POJAM I PREDMET METODOLOGIJE

1. POJAM I PREDMET METODOLOGIJE

Bitan deo svake nauke je njen metod. Kao i predmet nauke, i metod je predmet naunog saznanja i istraivanja.

Metodologija je nauka koja se bavi naunim istraivanjima metoda kojima se istrauje, pomorcu nje se stide nauno saznanje o metodama. To je dakle nauka o metodima sticanja naunog saznanja odnosno o metodima naunog istraivanja.

Postavlja se pitanje da li je metodologija kao posebna nauka uopte mogua, jer se smatra da nauna disciplina druge nauke ne koze da bude posebna nauka; i da su metod i predmet bitni i nerazdvojni cinici svake nauke (naune discipline) te su nauna saznanja i nauna istraivanja metode odredbene nauke, sastavni delovi i te nauke.

Medjutim , previja se da se radi o specifinom predmetu metodologije metodu, odnosno macinu naunog saznanja i naunog istraivanja predmeta nauke.

Macin sticanja naunog saznanja odnosno naunog istraivanja nije inilac predmeta nauke (naune discipline) Lec medku njima postoji funkcionalni i normativno instrumentalni odnos u kom metod ima polivalentnu ulogu.

Predmet i metod su u medjuzavisnosti i obim i nauno saznanje o predmetu nauke zavise od razvijenosti metode, od naunih saznanja o prodornim i produktivnim macinima naunog istraivanja i naunog saznanja predmeta nauke.

Ova medjuzavisnosti zahteva posebno sistematsko nauno istraivanje i nauno saznanje o metodu . Nauno saznanje o postim, posebnim i pojedinanim specifikovanim pravilima u sprovodjenju naunog istraivanja i sticanju naunog saznanja o predmetima nauke i naunih saznanja, zahteva postojanje posebne nauke metodologije.

Metodologija se definie kao logika disciplina. Svako istinito i smisleno saznanje je logino (u skladu je sa normama logikog miljenja), ali su logika pravila u primeni povezana i uslovljena drugim delovima metodologije.

Metod metodologije u metodolokim istraivanjima koncipiraju se specijalni postulati, pravila, instrumenti i postupci metode koji se koriste i u istraivanjima predmeta drugih nauka , te se koze reci da postoje posebne metode metodologije.

Metodologija je normativna nauka.

Predmet istraivanja u metodologiji su nauna saznanja o nauno istrazivackoj praksi i norme koje propisuju odredbene aktivnosti i ponaanja u procesima naunog istraivanja i sticanja naunog saznanja.

Metodologija na osnovu svog naunog saznanja utvrdjuje interpretaciju i primenu vec postojecih i uvodjenje novih pravila.

Metodologija je empirijsko teorijska nauka. Empirijsko i teorijsko se prozimaju, empirijska saznanja imaju znacajnu ulogu u primeni rezultata istrazivanja odnosno naucnih saznanja metodologije.

SASTAVNI DELOVI METODOLOGIJE

Metodologija je slozena, empirijsko teorijska nauka, te bi se saznanja koja ulaze u sastav metodologije mogla svrstati u tri funkcionalne celine:

1. LOGICKI DEO naucna saznanja o pravilima logike i odnosima pravila logike sa metodama i predmetom istrazivanja. Ovim delom se uspostavlja odnos izmedju metodologije i logike. U njemu se razresavaju pitanja primene logickih postulata i pravila u okvirima utvrdjenih paradigmi nauke, sistema logike, metodoloskih pravaca, metode istrazivanja u istrazivanjima predmeta nauke i metoda.

2. EPISTEMOLOSKI (SAZNAJNI) DEO u ovom delu resavaju se problemi odnosa izmedju naucnog saznanja o predmetu i naucnog saznanja o metodu; odnosi naucnog saznanja primenom odredjenih metoda u istrazivanju predmeta nauke i u istrazivanju metoda; kao i odnosi raznih vrsta i tipova istrazivanja i odnosi ranih metoda.

3. NAUCNOSTRATEGIJSKI DEO - naucno saznanje se razvija pa se time razvija i nauka. U ovom delu se artikulise i resava pitanje odnosa medjuzavisnosti razvoja saznanja o predmetu i o metodu nauke (razvoj saznanja o predmetu nauke moze biti usporen razvojem saznanja o metodama istrazivanja, i obrnuto). Za ovaj deo vezuju se i sadrzaji oji se odnose na tzv. naucne revolucije (ogovor na pitanje valjanosti naucnih paradigmi).

2.KLASIFIKACIJE METODOLOGIJE

Pitanje: Da li postoji samo jedna nauka o metodama naucnog istrazivanja ili ih je vise? Pristupi:

Metodologija kao JEDNA SLOZENA NAUKA ako metodologiju shvatimo kao nauku o metodama sticanja naucnog saznanja i naucnog istrazivanja uredjenu u jedinstven sistem sa strogo naucnom sistematizacijom i naucno utvrdjenim strukturama, funkcijama i odnosima, osnovano je govoriti o jednoj slozenoj nauci koju cini vise delova celina.

VISE METODOLOGIJA koje se medjusobno razlikuju ne opovrgava stanoviste da je metodologija jedna nauka, jer se sve metode koriste ili se mogu mogu primenjivati u istrazivanjima predmeta svake grupe srodnih nauka ili svake nauke. Razlikuju se samo modaliteti primene (kriterijum klasifikacije su odredbe predmeta istrazivanja i odnosa metoda prema njemu) te se najcesce razlikuju:

1. Opsta metodologija izucava opsta pravila naucnog istrazivanja, za koja se moze smatrati a vaze za istrazivanja svih vrsta u svim naukama.

2. Metodologija prirodnih nauka istrazuje metode naucnog saznanja i naucnog istrazivanja koje se koriste u prirodnim naukama.

3. Metodologija drustvenih nauka metode koje se upotrbljavaju u drustvenim naukama

4. Metodologija pojedinih nauka (specijalne metodologije) izucava metode koje se promenjuju u istrazivanjima u pojedinim naukama odnosno naucnim disciplinama.

Moguce je koristiti i kriterijum paradigmi, ali on samo uvazava razlike u pristupima, postulatima i aksiomima pojedinih metodoloskih pravaca, odnosno njihove konceptualne razlike.

Metodologija je slozena nauka ciji sistem i poredak cine mnogi medjuzavisni i medjusobno uslovljeni i prozeti delovi koji se samo uslovno mogu odvajati i tretirati kao posebni.

IZVORI METODOLOSKIH SAZNANJA

Metodologija se zasniva na mnogim iskustvenim teorijima i saznanjima (koja su mnogo puta proveravana, na raznim mestima, od mnogih istrazivaca sticana, sistematizovana i promisljana).

Bitna odredba predmeta metodologije je nastojanje da se da odgovor na pitanje kako saznati istinu. Metodologija polazi sa stanovista da cim postoji smisleno pitanje verovatno je da postoji i istinit odgovor na njega; cim postoje manifestacije pojava i procesa mogucno je i istinito saznanje o njima, samo treba naci pravi put da se do njega dodje. To stanoviste opredeljuje i izvore metodologije:

1. FILOZOFIJA kao sistematizovano opste promisljanje celokupnog iskustva i predvidjanja razvoja ljudskog drustva. (O ljudskom drustvu se oduvek mislilo polazeci od nekih premisa i u okvirima nekih postavki i sistema misljenja, a ta misljenja su uvek bila dokazivana ili pobijana nekim argumentima, stanje i situacije su objasnjavani, klasifikovani i upravo to cini filozofiju, a posebno njenu disciplinu epistemologiju, izvorom metodoloskih saznanja).

2. LOGIKA koja sadrzi komponente osnova metodologije. Pravila i kriterijumi istinitog misljenja sadrzani i izgradjeni u logici su strukturni cinioci metodoloskih sistema.

3. SOCIOLOGIJA SAZNANJA koja se bavi medjuzavisnostima izmedju svojstava drustva i drustvenih saznanja ukljucujuci i naucno saznanje

4. POSTOJECA NAUCNA SAZNANJA o raznim predmetima nauke i o metodama saznanja u okvirima raznih nauka. Za politicke nauke posebno su vazna saznanja drustvenih nauka, politikoloska naucna saznanja.

5. EVIDENTIRANA PRAKSA ISTRAZIVANJA odnosno sistematizovana i nesistematizovana istrazivacka iskustva sadrzana i iskazana u u mnogim realizovanim istrazivackim projektima sa raznim predmetima i metodama istrazivanja u okviru raznih nauka.

6. SPECIJALNA METODOLOSKA ISTRAZIVANJA predmet ovih istrazivanja su procesi , procedure konceptualizacije izrade projekta istrazivanja i struktura i forme tih projekata, tokovi realizacije istrazivanja, karakteristike, mogucnosti i praktikovanje odredjenih metodoloskih koncepata i metode istrazivanja...

Svi ovi izvori se koriste istovremeno ali se mogu koristiti i u raznim spregama i pojedinacno.

Logicke osnove metodologije cine:

1. definicije misljenja, principi i zakoni istinitog misljenja, pitanja i imenovanja, oznacavanja, znacenja i jezika kao sredstva i predmeta misljenja

2. oblici misljenja ucenje o pojmu, stavu, sudu i zakljucku

iskazuvanje, sudjenje,zakljucivanje, dokazivanje i opovrgavanje

3. osnovne metode i njihovi postupci analiza / sinteza, apstrakcija / konkretizacija, specifikacija / generalizacija, dedukcija / indukcija, analogija / komparacija

3. POJAM MISLJENJA I ZAKONI ISTINITOG MISLJENJA I ZAMISLJANJA

Misljenje je slozen proces u kome su sadrzane psihicke, mentalne, fizicke i drustvene komponente.

Ono je predmetno uvek se misli o necemu, a odigrava se kroz sledece faze:

opazanje

predstavljanje

poimanje (formiranje pojma)

promisljanje.

Istinito misljenje istinski saznaje predmet misljenja, i saopstava tacne tvrdnje o predmetu misljenja (kako su predmeti misljenja veoma slozeni tako se istinito misljenje ne mora odnositi na celu pojavu ili proces, vec samo na neke delove, svojstva, odnose...) Misljenje je razvojno, jer su pojmovi misljenja procesualni promenljivi i razvojni. Tako se moze govoriti o razlicitim stepenima istinitosti/pogresnosti misljenja. Jedan od sistema valencije razlikuje:

a) mogucu istinitost / pogresnost

b) verovatnu istinitost / pogresnost

c) izvesnu istinitost / pogresnost

d) nuznu istinitost / pogresnost

Imedju njih ostaje neodredjenost koja ih deli.

Sistemi valencije mogu biti dvovalentni, trovalentni, polivalentni.

Principi formalne logike:

1. prost identitet

2. prosta neprotivurecnost

3. iskljucenje treceg

4. princip dovoljnog razloga

Principi dijalektickog misljenja:

1. princip slozenosti

2. princip konkretnog dijalektickog identiteta

3. jedinstvo suprotnosti

4. jedinstvo protivurecnosti

Misljenje se krece od razlikovanja, preko shvatanja odnosa, poredjenja, do sjedinjavanja razlicitog; te se mogu evidentirati i moguci zakoni istinitog misljenja.

ZAKONI OSNOVNIH ODLIKA ISTINITOG MISLJENJA

1. Zakon PREDMETNOSTI neophodno je da se misljenje odnosi na neki predmet misljenja

2. Zakon SADRZAJNOSTI zahtev da misljenje bude ispunjeno odredjenim sadrzajem

3. Zakon ODREDJENOSTI zahtev da misljenje o predmetu bude odredjeno

4. Zakon OSNOVANOSTI zahtev da misljenje bude zasnovano a ne proizvoljno

5. Zakon LOGICKE POVEZANOSTI zahtev za logickom koegzistentnoscu i smisljenoscu

6. Zakon STALNOSTI I RAZVOJNOSTI

ZAKONI ISTINITOG ZAMISLJANJA PREDMETA

OPSTI ZAKON zahteva istinito zamisljanje predmeta onakvog kakav on zaista jeste.Predmet se moze uopste uzev i naucno saznati samo ako je zamisljen tako da odgovara realitetu na koji se odnosi.POSEBNI ZAKONI

1. Zakon ISTINITOG ZAMISLJANJA JEDINSTVA RAZNOVRSNOG podrazumeva shvatanja povezanosti raznih cinilaca u jednom predmetu kao istorodnih cinilaca (npr. masa biraca).

2. Zakon IDENTITETA podrazumeva shvatanje slozenih ali relativno izdvojenih i relativno konstantnih pojava kao jednih (npr. clanstvo stranke). Ovaj zakon se odnosi i na procese, odnose, desavanja, institucije.

3. Zakon RAZLICITOSTI moze se tretirati kao opsti, jer se posredstvom njega identifikuju razliciti cinioci u okvirima i sastavu jednog, i kao zakon proste razlicitosti koji konstatuje razliku izmedju odredjenog predmeta u odnosu na sve druge predmete.

4. Zakon SUPROTNOSTI opsta suprotnost se konstatuje kada u jednoj pojavi imamo odredbe koje su medjusobno suprotne, medjusobno se uslovljavaju i prelaze jedna na drugu (npr. opste/posebno, apstraktno/konkretno). Prosto su suprotni cinioci ili pojave kada su kvalitativno ili kvantitativno bitno ili maksimalno razliciti ili suprotni.

5. Zakon PROTIVURECNOSTI I NEPROTIVURECNOSTI svaki razvojan predmet sadrzi medjusobno povezane, uslovljene i prelazne protivurecne cinioce koji su neophodni nukleus razvoja.

6. Zakon RAZVOJNOSTI I STALNOSTI usmeren je na shvatanje procesualnosti, razvojnosti svakog predmeta. Takodje i misljenje o tom predmetu je razvojno. Relativna stalnost je takodje svojstvo svakog predmeta zamisljanja i ona se ispoljava kroz identitet i jednistvo predmeta koji su relativno nepromenjivi, odnosno predmet je relativno identicno jedan stalan.

4. PREDMETI MILJENJA I NAUNOG SAZNANJA

Smatra se da je opti predmet miljenja je drutvena stvarnost, odnosno sve komponente drutvene stvarnosti.

Opti predmet miljenja i naunog saznanja je ukupnost saznanja procesa i odnosa dogaanja i stvari u prolosti, sadanjosti i budunosti.

Ue odreen, konkretizovan predmet miljenja i naunog saznanja politike nauke, su svi inioci politikih procesa i odnosa i bitni inioci okruenja u kojima se oni odigravaju (vreme, prostor, inioci strukture i sastava, funkcija, aktivnosti, odnosa i veza).

U okvir predmeta istraivanja ulaze:

prirodne i ljudske tvorevine (materijalne i duhovne)

ljudska ponaanja (veoma sloene pojave proizale iz prirodnih, drutvenih, fizikih i psihikih komponenata)

KLASIFIKACIJA PREDMETA MILJENJA I NAUNOG SAZNANJA

1. Prema stepenu i obliku razvoja predmeta miljenja i naunog saznanja:

a) prirodne pojave mehanika kretanja, molekularno fizika, atomska hemijska, bioloka kretanja

b) drutvene pojave i procesi

U okviru ovog kriterijuma razlikuju se i :

stvari (odreeni materijalni sadraj u odreenoj formi relativno konstantne strukture i relativno samostalnog postojanja)

proces i kako promena i razvoj ije su komponente dogadjaji koji se javljaju kao momenti procesa

2. Prema odnosu prema subjektu:

a) predmeti nezavisni od oveka i oveanstva

b) opaeni predmeti i opaaji

c) predstave i neulne slike

d) misli i zamisli (ukoliko se ne uvuju u neulne slike)

Razumljivo je da se ovde uvrste i ljudske tvorevine jer one nisu nezavisne ili samo opaene.

3. Prema obliku predmeta:

a) jednosni predmeti pod kojima se podrazumevaju jednosne celine

b) opti predmeti shvaeni kao

jedno u mnogome

mnogo jednoga (opte celine jednovrsnog)

4. Prema sloenosti predmeta:

Najjednostavnija je podela na proste i sloene predmete.

Meutim u politikim naukama su svi predmeti sloeni (nema prostih) samo je stepen sloenosti nejednak.

Sloeni predmeti razlikuju se po stepenima sloenosti i po karakteristikama unutranje povezanosti inilaca.

a) Skup najnii oblik sloenog predmeta. Veza izmeu raznovrsnih inilaca skupa je sluajna i preteno spoljanja. Skupovi mogu biti: konani, beskonani, kontinuirani i diskretni

b) Mnotvo je jedinstvo raznovrsnih predmeta koji imaju neku zajedniku kvalitativnu osobinu ili bitan odnos. Moglo bi biti jednovsno ili raznovrsno. Moe biti i sreeno ili nesreeno. Pojam mnotva u sebi sadri pojam mnogo, a ta je to mnogo yavisi od okolnosti.

c) Agregat je mnoina u kojoj su tano odreeni odnosi lanova jednih prema drugima, ali unutar njih nije upostavljen hijerarhijski red (odnos viih i niih lanova). U drutvenom i politikom smislu agregati su mnoine koje nemaju uspostavljen unutranji vrst poredak, dinamine su i sa pokretakim potencijalom.

d) Grupa - je mnoina ma po emu jednovrsnih ili srodnih lanova. Pojam grupe je velikog obima i elastinosti. Grupa ne mora da ima strogo definisan prostor i vreme (kao skup ili mnotvo), ona se javlja kao karakteristian pojam iz kog se specifikacijom i konkretizacijom mogu izvesti i pojmovi klase, sloja, niza, reda, sistema itd. Vezu izmeu lanova grupe mogu initi bitne ili nebitne osobine, svojstva. Ove veze mogu da budu prostorne, funkcionalne ili organske, a mogu u jednu celinu da povezuju razliite predmete. Takve celine se nazivaju blok.

e) Niz i red imaju zajedniku osobinu da lanovi koji ih ine slede jedan drugog po nekom svojstvu. Posebna karakteristika reda je da u sebi sadri hijerarhijsku odredbu, zasnovanu na odreenom svojstvu.

f) Kolektiv karakteristina je unutranja poveyanost visokog stepena i intenzivni odnosi, a prvenstveno se odnosi na ljude i njihove ureene mnoine. To je sloen predmet a ine ga objedinjeni lanovi raznih uloga i funkcija. lanovi mogu da budu raznovrsni i samostalni u drugim funkcijama i osobinama. Osnovi uspostavljanja kolektiva prvenstveno su funkcionalni ili ciljni i svrsishodni.

g) Sistem je celina u kojoj su uspostavljeni preteno saglasni i funkcionalni odnosi relativno stalnih inilaca strukture, u kome se vre odreene meusobno povezane funkcije, koji kao celina vri odreene funkcije u okruenju, tei odranju ravnotee, prema okruenju se odnosi kao posebnost.

5. POSEBNOST METODOLOGIJE POLITIKIH NAUKA

Da li se moe govoriti o metodologiji politikih nauka?

Da li je ta metodologija posebna nauka I kakav je njen odnos prema politikim naukama?

Kakav je njen odnos prema metodologiji kao nauci I ta je ini posebnom?

Predmet politikih nauka je politika. Radi se o veoma sloenom predmetu u koji spadaju svi politiki procesi, sve politike pojave, svi inioci strukture, f-ja, odnosa I veza, vremena I prostora politike. Ono to je znaajno proveriti jeste koje je to specijalno svojstvo ili inilac kojim je politiko diferencirano od ostalog drutva. To moe biti samo OPTI INTERES.

Politika je sloen, drutveno znaajan realitet koji je predmet politike nauke. Time je zadovoljen prvi zahtev da svaka nauka mora da ima jasno odreen predmet naunog izuavanja. Drugi zahtev je METOD.

Specifinost metode politikih nauka je da specifinost izbora, konkretizacija I primena metoda drutvenih nauka I optih metoda primerenih svojstvima predmeta politikih nauka. Samim tim je neophodno konstruisati novu metodu politikih nauka, a taj poseban metod je upravo predmet metodologije politikih nauka.

Metodologija politikih nauka je istovremeno deo grana metodologije nauka I nauna disciplina politike nauke. Zadaci metodologije politikih nauka proizilaze iz dve osnovne potrebe: 1) to su PRAKTINE POTREBE I zahtevi drutva I politikog ivota

2) to su POTREBE NAUKE I naunog istraivanja iji su predmet politiki proces I

pojave.

Politici koja pretenduje da bude uspena upravo je neophodno nauno saznanje o politici. Iz toga proizilaze dva zahteva upuena metodologiji:

1) da obezbedi metode valjanog naunog saznanja o politici koje se moe primenjivati u praksi

2) da obezbedi metode o nainima uspenog osposobljavanja za primenu naunih saznanja u politikoj praksi.

Zadaci metodologije politikih nauka su:

a) da otkrije I omogui korienje metoda za sticanje naunog saznanja o politikim procesima I metoda praktikovanja politikih saznanja..

b) da otkriva, razvija i omogui razvoj metoda osposobljavanja za korienje naunog saznanjac) metodi provere teorije o politici i da otkriva, razvija, proverava i verifikuje metode istraivanja i da o tome razvije teoriju6. POJAM I SASTAVNI DELOVI NAUNOG METODA

Nauka je ljudska drutvena, u sutini intelektualna, dakle racionalna delatnost. Istovremeno, ona je rezultat naune delanosti. Deo nauke ine ve steena, proverena nauna saznanja, a deo smislena, ciljna, svrsishodna aktivnost sticanja naunog saznanja. Nauka je istovremeno sloen proces sticanja naunih saznanja, razvojna struktura ve steenih, kontinuisanih, proverenih i projiciranih i osnovano predpostavljenih naunih saznanja o predmetu nauke i metodu nauke.

Strukturu nauke ine: aksiomi, principi (naela), nauni zakoni, naune teorije, naune teoreme, postulati, hipoteze, argumenti i kategorijalno pojmovni aparat o predmetu nauke po pravilu konstruisan kao sistem u okviru vaee paradigme.Sastavni deo te strukture (tog sistema) su procedure istraivanja, dokazivanja i opovrgavanja i procedure konstituisanja naunih i saznajnih injenica.Nauni metod shvata se kao sistematska celina koncepcija i naina istraivanja dotinog predmeta nauke.

Time moemo konstatovati da je nauka elastian i razvojan ali i konzistentan sistem kog ine dva meuzavisna i meuproeta sloena podsistema. U svakom od podsistema otkrivamo teorijsku, duhovnu, intelektualnu i sa njom proetu praktinu komponentu. Takoe, vidimo komponente saznanja i komponente primene saznanja.

Nauno saznanje

U osnovi nauke nalazi se proces sticanja, demonstracije i primene naunog saznanja.Najei su stavovi da je nauno saznanje ono koje se tie predmeta nauke i do kog se dolazi naunim istraivanjima i primenom naunih metoda; da je nauno saznanje istinito ili bar verovatno tj. najblie istini o predmetu nauke.

Nauno saznanje je deo ukupnog ljudskog saznanja. U sastav naunog saznanja ulaze mnogi inioci ljudskog saznanja (odnos subjekt-objekt saznanja, opaanje, predstavljanje, miljenje, povezanost i meuzavisnost ulnosti i intelektualnosti, fizikog i psihikog itd)

Nauno saznanje mora da bude predmetno, logino dakle smisleno, da bude osnovano i pouzdano.

Bitne odredbe:

odreenost predmeta saznanja koja je dovoljna da se ono razlikuje od svih drugih predmeta saznanja

nauno saznanje je saznanje koje se stie verifikovanim procedurama

ono je sistematsko i sistematizovano, preteno usmereno i plansko

nauno saznanje je provereno i podlono stalnoj proveri, te je istovremeno pouzdanije od drugih

kritiko je i razvojno

Nauno saznanje stie se naunim istraivanjima.

Nauna istraivanja su ona koja se izvode u okviru prepoznatljive paradigme, odnose se na predmet odnosno definisane predmete definisanih nauka ili naunih disciplina i primenjuju odgovarajue metode naunog istraivanja.

Nauno saznanje je u delu u kom ga ine konstituisana nauna saznanja rezultat naunog istraivanja. Razlog za izvoenje naunog istraivanja je sticanje naunog saznanja a zavrna faza naunog istraivanja je utvrivanje rezultata naunog istraivanja ostvarenog naunog saznanja istraivanjem.

Metod je nain dolaenja do istinitog naunog saznanja.

Termin metod grka re metodos = put, traenje.

Metod naunog saznanja je smisleno i svrsishodno, racionalno konstituisan sistem ideja, koncepcija, radnji (postupaka), i sredstava, odabran po naunim kriterijumima i nauno proveren u cilju sticanja naunog saznanja, odnosno naunog istraivanja o predmetu ili metodu nauke.

Osnove ove definicije izvodimo iz sledeih postulata:

nauna delatnost, aktivnost na sticanju naunog saznanja, namerna je, racionalna, usmerena na ostvarivanje naunih ciljeva i u tom smislu planska. Ona nije stihijna, sluajna, nesistematska i proizvoljna, to su bitne razlike u odnosu na sticanje saznanja uopte.

sticanje naunog saznanja usmereno je na nauno definisan predmet odreen kao predmet i metod nauke

postupci, sredstva, koncepcije i opredeljenja biraju se po utvrenim naunim pravilima i kriterijumima iz reda ve proverenih

primena koncepcije, pravila, kriterijuma, postupaka i sredstava u procesima sticanja naunog saznanja u prvom redu naunim istraivanjima strogo ej kontrolisana i kritiki proveravana.

Bitna obeleja metode naunog saznanja istraivanja, odnosno naunog metoda:

naunost

racionalnost

ciljnost

sistematinost

kontrolisanost

kritiko vrednovanje namerno odabranih koncepcija, postupaka i sredstava u okvirima odreene nauke

Najoptiji nain sticanja naunog saznanja je nauno istraivanje.

Nauni metod iskljuuje sve naine koji nemaju obeleja naunosti i naune osnovanosti, a metoda sticanja naunog saznanja obuhvata sve metode, sve naine kojima se moe doi do saznanja koje moe da dobije status naunog.

Naune metode u naunom istraivanju zahtevaju kvalifikovane subjekte naunog saznanja.

SASTAVNI DELOVI NAUNOG METODA

Nauni metod nauke je sloena celovitost, u stvari skup racionalno i funkcionalno meusobno povezanih metoda u odgovarajui poredak. Svaki od metoda ukljuenih u poredak, koji nazivamo metod nauke, ima istu osnovnu strukturu.

Naunim metod nauke ima tri osnovna sastavna dela:

1. logiki deo

2. epistemoloki deo

3. operativno-tehniki deo

1. Logiki deo sadri, odnosno obrauje logike osnove, logika pravila metoda. Logika pravila moraju da budu posebno odreena u okviru svakog metoda saglasno svojstvima predmeta istraivanja i svojstvima metoda.

2. Epistemoloki deo obrauje odnos teorije i drugih delova nauke o predmetu nauke sa realitetima stvarnosti i metoda istraivanja. U taj deo spada i kategorijalno pojmovni sistem. U ovom delu se na osnovu naunog saznanja o predmetu kao realitetu i moguem realitetu otkriva ta je to to je mogue istraivati odreenim vrstama istraivanja, kakve su mogunosti primene metode, kako ublaiti tekoe i prepreke, kako stimulisati prednosti te metode. Ovaj deo uspostavlja kriterijume izbora izmeu vie moguih koncepcija i metoda istraivanja.

3. Operativno tehniki deo obrauje odnos izmeu prethodnih delova metoda i njihovih tehnika, zatim pravila konstruisanja i primene tehnika istraivanja.

Metodologija nauka o metodu.

Metod nain sticanja naunog saznanja.

Miljenje opti nain racionalnog, a time i naunog saznanja.

Metodi istraivanja mogu da imaju vie modaliteta, a u njihovom sastavu moe da bude vie tehnika istraivanja.

Tehnike istraivanja sloeni, neposredno primenjeni oblici metoda. Svaku tehniku ine njeni nauno sastavni delovi, instrumenti i postupci.

Instrumenti sva sredstva, sve stvari koje koristimo prilikom primene metoda u istraivanju.

Postupci izvravanje odreenih radnji u skladu sa pravilima metoda i istraivake tehnike i saglasno uputstvu u okviru konkretnog projekta istraivanja.

7. KLASIFIKACIJA NAUNOG METODA

Kriterijum: optost metoda

Osnovne metode analiza, sinteza, apstrahovanje, konkretizcija, specijalizacija, generalizacija, dedukcija i indukcija. Ovde se mogu ubrojati i analogija i kompatacija. Ove metode nazivaju se i osnovnim posebnim ili posebnim. One su u osnovi svih drugih metoda te ih to kvalifikuje kao osnovne.

Optenaune metode metode koje se mogu primenjivati u svim naukama. To su statistika metoda modelovanja, aksiomatska, analitiko deduktivna, hipotetiko deduktivna.

Posebne metode metode pojedinih grupa nauka, pri emu se pojedini metodoloki pravci poistoveuju sa posebnim metodama. Tome se moe prigovoriti nedovoljna korektnost u koncipiranju, definisanju i primeni kriterijuma klasifikacije, jer se neke od ovih orjentacija mogu primeniti i u istraivanjima drugih nauka (izuzetak je samo aksiologizam ije se postavke ne mogu primeniti u prirodnim naukama).

Metode prikupljanja podataka metode kojima se koristimo u prikupljanju podataka. Prikupljanje podataka podrazumeva i sredjivanje i obradu podataka i zakljuivanje na osnovu njih (tu postoji povezanost sa metodama obrade podataka). Metoda analize dokumenata i studije sluaja mogu se svrstati u ove metode, ali su po nekim svojstvima specifine, te ih nazivamo i operativnim metodama.

Metode obrade podataka se najee javljaju kao delovi optih metoda istraivanja, ako modaliteti njihove primene ili kao njihovi produeci.

Kriterijum: pripadnost predmeta istraivanja odreenim naukama

Metodi prirodnih

Metodi drutvenih nauka

Susreemo se i sa podelom na kvantitativne i kvalitativne metode, ali je ova podela nedovoljno osnovana jer nema praznih kvantiteta, ve je uvek u pitanju koliina neega nekog kvaliteta.

8. NAUNA TEORIJA I NAUNI METOD

Pitanja:

1. Pitanje odnosa naune teorije o predmetu nauke i metoda.

2. Pitanje naune teorije o metodu i metoda naunog istraivanja.

Izmeu naune teorije i naunog metoda postoji odnos interakcije i meuzavisnosti.

2.

Svako ljudsko saznanje je preteno neposredno iskustveno i steeno neposrednim dodirom ula i stvarnosti, ili je preteno teorijsko do kog se dolo promiljanjem.

Stvarnost, drutvena praksa, stalni je predmet teorije i njen stalni verifikator.

Teorija je sistematizovano misaono saznanje o praksi saznanje do kog se dolazi miljenjem.

Tri su osnovna zanenja termina teorija:

a) teorija je svako, dakle i nenauno, misaono saznanje o nekoj vrsti pojava i procesa. Uslov je da pojave i procesi budu srodni kako bi mogli da budu predmet teorije. Pojam teorije podrazumeva odreeni stepen optosti teorijskog.

b) teorija zani i objanjenje odreene vrste pojava i procesa. Teorijsko objanjenje u ovom sluaju podrazumeva osnovanost na naunim principima, zakonima i hipotezama.

c) najdirektnije i najue znaenje teorija je proveren hipotetiki stav zakona ili hipotezu primenjenu naitavu oblast ili vrstu pojava u cilju njihovog saznanja.

Osnovni sastavni delovi razvijene teorije su:

1. predmet vrste pojava i procesa na koje se teorija odnosi

2. osnovni pojmovi kategorije, kojima se teorija slui

3. osnovni principi, postulati i stavovi teorije

4. nauni zakoni koji se odnose na predmet naune teorije

5. hipoteze odnosno izvestan broj hipoteza

6. teoreme kao izvedene i proverene naune postavke

Nauna teorija je sistem naunih postavki stavova i sudova o odreenoj vrsti pojava. Nju ine opti i posebni nauni stavovi.

Nauna teorija se moe smatrati najviim oblikom i krajnjim rezultatom svih saznajnih procesa.

Nauna teorija o metodu je dakle najvia sinteza saznanja steenih o metodu kroz razne oblike miljenja, dokazivanja i opovrgavanja i teorijsku i praktinu proveru. Time je odreen i odnos teorije o metodu i metoda.

1.

Odnos teorije o predmetu nauke i metoda.

Prvi sloj odnosa proizilazi iz injenice da naune teorije nisu date, kao i da u sastavu neke nauke nije samo jedna teorija, i da su obim, predmet i mesto svake teorije drugaiji u poretku teorija, odnosno u globalnoj, generalnoj teoriji o predmetu nauke.

Drugi sloj odnosa je da svaka teorija nastaje na neki nain(e), te da se uvek moe posmatrati povratna sprega izmeu osnova i naina nastanka teorije i same teorije.

Raznovrsnost teorija podrazumeva i mogunost nastanka teorija na razne naine, te se pominju sledei naini izvodjenja teorija:

a) analitiko deduktivni

b) empirijsko-analitiko-generalizatorski

c) empirijsko-induktivni

d) hipotetiko-deduktivni

Ali se na ovu podelu mogu stviti opaske.

Svojstva predmeta teorije i svojstva teorije zahtevaju odreen nain izvoenja teorije, odnosno primena adekvatnog naina izvoenja teorije bitan je uslov obezbeivanja odreenih svojstava teorije.

Saznanja teorije i saznanja o teoriji su bitan uslov saznanja o metodu i o njegovom razvoju.

Nauka i nauna teorija mogu da budu predmet istraivanja, to podrazumeva odgovarajue metode odnosno odgovarajuu primenu metoda.

9. POJAM, BITNA SVOJSTVA I KLASIFIKACIJA NAUNIH ISTRAIVANJA

Istraivanje se esto zamenjuje reju ispitivanje, ali ispitivanje podrazumeva svesno i smisleno postavljnje pitanja i svesno i smisleno davanje odgovora, dok se istraivati mogu sve stvari, pojave, procesi odgovarajuim metodama.

Nauno istraivanje je sloen, organizovan, sistemski, svrsishodan proces sticanja naunog saznanja o strogo definisanom predmetu istraivanja verifikovanom vaeom naunom procedurom, odnosno odgovornom primenom naunih metoda.

Istraivanje je sloena celina sistem misaono fizikih, stvaralakih, rutinskih i operativno tehnikih, intelektualnih i manuelnih procesa i radnji. To je najoptiji nain istinitog naunog saznavanja drutvene prakse i svih oblika realnosti, i sama drutvena realnost i praksa.

Bitna svojstva istraivanja:

svako istraivanje je nuno saznavanje novog o predmetu i metodu nauka (ak i kad se ponovo utvruje staro saznanje time se saznaje o valjanosti postojeeg saznanja)

sistematino je i samo je funkcionalan svrsishodan sistem

ono je organizovan proces, jasno predmetno i ciljno usmeren

to je sloena i unutar sebe struktuirana smislena, konzistentna delatnost intelektualnih i fizikih inilaca

ono je funkcionalan sistem veza i odnosa nauno istraivake delatnosti i drutvene realnosti i prakse

Miljenje je bitna svepovezujua komponenta svakog istraivanja.

Neophodna svojstva naunog, istraivakog miljenja su:

potpuno odreena predmetnost

nauna osnovanost

loginost i smislenost

kritinost

konzistentnost i koherentnost

prodornost

realistinost

celovitost

sistematinost

KLASIFIKACIJA ISTRAIVANJA

I - Kriterijum optosti

1. Opta - istraivanja koja svojim predmetom obuhvataju celinu politikog procesa i celinu prostora i vremena u kojima se politiki procesi i pojave odigravaju.

2. Posebna zahvataju samo jedan segment politikih procesa i pojava a odnosio bi se i samo na jedan setgment prostora i vremena

3. Pojedinana obuhvataju samo jednu komponentu politikog procesa ili smo jednu politiku pojavu u strogo odreenoj jedinici vremena i prostora

U ovoj klasifikaciji se po pravilu koriste odredbe kriterijuma kao to su obuhvat predmeta, rasprostranjenost, trajanje i njihove kombinacije.

II Kriterijum svojstva predmeta (potkriterijum priroda predmeta)

1. Empirijska istraivanja bave se saznavanjem drutvene i politike stvarnosti na osnovu iskustvenih, ulnih podataka

2. Teorijska istraivanja zasnivaju se na miljenju o ve postojeim naunim saznanjima.

Meutim isto empirijskih ili isto teorijskih istraivanja nema, te je potrebno oformiti sledeu klasifikaciju:

a) preteno teorijska

b) preteno empirijska

c) kompleksna

III Kriterijum: Masovnost politikih pojava

1. Masovna istraivanja iji su predmet masovne pojave

2. Masovan istraivanja

IV Kriterijum vremena obuhvata jedne pojave

1. Longitunalna obuhvataju vie intervala jedne pojave ili procesa

2. Transverzalna koja se bave presekom pojava procesa u jednom vremenskom odseku

3. Panel istraivanja bave se ili slojevima ili istim pitanjima u raznim vremenskim intervalima istog predmeta istraivanja na istim ili slinim uzorcima

V Kriterijum pripadnosti nauci odnosno naunim disciplinama

1. Multidisciplinarna predmet istraivanja spada u vie disciplina koje pripadaju dvema ili veem broju nauka

2. Interdisciplinarna predmat istraivanja spada u vie disciplina jedne nauke

3. Intradisciplinarna predmet istraivanja pripada jednoj disciplini jedne nauke

VI - Kriterijum: Aktuelnost predmeta

1. Rekonstruktivna iji predmet ine proli dogaaji. Rezultati istraivanja treba da omogue naunu, misonu ili materijalnu rekonstrukciju zbivanja u prolosti, i mogu da budu osnov za ponaanje i aktivnost u aktuelnoj i buduoj situaciji i za miljenje o njima.

2. Aktuelna aktuelnost se moe shvatiti kao aktuelnost predmeta istraivnja nezavisno od vremena kada se pojava odigrala, i kao aktuelnost procesa pojave koja se odigrala istovremeno sa sprovoenjem istraivanja.

3. Projektivna u sutini prognostika istraivanja, predmet njihovog istraivanja je dalja ili blia budunost.

VII Kriterijum: odnos subjekta i objekta prema predmetu istraivanja

1. Entrospektivna jasno se razlikuje objekt predmet istraivanja i subjekt istraiva.

2. Introspektivna subjekt i objekt istraivanja su integrisani

VIII Kriterijum: svrha

1. Heuristika usmerena na sticanje potpuno novih saznanja

2. Verifikatorna usmerena na proveru postojeeg saznanja

IX Kriterijum: ciljevi

1. Orijentaciona istraivanja cilj je izgraivanje naunih osnova za izradu projekta istraivanja (da rezultatima orjentie, usmeri istraivanja)

2. Deskriptivna istraivanja cilj je da nauno opiu jedan proces ili pojavu

3. Klasifikatorska istraivanja cilj je da izvre klasifikaciju ili tipologizaciju predmeta istraivanja (zahtevaju utvrivanje bitnih obeleja predmeta i na osnovu njih utvrivanje mesta u odreenom poretku; podrazumevaju i utvrivanje odlika reprezentativnih tipova)

4. Inovatorsko-heuristika istraivanja usmerena su na otkrivanje nepoznatih, do tada ranijim istraivanjima neotkrivenih inilaca, svojstava i odnosa predmeta ili momenta i etapa njihovih promena i oblika ispoljavanja.

5. Eksplikativna istraivanja iji je cilj nauno objanjenje (nastoje da objasne pojavu ili proces)

6. Prognostika istraivanja cilj je nauno predvianje kretanja i razvoja pojava i procesa u blioj ili daljoj budunosti

X Kriterijum: funkcija istraivanja u razvoju nauke ili uloga naunog istraivanja u nauci

1. Fundamentalna istraivanja koja su usmerena na osnovna, bitna nauna saznanja koja se tiu razvoja nauke, i u prvom redu naune teorije.

2. Primenjena istraivanja nastoje da nauna saznanja naune teorije obrade tako da utvrde mogunosti njihove praktine primene

3. Razvojna istraivanja praktina reenja primenjenih istraivanja dalje razvijaju i usavravaju

4. Akciona istraivanja ova istraivanja ne moraju da imaju naunu funkciju, pa ni nauni cilj. Ona su direktno podreena zahtevu reavanja konkretnog politikog aktuelnog problema na osnovu izgraenih naunih saznanja

XI Kriterijum sloenosti istraivanja

1. Po obuhvatu materije:

a) generalna istraivanja

b) detaljistika istraivanja

2. Po broju metoda primenjenih u sakupljanju podataka:

a) monometodska

b) polimetodska

3. Po sloenosti projekta istraivanja

a) jednostavna, sa samo jednim jedinstvenim projektom

b) sa jednim sloenim projektom i vie potprojekata

c) sa generalnim projektom u okviru koga postoji vie posebnih projekata i u okviru njih, potprojekata

4. Komparativna istraivanja sloena istraivanja zbog neophodnosti da se identifikuju predmeti poreenja, kriterijumi i postupci poreenja

5. Panel istraivanja obuhvataju vie slojeva i mogu vie puta da se ponove u7 raznim vremenima, an istom muzorku istraivanja istog predmeta i primenom istih metoda

XII Kriterijum: trajanje istraivanja

1. Blic istraivanja traju veoma kratko, od jednog dana do najvie nekoliko nedelja

2. Kratkorona traju do tri meseca

3. Srednjorona od est meseci do godinu dana

4. Dugorona traju due od jedne godine

5. Permanentna istraivanja viekratno ponavljana istraivanja istog predmeta pa su po tome veoma slina panel odnosno longitudalnim istraivanjima (npr. istraivanja izbora)

10. SPECIFINOSTI ISTRAIVANJA U POLITIKOLOGIJI

Istraivanje je viestruko i viestrano drptveni odnos posebnog znaaja, posebno u drutvu u kom se odigrava.

Problematika istraivanja kao drutvenog odnosa moe se istraivati na relacijama:

istraivanje druga, prethodna i sledea istraivanja

istraivanje drutvena realnost odnosi unutar istraivanjaDrutveni odnos istraivanjem ostvaruje se neposrednim odnosima istraivanja kao sistema sa drutvom u kom se odvija.

Faza 1 faza kritikog odnosa

Zainjanje drutvenog odnosa na relaciji istraivanje-drutvo zapoinje ocenom istraivaa da odreeno nauno ili drutveno pitanje, po svojim svojstvima treba i moe da bude istraeno, ili kada naruilac oceni da mu je neophodno istraivanje dotinog pitanja.

Ovo je faza kritikog odnosa prema naunom saznanju ili prema drutvenoj realnosti, i uspostavljanja odnosa eksterne saradnj, to vodi sporazumu o preuzimanju istraivanja izmeu naruioca i istraivaa. Mogue je da ovo bude i faza sukoba.

Mogua su tri tipa kritikog odnosa naruioca:

1. politiki stav da ne zna ta se i koliko zbiva, te da to treba istraivati

2. procesi su povoljni, ali bez dinamike, te treba istraiti ta dovodi do neravnomernosti i usporavanja da bi se to otklonilo3. postoje izrazite tekoe i smetnje, esti su neuspesi te to treba istraiti da bi se utvrdili uzroci i objasnila situacija.Mogue su i varijacije sve ide dobro ali bez objanjenja te to treba objasniti i prognozirati kako dalje, drugo tekuii osnosi nisu izolovani te treba istraiti njihove veze sa drugim precesima i odnosima.

Naruilac i istraiva uglavnom ospostavljaju odnos saradnje u tretmanu aktuelnih problema, znaajnih za politiki praksu. Odnos saradnje se tee postie u oblasti istraivanja prolog i budueg.

Ve u prvoj kritikoj fazi drutvenih odnosa na relaciji istraivanje-drutvo dolazi do sloenih odnosa saradnje i sukoba (jedinstva i suprotnosti) naruioca, politike realnosti i istraivajna kao strukture.

Ostvarena saradnja ini mogunosti saznanja veoma velikim (kad postoji interes nosilaca politike moi i vlasti dostupnost podataka znatno raste). Ali u tom odnosu se krije i opasnost da istraivanje bude previe izloeno dejstvu operativne, tekue politike i da joj bude podreeno. U nekim sluajevima istraivanja politikih pojava su samo oblik metoda politikog delovanja (unoenje odreenog stava u svest populacije, usmeravanje ponaanja). Tekoe prepoznavanja takvih istraivanja su u tome to poruke ne moraju biti eksplicitno izraene, i u injenici da sam proces istraivanja ne mora biti usmeren i korien za istraivanje politikog efekta, ve da politiki efekat nastane kao rezultat istraivanja.

Faza 2 eksterni odnosi

Javlja se na dve globalne relacije:

1. na relaciji politiki subjekti (nosioci moi i vlasti) sa jedne i istraivanje sa druge strane

2. na relaciji istraivanje sa jedne, i istraivana populacija sa druge strane

Karakteristike odnosa politiki subjekti istraivanje

Politika struktura moe se u procesu istraivanja javiti u vie raznovrsnih uloga:

a) u ulozi pokrovitelja koji podrava istraivanje i otklanja nenaune eksterne tekoe na inicijativu istraivaa, bez drugog meanja u proces.

b) u ulozi pokrovitelja koji pozitivno deluje na otklanjanje eksternih tekoa, ali se znatno ukljuuje i utie na koncepciju i realizaciju istraivanja

c) u ulozi neutralnog naruioca, pri emu neutralnost treba shvatiti kao preuzimanje obaveza naruioca da finansijski omogui istraivanje bez drugih obaveza i nadlenosti, kao i zadravanje prava da rezultate istraivanja koristi u svoje svrhe i kad nae za shodno. To je odnos poslovne korektnosti, ali opasnost lei u monopolisnju prava na korienje rezultata istraivanja, gde istraiva gubi kontrolu i uvid na d ponaanjem naruioca.

d) u ulozi naruioca-izvoaa, kada je politika struktura inicijator, finansijer, organizator i izvoa istraivanja. Dve su varijante prva kada su odgovarajue istraivake strukture (koje su sastavni deo mehanizma politike strukture) preuzimaju zadatke istraivanja realizujui ih samostalno, a druga kada odreeni deo politike strukture nepostedno organizuje i realizuje istraivanje ( a naunici mogu da budu lanovi ili da budu unajmljeni).

e) u ulozi suprotstavljenog istraivanju, bilo izvoenju, bilo krienju rezultata. To je odnos sukoba izmeu sitraivanja i politike strukture. Takva situacija reava se jednim od tri naina:

korienjem metoda koji ne zahtevaju kretanje po zabranjenoj zoni

istraivanjem pod prividom dozvoljenog, tj. unoenjem u dozvoljeno istraivanje i instrumente sakupljanja podataka koji se odnose na nedozvoljeni predmet istraivanja tzv. prikrivenim ili indirektnim istraivanjima

ilegalnim istraivanjima o kojima politika struktura nije obavetena.

Postoji i mogunost odustajanja od istraivanja.

Karakteristike odnosa istraivanje-istraivana populacija

Za najvei deo populacije istraivanje izaziva nekoliko osnovnih oseanja strah, nepoverenje, rezervisanost, ravnodunost, dunost, nadanja i preterana oekivanja. Dve su osnovne drutvene strukture od posebnog interesa politika i struktura koja nije politika. U obe se esto javlja odnos odbijanja saradnje.

Politika struktura relativno je zatvorena, nedostupna i ne prihvata da bude predmet istraivanja ili izvor podataka. to je vii nivo, ona je manje dostupna:

karakteristike funkcija stavljaju pol. strukturu visokog i najvieg nivoa u situaciju prenaglaene zauzetosti, velike pokretljivosti, izloenosti napadima, a poslovi koje obavljaju imaju karakter tajne, pa su sve to objektivne prepreke.

te strukture odravaju svoju mo na poverenju masa ali i na meusobnom poverenju. Otuda velika osetljivost i oseanje ugroenosti prilikom svakog izlaganja posmatranju ili ispitivanju izvan uobiajenih okvira tekue politike.

politika struktura prvenstveno je zainteresovana za saznanja u funkciji sopstvene delatnosti, a ne za saznanja o sebi. Stoga ona istraivanje moe shvatiti kao nepotrebnu politiku kontrolu koja je moe i ugroziti.

Zato se najee formira odnos odbijanja saradnje koji se manifetuje kao:

direktno odbijanje komunikacije, izbegavanje, onemoguavanje komunikacijebez direktnog odbijanja (izgovorima), formalnim pristankom na saradnju uz stvarno odbijanje, formalnim pristankom uz visok stepen ispoljavanja revnosti ali uz samo delimino omoguavanje uvida u podatke.

Nepolitika struktura takoe odbija saradnju, ali su tri osnovna straha odnos tome:

strah od mogunih politikih posledica (ak i od primene nasilja)

strah od nekompetentnosti i gubljenja ugleda

strah od besmislenosti celog istraivakog poduhvata

Odnosi saradnje javljaju se za obe strukture u tri osnovna oblika:

1. saradnja kao izraz politike i graanske discipline, ali to je nedovoljno angaovana saradnja (zbog oseaja obaveze, korektnosti) bez sopstvene inicijative i dodatnog doprinosa.

2. Saradnja kao opredeljenje da se prui svaki mogui doprinos u progresivnom ostvarivanju politikih procesa, i to je angaovana saradnja.

3. Saradnja izazvana prevelikim oekivanjima (to zbog oekivanja razreavanja problema, to zbog ostvarivanja uticaja), i to je preangaovana saradnja. Ispoljava se kao nastojanje istraivane populacije da naturi odreene podatke kao jedino kompetentne, nezavisno od zahteva istraivanja i da napred nametne njihovo tumaenje.

Faza 3 faza saoptavanja, ocene i korienja rezultata istraivanja.

Tu se javljaju tri osnovna tipa odnosa:

1. Odnos podrke i uea manifestuje se u istraivanju orjentacijo rezultata na angaovano reavanje aktuelne politike problematike, pri emu moe doi do slabijeg angaovanja na razreavanju naunih problema u vezi sa tom pojavom. Karakteriu ga afirmacija istraivanja, omoguavanjem nastavljanja ovog ili slinog istraivanja, neposredno sudelovanje u formiranju zakljuaka, i neposredno korienje rezultata.

2. Odnos saradnje i kritike struktura ne uestvije u formiranju izvetaja o rezultatima i zakljuivanju. Rezultati se koriste u pogodnom obliku, a u pripremi za korienje sarauju istraivai i politike strukture

3. Odsustvo saradnje i dobre volje (odnos odbijanja i sukoba) tenju obeju strana ka diskvalifikaciji, obezvreivanju i onemoguavanju. Manifestuje se kritizerstvom, zabranom objavljivanja rezultata, onemoguavanjem daljeg bavljenja istraivanjima, ak i primeno fizikih represija.

11. OPTI (TIPSKI) PREDMET POLITIKOLOKIH ISTRAIVANJA

Predmet istraivanja su sve pojave koje su i predmet politikih nauka. Ali je pojam politike nauke veoma sloen. Zalaemo seza istraivanje formi, izgleda, oblika, sadrine i sutine politike i politikih pojava u prolosti, sadanjosti, budunosti, kao i njohovog nastanka, menjanja i razvoja, kako u sferi realnog tako i u sferi idealnog.

Politike pojave mogu se istraivati interdisciplinarno i intradisciplinarno. Mogu se istraivati i istovremenim tretiranjem u okvirima vie disciplina jedne nauke, ali i u vie nauka. U sutini svake discipline politikih nauka je ono zajedniko upravljanje zajednikim interesima vlau i racionalnom organizacijom uz oslonac na monopol nasilja.

Kriterijumi znaaja pojave

Za opredeljivanje za istraivanje bitan kriterijum je znaaj pojave:

njen znaaj kao predmeta istraivanja sa stanovita potreba i doprinosa naunom, politikolokom saznanju

njen znaaj sa stanovita potreba i doprinosa u sferi politike kao drutvene realnosti.

Kao bitne kriterijume znaaja pojave moemo uzeti:

a) rasprostranjenost (drutvena, teritorijalna, prostorna, predmetno-sadrajna)

b) trajnost pojave

c) aktuelnost pojave (prostorna, vremenska)

d) intenzitet i oblik delovanja i ispoljavanja pojave

e) razvojna faza pojave

f) nosioci pojave

g) lokacija i koncentrisanost pojave na odreenim prostorima i u odreenim drutvenim i vremenskim celinama (gustina pojave)

h) originalnost pojave u celini ili detaljima

Neophodno je uvaavati i drutveno politiu situaciju, raspoloenje politikih subjekata prema istraivanju, dostupnost pojava istraivanju i prethodnu izuenost pojave.

Svim politikim pojavama zajedniko je to da su drutvene pojave, u kojima aktivnu ulogu imaju ljudi i koje se tiu najneposrednijih interesa, a time i potreba ljudi. Svest i ponaanje ljudi su bitni inioci procesa u kome ljudi uestvuju i kao drutvena i kao prirodna bia.

Logika izgraivanja modela istraivanja (inioci)

1. Politiki procesi pol. pojave se javljaju i ostvaruju pod odreenim uslovima, u odreenoj situaciji.Oni su uslovljeni prethodnim, njihovi tokovi su okvirno determinisani. Za svaki proces neophodno je postojanje odreenih uslova koje moemo podeliti na:

a) prirodne u koje ubrajamo sva svojstva prostora, klime, folre, faune... kao i sva prirodna svojstva ljudi

b) psihike psihike konstitucije

c) drutvene u koje spadaju optedrutveni (karakteristike socijalne strukture), dru.ekonomski (odnosi i oblici proizvodnje, svojine), dru.politiki (oblici i distribucija moi i vlasti, pol. organizacije, institucije, ideologija), dru.svest (kulturno stvaralatvo, obrazovanje, vrednosti, tradicija, religija)

Uslovi su skup razliitih inilaca koji se nalaze u odnosima pozitivne ili negativne saglasnosti sa konstatovanim stanjem (situacijom) ili odnosima pozitivne ili negativne nesaglasnosti to uzrokuje kretanje pojave (suprotnost-protivurenost).

Politiki proces, polazei od odreenih uslova menja tokom sopstvenog ostvarivanja, reavajui odreene suprotnosti i protivurenosti i same uslove.

2. Uesnici u politikom procesu osnovni pokretai i stvaraoci pol. pojava su ljudi, a oni u pol. procesu zajedno i u meusobnim odnosima, ostvaruju svoje interese. Uesnicima u pol.procesu smatramo sve ljude koji neposredno ili posredno uestvuju u procesu i kojih se on tie. Svi oni su subjekti koji se svesno i voljno odnose i ponaaju u politikom procesu u granicama subjektivnih opredeljenja, moi i dometa svesti i realnih okolnosti. osnovne uloge subjekata u politikom procesu:

uloga saradnika

uloga protivnika

Klasifikacija istosmerno orjentisanih uesnika unutar jednog procesa:

akciono jezgro (ukljueni neposredno, usmereni na odreeno ponaanje)

aktivisti (natproseno angaovani i svesno pol. opredeljeni)

sledbenici (podravaju odreenu politiku ili samo izraavaju naklonost)

korisnici (obuhvaeni su posledicama, rezultatima politikog procea)

Veliku ulogu, kada je o uesnicima u pol.procesu re, igraju interesne grupe, politike stranke i elita.

3. Motivi, interesi, ciljevi su nesumnjivi sutinski pokretai svakog politikog procesa, odnosno svakog uesnika politikog procesa.

Motivi su neposredno izraene potrebe od koijh su neke osnovne bioloko-fizioloke, a druge su drutvene. Klakhon nabraja: potrebe za hranom i egzistencijalnim dobrima, za sigurnou, za pripadanjem i za afirmacijom.

Interes je ono to je zajedniko u veem broju raznovrsnih i razliitih potreba jednog individuuma ili kolektiviteta ljudskog drutva. Moe biti spontan ili organizovan, stvaran ili potencijalan, artikulisan ili neartikulisan, istinit ili laan.

Cilj je racionalno definisan i artikulisan interes u datom vremenu i prostoru za ije se ostvarenje razvija odgovarajua politika aktivnost , koriste politika sredstva, a postoji i verovatnoa da e taj interes biti ostvaren i ouvan. Cilj u politikom procesu je struktura pojedinanih ciljeva.

Osnovna struktura i karakteristike cilja: a) ono to je ostvareno i vienje budueg b) spoznato, artikulisano i naslueno c) realistiko predvianje i nedovoljno uobliena stvaralaka mata i imaginacija d) delom racionalna stvarnost, delom racionalno saglediva budunost, delom spontana mutacija.

Politiki ciljevi klasifikacija:

1. Kriterijum optosti opti, posebni, pojedinani

2. Kriterijum usmerenosti prema orjentacionim vrednostima - progresivno regresivni, revolucionarni i kontrarevolucionarni itd., a po usmerenosti prema predmetu akcije pozitivno-konstruktivne, negativno-destruktive, i neutralne

3. Kriterijum vremenske udaljenosti istorijski, dugoroni, srednjeroni, kratkoroni, trenutni

4. Kriterijum znaaja strategijski, taktiki, operativni

5. Kriterijum nosioci socijalne osnove opteljudski, klasni, partijski, dravni itd.

6. Kriterijum sloenosti cilj ukupne akcije, etapni ciljevi, instrumentalni ciljevi

7. Kriterijum istinitosti mogunost ostvarenja realistini, eventualno mogui, nerealni, utopistiki, nemogui.

8. Kriterijum slobode izbora slobodno odabran politiki cilj, nametnut cilj, dirigovan cilj

4. Politike aktivnosti politike delatnosti su one kojima ljudi, pol.subjekti, uesnici pol.procesa ostvaruju svoje interese i ciljeve.To su svesne, ciljne, svrsishodne, preteno organizovane delatnosti. Takve trajne, svesne, racionalne delatnosti nazivamo funkcijama. U pol.procesu javljaju se osnovne (identifikacija interesa, ciljeva, subjekata situacije, vrednovanje istih i ostvarivanje), opte (integracija politikih snaga radi ostvarivanja interesa i ciljeva, usmeravanje procesa, zatita odreenih interesa i ciljeva) i operativne (inspirativna, artkulaciona, mobilizaciona, organizaciona, selekciona, razvojna itd.) funkcije.

Politika aktivnost zahvata sve oblasti drutvenog ivota u kojima je za ostvarivanje interesa neophodna saglasnost, pristanak ili bar neprotivljenje vie subjekata. U svim tim oblastima ona ostvaruje svoje delatnosti kao izgraivajne pravila ponaanja, nastojanja da se ta pravila primene, i raspodela negativnih i pozitivnih posledica primene utvrenih pravila. sve se to odvija kao ekstena (izvan neposrednih tokova pol.procesa) i interna aktivnost.

Politike aktivnosti ifunkcije ostvaruju se kroz podsisteme delatnosti (podsistem informisanja, odluivanja, organizovanja, komuniciranja, vrednosni podsistem) i kroz nekoliko etapa (etapa otkrivanja, artikulacije i izbora problema, etapa planiranja politike akcije, etapa konkretne pripreme otpoinjanja akcije, eskalacije i kulminacije, etapa analiza i ocena rezultata).

5. Metodi i sredstva aktivnosti su nune karakteristike drutvenog aktiviteta svesnih bia, te se i delatnosti u politikom procesu odvijaju korienjem odgovarajuih metoda i sredstava. Metod rada je sloena celina koju ine tri osnovna dela: idejno ideoloki, saznajni deo, i subjekti i sva sredstva i postupci. Metod je uvek nuno stvarno ponaanje nosilaca akcije, nuno je racionalno i funkcionalno povezan sa ciljem, i proima celikupnu strukturu, sve faze i etape pol.aktivnosti i pol.prakse.

Metod rada je celina ideja, vrednosti, saznanja, obavetenja i sredstava u ponaanju nosilaca aktivnosti, meusobno funkcionalno i svrsishodno povezanih i u praksi primenjenih saglasno cilju i situaciji u kojoj se aktivnost ostvaruje. Metod politike aktivnosti ima sledee komponente:

a) saradnja

b) sukob-borba, koji se ostvaruju kroz usaglaavanje interesa, pridobijanje, kompromis, prinudu, nasilje

Sredstva mogu biti:

materijalno-tehnika (organizacione prirode, fizikog dejstva, tehniko finansijska)

sredstva delovanja na svest i na psihu (obrazovanje, informisanje, agitacija i propaganda)

6. Posledice i rezultati nuno proizilaze iz politike delatnosti. Osnovni rezultati su posledice izazvane svesnom politikom aktivnou u procesu i smeru ostvarivanja cilja. Paralelni rezultati su oni koji nisu u okvirima cilja, ali su povezani sa zadovoljavanjem potreba i interesa u vezi sa kojim je voena akcija. Mogu se javiti i neoekivane negativne posledice. Rezultati akcije mogu biti ukupni, fazni, parcijalni.

Neophodno je rezultate istraivati kao spoljanje-drutvene (izazvani akcijom u drutvenoj sredini) i kao unutranje (posledice izazvane akcijom u svojstvima samog akciono politikog subjekta).

Klasifikacija rezultata:

a) stepen ostvarivanja akcije (pozitivi i negativni)

b) neposrednost veza sa ciljem (neposredni osnovni, paralelni, nezavisni)

c) obuhvatnost sadrine cilja akcije (ukupni, fazni, parcijalni)

d) drutvena sredina u kojoj deluju rezultati akcije (spoljni, unutranji)

e) domet akcije (bitni, znaajni, sporedni, beznaajni, instrumentalni, istorijski, strategijski, taktiki, operativni)

Odnos cilja i rezultata je jednak odnosu cilja i istinskih potreba i interesa zbog kojih se akcia vodi. Kada se istrauju rezultati, istrauju se posledice izazvane akcijom u vezi sa mogunou zadovoljavanja potreba i interesa. To podrazumeva istraivanje uzajamne saglasnosti: potreba i interesa, cilja, posledica izazvanih akcijom.

Rezultati mogu biti: konstrukcija, destrukcija, konzervacija.

Rezultati se istrauju iz sledeih razloga:

da bi se procenila, spoznala situacija akciono-politikog subjekta posle akcije

da bi se planirale i vodile adekvatne akcije u nastupajuem periodu.

12. PROCES MILJENJA I LOGIKO MILJENJE

Logiko miljenje je ono koje tei istinitom saznanju i odvija se po pravilima odreenog sistema logike.

U politikologiji teimo naunom miljenju koje je neizbeno logino. Ono se odnosi na odreeni predmet koji moe da bude drutveni realitet koij postoji u nekom obliku, ili je mogue da postoji u sadanjosti ili budunosti, ili je postojao u prolosti.

Miljenje je sloen proces sticanja naunog saznanja ija su bitna svojstva:

1. Razvojnost to znai da se neprekidno menja, polazei od niih kreui se ka viim nivoima. Ovo se ostvaruje na dva osnovna naina:

obogaivanje predmetnog sadraja miljenja

umnoavanje oblika i modaliteta miljenja

Razvoj miljenja se kretao od miljenja kao neposrednog sastavnog dela praktine delatnosti, do osamostaljivanja miljenja. Osamostaljeno miljenje postepeno se razvilo u teorijsko miljenje koje naknadno promilja ostvarenu deltnost ili joj prethodi.

2. Kreativnost je stvaralaka mo koja se ostvaruje analizom i kritikom aktuelne i prole prakse i zamilja novu praksu otkrivajui mogunost njene blie i dalje perspektive. To miljenje postaje sve vie prognostiko i sve stvaralakije, monije u menjanju postojee i stvaranju nove prakse.

3. Sistematinost bez koje miljenje ne bi bilo kreativno. Ono je sve sposobnije da razluuje uspeno od neuspenog, korisno od nekorisnog itd. i da vri selekciju, razvrstavanje, i vrednovanje prakse i sopstvenih svojstava.

Miljenje je stvaralako aktivno shvatanje objektivne stvarnosti, prirodne, drutvene, bioloke i psihiko misaone.

Dakle miljenje je aktivno-aktivan odnos prema objektima (predmetima) miljenja, te se ne moe poistovetiti sa sagledavanjem predmeta.

Miljenje se odigrava kroz razlikovanje, shvatanje odnosa i na osnovu toga poreenje slinih i razliitih osobina i kroz sjedinjavanje razliitog u jedinstveno.

Miljenje se prvenstveno odigrava kroz analizu i sintezu, primenom analitiko-sintetikih oblika i metoda.

Miljenje je logino ako je logiki zasnovano i logiki vredno miljenje, tj. ako se misli utvrenim logikim procedurama, i u vaeim logikim oblicima o logiki moguim i logiki realnim predmetima miljenja polazei od logiki valjanih postulata miljenja.

Miljenje o politikologiji:

ono je predmetno. Predmet je politika shaena kao komponenta prole, aktuelne i budue prakse.

nauno miljenje o politikologiji i metodama politikologije odigrava se po proceduri i formama logike i po logikim pravilima (kree se od opaanja, preko predstavljanj, do miljenja, posredstvom znakova, simbola, rei, jezika, komunikacija i informacija, a odigrava se u formama pojma, stava, suda, zakljuaka i uz uvaavanja zakona istinitog miljenja).

15. LOGIKE VARIJABLE I KONSTANTE

Neke rei imaju varijabilnost znaenja (uprkos pojmovnom znaenju koje se ne gubi javljaju se njihovi varijeteti). Takve rei i jezike izraze nazivamo varijable.

Istovremeno se u jezikim iskazima i izrazima javljaju i rei koje imaju konstantno znaenje konstante. To su rei koje povezuju varijable u smislenu celinu i koje su sadrane u logikim funkcijama.Varijable za svoj predmet imaju objektivne, dru. realno postojee objekte, stvarne ili idealne. Konstante za predmet nemaju takve realitete, one u najboljem sluaju ukazuju na odreene relacije.

Varijable

Obeleavanje varijabli vri se malim latinskim slovima.

Vrste varijabli:

1. Varijable pojmova tu spadaju opti pojmovi, pojmovi klasa itd. Njihov sadraj se moe menjati specifikacijom ili konkretizacijom. Njihova opta znaenja se konkretizuju i time menjaju ne gubei se. (npr. opti klasni pojam je demokratija koja opet moe biti parlamentarna, viestranaka itd.). U konkretnom miljenju svaka pojmovna varijabla ima svoju pojmovnu vrednost (vrednosti varijabli viih pojmova takoe mogu biti varijable ali nieg reda).

2. Varijable stavova su klase iskaza, iskazni stavovi iji je sadraj promenljiv. Ovde razlikujemo nezavisne i zavisne varijable. Unutar njih su po pravilu povezane pojmovne varijable, a koje se i same mogu javiti u raznim modalitetima povezivanja, odnosno spojeva. Ove varijable imaju znaajnu ulogu u osnovama simbolike logike u raunu stavova ili iskaza.

Poznata su tri modela stavova varijabli:

a) Niz varijabli ali najmanje dve, prva je nezavisna od svih, druga zavisna od prve ali nezavisna od svih sledeih, trea zavisna od prve i druge, ali nezavisna od sledeih, a poslednja je zavisna od svih prethodnih.

b) Kauzalni spojevi njima se izraavaju uzrono posledini odnosi, pri emu je uzrok nezavisna varijabla, a posledica zavisna.

c) Vremenski odreene serije zasnovane su na prethoenju i sledovanju. Prva varijabla je nezavisna od sledujuih, druga je zavisna od prve ali nezavisna od sledujuih, poslednja je zavisna od svih prethodnih.

Konstante

Su najapstraktnije kategorije savremene logike, to su pojmovi stalnih znaenja. Kako nema bespredmetnog miljenja ako ni komstante ne mogu biti bezprdmetne. Konstante, kao rei koje vre funkciju logikih veza, oznaavaju opte, realno mogue odnose dogaaja i injenica. Njihova predmetna znaenja su pre svega elementi strukture samih injenica opti tipovi odnosa meu samim injenicama. njihovo predmeno znaenje vezano je sa istinitiu reenice (jer ako su reenice lane, konsante nemaj nikakvo znaenje).

Iako konstante ne sadre neposredno objektivno iskustvo, pojmovi konstanti postaju jasni ek kada se dovedu u vezu sa pojmovima zasnovanim na iskustvu.

U simbolikoj logici postoji tri vrste konstanti:

1. Individualne konstante simboli ili pojmovi koji oznaavaju jedinke, stvari ili lica; tu spadaju lina imena (Petar), imena gradova (Beograd), reka, planina i dr. osobna imena.

2. Simboli i pojmovi koji oznaavaju stalne logike veze (i, ili, ako onda)

3. Predikatske konstante pomovi, termini kojima se isazuju stalna svojstva ili osobine nekih predmeta.

U miljenju i jeziku formiraju se kombinacije individualnih varijabli i predikatskih konstanti i na taj nain se obrazuju predikatski isazi ili predikatski stavovi kojima se iskazuje da jedan objekt ima odreena svojstva ili osobine.

Kada logikim konstantama poveemo promenljivo propozicionalne varijable stavova dobijamo osnovne logike iskazne funkcije.

16. LOGIKE ISKAZNE FUNKCIJE

Logike iskazne funkcije bazirane su na logikim konstantama i one iskazuju stalne osnovne relacije. Kada se logikim konstantana poveu stavne varijable nastaju osnovne logike funkcije.

Logike funkcije su samo osnovni spojevi dva stava, pri emu njihova istinitost zavisi od istinitosti stavova u datim spojevima. Logike varijable i logike konstante osnovni su elementi logikih funkcija, i logikog rauna stavova, kao i formula kojima se slui logiki raun.

Logike funkcije su:

1. NEGACIJA jedina jednolana funkcija. Ova funkcija koja znai ne-pe obeleava se sa p, i iskazuje u reenici objektivne suprotnosti izmeu eksplicitno pomenutog objekta, koji u datoj situaciji ili vezi nije realno dat, i implicirano realno datog objekta koji ostaje manje ili vie neodreen. Javlja se uglavnom u deskriptivnim reenicama, ali je moe biti i u eksplikativnim i instrumentalnim.

Istinosne vrednosti:

a) ako je pozitivan stav istinit njegova negacija je pogrena

b) ako je negacija jednog stava istinita onda je negacija pogrena

c) dvostruka negacija jednaka je afirmaciji

2. KONJUKCIJA govori o istovremenom postojanju dve razliite pojave. Odgovara joj logika konstanta i (npr. odigravaju se izbori i kritika izbornog procesa). Ona izraava proimane suprotnosti, obeleava se sa p.q.

Istinosne vrednosti:

a) konjukcija je istinita jedino ako su oba njena elementarna stava istinita

b) ako je makar jedan stav pogrean, cela konjukcija je pogrena

3. ALTERNACIJA znai neiskljuujue ili po istinitosti. Bar jedan od dva stava treba da bude istinit, ali je mogue i da oba budu istinita. U obinom govoru re ili upotrebljava se u trostrukom znaenju:

alternacija koja znai da je bar jedan od konstituenata sloenog stava istinit

komplementarnost znai da su svi stavovi konstituenata sloenog stava istiniti

uzajamno iskljuenje znai da je samo jedan konstituent istinit a drugi mora biti laan

Istinosne vrednosti:

a) alternacija je istinita ako je bar jedan od njenih elementarnih stavova istinit

b) ako su oba osnovna stava pogrena alternacija je pogrena

4. DISJUNKCIJA znai iskljuujuu suprotnost po istinitosti, tako da bar jedan od stavova mora biti laan. Obeleava se sa p/q, a odnos se izraava sa p ili q.

Istinosne vrednosti:

a) bar jedan od elementarnih stavova mora biti pogrean

b) iskljueno je da oba stava budu istinita, u tom sluaju disjunkcija je pogrena

5. INKOMPATIBILNOST nesnoljivost i po istinitosti i po lanosti. Stav p je preosto protivurean sa stavom q, i obeleava se p q. (npr. petar je lan parije x ili nije lan partije x)

Istinosne vrednosti:

a) elementarni stavovi moraju da budu suprotni po svojoj vrednosti jedan istinit a drugi pogrean

b) iskljueno je da oba stava budu jednaka po vrednosti, inkopatibilnost je tada pogrena

6. IMPLIKACIJA iskazuje ako ... onda, ime izraava jedino mogue uslovljavanje suprotnosti. Implikovana veza je potencijalno data forma uslovljavanja koja je u nekim sluajevima i realno data u strukturi samih injenica.

Istinosne vrednosti:

a) implikacija je istinita bilo da je implicans (p) pogrean, bilo da je implicat (q) istinit.

b) implikacija je pogrena jedino ako je implicans (p) istinit, a implicat (q) pogrean.

7. EKVIVALENCIJA izraava istinosnu jednakost, tj. da su dva stava identina po vrednosti.

Istinosna vrednost:

a) ekvivalencija je istinita ako su oba elementa stava istinita ili lana

b) ekvivalencija je pogrena ako je jedan stav istinit a drugi pogrean

17. OSNOVNE LOGIKE VALENCIJE I SISTEMI LOGIKE

Jedan od bitnih osnova podele u logici su modaliteti istine, i valencije istine koje izraavaju sutinu logike time to sadre izvesne bitne osobine logikih aksiomai logike aksiomatike kao sutine logikog sistema.

Logike valencije su saznajne vrednosti stavova i sudova saznanja. Na osnovu njih razlikujemo dvovalentnu, trovalentnu i polivalentnu logiku.

Klasina logika (kada je u pitanju istinitost saznanja) razlikue samo dve saznajne vrednosti stavova istinu i pogreku, izmeu kojih i izvan kojih ne postoji nikakva trea vrednost saznanja. Prema njoj svaki stav je samo istinit ili samo laan, a na svako pitanje mora se odgovoriti apsolutnimda ili apsolutnim ne.

Meutim, saznajna vrednost mnogih stavova o sloenoj i promenljivoj predmetnoj odreenosti ne moe da se tretira niti kao prosta istina niti kao prosta pogreka. Ukoliko se prihvati stanovite da ima stavova ija je saznajna vrednost neodreena ili neizvesna klasina dvovalentna logika mora biti zamenjena nekom koja doputa vei broj vrednosti. Stoga su najpre uvedeni trovalentni, a potom i polivalentni sistemi logike.

Multivalentna logika verovatnoe osnovna logika valencija je upravo verovatnoa. Svi stavovi o empirijskoj stvarnosti su samo u manjem ili veem stepenu verovatni ali nikada potpuno verovatni, odnosno istiniti. Po ovom shvatanju postoje iskazi koji za koje se ne moe tvrditi ni da su istiniti ni da su lani (npr. sutra e biti lepo vreme).

Postvlja se pitanje koja je saznajna vrednost ovakvih stavova?

Po probabilistikom shvatanju odgovor na ovo pitanje je u tome to ovakve iskaze ne moemo smatrati sudovima ili tvrenjima, ve ih treba tretirati kao verovatne postavke, odnosno kao pozite. Pozit ima znaenje opklade na odreeni ishod nekakvog deavanja koji nikada nije izvestan, ve samo u odreenoj meri verovatan. Samim tim ni iskaz o tom iskazu ne moe biti ni istinit ni laan, nego samo verovatan. A sama kategorija verovatnoe ima fiktivno znaenje jer je ona relativna uestalost niza ili serije dogaaja i stavova u ovoj seriji, a ne individualnog dogaanja.

Izgradnja ovog multivalentnog sistema verovatnoe predstavlja pookuaj konstituisanja kontinuirane vrednosne skale. Vrednost stava o predmetima saznanja koji se odnose na nepoznatu prolost, na ono to se jo nije dogodilo, ili to je jo nepoznato izraava se razliitim stepenima verovatnoe (izvesnost i istina su samo specijalan sluj verovatnoe, dok se pogreka i zabluda identifikuju sa minimalnom verovatnoom).

Da li je ovo shvatanje opravdano?

Ima saznanja za koja ne moemo tvrditi da su potpuno izvesna, ve verovatna, ali postoje i stavovi ija je tanost nesumnjiva. Dakle, postoje kako izvesni tako i verovatni stavovi.

Apsolutizacija logike verovatnoe polazi od pogrene pretpostavke da se celokupno deavanje u stvarnosti odvija po modelu bacanja kocke. Ukoliko bi to bilo tako onda ne bi bili mogui ne samo istiniti stavovi o individualnim dogaajima ve bi i verovatnoa individualnog sluaja bila samo fiktivna. Poistoveivanje celokupnog deavanja u stvarnosti sa skupom istih sluajnosti moe se smatrati proizvoljnim i neosnovanim, a u sutini i protivrenim injenicama prakse ljudskog saznanja.

Polazna premisa logike verovatnoe, po kojoj se istina tretira apstraktno i elementarno logiki kao prosta i ista izvesnost u sutini je pogrena, a upavo se na takvom shvatanju zaniva stav probibalistike logike kojim se negira istina kao realna gnoseoloka valencija i ona se u potpunosti pokuava zameniti kategorijom verovatnoe.

Ako se prihvati stanovite po kom je istina prosta, ista i apsolutna izvesnost, a verovatnoa kao ista i prosta verovatnoa, onda je nemogue povezati istinu i verovatnou. Sfera istinitog saznanja se ograniava na ono to se ve dogodilo i to je poznato, a sfera verovatnoe na ono to se jo nije desilo i to je nepoznato.

Rudolf Karnap (logicistiko shvatanje problema vrste i broja valencija) pokuava da rei problem odnosa istine i verovatnoe. On polazi od semantikog razlikovanja stava o predmetu koji pripada objekt-jeziku i i stava o istinitosti stava o pedmetu koji pripada meta-jeziku. To znai da e jedan subjekt atribut istinitosti pridati jednom iskazu samo onda ako je u mogunosti da u tom iskazu na osnovu izvrene verifikacije pridoda predikate zna se da je istinito ili verifikovano je. Time on usvaja princip emiristikog apsolutizma. Karnap smatra da termin verifikovan u svom strogom znaenju nije primenjiv na iskaze o stvarnim fizikim predmetima jer iskazi o njima nikada ne mogu biti utvreni kao potpuno istiniti(budua iskustva mogu da otkriju injenice koje se nee slagati sa njima). Karnap je zasnovao sopstvenu induktivnu logiku kao logiku verovatnoe. Pojmove poput saznato kao istinito, potpuno verifikovano nije mogue primeniti u saznanju realnosti, moraju se zameniti pojmom verovatnoe sa kontinuiranom skalom vrednosti, a vrednosti verovatnoe su razliite od vrednosti istine. I pored toga to on uvodi kontinuirane skale vrednosti i ova logika ostaje dvovalentna, jer saznajna vrednost hipotetikog iskaza o ma kom stepenu verovatnoe mora biti ili istinita ili lana.

ei odreuje pojmove valencija i modalitet.

Valencija su osnovne vrednosti saznanja i broj tih vrednosti, od ega zavisi valentnost date logike. (trovalentna logika moguno, neizvesno, verovatno).

Modalitet je osnovni oblik istinitosti ili lanosti saznanja.

Osnovni metodski princip je polaenje od konkretnog materijala saznanja i njihove analize sa obzirom na saznajnu vrednost i na modalitet istinitosti ili pogrenosti.Tako on dolazi do sledeih osnovnih stavova:

a) Nesumnjivo je da postoje stavovi koji su po svojoj saznajnoj vrednosti neodreeni. Njihova neodreenost potie otud to oni jo uvek nemaju svoje odreene predmete, a drugi razlog je subjektivne prirode i krije se u naem nepoznavanju odreenosti predmeta ili nepoznavanju razloga izvesne postavke.

b) Postoje stavovi za koje se mogu navesti izvesni razlozi ali koji nisu dovoljni da potvrde ali ni da negiraju njihovu istinitost ili pogrenost. Njihova saznajna vrednost je moguna istinitost ili moguna pogrenost. Ovakav karakter mogunosti mogu imati sva saznanja za koja ne postoje dovoljni razlozi da se tvrdi njihova istinitost ili pogrenost, a ne samo hipotetika saznanja o buduim dogaajima.

c) Stavovi za koje se moe navesti vie jaih razloga za nego protiv, tj. kod kojih je mogunost vea od nemogunosti, su verovatni.

d) Jo veu saznajnu vrednost imaju ona saznanja za koja imamo toliko odgovarajuih argumenata da ih moemo smatrati izvesnim. Takva su sva injenina saznanja.

e) Postoje i saznanja ija je istinitost neizmenljiva i nuna u smislu da ona neminovno proizilaze iz datih pretpostavki.

Opti zakljuak: postoji jedna neodreena ili neutralna odredba vrednosti saznanja i etiri odreene pozitivne valencije saznanja (moguno, verovatno, izvesno i nuno). To su zapravo etiri modusa saznanja.

ei smatra da u stvarnom saznanju postoji sledea skala gnoseolokih vrednosti:

moguna istinitost, verovatna istinitost, izvesna istinitost, nuna istinitost

moguna pogrenost, verovatna pogrenost, izvesna pogrenost, nuna pogrenost

a njima je dodata i kategorija neodreenosti.

Ovim je dobijena devetovalentna logika kao logika stvarnog saznanja.

Ova logika sve kategorije shvata kao meusobno povezane i prelazne jedna u drugu, pri emu se taj prelaz vri u dva osnovna pravca od moguih u verovatne, izvesne i nune istine i od izvesnih i stvarnih zabluda i pogreaka ka manjim.

Politike pojave i procesi

Problem verovatnoe se ovde izraeno javlja kao problem odnosa verovatnoe prolog, ponovljenog prolog, nastanka novog. Najvee probleme u verovatnoi i u prognostici stvaraju vrednosti interpretacije vrednosti, sistemi vrednosti i njihove orjentaciono-usmeravajue uloge. Vrednosti i norme nisu objektivne injenice, ve su izraz objektivnih shvatanja, naklonosti, elja i ukusa. Nosioci vrednosti nisu ni sami isti objekti, ni isti subjekti ve jedinstvo realnih stvari, pojava, procesa, i ljudskih subjekata u njihovom doivljavanju i izgradnji ljudske stvarnosti.

18. DEFINICIJA POJMA

Logiko i nauno miljenje se nuno odigravaju kroz bitne logike forme miljenja pojam je jedna od njih.

Pojam se nalazi u osnovi ljudskog miljenja. Do pojma se dolazi poimanjem i shvatanjem. Njime se ostvaruje prelaz od intuitivnog ka stvarno saznajnom, intelektualnom miljenju. Intelektualno miljenje odlikuju strukturalnost opteg o objektivnog, intersubjektivnost i komunikabilnost.

Formalna logika se iscrpno bavila definisanjem pojma. B. Petronijevi definie pojam na sledei nain: pojam je zamiso onoga to je opte u mnoini predstava, odnosno predstavljenih objekata iste vrste.

U nastanku pojma bitnu ulogu ima psihiki supstrat pojma preko koga se, pomou slika i imaginacije, psihikom aktivnou formira pojam. O tome postoje etiri teorije:

teorija reprezentacije

teorija asocijacije

teorija apercepcije

teorija negacije

Problemi shvatanja i definisanja pojma:

1. Odnos povezanosti rei, pojma i predmeta. Deo ovog problema razreava se tako to se shvata da se re i pojam razlikuju time to je re govorna predstava ili opaaj, a pojam je misao. To otvara problem jezika i miljenja, ali se to reava stavom da su miljenje i govor razliiti, i stavom da miljenje i govor nisu razliiti

2. Odnos izmeu pojma i predstave tri stanovita da pojam jeste predstava, da pojam nije predstava, i da pojam nije predstava ali da iz nje nastaje.

3. Odnos pojma prema subjektu i prema objektu tu su suprodstavljeni stavovi a)pojmovi su identini predmetu objektivne stvarnosti b) pojmovi su adekvatne zamisli subjekta o objektivnim predmetima

4. Odnos konkretnosti i apstraktnosti u pojmu ni jedno od stanovita ne porie specifinost optosti pojma. Logika apstraktnost pojma moe se reavati shvatanjem a) o udaljenosti pojma od njegovog predmeta b) izdvojenosti pojma od predmeta c) o nepotpunoj i nedovoljnoj sadrajnosti pojma d) o nepotpunosti odraza pojma kao misli u odnosu na onaj predmet koji se odraava

5. Odnos pojedinanog i opteg kod pojma vie je filozofski nego metodoloki problem, jer se u naunoistraivakoj praksi reava apstrahovanjem i konkretizacijom.

6. Odnos svojstava nepromenljivosti i razvojnosti pojma koji je reavan u okviru zakona istinitog zamiljanja predmeta

Poreklo i nastanak pojma treba traiti u ljudskoj ulnoj parksi i miljenju kojim je ovek vrio analizu i sintezu, apstrakciju i generalizaciju. ei smatra da taj bitan kvalitativan skok u genezi pojma predstavlja upravo ovo misono izdvajanje, apstrahovanje odredbe razlike iz bezbroj drugih odredaba predmeta, i misaono uoptavanje iz mase pojedinanih datih razlika...

Skok u genezi pojma sastoji se:

u skoku od ulnog ka misaonom (u misaonom shvatanju ulnog)

u skoku od pojedinanom ka optem (pojmovnom shvatanju pojedinanog)

u skoku od psihikih slika ka funkcijama miljenja (prelasku od proste ulne svesti ka logikoj svasti miljenja)

Svaki pojam ima svoj sadraj o obim.

Sadraj pojma, kao subjektivne zamisli objektivne stvari, ine misaone odredbe kao misaoni izrazi odredaba predmeta. To je zamisao odredaba svojstva predmeta. Sadraj pojma sloenog predmeta ini sistem misaonih predmetnih odredaba. stoga po sadraju ne mogu postojati dav ista predmeta.

Obim pojma ine svi pojmovi predmeta na koje se dati pojam odnosi.

Dijalektiari materijalisti daju prioritet sadraju pojma i smatraju da ukoliko je obim pojma vei utoliko je sadraj pojma bogatiji (vie niih pojmova sa njihovim sadrajima).

Zastupnici formalne logike istiu da rast obima pojma vodi osiromaenju njegovog sadraja, jer to ih vie konkretnijih obuhvata to je apstraktniji jer obuhvata samo opta svojstva, a izostavlja posebna i pojedinana.

Pojmovi se odnose na predmete razne sloenosti, stoga i njihov jeziki izraz moe biti re ili sistem rei. Re, simbol ili sistem rei-simbola kada im je odreeno pojmovno zanenje u nauci se naziva termin.

U osnovi pojmovi su sistemi sudova. Istovremeno, oni su i sastvni delovi sudova. U svakom sudu uestvuju bar dva pojma. Po svojim bitnim svojstvima pojam je subjektivno-objektivan.

Subjektivnost proistie iz injenice da je pojam tvorevina ljudskog miljenja, dakle subjektivne aktivnosti. Njegova subjektivnost nalazi se u njegovom misaonom obliku (formi) u tome to se zamilja samo kao misaono jedinstvo odredaba to samo delimino odraava predmete i to se pojmom predmeti zamiljaju kao nepromenljivi.

Objektivnost pojma je u objektivno istinitom sadraju kojim se izraava adekvatan sadraj predmeta objektivne stvarnosti.

Pojam je statian i dinamian.

Statinost pojma proizilazi iz toga to je on izvesno relativno stalno jedinstvo svojih odredaba.

Dinaminost pojma ima osnovu u procesu miljenja i hvatanja predmeta, u novom saznanju u sadraju starog pojma koje vode njegovom pretvaranju u novi.

Svaki pojam je povezan sa drugim pojmovima i stoga je on odnos, veza i prelaz u druge pojmove.

20. MEUSOBNI ODNOSI POJMOVA

Mogui su odnosi pojmova istih i pojmova raznih kategorija.

Odnosi pojmova iste kategorije:

1. Odnosi jednakosti podrazumevaju da dva pojma imaju isti sadraj i isti obim. Mogua su dva sluaja:

a) pojmovi su ekvivalentni ako im je sadraj relativno isti, ali svaki od njih relativno vie naglaava druge odredbe

b) pojmovi su identini, a razlikuju se samo po imenu

2. Odnosi nadreenosti i podreenosti postoje izmeu optijeg pojma i posebnijeg pojma kad optiji, vii pojam obuhvata nii, posebniji.

a) prirodni odnos nadreenosti/podreenosti postoji kada oni ine jednu kategoriju, a izraava se postojei odnos opteg, posebnog

b) vetaki javlja se u vetakim klasifikacijama

3. Odnosi prireenosti ili koordinacije mogu se shvatiti kao odnosi koji se tiu iskljuivo obima pojma, ali je tanije shvatiti ih kao odnose obima i sadraja. naime, ako su dav pojma razliita po sadraju a ista po obimu, koordinirani svom viem, rodovskom pojmu, ne radi se samo o obimu ve i o sadraju. Postoji pet posebnih vrsta koordinacije pojmova:

a) odnos disjunktivne koordinacije dva pojma istog roda ali razliitih vrsta

b) odnos korelativne koordinacie uzajamne uslovljenosti (vladalac podanik)

c) odnos kontigentne koordinacije pojmovi istog roda se meusobno dodiruju

d) odnos kontrarne koordinacije odnos krajnje razlike pojmova istog roda

e) odnos interferentne koordinacije dva pojma se meusobno delimino poklapaju

Odnosi suprotnosti kod pojma javljaju se prema formalistikom uenju u oblicima:

I. kontrarna opozicija suprotnost dve krajnje vrste istog roda pa su to koordinatni pojmovi

II. kontradiktorna opozicija uzajamno ukljuujua suprotnost pozitivnog i negativnog pojam istog rodovskog pojma.

Materijalisti dijalektiari tvrde da nema apsolutne razlike, suprotnosti i protivurenosti i predlau dinamini gradaciju.

Odnosi pojmova raznih kategorija:

1. Odnos uzajamne zavisnosti nekoordiniranih pojmova u kome se dva nesrodna pojma uzajamno odreuju (vreme-kretanje, opozicija-vlada)

2. Odnos disparatnosti odnos dva neuporediva pojma

21. DEFINICIJA I DEFINISANJE

Potrebe i tenje naunog jezika i miljenja za preciznou i jednoznanou reavaju se definisanjem i redefinisanjem pojmova i termina.

Definicija i definisanje su poetni inioci naunog saznanja.

Definicija se moe definisati na vie naina:

Petronijevi Definicija je odredba jednog pojma; definicija je sud u kome je izraen sadraj jednog pojma

Markovi Definicija je iskaz o znaenju jednog jezikog simbola.

ei Definicija je tano misaono odreenje sadraja jednog pojma.

Risti Definicija je iskaz o znaenju jednog jeikog izraza.

Definisanje je tano misaono shvatanje predmeta pomou pojmova-sudova kojima se hvata odreeni predmet, njegov pojam i termin kojim se taj predmet oznaava.

Definicija sadri znaenja pojma i termina

Ona je dvostruko predmetna govori o terminu i pojmu, i o predmetu koji se terminom oznaava

Po svojoj formi je iskaz i nominalna je

Po misaonom sadraju je stav ili sud

Po strukturi sainjena je od definiensa i definienduma (od onoga ime se definie i od onoga ta se definie)

Svaka definicija ima odreenu saznajnu vrednost

Procedura definisanja podrezumeva shvatanje predmeta, pojma i termina miljenja o njima, po pravilima istinitog miljenja. To je proces donoenja osnovanih, razlozima potkrepljenih meusobno povezanih i uslovljenih sudova o predmetu definisanja.

Da bi jedna definicija bila valjana ona treba da ispunjava sledee:

1. Definicija treba da bude pozitivna i iskazana u obliku tvrdnje (negativna definicija nije mogua jer se negacijom ostvaruje diferenciranje od drugih, ali se ne utvuju svojstva)

2. Def. treba da bude predmetna i sadrajna (bez predmeta je nemogua, a bez sadraja se ne mogu iskazati odredbe i odlike predmeta)

3. Svestrana (treba da obuhvata celinu predmeta u njihovim raznim aspektima i nepristrasnost u pristupu)

4. Sutinska (da sadri bitne odredbe i svojstva na osnovu kojih se predmet def. moe identifikovati)

5. Sloena i razvojna (predmeti definisanja su sloeni i razvojni te to treba izraziti)

6. Ekvivalentna-srazmerna (ne sme da bude preiroka, a ni preuska)

7. Akuratna (da sadri smo bitne i nune inioce odredbe koje su osnovne a ne izvedene)

8. Dijalektina

Greke tokom definisanja su odstupanja od navedenih pravila to daje neodgovarajue definicije.Takve su negativne, formalistike, nesadrajne, bespredmetne, jednostrane, nesvestrane, nesutinske, zasnovane na nebitnim razlozima, preterano uoptene, sttike definicije procesa, neakuratne, cirkularne...

Najee su u upotrebi i najee su predmeti razmatranja sledee definicije:

1. Nominalne koje se bave odredbama rei (etimoloke i def. simbola naunih jezika)

2. Realne koje se tiu odredbi stvari i njihovih svojstava

Drugi par ine:

1. Deskriptivne kojima se opisuju pojavni momenti predmeta

2. Eksplikativne sutinske, kojima se odreuju bitne odredbe predmeta

a) Karakteristine definicije koja se formira odredbom najblieg roda i specifinom razlikom (npr. demokratija je oblik vladavine narodom)

b) Genetike definicije kojima se izraavaju geneza i razvoj (npr. feudalizam je dru.sistem koji je nastao iz robovlasnikog dru. sistema)

Postoje i druge vrste definicija:

eksplicitne (formulisanim iskazom su neposredno saoptene)

implicitne (podrazumevaju se ili se mogu nasluivati iz postojeih iskaza)

semantike (def. u kojima se javljaju i definens i definendum)

ostenzivne-pokazne

predmetne (formiraju se na osnovu zamiljenih svojstava odreenog predmeta)

operacionalne (postupak definisanja pomou odreenih operacija, naroito merenja, tu se podrazumevaju precizna odreenja znaenjakoja e se u projektu istraivanja koristiti samo u preciziranom zanenju i samo u odnosu na odreeni predmet)

stvaralke-sintetike (zasnovane na drugim definicijama)

postulativne (njima se definiu postulati, polazita odreene teorije ili paradigme)

provizorne, radne, dopunske, pomone...

U definisanju se nailazi na mnoge tekoe. Tri su osnovne grupe:

I. Semantike tekoe u raznim jezicima susreemo iste termine sa razliitim zanenjima. U politikologiji ovim tekoama doprinosi i ideologija. Takoe, susreemo se i sa raznim terminima relativno istog pojmovnog znaenja.

II. Logino sintaktike

III. Saznajno operacionalne najotriji i najindividualniji pojmovi se ne mogu definisati karakteristinom definicijom. Teko je izraziti i svu sloenost sloenih predmeta, a vrlo proste je teko definisati, kao i veoma promenljive predmete.

Uloga definicija one su poetni inioci naunog saznanja, omoguavaju konstatovanje i izgradnju klasifikacionih saznanja, rezultat su naunog saznanja, tj. oblik manifestacije saznanja.

22. ISKAZ, STAV, SUD

Iskaz

Je oblik jezikog i simbolikog iskazivanja misli stavova, sudova i zakljuaka. To je univerzalni oblik i sredstvo ljudskog obavetavanja i saobraanja u okvirima postojeih jezikih sistema.

Bitne odredbe iskaza:

Iskaz je smisleni skup rei, simbola

On moe biti istinit ili laan

Po saznajnoj vrednosti moe imati svojstva stava, suda ili zakljuka

Najea forma iskaza je reenica

Da bi jedna kombinacija rei ili simbola bila iskaz ona mora da bude predmetna, da se odnosi na bilo koji stvarni ili idealni predmet. Bitno svojstvo iskaza je odreen stepen njegove komunikabilnosti.

Strukturu iskaza ine termini i pojmovi i veza izmeu njih, znaenje iskaza, oblik iskaza, istinitost iskaza i njen smisao. (Besmislena kombinacija rei i simbola nije iskaz)

Iskaze razlikujemo po stepenu istinitosti u rasponu od istinitih do pogrenih, po smislenosti sasvim odreenog smisla do neodreenog smisla (to su oni ije se predmetno znaenje u aktuelnom vremenu ne moe ni negirati ni potvrditi).

Naini utvrivanja smislenosti iskaza:

a) utvrivanje smislenosti, istinitosti i znaenja iskaza o odreenim predmetnim oblastima nauka, metodama tih nauka.

b) postupak utvrivanja loginosti iskaza

Po formi iskaz moe biti tvrdnja, odricanje, pitanje i naredba.

Iskazi se razlikuju i po sloenosti (jedna re, vie rei, vie reenica), mogu biti kombinacija samo rei, samo simbola, kombinacija rei i simbola. Iskazi se javljaju u usmenom obliku i u pisanom tekstu.

Iskaze moemo razlikovati i po pripadnosti jezikim sistemima:

iskazi naunih

iskazi obinih govornih, razgovornih jezika

Zatim razlikovanje iskaza:

predmet jezika

formalizovanih jezika

Stav - U strukturi miljenja stav se mora razlikovati od iskaza, suda i propozicionalne ili stavne funkcije.

Osnovne tekoe u definisanju stava i njegovom razumevanju proistiu iz:

1. Stav je po jezikoj formi iskaz odreenog sadraja i oblika

2. Stav je po formi i strukturi i predmetnosti veoma slian sudu

3. Termin stav se koristi u uem iirem znaenju - uem znaenju terminom stav oznaava se stav u skladu sa vaeom definicijom, a u irem se terminom stav oznaavaju sudo