miodrag pavlovic nekoliko pesama
DESCRIPTION
PoezijaTRANSCRIPT
Slutnja kraja
Prete nam sa svih strana
u ime oca i sina,
prete nam potopom
što stoji odmah iza brda
kao džin od sluzi,
pa glaĎu
od koje ne štiti ni jedno bilje,
prete i užasnim obiljem hrane
(kakva budućnost!)
i najezdom vina.
U kardinalski-crvenom
šetaju nam noću po stanu
i traže prekidače
za sve što svetli i greje,
drže propovedi duge
koje malo znače,
a mogu da se pozovu samo na trube
što vrebaju sa neba
ko topovi s ratne laĎe.
Prete nam sa svih strana
udarcima i strašnim snima,
avaj, i naši snovi su s njima!
No pretnja predugo traje,
udrite već jednom, ili dosta!
U nama vidno prkos raste
i svako u svom uglu spreman je da umre
sopstvenom smrću, hrabro i polako.
Udrite!
Kosti nam postaju metal
i zvone kao zvona,
gospodarima ludim i sporim
uzvratićemo pretnju
glasom sa gore Siona!
© Miodrag Pavlović
From: Velika skitija
Svjetlost, Sarajevo 1969
Audio production: Radio Beograd / Radio Belgrade
Sloveni pod Parnasom
Glavari su nas na južne doveli strane
od bezmerja pijane, od snage zelene,
da mramoru grizemo bedra,
da batinama kvarimo planine,
da stada luda po moru teramo.
Divlje sred plaveti igramo kolo,
s večeri goli spavamo
kraj plemaćenih kipova.
Krišom nas pitaju pevači:
ko je to bio na sahrani neba,
ko svedoči da je večnost u ropcu?
Rekli su još: ne u rušenju
nego u pesmi treba provesti noć,
a zorom će stići velike dvorane
s lepim telima vladara zemlje
i ukotviće se na vrhu planine.
Božanski će stas u vazduhu svanuti
i ruke se spustiti na naša ramena
da nas priznaju za nove sinove.
I naša će se golotinja u reči odenuti
ko breza s proleća u lišće.
© Miodrag Pavlović
From: Velika skitija
Svjetlost, Sarajevo 1969
Audio production: Radio Beograd / Radio Belgrade
Silazak u Limb
Tu smo mi i prazan prostor,
u praznom se ne zna tačno gde smo,
a prostor se trude da ispune zveri:
one bivaju sve veće,
njihovi kosturi rastu,
duga se krzna po ledini vuku
i vetar im trese mlohave glave –
mešine što podstiču požar
poslednjih ljudskih zdanja.
Čudovišta se teturaju,
ne zna se njihova vrsta,
slična su ulju kad se prospe,
jezičina im ko vlažno rublje po nama
i preko svega mastilo nepismenog mraka.
Čudimo se kako nam pogled još radi
i savetuju da se sklonimo pod zemlju;
nije baš rat, al poĎi da se skriješ
meĎu bivšu gamad
što nam sad izgleda veselo i čedno
u poreĎenju... sva su poreĎenja pala
i oko je svačije razrooko.
Ko zna gde su vrata?
Božansko poslednju poruku šalje
preko mrklog mraka.
Ta se poruka više ne probija
ni kao nož do našeg srca, jao!
No tamo u dnu sale, gle,
otvaraju se vratanca na rupi miša
i mala svetlost i mali stvor
hoće svom snagom da se probiju ka nama!
Nek doĎe taj spasitelj najmanji,
taj miš na vidiku –
naša velika nada!
© Miodrag Pavlović
From: Svetli i tamni praznici
Matica srpska, Novi Sad 1971
Audio production: Radio Beograd / Radio Belgrade
Balkanski putopis
Polako idi kroz male crkve
ne pitajući za put,
pozdravi se s drvenim rukama svetaca
ogrezlim u krv i mleko,
gledaj u svodovima džamija
drhtanje belih zmija,
podesi svoje vreme
po kućnim satovima večnosti,
sagni se pod ponoćnim zvonjavama
bistrim i teškim
kao da ti zvezde padaju na šlem,
u šumi velikih ruža
posedi s majstorima
neka ti nežnim dletom promene lik.
Onda u planine!
Do divovskih čaša punih leda
i studenih čardaka magle.
Tad se obazri
i pogledaj dole te trke ludih šuma
i zveri bešnje od vetra,
na pustošnom vidiku naroda nema
ni vitkih zdanja,
još niko tu nije stigao,
još ništa tu nije stvoreno,
ni sabor glasova, ni reke!
Sve što si video na Balkanu
behu samo privid-laĎe
na mrkoj pučini prapočetka.
© Miodrag Pavlović
From: Velika skitija
Svjetlost, Sarajevo 1969
Audio production: Radio Beograd / Radio Belgrade
Глас из полумрака
Ствараjу се нови закони
законодавство полумрака
коjе иде од уста до уста
да кукавицу од издаjе задржи,
од jунаштва да спасе jунака.
Лака jе наука овог саветодавства,
на пример:
не остаj дуго на jедном месту,
крећи се, премештаj, сели се, измакни
или ће мислити да заузимаш страшан стaв
и доћи ће да те покупе вукодлаци.
Затим: не треба много jести,
немоjте се трудити око хране,
иначе сенка ће вам постати jош црња
и повећаће укупну количину таме.
И не сме се веровати вести
да стиже однекуд више светла,
наивни коjи на ту вест похрле,
пређу с jедне стране канализациjе на другу
и подигну радосно руке; они ослепе,
у лажном свитању постану дрвореди.
Основни закон сенки:
држи се зида и тихо иди,
никоме име не помени
и чуваj се зграда коjе ноћу раде.
Сенка нек сенку не повреди.
Ко баш хоће да говори
нека се повуче дубље у мрак
и тамо све изусти,
само се такав говор спасе из века
и постане знак.
© Миодраг Павловић
Audio production: 2005, M.Mechner / Literaturwerkstatt Berlin
Питања
Да се буде странaц
или
да се не отпутуjе
Да се окрене глава
или
да се ослепи
Да се затворе уста
или
да се падне на леђа
Неће jош дуго куцати сатови
пружи руку
Умрети
или
не родити се
препородити се
© Миодраг Павловић
Audio production: 2005, M.Mechner / Literaturwerkstatt Berlin
Реквиjем
Овога пута
умро jе неко близу
Реквиjем
у сивом парку
под затвореним небом
Жене су пошле за мртвим телом
смрт jе остала у празноj соби
и спустила завесу
Осетите
свет jе постао лакши
за jедан људски мозак
Приjатна тишина после ручка
босоног дечак седи на капиjи
и jеде грожђе
Зар ико остане веран
ономе што изгуби
Не журите се са смрћу
нико на никог не личи
синови мисле на играчке
И не опраштаjте се при одласку
то jе смешно
и погрдно
© Миодраг Павловић
Audio production: 2005, M.Mechner / Literaturwerkstatt Berlin
Под земљoм
На дашчаном зиду
дугоноги паук
лови у мрежу
своjу сенку
Низ труле степенице
жута свећа
пљуjе у подрум
Подрум jе далеко
и тоне све дубље
под влажне зидове
Jедна врата
затворила су неког
у поноћ
И jедан мрав
у виду човека
на дну степеница
дигао jе руку
Његов крик
не допире
© Миодраг Павловић
Audio production: 2005, M.Mechner / Literaturwerkstatt Berlin
Почетак песме
Jедна jе жена прешла са мном реку
по магли и месечини,
прешла jе уз мене реку
а jа не знам ко jе она.
У брда смо пошли.
Коса jоj дуга и жута,
блиска у ходу њена су бедра.
Напустили смо законе и рођаке,
заборавили мирис родитeљске трпезе,
грлимо се изненадно,
а jа не знам ко jе она.
Нећемо се вратити крововима града,
на висоравни живимо међ звездама,
воjске нас неће наћи,
ни орлови,
исполин jедан ће сићи међу нас
и њу обљубити
док jа будем гонио вепрове.
И деца ће наша у дугим песмама
причати о почетку овог племена
поштуjућ бегунце и богове
коjи пређоше реку.
© Миодраг Павловић
Audio production: 2005, M.Mechner / Literaturwerkstatt Berlin
Обалoм Раjне
Звуком све jе блиско, jесен,
плодови у вреви, и река зри,
небо ће пасти, мрко воће,
све треба да се зближи;
плод се с плодом грли,
жена с човеком, cред призора jасног,
ко да себе сами мотримо са неба.
Провидна се стапаjу зрна,
спаjање jе говор и гране су љубав,
и копље св. Ђорђа што кроз винограде jури
у телу аждаjе ко у староj лађи
рану отвара да роди већ минуле људе.
И звук да не заборавим: певаjу деца
краj манастирског зида, у страху
од свог гласа коjи jе тако голем.
Лето jе, сви се грозно воле,
ко четрдесет мученика на леду
тако голи и од сласти луди,
а jа само тебе хтедох
видевши читав људски род.
Шетамо даље без стида
до клавира насред поља,
смеjеш се, клавир jе већи од њива
и орао по њему свира
песму од коjе се отвараjу брда
и стара црвена жетва куља увис:
отворен гроб озарен,
побуна многих залазака сунца,
гледа нас неко строг и питом,
можда пролеће, дивна жена, ил рањен бог,
они ће нас повести куда треба,
ил рећи да останемо доле, близу вина.
© Миодраг Павловић
Audio production: 2005, M.Mechner / Literaturwerkstatt Berlin