Luka Kaioli

MESIPriča o dečaku koji je postao legenda

Naslov originala: MESSI, THE INSIDE STORY OF THE BOY WHO BECAME A LEGEND© Luca Caioli, 2008, 2012© za srpsko izdanje NOVOLI, Beograd, 2013.

Prevod: Dejan Arsenovski i Milica Konstantinović (poglavlja 41,42 i 43)

Lektor i korektor: Ljiljana Ilievski

Korice: Saša Živaljević

Fotografije: Saša Živaljević

Za izdavača: Igor Radojčić

Sva prava zadržana. Doštampavanje i objavljivanje u celosti kao i u segmentima samo uz dozvolu izdavača.

Luka Kaioli

MESI Priča o dečaku

koji je postao legenda

Lionel Mesi osvaja svoje prve trofeje (prvi red, drugi s leva). Njegov otac Horhe, stoji, desno.

Zahvaljujemo porodici Mesi na fotografiji.

7

MESI

Prvo poglavlje

Rosario, Argentina

Razgovor sa Selijom i Marselom Kučitini

„Kupim parče od buta ili zadnje četvrti. To su goveđi odres-ci koje sam videla i u Barseloni, ali ne znam kako se zovu. Malo ih posolim, umočim u jaja i uvaljam u prezle. Pržim dok ne postanu zlatno-braon i stavim u posudu za pećnicu. Tanko isečem luk i prepržim ga. Kada luk dobije tamnu boju, dodam isečeni paradajz, malo vode, soli, origano i šećera na vrhu ka-šicice. Potom ostavim na vatri oko dvadeset minuta. Kada je sos gotov, prelijem svako parče i vodim računa da su dobro natopljena. Uzmem iz frižidera malo krem ili tvrdog sira i na-ređam na šnicle u tankim režnjevima. Držim u pećnici dok se sir ne istopi. Sve što mi nakon toga preostaje je da ispržim pomfri kao prilog i milanesa a la napolitana (napolitanska šnicla) spremna je da se posluži.”

Sa strašću i iskustvom dobre kuvarice, Selija opisuje omi-ljeno jelo svog sina Lionela Mesija.

Kada odem u Barselonu moram to da mu pravim dva-tri puta nedeljno. I s najmanje tri goveđa odreska srednje veli-čine. Razbašurim mu kosu i kažem: „Ti zbog moje šnicle na-politana i mog matea (tradicionalni argentinski čaj) postižeš toliko golova.” Lionel ima jednostavan gastronomski ukus: šnicla, ali ne od svinjskog ili konjskog mesa; piletina sa so-som od paprike, luka, paradajza i origana. Ne mari mnogo za komplikovana jela, kao što su ona koja pravi njegov brat Ro-drigo, ali kao što je poznato, Rodrigo je profesionalni kuvar i njegov san je da jednog dana otvori svoj restoran. Prirodno je za njega da eksperimentiše i isprobava nove recepte, iako ih njegov mlađi brat uvek ne ceni dovoljno. Da li voli slatkiše? „Da, Leo voli čokolade i alfahores (tradicionalni keks punjen

8

Luka Kaioli

karamelom – nacionalna poslastica); kada idemo u Španiju moramo sa sobom da nosimo gomilu kutija, tako da uvek ima dobru zalihu.” Priča nam kako mu je jednom, kada je bio mali, trener obećao alfahores za svaki gol koji postigne, a on ih je postigao osam na jednoj jedinoj utakmici. To je bila gozba.

Uz šolju kafe u kafiću La Tienda na aveniji San Martin de Rosario, majka Barselonine desetke s velikim uživanjem priča o svom svetski poznatom sinu. Crna kosa, zagonetan osmeh i neke crte lica podsećaju na Lea (premda se ona smeje i kaže da on u potpunosti podseća na svog oca). Selija Marija Kučitini Oliveira de Mesi ima mekan, nežan glas. Dok priča, često baca pogled na svoju sestru, koja sedi na suprot-noj strani. Najmlađa iz porodice Kučitini, Marsela, je takođe majka nekoliko fudbalera: Maksimilijano igra za Olimpiju iz Paragvaja, Emanuel igra u Španiji za FK Hironu; i Bruno pohađa fudbalsku školu Renata Sezarinija, koja među svoje učenike ubraja igrače kao što su Fernando Redondo i Santja-go Solari. Marsela Kučitini de Bjankuki je Leova kuma i nje-gova omiljena tetka. Kada se vraća u Rosario, voli da vreme provodi u svom domu. „Mi moramo da odemo da ga sačeka-mo, ili da zovemo da vidimo kako je, ali, naravno, moja sestra ga isuviše mazi”, kaže Selija. „A tu je i Emanuel, njih dvojica su nerazdvojni.” Od najranijeg detinjstva stalno su se igra-li zajedno loptom. „Bilo ih je petorica: moja trojica, Matijas, Rodrigo i Leo, i dvojica moje sestre, Maksimilijano i Emanuel. Nedeljom, kada bi išli kod moje majke, sva petorica bi izašla na ulicu da igraju pre ručka”, priseća se Selija.To su bile žu-stre igre, fudbal ili ‘kocke’ i često bi završavale tako što se Leo kući vraćao uplakan zato što je izgubio, ili zato što su stariji dečaci varali. „Baš pre neki dan, Maksi me je podsetio na te njihove igre”, dodaje Marsela, i kaže mi kako sada, kada se svi nađu ovde u Rosariju, on (Leo) želi da Mesijevi igraju protiv Bjankukija, kao u stara vremena.

I uspomene nas vode do bake, Selije: njena izvanredno

9

MESI

ukusna jela, peciva, porodična okupljanja nedeljom i strast za fudbalom. „Ona je bila ta koja je pratila decu na treninge. Ona je bila ta koja je insistirala da dozvole mom Leu da igra, iako nije imao dovoljno godina, iako je bio najmlađi i najni-ži. „Jer, kaže Selija, „on je oduvek bio mali. Plašili su se da ga neko ne nagazi, da će ga povrediti”, ali ona se nije plašila, insistirala je: „Dodaj Lionelu, dodaj tom malom, on postiže golove.” „Ona je bila ta koja nas je ubedila da mu kupimo ko-pačke. Žalosno je što danas ne može da ga vidi. Umrla je kada je Leo imao deset godina, ali ko zna da li gleda odozgo da vidi šta je postao njen unuk koga je toliko volela.”

Ali kako je Leo počeo da igra fudbal? Ko ga je učio? Odakle potiču sve te njegove sposobnosti – da li su u pitanju geni? „Ne znam, od njegovog oca, od njegove braće, od njegovih ro-đaka. Mi smo u našoj porodici oduvek voleli fudbal. Ja sam, takođe, ljubitelj. Moj idol? Maradona. Njegova karijera, nje-govi golovi, sve to sam pratila s puno strasti. Bio je ‘varvarin’ na terenu. Kada sam ga upoznala, rekla sam mu: ‘Nadam se da će moj sin jednog dana postati veliki fudbaler i da ćeš ga ti trenirati’. I pogledajte šta se dogodilo, pogledajte dokle je dogurao...”

Stanka u priči: mobilni telefon na stolu počinje da zvoni. Selija se izvinjava i udaljava da bi se javila na telefon.

U međuvremenu, Marsela se vraća na temu mladog Lea. „Bio je neverovatan, s manje od pet godina, umeo je da kon-troliše loptu bolje nego bilo ko drugi. Obožavao je to, nikada ne bi prestajao. Šutirao je u kapiju toliko često da su komšije često tražile od njega da malo ‘ohladi’.”

Selija je završila razgovor, seda i klima glavom potvrdno. „Najgora kazna kojom je moglo da mu se zapreti, bila je: da-nas nećeš da treniraš. ‘Ne, mama molim te, biću stvarno do-bar, ne brini, obećavam... pusti me da idem da igram’, molio je i navaljivao sve dok me ne bi ubedio. Leo nije bio nestašno dete niti lenj, uvek je bio dobar dečak, miran i stidljiv, baš kao

10

Luka Kaioli

što je i danas.”Zaista? „Da, zaista. On uopšte ne obraća pažnju na slavu

koja ga okružuje. Kada se vrati u Rosario uvek želi da dođe i šeta ovim krajem, duž avenije San Martín, sa svojim rođakom Emanuelom. Kada mu kažemo da to nije moguće, da će ljudi iz njegovog rodnog grada postati histerični kada ga vide i da mu neće dozvoliti da napravi ni dva koraka, on se iznerivira. On to ne razume, to ga nervira. U Barseloni ide u robnu kuću Korte Ingles u trenerci i sportskoj opremi. Ronaldinjo mu če-sto razbaruši kosu i pita ga da li je lud kada izlazi tako obu-čen. On uopšte ne obraća pažnju na to ko je. Zato mu slava, potpisivanje autograma ili slikanje s navijačima ne padaju teško. Ponekad, kada se vrati kući nakon dužeg odsustva, ja odem da ga vidim, legnem pored njega na krevet. Ćaskamo, ja mu, razbarušim kosu, pričam mu razne stvari i kažem, u šali: ‘Šta bi sve te devojke dale da budu na mom mestu pored tebe’. On napravi grimasu i kaže: ‘Ne budi luda mama’.”

Na zidu kafića izloženi su dresovi argentinskih igrača. Leov je takođe tamo, ispod prozora, Barselonin dres, s bro-jem 30.

„Ljudi ne znaju da sam ja njegova majka, iako živimo u ovom gradu”, objašnjava Selija, žena koja izbegava slavu, ve-oma svesna rizika koju ona donosi, i koja ima veoma jasne prioritete u svom i životu svoje dece. Sve je to lepo i fino, ali kako se oseća kao majka jedne zvezde? „Ponosno, veoma po-nosno. Otvoriti novine i naći članak o njemu – i ovde veoma često kao i u Španiji – ili na ulici videti broj njegovog dresa i decu koja ga nose, to me preplavi ponosom. Zato me boli kada čujem kritike vezane za njegovu igru ili lažne infor-macije o njegovom životu. To vas dotakne duboko u duši i boli vas kada neko nazove i kaže da li si videla ovo, da li si videla ono. Leo? On gotovo da ne čita ono što pišu o njemu. Ukoliko i primeti, to ga ne dotiče. Ali to ne znači da nije pro-šao kroz teške periode. Imao je svoje loše trenutke, kada je

11

MESI

bio povređen, mesecima van igre, kada stvari nisu išle onako kako bi on to želeo. U takvim momentima ja ne razmišljam dugo, spakujem svoje stvari i odem u Barselonu, da vidim šta se dešava, da budem blizu njega, da vodim računa o njemu onoliko koliko to mogu. Leo je oduvek bio dečak koji svoje probleme drži u sebi, ali u isto vreme, bio je veoma zreo za svoje godine. Sećam se da mi je rekao, kada smo posumnja-li da postoji mogućnost da se vrati u Argentinu: „Mama, ne brini, ja ostajem, ti idi, Bog će biti uz nas.” On ima izuzetno čvrstu volju.

Vraća se na temu njegovog uspeha, na temu ljudi koji su ludi za Buvom (nadimak Lionela Mesija) s obe strane Atlan-tika. „Stvar koja mi se najviše dopada je to što ga ljudi vole”, kaže Selija. „Vole ga, po mom mišljenju, zato što je jednosta-van, skroman, dobra osoba. Uvek misli na druge i pazi da su svi oko njega dobro: njegovi roditelji, njegova braća i sestre, njegovi rođaci. Uvek misli o svojoj porodici. Naravno, ja sam njegova majka i majke, kada govore o svojoj deci, ‘zenica-ma svojih očiju’, uvek govore dobre stvari, ali Leo zaista ima ogromno srce.”

Kako majka vidi budućnost svog sina? „U pogledu fudbala, nadam se da će postati deo istorije, kao Pele, kao Marado-na. Nadam da će dogurati daleko, veoma daleko. Ali ja, kao majka, iznad svega nadam se da će biti veoma srećan, da će imati porodicu, jer on još uvek nije mnogo toga doživeo. On je celog sebe posvetio fudbalu, dušom i telom. On ne izlazi, ne radi mnoge stvari koje mladi ljudi njegovog doba rade. Zato se nadam da će imati divan život. On to zaslužuje.”

S druge strane velikog prozora, nebo se zamračilo. Saobra-ćaj je postao haotičniji: autobusi, klimavi kombiji, automobili koji ostavljaju oblake dima za sobom, zaprega puna otpada koju vuče mršavi konj i mnoštvo ljudi koji idu u prodavnice i na autobuske stanice. Selija mora da ide kući; Marija Sol, najmlađa u porodici, je tamo čeka. Marsela mora da dovede

12

Luka Kaioli

Bruna iz škole fudbala. Pada kiša i Selija insistira da otprati svoje goste do centra grada. Ide po auto. Na vratima, neko-liko poslednjih reči s Marselom o majčinskim strahovima – povrede, i novac koji može da udari u glavu. „Za sada, moja deca i Leo, nisu izgubili smisao za realnost. Moja porodica i ja, a i porodica moje sestre, živimo u istom gradu u kome smo rođeni, u istoj kući kao i pre, nismo se preselili na neko drugo mesto, nismo želeli da ostavimo naše korene, i deca su ista kao što su uvek bila. Nadam se da se nikada neće promeniti. Nadam se da se ono što se desilo drugim fudbalerima, koji su izgubili sebe u svoj toj slavi, njima neće desiti.”

Sivi Folksvagen zastaje kraj trotoara. Selija vozi brzo uli-cama severnog dela Rosaria. Prolazi pored Leove stare škole i kaže: „Nije bio dobar učenik. Bio je pomalo lenj.”

Skreće desno pored Tiro Suiza, sportskog kluba koji su 1899. godine osnovali italijanski emigranti poreklom iz po-krajine Tičino. Dva dečaka ne primećuju auto, isuviše zaoku-pljeni dok trče za loptom.

„Takav je bio i Lionel”, kaže Selija.

13

MESI

Drugo poglavlje

Bolnica Garibaldi

24. jun 1987.

Svetla zgrada izgrađena u stilu devetnaestog veka zauzi-ma pravougaonu parcelu na broju 1249 ulice Visasoro. To je italijanska bolnica posvećena Đuzepeu Garibaldiju, kome je počast odata i statuom u ulici Plasa de Italia u Rosariju. On je popularna figura, poznat kao „Heroj dva sveta”, jer je tokom svog egzila u Južnoj Americi vodio bitke duž celog toka reke Parana. U tim krajevima njegove Crvene košulje ostavile su svoj trag gde god su prošle: na primer, kroz imena bolnica u Rosariju i Buenos Airesu, koje su osnovali politički egzilanti, pristalice Macinija i Garibaldija, i njihovi radnički sindikati. Bolnički kompleks u Rosariju otvoren je 2. oktobra 1892. s ciljem da služi italijanskoj zajednici, koja je u to vreme pred-stavljala više od 70% emigranata koji su dolazili s one stra-ne Atlantika. Danas ona ima jedno od najboljih porodilišta u gradu. Upravo u njemu počinje priča o Lionelu Mesiju, tre-ćem detetu porodice Mesi-Kučitini, u šest sati jednog zim-skog jutra.

Njegov otac, Horhe, ima 29 godina i šef je odeljenja u žele-zari Asindar, u mestu Vilja Konstitusion, nekih 50 kilometara izvan Rosarija. Dvadeset sedmogodišnja Selija radi u radio-nici za proizvodnju magneta. Sreli su se kao mladi u kvartu Las Eras, nekada zvanom Estado de Israel, a danas znanom kao San Martin, u južnom delu grada, čiji su su stanovnici skromni i vredni.

Selijin otac Antonio je mehaničar – popravlja frižidere, kli-ma uređaje i druge električne aparate. Njena majka, koja se takođe zove Selija, radila je niz godina kao čistačica. Horheov otac Euzebio zarađuje za život na građevini; njegova majka,

14

Luka Kaioli

Rosa Marija, takođe je čistačica. Nešto više od 100 metara deli njihove kuće. Kao i mnoge druge lokalne porodice, ima-ju italijansko i špansko poreklo. Prezime Mesi potiče iz ita-lijanskog grada Porto Rekanati, u provinciji Mačerata, koja je rodni kraj pesnika Đakoma Leopardija i tenora Benjami-na Džilja. Upravo odatle je izvesni Antonio Mesi, kao i toliko mnogo drugih emigranata sa kartom trećeg razreda, otišao pred kraj devetnaestog veka na jednom od mnoštva brodova koji su plovili ka Americi. Kučitini takođe imaju italijanske korene, s očeve strane. Iako ove porodice potiču iz vlažnih pampi, na koncu su se doselile u grad.

Na 305 kilometara od glavnog grada Buenos Ajresa, i sa oko milion stanovnika, Rosario je najveći grad u pokrajini Santa Fe, prostirući se duž obala reke Parana. Promenada Kostanera pruža se duž reke do mosta Nuestra Senjora del Rosario, koji se nadvija nad vodom i rečnim ostrvima, i pove-zuje grad sa Viktorijom. Parana je oduvek bila veoma važan putni pravac u rečnoj trgovini: odavde se mnogi poljopri-vredni proizvodi izvoze širom Merkosura – kao što je soja, koja je u novije vreme donela bogatstvo ovoj regiji i transfor-misala urbanu strukturu ove oblasti. Nove zgrade, soliteri i neverovatne vile uzdižu se pred plažama od finog peska koji je nanela reka. A ipak, Rosario je i dalje patriotski grad par exellence. Grupe učenika obučenih u belo poziraju za fotogra-fiju ispred spomenika zastavi, napravljenog u starom sovjet-skom stilu i otvorenog 1957. godine da obeleži mesto u kome je general Manuel Belgrano po prvi put naredio podizanje nacionalne zastave, 27. februara 1812.

Rosario je grad potomaka emigranata, sirotinjskih četvrti i seoskih kuća. Ali ostavimo po strani priče o emigraciji, me-šavini kultura, jezika i tradicija, kojih ima mnoštvo u Argen-tini, i vratimo se Horheu i Seliji, koji su se zavoleli i počeli da se zabavljaju.

Sedamnaestog juna 1978. venčali su se u crkvi Korason

15

MESI

de Marija. Cela zemlja je potpuno zaokupljena Svetskim pr-venstvom – toliko da tek venčani par, koji medeni mesec pro-vodi u gradu Bariloćeu, vodi računa da ne propusti utakmicu Argentina-Brazil koja se igra u Rosariju. Rezultat je nula-nu-la. Osam dana kasnije, na River Platinom Monumental stadi-onu u Buenos Ajresu, Sezar Luis Menotijev argentinski naci-onalni tim, poznat u Argentini kao Albiselesti (belo - nebesko plavi) pobeđuje Holandiju sa 3-1 i osvaja Svetsko prvenstvo. Sledi nacionalna euforija. Čini se kao da Filjol, Olguin, Galvan, Pasarela, Tarantini, Ardiljes, Galjego, Ortiz, Bertoni, Luke i Kempes brišu sva sećanja na Proces nacionalne reorgani-zacije (period vojne vladavine) – ubijene disidente, više od 30.000 „nestalih” građana, mučenja i užase surove i krvave vojne diktature generala Horhe Rafael Vidala, koja je zapo-čela 23. marta 1976, smenom Izabele Peron. Na ulicama Bu-enos Ajresa još uvek se mogu videti reči „Immundo mondial” – prljavo svetsko prvenstvo – naslikane ispod zelenila fud-balskog stadiona i uz natpis „1978”.

Dve godine nakon puča, zemlja je još uvek pod vladavi-nom terora, ali život ide dalje. Selija i Horhe postaju roditelji: Rodrigo Martin rođen je 9. februara 1980, a njihov drugi sin, Matijas Orasio, rođen je u jednom od najmračnijih trenutaka u istoriji zemlje.

Datum je 25. jun 1982, samo jedanaest dana nakon za-vršetka Foklandskog rata. Argentina, poražena, broji svoje žrtve (649 mrtvih) i ranjene (više od 1.000), kao i sve muš-karce koji nikada neće zaboraviti tih dva i po meseca pod va-trom. Mladi, neiskusni i loše opremljeni dobrovoljci, nagovo-reni jeftinim patriotizmom da se prijave da ponovo osvoje Foklandski arhipelag, koga su Britanci okupirali daleke 1833. „Operacija Rosario”, naziv ključne argentinske invazije koju je 2. aprila 1982. predvodio general Leopoldo Galtijeri, bila je relativno krupan pokušaj zavaravanja, koji je organi-zovala vojna hunta, s namerom da se skrene pažnja s pro-

16

Luka Kaioli

pasti ekonomskog programa uvedenog 1980. – sa strategija koja su dovele do 90%-ne inflacije, recesije u svim oblastima ekonomije, uvećanja spoljnog duga kako privatnih preduze-ća tako i države, devalvacije zarada, i, posebno, progresivnog osiromašenja srednje klase (čije postojanje predstavlja ka-rakteristiku koja zemlju izdvaja od ostalih zemalja Latinske Amerike). Rat je trebalo da učini da zemlja zaboravi na dra-me iz prošlosti, ali Galtijeri nije bio spreman za Čeličnu lejdi, Margaret Tačer, niti je u obzir uzeo britansku armiju.

Za nekoliko nedelja, britanske snage slomile su argen-tinski otpor – propast koja će dovesti do pada vojne hunte i slavljenja uvođenja demokratije u roku od godinu dana. Ali povratak Malvina – argentinski naziv za Foklande – za Argen-tinu i dalje ostaje trajan zahtev: u Rosariju, u Parque Nacio-nal de la Bandera („Nacionalnom parku zastave”), podignut je spomenik u čast „heroja koji žive na Malvinskim ostrvima” i ustav iz 1994. godine navodi restituciju teritorije kao cilj kojeg niko ne sme da se odrekne.

Ipak, 1983. izborna pobeda pripala je Raulu Alfonsinu, jednom od nekolicine političara koji su zadržali distancu prema vojsci, tvrdeći da je njen jedini cilj za ulazak u rat bio učvršćivanje diktature.

Četiri godine kasnije, dok Selija čeka svoje treće dete, situ-acija je još uvek dramatična. Tokom svete nedelje 1987, Ar-gentina je na ivici građanskog rata. Karapintadas – mladi ofi-ciri predvođeni pukovnikom Aldom Rikom – ustali su protiv vlade, zahtevajući okončanje sudskih procesa, pokrenutih povodom kršenja ljudskih prava počinjenih tokom vladavi-ne vojnog režima. Vojni zapovednici nisu voljni da se potči-ne predsedniku. Ljudi izlaze na ulice da brane demokratiju. CGT (Confederacion General de Trabajo – radnički sindikat) proglašava generalni štrajk. Tridesetog aprila, Raul Alfonsin obraća se masi okupljenoj na trgu Plasa de Majo, govoreći: „Kuća je u redu, srećan Uskrs” – rečenica koja će ući u istori-

17

MESI

ju, jer ništa nije moglo biti dalje od istine. Bez kontrole nad vojnim snagama, predsednik je morao da pregovara sa ka-rapintadasima, i da im garantuje okončanje sudskih procesa protiv vojske. Zakon Obediencia Debida (Dužna poslušnost) oslobađa oficire i njihove potčinjene za počinjena varvarstva i proglašava ih odgovornim samo za izvršavanje naređenja dobijenih od strane svojih nadređenih. Zakon stupa na snagu 23. juna 1987, istog dana kada je Selija primljena u porodili-šte u bolnici Garibaldi. Njena druga dva sina – Rodrigo, koji ima sedam godina, i Matijas, koji ima pet godina – ostaju kući sa svojom bakom, dok Horhe prati Seliju u bolnicu. Nakon dva dečaka, želeo bi da dobije ćerku, ali hromozomi dikti-raju da to bude još jedan dečak. Trudnoća je protekla bez poteškoća, ali tokom nekoliko poslednjih časova javljaju se komplikacije. Ginekolog Norberto Odeto dijagnostikovao je ozbiljan fetalni distres i odlučuje da indukuje porođaj da bi izbegao dugotrajne posledice po bebu.

Sve do današnjeg dana, Horhe može da se priseti straha koji je osećao u tim trenucima, panike koja ga je zahvatila kada mu je doktor rekao da će upotrebiti klešta, svoje mo-lbe lekaru da učini sve što je moguće da izbegne korišćenje tog instrumenta, koji ga je, kao što je to slučaj sa mnoštvom roditelja, plašio najviše zbog užasnih priča koje je čuo o de-formitetu i oštećenjima koja može da nanese bebi. Ali na kra-ju klešta ipak nisu bila potrebna. Nekoliko minuta pre jutra, rođen je Lionel Andres Mesi, težak tri kilograma i dug 47 centimetara, crven kao paradajz i s jednim uhom potpuno preklopljenim usled teškog porođaja – anomalija koja, kao i kod većine novorođenčadi, nestaje nakon prvih nekoliko sati. Nakon straha usledila je sreća: novopridošla beba bila je malo ružičasta, ali zdrava.

Izvan prostora bolnice, međutim, situacija je manje mirna. Bomba je eksplodirala u gradu i još jedna u Vilja Konstitusi-onu, gde Horhe radi. Širom Argentine broj eksplozija – kao

18

Luka Kaioli

odgovor na zakon o dužnoj poslušnosti, penje se na petnaest. Žrtava nema, samo materijalna šteta. Bombe otkrivaju da je zemlja podeljena, poražena od strane vojnih snaga i ukopana u tešku ekonomsku krizu. Ministar domaće trgovine upravo je objavio prinudno uvođenje novih cena osnovnih namirni-ca: mleko i jaja poskupljuju za devet procenata, šećer i kuku-ruz za dvanaest procenata, struja za deset procenata i gas za osam procenata – teškoće rastu za radničke porodice kao što su Mesi-Kučitini, uprkos tome što primaju dve plate i imaju sopstvenu kuću. Uz pomoć svog oca Euzebija, Horhe je to-kom brojnih vikenda koje je proveo radeći, sagradio kuću na parceli od 300 kvadratnih metara na porodičnoj zemlji. To je dvospratna zgrada izgrađena od cigli, s dvorištem, smešte-nim iza kuće, u kome deca mogu da se igraju, u kvartu Las Eras. Lionel je tamo stigao 26. juna, kada su majka i sin otpu-šteni iz italjanske bolnice.

Šest meseci kasnije, Lionel se može videti u porodičnom albumu, bucmastih obraza i nasmejan, na krevetu svojih ro-ditelja, obučen u male plave pantalone i belu majicu. S deset meseci počinje da juri za svojom starijom braćom. I doživ-ljava svoju prvu nezgodu. Izlazi iz kuće – niko ne zna zašto – možda da bi se igrao s ostalom decom na ulici, koja u to vreme još nije bila asfaltirana, i u kojoj su automobili retki. Ulicom prolazi bicikl i obara ga. On plače u očajanju; svi u kući istrčavaju na ulicu. Čini se kao da mu nije ništa, da je samo preplašen. Ali tokom noći ne prestaje da plače i leva ruka mu otiče. Odvode ga u bolnicu gde konstatuju prelom kosti. Mora da nosi gips. Nakon nekoliko nedelja, ruka se oporavlja. Dolazi njegov prvi rođendan, i njegove tetke i ujaci kupuju mu fudbalski dres, još tada pokušavajući da ga ubede da navija za svoj budući klub – Njuelz Old Bojz. Ali još uvek je previše rano. S tri godine, Leo više voli sličice i mnogo ma-nje lopte – klikere. Od svojih drugara osvaja gomilu klikera i njegova kesa uvek je puna. U obdaništu ili školi uvek nalazi

19

MESI

vreme da se igra s okruglim predmetima. Za svoj četvrti ro-đendan, roditelji mu poklanjaju belu loptu, s crvenim rom-bovima. Možda je fatalna privlačnost tada začeta. Sve dok ih jednog dana nije sve iznenadio. Njegov otac i braća igraju na ulici i Leo odlučuje da im se po prvi put pridruži. Mnogo puta ranije više ga je privlačilo da nastavi s osvajanjem klikera – ali ne i ovaj put. „Bili smo zaprepašćeni kada smo videli šta je umeo da uradi”, kaže Horhe. „Nikada pre toga nije igrao.”

20

Luka Kaioli

Treće poglavlje

Najmanji od svih

Letnje popodne 1992.

Igralište Grandoli je gotovo golo. Mnogo zemlje i samo ne-koliko travnatih delova pored aut-linije. Golovi su u užasnom stanju, kao i ograda, kao što je i zgrada s tuševima i svlači-onicama. Sam kraj nije ništa bolji: improvizovane perionice na svakom koraku duž avenije Gutjeres, prodavnice polovnih guma, table sa oznakom „kupujemo metal” – drugim rečima metalni otpad; čak i komad kartona kojim se oglašavaju us-luge šišanja pasa. A u pozadini nezavršeni soliteri koji deluju napušteno, ali nisu; niske, male kuće, koje su izgubile svoj šarm prošlih vremena, vegetacija koja raste u pukotinama na asfaltu; smeće koje se kuva na vrućini; muškarci i stariji ljudi koji nemaju šta da rade; deca na biciklima koji su suviše mali za njih. „Ljudi su se ovde promenili”, kažu najstariji među stanovnicima, dodajući: „Noću je zastrašujuće hodati ovim ulicama.” Delinkventi su se doselili u ovaj kraj.

U tri sata popodne nema gotovo nikoga. Fudbalsko igra-lište je napušteno. Deca iz okolnih škola, koja su došla bi se bavila sportom u Centru za fizičko vaspitanje Abanderado Marijano Grandoli broj osam (nazvan po dobrovoljcu koju je u ratu 1865. dao svoj život za ovu zemlju), već su otišla, fud-baleri ne dolaze pre pet časova. Jedina osoba koja se tu nala-zi je nastavnik, u beloj majici kratkih rukava, plavoj trenerci i patikama. On pokazuje u pravcu oko 150 metara udaljene kuće gospodina Aparisija, prvog trenera Lionela Mesija.

Aparisio otvara vrata vlažnim rukama – sprema jelo za svoju slepu ženu, Klaudiju, ali poziva gosta da uđe i oseća se kao kod kuće. Četiri fotelje, ogroman beli pas i izvestan miris ustajalosti zauzimaju oskudno nameštenu dnevnu sobu, u

21

MESI

kojoj dominira stari televizor. Salvador Rikardo Aparisio ima 78 godina, četvoro dece, osam unuka i četvoro praunuka; istrošeno lice, s nagoveštajem brkova, telo iskrivljeno poput bodljikave žice, glas i ruke drhtave. Celog svog života radio je na železnici. Kao mladić, nosio je dres broj 4 za Klub Fortin i, pre više od 30 godina, trenirao je decu na 7.5 x 40 metara igralištu Grandoli.

Trenirao je stotine i stotine dece, uključujući Rodriga i Matijasa. Najstariji Mesi bio je brz i snažan centarfor, drugi je igrao u odbrani. Baka Selija pratila ih je na treninge svakog utorka i četvrtka. I onda, jednog letnjeg popodneva, Leo je pošao s njima.

„Bio mi je potreban još jedan igrač da kompletiram tim 1986. godišta. Čekao sam na poslednjeg igrača s dresom u rukama, dok su se ostali zagrevali. Ali on se nije pojavio, dok je tu još uvek stajao klinac koji je šutirao loptu u zid tribina. Točkići su počeli da se okreću i rekao sam sebi, do đavola… Ne znam da li ume da igra, ali... Tako da sam otišao i pričao s njegovom bakom koja je bila istinski zagrejana za fudbal i rekao joj: „Pozajmi mi ga.” Ona je želela da ga vidi na terenu. Mnogo puta mi je tražila da mu dozvolim da se oproba. Mno-go puta mi je govorila o njegovom talentu. Majka, ili tetka, ne mogu da se setim koja od njih, nije želela da on igra. „On je tako mali, drugi su tako ogromni.” Da je razuverim, rekao sam joj: „Postaviću ga da stoji tu preko, i ako ga napadnu pre-kinuću igru i izvešću ga s terena.”

Tako teče priča senjora Aparisia, ali porodica Mesi-Kučiti-ni ima drugačiju verziju onoga što se dogodilo: „Selija je bila ta koja je naterala Apu da ga ubaci u tim kada mu je nedo-stajao igrač. Treneru se nije sviđala ideja zato što je Leo bio sićušan. Ali njegova baka je bila uporna, govoreći: „Ubaci ga i videćeš kako mali dobro igra.” „U redu” odgovorio je Apa, „ali staviću ga blizu aut-linije tako da sami možete da ga izvedete kada počne da plače.”

22

Luka Kaioli

U vezi toga što se kasnije desilo, nema neslaganja. Vrati-mo se priči starog trenera: „Pa… Dao sam mu dres i on ga je obukao. Prva loptu je krenula ka njemu, pogledao je i... ništa.”

Don Apa, kako ga ovde zovu, ustaje iz stolice i oponaša iznenađeni izraz malog Mesija, zatim ponovo seda i objaš-njava: „On je levonog, zbog toga nije stigao loptu.” Nastavlja: „Sledeći put kada mu je lopta došla na levu nogu, zalepio je za nogu i prešao jednog igrača, onda još jednog i još jednog. Ja sam mu vikao: Šutiraj, šutiraj. Bio je uplašen da će ga neko povrediti, ali je nastavljao i nastavljao da ide. Ne sećam se da li je dao gol – nikada ranije nisam video tako nešto. I rekao sam sebi: Tog nikada neću ostaviti na klupi. I, zaista, nikada nije sedeo na klupi.”

Senjor Aparisio nestaje u drugoj sobi i vraća se s plastič-nom kesom. Pretura kroz uspomene koje čine ceo njegov ži-vot. Napokon nalazi fotografiju koju je tražio za nas: zeleni teren, tim dečaka koji nose crvene dresove i, stojeći upravo ispred Aparisija, jedan koji izgleda dosta mlađi, najmanji od svih: beli šorc skoro do pazuha, ogroman dres, izraz lica ve-oma ozbiljan, krivonog. To je Lionel; izgleda kao ptičica, kao buva, kako ga je zvao njegov brat Rodrigo.

„Rođen je 1987, а igrao je za tim generacije ‘86. Bio je naj-sitniji po konstituciji, ujedno i najmlađi, ali zaista je odska-kao. I oni su ga zbog toga surovo kažnjavali, ali on je bio izu-zetan igrač, natprirodnog talenta. Rođen je sa znanjem kako se igra. Kada smo išli na utakmice, ljudi su se u gomilama okupljali da ga vide. Kada bi dobio loptu, ‘uništio’ bi je. Bio je neverovatan, nisu mogli da ga zaustave. Davao je četiri, pet golova po utakmici. Postigao je jedan, protiv Klub de Aman-sera, koji je bio upravo onakav kakav viđate u reklamama. Dobro se sećam: prešao je sve, uključujući i golmana. Kakav je bio njegov stil igre? Isti kao i sada – slobodan. Kakav je on bio? Bio je ozbiljan dečak, uvek je mirno stajao pored svoje bake. Nikada se nije žalio. Kada bi ga povredili, nekada bi pla-

23

MESI

kao, ali bi ustajao i nastavljao da igra. To je ono oko čega se sa svima prepirem, branim ga kada kažu da previše solira, ili da nije ništa posebno, ili da je sebičan.”

Njegova supruga ga doziva iz susedne sobe; senjor Apari-sio nestaje i vraća se da bi prizvao još uspomena.

Kao što je onaj video koji, čini se, ne može da nađe, s ne-kim od utakmica čuda od deteta – „Pokazivao bih te snimke deci da ih naučim šta sve može da se uradi s loptom u noga-ma.” Ili prvi put kada se Leo vratio iz Španije i kada je otišao da ga poseti. „Kada su me videli bila je to ludnica. Otišao sam ujutro i kada sam se vratio bio je jedan sat po ponoći. Sve vreme smo proveli pričajući o tome kakav je fudbal tamo u Španiji.” Ili onaj put kada su ljudi iz kraja organizovali zabavu u Lionelovu čast. Želeli su da mu predaju plaketu na terenu Grandoli, ali na kraju Leo ipak nije mogao da dođe. Nazvao je kasnije da kaže: „Hvala, možda sledeći put.”

Stari učitelj fudbala ne oseća gorčinu; naprotiv, s mnogo ljubavi priča o malom dečaku koga je trenirao na početku njegove karijere.

„Kada sam na televiziji video prvi gol koji je postigao u dresu Barselone počeo sam da plačem. Moja ćerka Henove-va, koja je bila u drugoj sobi, pitala me: ‘Šta se desilo, tata?’ Ništa, rekao sam, to su emocije.”

Aparisio vadi još jedan dragulj iz svoje plastične kese. Još jedna fotografija malog plavokosog dečka, dres ogroman, noge kratke; u rukama drži trofej, prvi koji je ikada osvojio. Veliki je gotovo kao i on.

Leo nije imao ni pet godina. A na igralištu Grandoli već je počeo da oseća ukus golova i uspeha. U sledećoj godini, već ima dovoljno sreće da mu otac bude trener. Horhe prihvata ponudu direktora kluba i preuzima tim generacije ‘87. Igrali su protiv Alfija, jedna od brojnih utakmica koje su igrali ši-rom grada. I sve su dobijali. „Ali sve, sve, prvenstvo, turnire, prijateljske utakmice...” priseća se Horhe Mesi, s više očin-

24

Luka Kaioli

skog nego trenerskog ponosa.Osim fudbala, bila je tu i škola. Leo kreće u školu broj 66,

General Las Eras, na broju 4800 ulice Buenos Ajres. U ško-lu ga prati majka Selija, ili tetka Marsela, ili susetka Silvija Arelano, majka Sintije, njegove najbolje drugarice. Idu peške, prolaze kroz poljane ili pored fudbalskih igrališta u kasarni Bataljona za komunikacije 121. Za manje od deset minuta su na ulazu.

Danas, kada se približimo ulazu, možemo da vidimo naj-mlađi razred, zaokupljen crtanjem. Dvojica od dečaka nose Mesijeve dresove. U ogromnom pokrivenom paviljonu deca u beloj opremi igraju utakmicu s neverovatnom koncentraci-jom. Golovi su tu – ono što nedostaje je lopta – svežanj braon papira pričvršćen trakom služi umesto nje. Kreću se vrtogla-vim brzinom, ne obraćajući mnogo pažnje na tvrdi sivi šlju-nak, praveći slalom kojim imitiraju dribling.

Među igračima je Bruno Bjankuki, Leov rođak. Obilno se znojeći i crven u licu od napora, sa kao ugalj crnom kosom zamršenom na licu, i minđušom sa belo-ružičastim pruga-ma, on je taj koga drugovi označavaju kao najboljeg. Novine su mu već posvetile značajan broj članaka, slaveći ga kao Le-ovog naslednika. Njegovi treneri kažu da ima zaista dobar dribling, da poseduje isti talenat kao njegov rođak. I stidljiv je, kao i on. Kaže da je jedino što zavidi svom rođaku njegova inicijativa i umeće da postiže golove. Bruno je takođe centar-for i voleo bi da jednog dana nosi Barsin dres.

Grupa dece se okupila. Svi žele da iznesu svoje mišljenje o dečaku koji je do pre nekoliko godina išao u njihovu školu. Za Pabla, koji ima jedanaest godina, nema nikakve sumnje: „On ima ono što je potrebno da bi bio najbolji na svetu. Bolji je od Maradone. Ono što kod njega najviše volim je brzina, on je neverovatan.” Nešto muči Avgustina, koji ima devet godina – nešto što brine mnogo njegovih zemljaka – „Maradona je počeo u argentinskim juniorima, Mesi… u Barsi.” Bez pitanja,

25

MESI

suviše daleko odavde. Čak i devojčice, koje su stidljivije, na kraju se pridružuju grupi. I njihovo mišljenje je podeljeno. Neke misle da je zgodan, neke da je prenizak.

Odmor je, i pod prarastarim drvetom, mali đaci jure jedni druge. I Leo je nekada krivudao oko ogromnog stabla, trčeći za papirnim ili plastičnim loptama. Za njega, najdivnija us-pomena iz tih godina upravo su te igre sa bilo kakvim pred-metom koji se našao između njegovih nogu. Nije mu teško da prizna da nije uživao u učenju.

I Monika Domina, njegova učiteljica od prvog do trećeg razreda, to potvrđuje. „Ne, Leo nije bio blistav učenik, ali nje-gov rad je bio na zadovoljavajućem nivou. Na početku je imao probleme s čitanjem, pa sam savetovala njegovoj majci da ga vodi kod logopeda. U ostalim predmetima uspevao je da se malo po malo popravi, iako nije postigao izuzetne rezulta-te. Bio je mirno dete, sladak i stidljiv, jedan od najstidljivijih učenika koje sam videla u svojoj karijeri. Ukoliko mu se ne biste obratili, sedeo bi ćutke u svojoj klupi, na kraju učionice. Starija deca takmičila su s njim da bi igrali na međuškolskim turnirima u Rosariju. Bio je dobar, naravno – osvajao je tro-feje i medalje; ali nikada ga nisam čula da se hvali time kako dobro igra ili postiže golove.

26

Luka Kaioli

Četvrto poglavlje

Isti kao i uvek

Razgovor sa Sintijom Areljano

Ona ima svetle plave oči, fine crte lica i vitak stas. Živi na broju 150 prolaza Ibanjez, u skromnoj kući, u kojoj posetio-ce prima s osmehom na licu. Crni pas maše repom dok pro-učava pridošlice, pre nego što napusti oskudno nameštenu dnevnu sobu i ode u dvorište koje se graniči s onim porodice Mesi. Sintija je oduvek bila Leov prijatelj. „Naše majke su bile sestre po trudnoći”, kaže. Silvija Areljano zatrudnela je u isto vreme kad i Selija. „Pravile smo društvo jedna drugoj” Silvija objašnjava. „Išle bi u kupovinu zajedno i pričale o budućnosti naše dece. To je bilo moje prvo dete. Bile smo dobre prijate-ljice.” Stavlja čašu soka na sto i povlači se, prepuštajući priču svojoj najstarijoj kćeri, koja ima 22 godine i koja je s Lione-lom išla u jaslice, obdanište, osnovnu školu, i bila uvek zajed-no s njim na putu od kuće do škole, kao i na rođendanima, zabavama i utakmicama.

Kakav je Leo bio kada je bio mali?„Bio je tipično stidljivo dete i govorio je veoma malo. Od-

skakao je od drugih jedino kada je igrao fudbal. Sećam se da su se deca u vreme odmora na školskom igralištu uvek pre-pirala oko toga u čijem će timu igrati, jer su svi želeli Lea, koji je postizao mnogo golova. S njim su bili sigurni u pobedu. Fudbal je oduvek bio njegova strast. Često bi propuštao ro-đendanske zabave da bi otišao na utakmicu ili trening.”

A kakav je bio u školi?„Zvali smo ga Piki jer je bio najmanji od nas. Nije voleo

jezike i matematiku. Bio je dobar u fizičkom i umetnosti.”

27

MESI

Kažu da ste mu vi pomagali....„Da ponekad. Na kontrolnim bi sedeo iza mene i kada nije

bio siguran, pitao bi me. Kada nastavnik ne bi gledao, ja bih mu dodala lenjir ili gumicu s napisanim odgovorom. I popod-ne smo uvek radili domaće zadatke zajedno.”

Onda, kasnije, u srednjoj školi vaši putevi se razilaze i Leo odlazi u Barselonu..

„Svi smo plakali tog letnjeg popodneva kada su on i njego-va porodica otišli u Španiju. Nisam mogla da poverujem u to, gubila sam svog najboljeg prijatelja. Kada bi razgovarali tele-fonom, bili smo veoma uzbuđeni i činilo mi se je život tamo u Evropi veoma težak za njega. Ali kada se vratio, ćaskali bi i shvatila sam da je za njega to bilo veoma važno iskustvo, pomoglo mu je da postane mnogo zreliji. Bio je to veliki teret za njegove roditelje, toliko veliki da su se Selija i Marija Sol vratile nazad. Rekao mi je da se on uklopio zato što je tamo bilo dece njegovih godina koja su igrala fudbal. A za njega je to bilo najvažnije. Želeo je da postane fudbaler i uspeo je u tome.”

Sintija ustaje i vraća se sa fasciklom punom fotografija i novinskih isečaka. Na jednoj fotografiji su njih dvoje kao bebe: Leo sa cuclom i plavom portiklom; iza njih, ogromna lutka obučena u venčanicu; pored njega, Sintija u pelenama i sa kikicama. Ona je pored njega i na grupnoj fotografiji sni-mljenoj u obdaništu 1992, na kojoj svi nose plave uniforme.

Na jednoj fotografiji su prerušeni za karneval, on u policij-skom šlemu sa lažnim brkovima, ona našminkana, s velikim naočarima i belom haljinom. Tu su zatim i brojni novinski isečci: „Novi Maradona”, „Čekajući Mesiju”, „Sa koje planete si došao”, sve dok nismo došli do naslova iz jula 2005, posle pobede na FIFA Svetskom prvenstvu za fudbalere mlađe od 20 godina.

„Ja sam bila ta koja je organizovala proslavu ovde u nase-

28

Luka Kaioli

lju. Išli smo okolo od kuće do kuće i sakupljali novac da ku-pimo konfete, petarde i boje. Napisali smo ‘Leo, ponos nacije’ belim slovima na terenu i postavili transparent u njegovoj ulici sa natpisom ‘Dobrodošao šampione’. Trebalo je da sti-gne u jedan sat po ponoći, sve komšije su ga čekale, bila je zima, bilo je strahovito hladno, a on nije došao. Neki ljudi su se umorili i otišli kući. Mi smo ostali da ga čekamo do pet ujutro, kada je beli kombi skrenuo u ulicu trubeći u sirenu. U tom momentu sve televizijske kamere bile su uključene. Ljudi su počeli da vrište, bacaju petarde, udaraju u bubnjeve i uzvikuju: ‘Leo je ovde, Leo je ovde’. On je bio iscrpljen. Nije očekivao takav doček, ali to ga je doista usrećilo.”

Još isečaka i Leovih fotografija, kao i neke od gorkih stra-nica punih kritike, nakon utakmice Argentina-Nemačka na Svetskom prvenstvu 2006, i Leova fotografija na kojoj sedi sam na klupi.

„Rekli su da je bio impulsivan, da se nije uklopio u grupu. Mediji su ga sasekli. Ali to nije bilo tako. Samo onaj ko ga po-znaje zna šta on oseća. Kada mu ne ide dobro Leo se pomalo osami, uzmiče i povlači se u sebe. Bio je takav, čak i sa mnom, ponekad. Ali bez obzira na sve, Leo je uvek umeo da mi izma-mi osmeh.”

I nije se promenio?„Ne, za mene je isti kao i uvek, stidljiv i miran. On je onaj

isti Leo sa kojim sam odrasla. Jedina razlika je u tome što bi ranije, kada je dolazio ovde, seo na bicikl i došao iz gra-da; danas dolazi autom jer ga ljudi ne ostavljaju na miru. Ne može da veruje u ludilo koje izaziva. Ti isti ljudi iz njegovog susedstva sada žele da ga fotografišu, devojke čekaju pred njegovim vratima da bi mu rekle zdravo. Dečaci žele da budu poput njega. Iznenađuje me i zaprepašćuje kada čujem šta izvikuju u Španiji ili kada igra za reprezentaciju. Zato kada me neko pita za njega, radije ćutim. Ne želim da misle da

29

MESI

širim tračeve ili da se trudim da budem primećena. Ne, za mene je Leo moj skromni prijatelj za ceo život, koji još uvek ne shvata koliko je slavan.”