Миливоје Васиљевић

Соко - Град

ИНТЕРНЕТ ИЗДАЊЕ

ИЗВРШНИ ПРОДУЦЕНТ И ПОКРОВИТЕЉ Технологије, издаваштво и агенција

Јанус Београд, јул 2001

ПРОДУЦЕНТ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК Зоран Стефановић

ЛИКОВНО ОБЛИКОВАЊЕ Маринко Лугоња

ВЕБМАСТЕРИНГ И ТЕХНИЧКО УРЕЂИВАЊЕ Милан Стојић

ДИГИТАЛИЗАЦИЈА ТЕКСТУАЛНОГ И ЛИКОВНОГ МАТЕРИЈАЛА

Ненад Петровић КОРЕКТУРА

Саша Шекарић и Драгана Вигњевић

ШТАМПАНО ИЗДАЊЕ

УРЕДНИК Веселин Крстић РЕЦЕНЗЕНТИ

Др Војислав Трбуховић и др Марија Исаиловић ЛЕКТОР

Стана Муњић ТЕХНИЧКИ УРЕДНИК

Данко Крстић ИЗДАВАЧ

Српска Православна Епархија Шабачко - Ваљевска у Шапцу

ТЕХНИЧКА ПРИПРЕМА Графички студио Крстић

ШТАМПА "Графика" Шабац

Source: http://www.rastko.org.yu/rastko-pl/umetnost/knjizevnost/studije/kgeorgijevic-pesma_l.php

Made in PDF by: Daki_yu

СIР - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 725.96(497.11) Васиљевић Миливоје Соко-град / Миливоје Васиљевић. - [1. изд.] - Шабац : Српска православна епархија шабачко-ваљевска, 1998 (Шабац : Графика). -159 стр.: илустр.: 25 ст Речник мање познатих речи: стр. 150-154. -Библиографија: стр. 155. 949.711 а) Соко град ИД=67632140

Садржај 1. Географско-топографски положај Сокола

2. Преглед историјских збивања у Соколу и око њега

3. Оснивање Сокола

4. Соко под Турцима

5. Соко у аустро-турским ратовима (1683-1791)

6. Соко у устанцима 1804-1815.

7. Шанчеви Сокола и околине

8. Соко - Седиште Соколске нахије

9. Исељавање муслимана из Соколске нахије (1830-1834. године)

10. Дипломатска активност Србије и гарантних сила око исељења Турака из Србије

11. Хронологија зулума и насиља Сокољана извршених уочи исељавања 1862. године

12. Исељавање Сокољана

13. Рушење Сокола

14. Соколски атар

15. Соколски мухаџири у Босни

16. Опис и стање тврђаве и вароши Сокола

17. Соко у народној традицији

18. Соко данас, сутра

Речник мање познатих речи

Извори и литература

Соко-град у традицији српског народа има посебно значење. Оно се, ире свега, односи на његову етничку опредељеност, јерје неколико векова припадао туђинцима а само краткотрајно, неколико десетина година, српској средњовековној држави и, касније, Деспотовини. Соко-град је остао синоним непобедивости, један од последњих бастиона турске власти и доминације у Србији. С правом је носио епитет "султанове цуре" или "султанове невесте".

Соко је, осим фортификационог значаја, био седиште веће административне јединице турског управног система - Соколске нахије.

Не зна се тачан датум настанка Сокола, који ће решити будућа археолошка ископавања. Тада ће бити донети коначни закључци, не само о настанку овог објекта већ и о његовим развојним фазама. Такође, ни историјски извори, којих је мало, не доприносе разрешавању овог проблема. Најстарији до сада поуздани историјски извор о Соколу потиче из 1392. године. Међутим, на основу облика утврђења да се закључити да је Соко знатно старији од овог датума јер је првобитно, старије утврђење, зидано на највишој стени и одговара добу знатно старијем од Деспотовине. После пропасти Деспотовине, 1459. године, Турци су на целој заравни стене обновили и додали нови део утврде.

Ни ово није коначан одговор о времену настанка Сокола. По извесним индицијама могло би се закључити да је на овом изузетно лепом и романтичном месту постојало знатно старије утврђење преисторијског или римског доба.

Све време битисања тврђаве, уз овај објекат ширило се његово подграђе, заштићено палисадом а касније и зидом.

Улога и намена Сокола била је подређена, првенствено, заштити рудног богатства овог краја, пуног остатака старих рударских насеља а затим заштити важних путева који су пролазили покрај њега и били спона између Босне и Србије.

Налази се на једној стени Соколске планине, дела "стратегијске греде", која се протеже као планински ланац од Гучева на западу до Авале на истоку. Овај планински ланац био је у средњем веку граница српске државе и угарске војно-територијалне јединице - Мачванске бановине.

Ова греда је у овом делу Подриња и природна граница између двеју области, Рађевине и Азбуковице, а Соко је био стратегијска доминанта над њима.

У новије време Соко је дошао у жижу интересовања домаће и светске јавности, узнемирене могућностима да Соко постане складиште отпада уранских сировина из немачких нуклеарки. Југословенска јавност је бурно реаговала и успела да отклони ову еколошку претњу.

Данас се ради на градњи модерних саобраћајница до Сокола, почецима археолошких радова на тврђави и изградњи још неких објеката, што ће Соко приближити свету.

1. Географско-топографски положај Сокола

Град Соко1 смештен је на једној стени Соколске планине, испод највишег врха, Рожња (973 м). Планина се диже јужно и југоисточно од Крупња, између река Дрине и Узовнице на западу, реке Љубовиђе на југу и Криве реке на североистоку. Од планине Јагодње одвојена је Вуковом реком. Пружа се у правцу запад - исток у дужини од 15 км, почев од Маринковог камена до превоја Прослопа. Поред виса Рожаја, највише тачке планине, налазе се и ови висови: Равна гора (881 м), Милетина глава (915 м), Горички вис (915 м), Петков вис (950 м), Јелшино брдо (922 м), Трштен (905 м), Кик (823 м) Сенокос или Велики вис (909 м), Кутањ (600 м), Калкан (866 м) и Постењски вис (851 м).

Геолошки састав Соколске планине је двојак: кречњачки и силикатни. Кречњачки терени су по већем делу површине, по висоравнима, планинским косама и падинама. Силикати чине подлогу и денудијацијама су испољени по странама и дубодолинама.

Соколска планина је извориште многих река, потока и врела. Најпознатије су реке: Сиговац, Крива река (од које настаје Богоштица), Козлански поток или Речица2, Лазањски поток или Соколска река3 и Калканска река4. Од врела су позната: Вода, извор између Петковог виса и Рожња (истиче из вртаче на висини од 870 м), Студенац испод Рожња, Рајичевац испод Петрине стене, Козловац у Горњој Љубовиђи, Студенац и Микуљак у Грачаници, Студено врело и извориште реке Рудне у Постењу и извор у Лазама. За лековиту воду народ држи извор Боровњак у Грачаници.

Планина је име, вероватно, добила по граду Соколу, а овај, опет, по мноштву соколова који су се око њега легли. Турци су окупацијом Србије и овога града задржали домаће име Соко, што је и најважнији доказ да је утврђење постојало и раније, пре доласка Турака. Да су га Турци подигли, назив би био на њиховом језику, највероватније Шаиновац.

Град је основан на оштром гребену једне кречњачке стене, која се на јужној страни скоро вертикално спушта ка ставама Калканске реке, Козланског и Лазањског потока или Соколске реке. Стена је горе заравњена и ту је образовано насеље - подграђе или варош. На завршетку стене која се уздиже изнад ове заравни било је утврђење.

Рушевине Сокола налазе се у селу Лазама, двадесет километра од Крупња путем преко Шљивове, док је новопросечени пут, преко Богоштице и Склопова до Чучковца и даље до Сокола, дуг петнаест километара.5 Соколу се може доћи правцем од Љубовије, старим путем уз Грачаницу.6

Напомене:

1. Турци, Муслимани - Бошњаци увек су говорили и писали Сокол. У обичном говору увек се каже Соко. Љуба Павловић пише: "У прошлом и у овом веку Подринци из Азбуковице, суседних села Рађевине као и Ужичани из рачанског среза често себе зову Сокољанима, што су из некадашње Соколске нахије". У овом раду назив Сокољани односи се на становнике Сокола и околних села муслиманске вероисповести и српског порекла.

2. На старијим војним картама забележена као Речица.

3. На најновијим војним картама забележена као Соколска река.

4. На карти размере 1:50000 обележена као Шиповска река.

5. Захваљујући иницијативи и материјалној помоћи Његовог преосвештенства епископа шабачко-ваљевског господина Лаврентија, у току 1988. и 1989. године пробијена је траса овога пута на потесу Склопова.

6. Пут је очишћен од наноса, на неким местима просечен и изграђен мост преко Грачанице код Пиперића кућа. Радови су извођени у току лета 1990. године, опет захваљујући г. Лаврентију. Пут води до испод Сокола, до Савића кућа, будућег комплекса манастира св. Николе.

2. Преглед историјских збивања у Соколу и око њега

Пре излагања о самом граду Соколу, неопходан је краћи историјско-географски преглед ове области, да би се приказао простор на којем су се одигравали историјски догађаји и одвијали економски и друштвени процеси у дугом временском периоду - од првих људских заједница до оснивања града баш на том месту.

Непрекидност насељавања главна је карактеристика овога краја. За њега је карактеристична и разноврсност материјалне културе, преношење разних утицаја, временска и просторна повезаност. У овој области све је подређено рударству. Историјско-географска истраживања ове области у познавању Сокола нису потпуна.

2.1. Праисторијско доба

Погодан географско-топографски положај средњег Подриња условио је насељеност од најстаријих времена до дана данашњег. Брдски крајеви Рађевине и Азбуковице били су нарочито погодни за сточарство и рударство.

Први трагови праисторијског живота на овом тлу потичу из доба неолита, временски опредељеног од 5000. до 3200. године пре Христа. Ово је доба примитивне земљорадње и почетака сточарства, чија је основна карактеристика била примитивна матична пољопривреда екстензивног типа, која је захтевала нови начин становања - насеља под ведрим небом, са надземним зградама и земуницама. У производњи материјалне културе стварају се нове технике израде оруђа, нарочито земљорадничких алатки од глачаног камена и грнчарије. У духовном животу и веровањима важну улогу имао је култ земље и плодности - култ богиње мајке.

И у овој области неолит је заступљен двема великим културним групама. Старија, старчевачка, заузима старији неолит, док у млађем доминира винчанска група. Називе је добила по налазиштима: Старчеву код Панчева и Винчи код Београда.

У овом крају првој групи припада насеље Турска караула у селу Бањевцу, а другој насеље Панађуриште у Комирићу, Варош у Белој Цркви, уништено насеље у Љубовији, Склопови у Богоштици и Бучју.

Крајем неолитског и почетком металног доба долази до великих немира изазваних сеобама разних народа и племена. Неолитско становништво повлачи се из равничарских у брдске крајеве. Насеља се по правилу подижу на неприступачним узвишењима која доминирају лако брањивим комуникационим линијама. Најбољи примери ових насеља су: Рид у Постењу, поменута Турска караула у Бањевцу, Склопови у Богоштици, Остењак у Ликодри, Просек у Красави, Немић у Доњој Буковици и Шанац у Грабовици (Горња Буковица). Овде ваља убројати и два привремена пећинска станишта: пећину Радашницу у Доњој Трешњици и Ковачевића пећину у Церови.

Појавом метала, у време највећег процвата винчанске културе, ова област добија већи значај. Упознавање и коришћење метала, развој рударства и металургије, изазивају промене у економским и друштвеним структурама као и даља померања и кретања становништва. Рад на експлоатацији бакарне руде у овом крају почео је у неолиту и то, највероватније, у старим рудницима и потесима, Храму у Селанцу и Лому у Бољевцима. Руде ових рудника садржавале су бакарне карбонате, пирит и малахит, у којима је проценат бакра био велики. Овакав састав руда био је у употреби све док није, почев од другог миленијума старе ере, пронађен нов технолошки процес за добијање већих количина бакра из сулфида. У вези са овим рудницима је насеље Градина, на Риду у селу Рујевцу.

Соко-град, 1862.

Рударство, металургија, добијање метала из руда и његова обрада изискивали су од ондашњег човека савладавање нових техничких знања и занимања. Појединци се

специјализују за одређене послове који повлаче за собом углед и богатство, што иницира друштвено раслојавање. Неравномерност лежишта бакарне руде и брзо исцрпљивање малих лежишта изискивали су потребу за откривањем нових лежишта. Долази до све већих сукоба између појединаца и племена, настаје несигурност која се огледа и у стварању градина. Нови услови издвајају улогу мушкарца као водећу у економици, матријархат се потискује патријархатом.

У периоду прелаза неолита у метално доба - енеолиту, чији почетак пада у крај четвртог и почетак трећег миленијума а завршава око 2000. године пре Христа, долази до већих сељења и померања међу племенима. Једна од већих је сеоба сточарских племена из области руских степа. Ови номади - сточари собом су донели много примитивнију културу у односу на неолитске културе. Оруђа и оружје су и даље од камена али имају и неке примитивне облике металног накита. Оно што их одваја од ранијег становништва је јача друштвена заједница и нове представе у духовном животу и култу мртвих. Посебна им је карактеристика сахрањивање под гробним хумкама - тумулима. Ове гробне хумке представљају породичну гробницу у којој почасно место заузима мушкарац, глава породице.

Из алпских крајева Европе покреће се истовремено други велики миграциони талас који у већи део данашње Југославије и Подриња доводи две непознате групе: баденску (Баден у Аустрији) и вучедолску (Вучедол код Вуковара). Ова друга имала је своја станишта у Мачви и Јадру. Носиоци баденске групе били су номади. И поред своје експанзивности на овом подручју, ова група била је краткотрајна. Њено насеље је забележено као Остењак у Ликодри.

Старија фаза баденске културе је Болераз група (Болераз у Словачкој) а млађа костолачка (Костолац код Пожаревца). Оне су заступљене у налазима из гробних хумки са сахрањенима у океру, на локалитетима у Ћетеништу, у селу Толисавцу.

У бронзано доба дошло је до стабилизације нове културе настале после великих превирања током неолита, више од хиљаду година. У ово доба створена је основа протоилирског становништва, која се у међусобној симбиози, као и са другим цивилизацијама из енеолита и раног бронзаног доба, затеченим на Балкану, стопила у каснију илирску етничку групу.

Временски, бронзано доба започиње око 1900. а завршава око 1000. године пре Христа.

Начин сахрањивања остао је исти као и у енеолиту. Чин сахрањивања под хумкама је двојак: скелетно сахрањивање или спаљивање. Код првог, тело покојника у згрченом или опруженом ставу стављано је на земљу или неку врсту камене подлоге, заштићивано даском или разним каменим конструкцијама, често у облику сандука и потом засипано земљом донетом са стране. На тај начин гроб је добијао облик мањег брежуљка - хумке. Рађевски тумули су, обично, висине до метар и по и пречника петнаест до двадесет метара. Добар део тумула има у конструкцији камени венац ради заштите од осипања хумке. У другом погребном ритуалу остаци спаљеног покојника остављани су на самој ломачи (Толисавац, Баљевац, Ћетениште) или су остаци сакупљани у урне - специјалне судове, које су штићени каменим језгром и даље засипани земљом.

У рано камено доба овде доминира група Белотић - Бела Црква. Носиоци ове културе били су полуномади који су живели у мањим трошним колибама. Поред оруђа од камена и кремена, производили су га и од метала - бакра и бронзе. Овој групи припадају тумули у Белотићу - Шумар, Белој Цркви -Церик и Шумар и у Толисавцу - Бањевац.

У пуно бронзано доба овде је заступљена западносрпска варијанта ватинске групе (Ватин код Вршца) која је широм распрострањена у Војводини, северним деловима Србије и јужним деловима Мађарске. Ову културу репрезентује већи број тумула као и њихов садржај. Гробови су у каменим сандуцима израђеним од плоча, са финим, често украшеним керамичким материјалом. Метални накит је богатији облицима и украшаван шрафираним троугловима и гирландама. Најчешће су гривне, огрлице и привесци од жице, у облику наочара. Ватинској групи припадају тумули у Белотићу (Шумар), Бањевац (Јованин брег), Толисавац (Ћетениште и Бањевац) Бела Црква (Церик), Лоњин (Гробље) и Томањ (Брег).

У старије гвоздено доба (1000. до 350. године Христа), у овом крају и осталим деловима наше земље, коначно је образована етничка физиономија Илира. У данашњој Славонији, северном делу Босне и Мачви, живело је илирско племе Панони, док су у јужном делу Подриња били настањени Илири, тесно повезани са Илирима источне Босне, носиоцима чувене гласиначке културе - Деситијатима. Илири су били сигурно настањени у Јадру (и назив Јадар је илирског порекла), Рађевини и Азбуковици. Њихове северне границе према Панонима ишле су Гучевом, Цером и рекама Тамнавом и Колубаром до Саве. Овакву деобу Илира у Подрињу срешћемо и касније, за време римске окупације.

Карта археолошких локалитета соколског краја

Период старијег гвозденог доба и даље карактеришу тумули у Белотићу (Шумар), Баставу (Црквене) и Толисавцу (Алуге). Начин сахрањивање је исти као и у бронзано доба али се као гробни прилози сада јављају гвоздени предмети.

Насеља су била градинског типа и оснивана на неприступачним местима. Градине су биле заштићиване сухозидом, прављеним од ломљеног камена или дрвеног палисада. У Рађевини је такво насеље пронађено на градини Остењаку у селу Ликодри.

Из млађег гвозденог доба (350. године пре, до Христовог рођења) није забележен ниједан налаз у овом крају. У то доба из западне Европе у већи део наше земље, укључујући и делове северног Подриња - Мачву и Посавотамнаву, долазе и насељавају се келтска племена. Њихова материјална култура, слична илирској, знатно је напреднија, јер у изради оружја више користи гвожђе а за израду грнчарије употребљава грнчарско коло - витло. Њихово одсуство у овом крају може се објаснити чињеницом да овдашњи Илири нису пуштали придошлице да се трајно населе. Најближе келтско насеље у овој области било је подигнуто на месту званом Црквина, на брду изнад моста код Братунца, у Босни.

2.2. Античко доба

После скоро две стотине педесет година од инвазије на Балканско полуострво, Римљани су око шездесетих година старе ере избили на линију реке Саве. Цело Подриње нашло се у саставу Римске империје.

Ради лакшег владања и управљања новоосвојеним областима, Римљани их деле на веће административне јединице - провинције. Области Јадра, Рађевине и Азбуковице припале су великој провинцији Далмацији, чије седиште је било у Салони, данашњем Солину код Сплита. Северна граница провинције Далмације ишла је гребеном Цера, Влашића и даље рекама Тамнавом и Колубаром до Саве. Северно од те линије била је провинција Доња Панонија, чије седиште је било у Сирмијуму, данашњој Сремској Митровици.

Покореном илирском становништву Римљани су натурили латински језик, веру и обичаје. У овој области нађено је неколико споменика - жртвеника посвећених врховном богу, Јупитеру. Упоредо са култом Јупитера био је у овом крају раширен култ генија. По ондашњим веровањима, сваки човек, град, легија, имали су свог доброг или лошег генија. У селу Узовници пронађен је жртвеник посвећен овом божанству.

Илири су у почетку били у зависном положају и тек од 212. године добијају право римског грађанина. Отада служе војску, гарнизонирани широм Римске империје. По завршетку војне службе враћају се у родни крај доносећи разне источњачке култове, од којих су нарочито били омиљени Атис, Митра и Серапис.

Атис је представљен као младић са буктињом у руци и прекрштеним ногама. Као божанство Сунца, изједначиван је са богом Митром. Споменик посвећен Атису нађен је у селу Доњој Буковици а делови Митриног споменика у селу Врбићу. Омиљено божанство био је Серапис, пореклом из Египта. Представљен је хералдички, са два лава окренута главама стубу постављеном између њих. Овакав споменик нађен је на два места у селу Узовници.

Главно занимање становништва била је земљорадња у речним долинама, сточарство и рударство као најстарије делатности централног Балкана и Србије.

Трагови римског рударства видљиви су данас, пре свега, у коритима потока и речица, где се налазе веће количине троске и згуре. Римљани су овде живо радили на добијању бакра, олова и сребра. Најважнији рудник у овој регији био је Велики мајдан у Црнчи, где се и данас, приликом експлоатације рудника, често откривају стара рударска окна, ходници, алат и прибор за осветљење.

Стара рударска окна откривена су у Црнчи, на местима: Бијела вода и Мајдан у Подгају, два окна у Дугим њивама на планини Јагодњи, у потесима Јелизовац и Стублине.

Рударско насеље откривено је у Црнчи, на локалитету Громионица и Црквина. Поред остатака зграде за становање, откривене су и две некрополе - гробља. Старија некропола била је на Црквинама, где су пронађени спаљени покојници, сахрањени у јаме чији су зидови опаљени ватром. Овакви гробови карактеристични су за суседну област у Босни - Осат и Сребреницу, тј. Аргентарију. На Громионици су покојнике

сахрањивали у оловне сандуке. Од IV века и у овом крају су у употреби зидане гробнице на свод. Више таквих гробница уништили су мештани села Селанца на Јовића брду, приликом изградње пута.

Богато рударско подручје овог дела Подриња налазило се у оквиру рударског дистрикта у басену Аргентарије и Домавије (Сребреница), чувеног рудника сребра. Овде је имао седиште и високи чиновник, прокуратор Dalmatiae et Panoniae.

Кроз област Аргентарије пролазила је једна од главних римских комуникација, која је спајала Салону, седиште провинције Далмације, и Сирмијум, седиште провинције Паноније. Овај пут ишао је правцем данашњих путева: Солин - Дувно - Травник - Сарајево - Хан-Пијесак - Сребреница - Братунац - речна долина Кравице - Дрињача - Зворник и даље, преко Јадра и Мачве, до Сремске Митровице. Код Братунца се од овог главног пута одвајао важан пут који је овде прелазио Дрину и, уз реке Љубовиђу и Грачаницу, долазио до Прослопа и водио даље према Сингидунуму и области Рудника. Тај пут је био главна веза провинција Далмације и Мезије, и шире.

У овој области постојали су и други путеви. Један од њих ишао је десном обалом Дрине. Његова је траса на појединим местима видљива (калдрма) на потезу Врхпоље - Узовница - Црнча. Део пута ископан је у Црнчи, на локалитету Громионица - Мраморњача. Горњи построј пута састављен је од већих комада речних облутака наслаганих у три реда и заливених кречним малтером. Преко тога био је наслаган ломљени камен, такође заливен кречним малтером.

2.3. Средњи век

Поделом Римског царства на Западно и Источно (395. године), овај крај, заједно са Подрињем, улази у састав Источног царства, касније названог Византија. У то време, крајем IV и почетком V века, на северне границе Царства - Срем и делове северозападне Србије, наваљују разна варварска племена - Гепиди, Хуни, Готи и друга. Ово доба, познато под именом Сеоба народа, и овде означава крај антике и почетак средњег века.

Из овог бурног времена потиче налаз ранохришћанског писаног споменика са локалитета Суви град, у селу Кржави. Споменик је нађен у оквиру мањег римског утврђења.

У селу Грачаници, на месту званом Црквина, пронађени су остаци зидане гробнице на свод, са римским споменицима, од којих је један употребљен као постоље часне трпезе у базилици која се директно наслања на гробницу. Највероватније је у прво време имала функцију мортиријума, пошто је у њеном поду нађен новац Констанција II. Црква је страдала вероватно у аварској најезди и касније као баптисторијум обновљена у доба коначног насељавања Словена (Срба).

Борбе са варварским племенима настављене су кроз читав V и VI век. На јужним границама некадашње провинције Паноније, на планинама Гучеву и Церу, Византинци су изградили и обновили тврђаве Коњушу, Тројан, Кулину, Косанин град, Видин град и Градац, док су у Јадру, Рађевини и Азбуковици подигли утврђења: Град у Толисавцу, Костајник, Градац у Дворској, Градац у Врхпољу, Немић, Ђурим, Градину у Оровичкој

планини и Градину Микуљак на ушћу Грачаничке реке у Дрину. Ова утврђења углавном су везана за доба владавине византијског цара Јустинијана I (527-568. г).

Са доласком Авара у ове крајеве, крајем VI века, уско је везано и насељавање Словена који, нарочито у то доба, долазе и трајно се насељавају. Отада, кроз векове, и ова област има словенски етнички карактер.

О даљим историјским збивањима није много познато. Посматрано територијално шире, зна се да су области до Саве у IX и Х веку потпадале под власт Бугара. Краткотрајно, ова област улазила је у састав српске средњовековне државе. После смрти бугарског цара Симеуна, 927. године, српски архонт Часлав обнавља запустелу Србију. Граница те Србије на северу била је до Тузле а на североистоку је ишла планинским венцима Голије, Чемерна, Јелице, Маљена, Медведника и Соколске планине. Часлав се на северним границама државе сукобио са Угрима (Мађарима), народом који је, последњи од свих европских народа, 896. године насељен у Панонији. Своју власт Угри су брзо проширили до Саве, ратујући при томе с Бугарима. У првим сукобима са Србима, Мађарски великаш Киз упао је уз Дрину у Босну, тј. у "Жупанију Дрину" и ту претрпео пораз. У другом ратном сукобу, који се одиграо око 960. године, Часлав је поражен у Мачви, ухваћен и после битке посечен а тело му је бачено у Саву.

Краткотрајно, Србија је потпала под власт македонског цара Самуила, а 1018. године, када је то царство пропало, његове територије поново су пале под власт Византије.

Простране територије некадашњег царства биле су подељене на велике војно-административне јединице - теме. Ова област, са Подрињем, улазила је у састав теме Парадунавон.

У току XI и XII века Византија на северним границама царства води огорчене борбе са Мађарима. Византијски цар Манојло Комнен 1150. године у овом крају поразио је Мађаре. Место битке било је на речици Тари, притоци Јабланице. Речица Тара постаје од неколико јаких извора на повленској коси званој Тара (563 м). Тара протиче поред села Кунице и Ситарица. Име речице и виса Тара пореклом је илирско и везује се за племе Аутаријата. За ове догађаје везује се у овим крајевима и место Сеченица. Неки научници у имену Сеченица препознају име данашње Осечине.

После смрти цара Манојла Комнена, 1180. године, северозападне делове Србије заузимају Мађари, док су крајеви Подриња јужно од Цера потпадали под власт српских владара. Тако се у дубровачким изворима ова област назива "De Drina" или "Област Дрине".

После татарске најезде на Мађарску, Босну и Хрватску, мађарски краљ Бела IV основао је 1247. године Мачванску бановину. Ова велика територијално-административна јединица Угарске краљевине играла је улогу крајине, била полазна тачка за ратовања и последња одбрана од српске средњовековне државе. У њен састав, поред Мачве, Посавине и Тамнаве улазиле су и области Јадра, Рађевине, Колубаре и друге. Бановином је као први бан управљао Белин зет, руски кнез Растислав Михаиловић, пребеглица испред татарске најезде.

Српски краљ Урош I покушао је да заузме Бановину, алије 1268. године у Мачви поражен и заробљен.

Мачванску бановину добио је на управу српски краљ Драгутин од свог шурака, мађарског краља, 1283. године. По одредбама Дежевског споразума из 1282. године, Драгутин се одрекао престола у корист брата Милутина. Драгутин је у својој власти задржао само области око доњег Лима, Ариља и Рудника. Поред Бановине, Драгутин је од мађарског краља добио на управу Београд, област Браничева и Срем. Владао је овим територијама као "Краљевством Србијом" а његов брат Милутин "Краљевством Рашком".

После смрти Краља Драгутина, 1316. године, Краљевством управља његов син Владислав II, кога убрзо уклања са престола стриц Милутин и заузима Срем и део Босне. Ширењу српске државе према северу супротставио се мађарски краљ Карло I Роберт, који је 1319. године предузео ратни поход против Милутина. У први мах Милутин је успео да се одбрани и да из северне Србије протера Карла I. Међутим, овај се поврати натраг са већом војском и успе да под своју власт стави Мачванску бановину.

За време владавине цара Душана, Бановина је била поприште борби, нарочито 1335/6. и 1338. године. Тада је мађарски краљ Карло I Роберт лично предводио војску и дошао до реке Обнице. Карлов наследник, син Лудовик, водио је неколико ратова. Последњи његов сукоб са царем Душаном био jе 1354/5. године, када су се обојица повукла и до одсудне битке није дошло.

За време Душановог сина Уроша овај крај је потпадао под власт жупана Николе Алтомановића. Он је у својој власти једно време држао Дрину и Подриње, затим Рудник а можда је имао поседе и у Срему. Сигурно се зна да је рудник Црнча био у његовом поседу 1367. године jер је 11. новембра 1369. имао разрешницу Дубровчанима да су браћа Ненадовићи измирили своје обавезе и да могу слободно трговати по његовој земљи.

Власт Николе Алтомановића у овом крају сузбио је српски кнез Лазар Хребељановић. Пре тога је кнез Лазар склопио посебан уговор са Мађарима, који су му у овом сукобу помогли. Сукоб је завршен 1373. године. Лазар је краткотрајно добио на управу целу Мачванску бановину, коју је држао све до погибије на Косову.

У овим крајевима забележена су и два феудалца: Никола Зојић и Новак Белоцрквић. Они су ратовали против кнеза Лазара на страни жупана Николе Алтомановића. За услуге које су му пружали Никола Алтомановић им је дао титуле војвода. Кнез Лазар је покорио ове великаше и они су постали његови вазали. Учествовали су и у Косовском боју и из њега се вратили живи и здрави.

По народном предању које је забележила Марија Исајловић, ови великаши имали су поседе у ваљевском крају. Никола Зојић је имао свој град негде између села Причевића, Каменице и Мајиновића. Добио га је од Мађара зато што је убио неког витеза Лауша, чиме им је учинио услугу. Новаков заменик био је у селу Белотићу које је добио за неке ратне заслуге такође од Мађара и из њега управљао већим делом Рађевине. У свом замку гостио је мађарске племиће и организовао витешке турнире код Рађевог камена, у атару села Беле Цркве.

Даље, народно предање каже да су великаши, поред добијања војводских титула, награђивани од Николе Алтомановића и другим поклонима. Николи Зојићу поклоњен

је град Острово (Острвица) на Руднику. Учествовали су у сукобу код Ужица, а кад је Никола Алтомановић побеђен, Зојић jе побегао у Острову и затворио се, али је челник кнеза Лазара заузео град, Николу Зојића заробио и одвео у манастир, где се овај покајао и замонашио. Белоцрквић је побегао у Сребреницу и не зна се шта је даље с њим било.

Никола Зојић и Новак Белоцрквић пружили су отпор централизацији власти деспота Стефана и стога су ступили у преговоре с Турцима да би им султан признао статус обласних господара. Они су оптужили деспота Стефана да подстиче Угре против Турака. Деспот Стефан је наредио да ови великаши одмах буду ухваћени, што је учињено. Зојић се са породицом био склонио у Островицу, ту се предао и замонашио. Белоцрквић је погубљен.

Подриње и Мачванска бановина дошли су после 1402. године (Ангорска битка) у посед српског деспота Стефана Лазаревића. Као вазал мађарског краља Жигмунда, деспот је добио од њега на управу, поред Бановине, Београд, а после 1411. и богати рудник сребра - Сребреницу.

Овај краћи историјски преглед показује да су Рађевина и суседна Азбуковица богате рудама и да је њихов историјски развој обележен рударством. У свим историјским епохама око рудника су ницала насеља, касније тргови, у којима се одвијала жива трговина. Рударство је било најинтензивније током XIV и XV века и било је у вези са Дубровчанима.

Везано за Дрину је и име области Подриње. По дубровачким изворима, под Подрињем се подразумевала област средњег тока Дрине са обе стране реке - рударска област Сребренице, која је била центар српског рударства. То је била ужа, рударска област, ретко спомињана као географска целина.

Знатно раније од Дубровчана, овде су од ХII до XIV века рударили Саси, немачки рудари. О њиховом присуству, поред историјских извора, говори читав низ речи и назива преузетих из њихове терминологије. То су: глетвиште (стари рударски радови), крам (места где се руда туцала и пребирала), троска, згура и друга. Осим тога, о траговима ранијег рударства сведоче данашњи месни називи - топоними: Пећи, Прла, Рудна река, Руде, Рупе, Подрумине, као и неки називи рударских радњи: запека, одушка, огорјел, трап, преров, плакање, пралиште и слична.

Најраније се у овом крају помињу рудници Доња Трешњица и Липик 1319. године када су били у својини српског краља Милутина. Од 1367. године јавља се рудник Црнча. Силан замах рударство добија у време Деспотовине када се поред наведених рудника јављају још Крупањ, Борина и Велика Река (1417. године) и рудник Зајача од 1430. Жива рударска активност одвијала се на планини Јагодњи, на местима Јелизовцу, Стублинама и Ајватовини. У свим овим рудницима радило се углавном на добијању сребра.

Главни носиоци и организатори рударске активности били су Дубровчани. У појединим рударским местима имали су своје колоније са судском аутономијом и самоуправом. На челу градске управе стајао је кнез. За сваки спор настао између Дубровчана, дубровачка влада је одређивала трочлану комисију - судско веће, састављено од конзула и двојице судија. Поред пучана, у колонијама је живела и радила властела.

Ископана руда топљена је у топионицама званим "кола", због великог точка који је покретала водена снага. Точак је, опет, покретао мехове који су убацивали ваздух потребан код пржења руде. Произведено сребро било је одмах царињено од цариника који су закупљивали царину у руднику. Подрињско сребро било је доброг квалитета и посредством Дубровчана одлазило је у Европу а нарочито у Италију.

У појединим местима постојале су католичке цркве - у Доњој Трешњици, Липику, Крупњу, а у Црнчи је била црква и самостан свете Марије, који су држали фрањевци реда "Мале браће". Наведене цркве, осим цркве свете Марије, припадали су которској дијецези.

Поред католичких, у овом крају било је неколико православних цркава. У то време биле су, сигурно, подигнуте цркве у Липеновићу и Богоштици а биле су обновљене и оне у селима Грачаници и Оровици.1

Пренос робе вршио се на каравански начин. Од Дубровника каравани су ишли на Требиње и даље на Љубомир - Билећу - Гацко - Сутјеску - Фочу -Горажде - Гласинац - Сребреницу - Братунац, Постојао је и други пут из Дубровника, који се држао трасе на Дријево (Габелу) - Благај - Коњиц -Високо - Олово - Борач - Кушлат - Зворник и даље према Митровици.

Од Сребренице пут је продужавао ка Дрини, где је био прелаз код Љубовије и Братунца, Prope Cerca piragio de Bratano - близу Црнче прелаз Братунац, како стоји у једном дубровачком документу од 4. новембра 1381. године. Насеље Љубовија помиње се код Дубровчана први пут 1411. године као Gliubeuina, Gliubeuigna. Сем овога прелаза, постојали су још речни прелази код Костирјева, на ушћу Дрињаче у Дрину и код Зворника.

После преласка Дрине код Љубовије пут се рачвао у три правца. Први крак пута ишао је уз реку Љубовиђу, записану код Дубровчана 1381, године у облику Liuboullia. Пут је ишао левом обалом реке и испод Ђурима2, преко "латинских ћуприја" прелазио на десну обалу реке. Одмах по преласку преко мостова, пут је водио испод брда Градине, где је било утврђење Ђурим. Пут је био, у ствари, коњска стаза, усечена делимично у стену. Настављао је даље према Медведнику и Поћути и преко њих стизао до Ваљева и даље, до Београда или Рудника.

Други крак водио је до ушћа реке Грачанице и дуж ње узводно, до Сокола и даље - до Рамња и Пецке за Ваљево. Ово је један од најстаријих путева у овој области. Од ушћа Постењске реке у Грачаницу одвајао се пут којим се ишло на Јагодњу и даље, за Крупањ.

Трећи пут је ишао дуж Дрине низводно, до Црнче и даље, према Великој Реци, Трешњици и Зворнику. Код Узовнице и Црнче одвајали су се мањи путеви, који су водили преко Јагодње у Крупањ.

1. Попис локалитета Археолошке карте

1. Праисторија

• 1.1. Старији неолит - Старчево култура

1. Бањевац, Турска караула

• 1.2. Млађи неолит - Винча култура

2. Комирић, Панађуриште

3. Бела Црква, Варош

4. Љубовија, непознато налазиште

• 1.3. Неолитске градине

5. Богоштица, Склопови

6. Рујевац, Рид

7. Ликодра, Остењак

8. Красава, Просек

9. Доња Буковица, Немић

10. Г. Буковица, Шанац у Грабовици

1. Бањевац, Турска караула

127. Соколац, Бучје

• 1.4. Пећинска насеља неолитског доба

11. Пећина Радашница у Доњој Трешњи-ци

12. Ковачевића пећина у Церови

• 1.5. Рудници енеолитског доба

13. Селанац, Храм

14. Вољевци, Дом

• 1.6. Енеолит - Баден-Костолац група

15. Толисавац, Бањевац

16. Толисавац, Ћетениште

7. Ликодра, Остењак

• 1. 7. Бронзано доба

17. Белотић, Шумар

18. Бела Црква, Церик

19. Бањевац, Јованин брег

20. Лоњин, Гробље

21. Томањ, Брег

15. Толисавац, Бањевац

16. Толисавац, Ћетениште

• 1.8. Гвоздено доба

22. Бастав, Црквине

23. Толисавац, Алуге

17. Белотић, Шумар

7. Ликодра, Остењак

• 1.9. Неодређено - бронзано и гвоздено доба

24. Горња Трешњица, Западе

25. Врхпоље, Камењаче I

26. Врхпоље, Камењаче II

27. Мојковић, Велико гробље

28. Бела Црква, Бандера

29. Равнаја, Брестине

30. Врбић, Црквине

31. Завлака, непознато место

32. Комирић, Мађарско гробље у Коларића шевару

33. Бела Црква, кућа Гвоздена Васиљевића

34. Толисавац, Горње кућерине

35. Толисавац, Поповића брдо

36. Толисавац, Мала Тошића

37. Толисавац, Масаловићи

38. Врбић, Симићи

39. Белотић, Црквина

2. Античко доба

40. Крупањ, непознато место

41. Грачаница, Црквина

42. Узовница, село

43. Узовница, Ђурића поток

44. Доња Буковица, Окановићи

45. Врбић, Црква

46. Црнча, Велики мајдан

47. Црнча, Црквина

48. Црнча, Громионица

49. Црнча, Бијеле воде

50. Црнча, Мајдан

51. Црнча, Дуге њиве

52. Селанац, Јелизовац

53. Селанац, Стублине

54. Селанац, Јовића брдо

55. Селанац, непознато место

56. Врхпоље, Црквина

57. Врхпоље, Удреж

58. Врхпоље, Плазуље у Невачкама

59. Савковић, Бобија

60. Кржава, Суводањ

61. Грачаница, Градина Микуљак

62. Дворска, Шантелије

63. Пецка, центар

12. Церова, Ковачевића пећина

126. Грачаница, црква

3. Средњи век

64. Толисавац, Јеринин град

65. Врхпоље, Градац

66. Г. Љубовиђа, Ђурим

67. Савковић, Градина на Оровичкој планини

68. Доња Трешњица, рудник

69. Црнча, Липник

70. Крупањ, центар

71. Велика Река, рудник

72. Јагодња, Храм

73. Рујевац, Ајватовина

74. Доња Трешњица, Будимлија

75. Липеновић, Добри поток

76. Богоштица, манастир Богиња

77. Доња Оровица, Црква

78. Љубовија, непознато место

79. Горња Љубовиђа, Латинске ћуприје

80. Узовница, Дворине

81. Постење, Мраморје

82. Селанац, Градић на Ободњику

83. Рујевац, Грабић

84. Рујевац, Букова река

85. Г. Оровица, Црквиште - Ћелије

86. Горње Кошље, Гробље у Равнама

87. Рујевац, Виногради

88. Горња Трешњица, Мали и Велики град

89. Дрлаче, Орашће

90. Доња Буковица, Кашице

91. Врхпоље, Римско гробље

92. Љубовија, Двориште

93. Црнча, Подлипник - црква св. Димитрија

94. Црнча, Врановац

95. Црнча, Рудни поток

96. Црнча, Брезовица

97. Црнча, Мајдан у Роповићима

98. Црнча, Подгај

99. Црнча, корито Ријечице

100. Рујевац, Мраморје

101. Царина, Мраморје на Прослопу

102. Доња Љубовиђа, Мраморје

103. Доња Љубовиђа, Римско гробље I

104. Доња Љубовиђа, Римско гробље II

105. Доња Љубовиђа, Црквина

106. Гуњаци, Црквина у Пуљезима

107. Царина, Мостови

108. Царина, Подивље

109. Липеновић, Мраморје

110. Шљивова, Мраморје

111. Бела Црква, црква

112. Бела Црква, Рађев камен

113. Крупањ, Шарампов

114. Крупањ, Бурђића храст

115. Крупањ, Стара варош

116. Ликодра, Градац

117. Ликодра, Моста на Мишковића реци

118. Шљивова, Црквина

119. Комирић, Стража

120. Равнаја, Црквина

121. Цветуља, Црквина у Камарама

122. Цветуља, Овчаревац

123. Брштица, Црквина

124. Церова, Гробље на Барама

125. Горње Кошље, Смрдан

60. Кржава, Суводањ

41. Грачаница, Црквина

9. Доња Буковица, Немић

61. Грачаница, Микуљак

46. Црнча, Велики мајдан

47. Црнча, Црквина

48. Црнча, Громионица

52. Селанац, Јелизовац

53. Јелизовац, Стублине

63. Пецка, центар

2. Народно предање прича још и за ова места на којима се налазе остаци неких цркава или манастира:

1. Црквина у Ђуричићима, Гуњаци. Ситуирана источно од виса Кичер (502 м). Поред остатака цркве овде је констатовано и старо српско гробље.

2. Градић на Ободњику у Селанцу. По предању овде је био неки градић са црквом од које су остали трагови темеља величине 8 Х 4 м, са мањом апсидом.

3. Грабић у Рујевцу. Остаци цркве налазе се на једном ћувику планине Јагодње. Предање даље каже да је ова црква "прелетела" у Кравицу, суседни Осат у Босни.

4. Ушће реке Грачанице у Дрину. На кућном плацу Милене Мићић постоји већа хумка за коју предање држи да је остатак неке цркве.

5. Орашће у Дрлачама. У њиви Радована Тадића, по предању, била је црква Орашица. Приликом пољских радова изоравају се темељи неке грађевине.

6. Смрдан у Горњим Кошљама. Овде су ископавани темељи неке зграде за коју предање каже да је била црква.

7. Црквина у Доњој Љубовиђи. У њиви Славише Васића-Лекића, пре рата копао Богић Васић темеље неке зграде за коју предање вели да је била црква.

8. Црквина у Пуљезима, Гуњаци. На Врбачком брду (577 м) постоје остаци неке зграде за коју мештани тврде да је била црква која је "десет пута прелетала и шетала".

9. Мостови у Царини. На овом месту је по предању била нека црква.

10. Црквина у Шљивови. У њивама Живорада Недељковића и Раденка Милићевића налазе се темељи неке зграде за коју тврде да припадају некој цркви.

11. Црквина у Равнаји. Милорад Алексић у својој њиви ископава темеље неке зграде, налази крстиће и чираке. Предање каже да је овде некад била црква.

12. Црквина у Камарама, Цветуља. У њиви Миљка Петровића ископавани су неки темељи за које народ тврди да припадају цркви.

13. Црквина у Брштици. У њиви Вељка Ђукића налазе се остаци неке зграде - цркве која је такође "прелетела" у Кравицу.

3. Манастир је уписан у дефтер Соколске нахије 1536. године у селу Царини, са напоменом да је ова црква у селу Ораховици Оровица. Највероватније је да је овај манастир био у данашњем потесу Црквиште - Ћелије, у селу Горњој Оровици. Манастир је ситуиран на изворишту Оровичке реке. Овде су забележени, поред остатака манастира, још и већи надгробни споменици. И народно предање држи да је ту био манастир.

4. Утврђење је смештено на последњој коси Оровичке планине, која се овде стрмо руши у кањон Љубовиђе. Утврђење се састојало од два дела, међусобно спојена зидом дужине сто метара. На самој Ђуримској стени било је мање утврђење - стражара, док је веће имало градска платна, са већом грађевином у средини.

5. Данас је сачуван само један мост - ћуприја. Овај лучни мост ужива заштиту као културно-историјски споменик. Народ ћуприје приписује Латинима - Римљанима.

3. Оснивање Сокола Најстарији сигуран датум историјског јављања Сокола је из 1426. године. Међутим, Соко је свакако подигнут раније од овога датума, у доба Мачванске бановине, као важно упориште и заштита богатих рударских ревира Азбуковице и Рађевине као и главног пута који је повезивао Босну са централном Србијом и престоницом касније Деспотовине, Смедеревом.

После Косовског боја и смрти кнеза Лазара Хребељановића, Бановина је поново у мађарским рукама, После Битке код Ангоре 1402. године, кад је турски султан изгубио битку од Мађара, деспот Стефан Лазаревић добија од мађарског краља Жигмунда на управу Мачванску бановину и Београд. Касније, 1411. године, због војне помоћи пружене Жигмунду, добија на управу Сребреницу, највећи рудник сребра.

У пролеће 1426. године деспот борави у Тати, у поморинској жупанији, где са Жигмундом склапа уговор на основу којег Стефан оставља престо свом сестрићу Ђурђу Бранковићу, а овај ће по смрти Стефановој вратити Бановину са Београдом Мађарима.

По смрти деспота Стефана Лазаревића 1427. године, Ђурађ је наследио Деспотовину. На вест о Стефановој смрти, мађарски краљ Жигмунд пожурује у Србију да би повратио Бановину. У Београду борави од 10. септембра до 16. децембра 1427. године и преговара са Ђурђем око предаје. На преговорима је закључено да Ђурађ одмах преда Жигмунду Београд а да Бановину задржи у свом поседу.

Захваљујући уговору склопљеном у Тати 1426. године, зна се за многа имена области и градова Мачванске бановине. Као подлога за уговор у Тати послужила је исправа краља Жигмунда, издана у Будиму 10. марта 1392. године. У овом документу, изданом мачванском бану Николи Гари1 (млађем), набрајају се његови поседи које сада краљ узима у свој посед, док Николи и његовим наследницима даје у накнаду у посед два града Кисега.2

И поред тога што су у оба документа унакажени називи крајева и места Бановине, могу се ипак одредити области и поједина места. Бановина је била подељена на жупе или

дистрикте: Битва (данашња Мачва), Мачву (област од Битве до Бељина), Бељин, Колубара, Топлица, Уб, Непричава, Горња и Доња Обна (ваљевски крај), Љиг, Тамнава, затим "Дистрикт Рађевина који поред Обне постоји" - Item districtu Radio vocato penes Abna existent. Од градова и места поменути су: град Мачо, Бељин, Битва, бела Стена, затим Дебрц, Томла (данашњи Голић код Ваљева), Jeznyk (село Јездива у Тамнави), Тишица, Пољане и други.

Највећу забуну у убикацији Сокола унела је реченица: "Item castro Zokol in contrata Polanch habito, in qua scilicet contrataquondam dominus Hervoya castra Brodar et Zenzed fecit aedificare". Дакле, говори се о Соколу насупрот Пољана, у земљи Хрвоја Вукчевића и о градовима Бродару и Звонизеду (Суседу). Историчари Талоци, Динић, Спремић и остали мисле да је овде реч о босанско-посавском Соколу3, удаљеном око пет километара од данашње Грачанице у Босни. Мишљење поткрепљују чињеницом да се као господар Сокола помиње босански великаш Хрвоје Вукчевић, а да су градови Бродар4 и Сусед исто у овој области.

Други, опет - Радонић, Дероко, тврде да се ради о подринском Соколу јер се власт и територија Мачванске бановине није протезала тако далеко на запад у Босну. Занимљив је став Стојана Новаковића, који претпоставља да Соко треба тражити у данашњем шумадијском селу Соколовима.

У прилог убикације Сокола у Подрињу говори име Пољане, предео лоциран између Соколске планине и Јагодње, дакле, насупрот Сокола5. Остаје и проблем постојања утврђења Бродара и Суседа у овој области. Бродар је, судећи по имену, морао бити на реци и то на Дрини. Највероватније је да се то име односи на некадашње утврђење Микуљак, подигнуто на улазу у речну долину Грачанице. Овај град је штитио прелаз преко Дрине - брод а затим пролаз и пут ка Соколу и планини Јагодњи. Што се тиче Звонизеда (Суседа), он би могао да буде утврђење Суводањ или Суви Град, чији се остаци налазе у селу Кржави, непосредно иза предела Пољана. Задатак овог утврђења био је да штити прилаз од Крупња на планину Јагодњу, богати рударски ревир.

У уговору у Тати 1426. године записана је Тишица - Thysnitza in tenutis Ozach. Ову Тишицу можемо повезати са данашњом малом Тисицом, засеоком села Постења, северозападно од Сокола6. Жупа Ozach7 може се читати као Осат. Данас је Осат јужни део сребреничког краја. У почетку турске владавине нахија Осат простирала се и на српску страну и њој су припадала сва села данашње Азбуковица. Тишницу и њену "власт" дао је деспот Ђурађ Бранковић у посед челнику Радичу Поступовићу 1428-1429. године.

После смрти угарског краља Жигмунда, 1437. године, Турска је предузела освајање Србије. Турци постепено продиру у Србију, да би је 1439. године заузели и запосели њену престоницу Смедерево.

Сегединским миром, 1444. године, склопљеним између Турске и Угарске и посебно склопљеним миром између Србије и Турске, деспот Ђурађ Бранковић добио је натраг у посед Деспотовину. Из овог периода пада и први помен Сокола у дубровачким изворима. Тако је 1444. године у једном документу записано "Sochol com in contato che chiamo Drina", односно "Град Соко у области Дрина". У другом дубровачком извору записано је 1448. године "Castrum Soko cum dominio Strimon" - "Град Соко с Дрином".

Соко са својом околином био је крајина и полазиште војне деспота Стефана Лазаревића у рату 1426. године против босанског краља Твртка I, који је био заузео рудник Сребреницу. Сличан поход имао је деспот Ђурађ Бранковић 1445. године, опет у борби око Сребренице, привремено преотете од босанског краља.

Соко је поделио судбину Србије када је дефинитивно покорена од Турака 1459. године. Освајање Србије било је поверено румелијском беглербегу Махмуд-паши. Градове и области Србије Турци су брзо заузимали. Тако је 10. маја заузета Ресава, затим град Вишеслав и Жрнов (Авала) код Београда. Крајем маја заузета је Бела Стена код Ваљева, а град Голубац на Дунаву предао се 10. августа. У току године Турци су заузели тврђаву Саву (Ноћај), провалили преко Саве и запалили Митровицу.

Није познат тачан датум заузимања Сокола. Највероватније је да се то десило у 1459. години али се може допустити и могућност пада Сокола у 1460. години када је заузета и суседна Сребреница. У сваком случају, Соко је пао у турске руке у овом временском интервалу.

Напомене:

1. Никола Горјански, млађи, зет кнеза Лазара Хребељановића.

2. Утврђење и варош у Железној и Чеснек у Веспримској жупанији.

3. У области Дрине постојао је и трећи Соко, смештен изнад саставка Пиве и Таре. Поље испод Сокола назива се Степан или Шћепан поље.

4. Талоци идентификује данашњи Бродац у Семберији као овај Бродар; Стојан Новаковић, опет, сматра да је Бродар у ствари Бели Брод на Колубари.

5. Ј. Радонић сматра да су Пољане данашњи Повлен, док Стојан Новаковић идентификује Пољане са Бељаницом у Шумадији.

6. Ч. Мијатовић сматра да је то данашња Лозница, док Талоци мисли да је то Доња Трешњица.

7. Талоци мисли да је то "Округ Ужице".

4. Соко под Турцима

По заузимању Сокола, Турци су највероватније одмах пришли обнови утврђења и дозидали део на нижем платоу цитаделе. Соко је био потребан Турцима у будућим ратним операцијама а и у одбрани рудника и путева Босне и српског Подриња. Највећу опасност за Турке представљала је Мађарска и њен краљ Матија Корвин, који је заузео северне пределе Босне и покушао да заузме Сребреницу. У јесен 1464. године, Матија Корвин је био са војском у Рачи на Сави а потом уз Дрину продире до Зворника. За време опсаде Зворника, Матија је изводио мање војне покрете по околини и том приликом заузео неколико места. Због зиме, несташице хране и болести у војсци, Матија прекида опсаду Зворника и пребацује се с војском преко Саве на зимовање у Срему. Идуће, 1465. године, обнавља војну против Турака али без успеха.

Да би могао брже и ефикасније ратовати са Турцима у северозападној Србији и источној Босни, Матија Корвин одлучи да заузме новоизграђену турску тврђаву Заслон, турски Бујурделен. Крајем 1475. године, скупивши војску, дође до Шапца и опседне га. За време опсаде вођене су огорчене борбе, у којима се нарочито истакао српски деспот Вук Гргуревић - Змај Огњени. Шабац је пао у мађарске руке 15. фебруара 1476. године. По заузећу Мачве, Шапца, Поцерине и Посавотамнаве, образована је Шабачка бановина са седиштем у Шапцу.

Шабачка бановина, истакнута погранична војно-управна јединица Мађарске, коришћена је као база и одскочна даска за даља освајања у Подрињу и североисточној Босни. Непосредно по освајању Заслона, Матија Корвин шаље већу војску под командом деспота Вука Гргуревића и влашког војводе Влада Цепеша, у реон Босне. Ова акција је врло успешно изведена. Велики рударски центар Сребреница потпуно је разорен и опљачкан. Задобијен је велики ратни плен а мноштво српског народа повукло се са овом војском у Срем, где се трајно населило.

Неколико година касније, 1480, изведена је већа војна акција у турски део Подриња. Овом акцијом руководили су деспот Вук Гргуревић, Стефан Бакор и Павле Кинижа.

Ратна дејства догодила су се 1500. и 1501. године када је у Босну упао српски деспот Јован. У јануару 1501. продро је деспот Јован са 2600 коњаника, задобио велики плен, а запалио је и неколико села. Напад је обновио са више од 10.000 војника у јулу месецу. Стигао је до Зворника и ту поразио Турке. Последњи мађарски напад на Зворник извршен је 1514. године задобијањем већег ратног плена.

Сви мађарски напади углавном су завршавани код Зворника, важног стратегијског "Кључа Дрине". Зворник је контролисао и штитио укрштање дринског пута са попречним путем који је водио из речне долине Спрече у регион Јадра и Колубаре.

Снагу и значај Зворнику давала је тврђава подигнута на неприступачној стени. Њени моћни зидови спуштали су се до саме Дрине. По народном предању, и ову тврђаву подигла је "Проклета Јерина". Слично утврђење било је подигнуто тачно наспрам зворничке тврђаве, у српској страни, изнад данашњег Малог Зворника. Ово утврђење било је подизано истовремено са зворничким и пружало се од виса Орловца до саме дринске обале. Највероватније је да су оба утврђења била спојена великим гвозденим ланцима преко Дрине. На тај начин остварено је потпуно затварање оба дринска пута и реке Дрине. Због ове моћне фортификације Зворник је и назван "Кључ Дрине".

Историјски извори не помињу утврђење подигнуто на српској страни. Можда се овде ради о градовима Звонизеду и Бродару, поменутим у већ познатом уговору склопљеном у Тати између мађарског краља Жигмунда и српског деспота Стефана Лазаревића. Народ држи да је ово утврђење у Малом Зворнику Јеленин град. Јелена је, по предању, рођена сестра Јерине. Немачка списатељица Preindelsberger -Mrazovic, у новели Selam, Berlin 1893, стр. 219-276 записала је народно предање о Јерини и њеној сестри која је подигла град насупрот Зворнику, свој град лепши од Зворника. Јерина, завидна, позове сестру у госте, умори је отровом, те узе и њен град.

Први спомен тврђаве Соко под Турцима пада у 1478. годину, када је у једном извору записан диздар тврђаве, Кемал. На основу овог записа може се закључити да је тврђава била обновљена, изграђена и запоседнута сталном војном посадом, чији број није познат.

Тврђава је административно-територијалном поделом припадала Смедеревском санџаку, основаном по паду Србије. У саставу овог санџака остала је кроз цео турски период. Истовремено, тврђава је била седиште најмање, истоимене нахије. У почетку, нахији је припадала тврђава са Подграђем а касније, у првој половини XVI века, насеља: Селанац, Црнча, Крупина, Велика Река, Бољевци, Јагодња и Грачаница (само 1536. године).

Јужно и западно од нахије Соко простирала се нахија Осат, коју су сачињавала следећа села: Буковица, Дрлаче, Кошље, Трешњица, Торник, Дона, Петрц, Љубовиђа, Царина, Гуњаци, Грчић, Оровица и Постење. Поред ових села, нахији су припадала насеља која су за кратко време ушла у састав нахије Соко: Селанац, Крупина, Велика Река, Вољевци, Јагодња и Грачаница. Ова нахија ће у XVII веку бити укинута а њена насеља ће припасти Соколској нахији.

Северно од нахије Соко простирала се нахија Крупањ, коју су чинила села: Кржава -Крупањ, Ђулин, Суводањ, Висока Главица, Добри Поток, Чиготино Селиште, Брштица, Ликодра, Чађавица, Богоштица, Томањ, Шумећ, Бастав, Ставе, Шљивова, Бела Црква, Равнаја, Доњи Вукомирић, Доњи Церов Поток, Толосалица, Белотић, Братачић, Мојковић, Горњи Вукомировић, Коњуша, Падалиште Али-бега, Красава, Доња Церова, Рохсић, Врбић, Костајник, Горња Брштица, Сладна, Шпионица, Тврдковиште, Срница, Бабуновац, Хргово и Медвеђа.

Од почетка турске владавине а касније и кроз цео XVI век долазило је до извесних промена судске припадности нахије Соко. У почетку је Соко припадао сребреничком кадилуку, све до оснивања Зворничког санџака 1480. године. После те године Соко је потпадао под кадилук Ужице, у чијем је саставу био све до друге половине XVII века, када је основан кадилук Ваљево, под чију је јурисдикцију ушла нахија Соко.

Повремено је дејствовао засебан кадилук Сокол. Из једне забелешке босанског везира у време од 28. августа до 25. септембра 1565. године, наложено је кадији Сокола: "Да се људима босанског бега преда приход од хасова а који су били поклоњени неком другом бегу".

Историјски подаци о Соколу, који се односе на тврђаву, становништво, привреду и друго, врло су ретки и оскудни. До сада је регистровано свега шест докумената из XV и XVI века. Најстарији је извор из 1476. године и у њемује први пут записано, поред

тврђаве, и цивилно насеље - Подград, затим имена становника, њихове дажбине и глобе. Извор у целости гласи:

Тимар Кемала, диздара тврђаве Сокола село Подград, испод тврђаве Сокол, припада Сребреници, тимар споменутог

Ђурађ Богатин

Радица Михаљевић

Радица Радиљевић

Радовац Дошлица

Лулеша, син Веселина

Вујин, син Тврдка

Удовица Ружа

Србљин Гобасалић

Вукац, син Радивоја

Радашин Вучковић

Вучихна (непрочитано)

Радосав

Ћуро Бритко

Удовица Дмитра

домова 12, удовица 2

испенџа .............................................. 278

пшеница .............................................. 24

јечам ................................................. 80

лећа ................................................... 5

сено ................................................... 6

мед .................................................. 20

ушур од бостана ........................................ 20

пристојба на испашу и дрварина ........................... 80

бадухава .............................................. 25

Извор из 1476. године допуњен је другим пописом становника и посаде тврђаве - џематом мартолоса из 1516. године. Посаду и становништво тврђаве и подграда сачињавали су:

Тврђава Сокол у ливи Смедерево џемат мартолоса споменуте тврђаве

Карагез, син Абдулаха

Радоња, син Саина

Хисеин, син Абдулаха

Хасан, син (непрочитано)

Радич, син Миладина

Шеремет, син Абдулаха

Цветко, син Милише

Мехмед, син Абдулаха

Војин, син Дијака

Радич, син Боринка

Село Подград

његови становници живе у вароши споменуtе тврђаве, пошто плаћају харач, не плаћају испенџу и ушур; ослобођени су од плаћања државних намета јер раде на одржавању споменуте тврђаве

Вујин, син Божићка

Никола, син Вујина

Петко, његов брат

Божидар, син Радице

Јован, његов брат

Милиша, син Радина

Вукман, његов син

Милко, његов син

Радосав, син Радишина

Петко, његов брат

Доброј, син Радице

Радивој, његов син

Матко, син Вукше

Томаш, његов син

Ђура, син Прибисала

Радивој, његов син

Радован, његов брат

Вук. син Вучихне

Живко, син Ивана

Радивој, његов брат

Рајак, син Веселка

Вучета, његов син

Петре, син (непрочитано)

Радосав, његов син

Јован, син Радића

Пава, син Владисала

Бранко, син Радосава

Олујак, син Веселинов

Гргур, његов син

Михаил, његов син

Вучерин, његов син

Чубрило, син Радивца

Вуксан, његов син

Вуксан, син Јована

Јусуф, син Абдулаха

Песух, његов брат

Махмуд, његов брат

Радивој, његов брат

Мехмед, син Абдулаха

Искендер, његов брат

Јусуф, син Искендера

Мехмед, син Хизира

домова 43

Соколски мартолоси, што је случај и са осталима у Турској царевини, припадали су посебном војничком реду који је био распрострањен у турским пограничним областима, затим су служили као полиција у служби власти појединих административно-територијалних јединица - нахија, кадилука, санџака и других. За активну службу мартолоси су добијали накнаду у новцу а њихова домаћинства уживала су одређене економске и друштвене привилегије. Плата се добијала дневно - улуфе, па су отуда припадали категорији плаћеника улуфегџија. Дневна плата соколских улуфегџија износила је три акче. На челу мартолоса у Соколу стајао је мартолозбаша, исламизирани Карагез, син Абдулаха. Поред Карагеза мартолозбаше, ислам су примила још четворица посадника. Број посаде остао је исти и у следећој деценији (1525-1526. године), о чему говори и овај краћи запис из 1521. године:

"Тврђава Сокол, припада Ужицу, џемат мартолоса споменуте тврђаве: 10 особа, мартолозбаша има плату 4 акче, буљугбаша 3 а остали по 2 акче.

Село Подград, припада Соколу домова 43. удовица 3, муслимана 14. То је варош споменуте тврђаве. Они који у њој станују плаћају харач, а не плаћају ушур и испенџу, а ослобођени су и од државних намета ".

Мартолосе - улуфегџије заменили су као посаду мустахфизи - тимарници, први пут забележени у Соколу 1559. године. Ова промена посаде доводи се у везу са значајем тврђаве која у то доба више није имала статус и карактер пограничне фортификације у крајини. Турска освајања и дубоки продори према западу и северу били су велики. Соко је изгубио значај утврђења јер се нашао у дубокој периферији Турског царства.

У поменутом попису из 1559. године, поред мустахфиза, забележени су и други службеници - тимарници, муслимани и хришћани, настањени у Подграду. У целини овај документ гласи:

Мустахфизи:

Диздар

Џафер, имам

Мехмедшах, син (непрочитано)

Муса, син Јусуфа

Џафер, син Абдулаха

Мустафа, син Исмаила

Јусуф, син Халила

Дурак, син Курда

Дурсун, син Абдулаха

Ферух, син Јусуфа

Ћехаја

Хусејн, сербуљук

Јусуф, син Ејнебега

Курд, син Абдулаха

Абдуррахман, син Велије

Меми, син Мехмеда

Али, син Јусуфа

Хусејн, син Абдулаха

Али, син Садика

Диздар 1, ћехаја 1, имам 1, домова 15

Село Подград, наведено је село варош тврђаве Сокол. Његови становници су ослобођени плаћања државних намеша јер тамо обављају службу

Џемат муслимана

Ферух, Јусуфа

Хусејн, син Хасана

Џафер, син Ахмеда

Џафер, Мехмеда

Ејнехан, Мустафе

Али, (непрочитано)

Хизир, Шахина

Бели, син Карађоза

Али, Сулејмана

Џефер, Мехмеда, други

домова 10

Џемат хришћана

Радица, син Јанка

Вујица, син Павла

Цветко, син Матића

Радован, син Вујина

Дракула, (?), син Радована

Вукман, син Милише

Радоша, син Радина

Радојина, син Божидара

Радул, син Петка

Приход: 1973

испенџа - 225

пшеница 9 лукана - 504

мешанац 10 лукана - 320

шира 14 медри - 420

ушур од конопље, купуса и белог лука - 31

ушур од кошница - 53

пристојба авенг - 40

пољачина - 20

пристојба од бостана, дрва и сена - 120

пристојба на свиње и божићно клање- 30

росм-и чифт и беннак - 150

млинови, 1 млин, пристојба - 15

бадухава, такса на удају и порез на винску бурад - 45

Последњи документ је из 1572. године и гласи:

Нахија Сокол у ливи Смедерево село Подград, припада споменутом

Хусејн, син Јусуфа 12

Пири, син (непрочитано) 12

Реџеп, син Оруча 12

Хасан, син Оруча 12

Омер, син Садика 12

Сулејман, син Мехмеда 12

Ејнехан, син Мустафе 12

Мехмед, син Алчије 12

Мухарем, син Хусејна 12

Хизир, син Шахина 12

Али, син Хасана 12

Али, син Сулејмана 12

Тимур, син Дауда 12

Хасан, син Хусејна 12

Бели, син Тимура 12

Перване, син Бухајра 12

Хусејн, син Бухајра 12

Хусејн Лешић 12

Синан, син Прије 12

Хусејн, син Абдулаха 12

Џемат хришћана споменутог села

примићур Петре, син Радула

Баштина Вујице, сина Павла

Баштина Радована, сина Радуле

Баштина Милоја, сина Скоросава, и Радула, сина Дајака, сада је у поседу Јусуфа, сина Ејнебегова

Баштина Рамље, сада у поседу (непрочитано)

Баштина Радојине, сина Божидара

Баштина Радице, сина Милка

Баштина Обрада, сина Радоја

муслимана 20, чифлука 2, примићур 1 хришћанских домова 8 приход: 2800

расм-и чифш и беннак ................................. 290

испенџа, 6 особа ...................................... 150

пшеница, 7 лукана .................................... 504

јечам, 5,5 лукана ..................................... 220

раж, 3 лукна ........................................ 120

зоб, 4 лукна ......................................... 128

просо, 8 лукана ...................................... 320

шира, 15 медри ...................................... 525

ушур од конопље, купуса и белог лука ..................... 24

ушур од кошница ..................................... 128

порез на свиње и божићно клање ......................... 51

пољачина ............................................ 12

пристојба авенг ....................................... 12

млинови, 1 млин, пристојба .............................. 15

пристојба од бостана, од дрва, и од сена ................... 72

тапијска пристојба на земин ............................. 24

приход од номада без џизје .............................. 24

приход од бејтул-мала, мал-и гајба, мал-и мевкуфа,

јуве, качкуна и евабика ................................. 36

Бадухава, такси на удају, пристојба на винску бурад и остале

глобе ........................................ 14

Један од главних путева који је повезивао Босну са Србијом (Ваљево, Београд) пролазио је непосредно поред Сокола. Босна је у то време била повезана са Србијом само скелама на Дрини. Скеле су биле код Грачанице, Зворника и Шепка, где је Дрина била широка "400 ужета" - коњских поводаца.

У времену од 1548. до 1585. године изграђен је мост преко Дрине код Зворника. Мост је био дужине "70 ужета". Не зна се тачна локација моста. Највероватније је да је био ниже од данашњег железничког моста.

У првом помену Сокола говори се и о његовом Подграђу. У почетку, то је било сеоско насеље јер су се његови становници бавили земљорадњом. Подграђе је тада имало четрнаест хришћанских кућа, од којих су две биле удовичке.

Од 1516. године Подград се званично назива "Варош споменуте тврђаве", док су његови становници меремеџије или мајстори градитељи. Били су регрутовани од домаћег становништва и старали се о одржавању тврђаве. Због своје обавезе уживали су пореске олакшице - били су ослобођени плаћања ушура, испенџе и неких других државних намета.

Вероватно је у граду било и куглорезаца - ташчија. Ове занатлије радиле су у скоро свим градовима и тврђавама Турског царства.1

Најстарија позната представа Сокола на географској карти (17. век)

Варош је почетком века имала 43 домаћинства, од којих је шест било муслиманских док су остали били хришћани. Исти статус становништво је одржало и касније. Тако, већ 1565. године било је 43 домаћинства хришћана, три удовичка и 14 муслиманских фамилија. Број домаћинстава нагло је опао 1536. године, када их је било свега 22, од којих два муслиманска, што најбоље илуструје значај тврђаве Соко. Овај документ гласи:

Село Подград - припада Осату. Споменуто село је варош тврђаве Сокол, они који ту живе плаћају харач, али не плаћају испенџу и ушур, а ослобођени су државних дажбина јер обављају службу.

Вук, син Вучихне, баштина

Вукман, син Милише

Михајло, син Маљка

Ракила, син Радевића

Рако, син Вука

Вечерин, син Радна

Радман, син Радице

Радул, син Рајака

Шахин, син Адулаха

Баштина Вујина у руци Алишаха, сина Ферхада

Вечерин, син Божића

Радивој, син Бранка

Божидар, син Радице

Живко, син Јована

Радосав, син Радна

Радман, син Божидара

Милоје, син (непрочитано)

Мустафа, син Абдулаха

Баштина Јаке и Владана у рукама Вујице, његовог сина

Баштина Раде Малића, у руци Јусуфа, сина Абдулаха

Баштина Пољака, у руци Рајака

Временом је у Подграду муслимански живаљ постао бројнији од хришћанског, тако да је 1559. године забележен џемат муслимана од десет кућа и џемат хришћана са девет кућа. Године 1572. џемат муслимана имао је двадесет кућа а хришћански је спао на шест домаћинстава.

Од друге половине XVI века постепено се укидају раније уведене повластице становништва Подграда. Муслимани плаћају половину рајинског пореза ресм-и чифт, а хришћани такође половину хришћанског рајинског пореза испенџе.

У тврђави је постојала џамија, први пут забележена 1559. године. У њој је служио имам Џафер.

Становници Подграда били су у почетку сељаци земљорадници, аутохтони елеменат, док је у околним селима данашње Азбуковице и Рађевине - што је случај у већем делу северне Србије и источне Босне - живело влашко, сточарско становништво. Оно је било делом затечено или су га Турци населили из суседних јужних планинских крајева (Стари Влах и Херцеговина).

Власи сточари у турском друштвеном уређењу имали су нешто повољнији положај од земљорадника, друге категорије сеоског становништва. Они су имали своју чврсту организацију, већу личну слободу и већу могућност кретања, док сељаци нису имали никакву организацију и били јаче везани за своју баштину. Власи нису ступали у турски феудални поредак појединачно већ колективно, са свим својим ранијим уређењем, својим старешинама и самоуправом. На челу те организације стајале су њихове старешине: кнезови, примићури и катунари. Највише старешине били су кнезови и стајали су на челу кнежине. Кнежине се у нашим крајевима сусрећу за све време турске владавине и у првом периоду представљале су облик аутономног народног живота у неким земљама под турском влашћу. То су биле аутономије влашког, сточарског дела нашег становништва. Ниже старешине од кнезова били су примићури, којих је у кнежини могло бити више. У надлежности примићура могло је бити једно или више села.

Становништво је остало у таквом статусу и било организовано у кнежине негде до тридесетих година XVI века, када постепено прелази на земљораднички начин производње, губи повлашћен влашки положај и постаје зависно сељачко становништво у статусу раје. Оно је отада плаћало основни рајински порез испенџу, односно ресм-и чифт, бавило се земљорадњом и плаћало порезе од пољопривредне делатности (ушуре и ресмове). Међутим кроз изворе пролазе извесни подаци о томе да је у начину живота задржана стара влашка хијерархија јер се у неким селима међу становништвом наводе кнезови и примићури. Они су обавезно били ослобођени плаћања свих дажбина јер су и даље вршили своје одређене службе. Тако је 1572. године забележено да су постојала

два кнеза у селу Буковици и кнез у селу Јагодњи, док су примићури били у селима Грчићу, Кошљама, Дони и Подграду.

У етничко-конфесионалном погледу, структура становништва овог краја у XV, XVI и XVII веку била је јасна. Овде је живело српско становништво православне вере. Прелазак на ислам овде није имао веће размере. У XV веку уопште нема евидентираних муслимана. На прве записане муслимане наилазимо у попису из 1516. године у тврђави Соко и то међу мартолосима, од којих је пола било муслимана. Те године у Подграду је било уписано шест муслиманских домаћинстава од укупно 43. Процес исламизације кроз читав XVI век био је у овом крају успорен и без већих размера.

Нешто више података о Соколу и селима његове нахије у првим деценијама XVIII века сазнајемо из пописа босанских спахија, извршеног 1711. на реци Пруту. Русија и Турска биле су у рату и тада је извршен овај контролни преглед и попис спахија. Пописом су обухваћени њихови тимари и зијамети по селима и њихова вредност. Соколске спахије на том списку биле су:

1. зијамет Абдуселама у Стапници код Сокола, вреди 26.000 акчи

2. зијамет Салиха и Алија из Сина (?) Сокол, вреди 67.000 акчи

3. зијамет Сулејмана у Оровици код Сокола, вреди 25.700 акчи

4. тимар Хасана у ? код Сокола, вреди 7.200 акчи

5. тимар Шабана у ? код Сокола, вреди 3.000 акчи

6. тимар Омер у Јехић Главици код Сокола, вреди 5.999 акчи

7. тимар Хајрулах у Толиси код Сокола, вреди 6.000 акчи

8. тимар Мехмед у Милош-Селишту код Сокола, вреди 7.400 акчи

9. тимар Абдулах у Баставу у Рађевини, вреди 6.000 акчи

10. тимар Реџеп у Бањевцу - Сокол, вреди 3.000 акчи

11. тимар Халил у ? у Рађевини, вреди 2.750 акчи

12. тимар Осман у Лозници - Сокол, вреди 3.000 акчи

13. тимар Хасан у Падалишту у Рађевини, вреди 7.050 акчи

....... варош Сокол у Жупи Сокол 1 тимар

Попис села Подграда, 1476. год

Напомене:

1. Приликом извођења земљаних радова за градњу манастира светог Николе, испод Сокола, нађена је мања камена кугла. Не зна се из ког доба или рата потиче. Познато је да су се у неким тврђавама камена ђулад користила и у XIX веку. Гвоздена ђулад у нашим крајевима бивају у употреби почев од педесетих година XVI века.

5. Соко у аустро-турским ратовима (1683-1791)

Преко две стотине година Соко је битисао у дубокој провинцији Турског царства, удаљен од свих токова и историјских збивања. Некада славна тврђава свела се на обичан фортификацијски објекат са посадом од неколико стражара. Да је Соко изгубио сваки значај, говори податак да је на свом путу од Ваљева до Сребренице славни турски путописац Евлија Челебија избегао да га посети. Но, други турски путописац, Хаџи Калфа (Ћатиб ефендија) оставио је после посете Соколу запис: "Овај кадилук се зове Шахин-Јуваси, тј. Соколово Гнездо, јер се находи на стени страховито стрменој и може му се прићи само сједне стране". У чаршији је затекао педесет муслиманских домова, са купатилом - амамом, и џамијом.1

Тврђаву Соко заобишао је 1624. године Луј Жедоен, звани Турчин, француски конзул у Алепу. Описујући своје путовање од Сарајева до Београда, записао је, између осталог, и ово: "... На четири миље од Сребренице прешли смо Дрину која одваја Босну од Србије, не без тешкоћа јер је река била упола смрзнута и. носила велике комаде леда. Област која се данас зове Србија била је Велика Мезија Римљана, или Горња Бугарска према некима; кроз њу смо путовали два или три дана високим планинама и богатим долинама, украшеним великим јеловим шумама и шумама другог лепог дрвета, не наишавши ни на шта вредно помена до града Ваљева (курзив М. В.), многољудног, пространог по великом броју вртова. Ваљево се налази на брегу са кога се откривају широке равнице које се протежу све до Београда где смо стигли три дана касније."

Отпочињањем ратова између Аустрије и Турске 1683-1791. године, значај Сокола расте и он долази у жижу збивања. У последњим деценијама XVII века Турци трпе пораз за поразом. Најтежи су били под Бечом (1683) и Будимом (1686). Ови турски порази убрзали су долазак аустријских трупа на границу Србије, а већ 1688. године заузимају Земун а затим и Београд. У непосредну близину Сокола аустријске трупе долазе заузимањем Зворника, 25. септембра 1688. Аустријанци су Зворник држали у својим рукама све до 1. октобра 1689. године, када су пред надмоћнијим Турцима морали да одступе. У лето 1689. године, под заповедништвом Лудвига Баденског, аустријске трупе продиру дубоко у унутрашњост Србије, где уживају пуну подршку српског живља, који им прилази и од којег се образују посебне, добровољачке чете. Убрзо се ратна срећа окреће на страну Турака па се Аустријанци, после пораза код Качаника 1690. године, повлаче на север. Њихово повлачење изазвало је општу сеобу српског народа, који под вођством патријарха Арсенија III иде за војском, јер су се очекивале - а то се и обистинило - оштре репресалије по повратку Турака. Рат се завршио миром

потписаним у Карловцу 1699. године. По одредбама мира Турци, осим Србије, задржавају један део Срема и Баната.

Године 1716. Аустрија покреће нови рат против Турске, и то врло успешно, јер је већ наредне године, поред Београда, заузела и већи део Србије. Сукоб се завршио миром склопљеним у Пожаревцу 1718. године, по којем предели источне и северозападне Србије потпадају под власт Аустрије. Област Рађевине и већег дела Јадра припала је Турцима.

Непосредно по склапању мира, одређена је мешовита аустро-турска комисија за разграничење. Са аустријске стране одређен је за комесара пуковник Најперг (Neupperg) а са турске стране Сари-Мустафа-паша, тадашњи солунски паша. Главни помоћник Најпергу био је инжињеријски капетан Фридрих Епшелвиц (Obschelwiz), који је после обављеног разграничења нацртао карту Србије, касније у историографији погрешно названу "Лангеровом картом"2.

Посао разграничења почео је 6. септембра 1718. године на ушћу Тимока у Дунав а завршен 26. децембра исте године на Дрини. Граница је ишла од ушћа Тимока и даље низ Тимок за десет сати хода и ту је Сврљишка бања остала Турској, док је Ресава (Манасија) остала Аустрији. Граница је даље ишла између планина до Параћина, који је припао Аустрији а Ражањ Турској, затим ка Сталаћу, прешла Западну Мораву и њоме ишла до Чачка, па одатле на Пецку, остављајући пострани Соколску нахију и морала је изаћи на Дрину код Бијељине.

У Пецку (Bedka) комисија је стигла 17. новембра и одмах започела рад. Граница је у овом крају ишла реком Љубовиђом све до ушћа једне речице која извире испод Медведника, онда развођем између река Пецке и Обнице, остављајући село Пецку турској страни, силазила низ реку Пецку и ишла њоме до изнад села Братачића. У Братачићу се комисија задржала око три недеље због тога што се Најперг и Мустафа-паша нису могли договорити о даљој граници. Паша је хтео да Турској припадне цео Крупањски и Јадрански дистрикт (округ), изговарајући се притом на везира који му jе за то дао налог, правдајући то и чињеницом да су та два дистрикта одувек припадала Босни. Најперг је најпосле пристао на ову солуцију и граница је од Пецке повучена на југозапад, преко горњег тока Баставске реке, па онда у правој линији излазила на Дрину према Бијељини. Граница је ишла кроз села Врбић, Ликодру и Красаву и та су села подељена између Аустрије и Турске. Суседно село Толисавац остало је под Турском, док су имања припала Аустрији.

У Јадранском дистрикту граница је пролазила кроз Цикоте и Велико Село, која су подељена између Турске и Аустрије. Граница је даље ишла преко Иверка и Лешничке реке, и поред Лешнице, која је остала Турској, и Прњавора, који је припао Аустрији, излазила на Дрину.

Епшелвицова карта Краљевине Србије 1719.

Окупацијом источне и северозападне Србије створили су Аустријанци територијално-административну јединицу Краљевину Србију или Војну крајину, подељену на мање управне јединице -дистрикте (округе). У Подрињу су Аустријанци оформили Шабачки, Јадарски и Крупањски дистрикт. Остала територија Подриња остала је под Турцима. У аустријским изворима то су били: Лешнички (Leschnizer), Крупањски (Кruppanier) и Соколски (Zokoller) дистрикт.

Аустријанци су обезбеђивали границу наспрам Турске кордоном чардака - стражара, распоређених на сваких сат хода, са сталном војничком посадом. У овом крају забележени су следећи чардаци: Красава, Ликодра, Бела Црква, Братачић и Мрчко.

Соко је дошао у сферу ратних сукоба у Трећем аустро-турском рату, вођеном у времену од 1737. до 1739. године. Овај рат повела је Аустрија у савезништву са Русијом 1736, да би већ следеће, 1737. године, пренела рат у Србију.

У овом рату аустријском војском у Србији командовао је фелдмаршал Секендорф. У почетку рата аустријска војска напредовала је долином Мораве ка унутрашњости Србије, заузела Ниш и друге градове и места. У северозападној Србији Аустријанци су од раније држали Шабац и његову непосредну околину. Овде су били угрожени од босанских Турака, који су са мањим снагама нападали бок Аустријанаца. У јулу месецу један мали одред заузима Лешницу, коју држи до августа, када jе приморан да се повуче ка Шапцу.

Да би осујетио нападе из Босне, Секендорф напада и заузима Ужице 2. октобра и одмах хита ка Ваљеву, где стиже 11. октобра. Још у току извођења марша из Ужица ка Ваљеву, Секендорф шаље одред генерала Сулковског под Соко, да га опколи и спречи пролаз Сокољана или Бошњака ка Ваљеву. Истовремено, из Босне је прешао већи број Турака, који напада Аустријанце код Ваљева и наноси им тежак пораз. При томе Турци заузимају Ваљево а преко три хиљаде Аустријанаца заробљавају. Ово се збило 13. октобра 1737. године. Турци су запалили Ваљево, заробљенике повели у Босну а артиљерију одвукли у Соко. Секендорф је био принуђен да се повуче у Лозницу а затим у Шабац.

За време борби око Ваљева, маршал Секендорф је наредио пуковнику грофу Грину да са одредом од двеста људи насилно извиди и испита шта је било са одредом српских добровољаца под командом генерала Сулковског. Одред пуковника Грина одмарширао је ка Соколу путем од Ваљева, преко Станине Реке, Иве и Пецке до Рожња. У сусрет Грину кренуо је диздар соколски, капетан Мехмед, коме су се придружили Али-бег зворнички и Кебиризаде-Мустафа из Тузле, са својим трупама. О даљој судбини одреда Суколског и Грина није више ништа познато. Ово се догодило после турског освајања Ваљева, између 13. и 15. октобра 1737. године.

Даљи ратни догађаји одигравали су се далеко од Сокола и завршили се Београдским миром, 18. септембра 1739. године.

У последњем аустро-турском рату (1788-1791) Аустријанци су безуспешно нападали Соко. Његове моћне зидине одолеле су свим нападима.

Промена на аустријском престолу, долазак Јосипа II, 1780. године, и његова акција на окупљању свих хришћана за борбу против Турака, дали су српском живљу под Турцима, наду у скору слободу. У раздобљу 1783. и 1784. Аустријанци шаљу уходе у Србију, прикупљају податке о расположењу становништва, стању путева и прелаза преко река, објектима за смештај војске и другом. У свим извештајима ухода говори се о тешком стању српског народа, чије стрпљење је било на крају, нарочито 1787. године, кад Турци од народа одузимају оружје. Многи Срби тада беже преко Саве и од њих Аустријанци формирају добровољачке чете, фрајкор, међу којима је Михаљевићев фрајкор био најпознатији.

Војногеографски опис Подриња радио је аустријски заставник Јован Перетић, Србин из Лике. По налогу војне команде, Перетић је од средине августа до средине новембра 1784. године прокрстарио у највећој тајности пределе северозападне Србије, од Колубаре до Дрине. Овом приликом, Соко је био у жижи његовог интересовања и приликом извиђања прикупио је доста материјала потребног за будуће освајање тврђаве.

У опису варошице Сокола стоји:

Турско место уз тврђаву, састоји се од 150 кућа, 4 џамије и 2 кафане. Лежи на завршетку гребена Соколске планине, иа веома стеновитом терену. Житељи овога места немају простране собе које загревају пећима, имају пећи за печење хлеба. Иначе на целом терену доминирају палисаде са северне, источне и јужне стране. Утврђење се састоји од четири неправилна градска платна и пет кула, од којих је она у средини највећа и најлепша и служи за осматрање. Од западне стране утврђењу је онемогућен прилаз. Иначе ово место у подножју затварају две речице.

Највећу пажњу Перетић је посветио путевима који воде у тврђаву. Детаљно је описао путеве који воде од Шапца, преко Цера, до долине реке Јадра, до Крупња и даље до Сокола. Затим је обрадио трасе путева који воде од Зворника до Крупња и од Ваљева до Сокола. Сви су ови путеви били, у ствари, само осредње стазе за јахаче и нису били употребљиви за колски саобраћај. Нешто бољи био је пут који је водио од Шапца за Крупањ, за који каже:

"Да је могуће проћи и ири дужем непогодном времену и са тешким превозним средствима. На овом путу саобраћају кола, која имају колосек од 3 цола а на извесним деловима пута кола вуку коњи, а делимично волови. На кола која вуку волови (пар волова) може се натоварити око 2 центе, док кола са једним коњем могу се натоварити са 120 ока ".

Најближи Соколу био је прелаз преко Дрине код Љубовића (Љубовија), где су градили скеле - чамце. Такво, слично градилиште, забележено је и у селу Лоњину.

Перетић је још забележио да се у дистрикту Сокол највећим делом гаји кукуруз и ситна проја.3

Аустрија је у овом, последњем рату с Турцима, започела ратна непријатељства 9. фебруара 1788. године. Приликом почињања рата, Аустрија је позвала српски живаљ да помогне војсци у ратним операцијама.

Прва борбена акција изведена је код Шапца, уз лично присуство аустријског цара Јосипа II. Пребацивање главних снага почело је 20. априла 1788. године а његово заузеће 24. априла. После заузимања Шапца, главнина аустријске војске одлази у Земун а затим у освајање Београда. Српски фрајкор упућен је у Јадар, где се воде тешке борбе, нарочито код Лознице.

У јуну месецу 1788. генерал Михаљевић шаље у Ваљево мајора Лукића и капетане Кљуновића и Бежановића са задатком да на Кличевцу ископају шанац и организују борбу против Турака. Они су уз помоћ кнеза Алексе Ненадовића окупили око 1.800 добровољаца. Ово људство, под командом Алексе Ненадовића, оде до Јагодине, где добије униформе и оружје. Тада је кнез Алекса добио чин оберлајтнанта, а чин лајтнанта Петар Ракарац, Лазар Илић, Мали Јанко и Милосав Милошевић. У чин фендрика постављен је поп Ђука а у чин стражмештера Ђока Мићановић.

У месецу новембру закључено је примирје са Турцима и по његовим одредбама Јадар је остао под Турцима. Михаљевић се са својим фрајкором повлачи према Шапцу, приморавајући Јадране, Мачване и Поцерце да се повлаче с њим, палећи за собом све што је могао, не остављајући Турцима ништа. Ову наредбу и замисао Михаљевића у потпуности је извршио заставник Вујадиновић.

После повлачења Михаљевићевог корпуса фрајкора у Шумадију, у шабачки крај долази као замена Славонски граничарски фрајкор под командом пуковника Павла Давидовића4.

Наредне, 1789. године, окупила се код Београда велика аустријска војска и опколила га са свих страна. За време борби за Београд, кнез Алекса Ненадовић са седам стотина фрајкора чувао је стражу у ритовима између Београда и Панчева, чувајући позадину аустријским трупама. На овој стражи био је петнаест дана, а кад је Београд пао, вратио се са фрајкорима Ваљеву.

Одмах по паду Београда, који је заузео принц Лаудон, по његовом наређењу упућена је војска из Шапца на Лешницу. Аустријска војска била је стационирана у Кленку и отуда прешла у Шабац, под командом Павла Давидовића4. Одред је преноћио на Баиру у Шапцу, 20. октобра. Чинила су га два батаљона пешадије - инфантерије, два ескадрона коњаника - хусара и доста Срба фрајкораца. Сутрадан, 21. октобра, крене Давидовић са одредом путем преко Китога до Бадовинаца и даље према Лешници. Пред Лешницом дошао је у контакт са мањим турским одељењима, које је потискивао испред себе.

Под Лешницу Давидовић је стигао 22. октобра и продужио путем да је заузме. Међутим, Лешничани се повуку и крену ка Лозници. У повлачењу, сусретну се са Лозничанима који су им пошли у помоћ и крену да пресретну Давидовића више Липнице.

Сусрет Аустријанаца и Турака одиграо се у Ранитовачи, испред муслиманске касабе Липнице. Опазивши Турке, Давидовић им је одмах препречио пут стрелцима и једним ескадроном коњице. Међутим, док су се Аустријанци организовали и развијали у борбени поредак, Турци упадну међу њих, изазову неред и пометњу и приморају их на повлачење. Давидовић је са много труда успео са среди своје редове и уз непосредну команду хусарима и једном четом стрелаца успео да сузбије Турке и потера испред себе у великом нереду.

У овом боју код Липнице, 22. октобра 1789, Турци су на бојном пољу оставили 102 погинула а Аустријанци су заробили девет војника, запленили 400 комада разне стоке и 30.000 мерица (вагана) пшенице, ражи и кукуруза.

Турском војском командовао је Мустафа-ага Видајић из Зворника, уз помоћ капетана градачког и тузланског. Под својом командом имао је око пет хиљада војника

У аустријској војсци, у борбама око Липнице истакли су се: поручници Чорлашевић, Шуловић и Андрејевић; заставник Ткалчевић, каплари Никола Ђуровић и Чакљевић, разводник Адам Војиновић и редови Сима Николић и Ђуро Трбић.

Истовремено са покретом и борбама Давидовића у Јадру, кретала се ка Лозници друга аустријска војска, путем од Ваљева. Оба одреда састала су се пред Лозницом 24. октобра и одлучно кренула да заузму варош. У међувремену, Турци Лозничани, са Липничанима и Лешничанима, напусте варош и повуку се преко Дрине у Босну.

После краћег одмора у Лозници, Аустријанци десном обалом Дрине кре-ћу у освајање Зворника. Под Зворник стижу 28. октобра. Рекогносцирањем утврђења и околине дођу до закључка да тврђави не могу наудити својом артиљеријом а да за превоз трупа преко Дрине немају ни лађа ни скела. На саветовању старешина донесу одлуку да одустану од напада на Зворник и реше да свим расположивим снагама крену на Соко.

Сутрадан, 29. октобра, Давидовић подели одред на два дела. Један део продужи наступање према Соколу, уз Дрину до Грачанице а други, већи део, крене натраг ка Лозници а затим преко Недељица, Завлаке, Мојковића и Бастава, стигну у Петрц 1. новембра. Преноћивши у Петрцу, одред продужава наступање и 2. новембра стиже наједан час растојања од Сокола, на вис Рожањ.

Још приликом напредовања другог дела Аустријанаца који су ишли од Ваљева, послат је мањи одред фрајкораца да заузму Крупањ. После краће борбе фрајкорци заузимају Крупањ и ту привремено остављају посаду под командом заставника Вујадиновића.

Вујадиновић је Србин, родом из села Товарника у Срему. Међу првима је прешао преко Саве са тридесет фрајкора и дошао у Ваљево. Овде чује да је Гуша, поглавица бачевачки, скупио чету и дошао до Лесковице, где је ухватио седам сужања и отерао мноштво оваца. Јован Вујадиновић поведе своје фрајкоре и дођу потајно до Бачеваца, села на Дрини. У зору ударе на Турке и у борби заробе седамдесет душа. Турци су давали жилав отпор а Гуша Муста-баша на коњу покуша да се извуче, али га пресретне Ђока Мићановић из Клинаца и уби из пушке. Турци су били затворени у џамији и кули

а устаници и фрајкори, кад видеше да им не могу ништа, покупе робље које су касније послали у Немачку. Била је заплењена једна застава, четрдесет коња, сто волова, осам стотина оваца и много новца и другог плена. Приликом ове борбе погинуло је преко сто педесет Турака.

Ратне операције аустријске војске и фрајкора потпомагао је народ Јадра и Рађевине, предвођен троношким архимандритом Стеваном Јовановићем и бачким владиком. Они су у селу Текеришу организовали састанак сеоских кнезова и свештеника. Ту је одлучено да се народ дигне на оружје и придружи аустријској војсци код Крупња а касније и код Сокола. Један од закључака овог скупа је да жене и децу треба запослити на превозу хране и зоби за војску.

Аустријанци су Соколу пришли из три правца: од Рожња, од Крупња до Лаза и - од ушћа Грачанице, па уз њу до испод Сокола и затим до Калкана. Овим маневрима Соко је био опкољен са свих страна и сви прилази тврђави запоседнути. Главни логор Аустријанаца био је на Рожњу, у изграђеном шанцу код Мустај-бегове воде.

Захваљујући ратном плану - скици Фридриха фон Вецсперга, оберлајтнанта славонског граничног фрајкора, позната су унеколико збивања и токови напада Аустријанаца на Соко-град. Карта је подељена у три дела, са исцрпним објашњењима - легендама. У централном делу карте представљена је непосредна околина Сокола са распоредом трупа Аустријанаца и опседнутих Турака. У доњем десном углу дат је нацрт утврђења и план вароши Сокола а у левом углу панорамски изглед тврђаве и вароши.

Напад на Соко Аустријанци су започели 2. новембра 1789. године. Сокољани су у граду имали гарнизон од двеста људи и шест топова. Аустријанци су у току дана поставили три батерије на месту код извора Јеринине воде. Истог дана постављена је батерија код Лаза. Сокољани су изашли из тврђаве и варошице у сусрет аустријским трупама уз Мали Рожањ. Међутим, чим су батерије биле укопане и обложене кошевима, отвориле су ватру по Сокољанима и они су били приморани да се повуку иза градског палисада. Мање одељење Сокољана са једним мерзером сместило се десно од Сокола, на заравни Калкана. Одавде је мерзер отворио бочну ватру према Малом Рожњу и ометао аустријске батерије у дејству. На ове Сокољане, постављене на Калкану, били су упућени фрајкорци под командом заставника Вујадиновића, који је дошао из Крупња. Међу Србима фрајкорцима борио се и ваљевски кнез Алекса Ненадовић. После огорчене борбе, фрајкорци уз снажан јуриш потисну Сокољане са Калкана. У овом јуришу погинуо је заставник Вујадиновић. Јуриш је био 3. новембра. После заузимања Калкана, Аустријанци су се све више примицали граду, док је артиљерија рушила кућу по кућу и изазивала сталне пожаре које браниоци нису могли гасити.

План напада на Соко 1789. године

Распоред снага

Из запаљене вароши Сокољани преместе у утврђење жене и децу а затим их ноћу, тајно, спусте низ Гробљанску стену, где се дохватише пута низ Грачаницу до ушћа у Дрину и даље у Босну. Аустријанци 4. новембра позову Сокољане на предају и понуде да се жене и деца повуку из града. Сокољани им одговоре да ће још мало да размисле и да ће им јавити. Ово су урадили да би добили у времену, јер су преко жена тражили помоћ од својих сународника из Босне. Кад се осведоче да су њихови најближи отишли безбедно, одговоре Аустријанцима да на предају уопште не мисле.

Аустријанци ујутро, 5. новембра, са још више енергије обнове артиљеријску ватру и њоме у потпуности униште градски палисад и разруше све куће у граду.

Сутрадан, 6. новембра, Сокољанима је стигла очекивана помоћ од четири стотине Сребреничана, који су заузели висове изнад Соколца. У току дана нису могли да се приближе Соколу јер их је тукла аустријска артиљерија. Код Аустријанаца долази до кризе. Прво, почело је нестајати муниције и то нарочито артиљеријске. Друго, њихови топови нису ефикасно рушили зидове утврђења, који су остали читави. Треће, нису могли да изврше јуриш због уског фронталног простора, који није дозвољавао развијање трупа за јуриш. Посебну опасност представљала је новодошла помоћ сребреничких Турака.

У току 7. новембра вођени су жестоки судари Аустријанаца са Сребреничанима, које нису успели да отерају ка Дрини. Увече је одржан састанак на којем је одлучено да се прекине даља опсада Сокола и да се трупе повуку ка Лозници. У том циљу одлучено је да се у јутро нападну Сребреничани и да се за то време повлаче артиљерија и неке мање јединице а затим и сви остали делови војске.

У јутро, 8. новембра, нападну Аустријанци на десно крило Сребреничана али им ови нису дозволили да се приближе и одбаце ка Дрини. Развила се жестока битка, која се водила све до мрака а онда, под окриљем ноћи, Аустријанци одступе на полазне положаје. У току ноћи пошаљу артиљерију према Лозници а у јутро, 9. новембра, одступи мањи део војске. Њихово повлачење успешно је бранио други, остављени, већи део, који се цео дан носио са Сребреничанима. И ова се војска повукла у јутро, 10. новембра, прво до Крупња, где се удружила са првим делом и заједнички стигла у Лозницу 11. новембра.

Одред је остао у Лозници на одмору и попуни до 25. новембра а затим се повукао ка Шапцу и онда прешао у Срем на зимовање.

Напомене:

1. Наводно је, по Т. Вукановићу, у Соколу било 975 душа.

2. Карту је Лангер објавио у својој студији: Serbien unter der kaiserlichen Regierung 1717-1739, Mittelheilungen des k.k. Kriegersarchive, Neue Folge III Bd. Wien 1889. Поменута карта носи назив: Carte von dem Kцnigreich Servien, und zwar soweit salches durch Ihre Rom. Kaiserl. Und Cathol. Majestat Waffen nach der von der Ottomanischen Pforte abgetreten worden. O. F. Obschelwiz, Ing Hauptmann.

3. Ситна проја или просо је ретка биљка овог краја, како је то записао Љуба Павловић, и гаје је у последње време извесна села ради исхране живине. Поред кукуруза као

свакодневног јела, јела се и пшеница поређе. Јечам се ретко трошио и од њега се правила јечменица у гладним годинама.

Овас нико не једе али су планинци знали јести овсеницу. Просо и хељда се не једу али се зна да су се некада правили хлебови од њих. Раж и крупник су били храна у гладним годинама.

4. Павле Давидовић (Будим, 1737, умро у Коморану 18. фебруара 1814), аустријски подмаршал. Учествовао у ратовима за Баварско наслеђе 1778-1789, где се истакао у јуришу на Хабелшверт. За ово јунаштво одликован је највишим одликовањем - Витешким крстом Марије Терезије. У Аустро-турском рату 1788-1791. заузео Шабац а следеће, 1789, учествовао у заузећу Београда; потом са својим граничарима заузео Лешницу, Липницу, Лозницу и опсео тврђаву Соко. У чину генерал-мајора борио се у Холандији, где је заузео град Манхајм 1795. Године 1796, са својим корпусом, деблокирао опсаду Мантове и поразио француску дивизију Вобоа али је убрзо одбијен од Наполеона Бонапарте и принуђен на одступање. Командовао је левим крилом аустријске армије у Италији 1805. На крају војничке каријере унапређен у чин фелдцојгмајстера и постављен за команданта тврђаве Комарно, а затим и за губернатора Коморанске губерније.

5. Сви писци: Каниц, Милићевић, Гопчевић, старији, и остали, млађи, који њих компилирају, кажу да је код напада на Соко командовао врховни заповедник аустријске војске принц Лаудон. Међутим, операцијски дневник вођен у Главној команди то оповргава. Тако је у дневнику записано да су Турци предали Београдску тврђаву Лаудону 9. октобра 1789. године. Даље је записано да је београдски паша био код Лаудона 11. октобра на ручку. За време борби за Београдску тврђаву, код обимног зида подграђа ударио је батеријски коњ Лаудона у колено, и више се није могао држати на коњу те су га однели на носилима у једну батерију пред Батал-џамијом. Опоравак је трајао скоро месец дана а тада је Лаудон кренуо на пут, 27. октобра, у Адакале и Оршаву. У Оршаву је стигао лађом 1. новембра. Истог дана кад је Лаудон стигао у Оршаву, почеле су борбе око Сокола. Лаудон је у то време био удаљен стотинама километара и није могао командовати.

6. Наведени писци: Ф. Каниц, Милићевић, Гопчевић и други, стављају опсаду Сокола у 1788. годину, што је такође нетачно.

Поглед на Соко, 18. век.

6. Соко у устанцима 1804-1815.

А) Први српски устанак

Устанак у овом крају у почетку није имао шири замах, што се тумачи присуством Сокола и муслиманских села. Касније, истеривањем муслимана1 из села и сталном опсадом Сокола, овај крај постао је главна одбрамбена тачка на западном - дринском бојишту. У току војевања за Соко и око њега, увек је била присутна босанска војска а не царска, са којом су устаници водили борбе. Наиме, суседна Босна увек је била десна рука Порте кад год је требало на Србију нападати. Фанатични Бошњаци2, некадашњи Срби, сада муслимани, дизали су се увек против рођене браће друге вере и то је био одлучујући фактор њиховог учешћа у борби са устаницима. Верски карактер сукоба - свети рат или џихад, била је света обавеза сваког муслимана. Они су у рат позивани "божјом књигом", не само због вере већ и због материјалне користи коју рат треба да им донесе. Бошњацима је за сваку српску главу, у почетку устанка и поново 1813. године, Али-паша давао награду од сто пијастера.

Против побуњене раје Порти је било теже супротставити своје регуларне (царске) трупе доведене из Мале Азије. Лакше је било позвати босанске спахије да са својим најамницима - башибозуцима пођу на војну о свом трошку. Та војска била је готово бесплатна за Турску државу. Усто, била је на домаку Србије, а нарочито Сокола; могла је за дан доћи3 без великог замора и дуже се ту задржати без великих губитака. У свим борбама око Сокола увек је била присутна војска сребреничког краја, предвођена Хаџи-бегом сребреничким.

Карактеристично за војевање око Сокола било је годишње доба ратовања. Борбе су вођене у јесен и пролеће јер је тада требало дотурити опсађенима храну и муницију. Изузетак је био онда кад је правац напада на Соко био помоћни, са тежњом Бошњака ка Ваљеву и Београду, ради спајања снага које су ишле главним правцем преко Мачве и Шапца Београду. Соколски правац продора захтевао је раздвајање устаничке војске, остављајући при томе недоумицу на који правац и војску прво ударити.

Ваља напоменути да је у последњим годинама ратовања око Сокола долазило до склапања сепаратног примирја. Главни актери и гаранти таквог мира били су пријатељи и кумови, сада команданти зараћених страна, прота Матеја Ненадовић и Хаџи-бег сребренички.

Остаје још да се објасни због чега устаницима није пошло за руком да освоје Соко. Ова тврђава, "Цура султанова", успела је и овога пута да сачува част и пре тога стечени реноме. Непобедивост тврђави давао је несумњиво њен положај. Подигнута је на завршетку језичка који се са Рожња пружа ка ставама река у подножју. Од градских зидина земљиште пада на све стране скоро вертикално, сем са оног уског дела којим се за Рожањ везује. Око њега нигде нема места на којем би ондашња артиљерија могла заузети положај за бомбардовање. Чак је и бомбардовање слабо користило, и поред тога што су куће биле спаљене и направљене бреше, јер се јуриши нису могли никако извести пошто су браниоци могли да се одбране, не пушкама већ и камењем. Она танка коса која је ишла ка Рожњу (Мали Рожањ) није давала места за развој трупа, те и није било веће опасности за браниоце. Разумљиво је што се такав град, са добром посадом, никада није предавао. Извори и процене говоре да је у тврђави Соко увек било од две до четири стотине бранилаца, са шест до осам топова. Енглез Пејтон оставио је запис о томе да је тврђава Соко више пута опсађивана за време устанка, па чак и онда кад је турски гарнизон у њој био сведен на свега седам људи, Срби је нису могли освојити.

По избијању устанка 1804. године, Рађевци нису остали пострани већ су се дигли и почели тући с Турцима. Рађевину је прво побунио хајдучки харамбаша Ђорђе Ћурчија и кнез рађевски Крста Игњатовић из села Ликодре, Устаници су у првом налету успели да ослободе Крупањ. Ћурчија је после отишао у Јадар и Мачву и тамо ратовао а кнез Крста је остао да чува Рађевину и Крупањ.

У овој, првој години ратовања око Сокола, ваља поменути само епизодну борбу устаника са четом Ножин-аге. Ову борбу забележио је Вук Ст. Караџић овако:

...После боја на Чокешини Турци изгубише више од хиљаду људи и Бошњаци се врате у Љешницу, а оданде сваки својој кући; а Ножин-ага са неких 50 људи пређе у Јадар на конак, пак сутрадан, бојећи се, и стидећи се ићи у Зворник или у Јању, окрене уз Јадар к Сребрници. Но сребрнички паша, који је са Србима био у пријатељству, пошаље своје момке, те га дочекају негђе око Сокола, и тако га разбију, да се на Велики Петак врати кроз Лозницу само са пет људи и преко Смрдана отиде опет у Босну.

Соколска нахија није подигла устанак ни почетком 1805. године, што је потврђено на састанку Народне скупштине у Пећанима почетком маја 1805. Тада је донет закључак да се дигне устанак у Соколској, Ужичкој и Пожешкој нахији. Турци су у овим крајевима засели по градовима - Соколу, Ужицу и Карановцу, данашњем Краљеву.

Први напад на Соко а затим и његова опсада уследили су одмах по паду Ужица, 2. августа, и битке на Иванковцу, 5. августа 1805. Тада су под Соко дошли Јаков Ненадовић са ваљевском војском, Милан Обреновић са својим Рудничанима и Хаџи-Мелентије, рачански архимандрит, са неколико стотина Сокољана.

Устаници су прво разјурили муслимане из околних села Сокола и запалили им куће. Овај потез имао је далекосежне последице, јер се муслимани нису вратили у та села све до пропасти устанка 1813. године.

Соко је био потпуно опкољен и доста му је штете нането топовском ватром али до предаје није дошло. Целокупна Соколска нахија била је дигнута, постављене су страже и заседе и ископани шанчеви на Петковом вису, Рожњу и другде. Нико од Сокољана није могао проћи ни у Соко ни из њега, а тако исто ни из Босне ни у Босну. Увидевши да тврђави не може ништа, Јаков под Соколом остави нешто мало војске под командом кнеза Милића Кедића а за старешину Соколској нахији постави рачанског архимандрита Хаџи-Мелентија.

Почетком 1806. године почињу борбе на Дрини. У јануару исте године капетан Мехмед Видајић прелази Дрину, упада у Јадар и Рађевину и заузима Крупањ. Ове турске војске било је око осам стотина људи. Њима се супротставило седам стотина српских устаника, који су у току ноћи опколили Крупањ и запалили га са свих страна. Оштра борба вођена је целу ноћ а у јутро су се Крупањци муслимани предали. Устаници их, са женама и децом, пребаце преко Дрине у Босну. Турски губици били су петнаест мртвих и већи број рањених док су код Срба тројица погинула.

Упоредо са упадом и продором Мехмеда Видајића, одвијала се војна интервенција Хаџи-бега сребреничког, који је прешао Дрину и скинуо опсаду Соколу, разјуривши слабе српске снаге. Одатле је кренуо пут Ваљева а затим скренуо у Бранковину, коју је попалио.

У овој паљевини потпуно је изгорела кућа Ненадовића а поред ње и бранковачка црква. Јаков Ненадовић, рањен, склонио се са нешто мало војске на Близоњски вис а одатле отишао према Убу. Турци крену за њим али их у путу пресретне ваљевска војска коју је Карађорђе послао из Јеленче у помоћ Јакову. До борбе је дошло на Јаутинском вису. Срби приморају Бошњаке на повлачење према Словцу а затим према Ваљеву, где су преноћили. У јутро крену према Соколу, али претходно запале Ваљево.

Кад виде да гори Ваљево, српска војска се преплаши и почне бежати. Карађорђе оцени да мора бити лично присутан и крене из Јеленче према Убу, а затим ка Осечини јер је чуо да се Бошњаци утврђују у Остружњу, код куле Хаџи-Бишчине. Оно мало војске Карађорђе подели у два дела и опколи Бошњаке, који се поплаше и нагну бежати делом ка Соколу а делом Босни. Тада стигну са војском Јаков Ненадовић и Јанко Катић и крену за Бошњацима који су одступали према Соколу. У знак одмазде што су Сокољани учествовали у овом походу, Јаков попали муслиманска села Дону, Дрлаче и Бачевце. У овим бојевима страдало је петнаест Бошњака и задобијен већи ратни плен а било је и доста ухваћеног робља. Ове борбе вођене су крајем фебруара.

Непосредно после ових борби, пошаље Хаџи-бег Османа Џору са две и по хиљаде људи, углавном Сребреничана и Сокољана4, да запале кућу Луке Лазаревића у Свилеуви. Овај Осман Џора побегао је из Ваљева 1804. године и склонио се у Соко. Осман Џора се с војском спусти до Ваљева а затим се шабачким путем упути ка Свилеуви. Српске страже будно су пратиле његов покрет али су биле немоћне да му се супротставе. По доласку у Свилеуву, запали Лукину кућу али му је за то време организован дочек. Прво је од Палежа кренуо Јаков Ненадовић са две хиљаде бораца. Истовремено, из правца Ваљева долазе војводе Петар Молер и Милован Грбовић са ваљевском војском. Њима се прикључују Лука Лазаревић и Живко Дабић, који су кренули из Вукошића.

Осман Џора је из Свилеуве кренуо ка Убу и падне на конак у селу Чучугама. Јаков је направио план боја, који је изгледао овако: Лука Лазаревић и Живко Дабић заузимају положај североисточно од Уба, на десној обали истоимене реке. Са истока, на обе обале Уба би распоређен Цинцар Јанко, док је североисточну страну држао Јаков Ненадовић. После пола ноћи, Срби сложно ударе на Бошњаке и заметну се бој. У јутро српским снагама дођу у помоћ Петар Молер и Грбовић са ваљевском војском. Ратним планом била је остављена непокривена западна страна, намењена одступању Бошњака и водила је право на српски шарампов ископан у једном винограду села Чучуга. Бошњаци се повуку и ударе право на шарампов, одакле их дочека јака ватра. Ту је погинуо Осман-Џора. После његове погибије настаде право расуло. Војска им се подели и коњаници се повуку ка Јаутини а пешаци крену друмом ка Ваљеву. За њима крене устаничка војска, која их је у одступању десетковала. Иза Ваљева гоњење прихвате Милић Кедић и буљугбаша Мијајло Недић, док их на Рожњу дочека буљугбаша Гаша из Скадра (заселак Царине) и утера у Соко.

Почетком јула, две бошњачке војске прелазе Дрину. Једна, предвођена босанским везиром, прешла је Дрину код Бадовинаца и отишла у Шабац. То је била војска која је учествовала у мишарском боју. Овој, главној војсци, садејствовала је помоћна војска, коју је предводио Хаџи-бег сребренички.

Она је прешла Дрину код Лоњина и путем уз Грачаницу стигла до Сокола и ослободила га даље опсаде. Овом одреду одмах су се прикључили Сокољани, па тако удружени

крену пут Ваљева. Хаџи-бег се привремено улогорио на Рожњу, где је прегруписао своје снаге.

Хаџи-бегов покрет према Ваљеву успаничио је слабе снаге устаника ваљевске војске јер је главнина била око Шапца (Месарци, Дрен). Вест о упаду Бошњака затекла је Карађорђа у Шумадији и од одмах креће са хиљаду војника и два топа у сусрет Босанцима. Карађорђе пре тога изда строгу наредбу Милићу Кедићу, Миловану Грбовићу и Мијајлу Недићу да одмах скупе разбежалу војску и крену у сусрет трупама Хаџи-бега. У заповести је још стајало "да ће сваком ко буде оклевао или не буде пошао, бити кућа запаљена а он убијен". Исту заповест пошаље и рудничким војводама Милану и Милошу Обреновићу, Лазару Мутапу и Јови Курсули. Карађорђе је Колубару прешао на Белом броду, између Петке и Лајковца. Ту је преданио и војску одморио а затим је дошао до Ваљева и наместио се у Кличевцу.

Прикупљена војска Ваљевске и Рудничке нахије, јачине хиљаду и по пешака и двеста коњаника, сместила се у Осечини. У међувремену, у селу Братачићу улогорио се Хаџи-бег са својом војском јачине око седам хиљада људи. Срби дођу у Братачић и поставе се насупрот Бошњацима. Рудничани ископају шанац и у њему остану пешаци под командом Милана Обреновића а коњаници, под командом Милоша Обреновића, оду ван шарампова. Карађорђе остане у Ваљеву, на Кличевцу, као резерва а у помоћ ушанченима пошаље Проту Матеју са сто људи и једним топом. Турци су неколико пута јуришали на шарампов али су их Срби увек одбијали, нарочито топовском ватром. Бој је трајао 20. јула 1806. године од јутра до мрака.

По паду мрака Прота Матеја пошаље буљугбашу Мијајла Недића да са нешто мало војске оде и запали муслиманско село Петрц. Кад Бошњаци и Сокољани видеше да Петрц гори, помисле да су им Срби већ зашли за леђа те нагну бежати преко реке Пецке на Рожањ и даље Грачаницом ка Босни. За њима су у стопу ишли и наносили им губитке Мијајло Недић, Милован Грбовић и Милић Кедић. Они затим поседоше шарампове на Рожњу и ту остадоше на стражи наспрам Сокола. Једно краће време остану Рудничани на Братачићу а затим крену ка Мишару.

У следећој ратној, 1807. години, непријатељства између Срба и Сокољана почела су рано. Већи бој на Соколу забележен је 9. априла, када је око пет хиљада устаника опколило Соко. Устанике је предводио Јаков Ненадовић, који је ка Соколу кренуо од Рожња. Истовремено, Петар Молер са четрдесет пет војника покушао је да запали соколско село Бучје. Међутим, Сокољани уз помоћ артиљерије успеју да спасу Бучје од паљевине и том приликом погинуло је четрнаест Срба. За село Лазе борио се рађевски кнез Максим Крстић и успео да натера Сокољане да се повуку у Соко5. Пошто је увидео да Соколу не може наудити, Јаков Ненадовић одустане од даље опсаде и нареди да се ископају шарампови у селима: Козлама, Пећи, Лазама и Мали. Ту је оставио нешто војске за чување страже око Сокола.

Почетком априла устаничка војска се у потпуности реорганизовала и прихватила руско војно устројство и егзерцир. У пешадији образоване су чете - компаније у саставу 150-350 бораца. Већа јединица од компаније био је батаљон, састављен од шест компанија. Коњица је била подељена на дивизионе и ескадроне. Подручје Србије било је подељено на двадесет нахија. На челу сваке нахије, као политичка власт, стајао је оборкнез а као представник војске војвода. Свака нахија имала је по две компаније војске. По неким проценама, Србија је имала око 42.000 пешака, 18.000 коњаника и девет чета

артиљерије, што је чинило укупно око 90.000 људи, рачунајући резерву од 20.000 војника.

У овој години ратовања устаничка команда решава да пренесе ратни терет у Босну. Ово је урађено из више разлога: жеље да се ослободе потлачена браћа у Босни; војска је већ била добро уређена и снабдевена; постојала је могућност освајања доброг ратног плена и, најважније, устаници су желели да упадом у Босну помогну својим савезницима, Русима.

Велика српска офанзива почела је крајем месеца маја на потезу од тврђаве Раче, на ушћу Дрине у Саву, до ушћа Лима у Дрину. Дрину су устаници прешли на неколико места, брзо напредовали и стигли чак до Тузле. Заузети су градови Бијељина, Јања и Вишеград.6

Јаков Ненадовић прешао је са војском Дрину на Сикирић скели и ушао у Босну у дубину од шест сати хода. У току наступања палили су и робили муслиманска села.

Истовремено, у Сарајеву се окупила босанска војска јачине 20.000 људи, под командом Хасан-паше. Овој војсци су прикључени и мањи француски одреди, пристигли као помоћ из Далмације. По одредбама Пожунског мира (26. децембра 1806. године), Француска је добила на управу Далмацију и на тај начин постала судионик у српској ствари. Француска и Турска се зближавају, а Наполеон чак саветује султана да на сваки начин покори српске устанике.

Вест да на Србе иду Французи била је запањујућа. Одмах је у име Карађорђа и Совјета упућено посланство са писмом маршалу Мармонту. Посланици изјавише да српски народ и Совјет гаје највеће поштовање према цару Наполеону и моле да се милостиво поштеди земља која се сама бори за своју слободу.

Босанци, у почетку затечени, успевају да се организују и уз помоћ свежих снага на целом фронту потисну Србе. Средином јуна избијају на Дрину.

Из извештаја Јакова Ненадовића Совјету сазнаје се нешто више података о овом бојевању, Хасан-паша кренуо је првог јуна према Рамни, где се утврдио Јаков Ненадовић. Покретима Бошњака руководили су француски официри и инжињерци. У војсци је било дванаест француских топова, које су опслуживала 72 француска артиљерца.

Јаков је 5. јуна уочио да његов положај није добро одабран (био је надвишен) и да га зато мора одмах променити, што је и урадио.

Бојева није било све до 14. јуна, када је непријатељ кренуо у само свануће. У овом нападу француска артиљерија нанела је Србима велике губитке. Непријатељ је два пута јуришао али је оба пута одбијен уз велике губитке. Заробљено је више од двеста Бошњака, седам француских војника и шест топова од којих су четири била француска.

Поподне је непријатељ обновио напад и Срби су били принуђени да се повуку са положаја. Повлачење је обављено у највећем реду, па том приликом нису изгубљена ни једна једина кола са муницијом.

Следећег дана, 15. јуна, Срби су стигли на Дрину и чамцима који су спремно чекали прешли је на два места. Непријатељ је ишао у стопу за устаницима и такође на два места прешао Дрину, између Црне Баре и Бадовинаца и код Узовнице. Најжешће борбе вођене су у Мачви и ту су Срби успели да непријатељу нанесу страшан пораз и пребаце га преко Дрине.

Бошњаци који су прешли Дрину код Узовнице заузели су српске шарампове на Кучевцима и Постењу. Слабе српске снаге успеле су да се спасу и побегну на Рожањ. Ту је тешка битка трајала три дана и три ноћи. У шанчевима био је опкољен Јаков Ненадовић са око четири хиљаде устаника. Опкољеним Србима прискочили су у помоћ Сима Марковић са београдском, соколском и зворничком војском, док је ваљевска војска наступала из правца Пећи и зашла Бошњацима иза леђа. Збуњени опкољавањем, Бошњаци нагну одступати Дрини. За њима крену Ваљевци и заробе четири Бошњака, које одведу у баурићски шанац и посеку.

У септембру, упао је један мањи одред Бошњака, јачине седам стотина људи, у околину Сокола. Њему се супротставио прота Матеја Ненадовић и врло брзо успео да га протера преко Дрине.

Октобра месеца устаници поново преносе борбе у Босну. Пре тога, од 3. до 5. октобра, вођене су тешке борбе око Сокола, али неких подробнијих података о томе нема.7 Упадима у Босну Рађевцима командује њихов кнез Крста Игњатовић.

У свим овим борбама нарочито су се истицала браћа Алија и Мујо Плавић, Цигани, буљугбаше голих синова (добровољаца) ваљевске војске. Браћа су рођена у Ваљеву, по занимању су били ковачи. По истеривању муслимана из Ваљева, понуде се Јакову Ненадовићу да војују против Турака. Мујо је погинуо при нападу на Ужице, 12. јула 1807, док је Алија наставио борбу.

У овој години склопљен је мир између Русије и Турске. Мир је трајао од септембра 1807. до 1. априла 1808. године. По одредбама овог мира, зараћене стране су се обавезале да неће нападати једна на другу. Ове одредбе односиле су се и на Србе, који су ово примирје поштовали. Примирје је потврдио босански везир, који је у име Порте то затражио од Србије.

Ратовања у Босни донела су српским устаницима новаца, оружја, рогате марве и других скупоцених ствари у вредности већој од милион пијастера.

Устаничка Србија дочекала је 1808. годину у примирју склопљеном са Турском. Оно је трајало тачно до априла, а онда су дуж Дрине почела непријатељства. Почетком маја, Бошњаци у две колоне прелазе Дрину: једна код Љубовије а друга код Зворника. Обе се удружују и крећу ка Соколу. На путу, ударају на селаначки шарампов и ту буду поражене и одбијене. Овим Бошњацима прикључило се око хиљаду Сокољана, који су после пораза враћени у Соко.

Те године Сокољани су знатно појачали своје активности. Правили су честе испаде у околна села ради пљачке животних намирница, стоке и другог плена. Наносили су велике штете становништву, мада су често били одбијани и десетковани.

Србија се и те године борила са несташицом муниције. Аустријска Државна и Дворска канцеларија наредиле су још 9. априла 1806. строгу забрану продаје оружја и муниције, на мало и велико, српским устаницима. У децембру 1807. године забрањен је и извоз олова. Због тога су устаници били принуђени да сами копају и топе олово. Забележена су места рудници Србије у којима се олово вадило. То су били: Дренајић испод Медведника, затим околина Сокола и Авала. По неким проценама, код Сокола је било ископано и истопљено неколико хиљада ока олова.

Први оружани сукоб изазвали су Сокољани априла 1809, када су испали из тврђаве и навалили у српска села, побили тридесет Срба а око шездесеторо жена и деце одвели у ропство8. У одмазду за овај непријатељски акт Сокољана, Јаков Ненадовић и кнез Сима Марковић запоседну све путеве око Сокола и топовском ватром спале подграђе. Под Соколом, у Лазама, буде рањен Јаков Ненадовић и напусти команду јер је морао отићи кући у Бранковину на лечење. Команду остави кнезу Сими Марковићу.

Нешто касније, Сима напушта опсаду Сокола, са већином војске пређе преко Дрине и крене ка Сребреници. Команду код Сокола препусти Јеврему, сину Јакова Ненадовића, да у заједници са соколским војводом Максимом Крстићем и Милићем Кедићем чува шанчеве око Сокола.

Друга српска војска прешла је у Босну и водила борбу код Вишеграда. Карађорђе, са рудничким војводом Миланом Обреновићем, ратовао је у Санџаку, где је водио борбе код Сјенице и Нове Вароши. Пораз српске војске код Ниша одразио се на појачање фронта на Морави и обуставу војних операција у Санџаку и Босни. Рађевци се повлаче од Сребренице а за њима наступа Хаџи-бег сребренички.

Почетком јуна, босанска војска покушава да се пробије ка Ваљеву. Овој се војсци супротставио Јеврем Ненадовић код Буковице. У току боја Јеврему се прикључе остале војводе, прота Матеја Ненадовић, Петар Молер, Лука Лазаревић и Јаков Ненадовић, који још није био залечио рану. Удруженим снагама успели су да разбију Бошњаке и натерају их преко Дрине.

Код Сокољана је завладала глад. Један шпијун је известио да Сокољани жању зелено жито и да га суше око града на простртим чаршавима.

Бошњаци са великом војском од двадесет пет хиљада људи, под командом Сулејман-паше и Хаџи-бега сребреничког, обнављају напад преко Дрине. Напад је био усмерен на Соко и са њега је привремено скинута опсада. Сокољанима је дотурена храна а затим је војска кренула на Рожањ, где је у шанчевима опколила Јакова Ненадовића. Јакову притекну у помоћ прота Матеја Ненадовић и кнез Максим Крстић, који су с муком сакупили осам стотина пешака и коњаника. Успели су да разбију окружење и да Сокољане поврате натраг у Соко, а Бошњаке приморали да одступе у долину реке Љубовиђе, где је извршена реорганизација војске. Одатле Сулејман-паша крене на Баурић и опколи у шанцу Петра Молера. У борбама је изгинуло педесет Срба и двеста педесет Бошњака. Опседнутом Молеру притекну у помоћ Јаков Ненадовић, војводе Милош Обреновић, Милош Поцерац и Анта Богићевић са око двадесет хиљада устаника. Бошњаци су били потучени и натерани преко Дрине. Заробљено је шест топова9.

У септембру су опет примећени покрети босанских трупа. Претходница травничког паше у јачини од шест хиљада људи стигла је до Зворника, с намером да пређе преко Дрине и дође до Сокола, како би снабдела храном и муницијом Сокољане за зимски период. У октобру је већ било окупљено дванаест хиљада људи и онда је један одред са око шест хиљада људи прешао Дрину и доспео до Сокола, дотуривши храну и муницију опсађенима. Ова бошњачка војска одмах се повукла у Босну потеравши сто грла рогате стоке.10

Следећа ратна, 1810. година, била је повољна за Србе. Од ратних акција ваља поменути претњу и окупљање босанских трупа око Сребренице у

мају месецу. На окупљању башибозука ова се акција и завршила. Слична радња поновљена је и у августу.

У октобру, војвода Петар Молер, на захтев руског пуковника Никића, упада у Босну. Ова акција предузета је да би се парирало турском упаду у Јадар и Мачву. Молер је прешао Дрину код Сикирић скеле 17. октобра, запалио неколико муслиманских села и задобио значајан ратни плен. Са турске стране затражено је примирје, које је ускоро и склопљено, са роком трајања од новембра 1810. до Ђуђевдана 1811. године. Примирје је стриктно одржавано са обе стране и било прећутно продужено све до јесени исте године.

У лето 1811. године, 27. јуна, Совјет поставља проту Матеју Ненадовића и војводу Луку Лазаревића за команданте дринског фронта. На сектору од Савске Раче до Лознице командовао је војвода Лука Лазаревић, а на сектору од Лознице до манастира Раче прота Матеја Ненадовић.11

О даљим борбама и догађајима, од септембра 1811, сазнајемо из извештаја проте Матеје: "Извештај о борбама опште резерве Ваљевске војске од 1/13. августа до 11/23. новембра 1811. године". Овај извештај написао је прота Матеја у времену од 25. новембра до 5. децембра 1811, за време затишја на граници. Извештај је у ствари рапорт Правитељствујушчем совјету и Карађорђу. Рапорт у целини гласи:

14. августа 1811. наша општа резерва, како пешадија, тако и коњица, по наређењу врховног вожда и под мојом командом и трију војвода - Јеврема Ненадовића, Петра Николајевића Молера и Радована Грбовића - изашла је на положај Рожањ и Мрчко и ставила се у приправност противу Сокола. У гарнизону (Ваљево) оставио сам свега 4 компаније и оне су ту остале за све време ових бојева.

До 22. септембра пола наше опште резерве било је са том на Рожњу, вежбала се у егзерциру и утврђивала положај; а друга половина, с истим задатком, била је у утврђењу Мрчко.

22. септембра прикупио сам резерву у турском селу Петрцу које је око 1,5 часа удаљено од Сокола.

28. септембра стигне извештај од господина војводе Крсте Игњатовића да су Турци из Зворника напали на Костајник.

Одмах 29. септембра, пре зоре, с целокупном снагом кренем се ка Крупњу. Турци, који су пошли ка Костајнику, попалили су известан број села, а када су приметили наш долазак, 30. септембра одступе у Зворник, стога се и ја 31. септембра с војском вратим у Петрц. За време мога бављења у Крупњу, Турци Сокољани 30. септембра, из нашег логора на Рожњу, украли су и одвели, 5 коња са спремом, а 2. октобра извршили су исти покушај, али су наши увече овога дана, око логора, поставили бусије. Око три часа изјутра наишли су крадљивци, али наши отворе ватру и у узајамном пушкарању убију два Турчина, одсеку им главе и донесу у логор и побију их на коље. Како се ово десило за време примирја, а ми смо за крадене коње наплатили турским главама, то се договоримо, да они нама врате украдене коље с опремом, а ми да им дозволимо, да тела погинулих могу однети и закопати. Ово је и извршено.

На Рожњу је остала целокупна војска до 17 октобра и непрекидно се вежбала и усавршавала у војним знањима.

17. октобра од мојих шпијуна обавештен сам, да је непријатељ прикупио велику војску и да се травнички везир с војском приближио Спречи. Предузевши све мере да се гарнизон на Рожњу што боље утврди и ојача, оставио сам на њему капетана Васиља Павловића, а ја са целокупном резервом, одем у утврђење Мрчко, које је 2,5 часа удаљено од Сокола. Овде сам се бавио до 20. октобра. За ово време војска се непрекидно вежбала у пешадијском пушчаном егзекциру, а с топовима постројавала борбене каре.

20. октобра вратили су се из Босне послати поверљиви шпијуни и кад сам њихове извештаје сравнио, утврдио сам: да је травнички везир прикупио војску јачине око 8000 војника и исту је ставио под команду Сулејман паше Мустајпашића названог "Скопљак ", а пришао му је и Хаџи Сали-бег Алипашић с његовом војском. Да има намеру да пређе и да на Рађевом камену организује логор и одатле да почне харање, палење и робљење четири суседне нахије, а потом низ Јадар да пође ка Лозници, палећи и робећи успут.

Истовремено примио сам извештај од соколских војвода: Кара-Марка Васића, да ће га Турци скоро напасти, с циљем да заузму утврђење код Раче, а тако исто и од Милутина Васића, да ће и њега Турци напасти. Трећи извештај примио сам од војводе Антонија Богићевића да ће Турци напасти Лозницу, а као појачање тражи једну јаку компанију. Примљени извештаји, те ноћи, бацили су ме у велику бригу и пометњу, коме треба веровати и коме треба помоћи?!! Напослетку пошто сам извршио смотру над целокупном војском, решим да се пешадији и коњици изда целокупна муниција и издам наређење да капетан Марко Радомировић (колубарски) са једном четом оде у Лозницу. У циљу одбране соколске нахије од непријатеља, Мрчком оставим један део пешадије и целокупну коњицу под командом војводе Грбовића и Тадића Миливоја, с наређењем, да се у главном логору стално пале ватре и подигнуте колибе да руше, како би непријатељ био уверен, да је сва наша снага још ту, а да коњица с Дрине повуче на половину пута између Мрчког и Баурића. Ја и војвода Јеврем, с остатком опште резерве, овог дана, пред мрак, кренемо у Рађевину, с намером да затворимо долину Јадра и запречимо непријатељу пут ка Ваљеву. Овог истог дана непријатељ је отпочео пребацивање преко Дрине код села Узовнице у Црничком Пољу отпочео је да поставља свој логор.

Око поноћи, овог дана, ја са општом резервом, у пуној тајности, стигао сам на Рађев камен. Заузмемо положај, а топовску батерију поставимо на врх брега, који је до половине био покривен шумом. Исте ноћи и на истом месту израдимо утврђење за 2.500 пешака и у њега поставимо батерију са три топа и с једним мерзером. По извештајима ухода Турци ће 21. октобра изјутра, као и прошле године, овуда наићи. Војсци забраним да ложе ватре, и да нико ништа не говори, а цело утврђење покријемо зеленим гранама и зеленишем. Маскирање је тако изведено, да они, који су доцније пристизали, скривену војску уопште нису опазили, док нису ушли у утврђење. Тога дана смо с великим одушевљењем и пуном вером у победу очекивали непријатеља.

Овако смо, без ватре и у потпуној тајности провели три дана и три ноћи. Али 24. октобра моје уходе ме обавесте, да је непријатељ обавештен о нама, с тога је променуо нападни правац и да намерава с топовима и мерзерима напасти на Баурић. Истовремено сам примим извештај исте садржине и од соколских војвода, који ми траже хитну помоћ. Проценувши ситуацију наредим следеће: да исте ноћи војвода Петар Николајевић с једном четом оде на Баурић и да што пре уђе у утврђење, пре од Турака, који су ових дана преузели покрет уз Дрину напали и зауставили се код села Драбића. У пола ноћи ја, с великим разочарењем и тешким срцем, да се утврђење поруши, кренем се са војском и муницијом и 25. октобра осванем опет на Мрчком. Сјединим сву војску у намени па истог дана кренем на Баурић.

25. октобра, око подне, док су се трупе спремале за покрет а време било кишовито и магловито, угледасмо око села Сређице непријатеља који иде 1,5 сат пред нама. По веродостојним извештајима непријатељска снага била је јака око 7.000 војника, без коморџија. Тако мислећи да ће на наш логор прво ударити пошаљемо претходницу, која после једног часа утврди, да се непријатељ долином реке Пецке спушта ка ваљевској нахији. Одмах заповедим да сва коњица и остала војска пође преким путем кроз шуму у намери да пресретнемо непријатеља. Тек што смо узјахали, угледамо хитре непријатељске коњанике, како се пењу ка селу Братачићу. Коњица одмах, преким путем, пређе у кас и брзо стигнемо у село Остружањ, где затекнемо непријатељске коњанике где пале село. Одмах их нападнемо, сузбијемо и заузмемо горњи део села. Турци оступше логору кога је почео да прави на брегу више села Братачића. За све ово време наша пешадија са муницијом кретала се лагано ка нама.

Добио сам утисак да се непријатељ спрема за преноћиште, стога наредим да резерва са муницијом похита и дође што ире. Изаберем положај на једном узвишењу усред села Остружња код старе куле. Десно крило наслоним на шуму да ме непријатељ не би обишао, а на лево крило поставим топове тако, да могу тући на све стране. После заласка сунца забележимо утврђење од прошћа и земље, а тако исто и батерију за два топа и један мерзер, које поставимо против непријатеља. У циљу узнемиравања непријатеља наредим да око пола ноћи, неколико изабраних пешака и коњаника изврше изненадни напад на непријатељски логор. Три капетана Гаја Дабић, Јовица Милутиновић и Милован Николић с неколико пешака с једне, а ја са неколико пешака са друге стране, нечујно се приближимо непријатељском логору и из непосредне близине отворимо ватру. Напад је трајао скоро цели час, а они који су били и најближи непријатељском логору видели су изгинуле непријатељске војнике. Тиме разбисмо сан непријатељу а чули смо вику и лупање код грађења шанца.

26. октобра, по изласку сунца, непријатељ је видео како смо према њему улогорени. До 10 часова, овог дана, непријатељ се утврђивао. Око 11 часова непријатељ нас је напао

на целом фронту. На десном крилу непријатељска пешадија са заставама, прикривено је подилазила кроз шуму, а на левом крилу, равницом развила се коњица, носећи пред собом велики број застава и приближавала нам се дижући велику буку и ларму. На средини борбеног поретка, око старешина, ударају небројени таламбаси. Испред турске војске ишла је на четврт часа претходница коњице, и кад су нам се приближили на један пушкомет с великом охолошћу, опалили су на нас један плотун. Кад нам се у таквом поретку цела турска војска приближила на један пушкомет, угледамо у средини и њихове команданте. Тада Турци пешаке са барјацима иједним топом упутише на наше десно крило, а коњица се постави фронтом према нама, изнесе напред све заставе, а бубњеви и таламбаси почеше на све стране ударати. На лево крило поставише један мали мерзер. Одмах затим отворише топовску паљбу на наше утврђење, а њихова пешадија се устреми на нас отварајући непрестано ватру. Ми с наше стране отворимо топовску ватру, а мерзер отпоче громогласно пуцати. Дозволио сам да и регрути из карабина пуцати могу. Са обе стране отвори се страховит ватра, а ми пошто непријатељ заузме поље, затворимо се у утврђење. Кроз пушкарнице осматрамо како непријатељ наступа на целом фронту и како његова пешадија, носећи испред себе прошће и пуцајући наступа корак по корак. Обострано, како топовска тако и пешачка ватра достигла је врхунац. Напослетку отворим врата и извршимо јуриш на непријатељске заставе побијене око логора. Заиста би их и отели да непријатељска коњица не притече хитно у помоћ својој пешадији, те ослободи и њих и заставе. Лично сам посматрао где по три непријатељска војника код једне заставе гину. Како је то огорчена борба била доказ су и наше заставе, које су на многа места избушене и преломљене од непријатељске пешадијске и топовске ватре. Шест сати је трајала битка и наша страна одржи победу. Пред крај битке, на заласку сунца, наша коњица под командом војводе Грбовића и Тадића нападне непријатеља али буде одбијена. Ово охрабри непријатеља, те он заноћи према нама на бојном пољу.

Исте вечери наредим да војводе Грбовић и Тадић оду у помоћ г. Сими Марковићу, који се налазио у долини Јадра на самом друму за Ваљево, те да тамо подигну утврђење. Ове ноћи ми смо наше утврђење и топовску батерију још боље утврдили, а наредио сам да се са Мрчког још један топ доведе. Исте ноћи до неког доба топовском ватром тукли смо непријатељски логор и нанели смо му велику штету12.

Непријатељски губици у бици су били 73 погинула и 224 рањених, а са наше стране, невероватно, само је један погинуо и три су рањена.

27. октобра, пре изласка сунца, из наших топова и мерзера отворимо ватру на непријатељски логор. Жестока ватра трајала је 2,5 часа и гледали смо како наша ђулад ломе и Турке и коље. Одмах затим угледасмо како се непријатељ спушта ка друму за Ваљево. Наредим да се топови изведу из утврђења и с великим успехом тукли смо непријатеља. Потом осмотримо да непријатељ прелази Јадар и успут палећи сена силази на ваљевски друм. Одмах наредим да Петар Николајевић Молер с неколико коњаника хитно пође ка Ваљеву и да тамо стигне ире непријатеља и предузме команду. Он заиста тамо стигне ире заласка сунца, народ охрабри и предузме мере за одбрану.

Ја и г. Јефрем с неколико коњаника, упутисмо се за непријатељем и као претходница наше војске одржавали смо додир са непријатељем и непрекидно га тукли у леђа. Пешадија с муницијом кретала се лагано друмом ка Ваљеву. Да су војводе Сима Марковић и Лука Лазаревић успели да стигну на Јадар око Осечине и како сам наредио

да се утврде, непријатељ не би вероватно, могао продрети ка Ваљеву. Наступајући за непријатељем дођемо до села Стапара и не знајући, да ли су непријатељски предњи делови већ стигли у Ваљево јер сам извесне непријатељске делове осмотрио у селу Буковици, наредим да 10 чета хитно крене ка Ваљеву и ојача тамошњу посаду. Ја и војвода Јеврем останемо да осмотримо шта ће Турци радити и да причекамо осталу снагу и топове. При заходу сунца стигнемо и ми у село Буковицу и сазнамо да су Турци ту заноћили. Одмах за нама у Буковицу стигне наша резерва с топовима, а истовремено стигну с војском војводе Сима Марковић, Лука Лазаревић, Грбовић и Тадић. Наредим да се на уморног непријатеља целу ноћ отвара ватра, а ми се на брду више Буковице улогоримо и утврдимо.

У зору 28. октобра отворимо на непријатељски логор снажну топовску ватру. Непријатељ се узбуни и одмах се поче спремати за борбу. Његова коњица одмах излети, али дочекана нашом топовском и пешадијском ватром буде приморана да се врати натраг. Ватра је трајала 2 часа. Обострани губици су били велики, али двоструко већи на страни непријатеља. Око 10 часова непријатељ је био потучен, приморан да напусти логор и да у нереду оступи ка Соколу. Цео дан смо гонили непријатеља, али велика киша помогла је да не буде уништен.

Недељу дана после боја, наилазили су наши војници на заостале Турке. Тако једног ухвате, у Врагочаници трећи дан четири Турчина нађу у борби тројицу убију док су четвртог заробили. Ту су и два наша погинула и један буде рањен док су ону четворицу терали. Војска је задобила велики плен: шаторе, одеће, сексана и другог.

Овог дана непријатељ је покушао да заноћи код Пуљеза, али буде одбијен нашом топовском ватром са Мрчког и нагнан да оступи даље. Овог дана сам са осталом војском заноћио код села Стапара, три часа удаљеног од Мрчког.

Непријатељски губици на Буковици и гоњењу до Сикирића били су: 37 погинулих, 52 рањених. Рањен је био и соколски диздар и од рана је умро. Ми смо имали само два погинула и неколико рањених, као и више коња који су остали по кршу.

29. октобра непријатељ продужи покрет из логора код Пуљеза. Како сам ја са осталом војском био отпозади, а испред њих се налазио Рожањ са наша два утврђења и посадом, који су затварали пут за Соко, то су Турци били принуђени да окрену лево преко планине и непроходног стења да би се дочепали Прослопа и пута за Љубовију. Нико живи до сада не памти да су туда пролазили људи, а камо ли војска. Непријатељ се преко ових гудура тако поломио и растројио, да су наши војници тим путем за дуго налазили мртве, пушке, одела и другу опрему, као и велики број угинулих коња. Само оваквим оступањем и ии цепу тешких губитака непријатељ се спасао. По извршеном повлачењу непријатељ се улогорио на Дрини, на нашој страни на место звано Сикирић скела и ту се улогори.

Ја са осталом господом војводама и нашом војском и војводама Симом Марковићем и Луком Лазаревићем кренем из логора у селу Стапари ка селу Братачићу. Војводе С. Марковић и Л. Лазаревић по мом наређењу крену долином Јадра с тим да се зауставе ако буде непријатељ напао и саставе са мном ради заједничког дејства.

Ја са војском стигнем овога дана око 16 часова у Мрчко и видећи да непријатељ одступа ка Љубовији и Баурићу, хитно упутим војводу Петра Николајевића Молера са

извесним делом војске на Баурић. Све старешине да буду спремне да се, у случају поновног напада сједине са мном.

30. октобра са општом резервом кренем у соколску нахију, ја с пешадијом ка селу Оровици, а војвода Јеврем са осталим старешинама и коњицом ка селу Торнику са задатком да одбацимо непријатеља са Оровичке и Торничке планине. Из села Оровице ја лично са четири чете одем на Баурић и наредим војводи Петру како да утврди Баурић, а потом са осталом пешадијом кренем у село Торник са намером да се сјединим тамо са нашом коњицом. 1. новембра сјединимо се на Равној Гори више Торника. Овде поставимо логор и наредим да се отпочне са утврђивањем, непрекидно посматрајући кретање непријатеља који је покушао да пљачка села Леовић, Забрђе и Кошље, у чему смо га ми спречили. Нисам био у могућности да сопственим снагама опколим и затворим непријатеља, стога сам известио све околне војводе да се приближе с војском и тако сједињени, да подигнемо утврђења око непријатељског логора код села Сикирића. Тукући га топовском ватром сигурно би успели да уморног непријатеља пребацимо у Босну.

Од 29. октобра до 6. новембра непријатељ се одмарао и снабдевао храном коју је из Босне превозио. Како су његови пешаци, за време оступања, погубили одело и обућу то су се они за време одмора морали одети и обући. У току овога затишја Турци добијају појачање око 5000 војника, те је њихових износила свега 20000. Њихов командант Сулејман-паша донесе одлуку да продре уз Дрину, те да опљачка и попали горњи део соколске нахије, да опљачка Ужице, а потом преко Златибора, све нашим земљиштем, да се прикупе код Пријепоља.

7. новембра, у зору, непријатељ са целокупном снагом крете уз Дрину, а ради боље сигурности, оном страном повезе чамце и скеле. Због густе магле на Дрини наше предстраже нису приметиле непријатељски покрет. Овог дана око 11 часова у мој је логор стигао војвода Милош Обреновић кога сам примио са одговарајућим почастима. У току нашег разговора примио сам извештај од наших претстража, да се непријатељ креће уз Дрину. Хитно кренем целокупну општу резерву са муницијом преко планине, и ломећи се, цео тај дан и целу ноћ, преко непроходних дубодолина, стена и брда, сретно стигнемо у село Овчину и сјединимо се са војском Милоша Обреновића. На овај начин пресечемо пут непријатељу, који је овог дана заноћио код села Бачеваца.

7. новембра на брду више села Овчине, поставимо логор и предузмемо утврђивање. Овога јутра смотримо да непријатељска претходница напада на војводу Кара-Марка, који се налази на Запољу, да је успела да га потисне и заузме положај. Одмах пешадију и коњицу пошаљем на Овчинску планину, са задатком да непријатељу запречи пут ка друму за Рогачицу. Наша пешадија са развијеним заставама је јуначки напала непријатеља и потерала га по Запољу, а потом је јуришала на куће у селу Забрђу у којима су биле затворене жене, деца и тамошњи становници. Посевши поједине стењаке, наша је пешадија мушки одбијала и нагонила у бегство непријатељску коњицу, која је на нас, праћена музиком два пута јуришала. По неуспешно извршеном трећем јуришу непријатељ је био принуђен да окрене леђа и да се да у срамно бегство, гоњен нашом пушчаном ватром. Одмах затим и наша коњица изврши јуриш и гонећи непријатеља допрла је до самог логора код села Сикирића, у који се непријатељ затворио. Борба је трајала до заласка сунца и дан се завршио нашом славном победом над непријатељем. Ову срећу из благодарности према Богу, објавио сам са два пуцња

из наших коњичких топова. Непријатељ је остао притешњен уз саму Дрину. Наши губици овог дана били су 10 погинулих и рањених.

Писано у Мрчком 16. новембра 1811.

После 8. децембра Бошњаци прелазе преко Дрине. Тим чином започео је миран период у соколском крају, који ће трајати целе 1812. године. Ова година била је у знаку мировних преговора Русије и Турске, што је резултирало склапањем Букурешког мира.

Те године у Турској се појавила опасна болест - куга, чума. Карађорђе одмах наређује проти Матеји Ненадовићу да на граници никог не пушта на нашу страну. Страже да постави "чврсте и тврде", тако "да птица не сме проћи", такође ни ствари никакве не примати, а свако ко се ухвати да прелази код Турака "има се у велики апс турити".

На Цвети, у априлу месецу, одржана је свечаност када је рукоположен за епископа шабачког Хаџи-Мелентије. Овој свечаности присуствовао је и Карађорђе а позвао је и представнике ваљевске војске на дужности око Сокола: проту Матеју Ненадовића, Јеврема Ненадовића, Радована Грбовића и Миливоја Тадића са још тројицом кметова13.

Ови соколски команданти присуствовали су заседању Народне скупштине, одржаном у манастиру Враћевшници на Велику Госпојину, 27. августа 1812. године. На Скупштини је говорио и руски представник Марко Константиновић Ивелић, који је уверавао Србе да их Русија није заборавила и да је у Букурешту склопљен мир14. Сутрадан је Скупштина усвојила осми члан Букурешког мира који је остављао Турцима могућност да заведу своју власт у утврђеним градовима Србије. Усвајање мира и осмог члана било је пропраћено пуцњавом топова.

У октобру опет је склопљено примирје између Сокољана и устаника, које су потписали Хаџи-бег сребренички и прота Матеја Ненадовић. Карађорђе је дао сагласност на одредбе овога примирја. Главне тачке примирја биле су:

Хаџи-бег ће лично надокнадити штету ако Сокољани нешто украду; скела на Сикирићу биће у власти Хаџи-бега и да се актери овога примирја састају по потреби на Рожњу.

Мир склопљен у 1812. години протегао се све до лета 1813, захваљујући посредству и јемчевини Хаџи-бега сребреничког и проте Матеје Ненадовића. Било је уобичајено да се о свим насталим проблемима ова двојица пријатеља и кумова договарају. Прота Матеја Ненадовић упутио је 12. марта Хаџи-бегу, писмо у којем предлаже сређивање међусобних потраживања трговаца. Зато предлаже да само браћа Јован и Јефтан Пуноглавчићи имају право трговати у Соколу и ту давати новац и робу. Истовремено тражи да се у Соко пошаље неки човек који би побележио соколске дужнике, да то исто важи и за српске и да се нареде око пребијања тих дугова. Он моли кума да се састану на Рожњу или на скели у Сикирићу. Најпосле, још тражи да се забрани Сокољанима тумарање по околним селима.

Скела у Сикирићу затворена је за трговину и остали промет. Како пише Хаџи-бег проти Матеји: "У Стамболу и другде од куге је умрло 400.000 људи и 40.000 кућа запустило".

У овој години Турци се припремају да коначно униште Србију и да је војнички казне. Карађорђе врши велике промене и реорганизације у војсци и управи. Између осталог, за

команданта дринског фронта, на сектору од Лознице до манастира Раче поставља проту Матеју Ненадовића. Под његовом непосредном влашћу и командом били су: Максим Крстић, војвода рађевски, Марко Костић, Благоје Маринковић, Јеврем Ненадовић, Радован Грбовић, Миливоје Тадић. У том истом акту Карађорђе наређује:

Одмах да обиђете границу и утврдите шанчеве и снабдете их свим потребама. Жене и децу и стоку склонити у дубину. Свима старешинама то обнародовати. Ако неко не слуша одмах га пријавити. Коњанике немојте у шанцу држати него да буду увек у пољу. Шаљите редовно уходе у Турску да би знали њихове намере.

Наређена је општа мобилизација у Србији. Карађорђе наређује проти Матеји: "Да скупи сав народ у кнежини, војводе, свештенике и остале и да прочита приложену "Прокламацију о народној светој војни" и то на Петровску недељу". Ова прокламација читала се истовремено по целој Србији.

У њој, између осталог, стоји да војска себи заире самеље и кошуље спреми, и по једне целе опанке у торби, коморе и топовске волове и све то да је одмах готово. Кад друга заповест дође, да се одмах крене. На скелама нарочито пазити на уходе и таквог одмах обесити,

Велика турска офанзива започела је у лето једновременим прелазима Бошњака преко Дрине на целој њеној дужини - од Раче на утоку Дрине у Саву до манастира Раче. Најбројније снаге Бошњака уперене су на Мачву, док су на осталим секторима упорно одбијане до октобра, кад је у овом крају распуштена устаничка војска.

Крајем јула Бошњаци ударају на Крупањ, о чему извештава рађевски војвода Максим Крстић проту Матеју Ненадовића следећим рапортом:

Данас су (10. августа 1813. г) Турци на Крупањ ударили али није било страшно. Један човек нам је рањен а ми смо их отерали у планину. Турци су били од Зворника, а један део од Сокола, пало је доста мртвих, одсекли смо две главе, више нисмо могли јер одвлаче мртве. Одоше сви у Соко и Сокољани и Зворничани. Јавља ми момак да су једну жену са собом одвели а ја не знам да лије то истина.

Око Сокола, у његовим шанчевима, било је у августу 1.712 војника Ваљевске нахије, распоређених у шест компанија:

Компанија Гаврила (Петровића), капетана - војника ........... 336

Компанија Марка (Радомировића), капетана - војника ......... 223

Компанија Мартина (Н.), капетана - војника ................. 268

Компанија Николе (Кутлаче), капетана - војника .............. 175

Компанија Јовице (Милутновића), капетана - војника .......... 300

Компанија Живка (Саића), капетана - војника ................ 400

Укупно војника: 1.712

Б) Други српски устанак

По паду Србије и овог краја настаје незапамћени терор Бошњака према недужном народу. Народ је робљен данима, колоне стоке и људи, жена и деце, прелазиле су у Босну као ратни плен. Жене и деца су из Босне одвођени у Цариград и продавани по харемима и пијацама робља.

Импресивно је казивање Ибрахима Мензур-ефендије, учесника ових догађаја. По његовим речима, ретко је који Турчин остао без доброг плена, па су чак и они најнезнатнији слали својим кућама читава стада волова и овнова. Просто да човек не поверује колико је крупне стоке и оваца било у Србији.

Бошњаци су дивљали целог октобра 1813. године, онда је заведено нешто блаже стање а затим објављена амнестија, која је била кратког века. Сулејман-паша Скопљак, као врховни заповедник у Србији, имао је за циљ да овом амнестијом поврати народ из збегова. Међутим, почетком 1814. године издао је наредбу о одузимању оружја, које је данима већ било одузимано. Сада настаје најцрњи терор над народом, који опет бежи у шуму и организује хајдучију.

Овакво стање потрајало је све до почетка 1815. године. Наша емиграција у Аустрији редовно је обавештавана о стању у земљи и терору над народом. Тако из писма Симе Марковића, упућеног проти Матеји Ненадовићу у Беч, сазнајемо:

...Ранка бившег магистрађију ваљевског живог у ватру бацили да им покаже оставе Јаковљеве, кнеза Петра ваљевског посекли су.

Прота Матеја Ненадовић опет пише Карађорђу о стању у Србији на основу вести које је он добијао. Тако прота пише, између осталог, и ово:

...Турци су секли, пекли и по 70 људи на колац набили. Напослетку су заискали 3000 најбољих момака да би их погубили. Тако су посекли Раонића капетана а Бирчанин Бранка набили на колац. Секулу, Мијата, у Јабучју, Борку, Паљусима, Вровини, Бајевцу, Пепељевцу по 3 до 4 куће поробили и попалили. У Свилеуви проту Павла убили.

У народу је кључало незадовољство, и на позив народних првака, окупљених око Милоша Обреновића, долази до народног устанка, на Цвети, 23. априла 1815. године у Такову. Поред вођа из претходног устанка који су остали у Србији, долазе из Аустрије избегле војводе и остали устаници. Међу првима дошао је рађевски војвода Максим Крстић.

Устанак је обухватио све нахије Београдског пашалука, сем рађевске и јадранске кнежине и соколског краја. Турци Зворничани, да би предупредили устанак у овим кнежинама, заузимају кључну, средишну тачку ове области, Рађев камен, војском под командом Али-паше Видајића. Паша се са војском улогорио и ископао опкопе. Истовремено са доласком и боравком ове војске, одиграва се бој на Љубићу код Чачка, у којем Срби односе прву победу у Другом устанку.

Непосредно после боја на Љубићу, књаз Милош шаље војводу Симу Ненадовића, Луку Грбовића и Петра Ерића са ваљевском војском да заузму шанац Баурић и да стражаре у овом реону. Војвода Сима Ненадовић овде је био краће време а затим је команду шанца

предао Луки Грбовићу, а он отишао у шанац црниљевски да пази на Турке да не провале из Шабачке нахије или пак, да Сокољани у савезу са Бошњацима не крену према Шапцу.

После Чачка, устаници ударе на Ваљево, запале га а муслимане протерају из града. Бошњаци крену у помоћ протеранима а код Сокола им се придруже Сокољани. Удружени, зауставе се на вису Јелиној брези у селу Врагочаници, на путу од Сокола према Ваљеву. Овде су чули да је Ваљево пало и реше да сачекају избеглице а затим да дочекају Милоша Обреновића са војском. У циљу пружања отпора ту, на Јелиној брези, Бошњаци и Сокољани ископаше два опкопа - шанца, у које се сместише. Ову, удружену војску предводили су капетани: тузлански и Мурат градачки. Кад су избеглице прихваћене у шанчевима, Бошњаци се предомисле и повуку са Јелине брезе. У одступању поделе се у две групе. Једни се повуку ка Соколу и оду даље низ Грачаницу у Босну а други се повуку у заштиту Али-паше Видајића у Рађевом Камену. Ово се дешавало у времену од 8. до 13. јуна 1815. године.

Други, пресудан бој, одиграо се 26. јула 1815. године на Дубљу, у Мачви. У овом боју учествовало је доста устаника из Соколске нахије и Рађевине. После овога боја настају преговори, које воде Милош Обреновић и Марашли-паша, турски сераскер Србије. Преговори су успешно приведени крају у септембру, када је склопљен споразум. По одредбама овога споразума, Срби су добили потпуну унутрашњу самоуправу у дванаест нахија. Рађевина, Јадар и соколски крај остали су под управом зворничких паша.

У јесен 1815. године, у Соколској нахији борави прота Матеја Ненадовић. Он је овлашћен од Турака и кнеза Милоша Обреновића да може нахијама Шабачком, Ваљевском и Соколском пролазити, окупљати људе, кметове, бирати кнезове и друго. Обе власти препоручују народу, свештенству, кметовима и другима да у свему проту слушају, нарочито да пазе да се лопови и убице истребљују.

Напомене:

1. Неправедно је и неправилно називати их Турцима јер су то чисти Срби - Словени који су после доласка Турака у Србију и Босну примили ислам. Процес исламизације започео је у XV а завршио у XVIII веку.

2. Историјски извори из доба устанка употребљавају име Турци, на пример: шабачки Турци, ваљевски Турци, соколски Турци итд. Упоредо са овим називом иде и име Бошњак, употребљен у регионалном смислу, а не као што је случај данас, као етничко име за муслимане. У том смислу и ми употребљавамо појам Бошњак за муслимана исламизираног Србина из Босне. М. Милићевић је забележио и појам "Балија", како су у Подрињу називали потурчене Бошњаке.

3. У том смислу сваки је војник морао испећи погачу и питу за два дана.

4. Други извор говори да је било 6.000 Бошњака и Сокољана. Наводио је у бекству погинуло 2.800 људи, углавном пешака. Кажу да су све са себе бацали и обућу са ногу скидали, али им то није помогло јер су се уморили и подбили. Срби су их кундацима и кољем убијали, тако да су неки од њих викали: "Одступи, побогу, па да је купус, много је".

5. Т. Вукомановић погрешно наводи имена соколских села Лаза и Бучја као "Чуч" и "Лаах", које је притом означио као соколске махале.

6. У овим борбама око Сокола (Socco) пише француски лист Journal de l'Empire од 27. јуна 1807. године. Вест је новинама доставио дописник из Земуна 1. јуна 1807. Даље су ову вест пренели листови: Courrier de l'Europe (28. јуна 1807) и Le Moniteur од 5. јула 1807. године.

7. Борбе су вођене и касније, о чему пишу неке француске новине. Ово се нарочито односи на Соко (Socco, Сокол) и Грачаницу (Gracsaniza). Ове вести достављао је земунски дописник новинама: Journal de Comerce (21. новембар 1907), Courrier de l'Europe (21. и 27. новембар 1907), Journal de l'Empire (20,28. новембар и 4. децембар 1807), Le Moniteur (21. и 27. новембар 1807) и Gazette de France од 27. новембра 1807. године.

8. Одсечене главе ових Срба донете су везиру у Травник, према извештају аустријсог конзула Јозефа Митезера (Славко Гавриловић, Грађа бечких архива о Првом српском устанку, књ. I, 1985. стр.463).

9. Пре тога устаници су ослободили опсаде буљугбашу Кедића и његових 400 бораца, опкољених шест дана у шанцу на Немићу. У овом боју учествовао је Павле Церовац из Криваје. По његовој изјави, Сокољане је прсдводио соколски диздар. У боју је погинуло петнаест до двадесет бошњака а од Срба пет до шест војника.

10. О томе пише француска штампа. Тако је лист Courrier de l'Europe објавио од свог дописника из Пожуна (Братислава) вест да се воде борбе око Сокола и на Дрини. Ову вест је преузео лист Journal de l'Empire од 1. новембра 18010. године.

11. Совјетје 23. јануара 1811. године поставио проту Матеју Ненадовића за војводу тамнавске кнежине.

12. И у овом боју учествовао је Павле Церовац из Криваје. Он каже да је бој био на Дан св. Луке.

13. Устоличењу није присуствовао соколски војвода Петар Николајевић Молер. Њега је на тој дужности заменио 29. јула 1812. године војвода Марко Костић.

14. Пре тога су Карађорђе и Совјет актом од 1. августа 1812. године овластили Павла Поповића, члана Совјета, да у свим пограничним шанчевима обзнани овај мир. Он је добио налог да: "...Свим војводама, капетанима и народу објави овај мир и да се више нико није усудио на Турке нападати и харати их." Павле Поповић крене на пут од Бадовинаца а заврши са читањем наредбе у шанцу у Чачку. Обишаоје шанчеве у Крупњу (командант Максим Крстић), Баурић (командовао војвода Марко Костић) и Рожањ, где је командовао прота Матеја Ненадовић.

7. Шанчеви Сокола и околине У најважније споменике устанка убрајају се остаци шанчева расејаних око Сокола и у његовој околини, на територијама Азбуковице, Рађевине и Подгорине. На жалост, ваља одмах истаћи да многи шанчеви више не постоје јер су преорани и, још чешће, затрпани, тако да нема ни најмањег трага ових драгоцених споменика. У кругу описаном око Сокола, пречника двадесет пет километара, налази се тридесет осам шанчева, што најречитије говори о важности Сокола и ових области и сектору дринског фронта. Кроз ову област водили су путеви турских продора из Сребренице и Зворника ка Соколу и даље ка Ваљеву и Београду. Путеви су углавном водили преко планинског земљишта где су били положаји згодни за одбрану.

По свом карактеру, соколски шанчеви се деле у три групе: опсадне, распоређене око Сокола; запречне, који су затварали правце продора према Соколу и командно-управне, из којих се командовало и администрирало.

Шанчеви су изграђени у време Првог српског устанка, осим два изграђена у аустро-турском рату 1789. године и једног подигнутог у Другом српском устанку.

Шанац је реч немачког порекла и преузета је од устаника који су били у српским фрајкорима у рату Аустрије и Турске, вођеном од 1788. до 1791. године. Иначе, упоредо са речју шанац, били су у употреби и називи шарампов и турски назив метериз.

Соколски шанчеви припадају познатим утврђеним логорима затвореног типа (camps retranchиs), односно редутима (redoutes). Били су најчешће четвртастог а понекад и других облика, што је зависило од конфигурације земљишта.

Сваки шанац имао је ископане ровове са благим, ескапираним странама, гледано од стране нападача и стрмо засеченим, гледајући од стране одбране. Земља ископана из ровова бацана је на грудобран, који је служио за заштиту стрелаца. Иза широког и високог грудобрана у борби је стајало неколико редова стрелаца. После паљбе, стрелце првог реда замењивао је други ред док би ови напунили пушке, и тако наизменично. Трећи ред служио је као резерва и из њега је узимана замена за рањене и погинуле из првог и другог реда.

Стрелце је на грудобрану штитио палисад или дебело коље, са заоштреним врховима, које је побијано у грудобран. Испред шанца су често копане курјачке јаме, на чијем дну је било побијено шиљато коље. Као посебна препрека, на спољни нагиб грудобрана слагано је пруће, испреплетано око забијених кочева (hordes).

У почетку устанка, по грудобранима, уместо палисада, биле су постављене по три траверзе од дрвета, са отворима за стрелце и хоризонталним палисадима управљеним према пољу (fraises).

На шанцу, на страни окренутој непријатељу, биле су постављане топовске табле на којима су били пласирани топови. Испред топова, као заштита оруђа и тобџија, прављени су кошеви оплетени прућем и испуњени земљом. На Баурићу и још неким шанчевима постојале су топракане, код којих су топови укопавани у земљу.

Распоред соколских шанчева

Српска команда и Карађорђе поклањали су нарочиту пажњу изградњи шанчева. У циљу што бољег коришћења пољске фортификације, Карађорђе је замолио руску команду да пошаље стручњаке инжињерце, који би прегледали дотадашње шанчеве и дали потребна упутства за изградњу нових а код старих побољшали борбена својства.

У пролеће 1808. године, у Србију је стигао руски инжињеријски мајор Грамбергер, инструктор за извођење фортификацијских радова. Одмах је предузео инспекцијски пут дуж дринског фронта. Кренуо је од Мачве и стигао до манастира Раче а касније и на друге фронтове. У инспекцији је објашњавао старешинама уочене недостатке, слабости шанчева и начин како да их отклоне. У дневнику инспекцијског путовања уписао је посету "три мања соколска редута".

Грамбергер је ставио следеће замерке српским шанчевима:

- Терени на којима су копани шанчеви нису били добро одабрани јер су често били надвисивани од стране непријатеља.

- Хоризонтално постављене траверзе на грудобрану требало је заменити усправним палисадом - побијеним кољем, Ово учинити због ђулади која су долетала и од траверзи одламала комаде. Ове су цепке долетале у логор и устанике рањавале или убијале.

- Ровове испред шанчева треба продубити јер су често плитки и коришћени од непријатеља као стрељачки заклони.

- Код израде топовских табли, правити боље заклоне за тобџије а топове укопавати, тј. правити топракане.

Важно је напоменути да су све Грамбергерове напомене биле усвојене и да су стари и новоископани шанчеви били прерађени и изграђени на принципима руске и ондашње фортификације.

На сваком шанцу постојала је капија прављена од дрвета, која се могла по потреби отварати и затварати. У средини шанца укопавана је земуница за чување џебане - муниције. Сличне земунице, а понегде и амбари, служиле су за смештај резервне хране. Ова резерва се састојала од сто ока брашна по војнику1. За куповину хране убиран је нахијски десетак. Главни амбар резервне хране ваљевске војске изграђен је 1811. године у шанцу Мрчко.

Сваки шанац имао је резерву воде за пиће и припремање хране. Вода је била потребна и за гашење пожара изазваних артиљеријском ватром. Приликом гашења пожара, ћебад

су квашена водом а затим употребљавана за сузбијање ватре. У појединим шанчевима за гашење пожара скупљана је коњска мокраћа.

Војска је за време хладноћа становала у земуницама а лети под вењацима. Прављене су и фуруне - пећи за печење хлеба војсци.

У опсадним и командно-управним шанчевима посада се смењивала сваких шест недеља. У мањим шанчевима обично је била смештена једна компанија, јачине 250 до 300 бораца, док је у командно-управним посада била јачине четири компаније.

Већина шанчева грађена је у току једне ноћи и то обично уочи боја. Главни пионирски алат био је: ашов, кука, једна врста просека - будака, мотика и секира2. Свака нахијска војска имала је у спреми 150 ашова. Ископане шанчеве устаници су често маскирали. Познат је случај маскирања шанца у Рађевом пољу. Командант војске, прота Матеја Ненадовић, наредио је да се око шанца подигне вештачка шума и на тај начин заварају турске уходе. Српска коњица упућена у помоћ није могла да нађе шанац већ је јахала у круг.

Опсадним и командно-управним шанчевима командовали су капетани, команданти компанија и нахијске војводе. Команду над свим соколским шанчевима имао је у почетку Јаков Ненадовић, кога је затим заменио кнез Сима Марковић и, најпосле, прота Матеја Ненадовић, који је имао команду над војском ваљевске, зворничке и соколске нахије.

Муниција се у шанчеве допремала из главног депоа у Забрежју на Сави или из Кличевца у Ваљеву3. По муницију се ишло товарним коњима. Она је била пакована у дрвене сандуке, пушчани и топовски барут у дрвену бурад.

У свим шанчевима које је посетио, мајор Грамбергер је видео постављене топове, већином јачине три фунте. Од 1809. године уведена је нова калибрација топова и дужина топовских цеви. За дужину цеви узет је четрнаестоструки пречник ђулета. Сви су топови били покретни и оковани на лафетима. Превожени су воловским и коњским запрегама. Тежи топови, звани мерзери, били су ретки, док је највећи број топова био састављен од кубуза и кумбарица.

Топовска гвоздена ђулад била су двојака: пуно ливена и шупља. Постојала су и специјална ђулад за изазивање пожара, тзв. "бранд кугле". Пожар су могле изазвати и ужарене камене кугле. Ђулад од кубуза, мањих димензија, користили су српски устаници и Бошњаци као ручне бомбе, које су бацали из близине.

Шанчеви су често служили устаницима као места за преговоре, за размену робља и покрадене стоке. У шанчевима су понекад истицане одсечене турске главе као опомена Сокољанима да не иду у пљачке и друге штете. У шанчевима су обнародоване разне наредбе Совјета и врховног команданта Карађорђа. У соколским шанчевима је 1812. године прочитана наредба о прекиду ватре и примирју по одредбама Букурешког мира. Последња је читана наредба Совјета и Карађорђа на Петровску недељу, истовремено по целој Србији, а односила се на позив српском народу на тотални рат са Турцима.

Шанчеви нису били међусобно у видном пољу, него су комуницирали и обавештавали једни друге о кретању Турака испаљивањем топова4. Између шанчева на Рожњу

постојале су као веза и заштита карауле, у којима је била даноноћна стража која је обавештавала шанчеве о свакој кретњи и претњи Сокољана.

Коњаници нису никад били ушанчени, него су склањани у непосредној близини шанчева на неком скровитом месту или у шуми. За смештај коња била је потребна већа површина од шанца а морала се строго чувати и коњска резервна храна сено и слама као лако запаљив материјал.

У шанцу на Баурићу било је седиште Соколског магистрата, суда и мензулане - поште. Постојале су и друге зграде и објекти а спомиње се и већа механа на спрат. Постојала је и зграда затвора.

У доба затишја шанчеви су служили као места за егзерцир. У њима се пописивала војска и подносио рапорт о стању јединица, изводила се пешачка и коњичка обука. Артиљеријска и добошарска обука изводила се у Тополи а ређе у шанчевима. Војна обука је нарочито појачана од 1807. године доласком руских инструктора а касније и Козака. Српски устаници усвојили су руски систем обуке. Пешаци и коњаници прву обуку су добијали код кућа, учили су сваки трећи дан. Кад би савладали основну обуку, упућивани су у шанчеве где су добијали завршну обуку. Главни инспектори за вежбање у ваљевској и соколској војсци били су Сима и Јеврем Ненадовић. Њих је егзерциру научио Прока Славонац, егзерцир-мајстор. Обуку тридесет тобџија ваљевске војске вршио је у шанцу на Рожњу Милован тобџија.

Сваки шанац имао је улогу мензулских релеја и био је дужан у свако доба дана и ноћи дати свежег коња и другу помоћ доносиоцу наређења или друге поште.

Преглед шанчева Сокола и околине

I Командно-управни шанчеви

1. Делидржац на Рожњу, највиша тачка 973 м. Подигнут 1807. по наредби Јакова Ненадовића5. У њему је стално обитавала војска ваљевске нахије.

Ф. Каниц је забележио интересантно предање везано за овај шанац. Њега је јуначки бранила једна, непозната, жена.

2. Баурић, шанац на истоименом вису, испод Немић камена, кота 797 м. Шанац је подигао војвода Петар Николајевић Молер 1806. године. Контролисао је дринску и љубовиђанску долину. Овде је било седиште Соколске нахије.

3. Шанац Мрчко, подигнут на истоименом брду, изнад реке Мрчанице, у атару варошице Пецке. На овом брду је у времену од 1719. до 1739. године била аустријска караула са посадом српске хајдучке милиције. Шанац је основао Петар Николајевић Молер 1807. године.

II Опсадни шанчеви

4. Доњи шанац на Рожњу, испод Делидршца, код Мустај-бегове воде (данас народ овај извор зове још Селимов точак). Шанац су подигли Аустријанци приликом опсаде Сокола 1789. године. Обновљен од устаника 1805.

5. Шанац Рожањ III, налазио се у непосредној близини Доњег шанца. Подигли га Аустријанци 1789, а обновили устаници 1805. године. Ова два шанца била су повезана истакнутом караулом. Испред овога шанца била су Језера, граница соколског атара и главне ливаде Сокола.

6. Петков вис, шанац на коти 954 м, изграђен 1807. године. Био је изнад села Лаза.

7. Козле, шанац изнад речице и села Козле. Затварао је пут Соколу узводно речицом Козлом. Подигнут 1807. године.

8. Пећи, шанац изнад села Пећи, на путу Горице-Пећи. Подигнут 1807. године.

9. Мала, шанац изнад ондашњег села, а испод виса Кутња, кота 600 м. У аустријској опсади Сокола 1789. године ту је била аустријска батерија која је бомбардовала Соко. Шанац је обновљен 1807. године.

10. Лазе, шанац у селу, на вису Врањачи. Основао га је Јаков Ненадовић 1805. године. Вероватно је да су ту имали шанац и Аустријанци 1789. године.

III Запречни шанчеви

11. Шарампов Сређица, смештен на вису изнад реке Сређице, на месту њеног утока у Малу Богоштицу. Основан је 1811. године. Затварао је Соколу пут од Крупња, преко Богоштице и Склопова.

12. Шанац у Крупњу. Подигао га је рађевски кнез Крста Игњатовић 1805. године. Данас је потпуно уништен.

13. Ободњик у Селевцу, кота 764 м, код данашње цркве у селу. Основан 1811. године.

14. Шанац на вису Град на планини Јагодњи I, кота 822 м. Основан 1807. године. налазио се у раскршћу путева Мачков камен-Соко и пута Грачаница-Крупањ6. Устаници су овај шанац обложили камењем и зато га народ зове још и Камени шанац.

15. Шанац на вису зв. Шанац, 830 м, на планини Јагодњи II. Контролисао пут Мачков камен-Соко и пут за Крупањ. Подигнут 1807. године6.

16. Шанац на вису Перуници, на планини Јагодњи III, кота 918 м. Основан 1807. године. Био на путу од Дрине до Мачковог камена и даље. Данас је овај шанац потпуно уништен6.

17. Шанац у Кучевцима, код ушћа Грачанице у Дрину. Основан 1807. године.

18. Шарампов у Постењу, Данашњем Доњем Постењу. Основан 1807. године.

19. Шанац у Тепавцу, у селу Узовници, на вису Илино брдо, кота 390 м. Стајао изнад муслиманског села Тепавца. Контролисао је главни дрински пут и пут који се одвајао од њега и ишао уз Узовничку или Вукову реку, ка планини Јагодњи.

20. Шанац у Кашицама, у селу Доњој Буковици. Шанац је основан 1811. године. Налазио се у дринском пољу и штитио пролаз низ Дрину.

21. Шанац Сикирић, налазио се у атару данашњег села Врхпоља, на самој обали Дрине. Основан је 1807. године, са задатком заштите скеле и прелаза. У једном боју у овом шанцу одликовао се неки Бојан, који је ту изгубио леву руку.

22. Шанац на Читлуку у Љубовији. Штитио је дринску и љубовијску долину. Насупрот шанцу била је скела преко Дрине. Основан је 1809. године. На другој обали, у Босни, био је турски шанац Раковац.

23. Шанац у Грчићу. Овај шанац основао је војвода рачански Кара-Марко Васић 1811. године. Следеће, 1812, Кара-Марко је око њега населио своје Осаћане.

24. Шанац на Торнику, на Равној гори. Понекад се у литератури води као Шанац на Озрену. Ситуиран на Малој приседли, на раскршћу путева за Леовић и Дрлаче. Основао га је Јеврем Ненадовић 1811. године.

25. Шанац на Прослопу, на самом превоју. Основан 1805. године.

26. Шарампов у Овчини. Налази се на путу Рогачица-Дебело брдо, кота Шарампов 1038 м. Основао га је прота Матеја Ненадовић 1811. године7.

27. Шанац у Котлини, у селу Својдругу, основан 1811. године.

28. Шанац у Бачевцима, изграђен 1811. године.

29. Шанац у Костајнику, основан 1807. године. Чувао пут Лозница-Крупањ.

30. Шарампов у Церику (Рађево поље) у селу Белој Цркви. Чувао путеве од Сокола, Шапца, Ваљева и Лознице. Основан 1807. године. Борбе око њега водиле су се 1811. и у Другом устанку, 1815. године.

31. Шарампов у Остружњу, на месту Шарамповинама, непосредно у селу. Шанац је основан 1809. године. Већи бој био је 1811.

32. Шарампов у Братачићу, вис Кик, 459 м, испод Кокоровине. Основан 1806. године. Бојева је било још у овом шанцу 1809. и 1811. године.

33. Шарампов у Горњој Буковици (ваљевској), основан 1809. године. Мање борбе око шанца вођене су 1811. године.

34. Шанац на Јелиној брези, у селу Врагочаници. Смештен је на истоименом вису 491 м. Чувао пут Соко-Ваљево. Подигли га Бошњаци 1815. године.

35. Шанац у Царини, на истоименом вису 834 м, изнад засеока Скадра. Није поменут у литератури већ само топографски записан8.

36. Шарамповић у селу Рујевцу, кота 676 м. Налазио се на путу од села Тепавца на Мачков камен. Није познат из литературе8.

37. Шарампов у Грачаници, код некадашњег муслиманског села Алуга. Није познат из литературе8.

38. Шарампов на граници атара села Дворске и Церове. Записан као стари немачки шанац9.

У литератури10 се помињу још и шанчеви у Туђину и Драгијевици. Ова су села суседна и највероватније је да се овде ради о Остружничком шанцу који је, такође, смештен у непосредном суседству.

Напомене:

1. Није познато за које време се скупља ова резервна храна. Извори се не слажу о количини хране коју је сваки војник добијао дневно. Тако, једни тврде да је обавезно било добијање око једне оке хлеба, пола оке меса и за пост пасуљ. Нил Попов пише да је сваки устаник добијао две фунте проје, једну фунту овчетине, прасетине или говедине, литру ракије. Други извор набраја следеће дневно следовање: ока хлеба, 75 драма меса, дрво за огрев и по пет пара на дан, ако је у касарни. Ово све демантује прота Матеја Ненадовић у писму проти Јанићију Ђурићу у Страгаре, од 14. фебруара 1848. године: "Претерују кад кажу да смо сваком војнику по оку леба одмах почели давати, и по оке ракије на дан, а неће незналице да знају да је сваки војник од своје куће комору носио".

2. Интересантна је опаска Грамбергера кад каже да устаници у фортификационим радовима уопште не знају да се служе тестером.

3. У шанцу Мрчко бојеви комплет износио је дванаест фишека а толико је било још у Ваљеву (Кличевац) и Рожњу.

4. Кад су Бошњаци прешли у Подриње у јесен 1811. године, није се знало куда ће ударити. Зато се устаничке вође договоре: ако иду на Мрчко, испалиће се три топа а ако крену на Рађево поље два топа, Кад ови топови опале, сви остали шанчеви су били дужни пренети ову врсту поруке.

5. Младен Ђуричић је записао да испод Делидршца, а од њега тридесет метара, истиче јак извор, који је био покривен јер је давао воду Соколу и био са њим повезан керамичким цевима. Писац се овде домишља шта би било да је Јаков Ненадовић знао за тај извор и како је могао пресећи довод воде Соколу и на тај начин натерати Сокољане да се предају. Међутим, овај извор се пре односи на Мустај-бегову воду, код Доњег шанца. Да је довод воде био пресечен, Соко не би остао без воде јер се водовод напајао и водом са Јерининог извора.

6. Ове шанчеве запосела је рађевска војска под командом војводе Максима Крстића.

7. На карти Миленковића из 1850. године означен је као Молеров шанац.

8. Уцртани на војним топографским картама.

9. Др Даница Милић, Привреда у Рађевини, монографија Рађевине, стр. 273.

10. Љ. Павловић, Подгорина.

8. Соко - Седиште Соколске нахије (Турски део)

Примирјем, а касније и уговором склопљеним између Марашли-паше и кнеза Милоша Обреновића 1815. године, Срби добијају неку врсту полу-аутономије. Срби и Турци, односно муслимани, административно и судски одвојени су једни од других. Ово је било урађено и у Соколској нахији.

Српска Соколска нахија обухватала је кнежине буковачку и рачанску, док је турска Соколска нахија углавном обухватала Соко и муслиманска села буковачке кнежине.

Соко, центар нахије, имао је 1818. године 318 кућа, а две године касније 222 дома, у следећем селима:

Редни број Село Број кућа

Ближа локација села

1

2

3

4

5

6

7

8

9

10

11

12

Дона

Трешњица

Дрлаче

Келићи

Битиновац

Шапари

Амзићи

Лоњин

Алуге

Велеш

Узовница

Тустин

20

10

20

8

4

7

10

20

20

20

8

20

Горња Трешњица

Данашња Горња Трешњица

Данашње Дрлаче

Дрлаче

Дрлаче

Горња Буковица

Доња Буковица

Данашњи Лоњин

Грачаница

Узовница

Данашња Узовница

13

14

15

Крупина

Велика Река

Петрц

25

20

10

Узовница

Црнча

Данашња Велика Река

Шљивова

Свега: 222 куће

Муслиманско становништво Сокола и околних села било је различитог социјалног састава. У Соколу је било занатлија и трговаца, спахија које су убирале дажбине од околних српских села. Било је и читлуксахибија, које су тражиле четвртину од српских намета. Сеоско становништво бавило се обрадом земље и сточарством.

Живот српског становништва био је тежак и изложен суровој експлоатацији. Поред царског харача који су плаћали Срби од седам до осамдесет година старости, плаћао се чибук за сваку овцу, козу или тор. У намете је убрајана и царска главница, коју су плаћали Срби настањени на царској земљи. Посебни су били порези на женидбу, на воденицу, држање свиња, казан код печења ракије, кошнице, жировнину и други.

Народу је тешко падала спахијска главница која се састојала од:

- главнице која је износила два гроша по глави,

- жировнине по две паре од свињчета и

- десетак од жита.

Спахије и читлуксахибије Србије и Сокола тражиле су од Марашли-паше да се не држи споразума склопљеног са Милошем Обреновићем, јер није признавао ову категорију наметника. Соколске спахије су тражиле за своју службу чувања Сокола задржавање својих тимара или поседа. Везир је то одбио и дао им сталну плату - улефу, као накнаду за њихову службу. Ову везирову одлуку потврдила је Порта, која је забранила Турцима да имају своје читлуке у Србији.

У Соколској нахији највећу власт у политичком, административном и војном погледу имао је војвода или муселим, док је судску власт држао кадија. До 1829. године у нахији се налазио судски писар, ћатиб, који је издавао документе на турском језику - таскере и тапије. Власт у селима вршиле су малбаше или кметови.

9. Исељавање муслимана из Соколске нахије (1830-1834. године)

Непосредно по склапању примирја између Марашли-паше и кнеза Милоша Обреновића почињу да се формирају српски органи власти. За целу Србију основана је у Београду

Народна канцеларија, која је заступала интересе српског народа код београдског паше. На Великој народној скупштини, одржаној у Београду крајем 1815. године, у присуству у народу изабраних посланика, изабрани су нахијски и кнежински кнезови. За кнеза Соколске нахије изабран је кнез Никола Новаковић.

Његови задаци били су да чува границу нахије према Босни и да чува мир са соколским муслиманима. Сем тога, прикупљао је порез и друге дажбине, организовао потере за хајдуцима и слично. По смрти кнеза Николе, 1819. године, изабрани су кнезови - рачански Петар Обрадовић и буковички Петар Васић из Буковице.

Нарочиту помоћ у управљању кнежинама давао је прота Матеја Ненадовић, учешћем у свим народним пословима, прикупљању пореза1, хватању хајдука, прикупљању оружја за будућу борбу са Турцима, која је била неминовна. Сукоб с Турцима могао је избити сваког часа, Србија се за њега грозничаво припремала и правила планове за исељавање свих муслимана.

Оружје се прикупљало на све стране, у Аустрији купован барут, који је превожен преко Саве у село Забрежје а одатле је даље превожен и складиштен у цркви села Новака2.

Недостатак артиљерије приморао је кнеза Милоша да нареди проти Матеји Ненадовићу да у Колубари код Палежа (данашњи Обреновац) пронађе српске топове, бачене 1813. године. Прота је по примљеном наређењу наредио да се скрене ток Колубаре, али топови нису нађени3.

Познато је било протино залагање за мирно решење сукоба босанских спахија Али-бега и сребреничког Хаџи-бега, протиног кума. Хаџи-бег је тражио од проте помоћ у људству и наоружању, што је прота одбио, сматрајући то као грубо мешање Србије у унутрашње ствари Турске4.

Све ове припреме Србије за будућу борбу нису остале незапажене Бошњацима, који су стално претили војном интервенцијом. Једна од претњи била је у лето 1828. године, када се на Орловом пољу окупила војска јачине до шест хиљада људи. Кнез Јеврем Обреновић, командант ове области, наређује проти Матеји Ненадовићу да сакупи и припреми буљугбаше и двеста момака и да са њима дође у Варну на договор. Истовремено му налаже да отпреми педесет момака у село Новаке, да причувају барут смештен у цркви. Од прелаза Бошњака није било ништа и српска војска је враћена кућама.

Истовремено са оружаним припремама изводи се и жива дипломатска активност Србије и књаза Милоша око исељавања муслимана из Србије. Српске напоре је поспешила и убрзала руска победа над Турцима 1829. године. По закљученом миру у Једрену 1829. године, Турска се обавезала да ће испунити све обавезе Акерманске конвенције, које се односе на Србију. Једренски уговор на тај начин је постао међународно-правни основ, који ће после годину дана бити полазна тачка у сређивању унутрашње политичке самоуправе и питања турских права у Србији.

Сагласно овим обавезама, турски султан Махмуд II издао је 3. августа 1830. године Хатишериф о унутрашњој политичкој самоуправи у Србији. По одредбама овог Хатишерифа, Србија у односу на Турску постаје вазална држава којом владају кнез и Совјет, а Владу ће у Цариграду представљати акредитовани изасланик. Српски кнез

имао је право уредити војну силу ради одржавања унутрашњег мира, док ће турски гарнизони остати само у тврђавама.

Добијањем унутрашње политичке самоуправе постигнут је циљ српске револуције започете под Карађорђем. Створени су услови да се приђе остваривању ослободилачких тежњи становништва - развоју и организовању државне управе српске државе. У том циљу први задатак је био исељавање муслимана из Србије.

За разграничење и исељавање муслимана, у Србији и Подрињу образована је мешовита руско-српско-турска комисија. Чланови те комисије били су:

Каменски, Есен Коцебу, Лебин-ефендија, Сешалски, а од Срба Василије Поповић, Милета Радојковић и Ж. Миленковић као пратилац руског капетана и топографа Коцебуа. Комисија борави и ради у Соколској нахији и око Сокола у првој половини 1830. године. Један од задатака Комисије био је да изради карту Србије, са уцртаним границама. Карта Србије израђена је у четири примерка и по примерак је дат: српском Правитељству, Порти, Русији и Руском посланству у Београду. Интересантно је да је ову карту, коју је израдио руски топограф Коцебу, његов пратилац Ж. Миленковић украо, кришом је прецртао на стаклу и објавио под својим именом.

Исељавањем Сокољана руководиле су среске старешине Петар Васић и Јован Бобовац, Исељавање је почело у фебруару 1830. године а завршено исте године у априлу. Међутим, показало се да су многи муслимани добили уточиште у тврђави Соколу. У једном извештају кнеза Петра Васића књазу Милошу стоји, између осталог и ово: "Оближња села око Сокола прете. Уговарају и бој да се бију. То чине и Зворничани и заказују по Бајраму, први дан, да на Јадар ударе и попале". Нешто касније, Петар Васић пише књазу Милошу: "Турци стално прете али се селе. Стално траже да се бију и кажу да чекамо само да се смире у Босни па ће онда стално да досађују".

Значајну подршку неисељавању Сокољана дао је средином априла Хусеин-паша из Београда, поручивши Сокољанима да се не селе у Босну. Охрабрени овом подршком, Сокољани одбију даљу сеобу, па се почну враћати и они који су раније отишли. Већ крајем године сви су били враћени у своја села. Српске власти су и даље настојале да муслимане селе у Босну али им то није пошло за руком ни те, нити наредних 1831.5 и 1832. године.

И даље се преговара са муслиманима, о чему пише прота Матеја Ненадовић књазу Милошу:

По Вашем наређењу обавестили смо Турке и протумачили хатишериф, прозивали смо по џематима и они су нам одговарали: да једни хоће ићи, други опет да ће селити у Соко иако тамо немају где у граду седети. Крајња села одговарају зовите нас у Соко и покажите нам тамо те бурунтије, док соколска села одговарају да неће ићи док не буде летина. Истина ми би им могли одговорити да би им била тесна скела, али не смемо без Вашег наређења да се бијемо. Даље кажу како их је лане преварио Бобовац и иселили се а сад да више неће. У тој нади их подржавају Сокољани који су неког послали у Београд да се извиди. Ми смо поручили тројици Сокољана да дођу и рекли им да они свој град чувају и да се окану других послова.

Ни српска ни турска страна није располагала тачним бројем села, кућа и људи које је требало иселити. Турске власти водиле су посебне тефтере о броју села, у којима су нека соколска села проглашавали градским малама Сокола. О томе проблему пише Јеврем Обреновић књазу Милошу овако:

Био сам код везира и он ми је дао тефтер од соколских села у којима живе Турци и он износи 16 села а што смо ми нашли више ту су урачунаше мале тих села. Када дође одговор из Цариграда имаћемо тефтер готов за сва соколска села. Има неколико (5 до 6) сеоцета око Сокола које соколски Турци именују малама соколским и ако 2-3 сата далеко од Сокола. Када сам му то рекао он ми је одговорио да не зна шта ће бити са насељима око градова као Београда, Шапца и Ужица.

Књаз Милош је наредио капетану Петру Васићу да састави тачан списак соколских села, кућа, фамилија и мушких глава муслимана који треба да се селе. У своме рапорту од 14/26. новембра 1832. године, доставља тражени списак са следећим подацима:

Имена села Број турских кућа

Број фамилија

Број мушких глава

1. Лоњин 2. Шапаре6 3. Амзићи7 или Поднемић

4. Бачевци 5. Дона8 6. Трешњица 7. Битиновац9 8. Велика река 9. Врнчић10 10. Крупина11 11. Тепавац12 12. Узовница 13. Велеш 14. Постење 15. Пећи 16. Лазе 17. Кучевци13 18. Алуге 19. Закућани 20. Мала 21. Козле 22. Келићи14 23. Дрлаче 24. Пљесково 25. Бесеровина 26. Перучац 27. Гочиће15

31

11

9

15

22

9

5

21

6

42

6

13

16

50

139

49

35

51

84

49

22

97

21

261

30

71

90

224

56

24

17

27

38

19

8

36

10

114

14

28

41

115

28. Петрц

Свега

13

15

17

23

9

22

4

15

23

57

10

24

12

22

522

79

62

85

110

47

102

21

79

132

300

51

131

52

120

2.594

40

30

49

65

22

45

9

40

65

128

21

73

24

60

1.218

Други султанов хатишериф, из 1833. године, дозвољавао је Србији да коначно утврди своје границе и да исели муслиманско становништво из села. Турске власти су одуговлачиле образовање комисије за исељавање. Књаз Милош прибегава миту и поткупљује Хусеин-пашу у Видину, који одобрава избор комисије: Ћешиф-ефендија, Стојан Симић и Ђорђе Протић. Именована комисија почела је рад на исељењу муслимана 17. децембра 1833. године. Посао је био насилно прекинут нападом Сокољана. Они су царском пуномоћнику, комесару Ћешиф-аги, пркосно поручивали: "Не идите амо, сви ћете изгинути до једнога, овде вам неима пута, ни удута". Приморали су комесара да заобилазним путем и преко врлети тек после седам часова излишног хода дође у Крупањ на конак.

Како је Хатишериф обнародован при крају 1833. године, када је наступила зима, српска власт је изашла у сусрет молбама Сокољана да им дозволи презимљавање и да са сеобом крену у пролеће. По доласку пролећа, Сокољани стану одуговлачити са сеобом, опирући се чак и оружјем. Књаз Милош Обреновић нареди Томи Вучићу Перишићу, попечитељу војно-полицијских дела, и Лазару Тодоровићу, попечитељу правосуђа, да употребе народну војску и на силу иселе подринске муслимане преко Дрине у Босну и да им се одмах исплате њихове непокретности.

Народна војска стигла је из Крагујевца у Азбуковицу, преко Ваљева, у јулу месецу 1834. године. Стационирана је краће време у шанцу Баурићу а затим распоређена на неколико места. Народној војсци садејствовале су локалне снаге, којима су командовале среске старешине. Пре почетка акције, начињен је тактички план и распоред снага. Азбуковачки капетан Петар Васић затворио је пут Сокољанима према Дрини и заузео Грачаницу. Уз Грачаничку и Постењску реку налазиле су се снаге под командом рађевског капетана Теодора Солдатовића и тамнавског капетана Гаје Симеуновића. Команданти акције, Тома Вучић и Лазар Теодоровић, заузели су положаје на Рожњу, да би могли интервенисати у случају напада Сокољана из тврђаве. Капетан Пане Радојевић опкољава муслиманска насеља - Дону, Горњу Трешњицу и Битиновац, док Павле Штула са Ужичанима држи положај на Баурићу и представља неку врсту резерве. Капетан Јован Мићић заузео је положај на потезу од Заовина до Бачеваца и имао је задатак да спречи евентуалну интервенцију ужичких Турака.

Акција је започела нападом Томе Вучића на село Петрц. Становници села су побегли у Крупањ а сутрадан продужили пут за Зворник, спроведени јаком српском стражом. Мушкарци су у току акције углавном бежали у тврђаву Соко, док су жене и децу остављали код кућа. Књаз Милош је наредио да се у таквим случајевима "њиове куће поравне са земљом (не да се запале) а фамилије и стока пребаце у Босну". Сеобу су ометали топови са Сокола, који су бранили приступ околним селима. Међутим, војска је успела да потисне и одбије муслимане од Сокола и да их натера на пут ка Дрини и то оне настањене јужно од Сокола, а оне, настањене северно од Сокола, ка Крупњу и даље, преко Лознице у Босну. Муслимане Зворничане и Сакарце нису овом приликом исељавали због њихове моћне заштите, зворничке тврђаве.

Пресељење и борбе трајали су у Подрињу свега три дана и том приликом није пала ниједна глава. Бошњаци, чувши за принудну сеобу, крену ка Дрини, не би ли некако помогли Сокољанима да се одупру српским властима. Они пређу Дрину и заузму аду Диздаревачу, наспрам ушћа Грачанице у Дрину а одатле крену у Узовницу. На вест да су Бошњаци прешли Дрину, Вучић крене са војском на њих. Бошњаци сачекају у заседи српску претходницу и убију седамнаест војника. Вучић одмах распореди војску и после веће борбе сузбије Бошњаке и претера их преко Дрине.

Овај бој се одиграо у Узовничком пољу, на месту званом Мраморје. На овом месту забележен је један јуначки подвиг. Док је српска војска после боја са Бошњацима логоровала на Мраморју, неки Јеротије Максимовић из Читлука преплива на коњу Дрину и, не обазирући се на плотуне турских пушака из карауле, растера стражаре, запали караулу и врати се натраг као да је био у шетњи.

Исељени муслимани почеше се опет враћати у Подриње следеће, 1835. године. Сада насељавају села која су под непосредном заштитом Сокола и у тим селима ће остати све до коначног исељења 1862. године. Насељена су села:

Алуге, Закућане, Мала, Доње Постење, Лазе и Пећи а нешто касније и Козле, Бучје и Петрц.

После протеривања муслимана приступило се раду на процени и продаји њихових имања. За овај посао изабрана је комисија у саставу: Тома Вучић Перишић, Јоца Марковић, Јоксим Милосављевић са српске стране, а са турске стране Хусеин-паша видински. Комисија је брзо радила а затим позвала исељене Сокољане да пређу преко Дрине и дођу по новац од продатих имања. Међутим, исељени Сокољани бојкотовали су комисију и нису хтели доћи по новац.

Карта села Соколске нахије

Радом комисије није био задовољан ни књаз Милош а то се односило на висину процене имовине. Зато даје налог Илији Поповићу, члану Државног савета, да у сарадњи са среским старешинама процени имовину исељених. Ова комисија завршила је рад у мају 1837. и поднела овакав списак процењених имања исељеника:

По протеривању муслимана из Подриња заоштравају се односи Србије и Турске. То се, пре свега, односи на питања двовласничких имања, пограничних односа, затим питања војног, санитетског и полицијског карактера. Долази до сукоба повратника муслимана и српских досељеника, који силазе са околних брда и насељавају имања исељених муслимана. Тако, почетком 1842. године, новоселци - Петрчани Филип Илић, Недељко Симић, Јован Ђокић и Јован Алимпић тужили су српским властима Салка Заимовића и Асан-бега Заимовића из Сокола за отимачину новца, отете ливаде, убијену козу и друго. Меја Бегановић из Сокола жалио се, опет, на Николу Томића, Јосипа Богдановића, Живка Максимовића и Дамњана Веселиновића из Постења, који његову земљу обрађују "али неће да је откупе, нити пак хоће да уступе како би и другима продати могао". Крајем 1842. године, Ибин-бег Алајбеговић из Сокола жалио се на сељаке из Постења "како му штете чине". Штете су се свакоднавно догађале јер је досељеницима била потребна обрадива земља, а муслимани су је чували.

Границу на Дрини чували су граничари стационирани по караулама. На сектору од Црнче до Љубовије било је шест караула: Црнча, Вољевци, Узовница, Кучевци, Лоњин (Крш) и Љубовија. Прелаз у Босну, преко Дрине, био је код Љубовије. Овде је од 1837. године, на иницијативу Рустем-бега сребреничког, отворен контумац са функцијом царинарнице. Нико није могао прећи у Србију без одобрења власти. Контумац је вршио здравствени надзор и увек располагао вестима о појави епидемичних болести. Ако би се каква епидемија појавила, појачавао би се надзор у контумацу или би се затварао све док болест не би престала. О љубовијском карантину писао је енглески путописац Пејтон, у делу Servia:

Љубовија је карантинска станица на главном путу од Београда до Сарајева. Низ зграда смештаја за путнике, магацини и куће мештана гледали су на реку. Директор је желио да ме задржи на конаку, али капетан у Дрлачама обавештен је о нашем доласку и чека нас тамо, иа смо морали да наставимо пут. Попили смо по шољу кафе и попушили. Директор је био Србин са аустријске стране Дунава и знао је немачки. Рекао ми је да око 3000 људи прође годишње кроз карантин, на путу из Босне за Соко

или Београд, а да су главни увоз: кожа, кестен, челик, прерађевине од гвожђа из Сарајева. На другој страни Дрине налазила се дрвена босанска стражара.

Имовина исељених Сокољана била је процењена на око десет хиљада дуката. Начин купопродаје имања био је компликован. Из куповине су били искључени продавци који нису поседовали тапије на ту земљу. Књаз Милош је на куповину земље и добара исељених муслимана давао сагласност. Српске власти су настојале да се после куповине изврши упис у посед, пренос тапија и овера. Босанске власти су често правиле сметње јер су често одбијале да приме понеке муслиманске фамилије или су уцењивале српску власт да поштује погодбе око процене имања. За боље односе и поштовање имовине исељених Сокољана основана је мешовита турско-српска комисија. Са српске стране у комисији је био члан Совјета Живан Петровић а са турске стране Махмуд-паша.

Новоосновано Министарство финансија Србије добило је задатак да донесе детаљна упутства о откупу земље. Између осталог, упутство је имало овакав став о продаји земље:

1. Да продавац Турчин са својом земљом понуди најпре земљу ономе да купи који исту земљу са дозволом Правитељства зирати и десетак даје.

2. Ако неће тај да купи земљу коју он зирати, да се комшија земљу која се продаје понуди да он купи.

3. Ако ли пак неће ни онај који зирати комшија да купи, онда он Турчин може продати коме хоће.

4. Ако се ни такав купац не нађе онда ће Правитељство купити по премличној цени.

Напомена:

1. Сакупљен новац од порезе књазу Милошу носи Јеврејин Давичо. То је за сада први помен ове чувене Јеврејске породице Србије.

2. Да би сачували тајност о томе зашто је црква затворена, власти су разгласиле по народу како је у цркви, тобоже, "црк'о мачак" и даје потребно дуже време да би се црква очистила и поново посветила.

3. Један од топова је славни мишарски "Шиба" или "Шибоња". Прота је морао да тражи неког момка по Срему, који је, наводно, знао тачно место где су топови бачени.

4. У писму од 15. новембра 1821. године, Хаџи-бег захтева од Проте да пошаље 3000 момака у Доњу Буковицу да би му притекли у помоћ у Босни, преко скеле у Сикирићу. Даље пише да је већ имао четири окршаја са Али-бегом али да је из њих излазио као победник. Прота му одговори да се он не сме мешати у босанске сукобе. Отишао је у Соко и заједно са соколским диздаром и муселимом, написао писмо београдском везиру да се овај заложи код босанског везира за милост Хаџи-бегу. Тражио је и од књаза Милоша да овај упути молбу сличног садржаја београдском везиру. У писму књазу Милошу од 21. новембра 1821. године Прота пише да је поручио Хаџи-бегу да ће га помоћи у бекству на српску страну. У том циљу наредио је скелеџији у Сикирићу да

у сваки сат скела буде слободна. Даље му саопштава да су опет имали сукоб, у којем су два села запаљена и да се Али-бегу предају војници Хаџи-бега. У писму од 26. новембра Прота јавља књазу Милошу да је у среду почео бој код цркве у селу Кравици. У четвртак је Али-бег дотерао топ, пуцао у цркву и истерао присталице Хаџи-бега, који су побегли. Али-бег после тога, у знак одмазде, запали Кравицу и околна села. У петак је Али-бег поделио војску на два дела. Један део војске оде низ Дрину а други преко Дугог поља падне у конаке Хаџи-бега. Цео дан, у петак, ова војска је палила села, било српска, било муслиманска. Хаџи-бег се склонио код Срба у Осат. У следећем писму, од 27. новембра 1821, Прота обавештава Милоша да је синоћ сазнао да је Хаџи-бег ухваћен и да му је глава одсечена. Прота се томе радује јер му је Хаџи-бег, као кум, запалио кућу 1806. године.

5. Почетком јануара 1831. године, Бошњаци се окупљају у Зворнику, са намером да ударе на Јадар и Рађевину. Одмах је позван Прота Матеја да извиди тачност ових навода. Прота одмах позове на рапорт рађевског буљугбашу Илију Чворића и овај му одговори да је неко пронео вест да ће Турци прећи преко Дрине. Илија Чворић одмах постави јаке страже на Борањи а он сам оде у Шабац да о томе обавести кнеза Јеврема Обреновића. Овај му нареди, ако нема неке стварне опасности, да распусти војску кућама. Пошто се осведочио да су вести биле лажне и да не прети никаква опасност из Босне, одмах је распустио војску.

6. Данас заселак села Горње Трешњице.

7. Данас заселак села Доње Буковице.

8. Данас заселак села Горње Трешњице.

9. Данас предео у селу Дрлачама.

10. Заселак села Црнче.

11. Данашњи заселак који припада делимично селима Узовници и Селанцу.

12. Данас заселак села Узовнице.

13. Данас заселак села Узовнице.

14. Село се налазило у атару данашњег села Дрлача.

15. Данас непознато.

16. Заселак села Узовнице.

17. Некадашње старије име села Узовнице.

18. Данас непознато.

10. Дипломатска активност Србије и гарантних сила око исељења Турака из

Србије Доласком књаза Михаила на српски престо (1860-1868), започела је већа активност Србије на унутрашњој и спољној политици. Нарочити допринос томе дала је Преображењска скупштина, одржана у Београду 19. августа 1861. године. Скупштина је положила темеље реформама које су следиле. Донета су четири основна закона: О Народној скупштини, О Државном савету, О порезу и о Народној војсци.

Најважнија одлука Скупштине је она која се односила на установљење Народне војске. Око педесет хиљада народних војника требало је одмах обучавати и вежбати а исти број био је предвиђен за резерву која би се активирала у случају неке опасности.

У спољној политици књаз Михаило је наставио борбу за извршавање одредаба хатишерифа из 1830. и 1833. године и то нарочито за исељење Турака који су живели ван градова у Србији. Ранијег српског посланика у Цариграду, Илију Гарашанина, заменио је Јованом Ристићем, који је стигао на нову дужност 15. новембра 1861. године.

Главни задатак Јована Ристића био је да приволи Порту да пошаље свога комесара који би, заједно са српским комесаром, вршио селидбу Турака. Ни после месец дана Порта није одговорила Ристићу теје овај био принуђен да 16. децембра упути нову ноту. На ову ноту добио је ускоро одговор и то врло повољан - комесар ће ускоро стићи у Србију.

После Преображењске скупштине, Турска је упутила протестну ноту великим силама, у којој се жали и оптужује Србију и књаза за стварање Народне војске, изазивања нереда и сл. Крајем децембра 1861. године, стране силе су доставиле српској влади одговоре на Портину ноту. Аустријска и енглеска влада слажу се са оптужбама Порте да Србија после Преображењске скупштине иде погрешним путем.

Занимљив је став осталих сила према овој ноти Порте. Министар иностраних послова Француске, Тувнел, одговорио је Порти за њу негативно, док је руски министар, кнез Горчаков, сасвим одбацио овај протест. То исто учинила је и пруска влада.

Порта није ни до пролећа отпослала свог комесара у Србију а на накнадно тражење српског посланика одговорила је да је за комесара наименован Али-беј, кога ће ускоро послати у Србију.

У пролеће 1862. године настављен је устанак Срба у Херцеговини. Порта је била убеђена да Србија помаже устанике и зато затвори границе према Србији. За команданта војних операција уперених против Србије одреди Фазли-пашу. По доласку на нову дужност, Фазли-паша подигне кордон око Србије - од ушћа Дрине до Тимока. На појединим тачкама кордона постави јаче војне одреде а дуж границе подигне сигнални систем од окатрањених дирека, који би се запалили у случају ратне опасности.

У фебруару 1862. године, сребренички и зворнички мудири пописивали су стражаре и умножили страже према Дрини и Србији. На више места покрај Дрине припремали су се конаци за смештај неколико хиљада људи. Један од тих логора био је на Орловом пољу, ниже Зворника, а други у Дугом пољу, између Братунца и Зворника.

Изградња караула дуж Дрине настављена је и преко зиме. Нове карауле граде се између старих на растојању међусобне видљивости. Карауле се граде на спрат од "ћириша" - дебелих балвана.

У марту, како извештава дописник "Србобрана":

... Паша обилази и прегледа сва места поред границе према Србији где ће се војска смештати. Спрам сваке српске карауле је вадио неке артије, подуже их разгледао и нешто бележио. Паша је одсео на Орловом пољу и стално је излазио на границу, где је давао упуте јединицама за заузимање што бољег положаја у односу на српску страну. Турци веле да баш хоће да ударе на Србију, док испосте рамазан и док код малог Зворника пропусте преко планина 500 војника у Соко а у ужички крај 2000. Телал у Зворнику позива Турке у свети рат. Турска војска стално пролази са заставама и стално бију бубњеви и таламбаси.

Крајем марта у Зворник стижу Турци Крајишници, које распоређују поред Дрине. Разна узнемиравања дуж границе се настављају. Гранични инцидент се одиграо 7. априла, недалеко од Лознице, када је са пикета из босанске стране један Турчин преко Дрине пуцао на Видана Секулића, сељака из села Ковиљаче. На сву срећу, Видан није задобио никакве ране.

Извештач "Видовдана" од Сокола јавља листу 17. маја 1862. ову вест:

Ми смо у овом крају са свију страна опседнути и узнемирени рђавим комшилуком. С три нам стране излећу у села турски лопови са Сокола и хатара његова, а њих је небројено, чине похаре па и сама убијства; а с четврте стране од Босне грозе нам и сваки дан прете нападом, честим стражама, неким поређаним окатрањеним дирецима, скупљеним на неким местима по планинама а близу Дрине војницима и чиме још не. Ову војску зову Турци "кокошарима". То су име добили што највише између осталих краду кокоши. И та војска чини народу хришћанском у Босни велик зулум, отима, изнуђава, краде и убија.

Србија није седела скрштених руку него се интензивно припремала за одбрану. Свуда широм Србије образује се Народна војска, установљена Преображењском скупштином. 0 стварању војске у нашем крају, читамо у листу "Видовдан" од 10. маја, овај извештај:

... Пописивање народне војске свршено је и у нашем крају, и комисија нам је отпутовала натраг. Попис ове народне војске даде нов живот народу. На позив да се уписује народна војска сваки је с радошћу трчао, и ако би који имао каквог недостатка за службу у војсци показивао би се да је здрав и способан за војску, само да се у ма коју класу прими. Многим је жао што није могао бити уписан: а комисију испратисмо радосну што је могла код нас наћи тако добрих и ваљаних момака. Сутра ће, 11. ов. м. бити прво вежбање, и жељно га очекујемо да се радости нарадујемо. Овде имамо комисији захвално признати ревност, јер није провела више од 2,5 дана а пописала је и уредила четири чете. Ова вредноћа у послу заиста заслужује да се похвали.

Око Сокола започињу и први сукоби Срба и муслимана Сокољана. У својој разузданости Сокољани иступају сваки дан, а нису презали да пуцају чак и у среског старешину у Крупњу. Турска власт није успевала да их смири и обузда.

Србија тражи енергично од Порте да почне са исељавањем 15.000 муслимана, Догађај на Чукур-чесми у Београду убрзао је почетак исељавања. Турски низами су, 15. јуна 1862, убили српског дечака. Српске власти, приликом интервенције, бивају нападнуте и падају прве жртве. По граду се отвори борба, која се водила целе ноћи.

Још у току ноћи, председник српске Владе, Илија Гарашанин, интервенисао је код турског заповедника тврђаве, београдског валије Ашир-паше. Председника Владе у његовој мировној мисији свесрдно су подржали конзули гарантних сила у Београду. После преговора, београдски валија Ашир-паша дао је сагласност и потписао акт о прекиду ватре и наредбу да се Турци повлаче из београдске вароши у тврђаву, што је учињено 16. јуна, на опште задовољство српског становништва.

Овај акт о прекиду ватре и примирју потписали су: са турске стране Ашир-паша, мустафис тврђаве и Етем; са српске стране Илија Гарашанин, председник српске Владе; X. Ј. Лонгворт, енглески генерални конзул; Евг. Тасти, француски генерални конзул; А. Влангали, руски генерални конзул; Мерани1, пруски конзул; Васић, конзул аустријски2 и Сковас, италијански конзул.

Нарочиту активност око склапања примирја и прекида ватре имао је доајен конзула великих сила, енглески конзул Ј. X. Лонгворт. Њему је свесрдно захвалио кнез Михаило, по повратку у Београд.

Насупрот Лонгворту стајао је аустријски конзул Васић, осуђиван од јавности због лицемерног држања. Своје, аустријске држављане, евакуисао је из Београда бродовима у Земун. У Земуну је нашао привремени смештај и заклон и повремено долазио у Београд.

И поред склопљеног примирја, 16. јуна су турске ерлије и даље пуцале из својих кућа, али по подне и та ватра престаде. Примирје је било одржано преко целе ноћи. Сутрадан, 17. јуна, српска власт нареди да се отворе радње и дућани у чаршији и да се сахране мртви. Око девет часова пре подне Турци отворе снажну артиљеријску ватру из београдске тврђаве. Немилосрдно су тукли варош преко пет и по сати. Живот су изгубиле десетине људи а нанете су и велике материјалне штете. У међувремену, у тврђави се нашао аустријски конзул, који је интервенисао код Ашир-паше да обустави паљбу на град, што је овај и учинио и у исто време, по конзулу Васићу позвао је све конзуле на договор.

Конзули одговоре Ашир-паши негативно: "... Да не могу имати сношеније с човеком, који је погазио веру, и који је онако варварски напао на варош, без сваког повода". Конзули одлуче да се лично поставе у међупростор између београдске тврђаве и вароши, да би на тај начин спречили нова бомбардовања и крвопролиће. Енглески и руски конзул разапеше своје шаторе у пољу и пободоше своје заставе а француски конзул оде у тврђаву и на њеном бедему разви свој шатор и заставу. Конзули су ту били више од месец дана, све до почетка преговора страних сила са Портом.

Књаз Михаило није био у Београду за време тих бурних догађаја. У Београд се вратио из Шапца 17. јуна око 22 часа, баш у тренутку поновног, краткотрајног бомбардовања из београдске тврђаве. Одмах по доласку у Београд одржао је краћу конференцију са акредитованим конзулима гарантних сила у Београду3. У јутро, 18. јуна, прими од законодавног тела неограничену власт и прогласи ратно стање у земљи. О томе је издат указ:

Михаил Обреновић по милости божјој и вољи народа кнез српски -Објављујемо свима и свакоме, да нам је Савет актом својим од данашњег пренео и ми смо примили на себе неограничену власт за време, докле буде трајало тешко и опасно стање, које је произведено мучким бомбардирањем вароши Београда. Узевши иа себе сву бригу, да се старамо за мере нужне за одбрану противу нападања града, ми очекујемо с поуздањем од сваког грађанина српског, да примерно одговори својим грађанским дужностима.

Михаило, с. р.

Вест о бомбардовању Београда стигла је у Цариград 17. јуна у вече. Посланик Ристић одмах ступи у контакт са посланицима гарантних сила и преда им протест своје Владе у вези са разарањем београдске вароши. На крају тог кратког саопштења каже се и то да српска влада упозорава гарантне силе на могућност нежељених последица и у вези с тим скида са себе сваку одговорност. Посланик Ристић замолио је посланике да поднесу Порти протест због бомбардовања Београда. Енглески, француски и руски посланик одмах су интервенисали код Порте и она би принуђена да се одмах састане, дубоко у ноћ. На седници су донети ови, најважнији, закључци:

Кнез Михаило Обреновић

1. да се одмах смени мухафис београдске тврђаве Ашир-паша,

2. да се Ахмед Вефик-ефендија постави за изванредног комесара Порте у Србији

3. да у Београд одмах крене и Али-беј и отпочне исељавање Турака из Србије.

Турци припремају напад на Србију. Са свих страна на границе стижу турске јединице. Запажени су покрети трупа од Видина и из Босне, где се само у Бијељини стекло више од пет хиљада башибозука. Дописник "Видовдана" испод Сокола сазнаје и јавља 2. јула ову вест:

Из Босне вам могу јавити да је 20. јуна у пешак по целом сарајевском пашалуку разаслан распис, у којем се казује како је Београд опсађен и налаже да се војска диже на граници у помоћ Београду. И на томе се живо ради. Мудири из власеничког,

рогатичког, зворничког, бељинског и тузланског кадилука већ су Турке од својих кућа кренули, оружје им прегледали, свакој чети поставили старешину и барјактара, па их упутили Дрини и наручили им да се крију да их не би когод спазио од наших. Ноћом сви нагрну као мрав на Дрину и ноћ хода покрај Дрине. А редовни стражари њихови чине онамошњем народу хришћанском велика зла.

У Ужицу су Турци изашли из града, заузели погодне позиције и пресекли пут Бајина Башта-Ужице. На граници се концентришу трупе и исти лист доноси о томе ову вест:

И до сада су се Турци овуда око наше границе доста покретали војском, али од како Београд би мучки бомбардован, то им је кретање нешто врло учестало, и они се с војском својом сасвим прикучују нашој међи, иа местимице и до самог плота. Тако је 2. јула сенички везир с 2200 башибозука дошао у Вишеград, довукавши собом и 2 топа, од којих један вукоше на воловима са седам јармова а други с пет. Сакупљене пак турске војске највише се налазе у Сеници и на Орлову пољу, а по другим местима има је мање, тако н. пр, у Новом Пазару само 1 табор, у Вишеграду 3, и спрам Бајине Баште 1, све самих башибозука.

О башибозуку читамо даље ово:

Људи у тој војсци изгледају да не може јадније бити. На њима су поцепане кошуље, и издрте чакшире, улепљен фес, каук или амедија, кољи су им губави, пушке пола без кремења, место карика концима повезане; храну им даје влада и то само по оку хлеба кукурузна на дан, а по ручку обично им захлада шљиве, јабуке, крушке и друго воће, којега је Бог дао за доста, а они га тако жељно једу као што само гладнице могу. Отуда многе хвата грозница. Народ онамошњи од ових добрих војника колико штете има толико и хасне, јер је сад овамо обична надница аргатима 6-8 гр. чаршијских, а тих војника стотинама данас раде и више не траже од 1 гроша за напојницу.

Посебну опасност чинили су муслимани настањени у Србији. У време бомбардовања Београда било је у Соколу и околним селима настањено 1.600 муслимана, од којих је најмање три стотине носило оружје.

На послетку, у Србију је 24. јуна стигао турски комесар за исељење Турака, Али-беј. Портин комесар Али-беј је одмах по доласку у Београд отпутовао заједно са српским представником, Костом Магазиновићем из Земуна, паробродом за Шабац. Овде су разматрали услове за излазак Турака из Тврђаве. Из Шапца отпутовали су у Соко и даље, у Ужице, где су постигли споразум око исељења.

Посебну узнемиреност код Срба изазвало је грађење велике стражаре -куле лоциране на ушћу Грачанице у Дрину. Стражара је требало да обезбеђује прелаз преко Дрине и чува соколски пут дуж реке Грачанице. Српска Влада уложила је оштар протест турским властима.

Занимљива је процена француског конзула у Београду, Е. Тастија, о броју муслимана у Србији. Он је проценио да у Ужицу има 1.500 до 2.000 пушака, док се у шабачком граду затворило преко 1.100 људи, од којих је две стотине имало оружје. Стотинак кућа у Смедереву било је такође наоружано. Гарнизон у Фетисламу кретао се од сто двадесет до шест стотина низама, са око две стотине ерлија. У Адакалеу било је стационирано преко триста аскера и преко пет стотина других Турака. Проценио је да, са београдским ерлијама и калемегданским гарнизоном, има преко дванаест хиљада Турака, од чега је скоро три хиљаде било војника.

Соко град

Забринута због оваквих демонстрација силе на својим границама и у унутрашњости, Србија упућује Порти ноту 23. јуна 1862. године. У ноти се тражи од Турске да прекине ове активности јер ће, у противном, бити принуђена да предузме одбрану.

Истовремено, Србија је развила живу дипломатску активност код гарантних сила, тражећи заштиту од Турске. Француска влада је иницирала одржавање конференције која би имала за циљ да убудуће спречи нове српско-турске сукобе. Половином јула одржан је састанак гарантних сила и одлучено је да у најкраћем року организује конференција у Цариграду.

Порта је условила одржавање конференције гаранцијом великих сила да јој зајемче status quo у Србији и дају јој одрешене руке у случају да је Србија нападне. Велике силе су овај захтев прихватиле а Порта изјавила да пристаје на сазив конференције, која је почела рад 22, јула 1862, у месту Канлиџи, летњиковцу великог везира Фуад-паше.

Конференција је одржала укупно десет састанака. Са турске стране Конференцији су присустовали велики везир Фуад-паша и министар спољних послова Али-паша. Гарантне силе заступали су редовни посланици акредитовани у Цариграду. Енглеску је заступао сер Хенри А. Булвер, Француску маркиз Де Мутије; Аустрију Де Прокеш Остен; Русију кнез А. Лебанов и Пруску барон Г. Вертерн. На Конференцији је учествовала и Италија, чијем се учешћу Аустрија противила. Међутим, италијански посланик, гроф Грепи, изјави да он заступа Сардинију а не Италију, што је био довољан разлог да Аустрија дозволи учешће Италије у раду Конференције. Српски посланик није учествовао у раду Конференције пошто није био позван.

Пре почетка рада Конференције, српска Влада послала је ноту, у којој моли гарантне силе да изнађу решења, како би се избегли могућни сукоби, ослањајући се при томе на "мудрост и правичност сила".

Већ на првом састанку турски опуномоћеник је напао Србију да је 80.000 људи ставила под оружје и да врши припреме за рат и томе слично. Да би умирили Порту, учесници одлуче да пошаљу ноте кнезу Михаилу, у којима траже од њега изјаву да он и Србија неће учинити никакав акт против права и својине Турског царства.

О исељењу Турака који су живели ван градова у Србији није се уопште расправљало јер је то било већ раније решено. Копља су ломљена око судбине градова. Руски и француски посланици сматрали су да је за Порту боље да напусти градове, док је енглески посланик осуђивао Србе и био против напуштања градова. Код трећег

састанка италијански посланик, гроф Грепи, уступио је место новом посланику, маркизу Бели Карачиоли. Овај је посланик за цело време Конференције био наклоњен стварима Србије. На овом састанку Порта је изрекла шта мисли о раду Конференције. Одлучила је да Србима уступи део вароши београдске где живи турски живаљ и да ће срушити градове Соко и Ужице4. Друге градове на Дунаву и Сави не може уступити јер јој служе за одбрану граница.

У даљем раду Конференције главну реч водио је енглески посланик сер Хенри Булвер. Упорно је тражио да Србија сведе број војника на 12.000 и да градови морају остати у турским рукама; Фетислам као део одбране Видина, Смедерево као војна тачка на Дунаву, Шабац као стратегијско место на Сави а за Ужице и Соко да се образује комисија која би установила степен значаја и потреба за одбрану, па тек онда да се поруше.

Турски представници подржали су Булверове предлоге, додавши још плаћање штете коју су, наводно, Срби причинили Турцима у Београду. Турским захтевима одмах су се придружили аустријски делегати.

Остали делегати били су против енглеско-турског плана. Изјавили су да ова Конференција није сазвана да би се бавила проблемом броја војника Србије. Подржали су став Србије да јој се предају градови јер су "многољудни и најживље вароши српске". У погледу накнаде штете сматрали су да је пљачкање било узајамно и да штету треба да плате подједнако.

Преговори су били дошли у ћорсокак. Француски посланик Мутије поднео је Конференцији представку у којој тражи гаранцију материјалне и моралне природе за безбедност вароши београдске а не само тврђаве. Изнео је и мишљење да је извор сукоба Срба и Турака у двојности власти а не због вере или расе. Булвер је одмах реаговао, сматрајући да Конференција удаљава од основне теме. Аустријски посланик, Прокеш, запретио је напуштањем Конференције ако би се одустало од напуштања градова. Ову изјаву делегати су оценили као чудну кад се зна да су ти градови били подигнути против Аустрије и да Конференција ради за интересе Аустрије. Булвер је чак изјавио "да се не врши посао Турске већ аустријски". Сам Прокеш је овај поступак објашњавао чињеницом "да сваки добитак Срба у Турској разгрева Србе у Аустрији".

После деветог састанка, кад је концепт споразума већ био познат и припремљен за усвајање, српски посланик је дознао да у будућем документу није записан рок исељења Турака из Србије. Далеко им је била важнија одлука о једностраном плаћању штете Турцима. Ристић је одмах интервенисао код француског посланика Мутијеа и замолио га да на следећем састанку унесе у документ термин исељавања и да се заложи да се штета подели, да је сносе обе стране подједнако. Мутије је успео да на последњем, десетом састанку, пред потписивање Канлишког протокола, у овај документ унесе рок од четири месеца за исељење Турака из Србије. На његово залагање, делегати пристану да се штета плаћа подједнако, сем код штете нанете бомбардовањем. Ово се тумачи чињеницом да би Турска тиме признала своју кривицу у бомбардовању београдске вароши.

Канлишки споразум садржи дванаест чланова. Главни садржај тог споразума је: Соко и Ужице се руше а Турци излазе из Србије, изузимајући градове. Протокол је потписан 4. септембра 1862. године.

Закључке Конференције донео је у Београд 13. септембра татарин из Цариграда. Сутрадан је из Београда у Земун отпутовао српски изасланик Таса Белопољац са једним турским официром. Они су из Земуна, преко Срема, отпутовали у Шабац а затим у Соко, где је требало да осујете евентуалне сукобе Сокољана и Срба.

Канлишки споразум, преточен у царски ферман предат је у подне, 24. септембра 1862. године, књазу Михаилу из руку мухафиса београдске тврђаве Рашид-паше. Царски ферман је обнародован сутрадан, 25. септембра, у "Српским новинама" број 112.

О Соколу се говори у члану VI, који гласи:

Бл.(истатељна) Порта желећи држати у кнежевини Србији само неколико укрепљених тачака колико јој се чини вештаствено нужно за безбедност царства отоманског, одала је на позорљив испит овог предмета и налази задовољство, да објави конференцији даје њена намера, порушити још одмах сад међу градовима, који јој принадлеже, Соко и Ужице, који се неће моћи више никада подићи без узајамног сагласија између Бл. Порте и Правитељства српског. Она сматра одржавање градова Фетислама, Шапца и Смедерева као неопходно за општу одбранитељну систему Турске.

Сир Хенри А. Булвер (Енглеска)

Маркиз де Мутије (Француска)

Де Прокеш Остен (Аустрија)

А. Лебанов (Русија)

Г. Вертерн (Пруска)

Бела Корачиоло (Италија)

Ферману је додат текст закључака конференције, са потписима гарантујућих сила.

Књаз Михаило и српска Влада нису били задовољни Канлишким споразумом и Царским ферманом. Књаз је, поводом примања Царског фермана, издао проглас народу, у којем изражава незадовољство и каже, између осталог:

Неосетна беше Велика Порта за жртве српске, које падоше око Сокола и Ужица, за зла која патисте од својим муслиманских суседа под Београдом, Смедеревом, Фетисламом и Шапцем. Патње ваше превршише меру трпљења вашег, на праведан гнев ваш обустављах ја у својим сопственим прсима, јер се још надах на портину правду и очекивах њена одговора.

Одредбе Канлишког споразума Србији нису донеле ништа ново. Требало је да се Турци иселе из Србије по наредби Хатишерифа из 1830. године, који је прописао рок од једне године. Како ова селидба није извршена, други Хатишериф, из 1833, тај рок продужава на пет година, док је Турке у Београду оставио за стално. Останак Турака у Београду доводи се у везу са нагодбом српског Правитељства и руске дипломатије са Портом, да Србија добије у замену три окружија: гургусовачко, сврљишко и алексиначко.

Србске новине са текстом Царског фермана

Од оваквог споразума Србија је имала и друге штете и неповољности. Ово се, пре свега, односи на београдску тврђаву и срушену варош, Поред ове, спаљена је делимично и друга варош - Ужице. Државни дефицит, проузрокован овим штетама, покривен је ванредним прирезом од 400.000 дуката. У градове Фетислам, Београд, Смедерево и Шабац улази редовна турска војска - низами.

Напомене:

1. У листу "Видовдан", од 19. јануара 1863. године, објављена је краћа вест: "... да је пруски кнез овдашњем конзулу витезу Меронији доделио орден Црвеног орла III реда са лентом". Овај орден добио је због ангажовања у смиривању ситуације приликом бомбардовања Београда.

2. Конзул Васић је почетком 1862. отишао на нову дужност конзула - у Мостар. На његово место дошао је генерални конзул из Јаша - Гегл.

3. Ово је сведочио познати путописац, археолог, новинар и илустратор Феликс Каниц (1829-1904), који је, непосредно после бомбардовања Београда, 18. јуна 1862, стигао из Пеште у Земун.

4. Интересантно је било писање "Србског дневника", 6. августа, који је коментарисао ову вест: "... Кажу да је неки дан стигла Турцима у граду бурунтија из Цариграда да престану изазивање, јер сва је прилика, да ће се размирица мирно окончати, да ће Турци остати у Београду, а у награду што Ашир-иаша лубардаше Београд, да ће падишах Србима уступити Сокол и Ужице, те ће тако Срби моћи бити задовољни, а Турци ће од селе пити кахву и пушити тутун у Београду по старом авдесу.

11. Хронологија зулума и насиља Сокољана извршених уочи исељавања

1862. године Врхунац дивљања Сокољана био је у 1862. години. О разним крађама, тучњавама и убиствима читамо из ондашње штампе. На основу тога, написана је ова хронологија насиља Сокољана над околним српским становништвом. Хронологија обухвата догађаје од јануара до септембра 1862.

У јануару, спусте се Сокољани у једно српско село. После пљачке ухвате и поведу једну девојку. На њено запомагање, дотрчи њен момак, који је био добар стрелац. За њега се говорило да његових седам куршума, један за другим, туку у исто место. После пушкарања са разбојницима, успе да поврати девојку а у томе му помогну суседи и отерају Сокољане у сам Соко1.

У ноћи 25/26. фебруара похаран је Недељко Јеринић из Љубовије. Опљачкани су му сир, кајмак, масло, двадесет пет ока суве сланине, десет ока масти, све у вредности од 1865 чаршијских гроша. Идући трагом лопова, среска власт дође до куће Меје Булатовића у селу Мали. Меја се успротивио ислеђивању српске власти и сачекао је соколског заптију, који је дошао нешто касније. Срески капетан је тражио да на увиђај дође лично соколски мудир, који је дошао тек на четврти позив. Увиђају је присуствовао и Мејин укућанин Ибро Мешић, који је пре тога виђен како сакрива неку торбу у шуми. Срески капетан нареди да се изврши претрес шуме и једној пећини нађу гуњ крџалинац раније похараног Петра Тешића из Оровице као и кошуље Недељка Јеринића. На испиту је признао да се код њега налазе и два чабра, сакривена у шупљој букви. Признао је да је са Мејом похарао Недељка и открио још двојицу лопова - Салка Шејића и Аљу Хоџића, док је за јатаке означио Хаџи-Ибрахимовића, кадију, и чланове меџлиса: Хасу Мешанагића, Меју Тањића и Салијагића. На поновном испиту Мејо све порекне, изјавивши да га је на првом испиту натерао да призна кривицу срески капетан, обећавши му награду од двадесет дуката.

Лопове, Салка Шејића и Аљу Хоџића, соколска власт преда паши на осуду. Међутим, они нису признали кривицу и буду ослобођени. Ибро Мешић, признавши кривицу, буде осуђен и упућен у Видин на издржавање робије. Срески капетан сумњао је и даље у лопове Салка Шејића и Аљу Хоџића; оде у Соко и затражи од мудира и меџлиса дозволу да се претресу њихове куће. Ови то одобре и при претресу нађу се украдене ствари и они буду притворени. У међувремену их јатаци ослободе и у зору, 16. априла, пођу из соколског атара, али у планини Јагодњи ударе на неке Србе који су ту вадили олово. На питање Срба шта траже овде, одговоре да траже одбеглог коња а затим их нападну. Ту су убили Арсена Петровића и теже повредили неког Јовичића2, оба из Брштице. За убицама је организована потера, коју су предводила оба среска капетана, рађевски и азбуковачки, у сарадњи са окружним начелником. Потера стигне пред Соко, а пред потеру и власт изађе мудир и чланови меџлиса. Пратила их је гомила од две до три стотине Сокољана. Соколска власт обећа да ће ухватити разбојнике и затражи од српске власти да постави страже око соколског атара, да би била спречена разна тумарања околних сељака3.

Ноћу, 18/19. априла, удари на српску стражу у Велешу Ибро Мехмедовић, са Асаном и Спахом Налагићем. Развила се жива борба али последица није било. Следеће ноћи, удари Мујо Сајовић са још два наоружана разбојника на српску стражу сакривену по стајама у Љубовији. Страже припуцају и убију Муја. Сутрадан, долете Сокољани да се бију са Србима, тражећи убице. Мудир успе да их умири и врати натраг у Соко. На захтев српских власти, паша је послао Али-бега да извиди и пронађе кривце за напад на Љубовију. Али-бег је само протерао неку служинчад ни криву ни дужну, док су прави лопови и убице били заштићени.

Ни у мају Сокољани нису мировали. Већ 4. маја догађа се ново разбојништво. Тада су Хасан Реџић, Мехмед Тичић и Омер Зукановић, са још педесет другова, сви из Постења, ударили на градину Ђоке Полића из Узовнице. Сву градину исеку, па чак

униште и рало. Српска власт због ове штете позове мудира и пашиног изасланика Али Бега али се они нису одазвали.

Занимљива је изјава Али-бега у Пецкој, при повратку из Сокола, после добре части: "Турци око Сокола имају два лопова а Срби више од двеста".

У мају се у хајдуке одметнуо Суљо Мехмедовић, који је сељацима околних села учинио доста штете.

Кад су чули за догађаје у Београду, Сокољани су час изгледали невесели, а час весели, пуцајући по цео дан. Даноноћно су стражарили на граници свога атара, ометајући Србе у пољоприведним радовима.

У Босни је 20. јуна разглашено како је Београд опкољен и наложено је да се војска диже. Неки су Турци одмах дошли на Дрину да праве зулуме хришћанима. Затворили су скелу код Љубовије, тако да је престала свака трговина. Турски ђумруци примали су само дукате и цванцике, и то дукат за шездесет а цванцик за четири и по гроша. Турски новац није приман.

Ноћу 24/25. јуна, из Алуга пођу Алија Омерикић и Осман Алугић, те покраду подрум Мојсила Јовановића из Љубовије. Покрадене су ствари у вредности 906 гроша.

Мехмед Асановић, Ибро Мехмедовић и Осман Мејановић, из Постења, пређу 25. јуна границу соколског атара код Корачице воде Малагића, ту сретну Милана Полића из Узовнице, опале на њега плотун из пушака, али он успе да побегне. Истога дана, ноћу, муслимани Алужани покрадоше од Миле Соврића из Оровице ствари у вредности од 321 гроша.

Због свих ових штета и зулума нанетих Србима, лично је дошао да интервенише окружни начелник из Лознице. Позвао је соколског мудира и предложио му да се нађу у Грачаници и да о свему поразговарају. Музир је позив одбио речима: "Нећу, а начелник, ако има посла са мном, нека дође к мени".

Старе турске навике, затварања стоке у оборе, глобљење народа и штете, никако не престају. Ђорђу Маринковићу из Гуњака затворили коња у подрум и ту је угинуо. Човек је Турцима плаћао и оборију коју су хтели, али узалуд.

У јулу, Петрчани су похарали Ранка Перића из Царине. Однели су ствари у вредности двеста гроша.

Ибрахим Сулијагић из Сокола покосио је 6. августа ливаду Симе Живановића из Постења. Сима га у томе затекне и упита како сме да коси туђу ливаду. Ибрахим се на то наљути и почне псовати власт. Тада наиђе Пуша Миловановић из Постења и опомене Ибрахима, да није лепо што псује власт. Ибрахим се на то наљути и стане Пушу давити. У међувремену, Ибрахимов синовац, Суљага, извуче кубуру, њоме удари Пушу по глави и раскрвави га. Постењски муктар све је ово мирно посматрао смешкајући се. Ни у овом случају соколски мудир није хтео доћи на увиђај.

Крајем јула, заповедник Сокола наредио је Сокољанима да све стрно жито после жетве одмах оврху и у град снесу. Ово је наредио због тога што се бојао српских репресалија.

Почетком августа одметну се у шуму разбојници Салко Шејић и Аља Хоџић, са седморицом другова. Били су наумили да запале неко српско село и за то су вребали неку згодну прилику.

У ноћи 28/29. августа, Алија Грбљановић из Алуга, са још четворицом другова, украде од Јеротија Благојевића из Љубовије три кошнице са пчелама а следеће ноћи од Димитрија Павловића, такође из Љубовије, једну кошницу, овцу и овна. Следеће ноћи, Усо Мехмедовић, Адем Суљић и неки Мејанић, сви из Постења, украду од Ивана Ракића из Грачанице три овце и овна. Две ноћи касније, покушали су да га поново покраду али је препад осујетила српска стража, која их је приметила и припуцала.

Ноћу 5/6. септембра, муслимани Постењци, њих петорица на броју, украду 35 оваца Николе Грбића, а од Николе Дамјановића из Постења једног вола.

Српска стража успела је да од њих отме овце али су вола, уз помоћ соколских стражара, разбојници отерали.

У ноћи, 13. септембра, муслимани Алужани, покрали су Марију, удову Петра Милановића из Љубовије. Од ње су украли девет оваца, од Игњата Митровића три кошнице, шест оваца и једног овна а од Ђурђа Пантића четири овце. Ноћу, 15/16. септембра, муслимани Постењци украли су кобилу Радована Томића из Постења. Радован је кренуо трагом кобиле и нађе је у Соколу. Затражи кобилу натраг; соколски мудир био је рад да је врати али се успротивио Салко Заимовић. Тај Салко је годину дана раније прешао у Босну и тамо негде је био мудир, па се поново вратио и почео красти. Он је био глава свим соколским лупежима. У истој ноћи, Сокољани украдоше Срећку Филиповићу из Гуњака једног овна, којег су одмах одрали. У томе их затекне српска стража и припуца. Одбијени од тора Срећка Филиповића, лопови оду у Царину и нападну на кућу царинског пароха Јакова Поповића. Развије се борба и поп Јаков, са својом чељади, успе да их одбије.

Следеће ноћи Сокољани ухвате у лану овна који је припадао Кузману Матићу. На блејање, дотрчи Кузманова жена и стане да се отима с лоповима око овна. Борбу је чула српска стража и притекла у помоћ, а одбијени Сокољани опет оду у Царину и украду овна од Марка Глигорића.

Црној хроници недела Сокољана треба додати и пушкарања преко Дрине. Тако су 24. септембра из Босне на више места пуцали на Србе али без последица.

Напомене:

1. М. С. Ђуричић каже да је књаз Михаило искористио овај случај да би проблем Сокола изнео пред гарантне силе. Наводно је султан одмах послао у Соко Азис-бега да то све извиди и да буде диздар Сокола.

2. У листу "Србобран" од недеље, 24. априла 1862, каже се да је повређени Србин Марко Манојловић рањен сабљом. После убиства Арсена и рањавања Марка, убице су опљачкале неког Ристу у Лознику (?), Срез азбуковачки и однели му седамдесет три дуката у злату, четрнаест талира, на женским ђерданима педесет осам талира, у једној торби две оке цванцига и рубљи, у женским аљинама 23 дуката. Дочувши да су похару извршили Сокољани, Риста оде у Соко и тамо нађе женске аљине. Причају људи да су

налазили код Турака сланине и ћупове масти и много сувог меса. Многи се Срби жале да не могу свињче око Сокола да подгоје јер Турци све похватају и поједу.

3. Сокољани су, тобоже, организовали потеру и истрагу. М. Милићевић је приликом посете Соколу видео групу Сокољана коњаника, који су наводно тражили Арсеновог убицу.

12. Исељавање Сокољана Царски ферман о исељавању муслимана из градова није одмах извршен. Порта је одуговлачила са слањем упута своме комесару, Али-беју, у Београду. На интервенцију српске Владе, потписан је протокол о раду мешовите српско-турске комисије. Протокол су потписали у Београду: Али-беј, са турске и Илија Гарашанин, министар иностраних послова, са српске стране.

У Протоколу је назначено да се прво исели и поруши град Ужице а потом Соко. Комисија је кренула 24. септембра 1862. године из Београда, са осам кола, а у Ужице стигла сутрадан у 15 часова. У комисији су били: са српске стране, Гаврило Јеремић, члан Државног савета, Алекса Пачић, терџоман у Министарству иностраних послова, потпуковник Жабара, кнежев ађутант и командант вароши, геометар и други, а са турске стране, поред Али-беја, још геометар Неџин-беј и више официра инжињераца.

Муслимани Ужичани сељени су из Ужица, преко Бајине Баште, у Босну. Последњи муслиман пресељен је крајем септембра. Још у току селидбе рушен је турски део вароши.

После завршеног посла у Ужицу, комисија је 3. октобра, преко Ваљева и Крупња, кренула у Соко, где је стигла 5. октобра, радосно дочекана од околног српског становништва.

Још за време боравка комисије у Ужицу, портин комесар Али-беј послао је у Соко двојицу одличника, Ахмед-бега и Абдул-ефендију, да увере Сокољане да им султан жели добро и да их приволи на мирно исељење из Сокола.

О дочеку емисара у Соколу читамо из тадашње штампе:

... Сокољани дочекаше ова два човека скупљени сви у граду. Најпре опалише два топа а после са засуканим рукавима лате се ножева, те се тако одазваше гласницима мира. Ахмет-бег и Абдул-ефендија једва се спасише од раздражених фанатика утекавши мудиру у конак. Али Сокољани појуре за њима, обију врата на меџлису, и тако узму обојицу у своју средину. Дивља руља повлачише сиромаха Ахмет-бега по чаршији па га ругајући му се и злостављајући га питаше је ли Влах или је Турчин. Па кад не поможе сва његова молба и преклињање, онда га ови дивљаци свуку нага, и већ се зачу више гласова иштући смрт његову. Ахмет их замоли да му допусте да бар узме авдес, али му рекоше може и без авдеса умрети. На послетку одвукоше га испребијаног у град и оставише га ту да преноћи. На срећу изађе неким пријатељима за руком те га ту ноћ украдоше заједно са Абдулом те их предадоше српској власти у заштиту.

Али-беј, дознавши за пропалу мисију Ахмед-бега и Абдул-ефендије, посла поново другу делегацију да би убедио Сокољане да напусте Соко. И ова делегација се одмах

врати необављеног посла. Комисију известише: "Да Сокољани неће ни да чују за цара а камоли за неке чиновнике његове. Захтевају да сам султан лично дође у Соко и да им каже пошто их је продао Власима".

Дописник "Видовдана" из Подриња пише 8. октобра да у Соколу постоје две стране у односу на сеобу. Прва хоће да се потчини ономе што је одлучила Конференција и друга, која неће нипошто да напусти Соко. Ова друга страна је преовладала и са исуканим јатаганима сатерала неколицину противника у град. Почеше се спремати за пружање отпора, уздајући се у помоћ Сакара и Зворника, који су били надалеко чувени као гнезда лоповима и разбојницима и са којима је Соко био у свези преко стена по планини Јагодњи.

У међувремену су Сокољани послали трочлану депутацију у Београд, код паше, да им он да одговор да ли да се селе у Босну. Паша им рече да се морају подврћи одлуци Конференције и Царског фермана да се иселе из Србије. Ова делегација вратила се у ноћи 8/9. октобра и известила Сокољане шта им је паша одговорио и да се морају иселити. Ујутро, пусте телала по чаршији да објави да свако понесе цареву пушку, да је преда и да се може одмах селити. Неки од Сокољана пођу да се селе, али их у томе спречи руља на чијем су челу били Суљ-ага, Салко Зајимовић и Мухамед Сулијагић, коловође странке која је била против сеобе. Они, са својим истомишљеницима, исуканим јатаганима сатераше у град оне који се са њима нису слагали и ставише их у град под стражу. У ноћи је из Сокола побегао главни коловођа Салко Зајимовић са породицом.

У међувремену, Сокољанима је стигла, трећа по реду, делегација на челу са Салиман-агом из Сребренице. Успели су да убеде девет фамилија да се тог дана иселе. Делегација је иначе говорила да ће пасти у немилост код цара, који се тако милосрдно и здушно брине о њима. После тога, петнаестак најтврдокорнијих Сокољана побоја се немилости цареве и преко ноћи побеже у Босну. Сутрадан, 12. октобра, опалише два топа1, којима обзнанише свету да су спремни да се иселе. Најзад је кренула сеоба!

О току сеобе нешто више се зна из штампе. Тако, дописник "Видовдана" пише 15. октобра да већ има три дана како се Сокољани селе преко Дрине:

Остало их је још дост, а већина се забавља продајом имања и свога мала. Сокољане исељавају власти уз помоћ народа и неколико стотина коља. Јуче је (14. октобар) испраћен један транспорт од 60 фамилија, већином кадуна а с њима су били и две хоџе познате по својој притворности и лагања у записима које даваше болесницима и тако од њих новац измамише. Ове хоце по имену Мула Мујо и Тепеделин, чим стадоше јеменијом на босанску земљу падоше доле на ћилиме и узеше авдес, иа рекоше:

"Валах и билах, зло је! Кад пусти цар и свих седам краљева да нас Милошевић отера 12 сахати од нашег Сокола, ето га сутра да нас тера 17 конака до у шам ".

У извештају од 20. октобра читамо:

Селење Сокољана иде своме крају. Женскиње и сва чељад пребачена су у Босну. Остало је још неколико фамилија. Турци неће за собом да оставе ни цреп од суда из којег је јео. Хиљаду коња преносе им непрестано ствари, жељно пабирче трулу дрвенарију, дрвене кашике и судове, па шта више ни једну бундеву неће да оставе у њиви. Они мисле да тиме чине пакост а не знају какав трошак чине своме цару. По уредби плаћа се за коњски товар пет гроша, а у товару не сме бити више од 40 ока терета.

Соко: читање царског наређења о напуштању града

После преноса тикава и бундева, почела се преносити храна и џебана. Добављено је шест стотина коња из Округа ужичког и толико из Ваљевског округа. Из Сокола је 21. октобра пренето четири стотине пушака, које су Турци пре ослобођења покупили у народу. Многи од стараца познали су своје оружје, које су плачући изљубили. Забележен је и пренос већег броја пијука којима су Сокољани копали шанчеве око града и у њему.

Сокољани су сељени у Босну. Транспорти су се кретали путем низ реку Грачаницу до њеног ушћа у Дрину а затим су скелом пребацивани у Босну. Сваки транспорт пратио је војни одред, који је био одговоран за сигурност живота и имовине Сокољана.

Упоредо са сеобом Сокољана, селили су се и муслимани из околних села. Почетком новембра исељен је и последњи Сокољанин2.

Драматичан је био долазак у Соко две Енглескиње, мис Ангелине Ирби и мис Георгине Макензи. Он се стигле у Соко 5. октобра 1862. године, баш у време драматичних збивања око сеобе. Неповерљиви према свакоме, па и према овим женама, Сокољани хтедоше да се физички обрачунају са њима. О том догађају читамо у листу "Видовдан", од 11. октобра.

Аделина Паулина Кирби Георгина Мјур Макензи

Још нешто ћу да вам јавим о Сокољанима. 5. ов. м. пропутоваше овуда две госпође енглеске. Оне пођоше да походе и град Соко, али Сокољани на мах истрчаше код топова готови да учине чудан шенлук. Од најмање ствари хајдуци ови зазиру. Једва им доказа мудир ко су и шта су ове госпође, и тако стаде на пут њиховом злом умишљају. Ове су госпође од наше стране примљене са сваким одличјем и спроведене су за даље путовање, које мисле предузевши по Босни.

Европску јавност о овом нечувеном догађају обавестио је лист "Вандерер", од 20. октобра 1862. Ова вест од дописника листа из Београда гласи:

Оне две Енглескиње, које путују сада по Турској хтедоше видети и Сокол, али Турци скочише на градске топове и већ хтедоше дигнути руке до небеса. Једва их мудир одбрани. Срби свуда дочекују обе госпе са највећом готовошћу. Оне ће сада ићи у Босну.

Из Сокола Енглескиње су пребачене у Сребреницу, где су наставиле даље путовање по Босни. Осим Босне, пропутовале су током 1862. и 1863. године, Црну Гору, Космет и Македонију3.

Напомене:

1. Топови са Сокола су касније, 1863. године, одвучени, делом у Јајце а делом у Бијељину, у тек ископане шанчеве.

2. Ф. Каниц упорно ставља 1867. годину као годину коначног исељавања Сокољана из Србије.

3. Србски дневник број 207, од 29. октобра 1863, јавља: Из Београда јављају да се обе оне познате енглеске госпође мис Макензи и мис Ирби тамо баве и да ће. зимовати у престоници српској. Прошле су унакрст сву Србију. Црну Гору. Албанију и један део Бугарске. Оне намеравају да напишу књигу о свему томе.

Соко - поглед на горњи град са западне стране

13. Рушење Сокола Шеста тачка Споразума у Канлиџи одређивала је рушење тврђава Соко и Ужице. Соко је рушен при крају сеобе Сокољана, октобра месеца. Још у току сеобе Сокољана, 19. октобра, стигли су турски инжињерци да минирају утврду. О превозу експлозива и обезбеђењу транспорта бринуо се срески старешина из Крупња, Петар Радојловић. Рушењу су присуствовали: са турске стране пуковник Махмуд Али-бег, комесар Али-беј и више официра, док је гарантне силе представљао енглески мајор Гордон. После два дана рада на бушењу рупа и подметању мина, 21. октобра 1862. године срушена је главна и највиша соколска кула - симбол турске власти у овом крају.

О овом драматичном догађају један очевидац је оставио следећу забелешку:

Кад је почивши г. Радојловић, капетан Рађевине, са царским изаслаником приспео граду Соколу, на вису Рожњу, доминирајућој тачци поменутог града, чекала је капетана сила света. Десетак кметова и преко педесет градских и волујских возова кренуло је одмах према Соколу, а остала светина посматрала је догађај са поменутог места. Док је изасланик читао ферман Турцима, дотле је срески старешина издао усмени налог својим потчињенима, а ови са возарима - кулучарима ставише се на службу Турцима за превоз пртљага и чељади бесплатно до М. Зворника. Само су остала троја товарна кола покривена, са десетак развијених људи, људи средњих година, а одважног лика код капетана, да, на дати миг испуне и остатак његове наредбе!

Након дужег чекања, потоварена кола, сневесељени јашаху Турци на својим коњима и, док се возови лагано пољем кретаху, дотле дођоше кметови и јавише старешинама да је и последњи Турчин из града исељен. Тада су се кренула натоварена троја кола са заоставшом групом под град, сав товар унели с кола, па се ова празна вратила, а људи још подуже застали у унутрашњости градској. Већ Турци беху зашли за "Грачанички теснац" а десеторица се Срба на "Чукар" вис подаљи изнад Сокола склонили а страшан тресак из града проламаше ваздушне стихије по свој градској околини. Сви, и Турци и возари стадоше као скамењени, а царски изасланик, који, са својом оружаном

пратњом беше далеко измакао путем ка Крупњу, веле: у мал ' с коња није пао! На очиглед Турака, лагумирани град је експлодирао и, дотле чврсте градске заштите, створила се је огромна рушевина под гомилом камења. Кад су исељавајући Турци видели пропаст града, уздахнули су, тужно завртели главама и тихо прозборили: "Бива, и да нас падишах врати у Соко, - неимамо се нашта вратити амо".

Рушењу Сокола присуствовао је Стојан Обрадовић, државни чиновник. Све је то одмах описао и одштампао у листу "Световид"'.

У литератури стоји тврдња да је Соко два пута рушен. Милева Алимпић, супруга генерала Ранка Алимпића, пише да је њен муж, уз присуство војних комесара гарантних сила, рушио Соко по други пут почетком 1863. године. Недостају историјски извори који би то потврдили.

Војни комесари гарантних сила образовали су мешовиту војну комисију, сходно одредбама II и V тачке Канлишког споразума. Комисија је имала задатак да разграничи београдску тврђаву од вароши, утврди стање срушених тврђава Сокола и Ужица и регулацију режима реке Дрине. Рок за извођење ових радњи био је четири месеца.

Војну комисију представљали су: испред Порте Ахмет Али-беј; Русије генерал Тедебел, ађутант великог кнеза Николе Николајевића; Италију је заступао инжињеријски капетан кавалер Александар де Шабано; Енглеска је делегирала мајора Гордона; Пруску мајора Струберга; Аустрију је представљао мајор Хофингер а Француску гроф Д'Андел. Србију је заступао пуковник Лешјанин.

Комисија је започела посао 4. фебруара 1863. године седницом, а од 6, фебруара мерењима земљишта на Калемегдану. Седнице су често биле прекидане због разних несугласица међу комесарима. Према писању "Србског дневника" од 5/17. фебруара, италијански комесар признаје немоћ комисије у решењу задатог проблема и предлаже да се београдска тврђава једноставно сруши. Руски комесар подржао је овај предлог а њима су се касније придружили пруски и француски комесари. Против овог мишљења били су аустријски и енглески комесари, који су и иначе били у свему по страни и увек радили против српске ствари.

На крају је превагнуло мишљење да приликом разграничења не треба рушити много кућа. Српски комесар Лишјанин пристао је на ово решење, док је турски комесар Ахмет Али-беј био против.

Посао на раздвајању тврђаве од вароши завршен је крајем априла. О томе извештава "Србски дневник" (13. април 1863):

Војна европска комисија довршила је свој рад. Један примерак завршеног документа са картом биће послат у Цариград, а такође сваки комесар послати свој примерак својој влади.

Из Београда су комесари отпутовали у Мали Зворник, да би преселили заостале Сокољане и Ужичане у Босну. Ови муслимани противили су се исељавању и напуштању Србије. Они су стално крали и чинили зађевице са околним српским становништвом.

Комисија се још бавила мерењима и инспекцијом Дрине. По завршетку посла, урађена је карта реке Дрине, са распоредом караула, пикета, прелаза и скела са српске и турске стране. Војним комесарима придодат је у вршењу инспекције, од стране српске власти, генерал Ранко Алимпић. Осим тога што је био координатор комесарима, имао је и специјалан задатак - да на путу по Србији прати руског комесара, генерала Тедебела. У Подриње су допутовали средином маја 1863. године. Из Шапца су кренули у Лозницу, па затим преко Малог Зворника, Сакара, Црвених стијена стигли до Крупња а затим продужили до Сокола. Њихово путовање добило је драматичан ток, о чему извештава "Србски дневник" 8. јуна 1863:

Неки дан дошао је у Зворник руски ђенерал Тедебел са једним српским чиновником. Он је намеравао да прође кроз Мали Зворник и Сакар до Сокола и Ужица али му Малозворничани не дадоше пролаз хтедоше га убити. Кад за ово сазна зворнички мудир изађе лично у мали Зворник и изађе пред генерала и спровео га лично. Путем су на више места лоповске и мучке чете биле посакриване да их сусретну и побију, само су ради мудира прошли добро.

Крајем маја, војна комисија је предала Порти завршни документ, који је она у потпуности одобрила. Средином јуна, војни комесари, сем руског, напустили су Београд и отпутовали у своје земље.

Осим рушења у тврђави - кула и градских платна - рушене су у вароши јавне зграде, меџлис, конак, хан, џамије и куће грађана. Рушења су била до темеља, грађевински материјал однело је околно, српско становништво.

Напомене:

1. На жалост, није сачуван овај број "Световида" ни у једној установи Београда, Новог Сада и Беча.

14. Соколски атар Некадашња велика турска, Соколска нахија, свела се после 1834. године на уску територију, коју су захватали Соко и његова околна села. Овоме соколском атару одређивале су границе српске власти а, између осталих, и књаз Милош. После протеривања муслимана одлукама хатишерифа из 1830. и 1834. године, многи се од Сокољана врате и склоне под заштиту Сокола. Многим повратницима уступана је земља у соколском атару у замену за другу ван овога атара. Нарочито је био велики притисак муслимана повратника на српску власт, да им дозволи проширење атара на рачун села Грачанице и Постења.

Соколски атар 1862. године чинио је територију величине од четири часа хода унакрст, са овим местима: Соко, град и варош са 130 кућа, Постење 45, Пећ 25, Лазе 24, Козле 10, Горица 9, Алуге 11, Закућани 15, Петрц 15, Мала 18 и Бучје 4 куће. Укупно је било 302 куће са око 4.000 душа. Атар се граничио са неколико српских села: на североистоку са атарима села Царине и Љубовиђе, на истоку селима Гуњацима и Шљивовом, југозападно са Богоштицом и Дробњацима, западно са Рујевцем и Постењем а северно са Читлуком и Грачаницом.

Соко је био седиште управне, судске и војне власти. Цивилну власт у Соколу и његовом атару вршио је мудир!, уз помоћ меџлиса - одбора2. Меџлис је имао своју зграду, у којој се састајао. По селима су били постављени муктари, у својству сеоских кнезова. Свако село имало је још по неколико (обично четири) малбаша или малских кметова, који су били одговорни муктару, мудиру и меџлису. Мудир је водио спорове, извиђаје, сарађивао са српским властима, издавао пасоше и др. У његовој служби, као извршни органи, биле су заптије - нека врста пандура. У соколски атар није се могло ући без пасоша а то је важило и за Сокољане када иду ван свога атара. Судску власт вршио је кадија3. Издржавање казне тамнице није било у Соколу, већ у Босни или Видину.

Тврђавом и одбраном Сокола командовао је диздар тврђаве. Сви одрасли мушкарци чинили су војску и одбрану Сокола. Од цара су добијали оружје, пушку и џебану. Судећи по броју пушака које су пренете у Босну, било је око четири стотине одраслих мушкараца, спремних за одбрану Сокола. Свакодневно, мушкарци су морали стражарити и чувати соколски атар.

Средином атара ишла је главна комуникација Сокола, пут низ реку Грачаницу до њеног ушћа у Дрину и даље, преко Дрине, у Босну. Са Малим Зворником и Сакаром Сокољани су комуницирали преко планине Јагодње и Кошутње стопе.

Становништво се углавном бавило земљорадњом и сточарством а у вароши занатством и трговином. Сокољани су махом живели у највећој беди, више гладни него сити. Чак им је и одећа била исцепана. Од некадашње њихове силе, када су од Срба узимали половину прихода и разне трећине, деветине и десетине намета и другог, сад су од прихода имали по неколико гроша годишње. Зато, да би преживели, латили су се ратарства. Зато није чудно што су стално пљачкали, отимали и чинили зулуме околним српским селима4.

Трговина се у Соколу одвијала на чаршији и пијаци. У пазарне дане у Соко су долазили Срби из околних села. У последњим годинама пред сеобу и рушење, народ се одбио од доласка на базар, делом што су се дешавала неразјашњена убиства, делом због пасоша, криве мере и сл. О стању на соколској пијаци извештава дописник "Видовдана", у броју од 15. маја 1862:

Пијаца је соколска слаба, јер на њој ништа нема да се пазари. Сокољани, који су у извесне пазарне дане узимали по неколико ока хране, у кошевима својим их немају, јако жељно изгледају, кад ће Србин с натовареним коњем доћи, али овога нема. Да су с овим зло урадили сами по себе, они то неће да признају, него то приписују српској власти као да је она забранила људима ићи у Соко, иа веле да ће код својих власти молити да се народу дозволи да долази. Народу није забрањено ићи у Соко, него се сам видећи турске поступке оставио жеље с Турцима имати пазара, јер ако однесе на продају 50 ока жита у Соколу буде 35, а ако у Соколу купи 10 ока соли код куће му нема више од 5-6 ока. По овоме власт српска нема настављења да батину узме иа њом Турцима за љубав да гони свој народ да иде да се даје оштећивати и да главу своју носи у торби.

У свом атару Сокољани нису имали нигде ни плота, ни ограде, ни потеса. Њихове зиратне земље су остављане као и све друге сеоске јалије и утрине, па чим смотре да марвинче Србина уђе у њиву, одмах га хватају и затварају у обор. Газда стоке мора одмах платити потру, па онда оборију, од главе грош за сваки дан.

И данас је у народу жива прича како су Сокољани затварали стоку сељацима Богоштице. Иван Милићевић је причао потомцима ову причу:

Турци су чинили зла околним хришћанским селима. Њихово је било Подгорје. Дође њихов добошар, лупа и објави Србима да се нико шалом није шалио да пусти стоку у њихов атар. Једног дана била је велика магла. Срби помисле да Турци тога дана неће излазити тако далеко од Сокола. те пусте говеда у Подгорје. Турци изненада бану наоружани и зајме сву стоку у Соко, где су је држали неколико дана, док није скупљена и плаћена велика глоба. За то време жене су ишле чак у Соко да помузу краве.

Атар села Петрца обухватао је велики простор јер се протезао на целу источну половину Соколских планина. Пружао се од Баставског кика до Рајичевца, па преко Петрине стене5 надилазио село Царину и Соко. Само турско село било је лоцирано са десне стране извора Рајичевца. После исељења муслимана 1862. године држава је продала имања овог села селима Шљивови и Гуњацима. Шљивова је купила леву страну Рајичевца а на западу граница је ишла низ Криву реку. Гуњаци су купили десну страну Рајичевца и закосе по Петриној стени и при изворишту Криве реке.

Село Козли било је лоцирано на изворишту реке Козлице и спуштало се преко Калкана до под сам Соко. Село су купили мештани села Горње Љубовиђе.

Село Бучје било је смештено на западу од Сокола, у подножју Соколске планине. Његов атар продала је држава, по праву прече куповине, селу Врбићу. Бучје је настало после 1834. године.

Село Алуге било је на данашњем месту, под Момићем, на путу за Доњу Љубовиђу. Имовина овога села продата је житељима села Доње Љубовиђе и Грачанице.

Село Закућани било је распоређено под Крстом, јужно од цркве у селу Доњој Љубовиђи. Овом селу припала је имовина Закућана.

Лазе6 су биле испод Сокола и на данашњем месту. Имовина села продата је селу Шљивови, чији су заселак до скора биле.

Село Мала било је између Закућана и Алуга, непосредно испод Осоја. Имовина овог села продата је Доњој Љубовиђи а један мањи део Грачаници.

Постење је било у атару данашњег Доњег Постења, док је преко Руднице било село Пећи. На Рудници, на излазу из Склопова, биле су три муслиманске мале: Муктијићи, Ибрићи и Рамићи. Ова села откупили су сељаци из Постења.

Осим атара Мале, сељаци Грачанице откупили су и имања Алуга и Закућана.

Напомене:

1, Године 1862. у Соколу је био мудир Азис-бег, Стамболија, који није знао ни речи српски и коме су се ругали сами Сокољани као "Туркешањи". Пре њега, мудир је био Сулејман-ефендија.

2. Чланови меџлиса били су 1862. године, поред мудира и кадије, још неки Тањић, Хаџи-Алија и Хаса Мешанагић.

3. Кадија је 1862. био Ибрахим X. Ибрахимовић, рођени Сокољанин; завршио школе у Истанбулу. Он је, једини од Сокољана, знао турски и био преводилац мудиру Азис-бегу.

4. За Сокољане је најбољу карактеристику дао М. Милићевић: ...Одсечени од осталог Турства, опкољени елементом од кога никаквог добра као од "Влаха" неће да примају. Они се рађају, живе и умиру у савршеној самовољи и заустављају се само овде, где претпостављају да ће на физички отпор наићи.

5. Ф. Каниц каже даје наједном вису стара тврђава Петрач, звана Петрина стена, одакле су Срби гађали Соко. Ово је нетачно јер је утврђење Петрина стена знатно старије од доба устанка. Растојање и висинска разлика нису дозвољавали ондашњој артиљерији домет и бомбардовање.

6. Лазе су места забележена још у Лесковицама, Вујиновачи и Брезовици у Подгорини и значи - истребљене, окрчене њиве. Одговарајући називи су још крчевине и требежи. Занимљиво је да и у пољском језику реч lazy, lazovy, даје слично значење: ораница добијена паљењем жбуња, шибља. Karl Biscoff, Sprache und Geshichte an der Mittleren Alpe und der unteren Saale, Kцln-Graz, 1967.

Једна од тапија

15. Соколски мухаџири у Босни По преласку у Босну, соколски мухаџири насељавају се у неколико места Зворничког санџака а мањи део у малом Зворнику. Мухаџири су били смештени под шаторе, где су чак провели и зиму, на сви срећу благу. Поред проблема са смештајем, турске власти су још кубуриле са исхраном досељеника, а нарочито са доделом земље. Висока порта је интервенисала код босанског валије, са наредбом да уложи све снаге и напор за што бољи смештај мухаџира и да при томе не смеју да се осете пониженим и увређеним.

Досељеницима је нарочито тешко падало плаћање пореза и других намета, којих нису били ослобођени. Пре сеобе обећавана им је новчана накнада од два гроша по глави, дневно, на име издржавања, што нису никад остварили. Дописник "Србског дневника", 28. априла 1863, јавља из Босне:

... Турци Сокољани и Ужичани ожалошћени су и уздишу за својим завичајем, а особито им је мука плаћати данак на који се нису навикли. Неки Адем Сортић пре неколико дана, обуче се лепо и дође на Дрину скочи у њу и удави се. Његов брат Ибро изјави да ће доста таквих бити јер Турци босански и власт турска изгоне им душу на нос. Неки Усо Поњавић из Сокола, отиде свом мудиру у Јању, заиште мало од оних новаца што су им обећали кад су се селили и то на грло по 2 гроша дневно у име издржавања; па кад му овај рече, да се у то не узда, јер оно што је власт обрекла, да је већ и одрекла, узме пушку и сам себе убије.

У наставку дописа јавља:

... Очекују да ће у који дан доћи у Зворник сарајевски везир, да ће он одредити место, где ће се населити Турци Ужички и Соколски. Ови су Турци сазнали да их влада оће населити у Лијевно и по неким местима близу црногорске границе. Они изјављују да ће ире са женама и децом поскакати у Дрину, него ићи тамо, али би најрађе ако их Срби приме да се опет поврате у Соко и Ужице, да не трпе зулум Турака и Бошњака.

Почетком јуна 1863, босански везир Осман Шериф-паша одредио је за исељенике места где ће се населити: у Бијељинској нахији - Брезово Поље (наспрам Рачиноваца у Аустрији, тј. Славонији), Орашје или Доња Азизија у Градачкој нахији, Горња Азизија или Босански Шамац и Козлук у Зворничкој нахији.

Паша је наредио хришћанском становништву, Србима и Хрватима, да се морају иселити из својих кућа и имања, све под паролом: "Кад ви отерасте мухамеданце, ми ћемо вас, хришћане". Турским властима једино су се одупрли Орашјани који су раније уз свога проту, 1858. године, дигли оружје да бране своја огњишта. Турска влада послала је на њих пет стотина низама, погазила жита и срушила куће.

Хришћанска раја морала је ићи у кулук, сећи дрва за печење цигле, сећи кровну грађу, подсеке и венчанице. Морали су правити и на сунцу сушити ћерпич. Радове на изградњи кућа, улица и сл. надгледали су геометри. Осим кућа, подизали су и чардаке дуж граница на Сави и Дрини. Турска власт је сваком посленику прописала новчану накнаду од два гроша дневно, али се она никад није исплаћивала. Стамбени објекти завршени су почетком лета и додељени мухаџирима.

Највише соколских мухаџира било је насељено у касаби Козлук. Према једном списку, овде је био досељено 141 домаћинство, са 373 мушка члана, од којих је било шеснаест циганских домаћинстава са тринаест мушких чланова.

Сокољани су у Козлуку затекли џамију, кулу и стамбене објекте зарасле у коров. Земљиште за обраду и подизање кућа власт је откупила од зворничког бега Фидахића. Власт је кулуком терала Србе да граде куће соколским мухаџирима. Куће су биле истоветне и називали су их "царске куће". Биле су скромних димензија и израде, од чврстог грађевинског материјала. Досељеници нису тражили боље куће и смештај јер су веровали да ће у Козлуку привремено боравити и да ће се скоро вратити у Соко.

Сокољани, сада Козлучани, тешко су се привикавали на живот у новој средини. О томе сведочи и дописник листа "Световид" када интервјуише Ибраила Хаџи-Алила, бившег соколског првака а сада турског опуномоћеника за продају турских имања Сокола и околних села. На питање дописника - како им је у Босни, добио је одговор: "Да за њих (Сокољане) није добро никако, и да они док су живи никад Србију заборавит не могу, од све жеље изађемо више оног проклетог Козлука, па само на ону страну куда је наш бивши Соко остао погледамо и сити се исплачемо".

По попису из 1991. године, у Козлуку су се налазиле следеће фамилије соколских мухаџира: Алиспахићи, Алајбеговићи, Араповићи, Бењановићи (Бењани), Башићи, Чатићи, Чајкићи, Дубочани, Дураковићи, Делићи, Фејзићи, Грабовци, Хергићи, Хаџиалићи (Топчагићи), Халуге, Харамбашићи, Ибричевићи, Исићи, Јакубовићи, Кубалићи, Мутишагићи, Мулалићи, Мулаибишевићи, Маркошевићи, Мекићи, Мешанагићи, Пекмезовићи, Паламаревићи, Пушкаревићи, Суљагићи (Салихагићи), Шабићи, Спасићи, Терзићи, Узуновићи, Хисићи, Ишимовићи, Таловалићи, Дудаковићи и Хаџимуратовићи.

Више се не налазе у Козлуку ове породице Сокољана: Бојанићи, Барњаци, Бехлули, Бураковићи, Братановићи, Бакашевићи, Бригићи, Диздари, Гурабићи, Грачевићи, Ганемовићи, Хузбашићи, Хасићи, Хуремовићи, Ибрахимспахићи, Јасенице, Кадићи, Мустафићи, Неџатовићи, Нукићи, Омерашевићи, Пашићи, Паловићи, Рамићи, Риџаловићи, Сакићи, Саримехмедовићи, Смајловићи, Шехићи, Шамиџићи, Табаковићи, Тркићи, Тепеделени, Уфакчићи, а од Цигана - Бурићи, Табановићи и Трбићи.

Касније су у Козлук дошле из других градова ове соколске породице: Бркићи, Екмечићи, Халилагићи, Јахићи, Мулаосмановићи, Муратовићи, Мемишевићи, Омерхоџићи, Омеровићи и Суљагићи.

У Бијељини су насељене ове породице: Ибришимовићи, Салихагићи, Шабићи и Табаковићи.

Из Козлука су у Јањи касније насељене ове породице: Делићи, Јасенице, Шехкићи, Шехићи и Терзићи, а од Цигана Бурићи.

У Брезово Поље насељен је тридесет један дом са седамдесет шест мушких мухаџира. Од тих досељених породица данас се налазе ове: Ахметовићи, Дервишевићи, Дураковићи, Фазлићи, Хусићи, Хуремовићи, Хоџићи, Хаџиибрахимовићи, Ибишбеговићи, Мешановићи и Сакићи.

Више се не налазе у Брезовом пољу ове фамилије: Алићи, Алемдаровићи, Бахићи, Башићи, Диздаревићи, Хусејновићи, Исићи, Кретовићи, Мулаџадбеговићи, Османовићи, Омеровићи, Одабашићи, Салиховићи, Селимовићи, Спахићи и Шкоље.

У Горњу Азизију (Босански Шамац) било је досељено тридесет два дома са шездесет девет мушких чланова. Насељене су биле ове фамилије: Бегићи, Ибрахимовићи, Сулејмановићи и Табаковићи.

У Доњу Азизију (Орашје) досељена је само једна кућа, Ишића, са четири мушка члана.

Постоји неколико пописа Сокољана исељених у Босну, који се у броју исељених и броју кућа између себе не слажу, због тога што се у појединим списковима воде само чисти Сокољани (грађани) а у другим су уписани и сељаци из околних села, који су се склонили у Соко и са градским становништвом исељени у Босну.

Списак исељених Сокољана по кадилуцима је следећи:

Назив кадилука Број кућа Број одраслих Број деце

Кадилук Доња Тузла

Кадилук Горња Тузла

Кадилук Зворнички

Кадилук Градачки

Кадилук Грачанички

8

1

39

27

1

199

2

277

38

3

161

130

3

711

9

1055

19

2

63

27

3

508

6

1627

Кадилук Сребренички

Кадилук Бирчански

Укупно:

По другом списку била је исељена 351 кућа, са 1357 одраслих и 266 деце. У трећем списку број исељених кућа износи четири стотине.

Одредбе Канлишког споразума о својству мухаџира нису обухватале Цигане муслимане и зато је већина њих као и мањи део муслиманске сиротиње, остао у Соколу, а такав је случај био и у другим градовима Србије, Шапцу, Београду и другде. Среске власти су морале решавати питање насељавања 154 циганске породице. Неке од њих одселе се у Крупањ, друге у Лозницу и Ужице а земљораднике су настанили на Плужевинама, у Доњој Љубовиђи и Станиној Реци. По Плужевинама, у атару Доње Љубовиђе били су настањени Бебићи, који су после 1890. године покрштени. Они су раније радили земљу богатијим сељацима, беговима и агама у Соколу а касније су били свирачи, ковачи, поткивачи, плетари и земљорадници. Биберовићи су били насељени по брду Јаловику у Мрчком. Земљу им је уступила царинска општина. Копиловићи се, опет, населе на брду Иви у Станиној Реци. Ахметовићи - Грачани населе се прво ма Марковцу, у селу Лелићима, после на Бобији у селу Попарама, у атару града Ваљева. Прешли су у православну веру и постали свирачи, занатлије и земљорадници. Копиловићи и Биберовићи живели су од џамбаслука, ковачког, поткивачког и плетарског заната, а ишли су и у прошњу. Раније нису били црне пути али су касније женидбама са правим Циганкама ушли у њихов ред. Сви су говорили западним дијалектом, као што се говорило у Соколу. Ашимовићи, цигани-поткивачи, населили су се испод Суднице у Пецкој, одмах по расељавању Сокола. Наводно, дошли су по жељи оснивача Пецке, Величка Илића.

Исељавањем Сокољана остало је нерешено питање продаје њихове имовине и земље. Неки историчари тврде да је сеоба 1862. године, тобоже, била нагло изведена и да зато продаја ових имања није извршена у потпуности и на време. Овој констатацији треба додати даје питање сеобе муслимана Подриња третирано одлукама I и II турског хатишерифа и да су тада били делимично исељавани. Међутим, њихова тврдоглавост и вера да ће се једног дана вратити натраг у Србију и Соко, одуговлачили су продају њихових имања1. Продаја "ничије туђе земље", како је у званичним српским документима називана муслиманска имовина, одвијала се још неколико деценија после сеобе.

Ради ефикасније продаје земље босанских валија, тузлански паша и кадија-већил, овластили су четворицу бивших Сокољана да могу продавати и примати новац за муслиманску имовину у Подрињу. Српска држава је у том циљу овластила среске власти у Крупњу и Љубовији, као и окружну власт у Лозници, да могу оверавати и надзирати купопродајне уговоре.

Главни документ продаје била је тапија, писана на српском и турском језику. Тапија је била пуноважна потписом одговарајуће српске администрације - примиритељног суда

општине којој земља припада, затим овером среског и окружног суда. Са турске стране сваку тапију потписивао је тузлански кадија већил.

У тапијама су била тачно наведена имена продавца и купца, затим граничара - оних који су се граничили са продатим имањем. Сви ови актери морали су својим потписом да потврде да је дотично имање слободно и да не полажу никакво право на њега. Опис имања садржавао је топографске репере, са месним називима и географским странама света.

Занимљива је тапија сачувана у фамилији Максимовића, из 1872/73. године, а односи се на куповину земље зване Горица, коју је купио Стеван Максимовић из села Бањевца за 262 цесарска дуката, Земљу су Стевану продали турски опуномоћеници: Омер Софтић, Салих Пурковић, Омер Зукиновић и Ибрахим Пурковић.

Земља Горица простирала се до Лазањске реке, у дужини од 445 хвати, са зачеља до пашњака и градине општинске 700 хвати, са десне стране поред Пећанске стене 390 хвати и од леве стране од бране воденичне, испод шуме путем 710 хвати.

Ранији власници земље Горице били су: Суља Исић, Муја и Алил Барјактаревић, Меја и Муја Исић, Рама Османовић, Јусуф са Лаза, Усо Ибишевић, такође из Лаза, Дергић и други. Граничари земље, зв. Горица били су: Марјан Дивљаковић, Станко Николић, Никола Панић, Димитрије Степановић, Симо Ивановић, Бранковић, Марко Манојловић, Маринко Јаковљевић, Милисав Марковић, Ранко Ненадовић, Миле Ненадовић и Живко Кнежевић.

Тапија је била оверена у Примиритељном суду општине баљевачке, од стране председника суда Марјана Дивљаковића и чланова Станка Николића и Николе Божића. Важност и истинитост постојећих потписа и печата Примиритељног баљевачког суда оверио је, за начелника Среза рађевског, срески писар Јован Ђорђевић.

На крају тапије стоји овера Суда округа подринског у Лозници, са потписом председника Петровића, који оверава потписе продаваца и купаца. Следи и датум: 25. јануар 1873.

Напомене:

1. Босански паша предложио је српским властима да се дозволи прелаз у Србију ради продаје сопствених имања. Српска влада је то одобрила али до пролећа 1863. нико од Сокољана није прешао ради продаје свог имања. Била је стална претња из Босне да ће доћи Омер-паша са својим анадолским трупама да казни Србе.

План Сокола

16. Опис и стање тврђаве и вароши Сокола Описи и реконструкције тврдиње и вароши Сокола могу се извести на основу сачуваних остатака, аустријских планова (1789. год.) и радова тројице славних путописаца. То су: Енглез Пејтон (посетио Соко 1844), Аустријанац Феликс Каниц (1860) и М. Милићевић (1862. и 1865). Њихови записи су драгоцени за испитивање овог значајног културно-историјског споменика Србије. Најважнији су притом оригинални цртежи Сокола, које је урадио Феликс Каниц, једини странац који је имао приступ у саму тврђаву Соко.

Поред записа о Соколу као тврђави, описани су и догађаји и атмосфера пред непосредну борбу Сокољана и рушење града. Остали су записи о многим личностима и њиховим улогама у тим познатим догађајима.

Основа града формирана је по облику стене на којој је град подигнут. Град је имао два потпуно одвојена дела. На вишој стени налазио се главни део тврђаве, а испод њега формиран је други део утврде, дуже, јако издужене основе. Између ова два дела улазило се у град.

Део утврде на вишој стени прилагођен је терену, обезбеђен са свих страна и делује као самостално утврђење. Тоје и најстарији део тврђаве, који је, највероватније, настао у средњем веку. На вишем делу овог утврђења, на источној страни, види се основа куле, неправилног облика. Кула је зидом (северним) спојена са највишом тачком града - округлом донжон кулом, која је од ње удаљена око двадесет метара у правцу северозапада. Са овога дела силази се поред јужног зида подигнутог над самом провалијом (овај пролаз је широк око један метар) на нижу терасу која се, попут језика, пружа у правцу запада. Између јужног зида и донжон куле виде се правоугаони темељи, које неки истраживачи тумаче као остатке градске цистерне. Међутим, на плановима тврђаве из 1789. године, што потврђују и старији мештани, овде је била барутана, или место за чување џебане. Ова просторија је сада испуњена одроњеним каменом. Сачувани су делови свода, док улаз у ову просторију није видљив.

Цела јужна страна утврде подзидана је у висини од 35 до 40 метара. Подзида је видљива и са северне стране, испод донжон куле.

Улаз у тврђаву је порушен па се не зна како је изгледао. На старим плановима, на овом месту је постојала кула кроз коју се улазило у град. Тачност плана потврђује запис Ф. Каница, направљен приликом посете Соколу 1860. године, непосредно пре његовог рушења. Пошто је Каниц био једини странац коме је дозвољен улаз у утврђење, његови записи и цртежи су једини документи.

Проласком кроз кулу и мали квадратни простор ограђен ниским зидом, пут је водио у предње двориште, које се налазило у истом нивоу са насељем. Ова кула имала је посебну намену у систему одбране. У њој су се чувале животне намирнице а у случају највеће опасности служила је као склониште цивилима. Овде се могло склонити неколико стотина душа - деце, жена и стараца. По проласку дворишта, долазило се до главне улазне куле, на којој је била огромна гвоздена капија, закључавана у свако доба дана и ноћи2. По уласку у кулу, морало се пењати степеницама до горње платформе, где је доминирала донжон кула, која је била прислоњена уз највиши део стене. На кули и редвију било је пласирано шест топова различите величине и порекла. Два је, кажу, оставио Давидовић3 1789. године, вероватно због великих потешкоћа да се топови одвуку. Два је топа, опет, изгубио Карађорђе после неке неуспеле опсаде тврђаве.

Соко, положај града

Данас, на месту улаза у кулу избија извор који народ назива "Ђерам", сматрајући да је ту неки бунар. Пре се може претпоставити да је ту била чесма која и данас ради, а воду добија кроз некадашњи соколски водовод.

У самој стени на којој је град, испод источне куле, налази се тераса усечена у стену и утврђена зидом. Са прилазне стране остављена су полукружно завршена врата. Намена ове просторије није утврђена. Народ овај део утврђења назива "Пчелињак".

Соко, подзид код улаза

Нижи део града има јако издужену основу. На јужној страни, према литици, стена је подзидана, док је северно платно било удвојено масивним зидом. Западна страна била је брањена једном кулом. Ђурђе Бошковић и В. Корач сматрају да је код ове куле био и споредни улаз у овај део града. Највероватније је да је то био излаз за скривени пут који је водио у подножје Сокола. Овим излазом и скривеним путем извели су Сокољани, тајно, своје жене и децу приликом опсаде Сокола од стране Аустријанаца, 1789. године. И дан данас неки становници Лаза терају овце овим "скривеним путем" као најпогоднијом пречицом.

У доњем утврђењу и дворишту било је доста мањих просторија, чије намене и облике није могућно утврдити. Највећа просторија налазила се у средини, наслоњена на

јужни зид, на којем има рупа од дрвених таванских греда.

Сви зидови градских платна и подзида су од ломљеног и притесаног кречњака, заливеног кречним малтером.

Северно од тврђаве развило се подграђе, делимично опасано зидом правилне трасе. Овај зид подграђе је добило после 1789. године, у последњем аустро-турском рату, као замену за уништени дрвени палисад. Дужина источног платна подграђа износи 110 метара, док је западно дуго 87 метара. Северно платно дуго је 70 метара и на његовој средини усечена је капија кроз коју се улазило у подграђе. Још један зид ишао је средином подграђа и дели га на два дела. Око тога пута била је чаршија, о којој је говорио енглески путописац Пејтон. Изван овог подграђа биле су зидане куће, чији су темељи и данас видљиви. Поред темеља кућа, постоје и стара стабла крушака - такуша, пшеничарки, зворничанки, лубеничарки и воденичарки. Има и старих стабала трешања.

Зид којим је опасано подграђе био је висок преко три метра, дебео око једног метра, са усеченим пушкарницама, међусобно удаљеним по два метра. Пушкарнице су урезане у два нивоа. Горњи ниво прављен је за стрелце у стојећем положају, а доњи за клечећи положај. Зид је озидан добро обрађеним каменом заливеним кречним малтером.

Простор испред капије подграђа народ назива "Пијац". Ту је стециште, односно полазиште путева који воде из Сокола и у њега. Уз зид подграђа, споља, налази се брежуљак на којем је велика липа, која се помиње у описима појединих путника и путописаца. У самом раскршћу је јавна чесма.

У Соко се долазило и излазило са три пута. Они су грађени само за пешаке и коњанике и делимично су били калдрмисани. Калдрма је очувана и на многим местима и данас видљива.

Главни соколски пут водио је уз реку Грачаницу и даље Соколском реком, испод Сокола, Гробничке стене до у сам град. Код Шипова одвајао се крак пута који је водио у долину реке Љубовиђе и пролазио између Сенокоса и Козловца и даље силазио у Крмачки поток. До пре неку годину, овде су били видљиви трагови калдрме, ширине до једног и по метра. По доласку у долину Љубовиђе, могло се ићи даље, на север, преко Ђурима на Ораховачки Петљик, па испод Павитине и Бобије на торнички Велики Приседо, где се пут рачвао. Један крак се одвајао, ишао преко Бошковца и низ Трибућу и Кошљански град спуштао се у Горњу Трешњицу, па продужавао за Бачевце, Рогачицу и Ужице. Други крак рачвања код Великог Приседла ишао је на Разбојиште, па испод Јабланика и Дебелог брда, или према Дрини (Пашина раван, Рогачица), или према Ваљеву.

Други пут полазио је из Сокола уз Мали Рожањ и даље до врха Рожња, а затим продужавао до Петрине стене, где се рачвао у два крака. Једним је ишао пут на извор Рајичевац и даље до села Гуњака и Царине и даље, према Ваљеву или Шапцу (преко Врбића, Бастава, Беле Цркве или Завлаке). Други крак водио је до Петрине стене у Шљивову и продужавао за Крупањ низ Криву реку, односно Богоштицу.

Крак пута одвојен код Петрине стене спуштао се преко Виса, Врбачког брда на Пуљезе, до у Царину, сада Пецку. Одавде је пут продужавао на Мрчаницу, Богданиће, до Јаловика у селу Лопатњу. Одавде је пролазио испод Карауле (Виса) у правцу истока,

низ Ограду, западну страну Мазе, силазио у реку, па се пео до Летишта и на Дебели цер, одакле је силазио у село Врагочаницу. Преко овога села био је најкраћи пут који је спајао дринску и колубарску долину.

Пут је ишао наниже све до реке Обнице, а затим пратио њен ток све до села Причевића, одакле је ишао преко Брда у Буковицу и даље, за Ваљево.

Овај стари пут данас је потпуно запостављен и неупотребљив. На многим местима очувана је калдрма, видљива до скора у потесу Селиште у Причевићу. Пут је био чуван малим стражарама - караулама, у којима је стално боравила мања војна посада. Карауле су имале за циљ да пазе на проходност пута и сигурност путника. На потезу пута од Царине до Причевића постојале су три карауле. Прва је била у Мрчаници (сада Пецка), друга у селу Лопатњу а трећа у Врагочаници. Последње две карауле биле су на висовима и доминантне над путем који су могле визуелно контролисати и, по потреби, интервенисати.

За одмор и удобност путника на овом путу, Сокољани су изградили хан на Мрчаници, испод Богданића. Хан је пружао смештај, преноћиште и храну, како путницима, тако и њиховим коњима и осталој стоци. Турци су га звали Јени-хан4. Први пут је записан 1670. године. Уз хан су биле и неке занатлије: ковачи, поткивачи и други. Сви су били искључиво муслимани. По протеривању Сокољана хан је припао општини царинској, која је хан срушила и на његовом месту саградила механу. Први закупац хана, а касније и механе, био је Величко Илић, оснивач Пецке.

Остаци калдрмисаног пута

Трећи пут водио је преко Лаза у Крупањ. Његовом трасом иде и данашњи пут. Испред Шљивове пут се рачвао у два крака. Леви је водио преко Сређице и Склопова у долину Криве реке, односно Богоштице, до Крупња. Десни крак ишао је преко Шљивове, данашњим путем до Крупња. На Чучковцу се од пута за Крупањ одвајао пут који је водио на Мачков камен и њиме се могло ићи, преко Суводола и Кржаве, за Крупањ или ка Дрини. Једно време, нарочито пред сеобу, овај пут је био главна комуникација Сокољана са Малим Зворником и даље, са Босном. Пут је од Мачковог камена ишао даље, преко Кошутње стопе.

Соко: стена на којој је подигнут град

Ширина калдрмисаних путева је два и по метра. На њима су биле зидане ћуприје - мостови. Најпознатија је била Горичка ћуприја, постављена преко Горичког потока. Била је зидана на свод, слично Латинској ћуприји испод Прослопа.

Тврђава и подграђе Соко снабдевани су водом каптираном из два извора. Главни извор био је Јеринина вода, између Петковог виса и Рожња, у једној вртачи на висини од 870 м. Други извор био је Студенац5 на Рожњу. Њихова вода довођена је керамичким цевима до Сокола. Цеви су биле разних дужина, од 40 до 80 цм, пречника 10 цм.

Полагане су на дубину од једног метра, да би се спречило смрзавање воде зими, а лети да би била хладнија.

Источно од насеља налазило се гробље муслиманских становника Сокола. Простирало се на рту који је падао са Малог Рожња и пута за Грачаницу. Рт се завршава изнад Соколске реке стрмом и шиљатом стеном, званом Гробничка стена. Површина некрополе износила је 120 х 120 м. Надгробни споменици су временом уклоњени, разнети или уграђени по околним сеоским објектима.

Сви споменици рађени су од меког, зеленог камена, донетог из Каракаја код Зворника. Овај камен лако се обрађује секиром. Доминира тип споменика са турбаном. Гробови су имали опсеге рађене од истог камена, а њихове греде спајане су на угловима гвозденим ексерима - мортецима. Приликом земљаних радова, мештани су наилазили на гробове и скелете сахрањених Сокољана.

У подграђу Сокола било је неколико јавних зграда и две џамије. Једна је била дрвена и налазила се уз саму тврђаву. У њу је улазио Енглез Пејтон. Био је намеран да се попне на њено минаре, не би ли видео унутрашњост утврде али му имам и мутеселим то нису дозволили. Друга, звана Доња џамија, била је близу главних врата вароши. Пред њом су биле три липе. Џамија и њено минаре носили су (1860. год.) отворене ране од топовских кугли аустријских топова 1789. године. Како је забележио Ф. Каниц, Сокољани ни после седамдесет година нису нашли времена да их поправе.

Од јавних зграда, биле су зграде конака, где је обитавао соколски мудир. Конак је имао мању свечану одају за пријем. У конак се пело дотрајалим дрвеним степеницама. Осим конака, постојала је и зграда меџлиса и хана. У хан се такође улазило дрвеним степеницама. Главна одаја хана била је у миндерлуцима.

Интересантан је Пејтонов опис Гробничке стене. По изласку из џамије, Пејтон је уочио шиљату Гробничку стену, која се уздизала изнад амбиса под тврђавом. Рачунао је да ће са ње моћи да види унутрашњост тврђаве. Зато је скинуо ципеле и попео се до врха стене. "Поглед је био тако страшан да сам се окренуо у намери да сиђем, бојећи се вртоглавице. Али, силазак је био много опаснији од пењања. Најзад сам се, уз Павлову помоћ, спустио до мутеселима, који је нестрпљиво седео на једној стени и чудио се неурачунљивом Енглезу."6

Напомене:

1. Ф. Каниц погрешно каже даје на Соко нападао Лаудон.

2. Кључ је био огроман и носио га је увек са собом диздар-ага.

3. То је била дуга, главна улица, која се пружала у правцу исток-запад. Водила је готово у правој линији на главни улаз у тврђаву. Пејтон каже за ову улицу "да је натрула, дотрајала, дрвена чаршија".

4. Анонимни писац, Рус, прошао је те, 1670. године, овим крајем, на путу од Сарајева до Београда. На њему су били следећи конаци: Мокра, Мачковина (Мачковац), Почепје (Поджепље), Равна (Подравно), Сребреница. Даље каже да од Сребренице до Дрине има пола дана хода. На деоници пута од Дрине до Београда забележио је ова

коначишта: Брила (?), Сарина (Царина) или Јени-хан и село Ваљево, затим следи неко село у Колубари, село Жарково, село Репиште (Топчидер) и Београд.

5. То је Мустај-бегова вода код Доњег шанца.

6. Ту Пејтонову незгоду Ф. Каниц представља у другој конотацији: "Енглез Пејтон, чији је живот био озбиљно угрожен, и кога је као и мене у Соко-град довела жеља да види тврђаву коју су Турци сматрали неосвојивом".

Соко, највиши део града

17. Соко у народној традицији По народном предању, Соко је основала Сока, једна од кћери неког српског племића. Предање даље вели да су биле три сестре: Сока, Петра и Ђурка и имале брата јединца, кога су рано изгубиле. За спомен брату, после деобе реше да свака за себе подигне град. Сока подигне Соко, Петра Петрц, а Ђурка почне зидати последња, разболи се и умре, а град Ђурим остане недовршен. Његове рушевине налазе се на стени више Латинске ћуприје на реци Љубовиђи. Ф. Каниц је забележио сличну причу, о сестрама, Соки, Петри и Коси која је саградила град Костајник.

Народно предање овога краја, везано за градњу Сокола, односи се још и на "Проклету Јерину", жену српског деспота Ђурђа Бранковића. О томе како је Соко допао у турске руке, народ прича:

Дошао неки Турчин из Босне са сексаном од шездесет сандука натоварених на тридесет коња. У сваком сандуку налазио се по један наоружан Турчин. Турчин запита Јерину где да растовари сексану. Јерина му одреди место на Пијаци, код липе. Турчин замоли Јерину да му дозволи да се са сексаном смести у град јер се бојао кише. Јерина му шо одобри и овај растерети сексану у граду. У току ноћи, из сандука изађу војници и заузму потајно град. Ујутро, истерају Јерину из града ударајући је рогом у стражњицу. Кад је Јерина излазила из града, рекла је: " Остао мој град к'о соко на грани ". Од рога којим је Јерина терана уз вис, добијена су имена Мали Рожањ и Рожањ.

За Јерину је везано и име главног извора Вода, врела које извире између Петковог виса и Рожња, који су Сокољани каптирали и користили за градски водовод, а народ Јерини приписује и градњу утврђења Петрина стена или Петрц. О томе се прича:

На путу за Рожањ, а више села Шљивове, налази се једноставна огромна стена и неке рушевине, за које се прича да га је подигла Јерина, Много је утрошила новца и надница, али никад темеља да ухвате и скоро беше напустила жељу за даљи рад кад се деси случај да јој дође нека даља рођака у госте, са малим дететом, одојчетом. Јерина усни сан по коме, да би се град подигао, треба да неимар у темељ градски узида гошћино дете. Шта снила, то и испунила. наредила је да се дете ноћу изнесе из материна скута (кљета) и преда неимару. Гошћу известе да мора ићи одмах јер је Јерина на њу љута, али да дете мора предати неимару. Ојађена мајка није смела ништа питати за своју кћеркицу, отишла је неутешна своме дому. Но, и поред овога недела, град се није могао подићи и мисао о даљем раду је напуштена а гомила камења остала је као сведок Јерининог безакоња и насиља. Узидана девојчица звала се Петра и по њеном имену стена је прозвана Петрина стена.

Сокољани, муслимани, веровали су у неког свог свеца, заштитника Сокола. М. Милићевић је о овом свецу забележио казивање од хоце Пите:

- Кад је Немац тукао Соко (1789), онда једну ноћ види немачки тобџија сен од човека, који је стајао једном ногом на Калкану а другом на Соколу. Сабљу је држао усправно и врх сабље губио му се у облацима а корице дохватале до воде у Застењском потоку. Овај цин рекне тобџији да не пуца на Соко јер ће погинути. Сутрадан, јави то тобџија џенералу и каже да више не сме пуцати на Соко. Џенерал му заповеди да одмах пуца, а кад овај то одбије, нареди да га обесе а он сам опали топ. Но, тек што је он свој топ опалио, груне соколски топ те џенерала на двоје пресече.

За предани рад на чувању Сокола, свецу су сваког месеца остављали код ћивота у џамији пар јеменлија, које је он носио и исцепао. Међутим у последње две године пред сеобу, какве су јеменлије остављали, такве би касније налазили. То су тумачили одсуством свеца, који их је напустио.

Код данашњег околног становништва постоји веровање да су Сокољани оставили за собом скривено благо. Причају о неким хоџама које прелазе из Босне и долазе у Соко, где помоћу књига и записа ископавају и односе скривено благо. Често се виде ископане рупе разних "истраживача блага", које у народу поткрепљују ове приче.

Траже се и звона белоцркванске цркве (у Азбуковици се прича да се ради о звонима грачаничке цркве), која су у Соколу склоњена и закопана. Предање каже да је нека була била трудна па кад зазвоне звона ове цркве, плод у њеној утроби се помера. Због тога реше Сокољани да скину и закопају ова звона. По предању, Бела Црква дугује име Сокољанима. Кад су гледали са Сокола по Рађевом пољу, само се видела црква брвнара, кречена споља белим кречом. Кад би је опазили, говорили су: "Ено, бели се црква", и тако је село добило име.

Вук Караџић забележио је народну песму "Раде од Сокола и Ашин-бег". У овој песми се говори о хајдуку Раду, који је дошао на зимовање код свог пријатеља Ашин-бега. На наговор кадуне, Ашин-бег убије пријатеља и узме му новац и ствари. Како се Раде у пролеће није појавио, његови побратими, Сава од Посавља и Павле од Срема, крену да потраже Рада у Соколу. Кад их је угледао, Ашин-бег нагне бежати, али га побратими стигну и натерају да каже шта је било. Ашин-бег исприча да је Раде умро на Савиндан, да га је он пристојно укопао а новац потрошио делећи кљастом и слепом, за душу. Пријатеље овај одговор није задовољио и они затраже да им преда Радову доламу и два

мача. Почну тући канџијом кадуну и она им изнесе Радову крваву доламу. Побратими посекоше Ашин-бега, похараше му дворе и тако осветише Богом побратима.

М. Милићевић је записао да постоји песма у којој се казује како је крупањски војвода Макса секао Турке на Дрини и како је многе српске породице из турског ропства искупио, за шта је дао своје имање.

У овом крају колала је прича о хајдуку Ђурици Солдату. По причању, Ђурица је рођен у Херцеговини. Као момак пребегао је у Србију, ступио у српски фрајкор а касније се борио у Италији и ту се упознао са Карађорђем. Кад је Карађорђе подигао устанак, Ђурица му се придружио и учествовао у свим бојевима током устанка. После слома, 1813, није побегао из Србије већ је скупио неколико момака и почео хајдуковати по Рађевини и око Сокола. Главно склониште било му је у великој шуми у селу Баставу. Кроз ову шуму пролазио је пут из Сокола за Шабац. Прича даље казује да је овај пут био шест година затворен за Турке и да су морали ићи заобилазним путевима, преко Крупња и Љубовије. Једном приликом чује Ђурица да се Али-ага из Сокола спрема са двадесетак Турака да купи харач по Соколској нахији и похита да га пресретне. У једном теснацу, два сата удаљеном од Сокола, сусретну Турке, све их побију а благо, коње и опрему узму. Затим Турке исеку на комаде и затрпају их у стење и кладе. Турци Сокољани су жалили за Али-агом и неколико пута покушали да га освете али у томе нису успели. Прича даље каже да је Ђурица у неком боју био рањен у прса, од чега је убрзо умро. Сахрањен је, наводно, код цркве у селу Миличиници. Потомци Ђурице Солдата прозову се Солдатовићи а по мајчином имену, Кека - Кекићи.

Забележена су предања у селу Мрчићу и Суводању о бившим спахијама -Сокољанима. По тој причи, село Мрчић се звало Орашац а њихов спахија био је из Сокола. Због великих намета и зала које су трпели, сељаци реше да убију спахију. Што реше, то и учине - побију спахију и његову пратњу, изнесу их на брдо Возник, баце у један поточић и затрпају грањем и шушњарем. Спахијина породица нашла је њихова тела помоћу грактања гавранова на лешинама. Сумња је пала на село и турски суд у Ваљеву осуди село на сургун - протеривање. Сељаци су заваравали Турке да су се одселили, све док нису средили летину а потом једне ноћи омркну а не освану (отуд Турци село назову Мрчићи), одселе у Бргуле, где и данас живе њихови потомци. Предање говори да су пет фамилија из села Суводања Турци Сокољани осудили на сургун због веза са хајдуцима. Потомци ових фамилија живе у Посавини и Срему а сургун се догодио у XVI веку.

Постоји и предање везано за фамилију Миловановића из Шљивове. Кажу да је неки соколски паша кренуо из Крупња у Соко, па га у Шљивови ухвати густа магла. Он стиже код неког Миловановића, кога закле Богом да му да конак. У току ноћи Миловановић устане и убије пашу. Узме његово оружје и панцир кошуљу и сакрије испод Петрине стене. Коња удари и отера према Соколу. Народ верује да је за ово убиство Бог казнио Миловановиће тако што им се пород није могао одржати и фамилија је напрасно изумрла.

Прошле су године, а 1950. неки ловац изгуби кера у пећини. Кад је овај сишао, нађе код кера панцир кошуљу и оружје. Панцир је дуго био у својини попа Жике, пароха крупањског. Шта је са панциром даље било не зна се, као ни то да ли се радило о панциру соколског паше1.

Предања су везана и за неке рађевске породице. Тако је тобџија у крупањском шанцу био неки Тома, а буљугбаша Јован Крсмановић са сином Средојем. Од њега су данашњи Средојевићи у Брштици

За војводу Максима Крстића има прича - како је соколски диздар изашао из града да би га погубио. Поставио му је заседу али је Максим примети и нагне бежати. За њим се натури диздар на бедевији. Максим наиђе на неку рупу и прескочи је, а диздарева бедевија се на ову рупу саплете, падне и под собом сломи врат диздару.

Прича се да су се попа Вићана из Ликодре Турци бојали као живе ватре јер је био велики јунак. Сокољани су настојали да га изненаде. У једном сукобу са агом, Вићан буде рањен у ногу, улети у кућу а попадија, кад га виде крвавог, падне и одмах издахне. Другом приликом, искористе Сокољани згоду кад поп није био код куће. Похарају га а кућу му запале. Ишао је, веле, да се жали чак у Цариград. Успут је митио Турке вуненим чарапама које је понео собом. Кад је потрошио чарапе, "дао је Турцима пепео у очи". О његовом даљем животу предање не говори више ништа.

Око Сокола, у српским селима, певала се песма о љубави лепе Најле и Павла. Ову песму забележио је М. Милићевић, приликом своје друге посете Соколу, 1865. године:

Књигу иише Хаци-Алијница Из Сокола, граду Сребрници Својој сеји Мехмед-беговици:

Сејо моја, Мехмед-беговице, Ил ' не чујеш, ш ' не хајеш, сејо!

Моја Најла за удају сшиже, А иемамје коме даши, сејо:

Београдје баруш иод орозом Од-дан до-дан залиће га крвца. У Шаицу ши веља добра није;

А Соко су Власи оикољели. Хоће наше куће да иоиале. Казуј сејо, казуј шшо ћу с Најлом Ђе ћу ћеру удомиши младу. Траж ' ми зеша на шамо ше сшране. Или ћује... Влаху иоклонииш... Сеја сеји 'вако иоручује:

Моја сејо, Хаци Алијнице Слушај мене, кајаши се нећеш Сшарија сам, више ироиашила. И више сам шшо шша заиамшила

Коџа-Ана кад нам говораше Да с Власима дослук не кидамо:

Немој, сејо, да ш' уједе гуја Овамо ши ђуееглије нејма:

Свеје дужно, сееје узуђурно Вас дан иуши и све серогуши А у кеси ни асиријце нејма... Сву ће земљу Власи иреузеши:

Њино било. њино и осшаје:

Хоће влашко да насшане царсшо. Пушшај Најлу, нека бежи Павлу.

Поред постојећих џамија у Соколу, постојала је још џамија у селу Узовници, на месту званом Дворине. Ова џамија је опслуживала становнике некадашњих соколских села: Узовнице, Тепавца, Кучеваца, Велеша и Мејића. По народном предању, постојале су још џамије у Бучју, данашњем Соколцу и Постењу. У њивама Миодрага и Ратка Јовановића у Постењу, јужно од стена Соколовине, налазе се темељи неке зграде за коју народ држи да је некад била џамија.

Поред џамија, традиција говори и о некадашњим гробљима везаним за Сокољане, сада у народу званих - турска гробља. Једно такво, турско гробље, било је у њивама Обрада и Илије Танасића у потесу Ибрићи у Постењу. У Лазама, такође постоји место турско гробље, звано Гробнице, недалеко од српског гробља. На овим гробљима били су камени споменици - нишани.

У народу се прича о два српска гробља која стоје у вези са Сокољанима. Ајдучко гробље у Гуњацима смештено је на истоименом вису (454 м). Ту је било доста камених плоча. Наводно, Сокољани су похватали неке хајдуке, ту их побили и сахранили. За Старо гробље у Грачаници постоји слична прича - да су Сокољани побили неке Србе и ту их сахранили. Гробље се налази на средокраћи пута од ушћа Грачанице до цркве у селу. У гробљу има петнаест камених, усађених плоча, украшених урезаним крстовима.

За одлазак Сокољана везано је предање о некадашњој бањи у селу Бањевцу, на месту званом Ћуковине. Бања је лечила људе од реуматизма још у доба Римљана. Затрпали су је Сокољани пред свој одлазак.

Сокољани су наденули име потесу Кашице и Кашичком пољу, у селу Доњој Буковици. Предање каже да је нека була понела ручак мужу који је радио у пољу. Овај прекине посао и одмах се наклопи на јело, које је било вруће иако је дошло чак са Сокола. Турчин се опече и баци кашику. По томе је и потес добио име.

Сокољанима се приписује примат у преради и сушењу шљиве у Подрињу. Наиме, протерани 1862. године у Босну, у Посавину, Сокољани су упознали технологију прераде и сушења шљиве. Они појединачно прелазе у Подриње, у Азбуковицу, где граде прве сушнице - мишане. Познати шабачки трговци, Крсмановић и Паранос, потпомажу сушење шљиве, нарочито 1864. године, када је шљива понела рекордан род. Они први почињу извозити сушену шљиву у суседну Аустро-Угарску и остале европске земље. После Азбуковице и Рађевине, 1865. почиње успешно сушење шљиве у Јадру и даље, у ваљевском крају.

Напомене:

1. О постојању панцира сведочи Драган Грујић, службеник СО Крупањ. Као дечак, играо се са осталом децом на тавану и тамо су на себе навлачили панцир-кошуљу.

18. Соко данас, сутра Соко је данас у рушевинама обраслим младом шумом и шипражјем. Ту и тамо видљиви су делови зидова утврђења. У нешто бољем стању су зидови који су опасивали некадашњу паланку. На зиду су очуване усечене пушкарнице иза којих су Турци дејствовали на српске устанике.

До скора је Соколу било тешко доћи и њега су походили, сем мештана, само заљубљеници и љубитељи старина, ловци и, нарочито, планинари. Постојеће стање знатно се изменило личним ангажовањем нашег истакнутог духовника, културног прегаоца, добротвора и дародавца, владике Шабачко-ваљевске епархије Г. Лаврентија. По доласку из Западне Немачке, владика Лаврентије је саградио манастир Свети Никола, испод Сокола, јединствен по томе што данас још нигде у српској земљи није саграђен нови манастир1.

Зидању манастира претходила је изградња неколико путева у овој, до тада неприступачној области. Ови путеви отворили су свету један од најлепших кутака западне Србије.

Личним учешћем и скромним новчаним прилозима дародавалаца, владика је започео градњу пута од Крупња, делом преко Богоштице и Шљивове до села Лаза, тик уз Соко.

Истовремено са градњом овог пута, инжињеријске јединице Југословенске војске започеле су радове на реконструкцији пута Љубовија-Крупањ, на деоници од Ушћа (уток реке Грачанице у Дрину) до села Грачанице.

Упоредо са градњом овог пута, текла је градња на пробијању и проширењу старог соколског пута уз Соколску реку. На овом асфалтираном путу изграђено је неколико бетонских мостова. За сада је ова комуникација главна веза Сокола са Дринским путем а преко њега са свим деловима Југославије, Србије и Босне.

Захваљујући Г. Лаврентију, изграђени су и локални путеви: Лазе-Манастир, преко виса Врањаче и Манастир-Соко, који је нарочито атрактиван јер је делимично усечен у скоро вертикалну Гробничку стену.

Најближу везу ваљевског краја са Соколом остварила је, уз велике напоре, Скупштина општине Осечина, изградивши пут Пецка-Рожањ, изнад Сокола. Остало је само да овај пут продужи до Сокола.

Манастир Свети Никола, заснован је испод Сокола, у изворишту Соколске реке, на простору од дванаест хектара. Манастирски комплекс чине црква и конак, намењен не само монасима, већ и гостима и намерницима. У конаку, поред десетине соба, постоји и већа библиотека, доступна и гостима. У великој трпезарији у зачетку је формирање и презентација музејске поставке о Соколу. Предмети ове поставке су: писани документи, оружје и други предмети нађени на Соколу, као и предмети везани за живот и традицију народа Азбуковице и Рађевине.

Посебну вредност у манастиру има збирка од 30.000 слајдова, које је снимио владика Лаврентије. Као пасионирани фотограф, на својим путовањима по свету, а нарочито по Србији, снимио је скоро све српске манастире и цркве. Његова збирка слајдова представља један од главних извора за проучавање духовне културе Срба.

Соко данас

Изузетну вредност цркви даје иконостас, живописан руком Крстане Тасић. Цркву и манастир походе свакоднавно многобројни посетиоци са разних страна. Многи од њих су овде потражили божји благослов и духовни мир. Недељом и празницима црква је пуна верника мештана а долазе и људи из других крајева. Из дана у дан повећава се број крштених и оних који се овде венчавају.

Око манастира простире се већа парковска површина, испресецана стазама намењеним посетиоцима за шетњу и рекреацију. Ускоро, испод манастира биће и мање језеро, у које ће се уливати воде Соколске реке и Лазањског потока.

У најскорије време, на Соколу ће почети систематска археолошка ископавања, са циљем да се што боље проучи овај необично важан објекат. По завршеним археолошким радовима, на Соколу ће бити обављени конзерваторски и рестаураторски радови. На тај начин, овај значајан културно-историјски споменик биће презентиран јавности и укључен у туристичку привреду.

Уз реконструкцију града и објеката у његовом саставу, ваљало би унапред предвидети изградњу музејског и угоститељског комплекса који би обухватио, како смештајне, тако и културолошке потребе савременог туриста.

Осим разгледања овог историјског комплекса, посетиоцу стоје на располагању чист и свеж ваздух и тишина зелених и природних лепота. Познато је да ова област по својим природним карактеристикама и у просторном погледу представља важно рекреативно подручје. С обзиром на простране горске ливаде, вредне шумске заједнице, погодне терене за зимске спортове и планинарење, с разлогом се очекује да ће то бити један од најпосећенијих крајева Подриња.

Ваља рачунати и на повећану посету планинара. Од 1958. Соко и Рожањ су контролне (обавезне) тачке у познатој трансверзали Планинарског савеза Србије. Освојена значка ове трансверзале једно је од највећих планинарских признања у нашој земљи. Ова

планинарска стаза пролази по већ познатој стратегијској греди, преко шумадијских, ваљевских и подринских планина.

Стаза води преко планинских врхова а обухвата и природне реткости, знамените старине и познатија спомен-обележја из борби за ослобођење. Полазна тачка трансверзале је Авала, тј. Споменик Незнаном јунаку, затим стаза иде на Космај, Букуљу, Рудник (врхови Велики Штурац и Островица), следи Рајац, Добра вода, Мокра пећина на Равној гори, Пољане, вис Лази мрамор на Маљену, врх Повлена, Дебело брдо, Јабланик, Торничка Бобија, Латинска ћуприја на Љубовиђи, затим Соко, Рожањ, Столице, Шарена буква (Борања), Мачков камен и Црни врх на Гучеву.

Поред рекреативног, ваља радити и на развијању школског и ловног туризма, значајног у туристичкој понуди, од којег се остварују знатна девизна средства. Планира се изградња фарми за узгој дивљачи и рибњака за узгој пастрмки. Све ово треба урадити са циљем да се овај крај развије у нови центар летњег и зимског туризма у Србији.

Манастир Свети Никола, испод Сокола, у изворишту Соколске реке

У туристичку понуду улази још и позната традиционална гостољубивост и комуникативност људи овог краја, који ће сваког госта, поред чувене шљивовице, понудити и исто тако чувеним кајмаком, сиром и осталим ђаконијама.

1. Милорад Васовић, Неискоришћено благо Подринско-ваљевских планина, Ваљевац, велики народни календар за просту 1993. годину, стр. 137, Ваљево 1992.

Манастир Свети Никола (детаљ)

Речник мање познатих речи АВДЕС, АБДЕС, (перс.) прање, ритуално умивање лица, руку до лактова и ногу до чланака, испирање уста и носа, обавезно прање пред молитву - намаз.

АВЕНК, веза поврћа спремна за сушење или веза осушеног поврћа.

АГА, старешина, заповедник; врста титуле придевана многим високим достојанственицима, чиновницима, вишим заповедницима у војсци, нижим официрима и угледним грађанима.

АЗАП, припадник посебног рода турске пешадије.

АКЧА, ситан сребрни новац у Турској, кован од времена емира Орхана (1327 -1687); у Европи се звала аспра. Године 1431. један млетачки дукат вредео је 35, а 1590. 120 акчи.

АНКОШ, бочна ватра усмерена под оштрим углом у односу на фронт.

АРА жртвеник у римској религији.

АРХИМАНДРИТ, старешина православног манастира, највиши свештенички чин до владике.

АРХОНТ, кнез, краљ, владар,

БАДЕНСКА ГРУПА, у археологији - рано бронзано доба. Име добила по месту Бадену у Немачкој.

БАДУХАВА, правни термин који означава групу условних пореза, пристојби и глоба, које су плаћали сви одрасли мушки поданици Турске.

БАПТИСТЕРИЈА, крстионица у старим црквама.

БАЏ, тржна трошарина; царина - увозна, извозна, транзитна.

БАШИБОЗЛУК, БАШИБОЗУК, наоружане групе састављене од демобилисаних војника, које су се одметале у пљачку.

БАШТИНА, комплекс земљишта у поседу једне сељачке породице довољан за њено издржавање, могла је бити слободна у рукама независног сељачког домаћинства (није била укључена у тимар) или потчињена у рукама зависних сељака, обичне раје (била укључена у тимар).

БЕГЕНИСАТИ, свиђати се, пожелети, миловати, допадати.

БЕГЛЕРБЕГ, намесник, заповедник највеће турске војне јединице.

БЕДЕВИЈА, арап. кобила арапске пасмине.

БЕЈТУЛ-МАЛ, државна благајна, фискус.

БЕЛОТИЋ-БЕЛА ЦРКВА ГРУПА, у археологији; ранобронзанодопска култура, име добила по налазиштима Белотићу и Белој Цркви у Рађевини.

БОЛЕРАЗ ГРУПА, у археологији; старија фаза баденске групе. Име добила по месту Болераз у Чешкој.

БОСТАН, повртњак, врт засађен поврћем, понекад значи диње и лубенице.

БОШЊАК, муслиман из Босне, потомак Срба. Захваљујући османској окупацији стекли су привилегован положај прихватајући ислам. Муслимани су као припадници "праве вере" били једини господари БиХ, а хришћани, тј. Срби, били су раја, чије је једино право било да муслиманима "служи и над крстом тужи". Муслимани су се потпуно одрекли Босне као независне државе и себе су свесрдно уграђивали у Турску. Кроз цео Први и Други устанак, Срби искључиво воде борбу са Бошњацима на западном, дринском фронту.

БУЈРУНТИЈА, наредна, заповест паше или валије.

БУЉУГБАША, заповедник мањег одреда војске и неких полувојничких редова.

БУСИЈА, заседа тајно поседнута, где се чека, обично ноћу, наилазак непријатеља.

ВАГАН, аустријски мецен или меров, врста житне мере, садржи 61,5 1 запремине.

ВАКУФ, задужбина, завештање, установа, објекат, имовина завештана за подизање, одржавање и функционисање верских добротворних установа.

ВАЛИЈА, реч која се додаје сваком везиру који управља санџаком.

ВАРОШ, мађарска реч, означава тип градског насеља, углавном са хришћанским становништвом, које се бави градском привредом, рударском производњом или другим специјалним занимањем.

ВАТИНСКА ГРУПА, култура средњег бронзаног доба, распрострањена у Војводини и Србији; име добила по Ватину код Вршца.

ВЕЗИР, једна од највиших титула у Турској; сваки паша учутуглија (од три туга -репа) звао се везир.

ВИЛАЈЕТ, подручје, област на челу са намесником. У новоосвојеним областима војноуправна јединица мања од санџака а већа од нахије.

ВИНЧАНСКА ГРУПА, у археологији; познатија фаза млађег каменог доба; име је добила по налазишту Винчи код Београда; дели се у две фазе - старију, Винча-Тордош (место у Румунији), и млађу, Винча-Плочник (место код Прокупља).

ВЛАДИКА, једно од највиши монашких звања у православној цркви.

ВЛАХ, сточар, власи - сеоско сточарско становништво, са посебном организацијом и посебним статусом.

ВОЈВОДА, беглербег; означава управитеља хасова санџакбега у једној или више нахија у његовом санџаку, са одређеном влашћу политичке и административне природе.

ВУЧЕДОЛСКА ГРУПА, у археологији; рано бронзано доба; име добила по месту Вучедолу код Илока.

ГАВАЗ, пандур код паше или везира.

ГЛАСИНАЧКА КУЛТУРА материјални остаци из великих надгробних хумки (тумула) који припадају Илирима; име добила по висоравни Гласинцу у Босни.

ГРОШ, општи назив за разни европски новац који је био у оптицају у Турској, а касније у Србији.

ГРУДОБРАН, елеменат заклона или рова, намењен за заштиту од фронталне или бочне ватре. Ради се о виду насипа од земље добијене копањем рова.

ДЕВЛЕТ, царевина, држава, срећа, благостање.

ДЕРБЕНТ, кланац, клисура, теснац, опасно место.

ДЕРБЕНЏИЈА, чувар дербента, кланца; чувари мостова и свих осталих несигурних и опасних пролаза на друмовима. Уживали су веће или мање пореске олакшице.

ДЕФТЕР, попис, свеска, списак, бележница; званична пописна књига; сваки појединачни акт који има карактер неког пописа, списка или обрачуна.

ДИБЕК, ступа

диздар, диздар-ага, заповедник града или тврђавске посаде.

ДИСТРИКТ, управна или судско-административна јединица (срез. округ) у време аустријске окупације Србије (1717-1739), дистрикти су се приближно поклапали са бившим турским нахијама.

ДОНЖОН КУЛА, највећа и највиша кула, намењена је за становање и одбрану; она је била последње упориште одбране.

ДРАМ, грчка мера за тежину 1/400 оке или 3.207 грама.

ДУКАТ, златан новац.

ДУНУМ, површинска мера за земљиште, 910 м12.

ЂЕРАМ, врста бунара.

ЂУМРУК, увозна и извозна царина плаћана на државној граници или на граници једног царинског подручја у турској држави, царинарница.

ЕВАБИК одбегли роб.

ЕГЗЕРЦИР, метода обуке људи - војника, најчешће из стројеве и тактичке обуке.

ЕНЕОЛИТ, бакарно доба.

ЕРЛИЈА, грађанин.

ЕСКАДРОН, основна формацијска и тактичка јединица у коњици, Обично се састоји од 2 до 4 коњичка вода.

ЕФЕНДИЈА, господин, господар. Додаје се иза личног имена одвојено или спојено цртицом.

ЗАИМ, поседник тимара.

ЗАПТИЈА, редар, полицајац.

ЗАПТ, стега, дисциплина.

ЗЕЕМЕТ, в. зијамет.

ЗЕМИН, већи комплекс обрадивог земљишта.

ЗИЈАМЕТ или ЗЕЕМЕТ, лено са приходом ОД 20-100.000 акчи годишње.

ИЛИРИ, становници западног дела Балканског полуострва, настањени у овим крајевима од бронзаног доба; припадају великој скупини народа индоевропског порекла. У време доласка Римљана у наше крајеве, Илири су већ насељавали готово све области данашње Југославије.

ИМАМ, муслиманско свештено лице; углавном. службеник сваке богомоље.

ИНДОЕВРОПЉАНИ, група сродних народа који су у историјско доба захватили простор од Индије до западноевропских обала; у праисторијско време живели су заједно у некој врсти старе постојбине (вероватно у Источној Европи) а око 2000. године пре Христа почели су се расељавати.

ИНФАНТЕРИЈА, пешадија.

ИСПЕНЏА; лични рајински порез, који је плаћала хришћанска раја свом спахији; испенџу су плаћали и муслимани кад држе земљу која је у дефтеру уписана на хришћанина.

ЈАЛИЈА, морска или речна обала; све оно што је на обали.

ЈЕМЕНИЈЕ, ЈЕМЕНЛИЈЕ, врста плитких сандала у боји, увожене са Истока.

ЈУВА, такса за чување и издржавање изгубљене стоке; види ОБОРИЈА.

КАДИЈА судија.

КАДИЛУК, подручје на које се протезала надлежност једног кадије. Границе кадилука нису се поклапале са границама санџака.

CAMPS RETRANSHES, логор затвореног типа.

КАНЏИЈА, бич.

КАРА црн.

КАРАБИН, скраћена лака пушка. Главно ватрено оружје коњице.

КАРАНТИН, најстрожи вид санитарне изолације здравих особа; зграда где се врши преглед и изолација.

КАТАУЗЛА, стражарница, војна погранична станица.

КАСАБА, муслиманско насеље чије се становништво бави градском привредом. Морала је имати бар џамију, мектеб, дућане, хамам, хан и друге установе које му дају муслиманско обележје.

КАСТЕЛ, градић, тврђава, замак.

КАУК, капа од дебеле вунене или памучне тканине око које је омотана чалма.

КАЧКУН, одбегли рајетин, роб.

КЕЈЛ, мера за тежину, обично житарица; 8 кејла сачињавало је 1 лукно.

КЕЛТИ, ГАЛИ. група индоевропских племена, првобитно настањених у Немачкој, Француској и Британији. у VI веку пре н. е. освајали су северну Италија а у IV веку и Пиринејско полуострво; крајем IV и почетком Ш века продрли су на Балканско полуострво и малу Азију; у нас су основали Сингидунум, данашњи Београд; носиоци су културе млађег гвозденог доба.

КНЕЗ, домаће звање и установа коју су Турци затекли у нашим земљама и преузели у свој правни систем; тоје звање за локалне старешине одређеног подручја, нахије, вароши, места или више села, насељених потпуно или претежно влашким становништвом.

КОМПАНИЈА, КУМПАНИЈА, у Првом српском устанку чета састављена од 200 до 250 бораца. Свака нахија имала је своју компанију.

КОНЗУЛ, код Дубровчана судија који је судио у већу.

КОНТУМАЦ, зграда карантина.

КОРДОН, равномеран линијски распоред снага, средстава и утврђених објеката у линији и са одређеним резервама.

КОСТОЛАЧКА ГРУПА, у археологији; млађа фаза баденске групе. Име добила по Костолцу код Пожаревца.

КОЏА, старац, али и назив за неког старешину, нарочито хришћанског.

КОШ, заштита од артиљерије, састоји се од плетеног прућа испуњеног земљом.

КРЏАЛИНАЦ, врста гуња.

КУБУРА, мала пушка - пиштољ. Фигуративно: тегоба, тешкоћа, невоља.

КУКА, врста просека; "Подигла се кука и мотика".

КУРА жребање коцком код војника.

ЛАТЕН, млађе гвоздено доба. Име по месту у Швајцарској. Носиоци ове културе Келти.

ЛИВА, или санџак, већа административно територијална јединица којом је управљао санџакбег.

ЛУКНО, мера за житарице, износила је 8 кејла - киле а једна кила имала је 22 оке тежине.

МАЛБАША, старешина једне махале, сеоски старешина.

МАЛИ ГАИБ, приход који припада држави од оних за које се не зна да ли су живи или мртви.

МАЛИ МЕВКУФ, приход који припада држави од оних који су нестали и који се сматрају мртвим.

МАРТОЛОЗ, посебан род турске војске, вршили су и полицијску службу, шпијунирали, четовали и упадали у суседне земље; за своју службу у тврђавама добијали су плату.

МАРТОЛОЗБАША, командант мартолоза.

МАТРИЈАРХАТ, форма родовског првобитног друштва у којем је мајка била глава породице и управљала породичном задругом.

МЕДРА, запреминска мера за течност; у XVI веку износила је око 44 оке.

МЕКТЕБ, муслиманска основна школа.

МЕРЕМЕЧИЈА, мајстор за поправке грађевина.

МЕРЗЕР, врста топа.

МЕРИЦА, мера за запремину, износила је 1/4 мерова.

МЕРЛО, фортификациони елеменат.

МЕРТЕК, већи ковани ексер.

МЕЏЛИС, веће, савет, одбор.

МЕХЋЕМА, судска зграда.

МИНАРЕ, високи, витки торањ џамије са којег мујезин позива муслимане на молитву.

МУАЛИМ, учитељ у верској основној школи - мектебу.

МУДИР, управник среза, нахије.

МУКАТА, издавање државних, феудалних и вакуфских прихода у закуп, обично на једну или три године, може означавати и објекте закупа.

МУКТИР, МУКТАР, старешина градске махале, сеоски кнез.

МУЛК, власништво над некретнинама са неограниченим правом располагања.

МУСЕЛИМ, муслиман ослобођен пореза, привилегован; милиционери - коњаници.

МУСТАФХИЗ, чувар тврђаве; две врсте мустафхиза - тимарлија и улуфеџија, делили су се на буљуке, којима су заповедале буљугбаше; на челу мустафхиза налазио се диздар; мустафхиз је био сваки имам.

МУТАСЕЛИМ, исто што и муселим.

МУХАФИЗ, заповедник тврђаве или већег утврђеног града.

МУХАЏИР, избеглица, емигрант, исељеник.

МУЏЕРЕТ, неожењен мушкарац без самосталног занимања и који нема самостално домаћинство - живи код оца у кући, плаћа смањене личне даће.

НАВАКА, НАФАКА, храна, јело, пиће.

НАХИЈА, највиша редовна управна јединица која има своју сталну територију, ако је нахија била насељена искључиво власима, звала се влашка нахија.

НЕОЛИТ, у археологији - млађе камено доба.

НИЗАМ, регуларна војска Турске империје, установљена 1826. године.

ОБЕРЛАЈТНАНТ, натпоручник, чин у аустријској војсци.

ОБОРИЈА, или јува, такса за чување и издржавање изгубљене стоке.

ОКА, турска мера за тежину: 1.275,25 или 1.281.84 грама, односно 1,786,41 л.

ПАЛИСАД, препрека у виду ограде, сачињене од укопаних дрвених греда, балвана, дугих 2,5 до 3 м, при врху зашиљених.

ПАНОНИ, огранак Илира - група народа у крајевима који су по њој добили име Панонија.

ПАНДУР, момак у суду или у служби сеоског кнеза.

ПАТРИЈАРХАТ, форма родовског првобитног друштва у којем је отац глава породице; основна друштвена јединица очев род, повезана сродством по мушкој линији.

ПАШАЛУК, највећа управна јединица, на које се делила Османска империја. Пашалук се делио на санџаке. Пашалуком је управљао беглербег са титулом паше, а касније и везира.

ПИЈАСТЕР, врста сребрног турског новца. Године 1810. Имао је тежину 4,65 гр. а пречника 28 мм, чистоће 486.

ПОЉАЧИНА, порез који су плаћали сељаци своме спахији за чување усева од потрице и друге штете коју наноси стока; од тога прихода спахија је плаћао пољара.

ПОПЕЧИТЕЉ, министар у Србији.

ПОРТА, влада Османске империје; турски двор (канцеларија великог везира).

ПОТРА, пољска штета.

ПРИМИЋУР, старешина једног или више села у једној кнежини насељеној власима. У вршењу службе уживали одређене повластице.

РАТАЈ, лице које је уживало на кнежевој земљи и њу обрађивало.

РЕДВИ, фортификациони елеменат.

REDOUTES, врста утврђења.

РЕКОГНОСЦИРАЊЕ, преглед, обилазак, испитивање или извиђање земљишта ради његовог коришћења за воше потребе.

РЕСМИ, РЕСУМ, РЕСИМ, пристојба, такса, порез; општи назив за све феудалне новчане порезе и дажбине.

РЕСМИ-ЧИВТ, лични порез плаћен у новцу (22 акче годишње) који је своме спахији плаћала муслиманска раја ако је поседовала чифлук.

РЕСМИ-ЧИФТ и БЕНАК, лична новчана даћа коју је своме спахији плаћала муслиманска раја, ресм-и-чифт био је 22 акче, а бенак половину тога износа, 11 или 12 акчи.

САНЏАК види ЛИВА.

СЕКСАНА, СЕЈСАНА, товарни коњ; у сватовима коњ натоварен девојачком спремом.

СЕРБУЉАК, заповедник мањег одреда извесних родова плаћеничке војске.

СТАРЧЕВО КУЛТУРА, најстарија култура неолитског доба, распрострањен у Србији, Војводини, Славонији и јужним деловима Мађарске; име добила по селу Старчеву код Панчева.

СПАХИЈА, војник, поседник феудалног лена - тимара, чија је обавеза била да иде у рат на позив владара.

STATUS QUO, положај, стање какво је било пре, првобитно стање.

СУРГУН, протеривање, изгнанство.

ТАБАК, занатлија који се бави штављењем кожа.

ТАБИ, арапски "Онај који припада", као термин означава лице које живи у заједници са лицем које је уписано у дефтеру као носилац домаћинства и с њим живи у заједничком домаћинству, неку врсту задруге. Већином су то биле особе у најближој родбинској вези са носиоцем домаћинства (брат, син, отац, стриц). Уписивани су само мушки чланови задруге.

ТАЛАМБАС, нарочита врста бубња од туча у облику чанка или дубље ћасе са разапетом кожом, најчешће јарећом. Пешак га је носио обешеног каишем о врат а коњаник га је вешао о ункаш.

ТАПИЈА, документ о поседовању земље, који је издавао спахија појединим домаћинима на свом имању. На њу се плаћала такса (ресми тапу - такса на тапију).

ТАШЧИЈА, каменорезац, клесар кугли и другог

ТЕКЛИЋ, тркач, гласник.

ТЕЛАЛ, јавни објављивач, добошар, извикивач на јавним лицитацијама. (Објављивао, на трговима, све званичне наредбе, објаве и прогласе централне власти. За учињене услуге узимао је 1 или 2% од продате робе. Ова се провизија звала дедалија.).

ТЕРЏОМАН, преводилац.

ТЕСКЕРА, писмо, исправа, потврда, позив, препорука, дозвола, документ.

ТИМАР, војно лено; посед је доносио годишњи приход до 20.000 акчи.

ТОБЏИ-АГА, ТОБЏИБАША, заповедник тобџија.

ТОПРАКАНА, топовска табла са укопаним топовима.

ТОБЏИНЕФЕР, тобџија редов.

ТУРБАН, чалма која се носила на глави.

ЋЕХАЈА, домаћин породице, газда; у администрацији помоћник, заменик разних турских функционера, старешина неког еснафа, друштвеног реда, насеља и сл.

ЋИВОТ, ковчег у којем се чувају мошти -кости светаца; преносно одар, катафалк.

УДУТ, међа, граница, подручје.

УЛУФЕЏИЈА, плаћеник, дневничар, војник који прима плату у новцу.

УШУР, десетина, десети део; општи назив за све натуралне порезе од пољопривреде, пчеларства и рударства.

ФЕЛДМАРШАЛ, виши генералски чин у аустријској војсци.

ФЕРМАН, царска заповест.

ФРАЈКОР, добровољачки одреди који се јављају средином XVIII века, у аустро-турском рату 1788-1791. Аустријанци су формирали фрајкор од пребеглица из Србије и Босне; најпознатији је фрајкор Миха Михаљевића, створен марта 1787.

ХАЛШТАТ, старије гвоздено доба; име по граду Халштату у Аустрији, у којем је ископана велика илирска некропола са 2.500 гробова.

ХАН, свратиште, преноћиште, магазе и штале и обори за стоку.

ХАРАМБАША, старешина хајдука или вођа разбојника.

ХАС, велики феудални посед који је доносио приход од најмање 100.000 акчи годишње; хасове су поседовали султани и чланови њихових породица.

ХАСНА. корист, добитак.

ХАТИШЕРИФ, свечана повеља турског султана; својеручно султаново писмо.

HORDES, кочеви са испреплетеним прућем постављени као препрека у шанцу.

ХОЏА, свештеник код муслимана, учитељ.

ХУСАР, коњаник.

ЦВАНЦИГ, врста новца, вредност 20 крајцара.

ЦЕНТ. тежинска мера.

ЦИСТЕРНА, објект за чување и прикупљање воде.

ЦИТАДЕЛА, тврђава; у фортификацији део утврђења спремљен за последњу одбрану, главно упориште у тврђави.

ЦОЛ, мера за дужину 2,539 цм.

ЧАБАР, врста дрвеног суда.

ЧАИР, ливада.

ЧАРДАК, четвороугаона зграда од дрвета, на четири стуба и са просеченим пушкарницама са стране и на поду.

ЧАРКАШ. војник у претходници.

ЧАРШИЈА, привредни део градског насеља и свих еснафа у вароши.

ЧИБУК, камиш, цев са лулицом за пушење. Чибук је обично био дуг.

ЧИТЛУК, комплекс земљишта у поседу једне сеоске муслиманске породице довољан за њено издржавање.

ЧИФЛУКСАХИБИЈА, господар чифлука, читлука.

ЏАМБАСЛУК, трговина коњима, кроћење и сл.

ЏЕМАТ, верско-социјална или територијална група; неколико села једне нахије; неколико улица једне вароши.

ЏИЗЈА, ХАРАЧ, главарина коју су сваке године плаћали сви одрасли и за рад способни немуслимани, поданици царства, ако нису од тога били ослобођени због одређених услуга држави.

ШАМ, арапски назив Сирије.

ШАНАЦ, отворено утврђење у пољу, које је имало висок профил - грудобран, ров и банкет; употребљаван од XVII века; у XIX веку достигао пун развој али је убрзо напуштен, због наглог развоја артиљерије.

ШАРКИЈА, врста тамбуре, слична бугарији, од које је већа.

Извори и литература 1. М. Васиљевић, Подриње у Праисторији, антици и средњем веку, Подринско-Колубарски регион, Шабац 1983.

2. Љуба Павловић, Соколска нахија, СЕЗ, књ. XLVI, Насеља, књ. 26, БГД. 1930.

3. Фехим Џ. Спахо, Турски попис азбуковачких насеља из XV и XVI века (у штампи).

4. М. Милићевић, Подлистак, Белешке уз пут кроз 5 окружја у Србији, 1862. год.

5. КА - В IX а 869. TABULA GEOGRAPHICA, exhibens Regnum Sclavoniae cum Sirmii Ducati - ex mappa grandiori desumta et Humannianis Heredibus, MDCXXXV.

6. Бечки ратни архив, Карта "PLAN DES TURKISCHEN FORT SOKOL" 1789. сигнатура Н III е 3339

7. Србски дневник, Нови сад, бр. 71-112, 1862.

8. Грађа за историју народа окр. подринског

9. Видовдан, бр. 41-142,1862.

10. Бомбардовање Београда, Београд 1872.

11. Јован Нешковић, Тврђаве ослобођене од Турака Смедерево, Шабац, Кладово, Ужице, Соко, Посебан отисак из Зборника радова Ослобађање градова у Србији од Турака 1862-1867, Српска академија наука и уметности, Одељење друштвених наука, Београд 1970.

12. Serbien und die Serben, I band, Leipzig 1888.

13. Феликс Каниц, Србија, земља и становништво, књ. I, Београд 1985.

14. М. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд 1876.

15. А. А. Пејтон, У Шапцу, Јадру. Рађевини, Соколу и Азбуковици 18434 године. Из књиге "Србија најмлађа члан европске породице". Превела Марија Чабриновић, професор, издање Српске православне епархије западно-европске, Химелстир 1987.

16. Душан Пантелић, Војно-географски описи Србије пред Кочину крајину од 1783. и 1784. год. СКА Споменик LXXXII, други разред 64, Београд 1936.

17. Душан Пантелић, Попис пограничних нахија Србије после пожаревачкога мира, СКА Споменик XCVII, други разред 75, Београд 1948.

18. Видовдан, бр. 94 од 11. VIII 1862.

19. Србски дневник бр. 74 од 18. IX 1862.

20. Археолошки споменици и налазишта у Србији, Западна Србија I, САН грађа књ. IX, АИ књ. 2, Београд 1953.

21. Младен Ђуричић, Соко-Град, Уствари, бр. 12, Шабац 19

22. Велибор Савић, Прота Матеја Ненадовић, акта и писма, Г Милановац, 1984.

23. Јован Радоњић, Споразум у Тати 1426. и Српско-Угарски односи од ХIII-ХVI века, Глас СКА CLXXXVII, Други разред 94, Београд 1941.

24. Мр Гордана Томовић, Средњи век, монографија Азбуковице, Љубовија 1985.

25. Др Петар Трајковић, Под турском влашћу у XVII и XVIII веку, Љубовија.

26. Милоје Николић и Драгослав Васиљевић, Борба за слободу и независност 1804-1833, Љубовија 1985.

27. Др Стеван Игњић, Азбуковица у Кнежевини Србији, Љубовија 1985.

28. Др Јован Марковић, Рађевина и Крупањ, мон. Рађевина, Крупањ 1986.

29. М. Гарашанин, Крупањ и Рађевина у праисторијско и античко доба, Рађевина I, Крупањ 1986.

30. Др Момчило Спремић, Крупањ и Рађевина у средњем веку, Рађевина I.

31. Др Душанка Бојанић, Крупањ и Рађевина у XVI и XVII веку, Рађевина I.

32. Мр Милан Трипковић, Политичке прилике у Рађевини од 1804. до 1914. године, Рађевина I.

33. Марија Исајловић, Ваљево и околне области у средњем веку, Ваљево 1989.

34. Михајло Динић, За историју рударства у средњовековној Србији и Босни, I и II део, САНУ, књига CCCIV, одел. друштвених наука књ. 41.

35. Милева Алимпић, Живот и рад генерала Ранка Алимпића, Београд 1892.

36. Михаиловић из Островице, Јаничареве успомене или турска хроника, Споменик САН 107, Београд 1959.

37. Драга Вуксановић-Анић, Са капетаном Д'Ормесоном 1877. 22 дана у двоколицама кроз Србију, народна књига 1980, Београд.

38. Dr Ludwig von Thalloczy, Bruchstücke aus der geschishte der Nordwestlichen balkanlander IV Zür Geschichte der Despotenfamilien Brankovic, Wissenschafliche mitheiunngen aus Bosnien ubd der Hercegovina III Band, Wien 1895.

39. Милисав Савић, О "Деловодном протоколу о ратовању на Дрини" проте Матеје Ненадовића и другим мање познатим мемоарима и записима из првог српског устанка, Кораци 1-2, Крагујевац 1983. (Година XVIII, књ. XVIII, свеска 1-2,1983).

40. Олга Зиројевић, Турско војно уређење у Србији 1459-1683. Историјски институт посебна издања књ. 18, Београд 1974.

41. Грађа из земунских архива за историју првог српског устанка, књига II 1809, издање Историјског архива Београда 1961.

42. Стојан Обрадовић, Живот и прикљученија Стојана Обрадовића или самог себе опис, година 1869, Уствари бр. 14, Шабац.

43. Т. Вукановић, Насеља у Србији у доба I српског устанка, Врањански гласник 11, Врање 1975.

44. Матица српска М 9034 рукописна збирка - заоставштина Милорада Радовића. Односи се на рукопис Васиљевића, среског писара из Крупња, дописник под именом Аргус.

45. Глиша Елезовић, један турски докуменат о предаји градова у Србији књазу Михаилу Обреновићу. Просветни гласник XII, од 11. новембра 1924. год. стр. 687-699.

46. Др Петрко Луковић, Одјек у Словенији бомбардовања Београда 1862. И предаја градова кнежевини Србији 1867, весник Војног музеја број 13-14, Београд 1968.

46а. Тихомир Ђорђевић, Архивска грађа за насеља у Србији, СКА, СЕЗ књ. 37, Насеља и порекло становништва, књ. 22, Београд 1926.

47. "Раде од Сокола" народна песма, Српске народне песме, III књига, Просвета -Београд.

48. "Смрт Гуше буљубаше", Песнарица 1814-1815. Просвета - Београд 1965.

49. В. С. Караџић, Историјски списи II, Просвета-Београд 1969.

50. Мирко Митровић, Подаци о Србији у протоколима дворског ратног савета у Бечу (1717 -1740), САНУ Споменик СХХХ, Одељење друштвених наука 6, Београд 1988.

51. "Соко лети у туризам", Вечерње новости од 2. XII 1987.

52. Милан М. Јевтић, Подриње у српској револуцији (1806-1813), Годишњак Историјског архива VIII, Шабац 1970.

53. Љубомир Павловић, О Ваљеву и Шапцу, изабрани списи, приредио Љубисав Андрић, Радио Ваљево 1990.

54. Тапија о продаји турских добара у Соколу, број 1.

55. Рајко Веселиновић, Војна крајина у Србији 1718-1739. године, Зборник Историјског музеја Србије бр. 21, Београд 1984.

56. Ибни Хасан, Из прошлости Лознице и њене околине, Исламска мисао број 77 од маја 1985. године.

57. П. Срећковић, Историјске расправе - IV. Како је придружен Србији Јадар и Рађевина, Гласник Српског ученог друштва, књ. 57, Београд 1884.

58. Влад. Б. Поповић, учитељ, Соко Град, кал. Рађевац 1912. Шабац 1912.

59. "Ђурица Солдат хајдук", календар Рађевац 1912, Шабац 1912.

60. Коста С. Протић, Одломци из историје Београда, Годишњица Николе Чупића, књ. VIII, Београд 1886.

61. Коста С. Протић, одломци из историје Београда, Годишњица Николе Чупића, књ. IХ, Београд 1887.

62. М. Васиљевић, Археолошка рекогносцирања у Подрињу, Археолошки преглед 21, Београд 1980.

63. Михајло Динић, западна Србија у средњем веку, Археолошки споменици и налазишта у Србији I, Западна Србија, изд. САН, грађа књ. IX, Археолошки институт, књ. 2, Београд 1953.

64. Момчило Спремић, Деспот Ђурђе Бранковић и Мачванска бановина, Историјски часопис књ. ХIII, Београд 1976.

65. Мартолоси у Југословенским земљама под турском владавином, Академија наука БиХ, Дјела XXIX, Одељење историјско-филозофских наука књ. 17.

66. Владислав Скарић, Попис босанских спахија из 1123/1711. године, ГЗМ ХIII, св. II - за историју и етнографију, Сарајево 1930.

67. Вук Ст. Караџић, Даница за 1927. годину.

68. Сима Милутиновић Сарајлија, Историја Србије од 1813-1815. Београд 1888.

69. Миленко Вукићевић, Из војних установа Карађорђевог времена, Годишњица Николе Чупића XXXI.

70. Петар Р. Косовац и Михаило Ј. Миладиновић, Трговачки центри и путеви по српским земљама у средњем веку и у турско доба, Годишњица Николе Чупића, XXI.

71. Коста Протић, Ратни догађаји из II српског устанка, Годишњица Николе Чупића књ. XII.

72. А. Алексић, Грађа за картографију Србије, Годишњица Николе Чупића књ, V.

73. Коста Протић, Ратни догађаји из I српског устанка. Годишњица Николе Чупића књ. ХIII, Београд 1893.

74. Светланка Милутиновић-Миливоје Васиљевић, Топографско-историјски речник Подриња, Годишњак Историјског архива 22, Шабац 1988.

75. Здравко Илић, Балкански атомски Соко, Београд 1986.

76. Живорад М. Јевремовић, Планине Западне Србије, Београд, 1953.

77. Гедеон Ернест Матерић, Историја Српске револуције, 1804-1813, Београд 1987.

78. Лазар Арсенијевић - Баталака, Историја српског устанка, I и II део, Београд 1899.

79. Жив. Живановић, Политичка историја Србије (друга половина XIX века) књига I, Београд 1923.

80. Мемоари Проте Матеје Ненадовића, Рад, Београд 1980.

81. К. Ненадовић, Живот и дела Карађорђа и његових војвода, Беч 1884.

82. М. Ђорђевић, Ослободилачки рат српских устаника 1804-1806, ВИЗ, Београд 1967.

83. Живадин Михајловић (превод) Војно географски опис Србије пред Кочину кра|ину од 1783-1784. године, Уствари број 15, Шабац.

84. Едиб Хасанагић, Овде је Србија рекла Слобода, ИМС, Београд 1982.

85. Љ. П. Љубишић, Шеста година српског устанка, (Војна студија), Београд 1910.

86. Алија Узуновић и Нусрет Бањановић, монографија Козлука, Козлук 1979.

87. Подриње, Шабац 1960.

88. Станоје Филиповић, Подринске војводе, Годишњак Историјског архива VI, Шабац 1968.

89. Први српски устанак - Акта и писма на српском језику, књига I, 1804-1808. (у редакцији Радослава Перовића), Београд 1977.

90. Д. Филиповић, Соко Град опет међу Србима, др Марко Поповић, Насеље из времена Рима, Епископ Лаврентије, Најлепше место на свету, Глас Подриња, 28 Јун 1990.

91. П. Павловић, Соколу расту крила, Вечерње новости, 2. јул 1990.

92. Стојан Обрадовић, Грађа за историју народа окружја Подринског.

93. Шабан Хоџић, Миграција муслиманског становништва из Србије у сјевероисточну Босну између 1788-1862. године, Чланци и грађа за културну историју источне Босне, књига II, Тузла 1958.

94. Горан Козић, Биле су сведоци насиља над Србима, Политика, 12. март 1990.

95. Р. Перовић, Грађа за историју првог српског устанка, Београд 1954.

96. Вук Ст. Караџић, Даница, 1828. година.

97. Ст. Станојевић, Народна енциклопедија - српско-хрватско-словеначка.

98. Енциклопедија Југославије, Загреб.

99. Енциклопедија Лексикографског завода, Загреб.

100. Војна енциклопедија.

101. Мала енциклопедија Просвета, Београд.

102. Душан Пантелић, Попис пограничних нахија Србије после Пожаревачког мира, САН, Споменик XCVI, други разред књ. 75, Београд 1948.

103. Р. Тричковић, Шабац и његова нахија од 1740. до 1804. г, монографија Шабац у прошлости I, Шабац 1970.

104. Мих. Гавриловић, Милош Обреновић III, Београд 1912.

105. Новине српске, но. 9 од 3. III 1834.

106. М. Коларић, Проблем наоружања за време првог устанка и Карађорђева тополивница у Београду, Историјски гласник 4, Београд 1949.

107. Др Петар Милосављевић, Шабац и околина од 1839. до 1875. године, Шабац у прошлости II, Шабац 1980.

108. Стојанчевић др Владимир, Шабац и Шабачка нахија од избијања првог устанка до краја кнез-Милошеве владе, Шабац у прошлости II, Шабац 1980.

109. Ст. Новаковић, Хаџи Калфа или Ћатиб Челебија, турски географ XVII века, Споменик СКА XVIII, Београд 1892.

110. А. Дероко, Средњевековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији, Београд 1950.

111. Евлија Челебија, Путопис, Одломци о југословенским земљама, превео X. Шабановић, Сарајево 1967.

112. Ст. Новаковић, Путничке белешке о Балканском Полуострву XVII, Београд 1897.

113. Др Драгослав Јанковић, Француска штампа о првом српском устанку, Грађа САН књ. XIII, Историјски институт књ. 10, Београд 1959.

114. Љуб. Павловић, Колубара и Подгорина, СКА ЗЕЗ књ. 8, Насеља српских земаља књ. IV, Београд 1907.

115. Реља Новаковић, Уз чланак "EINIGES ЬBER SERBIEN UND DIE ORDNUNG DER DINGE DASELBST" Зборник Историјског музеја Србије, бр. 6. Београд 1969.

116. Живота Ђорђевић, Српска народна војска 1861-1864, Београд 1984.

117. Бранко Момчиловић, "Тајмс" о првом српском устанку, Зборник Историјског музеја Србије, бр. 10, Београд 1973.

118. А. Ивић, Списи из бечких архива III.

119. Јован Мишковић, Грађа за новију историју, Гласник српског ученог друштва књ. XLVIII, Београд 1880.

120. Државни архив Србије, Министарство просвете Ф II Р 47/1841.

121. В. Стојанчевић, Административно и војно-полицијско уређење српско-турске границе за време прве владавине кнеза Милоша, Историјски гласник 3-4, Београд 1951.

122. Душан Перовић, Једно сведочанство о устаничким пограничним утврђењима у 1808. години, Зборник Историјског музеја Србије, број 6, Београд 1969.

123. Д. Филиповић, Векови човека и кањона, Глас Подриња, 30. VIII 1990.

124. П. С. дописник из Лознице, Световид бр. 126 од новембра 1865, Београд год XIV.

125. Др Марија Исаиловић, Колубарски крај у старом и средњем веку и под Турцима, Подринско-колубарски регион, Шабац 1983.

126. М. Милићевић, Цртице за ранију слику престонице, Годишњица Николе Чупића књ, XXVIII

127. Љ. Алексић, Мисија Милоја Лешјанина у Паризу, Лондону и Торину, Историјски часопис XX, 1973.

128. Вук Ст. Караџић, Даница 1834. година.

129. Др Драгутин Книевалд, Феликс Петанчић 1502 о путевима којима ваља напасти Турке, Весник војног музеја бр. 5 свеска I Београд 1958.

130. Београдске илустроване новине 1866. Слика Сокола.

131. Бранко Перуничић, Подаци о насељима нахије Соколске, Годишњак Историјског архива VI, Шабац 1968.

132. Ђ. Мазалић, Звоник (Зворник) стари град на Дрини, II део, Гласник Земаљског музеја XI, Сарајево 1956.

133. Др Адем Ханџић, Зворник у другој половини XV и у XVI вијеку, Годишњак Друштва историчара БиХ, Сарајево.

134. Глиша Елезовић, Из цариградских турских архива Мухимме дефтери, САНУ, зборник за источњачку историјску грађу књ. II Историјски институт књ. 1 Београд 1950.

135. Catre von der Konigreich Servien, und zwar seleches durch Ihre Re. Kaiserl. Und Cathol. Majestat Wafen nach der Bataille bey Beograd 1717 erebert und bey Pescharewitzer Frieden 1718 von der Ottomanischen Pforte abgetreten verden. O. F. Obssehelviz, Ing. Hauptmann. Becki ratni arhiv B III e 35: B III a 229.

136. Plan oder Special carte des gantzen Sabatzer und mehresten Theil des Vaillaver Districte sambt denen daran flosenden und ferner continuirenden Graenitzen des Koenigreiche Srvien, seweit in Jahr 1737 dur Friedr. Welh. Henning: Lieut von Seckendorfer Regt. Razmera 1:120.000. Becki ratni arhiv B III a 232.

137. Љ. Павловић, Антопогеографија Ваљевске Тамнаве, СЕЗ књ. 18, насеља књ. VIII, Београд 1912.

138. А. Дероко, Средњевековни градови у западној Србији, I западна Србија, Грађа књ. IX, Археолошки институт САН, књ. 2, Београд 1953.

139. Србски дневник, број 62-88,1862.

140. Србски дневник, број 17-207,1863.

141. Србобран, број 12-79,1862.

142. Видовдан, број 5-64,1863.