MISTERIJA STVARANJA SVETA Bog je Tvorac, Održavalac i Razarač univerzuma koji iz Njega proističe, koga On u svom Biću održava i ponovo u Sebe upija. Jedino je Bog stvaran, dok je univerzum u području iluzije, iako je ospoljenje Samog Boga. Svet ili tvorevina izlazi iz večnog i beskonačnog Božijeg bića kroz tačku stvaranja, koja se označava kao „Om„. Niko ne može da postigne trajni mir, ukoliko ne dođe u dodir i ne prevaziđe tačku Om. Zbog toga često nailazimo na sveti simbol Om pored reči „Shantih“ što znači mir. Fonetska sličnost između reči Om, Amin i Amen ukazuje na mnogo toga. Svete reči Amin i Amen česte su na kraju muslimanskih i hrišćanskih molitvi. Obe znače, „Da bude tako.“ Poteklo od čoveka, „Da bude tako“ je blagoslov ili želja; ali, kada potekne od Boga to je stvaranje. Tvorevina je Božiji Amin ili Amen, drugim rečima, trenutno i neposredno ispunjenje Njegove volje u sadašnjosti. Arapska reč Amin potiče od korena Omn, što znači sigurnost ili mir i tako se Amin može smatrati ekvivalentom ili makar srodnikom Oma, koji je takođe povezan sa mirom. Sve molitve različitih religija kao što su hinduizam, islam, hrišćanstvo, odnose se na Tvorca. Stvaranje sveta je najveća misterija sa kojom se suočavaju sva stvorenja, uključujući i čoveka. Misterija ne može da se razjasni ili izvrši sve dok se čovek svesno ne sjedini sa Tvorcem i ne ostvari sebe kao biće koje je jedno sa Bogom, koji je Tvorac i tvorevina u jednom, smesta

uključujući i prevazilazeći oboje u Svom beskonačnom biću. NAPREDUJUĆI ŽIVOTNI TOK Dalje napredovanje svesti koja evoluira iz vrste u vrstu odvija se korak po korak, a veoma retko i u velikim skokovima. Ipak, raznoliki koraci u evoluciji ne smeju kruto da se tumače. Ako je određena vrsta izumrla, njenoj duhovnoj svrsi može da posluži neka druga srodna vrsta, ili dodatna rođenja u dopunskoj vrsti, ili nepotpuno i delimično ispoljavanje pomoću nešto više vrste. Ukratko, evolucija se koristi bezbrojnim alternativama koje su joj dostupne. Nikada ne mogu da je osujete manje pukotine nastale zbog izumrlih vrsta ili nestalih karika. Čak i kada bi kenguri, veliki ždralovi ili neka druga biljna ili životinjska vrsta izumrli, to ne bi ni obustavilo ni poremetilo napredujući životni tok. Ne bi ni osujetilo stvarnu svrhu evolucije, dolazak do potpune svesnosti. Čak i da ima na stotine nestalih karika, napredujući životni tok može da smisli nove pogodne vrste ili da na nov način iskoristi već postojeće. Ipak, zanimljiva činjenica koju treba posebno pomenuti je da na prelazima iz jedne vrste u drugu, svaki takav prelaz ima podvrstu ili formu sa dva lica. Ona ne samo da može da, takoreći, gleda u dva suprotna smera, već može i da se kreće u dva suprotna smera. Sa podjednakom lakoćom može da zadrži kontakt kako sa vrstom koje se oslobađa tako i sa novom vrstom u koju biva oblikovana. Prelazna forma mora da bude u stanju da se kreće napred i nazad. To je apsolutno neophodno za prelaske iz jedne vrste u drugu.

Neke vrste pomažu, a druge ometaju dalje napredovanje životnog toka. Na primer, korov ometa rast viših formi povrća i biljaka. Njegova uloga u vegetativnom svetu može da se uporedi sa ulogom primitivnih rasa u civilizovanom svetu. Ipak, njegova funkcija nije samo negativna. Nadmetanjem sa višim formama vegetacije, on kod viših formi podstiče veću snagu za borbu za opstanak. Duhovni status vrste ne mora, međutim, uvek da određuje njena korisnost za druge vrste. Kopriva nije obavezno niža u evoluciji zato što ožari one koji je dotaknu. Takvo razmišljanje značilo bi zauzimanje čisto antropocentričkog gledišta u odnosu na kreaciju. Da bismo stvari videli u pravoj perspektivi, sve forme, uključujući i ljudske, moramo da vidimo kao forme razvijene radi ispunjenja jedinog večnog božanskog života. U svom stvaralačkom samo­ispunjenju, napredujući životni tok može da smisli, a to i čini, nove vrste kao što su prirodni ili veštački hibridi u biljnom ili životinjskom kraljevstvu. Čak i hibridi biljaka i životinja koje je stvorio čovek mogu da postanu sredstvo za prikupljanje novih iskustava na uspinjućoj lestvici evolucije. Ipak, nije obavezno da svaka duša prođe kroz hibridne oblike. Duši je omogućeno da ta iskustva prikupi preko roditeljskih vrsta iz kojih su hibridi došli na svet. Sa druge strane, evolucija se ponekad ubrzava preko hibridnih formi, a to bi moglo da se primeni na potomstvo međurasnih brakova. Napredujući životni tok stvara brojne forme. Nijedna forma, međutim, ne treba da se smatra kavezom koji ograničava i usmerava prikupljanje iskustava na način

koji bi isključivao međusobno opštenje sa ostalim formama iste vrste ili čak i sa formama drugih vrsta. Ljudska bića komuniciraju među sobom i zajedno evoluiraju pomoću razmene iskustava. Na isti način je izvesna međusobna komunikacija važna čak i svetu biljaka i životinja. Razmena iskustava i zajednička evolucija nisu obavezno uslovljene korišćenjem govornog ili pisanog jezika, što olakšava sticanje koristi od međusobnih iskustava. Ljudi mogu da razumeju jedni druge preko govornog ili pisanog jezika i imaju priliku da svoj život podele sa drugima, ali životinje takođe međusobno dele život, uprkos nedostatku takvog jezika. Zapravo, životinje i biljke imaju sopstveni jezik, neki način delimične ili elementarne međusobne komunikacije. One dele život sa drugim formama i napreduju zajedno. U stvari, sve forme i vrste žive u zajedničkom svetu. Ne samo da dele život sa formama sopstvene vrste, već i sa formama drugih vrsta. Tako ptice, životinje, biljke i ljudska bića, kao i sve što živi i diše, daje svoj doprinos životu koji se razotkriva u svakoj od formi. Otkrivanje božanskog u životu je zajednički poduhvat, a ne isključivo postignuće. Čak ni evolucija anđela i arhanđela (sa svom njihovom hijerarhijom) ne treba da se smatra isključivim tokom u životu koji napreduje. Oni mogu da se inkarniraju među ljudskim bićima i mogu da se povežu sa ljudskim tokom života. Uz to, podležu zakonima ciklusa i sve što im se dešava podložno je kontroli Savršenih Učitelja. U pod­ljudskoj tvorevini, reinkarnacija svesnosti koja evoluira odigrava se preko suptilne matrice, iz koje se na kasnijem stupnju razvija potpuno formirano

suptilno telo. Biljke i životinje nemaju potpuno razvijeno suptilno telo, ali elementarna suptilna matrica postepeno se oblikuje u odnosu na stepen postignutog razvoja. Ta suptilna matrica je posrednik pri seobi pod­ljudske svesnosti iz jednih vrsta u druge. Ona je takođe sredina u kojoj pod­ljudska stvorenja žive u astralu pre nego što uzmu novi grubi oblik. Opšte pravilo je da tok života napreduje pomoću suprotnosti. Na primer, oni koji se u grubom svetu jednom pojave blistavog uma, u narednoj inkarnaciji su ponekad lišeni tako blistavog uma. Naravno, jednom stečena svojstva blistavog uma zadržavaju se u mentalnom telu i nipošto ne bivaju uništena. Ipak, unutarnja logika duhovnog napredovanja duše može da joj nametne period u kome joj svojstva blistavog uma nisu dostupna. Suprotnosti iskustava (Videti „Besede“ Meher Babe, Esotheria, Beograd 1994.) isto su tako nužne za potpuni razvoj duhovnog razumevanja. Kada duša jednom dobije ljudsku formu, opšte je pravilo da napreduje jedino kroz ljudske inkarnacije. Retrogradna inkarnacija je izuzetno retka u napredujućem samo­ispunjenju životnog toka. Ona je ponekad posledica bezočne zloupotrebe okultnih moći. Retrogradna inkarnacija nije opšte pravilo, već krajnje redak izuzetak. Obično se dešava da se ljudska forma produžava, bez vraćanja u bilo koju pod­ljudsku formu. Čak se i za grubo kršenje moralnih zakona popravna mera ostvaruje time što ista duša mora da prođe kroz suprotnost onoga što je učinila ili doživela. Na primer, onaj ko nekog ubije zbog strasti može i sam da bude ubijen zbog strasti, bilo u istoj ili narednoj inkarnaciji, i tako spozna bezočnost svog gnusnog zločina.

Sa druge strane, retrogradne inkarnacije su moguće u izuzetnim okolnostima kada se okultne moći koriste za izvršavanje opakih zlodela. Od duše kojoj su date okultne moći (zbog njenog položaja na višem nivou) očekuje se da ih drži pod punom kontrolom. Ako ih, međutim, ona grubo zloupotrebi pošto postane žrtva svojih nižih želja ili zamisli svog ega, privlači na sebe drastičnu kaznu obaveznog povratka u podljudsku formu i ponovnog početka svoje evolucije sa tog mesta. Ovako nešto može da se dogodi na četvrtom nivou, osim ako nema pravovremene intervencije nekog višeg bića. Ipak, ovakav povratak unazad je veoma neuobičajen. Dalje napredovanje životnog toka donosi sa sobom sve veće uspinjanje ka vrhu ostvarene Istine, i znatno veće razotkrivanje unutarnje božanstvenosti. (…)

AVATAR KAO PRVI UČITELJ

U beskonačnom Onostranom stanju Boga koje prevazilazi kategorije svesnosti kao i nesvesnosti, pojavio se prvi početni poriv Boga da spozna Sebe. A pojavom tog početnog poriva, kao

istovremene posledice, trenutno su se ispoljile beskonačna svesnost kao i beskonačna nesvesnost. Od ova dva naizgled suprotna ali komplementarna aspekta, beskonačna svesnost igra ulogu Avatara ili Božanske Inkarnacije. Beskonačna nesvesnost nalazi svoje ispoljenje kroz evoluciju, koja žudi da razvije potpunu svesnost uz pomoć protoka vremena. U ljudskoj formi, potpuna svesnost teži za samo­spoznajom i samo­ostvarenjem. Prvog čoveka koji je ostvario Boga kao nedeljivu i večnu Istinu uzdigla je do tog ostvarenja večna beskonačna svesnost Avatara. Avatar je prvi učitelj prve Bogo­ostvarene duše. U Bogo­ostvarenju se, međutim, potpuna svesnost prvog učitelja stopila sa večno beskonačnom svesnošću Avatara. Otuda je, „silaženjem“ prvog Bogo­ostvarenog čoveka, sam Avatar sišao i inkarnirao se u telu. Dakle, sa stanovišta inkarnacije, Avatar je isto što i prvi učitelj. Prvi učitelj nije imao učitelja u ljudskoj formi. Svi naredni učitelji, međutim, imali su učitelje u ljudskoj formi da im pomognu u ostvarenju Istine. Prvi učitelj mogao je da ostvari Boga bez učitelja u ljudskoj formi, dok je svim narednim učiteljima, uvek i bez razlike, potreban učitelj za Bogo­ostvarenje. Razlog je jednostavan. Bogo­ostvarenje podrazumeva unutranju uravnoteženost kao i odgovarajuću prilagodljivost univerzumu (koji je senka Boga) kao i svemu što ga čini. Prvi učitelj (koji je takođe i prva inkarnacija Avatara) postigao je i jedno i drugo, jer je to sam cilj početnog poriva koji traži ispunjenje. On nije imao učitelja u ljudskoj formi. Što se tiče duša koje kasnije postižu Bogo­ostvarenje, dva uslova ostaju ista: unutarnja uravnoteženost i odgovarajuća prilagodljivost svemu u univerzumu. Tu, međutim, postoji velika razlika. Na primer, za dušu koja druga dosegne Bogo­ostvarenje, jedan od važnih činilaca u njenom duhovnom okruženju predstavlja postojanje ljudske Bogo­ostvarene duše. Otuda, dok se prilagođava svemu u univerzumu, ovaj drugi kandidat za Bogo­ostvarenje biva suočen sa problemom prilagođavanja prvom

učitelju ili Bogo­ostvarenoj duši, koji se, kao što smo videli, ne može razlikovati od večnog Avatara. U tom slučaju, jedino mogućnost prikladnog prilagođavanja je da bezrezervno prihvati darežljivu pomoć prvog učitelja. Odbijanje da se primi ova pomoć predstavlja neprilagođavanje izvanrednom činiocu u univerzumu; i to sprečava Bogo­ostvarenje. Zato prvom Bogo­ostvarenom nije bio potreban utelovljeni učitelj, dok je svim narednim učiteljima neizbežno potreban učitelj ili učitelji za ostvarenje Boga. To ne mogu da učine sopstvenim nezavisnim naporima. Prvi učitelj koji se stopio sa večnom beskonačnom svesnošću Avatara je učitelj svih učitelja. Ipak, ako i kada se Avatar inkarnira u ljudskoj formi, on na sebi ima veo; a taj veo mora da ukloni određeni učitelj ili učitelji. Veo sa kojim Avatar silazi u ljudsku formu na njega je položilo pet Savršenih Učitelja koji ga spuštaju iz njegovog bića bez forme. U periodima Avatarstva, pet učitelja uvek prekrivaju velom beskonačnu svesnost Avatara, jer da se dovede u svet formi bez takvog vela, duboko bi se poremetila postojeća ravnoteža između stvarnosti i iluzije. Ipak, kada pet učitelja smatraju da je pravo vreme, oni uklanjaju veo koji su položili na svesnost Avatara. Od tog trenutka Avatar svesno počinje svoju ulogu kao Avatar. Do inkarnacije Avatara ne dolazi sve dok je jako ne ubrza pet Savršenih Učitelja ciklusa. U svim njegovim inkarnacijama, osim prve, čak je i Avataru potreban učitelj za ulaženje u sopstvenu večnu i beskonačnu svesnost. On ne postaje izuzetak od pravila da je za Bogo­ostvarenje potreban „dodir“ učitelja. Ipak, „dodir“ Savršenog Učitelja ne podrazumeva obavezno fizički dodir. Kada kažemo da smo „dirnuti“ muzikom, ili pesmom, ili pričom, taj dodir ima dublje značenje. To je još istinitije kada je u pitanju duhovni „dodir“. U slučaju učitelja, ovaj dublji duhovni dodir često se prenosi fizičkim dodirom. Svaki put kada Avatar siđe, mase ne moraju obavezno da ga prepoznaju kao Avatara. Jedino oni koji su veoma duhovno

napredni mogu da prepoznaju kao takvog. Sam Avatar najmanje brine o tome da li će ga veliki broj prepoznati kao Avatara ili neće. On temeljno igra svoju ulogu Avatara, a njegov glavni posao je u višim nevidljivim sferama postojanja. Ako se, međutim, pojavi u kritičnom ili prelaznom cikličnom periodu, što je često slučaj, mase ga veličaju kao Avatara tog doba. Avatara obavezno ne prepoznaju i ne veličaju kao Avatara svi i svako, jer se on skriva pod velom radi sopstvenog duhovnog rada. Taj veo, ispod koga više voli da ostane sakriven, razlikuje se od vela koji pet Savršenih Učitelja polažu na Njega dok Ga spuštaju u ljudsku formu. Veo koji Avatar polaže na sebe, sam može da ukloni u svako doba i za bilo koju osobu ili osobe po svojoj želji, radi samo­otkrovenja ili samo­komunikacije. Avatar ne preuzima na sebe karmu sveta niti biva sputan njome. Ali, preuzima na sebe patnju sveta koja je posledica karme. Njegova patnja radi sveta je umesto drugih. Ona ne povlači za sobom uplitanje u karmu sveta. Ipak, čovečanstvo nalazi iskupljenje od svoje karme preko njegovih patnji koje podnosi umesto drugih, npr. bolesti, poniženja, nesreća i tome slično. Avatar na sebi svojstvene načine nepogrešivo ostvaruje svoju inkarnaciju, dajući duhovni podsticaj svom dobu. (…)

MOLITVA KAO UNUTARNJI PRISTUP

Spoljašnji obredi i rituali koji preovlađuju u različitim religijama su za većinu ljudi utvrđen pristup Bogu i Božestvu i smatraju se nezamenljivim. Ipak, oni nisu ni bitni ni nužni, iako ih učitelji povremeno dopuštaju ili daju zbog neizbežnog prilagođavanja ljudskoj slabosti. Kada su na ovaj način dopušteni ili dobijeni od učitelja, njihova primena može da bude korisna, ali samo u toku perioda za koji su propisani i u okolnostima u kojima je predviđeno da deluju. Oni nemaju nikakvu trajnu vrednost i ne mogu da se

učine večno obaveznim. Nikada nisu bili neophodni ili nezamenljivi; nikada nisu neophodni ili nezamenljivi; i nikada neće biti neophodni ili nezamenljivi. Uzmimo na primer strogu disciplinu i post povezane sa Ramazanom. Nema sumnje da oni služe nekom duhovnom cilju. Međutim, jedan način njihovog sagledavanja je da se smatraju vrstom prisilnog određivanja porcija hrane i vode u onim oblastima u kojima ih je bilo malo, i gde je takva kontrola bila nužna i u interesu društva. Nije potrebno da se nalozi Proroka pretvaraju u kruta i večita pravila discipline. U okolnostima u kojima su dati služili su i materijalnom i duhovnom cilju. Ne mogu da se smatraju neizbežnim ili neophodnim za sva vremena i podneblja. Isto se odnosi na sve ostale discipline koje su davali drugi proroci ili učitelji. Učitelji su se ponekad pridržavali spoljašnje discipline uključujući i molitvu, i davali primer poniznosti i spremnosti da se uči od drugih. Tako je Muhamed igrao ulogu nekoga koga podučava Gabrijel. Time je postigao dve stvari. Prvo, dao je svetu primer spremnosti da se uči od drugih; i drugo, probudio je učitelja u Gabrijelu. Nijedan učitelj nije zadovoljan samo pukom spoljašnjom disciplinom. Svojim učenjima, kao i primerom, često izlažu molitvu kao unutarnji pristup Bogu i Božestvu. Šta čini suštinu molitve? Mnoge molitve Bogu su opšte prihvaćene među Božijim ljubavnicima i potiču iz različitih kulturnih sredina. Neke od molitvi uvek sadrže isto počelo traženja nečega od Boga, bilo to materijalno ili duhovno. U stvari, Bog je tako milostan i darežljiv da čak i bez traženja stalno daje mnogo više nego što Njegovi ljubavnici mogu da prime. On poznaje njihove stvarne potrebe mnogo dublje od njih. Zbog toga je počelo traženja nečega od Boga suvišno. To često kvari unutarnju ljubav i obožavanje koje molitva nastoji da ispolji. Idealna molitva Gospodu nije ništa više do neposredna hvala Njegovog bića. Vi Ga hvalite ne u duhu pogađanja, već u duhu

samo­zaboravnog poštovanja onoga što On stvarno jeste. Vi Ga hvalite jer je vredan hvale. Vaša hvala je spontani zadivljeni odgovor na Njegovo istinsko biće, koje je beskonačna svetlost, beskonačna moć i beskonačno blaženstvo. Beskorisno je latiti se neke standardne molitve i isticati je kao ideal za sve ljude u svim vremenima. Slava Svemoćnog prevazilazi svo ljudsko razumevanje i opire se svim verbalnim opisima. Večno nov i samo­obnavljajući u svojoj neograničenoj veličini, on nikada ne bledi. Niti je ikada sputan ograničenjima najboljih himni. Sve himne i molitve posežu za večnom Istinom Božestva samo da bi one koji ih izgovaraju sjedinile sa tihim i beskrajnim obožavanjem. Ako idealna molitva Gospodu podrazumeva propisanu formulu, svaka potraga za njom je uzaludna. Sve molitve konačno uvode dušu u sve produbljeniju tišinu umilnog obožavanja; a sve formule se rastvaraju i sjedinjuju u celovitom i direktnom, zadivljenom opažanju božanske Istine. Ono što teži da dosegne nemerljivo, samo nije kadro da se premeri bilo kakvim utvrđenim normama. Ritualno i ponavljano izgovaranje molitve nije i ne može valjano da vrednuje najskrovitiju suštinu molitve, a to je ljubav koja obožava večitog Voljenog. Pokušaj da se molitva normira je narušavanje njene suštinske lepote. Ako se molite sa motivom da nekom učinite dobro, vaša molitva zaista može da donese dobro i vama i njemu. Neki ljudi se mole za duhovnu dobrobit onih koji su im učinili nešto nažao. Tu takođe duhovno pomažu drugima. Ipak, sve molitve sa motivom zaostaju za idealnom molitvom bez motiva. U sveukupnoj spiritualnoj panorami univerzuma ništa nije uzvišenije od spontane molitve. Ona snažno izbija iz ljudskog srca, ispunjenog zahvalnom radošću. Ona je samo­ispoljavanje oslobođenog duha bez ikakvog podsticanja nekim motivom. U svom najvišem obliku, molitva ne ostavlja prostor za iluzornu dvojnu vladavinu ljubavnika i Ljubljenog. Ona je povratak sopstvenom biću.

(…)

OD VEČNOSTI DO VEČNOSTI

Bog, koji je jedina stvarnost, može da se uporedi sa okeanom bez obala. Najveći okean na Zemlji ima obale i prema tome je ograničen. Okean Božanskog Života, međutim, nema nikakvih obala. Postoji još jedna bitna razlika između zemaljskog okeana i okeana Božanskog Života. Zemaljski okean ima površinu i dno. Okean Božanskog Života nema ni površinu ni dno. A ipak, ako odbacimo trodimenzionalna ograničenja zemaljskog okeana, upoređivanje sa okeanom je jedan od najbližih pojmovnih pristupa Bogu. Bezobalni okean Božanskog Života postoji u večnosti. On nema ni početak ni kraj; nije ni umetnut između senki prošlosti ili budućnosti koje se protežu kroz večnost. A opet, neshvatljiva božanska igra ubrzava kosmičku ili transcendentalnu iluziju unutar njegovog bića. Ta iluzija je tako nesuštastvena da ne može da ima nikakvo opravdanje ili uporište u nedeljivoj i nepomućenoj stvarnosti Boga. Ona istrajava zbog izvesnog trpljenja ili trpeljivosti; dolazi na svet na isti način; i konačno nestaje poput košmara koji ne ostavlja nikakav trag kada se čovek potpuno razbudi. Večnost dolazi do sebe preko ubrzanih postupnih promena ispoljenog aspekta evolutivnih formi. One su naglo ubrzane neograničenom nesvesnošću koja se trudi da pojmi bezgraničnu svesnost bezobalne božanstvenosti. Neograničena nesvesnost prvo niz sedam stepenika silazi u vlast obmane. Za nesvesnost kao takvu, ne može da postoji ni znanje ni iluzija. Zbog toga ona mora da razvija svesnost preko krajnje postepenih stadijuma, a taj razvoj svesnosti počinje najbeznačajnijim stepenom svesnosti svojstvenom najelementarnijim formama. Kao što čovek koji je u dubokom snu može da se budi vrlo postupno, ispoljena

nesvesnost stiže do pune svesti preko sedam važnih stepenika. (Vidi kartu.) Ipak, doći do pune svesnosti u ljudskoj formi je sušta oprečnost dolaženju do pune spoznaje bezobalnog Božestva. Silazak niz sedam stepenika (koji se sastoji od postepenog otvaranja oka svesti) znači spuštanje u istinske dubine doline iluzija. Na kraju sedam krupnih koraka, evolucija je jedino uspela da zarobi svesnost u iluziju koja nema kraja. Čovek je na samom dnu ponora iluzornog postojanja. On produžava da uzima na milione inkarnacija u toj dolini senki i nije u stanju da pronađe izlaz iz neznanja koje izdvaja i u koje je uhvaćen. Posle vekova učestvovanja u beskorisnom petljanju, on počinje da napipava put u varljivim lavirintima iluzornih vrednosti. Njegov produženi boravak u pustoši dualnog postojanja priča je o ponovljenim zabludama, koje sve više stiskom neznanja sužavaju njegovu svesnost. Kao lak plen lukavstava Majavične opsene, on se zapliće u njene kandže. Zalutao je u grozničave snove svoje izopačene mašte, sa malim izgledima da će se otisnuti na putovanje kući. Ipak, sretnim slučajem, koji je Božija milost, idući kroz te lavirinte slučajno može da nabasa na izlaz i stekne tračak neograničenosti stvarnog. Međutim, baš u tom času, pokazuje se slab za iskušenje da postane nadobudni i naopaki polagač prava, licemer koji svojata istinu svog mutnog opažanja. To je izjalovljeni pokušaj u prisvajanju Istine. On jedino uspeva da bude pompezna imitacija, naduvana nevažećim tvrdnjama. Zadire u područja istinskih svetaca, zavaravajući svakoga i sve na koje naiđe. Ali, na taj način on samo zaluđuje sebe i ide sve dalje u stisak lažnog. Jedino posredovanje nekog samilosnog učitelja može da ga inicira u stvaran i tegoban Put. Taj Put se takođe sastoji od sedam mesta ili nivoa. (Vidi kartu na kojoj je prikazano sedam stepenika naviše ili nivoa na koje se treba popeti sa okom svesti, sada sasvim otvorenim.)

Emanacija sveta je , kako bi se reklo, spuštanje iz čovekovog pupka duž jedne noge; reinkarnacije duše u ljudsku formu su lutanja po divljini Maje (iluzije) između čovekovih nogu; a dalje uzdizanje svesnosti preko nivoa do ostvarenja prvobitnog beskonačnog Onostranog je nalik sporom i postepenom uspinjanju mrava po drugoj nozi, nazad u pupak iz koga je stvaranje poteklo. Pupak predstvalja tačku „OM“ kreacije. Prevazilaženjem ove tačke, poriče se dvojstvo tvorca i same tvorevine. Deo iznad pupka je nalik Onostranom, gde postoji svesno uživanje bezobalnog okeana Božestva. U grubom kao i u unutrašnjem svetu nivoi, mesta, stanja i iskustva su međusobno povezani, a ipak bi trebalo da se smatraju odvojenim jedni od drugih. To je osobito tačno za niže nivoe. Na višim nivoima sva mesta, stanja i iskustva teže da se međusobno stope; a trio kao trio nestaje u sjedinjujućem ostvarenju sedmog nivoa. Pogledajmo kako se mesta, stanja i iskustva međusobno povezuju u grubom svetu, kao i na unutrašnjim nivoima. Pretpostavimo da odete na neko vreme u Pratapgarh. Ta promena mesta donosi sa sobom promenu stanja u vama. Opšti stav uma je drugačiji. U Pratapgarhu takođe imate iskustva koja ne biste imali na drugom mestu. Promena mesta donosi svojim tokom promenu stanja uma, a oboje ishodi promenom u prirodi iskustava koja se proživljavaju na tom novom mestu. Kao što je promena mesta u fizičkom svetu povezana sa promenama u mentalnom stanju i prikupljenim iskustvima, uspenje na nivo takođe izaziva promene u stupnjevima i iskustvima. Uspenje na određeni nivo podrazumeva promenu u uporištu svesti. To je promena mesta. Dakle, ono sa sobom donosi promene u stadijumima i iskustvima. Ipak, promenljiva stanja i iskustva koja proističu iz promene nivoa suštinski se razlikuju od izmenjenih stanja i iskustava koja se gomilaju lutanjima u grubom svetu. Razlika u kvalitetu je ogromna. Sa druge strane, na nivoima takođe

postoji međusobno povezivanje mesta, stanja i iskustava, koji svi ostaju međusobno odeljeni samo do određene tačke. Kako mesta, stanja i iskustva imaju sklonost da se međusobno stope i kako njihova prvobitna odvojenost biva postepeno izbrisana, može da se prikaže na primeru koji ne povlači za sobom promenu nivoa, već samo promenu stanja, u okviru uobičajenog područja delovanja grubo­svesne duše. Kada grubo­svesna osoba sanja, ona ima, kao u budnom stanju, iskustvo nekog mesta a isto tako i određenog mentalnog stanja i iskustva povezanog sa njim. Ipak, mesto, mentalno stanje i iskustvo na koje se nailazi u snu, nemaju istu spoljašnjost ili odvojenost koje ih karakterišu u budnom stanju. Pokušaj da se mesto iz sna odvoji od stanja i iskustva povezanih s njim, bio bi vrlo izveštačen i navodio bi na pogrešno mišljenje, iako takvo odvajanje ne predstavlja nikakvu teškoću kada se radi o mestu, stanju i iskustvu u gruboj svesnoj budnosti. Primer sna tek daje da se nasluti kako mesto ne mora stalno da bude izvan stanja i njegovih iskustava. Ipak, ono što se dešava u prelasku na drugi nivo svesnosti veoma se razlikuje od onoga što se dešava u snu. U božanskim priviđenjima suptilnih nivoa, kao i u spiritualnom košmaru mentalnog nivoa, postoji rastuća sklonost ka spajanju iskustava koja su u gruboj budnosti obično međusobno odvojena. U stvari, sveukupno spajanje na sedmom nivou je tako potpuno da tu ne možemo da imamo nikakva mesta, stanja, ili iskustva. Tamo se život živi jedino u svojoj nedeljivosti. Iluzija koja pruža priliku za izmenu mesta, stanja i iskustava i sama nestaje na sedmom nivou ostvarenja. Međutim, sve dok postoji um, postoji i iluzija, čak i sve do samog šestog nivoa, iako vrste iluzija koje postoje na svakom nivou mogu da budu različite. Um je sklon maštanju. On zamišlja i doživljava maštariju kroz nivoe i stanja stvorena maštanjem. Sve dok postoji um, istrajava i mašta; a imaginarna mesta, nivoi, stanja i iskustva

takođe nastavljaju da zaokupljaju um. Baš kao što u grubom svetu postoje mesta, stanja i iskustva, tako i na suptilnim i mentalnim nivoima postoje imaginarna mesta, stanja i iskustva. Ipak, u oba slučaja ona pripadaju iluziji stvorenoj maštom. Sa druge strane, kada postoji iluzija, ona ima šest sastojaka: vreme, prostor, zakon, prirod, uzrok i posledica. Od ovih šest činilaca najvažniji su zakon i priroda. Evolucija zavisi od ovih šest činilaca i zbog njihovog nepogrešivog međusobnog delovanja ona radi kao sat, bez ikakvog odstupanja. Iako je iluzija proizvod mašte, evolucioni rad unutar te iluzije odvija se upravo onako kako treba. Deteminizam je potpun. Na sedmom nivou um ne postoji. Otuda u Bogo­ostvarenju nema mesta, stanja niti iskustava, baš kao što takva mesta, stanja i iskustva ne postoje u beskonačnoj nesvesnosti. Ono što postoji u Bogo­ostvarenju sedmog nivoa je samo neprekidna i nedeljiva svesnost, bez ikakvog oblika opterećenja ili ograničenosti. Leđa okrenutih lažnom i nestajućem, a pogleda čvrsto prikovanog za cilj bezgraničnog Božestva, aspirant sa sigurnošću prelazi Put kroz spiritualne nivoe ako ima pomoć gospodara mudrosti. A kada potpuno odbaci iluziju, otkriva da je njegovo tajanstveno prebivanje bilo od večnosti do večnosti, od Boga do Njega Samog. Ipak, to nije dolazak na istu tačku. U bezobalnom Božestvu večne stvarnosti, nema razdelnih tački ili linija. Zato to ne može da se zove „povratak“. To je povratak jedino u smislu da je on spoznao svoju prvobitnu neograničenost, ali nije povratak na neku zamišljenu tačku ili krajnji cilj. To je bio let od večnosti do večnosti, od bezobalnog Božestva do bezobalnog Božestva, od beskrajnog do beskrajnog. To je ispunjenje koje nikada ne može da postane staro. Niko ne može da stavi završni pečat na ovu priču o nepobedivom večnom, ali svako može da nestane u njoj i učestvuje u njenoj beskrajnoj i neopisivoj divoti. Uz pomoć imaginarne tvorevine Bog dostiže Samog Sebe, samo da bi otkrio da je On neograničen u svim dimenzijama.

Bog, koji je jedina stvarnost, može da se uporedi sa okeanom bez obala. Najveći okean na Zemlji ima obale i prema tome je ograničen. Okean Božanskog Života, međutim, nema nikakvih obala. Postoji još jedna bitna razlika između zemaljskog okeana i okeana Božanskog Života. Zemaljski okean ima površinu i dno. Okean Božanskog Života nema ni površinu ni dno. A ipak, ako odbacimo trodimenzionalna ograničenja zemaljskog okeana, upoređivanje sa okeanom je jedan od najbližih pojmovnih pristupa Bogu. Bezobalni okean Božanskog Života postoji u večnosti. On nema ni početak ni kraj; nije ni umetnut između senki prošlosti ili budućnosti koje se protežu kroz večnost. A opet, neshvatljiva božanska igra ubrzava kosmičku ili transcendentalnu iluziju unutar njegovog bića. Ta iluzija je tako nesuštastvena da ne može da ima nikakvo opravdanje ili uporište u nedeljivoj i nepomućenoj stvarnosti Boga. Ona istrajava zbog izvesnog trpljenja ili trpeljivosti; dolazi na svet na isti način; i konačno nestaje poput košmara koji ne ostavlja nikakav trag kada se čovek potpuno razbudi. Večnost dolazi do sebe preko ubrzanih postupnih promena ispoljenog aspekta evolutivnih formi. One su naglo ubrzane neograničenom nesvesnošću koja se trudi da pojmi bezgraničnu svesnost bezobalne božanstvenosti. Neograničena nesvesnost prvo niz sedam stepenika silazi u vlast obmane. Za nesvesnost kao takvu, ne može da postoji ni znanje ni iluzija. Zbog toga ona mora da razvija svesnost preko krajnje postepenih stadijuma, a taj razvoj svesnosti počinje najbeznačajnijim stepenom svesnosti svojstvenom najelementarnijim formama. Kao što čovek koji je u dubokom snu može da se budi vrlo postupno, ispoljena nesvesnost stiže do pune svesti preko sedam važnih stepenika. (Vidi kartu.) Ipak, doći do pune svesnosti u ljudskoj formi je sušta oprečnost dolaženju do pune spoznaje bezobalnog Božestva. Silazak niz sedam stepenika (koji se sastoji od postepenog otvaranja oka

svesti) znači spuštanje u istinske dubine doline iluzija. Na kraju sedam krupnih koraka, evolucija je jedino uspela da zarobi svesnost u iluziju koja nema kraja. Čovek je na samom dnu ponora iluzornog postojanja. On produžava da uzima na milione inkarnacija u toj dolini senki i nije u stanju da pronađe izlaz iz neznanja koje izdvaja i u koje je uhvaćen. Posle vekova učestvovanja u beskorisnom petljanju, on počinje da napipava put u varljivim lavirintima iluzornih vrednosti. Njegov produženi boravak u pustoši dualnog postojanja priča je o ponovljenim zabludama, koje sve više stiskom neznanja sužavaju njegovu svesnost. Kao lak plen lukavstava Majavične opsene, on se zapliće u njene kandže. Zalutao je u grozničave snove svoje izopačene mašte, sa malim izgledima da će se otisnuti na putovanje kući. Ipak, sretnim slučajem, koji je Božija milost, idući kroz te lavirinte slučajno može da nabasa na izlaz i stekne tračak neograničenosti stvarnog. Međutim, baš u tom času, pokazuje se slab za iskušenje da postane nadobudni i naopaki polagač prava, licemer koji svojata istinu svog mutnog opažanja. To je izjalovljeni pokušaj u prisvajanju Istine. On jedino uspeva da bude pompezna imitacija, naduvana nevažećim tvrdnjama. Zadire u područja istinskih svetaca, zavaravajući svakoga i sve na koje naiđe. Ali, na taj način on samo zaluđuje sebe i ide sve dalje u stisak lažnog. Jedino posredovanje nekog samilosnog učitelja može da ga inicira u stvaran i tegoban Put. Taj Put se takođe sastoji od sedam mesta ili nivoa. (Vidi kartu na kojoj je prikazano sedam stepenika naviše ili nivoa na koje se treba popeti sa okom svesti, sada sasvim otvorenim.) Emanacija sveta je, kako bi se reklo, spuštanje iz čovekovog pupka duž jedne noge; reinkarnacije duše u ljudsku formu su lutanja po divljini Maje (iluzije) između čovekovih nogu; a dalje uzdizanje svesnosti preko nivoa do ostvarenja prvobitnog beskonačnog Onostranog je nalik sporom i postepenom uspinjanju mrava po drugoj nozi, nazad u pupak iz koga je stvaranje poteklo. Pupak

predstvalja tačku „OM“ kreacije. Prevazilaženjem ove tačke, poriče se dvojstvo tvorca i same tvorevine. Deo iznad pupka je nalik Onostranom, gde postoji svesno uživanje bezobalnog okeana Božestva. U grubom kao i u unutrašnjem svetu nivoi, mesta, stanja i iskustva su međusobno povezani, a ipak bi trebalo da se smatraju odvojenim jedni od drugih. To je osobito tačno za niže nivoe. Na višim nivoima sva mesta, stanja i iskustva teže da se međusobno stope; a trio kao trio nestaje u sjedinjujućem ostvarenju sedmog nivoa. Pogledajmo kako se mesta, stanja i iskustva međusobno povezuju u grubom svetu, kao i na unutrašnjim nivoima. Pretpostavimo da odete na neko vreme u Pratapgarh. Ta promena mesta donosi sa sobom promenu stanja u vama. Opšti stav uma je drugačiji. U Pratapgarhu takođe imate iskustva koja ne biste imali na drugom mestu. Promena mesta donosi svojim tokom promenu stanja uma, a oboje ishodi promenom u prirodi iskustava koja se proživljavaju na tom novom mestu. Kao što je promena mesta u fizičkom svetu povezana sa promenama u mentalnom stanju i prikupljenim iskustvima, uspenje na nivo takođe izaziva promene u stupnjevima i iskustvima. Uspenje na određeni nivo podrazumeva promenu u uporištu svesti. To je promena mesta. Dakle, ono sa sobom donosi promene u stadijumima i iskustvima. Ipak, promenljiva stanja i iskustva koja proističu iz promene nivoa suštinski se razlikuju od izmenjenih stanja i iskustava koja se gomilaju lutanjima u grubom svetu. Razlika u kvalitetu je ogromna. Sa druge strane, na nivoima takođe postoji međusobno povezivanje mesta, stanja i iskustava, koji svi ostaju međusobno odeljeni samo do određene tačke. Kako mesta, stanja i iskustva imaju sklonost da se međusobno stope i kako njihova prvobitna odvojenost biva postepeno izbrisana, može da se prikaže na primeru koji ne povlači za sobom promenu nivoa, već samo promenu stanja, u okviru uobičajenog

područja delovanja grubo­svesne duše. Kada grubo­svesna osoba sanja, ona ima, kao u budnom stanju, iskustvo nekog mesta a isto tako i određenog mentalnog stanja i iskustva povezanog sa njim. Ipak, mesto, mentalno stanje i iskustvo na koje se nailazi u snu, nemaju istu spoljašnjost ili odvojenost koje ih karakterišu u budnom stanju. Pokušaj da se mesto iz sna odvoji od stanja i iskustva povezanih s njim, bio bi vrlo izveštačen i navodio bi na pogrešno mišljenje, iako takvo odvajanje ne predstavlja nikakvu teškoću kada se radi o mestu, stanju i iskustvu u gruboj svesnoj budnosti. Primer sna tek daje da se nasluti kako mesto ne mora stalno da bude izvan stanja i njegovih iskustava. Ipak, ono što se dešava u prelasku na drugi nivo svesnosti veoma se razlikuje od onoga što se dešava u snu. U božanskim priviđenjima suptilnih nivoa, kao i u spiritualnom košmaru mentalnog nivoa, postoji rastuća sklonost ka spajanju iskustava koja su u gruboj budnosti obično međusobno odvojena. U stvari, sveukupno spajanje na sedmom nivou je tako potpuno da tu ne možemo da imamo nikakva mesta, stanja, ili iskustva. Tamo se život živi jedino u svojoj nedeljivosti. Iluzija koja pruža priliku za izmenu mesta, stanja i iskustava i sama nestaje na sedmom nivou ostvarenja. Međutim, sve dok postoji um, postoji i iluzija, čak i sve do samog šestog nivoa, iako vrste iluzija koje postoje na svakom nivou mogu da budu različite. Um je sklon maštanju. On zamišlja i doživljava maštariju kroz nivoe i stanja stvorena maštanjem. Sve dok postoji um, istrajava i mašta; a imaginarna mesta, nivoi, stanja i iskustva takođe nastavljaju da zaokupljaju um. Baš kao što u grubom svetu postoje mesta, stanja i iskustva, tako i na suptilnim i mentalnim nivoima postoje imaginarna mesta, stanja i iskustva. Ipak, u oba slučaja ona pripadaju iluziji stvorenoj maštom. Sa druge strane, kada postoji iluzija, ona ima šest sastojaka: vreme, prostor, zakon, prirod, uzrok i posledica. Od ovih šest

činilaca najvažniji su zakon i priroda. Evolucija zavisi od ovih šest činilaca i zbog njihovog nepogrešivog međusobnog delovanja ona radi kao sat, bez ikakvog odstupanja. Iako je iluzija proizvod mašte, evolucioni rad unutar te iluzije odvija se upravo onako kako treba. Deteminizam je potpun. Na sedmom nivou um ne postoji. Otuda u Bogo­ostvarenju nema mesta, stanja niti iskustava, baš kao što takva mesta, stanja i iskustva ne postoje u beskonačnoj nesvesnosti. Ono što postoji u Bogo­ostvarenju sedmog nivoa je samo neprekidna i nedeljiva svesnost, bez ikakvog oblika opterećenja ili ograničenosti. Leđa okrenutih lažnom i nestajućem, a pogleda čvrsto prikovanog za cilj bezgraničnog Božestva, aspirant sa sigurnošću prelazi Put kroz spiritualne nivoe ako ima pomoć gospodara mudrosti. A kada potpuno odbaci iluziju, otkriva da je njegovo tajanstveno prebivanje bilo od večnosti do večnosti, od Boga do Njega Samog. Ipak, to nije dolazak na istu tačku. U bezobalnom Božestvu večne stvarnosti, nema razdelnih tački ili linija. Zato to ne može da se zove „povratak“. To je povratak jedino u smislu da je on spoznao svoju prvobitnu neograničenost, ali nije povratak na neku zamišljenu tačku ili krajnji cilj. To je bio let od večnosti do večnosti, od bezobalnog Božestva do bezobalnog Božestva, od beskrajnog do beskrajnog. To je ispunjenje koje nikada ne može da postane staro. Niko ne može da stavi završni pečat na ovu priču o nepobedivom večnom, ali svako može da nestane u njoj i učestvuje u njenoj beskrajnoj i neopisivoj divoti. Uz pomoć imaginarne tvorevine Bog dostiže Samog Sebe, samo da bi otkrio da je On neograničen u svim dimenzijama. Ovi primeri pokazuju kako Bog čini sve i u isto vreme ne čini ništa. To se naravno odnosi na takozvana čuda, koja predstavljaju manje važna dešavanja u okviru velikog čuda. Um se takođe može nazvati velikim čudom univerzuma, jer se iz uma rađa iluzija univerzuma. Um je poreklo čuda; a opet, ispunjenje njegove sudbine leži u samo­poništenju. On nije ispunio svoju pravu svrhu ako potpuno

ne iščezne. Privremeni model od gline često mora da se uništi da bi se stvorila skulptura trajne vrednosti; oplata od drvenih dasaka postavlja se samo da bi je kasnije zamenila betonska ploča; a kokošije jaje nije ispunilo svoju sudbinu ako ga iznutra kljucanjem ne razbije pile koje samo što se nije izleglo. Na isti način, um­kalup se pojavljuje samo da bi mogao da se rasprsne na komadiće i da bi njegovo rasprsnuće moglo da omogući razvijanje istinskog i neograničenog razumevanja koje je samo­održivo. Tako um, koji je poreklo čuda, dolazi na svet samo da bi nestao. Nestanak uma znači da on prestaje da deluje kao um. U svom uobičajenom delovanju um vidi, čuje i govori, ali on mora da obustavi to delovanje. Ne sme da gleda, čuje ili govori podstaknut impresijama, kao što je navikao da čini. Kada uspe da zaustavi svoje funkcionisanje podstaknuto impresijama, nestaje kao um i svojim nestankom postiže poslednje čudo. Um je čudo po svom nastanku, po rezultatima svog delovanja, i na kraju, ali ništa manje važno, po svom nestanku, vrhuncu njegovog čudesnog toka. Ipak, um ne može samog sebe da preskoči. Ne može sam da zaustavi sopstveno funkcionisanje uslovljeno impresijama. On jedino može da napravi salto i da ispred sebe postavi prividno poništenje, kao što čine zmije i škorpioni koji se često pretvaraju da su mrtvi koristeći to kao poslednje sredstvo za sopstveno spasenje. Kada se um poništi, to se događa ne kroz njegova sopstvena salta ili gimnastiku, već činom božanske milosti. Božansku milost koja prevazilazi sve stepenovane redoslede u spiritualnoj panorami, zajedno sa njihovim zakonima, ne možemo ni da poreknemo ni da objasnimo. Brisanjem uma, brišu se sva manja i veća čuda. To je jedino čudo vredno pomena i duhovno potrebno. Sva ostala čuda, uprkos njihovih gradacija u panorami koje ulivaju poštovanje, nalik su prolaznim talasima koji se uzdižu i nestaju na površini okeana, a da nisu u stanju da dokuče njegovu neizmernu dubinu. Čudo poništenja uma donosi sa sobom potpuno nestanjanje svih oblika mnogostrukosti. Mnoge podeljenosti kojima um pridaje

previše važnosti i u koje se zapliće, pripadaju području iluzije ili samo­stvorenih objekata uma. U okviru objektivnog sveta mašte postoje razlike, npr., između kobre, tigra, čoveka itd. Međutim, one ne postoje u umu, koji je poreklo te maštarije. Sve podvojenosti nestaju čim se umu, tvorcu tih podvojenosti, činom božanske milosti učini kraj. (…)