa širom prostranstava sveta. Davanje i neprekidno rađanje, uzajamno stvaranje postaju tako svete crte životnosti, a sličnom idealu davanja nas mogu poučiti i

101

nebeska Sunca koja »traju večno, stoga što žive za druge« (Tao Te Ćing 7), što daju sebe drugima, ne zahtevajući ništa zauzvrat.

U drevnoj orijentalnoj priči, mudri učitelj suočava svoje učenike sa uvredom i posmatra kako će je svako od njih otrpeti121. Prvi učenik se najpre zacrveni od probuđenog besa, a zatim utihnu i oćuta, a učitelj primeti: »Nije još pobedio sebe«. Drugi učenik se, opet, slatko i glasno nasmeja, na šta učitelj pomisli: »Pobedio je sebe, ali nije pobedio i svet. Nije postao Jedno sa njim, nije sagradio most Ljubavi prema bližnjima«. Međutim, treći učenik u susretu sa uvredom, iz dubokog saosećanja sa nesrećom bića iz koga poniču takve reči, tiho zajeca. Učitelj se radosno osmehnu, znajući da učenik, sagradivši sjajne, religiozne temelje sopstvenog bića, pruža sada, kroz miloske suze koje čiste prašnjave puteve sveta, i duhovne mostove davanja i čudesnih želja za pomaganjem bićima sveta, poput zraka Sunca, svud oko sebe. Želja za bezmernim davanjem predstavlja jezgro Sunčevog uma, blistave isusovske čistoće, odraz vrhunske snage našeg bića. »Blaženi su siromašni duhom, jer je njihovo carstvo nebesko« (Matej 5:3), jedan je od najlepših novozavetnih stihova, savetujući nam da i sa zrncima sakupljene mudrosti i sa srcem našeg bića, našom božanskom klicom postojanja, budemo beskrajno velikodušni, da dajemo, rasipamo i sejemo blago našeg znanja i naše dobrote poput cvetne prašine ka u nedogled pružajućim, spiritualno plodnim nebesima.

Prepuštanje promeni, prateći svaki čin davanja, znak je duboke vere u naše božanske temelje, te odraz naše dobrodušne predanosti i jedinstva sa celotnim svetom. Julija Kapuleti sa jednog veronskog balkona govori da je njena duša kao more, da što više daje, to više i ima, dok nas LaoCe uči da »sveti čovek ne prikuplja (za sebe): on živi za druge, a postaje sve bogatiji; on daje drugim ljudima, a živi u sve većem izobilju« (Tao Te Ćing 81). Jer, ako činimo bića u našem prisustvu srećnim, i mi ćemo blistavom vodom duha zalivati temelje našeg viđenja sveta. I dubokim razumevanjem i življenjem znanja da »ono što je dobro za drugog, dobro je i za mene«, činićemo da beli golubovi mira uzleću iz našeg srca, šaljući poruke ljubavi i mira, nečujno nahodeći čitav svet ka predelima harmonija i sreće.

Etika ciljeva naših delatnosti u svetu se može očitavati i u svetlu kvaliteta davanja. Tako, osnivanje kompanije, podstaknuto željom za davanjem i duhovnim obogaćenjem ljudi, predstavljaće u najširem mogućem kontekstu bezmerno uspešniji i blaženiji cilj u odnosu na upravljanje preduzećem sa primarnim ciljem o ostvarivanju sopstvenih profita. Slično tome, učenje u svrhu misaonog razvoja radi pružanja lepote i znanja drugim bićima, neuporedivo je etičkije u odnosu na učenje radi dobijanja visokih ocena školovanja, dok je i naučno-istraživački rad podstaknut stvaranjem i otkrivanjem za dobrobit ljudskih bića i čitave ekosfere, prosvetljeniji i istinski, u širokom, sveobuhvatnom opsegu, uspešniji od naučne kreacije pokrenute ciljevima objavljivanja naučnih radova u cenjenim časopisima i sticanja ličnog ugleda u naučnoj javnosti. Tako, i težnje ka dokazivanju Božijeg porekla sveta predstavlja manje etički cilj u poređenju sa primarnim željama ka davanju, ka ljubljenju bližnjih bića, iz kojih se rađa istinski religijski osećaj, iz kojih duboko, van svih reči i izraza sveta, znamo da sve što postoji vodi poreklo od Božijih misli. Za sva ova poređenja je, takođe, karakteristično i da prihvatanje i slobodna, spontana i iskrena objava naših grešaka, nedoumica i ne-znanja, čini blagotvorniji put u kontekstu opšteg informativnog i spiritualnog napretka naše biosfere, u poređenju sa prividno sveznajućim, zido-kreirajuće samopouzdanim i kruto ograđenim, fiksnim životnim i saznajnim određenjima.

102

Tako, umesto branjenja sebe, sopstvenih postupaka i sopstvene tradicije razmišljanja i etike doživljavanja sveta, u svim našim izražajima, a prevashodno onima profesionalnog karaktera, moramo težiti ka prenošenju suštinskih, izvornih inspiracija na kojima su i ponikle date tradicije ljudskog delanja. Celovito isceljenje, delanje u svrhu oplemenjujuće koordinacije našim iskustvima, stvaranje imanentne lepote sa svakim našim uzdahom i pogledom i buđenje znanja da temelji našeg znanja bivaju odslikani u svakom eksplicitovanom detalju našeg sveta, kao i svakoj našoj apstrakciji, tako moraju postati osobine koje ćemo implicitno stvarati i davati drugim bićima, sagledano sa polja medicine, nauke, umetnosti, saznajnih nauka i filosofije, respektivno ili sveukupno. Jer, samo sa plemenitim težnjama orijentisanim ka davanju u dubinama našeg srca, ka držanju i čuvanju svakog bića našeg sveta poput dragocene kapi vode na dlanu, bivajući time implicitno, za nas same nevidljivo, prava Sunca koja - naspram crnih rupa koje gutaju sve postojeće u svojim destruktivnim težnjama ili planeta koje održavaju ravnotežu dobra i zla (pasivnih, upijajućih i utonjavajućih »voli me« pohotnosti i sunčanih, aktivnih, svedajućih i prisebnih »volim te« pogleda) u svakom svom delu – svojim sjajnim željama davanja predano obasipaju duhovnom svetlošću naš svet, moći ćemo i u svim drugim bićima videti slična Sunca duše, te slobodno, bez odbojnog straha se susresti sa njihovim očima, pretvarajući obostrane staklaste, odbojne i ledene poglede u prijemčive, srneće, tople i lelujave okice, stvarajući nove mostove prijateljstva, pouzdanja i radovanja.

Ne samo da nas svest orijentisana ka beskrajnom davanju čini bioenergetski usklađenima - harmonično celovito integrisanima i fleksibilnima, svetlo stenovitim i sanjivo lepršavim - kroz rastapanja stresnih tačaka naših fizičkih i saznajnih struktura, i ponovno omogućavanje slobodnog Ći energetskog toka, već nas kroz odricanje od naših površnih težnji i želja, od volje usmerene ka svetovnim objektima, čini oslobođenim i od našeg bivstva okarakterisanog trčanjem ka plodovima sveta, budeći nas u samo praskozorje Ekhartovog »temelja duše«, izvorne dobrote našeg srca, sjajne, intuitivno osnažene praznine analogne pročišćenoj, satori Zen svesti, stopljenoj sa sveprožimajućim morem apsoluta. Na sličan način kao što je Da Ju, osnivač kineske dinastije Ćia, odlučnošću, marljivošću i spojem logičkog znanja i enormne želje za postignućem plemenitog cilja, napravio čitavu reku koja je sprovela nagomilanu vodu velike kineske poplave od pre približno 4 milenijuma, u more, i naša dobrota stresom pritisnute sukobe i probleme našeg sveta, mora - poput veštog Tai Ći ili Aikido borca koji samo pretvara ka njemu usmerenu razarajuću silu u pokretač sopstvenog energetskog štita, i koji zna, naravno, da njegova borba nikada nije borba protiv nekoga ili nečega, već borba sa samim sobom, čineći da njegov sluh, kao što nam pokazuju kineski Jang i Jin ideogrami, neprekidno bude usmeren na pažljivo osluškivanje sopstvenih ravnoteža »Sunca i Meseca« - rešavati putem pronalaženja puteva koji vode ka stapanju u jedinstvo sa morem Prirode, ka pronalaženju Boga i sveprisutnosti sopstvenog bića u svačijim pogledima na svet, ka prožimanju svih neujednačenih i destruktivno nabijenih suprotstavljenosti vodama davanja i preobličavanja u svest o svepreplićućim vezama jedinstva koje nas sve za-jedno drže na okupu.

Kroz svest o beskrajnom davanju kao putu duboke, zvezdane etike kojom skromni, lepotom obasjani pogledi nadole postaju adekvatni čednom posmatranju uzvišenih, nebeskih predela – čineći da se temelji i kontekst stope u nerazlučivu celinu – u stanju smo da povećavajući broj opcija voljenih sistema, svet naših saznanja

103

ograničavamo, postepeno otkrivajući da se upravo u ovakvom, svojevoljnom prihvatanju ograničenja rađa sloboda duhovnog beskraja. Jer, ako postoji nešto lepše i uzvišenije od wondering posmatranja zvezdanih putanja, od opčinjenosti kosmičkim pitanjima smisla, porekla i misije našeg bića i celotnog sveta, te treperećeg istraživanja uređenosti Prirode, onda je to wondering posmatranje začuđenih očiju koje posmatraju zvezde. I tada zaista znamo da požrtvovano sputavanje sopstvenog bića u uske granice u svrhu rađanja čudesnih drveća saznanja na drugim mestima – poput ukroćivanja nabujale, lepršave i virovite reke u tokove vodenica142 koje melju žito, stvarajući hranu informativne i duhovne evolucije – jeste put stvaranja novih zvezdanih očiju. »Želiš li da vidiš, nauči da deluješ«, jeste fon Fersterov estetski princip, komplementaran etičkom principu koji se tiče povećanja broja opcija sistema, i zaista, premda je učenje mnogih religija sveta orijentisano ka viđenju, ka postizanju transcendentalne večnosti našeg bića i posmatranja, dobrota i saosećajnost u našim voljnim postupcima predstavlja korene ovakvih prosvetljenih viđenja. Jer, želimo li da ceo svet postane naš, te da istovremeno naše življenje bude prožeto svešću o nerazlučivoj pripadnosti našeg bića čitavom svetu, moramo najpre dati sve što imamo, moramo se našom predanom dobrotom pružiti prema bićima našeg sveta, moramo sve, celog sebe dati svetu i duhom postati uistinu siromašni, čime nam se rasvetljuje stav da etika temeljne orijentisanosti našeg bića prema svetu i drugim bićima čini osnovu svakog vida prosvetljenog pogleda na svet.

»Važno je, možda, i to da znamo: čovek je željen, tek ako želi. I ako celoga sebe damo, tek tada i možemo biti celi. Saznaćemo, tek ako kažemo reči iskrene, istovetne. I samo onda kad i mi tražimo, moći će neko i nas da sretne«114, u ovom duhu bi nas divnim rečima podsetio Mika Antić na cirkularne uzajamnosti koje prožimaju prirodnu uređenost, na neprekidno zaljubljeno ogledanje duše bića i Prirode u svakom trenutku postojanja. Duboko znanje da su zabadava sve naše nauke i umetnosti ukoliko ih ne prožmemo dubokom željom da pokrenemo planine našim radom i izražajima, da probuđenom svetlošću našeg srca ispremeštamo gore i obaspemo božanskom radošću setne poglede bližnjih bića, da spasimo svaku trunku našeg listopadnog sveta, slično kao i prevashodno aktivno, delatno pružanje ka bićima našeg sveta, otkrivaju nam se iz ovih poetičnih reči kao putokazi rađanja u našim očima Sunca koje će svuda prosipati duhovnu lepotu i koje će, u skladu sa staro-grčkom vizijom oka koje svojim unutrašnjim izvorom svetlosti osvetljava svet i omogućava vid, činiti svaki naš pogled sunčanom stazom, pruženom u nedogled nepreglednog, božanskog mora postojanja. »Srce znanja je, jednom kad ga imaš, da ga primeniš«105, smatrao je Konfučije, i neprimenjivanjem etičko-estetskih principa i naših duhovnih i umetničkih, opšte prosvetljujućih vizija i ideala koje nosimo u sebi, gradimo samo jednu stranu mosta našeg hrišćanskog, svetog i isceliteljskog pružanja prema bićima našeg sveta, samo jednu stranu pruge na kojoj mora proći voz evolucije života, ljudske svesti i lepotne radosti ponašanja, ostajući neprekidno »na pola puta«, samo jedna polu-zvezda, hujeći ka nostalgičnim i setnim snovima T. S. Eliotovog Alfreda Prufroka, Ingmar Bergmanovog Isaka Borga ili Džejms Džojsovog Gabriela Konroja77 o bićima poput Isusa, Gautame Bude ili Majkla Fjurija77, o istinski blagodarnim bićima našeg sveta, bićima kojima su blažena dela i davanje čitavog sebe bili preči od moralnih, propovedničkih reči, bićima kojima su trenutni kontakti srca i poverenja i brižno pružanje ruku prema drugima bili ispred analitičkih premišljanja i razumskih prosuđivanja, kao i oštroumnih monaških kontemplacija neponiklima na sveobasjavajućoj želji za pomaganjem i spasenjem svega postojećeg.

104

Sve što postoji, tako, suštinski ne predstavlja samo lokalizovana unutar-granična tela, izolovana od ostatka sveta, već more beskrajnih putanja kojima se ona neprekidno prostiru prema svojoj sredini. Sve što imamo je, stoga, ono što dajemo, i što više budemo davali, više ćemo i imati. »Kad se toliko lepote u sebi čuva i ima, umeti, da niko ne sazna, bar komadić tog nečeg umotati u snove i dosanjati svima...I svaki put kad budeš komadić sebe dao i svoje snove svetu po vetrovima slao, ličiće jutro na tebe više nego na druge«114, kako je pisao Mika Antić, pokazujući nam da sve što imamo jeste naša ljubav, jeste jezgro Sunca naših najdubljih želja kroz čije sagorevanje se talasi duha našeg bića prostiru ka čitavom svetu.

Ono što se trudimo iz sveg srca da dajemo, to i postajemo: duhovna Sunca kada iz svetlog jezgra našeg bića vadimo dragulje čistoće, dobrote i milostivosti, i pružamo ih bićima našeg sveta; crne rupe kada sebično i pohlepno otrgavamo lokalizovane (zaboravljajući da je ne u lokalnom, već u kontekstualnom, u beskonačno prostirućem tajna lepote i bogatstva našeg sveta) entitete i putanje sveta; ili možda samo planete kada bivstvujemo u ravnoteži ovih dveju modova naše interakcije sa svetom. Ipak, ne samo da putanje koje dajemo postepeno usađujemo u srž našeg bića, već i ono što težimo da postanemo, menjajući vrednosne, etičke i estetske temelje naših pogleda na svet, usmeravajući ih ka putevima Sunca, neprimetno, sa svakim trenutkom življenja odašiljemo posvuda, neprekidno dajemo čitavom svetu, čineći naš put duhovnog traganja i tumačeće zagledanosti u kompas srca našeg bića, nevidljivim putokazima i dobrim morskim strujama za bezbrojne barke životnosti sveta.

Svako živo biće Prirode i svaka ekosistemska, simbiotička prirodna organizacija karakterišu se dinamičkom cikličnom uređenošću u okviru koje ne samo da se svi, i naizgled najbeznačajniji uticaji sprovode duž čitavog sistema, pronalazeći kad-tad svoje odredište u tačkama njihovog kreativnog polazišta, istim blagodetnim težnjama obasjavajući njihove stvaraoce, već i u okviru koje svaki element sistema neprekidno gradi sve ostale elemente, odslikavajući nam proces kontinualne samo-generacije, autopoietičnosti, osnovne crte svih životnih procesa u Prirodi. Kroz čudesnu ljubav i želju za davanjem, »od jedan, nastaje dva, od dva nastaje tri, od tri nastaje ceo Kosmos (...jer biće dobija gubeći i gubi dobijajući)« (Tao Te Ćing 42), i svaki evolutivni trenutak u istoriji sveta sadržao je u sebi magičnost davanja, rađanja neslućenih noviteta kroz uzajamnu simbiotičku dobrotu treperavih čvorova muzike Kosmosa. Uzajamnost napretka našeg bića, ulepšavanja temelja naše ko-kreacije sveta sa jedne, i opšteg, zajedničkog istinskog progresa, otvaranja puteva radosnim evolucijama života sa druge strane, postaje, tako, očigledna sa ovakvog, autopoietičkog pogleda na uređenost Prirode. Nigde u Prirodi, takođe, ne postoje fiksne, unapred postavljene hijerarhijske strukture, prezadati skeleti našeg stvaralaštva, već se nevidljivi temelji i njima uzrokovane vidljive predstave, eksplicitne i implicitne crte, pojavni i duhovni putevi uvek uzajamno grade, modifikuju i podržavaju. Genetske forme usmeravaju procese formiranja proteinskih molekula koji usmeravaju procese formiranja genetske forme, pojedinačne misli, strofe i pasusi knjige spontano grade njen skelet koji usmerava nadgradnju misli i izražajne konciznosti čitave knjige, a umetnička, duhovna inspiracija pretače se u skladne metafore prirodnih veza i putanja koje suštinski – na sličan način kao što je Sunce metafora jednog velikog Sunca u nama - jesu metafore dubokih, duhovnih crta ko-kreativnih dodira našeg bića i božanske Prirode. Stoga se održanje životnosti i njeno prevođenje u sve bogatije stadijume evolucije sastoji ne u orijentisanosti ka sebičnom, malignom održanju i

105

napretku, već u davanju, u preusmeravanju poplave znanja i duhovnih ushićenja našeg bića kroz reke naših plemenitih težnji i pružene dlanove sa kojih, poput Isusove svetlosti, mogu teći svete vode Jordana i Ganga, neprimetno navodnjavajući bića našeg sveta, znajući da »neće čovek živeti od hleba samog, već od svake reči Gospodnje« (Matej 4:4), znajući da je ljubav, poput kiše koja pada na žedne listove biljke u savremenom sušnom, otuđenom, pustinjskom dobu, neophodna svakom biću da bi ono raslo i jednoga dana ispružilo svoje, duboko u sebi skrivene, implicitne cvetne lepote i radosti postojanja. »Praveći muziku, imao sam za cilj da pružim ljudima osećaj da su voljeni«, želja je bila Brajana Vilsona, ovenčana u divnoj ploči »Pet Sounds«159, u muzici koja odiše zvezdanim zadivljenostima, toplinom, susretima sa tajnama života u tami igličastih podova ozvezdanih čempresovih šumaraka, tihom šumu vetra, talasima mora i nečijim bisernim očima. Jedini put stvaranja sebe, iz ovakve biološke perspektive, zaista jeste kroz neprekidno stvaranje drugih, kroz davanje našeg znanja, toplih želja i blaženih kreativnosti drugima, kroz brižnost da drugi postanu sveci, čista i savršena bića, ogledala lepote Kosmosa, najlepši znaci divote Prirode i njihovog božanskog porekla.

Sve naše delatnosti u svetu opstaju na nevidljivim temeljima naših težnji i želja koje čine i ključ uspešnosti našeg truda. Prividno plemenite delatnosti, izvođene na temeljima jalovih, mlakih (Otkrovenje 3:16) težnji, žeđi za slavom, profitom ili sa inertnom beživotnošću, slično kao i suve reči, odsečene od pružanja našeg srca zajedno sa njima u svakom našem jezičkom odnošenju, ostavljaju tragove u svetu u skladu ne sa njihovim prividnim i površnim znacima, već dubokim i skrivenim motivima osnova njihovog porekla. I ne samo sva dragocena umetnička dela, već i sva vredna i revolucionarna naučna otkrića nisu predstavljali posledice programskih razvoja, već dubokih želja za otkrivanjem novih plodnih teritorija ljudske interakcije sa Prirodom i uznošenjem blagih plodova našeg znanja svim bićima sveta. »Praktično polje je još veliko, i još puno toga nam treba za uzdignuća ljudi. Ali, pisati takve knjige je teška stvar, potrebni su ljudi koji imaju naučnost u glavi i ljubav u srcu«30, pisao je Jožef Štefan u duhu ideala pragmatičnog nicanja naučne egzaktnosti i jasnoće na osnovama našeg milostivog pružanja prema svetu. Nikola Tesla je svojim trudom sa temelja plemenitih težnji uspeo da donese čari svetlucavog zvezdanog neba na Zemlju, uzdigne svetleće lustere koji nam neprimetno razbistravaju vode naših razmišljanja, te osvetli puteve do savremenih zadivljenih upitkivanja i začuđenosti živih bića koja odražavaju city lights u svojim očima, pronalaze refleksije svetlucavih iskri u srcu svoga bića i sveprožimajući se pitaju je li to »Heaven or Las Vegas«29, obogaćujući se znanjem da električne svetlosti i celokupni naučno-tehnološki, informativni razvoj jesu komplementarni delovi etici i duhovnosti našeg puta ka Carstvu Božijem na Zemlji.

Iskreno postajanja Sunca u jezgru naših težnji, na osnovama našeg srca sa kojih se pružamo prema svetu sa svakom našom mišlju, rečju i pokretom, uslovljeno je bezuslovnim davanjem čitavog našeg bića svetu, nošenju našeg srca na dlanovima i predavanju ga svima, jer »što više dajemo, više zaista i imamo«. Za razliku od fariseja, književnika, grešnika i lažnih proroka koji »vole one koji i njih vole« (Luka 6:32-38), koji su u stanju da svesrdno i posvećeno obasipaju pažnjom i svetlim željama samo bića koja im uzvraćaju sličnom merom, koje doživljavaju kao »svoje«, bića-Sunca, viteška srca, ne traže odgovore prihvatanja u svrhu svog davanja, već su njihove težnje bezuslovne (oni se saginju za ispalim novčićem ne kalkulišući sa da-ili-ne opcijama, stvarajući tako neuništive temeljne etičke orijentacije u srcu svoga bića), poput dobrog

106

baštovana koji negujući svaki cvet i biće Kosmosa, ne očekuje da mu oni ikada pruže primetne ruke pažnje, znajući da nas samo prostiranje puteva Gospodnjih ispred svakog bića sveta, može učiniti celovitim i beskrajno duhovno srećnim, da samo bezuslovno davanje dobrote, božanskih harmonija i svetlosti ispred nas može otvoriti u beskraj prostiruće horizonte naše duše.

Brižnost i davanje, tako, kao u primeru očuvanja deteta iz Solomonovog kruga i rađanja čitavih novih svetova saznanja, pobeđuju pohlepu i svaki vid sebičnog sticanja i uzimanja. I jedan od centralnih problema savremenog življenja, problem razdvojenosti svesti o onome što jesmo od svesti o onome što stvaramo kroz naše življenje124, tako se rešava stapanjem ovih dveju kategorija – našeg bića i putanja koje odašiljemo ka našem svetu – u jedinstvenu celinu, rasprostirući ispred nas vizije o stvaralačkim delatnostima budućnosti koje će biti prožete saživljenostima, zadovoljstvima i vanvremenskim radostima. Poput Tai Ći umetnika, cveta koji neprestano, blago uvija svoje latice oko talasa vazduha ili ruku zaljubljenih bića koje se kontinualno preplićuće dotačinju, neprekidno dajući sebe, nalaženjem srednjeg Puta između prehitrog i ukočenog postojanja - koji oboje grade trajne otpornosti, suštinski blokirajući kontinuitet i dugoročnost našeg kreativnog prostiranja i realizacije – u blagom, kontinualno pokrećućem, plutajućem plesu našeg kretanja, pronalazimo savršeni mir postojanja, savršenu statičnost centra obrćućeg točka, disipativnog, našim najdubljim vrednostima sveobasipajućeg vira naše životnosti.

Slično kao što su pokazivanja sopstvene snage i moći unižavanjem drugih bića znaci istinskih slabosti i nemoći (koje biće pokušava da pobedi), te slično kao što je buntovno ponašanje znak unutrašnje težnje ka pokoravanju (protiv koje se biće bori), i štednja i strah da se naši najdragoceniji kvaliteti ne izgube, znaci su istinskog siromaštva njima, dok sa druge strane, beskrajno davanje, zalivanje voljenih bića sveta dragocenim kapima vode u dobima suša, znak je neizmernog, iskrenog bogatstva našeg duha. Ne samo sanjanja o divoti putanja brižnosti, ljubavi, davanja i istinski kreativnog pružanja prema bićima sveta, puteva pružanja kroz koje se rađaju beskrajni novi putevi životnosti i povodi radoznalih osvrtanja naših blistavih pogleda, već i življenje ovih snova, aktivno pružanje plodova naših brižnih želja za duhovnim rastom bićima našeg sveta, predstavljaju put istinskog uzajamnog bogaćenja putanjama duha kako voljenih bića, tako i nas samih, jer »želih li da vidiš, nauči da delaš«. I znajmo da osećanja stida, krivice i teskobe (Mojsije I 2-3) na ovom putu predstavljaju prirodne odgovore našeg bića na našu delatnu mlakost, na mlakost naših dubokih težnji ka predanom krojenju niti jedinstva između našeg i bližnjih bića, putanja jedinstva kojima se prebrođuju posledice kušanja biblijskog ploda drveta znanja, odnosno buđenja samo-svesti, moći misaonih refleksija, a sa njima i znanja o prividnoj sopstvenoj posebnosti i odvojenosti od ostatka sveta. Kada se naše duboke težnje raspu poput zraka Sunca na čitav svet, kada naše isusovske želje za isceljivanjem tuga, usamljenosti i očajavajućih izolacija našeg sveta – kitovih utroba Joninog putešestvija, tami izolacije, nereligioznosti podstaknutih odbijanjima predanog služenja i pokazivanjima puta izgubljenim bićima sveta (Jona 1-4) -, za brižnim podsticanjem svačijeg duhovnog rasta, kao u trenutku faznog prelaza kada je kosmička svetlost nakon trenutka velikog praska obasjala čitav Kosmos, zabljesnu posvuda, tada u našoj svesti postoje samo predani putevi pružanja našeg bića prema drugima, putevi koji zaista i jesu strune kosmičke ljubavi.

107

O prihvatanju svega

»Duh i nevesta rekoše: dođi. I ko sluša neka kaže: dođi. I ko žedni neka dođe, ko hoće neka uzme vodu života badava« (Otkrovenje 22:17)

Dok nas svest o neprekidnom davanju čitavog našeg srca - pružanja svakog tračka našeg pažnje, čitavog svetlog oreola naših molitvenih misli, misli vedrih nadanja i vodilja ka sjajnim životnim i saznajnim putevima, predanosti »držanju palčeva« bićima sveta, obasjanosti željama da oni »moraju uspeti«, da njihove misli moraju jednoga dana postati poput leta galebova nad čistim plavim morem mira i predelima ovenčanim blještavom srećom postojanja – u sprezi sa predanim osluškivanjem i polaganjem venaca naše odgovornosti božanskoj klici našeg bića spontano održava u ravnoteži Puta, komplementarna orijentacija našeg bića u ovoj izgradnji »srednjih Puteva« našeg duhovno prostirućeg življenja, mostova Ljubavi, divotnog treperenja tananih struna koje se pružaju između našeg i bližnjih srca, jeste duh sveprihvatanja, neodbacivanja nijedne putanje i nijednog izražaja bližnjih bića, te traganje za božanski izvornom lepotom u crtama svakog bića, svakog lista, svakog daška vetra i talasića Prirode, svakog zvezdanog odsjaja radosti, tanane uplašenosti ili toplog poštovanja u pogledima i saznajnim sferama bića Kosmosa.

Dok je Sokrat smatrao da »ko ima najmanje potreba, najbliži je bogovima«176, Epikurovo mišljenje je bilo da »sloboda samodovoljnosti čini filosofa bogom među ljudima«176, Šopenhauer je put ka Nirvani, ka »okeanskoj tišini duše«, ka savršenom miru i blaženosti video kroz poništenje volje kao osnove svih naših težnji i želja154 (u sprezi sa saosećanjem koje vodi do ukidanja egoizma i shvatanja da je sve Jedno), sveti Jovan Lestvičnik je pisao da »apatheia nije ništa drugo do Nebo u unutarnjosti duha«54, a u shvatanju da »nezadovoljstvo predstavlja koren svakog zla«, složni su Tao mudraci74, iako se, sa druge strane, možda možemo složiti i sa shvatanjem da jedan vid blaženijeg i kreativnijeg »nezadovoljstva« počiva u stvaralačkoj osnovi najvećeg dela ljudskih izuma i civilizacijskih putanja informativnog napretka. Harmonija duha prihvatanja i kreativnog stvaranja putanja raznolikosti na nivou naše svesnosti, stoga, može predstavljati blistavi točak ravnotežno-dinamičkog vira sa koga se rasipaju božanstvena cvetna prašina zemaljske evolucije.

Ne suprotstavljanje bilo kojoj sagledanoj mani ili prepreci, već upravo prihvatanje datih zamišljenih kvaliteta – straha, treme, nelagodnosti, tuge, ukrućavajućih refleksija80 - predstavlja put iznalaženja prolaza do ponovnog povratka zadovoljstva našim sopstvom i radosnih harmonija u svetu naših saznanja. A znajmo da naše sopstvo i jeste naš svet, s obzirom da sve što postoji predstavlja našu kreaciju u sprezi sa prirodnim inicijacijama, usled čega se disharmonije na nivou naših temeljnih vrednosti uvek samo preslikavaju na slike našeg sveta, na naše zaključke, osude i vizije sveta »oko« nas, te tako videći fašizam u shvatanjima i ponašanjima drugih bića, isti fašizam možemo dovoljno dubokim pronicanjima sagledati u srži našeg bića u vidu izvesnih lažnih pripadnosti i netolerancija (te, uopšte, želja za povređivanjem drugih bića uvek potiče od nezadovoljstva koje prožima srž našeg doživljaja sveta, i predstavlja težnju ka razaranjem upravo sopstvenih pogleda na svet, sopstvenog bića), dok nas, s druge strane, uviđanje dobrote i božanske lepote u drugim bićima navodi na ogledanje lepote i harmoničnosti na nivou suštinskih

108

kvaliteta i verovanja našeg bića, slično kao što pokušaji menjanja sveta u pravcu ostvarivanja veće »slobode« nastaju na osnovi krutosti sopstvenih pogleda na svet, dok usmeravanja sveta u vode ozbiljnosti, logičke racionalnosti i objektivističkih klasifikacija niču kao posledice straha od neuređenosti i haotičnosti na našim saznajnim temeljima, odnosno putanjama koje vidimo = stvaramo u svetu. Jer, kada su naši temeljni stavovi isključivog i odbijajućeg karaktera, i u bićima najsvetlijih težnji ćemo videti sebičnost i destruktivnost, dok kada su osnove našeg bića osvetljene Suncem ljubavi, i u najstrašnijim stavovima prema nama ćemo prepoznati dobrotu jedne uspavane i oblacima misli nezadovoljstva zamračujuće prekrivene duše. Sa svetlih temelja našeg bića, sa spiritualnih vrednosti na osnovama našeg bića, svaka harmonija putanja našeg sveta, stvorena sa bilo plemenitim i konstruktivnim ili razarajućim težnjama, preobražava se u hranu naše duhovne evolucije. Očuvanje naše svesnosti ne na površini naših reči, misli i dela, već na saznajnim temeljima, našim najdubljim porivima i željama, čini put buđenja ovakve spontane Sunčeve svesti koja svaku nesuglasicu u našem svetu, ni sama ne znajući kako, pretvara u zrake veselja i puta Gospodnjeg. Kada naša svest pluta na temeljima mira i sveopšteg prihvatanja, tada su i sve atomske sile, svi mikroorganizmi i sve crte sveta materije naši prijatelji, delujući za dobrobit nas i naših voljenih bića. Poput mornara koji neprekidno može posmatrati more, i mi tada možemo, bez da ikada dotaknemo prag dosade, biti zaljubljeno zagledani u životnost našeg sveta - životnost koja se iz perspektive Gaje, našeg planetarnog doma kao živog bića, proteže od individualnih bioloških entiteta do zemaljskih voda, stena i zrnaca peska - otkrivajući uvek nove povode divljenja. Jer, dok naše odbijanje bilo čega, detalja sveta, ljudskih bića, poruka ili sopstvenih misli, kainovske težnje ka njihovoj destrukciji i iščezavanju (često, kao u biblijskoj priči o Kainu i Avelju - kada uspeh i profesionalno zvanje zamrače uviđanje izvornog bratstva, putanja izvornog jedinstva - izazvane poistovećivanjima mape sa teritorijom, uviđanjem apstraktnih kategorija u koje postavljamo produkte našeg razmišljanja i opažanja, kao prečih od naše zajedničke ljudskosti i duhovne osnove) uzrokuju tragične posledice, težnje ka bezuslovnom prihvatanju nose sa sobom susrete sa problematičnim situacijama, ali nam i otvaraju vrata duhovne evolucije, čineći nas i naš svet postepeno sve bogatijim.

Jer, nisu suprotstavljanje, odbijanje i sebično uzdizanje putevi ka našem duhovnom napredovanju, već se upravo prihvatanjem svih detalja i bića našeg sveta kao nas samih, zajedničkim držanjem za ruke na putu ka zajedničkom cilju, utvrđuje naš i opšti put duhovne evolucije. Slično tome, i ne sukob protiv straha, već njegovo prihvatanje čini put ka preobražavanju strahovima ukrućenog ponašanja u tihim osmehom obavijenu spontanost naših pogleda i dejstava, dok prihvatanje sebe kao ljudskog bića sa svim našim trenutnim nedostacima i manama - u skladu sa mišlju Terencija Afera da »homo sum: humani nil a me alienum puto« (»čovek sam, i ništa ljudsko nije mi strano«) – vodi dosezanju anđeoske topline i transcendentalne uzvišenosti u našim odnosima sa svetom, postajanju našeg bića kao konteksta prostiranja ka svetu, čistog i svetlog poput Sunca. I kada pred važan nastup, naš organizam posredstvom misaonog uzbuđenja počne da se »puni« stresnom energijom, ne pokušaji odbacivanja ovakve treme (jer, odgovaranje na strah strahom od straha rezultuje u pozitivno povratno-spregnutom iniciranju paničnih klimaksa), već njeno prihvatanje, skladno raspoređivanje i konstruktivno emitovanje kroz naše uživljeno izlaganje, čine put pretvaranja mlakih i suvoparnih diskursa u radijantne i kreativno podstičuće, životno intenzivne i našim

109

dubokim vrednostima - koje tada isplivavaju na površinu, čineći da, umesto da samo meditativno, bez osetljivosti na tanane odgovore publike, posmatramo zamišljene sveće u prostoriji, izbegavajući susret očima, kroz ravnotežu ovakve mirne misaone usredsređenosti i otvorenosti koju nosi temeljni stav, opisan biblijskim rečima da »vi ste svetlost sveta. Ne može se sakriti grad koji leži na brdu; niti se pali svetiljka i stavlja pod mericu, nego na svećnjak, i svetli svima u kući« (Matej 5:14-15), dodir unutrašnjeg mira i vatrene želje za prenosom duhovnih vrednosti i nebeske lepote, zaista obasjaju poglede bližnjih bića - ispunjene putokaze.

Dok nas odbacivanje uočenih disharmonija našeg sveta i drugih bića, neprimetno vodi u vode izolacije, usamljenosti, neispunjenosti i razočarenja, prihvatanje svih neusklađenosti, pogrešaka i nemira u zajednicu našeg srca, poistovećivanje sa svim okolnostima, naspram odricanja i bežanja od njih, jeste put buđenja iskrenog zadovoljstva našim postojanjem. Postajanje Jednog sa svim, koliko god uznemirujućim okolnostima našeg sveta, obgrljivanje svih ljudskih, unesrećujućih misli, i pronalaženje puteva preobražavanja ovakvog jedinstvenog sistema sa temeljima našeg bića u središtu, u nova, bogatija i prosvetljenija stanja organizacije, čini put duboke etike. Morska školjka, želeći da iznedri bisernu sferu, mora se susresti sa iritirajućim zrncem peska koga neće odbaciti, već će ga prosvetljujuće obgrliti svojom draguljnom, implicitnom, u dubini svoga bića sakrivenom kreativnošću. I svaka zemaljska tečnost na temperaturama bliskima njenoj tački mržnjenja u atmosferskom ambijentu, kristališe tek kada se fluidni ples njenih atoma i molekula poremeti susretima sa stranim telima, sa mikroskopskim česticama prašine, podsećajući nas da su nepravilnosti i susreti čistoće našeg bića i uma sa tragovima prljavštine, sa putevima nesklada i nečistoće sveta neophodni u svrhu kristalizacije našeg znanja i celotnog bića u nove stupnjeve organizacije mikrokosmosa naših ideja i implicitne ko-kreacije sveta, iscrtavanja svake crtice, granice i informacije našeg sveta pomoću kičice i palete koje zajednički drže ruke (= kreativne putanje naših najdubljih težnji kojima se pružamo prema svetu) našeg bića i učiteljske Prirode.

U pronalaženju putanja jedinstva kroz detalje sveta raznovrsnosti počiva lepota življenja i saznanja, i premda mnogi smatraju da se Budina priroda svakog bića može podjednako diviti šumu drveća i brujanju motora124, tišina koju doživimo kada zaronimo u more, potičući od bezbroja nevidljivih stvorenja i njihovih poruka, neuporedivo je bogatija u odnosu na mehaničke pogone modernih bazena. Ipak, ne osuđivanje okolnosti, već orijentisanost na pronalaženje božanskih rešenja u aktuelnim graničnim uslovima, čini iskrenu religioznost i put opšteg zadovoljstva, zadovoljstva i unutrašnjeg mira kojima ćemo sami biti preplavljeni i koje ćemo tiho buditi u drugima. Jer, putnik koji u susretu sa tigrom u šumi ne očajava nad okolnostima i ne očekuje natprirodna rešenja, već predlaže uspinjanje na drvo svojim saputnicima, zaista voli Boga, kao što nam kaže drevna indijska priča60. Jer, »što su prilike više protiv vas, to se više ispoljava vaša unutarnja snaga...Svako može ukazati na zlo, ali prijatelj čovečanstva je onaj koji pronalazi izlaz iz teškoće«76, smatrao je Svami Vivekananda, ukazujući nam na duhovni put kao ne na besciljno i obeznađeno očajavanje nad okolnostima sveta, slično kao i ne na negovanje radosnih osećanja kroz zaboravljanje na zemaljski imanentnu tugu i nesreće, već na ravnotežu između prihvatanja tamnih problema našeg sveta i njihovog vedrog i pragmatičnog obasjavanja finalnim vizijama dobrote i osunčanog mira, čineći da sve nesuglasice i sukobe u svetu kreativno objedinjujemo, otvarajući nove evolutivne perspektive i puteve.

110

Susrete sa ljudskim manama i postavljenim preprekama na našim izabranim putevima, stoga, možemo sagledati ne kao povode očajavanja, obeznađivanja i ozlojeđenosti, već upravo kao znake otvorenih puteva našim suštinskim duhovnim napretcima kroz rasplamsavanje saosećajnih želja za pomaganjem ljudskim nesrećama. Jer, životna iskušenja predstavljaju Šaolin kapije na ulazima u bašte svakog divnog unapređenja kako našeg, tako i opšteg doživljaja sveta, a ko pobedi sebe, zaista odnosi pobedu, pobedu bez ičijeg poraza, vodeći sve sukobe u opšte harmonije, držeći se reči ratnika Nagarđune da »u želji za povređivanjem neprijatelja, uoči njegove dobre unutrašnje osobine; zle misli nauđuju tebi, a ne neprijatelju«101. I susreti sa paradoksima, nesuglasicama i nerešivostima kiše Rašomon kapija se prevladavaju sveprihvatanjem, brižnošću i davanjem, preuzimanjem odgovornosti za dojenčad sveta, za siromašne i unesrećene poglede na svet, i njihovim predanim odgajanjem do novih, čudesnih životnih radoznalosti. »Pridruži li ti se stranac u tvojoj zemlji (susretnemo li biće prožeto osećanjem izolacije u svetu jedinstva našeg uma i Prirode, prim.a.), ne čini mu krivo. Ko je stranac sa tobom, neka ti bude kao onaj koji se rodio sa tobom; ljubi ga kao sebe samoga...jer poznajete srce stranca, jer ste bili stranci u zemlji Egipta« (Mojsije III 19:33-4...Mojsije II 23:9), podsećaju nas biblijske reči na tugu stranaca, bića koje se osećaju otuđenima i odbačenima od svog sveta, tugu opisanu divnim stihovima 137. psalma, »Na vodama vavilonskim seđasmo i plakasmo sećajući se Siona. O vrbama sred njega vešasmo harfe svoje. Onde iskahu oni koji nas zarobiše da pevamo, i koji nas oboriše da se veselimo: 'Pevajte nam pesmu sionsku'. Kako ćemo pevati pesmu Gospodnju u tuđoj zemlji?« (Psalm 137:1-4), tuge i poplavljenosti stresnim branama koje samo naše duboke posvećenosti mogu prevesti do nežnih tokova i voda blaženih radosti. Jer, svuda oko nas su tužna, usamljena bića, čijim zanemarivanjem sejemo seme otuđenosti i sneveselosti, osvetničkih želja da »blago onome ko tvoju decu razbije o kamen« (Psalm 137:9) i krutim navikama učaurenih života na koje će svetla deca budućih vremena gledati sa dubokom tugom. Samo sa prihvatanjem svakog živog bića kao dela nas samih, sa svešću da sve postoji jesmo mi, i da smo stoga odgovorni za zvezdano obasipanje srećom svakoga od njih, i naše biće postaje celovito; dajući sebe svetu, i čitav svet postajemo mi.

Usled samo-organizacione, emergentne prirode životnosti, naše znanje se ne povećava samo inkrementalno102, već i neposrednim, spontanim dodirom sa Prirodom, kada se naše interne putanje harmonizuju i postaju blagodetno oplođene. Ne odbacivanje problematičnih i paradoksalnih susreta – nakon kojih se, poput bumeranga, srazmerno intenzitetu odbacivanja, ponovo vraćaju44 – već njihovo prihvatanje i otkrivanje »duhovitosti« sopstvene interakcije u odnosu na njih, te, na kraju krajeva, prihvatanje sopstvene ljudskosti, čini put duboke etike. Dok nas bežanje od naizgled neprijatnih i intenzivnih osećanja vodi u vode nerazrešivih problematičnosti i paradoksalnih ukočenosti, njihova prihvatanja nas, ponekad kroz stanja krize i nestabilnosti, pratioce svih duhovnih napredaka i prirodnih evolucija, uvodi u bogatija stanja unutrašnjih organizacija. Upoznavanje sa novim objašnjenjima uređenosti Prirode, novim umetničkim delima, prirodnim i urbanim predelima, društvenim i logičkim situacijama, kao posledica odstupanja od naših implicitnih očekivanja i otvaranja vrata učenja i napretka, ispunjava nas osećanjima zbunjenosti, istovremeno pred nama otvarajući stranu upitkivanja »zašto mi je trebalo ovo?« i stranu novih, uzvišenih stanja naše unutrašnje organizacije i evolucije celokupne Prirode. Jer, neizvesnosti i krize čine nužna stanja svakog pupoljka Prirode, bilo na stablu znanja, duha ili naše biološke uređenosti.

111

Čitava evolucija životnosti se karakteriše neprekidnim prihvatanjima novih, ko-kreiranih uticaja sredine i njihovim konstruktivnim uklapanjima u nove i bogatije biološke i saznajne strukture. Slično kao i svako uspinjanje u bogatije forme uređenosti, i ovakvi postupci prihvatanja nose sa sobom osećanja zbunjenosti, nedoumica, preispitivanja naše vere i nesigurnosti, ali iz kojih se rađaju novi, čisti i sjajni oblici života. Endosimbiotičko unapređivanje bogatstva ćelijskih organizacija kroz asimilaciju stranih cijanobakterija i njihovu funkcionalizaciju u vidu hloroplastnih i mitohondrijskih organela (biljnih i kako biljnih, tako i životinjskih ćelija, respektivno)99,103, predstavljalo je proces koji je bio fatalan u mnogim primerima, sve dok se čudesno, uzajamno uzdižuće i oživljavajuće prijateljstvo nije iznašlo, neslućeno otvarajući vrata razvoju nesagledivo veličanstvenih formi života. Razvoj eukariotskih od prokariotskih ćelija, pretvaranje jednoćelijskih u multicelularne organizme, te unapređivanje čitavih ekosistemskih organizacija, ljudskih društava, saznajnih opsega, bogatstva i jasnoće naših pogleda na svet, karakterišu se simbiotičkim pružanjem ruku, prihvatanjem i zajedničkim, uzajamno podržavajućim kretanjima ka novim horizontima evolucije života. Ničeov stav sveopšteg prihvatanja, amor fati - oličen rečima: »Oslobođeni duh stoji nasred svemira...verujući da se u celini sve oslobađa i potvrđuje – on više ne negira«176, postajući »dete koje je nevinost, praštanje, novi početak, igra, samo-obrćući točak, prvi pokret, sveto Da«116 - u sprezi sa »nihilističkim« odricanjem objektivne, za svakoga važeće istinitosti, i morala kao za svakoga u svakom trenutku važećih i odgovornosno oslobađajućih pravila, u zabljesnutosti ne-znanjem i verom, čineći »sjajnu napetost duhova. Tako napetim lukom se može ciljati na najudaljenije ciljeve«176, čini i put ka novim morima, novom »natčoveku«, inteligentnim bićima budućnosti čije odnose sa svojim kako misaonim, tako i pojavnim svetovima, danas samo možemo naslućivati.

Ne odlučna »borba protiv...«, već prihvatanje talasa naših osećanja i dopuštanje njihovog spontanog isplivavanja na površinu mora naših kreativnih misli, ideja, pokreta i pružanja ka svetu, jeste put pretapanja svesnih strahova, nelagodnosti, potištenosti i ukočenosti u toplu, iskrenu i svetlu ljudskost. Niti »zapadnjačko« maskiranje naših iskrenih osećanja i stavova prividno vedrim frazama i ukočenim, fasadnim osmesima, niti »orijentalni«100 izgled bezizražajnog spokoja, naizgled nedirnut prirodnom plimom osećanja, nisu putevi dosezanja prirodne i spontane veze između naših temeljnih težnji, između saznajnog srca našeg bića i našeg delatnog, eksplicitnog ponašanja i postojanja. Identifikovanje ega sa eksplicitovanom vedrinom, dok naša stvarna osećanja neprekidno suptilno isplivavaju na površinu našeg ponašanja, put je razbijanja celovitosti našeg bića, stvaranja ambivalentnih neuroza - koje uvek podsećaju na upravljanje kretanjem našeg bića pomoću dva konja Sokratove alegorije126, jednoga koji kaže: »hoću« i drugoga koji kaže: »neću«, nasuprot celovitog vođenja kočije Kata Upanišade sa čistim umom koji, poput bistre reke koja sabira pojedinačne kapi vode u zajednički tok ka moru jedinstva uma i Prirode, ujedinjuje pojedinačno zapregnute usmerenosti u brilijantnu celinu (dok, podsetimo se, slično kao što jahanje dva konja istovremeno čini preduslov iskazivanja cirkusantske veštine, i umeće stapanja raznorodnih ideja u zajedničke celine, ne razdvajajućeg i rascepljujućeg, već harmonično nadopunjujućeg karaktera, celine usmerene ka zajedničkim horizontima na putu našeg srca, čini srž kreativnog razmišljanja) - i poremećaja pulsiranja kosmičke muzike života, skladne muzike koja se rađa sveopštim prihvatanjem i postajanjem, identifikovanjem sa svakom našom emocijom, jezičkim izrazom i idejom, i dopuštanjem da oni slobodno, iskreno izlaze na

112

površinu našeg bića, znajući da bili oni pogrešni ili ispravni, predstavljaće uvek najdivnije, iskrene putokaze bićima našeg sveta. Dok odbacivanje i skrivanje iskrenih temeljnih težnji i osećanja koji se neprekidno kovitlaju u nama, vodi ka praznim pogledima i izgradnji otuđenih društvenih odnosa u kojima, znajući da svako krije svoje slabosti i mane, poštujemo prećutno pravilo nezadubljivanja u tuđe oči, u »gorska jezera« duše, prihvatanje naših osećanja vodi pretvaranju prozirnih i nezainteresovanih očiju »mrtvih duša« u tople, sveprihvatajuće, začuđene, širom otvorene, meke i natopljene ljubavnim uzbuđenjem100 poglede na svet. Sve hronične napetosti i ukrućenosti, izazvane našim orijentisanostima ka odlučnim »bitkama protiv...«, sa verom u prihvatanje svega i blagodeti prepuštanja prirodnom toku našeg božanskog bića, poput hujeće reke koja svojom veličanstvenošću rastapa sve virove i vrtloge psiho-fizičko-emotivno konfliktnih prepreka na njenom putu, preobražavaju se u glatki tok reke, enormno snažne u svojoj lakoći prihvatanja, uspostavljanja veza iskrenosti i poistovećivanja sa esencijama našeg bića.

Prihvatanje i ko-integracija naše životnosti, imanentne biološke osnove sa jedne, razuma i samo-svesti sa druge, i topline milostivih osećanja, blage pokornosti i ljubavi sa treće strane, jesu put postizanja potpune harmonije u interakciji našeg bića i celotnog sveta. I ove tri strane našeg bića skladno su odslikane braćom Karamazovih Fjodora Dostojevskog: Dimitrijem, Ivanom i Aljošom. Dok njihov rascep rađa životne sukobe, neprijateljstva, nezadovoljstva, očajanja i tuge, u njihovom nikada dostignutom jedinstvu, istinskom, dubokom bratstvu se krije tajna očuvanja sveta i njegovog popločavanja »žutim ciglama« koje bi nas vodile na putu ka povratku našoj Božijoj kući iz sveta Maje i zanosnog življenja. I primetimo još da dok je čitavo društvo uvereno kako su Dimitrijeva strastvenost i prepuštenost čulnim užitcima, neukroćeni Ivanovom racionalnom skeptičnošću i »objektivnošću«, i neoplemenjeni Aljošinom verom i religioznom brižnošću, uzrok ubistva njihovog oca, prekidanja veze religioznosti, milostive vertikale koja spaja naše srce i Tajne Prirode, direktni uzrok ubistva leži u nerazumevanju subjektivnosti, posebnosti sveta koji se rađa iz svačijih očiju, u razgovoru Ivana i sluge Smerdjakova, odnosno u razumu Ivana Karamazova, razumu u čiju moć je on sam neprekidno poljuljan, kao, na primer, nakon divnog sna o prelasku puta od bezbroj milja u jednom jedinom trenutku32. Nastanku čoveka na našoj planeti je prethodila evolucija bez razuma, evolucija na bazi prirodnih spontanosti i instinkta, dok je sa zagrizanjem u plod biblijskog drveta znanja, sa čudesnim rađanjem misaonih refleksija, moći ogledanja sopstvenih misaonih koncepata i moći razmišljanja o sebi samome, čovek dobio moć divnih, božanskih saznanja, ali i oružje potencijala neprevaziđene destrukcije, globalno gradeći puteve i konstrukcije vredne božanskih divljenja, ali i čineći ljudsku vrstu jedinstvenom u svetu životnosti po pitanju samo-razaranja, s obzirom da danas nismo samo jedina planetarna živa vrsta sa kapacitetom kreativnog mišljenja, već i jedina vrsta čiji su članovi u stanju da se međusobno namerno uništavaju. Prihvatanje naše prirodne životnosti, prepuštanje Taou našeg bića, spontanoj struji osećanja, unutrašnjih uvida i radosnih gracioznosti, na temeljima kojih ćemo postavljati odlučnost razuma i toplinu religioznih osećanja koja će tada, poput talasa koji se odbija između nebesa i zemlje, spontano činiti naše osmehe, dodire i poglede na svet iskreno ozarenima i sjajnima.

Umesto zapadnjačkog ideala »sreća, a ne tuga« koji vodi iscrtavanju maski neiskrenosti i rascepima kosmički ispunjujuće celovitosti našeg bića, i orijentalnog ideala »ni sreća, ni tuga«158 koji vodi kreativnim ukočenostima i postavljanjem brana na reke

113

naših osećanja (brana koje, doduše, ili poplavljuju naše biće ili se mogu iskoristiti za uspinjanje u nova, bogatija stanja životnosti13,17), ideal »i sreća i tuga«, ideal prihvatanja potpunosti našeg bića kao savršenog putokaza bićima sveta, ideal dopuštanja svim našim, i najdubljim osećanjima da isplivaju na površinu našeg bića, vodi nas ka obasjavanju naših radoznalih pogleda na svet čudesnom toplinom, pružajući svetu spontane reke saosećanja i milosti sa naših dlanova.

Mudraci iz davnina su oduvek znali da se ne odbijanjima, odricanjima i negiranjima u dodiru sa bićima sveta i Prirodom postižu preobražaji i harmonizacije njihovih puteva, već prihvatanjima i saživljavanjima sa njihovim postupcima i razmišljanjima, pretvaranjima svih naših nedoumica u jedno veliko jurodivsko i krotko, poverljivo, sveprihvatajuće i sveobgrljavajuće »Da« na osnovama našeg bića, te ne osuđivanjima okolnosti, već predanošću pronalaženju (= stvaranju) blistavih izbora, grana i pupoljaka u izvesnim graničnim uslovima evolutivne egzistencije sistema u pitanju. Jer, samo prožetošću duhom milostivog sveprihvatanja moći ćemo u svakom šumu Prirode da čujemo potvrdne, dirljivo pokretačke poruke toplih, anđeoskih glasova koji nas okružuju. Međutim, i ovde primetimo da se stare indijske mantre »tat tvam asi« (»to si ti«; pronalaženja sebe kao božanske klice postojanja u svakom detalju Univerzuma) i »atat tvam asi« (»to nije to«; negiranja smeštanja Boga i naše duše u malene stvari svakodnevnog sveta) stapaju u identične ishode, da kontinualno »da« i kontinualno »ne« vode jednakim prosvetljujućim ishodištima, čineći da je neizvodljivo razlučiti potpune vezanosti za svaki detalj sveta i nevezanosti, duhovne slobode našeg bića, slično kao ni odgovornosti za stanje svakog delića našeg sveta i neodgovornosti prema svima njima, ili krajnja stanja utonjavanja u jezgro našeg bića i utapanja u čitav svet (slično kao što će produbljivanja materijalističkih i spiritualističkih, duhovno imanentnih i duhovno transcendentalnih stanovišta rezultovati u njihovom susretu i naznakama identičnosti suštinskih ishoda njihovog razvoja na izvesnim mentalnim ravnima ljudskog doživljaja sveta). Slično tome, tragalačka svest koja nije nahođena glomaznim i slepo obuzimajućim ciljevima, već koja u svakom trenu življenja biva, poput zvezdanog svoda, obasuta malim ali beskrajno dragocenim povodima traganja, postaje ekvivalentna poput mora svezadovoljnoj, spontano plovećoj, ništa ne ištećoj, sveprihvatajućoj svesti. Svi putevi, tako, kuda god krenuli, vode u srce našeg bića i Boga, u naše izvorno polazište, a svaki tren života, svaka naša malena obuzetost jeste neprekidno i nezaustavljivo koračanje na našem hodočasničkom putu ka spoznaji božanstvenosti sopstvenog bića, ka utapanju našeg uma u prirodnu celotu.

Prihvatanjem bića sveta u naručja našeg duha i obasipanjem svih njihovih dela i nama pruženih orijentira blago vodopadnim, radosnim vodama poverenja, za razliku od sumnjičavog, odbijajućeg i fiksirano ukočenog (kroz nespremnosti na poverljive promene u dodiru sa raznovrsnim pogledima na svet), sve crtice na putevima našeg življenja preobražavamo u divne putokaze koji istovremeno vode u centar našeg bića, čineći da se ponekada, u našim začuđenim i radoznalim upoznavanjima sveta, izgubljene ravnoteže Puta, od istovremenih budnih, meditativnih prisebnosti i gorećih težnji ka pružanjem dobrote bićima sveta, neprimetno preobražene u svoje suštinske suprotnosti, u istovremeno gubljenje i osećanja odgovornosti prema temeljima našeg srca i osećanja divljenja čudesnosti života koji nas okružuju u našoj posvećenosti njihovim duhovnim usponima, ostavljajući nas tužno i beznadežno usamljenima u gungulastim predelima sveta, ipak iznenada, poput uspavanih zvezda oživljenih skokom uzdignutih ruku

114

sazvežđa Oriona, probude i sunčanim, sveujedinjujućim okom jedinstva začnu neprimetnom svetlošću mira, harmonija i divne kosmičke muzike duha obasjavati tužne, nelagodne i usamljene puteve sveta.

Sa znanjem da prosvetljena, sveprihvatajuća svest sve kamenujuće osude (Jovan 8:7-8), odbačene kamene, »kamene spoticanja i stene sablazni« (Rimljani 9:32-33) pretvara u ugaone kamene (Matej 21:42), u ključne (s obzirom da su predodređeni da izdržavaju najveće pritiske) i temeljite podrške uzdizanju veličanstvene vere naših pogleda na svet, i sva površna, »fuj i bljak« osuđivanja, gadljivosti i odbacivanja usled neslaganja zvezdanog neba naših svetlećih vrednosti sa tuđim kreativnim idealima, preobražavaju se u izvorno mudre svesti da se i u najtrivijalnijim, temeljito plitkim i otaljavajuće izvođenim izrazima i delima našeg sveta kriju beskrajni, suptilni i zvonki, metaforični putokazi na putevima našeg življenja. Slobodnim uzimanjem ovih znakova u naše ruke, predanim upoznavanjem suptilnih značenja njihovih linija, brazdi i samo srcem našeg bića pojmljivih poruka, otvaraće nam se novi horizonti, sjajni predeli duhovnih spoznaja i radosnih traganja na poljima ko-kreativnih dodira našeg bića i celotne Prirode. Naspram tvrdoće srca i krutosti naših vrednosnih ideala postavljaju se divotne vizije otvorenog, milog cveta duha koji sa svakim daškom vetra i talasom nevidljivih, sveprožimajućih osećanja Kosmosa lelujavo pokreće svoje latice, malo se bezbrižno radujući, malo brižno kašljucajući135 u svojim saživljavajućim dodirima sa bićima sveta, blistavo verujući da se kada je srce bića ovenčano svetlim težnjama za spasenjem čitavog sveta, »govoriće novim jezicima, zmije će podizati, ako i popiju što smrtonosno - neće im naškoditi« (Marko 16:17-18) – ipak, u sprezi sa znanjem da iako nas anđeli nose »da gde ne zapnemo na kamen nogom svojom« (Matej 4:6), »i to je napisano: ‘Ne iskušavaj Gospoda, Boga svoga’« (Matej 4:7) - blaženo rasprostiru krila našeg duha i srca širom čitavog sveta. Jer ravnotežu Puta čini uzajamno potenciranje aktivnog, samostalnog stvaranja i pasivnog praćenja Puta Prirode, ravnoteža inspirativne vere koja poput gromoglasne planine odzvanja talasima našeg srca i mudrog uzdanja u imanentnost prirodnih ograničenja, osluškivanja glasa našeg srca i ne prebacivanja odgovornosti na tuđa pleća, već polaganja odgovornosti za naše životne odluke i izbore isključivo na temeljima našeg srca - znajući da »ako svedočim za sebe samoga, moje svedočanstvo je istinito, jer znam odakle sam došao i kuda idem; a vi ne znate odakle dolazim niti kuda idem. Vi sudite po spoljašnosti, ja ne sudim nikome« (Jovan 8:14-15) - sa jedne, i poverenja u putokaze svakog, i najmanjeg bića našeg sveta sa druge strane, ravnoteže ponašanja u skladu sa impulsima našeg srca sa jedne i sveopšteg prihvatanja, objedinjavanja čitavog sveta, svakog glasića i pogleda na svet u zajedničku kućicu našeg srca i življenja za sve njih, činjenja puteva razvoja našeg duha istovremeno putevima ovenčavanja unutrašnjom lepotom čitave civilizacije i svakog bića sveta sa druge strane.

Prihvatanje naše ljudskosti, čitave tradicije našeg postojanja i izgradnje naših pogleda na svet, interpretacijskog uobličavanja rezultata perceptivne ko-kreacije našeg sveta, te, na kraju krajeva, prihvatanje jezgra lepote i životnosti naših roditelja, njihovih poruka, putokaza i saveta naspram odricanja i odbacivanja raznovrsnih korena našeg porekla, predstavlja put mudrosti i rađanja divnih, svezadovoljnih, milo radosnih i spontano, blago, nigde ne žureći, evolutivnih koraka na putu naše i opšte životnosti. Samo se čvrstom utemeljenošću našeg bića u korenima mudrosti, duboke etike i dražesnog prihvatanja naše krhke ljudskosti, u vis mogu vinuti cvetovi lepote našeg postojanja, divotnih poruka koje spontano u svet iznedruje naše biće, čineći da postanemo

115

ne sagorevajući, već svepropuštajući provodnici božanski blagodetnih, nebeskih strujanja sveta, elastični lukovi božanskih strela i nebeskih poruka, te nenarušivi mostovi koji prevode tragalačka bića sveta preko uzburkanih voda životnosti u divna, blaženo mirišljava polja života. Jer, ne samo da se ljudska bića, najrazvijenije, najfleksibilnije i najadaptivnije forme života na našoj planeti, rađaju na svetu bespomoćna poput papirnih zmajeva na vetru, već i svi naši divotni snovi, svetle molitve, slanja ne krilatih fantoma tame posredstvom koprenastih misli ljutnje, mržnje, zavisti i nezadovoljstva, već odašiljanja svetlih, duševno prozirnih, anđeoskih milovanja i putokaza bićima sveta posredstvom čistih misli mira, dobrote, prihvatanja, požrtvovanja i davanja, zahtevaju čvrstu uzemljenost na zavetnom prihvatanju naše tradicije doživljaja sveta, čitavog stabla mukotrpnog rasta i delanja čije cvetove danas čine naša razmišljanja i pogledi na svet, posmatranja sveta sa očima i predelima koje smo ostavili negde daleko iza nas, čineći da ova korenita sidra i blaženo brižne ruke osnova našeg postojanja čvrsto drže zmajeve naših snova, ideala, uzvišenih perspektiva doživljaja sveta i marljivog, inspirativnog delanja u njihovom bezbrižnom letu.

I dokle god naši stavovi prema polaznim tačkama izražaja bića našeg sveta budu implicitno odisali izrazima tipa: »nemoj sada da pevaš, nemoj sada da igraš, nemoj sada to da radiš, nemoj sada...«, čineći da se naši pogledi ukočeno zamrznu i panično zaslepe, i bližnja bića ćemo obasipati talasima nelagodnosti, kreativnog zatezanja i mrskosti kao kočnica spontanih, lekovitih ekspresija mora naših osećanja. S druge strane, kada se mora prihvatanja i saosećanja razliju prema svakoj ljudskoj težnji, izražajnoj želji i kreativnoj inicijaciji, kada se jedno veliko »da« rasprostre čitavim našim bićem, čineći da ne spuštamo, potiskujemo i odbacujemo izražajne težnje bližnjih bića, već da ih zalivamo vodama blaženosti, sveprihvatanja i slobodnog iskazivanja, i talasi blagosti, prijemčivosti i poverenja će se početi prelivati putanjama koje spajaju srca bića sveta. I najstrašnije more naših tmurnih razmišljanja će se tako, sa buđenjem duha sveprihvatanja, uviđanja čitavog našeg sveta kao Božijeg govora tananim impulsima dragulja našeg srca i nebeskih poklona koji počivaju u svakom detalju našeg sveta, pretvoriti u sjajne i večno srećne, duhovno ozarene misli, vedra nadanja iznad i najtamnijih predela sveta, te slike i prilike naše iskrene religioznosti. Jer, u duhu sveprihvatanja se krije srž svakog vida suštinske, duboke religioznosti, religioznosti koja se odlikuje ne uspavanim odbacivanjem i odricanjem, već budnim upijanjem svega, uzimanjem, negovanjem i vođenjem ka beskrajno svetlim i sjajnim Božijim odredištima zaista svega, najrazličitijih bića, dodira, situacija i trenutaka života. Naša vera da svaki delić našeg sveta krije beskrajne putokaze i dragocene duhovne orijentire koje nam ostavljaju u amanet brižna, molitvena bića sveta, čini da zaista sve prividno mukotrpne, neizdržljive i neprijatne putanje našeg sveta preobražavamo u hranu našeg duhovnog napretka, u divne opeke u gradnji kula veličanstvenih pogleda na svet, pretvaranja našeg bića u nebeske ptice koje zamišljeno, meditativno i mudro promatraju svet sa božanskih, ptičijih perspektiva sveta da bi se jednoga dana požrtvovano spustile na zemaljska tla i same pretvorile u hranu 180

nekih drugih veličanstvenih, zvezdanih pogleda na svet. A na putu pretvaranja čudesnošću postojanja ozvezdanih, beskrajnim mnoštvom

povoda divljenja posutih životnih pogleda u osunčane svetlosti jedinstva, mira i topline, u uviđanje svakog delića Prirode kao odraza božanske savršenosti postojanja, znajmo da otuđivanje i odricanje od bližnjih bića, te njihova pretvaranja u lutkaste figure neprožete tračcima čudesne, zadivljujuće lepote postojanja ne čini pravi put duhovne evolucije

116

našeg bića. Posvećenost stvaranju puteva jednakosti na kojima opstaju titraju naše istovremene meditativne prisebnosti i svesrdne poistovećenosti sa bićima našeg sveta čini put našeg i opšteg duhovnog procvata. Ne ignorišuće zaobilaženje pogledima i pažnjom, već radosno prihvatanje i postavljanje svakog, i najmanjeg bića našeg sveta u središte naše pažnje, čini put svevišnje mudrosti postojanja. Jer, dok će otklonom od ravnoteže Puta u smeru prekomerne uronjenosti u plamen našeg bića sa zaboravljanjem na negovanje putanja saosećanja i poistovećenosti sa bližnjim bićima, blagodetni sjaj našeg bića koji se rađa sa dobrote naših temeljnih stavova prihvatanja i davanja biti nepotpun, otklonom u suprotnom smeru koji vodi zaboravljanju na prisebnu utonjenost u srce našeg bića i povodljivo lelujanje talasima sveta, vodeći potlačenosti našeg bića tuđim stavovima i idealima, te uslovljenosti temeljnih stanovišta naših davanja i prihvatanja tuđim priznanjima, pohvalama i poklonima, dolazimo u priliku da »bacivši bisere pred svinje, one ih pogaze nogama svojim, okrenu se i rastrgnu nas« (Matej 7:6). Jer, na kraju krajeva, »svinje« opstaju samo kada u bićima našeg sveta ne vidimo odsjaje duhovnog blaga, ponekada skrivenog oblacima pomućenih misli i razarajućih osećanja, ali uvek jezgrovitog i večno prisutnog, većeg od svih mogućih bisera naših reči, izražaja i ideja, već niža bića u odnosu na aristokratsku unutrašnju plemenitost našeg sopstva. S druge strane, pretvaranjem svakog bića našeg sveta u sjaj jedinstvenih i neprocenjivih blagodeti, u vodoskoke divljenja i lepote, svi biseri koje spontano seje naše biće u svom hodu prostranstvima sveta, ne išteći naplaćivanje njihove vrednosti, rađaće posvuda putanje divnih posvećenosti i molitvenih brižnosti. Jer, sva bića našeg sveta su malene bebe u svetlu spiritualnog razvoja, klice čudesnih duhovnih procvata, semena koja kriju čudesna kraljevstva Božija i isusovski sjaj njihovih bića, očima duha još uvek delimično slepi embrioni u opnama i ljuskama prirodnih brižnosti, opnama iz kojih će se jednoga dana nepotpuna, sklupčavajuća, žmirkajuća i uplašena pružanja sopstvenih bića, kroz dugotrajnu izgradnju temelja brižnosti i mostova ravnoteže Puta, pretvoriti u bezuslovni, otvoreni, širokogrudi Sunčev sjaj, te prostirati sve novije i sve čudesnije puteve životnih zadivljenosti večno novorođenim pogledima na svet.

Umesto naših zabrinutosti nad pitanjima da li će neko naći naša blaga koja smo posejali širom sveta, čineći da često zanemarimo tananu, prikrivenu dragocenost bića našeg sveta i posvetimo se sopstvenom veličanju i gradnji samo-slavećih kula, sa stavom sveprihvatanja Puta Prirode i Svevišnje vere u imanentnost Božije ruke u svakom deliću sveta, rađa se svest da naša božanska predanost svakom, i prividno najmanje značajnom delu na neprimetne načine ostavlja svoje blažene uticaje na i najudaljenijim kutcima Kosmosa, prosvetljujući neznana bića, skrivena iza i najdaljih horizonata našeg sveta. »Gospod je postavio svoje oko u ljudska srca, kako bi im (putem kontrasta, prim.a.) pokazao veličanstvenost svojih dela…Ko dirne oko, suze će proisteći: a ko dirne srce, čini da ono zasija mudrošću…Darežljivost je najplodniji vrt, a milostivost opstaje zauvek. Delati, te biti zadovoljan onim što čovek ima, jesu sladak život: ali ko pronađe blago iznad je oba dva…Mnogi kraljevi su sedali na zemlju, a onaj koji nikada nije pomislio na to stavlja sebi krunu...Ako voliš da slušaš, primićeš razumevanje: ali ako nakloniš (ponizno pokloniš, prim.a.) svoje uho, postaćeš mudar…Dela Gospodnja su čudesna i skrivena među ljudima…Ko je u stanju da razume Gospodnje puteve? To je zbrka koju nijedan čovek ne može sagledati: jer najveći deo njegovih dela je skriven…Ništa im se ne može oduzeti, niti im se išta može dodati, niti se temelj njihov može otkriti…Sva dela Gospoda su dobra, i svaku potrebnu stvar će dati u pravo vreme. Tako

117

da čovek ne može reći: ‘Ovo je bolje od onoga’: jer u vremenu će vrednost svega biti potvrđena« (Sirah 17:8...22:19...40:17-18...11:5...6:33...11:4...16:20-21...18:6...39:33-34), učio je u ovom duhu mudri Sirah, pokazujući nam ne samo na kontrastnu prirodu održanja i evolucije životnosti i duha, te na Svevišnje blago koje počiva u svesrdnom davanju i prihvatanju beskrajne, božanske vrednosti svakog, i naizgled najbeznačajnijeg delića sveta, već i na srca mudrosti koja se rađaju iz predanih poverenja i saosećajnih utonjenosti u čudesne niti koje prepliću ljudske snove, nadanja i sjaj naše izvorne dobrote.

O prihvatanju grešaka i rađanju lepote iz disharmonija

»Godišnja doba dolaze i odlaze, a sve raste«150

Konfučije

Ne samo da se kroz istoriju ljudskog društva kontinualno otelotvorava Heraklitova misao da »put naviše, naniže: isti je«176, pokazujući nam da velika naučna otkrića u podjednakoj meri stvaraju blagodetne, kao i tragične posledice, već se može uočiti i suprotan trend – da se upravo kroz patnju, sukobe i nemir dolazi do prosvetljujućih i unapređujućih otkrića. Čitava lepota životnosti je nastala i nezadrživo se razvija ka sve uzvišenijim stanjima, u graničnim uslovima oličenima zakonima termodinamike, neumitnim usmeravanjem svih prirodnih procesa u celini ka termodinamičkim ravnotežama, entropijskom maksimiziranju i slobodno energetskom minimiziranju, utapanju životnih raznovrsnosti u spokoj ujednačenosti i uniformnosti. Darvinova teorija evolucije po kojoj su se savremene ljudske sposobnosti, uključujući i njihove spiritualne crte, pa čak i čitav naš svet (kakvim ga vidimo, aktivno iscrtavamo), razvili kroz eone kompetitivnih interakcija i sebičnih borbi za opstanak između živih bića i vrsta, kao i činjenica da najveći broj značajnih naučnih izuma savremenog doba poniče iz vojnih istraživanja, istraživanja iniciranih strahom usled potencijalnih ili realnih oružanih sukoba, oličenih metaforama čoveka - kopljanika ili ukrotitelja ratoborno okrenutog ka ostatku Prirode, predstavljaju, takođe, primere stava o večnom ogledanju i uzajamnom odražavanju svetlosti i tame u svakom vidu prirodnog ostvarenja. Robert Openhajmer je u trenutku eksplozije prve atomske bombe, ugledao viziju kako Svevišnjeg razaranja, tako i neograničenog potencijala pragmatičnih priliva konstruktivno usmerene energije nukleonskih veza119 - asocirajući nas na Šivin mitski ples koji dovodi u postojanje čitav svet da bi ga zatim razorio i opet stvorio, te na stav da sva pragmatična oruđa i izvori duhovnih bogatstava predstavljaju istovremeno i potencijalna oružja raskola i izvorišta nesreća, da se evolutivni putevi rađanja sve čudesnijih saznajnih svetova, ispunjenih sve veličanstvenijim informativnim bogatstvima, mogu pretvoriti u sve ogorčenija i duhovno razarajuća rastajanja od njih kada naše čulne vezanosti i svetovne zavisnosti prevladaju svest o našem beskrajnom putovanju na zvezdanim stazama samo-spoznaje našeg bića i celotne Prirode, kada se pohlepna zadovoljenja usisavajućih težnji ega i strasti ustoliče nad anđeoskom slobodom i sveprisutnošću našeg bića, poljima večnosti u našem srcu koje iznedruju tople težnje ka beskrajnom davanju i življenju za druge -, a Orson Vels nas podseća da »dok su se tokom trideset godina ratova, terora i krvoprolića u italijanskoj istoriji pod Borđijima rascvetala dela Mikelanđela, Leonarda da Vinčija i odigralo rađanje Renesanse, u Švajcarskoj se za

118

petsto godina bratstva i demokratije razvio...ku-ku sat«6. Ostvarenje dražesnog prijateljstva i osećajnog prihvatanja iz prvobitnih, uplašenih dodira radoznale devojčice i livadske kravice, slično kao i prosvetljujuće, kreativno rasplamsavajuće vrednovanje lepote i razumevanje dragocenosti življenja, isključivo pod zvezdanim svodom umiranja, predstavljaju primere rađanja nebeskih lepota na Zemlji kroz njihovo odražavanje od obskurnosti, zatamnjenosti i nesklada. Melanholičnost i saosećajna tuga čine preduslov duhovnog napretka bića, a proračuni na bazi teorije igara su pokazali da bi u slučaju hipotetičkog Boga koji bi neprekidno proračunavao optimalni put za maksimizaciju kosmičke dobrote, zlo i patnja predstavljali nužan deo tog plana1. Staro-grčke vizije o lepoti i čistoći filosofiranja, zajedno sa doživljajem sveta kao elementa duše, razvile su se zajedno sa grčkim tragedijama, te momenat apolonskog, mere i reda, u grčkoj istoriji biva nerazdvojan od momenta dionizijskog, principa stvaranja i razaranja. U biblijskoj priči o postanku, Adam, prvo ljudsko biće, biva podeljen na dve celine koje mogu predstavljati povod radovanja i beskrajne evolucije kada hebrejsku reč tsela (ili tsal-ah) koja označava deo Adamovog tela iz koga se izrodila Eva, poistovetimo sa »stranom«, sa polovinom bića, ali i oznaka potencijalnog ranjavanja kada istu reč izjednačimo sa »rebrom« kao simbolom zaštitne ograde ljudskih bića55. I plod biblijskog drveta znanja u vidu ljudske samo-svesti9 kao osnove intelektualnog unapređivanja, nadgradnje apstraktnih, a zatim i prirodnih konstrukcija našeg sveta, predstavlja istovremeno i prozor na vidike sopstvene konačnosti, nadgradnje ega i manipulativnog samo-zadovoljstva. Sa razvojem jezika, povećavaju se mogućnosti izražavanja jedinstvenih putanja sveta naših saznanja i mora osećanja, te učenja, evolucije uma i oblikovanja čitavog našeg bića kroz ovakvim iskrenim izražavanjima ostvarene komunikacije, ali se istovremeno razvijaju i opcije neiskrenog skrivanja našeg bića iza fraziranih jezičkih izraza, te mnoštva zavaravajućih brkanja mapa sa teritorijom, imena sa imenovanim bićima, putanjama i čitavim našim pružanjima prema svetu i drugim bićima, čineći naše jezičke izražaje, neuokvirene smislenostima koje izviru iz dubina našeg srca, slične (kao i u slučajevima svih naših aktivnosti koje ne teže nalaženjima, već gubljenjima sopstvenih i drugih bića, kroz bilo pasivne, odgovornosno samo-utopljavajuće ili dominirajuće i manipulišuće interakcije, odstupanja od ravnoteže Puta) iscrtavanju lavirinta u našem hodu, lavirinta u čijim se putevima bez suštinskih, implicitnih poruka lako i sami možemo izgubiti. Pišući knjigu, istovremeno zamrzavamo životno promenljive i fleksibilne misli u nepomične crte i oblike slova, reči i rečenica, dok sa druge strane rađamo nove kreativne misli u umovima drugih bića koja će ih jednoga dana interpretirati, usled čega svaki vid umetničkog stvaralaštva možemo sagledati kao istovremeno umrtvljivanje142 i oživljavanje saznajnih puteva. Iz sveta umetnosti znamo da ne samo da se najlepši i najiskreniji snovi o Suncu, lepoti i svetom bratstvu sanjaju i iscrtavaju u tami, neuglednosti i međuljudskom raskolu, već i da dok se lepota umetničkih dela sastoji u izgradnji čudesnih istina kroz niz »belih laži«, jedna od vulgarnih crta naučnog opisivanja sveta (kao i opisivanja prirodnih situacija sa mnogih drugih društvenih izražajnih osnova) jeste kretanje kroz niz »istinitih« tvrdnji i ideja da bi se došlo do velikih laži u vidu bilo kojeg stava u čijoj emanenciji njegova istinitost postaje preča od poverenja i dobronamernosti njegove upotrebe. I najlepša umetnička dela, dela koja odišu dubokom željom za sjedinjavanjem našeg bića sa celotnim svetom, željom koja svojom vatrenom snagom, inherentno ugrađenom u delo, kao da može pokrenuti planine, ispremeštati gore i hodati po vodi, dela koja sijaju svetlošću jedinstva i svepovezanosti, nužno poniču iz osećanja

119

razdvojenosti i neiznalaženja običnih puteva uklapanja kreativnog bića u aktuelnu društvenu, ekološku i uopšte, prirodnu sredinu, usled čega, naravno, »a bright type could never draw, could not describe nightswimming«130. Svaka crtica našeg sveta je, tako, »mač sa dve oštrice« - informacija čiju korisnost definiše splet naših najdubljih težnji i duha naše tradicije i celokupne Prirode, neprimetno ugraviranom na njoj - dok čitav svet predstavlja nerazrušivu igru svetlosti i senke.

Kontemplacije nad životnim prolaznostima i zabrinutosti da će nas jednog dana »love tear apart«, da će nas na moru naše predanosti i posvećenosti razbiti talasi ljubavi, iako joj se hrabro i svetlo bacamo u zagrljaj, uzvišeni grebeni ljubavi sa kojih vidimo divne prizore mora i dolina, ali se i izlažemo opasnostima koje nose sve visine, izvorišta su inspiracija naših istinskih i zaista trajnih kreativnih poduhvata. Jer, svaka crtica koja i za pedalj unapređuje kosmički ples životnosti poniče na osnovama duboke, brižne zamišljenosti nad igrom stvaranja i uništenja u kojoj se poput nestvarnih silueta talasa jednog penušavog mora izdižu bića, misli, filosofije i ljubavi sveta, čedni pogledi i blistava saosećanja, samo da bi nedugo zatim ponovo utihnuli u nesagledivom moru svoga porekla. Sva ljudska vredna naučna, umetnička i duhovno inspirativna ostvarenja bila su podstaknuta uočavanjima disharmonija u našem svetu, nesuglasica i sukoba, obavijenih najpre nebeskom, saživljavajućom tugom, ali zatim i čistom vizijom o putu njihovog rešenja i prebrođavanja, poput izlazećeg Sunca koje svojom svetlošću rasipa misli nade i srdačne pokretljivosti.

Kada god tražimo potvrdu, razjašnjenje ili usavršavanje naših hipoteza o uređenosti Prirode i naših razmišljanja, možemo se okrenuti Prirodi, jer, i na samom početku, ne samo da naša osećanja i vedrina misli spontano odslikavaju ideal Sunčevog sjaja, prozirnost i čistoću nebeske sfere, mističnost zvezdanih puteva, melanholičnu oblačnost, razjarenu oluju i ravnodušni mir smena vremenskih prilika, već i sve ljudske predstave o prirodnoj organizaciji predstavljaju parabole svakodnevnih prirodnih procesa. Intuitivna nadahnutost i primena lepotom ozarenih ideja, sastavljenih od predstava svakodnevnog življenja, na aktuelnim naučno-istraživačkim problemima, dovode do razvijanja novih, kreativnih i pragmatičnih pupoljaka naučne misli, a »odlučujuća su druga posmatranja, ona koja se nisu koristila pri postavljanju zakona«194, kako je smatrao Karl Poper. Tako, podsetimo se da bi samo vedrina Sunca, stalna radost i veselost u dugom razdoblju spržili nekada potencijalno plodnu zemlju, te da se kroz čudesnu igru Sunčane vedrine i kišne tuge oplođava zemlja i čini da daje »stostruki« plod. Svetli dan i tamna noć se, takođe, smenjuju gradeći sve čudesniji svet, odražavajući igru nezadovoljstva i dobrote, sneveselih upitkivanja i probuđenog osećanja beskrajnog davanja i predanosti Prirodi, kao osnove svakog razvoja i napretka. Naime, da bi postojalo »nešto«, mora postojati i »ništa«40, da bi postojala dražesna lepota muzike, mora postojati i tišina45, da bi postojale svetle zvezde, moraju postojati i tamne razdvojenosti između njih, što je shvatanje koje odražavaju kako svetovi naših razmišljanja i filosofiranja, tako i biološki mehanizam naše percepcije na osnovu koga smo samo razlike u stanju da registrujemo. Naša očna jabučica, naime, neprekidno izvodi mikronistagmično treperenje8, uzrokujući kretanje optičke slike na mrežnjači u odnosu na kupaste i štapićaste osetljive ćelije koje, tako, prihvataju razlike i provode signale ka određenim moždanim centrima. I ono što nam izgleda kao konstantni izraz u našim čulnim poljima predstavlja, stoga, neprekidnu igru nastajanja i nestajanja, nečega i ničega, slično neprekidnom formiranju i dezintegracijama elementarnih čestica iz

120

»kvantnog mora«, fizički fundamentalnog nivoa materije. I znajući za ovakvu osnovu poretka Prirode koja podseća na sukob dveju vojski Bhagavad Gite, sukob na čijem poprištu se odigrava duhovni uspon ratnika Arđune, rađaju se mir i božanska snalažljivost, odslikana Isusovim rečima: »U svetu imate nevolju; ali budite hrabri – ja sam nadvladao svet« (Jovan 16:33). Jer, možda se upravo u ukazivanju na uređenost sveta u okviru koga neizostavno sukobi polariteta rađaju svu lepotu postojanja, i krije smisao tajnovitih Isusovih reči: »Mislite li da sam došao da donesem mir na zemlju? Ne, kažem vam, nego razdor...nisam došao da donesem mir nego mač...došao sam da bacim vatru na zemlju, i kako bih hteo da je već zapaljena« (Luka 12:51...Matej 10:34...Luka 12:49). I ugledavši neizostavnost sukoba polariteta Prirode i uzajamnost nastajanja i nestajanja u svrhu duhovnog progresa, ratnik Arđuna »baca od sebe luk i strelu i seda na kočiju, uma preplavljenog tugom« (Gita 1:46) i »govori Krišni: 'Govinda, neću se boriti', i utihnu« (Gita 2:9), na šta Krišna izgovara: »Nikada nije bilo vremena u kome nismo postojali ja, ti i svi ovi kraljevi, niti će biti vremena u kome nećemo postojati...Nestalno pojavljivanje sreće i razočarenja, i njihovo nestajanje u pravom toku, poput su dolaska i odlaska godišnjih doba. Oni nastaju iz čulnih opažaja, i moraju se naučiti tolerisati bez uznemirenja...Ono što je noć za sva bića, vreme je buđenja za samo-ovladanog mudraca, a ono što je vreme buđenja za sva bića, vreme je noći za introspektivnog mudraca. Biće koje nije uznemireno neprestanim slivanjem želja – koje se poput reke ulivaju u okean, večno prijemčiv, ali i večno smiren – može dostići mir, ali ne i oni koji teže zadovoljavanju ovih želja...O, Kuntin sine, ustani i bori se« (Gita 2:12...2:14...2:69-70...2:37), pokazujući da saživljavanjem sa životnim preplitanjima svetlosti i tame, dodirima lepote mirnih i razornosti nemirnih ljudskih težnji, ali i večnim opstajanjem na granici između susreta prirodnih polariteta, uma nedirnutog plodovima našeg rada, ciljevima, pobedama i porazima, čulnim željama, materijalnim vezanostima i averzijama (Gita 2:64), uvek boraveći na Putu, nezaustavljivo, nedirnuti vetrovima naših čulnih opsesija (Gita 2:67), spontano plovimo ka svojim božanskim odredištima.

Stoga, zahvalnost za sve neprilike koje nas okružuju - znajući da su one te koje nam otvaraju vrata suštinskom, duhovnom napredovanju - u sprezi sa svesrdnim putevima saosećanja sa životnošću Prirode, sa teškoćama i patnjom našeg sveta, jeste put duboke etike. Međutim, ovakvo shvatanje ne znači da etika počiva u ravnodušnosti i nemarnosti prema nesagledivim efektima naših dejstava u svetu, efektima za koje nikada ne možemo ni sa blagom sigurnošću znati da li pripadaju uvećanju opšte dobrobiti ili patnje ili samo razvoju potencijala konstruktivnih i destruktivnih dejstava, slobodno oblikujućih dubokim težnjama drugih bića, već koje uvek moramo molitveno oblačiti našim plemenitim željama. Suprotno od ravnodušnosti prema našim zamišljenim susretima između harmonija i disharmonija muzike Kosmosa, naša želja za stvaranjem dobrote, milostivosti i opšte harmoničnosti mora biti sve veća, mora stalno ići »na kraj sveta, i još dalje iza kraja: do beskraja«114. U ovakvom shvatanju do izražaja dolazi značaj Isusovih muka u vidu biblijskog učenja da »Hrist je umro za nas« (Solunjani 5:9-11, Korinćani II 5:14-21), ne značeći da, uzimajući ovakvo mišljenje »zdravo za gotovo«, možemo podići »sve četiri u vis« i raditi šta god zaželimo. Zapravo da, možemo raditi šta god zaželimo, ali sa dubokim težnjama i zvezdanom željom da naš trud urodi plodom, da stvori dobrotu i mir u našem svetu, kakve god bile naše akcije. Hrist je »umro za nas« da ne bismo zaboravili na strahotne patnje, na podvijena podnožja teškoća i tuge sa kojih se sve više vrednuju uzvišene crte lepote, smirenosti, mirotvornosti, plemenitosti i dobrote

121

kao ciljeva ljudskog ponašanja, delanja i osnova razmišljanja. Jer, kao što je već napomenuto, percepiramo samo razlike, te sa jednim »okom« na tami, ništavilu i beznađu, naše drugo »oko« će biti preplavljeno lepotom svetlosti, prirodnog poretka, nenasumične organizacije sveta i svim uzvišenim ljudskim vrednostima. Oko saosećanja i oko čuđenja, tako, čine perceptivni par kroz čije inherentne dodire se podstiču vode kreativnosti, miloske suze koje nas pokreću na blaženo, predano i neumorno delanje za dobrobit celokupnog sveta. Možda upravo usled zaboravljanja da tajna duhovnog napretka počiva u ovakvom odražavanju dobra od zla, lepote od strahota, te božanskog duha jedinstva i prihvatanja nasuprot disharmonizujućim sebičnostima i spiritualnim izolacijama, okrećući leđa patnji, usamljenostima i teškoćama u svetu (čineći da nedostatak nezaustavljivih težnji ka samilosnom ponašanju i delanju, ka stalnom upitkivanju »zašto?«, te manjkavost stalnih želja za istinskim pomaganjem, za slanjem svih naših anđela bićima u teškoćama, predstavlja temeljni greh savremenog doba), bilo da se ona tiču nekog cveta, čoveka ili čitave Gaje – naše planete, danas i postoji toliko nesreća i povoda za tugu, jer nas Priroda kao »dolina vajanja duša« uporno susreće sa suštinski istim paradoksima, Gordijevim čvorovima, raskršćima, nedoumicama, di-lemama i problemima, dokle god na njima ne naučimo, dokle god ih ne prebrodimo duhom sveprihvatanja i obujimanja novim, prosvetljujućim kontekstima razmišljanja, pokrivanjem »istih stvari« nebeskom dobrotom. Da ne bismo bili poput onih koji »sit around, ignore, 'till someone goes away«129 - kao što nas podseća Pedi MekAlun - moramo uvek odražavati šarolikost našeg sveta u odnosu na meditativnu čistotu, čime će i naša začuđenost postojanjem bilo čega i samim činom postojanja, biti osvetljena svetlom duha. Možda upravo stoga, da bi postojao naš svet plesa šarolikih putanja, mora postojati i tama iza zavesa naših kapaka. I dok se - slično kao što u filmskom serijalu o Tvin Piksu, nedostatak brižnosti i zadivljenosti našim svetom rezultuje u dramatičnim susretima sa »It is happening again, it is happening again« - kroz ovakvo molitveno odražavanje postojanja od nepostojanja, razvitka od patnje, i osećaj čuđenja prema našem svetu, a sa njim zajedno i naše znanje o svetu, produbljuje, pružajući i razvijajući ka beskraju nove potencijale sve većih, opšte obogaćujućih začuđenosti i zadivljenosti - sličnih tananim povetarcima misterije koja prati zadubljivanje u društvenu strukturu Tvin Piksa i uviđanje nepojmljivih skrivenih veza u naizgled običnom gradiću – koji čine prve korake na putu religijskih otkrovenja. U ovakvom odslikavanju tragalačkog zanosa i začuđenosti od spontane predanosti, čiste svesti Puta, poput odražavanja kineske veštine šarolikog slikanja od grčke veštine glačanja u drevnoj sufijskoj priči179, možda se i krije tajna ujedinjavanja zapadnjačkog tragalačkog poriva kao zametka religijskog osećaja u tradiciji hrišćanstva i eventualno Islama, sa istočnjačkom prepuštenošću Putu Prirode – traganju ka moru, i znanju i veri da more zna put ka nama115.

Dinamička, nikada ne potpuno stabilizovana, već uvek prelivajuća i uzajamno potencirajuća ravnoteža komplementarnih polariteta Prirode čini da evolucija i održivost životnosti biva skladno opisana drevnim, kineskim Tai-ći-tu dijagramom u kome možemo sagledati nešto poput vira života, vira u kome se jedni, pokušavajući da uhvate u svoje konceptualne klopke »galebove« beskrajne životnosti, rascepljujući upoznaju cvetove života i eksplicitno stignu do kafkijanskog zamka ili začetnih osnova prirodnih procesa, dave, a drugi, predajući se suptilnom, nedodirljivom, verom obasjanom, svezadivljujućem i implicitno čuvajućem odnosu sa Prirodom, plivaju, stvarajući usput divne, božanske saznajne putanje. Poput surfera na tananoj ravnoteži morskog talasa ili

122

akrobate na žici koji neprekidno i naizmenično mora usmeravati svoje kretnje ka naizgled suprotstavljajućim, ali zapravo komplementarnim stranama, tragajući za balansom u kome počivaju njegova održivost i dalji uspon, i naš duhovni put se pruža duž uske ivice harmonija najrazličitijih aktivno manifestovanih suprotnosti. Znajući da se napredak svesti, saznajnih moći i opsežnosti prirodnih uticaja, ne odslikava na uvećanju dobrote našeg bića, nezavisnog od naših najdubljih težnji, već upravo na uravnoteženom širenju opsega harmonizujućih, ulepšavajućih, dobrih sa jedne i disharmonizujućih, razarajućih i zlih potencijala sa druge strane, te da »isti je ključ koji otvara vrata raja i vrata pakla« 41

(kao što nam kaže budistička izreka), znaćemo da je nužno održavati našu blagodetnu pažnju i svesnost na našim temeljnim težnjama koje tiho i nečujno rukovode istinskom uspešnošću i blagodetnošću naših misli, reči i dela. Saosećanjem sa životnom igrom sreće i patnje, suzama saživljavanja sa bilo radošću ili teškoćama životnosti, pročišćava i prosvetljuje se svet, uzajamno individualno i globalno. Jer, »koji su sa suzama sejali, neka žanju s pevanjem. Ide i plače koji nosi seme da seje; poći će s pesmom noseći snopove svoje« (Psalmi 126: 5–6).

Život u Prirodi obiluje nesavršenostima i preplitanjima naslućenih simetrija i fraktalnih asimetrija. I upravo se kroz ovakve nesavršenosti i rađa svest o savršenosti postojanja. Jer, da bi nešto postalo savršeno, ono mora ostati nesavršeno. I potencijal ljubavi i zadivljenosti (ali i neprijatnosti i vulgarnosti) životnošću Prirode je neizmerno veći kada smo okrenuti bićima koje ne krase lepote matematičke preciznosti i simetrije, već neobične i neponovljive asimetričnosti, usled čega moramo biti zahvalni i radosni u susretima sa odstupanjima od naših simetrijama nahođenih očekivanja i nesavršenostima Prirode, i znajmo da se vrhunac lepote rađa u komponovanju blistavih harmonija na raštimovanoj gitari. Dete Afrike sa UNICEF-ove razglednice, iskrenog, nesamo-svesnog osmeha krivih, polomljenih, neuniformnih i zlatnih zuba, nudi nam daleko veći potencijal oplemenjavanja i zaljubljenosti u odnosu na savremene, samo-svesne, uniformne i usiljene »bele« osmehe, osmehe koji zaboravljaju da »budalama je srce u ustima, a mudrima su usta u srcu« (Sirah 21:26). »Stil« ljudskog ponašanja upravo grade suptilne greške, nesavršenosti i odstupanja od aktuelnih društvenih kriterijuma pojavne estetike, uokvireni dubokom, implicitnom etikom našeg pružanja, susretanja sa bićima sveta i celotnom Prirodom. A da nesavršenosti, odstupanja od potpunih ravnoteža i zadovoljenja ljudskih težnji, oskudice i nemaštine čine deo Božijeg puta, anđeoskih uzvišenja naših bića - te da uvek otvaraju vrata kako blaženim prijateljstvima, tako i sukobljavajućim tragedijama u zavisnosti od naših najdubljih, temeljnih težnji - može nam ukazati i divna Geteova priča o doktoru Faustu37 koji, nakon bezuspešnih potraga za trenucima prosvetljenja u kretanjima lavirintom inteligencije ljudskog uma, predajući se borbi za spas plodne seljačke zemlje od nadolazećeg mora, u požrtvovanoj sprezi sa bližnjim bićima, dostiže dugo traženi trenutak blještavog ispunjenja duše.

Onoliko koliko »vidimo« svet, u istoj tolikoj meri ga sa druge strane i »stvaramo«, »iscrtavamo«. U svakom zrncu Prirode je, stoga, naša odgovornost da uočimo lepotu, skrivenu božanstvenu izvornost i povode raznovrsnih saznajnih i religioznih otkrovenja. Međutim, neko bi nas mogao podsetiti da prividno jasno ponekada možemo razgraničiti dobru, lepu i prožetu briljantnim težnjama muziku sa jedne, i muziku lošu, vulgarnu, prožetu težnjama ka slavi, profitu i divljenju sopstvenom egu u očima drugih bića, sa druge strane. Ipak, najpre, ne samo da se lepota lepe muzike odražava u moru prosečnosti i nisko-kvalitetne umetnosti, te, zatim, da i slabu muziku

123

možemo preobraziti u lepotnu kroz ljubav prema bićima koja vole tu muziku, te da nas upravo nalaženje lepih crta u ovakvim, malim stvarima čini sposobnim da lako uočimo slične crte i u znatno bogatijim, već i siromašne, često destrukcijom prožete harmonije slabe muzike predstavljaju neophodne, jedine moguće odgovore Prirode na težnje bića koja su je kreirala i koja u njima nalaze svoje emotivno utočište, predstavljajući tako nužne stepenice njihovog učenja u dodiru sa Prirodom. Svako biće Prirode, svako njihovo delo i pokret mogu se, kao što je Sokrat smatrao125, odslikati nizom magnetnih perli koji se postepeno gubi iz vidokruga, utonjavajući u implicitne tajne njihove egzistencije i naših spoznaja, ali uvek se (sa jedne ko-kreativne strane) završavajući na Muzi bića, na njegovom jezgru najdubljih vrednosti koje ono teži da postigne, usled čega svako biće našeg sveta, znalo ono to ili ne, spontano prati svoj Put u svemu što radi, pružajući nam povode ne za očajavajuća osuđivanja i ogorčenja njihovim posmatranjem, već za beskrajna radovanja i divljenja, s obzirom da sve prati Tao, te da je tada čitav svet zaista onakvim kakvim jedino može biti. Svako biće sveta u svojim najdubljim osnovama čezne za čudesnim plesom ljubavi, za uzajamnim davanjem suštine svoga bića, celoga sebe drugima, i crpljenjem božanskih saznajnih nektara koji počivaju u svetu, usled čega svako ljudsko delo, pokret i izražaj u svojim osnovama sadrže puteve ka našem duhovnom obogaćenju u hodanju njima, puteve koji nas vode na izvore dobrote i duševne suštine bića sveta, često prekrivenim plaštovima raznoraznih potreba i nesvesnih težnji u raznovrsnim oblicima stvaralaštva i samog postojanja, iza kojih, ipak, predanim upoznavanjem dolazimo do divnih vodoskoka iskrenosti i svetlog presijavanja duhovne kreativnosti. U svakom slučaju, nikada ne možemo znati da li neprilike i odstupanja od naših očekivanja predstavljaju događaje poput Zenonovog brodoloma nakon koga se on upoznao sa svojom prvom filosofskom knjigom176, a svaka prepreka na našem putu može postati odskočna daska našeg napretka, svaki kamenujući kamen konstruktivna opeka ili zadivljujuća poruka drevnih vremena, uz preobraćanje našeg odbojnog, očekivanjima i potrebama prožetog mentalnog stava u prihvatanje i svesno uviđanje lepote i dobrote imanentne u svakom zrncu našeg iskustva i celokupnog sveta.

Zahvalnost za susrete sa ljudskim greškama mora biti barem podjednaka, ako ne i veća u odnosu na uočena iskazivanja prijatnih crta u ponašanjima bližnjih bića, jer, podsetimo se, ulazeći u voz, podjednako, ako ne i daleko značajnija informacija biva označena sa »Mind the gap«, ukazujući ne na efikasno dostizanje željene destinacije, već upravo na mogućnost neuspešnog ukrcavanja, te slično tome, pogreške koje stoje u osnovi svakog vida učenja, progresa i opšte evolucije, predstavljaju često neizmerno dragocenije informacije u odnosu na uspešne rezultate, o čemu bi, naravno, savremene veštine i tradicije izlaganja rezultata naučno-istraživačkih projekata mogle mnogo toga da nauče i eventualno modifikuju metodologiju izražavanja u smeru iskrenosti, dovodeći, u dužem razdoblju, do znatno bogatije opšte kreativnosti i plodotvornosti. Iščekujući rezultate naših, bilo naučnih istraživanja (postavljanja pitanja prirodnom redu) ili radoznalog upoznavanja sveta (budnog osluškivanja odgovora sredine na naše najtananije impulse), zadovoljstvo nad lako interpretirajućim, prethodno hipotetički očekivanim rezultatima, rezultatima koji ne odskaču i lako se objašnjavaju postojećim paradigmama modelovanja sveta na datom polju istraživanja, navodi nas na uspavanu uljuljkanost snovima o konzistentnom predstavljanju sveta postojećim bilo naučnim ili ličnim konceptima, dok nam susreti sa na prvi pogled neobjašnjivim rezultatima, rezultatima koji se ne uklapaju u postojeće eksplanatorne modele i koji zahtevaju dumanje nad njima

124

i osmišljavanje novih, ponekada kompleksnijih, ponekada duboko pojednostavljajućih slika sveta, pružaju ruku i čine dragocene putokaze, prve korake - koji su ravni čudima, kao što je mislio al-Haladž, rekavši da »među hiljadu stepenika koji vode Bogu, samo prvi predstavlja čudo«60 - na putevima stvaranja vrednih otkrića, miloskih pogleda i blistavih saznajnih otkrovenja.

S obzirom da se svaki ljudski, informativni i duhovni napredak zasniva na sudaru polariteta Prirode - dobrog i lošeg, harmonizujućeg i disonantnog, gracioznog i vulgarnog, konstruktivnog i destruktivnog, prosvetljenog i zatamnjenog, i čitava naša svest, sve što znamo da postoji, tu je u svrhu učenja na putu naše spiritualne evolucije. Ono što znamo, u nama je (što je i razlog zašto kroz vekove naša spontanost i predanost samom trenutku postojanja, svesti Puta rezultuje u sve lepotnijem ponašanju), a ono što postoji, predstavlja znakove na putu našeg duhovnog učenja. Kada je naše učenje gotovo, ostaje samo čista svetlost jedinstva uma i Prirode, vrhunska etika koja čini i ideal razmišljanja izloženih u okviru ovog rada. Međutim, čak i tada, opet i iznova možemo povratiti osećaj posebnosti i razdvojenosti od našeg sveta, da bismo ponovo dualizam pretočili u blaženi monizam, odražavajući Put kao simbol uređenosti postojanja života i sveta. Jer, životnost i duhovnost Prirode, sve postojeće, razvijaju se u dijalektičkim procesima smena teza – jedinstva uma sa Prirodom, antiteza – buđenja svesti o razdvojenosti uma od Prirode, i sinteza – ponovnog stapanja uma i Prirode na novim, višim i bogatijim stupnjevima organizacije globalnog sistema. Razdvajanja i spajanja, samootuđenja i mirenja sa sobom, simbolizovana istovremenom razdvojenošću i spojenošću Puta i opisana Hegelovim rečima: »Razvoj duha jeste izlaženje van sebe, rastavljanje od sebe samog i istovremeno dolaženje sebi...Apsolutni duh je onaj koji, iz večnog i sebi identičnog bića, postaje sebi drugi i tog drugog prepoznaje kao sebe samog...Samo je duhovno stvarno«176, karakterišu i evoluciju apsolutnog duha Prirode koji se iz početnog stanja savršenog jedinstva samootuđujuće razdvaja na posmatrača i posmatrano, na um i Prirodu, na Atmana i Bramana, čineći tako da ljudski duh kroz saznanja koja ga privode ponovnom jedinstvu sa čitavim svetom, zapravo predstavlja Božiji apsolutni duh u prepoznavanju sebe samog. Sve što vidimo, stoga, jeste ne hladna i inertna materija, već božanski, apsolutni duh, Bog u svakom deliću materije.

Delić tajne ovakve polaritetne uređenosti Prirode se krije u našem evolutivnom učenju kroz greške, kroz uviđanje detalja i harmonija našeg sveta kao refleksija naših najdubljih težnji i htenja. Jer, naš svet, Priroda kakvom je vidimo neprekidno odslikava igru polariteta na saznajnim i egzistencijalnim temeljima našeg bića. Kada god napravimo grešku putem, na primer, osude drugih bića, osude osobina koje smo i mi prevazišli na greškama (ali to, zaboravljajući, ne uzimamo u obzir), uskoro ćemo se susresti sa odrazom naših pogrešnih težnji na novim primerima našeg sveta. Čitavo novozavetno Otkrovenje predstavlja odraz strukture svakog učenja, svakog prirodnog napretka, kao hrabrih i vizijom finala u vidu čistog Sunčevog zalaska prožetih susreta sa »ponorima u kojima prebiva istina«, sa tamnim i nerazjašnjenim problemima (jer, »svako plodno naučno delo polazi od problema«27, kao što je smatrao Karl Poper), kroz koje se morem ko-kreiranih putanja dolazi do čistih, izvornih vodopada blaženog davanja. Znajući tada da smo jedno sa temeljima svoga postanja, da sve što postoji jeste priča koja teče sa božanskih izvora stvaranja novih zvezda, novih svetova (»vidi, činim sve novo« (Otkrovenje 21:5)) i beskrajne evolucije, možemo se podsetiti da »ja sam izdanak iz korena i rod Davidov, sjajna zvezda Danica. Duh i nevesta rekoše: dođi. I ko sluša neka

125

kaže: dođi. I ko žedni neka dođe, ko hoće neka uzme vodu života badava« (Otkrovenje 22:16-17). Divna umetnička dela upravo odslikavaju ovakvo prirodno odslikavanje temelja, najdubljih težnji kao evolutivnih zvezda vodilja našeg bića, našeg sveta, sveta koji, u dodiru sa Prirodom, stvaramo našim očima.

Sa porastom kompleksnosti prirodnih sistema i razgranatosti naših stabala (sa)znanja, uporedo se razvijaju kako osetljivost sistema, tako i potencijal pogrešaka, otvarajući tako (s obzirom da greške predstavljaju preduslove napretka) vrata eksponencijalnom umnožavanju informacija93,134, fraktalnoj multiplikaciji Univerzuma. Emergencija životnih kvaliteta se, tako, odigrava paralelno sa emergencijom repertoara grešaka, repertoara koji ne bi trebalo da teži da se uklanja i eliminiše u svrhu dolaženja do puta »istine« (a što predstavlja suštinu savremenog unapređivanja naučne metodologije, iako je poznato da ulaganja niskog rizika dovode do kratkoročnih, inkrementalnih i površnih unapređenja ljudskog znanja, dok se predanost fundamentalnim istraživanjima sa potencijalom suštinskih obogaćivanja naučne slike sveta i lepote življenja odigrava uporedo sa visokim investicionim rizicima19), već koji predstavlja povod stvaralačkog, sistematskog istraživanja i diskursa, predmet nadgradnje, proširivanja i rafiniranja137 (s obzirom da nas kontemplacija nad greškama naše prakse i razmišljanja suštinski vodi unapred), jer se uporedo sa njim, razvijaju i hrabrost i veličanstvenost života. Međutim, strah od grešaka, uzrokovan bilo konformističkim težnjama ka potčinjavanju autoritetu i neodstupanjima od unapred preciziranih vizija skladnog učestvovanja u mrežama napretka nauke i sveta, ili egoističnom, sujetnom krutošću na raskrinkavanje sopstvenih osnova razmišljanja i ponašanja, predstavlja kočnice razvoja i postizanja društvenih i individualnih harmonija, iako je poznato da »majstori postaju samo oni koji greše, i uče na greškama«196. Međutim, strah od padova i grešaka, ojačan kroz stupnjeve edukacijskog usavršavanja izloženošću uslovljavajućem metodu nagrađivanja i kažnjavanja (posredstvom koga se suštinski usmeravajuća pitanja svrhe učenja prebacuju iz naših unutrašnjih, najintimnijih nivoa razumevanja sveta u domen površnog prikazivanja i ocenjivanja, te kratkoročnog i plitkog »briljiranja«), najčešće postepeno ukida dečiju spontanu heurističnost, ravnotežu pametne logičke razumnosti i slobodne, nesputane intuitivnosti i istraživačkog instinkta, spremnosti na pogreške i fleksibilne lakoće učenja na njima, čineći nas krutima i neosetljivima na nova saznajna otkrića = izume.

Svako učenje bića se može sagledati kao trofazan proces. U prvoj fazi dolazi do do odstupanja bića od izvesnih temeljnih očekivanja, od poklapanja apstraktnog modela sveta sa rezultatima sopstvene percepcije ili misaonih refleksija. Druga faza oličava trenutak zbunjenosti i krize izazvan ovim odstupanjem, dok treću fazu čini pronalaženje načina da se prevaziđe data nesuglasica, bilo posredstvom ad hoc modifikacija sopstvenog modela sveta ili posredstvom temeljitih, paradigmatskih promena koje se odigravaju na temeljima naših predrasuda i pretpostavki na koje se nadovezuju apstraktne, logičke i intuitivne putanje, rađajući izvesne zaključke o Prirodi. Stoga je očigledno da pogreška predstavlja nužan preduslov svakog vida napretka, te je neprirodno očekivati da ikada dostignemo vode napretka bez učenja na greškama. Veliki udeo ideja koje nosi ova knjiga, nastao je ne samo u vidu nalaženja odgovora na sopstvena uočavanja sitnih »kako ne treba« postupaka – prevashodno u vidu zaboravljanja na suštinske, izvorne, temeljne postavke bilo tradicije našeg znanja i postojanja, ili našeg razmišljanja i opšteg doživljavanja sveta - već i promišljanjem

126

sopstvenih »neuspešnih« misli, ideja i stavova prejašnjih vremena, kroz koje su se rađali novi zaključci o organizaciji Prirode, kojima obiluje i ova knjiga. Zaključke do kojih sam dolazio, često sam zapisivao i umesto da ih živim, brisao ih iz uma i išao dalje u budno življenje novih, malih i suptilnih pogrešaka. Da bismo se uspinjali na putu životnog i spiritualnog napretka, neophodno je grešiti, i učiti na greškama, hrabro se suočavati sa trenucima kriza koje nam donosi naše spontano upoznavanje i istraživanje sveta, i svaku od njih doživeti ne kao povod očajavanja, već kao otvorene kapije novim, sve bogatijim, zvezdanijim i zimzelenijim predelima našeg duha. »Dvojica su bili dužni jednom zajmodavcu; jedan je dugovao pet stotina dinara, a drugi pedeset. Kako nisu imali da vrate, oprosti obojici. Koji će ga, dakle, od njih više ljubiti? Simon odgovori: mislim onaj kome je više poklonio. A on mu reče: pravo si prosudio…Stoga ti kažem, oprošteni su joj mnogi gresi, jer je imala mnogo ljubavi; kome se malo prašta, malo ljubi« (Luka 7:41-43…7:47), odlomak je Isusovog učenja koji nam pokazuje na uravnoteženost pogrešaka i ovenčanosti svetlom ljubavlju svakog bića sveta, podsećajući nas na životne priče mnogih religijskih propovednika sveta, od Gautame Bude preko apostola Pavla118 do proroka Muhameda183 i starca Zosime32 Fjodora Dostojevskog. »Postajemo mudriji kroz greške. Vreme je beskonačno. Pogledaj zid. Da li je zid ikada izgovorio laž? I uvek je zid. Čovek govori laž – i postaje bog, takođe. Bolje je učiniti nešto; nema veze ako se ispostavi pogrešnim; bolje je nego ne činiti ništa. Krava nikada ne izgovara laž, ali ostaje krava, zauvek. Učini nešto!..Nema veze ako padneš, nema veze ako se uhvatiš krive teorije..Budi aktivan; i gde je aktivnost, mora biti razlike. Razlika je srž života; ona je lepota, ona je umetnost svega. Razlika čini sve lepo ovde. Ona je raznovrsnost koja je izvor života, znak života. Zašto bismo se je plašili?«182, govorio je u ovom duhu Svami Vivekananda, čije ime i znači »sreća u razlikovanju«, podsećajući nas na čuveni imperativ Džordža Spenser-Brauna: »Iscrtaj razliku!«, te na razlike i granice kao na izvore svake informacije i svega postojećeg, jer, naime, samo razlike naša bića mogu opažati. Sve što zaista znamo, sve što nije samo prepričana mapa ljudskog iskustva, već direktno proživljeno znanje koje jedino može na korenima pokrenuti bića našeg sveta, uslovljeno je našim susretima sa greškama, odakle je očigledno ne samo da sve kritike i osuđivanja tuđih pogrešaka zapravo predstavljaju prepoznavanje sopstvenih, ponekada davno prevaziđenih nesuglasica, već i da se ne u izbegavanju i odbacivanju potencijalnih pogrešaka, nego u hrabrosti susretanja i prihvatanja grešaka, u sprezi sa snalažljivošću i božanskom, molitvenom i saosećajnom voljom ka njihovom apsorbovanju u nove, bogatije i prosvetljenije poglede na svet, krije ključ velike mudrosti.

Na putu našeg življenja se neprekidno susrećemo sa naizgled nerazmrsivim čvorovima naših isprepletanih koncepata prirodnih veza, sa prividno nerazrešivim problemima na nivou poklapanja naših predstava sveta sa životnim ishodima, i ne odbacivanje sa strane svakog od ovih čvorova - koji podsećaju na Zen koane i mondoe -, već njihovo prihvatanje uz življenje naših neodlučnosti i nesigurnosti sa njima vodi nas ka vodama pronalaska njihovih svetlih rešenja i dostizanja novih, uzvišenijih pogleda na svet, ka rasplitanju zapletenih niti i uzročnih veza našeg sveta u njihovo oslobađajuće, zadivljeno držanje na našim otvorenim dlanovima. S obzirom da svakom učenju prethode trenuci nerazumevanja, zbunjenosti, malih ili dubokih razočarenja i nesuglasica, i sva zaista važna, unapređujuća i velika dela naše civilizacije po pravilu nisu bila prihvaćena kao značajna u svojim vremenima, dok eksplozivna i fanatična, nagla prihvatanja ljudskih dela kao izraza neprevaziđene divote često rezultuju u razočaravajućim

127

uočavanjima njihovog skromnog značaja i prolaznosti atrakcije u dužim razdobljima. Najdivnija umetnička dela, kreativni izrazi koji su, pogledavši unatrag, najdublje, suštinski oblikovali naše poglede na svet, nisu predstavljali oduševljeno i sveuzdižuće prihvaćena dela u prvim trenucima naših susreta sa njima, već - s obzirom da trenuci zbunjenosti i nerazumevanja, suštinskih odstupanja od naših očekivanja, čine nužan preduslov svakog vida našeg saznajnog obogaćenja u upoznavanju sveta – samo iscrtane putanje (koje na prvi pogled često izgledaju nedovršeno, nepotpuno i nedorečeno, poput čitave Prirode kako nam ona danas izgleda, ali koja zapravo u svakom svom deliću krije tragove koji nas navode na puteve beskrajno dubokih i sveobuhvatnih otkrovenja) čiju smo izražajnu dubinu i more potencijalnih impulsa lepote tiho naslutili u prvom susretu sa njima, usled čega se vraćanjem na njihova ponovna, saznajno neiscrpna i ushićujuća upoznavanja i prepoznavanja, upornim i strpljivim vraćanjem na ponovno čitanje nerazumenih zapisa knjige života (pri čemu nisu samo očigledne knjige »lišća koja pričaju«, kako su ih Čiroki Indijanci nazivali46, već i svaki šuštavi list i svaki neizmerno mali pejzaž našeg sveta nose priče beskraja knjiga koje »kada bi se zapisalo...ne bi stale ni u sami svet« (Jovan 21:25)), zapisa za koje duboko u jezgru svoga bića osećamo da neizmerno znače, da predstavljaju vrata novih razgranatosti sveta naših saznanja, sve dublje obogaćujemo implicitnim morem njihovih skrivenih poruka. I sve zaista značajne i konstruktivne tvrdnje se, stoga, ne karakterišu pasivnim potvrđivanjima ili fasciniranjima površnim očiglednostima, već iskazivanjem zbunjujućih tvrdnji i pitanja kojima otvaramo nove perspektive udubljivanja u suštinske crte detalja Prirode i uspinjanja u nova polja ljudskog razumevanja sveta. Jer, čitava Priroda je poput dragog kamena123 sa beskonačnim brojem kristalnih ravni, zahtevajući uzajamno dopunjivanje ishoda naših posmatranja i razumevanja sveta u svrhu sticanja što celovitije slike o njenoj uređenosti i Putu. U istoj muzici sveta će svako od nas pre-poznati posebne i neponovljive poruke (a igranje gluvih telefona, čitanje skamenjenih ostataka u šoljicama kafe, te slušanje zamršenih zvučnih traka ili glasova Elizabet Frejzer ili Jonsija Birgisona predstavljaju samo grube – usled pokušavanja preslikavanja beskonačnog spektra doživljavanih detalja u konačne skupove jezičkih ili simboličkih entiteta - metafore uočavanja različitosti i neponovljivosti komplementarnih saznajnih aspekata Kosmosa), i ne kroz sukobljavanje o realističkoj i objektivističkoj, jedinstvenoj ispravnosti interpretacija izvesnih prirodnih putanja, već kroz prihvatanje raznovrsnih njihovih doživljaja se rađa put obogaćivanja i rešavanja mnogih zapletenih nejasnoća naših pogleda na svet.

Ne samo da svi veliki i značajni naučni izumi prolaze kroz faze »snova« - začetnih otkrića na osnovu kojih se rađaju vizije o dragocenosti njihove pragmatične primene, i »noćnih mora«191 - dugotrajnih perioda interdisciplinarnog iznalaženja načina prebrođavanja socijalnih, tehnoloških i ekoloških prepreka ka njihovom ostvarenju, na putu svojih otelotvoravanja u »stvarnosti« i implementiranja u vidu industrijskih proizvoda, već i sve ljudske svetle ideje i vizije dobrote, mirotvornosti i duhovnih blaga u svetu budućnosti bivaju nužno suočavane sa pustinjama kroz koje moramo proći da bismo dostigli »obećane zemlje« (Mojsije II) – i pustinje u kojima ćemo spontano načiniti staze Gospodnje (Isaija 40:3) i stvoriti čudesna vodena izvorišta (Isaija 35:6, 43:19) žednim putnicima -, sa teškoćama, iskušenjima i otporima koje moramo prebrođavati očuvanjem svetlih, dečije nevinih, ali u svojoj fleksibilnosti nerazorivih ideala i snova opštih blagodeti, da bismo otvorili puteve njihovih ostvarenja i blaženih dana nečijih vedrih zadivljenosti poreklom datih dela i izuma, trudom, znanjem,

128

kreativnošću i nevidljivim vodoskocima inspiracije koji neprimetno opstaju u njihovim osnovama. Posvetivši život traganju za detelinom sa četiri lista, moramo biti svesni da svi naši razočaravajući trenuci susreta sa trolistnim stabljikama čine nužne preduslove prosvetljujućeg dolaska na cilj našeg traganja, otkrovenjskog trenutka finalnog pronalaska i praskozorja svesti da taj trenutak znači nešto zaista, zaista važno, da je on božanski znak i namig Prirode našoj dobroti, marljivosti, strpljivosti, upornosti, ulaganju blažene volje i vere na putu naših životnih istraživanja, učenja, traganja i zvezdanih upitkivanja. Radosno prihvatanje grešaka, smejanja čitavog našeg bića u susretima sa njima, jeste jedan od najvećih izazova modernog doba, jeste put ka stvaranju istovremeno hrabre i stenovite, ali i poput vode fleksibilne, radoznale i sveprijemčive svesti neprekidnog istraživanja Prirode. A upuštanje u vode nepoznanica sa našim malenim kanuom, u neotkrivene predele ljudske interakcije sa svetom, činiće da, sa svetlom verom u našem srcu, verom da sve teškoće i nedoumice sa kojima se susrećemo postoje u svrhu sveopšteg napretka, napretka svakog bića Kosmosa, u svrhu davanja blaga do koga ćemo doći svim bićima i čitavoj životnosti »badava« (Otkrovenje 22:17), jednog dana dostignemo nova polja ljudskosti i nove visine u evoluciji životnosti i celokupne Prirode, utkajući neobjašnjive crte originalnosti u sve naše pokrete, te i samu srž našeg bića, te utabajući nove puteve duhovnih evolucija našeg planetarnog doma.

Ljudska bića se moraju neprekidno susretati sa blagim izbacivanjima iz stabilnih homeostatskih ravnoteža ka nepoznatim, nestabilnim stanjima iz kojih uvek i iznova moraju homeoretski preuzeti kormilo svoga broda iz domena »računarskog«, spontanog nahođenja u svoje ruke, samostalno pronalazeći nove konstruktivne pravce plovidbe, nova, bogatija stanja uređenosti dodira našeg broda i mora Prirode. Premda planetarna mora predstavljaju - usled ravnomernije raspodele vode, egzistencije užih temperaturnih opsega, blaže Sunčeve radijacije i lakše izvodljive trodimenzionalnosti životnih kretanja, u odnosu na nestalne kiše i druge klimatske karakteristike, te nedostatak mnogih esencijalnih minerala kontinentalnih predela - znatno pogodnije životne sredine u odnosu na kopna, životnost je u jednoj od etapa evolucije hrabro stupila na čvrsto tlo, teže za kretanje usled nedostatka sile potiska vodenih sredina, kao i prepuno opasnosti suša, vatre, snegova i poplava, te danas, premda kopno čini približno trećinu planetarne površine, polovina naše biote živi na njemu99. Čitav život u svojoj neprekidnoj evoluciji, stalnoj težnji ka dinamičkom očuvanju stabilnosti, tako, podseća na kretanje akrobate duž tanke žice, razvučene između dveju planinskih vrhova, metafora veličanstvenih puteva koji stoje između ljudskih duša, duž same oštre ivice provalije, sa dubokim znanjem da nas, s obzirom da »u ponoru prebiva istina«, samo susretanje sa opasnostima našeg sveta, prožeto verom u praćenje pravog, božanskog puta, puta opšte dobrobiti, može učiniti mudrim i istinski blagodetnim bićima. Okretni jogini nam ukazuju na blagodeti dubokog, celovitog i ritmičkog disanja76, disanja koje skuplja pranu, vitalnu kosmičku energiju, iako znamo da ne samo da kiseonik u telu vodi sagorevanju ugljenih hidrata i opštem fiziološkom aktiviranju, već i da procesi oksidativnog metabolizma vode i nastajanju potencijalno destruktivnih slobodno-radikalskih molekula koji, naravno, normalno bivaju neutralisani posredstvom izvesnih vitaminskih i polipeptidnih makromolekula. Blagodeti i opasnosti se, tako, ne mogu podvojiti i »isti je ključ koji otvara vrata raja i vrata pakla«, odnosno »the same thing that makes you live, can kill you in the end«193, kako je pevao Nil Jang, pokazujući nam na jedan sličan hod akrobate na žici, na neprekidno ogledanje

129

svetlosti rešenja od tame prihvaćenih problema u našim putevima kreativnih napredaka, te na imperativ savremene ekološke medicine na osnovu koga ne opstaju apsolutno dobročiniteljske ili škodljive stvari, nezavisno od konteksta njihovog upoznavanja i upotrebe, već ono što može predstavljati lek u jednom, može se pokazati štetnim u drugom kontekstu, i to često, naravno, u zavisnosti od doze, jer optimalnosti i tanani, dinamički balansi, a ne maksimizacije bilo čega čine put harmonije sa Prirodom. I znajući za ovakvu esenciju svakog suštinskog progresa u Prirodi, namesto osuđivanja koja bude ne blažena, dobrotom i toplim saosećanjima prema bližnjima okrenuta »nezadovoljstva« - osećanja koja nas pokreću da poput drevnih mornara napustimo svoj dom i zaradi opšte dobrobiti se otisnemo na pučine novih mora, donoseći jednoga dana blago novootkrivenih zemalja svome domu - već destruktivna, na sebičnim korenima ponikla nezadovoljstva, nezadovoljstva koja ne povezuju i usklađuju, već kidaju veze zajedništva i mirnih harmonija koje nas spajaju sa bićima sveta i našim ekosistemskim okruženjem, postavljaju se duboka, blažena znanja da »čudni su putevi Gospodnji«, da se kroz učenje na greškama, bića sveta mogu iznenada, prosvetljujuće obasjati sopstvenim pokajanjima, krenuti Božijim putevima i obasuti nas nepreglednom lepotom svoga delanja, podsećajući nas na trenutak kada je Bili Korgan ispevao pesmu »Thirty-three«145, pesmu čiju divotu možda nikada ne bismo doživeli bez prethodnih autorovih otvorenih hodanja putevima hedonizma, destrukcije, frustracija i samo-zadovoljenja.

Dostižući ovakve trenutke savršenih harmonija, trenutke kada zvezdano zadivljeni znamo da je sve iza nas, sve ispred nas i sve nadasve nas ljubav, koja je večno bila i biće, čedno nas noseći na našim putevima i traganjima, kada akrobata postigne kratkotrajnu perfektnu ravnotežu bez potrebe za naizmeničnim padanjem ka naizgled suprotstavljenim, ali suštinski komplementarnim jednostranostima, ponekada se, bacajući umiren pogled ka velelepnim predelima i prostranstvima našeg sveta, osećamo kao da se čitava Priroda u svojim beskrajnim harmonijama ogleda u našem biću i obrnuto, premda čak i tada možemo znati da - iako ovakva skupljanja čudesne lepote sveta koju ćemo poput oboženja čoveka u dodiru dveju kažiprsta sa Mikelanđelove freske u Sistinskoj kapeli, jednoga dana svesrdno predati voljenim bićima sveta - povlačenje u sebe jeste prilika za sabiranje sopstvenih misli i osećanja, ali i svaki ovakav trenutak jeste i protraćeni trenutak našeg potencijalnog pružanja ruku bićima, možda potopljenim u moru suza, odricanje od plemenitog davanja čitavog našeg bića svetu, vaseljenskom uveseljavanju nekih tužnih i usamljenih pogleda na svet. Svaki izvor svetlosti, tako, osvetljavajući nam razlike spoznajnih dodira našeg bića i Prirode, stvara istovremeno i senke sopstvenih dodira sa crtama Prirode.

Dok sve tvrdnje kreativno uokvirene kriterijumom istinitosti, tako, možemo, slično kao i sve jednostrane ideje i eksplicitovane pronalaske rešenja životnih problema, znajući da »suprotnost svake istine je takođe istina«66, u svrhu sticanja iskrenije slike stvari pomešati sa odgovarajućim dijametralno suprotnim tvrdnjama u izvesne celine fuzzy logičkog karaktera, tvrdnje orijentacionog karaktera, tvrdnje koje, nezavisno od svog eksplicitnog sadržaja, zrače dobronamernom implicitnošću svud oko sebe, istovremeno pokazuju wayward, ka plodnim smerovima i svetlim predelima Prirode, kao i u srce bića slušaoca, vodeći ga neprimetno ka postajanju jednoga sa suštinom svoga bića i čitavom Prirodom. Puno priče je, tako, istovremeno prazna priča, mlaćenje prazne slame, dok tišina predstavlja sveprožimajuću muziku, podsećajući nas na tonjenje Vitgenštajnovog logičko-filosofskog traktata iz analitičkog, sveobuhvatajuće

130

pretencioznog diskursa u tišinu izražavanja sa dolaskom do opisa suštinskih crta življenja, kao i na divotu biblijskog stvaranja sveta »ni iz čega« (Mojsije I 1:1). Vrhunci inspiracije se, tako, ne nalaze u predelima čiste svetlosti ili tame ništavila, već u kreativnim i uzajamno osetljivim susretima svetlosti i tame, stvaralačke dobrote životnosti i slepih težnji ka sveopštem razaranju, susretima u kojima spavaju potencijali buđenja životnih težnji ka obuhvatanju čitave ove igre kreacije sveta svetlošću jedinstva i dubokih želja za pobedom dobrote, svetlosti i sveopšteg mira, čineći da se, poput velikog praska, naše srce svojom dobrotom i isceljujućim sjajem rasprši duž čitavog sveta, predstavljajući njegova nova, isusovska Sunca.

Čitava ova knjiga je zapis o sopstvenom traganju za putokazima naše temeljne orijentacije prema svetu, etičkim putokazima i postavkama koji bi svojom primenom (moj) ego, granicu između (moje) svesti o sopstvenoj odvažnosti, značajnosti i nadgradnji, i doživljaja delova našeg sveta kao »tuđih«, drugih, nepripadajućih nama, poput jednog balona raspuknuli, i u novoprobuđenom jedinstvu uma i čitave Prirode, raspršili njegovu cvetnu prašinu duž čitavog sveta, radosno obasipajući sva bića, kao mehurovima od sapunice, duhovno opijajućim idejama i mislima, ohrabrujućom verom i snažnim pružanjima i davanjima sebe čitavom svetu, nebeskim željama ka nalaženju i izranjanju svetla duše koje spava negde duboko u nama, na površinu sveta. Ravnoteža usamljenih kontemplacija i predanog pružanja ka bićima i svim detaljima našeg sveta, neprekidno traganje za nitima koje nas povezuju u beskrajno smislenu, religijsku celinu, traganje koje uvek podrazumeva oscilovanje između krajeva potpune samoće i zabljeskujućeg svetla zajedništva, utopljenosti u čitav svet, čini tako i put iznalaženja kreativnih rešenja i milog ostavljanja tihih i jedva primetnih znakova na putu budućim hodočasnicima, novim tragalačkim očima sveta.

»Ljubav je moguća jedino ako dvoje ljudi međusobno komunicira iz centra svoje egzistencije i ako pri tom svaki doživljava sebe iz centra svoga postojanja. Jedino u tom 'centralnom iskustvu' nalazi se ljudska stvarnost, jedino je ovde životnost, jedino je ovde osnova ljubavi. Ljubav, tako doživljena, neprekidni je izazov; ona nije mesto odmora, već mesto neprestane aktivnosti, rasta, zajedničkog nastojanja...I zaista, biti sposoban da se koncentrišeš, znači biti sposoban da budeš nasamo sa sobom – a ta sposobnost baš i jeste uslov sposobnosti da se voli. Ako sam vezan za drugu osobu jer ne mogu stajati na vlastitim nogama, on, ili ona, može da bude moj spasilac, ali naša veza nije veza ljubavi. Paradoksalno je, ali sposobnost da budemo sami preduslov je sposobnosti voljenja«52, pisao je Erih From u sličnom duhu doživljaja ljubavi kao umeća istovremenog održanja prisebnog kreativnog integriteta i predanog pružanja puteva jedinstva bićima sveta. Iz razgovora Sokrata i Fedara na obali Ilisa znamo da svaka zaljubljenost nosi potencijale uzajamnih kreativnih pustošenja, činjenja da »kao što vukovi vole jagnjad, tako ljubavnici vole svoje voljene«126, kada god voljena bića uokvirimo našom sebičnošću, egocentričnošću i posesivnošću, dok sa druge strane, ljubav čini preduslov da »naša duša počinje da dobije krila«126, da postajemo »besmrtna stvorenja sa telom i dušom u jedinstvu kroz vreme«126, jer »božanski su lepota, mudrost, dobrota i slično; posredstvom njih, krila duše se hrane, i hitro rastu, ali kada se hrane zlom i gadostima i suprotnostima dobroti, troše se i otpadaju...i kao što se vetrić ili eho odbijaju od glatkog kamenja i vraćaju odakle su došli, tako se i tok lepote, prolazeći kroz oči koje su prozor duše, vraća zadivljenom biću; stižući tamo i navodnjavajući krila i podstičući ih na rast, i istovremeno ispunjavajući dušu voljenog bića ljubavlju. I tako, ono voli, ali ne zna

131

šta...voljeno biće je ogledalo u kome se ono ogleda, ali nije svesno toga...duša prelazi čitava nebesa pojavljujući se u raznolikim formama – kada je savršena i okrilaćena uzdiže se naviše i uređuje čitav svet; dok se nesavršena duša, izgubivši svoja krila i klonući u svom letu, nastanjuje na čvrstom tlu, dobijajući zemaljski okvir koji izgleda kao da je samo-pokretan, ali se u suštini pokreće njenom snagom«126, kao što je smatrao Sokrat, premda, podsetimo se, slično kao što Zen majstor Džošu, upitan da li će jednoga dana otići u raj ili pakao150, odgovara: »U pakao; jer ko bi u suprotnom slučaju spašavao izgubljena bića?«, u predavanju lepote koju nosimo duboko u suštini našeg bića, zalutalim i tužnim stvorenjima sveta, počiva put vrhunske dobrote i herojstva. Svaka nit koja povezuje bića Kosmosa, otvara nam puteve duhovnih uspinjanja i ovaploćujućih dodira, ali se istovremeno nadvija nad provalijama i ambisima ka kojima počinjemo da padamo kada god negovanje uzajamnih sloboda i spontanih otvorenosti prema svim bićima sveta zamenimo željama za prisvajanjem, posedovanjem, izrabljivanjem i izolovanjem voljenih bića od ostatka sveta. Ipak, kada naša ljubav prema bližnjim bićima stoji na osnovama našeg pružanja slobode i nevezivanja voljenih bića, kada doživljavamo ljubav kao prisebni i predani susret našeg bića i objekta naših brižnosti, nalazimo se na putu ovenčavanja lepote življenja, sjajnog vibriranja nevidljivih struna koje spajaju srca dveju zaljubljenih bića.

Međutim, poput deteta koje, učeći da hoda, mora neprekidno padati i padati kako se jednog dana uzdiglo i zakoračalo svetom, i naše učenje svakog umeća ne samo da mora biti obasjano predanom željom za našim usavršavanjem i davanjem stečenog znanja svetu, već se mora karakterisati nesujetnim spremnostima na greške u našim praktičnim »eksperimentima«, u aktivnom i budnom upoznavanju sveta, jer se samo kroz učenje na njima zaista stiču čudesna i vredna umeća življenja i stvaranja. Svako »teorijsko« znanje o duhovnoj i usrećujućoj koordinaciji na relaciji biće – Priroda je izraslo na sučeljavanjima bića Prirode sa greškama i učenju na njima, te imajući visoko-etičke putokaze u rukama, takođe moramo grešiti želimo li da ove idejne vrednosti postanu sastavni deo našeg bića, da - poput virtuoznog muzičara koji ne prati svesno svoje fine pokrete na instrumentu, već sve što neguje su prisebna koncentracija i duboka želja da se svet prosvetli stvaranom muzikom, ili okretnog vozača koji ne razmišlja o svojim pojedinačnim pokretima, već neguje sveprožimajuću težnju ka bezbednoj vožnji – i naše biće sa svojim duboko sazdanim, temeljitim vrednostima spontano, nezavisno od toga o čemu priča, čime se bavi i na šta pokazuje, samo sa pažljivim negovanjem želje za stvaranjem mira i sklada u putevima koji povezuju bića, zaista prosvetljuje svet.

Privrženost bilo kakvim pravilima, principima i normama kao putevima »pouzdanog« postizanja ciljeva ljudske sreće i prosvetljujućih trenutaka življenja implicitno podrazumeva zanemarivanje i odbacivanje mora dragocenih znakova Prirode, nevidljivih dragulja kojima nas ona obasipa u našim tragalačkim ispunjenostima. Osnovno pravilo je, zaista, nemati pravilo, i ne truditi se ponavljati divna životna iskustva ponavljanjem eksplicitnih izražajnih formi, dodira i eksternih interaktivnih predela, jer ne samo da se svi oni suptilno menjaju sa svakim trenutkom kosmičkog toka, već i mi iz trena u tren nikada nismo isti, zauvek se menjajući. Prihvatanjem uvek novoga sebe i sveta u potpunosti, i pronalaženje uvek novih puteva dosezanja blaženih trenutaka jedinstva našeg bića i Prirode, jeste put duboke, moderne etike, iako se kroz niz religijskih tradicija naše civilizacije, uključujući i hrišćanstvo i tradiciju sufizma, provlači ideja da se božanska milost spušta na bića bez ikakvih pravila, da se blagosiljajuća ruka

132

Prirode ne može dosegnuti pukim eksplicitnim traženjem, već samo jednako pruženom unutrašnjom milostivošću i gracijom duha. Jer, »pružimo li korak ka božanskoj milosti, ona će napraviti deset koraka da je primi«, podsetio bi nas prorok Muhamed, a kada se jednom zateknemo na putu koračanja na Božijem putu, postaćemo svesni beskraja znakova Prirode posvuda oko nas, znakova koje ćemo sledivši jezik srca, moći da pratimo ka čudesnim osunčanim predelima naše duše.

Tek kada temeljna orijentacija našeg bića postane iznutra obasjana našom predanošću svakom biću sveta, i Priroda će nam se – kao u divnoj sceni buđenja iz filma »Umberto D« - približiti svojim vedrim putokazima i oplemenjavajućim dodirima, otvoriće nam vrata anđeoskih glasova i božanskih poruka. Jer, »kada bogovi hoće da nam pomognu, oni ne stoje pored nas sa prutom u ruci poput pastira koji štiti svoje ovce, već blagoslovi sa nebesa dolaze do nas kada je naš intelekt pravilno usmeren«88, kako nas podsećaju stihovi Mahabharate. Prvi korak na putu prosvetljenja nas i čitavog sveta jeste u nama, u našem sopstvenom izboru, u prvom koraku koji kada je usmeren ka nebeskoj posvećenosti svim bićima sveta, i čitava Priroda će svojim glasnicima obeležavati puteve ispunjenja naših plemenitih želja koje, znamo, uvek moraju biti svetlo okrenute ka drugima. Ključ božanskih spoznaja, srećne celovitosti i duhovne ispunjenosti našeg bića je, stoga, uvek u našim rukama, odnosno u njihovim korenima koji leže u dubinama našeg srca, naših osnovnih težnji i vrednosti. Jer, naš um, poput jedne rastegnute membrane ili strune, rutinski vibrira na prepoznavanje eksternih inicijacija u vidu subjektivno određenih a priori kategorija (objekata i drugih u izvesne celine objedinjenih kvaliteta sveta), jedan mali deo eksternih podsticaja svesno prihvata šaljući odgovarajuće impulse u smeru njihovog daljeg procesovanja, dok najveći udeo ovih eksternih impulsa propušta (s obzirom da bi osetljivost na sve njih bila misaono preopterećujuća usled enormnosti informacija koje nam pristižu u svakom perceptivnom trenu), pri čemu kriterijumi selekcije inicijacija ko-kreacije kvaliteta našeg sveta i opsezi osetljivosti našeg uma opstaju upravo na nivou naših najdubljih, jezgrovitih vrednosti i težnji. I kada se kroz naše molitvene želje pretvorimo u mostove koji će spajati puteve bića sveta sa saznajnim predelima ka kojima ona čeznu, i naš svet će postati ozvezdan božanskim spoznajama i smirenim, sveobasjavajućim ushićenjima.

Svi naši pokreti koji su pod potpunom kontrolom razuma, pod totalnim okriljem naše samo-svesti, neutemeljeni na našoj spontanoj životnosti, lišeni su životne i duhovne gracioznosti100. Svaki vid namernog forsiranja postizanja bilo kog cilja nužno proizvodi ukrućujuće tenzije, blokirajući nas na putu njihovog postizanja, usled čega se spontanim prihvatanjem naše životnosti, sada i ovde, na temeljima sa kojih ćemo započeti traganje za uvek novim putevima emanencije suštine našeg bića, karakteriše put mudrosti. Jer, svako vreme traži nove odgovore na suštinska kosmička pitanja, nova, nepoznata rešenja kojima ćemo otvarati vrata novim granama procesa evolucije životnosti. Znajući ovo, idolatrijsko, indoktrinirano sleđenje unapred zadatih recepata će ustupiti mesto našoj kreativnoj odlučnosti i mogućnostima izgradnje duboke religioznosti jezgra našeg bića. »Ako tvoj razum istupi iz zbrke omame, biće ti na teretu ono što si učio iz svetih knjiga, i ono što iz njih možeš da naučiš. Ako se pak tvoje znanje već suprotstavlja i s učenjem svetih knjiga, a ti se čvrsto kao stena udubljuješ u meditaciju, postižeš ono što se naziva – joga...Za brahmane koji stižu do prosvetljenja, Vede su samo poput rezervoara vode u poplavi«60, zapisano je u Bhagavad Giti, i svi veliki učitelji religijskih tradicija naše civilizacije nisu predstavljali slepim strahom od pogrešaka opčinjene i potčinjene

133

sledbenike prethodnih, idolizovanih učenja, usled čega je Svami Vivekananda učio: »Ove velike duše su putokazi na našem putu. To je sve što one jesu. Govoreći: 'Napred, brate!' Mi se oslanjamo na njih; nikada se ne želeći pomaknuti. Nećemo da mislimo; želimo da drugi misle za nas. Poslanici ispunjavaju svoju misiju. Mole nas da ustanemo i delujemo. Stotinama godina kasnije se pridržavamo za istu poruku i idemo da spavamo...Više bih voleo da svako od vas postane prorok ovog Novog Zaveta, sačinjenog od svih Starih Zaveta. Uzmite sve stare poruke, obogatite ih svojim uvidima, i postanite prorok drugima«182,183, podsećajući nas i na Isusovo učenje: »Gle, carstvo Božije je među vama…Svaki književnik, poučen za carstvo nebesko, sličan (je) domaćinu koji iz svoje riznice iznosi novo i staro« (Luka 17:21...Matej 13:52). »Iz sna izađi, a blago ponesi«, i divljenje briljantnim težnjama, vizijama, postupcima i pogledima na svet bića Prirode, naspram uspavljujućeg i inertnog utonjavanja u njih, moramo uvek razbuđivati u kontekstu našeg puta, naše životne misije, hodajući ka njoj sa zavetnim davanjem našeg srca voljenim bićima sveta i blagim očuvanjem i življenjem blaga naših uspomena, divnih, pokretačkih trenutaka našeg življenja i istorije Kosmosa.

Slično kao što zaljubljeno biće neprekidno misleći o ljubljenom, harmonijom i gracioznošću obavija svoje spontane pokrete i misli, sa posvećenošću održanja naše pažnje na temeljima našeg bića, na našim dubokim težnjama, isceljujućim mantrama i fundamentalnim vrednostima, kao i na ontološkim osnovama naše (biološke) životnosti i naše duše, svaki naš pokret, glas ili misao u vazduhu stvaraju talase lepote i blaženosti. Prihvatanje naše biološke osnove i naše utemeljenosti u božanskoj, sveprožimajućoj i svepovezanoj stvarnosti, te naših najdubljih težnji kao kormila, intelektualnog znanja kao orijentacijskih kompasa i mape zvezdanih konstelacija, a intenziteta osećanja kao jedara broda našeg bića, uz preuzimanje osećanja odgovornosti za sudbinu svakog bića i kamenčića Kosmosa, vodi nas ka vodama obasjavanja sveta sveusklađujućim talasima i harmonija, dok naše kreativne brane, mentalni i emotivni pritisci izazvani težnjama ka »savršenom« eksplicitovanju našeg bića, kroz vedre osmehe prihvatanja naše ljudskosti i prirodnosti pogrešaka, nesigurnosti i isusovske raspetosti na sanjalačkim, životnim raskršćima, bivaju pretvoreni u bistre, šumeće reke života, reke koje na svom putu ka moru jedinstva uma i Prirode prihvataju sve potoke sa kojima se susreću i kao u bajci o Viniju Puu67, istovremeno saživljene sa svakim trenutkom postojanja i duboko u srcu čuvajući viziju svog finalnog puta, odzvanjaju i brboću: »Nema žurbe, već smo tamo«.

Premda nam na svakom životnom raskršću bezbrojni anđeli, vibracije molitvi i dobrih želja bića Prirode, šapuću tajne koje nas neprimetno nahode na ispravni izbor puta - izbor koji, podsetimo se, ne počiva samo u sleđenju jedne od mogućih grana raskršća, već u isusovskom, saosećanjima raspetom prihvatanju svih njih, znajući da se nikada ne samo u eksternim predelima, već u interakciji između spoznajnog jezgra našeg bića i prirodnih inicijacija krije tajna sveprožimajuće sreće u našim životnim izborima, što divno opisuje metafora Sunčeve duge i ćupa sa blagom u njenom podnožju, ćupa koji je neuhvatljiv jer se uvek pomera zajedno sa našim očima, približava kada se od njega udaljavamo i udaljava kada mu se približavamo - čineći da osluškivanjem našeg srca, jezgra muzike našeg bića, možemo ispravno izabrati ispravan put, ponekada je neophodno pinokijevski skrenuti od glasa našeg srca, od svetlih putokaza naše »savesti« i upustiti se u izvesne »ne tamo« vode, suprotno od kompasa naše intuicije, u svrhu spoznaje dragocenosti i pokajanjima prožetog, praskozornog buđenja poverenja u implicitni govor našeg bića, govor koji krije tajnu našeg Puta i istinske harmonije sa

134

celotnom Prirodom. Upitan od strane Fedara da prokomentariše Lisijevu tezu o distanciranom prijateljstvu kao uzvišenijem i plodotvornijem od stopljene ljubavi, Sokrat najpre, saživljen sa Lisijevim pogledom na svet, uvereno iznosi svoje slaganje sa njim da bi, okončavši svoj govor i umalo krenuvši natrag u grad, sa pogledom na izabrani put intuitivno osetio neusaglašenost svog eksplicitnog stava sa pravim, zaista blagotvornim putem, rekao: »Vidim da sam pogrešio«126 i iznedrio jednu od najlepših beseda antičke grčke filosofije, podsećajući nas da ne udaljeno, transcendentalno prijateljstvo, već istinska ljubav koja saživljava i ujedinjuje biće sa čitavom Prirodom predstavlja najuzvišeniji ideal ljudske mudrosti, te nam sa uzvišene perspektive (čitavog dela) pokazujući da ne opiranje promenama našeg bića i čvrsto držanje za fiksne i šablonizovane ideje i stavove, već otvorena i fleksibilna saživljenost sa pogledima na svet bližnjih bića, koliko god oni bili neuravnoteženi i pogrešni, predstavlja divan put obogaćivanja našeg razumevanja harmoničnih odnosa bića i Prirode, i predavanja svetu iskrenih i zaista plodotvornih putokaza; ne samih slova i pisama koji su uspinjuće »merdevine« širenja naših saznajnih perspektiva (merdevine koje, podsetimo se, »moramo odbaciti kada se na njima uspenjemo«189) i koje »moramo čuvati u sred našeg srca, jer one su život za one koji ih pronađu« (Priče Solomonove 4:21-22) - ali čije horizonte značenja ljudi, »misleći na pisano pamćenje, zaboravljaju da održavaju u jezgru uma«126 (prevodeći, tako, divne, sunčane »biti« - što i predstavlja značenje reči »sattva« - u posesivne, usisavajuće »imati« modove življenja), čineći da poput velikog Konfučija zapadnemo u tugu kada uvidimo da naši pisani putokazi ostaju neproživljene reči157, samo zarđali znaci na zaraslim i prašnjavim putevima života budućih generacija -, već dubokih vodilja bićima sveta koja pružaju Prirodi svoje predane ruke, temeljitih, nevidljivih talasa koji nalaze svoj put i do najudaljenijih predela sveta i najusamljenijih saznajnih pogleda, tiho ih, zlatnim uljuljkivanjem, nahodeći na pravi put, na buđenje beskrajne, sveobasjavajuće i isceljujuće vere u božanske snage sopstvenog bića, u blještavost Sunca životnih težnji koje sijaju iz našeg srca, nadaleko osvetljavajući Puteve Gospodnje.

Na sličan način kao što je spektar opcija mogućnosti upoznavanja našeg sopstvenog bića (što čini cilj svih velikih putešestvija hodočasnika Prirode) znatno širi i otvoreniji kada naše kretanje usmerimo ka vodama nepredvidljivih komunikacija, izražajnih izazova i obilovanja potencijalnih pogrešaka, a ne zatvaranju u vode bezbednosti (a podsetimo se da osim propadanja metafizičkih interesovanja i vrlina, raspad Rimskog Carstva možemo pronaći u rečima Edvarda Gibona da »na kraju, zahtevali su bezbednost više nego što su tražili slobodu«), prividne sigurnosti, poznatih i predvidljivih modova ponašanja, i, uopšte, putevi koji obiluju preprekama i opasnostima predstavljaju zaista puteve koji vode velikim i važnim postignućima. Male i uske ulice, mala vrata »vode u život« (Matej 7:13-14), dok veliki, široki, predvidljivi putevi često rezultuju u izbegavanjima susreta sa jezgrom našeg bića i sveta, te u traćenju naših veličanstvenih potencijala razumevanja procesa čudesnog iscrtavanja sveta na relaciji između našeg bića i Prirode. Susreti sa teškoćama sveta predstavljaju neophodan preduslov svakog vida napretka, što zna svako dete koje je ikada uzdiglo papirnatog zmaja u vazduh. Naime, trčanje ne niz vetar, već sa vetrom koji nam bije u prsa, predstavlja put zmajevog uzdizanja, nakon čega se možemo ponovo okrenuti i pustiti ga da se vijori i leti duž linija najmanjeg otpora vihorastih talasa. Slično tome, ne bitka »protiv...«, bitka ka gašenju i nestajanju naših pogrešaka, mana i strahova, već njihovo prihvatanje i činjenje puteva sjajnih vizija i hrabrih izbora uprkos njih, jeste put istinskog,

135

ne zaslepljenog i srljajućeg, već mudrog i prisebnog herojstva, kao i zalivanja svake pukotine, duhovne, fizičke i emotivne rascepljenosti našeg bića isceljujućim dodirima i mostovima blagodetnih spajanja. Jedna od najvećih pogrešaka u svakodnevnim komunikacijama, stoga, jeste težnja ka nečinjenju nikakvih pogrešaka, dok beskrajni putevi stvaranja sigurnosti u nesigurnosti, besprekornosti u činjenju pogrešaka i učenju na njima, predstavljaju puteve mudrosti koji se prostiru pred našim stopama.

I tek kada naše biće slobodno ispolji sve svoje nesigurnosti, nedoumice, slabosti, nesavršenosti i esencije naše ljudskosti, brane ega koje sprečavaju slobodne tokove reka ljubavi i podižu zidove netrpeljivosti između nas, ruše se i preobražavaju u korita slobodnih tokova ispoljavanja jezgrovite, skrivene lepote našeg bića, čiste, iskrene ljubavi (ne njenog iskazivanja kada je nema na osnovama našeg bića, ili izražajnog uzdržavanja kada ona preplavljuje naše saznajne osnove, već spontanog rađanja i predavanja) i mostova isceljenja našeg i drugih bića, te čitavog sveta. Kako polja lakoće naše voljenosti, tako i vrata Suncu putanja naše ljubavi, otvaraju se sa prihvatanjem i slobodnim ispoljavanjem svih naših nesavršenosti i pogrešaka, s obzirom da ljubav jeste prihvatanje svih duhovnih rascepa u relacijama bića i Prirode i ulaganje naših nebeskih težnji ka njihovom isceljenju, prožimanju »putanjama koje povezuju«, usled čega susreti sa malim, neuglednim bićima i detaljima sveta moraju u nama buditi neuporedivo veće zahvalnosti i posvećenosti u odnosu na susrete sa savršeno uglačanim draguljima i ogrlicama sveta, jer dok sve otrovne šumske pečurke i štetni reklamni slatkiši savremenog doba izgledaju površno primamljivo, neprirodno uglačano i ujednačeno, beskrajni potencijali ljubavi i našeg duhovnog učenja tiho i neprimetno opstaju u nesavršenim, tragovima vremena izbrazdanim, prašnjavo romantičnim bićima i putevima sveta. I sa znanjem da »Bog je ljubav« (Jovan I 4:16), pred nama se prostiru polja svetog znanja sazdanog na temeljima našeg prihvatanja nesavršenosti, teškoća i iskušenja sveta kao nužnih preduslova, kao osnova rascvetavanja kosmičke ljubavi, srca Prirode i Boga.

Svaka naša životna pobeda, svaki cvet na krošnjama našeg uma ponikli su kroz hrabre i svetle susrete našeg bića sa tamnim i obskurnim predelima našeg iskustva. I stoga, kada god se pred nama pojavi izbor inertnog sleđenja poznatih puteva i procedura ponašanja u svetu, očekivanih izraza, naklonosti i fraza sa jedne, i predela nepoznanica, iskušenja, iskrenih izraza i puteva istine koji uvek nose mogućnosti padova, ali i svetlih saznanja i interaktivnog unapređenja sa druge strane, setimo se da »u ponoru prebiva istina«, da samo susretanje sa nejasnoćama našeg doživljaja sveta može unaprediti našu ljudskost i duhovnost. Na raskršću ovakvog izbora, možemo hrabro zakoračiti tamo gde je tama (ali ne slepo srljajući, već stupajući pažljivih, nežnih očiju, ispunjenih čuđenjem i strahopoštovanjem, znajući da »where fools rush in, angels fear to tread«, kao što je smatrao Aleksander Poup), i pri tome biti svetlost, biti ono što zaista jesmo, obasjavati svetiljkom našeg uma i bića nejasnoće i nerazrešenosti naših doživljaja sveta, te razumeti često prašnjave i drevne hijeroglife na zidovima našeg doživljaja sveta, crtice koje nose beskrajno vredne poruke Prirode i skrivena vrata novim, neočekivanim granama našeg upoznavanja i divljenja čudesnog sveta življenja, obasjavanja naše platonovske pećine doživljaja očiglednih crta životnosti kao izvornih putanja sveta, Suncem znanja da sve što postoji jeste slika naše duša, beskrajno divan put njenog traganja za svojom sopstvenom spoznajom, za otkrovenjem da duša i Bog čiji ko-kreativni dodir stvara čitav naš svet jesu Jedno.

136

Jer, svaki zid koji zaklanja vidike na divne horizonte Prirode, svaka brana koja sprečava slobodne tokove ispoljavanja našeg bića, poseduju svoje tajne prolaze, skrivena vrata koja se ne mogu otvoriti slepim srljanjem »glavom kroz zid«, već tihim, strpljivim i supltilniim upoznavanjem crtica koje ga prožimaju, ravnotežnim susretom prožetim zlatnim rečima koje poniču iz jezika našeg srca, čineći da se u čudesnom trenutku ovi sezamovski prolazi, wonderwalls našeg upoznavanja sveta, otvore. Zlatne Gospodnje reči, tiha, blažena muzika našeg srca, molitvenih putanja koje se svojom blagonamernošću prostiru širom sveta, čini da se i gvozdene, najčvršće prepreke na putevima ostvarenja našeg bića otvore, »jer je 'svaka plot kao trava, i sva njena slava kao cvet trave; trava se osuši i cvet otpade, ali reč Gospodnja ostaje doveka'. A to je reč koja vam je kao evanđelje objavljena« (Petar I 1:24-25), kao što nas je učio apostol Petar.

Svako herojsko doba poseduje i svoje zmajeve u susretu sa kojima, odražavanjem od predela zalutalosti, nesklada i tame, se dostižu uzvišene, svetle predstave sveta ispunjene vedrim horizontima, simbolima ne finalizovanja, već beskonačnosti naših putovanja, večnosti tragalačkosti. Nedoumice, dileme, paradoksi, zagonetke i enigmatska iskušenja stoga predstavljaju nužne pratioce na putevima svih blistavih otkrovenja, usled čega ravnoteža unapred usmerene, vizionarske, voljne i stenovito utemeljene odlučnosti sa otvorenim, sveosetljivim i pažljivim osluškivanjem suptilnih odgovora Prirode na naše najfinije misaone orijentacije, sa predanim apsorbovanjem umirujućih i harmonizujućih talasa sveta, čini put mudrih i visoko-etičkih odluka. U trenutku odlučne predaje u vrtu kedronskom, Isus nije bio siguran u ispravnost svoga izbora (Matej 26:42, Luka 22:42), dok je Ničeov Zaratustra u svetlu življenja svojih individualističkih ideala, učenja da »čini što ti je volja, ali prvo budi takav da možeš voljevati. Voli uvek bližnje kao i sebe, ali prvo budi takav da možeš voleti sebe«116, da moramo biti budno utopljeni u suštinu sopstvenog bića da bismo zaista bili ispunjeni moći ljubavi, ipak, kao u divnoj »noćnoj pesmi«, prekomerno tonući u svetlost svoga srca naspram razumevanja i saživljavanja sa bližnjima, dospevao u trenutke čežnje za svojim danima neznanja i traganja, doživljavajući Sunce koje sija samo onima koji ne znaju i tragaju, slično kao i trenutke dopuštanja da različitim jezikom govori sebi i drugima (što čini jedino pitanje u ovoj bajci na koje nije zapisan Zaratustrin direktni odgovor (42. poglavlje)), što se, doduše, sa jedne strane može tumačiti gubitkom prisebnosti i povodljivim utapanjem u vode slave i sopstvene veličanstvenosti koji uvek, naravno, opstaju u egocentričnom vrednovanju sebe kroz oči drugih bića, dok se sa druge strane može sagledati kao plemenito i isceljujuće prilagođavanje jezgra svog bića neponovljivom i uvek novom Putu koji se pruža između bića u dodiru. Ipak, kroz trenutke iskušenja i neodumica, prihvatanjem svih naših mana i nesavršenosti, te njihovim usaglašavanjem u osnovama našeg bića, i uspinjanjem na njihovim lestvicama ka idealima našeg bića, nezaustavljivo vodimo svet ka izgradnji čudesno stabilnih i razboritih životnih struktura i puteva koji se pružaju među njima.

Odstupanja i spontani otkloni od životnih i saznajnih ravnoteža čine preduslove naših učenja njihovih postizanja i održanja, te dubokih vrednovanja. Jer, slično kao što se isključivo iskoračivanjem iz saznajnih polja u svetlu kojih vidimo naš svet, i njihovim posmatranjem »sa strane« (na primer, stupanjem na više stupnjeve sistemskog rezonovanja, sa spontane svesti Puta na polje misaonih refleksija, sa polja razmišljanja na polja razmišljanja o razmišljanju, sa predela učenja na premišljanja učenja o učenju itd.) mogu sagledati suštinske vrednosti naših osmišljavajućih saznajnih okvira (koji, dok smo »u njima«, predstavljaju neuočljive crte, svojevrsne saznajne »slepe mrlje«, kao što je

137

oko za pogled koji se rađa iz njega), samo se sanjanjem o divnim ravnotežama sveta sa predela koji odgovaraju iskoracima od njih, pokajajućim, sa tihom suzom u očima, vizionarenjem lepote mirotvornih harmonija kada smo se bilo agresivnim nemirom ili usnulim ignorisanjem bezbrojnih znakova Prirode koji nam na svakom koraku pokazuju blagodetne ravnotežne puteve, udaljili od njih, mogu steći duboko pokretački i dirljivi uvidi o nebeskim vrednostima negovanja srednjih puteva, dinamičkih ravnoteža našeg življenja. Životne ravnoteže se, stoga, mogu postizati samo njihovim neprekidnim gubljenjem, svako učenje predstavlja učenje na greškama, dok svi vidovi prirodnih napredaka poniču ne na konsternirajućem skrivanju, već na spontanom iskazivanju i prihvatanju pogrešaka u našim saznajnim pružanjima prema svetu i drugim bićima. Učeći trenuci naše stidljive zajapurenosti, razrogačene paničnosti ili blokirajuće napetosti u našim društvenim komunikacijama, izazvani pogrešnim težnjama ka ostavljanju neprirodno perfektnih, bezgrešnih utisaka, tako, predstavljaju nužne preduslove, ne borbom protiv kojih, već čijim prihvatanjem se dostižu divne ravnoteže, postavljanje centra »gravitacije«190 ni samo u naše biće, niti u tuđe autoritativnosti, već na blaženi put koji spaja naše biće sa bližnjima, sa očima koje tada niti hladno posmatramo orijentisani na samoga sebe, niti u koje inertno utonjujemo, gaseći našu kreativnost, već sa kojima gradimo divne mostove jednakosti i uzajamno razbuđujućih kreativnosti, čineći da poput dvojnih zvezda, držeći se za ruke, istovremeno orbitiramo i vodimo put naših, zajedničko sijajućih kretanja.

Međutim, na tom putu nikada na osnovu samih racionalnih prosuđivanja ne možemo znati da li naša dela u kontekstu celine doprinose rezultujućim harmonizacijama ili disharmonizacijama Kosmosa, gašenju evolutivnih puteva ili pupoljenju i rađanju raznovrsnosti ogranaka evolucije, već smisao i efektivna dobrota naših dejstava u svetu nužno ostaju predmet vere, činjeći sve naše postupke briljantno neprekidno uobličavane toplim i vedrim bojama naših nadanja i molitvenih težnji. Slično tome, i da li zaista ideal činjenja bilo čega, ideal postojanja same aktivnosti koja bi - s obzirom da u skladu sa Tai-ći-tu slikom, potenciranje bilo kojih krajnosti dovodi do spontanih otklona u njihove suprotnosti –, bez obzira na našu preopterećenost njenom istinskom blagotvornošću, u svakom slučaju vodila rasprostiranju novih evolutivnih puteva i informativnih bogatstava pred očima sveta, ili duh sveopšteg prihvatanja, oslobođenost interferiranja sa Prirodom i prepuštenost njenom spontanom toku, ili zapravo dinamički ravnotežni splet ovih dveju, respektivno Jang i Jin uzajamno potencirajućih polariteta prirodnog reda, čini pravi put našeg misionarskog postojanja i putovanja, predstavlja fon fersterovsko, neodlučivo pitanje na putu posutom uistinu filosofskim, zvezdanim trenucima naših kosmičkih zadivljenosti. I kada u retkim trenucima savršene ravnoteže na našem akrobatskom putu traganja postanemo umireni poput mermerne statue sa pogledom ovenčanim u lepoti večnosti sada i ovde, kada se sve tiho, lelujajuće šećuće i šumeće zvezde umire u tišini svoga sjaja, znajmo da se Put Prirode i Put našeg bića stapaju u neraskidivo isprepletenu celinu, da praćenje glasa srca našeg bića jeste oduvek bilo osluškivanje Puta celotne Prirode, kao i da se naše odluke praćene dubokim osećajem odgovornosti i slobodne volje neobjašnjivo stapaju u jedinstvo sa celotnom sudbinskom pričom Kosmosa, te da svaki naš izbor predstavlja nahođenje kormila našeg svemirskog broda u smeru spiralnog putovanja u srce jedinstva ljudskih doživljaja sveta i Prirode, te beskrajnog grananja raznovrsnosti svetova saznanja i divljenja Božijoj lepoti oličenoj u svakom cvetu i dašku vetra, svakom tonu koji prenose nevidljiva i naizgled »beskorisna« bića vaz-duha, znajući

138

da »dok ne prođe nebo i zemlja, neće ni jedno iota ili jedna crtica od zakona nestati, dok se sve ne zbude« (Matej 5:18), te da za svako biće, za svaki prosvetljujući pogled, bistro slovo, potez pera i kreativni podvig postoji pravo i jedino moguće vreme, da je čitav naš svet, sada i ovde, zaista onakav kakav u svakom trenutku jedino može biti. Spontano iskazivanje onoga što jesmo, iskreno dopuštanje da jezgro našeg srca i najdublje konstelacije našeg bića, poput Sunčevih zraka nepreprečenih tmurnim oblacima i neprobojnim zidovima naših egocentričnih, samo-svestnih poriva, slobodno obasja i ozari naše poglede i čitav svet, u sprezi sa predanosti njegovom osluškivanju, adekvatnom osluškivanju Puta celotne Prirode, proizilazi iz prihvatanja ovog srednjeg Puta, nerazlučivog, uzajamno potencirajućeg spleta između odvojenosti i samostalnosti naših životnih izbora sa jedne, i stopljenog jedinstva našeg bića i Prirode sa druge strane.

Poput oduvek vedrog uma, uma koji ne zna za oluje unutrašnjih nedoumica, rascepa i patnji, i koji, stoga, nikada ne može sažeti svoje misaone putanje i osećanja u duboko inspirativne opise i spiritualno snažna dela, i biće koje je oduvek bilo snažno i koje ne zna za trenutke slabosti i duhovne malaksalosti, potrebe za nevidljivom integrišućom pomoći, nije u stanju da u razvije u svetu puteve iskrene hrabrosti i saosećajne dobrote. »Kad sam slab, onda sam silan« (Korinćani II 12:10), učio je apostol Pavle, podsećajući nas ne samo da trenuci naših slabosti mogu biti povodi rascvetavanja herojskih srca bližnjih bića kroz trenutke njihove brižnosti prema odsjajima naše iskrene, životne krhkosti, već i da se trenucima naših nedoumica i slabosti moramo radovati, znajući da upravo oni grade velika, viteška i isusovska srca, te ozareni, duhovni sjaj čitavog našeg bića u vremenima pred nama. Ne samo da se kroz olujne trenutke i munjevite bljeske u tamnim noćima naših putovanja rađaju sva srca svetle hrabrosti i herojski bistre svesti koje prostiru među bićima sveta implicitne zavete dobrote i požrtvovanja, već je neophodno poznavati ljudske slabosti, mane i raznovrsne psihološke kvalitete kako bismo postali zaista divan zaklon, zaštita i pružena, sveisceljujuća ruka iskrene brižnosti, dobrote i uzdizanja bićima sveta. Svi olujni trenuci našeg življenja, naslućeni u dalekim oblacima našeg sveta i naše svesti, stoga, ne predstavljaju povode jadikovanja, već mudrih i pribranih susreta sa večno radosnim srcem u jezgru našeg bića, jer upravo ovakvi trenuci teškoća čine divne stepenice na putu našeg duhovnog, anđeoskog rasta, trenutke u beskonačnom toku vremena iza kojih se uvek rađaju sve lepši i blistaviji dani, sve divnije radosti Suncima jedinstva uma i Prirode.

Svi veliki sistemi znanja, bilo naučni, filosofski ili religijski, mogu se u zavisnosti od interpretativnog prilaza doživeti bilo kao prikazi beskrajno smislenog mnoštva zvezdanog optimizma, ili kao pogledi na ponor beznađa i besmislenosti životnih puteva. I kada se obasjani poverenjem i svetim znanjem o beskrajnoj evoluciji Prirode kroz ogledanja lepote, hrabrosti, otvorenog neba našeg duha i ozvezdanih težnji ka oplemenjivanju i prosvetljenju bližnjih bića od tama, nesklada i disharmonija pećinskih zatvorenosti našeg sveta, zagledamo u svaki kamenčić našeg sveta, kamenčić odvaljen od beskrajnog pejzaža osunčanih granitnih visoravni koje se uzdižu u susretima obala našeg znanja i nepreglednog mora ne-znanja, otvorenih i sunčanih saznajnih horizonata rasprostrtih pred nama, čijom umirenom kontemplacijom se usmeravamo ka putevima uzajamnih napredaka i obogaćivanja polja našeg znanja, susreti naše budne pažljivosti sa svešću o dodiru najrazličitijih krajnosti Prirode i u ovom njenom malenom detalju ovenčavaće naš um blagim crticama nebeske lepote. Istovremena ravnodušnost i goruća revnost, meditativna smirenost uma i zvezdane želje u našem srcu kao svetleći putokazi

139

voljenim bićima sveta, doživljaji uzajamnosti rađanja i umiranja, rasta i nestajanja, potpune savršenosti u plesu životnih nesavršenosti i neprekidnog učenja na pogreškama u svakom deliću Prirode, te rađanja najsjajnijih produhovljavajućih svetlosti iz najdubljih tama beznađa, divotni dodiri sveopšteg prihvatanja i neprekidnog duhovnog teženja ka anđeoskim uzvišenjima naših bića, nastaju na putu izvorno mudrih doživljaja lepote u susretu polariteta Prirode, susreta u čijim malenim dodirima se otelotvoravaju beskrajno vredne putanje božanskog stvaranja sveta u svakom njegovom trenutku kao odzvanjanju beskrajno razdragane radosti postojanja.

Sve blistave putanje razmišljanja i sva isusovska srca koja prosvetljavaju svet plemenitim težnjama i divnim željama za spasenjem i obasjavanjem nebeskom srećom voljenih bića, nastaju kao posledice odlučnih želja za rešenjem, razumevanjem i prevladavanjem problematičnih zamršenosti i zatamnjenih nejasnoća našeg sveta. I čitava ova knjiga, nastavši kao posledica moje predanosti kontemplativnom iznalaženju prosvetljujuće skladnih rešenja mnoštva uočenih neravnoteža i disharmonija savremenih ljudskih doživljaja sveta, ne predstavlja izuzetak od ovog pravila. Najbitnije od svega je primetiti da temeljni plan čitave ove knjige jeste borba za povratak plodnih i usrećujućih duhovnih ravnoteža, često pozivanjem na naglašavanje zanemarenih polova u bezbrojnim aktuelnim polaritetnim susretima našeg sveta. Stoga, ne življenje samih etičkih ideala o kojima priča ova knjiga i koji čine centralne teme njenih poglavlja, već buđenje srednjih Puteva kao harmoničnih spojeva svih eksponiranih etičkih ideala sa njihovim suprotnostima, čini put zaista velike i sjajne mudrosti. Tako, na primer, vrata nastajanju i egzistenciji osećanja čuđenja su otvorena samo zato što postoje unapred kategorizovane celine sveta naše percepcije koje uzimamo »zdravo za gotovo«, čijem postojanju se u trenucima naših čuđenja nečemu drugom, ne čudimo. Čuđenje je, drugim rečima, moguće samo zato što postoji nešto čemu se u datom trenutku ne čudimo, nešto što je trenutno stabilno i nepreispitujuće utemeljeno u svetu naše percepcije i saznanja. Slično tome, svaki eksplicitni zaključak našeg razmišljanja je uslovljen postojanjem izvesnih implicitnih pretpostavki i predrasuda našeg sistema rezonovanja. Zatim, uzajamne promene našeg bića sa svakim novim životnim i saznajnim susretom, sa svakim trenom našeg postojanja, bivaju kreativno osmišljene samo u odnosu na izvesne prividne nepromenljivosti. Ne samo da samo relativna, ali ne i apsolutna kretanja mogu biti smisaono definisana, te da svaka promena neizostavno mora biti promena u odnosu na neku prekoncipiranu nepromenljivost (pri čemu, primetimo, točak koji se brzo okreće, koji se intenzivno menja, izgleda kao da je nepomičan153, te samo spore i opiruće promene ostavljaju utisak očiglednih promena, dok nas potpuna i spontana prepuštanja promenama našeg sveta i bića stapaju sa centrom obrćućeg anahata točka našeg bića, sa prazninom i prividnom »beskorisnošću« u kojoj počiva jezgro njegove korisnosti i cikličnog sjaja), već i uzajamne promene kao crte puta Ljubavi, bivaju duhovno osmišljene upravo jer opstaju dragocenosti našeg sveta čijem smo očuvanju brižno posvećeni. Rađanje sjajne, potpuno neosuđujuće i čiste svesti Puta je uslovljeno opstajanjem i izvesnih, prosuđivanjem utemeljenih crta našeg perceptivnog i saznajnog sveta. Spoj periodičnosti i neponovljivih novitetnosti je imanentan u svim prirodnim sistemima, čineći ih spiralnim odrazima harmonije uzajamnih vraćanja, samo-obnavljanja, samo-ostvarenja i kontinualnog kretanja unapred, usled čega prividne periodičnosti ponavljanja putanja našeg sveta, udahnjujući neophodnu stabilnost prilikom koordiniranja našeg bića prostornim ambijentom našeg sveta, čine nužnu

140

komplementarnost meditativnoj svesti Puta i blještavoj slobodi neosuđivanja, pretvaranju našeg uma u praznu posudu poznatog Zen koana. Kada bi savremena razmišljanja bila okarakterisana dominacijom »praznine« čistog uma i instinktivne predanosti nad pažljivim pletenjima logičkih veza i harmonija, posvećenosti haosu koji rađa plešuće zvezde116 nad delanjem u skladu sa prirodnim redom, kada bi se ljudska bića, opčinjena sanjivom zadivljenošću, bezglavo zaletala ka saznajnim, pragmatičnim i evolutivnim ponorima sveta, verovatno bi i moje knjige pozivale na racionalističko vrednovanje logički stabilnog razmišljanja; jer u ravnoteži stabilnosti razuma i majske lepršavosti mašte opstaju zaista plodotvorne i evolutivne duhovne ravnoteže, dok krajnosti u jednom slučaju, slučaju dominacije reda nad slobodom, vode nekreativnim, robotizovanim ukrućenostima, a u drugom slučaju, slučaju prevladavanja sanjalačke lelujavosti nad razumskom proračunljivošću, vode neodgovornim, nerazumnim i šizofrenim saznajnim i emotivnim plutanjima bajnim talasima sveta. Dalje, osvrtanje unatrag podrazumeva kretanje unapred, neprekidno, premda promišljeno, zastajkujuće i zapitkujuće koračanje na putevima naših duhovnih napredaka. Kada god pred nama iskrsnu po jedan put, jedna staza, jedna vrata, kada god se u našim razmišljanjima iskaže samo jedna manifestovana osobina kao ključ napretka našeg sveta, znajmo da u dugim razdobljima samo ravnoteža između njih i njihovih odgovarajućih suprotnosti predstavlja tajnu zaista plodotvornog, održivo evolutivnog delanja, čineći da pronalaženje i praćenje puta Trojstva, svetog Duha, tananih granica koje se pružaju između polariteta sveta predstavlja tajnu iscrtavanja nebeske dobrote i mudrosti na zemaljskim površima. Povećanje broja opcija prirodnih sistema je kroz njihovu evoluciju harmonično, uzajamno potencirajuće usklađeno sa prirodnim ograničenjima njihovih potencijala kretanja, delovanja i razvijanja, čineći da mudri spoj beskrajnog grananja i otvaranja uskih puteva, puteva koji zaista »vode u život« (Matej 7:13-14), čini put svetle, kraljevske edukacije. Predanost našeg bića jednim životnim predelima podrazumeva uskraćivanje naše blagomernosti drugim, usled čega davanje i uzimanje, predana posvećenost i uskraćivanje, poput udisaja i izdisaja, plime i oseke, stresa i relaksacije prirodne muzike čine komplementarne polove našeg kreativnog delanja. Kriterijumi selekcije su, takođe, imanentni i prilikom naše orijentisanosti ka prihvatanju bića, detalja i beskrajno malenih talasića sveta, jer kolika god da je naša otvorenost prema sveopštem prihvatanju blagodetnih uticaja Prirode, bezbrojni detalji našeg sveta će nužno ostati uskraćeni naše blažene pažnje. Pronalaženje srednjih Puteva, stoga, jeste put mudrosti o kome priča čitava ova knjiga. Čvrstim stajanjem na korenima naše tradicije, vere, božanskih nadanja i plemenitih, isceljujućih vizija, te pružanjem naših ruku, dlanova - sa kojih teku reke Jordana našeg srca, prelivajući se duž bića sveta, čisteći njihova čela od zemaljskih nečistoća i u blistavom svetlu vere obasjavajući njihove poglede - i čitavog bića ka nebesima, stapanjem nebeske božanstvenosti, nebeskog Puta sa našom zemaljskom krhkošću i biološkom osnovom postojanja, znajući da naše biće i Priroda u ko-kreativnim dodirima iscrtavaju svaki kvalitet, svaku crticu našeg sveta, te da igra temelja i konteksta rađa lepotu svakog detalja našeg sveta, rasplamsava se divni i blagi olimpijski plamen u našem srcu, plamen mira i ljubavi, čineći isusovski put o kome propoveda ova knjiga.

I suočeni sa teškoćama, nedoumicama, sumnjama, solomonski i isusovski raspećujućim raskršćima na našim duhovnim putevima, znajmo da je potraga za ravnotežama, sveopštim prihvatanjima i pronalaženjima srednjih, sveujedinjujućih Puteva, put rađanja Sunca istinski održivih harmonija i blagodetne evolucije životnosti

141

našeg sveta. A na tom putu, detaljno i prisebno upoznavanje tame, nesklada i neravnoteža našeg saznajnog sveta, harmonija reka koje struje našim bićem, prostiranja naših težnji i dejstava ka čitavom svetu, te celotne Prirode, neophodan je preduslov postajanja svetih bića koja spontano iscrtavaju prosvetljujuća rešenja na najrazličitijim problematičnim poljima sveta, postajanja »dobrog drveta« (Matej 7:18), drveća koja rađaju harmonije i plodna dela čega god se uhvatila, neprimetnih gu-rua, bića koja unutrašnjom svetlošću (»ru«) spontano rasteruju tamu neznanja (»gu«), te zemaljskih anđela, istovremeno starinski prašnjavih i pamučno belih krila, predanih bića koja spontano izvode (čarima maje zasenjena i u nepreglednim lavirintima misli i opsedajućih želja zalutala) bližnje iz pećina zabludelosti, uspavanosti i vezanosti na budne, ushićeno talasaste, šaroliko obojene svetlosti dana, na trenutke produhovljenog divljenja odsjajnom plesu sunčeve duge na tananim suzama naših divnih saznajnih i etičkih težnji, blago održavanim na trepavicama naših pogleda na svet, na milim i suptilnim ravnotežama našeg akrobatskog hoda srednjim Putevima ko-kreativnih dodira naših najdubljih težnji i ideala sa zvezdanim vodiljama božanske Prirode. I sa idealom ravnoteže Puta na našim dlanovima, idealom duhovno obasjavajućih dodira odgovornosne utonjenosti u jezgro težnji našeg bića sa jedne, i naše predanosti stvaranju srca dobrote u svim bićima sveta sa druge strane, obasjaćemo i Isusov ideal: »Milosti hoću, a ne žrtve« (Matej 9:13), znajući da ne samo-žrtvovanja u vidu pasivnog utonjavanja u slepa, neprisebna i za skute drugih bića održavajuća dobročinstva čine isusovski put, slično kao ni potpune opsednutosti sopstvenim blagostanjem i spasenjem, već da blagi i sunčani, miloski pogledi koji se blještavo rađaju sa svakim trenom življenja, sa svakim našim dodirom sa bićima sveta, uviđajući mora prosvetljujućih podsticaja i jezgrovite lepote u svim prividno tamnim predelima sveta, čine put duboke etike i mudrosti. Stajanjem u susretu sa putokazima tipa: »Iscelitelju, izleči sebe« (Luka 4:23), stoga znajmo da se svako naše isceljenje odvija kroz izgradnju ravnoteže Puta, prosvetljenja najdubljih klica naših težnji i prostiranja svetu sa jedne, i predanosti pružanju nevidljivih cvetova dobrote iz dubina našeg srca bližnjim bićima sa druge strane. Jer, ne u očiglednim rečima i eksplicitnim izrazima, već u ispletanju nevidljivih niti dobrote sa srcima bližnjih bića, u skladu sa Isusovim rečima: »Ostavljam vam mir, dajem vam svoj mir. Ne dajem vam kao što svet daje« (Jovan 14:27), iscrtava se put mudrosti i sveopštih, uzajamnih isceljenja našeg bića i sveta. Ipak, znajmo i da je probuđeno poverenje sa saznajnih temelja bića ka kojima su usmerene naše isceljujuće želje neophodan preduslov otelotvorenja naših svetlih vizija, te da uvek put, dodir blagih prisebnih poverenja dveju strana nevidljivih mostova saosećanja i ljubavi koji se pružaju između srca bića Prirode, krije tajnu istinske blagodetnosti naših predanih delanja; jer »ja sam došao na svet kao svetlost, da nijedan – koji veruje u mene – ne ostane u mraku« (Jovan 12:46). Nisu, dakle, naše eksplicitne reči i izrazi ti koji zaista nahode naš svet u smeru dobrote i milostovosti, već mirno more našeg srca i topli vetrovi naših tihih, najdubljih težnji koji, ne znajući odakle pristižu, mrse kose bića Prirode i pozivaju ih da se osvrnu i upregnu svoja jedra u njihovim smerovima, a održavajući tananu ravnotežu Puta, nezavisno od reči, tema i poenti naših ekspresija, naše biće će posvuda, neprimetno odašiljati talase blagodeti, harmonije i duhovnog sjaja.

»Čovek sprema srce ali je od Gospoda šta će govoriti« (Priče Solomonove 16:1), učio je car Solomon da kada je naše srce obasjano toplim i plemenitim težnjama, kada sve životne poklone primamo na temeljima poverenja i uverenosti u božanske osnove

142

svakog bića sveta, u svaku crtu sveta kao nezadrživu stopu na evoluciji života ka sve čudesnijim saznanjima i pogledima na svet, znajući da »poklon je dragi kamen onome koji ga prima, kuda se god okrene napreduje« (Priče Solomonove 17:8), naše biće će spontano, sa svakim trenom življenja obasjavati čitav svet, pretvarajući mnoštva zadivljenih zvezdanih pogleda u čudesne saznajne dragulje, u sjajne, istovremeno duboko religiozne i monistički čiste vizionarske svesti. I sva naša dela, nezavisno od njihovog prividnog značaja, izvođena na temeljima brižnosti i pažnje prema bližnjim bićima, nadasve će širiti talase blagostanja i radosti; »jer, slavan je plod dobrog truda: i koren mudrosti nikada ne nestaje« (Mudrost Solomonova 3:15). I kada je naše, duboko uzemljeno i nebeski predano biće precizno naštimovano u skladu sa Putem našeg srca i Prirode, kada reke naših saznanja neometano plove u harmoniji sa svetom, umesto neprekidnog poređenja i izbiranja između povoljnih i nepovoljnih, dobrih i loših puteva, svaki put postaje dobar put, čineći da negovanjem temelja našeg srca spontano plovimo ka divnim lukama životnosti, sa srećnim i duhovno obasjanim pogledima, očima koje će jednog dana, poput Sunca iznad morskog horizonta, večnom lepotom obasjati svet.

Put našeg življenja predstavlja neprekidno učenje, radosno koračanje beskrajnim stazama evolucije Prirode, mudrim i prisebnim prevazilaženjem prepreka neznanja i pretvaranjem naših pogrešaka u divne stepenice opšteg napretka. I na tom putu, Priroda nas kroz izgled našeg sveta neprekidno suočava sa refleksijama naših najdubljih težnji, samostalno nevidljivih crta našeg bića, čineći da »sada gledamo kao pomoću ogledala – u zagonetki, a onda ćemo licem u lice« (Korinćani I 13:12), da neprekidno budno moramo osluškivati suptilne putokaze jezika Prirode, u najmanjem šumu vetrića ili crtici Prirode prepoznavati najčudesnije izraze prirodne poezije, orijentire koji vode ka srcu našeg bića.

I na tom putovanju ka jezgru našeg bića, ali i ka sveprisutnim, skrivenim i sveprožimajućim temeljima Božije Prirode, znajmo da - slično kao što planete, nebeska tela koja reflektuju Sunčevu svetlost, uvek svetle jednakim sjajem, dok zvezde, tela koja zaista jesu kosmičke svetiljke i izvori života, neprekidno trepere – naši usponi i padovi, radosni, sveobasjavajući osmesi i trenuci tužnih zamišljenosti, ushićeno i trijumfalno uzdizanje naših ruku ka nebesima i skrušeno žalosna kapanja suza stazama sveta, čine uzajamno prožimajuće puteve svih velikih duhovnih uspona. I poput planeta koje hitro promiču nebeskom sferom, i bića jureći za blagom svoje duše po prostranstvima sveta, neusredsređena na sopstvena duhovna izvorišta i sjajne, božanske putokaze na izvorima našeg srca, neprekidno ne nalazeći, već gubeći sebe lutaju predelima sveta, dok zvezde znaju da »ljubav je ostajanje«, čvrsto stajanje i meko, molitveno pružanje blaga naše duše na našim toplo okrenutim dlanovima svim bićima, cvrčcima, potocima i drvećima sveta. I brižnim treperenjima našeg bića, ne jednoličnim, ujednačenim i uniformnim svetlim poljima naše svesti, već neprekidnim preispitivanjima i prelamanjima sjajne svetlosti našeg duha kroz vazdušasto talasaste slojeve našeg saznajnog i vrednosnog uobličavanja sveta, te iskrenim i svepoistovećujućim saživljavanjima, zvezdano treptećim, naizmeničnim radosnim bezbrižnostima i strepećim utonjavanjima, sjajnim radostima i tamnim problematičnostima, vedrim harmonijama i oblačnim plovidbama, oboženim otvaranjem i tužnim zatvaranjem latica našeg srca, rascvetavaju se cvetovi zaista svake mudrosti.

Poput biljaka koje u obilno navodnjenim sredinama teže plitkom rasprostiranju svojih korenova, dok se u potrazi za podzemnim vodama sušnih doba i tračcima svetlosti rasta u hladovinama čvrsto ukorenjuju i uvećavaju svetlosno osetljive površine, čineći

143

svoje »saznajne interfejse« ne mlitavo neosetljivim i lagodnim, već budno i široko opruženim, prijemčivim na i najmanje kapljice dragocene vode i svetlosne talasiće, i ljudska bića u obilatim i bogatim sredinama postaju duhovno mlaka, nemarna i uspavana, dok se u trenucima teškoća i nepoklapanja naših svetlih očekivanja i nadanja sa izgledima našeg sveta otvaraju vrata kako očajavajućih uvenuća, tako i sve dubljeg utemeljivanja našeg bića u nevidljivim i skrivenim, duhovnim izvorištima kaplji mudrosti, našeg istinskog ojačavanja, ne kroz raspilavljenu pasivnost izbora apsorpcije uticaja sredine, niti kroz krutost naših kriterijuma selekcije, već kroz rast fleksibilne osetljivosti i otvorenosti interaktivnog doživljaja sveta putem revnosnog rasplamsavanja divnih, plemenitih težnji u našem srcu, predanosti traganju za putevima rešenja i prosvetljenja tamnih neskladnosti našeg sveta. Jer, naše velike želje, plamteće posvećenosti marljivom delanju za opšte dobrobiti, zaista, neprimetno, čine naša dela briljantno blistavim, nečujno nas čuvajući od saplitanja pri uspinjućim koracima duž staza našeg duhovnog napretka. I na tom putu, znajmo da slično kao što su najtamniji trenuci noći prisutni neposredno pre trena svanuća34,83, čineći i najneskladnije crte sveta glasnicima nezadrživosti rađanja svetlih, vedrih i srećnih vremena, i paradigmatski obrti puteva našeg saznanja, prosvetljujuća svanuća idejnih polja našeg uma se odigravaju u kriznim vrhuncima doživljaja naših nedoumica, strepnji i nejasnoća, trenucima koje duboke plamteće želje našeg srca, vodilje konceptualnih pronalazaka njihovih rešenja - istovremeno naglo, ali i poput svakog praskozorja, nežno i blago utopljavajući svetlucanja zvezdanog mnoštva u jasnoj svetlosti sveosmišljenosti i jedinstva, uviđanja svega na Putu Prirode - obasjavaju sjajem duhovnih temelja našeg bića. »I Gospod povika glasno govoreći: 'Moja moći, moja moći, izdala si me'. I rekavši ovo, postade uzvišen« (Petar 5:5), opisani su trenuci Hristovog raspeća i nebeskog uzdignuća u nekima od apokrifnih jevanđelja, podsećajući nas na tananu granicu koja spaja krhke i prolazne životnosti, trenutke očaja, nemoći i beznađa sa sjajem božanske večnosti, nepregledne lepote i duhovnosti. Svaki tamni trenutak našeg življenja, stoga, jeste znak blještave svetlosti jasnoće i prosvetljenja koja nas čeka iza ugla hrabrog, otvorenog, iskrenog i predanog susreta našeg svetlog srca sa njihovim zamršenostima i nejasnoćama. I naše sjajne težnje, ispunjenosti srca lelujanjima plemenitih i blagodetnih osećanja činiće da sve neskladne putanje, misli i ideje sveta, njihovim prihvatanjima i osmišljavanjima u sve čudesnijim kontekstima Puta Prirode, prevodimo u svetle znakove, sijajuće zvezde-vodilje na uspinjanjima čovekolikih krhkosti ka zvezdanim, bogolikim večnostima.

Jer, dokle god naše najdublje težnje, temeljni orijentiri naših dejstava, pokreta, misli i ideja u svetu, budu odisale brigama za našim sopstvenim blagostanjem, pokazivanjem na sopstvenu uglađenost i čistotu, te veličanjem i slavljenjem samoga sebe u očima drugih, i svi naši pokreti i pružanja prema svetu će biti prožeti nelagodnostima, bezrazložnim tremama i sramotnim samo-svestima (koji, kao i uvek u Prirodi, predstavljaju suptilne znake da nešto nije u redu sa našim temeljnim težnjama), a kada se umesto neprekidnog implicitnog upitkivanja: »Šta je dobro za mene«, počnemo ispunjavati morem prosvetljujućih talasa božanstvenih brižnosti prema bližnjima, nečujnim pitanjima: »Šta je dobro za tebe?...Kako ja da pomognem svetu?«, oličavajući ne naše sebične i sujetne, samo-slavljeničke utemeljenosti, već uzvišene, plemenite i produhovljene susrete sa nejasnoćama i zapletenostima našeg sveta, te odlučne orijentisanosti ka njihovim prosvetljujućim rešenjima, i naše biće će spontano, sa svakom

144

mišlju i pokretom sejati širom sveta nevidljive, opčinjujuće i blagodetno umirujuće talase dobrote, isceljujućih inspiracija i nebeskih, svetlih i divotno prozirnih harmonija.

Umesto strepećeg, krutog, uplašenog i stresnog sprečavanja prirodnog ispoljavanja našeg neznanja, nesigurnosti, ljudskih krhkosti i nemoći, sa stavom brižne okrenutosti ka uvećanju dobrote i blagodeti pogleda na svet bližnjih bića, sva naša prisilno ispravna održanja, krute i neprirodne, ignorišuće, samo-svestne odlučnosti i zombirane fiksiranosti, zajedno sa strahovima od dodira naše prirodnosti sa drugim bićima, skidanja svih velova tajne sa naših spoljašnjih izraza, preobražavaju se u milo, spontano postajanje onoga što jesmo, doživljavanje jedinstva kako sa zemaljskim osnovama našeg porekla, tako i sa nebeskim sjajem, čineći da se naše biće prosvetli svešću da sve je Jedno i znanjem da sa iskrenom prisnošću uvek možemo obgrliti svaki komadić naše zemlje i opet se okrenuti ka zvezdanim izvorima u našim divotnim začuđenostima. Jer, ne skrivanjem, već otvorenim ispoljavanjem naših mana i pogrešaka, radovanjem kako našim posebnostima, tako i uzajamnim jednakostima razvijamo put našeg i opšteg mudrog usavršavanja. Tek kada se sve naše gadljivosti i odbojnosti pretvore u uočavanje lepote i dragocenosti koja prevazilazi sve muzejske eksponate u svakom deliću Prirode, ka beskraju će se otvoriti staze našeg duhovnog hoda. Put svake duhovnosti, stoga, nije priželjkivanje i iščekivanje sopstvenog iznenadnog prosvetljenja, već stapanje u saživljavajuće jedinstvo sa bližnjim bićima našeg sveta, žrtvovanje sve veće svetlosti koja se na ovom putu Ljubavi rađa u nama, o čemu nam i metafora Hristovog raspeća i vaskrsnuća priča. Svi i najmanji znaci naših uplašenosti, potencijalnih patnji, nelagodnosti i sva odstupanja od čistih, svetlih ravnoteža u životnom putovanju našeg bića, stoga, predstavljaju divne, božanske znake da moramo prosvetliti temelje našeg bića čistim težnjama ka pružanju čitavog našeg bića, svih naših zvezdanih ideala i snova poput čarobnih ćilima pred stope bića našeg sveta165. Divne ravnoteže Puta koje se rađaju u ovakvim našim nadanjima, čineći da se u našim trenucima ljubljenih stopljenosti ne odričemo prisebnih odgovornosti, niti da u premišljanjima naših odluka u dubinama našeg srca zanemarimo lepotu bića koja nas okružuju i njihovu dragocenost jednaku držanju čitavih zvezda na našim dlanovima, već da se uzajamno talasamo između naših prisebnih odgovornosti, mirne i meditativne utonjenosti u more naših najdubljih težnji sa jedne, i predanosti našeg bića, svake naše misli i ideje prosvetljenju čitavog sveta sa druge strane, jesu ideali puta mudrosti i Ljubavi, o čijem procvatu čitava ova knjiga svedoči.

Poput Sunca koje donosi nasušnu, oživljavajuću svetlost tamnim i inertnim skamenjenostima sveta, dok u već osvetljenim i životnim predelima predstavlja samo blage zvezdane odsjaje i povode naših čuđenja i divljenja, i naše misli, ideje i pogledi moraju ne uzmicati od tamnih, nemirnih i zamućenih predela našeg sveta, već upravo na njima ostavljati čiste tragove naše pažnje i mira, upravo od njih odražavati kreativne uzlete naših ideja i plemenitih težnji, razbistrujući i blagosiljajući tužne i zapostavljene, ali bezmerno dragocene i divotne predele sveta, znajući da »lekar nije potreban zdravima, nego bolesnima...i bićeš blažen što ne mogu da ti uzvrate; uzvratiće ti se o uskrsu pravednih« (Matej 9:12...Luka 14:14). I našavši se utopljeni u tamnim nejasnoćama našeg sveta, namesto očajavanja i nezadovoljstava, bude se svete predanosti našem misionarskom putu kojim odzvanjaju dubine našeg srca, suptilnim, izvornim inicijacijama sjaja naše duhovnosti, večne radosti i poverenja u božanske putokaze svakog detalja, trenutka i bića Prirode, te spontanih prosvetljenja mnogih tužnih,

145

zaklopljenih saznajnih latica našeg sveta, činjenja ih ushićeno radosnima, slobodnima i ne kruto i borbeno, već graciozno i miloski hrabrima.

Put svake naše uspešno odigrane životne transformacije se najčešće ne pruža stazama iznenadnih, supernovičnih prosvetljenja, naglih i direktnih prelaza iz tamnih zamršenosti u zaslepljujuće, sveobasjavajuće osvetljenosti bez igre prelaznih, blago zvezdanih, svetlucavih vodilja, malenog sjaja mnoštva luka naših nadanja, već saznajnim predelima postepenog, blagog i pažljivog pretvaranja zvezdanog mnoštva u religiozno znanje o sveprožimajućim nitima jedinstva, poput rađanja granitnog sunčanog jutra iz draguljasto letnje, ozvezdane noći. Na putu postajanja naših divnih vizija, najdubljih muza našeg bića, oživljavanja svetlih ideala, skrivenih u jezrgu našeg bića, iskazivanja anđeoske topline i kreativne bodrine sa svakim našim pokretom, pogledom i izrazom, ne očekivanje naglih prelaza iz naše sanjivosti i učmalosti u življenje svetlih snova, već postepeno, korak po korak uz pogrešku po pogrešku, kretanje na putu ka predano održavanim idealima na horizontima našeg uma čini put njihovog otelotvoravanja. Jer, želeći da postanemo božanstvena bića, bića preplavljena ljubavlju za sva stvorenja sveta, dišući i živeći sa svakim našim pokretom i mišlju naše blagodetne vizije, neprekidno se, ni sami ne primećujući, krećemo na putu njihovog postajanja. Poput blještavih odsjaja Sunčeve svetlosti sa površine mora, nepredvidljivih poskakivanja koja se u daljini pretvaraju u kontinualnu i jasnu prugu svetlosti, i naše postajanje naših najsvetlijih težnji se pruža kroz nizove malenih pogrešaka, suptilnih nesigurnosti, drhtavih i osetljivo treperećih otkucaja srca, te saznajno poskakujućih upitkivanja i premišljanja, sve dok se jednoga dana, ni sami ne znajući kako, ne zateknemo na samoj prugi svetlosti, shvatajući da smo postali ono o čemu smo nekada čežnjivo sanjali.

Težnje ka iznenadnim, naglim, šaroliko psihodeličnim idealima prosvetljenja, skladne sa savremenim vrednovanjima veličine, glasnoće i moći naspram malenosti, skromnosti, tihoće, blagosti i predanosti nenametljivim osluškivanjima huma Kosmosa, pretvaraju se u znanje da postepena, vredna i dugotrajna prostiranja puteva čistote i ne saznajne za-majanosti, te razumevajuće i verske zamagljenosti, već duhovne i racionalne bistrine i jasnoće, čine staze istinskih prosvetljenja, postajanja našeg uma čistog poput miloske suze iznedrene iz saosećajne utonjenosti u sebe samog, ravnoteže Puta našeg duhovnog oka. Da bismo kraljevski razumeli čudesne Puteve Prirode moramo najpre pažljivo i poslušno osluškivati njene šumove i, zaista, u svakom vremenu je bivanje davidovske, pigletovske, čarli-čaplinovske, miki-mausovske i đepetovske malenosti ključ buđenja svevišnje lepote u pogledima na svet bližnjih bića. I na ovom putu ulaženja u najveće dubine našeg srca, dostizanja otkrovenja da »sve što treba otkriti jeste ono što smo sakrili od sebe samih«37, prosvetljujućeg obasjavanja i povezivanja svih prividno razdvojenih i nemarno povezanih delića, predela i predstava našeg sveta u čudesne, besprekorno jasne celine, na putu marljive izgradnje naših anđeoskih krila, znajmo da se blaga, topla i mirotvorna vremena smenjuju sa bremenitim, promrzlim i duhovno neutoljenim dobima rađajući sve čudesnije kosmičke zadivljenosti, sejući zvezdane klice novih, sve čudesnijih kosmičkih prostiranja svetlosti duha. Sve radosti i teškoće, ushićenosti i tuge, trijumfe i sažaljenja moramo, stoga, primati sa jednakim mirom duha i radosnim žarom srca, sećajući se Isusovog učenja da »blaženi ste kad vas nagrde i usprogone...Radujte se i kličite, jer je nagrada vaša velika na nebesima« (Matej 5: 11-12) - pokazujući nam da sukobljenosti polariteta Prirode predstavljaju povode rađanja i rasta duhovnih očiju Prirode -, i znajući da nas sve uzajamno dopunjavajuće, blagodetne i

146

trudbeničke prirodne harmonije duhovno uzdižu na putu našeg življenja, rađajući posvuda sve uzvišenije, čudesnije i blistavije klice kosmičkih divljenja.

Čitava biblijska priča o Isusovom življenju nam pokazuje da, nažalost, ne svetovne prihvaćenosti i oduševljenosti našim bićem i izražajnim putanjama, već zbunjenost, odbačenost i nerazumevanje čine pratioce i znake na putevima našeg napretka i prosvetljujućeg delanja. I kada sledeći put čujemo roditelje kako kore svoju decu koja tužno tragaju za sopstvenim putevima sreće i božanskog misionarstva, pokazujući na primere njihovog nerazumevanja i neuklapanja u aktuelne etičke, estetske i komunikacijske norme sredine, setimo se da je i Isus, osim nekolicine apostola – »besposličara« koji su ga verno pratili, u svom svetu uglavnom bio dočekivan ljutnjom, osudama, odricanjima, težnjama ka kamenovanju (Jovan 8:59), bacanju sa litica (Luka 4:29) i raspećima (Jovan 19:15). Susretanje sa teškoćama, obasjano divnim vizijama lepote i duhovnog sjaja koje nas čekaju iza horizonata njihovog prebrođavanja, podsticanje samostalnih traganja za rešenjima aktuelnim problemima naspram bezbednosnog i odgovornosnog privijanja voljenih bića uz naše skute (čineći da se ona kreću putevima postajanja nezadovoljnih i mrzovoljnih »drvoseča« sveta, slepih sledbenika tradicija razmišljanja, delanja i doživljaja sveta, namesto razvoja u smeru razvitoperenih, kreativno lepršajućih, »geteovskih« letova nebeskim prostranstvima božanske inspirativnosti i radosnog, uzvišenog stvaranja svakog, i prividno najmanje značajnog životnog dela) i našeg rukovanja nitima njihove lutkaste pinokijevskosti, čini put mudre edukacije. Đepetovsko puštanje voljenih bića u svet sa dragocenim, etičkim zvezdama-vodiljama u srcu, put je istinske dobrote i veličanstvenosti, put koji čini da naša tragalačka bića od ljudske krhkosti i prolaznosti postanu preobražena u anđeoske večnosti. Već smo videli da morska zvezda koja napušta svoju veselu družinu i odlazi put traganja za uzvišenim evolutivnim stanjima koje će, dajući sebe svetu, predati čitavoj Prirodi, čineći beskrajno dragoceni korak na evolutivnoj priči Kosmosa, predstavlja sjajnu metaforu napretka životnosti.

I znajući da su sve tamne nesuglasice, trenuci zabrinutosti, sumnji i teškoća odskočne daske rađanja nebesko čistih lotosovih latica naših duhom-obasjanih pogleda na svet, te cvetne čistoće, radosne šarolikosti i blistave vedrine etike našeg življenja, sve okolnosti našeg sveta ćemo, umesto paničnog osuđivanja, blaženo blagosiljati, spontano čineći da se i najotrovnije strele usmerene ka našem biću pretvaraju u blažene niti ispletanja čudesnih, isceljujućih snova za sve biće našeg sveta. Prašuma Amazona koja čini »pluća«169 i »klima-uređaj«99 planete, esencijalnu kariku u ciklusu održive evolucije i postojanja naše biosfere, karakteriše se ne hitrošću rasta, te lepo osvetljenim i bogato hranljivim osnovama, već upravo suprotno21, izrazito sporim, ali trajnim rastom stabala nad tamnim i slabo hranljivim tlom, i slično tome, i najsvetliji sjaj bića sveta se rađa na temeljima tamnih nedoumica, tužnih saživljavanja i isusovskih rascepljenosti nad životnim raskršćima. »U istosti sa Mnom Ja te krstim, da bez straha i s ljubavlju nosiš svoju različitost sa Mnom«, podseća nas Vesna Krmpotić na radosna prihvatanja različitosti, susreta bezbrojnih suprotstavljenosti u kojima se rađaju putevi kosmičke evolucije i sve čudesnijih pogleda na mora zvezdanih perli na našim čelima duž kojih, poput misaonih platna, plutaju brodovi naših pragmatičnih snova i ideala. Namesto osuđivanja, ogorčenosti i ozlojeđenosti nad neprilikama našeg življenja, tmurnosti, bezvoljnosti i strahotne izolovanosti, rađa se nebeski čista, neosuđujuća i trijumfalno radosna, sveprihvatajuća svest koja u svakom biću i detalju sveta vidi samog Boga,

147

znajući da »gledajte da ne prezrete jednog od ovih malih; jer vam kažem da njihovi anđeli na nebesima stalno gledaju lice moga Oca koji je na nebesima. Jer Sin čovečiji je došao da spase što je izgubljeno« (Matej 18:10-11), čineći da se mora ignorišućih, zanemarujućih i odbacujućih crtica bića našeg sveta pretvore u povode beskrajnih divljenja.

O kontekstualnom definisanju kvaliteta

»Les étoiles sont belles, a cause d'une fleur que l'on ne voit pas...« Mali princ135

Kvalitete svakog tela, svakog bića, svake linije i svake informacije ne definišu samo njihove fizički inherentne relacije, već igra između ovih, očigledno unutrašnjih putanja i kontekstualnog karaktera datog sistema. Slično kao što se u kvantnoj teoriji polja, čestice predstavljaju u vidu putanja kojima se pružaju prema svojoj sredini, te slično kao što muzika ne počiva u instrumentima, već u putanjama kojima se oni prostiru prema svojoj okolini, i suštinske crte svakog bića ne počivaju u njima samima, već u putevima, dodirima, granicama, informacijama koje ona, sa svakom najdubljom željom, pomišlju, težnjom i dejstvom, stvaraju u svome svetu. Živa bića iz ove perspektive postaju duhovna Sunca koja neprekidno pružaju svoju dušu, esenciju sagorevanu vatrom njihovih najdubljih, temeljnih težnji, svome svetu.

Znanje da lepota detalja i bića našeg sveta ne počiva u njima samima, u njihovom sadržaju, već u kontekstualnom putu njihovog uobličavanja, posmatranja i predstavljanja jeste prosvetljujuće znanje koje, zamišljeno u jednom društvu budućnosti, budi slike divnih, toplih i dražesnih komunikacija, molitvenih razgovora, ispunjenih pažnjom i držanjem na dlanovima poput najdragocenijih bisera sve stvari našeg sveta. Ljubav prema jednom biću našeg sveta, ispunjenost brižnošću i požrtvovanom predanošću nad njim, čini da čitav svet vidimo u svetlu tople ljubavi i lepote, podsećajući nas na mudre reči malog princa da »zvezde su lepe zbog jednog cveta koga čovek ne vidi«135, reči koje nam, između ostalog, suptilno otkrivaju svetu tajnu da ne umni talenat ili hladna veština inteligentnog povezivanja logičkih struktura, već ljubav, saznajno pružanje sa predanih osnova zajedničkosti i saosećanja predstavlja koren svake mudrosti, svakog zaista oplemenjavajućeg znanja.

Putem uobličavanja spoznajnog konteksta (koji pripada, naravno, našim saznajnim i vrednosnim temeljima) u kome postavljamo i doživljavamo razlike, granice i harmonije našeg sveta, bilo koju, pa i najmanje vrednovanu muziku, možemo pretvoriti u zadivljujuću lepotu, u duhovnu hranu naše religioznostu. Zamišljajući anđeosko biće i zagledanost u zvezdane, svetle oči, plutanje u svemirskom brodu kosmičkim prostranstvima, svaka muzika koju čujemo odisaće lepotom.

Dekontekstualizacija kvaliteta ko-kreiranih prirodnih entiteta, posebno u odbojnom i nepoverljivom okruženju »vojske« istinitosti, predstavlja jednu od najvećih grešaka savremenog razmišljanja113. S druge strane, duboko znanje da ne samo da je svet, knjiga Kosmosa koja kontekstualno definiše interne kvalitete svake posmatrane putanje i svakog entiteta, svakog malenog slovca našeg neposrednog okruženja, veća nego što to ikada možemo da zamislimo, veća od opsega oka našeg, ljudskog uma, kao i da svako biće vidi svoj poseban svet, kome se možemo samo diviti, ali u koji nikada ne možemo

148

kročiti, čini nas mudrim ljudskim bićima, bićima koja svojom prosvetljenom tolerantnošću i kosmopolitanstvom63 kao divljenjem i konstruktivnim prihvatanjem i radovanjem nad raznolikošću Prirode, tiho i neprimetno obasjavaju svet i čine, zaista, da se zvezde i planete okreću u svojim orbitama.

Možemo se prisetiti nebrojeno puno primera »upotrebe« izvesnih konteksta ko-kreacije kvaliteta našeg sveta, od detinjeg blaženog ručanja zamišljajući se pod vodom, na dnu sirenski lepog okeana, preko zagledanja u oči voljenih bića sa svešću o zvezdanom nebu koje nas pokriva i doživljavanja sveta u svetlu očiju voljenog bića, do šarolikog, čip-end-dejlovskog iscrtavanja linija na drvetovoj kori uz zvuke Koltrejnove deonice. Međutim, bitno je primetiti da prilikom blaženih, harmonizujućih i sveujedinjujućih trenutaka uočavanja lepote ko-kreiranih putanja sveta, kontekstualni »okviri slike« u kojima počiva i enorman deo tajne probuđene lepote, ostaju sakriveni. Da bi se i oni otkrili, neophodno je popeti se na viši saznajni nivo, na nivo sagledavanja procesa sagledavanja pri kome opažamo datu lepotu. Iz ove perspektive, konteksti našeg razumevanja i posmatranja, poput nebeske sfere koja pokriva naše zemaljske prostore interakcije i sa koje potiču limelights predstave života, postaju identični sa tajnovitim i sakrivenim temeljima – bilo ontološkim, našeg postojanja ili epistemološkim, našeg saznanja i razumevanja.

Sveto, ne magijsko i manipulativno, već izvorno religijsko »čarobnjaštvo«, kreacije koje se prinose drugim bićima, odlikuju se upravo buđenjem čudesnih konteksta uobličavanja putanja našeg sveta u izvesne saznajne celine kroz koje i naizgled neugledne i beznačajne stvari postaju izvorišta beskrajnog smisla i beskonačnih vrednosti, nosioci uvek novih obogaćujućih spoznaja i otvorena vrata neponovljivo kreativnim kontemplacijama. Probuđena svetlost i lepota koju deca vide u prirodnim putanjama njihovog upoznavanja, bivaju iscrtane upravo kontekstom njihovog doživljavanja73, i poput Šeherezade koja umećem pričanja, preoblačenja »istih« reči, misli i dela u bajne kontekste, ushićujuće opija iskustvo sagovornika, i naše mudro obraćanje pažnje na kontekst pokazivanja na relacije i crte Prirode u našim komunikacijama, krije tajnu pružanja božanstvenih orijentira u domenima naših iskustava.

Znajući da suština »stvari« - u izvesne saznajne i perceptivne celine objedinjenih putanja, ko-kreiranih na relaciji između uma i Prirode - počiva u preseku konteksta saznajnog, subjektivnog uobličavanja datih putanja, i realističnog pružanja datih putanja ka čitavom svetu, znaćemo i da suština naših bića ne počiva u lokalizovanim, očiglednim i prividnim crtama naše životnosti, već u putanjama kojima se pružamo prema našem svetu. I kada nas više ne bude, naše biće ostaje da postoji, u fasadama kroz koje smo radoznalo šarali pogledom, u zalascima Sunca koje smo sa blagom suzom u očima predano pratili, u čempresima i zvezdama nad kojima smo postavljali naša pitanja o svrsi Kosmosa i našeg bića, o tajni ljubavi, o Tao-Te misterijama sveta, o ljubavi kroz koju sve više znamo, i o znanju kroz koje sve više volimo. Stoga, ne traćimo naše poglede, naša osluškivanja i naše misli, jer se u njima krije tajna naše večnosti i lepote našeg bića koja se dostiže samo zaboravljanjem na nju i stapanjem sa lepotom uviđenom u ko-kreiranim crtama našeg sveta. U današnjoj londonskoj katedrali sv. Pavla, tako, na mestu spomenice Kristoferu Vrenu, njenom arhitektonskom dizajneru, jednostavno piše: »Tražiš li spomenicu, pogledaj oko sebe«.

Jer, kada se naš život koji je samo treptaj u vremenu Kosmosa, tren u nedokučivoj beskonačnosti postojanja, okonča, kada život koji je poput kapi vode na dlanu lotosa,

149

sklizne u beskrajno more našeg Izvora, kada nas leptirska transformacija blago povuče za ruku sa ove plave planete, vodeći nas ka nekim novim svetovima kojima smo preko potrebni, svaki naš pogled, svako naše nadanje, svaki zvonki ton u našem srcu, svaka naša miloska suza ostaće da postoje u celotnom svetu, svetu koji sa svakim trenutkom našeg življenja neprekidno obasipamo sa jedinstvenošću našeg bića, našom neponovljivom sintezom mora prirodnih uticaja i inicijacija u divna razmišljanja i unutrašnje Sunce koje sa svakim našim udisajem odašilje naše tople težnje posvuda u svet. Bićemo u brazdama morskih kamenčića i plovećih brodova, u slanom ukusu morskih školjki, u leopardovim štraftama i slonovim stopama, u indijanskim percima i svetlosti Meseca, u svakoj opeci prirodnih kuća i šumu čempresova, te zaista u svakom, i najmanjem deliću Prirode za bića koja će umeti svojom osetljivošću da čitaju suptilne znake svete knjige sveta. I kada naučimo da se umesto težnji ka »peglanju« naših »odela«, ka učtivosti, otmenosti, uglađenosti i slatkorečivosti, neprekidno posvetimo štimovanju jezgra našeg bića, upoznavanju najveće, orfejske tajne čovečnosti i negovanju implicitne, duboke etike, polako ćemo postajati bića srca naštimovanih u harmoniji sa Prirodom, bića koja će u svakoj travki i pahulji snega umeti da prepoznaju vanvremenske poruke i tragove voljenih bića, ne tragajući za natprirodnim čudima, već sa moći čitanja malih, suptilnih znakova Prirode neprekidno obogaćujući svoju Božiju veru. A do tada, sa čistoćom na nivou naših vrednosti, misli i osećanja, otvaramo put isijavanja našoj duši ka površini sveta, istovremeno produbljujući naše svesne uvide u njeno sjajno bogatstvo i najdublje tajne. Saživljeni sa lepotom naše duše, našeg temeljnog jastva, utapajući se i kupajući se u njenoj čistoj svetlosti, i ona neprimetno svojim božanskim sjajem osvetljava čitav svet.

U preseku konteksta subjektivnog doživljaja posmatranih putanja Prirode, i apsolutno nedokučivog, globalnog, realnog konteksta u kome opstaju inicijacije uviđenih putanja, počiva, dakle, tajna lepote sveta kao dodira između »lepote u očima posmatrača« i božanske, učiteljske Prirode. Međutim, nesagledivost kako epistemoloških dubina mora naših temeljnih, podsvesnih težnji i htenja, tako i ontoloških osnova Puta Prirode, u sprezi sa znanjem da konteksti definišu putanje sveta, navodi nas na neosuđujuću skromnost i tiho, prijateljsko prihvatanje raznovrsnih pogleda na svet. Jer, stvari i dejstva viđeni u jednim saznajnim, društvenim ili ekosistemskim okvirima kao dobročiniteljske, mogu se pokazati kao destruktivne u drugim kontekstima. Poznato je da ono što izgleda kao negovanje prijateljskih putanja u uskim kontekstima, često predstavlja društvenu korupciju iz širih, sveobuhvatnijih perspektiva, slično kao što se prividne drskosti i nemarnosti u uskim okvirima mogu pokazati kao Božija dela u prostorno i vremenski širim opsezima. Znajući za ovakvu zavaravajuću privrženost jednostranim kontekstima uobličavanja sveta (pri čemu samo posmatranje sveta iz naših očiju, na kraju krajeva, predstavlja poseban vid neprevazilazeće jednostranosti), i odgovornost prema delovanju u skladu sa najširim mogućim kontekstom, odgovornost prema svemu postojećem kao nerazlučivoj celini, prema Bogu, a ne prema malim, autoritativnim hijerarhijskim nivoima, predstavlja put duboke etike. Širimo kontekste našeg sveta – jer, znajući da sve što znamo da postoji, i mi sami jesmo ko-kreirali, te da šire granice našeg sveta jesu i šire granice našeg bića – i sa znanjem da se konteksti prelivaju u svaki kvalitet sveta, moći ćemo i beskrajno veliko, zvezdane i galaktičke puteve, celinu božanske Prirode, videti u najmanjim zrncima peska i tihim talasićima jezera.

150

I slično kao kretnje individualnih molekula vode, kapljica kiše i miloskih suza nisu određene njima samima, već putevima izvora, reka i celokupnih vodenih kruženja na našem planetarnom domu, i smisao koji pridajemo slovima, rečima i rečenicama bilo koje knjige ne opstaje u njima samima, već u kontekstu u kome sagledavamo date entitete, uključujući sve sintaksičke celine kojima one pripadaju, kao i celokupni, jedinstveni kontekst našeg razumevanja i doživljaja datih poruka. Slično tome, nijedna fizička veličina se ne može suštinski definisati akontekstualno, nezavisno od uzimanja u obzir čitavog okruženja sistema opisanog njenim posredstvom. Pojam energije kao fundamentalne veličine savremenog »fundamental(istič)nog« naučnog izučavanja i opisivanja stvarnosti, ne može se, stoga, razumno koristiti držanjem našeg saznajnog oka isključivo na inherentnim relacijama opisivanog sistema, već neprekidno moramo uzimati u obzir celokupni spektar potencijalnih efekata datog sistema na njegovu sredinu kroz njihovu uzajamnu vremensku evoluciju (što čini, naravno, nikada u potpunosti ni približno saglediv spektar), zajedno sa našom biološkom i epistemološkom osnovom postavki celokupnih sistema rezonovanja u okviru kojih date veličine nalaze svoj namenski smisao. Energija se, tako, može smatrati potencijalom izvesnih kvantitativnih doprinosa promenama okruženja datog sistema, dok se paradigmatska tvrdnja savremene nauke o živom svetu na osnovu koje »struktura definiše funkciju« može preobraziti u znanje da se funkcija (= preslikavanje, relacija, put), harmonija putanja kojima se izvesna prirodna struktura pruža prema svom okruženju, prema svom svetu, može sagledati samo kroz upoznavanje dinamičkog, uzajamno transformišućeg odnosa između date strukture i njenog celokupnog konteksta postojanja, zaista čitavog sveta. I naravno, samo ono što smo biološki u stanju da opazimo, možemo pod određenim uslovima rangirati kao informaciju, odakle nam sledi shvatanje da se nesaglediva čudesa i vodoskoci duhovne inspiracije Prirode prelivaju u svim ko-kreiranim i sopstveno oivičenim sistemima našeg sveta. Potencijali i aktuelnosti interakcije u izvesnim granicama sazdanih sistema sa čitavom Prirodom, ostaju predmeti našeg divljenja i postepenog, korak po korak, razumevanja tajni koje nose prelivanja celovitosti i jedinstva Prirode u nesagledivom kontrastnom mnoštvu i bisernoj raznovrsnosti sveta.

»Kroz veru saznajemo da su svetovi uokvireni rečju Božijom, i da stvari koje vidimo nisu načinjene od stvari kako izgledaju« (Jevrejima 11:3), učio je apostol Pavle, podsećajući nas ne samo da nevidljive, implicitne, a ne očigledne i vidljive putanje sveta čine suštinske crte čitavog postojanja, već i da nam se u svemu što vidimo ne otkrivaju samo »objektivne« crte posmatranih sistema, već i da u svakoj putanji našeg sveta, kao posledica perceptivno-kontekstualne ko-kreacije sveta, možemo pronaći osnovne težnje našeg bića i naših saznajnih temelja. Kada naše biće sagledava svet sa temelja blaženog mira i dobronamerne radosti, i sve što vidimo će životno pulsirati sličnom vedrinom i veseljem, te je stoga razumno shvatati da »Priroda uvek oblači boje duha«39, kao što je smatrao Ralf Valdo Emerson.

I zadivljeno zastajući, zabljesnuti lepotom doživljaja Prirode, znajmo da se ne u saznajno zaslepljenom fotografisanju datih predela ili pohlepnom skupljanju predmeta za uspomene, krije put istinskog uzimanja blaga naših divnih doživljaja, već u skromnoj želji da nam u budućnosti trenuci vredni divljenja i božanstveni iskustveni prizori čine Sunca konteksta naših pogleda na svet i osvetljavanja tamnih, obskurnih kutaka sveta unutrašnjom lepotom i milostivošću. I najdivnije životne trenutke, tako, možemo napustiti, »iz sna izaći, ali blago poneti«, sa znanjem da se ne u nezasitom skupljanju

151

školjki preko školjki sa plaže života97, pamćenju saznanja preko saznanja na putu našeg razumevanja sveta, već u pletenju tananih i nevidljivih veza između linija, boja i šumova Prirode sa svetlim draguljem našeg srca, u poklanjanju našeg srca i najskromnijim detaljima Prirode, krije put upijanja srži prirodnih blagodeti od kojih ćemo, jednoga dana, iznedriti stostruki plod, blistava stabla koja će i iz enormnih daljina pokazivati svetu na jedinstvo svih njihovih i prirodnih ogranaka, blagodareći rasipajući svoj cvetni čar i plodove duž nadasve pružajućih zemaljskih prostranstava i nebeskih plavetnila.

Ljudska bića su poput morskih kamenčića, kamenčića koji opstaju na udaru životnih elemenata zemlje, vode i vazduha, i koje morski talasi neprekidno kotrljaju i valjaju duž šljunkovitog morskog tla. Što više se oni prepušteno uljuljkuju promenama Prirode, što više se sudaraju, upoznaju i menjaju u susretima sa drugim kamenčićima, to postaju ovalniji i uglačaniji, ali istovremeno noseći u sebi neizmerno bogatstvo informacija u vidu finih brazdi i crtica koje nam mogu, ukoliko to želimo, pričati o velikim i raznovrsnim putevima klesanja duha. I što se više menjamo, sa što više pogleda na svet se slobodno saživljavamo, što više saznajnih perspektiva upoređujemo, spajamo ili suprotstavljamo, to naši konteksti uobličavanja sveta postaju svetiji, prosvetljeniji i veličanstveniji, usmeravajući jedra našeg broda ka postajanju temeljnih orijentacija našeg bića poput Sunca koje svoje zrake života i toplote bezuslovno šalje posvuda duž sveta, i stizanju na predele Sunčevih zalazaka nad horizontom mora sa miloskom suzom u očima, kao jednog divnog, budućeg konteksta viđenja detalja našeg sveta u neizmernoj, večnoj, božanskoj svetlosti.

A do tada, znajmo da se mudri izrazi naših komunikacija karakterišu postavljanjem putanja sveta u šire kontekste od neposredno sagledanih, u šire osmišljavajuće okvire u kojima one dobijaju novi značaj, čineći često male, neprimetne i prividno nevažne stvari esencijalnima i ključnima u opstajanju našeg sveta. Umesto dresirajućeg, uslovljavajućeg nametanja programskih pravila razmišljanja i ponašanja, zaista plemenita i uspešna edukacija se karakteriše obraćanjem pažnje na kontekst u kome bića našeg sveta vide predmete diskusija, te na prikazivanje suštinskih tematskih crta lekcija u kontekstima koji vode buđenju njihovog radoznalog prihvatanja i svetla samostalnog istraživačkog duha. U imitaciji Prirode se krije tajna mudrosti, a podsetimo se da ne samo da ishodi svakog našeg trenutka življenja i postavke svakog naučnog eksperimenta predstavljaju odgovore božanske Prirode na pitanja koja se kriju u najvećim dubinama našeg, imanentno istraživačkog bića, već i da s obzirom da naši saznajni konteksti uvek predstavljaju samo deliće nedosegljivo veličanstvenih osmišljavajućih okvira u koje Priroda postavlja svoje inherentne komunikacije, čitav naš svet kao neprekidni tok odgovora na naša jezgrovita pitanja nikada ne klima glavom »da« ili »ne«, već uvek pokazuje na neadekvatnost konteksta u kome postavljamo naša pitanja, pozivajući nas na njihovo mudro, blago i postepeno širenje ka sve obuhvatnijim okvirima, te ka kvalitativnoj beskonačnosti sveta. Jer, svaka stepenica naučnog progresa je uslovljena dobijanjem ne jednostavnih potvrdnih ili odričnih odgovora na naša eksperimentalna pitanja i hipoteze, već susretima sa fuzzy logičkim, »mu« odgovorima Zen koana, od kojih uspinjanje ka novim i bogatijim opisima i kontekstima sagledavanja sveta rezultuje u sve tananijim i osetljivijim predstavama sveta i bogatstvima biosferičnih komunikacija Prirode.

Jezgra najdubljeg bunara želja našeg bića, tiho i neprimetno iscrtavaju kontekste našeg uobličavanja detalja sveta u izvesne, specifičnim osećanjima i vedrim mislima

152

obojene celine. Kada su naša nadanja svetla i kada je naše biće obasjano svetlim željama, kada je naš svet ispunjen beskrajnim putevima duž kojih se prostiru same beskonačnosti života, saznanja i putovanja duše, i čitav svet ćemo lako preplavljivati spontanim osmesima i radosnim vibracijama.

Za razliku od kartezijanskog posmatrača koji rezultate svoje percepcije temelji na ideji o sebi kao pasivnom detektoru spoljašnjih impulsa, o procesu posmatranja kao jednostavnom primanju, ali ne i suštinskom odavanju sebe, te o izvodljivosti sticanja objektivne, od posmatračevih suštinskih crta nezavisne slike univerzalnog i za sva bića identičnog sveta, mudri posmatrač zna da se održanjem pažnje na temeljima sopstvenih vrednosti, na jezgru našeg srca, naš svet svesno obasipa čistim zracima Sunca našeg bića, bistrog uma sa svakim našim pogledom. Svuda gde u Prirodi izgleda kao da postoje isključiva primanja ili davanja, uvek opstaju uzajamna, istovremena primanja i davanja, podsećajući nas na prosvetljujući trenutak Diznijeve scene u kojoj super-Šilja uspeva da pronađe izlaz sa planete na kojoj je zatočen nevidljivim zidom kroz uočavanje pravila da s obzirom da nešto na planetu pristiže, nešto mora i odlaziti. Tako je i čitavo naše življenje kao poklon Prirode praćeno neprekidnim pružanjem srca našeg bića njoj, čineći da samo kroz beskrajnu predanost davanju sebe, zaista postajemo ispunjeni. Svaku lepotu bića našeg sveta mi, stoga, ne samo da pogledom uzimamo, već i stvaramo, dajemo, a svest o ovakvoj konstruktivističko-objektivističkoj ravnoteži nas, kroz preplitanja subjektivnih i objektivnih, epistemoloških i ontoloških egzistencijalnih konteksta procesa ko-kreacije dinamičkih prirodnih ambijenata i saznajnih pejzaža, dovodi na put beskrajne raznovrsnosti saznajnih mogućnosti i kvalitativnog beskraja Prirode.

Svaki detalj sveta jeste izvorište beskraja potencijalnih saznanja, usled čega se nezasito traganje, uzimanje, brzo, površno upoznavanje i odbacivanje detalja sveta zamenjuje dubokim i svevrednujućim držanjem malenih kamenčića i misli u sferama naše pažnje, i dopuštanju da se iz njih razviju čudesna drvesa znanja koja će nam pružati blaženi hlad i osvežavajuće plodove, zanimljive predele iz kojih uvek možemo istrčati na osunčane plaže radosnog, potpunog jedinstva uma i Prirode. Otvaranje svetih knjiga na bilo kom mestu i pažljivo probiranje pojedine, izabrane rečenice, stoga, ne bi trebalo da predstavlja sujeverno i odgovornosno-redukujuće zaboravljanje na putokazni, nečujni glas sopstvenog bića, već isijavanje znanja da mudrost počiva ne u alavom zgrtanju, već u nošenju stvari jednu po jednu, u posvećivanju čitavog bića pojedinačnim pogledima, detaljima, izrazima i mislima nas i sveta, te znanju da se posredstvom analogija iz svake misli Prirode, poput nepresušne svilene bube, mogu isplesti u beskonačnost prostirući božanstveni gobleni iskazivanja slave života i Prirode.

Putanje Prirode koje nam sagledane iz tipičnih saznajnih konteksta živih bića izgledaju nerazumljivo i prividno duhovno obesplođujuće, u širim kontekstima, kontekstima celine mogu dobiti smisao čudesnosti, božanstvenosti i zaista »svega na svom mestu«, što i jeste razlog zašto je, sagledavajući mnoštvo kompetitivnih ekosistemskih interakcija, Teodosijus Dobžanski smatrao da »u biologiji ništa nema smisla, osim u svetlu evolucije«162. Na sličan način kao što jedna luda drevnih Zen priča1

vadi »zlatne oči« bića očekujući da će mu one pružiti tajnu viđenja božanstvene svetlosti u svakom deliću Prirode, zaboravljajući da je u kreativnosti tih očiju samo u kontekstu čitavog bića i njegovih celotnih saznajnih dodira sa prirodnom sredinom tajna njihove lepote, dok druga luda misli da ukusnost same soli predstavlja razlog prelaza od bljutave do ukusne hrane sa njenim soljenjem, i savremene ideje o počivanju vrednosti stvari sveta

153

ne u celoti njihovih interakcija sa svetom i saznajnim bićima, već u njima samima, zaboravljajući na holističku, sinergetsku uređenost Prirode, na nužnost neprekidnog obasjavanja crtica doživljavanih sistema sveta svetlošću naše svesti o Putu celine, predstavljaju odraze površnih, uskih i budalastih doživljaja sveta. Međutim, susret sa beskrajnošću i neshvatljivošću celotnog osmišljavajućeg konteksta životnih putanja našeg sveta u kome - za razliku od treće lude koja, žedna dolazeći na obale pitke reke, reši da ne pije njenu vode jer je nikada ne može popiti svu - naša saznajna nezasitost ili rešenost ka očajavajućem odbijanju svakog znanja (jer nikada ne možemo postići okvire potpuno konzistentne finalnosti posmatrajući svet iz jedne malene saznajne perspektive kao što su naše oči) se moraju pretvoriti u uživanja u dodirima sa malenim zrncima mudrosti, radovanjima u držanju sitnih kapljica vode na našim dlanovima, čini put zaista velike etike. Jer, učiniti da malene, plašljive zeke hrabro posrkaju vodu sa našeg dlana, daleko je veći izazov od grandomanskog ispijanja širokih vodoskoka znanja sveta. I sedeći na malim obalama reke sa stavom skromnosti i dovoljnosti, neumorno se zapitkujući za produhovljavajućim smislom mnoštva razočaravajućih i neskladnih događaja i harmonija našeg sveta, vode koje protiču pored nas će nam jednog dana, obogaćujući kontekste naših razmišljanja, doneti divne odgovore koji će nas voditi ka dubokom razumevanju šumećih mora virovitosti i prolaznosti sveta.

Duh svetog, sveopšteg prihvatanja koji krije tajnu svakog vida evolucije života karakteriše se ne u modifikovanju pruženih saznajnih putanja, već u njihovom očuvanju, a preobražavanju saznajnih konteksta u kojima ih doživljavamo i osmišljavamo, sve dok od naizgled upadljivih, prepadajućih i često disharmonizujućih vibracija i melodija ne načinimo harmonične tokove ka moru religioznog jedinstva, uz šumeće slapove mira, blagodeti i prijateljstva. Razlog muzičke revolucije i evolutivnog značaja romantizma u odnosu na klasične i barokne standarde kompozicija se krije u rušenju prezadatih koncepcijskih šablona dotadašnjih kreativnih vodilja putem dozvoljavanja beskrajnog spektra mogućih melodija u okvirima bilo koje harmonijske sheme (kroz mogućnosti modifikovanja harmonijskih konteksta uz održanje harmonijske celovitosti dela), te time i otvaranjem vrata mnoštvu novitetnih muzičkih grana, impresionizma, atonalizma i beskrajno slobodnog, dekompozicijskog muzičkog izražavanja u tokovima budućnosti. Kada naše biće - prosvetljeno znanjem da se u traganju ne za uzbudljivim i ispunjavajućim predelima i prizorima, već kontekstualno-uokviravajućim srcem naših pogleda na svet kriju putevi ka izvorima životne sreće, te da sveti gral, alhemičarsko zlato, kamen mudrosti i temelji Atlantide ne počivaju u crtama »objektivnog« sveta169

nezavisnog od jezgra našeg bića, već u najvećim dubinama mora naših pogleda na svet - poverenjem i vodiljom očuvanja lepote uokviruje putanje našeg sveta, u svakom šumu Prirode ćemo sa temelja naše vere moći da osluškujemo božanske poruke, čineći da svaka travka, cvet i tok reke postanu izvorišta najdubljih poruka, poruka koje nam prenose tajne večnosti postojanja, da uvidimo savršenstvo našeg mesta u celokupnoj Božijoj kreaciji, sveta kakav sada i ovde jedino, zaista jedino može biti.

Sve poruke bića sveta, njihova malena dela, pokreti ruku i šačice ideja, tada se iz kreacija u kojima bismo možda doživeli raznovrsne nedostatke, skoro krećući da izbrišemo ili ispravimo njihove mane, pretvaraju u zavetna mala Sunca horizonata naših molitvi, kreativne putanje za koje se milosko obavezujemo da ćemo ih doveka nositi u srcu, u skrivenim temeljima našeg bića, odakle će oni jednoga dana procvetati u stablima naše dobrote i zadivljenosti, od često naizgled neuglednih, skromnih i nespretnih dela

154

činiti divotne putanje kroz naša kontekstualna, životna oblikovanja njihovih crtica. Jer, i najneuglednije obrise našeg sveta i najsiromašnija dela Prirode možemo preobraziti u virove koji nas vode jezgrovitim spoznajama našeg bića i čitavog kosmičkog uređenja, kroz vredna i mudra modifikovanja naših saznajnih konteksta u smeru svitanja radosti susretanja, poverenja, brižnosti i saznajno-tragalačke opčinjenosti u morima srca našeg bića.

S obzirom da kontekst u kome opstaje interaktivni »sjaj«, celokupno izražajno prostiranje posmatranog sistema definiše njegove površne i suštinske kvalitete, identični izražaji i ideali se u jednim kontekstima mogu pokazati divnim i harmonizujućim, a u drugim okolnostima neplodnim i neskladnim. Pažljivo osluškivanje i upoznavanje konteksta u kome opstaju naše biće i naši izražaji, intuitivna, budna predanost traganju za putevima saznajnog i delatnog prostiranja našeg bića u skladnosti sa prirodnom celinom, za uvek novitetnim izražajima i putevima vezenja naših ideja i saznajnih koncepata (jer kontekst prirodne celine, krećući se evolutivnim tokom, neprekidno postaje novi i bogatiji), zajedno sa neosuđivanjem i svepraštanjem koji izranjaju iz znanja da nepoznavanjem celokupnog saznajnog konteksta bića u sklopu njihove istorije doživljaja sveta, nikada ne možemo znati u kolikoj meri su zaista harmonizujuće ili disharmonizujuće njihove tvrdnje, izbori i dejstva u veličanstvenoj igri susretanja, prožimanja i granajućeg oplođavanja polariteta Prirode, rascvetavaju se, stoga, sa mudrih saznajnih osnova našeg bića. Ideali sveprihvatanja, neosuđivanja, doživljavanja svakog dejstva Prirode, bez obzira na koju stranu klackalice srednjih Puteva života ono stalo, kao dela Puta Prirode, rađaju se, između ostalog, iz stava o kontekstualnom definisanju kvaliteta, ukazujući nam i na nerazlučivu isprepletenost i uzajamnost potenciranja svih etičkih putokaza koji se iscrtavaju u saznajnom dodiru sa ovom knjigom.

S obzirom da su elektronski oblaci atomskih i molekulskih entiteta Prirode budno osetljivi na najsuptilnije promene u njihovoj neposrednoj sredini, da bi se odigrala bilo koja hemijska reakcija u Prirodi nije dovoljan jednostavan susret dveju interagujućih entiteta, već čitavo njihovo fizički-kontekstualno okruženje mora pružiti podršku njenom povoljnom izvođenju144. Slično tome, i da bi se susret dveju bića Kosmosa pretvorio u divne, plodonosne, uzajamno kreativno pobuđujuće dodire, neophodno je ne samo da se grube i očigledne, fizičke crte bića poklapajuće usaglase, već i da dođe do rađanja nevidljivih i neprimetnih zvezdanih iskrica pri preseku nesagledivo daleko prostirućih saznajnih i životnih kontekstualnih crta bića u dodiru, da se talasi duhovnih Sunaca bića u njihovim uzajamnim preplitanjima pretvore u harmonični dlano-preklapajući svetlosni ples koji čudesnom muzikom nebeske tihoće osvetljava mora tamnih kosmičkih prostranstava. Ne zaslepljeno i opčinjeno utonjavanje u oči drugih bića, zaboravljajući na budno osluškivanje muzike sopstvenog bića i prisebno prostiranje plodova njene kreativnosti čitavom svetu, već održavanje ravnoteže Puta kroz koju svestrano pružamo duh našeg bića čitavom svetu, stoga, krije tajnu rađanja divnih, zadivljenih pogleda u kojima se susreću uviđena lepota u malim detaljima našeg sveta i očima bližnjih bića sa naslućenom lepotom čitavih zvezdanih i planetarnih kosmičkih orbita, odslikavajući u našim istovremeno duhovno smirenim i radosno euforičnim očima zvezdano mirna, ali i svetlucavo uzbuđena, graciozna plutanja nebeskom podlogom njenih mora.

Znajući da Put Prirode, u beskraj protežuća i nikada u potpunosti ne spoznatljiva sfera večnosti definiše značaj i lepotu svih, i naizgled beskrajno malih i beznačajnih bića, plodova njihovog truda i prirodnih detalja, naše tužne zamišljenosti nad malenošću,

155

prolaznošću i protraćivanju životnosti se mogu pretvoriti u radosne ozarenosti svesti da sve, zaista sve prati Put Prirode, te da ne samo, poput džez improvizacije, svaki niz padova, neskladnosti i nekreativnosti uvek možemo narednim sekvencama preobraziti u beskrajno smislene detalje, već i da uokviravanje tužnih, nesrećnih i zabrinutih putanja i predela sveta u beskrajno srećne i razdragane, anđeoski vesele celine, čini svet daleko veličanstvenijim u poređenju sa neprekidnom, kontinualnom blagošću i mirom koji bi prožimali svet. I kada spoznamo Tajnu kontekstualnog preslikavanja čudesnog Puta Prirode u lepoti beskrajno malenih detalja sveta, kada naučimo da u brazdama naših dlanova, kora šumskih stabala, duboko poštujućih, poglavičjih čela ili linija oblaka vidimo zapisane najdivnije putokaze duhovnog uspinjanja našeg bića i celotnog sveta, znajmo da naše biće sa svakim trenutkom življenja, sa svakom našom svetlom mišlju ostavlja večne kosmičke tragove, tragove koji mogu biti bilo vodilje ka ponorima u trenucima naših razjarenosti i nerazumnih destruktivnosti ili anđeoski zamasi krilima, nevidljivi duhovni čuvari bićima koje obasipamo milujućim talasima naše brižnosti, pažnje i ljubavi. Poput zeke Banija, i kada nas više ne bude, ostaćemo da postojimo u svakom šumu vetra, u svakoj šari Sunčeve duge, u svakom rađanju Sunca i svakoj miloskoj suzi koja kaplje sa obraza divnih kosmičkih bića, bića koja pronalaze svete ravnoteže Puta, istovremeno radosnih postajanja Jednog sa čitavom Prirodom i svakim njenim bićem, isijavanja svetlih zaveta predanosti Božijem Putu beskrajnog davanja sebe sa jedne strane, i tužnih saživljenosti nad ljudskim sudbinama, nad usamljenostima, udaljenostima i rastajanjima koje tihom lepotom večnosti obavijaju sve životne poklone. Cela Priroda u svakom njenom deliću će nastaviti da priča naše priče, da odzvanja melodijama našeg srca, žubori i šapuće božanske poruke i tiho pokazuje (budnim očima srca prepoznatljive) puteve spasenja bićima sveta; jer naš duhovni put jeste pronalaženje nas u svim delićima sveta i čitavog sveta u nama, postajanje našeg bića čitavim svetom, širenje naših saznajnih horizonata poput zraka Sunca koji blistavo prosvetljavaju tamna prostranstva Kosmosa, postajanja od male, prolazne i hirovite reke čitavo more, mirno, sveprihvatajuće, ali i duboko prisebno, samo-osluškujuće i biserno odgovorno, dok kraj našeg bića jeste istovremeno utonjavanje u naše božansko jezgro, izvor našeg postojanja, kao i postajanje čitavog sveta, celotne Prirode.

Doživljavanje našeg postojanja, čitavog našeg bića i svakog detalja našeg sveta u kontekstu večnosti, beskrajnog ispoljavanja Božijeg Puta Prirode, pretvara sva naša očajavanja nad prolaznošću dragih putanja sveta, doživljenih kroz kontekst naše utvrđenosti u trenutku sadašnjosti i inertnom plutanju doživljajima neposrednih saznajnih putanja, u nepregledne radosti nad beskonačnim procesom evolucije kosmičkog poretka, rađanja sve bogatijih i uzvišenijih pogleda na svet, zaljubljenih dodira, saosećajnih obgrljenosti i mirotvornih molitvi. Predanost doživljaju beskraja božanskih poruka Prirode u svakom trenu postojanja, sada i ovde, potpuna uživljenost u najsitnije deliće putanja Prirode sa jedne, i širenje konteksta njihovog doživljaja do ivica same večnosti, beskrajno prostiruće raznovrsnosti eksplicitovanja božanske suštine sa druge strane, čini put mudrosti o kome priča čitava ova knjiga. I na tom putu znajmo i da svaka naša kategorizacija, sagledana kroz durbin beskrajnog potencijala mogućih konteksta njenog izražavanja i razumevanja, predstavlja u podjednakoj meri uzvišujuće, idejno prosvetljujuće i unapređujuće, kao i degradirajuće, prozaično i obezvređujuće razgraničavanje, usled čega pažljivo osluškivanje kako temelja naših najdubljih težnji, tako i celokupnog, beskonačnog i nepojmljivog nebeskog konteksta koji se nadvija nad

156

nama, prisebno odabiranje »pravoga trenutka«, čini put dolaženja do mudrih, pravovremenih i evolutivno prosvetljujućih zapažanja i izražaja našeg celotnog bića.

Sagledavanje najraznovrsnijih životnih putanja i harmonija u kontekstu evolutivne bajke Kosmosa, neprekidnog toka iscrtavanja sve čudesnijih i bogatijih linija životnosti i saznanja, preobražava naše tužne zabrinutosti nad životnim prolaznostima - sagledanim u uskim kontekstima individualnih egzistencija - u radosne i verom u božanska odredišta Puta Prirode prožeta upoznavanja čudesnih tragova života. Mnoštvo evolutivnih faktora33

se susreće u svakom predelu života, čineći da se u kontekstu blagodetne evolucije ne mogu sa potpunom pouzdanošću razlučiti »povoljni« od »nepovoljnih« uticaja. Hrišćanski kvaliteti vere, nadanja i ljubavi, stoga, stupaju na mesto prepotentnih apsolutizama i perfekcionističkih sigurnosti, obasjavajući čitav naš svet novim evolutivnim koracima. A prilikom utabavanja staza za buduće stope čovečnosti, znajmo da ne samo da svaki put istraživanja i otkrivanja vodi (usled ko-kreativne prirode svakog saznajnog sveta) istovremeno u srce našeg bića i Boga – usled čega savremene naučne potrage za vanzemaljskom inteligencijom čine delimične odraze drevnih ljudskih potreba za religijskim utočištem143, dok nanotehnološki i genetsko-inženjerski ideali ostvarenja potencijalno svekreirajućih nanobota vode ka spoznaji upravo naših bića kao savršenih nanotehnoloških i genetskih »mašina« u datom trenutku zemaljske evolucije184 -, već da i svrha čudesnog puta prirodne evolucije mora zauvek ostati prelivana talasima mora vere (nasuprot aktuelnim naučnim prikazima puta evolucije u okviru kojih se, između ostalog, uprkos prividnog negiranja teleološkog elementa, koristi pojam »pogrešne« replikacije koji implicira prethodno postuliranu svrhu opisivanog procesa, neprimetno ugrožavajući potencijal rađanja čudesnih, samostalnih spoznaja tananih koraka evolucije)57 i radosnog držanja palčeva, poput naše brižne predanosti rastu svakog prirodnog sistema, brižnosti koja čini temelj rascvetavanja svakog znanja, svake hrabrosti, snage i veličanstvenosti postojanja. »Nisam došao zbog umnih i načitanih, da im potvrdim umnost i znanje; došao sam zbog onih koji umiru od žeđi...Na tvom tabanu je ucrtana mapa tvoga kretanja, ali nauči se da je ne čitaš i ne prevodiš na svoj jezik...Igraj je ne pitajući što znače boje i lepršaji, igraj je uživajući u svom neznanju...Leptiru, dokle ćeš sanjati svoj let? Koliki sad cvjetovi, kolike livade sanjaju tebe, a ti na predivu svoje kukuljice rišeš njihovu sanjariju...Ah, ti razmišljaš o meti, o točnosti i promašaju pogotka...Ne rekoh li ti da je tvoj cilj gađanje«90,91, podseća nas Vesna Krmpotić na lepotu uzdržanosti od preslikavanja antropocentričnih metafora prirodnog reda na beskrajnu lepotu zvezdanog mnoštva, te na prihvatanje Puta Prirode u kome počiva suštinska lepota celotnog postojanja, vađenje čitavih vedara vode života iz bunara našeg duha i zalivanje žednih bića sveta njihovom dragocenošću. Međutim, u ravnoteži intelektualnih konceptualizacija – iscrtavanih na platnu nebeski čistog uma meditativnog jedinstva uma i Prirode, nepoistovećenosti naših predstava sa crtama beskrajno bogate stvarnosti, nepokušavanja ubacivanja čitavog mora sveta u male boce naših misaonih shema i preslikavanja beskrajno bogate teritorije u mape na našim dlanovima – i intuitivni budne vere otvaraju se blještava polja sjajne krasote crtica evolucije budućnosti.

Kada umesto doživljaja sveta iz perspektive kapi vode koja neprekidno, transformišući sebe, plovi ka novim predelima i svom utapanju u okean, doživimo lepotu sveta iz perspektive nepreglednog mora, čitavog veličanstvenog sveta, zvezdanih rojeva večne evolucije, rađanja sve čudesnijih ogledanja božanske Prirode i toplih, molitvenih očiju Ljubavi njenih bića, i sve naše tužne zabrinutosti nad životnim prolaznostima,

157

evolutivnim plesom rađanja i umiranja, trenutaka molitvene čistote i koprenastih nejasnoća, suza radosnica i suza žalosnica, sjedinjenih u svakoj svetoj kiši na našim obrazima, kiši koja čisti nebesa našeg uma, rađajući čudesne duge božanske vere u našim srcima, preobražavaju se u prosvetljenu svest koja vidi sebe u svakom deliću Prirode, svest mora od koje više ništa ne odmiče, već u koju se sve sliva, sve prilazi i nalazi blaženo utočište130. Umesto paničnog držanja za stabljike trenutaka sadašnjosti, neprekidno slivanih u nove životne tokove, nove trenutke istorije Kosmosa, sa proširenjem našeg konteksta doživljaja sveta ka postajanju čitave Prirode, rađa se sjajna svest koja - poput ideala svetog života koji se rađa u suzama, a završava sa blaženim, prosvetljenim i večno osunčanim osmesima75 – ispraća predele iza nas sa veselom vedrinom i svetim osmesima, a novima se okreće sa blaženom, molitvenom suzom na ivicama oka90, znajući da se na temeljima našeg doživljaja sveta kriju tajne istinske mudrosti i prosvetljenosti, te da slično kao što površinske struje i valovi okeana ne uznemiruju njegove biserne dubine, i uzburkani predeli životnosti ne mogu poremetiti mir kojim odzvanja srce svetog bića, šaljući tihe i neprimetne talase dobrote i ljubavi širom kosmičkih prostranstava.

O srednjem Putu

»Koji je zvuk pljeska jedne ruke?« Zen koan

»Koji je zvuk pljeska jedne ruke?«, pita nas drevni Zen koan. »Ništa« može biti naš odgovor, jer ne samo da u svetu naše percepcije ne znamo ni za šta što nije granica, dodir dveju samih po sebi neperceptivnih oblasti, već u Prirodi samo optimalni, uravnoteženi izbori predstavljaju održive izbore, čineći da naše zaista plodonosno kretanje uvek podseća na put akrobate na žici, duž koga neprekidno moramo balansirati naizgled kontrastna i uzajamno suprotstavljena, ali zapravo komplementarna dejstva, u svrhu našeg kretanja unapred i donošenja svetiljke mira i znanja novo-otkrivenim predelima sveta. Uvek moramo biti svesni da ne maksimiziranje i minimiziranje (jer nigde se u živom svetu logika »što više, to bolje« ne pokazuje održivom), pozitivnost i negativnost, već samo optimalnost i dinamička uravnoteženja predstavljaju etička delovanja i vodilje pronalaženja zaista svestrano i opšte harmonizujućih rešenja problema našeg sveta. Prihvatanje različitih, sukobljenih perspektiva i pronalaženje međusobno kompatibilnih puteva koji vode od njih, puteva koji čine jedinstvo u potpunoj raznovrsnosti ideja, mišljenja, stavova, želja i ponašanja, predstavlja srednji put, put mira, blagodeti i harmonije. Tako, na primer, poput Sunca koje ravnotežom svog unutrašnjeg sagorevanja i pružanja svetlosti bićima Kosmosa, introvertne obujmljenosti i težnje ka beskrajnom i bezuslovnom davanju, stvara svet kakav znamo, i naša dejstva u svetu moraju biti pokrenuta ravnotežom naših misaonih refleksija, meditativnom utopljenošću u jezgro sopstvenog bića i predanošću putanjama davanja, vizijama rasta i blaženog razvoja bića našeg sveta, beskrajnom željom da sve sledi put mira, ljubavi i harmonije.

Dinamički ravnotežno, uzajamno potencirajuće preplitanje:

158

simetričnog savršenstva i wondering nesavršenstva - odslikanog u trenutku Zen priče kada umetnik usavršava prekomerno simetričan i uređeni vrt prosipanjem korpe sa lišćem u vis121;

logičke preciznosti i umetničke inspiracije; razuma i mašte; čojstva (štićenja drugih od sebe) i junaštva (štićenja drugih od drugih); naštimovanosti instrumenata i naštimovanosti muzičara (u jedinstvu uma i

Prirode, u ogledanju svakog detalja Prirode našim bićem, našim mislima); uzbuđujućih klimaksa i umirujućih šumova muzike Kosmosa koju stvaramo; kamenite tvrdoće i morske lelujavosti; čvrste, stresne integrisanosti i plutajuće opuštenosti, Janga i Jina, ravnoteže

kroz koju se manifestuje istovremeno dijamantski odlučna i fluidno nesalomiva svest Puta;

koncentrisanosti pažnje i šarajućoj kontekstualnosti; razmišljajućeg, maštovitog hipotetisanja i praktičnog, rukatog

eksperimentisanja; površnog praćenja talasa pejzaža našeg iskustva i filosofskog pronicanja u

suštinski značaj njihovog porekla; osećaja odgovornosti (te i njemu direktno srazmernog nivoa osmišljenosti

sveta našeg iskustva), razvijenog kroz koncentrisano osluškivanje muzike i tišine sopstvenog bića, i divotnog saosećajnog i saživljavajućeg ujedinjavanja, pravljenja od dva jedan (Toma 106) u pogledima na bližnja bića, Boga, svaki detalj Prirode i celotno postojanje;

poetične inspirativnosti, tihog pozivanja na zavet slušatelja i čitaoca na Božiji Put, i racionalnih informacija, u našim delima koja idu tragom »igre staklenih perli«65;

platonovske transcendentalnosti, predanosti svetu beyond, i sokratovske skromnosti u dodiru sa svakim vidom metafizičkih misli i tvrdnji;

sofističkog prihvatanja relativnosti ljudskih iskustava i savršenih ideja u datim trenucima, prihvatanje znanja da svako ima svoju misiju u svetu sa jedne, i sokratovsko-platonovskog verovanja u postojanje izvorne Dobrote koja spava u svakome od nas i čijim pažljivim osluškivanjem se nahodimo ka savršenim, božanskim putevima, sa druge strane;

materijalizma i spiritualnosti kroz uviđanje svakog delića materije kao odraza naše duše;

stabilizujućih težnji ka očuvanju i spasenju, i kreativnog pružanja ka evolutivnim promenama;

vere u jezgra religijskih i duboko-etičkih pogleda na svet i tragalačkog zanosa, predanosti radoznalom otkrivanju njihovih alternativa;

parmenidovske vere u večnost postojanja bića i heraklitovskog prihvatanja neprekidnih promena i postajanja, odnosno anaksimanderovskog uviđanja božanske večnosti u životnim prolaznostima;

epikurejske tihoće, samodovoljnosti, povučenog održanja mirnog mora i stoičke, misionarske angažovanosti u svetu za dobrobit života;

159

svetosavske ravnoteže aktivne angažovanosti (rada neophodnog za blagostanje našeg bića) i povučene kontemplativnosti54 (trenutaka zamišljenosti i meditacije);

intimnosti sa jedne, i pružanja osećanja poverenja i spremnosti za pomoć u našim društvenim odnosima sa druge strane;

osećanja povezanosti sa svim delićima našeg sveta i duhovne nevezanosti, neprijanjanja za plodove našeg rada, znanja da sve što postoji jeste san naše duše;

adaptivnosti, tihog i umiljatog utapanja u crte naše neposredne, društvene, ekosistemske sredine prilikom svake naše interakcije sa sredinom sa jedne, i kreativnog, evolutivnog probijanja normi i običaja ponašanja sa druge strane;

svesti o istovremenom sveopštem uzimanju i davanju u svakom trenutku življenja (jer je u osnovi naše biološke, termodinamički neravnotežne, homeoretske prirode neophodnost neprekidnog opstajanja u fluksu energije i/ili informacija, neprestanog uzimanja čari Prirode i davanja sebe svetu), o »uzimanju« lepih crta sveta i hranjenja našeg bića sa njima, ali i predavanju Sunčevih talasa i ptica koje neprekidno uzleću iz našeg srca i na svojim krilima nose naše najdublje težnje pri datom posmatranju i interpretiranju ka svetu, usled čega čitanjem mudrih knjiga ne samo da primamo duhovnu hranu, već je i našim dubokim interpretacijama odajemo, čineći da knjiga predstavlja još snažniji i velelepniji orijentir drugim bićima;

Dučićeve »radosti u Kosmosu«, nevezane, opšte ljubavi odslikane uzvišenom, nepometljivom svetlošću mira ozarenom pticom Mundaka Upanišade i Isusovim rečima da »neprijatelji čovekovi su njegovi domaći...I svaki koji ostavi kuće, ili braću, ili sestre, ili oca, ili majku, ili ženu, ili decu, ili njive radi moga imena, primiće stostruko i naslediće život večni« (Matej 10:36...19:29), sa jedne, i »sreće među ljudima«, predane, saživljavajuće poistovećenosti sa malenim, bližnjim bićima našeg sveta, posvećenosti negovanju mikrokosmosa bliskih i neposrednih, ljubavlju obasjanih relacija našeg bića sa svetom - prožetom znanjem da »ko je veran u najmanjem – veran je u velikom, a ko je neispravan u najmanjem – neispravan je i u velikom« (Luka 16:9) - sa sve ushićujućim usponima i razočaravajućim padovima životne ptice Mundaka Upanišade, sa druge strane; tj. dubokog znanja da je čovek sam sebi najveća tajna, sveprožimajućeg znanja koje čini da pronalazimo povode beskrajnog traganja i izčuđivanja, kao i trenutke potpunih ispunjenosti u tihim, naizgled usamljenim prirodnim ambijentima i zadivljujućim tajnama sopstvenih pogleda na svet, sa jedne, i ispunjenosti lepotom sveta, probuđenom našom temeljnom orijentisanošću ka davanju, ka pružanju topline i blagodeti svim bićima našeg sveta;

svesti da se sveta traganja karakterišu dodirima sa kako implicitnim morem sopstvenog bića, sa temeljnim tajnama naših pogleda na svet, tako i nepreglednim skrivenim dubinama mora božanstvene Prirode, ontološkim tajnama i večno preispitujućim misijima naših postojanja;

tehnike i improvizacije, prisebne primene naučenih komandi, dodira koje spontano izvodimo sa jedne, i prisebne sposobnosti učenja, osluškivanja

160

tananih odgovora našeg sveta na naša fina dejstva sa druge strane, prilikom svakog muzičkog izvođenja, društvenog izražavanja i trenutka življenja;

kontemplativnog pronalaženja etičkih zvezda-vodilja odnosa naših bića sa svetom i meditativnog pronicanja u dubine mora naših težnji i htenja, osvetljavanja ovih duhovnih zvezda sa jedne, i primene ovih etičkih normi u našim odnosima sa drugim bićima i čitavim svetom sa druge strane, tj. uravnoteženosti razmišljanja i predanog delanja, traganja za blagom duha u jezgru našeg bića i njegovog iznošenja na površinu sveta i bezuslovnom davanju, jer »ne mislite da sam došao da razrešim zakon i proroke; nisam došao da razrešim nego da ispunim...Ko dakle razreši jednu od ovih najmanjih zapovesti i nauči tako ljude, najmanji će se nazvati u carstvu nebeskom; a ko izvrši i nauči, taj će se velik nazvati u carstvu nebeskom. Jer vam kažem: ako vaša pravednost ne bude mnogo viša od pravednosti književnika i fariseja, nećete ući u carstvo nebesko...Sve dakle što vam kažu (književnici i fariseji, prim.a.) činite i držite, ali po delima njihovim ne činite; jer govore, a ne čine« (Matej 5:17...5:19-20...Matej 23:3);

otkrivanja novih zemalja, novih puteva rezonovanja i novih putokaza življenja sa jedne i njihovog plodnog kultivisanja, pragmatične primene;

viđenja i delanja; rada i meditacije, delanja i molitvenog održanja naše pažnje na svetlim

željama da naša dela zaista »urode plodom«, da zaista učine svet boljim; voljne orijentacije i spontane inspiracije, odlučnih težnji i mirnog udisanja

božanskog duha, aktivne evolucijske usmerenosti i stapanja sa prirodnim osnovama našeg bića;

utabavanja staza sveta i oranja njegovih zemljišta, stabilisanja i učvršćivanja naših ideja o svetu i fleksibilnog prihvatanja najrazličitijih kreativnih upside-down stavova koji temeljito pretresajući naša shvatanja o svetu, čine korenite osnove našeg uma rastresito plodonosnim;

kultivisanja tla uma putanjama znanja i pažljivog očuvanja nedirnutih prirodnih površina, uzvišenih, metafizičkih planinskih vrhova, predela spontanosti i ne-znanja;

integrisane sjajnosti i čvrstine jednog dijamanta, ali sa koga se sa suznom tugom slivaju neprihvaćene kapljice kiše, i fleksibilne prijemčivosti rastresite zemlje koja svojom velikom aktivnom površinom prihvata kapi vode i pretvara u plodonosne osnove;

specijalizacije, predanosti praćenju i finom doterivanju pojedinačnih, malenih i često nezapaženih grana našeg i ljudskog stabla znanja sa jedne, i generalizacije, posvećenosti iscrtavanju što širih i sveobuhvatnijih i suštinski raznolikijih konteksta, celotnih stabala znanja i prirodnih okruženja u kojima ove specijalne grane opstaju sa druge strane (jer cvetanje komunikacija u uslovima umerene specijalizacijske uređenosti istraživačkih organizacija se pokazalo kao ključ podsticanja razvoja suštinskih naučnih otkrića69), kako ne bismo prekomernom specijalizacijom potonuli u vode slepog, neodgovornog nahođenja naših istraživanja i postali poput ničeovskih »inverznih bogalja«116

- ili slika krahovitih ekonomskih sistema zasnovanih ne na ideji celovitog temeljnog progresa, već unisektorske, tipske proizvodnje i/ili izvoza (najčešće

161

na bazi samo jednog tipa resursa kojim data sredina obiluje)161 -, niti se pretvorili u neplodne svaštare, već svestrano upalili sve čakraste lampe našeg bića i saznajnog pružanja prema svetu, plivajuće na površini radoznalo pratili ostrvske pejzaže u sistemskom, analogijskom i opštem upoznavanju sveta, ali i bili spremni da u pravim trenucima zaronimo duboko u pojedine grane razmišljanja i kroz njih procvetamo čudesne misli, izronimo divne bisere ljudskih saznanja;

periodične, potencijalne predvidljivosti i prividno nasumične tajnovitosti kreativnih hvatova koji u ravnoteži Jang crta hrabrosti, odlučnosti i snage i Jin

crta milostivosti, gracioznosti i blage lepote, aktivnog »prvog koraka« i pasivnog, predano osluškujućeg praćenja Puta Prirode, mačeve, kičice, trzalice i druge dlanove našeg sveta drže poput belih golubova, ni previše jako i grubo da ih povrede, niti previše labavo i mekano da oni odlete, uvek usaglašavajući naše blage pokrete sa golubljim odgovorima i težnjama, znajući da ih, na kraju, uvek moramo pustiti da odlete ka svojim putevima, neshvatljivim našoj ljudskosti, ali obasutih poverenjem u njihov sklad sa putevima Božijim;

pažljivog očuvanja pažnje na cikličnim nizovima uzroka i efekata koji se pružaju na relacijama između naših saznajnih i etičkih korena, cvetova naših prosvetljujućih idejnih izražaja i plodova naše kreativnosti, plodova koji posipaju naša tla novim semenima koja obogaćuju korenite putanje našeg razmišljanja i doživljaja sveta sa jedne, i spontane otvorenosti na prilive uticaja Prirode i njenih bića, neprekidne spremnosti na promene sa svakim trenom življenja sa druge strane, oličene, respektivno, u autopoietičkoj, uzročnoj zatvorenosti i iterativnoj organizaciji individualnih životnih sistema106 (bilo da su to ćelije, ljudska bića ili Gaja) sa jedne, i kontinualnoj termodinamičkoj otvorenosti13, neprekidnom protoku informacija kroz naše, poput disipativnih virova, uređene životne strukture;

čvrste utemeljenosti na božanskom verom uobličenim, duboko-etičkim stavovima i idejama, i prepuštanja promenama i stalnim, fleksibilnim modifikovanjima naših stanovišta i izražaja;

predanosti rađanju lepotu u našim srcima i vere u nevidljivu luč duha koja, molitveno udubljeni u želje za preobražavanjem našeg bića u čista Sunca duha, sveisceljujuće rasipa usklađujuće putanje posvuda sa jedne, i predanosti uviđanju jednakih lepota i božanstvenosti u bićima sveta i rađanju saosećajnih želja za njihovim uzvišenjima sa druge strane, čineći ravnotežu Puta u kojoj, za razliku od samo-opsesivnosti ili robovskog, odgovornosnog-tonjenja, počiva čvrsta, nenarušiva biblijska utemeljenost (Luka 6:47-8), fleksibilna jačina koju ni najjače zemaljske poplave ne mogu jezgrovito poremetiti;

neprekidnog samo-izvornog rađanja topline, ljubavi i duhovnih dragulja životnosti, i njihovog neprekidnog davanja bićima sveta – proizilazeći, takođe, iz istovremene autopoietičnosti i termodinamičke otvorenosti svakog bića Kosmosa -, čineći da prevladamo naše plašljivosti i slabo-voljnosti koje čine da mlaka muzika, ograničena na male plafone amplituda naših kreativnih, odlučnih intenzifikacija i meditativnih, dubinskih relaksacija, postane poput čudesnih, ka nepreglednim visinama uzdižućih i duboko, ka morsko-bisernim

162

dubinama naše duše utonjavajućih, kreativnih putovanja našeg bića u čijim naizmeničnostima se rađaju divne harmonije koje ka nebesima prinose zemaljske lepote, čineći da se i transcendentalni, večni anđeoski umovi ljubomorno zagledaju u veličanstvenosti prolaznih životnosti129, dok sa nebeskih čistota jezgra našeg bića na zemaljske predele donose lotosovske bistrine našeg intelekta i duhovne sjajnosti naših osećanja;

uronjenosti u epistemološke osnove naših temeljnih osećanja i težnji - koje kriju tajnu istinskih blagodeti našeg življenja, te svakog našeg i najmanjeg dejstva - i vrednosnih predrasuda našeg doživljaja sveta sa jedne, i ontološke osnove naših saznajnih pružanja ka linijama horizonata prostiranja našeg bića i upoznavanja celotnog sveta sa druge strane, čineći da radoznalo okrenuti čudesima sveta obogaćujemo riznice našeg duha, te da dotačinjanjem temelja našeg vrednosnog iscrtavanja sveta blagomerno i večno održivo koračamo tananim visoravnima našeg bića i sveta, otvarajući perspektive na nove i sve veličanstvenije prizore ostvarenja kosmičkih potencijala (jer, s obzirom da čitav naš svet predstavlja odsjaje ko-kreativnih dodira jezgra našeg bića i božanske Prirode, čitav naš svet smo i mi i Bog kao Jedno, dok se naizgled nedostižni horizonti našeg sveta i našeg življenja direktno spoznaju ne zaslepljenim jurenjem za njima kroz nepregledna prostranstva sveta, već mirnim i predanim silaženjem do saznajnih i egzistencijalno izvornih temelja našeg bića);

polja neznanja kako u našim pogledima ka zvezdanim prostranstvima unapred i ka našem radosnom odvijanju životnog plesa čije vihoraste brazde ostavljamo iza nas – respektivno oličenih u anegdotama u kojima upitani za svrhe izgradnje enormnog teleskopa98 i izvedenog plesa, Edvin Habl i Artur Edington, slično kao i Isadora Dankan, odgovaraju da »kada bismo to mogli da znamo, ne bismo ga gradili/otplesali« - sa jedne, i svetlih, osunčanih horizonata naših vizija i nadanja, divnih zvezdanih želja ka kojima se odlučno pružaju naši životni koraci, pedantno uređenih ostrvaca našeg znanja i sjajnih logičkih veza naših mudrih preispitivanja sa druge strane;

buđenja isusovskog mira (Jovan 14:27), blagosti sveprihvatanja, krotkosti i tihoće, graciozno povijenog vrata naše predanosti, uronjenog u tiha zvona našeg srca sa jedne, i isusovske vatre (Luka 12:49), revnosnog plamena našeg srca, gorućih želja za prosvetljenjem pogleda na svet bližnjih bića i herojskim, požrtvovanim pomaganjem duhovno zalutalim bićima sveta, srčanom isprsenošću i otvaranjem brana isceljujućih tokova našeg srca, svedajućim obasipanjem lekovitim rekama našeg bića sva bližnja stvorenja utonula u saznajne lavirinte i životne nevolje sa druge strane;

iskonske tuge, oličene u kapanju suza sa bogorodičjih obraza, brižno predanih voljenim bićima koje drže na dlanu i o čijem rastu se staraju sa jedne, i kosmičke radosti, ushićenosti nad treperavim plesom zvezdanih dragulja u poljima večnosti, nepreglednih svetova postojanja, beskrajno prostirućeg razvijanja staza otkrovenja Božije suštine sveopšteg postojanja sa druge strane170;

konstruktivističkog ideala neizvodljivosti spoznaje sveta viđenog očima drugih bića i tajanstvene, intuitivne spoznaje najdubljih osećanja bližnjih

163

stvorenja, oličene u Tao dijalogu dveju monaha o mogućnosti otkrića zadovoljstva koprcajućih ribica na osnovu pažljivog osluškivanja sopstvenih osećanja155;

promena, oličenih u dinamičnoj uređenosti neponovljive i jedinstvene Prirode u svakom njenom trenutku sa jedne, i skrovitog, tajnovitog očuvanja večnih istina, važećih za sva doba i sva bića sveta sa druge strane u izgradnji svakog našeg stava, ideje i epistemološke celine, poput usamljenog šumskog drveta čija se materija i putanje organizacije nalaze u stanjima stalnih promena, dok njegova nevidljiva, temeljita uređenost ostaje neprekinuta, te ljudskog razmišljanja pri kome se i prividno jednake ideje i zaključci uvek rađaju novim i neponovljivim misaonim putanjama, ili šumovitog toka reke koju čine uvek novi molekuli, iako ona zauvek zadržava svoju celovitu esenciju;

...čini put duboke etike koju pokušava da iscrta ova knjiga.Postizanje dinamičke ravnoteže između racionalne, konceptualizujuće i

planirajuće svesti i svesti Puta, čiste i budne, meditativne utopljenosti u trenutak sadašnjosti, predstavlja jedan od najosetljivijih i najbitnijih izazova na putu savremenog srećnog življenja. Jer, naime, dok bi nas prekomerna uronjenost u praćenje niti mreža naših idejnih koncepata vodila ka bezizlaznom i vrišteće paničnom lutanju logičkim lavirintima našeg uma (sa, naravno, zavaravajućom idejom ne ka življenju čitavim našim bićem svake misterije na putu našeg življenja, već ka njihovom finalnom, za sva vremena misaonom rešavanju95), utonjenost u »sada i ovde« uz potpuno eliminisanje ljudskosti, pragmatičnosti i lelujajuće lepote koje nose naše vizionarske, misaono-reflektivne sposobnosti, dovela bi do animalnog, »što na drumu, to na umu« siromašnog i daleko od spiritualno svetlog susretanja sa bićima našeg sveta, čineći da se možda tužno upitamo: »(Savladaj prostor i sve što će ostati je Ovde. Savladaj vreme i sve što će ostati je Sada.) Pa, dobro, možda ćemo se, ipak, ponekada susretati na tom putu između Sada i Ovde«5. Samo prihvatanjem i usklađivanjem - na temeljima plemenitih dubokih težnji i božanstvenih pitanja - svih elemenata našeg ljudskog doživljaja sveta, našeg ne bludnog i inertnog, već duboko osmišljenog i svrsishodnog, ka drugima pružajućeg misaonog konceptualizovanja sa jedne, i budnog boravljenja u trenutku sadašnjosti, osluškivanja i predanosti egzistencijalnom jezgru našeg bića sa druge strane, vodi nas ka postajanju anđeoskih bića, ka zadivljujućim duhovnim susretima sa svakim bićem sveta i čitavom Prirodom, sada i ovde i duž čitave večnosti postojanja.

Ni samo budnost - moć »orlovskog oka« da interaktivno očitava i najsitnije putanje i razlike našeg sveta - niti samo sanjivost, maštanje i apstraktno modelovanje povratnih efekata naših tananih dejstava i misli upućenih svetu, ne predstavljaju put harmonije, već negovanje budne sanjivosti, spleta ovih dveju, perceptivnih i apstraktnih pristupa upoznavanju življenja. Jer, dok sama oštrina vida i visprenost praćenja perceptivnih linija i razlika našeg sveta, neuravnotežena sa mudro semantičkim pronicanjem »kroz redove« u njihova suštinska značenja i nevidljive poruke, čini put ka gubljenju objedinjujuće, celovite smislenosti i kreativne intuicije na poljima naših saznanja i celokupnog doživljaja sveta (čineći da »oštar vid može biti opasnost za oko, oštar sluh može biti opasnost za uho, a sticanje misli može biti opasnost za um«28, kao što je pisao ČuangCe), totalna meditativna utopljenost, zanemarivanje »stabala« na račun doživljaja »šume«, bisera, riba, korala i beskraja suptilnih životnih putanja na račun doživljaja »mora«, rezultuje u mesečarskom plutanju našim svetom duž koga se

164

zanemaruju znakovi mnogih divnih poruka Prirode koji beskrajno obogaćujuće prožimaju svaki kutak i kamenčić Kosmosa. Preplitanje šaranja granicama našeg sveta i mudrog pronicanja kroz ove pukotine, očigledne linije i informacije sveta u sveprožimajuće i sveprisutno more naših težnji, osećanja i božanske lepote, ravnoteža bistrog praćenja crtica simbola i znakova sveta i semantičkog očitavanja »znakova vremena« i svesrdnog upijanja poruka Prirode, stoga jeste put hitro radosne i mirno blažene, dečije duboke mudrosti.

Ni samo sanjanje i mikrokosmičko konceptualizovanje, niti samo inertno, plutajuće življenje nisu put mudrosti, već uzajamno podstičuće razmišljanje i idealizovanje sa življenjem naših snova, uz sve uspone i padove, poput životne upanišadske ptice, jesu put učenja ujedinjavanja suštine našeg bića, naših najdubljih težnji sa uređenošću prirodnih promena našeg sveta. Jer, dok samo hirovito i impulsivno življenje čini da se vedri i zvonki glasići sirena i skakućućih riba koji okružuju naš ploveći brod i šapuću nam duboke tajne postojanja, pretvore u tiho, limboidno more na kome umesto dobronamernog zastajkivanja i mahanja naših putokaznih ideja, one transparentno klize kolosecima našeg uma, toneći u nepovrat, prekomerne refleksije nas čine ukočenima i zamrznutima pod pritiskom sopstvenog maštovitog umnožavanja mogućih opcija ponašanja. Iako nas naši »polu-planovi« čine nesigurnima164 – za razliku od bilo neprijemčivog i robotizovanog, potpunog planiranja i vizioniranja naše budućnosti, ili neudubljujućeg stava bića, bića koje bez meditativnog održavanja pažnje na temeljima svojih težnji i srca, potpuno prepušteno pluta čulnim vodama Prirode -, znajmo da se upravo u putevima najvećih nesigurnosti otvaraju vrata najdrastičnijim progresima. Budno sanjanje, razmišljanje na osnovama naših predanih, dubokih želja za oplemenjivanjem sveta, jeste istinski plodni put našeg i opšteg razvoja, put na kojem pronicanjem u prirodne veze koje u neraskidivu celinu povezuju sve detalje našeg sveta, prodiremo u suštinu našeg bića, i obrnuto, udubljivanje u naše najdublje etičke težnje pri svim, i naizgled najmanje značajnim postupcima, vodi nas ka mudrom pronicanju kroz očigledne linije i veze sveta do njihovih dubokih značenja i putokaza. »Ako čovek razmišlja o vezama među njegovim prirodnim življenjem, ako pazi na osećaje koji ga obuzimaju pri posmatranju prirodnih predmeta i predstava, kada se šeta šumama, poljima, kada hoda dolinama, kada se penje po gorama, nalazi puno niti koje vezuju njegovo srce za osetljivost i mišljenje sa prirodom. I što više svest saznaje o tim vezama, to dalje proniče u spoznaji same sebe. Stoga, u svrhu saznavanja, moramo spoznati sve strane našeg duševnog življenja. Želimo li prići do celine, moramo početi sa pojedinačnim delovima«30, pisao je Jožef Štefan, pokazujući nam na uzajamnost spoznaje suštine božanske Prirode i božanstvenosti sopstvenog bića. Ne postoji, stoga, upoznavanje tajni Prirode bez pronicanja u tajne sopstvenog bića, i obrnuto, spoznavanje sopstvenog bića bez ogledanja naših najdubljih težnji u ogledalu Prirode, jer naša duša i Priroda neprekidno se zaljubljeno ogledaju na putu njihovog evolutivnog plesa između razdvajajućih raznovrsnosti i čistog jedinstva.

Na kraju krajeva, a i na početku svega, kao što nam novozavetne reči da »u početku beše reč, i reč beše u Boga, i reč beše Bog« (Jovan 1:1), i drevno indijsko »AUM« pokazuju, jeste muzika, sveprožimajuće vibriranje bilo super-struna, bilo inter-atomskih i međumolekulskih interakcija ili talasića kvantnog mora i treperećih srca zaljubljenih bića. Jer, Put kao simbol uređenja sveta u svom ujedinjenju spojenosti i razdvojenosti, jeste i simbol muzike koju čine individualna treperenja kao neprekidna

165

kretanja »ka i od«, splet težnji ka približavanju, ujedinjenju, tezi sa jedne, i težnji ka razdvojenosti, samostalnosti i svojevoljnosti, antiteze sa druge strane, čineći igru kroz koju se razvijaju sve čudesnije forme života, znanja i lepote.

Sve u Kosmosu se nalazi u stanju naizmeničnog udisanja i izdisanja, širenja i skupljanja, približavanja i udaljavanja, toplih dodira i radosnog odmahivanja, jedinstva i razdvojenosti, plime i oseke, razvoja i uvenuća, davanja i uzimanja. Stoga i stres predstavlja ambivalentnu pojavu, s obzirom da predstavlja samo jednu stranu muzike života koja odgovara energetskom nabijanju. Komplementarna, opuštajuća strana stresu budi dinamičku ravnotežu kroz koju se razvija neprekidna simfonija našeg bića, čije jezgro kao Tao našeg bića, duboko zadubljeni možemo pratiti osluškivanjem dubina našeg srca. Dok otklon od ove ravnoteže u stranu preteranog stresa rezultuje povećanim mentalnim i telesnim pritiskom, misaonim opterećenostima, histeričnim pražnjenjima i potencijalnim nervnim slomovima, neravnotežni otklon u smeru prekomerne relaksacije vodi do opadanja budnosti, aktivnog nivoa pažnje i kreativnog intenziteta volje i naših dubokih težnji kao pokretača točkova našeg delanja i duhovnog napretka. Stoga ne maksimiziranje bilo čega, nikada ne logika »što više, to bolje«, već optimalnost i dinamička, budna, neprekidno kreativna ravnoteža putanja koje čine i koje stvara naše biće, jesu ideal mudrosti. A na ovom putu, znajmo da svako biće jeste muzika nepresušnih dubina i bisernih bogatstava, beskrajno izvorište prosvetljenja naših pogleda i čitavog sveta, te da i mi jesmo poput antena radio-odašiljača našeg srca i uma, poput radiohead-a koji sa svakom našom mišlju (koja podrazumeva naizmenična zatezanja i melodična opuštanja struna našeg uma, putanja koje povezuju naše bezbrojne koncepte i ideje uređenosti sveta), udisajem i izdisajem, šalje najlepšu muziku svetu širom kosmičkih prostranstava, penetrirajući svojom, bilo smirenošću i harmoničnim strujama, bilo valovitim osećanjima ljutnje i razjarenosti, u more celoga Kosmosa, utičući duboko i na brodove živih bića čitavog sveta. A znajmo i da u toku muzike življenja, poput džez improvizacije, uvek postoji put kontekstualizacije čitavog prethodnog toka našeg »sviranja« u prosvetljene vode, pružanja čudesnog smisla svim prethodnim harmonijama putanja našeg bića, iskrenom praštanju i pokajanju, te stvaranju prosvetljenih temelja naših pogleda i prebiranja žica na harfi života, iz mora pogrešaka i disharmonija na nivoima našeg razumevanja, prosuđivanja i delovanja.

Shvatanje evolucije i mentalnih procesa kao nasumičnog, idejnog i genetskog »mešanja karata«, isprekidanog trenucima selekcije, verifikacije, daljeg održanja i, eventualno, reprodukcije selektovanih putanja (kreativnog i radosnog plesa na »petoparcu« nasumičnosti)116, ukazuje nam na element intuicije kao na inherentnu komplementarnost logičkom razumu u svim vidovima prirodnih uređenja, uključujući i lateralizaciju moždane sfere na hemisferu analitičke, sekvencijalne, algoritamske prirode, serijskog procesovanja, frojdovskog sekundarno-procesnog, Pirsigovog klasičnog razmišljanja sa jedne, i hemisferu slikovitog, holističkog, sintetičkog, paralelnog procesovanja, frojdovskog primarno-procesnog, Pirsigovog romantičnog razmišljanja sa druge, komplementarne strane. Dok nas sama intuicija, nerazumna imaginacija i neuhvatljiva lepršavost uma, bez uključivanja intelektualnog, promišljajućeg elementa čine duhovnim vetropirima, isključivanje intuitivnog pogađanja iz naših svakodnevnih odluka, rezultuje u robotizovanosti, fizičkoj, emotivnoj i idejnoj ukrućenosti i kreativnoj blokiranosti. Sva vredna naučna i umetnička dela su ponikla iz ljudskih umova koji su na osnovama razmišljanja i doživljavanja sveta spontano negovali spoj racionalne

166

rigoroznosti i umetničke, poetske senzibilnosti, zajedno ukorenjenima na putanjama najdubljih etičkih vrednosti. Celokupni domen najdivnijeg ljudskog stvaralaštva, stoga, možemo zamisliti rezultatom plesa kristalno čiste jave na maglovito nejasnim obalama sna, s obzirom da se najkreativniji uvidi odigravaju upravo u mentalnim predelima dodira sanjivog maštanja (jer naše sanjanje, spontani i naizgled nasumični tok unutrašnjih vizija možemo pratiti i u našem budnom stanju, stišavši šum naših svakodnevnih čulnih opažaja, umirivši more našeg bića i tako otvarajući vrata mogućnostima hvatanja divnih leptirastih misli i ideja u logičke mreže naših predstava sveta, i njihovog izlaganja, doduše u obeživljenom, rečitom obliku, na izložbama naše kreativnosti) i logičke intersekcije na temeljima naših najdubljih vrednosti i težnji, usled čega, kao što je Horhe Luiz Borhes smatrao, pisanje (i svako ljudsko delo) predstavlja »san sa vodiljom«46. U staroj indijskoj priči, džin kao metafora moći ljudskog uma, pokušava da učini slugom i pojede ljudsko biće koje ga od početka konstruktivno ne »zaposli«, koje zaboravi na drevno so-ham, na meditativnu usredsređenost na muziku Prirode i našeg, unutrašnjeg bića. Slično tome, sama lepršavost uma, prepuštenost reci imaginacije, vodama Maje, neuravnotežena sa, poput strele veštog, duhovnog strelca usredsređenim umom koji stoji na temeljima sopstvenih vrednosti i težnji, i razumom filtrira i selektuje produkte naše neobuzdane maštovitosti u svrhu pragmatičnih ishoda našeg bivstvovanja i razmišljanja, može brod čija jedra usmerava naš Um, navesti na uzburkane predele, nezgodne virove i opasne vrtloge, dok meditativna utonjenost u jezgro našeg bića, u blagodetnu riznicu našeg večnog, duhovnog sjaja, poistovećivanje ne sa dimničastim zamagljenostima naših misaonih konceptualizacija i krojenjem logičkih lavirinata u potrazi za finalnim odgovorima na naše znatiželjne, tragalačke stavove, već sa svetlim, sunčanim plamenom našeg srca (čineći da postanemo ne površni »čistunci«91, već odrazi božanstvene čistote, čistote koja bez obzira na prašnjavost i prividnu neuglednost naših izražaja, obasipa svet neprimetnim, ali sveprožimajućim sjajem naše izvorne dobrote), u sprezi sa vernim sveprihvatanjem toka prirodnih putanja i metaforičnim, analogijskim kreiranjem odgovora na raznolika kosmička pitanja, odgovora koji uokviravaju naša sveta, tragalačka pružanja u sve šire kontekste, čineći ih uistinu sve čudesnijim i bogatijim, vodi naše biće i Prirodu, uzajamno, ka blistavim vodoskocima evolucije života.

Jedinstvo u raznovrsnosti, harmonija sintetičnosti i analitičnosti, holizma i redukcionizma - koji nose religijsku smirenost ispunjenosti i savršenstva, i potencijal pragmatične, razlikujuće delatnosti, respektivno - predstavlja jednu od ključnih ravnoteža koju je nužno postići na putu evolucije naše svesti. Sa jedne strane, pretvaranje mnogih »I« u »Y«, mnogih tananih grana stabla našeg znanja u nove pupoljke novih razlikovanja, razvitka novih informacija i obogaćivanja crta i granica našeg sveta, predstavlja nužan preduslov napretka životnosti, naših saznanja i radosnih ispunjenosti, dok paralelno povezivanje sve bogatijih stabala znanja u jedinstvene celine, nalaženjem zajedničkih korena stvarima i analoških »putanja koje povezuju« stvari i iz najudaljenijih kutaka Kosmosa u zagrljaje zajedničkosti, čini preduslov održavanje harmonije ljudskih bića sa putevima sopstvenog informativnog napretka. Mnoge parametre savremenog opisivanja sveta, tako, u budućnosti očekuje razlaganje na sve složenije spektre novih individualnih karakteristika (tako se, na primer, današnji, preterano jednostavan parametar »motivacije« studenata lako može razložiti na čitav spektar motiva kojima pripadaju težnje ka pomaganju svetu kroz aktivnosti omogućene posredstvom stečenog znanja, zadovoljstvo, radoznalost, želja za sopstvenim usavršavanjem, samo-realizacijom, samo-

167

ispunjenošću, samo-dokazivanjem, priznatošću u svetu, slavom, bogatstvom, moći itd.)70, premda se uvećanja suptilnosti razumevanja i doživljavanja sveta moraju odigravati uporedo sa umirujućim otkrivanjima da sve je Jedno, da sve predstavlja manifestaciju božanske potrage za putevima prevođenja sveta raznovrsnosti u prosvetljujuće znanje o Jednoti svega.

Međutim, ovakve putanje jedinstva u raznovrsnosti moraju biti suptilne, nenametljive i nekočeće, jer, u suprotnom slučaju, svođenje različitih pristupa upoznavanju i istraživanju sveta na naše sopstvene jezike i metodološke paradigme pod parolom ujedinjenja i konstruktivnog povezivanja, može delovati inspirativno razarajuće i kreativno uniformišuće. Poput Konfučijeve niti koja povezuje sve ostale niti u snažan kanap njihovim zaokruživanjem u novom prostornom i funkcionalnom domenu, putanje jedinstva se moraju nenametljivo prostirati na novim dimenzijama, na znatno širim i sveobuhvatnijim perspektivama sagledavanja raznovrsnih saznajnih, životnih i kreativnih ljudskih pristupa, podstičući tako i dalji, slobodan razvoj pojedinačnih disciplina, ali sa tajnovitim smeškom iza koga se krije znanje da sve jeste u harmoniji sa Putem Prirode, da čitavi skup uočenih raznovrsnosti jeste savršena komplementarnost, nalazeći time i malene komedije u sukobima raznoraznih disciplina po pitanjima prilaza istinitosti svojih zaključaka, privilegovanosti spoznajnim perspektivama, relevantnosti istraživačkih metodologija itd. A tiha svest da se ovo zaokruživanje snopova, snopova snopova, snopova snopova snopova... u sve bogatije evolutivne veze i sve grandioznije sklopove struna sa kojih se prostire muzika Prirode, pruža u nedogled kosmičkog beskraja, činiće nas blaženo skromnim, prožimajući nas znanjem da naše uokviravanje raznovrsnosti sveta u smisleno jedinstvo ne predstavlja finalni poduhvat, već samo još jedan u moru kreativnih koraka na evolutivnom uspinjanju i buđenju božanskog duha Prirode.

Do tada, naše iskreno, predano upoznavanje i istraživanje sveta, naše traganje putevima pronalaska niti jedinstva koje nas ujedinjuju u celinu jedne - poput Sunca koje nosi samo sjaj radosti jedinstva - Božije misli, podseća me na igranje radoznalog deteta na šljunkovitoj plaži, deteta saživljenog sa tajanstvenim crticama i oblicima kamenčića, i njihovim misterioznim hijeroglifskim porukama jezgru našeg bića u traženju odgovora na pitanja koje krije dubine našeg srca, pitanja puteva ujedinjenja svih ovih fascinantnih kamenitih fragmenata u celovitu sliku, u zadivljujuću fresku božanskih, sveprožimajućih i sveujedinjujućih misli. I kada jednom dođemo na cilj našeg puta, kada ceo svet prosvetlimo jednom novom sunčanom svešću koja nezaustavljivo začne da, poput blještave kugle, novorođenog zvezdanog izvora, osvetljava čitav Kosmos, možda ćemo se sa blagom nostalgijom sećati vremena traganja i upitkivanja, prebiranja kamenitih odlomaka našeg sveta u rukama, radoznalošću i žeđu za duhovnom spoznajom, za spoznajom same božanske Ljubavi prožetim umom, kao najlepših trenutaka bivstvujućeg upoznavanja bića i Boga, čineći da ne samo jedinstvo ili samo raznovrsnost, već njihovu igru uzajamnog preplitanja, slično kao i put, simbol istovremene spojenosti i razdvojenosti, sagledamo kao najlepši poklon Prirode, kao najdivniju ravnotežu našeg postojanja, kao sjajnu kosmološko-teološku krunu i povod večnih radosti saznanja.

Premda je osnova klasičnog, materijalističkog i naučnog pristupa delanja u svetu sadržana u stavu da se svet i naše bivstvovanje usavršavaju isključivo menjanjem sveta, mudri mislioci su od davnina znali da se svet suštinski menja menjanjem naših sopstvenih pogleda na svet, saživljavanjima sa crtama i bićima našeg sveta, dubokim učenjem posredstvom intuitivnih i analoških dodira sa putanjama našeg sveta, putem

168

iskrenog i predanog saznajnog kontakta sa Prirodom. Ipak, harmonični Put Prirode, »srednji Put«, ogleda se u uzajamnom idealističkom usavršavanju temeljnih postavki našeg doživljavanja sveta i interpretiranja prirodnih putanja sa jedne, i pragmatičnom, praktičnom modifikovanju pojavnih putanja koje povezuju naša iskustva, pokrenutom željama za stvaranje dobrobiti bićima našeg sveta, sa druge strane. Dok nas samo vizionarenje i idealizovanje naših postupaka, bez njihove primene i pretvaranja dobrih misli i temeljne etike u dela, čini da naš »duh bude srčan, ali telo slabo« (Matej 26:41), utapajući nas u bezvoljne, ukočene apstrakcije i maštarenja, samo delanje bez inherentnog promišljanja i pažljivog praćenja odgovora Prirode na naše težnje i dejstva, čini nas »muvama bez glave« u kojima se nepovratno utapaju mnogi dragoceni putokazi Prirode, te se u uzajamnosti konstruktivnih promišljanja i spontanih ostvarenja njihovih apstrahovanih rezultata, krije tajna puta saznajno-pragmatične i duhovne ravnoteže. Postati smiren poput mirnoga mora na kome se i najmanji žubor jasno čuje, ali da pri tome ne postanemo pospani i neosetljivi, slično kao i podsticanje budnosti, ali da pri tome ne postanemo razdražljivi, već negovanje budne mirnoće predstavlja našu duboku orijentisanost na putu ka svesti Puta savremenog doba, svesti koja se neće u svrhu očuvanja sopstvenog mira isključivati od impulsa sredine, misli, osećanja i suptilnih ekspresija bića koja nas okružuju, ali ni koja neće, gubeći sopstvenu introspektivnu staloženost i odlučnu odgovornost, biti zablenuto ili navalentno okrenuta prema drugima (jer »pomoć, a ne napad«76 mora biti naš put), već koja će uvek tražiti »srednji Put«, doživljaj mira u najvećoj gunguli i buci180, te doživljaj sveprisutnosti sopstvenog bića u najvećoj tišini i usamljenosti.

Mnoštvo simbola religijskih tradicija naše civilizacije – uključujući Tai-ći-tu ideogram i hrišćanski simbol krsta - ukazuje nam na susretanje alternativnih izbora, interpretacija i putokaza u jedinstvene komplementarnosti kao vrhunski etičkog puta unapređenja našeg sveta i pronalaženja opšte konstruktivnih izbora. Kada god nam se čini da pravi put potiče samo odozdo ili samo odozgo, setimo se da u njihovoj dinamičkoj ravnoteži počiva put harmonije i blagodeti. Tako, moći Uma i prepuštanje biološkim spontanostima u uzajamnoj ravnoteži grade fleksibilne i snažne životne strukture. U gravity and grace ravnoteži teologije Simone Vej se krije tajna prevazilaženja depresivnog uviđanja da »feather hits the ground before the weight can leave the air«131, i postajanja poput okrilaćenog, pernato lagano plovećeg, čisto duhovnog bića koje nežno, posvuda iznedrujući darove lepote i blagodeti sa svojih dlanova, niti se aristokratski uobraženo uzvišuje i udaljava od teškoća ljudskosti, niti se zagubljeno zatreskava o tla ljudskih strasti i duhovno razarajućih težnji, već graciozno, anđeoski pluta i najneuglednijim, najtežim, raskolima prožetim, najmračnijim predelima sveta (znajući da se pod dejstvom duhovne »gravitacije«, susreta sa polaritetnim sukobima našeg sveta, razvijaju krila duha, dok se i obrnuto, obogaćenjem naše duhovnosti podstiče evolutivni razvoj dinamičkih, uzajamno potencirajućih, polaritetnih interakcija Prirode), jer ne u uzletanju i bežanju od problematičnih, duhovno i etički zapostavljenih predela, već u posvećenosti njihovom odlučnom i hrabrom prosvetljenju se ogledaju naša istinska postignuća na putu evolucije duha. Danas se često smatra da potencijalni put dostizanja ekološki, ekonomski i kulturno održivog globalnog društva počiva ne samo u političkim, top-to-bottom regulacijama i ograničenjima, već u ravnoteži ovakve metodologije sa negovanjem temeljnih vrednosti, bliskog, oplemenjavajućeg, bottom-to-top, grass-root kontakta (jer aktuelne generacije ne oblikuju suštinski svet eksplicitno naučenim

169

pravilima ponašanja i kreativnog delovanja, već upravo kroz stečene vrednosti bliskosti, neposrednosti i saživljavanja na osnovama svojih međuljudskih i ekosistemskih kontakata). I prebiotički nastanak života – života koji je u svojim početnim fazama sadržavao komplementarne aktivnosti fotosintetičkih i fermentišućih mikroorganizama99, odražavajući nam uvek kontrastnu, uzajamno dopunjujuću, ko-evolutivnu prirodu života - danas se može objasniti samo istovremenim prihvatanjem raznovrsnih alternativnih hipoteza, susreta endogenih, autokatalitičkih sinteza, električnih pražnjenja u organskim primordijalnim »supama«, primitivno membranskih efekata reverznih micela174 i bioaktivnih kristalnih površina zemaljskih stena sa egzogenim uticajima kometa, meteorita i interplanetarne prašine31, dok se poreklo Zemljinog uzavrelog jezgra - koje u sprezi sa kontinualnim prilivom Sunčeve svetlosti čini geofiziološke pokretačke osnove neprekidne evolucije životnosti naše planete – može potražiti u sudaru dveju planeta pre oko 4,6 milijardi godina99, sudaru iz koga ne samo da se rodio naš prirodni planetarni satelit, već se i omogućila segregacija stena i izbijanje lakših metala i minerala na površinske slojeve planete, čineći ih gradivnim elementima budućih života. Na tvrdnju svoga učenika da njegov učitelj, Konfučije, zasigurno poznaje mnogo toga, Konfučije odgovara: »Ne, ja ne znam puno. Ono što ja znam je samo jedna nit. Ali, ona povezuje sve ostale«. I mudra, smirena i sveprihvatajuća svest koja ne odbacuje ništa na svome putu, već sve prihvata i vodi za sobom, oslanjajući se na opšte, sistemsko rezonovanje, na znanje o zajedničkim putanjama koje povezuju sve u Prirode, jeste poput ove konfučijevske niti koja povezuje mnoštvo niti konoplje u snažne snopove čija izdržljivost, u skladu sa holističkim, sinergetskim objedinjavanjem u okviru koga suma rezultujućih sistema predstavlja više od sume sastavnih delova, može činiti pragmatične kanape u raznovrsnim ljudskim poduhvatima.

»Tao nije biranje između ovoga ili onoga, Tao je prihvatanje svega«28, pisao je ČuangCe, i istorije našeg jezika, naše životnosti i civilizacije nam mogu pružiti slike mnoštva mudrih odluka baziranih na dubokom znanju da se uporednim negovanjem naizgled međusobno isključivih opcija, usklađeno zamahuju krila ptice naše kolektivne svesti (dok bi, u suprotnom, ona, sledeći jednostrane odluke, vrtela sebe u krug). Dok zatvaranje naših životnih kvaliteta u uske okvire i odbacivanje komplementarnih, drugačijih puteva, vodi u vode degenerisanosti, prihvatanje raznovrsnih opcija i njihovo slobodno usklađivanje u nove konstruktivne sheme i nove sfere jedinstva, predstavlja puteve istinskih napredaka. Potencijal fizičke skladnosti bića nastalih genetskim mešanjem rasa je znatno veći u odnosu na degenerisane, incestno začete organizme, adaptivnost raznovrsnih ekosistema i seksualno reprodukovanih grana životnosti je superiorna u poređenju sa slepim evolutivnim izdancima klonova, genetski identičnih individua, dok je poznato postepeno osiromašenje i izumiranje monoglotskih jezičkih kultura u odnosu na pojavu razgranavanja jezika otvorenih na strane uticaje, sagledivu na nizu primerima cvetanja planetarnih kultura praćenih susretanjima i uzajamnim oplođavanjima jezika37, običaja, puteva razmišljanja i doživljavanja sveta.

Svet koji se stvara ispred naših očiju, tako, ne predstavlja objektivnu stvarnost, nezavisnu od našeg bića i naših najdubljih težnji, niti predstavlja naš solipsistički izum, već put, dodir između perceptivno konstruišućeg uma i Prirode, epistemologije i ontologije, sina i Oca, čineći sve što postoji, svaki kvalitet, svaku crtu sveta svetim Duhom. Tako, niti smo ostavljeni sami svojoj volji i samostalnom kreiranju naših sudbina posredstvom naših najdubljih težnji (što bi, u neku ruku, takođe odgovaralo egzistenciji

170

kartezijanskog Boga koji navija mašinu, postavlja u ovom slučaju ogledalski zakon po kome Priroda ogleda naše najdublje težnje, čineći divan svet u očima duboko predanih i bližnjima posvećenih bića), niti opstaje sudbina nezavisna od naše slobodne volje, svet u kome smo samo determinističke lutke, već je čitav svet nepredvidljivi Put, dodir između Boga i njegove dece, kroz koji ona uče, razvijajući svoj duh, čineći svet sve prosvetljenijim i lepšim, i postajući, polako, korak po korak, jedne nove zvezde, Sunca koja bezuslovno daju i ne traže ništa zauzvrat, stvarajući nove čudesne svetove, prepune Ljubavi, prosvetljujućih spoznaja i radosne topline.

I kada kontekst, poput slepe mrlje našeg vidnog polja, nevidljivi, ali u ko-kreaciji našeg sveta ključni okvir u kome sagledavamo sve puteve Prirode, postane svetao poput Sunca, kada bezuslovno, ne očekujući ništa zauzvrat, počne da daje svenaokolo beskrajno blago iz riznice našeg srca i duha, kada dotaknemo same temelje duše našeg bića i izronimo čiste bisere na površinu sveta, kada svetli plamen našeg srca počne da obasjava zatamnjene kutke našeg sveta i budi uspavane i skrivene lepote, sanjive princeze i travčice, znaćemo da tek oko jezgra blještavog Sunca, Sunca koje ponekada, poput svakog svetlosnog izvora ne primećuje svoj svetlosni učinak, budući slepo na njega, opstaju vremenske, zemaljske pojave kao ogledala naših dubokih težnji. Oblaci i vetrovi su ti koji se ponekada ljute, ali Sunce neprekidno voli. Poistovećivanje sa oblacima i vetrovima našeg sveta, sa sferama volje, dubokih težnji i želja koje, poput planeta okružuju Sunce naše duše, čuva sakrivenim našu božansku klicu postojanja, dok nam znanje da se beskraj božanske Prirode krije u nama samima, da nam silazak u temeljne tajne našeg bića otvara panoramske, beskonačno rasprostiruće kontekstualne poglede na svet, otvara puteve ka ovladavanjem našim dubokim težnjama - na sličan način kao što Um bića poput uzdi drži na harmoničnom okupu i usmerava konjske zaprege našeg bića76

- čineći ih konstruktivnim usmeriteljima evolucije našeg bića i celokupnog sveta, evolucije koja se, na sličan način kao što unutrašnja evolucija umetnika rezultuje u smirenosti uma istovremeno kada i objekat njegovog rada dostigne stanje radijantnog mira124, odigrava uvek uporedo. I u kontekstu ovakvih prirodnih metafora, bitno je primetiti da ne samo da čulni doživljaji deteta u majčinoj utrobi podsećaju na svetlucanje zvezdanog neba i šum mora - podsećajući nas na početak i kraj našeg zemaljskog putovanja (početak i kraj koji se, kao i uvek, stapaju u nerazlučivu celinu) koji počivaju negde sa zvezdama - već i da se životnost uvek razvija uporedo sa »neživotnim« planetarnim putanjama, te da »bez drveća ne bi bilo kiša, a bez kiša ne bi bilo drveća«99, usled čega jasno možemo primetiti da čitav svet predstavlja refleksiju saznajnog i ontološkog jezgra našeg bića, da Priroda ne samo da »oblači boje duha«39, već da ona jeste ogledalo naše duše, cilj prepoznavanja naše božanske suštine, nas samih u svakom tragu njenog i našeg evolutivnog putovanja. Pronalaženje sebe u svemu i svega u sebi jeste, tako, cilj našeg upoznavanja sveta, učenja i istraživanja celokupnosti dodira našeg bića i Prirode.

Inspirisan potragom za pronalaženje kompromisa između analitičke, pronicljive i prosuđujuće svesnosti i plutajuće, spontano ploveće i meditativne svesnosti, klasične naučno-filosofske nastrojenosti i religiozne svesti Puta, Robert Pirsig je pisao: »Uzimamo šaku peska iz beskrajnog pejzaža svesnosti oko nas i tu šaku peska zovemo svet... Izgleda ujednačena na prvi pogled, ali što je više posmatramo, otkrivamo da je sve raznovrsnija. Svako zrno peska je različito. Nijedna dva nisu ista... Klasično razumevanje se bavi gomilicom i osnovom sortiranja i međupovezivanja. Romantičko razumevanje je

171

usmereno ka šaci peska pre nego što sortiranje otpočne... Ono što je postalo aktuelna neophodnost je način razumevanja sveta...razumevanje koje neće odbaciti ni sortiranje peska ni kontemplaciju nad nesortiranim peskom. Jedno takvo razumevanje bi, umesto toga, težilo da usmeri pažnju na beskrajan pejzaž iz koga je pesak skupljen«124, pokazujući nam na put ujedinjenja naučne i umetničke svesnosti, i to kroz potragu za sveprisutnim temeljima, implicitnim morem božanstvenosti na kome naša svest koja oličava učenje na beskrajnom putu opšte evolucije životnosti, poput broda sa jedrima sazdanim od ispletene harmonije praktične svesti i naučne rigoroznosti sa jedne, i zadivljene religioznosti koja u svakom biću sveta vidi božanski izvor dobrote i nepregledne lepote, plovi. Jer, pružajući naš pogled i ruke saznanja u nepreglednu daljinu, shvatamo da se, ploveći ka beskrajnim pučinama, zapravo besprekidno krećemo ka saznajnim temeljima našeg bića, vodeći nas ka prosvetljenoj mudrosti, ka sveispunjujućem osluškivanju odzvanjanja srećne muzike u dubinama našeg srca, ka znanju da svaka molitva srca podseća na zaranjanje do dna mora i hvatanje u ruke blagodetnih zrnaca peska, upoznavajući i dodirom obogaćujući temelje našeg bića, naših pogleda na svet, smisla koji udahnjujemo osluškivanim zvucima, dodirivanim predmetima i mišljenjem rađajućih puteva. Kontekst i temelji, nebeska uokviravajuća sfera i jezgro našeg bića, svet i naša duša, stapaju se, tako, u neraskidivu celinu. I tada znamo da čitavi temelji našeg vredno negovanog saznajnog i kreativnog pružanja svetu, skriveni i duboki koreni koji su slali okrepljujuće, milostive i blago suzne kapi ka vidljivim, zemaljskim očima našeg bića, postaju sazdani u nebeskim, zvezdanim sferama, da čitav svet postaje u nama i mi u svetu, te da, u skladu sa Isusovim putokazima da »ne sabirajte sebi blaga na zemlji, gde moljac i rđa uništavaju i gde lopovi potkopavaju i kradu; nego sabirajte sebi blago na nebu, gde ne uništava ni moljac ni rđa, i gde lopovi ne potkopavaju niti kradu; jer gde je blago tvoje, onde će biti i srce tvoje« (Matej 6:19-21), naše srce postaje duhovno nebesko, sveprisutno, poput ptice koja radosno leteći večnošću vaz-duha, spontano rasipa klice božanskih spoznaja, poput zvezdanih embriona, širom tla Prirode.

Ne praćenje jednostranosti, uzimanje jednih strana polaritetnih ravnoteža sveta i odbacivanje drugih, već njihovo svestrano prihvatanje i pronalaženje konstruktivnih opcija u njihovom spletu, predstavlja put mudrosti. Dok nas, tako (za razliku od bilo totalne zaslepljenosti zemaljskim svetom prolaznosti uz zaboravljanje na divotu duhovnog sveta, ili blanko, inertnog plutanja nebeskim visinama sa zaboravljanjem na saosećanja sa zemaljskim putanjama ispod nas), bilo pružanje naših ruku nadole, a glave gore – tj. nesamo-svestno delanje u svetu sa utopljenošću čistog uma u oblacima nebeskih, neprolaznih, religijskih misli – ili ruku nagore, a glave dole – tj. predanom stopljenošću sa lepotom zemaljskog sveta i uznošenjem cvetova naših spoznaja ka nebeskim visinama, dopuštanju da se »zagrcnemo« od lepote u susretu sa divnim, plemenitim težnjama bića koja nas okružuju – čini uravnoteženo kreativnim, mudrošću obasipajućim ljudskim bićima, bićima koja niti ispršeno (i suštinski krhko, kruto i nefleksibilno) pokušavaju da prebrode »zidove« njihovog pružanja prema svetu, niti povijeno i pogrbljeno klonu pod teretom briga koje nose ovi »zidovi«, već ravnotežno, hrabro se susretajući sa svim branama i blokadama nesmetanog toka prostiranja svetlosti njihovog duha i životnosti prema čitavom svetu, i pretvarajući ih u kreativne opeke priobalskih zdanja, svetionike sa lepršavim pogledima na more života, postaju bića koja su odrazi savršene, fleksibilne ravnoteže unutrašnje snage i milostivosti, ravnoteže

172

predanosti Nebu i Zemlji, svetu neprolazne duhovnosti, unutrašnje čistoće Sunca duše u nama sa jedne, i zemaljskoj, prolaznoj lepoti, plesu svetlosti i tame u kome se rađaju plodovi radosnih usklika prirodnoj slavi sa druge strane.

»Za one koji misle kao mi, sve stvari plešu sobom: one dolaze i pružaju ruke i smeju i odlaze i vraćaju se. Sve ide, sve se vraća; večno se obrće točak postojanja. Sve umire, sve se rascvetava opet; večno tekući godinom postojanja. Sve se cepa, sve se isceljuje nanovo. Večno gradi sebe ista kuća postojanja. Sve stvari se rastaju, sve stvari opet pozdravljaju jedne druge. Večno istinit prema sebi ostaje prsten postojanja. Svaki tren započinje postojanje, oko svakog 'Ovde' okreće se lopta 'Tamo'. Sredina je svuda. Kriv je put večnosti«, tešile su u ovom duhu šumske životinje klonulog Zaratustru, pokazujući mu na večnost Prirode, večnost koja dolazi do izražaja kroz neprekidne cikluse postojanja, te da svaki izlazak i zalazak Sunca, svako rađanje dana i noći, predstavlja samo posledicu obrtanja Zemlje u beskrajnom toku vremena43. I premda je Artur Šopenhauer započeo svoje najčuvenije delo rečima: »Svet je moja predstava': ovo je istina važeća u odnosu na svako životno i saznajno biće, premda je samo čovek može prineti u reflektivnu, apstraktnu svesnost. Ako zaista učini to, filosofska razboritost sviće nad njim. Tada mu postaje jasno i sigurno da on ne vidi sunce i zemlju, već samo oko koje vidi sunce, i ruku koja oseća zemlju; da svet oko njega postoji samo kao predstava, drugim rečima, samo u odnosu na drugu stvar, naime ono što predstavlja, a to je on«154, i premda se slažem da je svet naša predstava, mi ipak nikada ne vidimo zaista ruke i oči koje suštinski ko-kreiraju naš svet u dodiru sa Prirodom, već samo percepiramo plodove ovih dodira, usled čega Sunce i oči koje vidimo predstavljaju samo plodove puta koji se pruža između izvorno božanskih temelja Prirode sa jedne i naših duhovnih temelja sa druge strane. Naše oči i ruke tako su samo odrazi nekih dubokih očiju duha i jezgrovitih prostiranja zraka zvezde našeg srca ka bićima sveta, a slično tome, i naše Sunce kakvo ga vidimo danas samo je odgovor na bogatstvo duha skriveno u srcu našeg bića i odraz našeg stadijuma u beskrajnoj evoluciji, beskrajnom kretanju na putu pravedničkom koje je »kao svetlo videlo, sve većma svetli dok ne bude savršeni dan« (Priče Solomonove 4:18), kretanju ka sve čudesnijim i zadivljenijim zalascima i rađanjima Sunca i metaforama jedinstva uma i Prirode, jednote koja daje život i poziva stabljike klica prirodne evolucije da se vinu uvis ka nebeskim predelima čistote i duhovnosti. I na ovom putu znajmo da se, slično kao što kružni pokreti naših koraka superponirani na linearnu podlogu rezultuju u kretanju unapred, stalno kretanje »dva koraka napred, jedan korak unazad« u linearnom toku vremena, kretanje koje nam ponekada može izgledati kao uzaludno, besmisleno i protraćujuće vrćenje u krug, kroz neprimetne galaktičke i civilizacijske spirale nas vodi zaista unapred, putem beskrajnog toka evolucije, sve veličanstvenijih i blistavijih dodira božanskih Sunaca i očiju Prirode.

Stoga, ne bitka za uvećanje jednih strana polariteta Prirode na račun eliminacije drugih čini put održanja našeg akrobatskog hoda duž tananih, srednjih Puteva života i prostiranja skladne i sveprožimajuće muzike našeg bića sa svakom našom mišlju, sa svakim otkucajem crca i pokretom, već samo »uravnoteženje rađa trijumf«148, kao što je smatrao SunCe. Ne sebična zgrtanja ili očajavajuća odricanja od sebe, već naizmenična približavanja i udaljavanja poput titraja žice gitare života, uzimanja prane Prirode sa svakim našim udisajem, meditativnom predanošću i inspirativnom mišlju sa jedne, i kreativna davanja čitavog našeg bića svetu sa druge strane, slobodna hranjenja ostavštinama religioznih, umetničkih i naučnih tradicija ljudske kreativnosti, prisutnih i u

173

svakom detalju našeg sveta (jer svaki šum i svako zrnce prašine Prirode govore priče o bezbrojnim ljudskim težnjama i doživljajima sveta) sa jedne, i kroz ljubav – koja kao u igri tenisa sve daje, doprinoseći radosti bića u dodiru – stvaranje dela koja će stajati u slavu i dobrobit čitavom čovečanstvu sa druge strane (jer, samo kroz zavet o umotavanju svih naših utisaka u čarobne poklone naših dela koji će produhovljavajućim snovima obasipati bića sveta, okolnosti sveta će se usklađivati tako da se neprekidno konstruišu putevi koji nas vode ka ostvarenju susreta sa datim utiscima), čine puteve istinskih harmoničnosti i otkrivanja blaženosti postojanja, trijumfalnog uzdizanja duha našeg bića poput »ruku« sazvežđa Oriona, postajanja našeg bića, u miru duha sveprihvatanja i mudrog iznalaženja srednjih Puteva u svakoj situaciji, nalik partenonskim, svečanim i prašnjavim, ali devičanski posvećenim dorskim stubovima sa pogledom na more, činjenja da unutrašnji odsjaj našeg bića nalazi svoj put kroz naše oči koje postaju poput zamišljenih pogleda drevnih mermernih statua, budno uronjenih u nevidljivu, sveprožimajuću lepotu duše, poput odsjaja svetlosti sa površine mora prisutne u svakom deliću našeg sveta, te stapanja u čistu prosvetljenu svest istovremenog jedinstva i razdvojenosti uma i Prirode, njihovog neprekidnog čežnjivog spajanja i razdvajanja, beskrajnog plesa koji rađa divne talase i harmonije, čitave mlečne puteve radosnih prostranstava Kosmosa.

Čitav naš život i naši najkreativniji poduhvati podsećaju na kretanje duž neizvesnih ivica, osetljivih ravnoteža i srednjih Puteva, pružajući naše ruke obema prostranstvima u dodiru i pronalaženjem puteva njihovog prevođenja u prijateljske, duboko harmonične, zajedničke uspone. Hodanje po samim ivicama horizonata polja našeg znanja, iskustvenih izazova, pogleda na svet i nivoa umetničke začuđenosti, predstavlja najnaprednije poduhvate koji se ne karakterišu ni potpunim padanjem u metafizičke praznine nerečitih voda nepoznanice »sa one strane« predela naših konvencionalnih znanja, niti ziheraškim održavanjem u vodama predvidljivosti, ponavljanja, vrćenja u krug i stagniranja našeg znanja, već sanjanjima na ivicama, na linijama susreta vidljivog i nevidljivog, predvidljivog i nepredvidljivog, periodičnog i iznenađujućeg, fizike i metafizike, znanja i neznanja, cvetova i korena, zemaljskog i božanskog, i željama za divotnim uzajamnim širenjima i sve veličanstvenijim ogledanjima ovih dveju strana uređenosti sveta. I hrabrim hodanjima na ovim ivicama prirodnog reda i informativnih pejzaža ljudskog znanja, naša dela će uvek odisati prividnom nesigurnošću, poput akrobate koji saživljenom detetu koje posmatra njegov hod duž tanke žice, izgleda da svakog časa može pasti i da mu, stoga, neodoljivo mora držati palčeve i duboko se uzdati u sigurnost i srećnu odrednicu njegovog puta, usled čega uviđanja stabilnosti u nestabilnosti i obrnuto, istinske snage u fleksibilnosti i obrnuto, velike mudrosti u životnoj spontanosti i obrnuto, temelja Boga u svakom detalju Prirode i obrnuto, čine sliku jezgrovito zdravih i nebeski čistih razmišljanja i pogleda na svet.

I samo odstupanjima od trenutnih harmonija našeg bića i Kosmosa, od trenutnih stupnjeva u bajci rasta celokupne Prirode koja, poput zraka Sunca, u svojoj evoluciji širi talase duhovnih bogatstava i luči saznajnih začuđenosti u nedogled kosmičkih prostranstava, mogu se dostići još blaženija i savršenije uređena stanja naše životnosti i čitavog sveta. Iako se uporedo sa otvaranjem pupoljaka novih čudesnih grana životnosti i uspinjanja ka sve bogatijim saznajnim perspektivama, kroz ovakva odstupanja otvaraju i ambisi potencijalnih padova i propasti, u dubini srca našeg bića čuvajući vizije i nadanja

174

svetlih puteva i horizonata koje će pred nama jednoga dana rasprostrti naša hrabra odricanja od ustajalih stabilnosti i svesrdne potrage za opštim duhovnim bogatstvima dodira životnosti bića i Prirode, znajući da se tajna istinske plodotvornosti i uspešnosti ljudskih dela ne krije u objektivnim procedurama i poštovanju unapred nacrtanih propisa, već spontanim traganjima za uvek novitetnim poljima duhovnih blagodeti, prožetim molitvenim željama za mirotvornošću, blaženošću i rađanju božanskih harmonija koje klice težnji jezgra našeg srca odašilju svetu pri svakoj našoj životnoj aktivnosti, činićemo da neprekidno sejanje semena naših izvornih težnji u polja sveta blistavo izrodi stabla znanja na čijim granama će mnoga deca sveta nalaziti sanjalačka utočišta i izvore sa kojih će srkati dragocene kaplje duhovnih saznanja. I kada su naše želje svetlo okrenute prema drugima, kada se iz naših nedara presijavaju duboke težnje za ulepšavanjem sveta, želje da prinesemo Sunce radosti u treptaje i vidokruge voljenih bića sveta, i naše prividno, logički izvedeno najneodrživije aktivnosti ćemo pretvarati u divne stepenice na usponima čitave ljudske vrste ka uzvišenim predelima duha, intelektualnom bistrinom vodopadnih i sveopštom ljubavlju obasjanih srca.

Stoga, ne besomučne težnje ka vraćanju u stara stanja tananih oscilovanja muzike našeg bića - podsećajući na krutu i arogantnu antenu koja se savijena hitro vraća u svoj ignorišući položaj - već predana prepuštanja spontanim traganjima za novim, sve uzvišenijim, bogatijim i čudesnijim talasanjima harmonija dodira muzike našeg bića i Prirode, za novim homeostatskim, dinamičkim, na relaciji između naše meditativne uronjenosti i težnji ka beskrajnom davanju uzajamno potencirajućim ravnotežama, čine put fleksibilne mudrosti i sjajne etike modernih vremena. Dok težnje ka neprekidnim vraćanjima na nivoe starih procedura odgovaraju dogmatskim ukrućavanjima našeg bića, svest o neponovljivosti i jedinstvenosti Prirode iz perspektive svakog bića, obasipa naš um cvetnom začuđenošću, zadivljenošću i pozivima ne na navikama uspavane i otupele poglede, već na budne, sjajno skakućuće radoznalosti pri našem neprekidnom, ne prepotentnom po-znavanju, već dečije nevinom u-poznavanju sveta, slobodnom uskakanju u spontane tokove naše imanentne životnosti. U skladu sa hrišćanskom teologijom, ne postoje pravila za pristizanje Božije milosti (Jov), buđenje svetlog, molitvenog i opčinjavajuće otvorenog srca našeg bića, već se ponekada i pored naše predane dobrote, suštinske mirotvornosti i negovanja tla divnih stabala vere u našem srcu, ponekada moramo susresti sa tamnim predelima, znajući da upravo rešavanjem ovih mračnih, problematičnih zapetljanosti našeg sveta suštinski obogaćujemo kako naše duhovne puteve, tako i celotnu životnost u svetlu njene neprekidne evolucije. Uspavanost u ponavljajućim predelima životnosti, analogna nestanku lepote kojom zrači naše biće, vodi i uspavljivanju čitavih tokova kosmičke evolucije, dok ponovno buđenje tragalačke zadivljenosti i svestrano obasjavajuće pažnje vodi pokretanju čudesnog karusela evolutivnog napretka dalekih kosmičkih zadivljenosti zvezdanim prostranstvima, šarolikim ko-kreativnim dodirima bića i Prirode i toplim, brižnim osmesima ljubavlju obasjanih, tiho plamtećih srca sveta.

Lakoća življenja je vazdušasto lepa i šećerlemasta, ali se u hrabrim susretima, u preuzimanjima odgovornosti za stanje čitavog sveta, u upitkivanjima »someone has to take the fall, why not me?«132, u stajanju na čelu kolone životnih molitvi, pitanja, nedaća i ljudskih želja, isusovskim, klečećim, samo-unižavajućim i druge-uzvišavajućim saživljavanjem sa izvorištima ljudskih osećanja, unesrećujućih i produhovljavajućih, te pronalaženju rešenja na sve njih, otvaranju puteva ka isceljujućim vodama i romantičnim

175

šumovima morskih talasa, šumskih iglica, jablanova i radosnih slamnastih kosa Kosmosa, zaista iscrtavaju divotni putevi evolucije čitavog sveta. Ne u skrivanju od suštinskih pitanja koja more bića našeg sveta, od predela tame i nesklada, već u hrabrom istrčavanju iz naših hobitovskih jazbina bezbednosti i komfora ka predelima herojskih iskušenja, u predanoj posvećenosti saživljavajućem razumevanju ljudskih sudbina i izvornih težnji, i prebrođavanju ovih virova teškoća i neravnotežnih disharmonija, odstupanja od srednjih Puteva Prirode, pred jedrima našeg hrabro i svetlo usmerenog srca će se otvoriti nove plodne zemlje sveta. Jer, kada živeći za druge putujemo u jezgro našeg bića - poput mladog Sunca šaljući snopove naših molitvi posvuda po svetu, obasjavajući neke daleke cvetne latice, tužne poglede i čestice prašine -, dok se utonjenošću u jezgro našeg bića rasplamsava naša odlučnost u davanju čitavog sebe unesrećenim bićima sveta, pretvaranja našeg bića u most koji će ih sve prevesti do čudesnih obala saznanja i uviđanja zaboravljenih lepota srca njihovih bića, nalazimo se u divnoj, večnoj ravnoteži Puta, u hodanju neuništivim, srednjim stazama, naizmeničnog pružanja naših dlanova svim bićima sveta i utonjavanja u molitvene, nepresušne, draguljima duha obasute dubine našeg srca.

I znajući da »ne gledaj na lice njegovo, ni na visinu rasta njegovog...jer ne gledam na šta čovek gleda: Čovek gleda šta je na očima, a Gospod gleda na srce« (Samuilo I 16:7), predanost postizanju savršenih, sveprihvatajućih ravnoteža na dubinama našeg srca, buđenju iskrene milostivosti i čistote ne u našim plitkim izražajima ljubaznosti koji često prikrivaju razjarenosti koje struje dubinama našeg bića, već na temeljima našeg srca, znajući da kada su naše misli i osećanja svetla, jasna, prisebno utonjena i svepraštajuće, pomagajuće i saživljavajuće, ne tražeći ništa zauzvrat, okrenuta čitavom svetu, ne obazirući se na osude sveta, naše biće će zračiti božanskom lepotom sa svakim zvezdano treptavim trenom življenja. »Ne gradimo kule bez temelja, jer naš Gospod ne mari toliko za značaj naših dela koliko za ljubav sa kojom smo ih izvodili«146, zaključila je ovim rečima svoje učenje Tereza Avilska, poput novozavetne priče o Mariji i Marti (Luka 10:38-42) nam otvarajući polja nepresušno primenljivog i večno usavršavajućeg znanja da ne inertni, navikama nahođeni postupci, površne poslušnosti, slatkorečivosti i izveštačene blagonaklonosti, već temeljne putanje koje rađa naše srce sa svakim otkucajem svoje muzike, čine svet zaista božanskim domom, te da se prisebnom utonjenošću u dubine našeg srca i iscrtavanjem toplih i plemenitih težnji, pokrenutih ljubavlju prema bližnjima, spontano rascvetavaju šumeće čistote na zvezdanim poljima naših saznajnih plovljenja i uzvišenih samo-spoznaja, daleki lepotni šumovi koji će udubljivanjem u njihove tačkaste, suptilne dragocenosti izroditi nova, sjajna Sunca na nebesima našeg uma, Sunca koja će osvetljavati puteve i opažajne detalje bezbrojnih novih očiju sveta, čineći da u svetlim poljima svojih saznanja ona radosno spoznaju tajne sopstvenih plodnih polja razmišljanja, razvoja suštinskih ideala i blagodetnih kreativnih podsticaja, te sopstvenih božanskih izvora postojanja.

Premda u objedinjavanju raznovrsnih pravaca razmišljanja i načina viđenja sveta u harmonične, držeće za ruke, uzajamno dopunjavajuće, potencirajuće i uvažavajuće vodilje na našim evolutivnim stopama, počiva vrhunska etika kreativnog razmišljanja, preduslov ovakvih objedinjavanja i koračanja srednjim Putevima sveta, držanja za komplementarne grane ljudskih ideala i njihovog privođenja u zajednicu našeg srca, jeste njihovo postojanje i prethodna dugotrajna izgradnja. Stoga, objedinjavanje kreativnih opcija razmišljanja i življenja u harmonične celine, traganje za srednjim Putevima širom

176

našeg saznajnog sveta, čini samo jednu stranu istinski srednjeg Puta našeg stvaralaštva, dok njegovu drugu stranu čine aktivna razvijanja individualnih grana u susretu, bilo putem kontinualnih unapređenja sopstvenih stavova putem njihovog odražavanja od aktuelnih, problematičnih stanovišta sveta, pronalaženja divnih sinergetskih kombinacija u dodirima raznovrsnih ljudskih ideala, aktivnih, samostalnih iscrtavanja granica razmišljanja, odražavanja od polja zemaljskih nesavršenosti ka nebeskim prostranstvima duha, ili, sve u svemu, podsticanja razvoja sve veće i bogatije raznovrsnosti i čudesnosti stabla našeg znanja. Provozavši Arđunu duž predela susreta dveju vojski Bhagavad Gite, i upoznavši ga sa dualističkom uređenošću Prirode u okviru koje se kroz sukobe između odgovarajućih polariteta rađaju i evoluiraju božanski svetovi, Krišna mu naređuje da »ustane i bori se«14, zauzme jednu od strana u borbi, jer se samo na taj način unapređuje kompleksnost životnih susreta prividno isključivih, ali u svetlu evolucije celine komplementarnih ideala, i prostiru putevi razvoja sve čudesnijih saznajnih svetova našeg življenja. Isus je, takođe, u pojedinim trenucima vrednovao »mač i razdor« iznad »mira« (Matej 10:34; Luka 12:49-53), podsećajući nas da Božiji put ne čine samo težnje ka mudrom prosuđivanju, vaganju i uravnotežavajućem umirenju, već i devičanski viteške posvećenosti, hrabra uzimanja svetog mača našeg duha i odlučne borbenosti ne kroz osuđivanja, već spasenja bića sveta (Jovan 12:47), znajući da ćemo u tom putu osim prosvetljujućih, satvičnih očiju ispred naših puteva ostavljati iza nas i čežnjiva pružanja prema zvezdanom beskraju pitanja sa nečujnim, skrivenim odgovorima i zvezdanim brazdama nikada upoznatih saznajnih svetova, čije bismo žalosti mogli pretvoriti u radosne, sveobasjavajuće osmehe, stvarajući pri tome plodne susrete polariteta Prirode, svetlosti i tame, radosti i tuge, zadovoljstva i čežnje u kojima će se evolutivno rađati sve divniji, uzvišeniji i božanstveniji pogledi na svet. Sve što postoji, tako, čini Put Prirode, a aktivnim delovanjem, bez obzira na istinsku blagodetnost naših dejstava, uvek stojimo na putu građenja sve veličanstvenijih putanja životnosti, jer dok će patnje i nesreće u našem svetu kao odgovore nezadrživo rađati molitvena srca mira i dobrote, blagodeti i lagani tokovi života se moraju neprekidno odražavati od stvarnih ili potencijalnih razdora i nemira (što, kao što smo već primetili, i jeste suština Isusovih patnji kroz koje je spasao čitav svet (Tito 3:5-6), jer prisećajući ih se, naše biće će se na polju svojih unutrašnjih vrednosti odražavati ka visinama mira, dobrote i vrednovanja blagosti u našim pogledima na svet, znajući da su Budine jagode najslađe kada se uzbiraju na samim ivicima ponora195) u svrhu njihovog održanja, u beskrajnom evolutivnom hodu Prirode duž linija njenih veličanstvenih srednjih Puteva. Sva dela bića Kosmosa, bez obzira na njihove učinke, stoga, možemo uvek sagledati kao povoljne znake na putu duhovnog razvoja nas i celotne Prirode, kao neponovljive trenutke divote, nadgradnjom kojih se možemo uzvisiti do samih Nebesa duha, čineći da sa božanstvenim očima koje prostirući ispred sebe svetle puteve i sjajne uzdanice, a iza raskošne zvezdane ćilime noćnog nebeskog sjaja, svaki detalj sveta ovenčavaju svetlim tračcima čistih, božanskih nadanja i radosti.

Sve, zaista sve, stoga, neumoljivo sledi Put Prirode i poseduje beskrajnu smislenost u svetlu beskonačno evolutivne celine, čineći da svaki detalj Prirode u našim očima postane poput malene sunčane čigre koja svojim postojanjem šalje oko sebe nepregledne nizove talasa svetlosti, predanim jahanjem na kojima možemo stići do blještavih saznanja i uvida u božanske tajne ko-kreativnih dodira našeg bića i Prirode. Znajući da se svaki potez bića sveta, svaka njihova misao, plemenita i harmonizujuća ili samo-uzdižuća i sukobljavajuća, mogu doživeti kao opeke u izgradnji sve čudesnijih

177

pogleda na svet i panorama ozvezdanog Kosmosa, te sve bogatijih perspektiva spoznaje čudesnosti prirodnih dodira, divljenje i neosuđivanje u našim temeljnim orijentacijama prema svetu zamenjuju naša nikada potpuna i savršena vaganja između dobrog i lošeg, nepotpuna jer bi za njihovo savršeno razlučivanje bilo neophodno poznavati čitav kontekst kosmičkih kretanja, držati celokupnu mrežu prirodnih veza, globalnih efekata i dejstava u našem umu, iako znamo da je i najsavršenijem modernom kompjuteru već tri tela u sistemu, i to u okvirima determinističkog kretanja, dovoljno da ukine njegove mogućnosti perfektnog predviđanja ponašanja datog sistema. Iz ove perspektive se spontano razvija doživljaj važnosti ne analitičkog posmatranja i nezasitog prikupljanja, već življenja malenih saznajnih školjki koje nalazimo na obalama ljudskog znanja, uzimanja ih u srce i odlaženja da živimo zajedno sa njima i u najudaljenijim predelima sveta, predani cilju da ćemo i za njih naći put iskupljenja i spasenja, uzdizanja u polja večnih vrednosti i božanskog sjaja. Slično tome, probuđuje se i sveta svest da su naša posvećenost i najmanje uglednim i ljubopitljivim bićima našeg sveta, zavetno, prisebno i pažljivo pružanje našeg bića poput svetlog tepiha duž njihovih staza, te budno isijavanje našeg srca bićima sveta (jer »što vama govorim, svima govorim, bdite« (Marko 13:37)), preči od samo-svrsishodnih kontemplativnih nadgradnji logičkih sistema održanja naših apstraktnih ideala i vizija, s obzirom da nas svako lutanje lavirintima naših konceptualnih predstava bilo čega u Prirodi, vodi u srce našeg bića, te na sveti Put koji se neprekidno prostire prema bićima našeg sveta, čineći početak i kraj svake nauke, filosofije i teologije sveta, ukazujući nam, između ostalog, i da je svaki naš dodir sa bićima Kosmosa, prožet ravnotežom Puta, u stanju da izrodi mora zvezdanih perli na našim saznajnim horizontima, beskrajne plešuće orijentire koji će našem duhu u trenucima usamljenih putešestvija toplinom pokazivati prave, saznajno blistave putanje.

O temeljima

»Svaki dakle koji sluša ove moje reči i izvršuje ih, biće kao mudar čovek, koji sazida kuću svoju na steni. I pade kiša i dođoše bujice, i dunuše vetrovi i navališe na onu kuću - i ne pade; jer beše utemeljena na steni« (Matej 7:24-25)

Svaka divna priča, svako ljudsko prirodno, abduktivno saznanje i zaključivanje počinju i završavaju se na temeljima, pozivajući nas da sagledamo »isti« predeo, »istu« perspektivu jednim novim očima, otkrivajući nam da se na temeljima našeg bića, našeg pogleda na svet i krije tajna njegove lepote, i pokazujući na put naše duhovne evolucije kao na svrhu postojanja čitavog Kosmosa. Drugim rečima, »na cilj stižemo kada se vratimo na početak i prepoznamo predeo«. Svaki detalj Prirode pokazuje na suštinu našeg bića, na naše nevidljive, temeljne težnje i vrednosti, na srce našeg bića, božanstvenu dušu, a divan kraj jeste uvek Izvor. Jeste susret bilo sa zaboravljenim predelom početka našeg bića u egzistencijalnim okvirima, ili sa temeljima naših verovanja i spoznaja u domenu filosofske, mudre pronicljivosti. I čitav životni put jeste istovremeno otkrivanje i stvaranje temelja: ontoloških temelja našeg božanskog porekla, Božije Prirode i epistemoloških temelja našeg bića na putu jedne i sveopšte duhovne evolucije.

178

Cilj svakog putovanja jeste vraćanje na početak. U epistemološkim okvirima, konstruktivna putovanja nas od polazišta naših, verom iscrtanih fundamentalnih pretpostavki ponovo dovode na njihovo tlo, osvetljavaju nam naše temeljne vrednosti, želje i težnje kao ključeve našeg razumevanja, naše pažnje, naše radosti saznanja i umeća življenja u novom svetlu. U ontološkim okvirima, okvirima Bića, poput muzike koju čine treptanja naizmeničnog približavanja i udaljavanja, ili Puta kao simbola istovremene povezanosti i razdvojenosti, svako putovanje rezultuje u povratku našem božanskom Izvoru, ponovnom apsolutnom jedinstvu naše duše i Boga, ulivanju kapi vode u Okean našeg božanskog izvorišta sa koga uvek na snopovima vazduha možemo iznova krenuti u radosni tok kruženja, u rađanje ponovne individualnosti, igre novih stapanja u fleksibilne celine sa drugim kapima vode, u građenja novih životnih tokova i reka, te, od početka do kraja do početka, čudesnih traganja ka njihovom i našem jedinstvu sa morem Prirode i Boga.

Svako razmišljanje, svaka logička i matematička analiza, svaka filosofija poseduje određene temeljne, nedokazive, pretpostavljene i verom u njihovo važenje održavane temeljne ideje na kojima počiva stabilnost i validnost svih izvedenih tvrdnji u okviru datih sistema rezonovanja. Centralni čvorovi u putanjama ovih temeljnih ideja pripadaju takozvanim eksplanatornim principima, pojmovima i veličinama koje se – na sličan način kao što ne možemo posmatrati Sunce, već se samo diviti rezultatima njegovog osvetljavanja detalja našeg sveta - ne objašnjavaju u okviru datih sistema zaključivanja, dok se koriste za objašnjavanje praktično svih ostalih termina i dedukovanih stavova. Duša i Bog, Atman i Braman, Tao i Te u teologijama sveta, sila i masa u Njutnovoj mehanici, brzina svetlosti u teorijama relativnosti, konstanta fine strukture u kvantnoj teoriji, geni i instinkt u izvesnim biološkim teorijama, »slučaj«, »stanje stvari« i »činjenica« u logičkoj strukturi Vitgenštajnovog logičko-filosofskog traktata, »Priroda« u filosofiji Emersona i panteističkim ideologijama, »razlika« u temeljnim sistemskim analizama i pogledima na svet, »kvalitet«, »volja«, »transcendencija«, »apsolut«, »apsolutni duh«, »iskustvo«, »Biće«, »Ja«, »a priori kategorije razmišljanja«, »monade«, »res cogitans«, »izvorno Dobro«, »idejni svet«, te raznovrsni praprincipi u filosofijama Pirsiga, Šopenhauera, Jaspersa, Šelinga, Hegela, empirističkih filosofa, Hajdegera, Fihtea, Kanta, Lajbnica, Dekarta, Aristotela, Platona i presokratovskih grčkih filosofa, respektivno, predstavljaju neke od tipičnih u moru drugih potencijalnih primera bazičnih eksplanatornih principa ljudskog rezonovanja. Onoliko koliko crte Prirode činimo eksplicitnima, u istoj tolikoj meri nužno stvaramo i implicitne, nevidljive putanje, na sličan način kao što direktno neprimetni koreni drveća nekoliko puta po svojoj zapremini prevazilaze vidljive obrise svakog drveta, što je i razlog zašto je Ludvig Vitgenštajn pisao da »utoliko što jasno predstavlja ono iskazivo, filosofija pripisuje značenje i onom neizrecivom«189, pokazujući nam na mističnu prirodu svakog vida rađanja, postojanja i kreativnog uređenja ljudskog znanja. Fizika i metafizika se, stoga, uvek ogledaju poput predmeta i slike u ogledalu, a ukoliko su metafizički temelji plemeniti i sazdani sa dobrim željama u srcu graditelja, i zidovi kuće saznanja će odisati stabilnošću, milostivošću i lepotom čitavom svetu.

Inspirativna osnova teze pokazivanja na etičke kriterijume prosvetljujućeg modernog življenja, ticala se temelja, duboko-ekološkog stanovišta, i stoga se na kraju svog toka vraća opet na temelje, na najdublje konstelacije našeg bića u kojima se krije tajna i izgleda i doživljaja našeg sveta u svakom trenutku. Lepota zvezdanog neba i

179

svakog detalja Prirode, počiva tako u jezgru našeg bića i našeg razmišljanja, ko-kreiranja sveta, te znajući da »svet ima onakav izgled kakav mu dadne naša duša«, znamo da nas samo vraćanje unatrag zaista vodi unapred. »Reentering Introduction Creates Endlessly Rising Canon«68, kao što je smatrao Daglas Hofštadter, i zaista, na temeljima našeg bića nalaze se putokazi koji nas vode napred. A znajući da se ne ishodi naših površnih dejstava u svetu, već temelji naših težnji, želja i kreativnog pružanja prema svetu, preslikavaju na dobrobit čitavog sveta, postajemo poput cveta lotosa koji iz muljave vode polaritetnih tenzija Prirode, pruža nebeski bele latice jedinstva svih suprotstavljenosti našeg sveta, bića čistog uma, koja kroz evoluciju sveta u dodirima polariteta Prirode, svoje srce celovito, poput cvetne prašine, daju drugima.

Čuvajući našu pažnju na svetlim - poput jonskih stubova drevnih vremena, obasjanih žutom, Sunčevom svetlošću - temeljima našeg saznajnog pružanja prema svetu, čudesna smirenost i lepota će izranjati iz svih naših pomisli i postupaka. Obasjavajući srce našeg bića svetlom predanošću, molitveno tonući u tihe i nečujne, implicitne zavete srca, zavete naše potpune posvećenosti svim, i najmanjim bićima, leptirima i kamenčićima našeg sveta, postajemo sjajni kosmički relej božanskih, globalno oplemenjujućih osećanja, maleno i nevidljivo Sunce na prašnjavim putevima Prirode. Čuvajući jedno »oko« na našim epistemološkim, duboko-etičkim temeljima istraživanja sveta, a drugo na tajanstvenim, skrivenim, ontološkim, božanskim temeljima Prirode, prostiremo nit između naše duše i Boga, tananu nit koja čini suštinu religioznosti i mudrog čitanja suptilnih znakova sveta na putu naše duhovne evolucije, začetak rađanja divnih vodopada prelivanja našeg bića u celotnoj Prirodi, i obrnuto.

Naša religioznost, duboka vera u jedinstvo našeg bića sa nevidljivim Izvorom, implicitno sadržanom u svakom deliću sveta, vera da najdublja orijentacija našeg bića, naši epistemološki temelji, nahode dobrobit čitavog sveta, čini da – slično kao što dete koje na trenutak napusti topli roditeljski dom, uživajući u upoznavanju sveta na temeljima dubokog znanja da ga brižna i voljena bića čekaju na svom polazištu – prenosimo svetlu toplinu sa naših predanih dlanova bližnjim bićima i vidimo divotu u tananim zvucima, slikama i šumovima sveta koji se stvara u dodiru našeg bića i Prirode.

Jer, ne zaboravimo nikada da ne vidimo svet as-is, »objektivni« svet nezavisan od našeg bića i naših najdubljih, karmičkih želja i vrednosti, već posmatrajući svet i druga bića mi zapravo vidimo sebe, što čini osnovu drevnih ogledalskih metafora o kojima propovedaju mnoge religije179, filosofije64 i umetnosti56,83 naše civilizacije. Gledajući površinu jezera, Narcis, metafora ljudskog uma, otkriva da je lepota sveta zapravo odraz direktno nesagledive lepote njegovog bića, dok Priroda, čineći ljudska bića očima Kosmosa, sve vreme zapravo ogleda sopstvenu lepotu. Oči koje vide zvezde tako postaju zvezde.

Naše želje se uvek ispunjavaju, i poput Đepeta koji sa jednom »wish upon a star«, sa tihom molitvenošću, duboko iz svoga srca, uspeva svojim snovima da prevede drvenog Pinokija u stvarno biće, i naše želje za spasenjem bića našeg sveta će uspeti da stvore nove zvezde, nova, stvarna, anđeoska bića, prevodeći našu drvenu, krtu, pinokijevsku konačnost kroz vode nevinosti, dobrote, požrtvovanja i posvećenosti u stvarno postojanje neslućene divote. Jer, i čitav svet, i naše misli, i zadivljeni pogledi, kao da su nastali iz jedne džinovske želje Boga, koja je u trenutku molitvene svetlosti osvetlila čitav Kosmos, stvorila zvezde, planete, zaljubljena bića, tajnovite dodire i mnoštva arheoloških osećanja tihih ushićenja nad nevidljivim temeljima koji nose skrivene tragove davnih vremena i

180

čudesnih ot-krov-enja, otvaranja kupole našeg bića, krova našeg uma ka beskrajnosti ozvezdanog neba.

Umetnička želja za stvaranjem svetlih dela koja će rasplamsavati toplinu, ljubav, začuđenost, dobrotu i sveto znanje u bićima našeg sveta, zaista čini da naše plemenite vizije i želje, poput zvezdanih tonova neprimetno ispune tanane šumove naših dela, poput slamnatih tračaka ili voza koji huji zvezdanom noći, prenoseći naše dobre, osunčane želje duž čitavog sveta, ispunjavajući uši dragih nam bića šumom drevnih mora života, čempresovih grančica i blještavih, bisernih galaksija. Jer, sve privlačnosti i odbojnosti koje površno doživljavamo i primećujemo u našem dodiru sa svetom potiču iz temeljnih orijentacija našeg bića, orijentacija koje mogu odisati bežanjem, skvrčavanjem, izolacijom i odbojnošću od drugih, ili pretvaranjem našeg srca u Sunce koje nikada ne gasne, koje sve više ima što više daje, u blago koje se svevišnje daje, pružajući celoga sebe duž puteva sveta, rasprostirući se u mostove koji spajaju tragajuća bića preko virovitih reka životnosti, donoseći im nove kreativne destinacije i zadivljujuće, zajedničke horizonte upoznavanja sebe i sveta.

Kada, pažljivo, osluškujući naše srce i temelje našeg bića, sada i ovde, pretvorimo sve panične, hirovite, strahovite i odbojne strele koje spontano ubojito šaljemo bićima našeg sveta, u blaženi, sveprihvatajući mir, u našu temeljnu orijentaciju koja odgovara bezuslovnom i ništa-neočekujućem obgrljivanju svakog bića Kosmosa našom viteškom aurom, i bića sveta neće više biti odbijena ogledalima naših inertnih refleksija u svetu zbunjenosti i zaplašenosti, već će nam radosno pohitati u susret, dok čitav svet će se poput beskraja rečnih tokova uliti u more našeg bića, more koje čedno stoji ispod svih i svega, na samim temeljima našeg saznajnog ko-kreiranja celokupnog sveta.

I kada znamo da se na saznajnim, vrednosnim temeljima našeg bića krije tajna istinske plodotvornosti našeg delanja i postojanja, lepote koje uočavamo u svetu, prožeće nas svest da u našem upoznavanju Prirode ne postoje »pravi« putevi i »slepe« staze (čime se svaki vid sujevernosti pretvara u shvatanje da naše temeljne vrednosti jesu kormilari plovidbe našeg bića na moru sudbine, dok svako drvo postaje drvo želja, a svako biće fontana blagodetnih inspiracija), već da svetlošću jedinstva našeg uma i Prirode osunčani temelji našeg bića čine svaki put pravim putem, čine da se udubljivanjem u bilo koju harmoniju putanja našeg sveta percepcije na našim dlanovima stvaraju biseri, biseri koji – slično kao što kašljucanje ruže malog princa čini preduslov stvaranja anđeoskih krila – moraju pretrpeti i kristalnom jasnoćom i ljubavlju, mirno i strpljivo obavijati iritirajuća zrnca prašine da bi jednog dana iznedrila svoju implicitnu, božansku lepotu.

»Priroda je beskrajna lopta kojoj je površina nigde, a središte svuda«, mislio je tako Blez Paskal, uviđajući Božije korene sveprožimajuće, izvorne lepote postojanja iz koje poniče sav vidljivi svet.

Čitav svet je plodni dodir između temeljnih težnji srca bića Prirode i njenog božanskog Puta, dodir koji sa sobom nosi u beskraj prostiruću zvezdanu evoluciju naših duša. Naše najdublje želje i Put Prirode se stapaju pri svakom našem udisaju i izdisaju, pri svakoj našoj i najmanjoj pomisli, rađajući pred našim očima svet odgovora i znakova na naša najdublja pitanja. I kroz ovaj dodir, mi neprekidno učimo, prevashodno kako da preobražavajući prividne prepreke na putu ka dubinama našeg srca, u korisne poluge i odskočne daske, u divne putokaze i povode opštih razvoja, na bezbrojnim greškama uvek pronalazimo puteve napretka i vere u našu dušu i Božije poreklo. Učenje učenja, sagledavanje naših odnosa sa svetom iz novih, viših i sveobuhvatnijih perspektiva, čini,

181

tako, vrhunac svakog procesa napretka, vrhunac koji postaje najplodotvorniji onda kada se sa šakom dragocenih kamenčića predela novih otkrovenja, i željom za njihovim beskrajnim deljenjem, vratimo natrag, sjedinimo sa uobičajenim perspektivama razmišljanja, i tiho - poput deteta koje, verujući da svaki kamenčić, bačen u more sa željom u srcu, vodi njenom ispunjenju – sa znanjem o efektu leptira i opštoj osetljivosti na beskrajno male uticaje, o malenim pogledama i suzama koje će jednoga dana moći pokrenuti planine i stvoriti čitava nova mora, pesme Atlantide, morskih konjića i sirena, stvaramo čitave nove svetove putem rađanja malenih, ali duboko osmišljenih talasića na moru naše civilizacije.

Da bi se svet zaista promenio nabolje, neophodno je, stoga, menjati »stvari«, »sebe« i »svet« na njihovim temeljima. Neuspešnost istorijskog lanca revolucionarnih promena, oličena u suštinskom nemenjanju sveta nabolje njihovim očiglednim posredstvom, već isključivo tihim i neprimetnim preobraćanjem individualnih bića kroz dobronamerna vas-pitanja, krije se u zanemarivanju nužnosti sprovođenja promena na temeljnim nivoima naših vrednosti (a suštinske vrednosti našeg bića i vrednosti koje vidimo u svetu jedno su, jer mi smo naše voljne putanje kojima se - poput balerine, čigrovito vrteće u krug i rasipajući cvetnu prašinu svoga srca ka nebesima, skladne metafore disipativne, virovite prirode životnosti - dajemo svetu), težnji i želja. Dok se obuzetost menjanjem sveta bez shvatanja primarne potrebe menjanja saznajnog jezgra sopstvenog bića, završava ogorčenjima, osudama, okrivljavanjima i nezadovoljstvima, kada su temelji našeg bića okupani čistom lepotom mira, i stablo odnegovane duboke etike (ispričane u ovom radu) sa cvetovima božanskih, kosmički-evolutivnih spoznaja se razgranjuje, čineći naš svet (= suštinu našeg bića) ovenčanim suzama lepote, okupanim čistoćom božanskog traganja. Svako biće koje pogledamo sa mirom i otvorenim, saosećanjima i toplim davanjem rastopljenim srcem na temeljima našega bića, poći će od nas okupano oreolom čistih misli, čuvano anđeoskim krilima na svom daljem putu. Odlučnost Ljubavi se ogleda u održanju ovakvih, istovremeno večno novih i obnovljivih, u saživljavanju i gledanju sveta očima bližnjih bića, neprekidno menjajućih, i starih, romantično prašnjavih i drevnih temelja naših pogleda na svet, poverljivom i svetom odgovornošću prema tradiciji našeg postojanja i porekla obasjanom pružanju svog bića ka horizontima koji se poput svetim željama za spasenje sveta ozvezdanog neba ili nedodirljive duge posle suzne kiše na nebu naših saosećanja, prostiru temeljnim trakama - vodiljama putovanja naše duše.

Svi temelji su skriveni - u čemu se odslikava celokupna Tajna postojanja i traganja za Bogom, smisleno ispunjenog življenja – te je stoga i osnova etike naših misli, reči i dela skrivena, implicitna. Stoga i etika ovog rada koji eksplicituje neeksplicitujuće, opisuje skrivene temelje osmišljenosti življenja, počiva ne u grubim i očiglednim redovima reči, već u nevidljivim i nečitljivim osećanjima, autorovim težnjama koje prožimaju rad između njegovih redova i na tajanstven način nalaze svoj put do čitaoca. Takođe, u skeletu, temeljnoj postavci knjige (i svake druge prirodne organizacije, od živih bića preko umetničkih dela do ekonomskih preduzeća i naučnih modela) se krije i tajna lakoće inkorporiranja i nalaženja skladnih, blistavo izražajnih i uočljivih pijedestala individualnih ideja. Jer, dok nedostatak skladnog, jasnog, čvrsto utemeljenog i širokog kostura implicira traćenje naših ideja ili njihovo disharmonično kontekstualno predstavljanje, divni saznajni temelji svaku, pa čak i naizgled najvulgarniju predstavu mogu preobraziti u slavu Prirode i odsjaj lepote i dragocenosti postojanja.

182

U duhu čitavog ovog rada, naša duša postaje ponovo probuđena, obožena i može nam pričati o najvećim tajnama postojanja na svom nečujnom jeziku, van vremena i prostora. Ono što je ontološki božansko u nama, naša večna duša koju samo stvaranjem mira u nama možemo slušati i biti srećni, i epistemologija, naše duboke težnje u svom beskrajnom dodiru, nahode naš i čitav svet, poput broda koji kroz nebeska sazvežđa pronalazi zemaljske puteve njihovog buđenja, ovde i sada. Nebeski uspon čoveka i božansko, milosko, ljubavlju obasjano, majčinsko pružanje tople i brižne ruke nadole, ka čednim dečijim pogledima na veličanstveni svet, stapaju se u jednu celinu, znajući sada da mi nismo samo mala, krhka i ranjiva bića koja se svojim saživljavanjima, svetlom predanošću i saosećanjima u srcu rasprostiru ka božanskim putevima, već da smo i božanske klice koje uče kako da postanu ljudska bića. Mi smo čista božanstvenost na putu sopstvene spoznaje. »Ko želi da dođe do temelja Boga, taj mora da dođe do sopstvenog temelja...niko ne počiva u temelju duše do Bog sam...Ovde je temelj Boga i moj temelj, a moj je temelj i temelj Boga...Bog i ja, mi smo jedno«, pisao je u ovom duhu Majster Ekhart, podsećajući nas i na stav svetog Avgustina po kome Boga spoznajemo spoznajom naše duše. I stoga, svaki cvet Prirode sa jedne strane ontološki odražava čitavu istoriju postojanja, sve čežnjive i čuđenjima nošene, saosećajne ljudske misli, dok epistemološki odslikava najdublje konstelacije naše vrednosne orijentacije prema našem svetu. I naša večna duša u kojoj je platonovski zapisano sve postojeće i prisećanje putem koje nas čini istinski probuđenim bićima, čini nas da poput Dilanove Ofelije zagledane u Nojevu dugu35, ili ptice iz Platonovog Fedara – »kada neko ovde vidi lepotu i pri tom se seti stvarne (lepote), on dobije krila i tako okrilaćen želi da se vine naviše. Ali, ne može to da učini. Zato samo, kao kakva ptica, gleda naviše, zanemarujući ono što je ispod«126,176

- sa poetskom zadivljenošću u našim očima obasjavamo svet transcendentalnom, meditativnom začuđenošću i religijskom predanošću, molitvenom svetlošću našeg srca. Ovakva zadivljenost predstavlja plod i polaznu tačku divnih spoznaja o kojima su sanjali neo-antički, staro-grčki filosofi, kroz koje postajemo Ljudska bića, samo-ostvarujemo izvorno dobro koje čini srž naše božanske suštine, znajući da ne ovladavanje, već spoznaja naše suštine, naših pratemelja čini pobedu koja prostire zvezdane putokaze i kupa božanskom svetlošću čitav svet, svet koji je slika naše duše, igra koju, rađajući cvetnu prašinu radosti pred sobom, ona stvara. Slično kao što tama predstavlja granicu svetlosti, neophodnu za njenu sopstvenu spoznaju i realizaciju, i svet kakvim ga vidimo, u saglasnosti sa Plotinovim učenjem, jeste horizont pružanja naše večne duše, božanske klice, duhovnog gledanja, jer »subjekat ne pripada svetu, već predstavlja njegovu granicu«189, kao što je smatrao Ludvig Vitgenštajn. A kada, sišavši do temelja našeg bića - do biblijske pustinje kroz koju ćemo »poravnati Put Gospodnji« (Jovan 1:23), kroz suzama ovenčanu samilost i saosećajnost sa bićima sveta i radost predanja Prirodi, usavršavanjem, dovođenjem u jedinstvo sa Prirodom našeg uma, voditi čitav Kosmos ka novim blagodetnim harmonijama – i prošavši kroz slojeve koji pripadaju našim čulnim željama, porivima, težnjama, izvorištima volje i htenja (Matej 4:1-10), postanemo jedno sa temeljima našeg božanskog porekla, sa Gospodnjim glasom (Matej 4:11), kada prepoznamo svoju božanstvenu suštinu u svakom deliću sveta, postajemo Jedno sa njim, dostižemo cilj Božijeg traganja za sopstvenom spoznajom, cilj sa koga se, obasjani bezgraničnom, sveisceljujućom i duhovnom radošću, možemo svetlošću našeg srca uvek okrenuti ka drugim bićima i čitavom svetu, natrag na put, i sa svepredajućom željom koja se poput svete aure prostire granicama našeg bića (= svakom razlikom našeg sveta),

183

pozvati čitav svet na zajedničko posmatranje buđenja duhovnog oka Prirode, na držanje za ruke i zadivljeno, sa tihom suzom u oku, stapanje sa praskozorjem rađanja Sunca naše duše i Boga.

A do tada, znajmo da čitav svet jeste poput jednog veličanstvenog drveta koje se u toku životne evolucije neprekidno pupolji, grana, oplođava i umire, stvarajući usput beskrajne semenke novih stabala, novih ozvezdanih duša. Svaki delić drveta sadrži u sebi nevidljivu esenciju semena iz kojega je poniklo, kao što je Udalaka Aruni učio malog Švetaketua, i silazeći i dotačinjući se ove nevidljive klice božanskog postojanja našeg stabla života, postajući ona i dopuštajući da se poput isceljujućeg Sunca razlije širom nas, moći ćemo da znamo da zaista sve, čitava Priroda jesmo mi, da pokazujemo na svako prividno izolovano ostrvce sveta i u srcu duboko znamo da »i to smo mi«. I sa buđenjem unutrašnjeg, sijajućeg zadovoljstva i iskrene, sveobasjavajuće radosti u susretu sa svakim bićem i svakom situacijom Kosmosa, te pronicanjem od površnog uvažavanja eksplicitnih reči - reči koje nikada svojim konvencionalnim značenjem ne odražavaju istinita osećanja, težnje, želje i temeljne orijentacije bića sa kojih se odnose, već samo implicitnom muzikom, jer »usta govore ono čega je srce puno« (Luka 6:45) - do predanosti osluškivanju esencijalne muzike bića sveta, ali sa prisebnim održavanjem pažnje u srcu težnji našeg bića, čitav svet ćemo sa svakim pogledom obasjavati svetlošću duha.

Slušanjem muzike sveta koja se prostire na implicitnim dubinama naših čulnih opažaja, puteva dodira našeg bića sa svetom, moći ćemo da prepoznajemo divne, korenite želje koje stoje u osnovi lepote i kreativnosti izraza prirodnih stvorenja. A negujući u dubini našeg srca lepe želje, vizije dobrote i blagodeti, čak i kada se naši snovi ne ispune, kada se naši zamišljeni ciljevi ne ostvare i prepuste mesto novim putevima kretanja životnosti, znajmo da će one i tada ko-kreirati dobre puteve, vodeći bića sveta na divna ishodišta, na božanstvene prizore novih obala nepreglednih mora znanja i osećanja, jer naše najdublje težnje, a ne naše površne zamisli anđeoski pružaju tanane putokaze kretanjima voljenih bića u svetu.

I čitavo jezgro ove knjige, srce njenih temeljnih putokaza može se sažeti u izrazu filo-sofije Puta, saznajnog spleta ljubavi i mudrosti, saosećanja i brižnosti sa jedne, i mudre predanosti osluškivanjima sopstvenog bića sa druge strane, kroz koji se u rešenjima svih paradoksa, nesuglasica i problema nalaze srednji Putevi, aktivne i nikada ne statične i uspavane, već uvek neprekidno plešuće ravnoteže istovremenih spojenosti i razdvojenosti, jedinstva i raznovrsnosti koje pojam Puta simbolizuje. Ne zaslepljeno tonući u putanje sveta, zaboravljajući na praćenje pružanja zraka Sunca našeg srca posvuda oko nas, kao i na negovanje najdubljih težnji našeg bića koje čine tajnu našeg blagodetnog delovanja i postojanja, već pažljivo osluškujući jezgro našeg bića pri svakoj životnoj interakciji, a sa druge strane se diviti lepoti sveta i delati za dobrobiti bića sveta, čini srednji Put, put Ljubavi koji iscrtava ova knjiga. Spuštanje ka temeljima našeg bića, našeg saznajnog odnošenja prema svetu, vodi nas zaista unapred, otvarajući nam nove i sve bogatije životne i saznajne panorame posute svetlucavim klicama sve čudesnijih zvezdanih otkrovenja, dok nas putovanja kroz Kosmos, kroz vozove zvezdanih začuđenosti i perlasta mora treperavih raznovrsnosti, vode u srce našeg bića, čineći da se implicitni, božanski temelji i zvezdana lepota sveta stope u jednu nerazlučivu celinu, da »ono što je dole postane jednako onome što je gore, i ono što je gore postane jednako onome što je dole«, da postanemo prosvetljeni znanjem da temelji našeg saznajnog

184

pružanja prema svetu zaista iscrtavaju linije sveta, dok njegova zvezdana lepota u nama gradi večne klice postojanja, sve zadivljenijih začuđenosti i briljantnijih pogleda na svet, čineći našu dušu čitavim svetom, a sve što postoji plodovima zajedničkog stvaranja u dodiru između duše i Boga, svetim Putem života.

Istovremeno trubadurski radosne i mistično zvezdane okice, šireći svetlost Sunca dobrote i zadivljeno upijajući zvezdane tajne sveta, okice koje rasprostiru mostove uzajamnih poverenja, rađaju se kroz održanje ravnoteže Puta, aktivne budnosti i osluškivanja sopstvenog bića, kao i saosećajnog poistovećivanja sa bićima našeg sveta. Slično kao što osnove svakog temelja čine granice sa njegovim okruženjem, predstavljajući put koji suštinski istovremeno spaja i razdvaja sistem i njegovu životnu okolinu, i spuštanjem do temelja sveta naših saznanja dolazimo do linija koje povezuju i putanja koje se pružaju na relaciji našeg bića i Prirode, čineći da od ovog skupa suštinskih interakcija zavisi i stabilnost celotne zgrade saznanja koja se uzdiže sa naših temelja. Temelji našeg saznanja i postojanja, stoga, nikada ne pripadaju isključivo nama samima, već našem jezgrovitom odnosu sa Prirodom, moru naših najdubljih težnji na kojima plove brodovi naših životnih dejstava, Suncu naše duše koja svoje zrake ko-kreativnih dodira sa Prirodom, dodira u kojima se čitav naš svet neprekidno stvara - noseći u svakom svom detalju beskrajne povode neograničeno radosnih saznanja i božanskih otkrovenja koja stapaju naš um i Prirodu u savršenost svesti Puta, istovremenog blaženog jedinstva i održanja samostalne kreativnosti u svim našim pogledima koji sklapaju mostove prijateljstva sa svim bićima sveta – poput peščanih puteva koji se pružaju ka osunčanim horizontima, puteva koji spajaju tragalačke oči i daleka Sunca jedinstva, u nedogled prostire.

Sa znanjem da se ne očigledne crte naših dela, već najdublje težnje, nevidljivi saznajni temelji na kojima smo gradili vidljive kule naše kreativnosti, preslikavaju na jezgrovitu dobrobit našeg delanja, postaćemo obasjani znanjem da se ne dopuštanjem objektivnim principima i površnim putokazima da slepo rukovode našim postupcima i životnim nahođenjima, već predanošću dubokim, skrivenim i samo očima duše očitljivim znacima na našim životnim putevima, prostiru širom sveta putevi dobrote. Umesto posvećenosti uređivanju cvetnih, kreativnih ikebana našeg sveta u skladu sa prekoncipiranim normama, principima i doktrinama, alhemičarska veština spontanog, nesamo-svestnog iskazivanja srca našeg bića, ne razmišljajući o površnim tehnikama našeg izražavanja, poput radosnog deteta koje, gradeći kule od peska, nevinom spontanošću prosvetljava tamu težnji za iskazivanjem sopstvene slave u očima drugih, živeći znanje da »ako ja proslavljam samoga sebe, ništavna je moja slava« (Jovan 8:54), dopuštajući da »mislimo o smislu«, o temeljima našeg pružanja prema svetu, dok će »glas voditi računa o sebi«26, činiće da i prividno neugledna, malena dela nečujno i neprimetno odišu buđenjem mira, harmoničnosti i dobrote. Delajući čistog uma, ne razmišljajući o ugledu, ponosu i egu našeg bića u očima drugih, znajući da »a ti kada činiš milostinju, neka ne zna tvoja leva ruka šta čini desna, da bude tvoja milostinja u tajnosti; i Otac tvoj koji gleda u tajnosti uzvratiće ti« (Matej 6:3-4), da nesamo-svestno ponašanje koje slično kao što zaljubljeno biće divotnim očima vidi svet, čuvajući u umu odraz voljenog bića, odiše tajnovitom lepotom u svakom svom zamahu, dašku vazduha i misli, obasipamo divotom predele našeg sveta.

Umesto davanja bićima sveta površnih iskaza, neiskrenih naklonosti i izveštačenih dodira, posvećenošću i održavanjem naše pažnje na temeljima našeg

185

pružanja svetu, iskreni osmesi i dodiri koji izviru iz prijateljstva Zemlje – naše biološke osnove, iz prihvatanja naše životnosti i ljudskosti, i Neba – našeg božanskog porekla, čiste, meditativne svesti, osunčavaće crtice našeg sveta. Nevidljiva plodnost isplivavaće iz predela našeg sveta, obasjanih nevidljivim, plemenitim težnjama koje isijavaju iz našeg srca. »Dajte kao milostinju ono što je unutra, i gle - sve vam je čisto« (Luka 11:41), podseća nas, tako, Isus da na osnovama znanja o važnosti davanja srca našeg bića, o pletenju veza poverenja i zaveta dobrote sa svakim našim pogledom i rečju, zaista čitav svet počinje da se kupa u vodama božanske svetlosti, mira i nebeske čistote, u kome, poput belih galebova, naše misli, ideje i svete poruke mogu nesputano radosno leteti vaz-dušastim plavetnilima sveta.

I kada se oslobođeni svih zemaljskih stega, vezanosti za prolazne plodove našeg rada, vinemo u nebeski let našeg duha, moći ćemo našom nevezanom posvećenošću da sve susrete sa Y raskršćima našeg sveta preobrazimo u veličanstvene (što je bilo prvo slovo nama najstarije poznate, pre-feničanske azbuke)46 otvarajuće mostove naše svesti i našeg sveta. U ravnoteži inteligentne logike i nebeskih želja stojeći na samim dodirima razdvajajućih puteva, na samim kritičnim tačkama i linijama prirodnih prelaza, pretvaranjem svih naših uspomena i puteva koji vode do horizonata naših sećanja u mostove sveprihvatanja, gradimo slike divnih, uzajamno pruženih susreta dveju bića iz kojih sve potiče, i kao znak blagotvornosti pronalaženja puteva jedinstva u razgranatoj raznovrsnosti, vraćamo se na čistoću početka, na sjajnu svest, na veliko A.

Naša sveta tragalačkost, opčinjenost poreklom i čudesnošću postojanja, divnim putanjama ljubavi koje se pružaju put nas, tada se preliva u divni, celoviti sjaj sveprihvatajućeg, svezadovoljnog, dečije radosnog i nevinog, lagano plovećeg uma u harmoniji sa Prirodom, znajući da će se jednoga dana ova blještava kugla naše svesti opet raspršiti u zvezdanu sferu (čijom integracijom vezama začuđenosti, zapitkivanja i traganja je i nastala), postajući poput biblijskog semena (Jovan 12:24) koga ljubav prema bićima sveta, prevodi od jednote u životni tok raznovrsnosti duž koga ono spontano sa svojih stabala i cvetova seje nova semena novih zadivljenih čuđenja daleke dece Kosmosa koja će se sa uzvišenim pogledima ka nebesima posutim zvezdama, upitkivati o najvećim tajnama življenja i hodati na putevima prosvetljenja, povremeno upadati u jarke života, ali u svojim svetim čuđenjem ovenčanim pogledima spontano prostirati beskrajne putanje evolucije života.

Poput divne muzike Kosmosa koja nastaje ne misleći o sebi, o sopstvenoj ukrašenosti i uglađenosti, već o blaženosti koja će postati bića ka kojima njeni talasi plutaju, i divna dela, divni glasovi našeg bića ne nastaju prepuštanjima površnim vodiljama koje teže da skladno utope naše izraze u okolne harmonije, već silaženjem u jezgro našeg bića, njegovim budnim osluškivanjem i meditativnom orijentisanošću ka davanju našeg svetlog srca bićima sveta, ka pružanju svetlih puteva između našeg i drugih bića, dopuštajući da muzika naših instrumenata spontano isplivava i tada neprimetno obasipa bližnja bića blagodetnim osećanjima i isceljujućim svetlostima duha.

Postavivši cilj, divne horizonte i vizije naših nadanja na temeljima našeg srca, dovoljno je samo posvećeno osluškivati njegovu nečujnu muziku koja će nas, spontano joj se predajući, voditi ka predelima sveta u kojima ćemo zateći beskrajno dragocene, božanske odgovore na naše ciljeve, težnje i temeljne ideale. Jer, srce naših težnji, poput drveta želja koje tokom svog rasta posipa tla sveta semenim zrncima svoje esencije, neprekidno obasipa čitav svet svojim izvornim harmonijama, spontano oplođavajući

186

misaona polja duhovno prijemčivih i otvorenih bića Kosmosa divnim, plemenitim idealima i budnim snovima cvetanja carstva Božijeg na Zemlji.

A kada čitavo naše biće postane bistro, prosvetljeno, nevino milo i celovito poput blage, miloske suze na dlanu Božije predanosti, znajmo da tanani dodiri između naše duše i božanske Prirode, dodiri kroz koje se iscrtava čitav naš svet, tiho i neprimetno prostiru naše najdublje težnje ka rađanju blagodeti i sreće u očima bližnjih bića i celotnog sveta od nevidljivih klica do divnih, sveprisutnih cvetova spasenja, od tajnovitih i prašinom skrivenih, ali svepodupirućih temelja naših želja, nadanja, izvorne vere i tople ljubavi do osunčanih, vodopadima duha prelivajućih horizonata našeg bića i naših pogleda na svet, od blaženih, molitvenih želja našeg bića ka stvaranju vedrih, blistavih i mirom obasjanih predela duž celotnog sveta, od svetlenja prozirnog neba dobrote, božanske inspiracije i isusovske ljubavi u našem umu i srcu ka bojenju sveta dugama našeg duha i talasima božanstvenog življenja, od radosnog i večnog sijanja Sunca na temeljima naše duše do buđenja divnih praskozorja večne lepote prostranstvima sveta.

Vuk Uskoković, Ljubljana – Beograd – Kumbor – Herceg-Novi 2005/2006

Pogovor

Čitava ova knjiga jedna je malena zbirka etičkih vodilja namenjena tragalačkim bićima modernih vremena, bićima koja revnosno, premda ponekada vedro i sijajuće, a ponekada tužno i skudreno, brižno koračaju tragovima ljudske tradicije ispisivanja i življenja čudesnih pitanja života, pitanja koja su oduvek inspirisala tanane putanje i struje životnosti u nama, obasjavajući naše dane svetlim dodirima muza božanstvene lepote postojanja. Poput svakog putovanja, i ova knjiga je sazdana kroz odraz harmonije kontinuiteta, planiranja, vizionarskog ciljanja i celovite konceptualnosti sa jedne, te nepredvidljivosti, spontanosti i iznošenja neprekidnih noviteta na površinu naših izražaja sa druge strane.

Svako od poglavlja knjige opisivalo je proces zidanja beskrajnih, uzajamno uzdižućih, podupirućih i oplođavajućih ideja koje orbitiraju oko centralnih, tematskih vodilja, čineći da se od Sunca pojedinačnih, jezgrovitih ideja izrode rojevi zvezdanih zadivljenosti, mora plešućih i radosno treperućih vodilja bićima sveta. Na početku smo se zagledali u divne i nevine, zvezdano svetlucave oči iz kojih je isplivavala lepota začuđenosti, divljenja i neprekidnih upitkivanja nad poretkom našeg sveta, oči koje tragajući za božanskim znacima u beskrajno malim, suptilnim detaljima našeg sveta spontano posipaju prostranstva sveta novim, uzvišenim »znacima vremena« (Matej 16:3), čineći da naša bića postanu anđeoski čuvari i tihe vodilje raznolikim bićima Kosmosa. Naučili smo da se odgovori na problematične zamišljenosti našeg bića često kriju u putanjama, dodirima i vezama između najrazličitijih detalja našeg sveta, odakle analogijama možemo doći do divnih zaključaka i rešenja enigmi iskrslih na putevima našeg razvića. Tragovi Sunca, blagi let leptira, osmeh livadskih cvetova i šum lišća, tako, kriju podjednako bogatstvo Božijeg govora Prirode kao i pisani tragovi ljudske tradicije naučnog, religijskog i umetničkog izražavanja. Spoj razuma i intuicije, inteligencije i maštovitosti, znanja i lepote krije tanane ravnoteže koje nas vode divnim vodopadima evolucije našeg bića i čitavog čovečanstva.

Čistoća misli predstavljala je sledeći korak našeg putovanja, podsećajući nas da su naša bića poput virova koji neprekidno odašilju talase blagosti, sjaja i ljubavi sa svakom

187

našom sjajnom i uzvišenom mišlju, čineći da svaka sveta misao, bilo herojski stenovita ili devičanski blagodetna, poput aure duha ili nebeskog štita oblači naše biće unutrašnje gracioznim bojama duha, pružajući posvuda dugine mostove svevišnje lepote i bajnosti dodira sa bićima sveta. Umesto idejnih fiksnosti i dogmatskih samo-ubeđenosti, neprekidni tok saživljavanja, hrabrog menjanja i poistovećivanja sa bićima našeg sveta, raznolikim pogledima na svet i panoramama čudesne predstave življenja, u sledećem koraku smo sagledali kao ideal vrhunske lepote postojanja i postavili na pijedestal našeg kontemplativnog divljenja. Važnost neosuđivanja drugih bića i uočavanja izvorne božanskosti i sveobasjavajuće lepote u srcima svakog, i najmanjeg bića Kosmosa, svetle posvećenosti njihovom spasenju i očuvanju na dlanovima naše anđeoske brižnosti, namesto ljutitih, sverazarajućih osuda i samo-uzdižućih ponižavanja, iscrtali smo u narednom poglavlju. Divota održanja znanja o ko-kreativnoj prirodi iscrtavanja sveta naše percepcije, znanja iz koga izranja svest da se u svakom deliću našeg sveta kriju jezgro naše duše i suptilni govor božanskog jezika, sagledali smo u sledećem poglavlju. Blaženost ne trčanja unapred uz slepo održanje prezadatih ciljeva na putevima našeg sebičnog razvoja, već neprekidno zastajkivanje, maštovito upitkivanje i premišljanje ispravnosti naših puteva i životnih izbora, pružanje ruke pomoći bićima sveta, te brižno i pažljivo osvrtanje unatrag kao ključ trajnog i održivog kretanja unapred, činilo je sadržaj narednog poglavlja. Nakon toga, srž zaista oplemenjujućeg i duhovno inspirišućeg delanja ugledali smo u idealu povećanja broja opcija svih prirodnih sistema, ne krutog i manipulišućeg postavljanja normi, pravila i ograničenja, već buđenja osećanja samostalnih odgovornosti, unutrašnjeg sjaja inspiracije i slobodom zalivanog duhovnog procvata. Naučili smo i da nas lepota davanja čitavog našeg bića čini celovitim i sjajnim poput Sunca, čini da u našim grudima zasija divni dragulj govora naše duše, prosvetljavajući čitavo naše biće i celotni svet. U skladu sa porukom jevanđelja, lepota davanja čini da blaženost i unutrašnja milostivost našeg bića pokriju svaku travku, cvet, oblak i tužni pogled bića sveta, da našim vaskrsnućem čitav svet uistinu postanemo mi, dok se radosno mašući uzdižemo sa zemaljskih prostranstava, odnoseći jezgro naše duše u zvezdana polja, znajući da će svaka blaga misao i razmekšavajući, ljubavlju trepereći, maleni i skromni talasić ljubavi iznedren iz našeg srca ostati da večno živi i putuje kosmičkom bajkom sveiščuđavajućeg traganja i evolucije novog čoveka, čoveka koji ne zaboravlja na izvorne temelje svoga postojanja, sada i ovde, već ih svesrdno uzdiže i prinosi postoljima spasenja, sa molitvenom utonjenošću u Sunce duše.

Vrline prihvatanja svih nametnutih detalja, situacija i poruka našeg sveta, te njihovo strpljivo i marljivo preobražavanje u hranu naše i opšte evolucije, čineći da kamenujuće stene često pretvaramo u opeke izgradnje božanstvenih kula saznanja, posvećenih Gospodnjoj slavi, slavi tajanstvene sile Ljubavi koja prožima čitavo poreklo našeg sveta i naših bića, sagledali smo u narednom toku knjige. Podsetili smo se i da su greške, nesigurnosti, trenuci patnje i sumnje, te padajući pokušaji oživljavanja naših dražesnih snova i zvezdanih vizija, puštanja vijorećih zmajeva svetlih ideala življenja, nužni koraci na putu duhovnog rasta našeg bića i evolucije svakog prirodnog sistema. I etičke vodilje, sabrane tokom pisanja ove knjige, nastajale su kao posledice ne krutog i nepogrešivog održanja pravolinijskog trenda napretka, već kao svetle, blještave vodilje povratka na put ka idealima lepote, radosti i božanskog mira, nakon mnogobrojnih trenutaka odstupanja od njega. Življenje naših pogrešaka i nesavršenosti sagledali smo kao malena zrnca prašine koja čine početke kristalizacije divnih bisera u svetu naših

188

saznanja. Podsetili smo se i da se suština lepote bića i detalja Prirode ne krije u njima samima, već u kontekstu njihovog postojanja, stvaranog istovremeno u očima bića – posmatrača i u nesagledivim okvirima celotne Prirode. Mnoštvo malenih, ali podjednako vrednih i inspirativnih ideja u odnosu na centralne teze poglavlja knjige, poput najdivnijih zaključaka i poruka Prirode našim bićima, kriju se sakriveni ispod prašine i lišća očiglednih misli koje provejavaju i šušte listovima ove knjige.

Jedan od vrhunskih ideala ove knjige bila je i svest o održanju ravnoteže Puta, negovanju istovremenog osećanja prisebnosti, meditativne utonjenosti, samostalnosti i polaganja odgovornosti najdubljem jezgru našeg bića sa jedne, i saosećajne saživljenosti, poistovećenosti i privrženosti svim bićima i detaljima našeg sveta sa druge strane. Umesto ideala odbacivanja i jednostranih protežiranja, lepota sveprihvatanja i ravnotežnog usklađivanja iscrtana je kao jedna od vrhunskih vrlina etike modernog življenja. Ipak, sa druge strane novčića, ogledajući se od racionalne vrline harmonizacije mnogostrukih grana razmišljanja i pogleda na svet ka smerovima sveprihvatajućeg jedinstva, postavili smo krajnji ideal etike modernog doba, ideal koji odslikava znanje da se ne prividne vrednosti našeg delanja u svetu, već temeljite težnje našeg srca, nevidljivi, ali sveprožimajući izvorni podsticaji naših dejstava u svetu preslikavaju na blagomernost i istinsku sjajnost naših dela. Lepota kojom sija srce naših težnji čini da i čitavo naše biće, nezavisno od prividne uspešnosti i vrednosti naših dela, poput Sunca obasjava čitav svet talasima blagosti, duha i božanske, suzama radosnicama ovekovečene lepote.

Od osećanja čuđenja nad poreklom našeg bića, kao i svake travke, cveta i kamenčića, osećanja zadivljenosti sa kojim počinje razviće svake filosofije življenja, kročili smo na Put koji nas je vodio kroz vode mnoštva talasa i virova naših misli, snova i ideala ka početku našeg puta, ka izvornim težnjama koje se rađaju sa svakim našim trenom življenja, ka nedodirljivim temeljima našeg srca. Tajne duše i Boga smo ipak pokušali blago da dotaknemo, podsećajući se da najlepši, krajnji i izvorni temelji svih prirodnih ostvarenja moraju ostati skriveni, ovekovečeni tajnovitom lepotom postojanja, ali i pri tome se obasipajući verom da čitav naš svet jeste prizor neprekidnog govora i dodira između naše duše i božanske Prirode, dodira koji nas vode ka samim zvezdanim nebesima, ka blaženim, perlastim svetlima večne radosti postojanja, ka izranjanju jednog divnog i večnog Sunca na našim božanskim temeljima i nebesima uma voljenih bića, čineći da uvek, mašući anđeoskim krilima naše zahvalnosti i dobronamernosti čitavom svetu, znamo da Božija lepota večno prožima svet, krojeći divne i beskrajno dragocene bajke postojanja, bajke čije priče nezadrživo vode svako biće sveta ka prosvetljenju jasnom svetlošću duše, bajke koje nastaju kroz splet radosne igre rađanja »lepote koja će spasiti svet« i večnog jedinstva naše duše i Boga, igre odslikane plesom istovremene razdvojenosti i povezanosti, odslikane predstavom Puta, svetog Duha, simbola etike modernog življenja, kojim je odisala čitava ova knjiga.

Vuk Uskoković, Potsdam, NY, USA, Memorial Day 2006.

Literatura:

1. »100 Zen parabola«, Zrnce-San, Beograd.2. Ajnštajn, Albert – »Moj pogled na svet«, Stylos, Novi Sad.3. »Antologija novije srpske lirike«, sastavio Bogdan Popović, Državna

štamparija Kraljevine Jugoslavije, Beograd (1936).

189

4. Augustine – »Confessions & Enchiridion«, translated by Albert C. Outler, www.

5. Bach, Richard – »Jonathan Livingston Seagull« (1970), www.6. Barrow, John D. – »Impossibility: The Limits of Science and the Science of

Limits«, Vintage, London (1998).7. Bateson, Gregory – »Angels Fear« (1980), www.8. Bateson, Gregory – »Mind and Nature: A Necessary Unity« (1979), Hampton

Press, Cresskill, NJ.9. Bateson, Gregory – »Steps to An Ecology of Mind« (1972), The University of

Chicago Press, Chicago.10. »Bats and Balls«, The Economist 88 (December 10, 2005).11. Baum, Rudy – »Nanotechnology: Drexler and Smalley Make the Case For and

Against 'Molecular Assemblers'«, Chemical & Engineering News 81 (48) (December 1, 2003).

12. Beer, Stafford – »Strength«, Cybernetics and Human Knowing 9 (3-4) 139 – 44 (2002).

13. Bertalanffy, Ludwig von – »General System Theory: Foundations, Development, Applications« (1968), George Braziller, New York.

14. »Bhagavad Gita«, Bhaktivedanta Book Trust, Rijeka.15. Bjelica, Drago – »Celovita spoznaja i holističko holografska paradigma novog

doba«, Personal correspondence (2006).16. Blättel-Mink, Birgit, Hans Kastenholz – »Transdisciplinarity in Sustainability

Research: Diffusion Conditions of an Institutional Innovation«, International Journal of Sustainable Development & World Ecology 12, 1 - 12 (2005).

17. Bohm, David, D. Factor, P. Garrett – »Dialogue – A Proposal« (1991), www.18. Braben, Donald W. – »Pioneering Research: a Risk Worth Taking«, Wiley &

Sons, New York (2004).19. Braben, Donald W. – »Promoting Innovation in a Bureaucratic World«,

(2005), www.20. Broadcast on Mauro Prosperi's Survival in the Sahara Desert, National

Geographic Channel (January 22, 2006).21. Broadcast on the Amazon Rain Forest, National Geographic Channel (March

25, 2006).22. Broadcast on the Nobel Laureates in 2005, BBC World (December 18, 2005).23. Bröcker, Monika – »Between the Lines: The Part-of-the-World Position of

Heinz von Foerster«, Cybernetics and Human Knowing 10 (2) 51 – 65 (2003).24. Buber, Martin – »I and Thou« (1923), www.25. Bulgakov, Mihail – »Majstor i Margarita«, Knjiga-komerc, Beograd.26. Carroll, Lewis – »Alice's Adventures in Wonderland« (1865), Penguin Books,

London.27. Chmielewski, Adam – »Prihodnost je odprta«, Časopis za kritiko znanosti,

domišljajo in novo antropologijo 25 (186-7) (1997).28. Chuang-tzu - »Complete works«, www.29. Cocteau Twins – »Heaven or Las Vegas«, 4AD (1990).30. Čermelj, Lavo – »Josip Stefan: Življenje in delo velikega fizika«, Slovenski

knjižni zavod, Ljubljana (1950).

190

31. Delaye, Luis, Antonio Lazcano – »Prebiological Evolution and the Physics of the Origin of Life«, Physics of Life Reviews 2, 47 – 64 (2005).

32. Dostojevski, Fjodor M. – »Braća Karamazovi« (1880), Prosveta, Beograd.33. Douglas, Kate – »Evolution and Us«, NewScientist 30 – 3 (11 March 2006).34. Dylan, Bob – »Blood on the Tracks«, Columbia Records (1975).35. Dylan, Bob – »Highway 61 Revisited«, Columbia Records (1965).36. Dylan, Bob – »The Times They Are A-Changin'«, Columbia Records (1964).37. Dyson, Freeman – »Disturbing the Universe« (1979), BasicBooks, New York.38. Eco, Umberto – »Foucault's Pendulum« (1988), Random House, New York.39. Emerson, Ralph Waldo – »Nature« (1836), www.40. Eriksen, Thomas Hylland – »Mind the Gap: Flexibility, Epistemology and the

Rhetoric of New Work«, Cybernetics and Human Knowing 12 (1-2) 50 – 60 (2005).

41. Feynman, Richard Phillips – »'What Do You Care What Other People Think?': Further Adventures of a Curious Character«, W. W. Norton & Company, New York (1988).

42. Finney, Sumukhi – »The Yoga Handbook: A Guide to Enhancing Physical, Mental and Spiritual Well-Being«, D&S Books, Devon (2003).

43. Flaming Lips – »Yoshimi Battles the Pink Robots«, Warner Brothers Records (2002).

44. Flemons, Douglas – »May the Pattern Be With You«, Cybernetics and Human Knowing 12 (1-2) 91 – 101 (2005).

45. Flemons, Douglas – »Spinning Warm Stories: The Wholehearted Scholarship of Arthur Bochner«, American Communication Journal 7 (2004).

46. Fletcher, Alan – »The Art of Looking Sideways«, Phaidon, London (2001).47. Foerster, Heinz von – »Ethics and Second-Order Cybernetics«, Stanford

Humanities Review 4 (2) (1995).48. Foerster, Heinz von – »On Constructing a Reality«, the Fourth International

Conference on Environmental Design Research, Blacksburg, Virginia (1973).49. Foerster, Heinz von – »Metaphysics of an Experimental Epistemologist«

(1995), www.50. Foerster, Heinz von – »Perception of the Future and the Future of the

Perception«, Instructional Science 1 (1) S31 – 43 (1972).51. Fromm, Erich – »Man For Himself«, Routledge, London.52. Fromm, Erich – »Umijeće ljubavi« (1956), Naprijed, Zagreb.53. Fuchs, Christian – »The Internet as a Self-Organizing Socio-Technological

System«, Cybernetics and Human Knowing 12 (3) 57 – 81 (2005).54. Gavrić, Tomislav – »Pravoslavna mistika«, Lento, Beograd (2003).55. Gerjolj, Stanko – »Edukativnost Svetega Pisma na primeru pripovedi iz Prve

Mojzesove knjige«, Cognitive Science Conference, Ljubljana, 2005.56. Gorder, Justejn – »Devojka sa pomorandžama«, Geopoetika, Beograd (2003).57. Gordon, Kenneth R. – »Objectivity in Science«, Science 311, 1240 - 1 (2006).58. Govinda, Lama Anagarika – »Tibetanska mistika« (1956), Grafos, Beograd.59. Hajzenberg, Verner – »Fizika i metafizika«, Nolit, Beograd.60. Hamvaš, Bela – »Antologija humana: pet hiljada godina mudrosti« (1947),

Dereta, Beograd.

191

61. Harries-Jones, Peter – »Understanding Ecological Aesthetics: The Challenge of Bateson«, Cybernetics and Human Knowing 12 (1-2) 61 – 74 (2005).

62. Hassan Z., C. H. Lai (eds.) – »Ideals and Realities: Selected Essays of Abdus Salam«, World Scientific, Singapore (1984).

63. Heathcote, Edwin – »A Capital Idea for London«, Financial Times (March 5, 2005).

64. Hegel, Georg Wilhelm Friedrich – »Phenomenology of Mind« (1807), Translated by J. B. Baillie, www.

65. Hese, Herman – »Igra staklenih perli« (1943), Narodna knjiga, Beograd.66. Hese, Herman – »Sidarta« (1922), BIGZ, Beograd.67. Hoff, Benjamin – »The Tao of Pooh and the Te of Piglet« (1982/92), Egmont,

London.68. Hofstadter, Douglas R. – »Gödel, Escher, Bach: An Eternal Golden Braid«,

Harvester Press (1979).69. Hollingsworth, Rogers J. – »Why Some Research Organizations Make Major

Discoveries But Most Make None«, Lecture at Jožef Stefan Institute, Ljubljana (2006).

70. Hong, Felix T. – »Deciphering the Enigma of Human Creativity: Can a Digital Computer Think?«, IPSP-2003 VIP Forum, Sveti Stefan, Montenegro (2003).

71. Hong, Felix T. – »Foreword«, in »Advances in Planar Lipid Bilayers and Liposomes, Vol. 1«, H. T. Tien, A. Ottova-Leitmannova (eds.), Elsevier, Amsterdam (2005).

72. Hong, Felix T. – »The Risk of Robotization«, SSGRR 2003 Summer Conference, L'Aquila, Italy (2003).

73. Howie E., S. Sy, L. Ford, K. J. Vicente – »Human-Computer Interface Design Can Reduce Misperceptions of Feedback«, System Dynamics Review 16 (3) 151 – 71 (2000).

74. Hua, Ellen Kei - »Kung Fu meditacije: mudre kineske izreke«, Arion, Zemun.75. Jesudijan, Selvaradžan – »Joga i zdravlje«, Saznanja, Beograd.76. Jesudijan, Selvaradžan, Elizabet Hojč – »Joga i sport«, Saznanja, Beograd.77. Joyce, James – »The Dubliners«, www.78. Jung, Robert – »Svetlije od hiljadu sunaca: sudbine atomskih istraživača«

(1963), Narodna knjiga, Beograd.79. Kaku, Mičio – »Ajnštajnov kosmos« (2004), Heliks, Smederevo.80. Keeney, Bradford – Circular Epistemology and the Bushman Shamans: A

Kalahari Challenge to the Hegemony of Narrative«, Cybernetics and Human Knowing 12 (1-2) 75 – 89 (2005).

81. Kerouac, Jack – »Big Sur« (1962), www.82. Koblenc, Aleksander N. – »Šahovska strategija«, Ciassa Commerce, Beograd. 83. Koeljo, Paulo – »Alhemičar« (1993), Paideia, Beograd.84. Koeljo, Paulo – »Priručnik za ratnika svetlosti« (1997), Paideia, Beograd.85. Konrad, Džozef – »Srce tame«, Nolit, Beograd. 86. Krishnananda, Swami – »Essays on the Upanishads«, www.87. Krishnananda, Swami – »The Chhandogya Upanishad«, www.88. Krishnananda, Swami – »The Secret of the Katha Upanishad«, www.

192

89. Krishnananda, Swami – »Thus Awakens the Awakened One«, www.90. Krmpotić, Vesna – »Stotinu i osam: knjiga druga«, Tabernakul, Skopje

(1990).91. Krmpotić, Vesna – »Stotinu i osam: knjiga prva«, Tabernakul, Skopje (1990).92. Kun, Tomas – »Struktura naučnih revolucija« (1970), Nolit, Beograd.93. Kurzweil, Ray – »Human 2.0.«, NewScientist 32 – 7 (24 September 2005).94. Laoce, Konfucije, Čuangce – »Izabrani Spisi«, Prosveta, Beograd.95. Leeuw, J. J. Van Der – »The Conquests of Illusion: excerpts«, www.96. Lem, Stanislav – »Solaris«, Beograd.97. Lindbergh, Anne Morrow – »Gift from the Sea«, 50th Anniversary Edition,

Introduction by Reeve Lindbergh, Pantheon Books, New York (2005).98. Lopez-Corredoira, Martin – »What do Astrophysics and the World's Oldest

Profession Have in Common?« (2003), www.99. Lovelock, James – »Gaia: Medicine for an Ailing Planet«, Gaia Books,

London (2005).100. Loven, Aleksandar – »Spiritualnost tela« (1990), Esotheria, Beograd.101. Lu-Trub (Nagarjuna) – »She-Rab Dong-Bu or Prajnya Danda«, translated by

W. L. Campbell, Calcutta University (1919).102. Malloy, Thomas E., Carmen Bostic St. Clair, John Grinder – »Steps to an

Ecology of Emergence«, Cybernetics and Human Knowing 12 (1-2) 102 – 19 (2005).

103. Margulis, Lynn – »Symbiotic Planet: A New Look at Evolution« (1998), Basic Books, New York.

104. Massive Attack – »Protection«, Circa/Virgin (1994).105. Matijević, Egon – »Preparation, Properties, Interactions and Applications of

Uniform Fine Particles«, Lecture at the University of Ljubljana (2005).106. Maturana, Humberto, Francisco Varela – »The Tree of Knowledge: The

Biological Roots of Human Understanding« (1987), Shambhala, Boston & London.

107. Maturana, Humberto, Gerda Verden-Zöller – »Biology of Love«, in »Focus Heilpadagogik«, Ernst Reinhardt, München/Basel (1996).

108. McGrath, Alister – »Glimpsing the Face of God: The Search for Meaning in the Universe«, Lion Publishing, Oxford (2002).

109. McGrath, Alister – »The Re-enchantment of Nature: Science, Religion and the Human Sense of Wonder«, Hodder & Stoughton, London (2002).

110. McWhinney, Will – »The White Horse: A Reformulation of Bateson's Typology of Learning«, Cybernetics and Human Knowing 12 (1-2) 22 – 35 (2005).

111. Meadows, Donella H., Dennis L. Meadows, Jørgen Randers, William W. Behrens III – »The Limits to Growth: A Report for the Club of Rome's Project on the Predicament of Mankind« (1972), Pan Books, London.

112. Miller, Ed. L. – »Questions that Matter: An Invitation to Philosophy«, 2nd edition, McGraw-Hill, New York (1987).

113. Montuori, Alfonso – »Gregory Bateson and the Promise of Transdisciplinarity«, Cybernetics and Human Knowing 12 (1-2) 147 – 58 (2005).

193

114. »Najlepše pesme Miroslava Antića«, Prosveta, Beograd.115. Newsom, Joanna – »The Milk-Eyed Mender«, Drag City (Caroline) (2004).116. Nietzsche, Friedrich – »Thus Spake Zarathustra: A Book For All and None«

(1883), translated by Thomas Common, www.117. Njegoš, Petar II Petrović – »Gorski Vijenac; Luča Mikrokozma« (1847),

Prosveta, Beograd.118. »Novi zavet«, u prevodu Emilijana M. Čarnića, Biblijsko društvo, Beograd.119. Oliva, Rogelio, John D. Sterman, Martin Giese – »Limits to Growth in the

New Economy: Exploring the 'Get Big Fast' Strategy in E-Commerce«, System Dynamics Review 19, 83 – 117 (2003).

120. Osava, Žorž – »Atomska era i filozofija dalekog istoka« (1989), Zrnce-San, Beograd.

121. Osho – »Philosophia Ultima: Komentari na Mandukja upanišadu« (1980), Metaphysica, Beograd.

122. Osredkar, Mari Jože – »Ko objekt več ne vznemirja«, Cognitive Science Conference, Ljubljana, 2005.

123. Palmquist, Stephen – »The Tree of Philosophy: A Course of Introductory Lectures for Beginning Students of Philosophy« (2000), www.

124. Pirsig, Robert M. – »Zen and the Art of Motorcycle Maintainance« (1974), Vintage, London.

125. Plato – »Ion«, translated by Benjamin Jowett, www.126. Plato – »Phaedrus«, translated by Benjamin Jowett, www.127. Poerksen, Bernhard – »At Each And Every Moment, I Can Decide Who I Am:

Heinz von Foerster on the Observer, Dialogic Life, and a Constructivist Philosophy of Distinctions«, Cybernetics & Human Knowing 10 (3-4) 9 – 26 (2003).

128. Poper, Karl – »Racionalnost naučnih revolucija« (1969), u »Kritika i rast saznanja«, Imre Lakatoš, Alen Masgrejv (eds.), Plato, Beograd.

129. Prefab Sprout – »Steve McQueen«, Sony (1985).130. R. E. M. – »Automatic for the People«, Warner Bros (1992).131. R. E. M. – »Lifes Rich Pageant«, I. R. S. Records (1986).132. R. E. M. – »Up«, Warner Brothers Records (1998).133. Rasel, Bertrand – »Koje želje su politički značajne«, u »Besede dobitnika

Nobelove nagrade za književnost«, KUD »Diogen«, Beograd.134. Ribalkina, Marija – »Haнотехнологии для всех«, Nanotechnology News

Network, Moskva (2005).135. Saint-Exupery, Antoine de – »Mali princ« (1946), Mladost, Zagreb.136. Salinger, Jerome David – »Raise High the Roof Beam, Carpenters and

Seymour: An Introduction« (1963).137. Schickore, Jutta – »'Through Thousands of Errors We Reach the Truth' – But

How? On the Epistemic Roles of Error in Scientific Practice«, Studies in History and Philosophy of Modern Physics 36, 539 – 56 (2005).

138. Schopenhauer, Arthur – »On the Suffering of the World«, Penguin. 139. Schopenhauer, Arthur – »The Wisdom of Life«, www.

194

140. Schumacher, Ernst Friedrich – »Small is Beautiful: Economics as if People Mattered« (1973), »25 Years Later...with Commentaries« edition, Hartley & Marks, Vancouver.

141. Schumacher, Ernst Friedrich – »The Slenderest Knowledge«, What is Enlightenment? 11, www.

142. Selimović, Meša – »Derviš i smrt«, Svjetlost, Sarajevo.143. Shermer, Michael – »Deities for Atheists«, Science 311, 1244 (2006).144. Smalley, Richard E. – »Of Chemistry, Love and Nanobots«, Scientific

American 285 (3) 68 – 69 (2001).145. Smashing Pumpkins – »Mellon Collie and the Infinite Sadness«, Virgin

(1995).146. St. Teresa of Avila – »The Interior Castle or the Mansions« (1577), www.147. Stokić, Zoran – »Fizičke teorije i metafizička objašnjenja«, u »Epistemološki

problemi u nauci« 231 - 58, Slava, Sopot (2004).148. Sun Tzu – »The Art of War«, translated by Lionel Giles, www. 149. »Suva.n.na Sâma Jâtaka (Jâtaka 543)«, Journal of the Royal Asian Society

(1898), www.150. Suzuki, Daisec Teitaro, Erih From – »Zen budizam i psihoanaliza« (1960),

Nolit, Beograd.151. Suzuki, Daisetz Teitaro – »Mysticism: Christian and Buddhist« (1957),

Routledge, London.152. Sweet, Leonard – »Quantum Spirituality: A Postmodern Apologetic«, United

Theological Seminary, Trotwood, Ohio (1991).153. Šivananda, Svami – »Moć misli«, Om, Beograd.154. Šopenhauer, Artur – »Svet kao volja i predstava« (1840), Grafos, Beograd.155. Šredinger, Ervin – »Šta je život?; Um i materija« (1944), Zodijak, Beograd.156. Tagore, Rabindranat – »Gradinar«, preveo David S. Pijade, Kultura, Beograd.157. »Taoističke priče: mistički spisi iz drevne Kine«, Otkrovenje, Beograd.158. Television – »Marquee Moon«, Elektra (1977).159. The Beach Boys – »Pet Sounds«, Capitol Records (1966).160. »The Gold Scales«, retrieved from www.oaks.nvg.org. 161. »The Paradox of Plenty«, The Economist (December 24, 2005).162. »The Proper Study of Mankind: A Survey of Human Evolution«, The

Economist (December 24, 2005).163. The Smiths – »The Queen is Dead«, Rough Trade (1986).164. The Thrills – »So Much for the City«, Virgin (2003).165. »The Way of Freedom«, retrieved from www.ft.org.166. Thoreau, Henry David – »Walking«, www.167. Thyssen, Ole – »TRUTH IS WAR: Conversations with Heinz von Foerster«,

Cybernetics and Human Knowing 10 (3-4) 179 – 81 (2003).168. Tolkin, Dž. R. R. – »Gospodar prstenova«, Stilos, Beograd.169. Tuxill, John – »Losing Strands in the Web of Life: Vertebrate Declines and

the Conservation of Biological Diversity«, Worldwatch Paper 141 (1998).170. Uskoković, Vuk – »My Music, Starry Train«, Samoizdanje, Beograd (2002).171. Uskoković, Vuk – »Nanotechnologies: What We Do Not Know«, Technology

in Society 29 (1) 43 – 61 (2007).

195

172. Uskoković, Vuk – »Na putu redukcionističko-holističke ravnoteže savremene nauke i društva«, Akademska misao, Beograd (2004).

173. Uskoković, Vuk – »Of Sustainability, Elephants and Prefab Sprouts«, Environmental Ethics, submitted (2006).

174. Uskoković, Vuk – »O reverznim micelama i vozu nauke«, Tehnika – Novi materijali 14 (2) 17 – 24 (2005).

175. Uskoković, Vuk – »Principi holističke nauke budućnosti« (2005), Istraživački centar ICTN, Beograd (2006).

176. Vajšedel, Vilhelm – »Sporedni ulaz u filozofiju: 34 velika filozofa u svakodnevnici i mišljenju«, Plato, Beograd.

177. Viney, Christopher – »Self-Assembly as a Route to Fibrous Materials: Concepts, Opportunities and Challenges«, Current Opinion in Solid State and Materials Science 8, 95 – 101 (2004).

178. Viney C., F. I. Bell – »Inspiration versus Duplication with Biomolecular Fibrous Materials: Learning Nature's Lessons without Copying Nature's Limitations«, Current Opinion in Solid State and Materials Science 8, 165 – 71 (2004).

179. Vitray-Meyerovitch, Eva de – »Antologija sufijskih tekstova« (1978), Naprijed, Zagreb.

180. Vivekananda – »Karma Joga & Bakti Joga«, Metaphysica, Beograd.181. Vivekananda, Svami – »Gjana Joga«, Om, Beograd.182. Vivekananda, Swami – »Lecture at Shakespeare Club«, Pasadena, California,

February 3, 1900.183. Vivekananda, Swami – »Mohammed«, Lecture in the San Francisco Bay

Area, March 25, 1900.184. Vontz, A. J. I., V. Vesna – »In the Future, Every Molecule Will Have Its 15

Minutes of Fame«, Los Angeles Times (August 31, 2003).185. Warhol, Andy – »The Philosophy of Andy Warhol: From A to B and Back

Again«, www.186. Weyer, Robert Van de - »The Wandering Sage«, O Books, Winchester

(2004).187. »Wiki's Wild World«, Nature 438 (7070) 890 (2005).188. Winograd, Terry, Fernando Flores – »Understanding Computers and

Cognition: A New Foundations for Design«, Ablex Publishing Corporation, Norwood, NJ (1987).

189. Wittgenstein, Ludwig – »Tractatus Logico-Philosophicus« (1918), Routledge, London.

190. Yo La Tengo – »I Can Hear the Heart Beating as One«, Matador (1997).191. Yoshikawa, Hiroyuki – »Strategies and Programmes of the National Institute

of Advanced Industrial Science and Technology (AIST), Japan«, Lecture at Jožef Stefan Institute, Ljubljana (2005).

192. Young, Neil – »Rust Never Sleeps«, Reprise (1979).193. Young, Neil – »Unplugged«, Reprise (1993).194. Zahar, Eli – »Logika otkrića ili psihologija invencije?« (1983), u »Kritika i

rast saznanja«, Imre Lakatoš, Alen Masgrejv (eds.), Plato, Beograd.195. »Zen priče«, Vladislav Bajac, Bratislav Vesić, Beograd.

196

196. Zlotnik, Boris A. – »Šah kao nauka, stvaralaštvo i majstorstvo«, Ciassa Commerce, Beograd (2005).

197