metrički sistemi ili sistemi versifikacija
DESCRIPTION
Metrički sistemi ili sistemi versifikacijaTRANSCRIPT
Версификација Језик је у књижевности слободно
организован, с једне стране, и потчињен извесним правилима, с друге. Поезија је гововор заснован на метричкој грађи; она је истина и лепота уобличена у стих.
Метрика, версификација или версологија представља науку о ритму у стиховима, науку о природи стиха и о њиховим књижевноуметничким законитостима.
Версификација, као и стилистика и наратологија, бави се организовањем речи, оодносно микроелементим књижевног текста.
Версификација проучава унутрашњу организацију и елементе стиха: слог (кратки и дуги, наглашен и ненаглашен), акценат, број слогова у стиху, риму, строфу, цезуру и акценатске целине. Реч је о мерљивим, бројчано и графички приказивим ритмотворним елементима.
Звуковна и метричка страна су обе од значаја за изучавање поезије као језичког исказа и морају се проучавати као елементи целокупног уметничког дела, а не одвојеног значења.
Метрички нацрт версификације био је познат античкој књижевности.
Проза је била незамислива уколико није била подређена извесним ритмичким законитостима, а стихови су се певали или изговарали уз пратњу музичког инструмента.
Наука о књижевности познаје три историјски одређена система према којима се организује ритам у стиху:
Метричка (квантитативна) версификација
Силабичка версификација Силабичко-тонска версификација Метрички систем није строга норма
која обавезује уметника, већ основа која допушта одступање и различите варијације обликовање стихова.
Метричка (квантитативна) версификација Античка (класична) версификација - у
основи је певање. Налаже доследну измену дугих и
кратких слогова у стопи и исто такав распоред стопау стиху, као и одређивање строгог устројства стихова у строфи.
Дуги и кратки слогови распоређују се у основне ритмичке јединице - стопе.
Најкраћа дужина трајања једног слога назива се мора (2/5 секунде).
Дуги слог (—) и кратки слог (u): дуги слог трајао је две море, а кратки слог је трајао једну мору.
Према броју и распореду дугих и кратких слогова биле су одређиване стопе.
Стопа од три море – трохеј —u (дуг и кратак слог)
Стопа од четири море – дактил – (— u u), један дуг и два кратка слога,
На сваку стопу падао је ритмички удар – иктус, обично на први дуги слог у стопи.
Стопу је одређивао број и распоред дугих и кратких слогова и положај иктуса у њој.
Према броју и врсти стопа одређивао се стих, а према броју и врсти стихова – строфа.
Најраспрострањенији и најраширенији стих у античкој књижевности је био хексаметар (састојао се од шест стопа од четири море са иктусом на првом слогу (од дактила или спондеја).
У 18. веку, у новијим европским књижевностима, националне књижевности европског простора покушавају да уведу грчки и латински ритмички размер (хексаметар, елегијски дистих, Алкејева и Сапфина строфа итд.)
Сви ти покушаји су углавном пропали зато што се античка метрика није могла механички пренети у модерне језике простом заменом квантитативног принципа квалитативним (акценатским) принципом.
Када се у новолатинском језику у средњем веку дужина и краткоћа слогова почела губити, онда се за ритмичку меру почео узимати број слогова у једном стиху.
Тако је настала силабичка версификација. У таквим стиховима сви слогови су се
изговарали једнаком дужином (једну мору), а иктус (нагласак, гласовни удар) падао је само на крај стиха, а понекад и на почетак стиха.
Од наглашених асонанци на крају стиха развила се рима, подударање гласова на крају стиха почевши од наглашеног вокала последње речи у стиху до краја те речи.
Тако је постао један од најчувенијих стихова силабичке версификације, тзв. александринац, стих од дванаест слогова који је касније добио риму и у средини и на крају стиха.
Тим двоструко римованим дванаестерцем певали су и наши средњовековни зачињавци (песници светачких легенди), а њега су користили и дубровачки песници петраркисти.
Поред дванаестерца јавилису се и стихови са другим бројем слогова, а нарочито осмерац, десетерац, једанаестерац, тринаестерац и шеснаестерац.
Силабичко-тонски систем У 18. веку код многих европских народа већ се била
изградила тонска версификација, која је углавном усвојила антички метрички систем версификације, али је дужину и краткоћу слогова заменила наглашеношћу и ненаглашеношћу слогова, задржавајући при томе називе из античке версификације (трохеј – наглашени и ненаглашени слог, без обзира на дужину слога; дактил, јамб...)
Како је тонска версификација настала из силабичке и како се у већине народа за одржавање ритма узимао и силабички и тонски принцип, то је такав систем версификације назван силабичко-тонским системом.
Наша версификација је силабичко-тонска, тј. ритам се одређује према броју слогова у стиху и према одмору на одређеном месту (цезури) – силабички принцип, као и према распореду акцената у стиху (тонски принцип).
И у нашој су версификацији називи за поједине стопе, тј. за распоред акцената у најмањим ритмичким јединицама, узети такође из грчко-латинске метрике, тако да имамо трохејске, јампске, дактилске и друге стихове.
Према тим стопама требало би да наши трохејски стихови имају наглашене све непарне слогове, јампски стихови – све парне слогове, а дактилски стихови – сваки трећи слог почевши од првог (први, четврти, седми, десети...)
У нашем језику, у његовој ритмици, поред распореда акцената важну улогу играју акценатске целине и границе између акценатских целина.
Акценатске целине – свака реч или група речи која има један акценат.
Наша версификација је више силабичка него што је тонска и њен ритам се одређује типовима акценатских целина:
1. ритам изграђен од парних акценатских целина (двосложних и четворосложних), трохејска схема
2. ритам изграђен од комбинације двосложних и тросложних акценатских целина.
Све нам ово показује да основу српскохрватског песничког ритма чини одређени број слогова у стиху, као и одређени систем парних и непарних акценатских целина, које се комбинују по одређеној схеми.
У уметничкој поезији распоред акцената је нешто ближи одређеној схеми (трохејској, јампској или дактилској), али и у уметничкој поезији (нарочито у оној која је била певана по угледу на народну поезију ) одређену ритмичку инерцију одржава систем броја слогова акценатских целина, а не распоред акцената.
Народна поезија Епски десетерац и лирски десетерац Трохејски осмерац (симетрични осмерац) у
лирској народној поезији Уметничка поезија Од Радичевића се јављају непарни стихови: седмерац, деветерац, једанаестерац... Ракић и Дучић – дванаестерци Тонски тих или слободни стих (приближавање
ритмичкој прози)