M E D

Najbolje poznati i najviše korišćeni primarni pčelinji proizvodi su med i vosak. Pored ova dva, primarne pčelinje proizvode predstavljaju i polen, propolis, mleč, pčelinji otrov, matice, drugi adultni oblici pčela i njihove larve. Većina ovih proizvoda se konzumira ili koristi u originalnom obliku, u kojem su ih kao primarne proizvode stvorile pčele. Postoje i brojni dugi načini upotrebe pčelinjih proizvoda, a najviše se koriste kao dodaci drugim proizvodima pri čemu se poboljšava kvalitet, reputacija i cena tih sekundarnih pčelinjih proizvoda. Mnogi primarni pčelinji proizvodi ne mogu da pronađu svoje tržište sve dok se od njih ne naprave češće korišćeni i više traženi sekundarni pčelinji proizvodi. U pojedinim slučajevima tradicionalne načine korišćenja primarnih pčelinjih proizvoda zamenjuju korišćenje sintetičkih proizvoda. Razloga za ovu zamenu ima više, počev od lakšeg snabdevanja tržišta, niže cene koštanja i jednostavnije proizvodnje. Međutim, u odnosu na hranljivu i zdravstvenu vrednost, još uvek ne postoje sintetički proizvodi koji bi mogli da potisnu upotrebu primarnih pčelinjih proizvoda. Sekundarni pčelinji proizvodi mogu da sadrže jedan ili više primarnih pčelinjih proizvoda. Posebno u slučaju kombinacije dva ili više primarna pčelinja proizvoda, u celosti dolazi do sinergističkog uvećanja njihove biološke vrednosti u odnosu na biološku vrednost svakog pojedinačnog primarnog pčelinjeg proizvoda.

Med se najviše koristi u izvornom, neprerađenom obliku, kao gusta tečnost ili u kristalizovanom stanju, ali i kao med u saću. U navedenim oblicima med se koristi kao lek, kao hrana ili se kombinuje sa drugim namirnicama.

U samo nekoliko društvenih zajednica med se smatra hranom. To su razvijene industrijske zemlje Evrope, Severne i Južne Amerike, severne Afrike, Bliskog Istoka i Japan. U većem delu Afrike med se koristi za spravljanje piva, a ređe kao lek. U Aziji se med koristi uglavnom kao lek ili kao slatka poslastica. U industrijsko razvijenim zemljama med se koristi ne samo kao hrana, već i kao dodatak mnogim drugim namirnicama.

Da bi se povećala potrošnja meda kao hrane i da bi se med učinio mnogo privlačnijom namirnicom, pakuje se u raličito dekorisanu ambalažu,

delimično prerađuje, dodaje mu se različito voće, ali se na tržištu najčešće nalazi u izvornom obliku. Za pojedine potrošače je naročito atraktivan med u saću, a posebno zbog verovanja da podmlađuje i odlaže proces starenja. Za one potrošače koji ne vole previše sladak ukus, med u saću predstavlja idealan izvor ove slatke substancije. Može da se žvaće, a iz sažvakanog saća polako se oslobađa sladak ukus. Med se često obogaćuje polenom, propolisom ili mlečom, tj. drugim primarnim pčelinjim proizvodima koji ne menjaju njegov sastav, ali mu pospešuju ukus, hranljiva i lekovita svojstva. Nisu retki ni potrošači za koje je naročito atraktivan kremasti, kristalizovani med. Od države do države, zahtevi potrošača za izgledom meda na tržištu se znatno razlikuju. U pojedinim državama isključivo je na ceni bistar, tečan, nekristalizovan med. U drugim pak, potrošači preferiraju kristalizovanom medu ili medu u saću ili medu sa saćem. Isto je i sa bojom meda. Dok pojedini potrošači više privlači med svetle boje, koji je obično slabije izraženog mirisa i ukusa, dotle druga grupa potrošača pretežno konzumira med tamne boje, koji je jače izraženog mirisa i ukusa. Med u kristalizovanom stanju je zreo med, prezasićen šećerima i sa niskim sadržajem vode. Ako se čuva na temperaturi višoj od 25°C med se zadržava u tečnom stanju, a kristalizovani polako rekristalizuje, tj. prelazi u tečno stanje, ali za nekoliko meseci izgubi znatno od svog ukusa i mirisa.

Med se tradicionalno koristio u pripremi slatkih poslastica i drugih namirnica. U novije vreme ovu njegovu primenu potisla je upotreba šećera i različitih vrsta šećernih sirupa, a čak i zamena za šećer, tj. veštačkih zaslađivača. Ovi proizvodi su istog ukusa, a cena košta na tržištu im je mnogo niža.

U industrijski razvijenim zemljama med se dodaje mleku u prahu za ishranu odojčadi, a veoma su omiljeni i kombinovani proizvodi od žitarica i meda. Poseban ukus med daje različitim vrstama keksa i drugih slatkiša. U novije vreme, u industrijski razvijenim zemljama, na tržištu se mogu naći i proizvodi od meda i mleka, naročito atraktivni za potrošače. proizvodi od meda su naročito zastupljeni na tržištu zdrave hrane i tržištu organske ili biološke hrane, u kojima se med koristi kao prirodni zaslađivač. Med može potpuno da zameni šećer i veštačke zaslaživače, ali ovo nije ekonomski opravdano rešenje jer je cena meda još uvek visoka, a i menja tehnologiju proizvodnje onih namirnica u kojima bi šećer bio zamenjen medom.

Gotovo da se u knjižarama svake države mogu pronaći publikacije sa receptima za spravljanje različitih vrsta poslastica od meda. Međutim, ovi recepti su namenjeni pojedinačnim domaćinstvima, a potrošnja meda u

njima je količinski mala. Suprotno tome, gotovo da nema stručnih publikacija o industrijskoj proizvodnji poslastica od med, izuzev malog objavljenih šezdesetih godina 20. veka.

Med kolačima daje poseban ukus, čini ih mekšim i šupljikavim i duže čuva mekost. Takvi kolači se sporije isušuju, ne lome se i ne mrve. Za ovaj kvalitet kolača odgovorna je higroskopnost meda, koju poseduju i drugi zaslađivači koji imaju visok sadržaj fruktoze. Med lako homogenizuje smesu za spravljanje slatkih poslastica, a poseban ukus poslastica postiže se veoma malom količinom meda (6% u odnosu na količinu brašna). Zato industrija keksa teži primeni meda tamne boje kod kojeg su ukus i miris jače izraženi, tako da se sa neznatnim dodatkom meda postiže željeni ukus poslastica, što je i ekonomski opravdano jer neznatno utiče na cenu finalnog proizvoda.

Med se koristi i za proizvodnju grčke i turske alve, za proizvodnju karamela, francuskog nugat krema i sl. Na tržištu su sve zastupljenije i žvakaće gume sa medom. Međutim, industrija čokolade koristi med za svega nekoliko proizvoda. Širom sveta je poznata je jedna švajcarska čokolada koja sadrži med u vidu lomljne nugat mase.

Med se često koristi u proizvodnji keksa. Na tržištu su posebno tražene poslastice od integralnih žitarica i meda. Kornfleks sa ukusom meda pedstavlja pravu poslasticu za decu, ali i za odrasle. Med se preporučuje i kao zaslaživač za obroke od žitarica koje se potapaju u mleko.

Omiljenu i zdravu poslasticu koja se u različitim oblicima i pod različitim nazivima nalazi širom tržišta predstavlja kombinacija žitarica, koštunjavih plodova, kakvi su bademi, orasi, lešnici, sušenog voća, pistaća, kikirikija i meda. U ovim naročito zdravim slatkišima med predstavlja i vezivo i zaslađivač.

U istočnoevropskim zemljama posebno je tražen med kojem su dodate različite arome i ukusi. Međutim, ovakvi proizvodi se ne smatraju primarnim pčelinjim proizvodom, koji se zove med, već su to sekundarni proizvodi, tj. proizvodi od meda. Tako su na istočnoevropskom tržištu naročito traženi med sa ukusom jagode i med sa ukusom mente. U med, kao osnovni proizvod, dodate su arome jagode i mente. Potrošači često traže i veštačkim putem obojeni med, koji, prema definiciji meda, takođe ne predstavlja primarni, već sekundarni pčelinji proizvod. Ovi proizvodi se dobijaju posebnom ishranom pčela šećernim sirupom u koji su dodati različite veštačke arome, kako bi se dobio finalni proizvod, tj. med željenog

ukusa. Evropska unija ne dozvoljava prodaju ovakvih proizvoda pod komercijalnim nazivom "MED". Međutim dozvoljava komercijalizaciju meda kao primarnog pčelinjeg proizvoda u koji su, posle vađenja iz košnice, dodati lekoviti ekstrakti, lekovito bilje, ili posebne arome, ali da je to posebno naznačeno na deklaraciji i da je istaknuto da takav med nije cvetni med poreklom od samo jedne vrste bilja.

Med se koristi i u procesima prerade voća, za spravljanje marmelada i džemova. Međutim, na tržištu širom sveta najomiljenije su poslastice od meda kome su dodati sušeni plodovi egzotičnog i koštunjavog voća. Ovakvi proizvodi naročito su zastupljeni na italijanskom tržištu meda i proizvoda od meda.

U domaćinstvima, a naročito zimi, često se pripremaju topli napici od mleka i meda. Oni štite ili pomažu ozdravljenju od prehlade i infekcije disajnih organa. Na tržištu se takođe mogu naći dugotrajni proizvodi od pasterizovanog i homogenizovanog mleka zaslađenog medom. Specijalitet španske mlekarske industrije je jogurt sa medom. Med se dodaje jogurtu u koncentraciji od 10 do 15% pre ili posle fermentacije. U Argentini se na tržištu nalazi slatko mleko sa medom, a ovom proizvodu se u ishrani stanovništva pridaje isti značaj kao i mesu. Na italijanskom tržištu se takođe nalazi jogurt sa medom od pomorandže, koji je posebnog ukusa i mirisa.

Savetovano je da se med koristi i u proizvodnji sladoleda. I ovaj vid upotrebe meda zaživeo je i opstao samo u Italiji, dok u drugim zemljama nikada nije ima veći komercijalni značaj, verovatno zato što med snižava tačku topljenja sladoleda. Međutim, med može da posluži za pravljenje sladoleda koji se prodaje u porodičnim i pojedinačnim pakovanjima. Takođe može da posluži i kao preliv, koji tada sladoledu daje poseban ukus.

U novije vreme med se sve više upotrebljava u industriji bezalkoholnih pića. Razlog leži u porastu potrošnje takozvanih "funkcionalnih napitaka". To su ojačivači za telo, enrgetski i izotonični napici. Pri pravljenju ovih napitaka med se najčešće meša sa limunovim sokom, ali često i sa sokom od jabuke. U proizvodnji izotoničnih napitaka prednjači Japan. U ovoj državi se samo početkom poslednje decenije 20. veka na tržištu nalazilo preko 40 novih izotoničnih mednih napitaka, a u njihovoj proizvodnji je interes našla i jedna od vodećih kompanija u svetu, "Coca-Cola Bottling Co." iz Tokija. Za spravljanje bezalkoholnih napitaka med prethodno podleže ultrafiltraciji kojom se iz meda odvajaju čestice mikroskopskih veličina, a posebno mikroorganizmi i polenova zrnca. Ovako

prečišćen med dosta gubi od svog prirodnog ukusa i boje, ali je sam proces višestruko koristan, tako da se preporučuje i za med koji se koristi u mlekarskoj, kozmetičkoj i farmaceutskoj industriji.

Med može da se koristi i u sušenom stanju, kao dehidrovan med u vidu praha. Međutim, takav med je vrlo higroskopan i zahteva da se stabilizuje sa drugim prahovima, kao što su nehigroskopni šećeri ili brašno. Medu u prahu se stabilizator dodaje u koncentraciji od oko 55%, ali koncentracija stabilizatora može da varira od 20 do 70%, kao što je to u slučaju maltitol praha. Tako dehidrovan i prerađen med koristi se u industriji konditorskih proizvoda, kozmetičkoj industriji i industriji bezalkoholnih pića.

Korišćenje meda kao leka predstavlja najčešći i najpoznatiji način njegove upotrebe širom sveta. U domaćinstvima se od meda prave topli napici u kojima med služi kao zaslađivač čaju, mleku ili alkoholnim pićima, kao što je vino. Topli napici zaslađeni medom pomažu oporavak od prehlada, ubrzavaju preznojavanje i štite od infekcije. U farmakopejama mnogih zemalja nalaze se lekoviti preparati na bazi meda, kao što je ružina medna voda) koja služi kao antiseptik za ispiranje grla i usta, a naročito za lečenje infekcija grla i ulceracija u usnoj duplji. Najčešće se med meša sa biljnim ekstraktima lekovitog delovanja koji se u apotekama prodaju u obliku sirupa. Med može biti i osnovni dodatak medicinskim vinima i sirćetu. Kao tonik, koji osvežava, služi za očuvanje opšteg zdravstvenog statusa i regulisanja metabolizma, tako da se i u našoj narodnoj medicini koristi jabukovo sirće sa medom. Poznati su i narodni recepti u kojima se lekovito bilje potapa u neko od alkoholnih pića (rakija ili vino), odstoji nekoliko nedelja, procedi se i doda mu se med.

Na samom kraju, ne treba izostaviti ni druge vidove korišćenja meda.

Pre dve decenije je utvrđeno da duvanska industrija troši oko 2000 tona meda godišnje radi očuvanja mirisa i vlažnosti duvana. Takođe se koristi i za poboljšanje mirisa kafe. Pored ovog vida korišćenja, med se dodaje različitim rastvorima koji se koriste u poljoprivredi za prskanje bilja, a u njima ima ulogu atraktanta za insekte koji obavljaju oprašivanje.

Dodat kozmetičkim preparatima, med znatno poboljšava njihov kvalitet, ali i cenu koštanja. Med čuva i daje koži vlažnost i omekšava kožu. Zato se dodaje kremama za negu kože lica, mleku za negu kože tela, čvrstim

i tečnim sapunima, šamponima za kosu, gelovima i penama za tuširanje, ruževima i zaštitnim mastima za usne.

Pored svih hranljivih i lekovitih osobina, u novije vreme, čistom medu u izvornom obliku se sve više pripisuje sposobnost zaceljenja rana. Njegova upotreba za tretman rana, kako u humanoj, tako i u veterinarskoj medicini je potpuno opravdana, ako se u obzir uzme činjenica, da je sve veći broj bakterija rezistentan na sintetička antibiotska sredstva. Sa druge strane, svet sve više teži upotrebi zdrave hrane proizvedene bez primene pesticida, antibiotika i drugih hemijskih materija koje prate konvencionalnu proizvodnju hrane životinjskog porekla. Ovaj zahtev menja način proizvodnje hrane, ali i način sprečavanja pojave i lečenja bolesti domaćih životinja. Naša saznanja još uvek nisu toliko velika da odjednom otkriju sve prirodne izvore materija koje poseduju lekovito delovanje, a med predstavlja jednu od njih, čija su lekovita svojstva otkrivena još u drevna vremena, a potvrđena u novije doba. U ovoj knjizi čitaoci će moći da se upoznaju sa jednim od načina primene meda u medicinske svrhe – za zaceljenje rana. Podaci osnovnih i primenjenih istraživanja opravdavaju i sve više upućuju na korišćenje čistog meda u zaceljenju rana kod ljudi i životinja, ali kao mogućnost ostavljaju i proizvodnju sekundarnih pčelinjih proizvoda za tretman rana, u kojima će med biti osnovna komponenta.

DEFINICIJA MEDA

Med je najznačajniji pčelinji primarni proizvod kako u kvantitativnom, tako i u ekonomskom pogledu. Takođe, med je i prvi pčelinji proizvod koji je čovek koristio od davnina. Istorija korišćenja meda duga je koliko i istorija čoveka i gotovo da sve prve civilizacije poseduju pisane dokumente o korišćenju meda ili kao jednog od izvora hrane ili kao simbola u religioznim, magijskim i isceliteljskim ritualima (Cartland, 1970; Crane, 1980; Zwaeneprel, 1984). Za najveći deo čovečanstva med predstavlja jedinstveni koncentrovani oblik šećera stalno prisutan i lako dostupan na tržištu životnih namirnica. Ali, i lek.

"Med je prirodno slatka substanca koju proizvode pčele od cvetnog nektara ili je to proizvod koji se dobija od sekreta koje luče živi delovi biljaka i ekskreta pčela koje se hrane tim sekretima ili tim delovima biljaka, i koje pčele sakupljaju, prerađuju i kombinuju sa specifičnim substancama koje same proizvode u svom organizmu, a zatim izlučuju, skladište i ostavljaju u košnici da sazri". Ovo je opšta definicija meda data u Codex Alimentariusu (1989) kojom su opisane sve komercijalne karakteristike meda.

Med predstavlja kombinaciju različitih šećera, od kojih najviše ima glukoze i fruktoze. Boja meda može biti različita, od gotovo bezbojnog ili bledo žutog do tamno braon ili crnog meda. Najčešća je boja ćilibara različitih nijansi. Med može biti tečan, viskozan, delimično ili potpuno kristalizovan. Miris i ukus su različiti i uglavnom su uslovljeni botaničkim (florističkim) poreklom meda.

Kada se pomene med, onda se uglavnom misli na proizvod dobijen od pčele vrste Apis mellifera, mada i druge vrste pčela, pa čak i ose proizvode i skladište med u košnicama kao izvor hrane. Ovo je evropska, afrička i bliskoistočna vrsta pčele, danas rasprostranjena po celom svetu. Med ove vrste pčele, bez sumnje, je najviše sakupljan, mada postoje i ekogeografski lokaliteti na kojima se sakupljaju dovoljne količine meda dobijenog od drugih pčelinjih vrsta. Druge azijske vrste pčela proizvode med po sastavu i ukusu veoma sličan medu A. mellifera. Med socijalnih pčela bez žaoka (Meliponini) je mnogo tečniji i različitih ukusa. Apis cerana može da se gaji u košnicama baš kao i neke tropske vrste pčela. Ova pčela

se najviše gajila u Aziji sve dok se nisu introdukovale evropske vrste pčela. Količina meda koju proizvede A. cerana je neznatna u tropskim regionima (3-10 kg po koloniji), a neznatno veća u umerenim klimatskim regionima (do 25 kg po koloniji). Med ove pčele sadrži veću količinu vode, manje dijastaze, većeg je aciditeta, arazlikuje se od meda dobijenog od A. mellifera i po aminokiselinskom sastavu (Vorwohl 1968). Med od druge dve vrste pčela, A. dorsata i A. florea sakuplja se samo od divljih kolonija. Ređe se nailazi na med od A. florea, verovatno zato što su kolonije manje i skladište manje količine meda. Gotovo da se ništa ne zna o medu koji proizvode skoro otkrivene azijske vrste pčela A. andreniformis, A. laboriosa i A. koschevnikovi. Ove vrste su slične, po redosledu navedenim vrstama, A. florea, A. dorsata i A. cerana, a njihov med se sakuplja na sličan način kao i med njima srodnih vrsta i zato se pretpostavlja da je sličnog kvaliteta i ukusa.

Socijalne vrste pčela bez žaoka (Meliponini) skladište med u posebnim ćupovima, a ne u košnicama. Pčelarstvo Inka i Maja, starih civilizacija Južne i Centralne Amerike, zasnivalo se na iskorišćavanju ovih vrsta pčela. Med ovih pčela sadrži veće količine vode, kiseliji je, ne sadrži dijastazu i ima jači bakteriostatski efekat od meda A. mellifera (Cortopassi-Laurino i Gelli 1991). Terapeutsko dejstvo meda ovih pčela u lečenju katarakte i oboljenja rožnjače dobro je poznato.

Ostali insekti koji proizvode i skladište slatke proizvode kao rezerve hrane su pojedine vrste bumbara (Bombus) i socijalne vrste osa (Nectarina i Polybia).

HEMIJSKI SASTAV MEDA

U suvoj materiji med sadrži od 95 do 99% šećera. Od ukupne količine šećera, 85 do 95% čine glukoza i fruktoza. Fruktoza je zastupljena u većoj količini od glukoze. Visok sadržaj prostih šećera, a posebno fruktoze odgovoran je za većinu fizičkih i nutritivnih osobina meda. Med sadrži i druge šećere, kao što su disahardi (saharoza, maltoza i izomaltoza), trisaharidi i oligosaharidi. Količine drugih vrsta šećera mogu da ukažu na botaničko poreklo meda.

Drugi, količinski najzastupljeniji sadržaj meda je voda. Sadržaj vode u medu uslovljava njegovu stabilnost i kvalitete. samo med koji sadrži manje od 18% vode može da se skladišti bez rizika od fermentacije. Konačni sadržaj vode u medu zavisi od brojnih činilaca, od kojih su najznačajniji mikroambijentalni činioci unutar košnice (temperatura i vlažnost vazduha), kvalitet nektara i postupak sa medom za vreme vađenja iz košnice i skladištenja.

Med sadrži organske kiseline od kojih je najznačajnija glukonska kiselina koja nastaje kao proizvod enzimskog razlaganja glukoze. Organske kiseline utiču na kiselost meda i odgovorne su za njegov ukus. Pored glukonske kiseline u medu mogu biti prisutne i sirćetna, buterna, limunska, mravlja, mlečna, oksalna, maleična, malična, piroglutaminska, fumarna kiselina i dr.

Minerali su u medu prisutni u malim količinama, a najviše ima kalijuma. Taman med sadrži veće količine minerala. Pored kalijuma med sadrži i druge hemijske elemente kao što su natrijum, kalcijum, magnezijum, gvožđe, bakar, mangan, aluminijum, molibden, kobalt, cink, hlor, fosfor, sumpor i dr.

Od elemenata u tragovima u medu se nalaze i azotna jedinjenja, od kojih su najznačajniji enzimi koji su proizvodi pljuvačnih žlezda pčela radilica. Ovi enzimi imaju značajnu ulogu u stvaranju meda, ali su i od posebnog komercijalnog značaja zbog svoje jedinstvenosti i nestabilnosti. Smanjene količine ili odsustvo ovih enzima u zrelom medu, pregrejanom medu ili loše uskladištenom medu pokazuju da je med falsifikovan, da nije pčelinji proizvod, da je loše skladišten i da nije svež. Ovi enzimi nemaju

nutritivni značaj. Glavni enzimi meda su invertaza (saharaza), diastaza (amilaza) i glukooksidaza.

Proteini prisutni u medu uglavnom su biljnog i pčelinjeg porekla.

Od slobodnih aminokiselina u medu se mogu naći prolin, lizin, histidin, asparaginska kiselina, treonin, serin, glutaminska kiselina, glicin, alanin, cistein, valin, metionin, izoleucin, leucin, tirozin, fenilalanin i triptofan.

Tragovi drugih proteina, enzima, aminokiselina i vitamina rastvorljivih u vodi poreklom su iz polena koji se nalazi u medu. U medu je dokazano prisustvo askorbinske kiseline, riboflavina, pantotenske kiseline, niacina, tiamina, piridoksina, biotina i folne kiseline.

U mladom, sveže proizvedenom medu, nije prisutan hidroksimetilfurfural (HMF), koji nastaje u procesu razlaganja fruktoze u toku skladištenja ili zagrevanja meda. Zato je prisustvo ovog jedinjenja glavni pokazatelj lošeg kvaliteta meda i procesa razlaganja koji se u medu odigravaju.

Od estara se u medu mogu naći metilformat, etilformat, metilacetat, etilacetat, izopropilacetat, etilpropionat, metilbutirat, etilbutirat, izoetilbutirat, metilvalerat, etilvalerat, metilizovalerat, metilpiruvat, metilbenzoat, etilbenzoat, metilfenilacetat i dietil etar.

Med sadrži ketone i aldehide, masti (gliceridi, steroli, fosfolipidi, oleinska kiselina, miristinska kiselina, stearinska kiselina, linolna kiselina), polifenole i holine.

Za pojedine od nabrojanih substanci dokazano je da su odgovorne za boju i ukus meda, mada je uloga većine nepoznata. Zna se da med različitog botaničkog porekla sadrži različite aromatične i druge substance koje mu daju posebnu boju i ukus, što omogućava da se prave razlike između meda sa različitih ekogeografskih lokaliteta. Slišno je i sa sadržajem farmakološki aktivnih substanci. Med različitog botaničkog i ekogeografskog porekla sadrži različite farmakološke substance, a može i iste, ali u različitim količinama. Zato se lekovita svojstva meda razlikuju u zavisnosti od botaničkog porekla.

ISTORIJA UPOTREBE MEDA KAO LEKOVITOG SREDSTVA

Još su drevni narodi znali da med poseduje lekovita svojstva. O njegovoj upotrebi postoje zapisi na tablama Samarićana od pre 4000 hiljade godina. Prema zapisima sačuvanim na egipćanskim papirusima upotreba meda kod ovog drevnog naroda datira od oko 1900 do 1250 godina pre nove ere. Med se spominje i u Vedi, zapisima Hindusa, starih oko 5000 godina, u Kuranu i Talmudu. Hipokrat (460.-357. p.n.e.) je primenjivao mnoge recepte Egipćana koji sadrže med. On je otkrio da med "čisti usta od gnoja i ulceroznih rana, zaceljuje karbunkule i uklanja gnoj". Celsus (oko 25 g.n.e.) je upotrebljavao med u različite svrhe: kao laksativ, za lečenje proliva i stomačnih tegoba, za kašalj i bolesti disajnih organa, za aglutinaciju rana i za bolesti očiju.

Vidi se da se lek oduvek korstio kao lekovito sredstvo, ali nije moglo da se objasni na čemu se zasnivaju njegova lekovita svojstva. U 19. veku otkrivene su bakterije kao uzročnici infekcija. Četrdesetih godina 20. veka, u medicinskim časopisima počinju da se objavljuju članci o efikasnosti meda u lečenju inficiranih rana. Međutim, ni u ovim člancima nije bilo objašnjeno kako to med ostvaruje svoj antibakterijski uticaj, mada je još 1919. godine njegova antibakterijska aktivnost potvrđena laboratorijskim ispitivanjima. Do sredine pedesetih godina 20. veka obavljena su brojna laboratorijska ispitivanja antibakterijskog delovanja meda, ali se ovo vreme poklapa i sa erom upotrebe antibiotika u lečenju infekcija. Tako su antibiotici potisli ne samo upotrebu meda u terapeutske svrhe, već i dalja istraživanja njegovog antibakterijskog delovanja. Upotreba meda kao lekovitog sredstva zadržala se jedino u narodnoj medicini. Zato danas, savremena medicina još uvek koristi znanja i iskustva iz narodne medicine za primenu meda i lekovitih proizvoda na bazi meda u lečenju ljudi i životinja. U naučnim i stručnim medicinskim časopisima, kao i u časopisima za popularizaciju nauke o zdravlju sve je veći broj radova o izlečenju inficiranih opekotina, rana i čireva medom ili receptima na bazi meda iz narodne medicine. Zajednička osobina za sve nabrojane patološke promene je otpornost na tretman antibioticima. Tako je 1989. godine u Žurnalu Kraljevskog medicinskog društva istaknuto da je došlo vreme da se

uobičajena medicinska praksa izleči od slepila koje je vladalo u odnosu na ovaj narodni lek (med) i da mu omogući da ispolji svoje prave vrednosti.

Za lekovita dejstva meda znale su i drevne civilizacije. Mnoge recepte drevnih naroda i danas koristi tradicionalna medicina. Pojedina lekovita svojstva meda danas su naučno dokazana i ne pripisuju se samo medu. Veliki broj lekovitih svojstava meda pripisuje se visokom sadržaju šećera i zato iste osobine poseduju i druge slatke materije sa visokim sadržajem šećera. Nije slučajno što se sa prvom pojavom šećera u Evropi, on dugo smatrao lekom za mnoge bolesti i obazrivo se koristio.

Za med se kaže da pospešuje fizičke osobine organizma, da ojačava organizam, čini ga otpornim na bolesti, kao i da pospešuje mentalne osobine organizma. Zato se i koristi kao dopunska terapija kod mnogih bolesti, posebno kod anemija različitog porekla. Naročito je efikasan kod anemija prouzrokovanih poremećajima organa za varenje, a pospešuje i prelazak hranljivih materija iz organa za varenje u krvotok. Med koriste i zdravi i bolesni. Prvi da bi sprečili pojavu anemije i održali vitalnost, drugi da bi izlečili anemiju. Med pospešuje rast novorođenčadi koja se ne hrani majčinim mlekom i vezivanje kalcijuma za kosti. Pored toga što leči anemiju, med pospešuje apetit. Zato se preporučuje upotreba meda kod hroničnih i infektivnih crevnih oboljenja, a posebno u slučaju dugotrajnih zatvora, čireva dvanaestopalačnog creva i oštećenja jetre.

U umerenom klimatskom području, gde su izražena temperaturna kolebanja, kao i u hladnim klimatskim područjima med pomaže kod zapaljenja i infekcija usne duplje, grla i dušnica. Pored antibakterijskog delovanja, u ovim stanjima med olakšava iskašljavanje i relaksira mišiće dušnika i dušnica, a ovi efekti se pripisuju fruktozi.

Med se koristi za spravljanje farmaceutskih i kozmetičkih proizvoda u obliku maziva kojima se tretiraju opekotine, plitke i duboke rane, čirevi, gljivična oboljenja kože i varikozna oboljenja. U čistom stanju med pomaže regeneraciju oštećenog tkiva, sprečava infekciju i smanjuje bujanje ožiljnog tkiva. Ako se odmah primeni na opekotine smanjuje eksudaciju i ubrzava epitelizaciju. Pored primene u humanoj medicini, u literaturi su brojni prikazi korišćenja meda u veterinarskoj medicini, za lečenje gljivičnih oboljenja, dubokih rana, povreda sisa i mastitisa krava. Mazivo spravljeno od jednakih delova meda, raženog brašna i maslinovog ulja, primenjivano tri puta dnevno, uspešno leči gnojne rane, otvorene i gangrenozne rane kod konja (Lu�hrs, 1935).

Iskustva narodne medicine iz Evrope, Azije i Centralne Amerike govore da ako se aplikuje direktno u oko med leči kataraktu, konjunktivitis i različita druga oboljenja očiju. Posebno se u lečenju očnih oboljenja ističe med pčela Meliponida i Trigonida iz Južne i Centralne Amerike i Indije. Takođe postoje i podaci o izlečenju ulkusa rožnjače i ceratitis rosacea čistim medom.

Cvetni med, a posebno med dobijen od određene vrste lekovitog bilja ima ista lekovita dejstva kao i biljka ili njeni lekoviti delovi od koje je proizveden.

Ajurveda, narodna medicina Indije zasnovana je na korišćenju meda kao osnovnog sredstva koje ubrzava i olakšava absorbciju različitih lekovitih materija i biljnih ekstrakta.

Med služi kao tonik vitalnosti za novorođenčad, adolescente, starije osobe, rekonvalescente, fizičke radnike i sportiste. Sa ovog aspekta gotovo da nema razlika između med proizvedenog od pčela Apis mellifera, A. cerana ili A. dorsata.

Med normalizuje funkciju bubrega, smanjuje telesnu temperaturu u febrilnim stanjima i pomaže kod nesanice. Pomaže i oporavak kod trovanja alkoholom i štiti jetru od toksina. Ova svojstva ima i sirup od fruktoze. Utvrđeno je i da se opšte zdravstveno stanje popravlja kod srčanih bolesnika, kod osoba koja boluju od kardiovaskularnih oboljenja i oboljenja jetre, kao i kod rekonvalescenata posle injekcije 20 do 40% rastvora meda u vodi.

Prema rezultatima naučnih istraživanja bolje je med koristiti kao hranu nego kao lek, ili našim rečima: "Bolje sprečiti nego lečiti". Za mnoga lekovita svojstva koja su u prethodnom tekstu izneta pretpostavlja se da su, zapravo, posledica hranljive vrednosti meda. Naučnim istraživanjima obično se u medu otkrije određena substancija koja poseduje lekovito delovanje u odnosu na tačno definisano patološko stanje, tj. u odnosu na određeni, dobro definisani simptom čiju je pojavu ili nestanak moguće pratiti u dobro kontrolisanim oglednim uslovima. Sa druge strane, med je isuviše kompleksan proizvod, tako da ni najsavremenijim analitičkim metodama i opremom za naučnoistraživački rad nije moguće otkriti i objasniti sinergističke interakcije koje se ostvaruju između brojnih materija i koje medu daju karakter jedinstvenog lekovitog sredstva kod velikog broja različitih zdravstvenih poremećaja.

BIOAKTIVNOST MEDA U PROCESU ZARASTANJA RANA

Postoje brojne činjenice koje idu u prilog efikasnosti meda u zaceljenju rana, a posebno rana inficiranih mikroorganizmima (2001b).

Fizičke osobine meda su od velikog značaja u zarastanju rana. Zbog svoje viskoznosti, med stvara žaštitnu barijeru za prodor mikroorgamizama u ranu. Osmolaritet meda, koji mu daje visok sadržaj šećera, povlači tečan iscedak iz rane i time je čisti i zasušuje. Dok je u oštećenom tkivu suva sredina, dotle med zadržava višak tečnosti i vlaži ranu sa spoljašnje strane sprečavajući na taj način da se stvori krasta. Suva sredina u oštećenom tkivu omogućava fibroblastima da počnu da se umnožavaju i da zatvore površinu rane, kao što omogućava i epitelizaciju bez oštećenja mladog sloja epitelnih ćelija do kojeg dolazi svaki put kada se krasta ošteti ili ukloni zajedno sa zavojem. Pored toga, povojni materijal nije u direktnom kontaktu sa ranom, već se između rane i zavoja nalazi tanak sloj razređenog meda. Zato ne dolazi do urastanja ćelija novog tkiva u zavojni materijal, što promenu zavoja čini bezbolnom. Osmozom indukovano povlačenje iscetka iz rane deluje isto kao i drenaža rane, jer se zajedno sa iscetkom, iz rane povuku i svi eventualno prisutni mikroorganizmi i štetne materije koje su proizvod razlaganja izumrlih ćelija ili su metabolički proizvodi prisutnih bakterija. Visok sadržaj šećera u rani doprinosi brzom uklanjanju neprijatnog mirisa koji nastaje bakterijskom razgradnjom oštećenog tkiva, koja je dobra podloga za umnožavanje bakterija. Bakterije prisutne u rani, kao izvor energije koriste glukozu iz meda umesto aminokiselina iz tkiva rane. Glukozu razlažu do mlečne kiseline koja doprinosi uklanjanju neprijatnih mirisa poreklom od amina i merkaptana koji nastaju bakterijskom razgradnjom aminokiselina.

Veoma značajan terapeutski učinak meda je u brzom čišćenju rane od izumrlih ćelija prihvaćenih za fibrinska vlakna, koje predstavljaju dobru podlogu za rast bakterija. Med podstiče autolitičku razgradnju ovog detritusnog materijala i to aktivacijom tkivnih proteaza. Med sadrži enzim, glukooksidazu, koja postaje aktivna kada se med razredi iscetkom iz rane, a viodonikperoksid, kako je više puta navedeno, predstavlja jako oksidansno antiseptičko sredstvo (Molan 1992a). Promene u konformaciji proteinskih molekula koje su u vezi sa njihovom oksidacijom predstavljaju osnovni

fiziološki mehanizam aktivacije i inaktivacije pojedinih funkcionalnih proteina. U oštećenom tkivu se nalaze dve vrste proteolitičkih enzima. To su metaloproteaze matriksa vezivnog tkiva i serinproteaze koje proizvode neutrofilni granulociti. Serinproteaze su normalno inaktivne jer je prisutan inhibitor, a vodonikperoksid inaktiviše inhibitore ovih proteaza, na koji način one postaju aktivne. Metaloproteaze su takođe prisutne u neaktivnom obliku, a vodonikperoksid menja njihovu konformaciju, čime ih aktiviše. Sličnim mehanizmom se aktiviše i jedarni transkripcioni faktor unutar ćelija, bitan signal za ćelijsku deobu.

Mnogobrojnim ogledima je dokazano da vodonikperoksid stimuliše ćelije na umnožavanje (Burdon 1995), što je od značaja za proces zarastanja rana. Burdon (1995) preporučuje upotrebu niskih koncentracija vodonikperoksida za stimulaciju zarastanja rana pre nego korišćenje skupih ćelijskih faktora rasta proizvedenih biotehnološkim postupcima nove generacije. Međutim, ima i suprotnih gledišta. Tako Chung i sar. (1993) navodE da ovaj postupak tretmana rana može da se sprovede samo ako je moguće strogo kontrolisati koncentraciju vodonikperoksida. Upravo je med sredina u kojoj se kontrolisanom enzimskom reakcijom stvara vodonikperoksid u količini od 20 - 95 µmol/l (Buntting 2001). U ovome leži objašnjenje brzog zarastanja onih rana koje dugo nisu odgovarale na uobičajenu terapiju.

Pored navedenog, vodonikperoksid aktiviše insulin-receptor komplekse. Ova aktivacija podstiče niz lančanih reakcija preobražaja molekula u ćeliji, što stimuliše iskorišćavanje glukoze i aminokiselina, stimuliše anabolički metabolizam i rast ćelije. Izgleda da med stimuliše i oslobađanje citokina iz monocita (Tonks i sar. 2001), koji aktivišu proces regeneracije i reparacije. Takođe je utvrđeno da ovo svojstvo poseduje med sa niskom koncentracijom vodonikperoksida.

Med pomaže proces zarastanja rane snabdevajući ćelije vitaminima, mineralima, aminokiselinama i ugljenim hidratima. Med kao direktni izvor glukoze je bitan za maksimalnu aktivnost fagocita koji učestvuju u procesu čišćenja rane od bakterija. Glukoza je od esencijalnog značaja za reakciju respiratornog sagorevanja u makrofagima u kojoj se proizvodi vodonikperoksid, jedinjenje baktericidne aktivnosti u ovim ćelijama. Istovremeno med makrofage obezbeđuje substratima neophodnim za glikolitičke procese u kojima se stvara energija neophodna za aktivnost ovih fagocitnih ćelija. Sve nabrojano omogućava makrofagima da budu aktivni i u oštećenom tkivu i eksudatima u kojima nema dovoljno kiseonika.

Pored nutritivnog efekta koji ostvaruje na izvršioce ćelijskog imunološkog sistema, med pospešuje imunološku reakciju i bioaktivnim efektom. Ustanovljeno je da koncentracije meda niže od 0,1% stimulišu proliferaciju limfocita u kulturi ćelija i da aktivišu fagocite krvi (Abuharfeil i sar. 1999). oncentracija meda od 1% stimuliše monocite u ćelijskoj kulturi da oslobode citokine (Tonks i sar. 2001). Takođe je ustanovljeno da monociti aktivirani mitogenim stimulatorom i izloženi uticaju meda u ćelijskoj kulturi, u manjem obimu proizvode reaktivni kiseonik. Ovo je važan bioaktivni mehanizam meda, jer deluje kao povratna sprega. Velika količina reaktivnih oblika kiseonika stvara se u toku zapaljenske reakcije koja nastaje kao posledica zapaljenskog procesa i bakterijske infekcije rane. Pored toga što zapaljensku reakciju prati bol, dolazi i do oštećenja zidova krvnih i limfnih sudova i eksudacije tečnosti i pojave otoka, koji je posebno nepovoljan jer sprečava normalnu cirkulaciju krvi i povećava difuzionu distancu između kapilara i tkiva. Sve ovo ometa dotok kiseonika i hranljivih materija do oštećenog tkiva i sprečava proces proliferacije ćelija neophodne za regeneraciju ili reparaciju tkiva u predelu rane. Uz to, reaktivni kiseonik povećava i stvaranje slobodnih radikala koji jako oštećuju okolno tkivo i pogoršavaju zapaljenski proces, što sve doprinosi teškom zarastanju rana. Prolongirana zapaljenska reakcija dovodi do nekontrolisane proliferacije fibroblasta i formiranja keloida, ožiljnog tkiva i fibroze.

Med sadrži antioksidanse koji uklanjaju slobodne radikale (Frankel i sar. 1998) i ostvaruje direktan antiinflamatorni uticaj uklanjanjem bakterija koje su prouzrokovale infekciju rane i zapaljensku reakciju okolnog tkiva. Histološkim ispitivanjima na oglednim životinjama kojima su u kontrolisanim uslovima nanošene ozlede potvrđeno je direktno antiinflamatorno dejstvo meda (Gupta i sar. 1992, Postmes i sar. 1997, Oryan i Zaker 1998). Antioksidativna aktivnost meda je potvrđena i inhibicijom hemiluminiscencije u ksantinksantin oksidaza-luminol sistemu koji proizvodi radikale superoksida (Ali i Al-Swayeh 1997). Takođe, med odvaja gvožđe i sprečava stvaranje slobodnih radikala iz vodonikperoksida kroz Fentonovu reakciju (Buntting 2001). Ali antibakterijska aktivnost meda je od najvećeg značaja za njegovo protivzapaljensko delovanje.

PRIHVATANJE MEDA KAO LEKA

I pored brojnih dokaza o efikasnosti meda u zalečenju rana, prisutna je i tendencija da se upotreba meda, kao leka za tretiranje rana, potisne iz medicinske prakse. Med se naziva opasnom materijom u lečenju rana, a istovremeno se ogledi o upotrebi meda karakterišu kao pokušaji bezuspešnog traženja racionalnog objašnjenja za terapeutske efekte meda. Sledeća grupa istraživača smatra da svoja terapeutska svojstva med ostvaruje zahvaljujući samo osmotskom efektu zbog visokog sadržaja šećera. Ono što koči upotrebu meda je i termin "lek za primenu u alternativnoj medicini" ili "alternativni lek". Ovaj termin se rodio u savremenoj medicini, ponikao je iz svakodnevne medicinske prakse i direktno koči masovniju upotrebu meda u terapeutske svrhe. Kada se izgovori ovaj termin, tada i lekari i pacijenti misle da se radi o materiji čija lekovita delovanja nisu potvrđena ili objašnjena ili su, u krajnjem slučaju nepotpuna. To odbija i jedne i druge da posežu za medom, tako da se, bar kada su u pitanju rane, odlučuju za tretman antibioticima, a bez obzira na mogućnost infekcije rane mikroorganizmima rezistentnim na ova abtibakterijska sredstva. Quen (1975) je diskutovao o etičkoj opravdanosti ogleda sa lekovima za koje ne postoji racionalno objašnjenje mehanizma delovanja. Tada je izneo misao da je protivnaučan lik onih koji preuranjeno prihvataju i preuranjeno odbacuju činjenice. Zato je potrebno svakom rezultatu ogleda, čiji je cilj ispitivanje terapeutskog efekta meda, omogućiti da dospe u javnost, kako bi se činjenice o efikasnosti meda potvrdile ili opovrgle i kako bi se sprečila nepotrebna skepsa koja narušava put upotrebe meda u svakodnevnoj medicinskoj praksi. Da bi medicinska profesija opravdala izvođenje ogelda sa medom neophodno je da se pronađe racionalno objašnjenje za uočene terapeutske efekte meda. Zna se da je za medicinsku profesiju teško da se odrekne svojih starih stavova, koji se najbolje mogu izraziti samo jednom rečenicom napisanom još 1944. godine u Australijskom žurnalu o pčelama, a ona glasi ovako: "Predrasuda je velika ušteda vremena – ona omogućava da se oblikuju mišljenja bez napora i uzbuđenja potrebnog da se prikupe i dokažu činjenice". Zato je potrebno obrazovati stručnjake iz medicnske profesije i narod kako bi lakše prihvatao činjenice, ne samo kroz naučne, stručne i informativne članke, već i saopštavanjem rezultata ogleda o terapeutskim efektima meda na

skupovima, tribinama, stručnim savetovanjima, preko svih sredstava javnog informisanja, a posebno preko dnevne štampe.

MEHANIZMI ANTIBAKTERIJSKE AKTIVNOSTI MEDA

Antibakterijski potencijal meda zavisi od njegovog botaničkog (florističkog) porekla i načina prerade. Diskorid (oko 50. godine nove ere) je tvrdio da je najbolji lek svetlo žuti med iz Atike. Aristotel (384.-322. pre nove ere), je smatrao da je svetlo žuti med najbolji lek za gnojne procese na oku i za gnojne rane. Danas se na Sardiniji najboljim lekom smatra med od jagode, a u Indiji lotosov med za lečenje bolesti očiju. Med iz Jirdin doline u Jemenu je cenjen u Dubaiu zbog svojih lekovitih osobina, što važi i za med od manuke sa Novog Zelanda, za koji je potvrđeno da ima izrazita antiseptička svojstva.

Kako se može videti, dve hiljade godina pre nego što su otkrivene bakterije kao uzročnici zaraznih bolesti, znalo se da med poseduje lekovita svojstva. Antibakterijsku aktivnost meda prvi je otkrio van Ketel 1892. godine (Dustmann 1979). Do danas su uloženi svi napori da se jasno protumači antibakterijska aktivnost meda i da se antibakterijski potencijal meda iskoristi na najbolji način.

Med poseduje dve osnovne grupe mehanizma kojima ostvaruje antibakterijsku aktivnost. Prvoj grupi pripadaju mehanizmi antibakterijske aktivnosti meda zasnovane na njegovim fizičkim i fizičko-hemijskim osobinama (osmolaritet, viskoznost, pH vrednost-aciditet). Druga grupa mehanizama antibakterijske aktivnosti meda zasnovana je na hemijskim materijama koje su u njemu prisutne. Sve te materije se zajedničkim imenom zovu inhibini. Inhibini se dalje mogu klasifikovati na hemijske materije koje medu daju peroksidnu antibakterijsku aktivnost (vodonikperoksid) i hemijske materije koje medu daju neperoksidnu antibakterijsku aktivnost (fitohemijske materije).

I danas su među istraživačima mišljenja podeljena, tako da pojedini istraživači smatraju da je osnovni mehanizam antibakterijske aktivnosti meda vodonikperoksid, dok druga grupa istraživača smatra da su fitohemijske materije nosioci antibakterijske aktivnosti meda. Među ovim hemijskim mehanizmima antibakterijske aktivnosti meda postoje znatne razlike. Na peroksidnu aktivnost meda nepovoljno utiče svetlost i visoka temperatura, dok je neperoksidna aktivnost stabilna i nije uslovljena

spoljašnjim činiocima i prisutna je i u veoma starom medu, jer uslovi skladištenja i čuvanja meda na nju ne utiču.

Osmotski efekat

Med je zasićen ili prezasićen rastvor šećera od kojih 84% čine fruktoza i glukoza. Sadržaj vode varira od 15 do 21%. Ovakva kombinacija prouzrokuje da molekuli šećera snažno privlače molekule vode ostavljajući svega nekoliko molekula vode slobodnih, koje mogu da iskoriste mikroorganizmi. Ova slobodna voda se označava i kao aktivnost vode (aw), a za med ovaj parametar ima vrednost od 0,562 do 0,62. U pojedinim vrstama meda, sa višim sadržajem vode, mogu da budu prisutne gljivice koje prouzrokuju vrenje, međutim, u zrelom medu sadržaj vode je nizak i ne dozvoljava rast bilo koje vrste mikroorganizama. Zato neće doći ni do fermentacije meda sa sadržajem vode nižim od 17,1%. Aktivnost vode od 0,94 do 0,99 potpuno inhibiše rast mnogih vrsta bakterija. Ove vrednosti aktivnosti vode odgovaraju vrednostima koje ima pravi med (aw=0,6) i sadržaju vode od 12 do 2% (v/v). Sa druge strane, pojedine vrste bakterija za svoj rast zahtevaju aktivnost vode od 0,99, tako da inhibicija rasta mikroorganizama osmotskim efektom meda isključivo zavisi od vrste bakterija. Visok sadržaj šećera u medu prouzrokuje visok osmotski pritisak na površini rane. Zato iz ozleđene sredine povlači tečnost koja prelazi u sredinu zasićenu ili prezasićenu šećerima, a u predelu rane ostaje mala količina tečnosti koja je nedovoljna za razvoj i razmnožavanje mikroorganizama. Drugačije rečeno, med isušuje ranu stvarajući uslove koji ne pogoduju razvoju mikroorganizama.

Antibakterijska aktivnost meda prvi put je otkrio Ketel 1892. godine. Smatralo se da se antibakterijska aktivnost meda zasniva na njegovom osmotskom efektu koji poseduje zbog visokog sadržaja šećera. Kao i drugi zasićeni šećerni sirupi ili paste, tako i med poseduje osmolaritet dovoljan da inhibiše rast mikroorganizama, ali kada se aplikuje na površinu rane, dolazi do razređenja meda eksudatom iz same rane i smanjenja osmolariteta do nivoa koji ne može da spreči razmnožavanje mikroorganizama koji izazivaju infekciju rane. Međutim, ustanovljeno je da rane inficirane bakterijom, Staphylococcus aureus, posle tretiranja medom, brzo postaju sterilne. Takođe je utvrđeno da med koji poseduje srednji nivo antibakterijske aktivnosti sprečava rast Staphylococcus aureus čak i u slučaju kada je

razređen 7 do 14 puta ispod vrednosti osmolariteta koji sprečava rast mikroorganizama.

Zapažanje da antibakterijska aktivnost meda raste sa razređenjem potvrđena je 1919. godine. Objašnjenje ove paradoksalne aktivnosti meda zasnovano je na enzimatskoj aktivnosti razređenog meda u kome se stvara vodonikperoksid. Pre nego što je ustanovljeno da je za antibakterijsku aktivnost meda odgovoran vodonikperoksid, smatralo se da med sadrži materiju koja se zove inhibin i koja zaustavlja rast bakterija. Čak je korišćen i termin ''inhibinski broj" kao merilo relativne antibakterijske aktivnosti meda, a predstavljao je broj ponovljenih postupaka razređenja meda sve do najmanjeg stepena razređenja koji inhibiše rast bakterija.

Antibakterijska aktivnost meda potvrđena je dodatno i ogledima u kojima je poređen terapeutski efekat meda i šećera. U ogledima u kojima su svinjama nanošene eksperimentalne opekotine kože, ustanovljeno je prisustvo malog broja bakterija u ranama od opekotina tretiranih medom u poređenju sa ranama tretiranih šećerom. Takođe je potvrđena efikasnost meda i u tretiranju dubokih rana koje nisu reagovale na druge vidove tretmana uključujući i tretman šećerom, osim na tretman medom. Česta zamena povoja preko rana tretiranih šećerom takođe je jedan od nedostataka njegovog terapeutskog efekta, u poređenju sa neznatnim brojem previjanja rana tretiranih medom.

Aciditet meda

Med predstavlja kiselu sredinu čija se pH vrednost kreće u rasponu od 3,2 do 4,5, što je dovoljno nisko za sprečavanje rasta mnogih mikroorganizama patogenih za životinje i ljude. Optimalni pH za rast ovih mikroorganizama je od 7,2 do 7,4. Minimalne vrednosti pH koje pogoduju rastu pojedinih vrsta baketrija su sledeće:

Salmonella sp. 4,0

Escherichia coli 4,3

Pseudomonas aeruginosa 4,4

Streptococcus pyogenes 4,5

Kiselost zrelog meda predstavlja značajan antibakterijski činilac. Međutim, ako je med razređen, a posebno posredstvom telesnih tečnosti

koje poseduju stabilne puferske sisteme, pH meda nije tako nizak i njegova kiselost, u tom slučaju, ne predstavlja efikasan inhibitor rasta bakterija.

Aktivnost vodonikperoksida

Utvrđeno je da je glavni sastojak meda koji mu obezbeđuje antibakterijska svojstva vodonikperoksid. Ovaj sastojak nastaje aktivnošću enzima prisutnih u medu. Enzim koji učestvuju u oksidaciji glukoze, glukooksidaza, izlučuje se iz hipofaringelanih žlezda pčela u nektar i upravo taj enzim učestvuju u stvaranju meda iz nekrtara. Reakcija pri kojoj dolazi do stvaranja vodonikperoksida i povećanja aciditeta može se predstaviti na sledeći način:

GLUKOZA + H2O+ O2 → GLUKONSKA KISELINA + H2O2

Vodonikperoksid koji nastaje u ovoj reakciji služi kao sterilizant samo u fazi zrenja meda. Zreo med ne sadrži velike količine vodonikperoksida jer je ova substancija nestabilna u prisustvu jona metala i askorbinske kiseline koji je razlažu na vodu i kiseonik. Enzim, glukooksidaza, koja učestvuju u oksidaciji glukoze je neaktivna u zrelom medu, a sadržaj vodonikperoksida se povećava ukoliko se med razredi. Razlog je taj što razređenjem meda opada pH do vrednosti koje aktivišu glukooksidazu. U razređenom medu faktor porasta aktivnosti ovog enzima varira od 2,500 do 50,000, lagano pretvarajući med u antiseptičko sredstvo sa antibakterijskim delovanjem koje ne oštećuje tkiva.

Vodonikperoksid je dobro poznat antiseptik, koji je u kliničku praksu uveden zbog svoje izražene antibakterijske aktivnosti i sposobnosti da čisti, brzo steriliše inficirane rane, uklanja neprijatan miris koji se širi iz inficiranih, gnojnih i nekrotičnih rana i ubrzava uklanjanje izumrlih ćelija i tkiva, a istovremeno ubrzava i proces regeneracije. U novije vreme je je njegova upotreba potisnuta zbog mogućnosti da prouzrokuje zapaljenje i izazove oštećenje tkiva. Međutim, koncentracija vodonikperoksida u medu koji se aktiviše razređivanjem, iznosi oko 1 mmol/l, tj. 1000 puta je manja nego u 3% rastvoru hidrogena koji se koristi kao antiseptik. Tako se smanjuje rizik od negativnog delovanja vodonikperoksida na tkiva, ali i zato što med vezuje i inaktiviše slobodno gvožđe koje katalizuje jedinjenja slobodnih radikala kiseonika koji nastaju od vodonikperoksida. Međutim i druge antioksidantne komponente meda uklanjaju slobodne radikale

kiseonika. Istraživanjima na životinjama dokazano je da med smanjuje zapaljenjsku reakciju (histološka zapažanja), kako u dubokim i plitkim opekotinama, tako i u dubokim posekotinama.

Mada je sadržaj vodonikperoksida u medu nizak, još uvek je efikasan kao antibakterijsko sredstvo. Ustanovljeno je da je antimikrobna aktivnost vodonikperoksida jače izražena kada je podpomognuta glukooksidazom, nego kada se vodonikperoksid sam aplikuje na rane. Itraživanjima na Escherichia coli, izloženih stalnom mlazu vodonikperoksida ustanovljeno je da rast bakterija zaustavlja koncentracija od 0,02 do 0,05 mmol/l, a da istovremeno, ta koncentracija ne oštećuje fibroblaste kože čoveka.

Fitohemijske komponente

Postoje dokazi da pored vodonikperoksida, glavne antibakterisjke komponente, med sadrži i druge materije koje poseduju antibakterijski učinak. Ustanovljeno je da se zagrevanjem meda inaktivišu enzimi koji učestvuju u oksidaciji glukoze, čime se gubi antibakterijska aktivnost meda prema određenim vrstama bakterija osetljivim na vodonikperoksid. Istovremeno, med zadržava ili ispoljava novu antibakterijsku aktivnost u odnosu na neke druge vrste bakterija. To upućuje na zaključak da u medu postoje neperoksidni antibakterijski činioci, što je i potvrđeno tretiranjem meda katalazom, kako bi se vodonikperoksid razložio, a time inhibisao njegov antibakterisjki učinak. Ustanovljeno je da med u neznatnim količinama sadrži nekoliko hemijskih materija koje poseduju antibakterijske osobine:

lizocim,

pinocembrin,

terpene,

benzil alkohol,

3,5-dimetoksi-4-hidroksibenzoična kiselinu,

metil 3,5-dimetoksi-4-hidroksibenzoat,

3,4,5-trimetoksibenzoična kiselinu,

2-hidroksi-3-fenilpropionska kiselinu,

2-hidroksibenzoična kiselinu i

1,4-dihidroksibenzen.

U slučajevima kada je medu dodata katalaza, da bi se sprečila aktivnost vodonikperoksida, i tada je med zadržao antibakterijsku aktivnost. Za med od manuke (Leptospermum scoparium) sa Novog Zelanda potvrđeno je da poseduje antibakterijsku neperoksidnu aktivnost. Ova neperoksidna antibakterijska aktivnost je u vezi sa određenim fitohemijskim komponentama. Istraživanjima je utvrđeno da su nosioci antibakterijske aktivnosti meda manuke aromatične kiseline. Fitohemijske materije su biljnog porekla, a na osnovu botaničkog (florističkog) porekla, različite vrste meda se razlikuju u pogeldu antibakterijskog potencijala, upravo na osnovu sadržaja ovih specifičnih materija.

Neperoksidna antibakterijska aktivnost meda potiče i od flavonoida, fenolne kiseline, kao i od drugih, za sada, neidentifikovanih materija.

Pojedini istraživači su iz meda izolovali volatilne materije koje poseduju antibakterijsku aktivnost, dok su drugi istraživači iz meda izolovali materije sa antibakterijskim delovanjem koje su rastvorljive u organskim rastvaračima, ali nisu mogli da utvrde hemijsku prirodu tih materija. Interesantno je napomenuti da je u manjem broju slučajeva utvrđeno da su materije koje poseduju antibakterijsku aktivnost biljnog porekla, dok je znatno brojnijim istraživanjima potvrđeno suprotno, tj. da su materije antibakterijskog delovanja pčelinjeg porekla. Bez obzira na poreklo materija koje medu daju antibakterijski potencijal, bitno je da antibakterijska aktivnost meda može kvantitativno da se određuje, a na osnovu kvantifikacije da se utvrdi i vrsta meda najvećeg antibakterijskog potencijala.

Na kraju, u medu se nalazi lizocim, a lizozomna aktivnost predstavlja još jedan mehanizam antibakterijskog potencijala meda.

Povećana limfocitna i fagocitna aktivnost

Novijim istraživanjima je uočeno da koncentracija od 0,1% meda stimuliše proliferaciju B- i T-limfocita periferne krvi u kulturi ćelija i da ista koncentracija stimuliše i aktivnost fagocita. Koncentracija meda od 1% stimuliše monocite u kulturi ćelija da oslobode citokine, faktor nekroze

tumora-alfa (TNF-alfa), interleukin-1 (IL-1) i interleukin-6 (IL-6), koji podstiču imunološku reakciju usmerenu na uzročnike infekcije.

Uz to, visok sadržaj glukoze u medu i niska pH vrednost (obično u rasponu od pH3 do pH4) potpomažu aktivnost makrofaga u razaranju bakterija.

MIKROORGANIZMI OSETLJIVI NA MED

U naučnoj i stručnoj literaturi, naročito poslednjih godina 20 veka i prvih godina 21. veka, brojni su radovi čiji rezultati ukazuju na antibakterijsku aktivnost meda.

Tako su Ceyhan i Ugur (2001) ispitivali antibakterijsku aktivnost 84 uzoraka meda različitog florističkog porekla sa različitih ekogeografskih lokaliteta Turske. Uzorke meda su čuvali u dobro zatvorenim staklenim teglama na sobnoj temperaturi u mraku. Od sterilizovane dejonizovane vode su napravili 50% rastvore meda. Posle utvrđivanja antibakterijske aktivnosti meda, u uzorcima sa najjače izraženim antibakterijskim potencijalom, ispitivali su sadržaj šećera. Paralelno su ispitivali i antibakterijsko delovanje mešavine šećera napravljene od jednakih delova glukoze, fruktoze i saharoze. Antibakterijsku aktivnost meda su ispitivali na sledećim mikroorganizmima: Escherichia coli RSKK 550, Bacillus subtilis RSKK 244, Proteus vulgaris RSKK 96029, Pseudomonas aeruginosa RSKK 356, Staphy-lococcus aureus RSKK 490, Streptococcus pyogenes RSKK 413/214, Salmonella typhi RSKK 521 i Shigella sonnei RSKK 878. Pored antibakterijske aktivnosti pratili su kako med deluje na gljivice soja Candida tropicalis RSKK 665 i Aspergillus niger RSKK 483. Bakterije i gljivice su održavane u Difco hranljivim podlogama; bakterije u hranljivom bujonu, a gljivice u bujonu iz kojeg je ekstrahovana maltoza. Iz hranljivih bujona mikroorganizmi su presejavani na odgovarajuće podloge sa agarom, a kulture su čuvane na 4ºC u mraku. Antimikrobnu aktivnost uzoraka meda su ispitivali difuzionim metodom na agaru (Collins i sar. 1995). Veličinu inokuluma svake grupe mikroorganizama određivali su 0,5 McFarlandovim cevčicama, kako bi dobili koncentraciju od 1x108 mikroorganizama u jednom mililitru. Iz bakterijskih kultura aseptičnim postupkom je inokulisan po 1 ml u Müeller Hinton Agar (Oxoid) cevčice (epruvete) od 15 ml koje su zagrevane na temperaturi od 48-50ºC. Bakterije su zatim presejane u Petrijeve šolje koje su ostavljene 15 do 20 minuta na sobnoj temperaturi. Na agaru su aseptičnim postupkom napravljeni bunarčići promera 8 mm, a zatim je, takođe aseptičnim postupkom, dodato 100 mikrolitara 50% rastvora meda. Podloge sa bakterijama su kultivisane 24 časa na temperaturi od 37±0,1ºC, a podloge sa gljivicama inkubirane su

96 časova na temperaturi od 25±0.1ºC. Prečnik inhibitorne zone merili su milimetarskim papirom i izrazli u milimetrima. Slično prethodnim postupcima isitivana je osetljivost mikroorganizama na Müeller Hinton agaru inokulisanom 50% rastvorom mešavine glukoze, fruktoze i saharoze. Paralelno sa ovim ogledom, Ceyhan i Ugur (2001) su ispitivali disk difuzionim metodom (Collins i sar. 1995) i osetljivost test-mikroorganizama na sledeće antibiotike i antimikotike: oksitetraciklin (30 μg), amikacin (30 μg), gentamicin (10 μg), nitrofurantoin (300 μg), tetraciklin (30 μg), nalidiksična kiselina (30 μg) i nistatin (100 μg). Za ispitivanje osetljivosti mikroorganizama na antibiotike uzorkovano je po 1 ml bakterijskih kultura i aseptičnim postupkom presejano u posude sa Müeller Hinton agarom i ostavljene su na sobnoj temperaturi u trajanju od 15 do 20 minuta. Diskovi antibiotika su aseptičnim postupkom dodati u podloge sa zasejanim mikroorganizmima. Podloge sa bakterijama su inkubisane 24 časa na temperaturi od 37±0,1ºC, a podloge sa gljivicama 96 časova na temperaturi od 25±0.1ºC. Prečnik inhibitorne zone izražen je u milimetrima. Ovim ogledom Ceyhan i Ugur (2001) su ustanovili da 50% rastvor svih uzoraka meda različitog florističkog porekla inhibiše rast svih ispitivanih vrsta i sojeva bakterija. Slabiju inhibitornu sposobnost je ispoljio 50% rastvor mešavine glukoze, fruktoze i saharoze. Ispitivane gljivice su bi bile otporne na ovu mešavinu šećera. Med od timijana, mešavine timijana i hrasta, bora i rogača, bora, rogača i anisa i bora i kestena ispoljio je bolju antimikrobnu aktivnost od ostalih ispitivanih vrsta meda. Med od bora, mešavina meda od bora i livadskog meda i limuna ostvario je slabiju antimikrobnu aktivnost. Najsosetljivije bakterije na 50% rastvor meda bile su S. pyogenes, S. typhi i S. sonnei. Slične rezultate dobili su i Efem i sar. (1992). Ceyhan i Ugur (2001) zapažaju da su drugi istraživači uočili da su različite vrste patogenih bakterija bile osetljive na različite koncentracije rastvora meda različitog botaničkog porekla, dok su istovremeno pokazale rezistentnost na antibiotike i rastvor mešavine glukoze, fruktoze, saharoze i maltoze (Ali i sar.1991). Rastvori mešavine šećera glukoze, frukotze i saharoze, po sastavu slične onoj mešavini koja je bila u ispitivanim vrstama meda, nisu ispoljili antimikotičku aktivnost u ogledu Ceyhan i Ugur (2001), kao ni u prethodnim istraživanjima koje su obavili Efem i sar. (1992). Ceyhan i Ugur (2001) objašnjavaju da slabije izražena antibakterijska aktivnost mešavine šećera i potpuni izostanak antimikotičke aktivnosti ove mešavine ukazuje da visok sadržaj šećera u medu ne predstavlja jedini mehanizam antimikrobnog delovanja ispitivanih vrsta meda različitog botaničkog porekla. Njihovi rezultati jasno pokazuju da sve ispitivane vrste meda

poseduju jaču antimikrobnu aktivnost od hipertoničnih rastvora šećera i pretpostavljaju da je uzrok ovome prisustvo drugih sastojaka u medu koji inhibišu rad mikroorganizama. Pre Ceyhana i Ugura (2001) do ovog zaključka su došli i drugi istraživači (Smith i sar.1969, Ialomiteanu i Daghie 1973, Bogdanov 1984, Molan 1992 a,b).

Subrahmayam i sar. (2001) su ispitivali antibakterijsku aktivnost meda na mikroorganizme izolovanih iz inficiranih rana. Oni navode da se i u indijskoj narodnoj medicini, Ajurvedi, med smatra nektarom života, tako da je opravdano naučno potvrđivanje ovog navoda. Svojim ogledom želeli su da utvrde minimalnu inhibitornu koncentraciju meda na bakterije izolovane iz inficiranih opekotina ljudi. Uzorke bakterija uzimali su metodom briseva sa opekotina bolesnika u Glavnoj bolnici grada Sangli u Indiji. Sa opekotina su izolovali sledeće vrste bakterija: koagulaza-negativne stafilokoke, Pseudomonas aeruginosa, koagulaza-pozitivne stafilokoke, Klebsiella pneumoniae, Proteus mirabilis, Escherichia coli, Citrobacter diversus, Citrobacter freundii i Proteus vulgaris. Antibakterijsku aktivnost meda od biljke Syzygium cumini (fam Myrtacae), u indijskom narodu poznat kao jambhul, proučavali su in vitro uslovima. U Muller-Hinton (MH) podlogu su dodavali različite količine meda tako da su postigli konačna razređenja, tj. koncentracije od 5%, 10%, 15%, 20%, 25% i 30%. Standardne kulture bakterija održavane u hranljivom bujonu, a napravljene od izolata sa inficiranih opekotina inokulisane su u MH podlogu sa različitim sadržajem meda. Podloge su inkubisane od 16 do 20 časova na temperaturi od 37°C. Kao kontrola su poslužile MH podloge bez meda na koje su takođe zasejane bakterije uzorkovane sa površina inficiranih opekotina. Pod minimalnom inhibitornom koncentracijom meda podrazumeva se ona koja inhibiše rast svih mikroorganizama. Subrahmayam i sar. (2001) takođe objašnjavaju antibakterijsku aktivnost meda i navode sledeće, već poznate činjenice koje se odnose na mehanizme kojima med postiže ovu aktivnost. Ovi istraživači sve antibakterijske komponente meda hemijskog porekla nazivaju inhibinima i kažu da su to vodonikperoksid, flavonoidi, fenolna kiselina i dr. Pored neperoksidnih i peroksidnih antibakterijskih mehanizama, med inhibiše rast bakterija svojom osmotskom aktivnosti koju poseduje zahvaljujući izuzetno visokom sadržaju šećera, čime prouzrokuje disrupciju ćelijskog zida bakterija, a istovremeno, nanet na ranu, iz nje povlači vodu, tako da je sredina sa niskim sadržajem vode nepovoljna za rast mikroorganizama. Kao moguće mehanizme antibakterijske aktivnosti meda navode i nizak pH meda čiji su antibakterijski potencijal ispitivali (pH 3,6), ali i mogućnost alkoholne fermentacije meda na rani i stvaranja alkohola od

šećera, koji takođe poseduje antibakterijsku aktivnost. Med deluje i kao jako viskozna barijera koja sprečava prodiranje bakterija u ranu i kolonizaciju rane bakterijama. istraživači su ustanovili da je koncentracija meda od 30% inhibisala rast svih ispitivanih vrsta bakterija. Za koagulaza-pozitivne stafilokoke, koagulaza negativne stafilokoke, Pseudomonas aeruginosa, Proteus mirabilis, Citrobacter diversus minimalna inhibitorna koncentracija meda iznosila je 25%, a minimalna inhibitorna koncentracija za Citrobacter freundii i Proteus vulgaris iznosila je 20% meda. Ovim ogledom je dokazano da u uslovima in vitro 30% koncentracija meda inhibiše rast svih bakterija izolovanih iz inficiranih opekotina.

Najčešći uzročnici infekcije rana osetljivi na med pripadaju sledećim vrstama bakterija: Escherichia coli, Proteus mirabilis, Pseudomonas aeruginosa, Salmonella typhimurium, Serratia marcescens, Staphylococcus aureus i Streptococcus pyogenes.

Do sada je potvrđeno da med deluje na sedam vrsta bakterija koje su najčešći uzročnici infekcije i to u koncentraciji od 1,8 do 10,8% (Willix i sar. 1992), 20 sojeva bakterija roda Pseudomonas izolovanih iz rana (Cooper i Molan 1999) u koncentraciji od 5,5 do 9,0%, 58 kliničkih izolata Staphylococcus aureus (Cooper i sar. 1999) u koncentraciji od 2 do 4%, 82 epidemična soja meticilin rezistentnih stafilokoka u koncentraciji od 3 do 7% (Allen i sar. 2000), 56 sojeva vankomicin rezistentnih enterokoka u koncentraciji od 5 do 20% (Allen i sar. 2000), 16 kliničkih izolata beta hemolitičkih streptokoka u koncentraciji od 4,5 do 9,8%, 20 sojeva Burkholderia cepacia izolovanih iz sputuma pacijenata sa cističnom fibrozom u koncentraciji od 2,1 do 5,3% (Cooper i sar. 2000), sedam vrsta dermatofita koje prouzrokuju gljivična oboljenja kod ljudi u koncentraciji od 5 do 20% (Brady i sar. 1997), sedam izolata Helicobacter pylori iz uzoraka uzetih biopsijom od pacijenata sa čirom želudca u koncentraciji od 5 do preko 40% (Al Somai i sar. 1994), 20 vrsta bakterija koji su najčešći uzročnici gastroenteritisa u koncentraciji od 2 do 11%, sedam vrsta bakterija koje su najčešći uzročnici mastitisa krava u koncentraciji od 5 do 10% (Allen and Molan 1997) i dr. Potvrđeno je da med u koncentraciji od 10 do 50% ima baktericidno dejstvo i u odnosu na uzročnike infekcije mokraćnih organa, kao što su E. coli, proteus, pseudomonas, klebsiela, streptokoke i stafilokoke.

Sojevi bakterija osetljivi na med koji prouzrokuju gastroenteritis su: Escherichia coli 916, Escherichia coli ex AHL, Escherichia coli K88+, Salmonella enteritis 3484, Salmonella hadar 326, Salmonella infantis 93,

Salmonella typhimurium 298, Salmonella typhimurium 1739, Salmonella typhimurium ex WH, Shigella boydii 2616, Shigella flexneri 983, Shigella sonnei 86, Shigella sonnei ex WH, Vibrio cholorae, Vibrio paraheamolyticus i Yersinia enterocolitica.

Mada se u literaturi mogu pronaći podaci o osetljivosti gljivica na med, može se reći da još uvek nije u dovoljnoj meri ispitan fungicidni potencijal meda, a posebno nije ispitana osetljivost dovoljnog broja vrsta gljivica na ovo, od davnina poznato antiseptičko sredstvo. Fungicidna aktivnost meda je uglavnom ispitivana u odnosu na dermatofite koje prouzrokuju kožne ili superficijalne mikoze ljudi. Osetljivost na med ispitavana je kod sledećih rodova gljivica: Epidermophyton, Microsporum i Trichophyton. Livadski med i med manuke ostvarili su fungicidni efekat u koncentraciji od 5 do 50% u odnosu na sledeće vrste gljivica: Epidermophyton floccosum, Microsporum canis, Microsporum gypseum, Trichophyton rubrum, Trichophyton tonsurans, T. mentagrophytes var. interdigitale, T. mentagrophytes var. mentagrophytes.

Antibakterijsku aktivnost meda manuke i drugih botaničkih vrsta meda proučavali su Willix i sar. (1992). Medu manuke su dodali katalazu kako bi inaktivisali peroksidnu aktivnost, tj. radi razlaganja vodonikperoksida. Antibakterijsku aktivnost meda ispitivali su na sledećim mikroorganizmima: Escherichia coli, Proteus mirabilis, Pseudomonas aeruginosa, Salmonella typhimurium, Serratia marcescens, Staphylococcus aureus i Streptococcus pyogenes. Najosetljivija vrsta bakterije na med manuke je bila Staphylococcus aureus čiji je rast zaustavila 1,8% koncentracija ovog meda unifloralnog porekla. Veće koncentracije meda manuke bile su potrebne za inhibiciju rasta ostalih vrsta ispitivanih bakterija. Tako je tek 10.8% koncentracija meda manuke inhibisala rast bakterije Pseudomonas aeruginosa. Na med sa peroksidnom antibakterijskom aktivnosti najosetljivija bakterija je bila Streptococcus pyogenes za koju je minimalna inhibitorna koncentracija iznosila 2,6%, dok je 7,1% koncentracija meda inhibisala rast Escherichia coli. Minimalna inhibitorna koncentracija meda manuke za ispitivane vrste bakterija varirala je u rasponu od 3,7% do 10,8%, a za vrstu meda sa peroksidnom antibakterijskom aktivnosti (livadski med) od 2,6% do 7,1%.

Molan i Brett (1998) ispituju mogućnost primene meda za lečenje rana inficiranih metacilin rezistentnim sojevima Staphylococcus aureus. Minimalna inhibitorna koncentracija meda manuke ibila je u rasponu od 1 do 2%, a livadskog meda od 2 do 4%. Ova variranja bila su uslovljena sojem

ispitivane vrste bakterije. Istovremeno su odreživali i minimalnu baktericidnu koncentraciju, koja je za sve ispitivane sojeve meda manuke iznosila 4%, dok je za livadski med varirala do 2 do 4%, slično kao i minimalna inhibitorna koncentracija. Soj Staphylococcus aureus MR96 808 je bio rezistentan na meticilin, mupirocin, eritromicin, klindamicin, gentamicin, trimetoprim/sulfametoksazol i ciprofloksacin. U odnosu na ovaj soj, minimalna inhibitorna koncentracija meda manuke iznosila je 1%, a minimalna baktericidna koncetracija 4%, dok su obe koncentracije za livadski med iznosile 2%. Kasnijim istraživanjima je potvrđena visoka antibakterijska aktivnost ne samo meda manuke, već i livadskog meda u odnosu na meticilin i mupirocin rezistentne sojeve Staphylococcus aureus i vankomicin rezistentne sojeve enterokoka. Za sojeve roda Acinetobacter minimalna inhibitorna koncentracija meda manuke varirala je od 6 do 8%, a za livadski med bila je veća od 7%. Za vrstu Stenotrophomonas maltophilia minimalna inhibitorna koncentracija meda manuke je bila u rasponu od 3 do 4%, dok je za livadski med varirala od 4 do 5%.

Na Univerzitetu u Velsu, u Kardifu, doktor Rosa Cooper je potvrdila osetljivost različitih sojeva beta-hemolitičkih streptokoka na med manuke i livadski med. Tako je za Streptococcus equisimilis G (soj Lancefield G) minimalna inhibitorna koncentracija meda manuke iznosila od 4,5 do 9,3%, a za livadski med 5,3 do 9,8%. Za Streptococcus equisimilis (Lancefield C ) minimalna inhibitorna koncentracija meda manuke iznosila je 5,7%, a za livadski med 6,5%. Za Streptococcus pyogenes (Lancefield A) minimalna koncentracija meda manuke iznosila je 8,3%, a za livadski med 9,3%. Na kraju, za Enterococcus faecalis (Lancefield D) minimalna inhibitorna koncentracija meda manuke varirala je od 7,7 do 9,7% i od 7,7 do 9,8% za livadski med.

Minimalnu inhibitornu koncentraciju meda za tretiranje 20 sojeva bakterija iz roda Pseudomonas ispitivali su Cooper i Mollan (1999). Ovaj parametar je za med manuke varirao u rasponu od 5,5% do 8,7%, a za livadski med od 5,8% do 9,0%. Ova istraživanja su nastavljena na 58 sojeva koagulaza-pozitivnih bakterija vrste Staphylococcus aureus izolovanih iz inficiranih rana (Cooper i sar. 1999). Ustanovljena je minimalna inhibitorna koncentracija za med manuke koja je bila u rasponu od 2%-3%, dok je za livadski med varirala od 3%-4% u zavisnosti od soja ispitivane vrste bakterije. Istraživači zaključuju da se rast S. aureus inhibiše i kada se med razredi 7 do 14 puta iscedkom iz rane.

Allen i sar. (2000) su ispitivali antibakterijski potencijal meda u odnosu na bakterije rezistentne na antibiotike, a koje su bile izolovane iz inficiranih rana. O uspešnosti terapije medom u slučaju rana inficiranih bakterijama rezistentnim na antibiotike postoje novije publikovani radovi (Mollan 1998, 1999). Rezultati ovih radova ukazuju da su inficirane rane brzo postajale sterilne, za vreme koje nije duže od 7 dana. Zavojni materijal se potapao u med i stavljao preko rana. Preko svega se stavljao okluzivni zavoj. Osmolaritet meda je sprečavao maceraciju oštećenog tkiva, a i u ovom slučaju med je služio kao barijera prodoru mikroorganizama. Previjena rana je mirovala 7 dana, a posle skidanja zavoja zapažen je početak procesa zaceljenja rane. Da bi se sprečio rizik od unošenja mikroorganizama u ranu samim medoma, a posebno klostridija, med je tretiran gama-zracima (Mollan i Allen 1996). Kako med nije oštetio okolna tkiva, navedeni istraživači savetuju da se slobodno može aplikovati i u duboke rane, telesne šupljine i sinuse da bi inaktivisao mikroorganizme koji su prouzrokovali njihovu infekciju. Allen i sar. (2000) su iz inficiranih rana izolovali stafilokoke rezistentne na meticilin i enterokoke rezistentne na vankomicin, preneli ih u hranljivi bujon gde su prenoćili i sledećeg dana zasejali ih na hranljive podloge. Mikropipetorom su jedan mikrolitar hranljivog bujona sa bakterijama zasejavali na hranljive podloge koje su sadržale različite koncentracije meda, od koje je u svakoj podlozi koncentracija meda bila viša za 1% od prethodne. Po tri hranljive podloge sadržale su istu koncentraciju meda. Zato što antibakterijski potencijal meda može da se razlikuje od uzorka do uzorka i od vrste do vrste 100 puta, Allen i sar. (1998, 1999) su ispitivali med prosečne antibakterijske aktivnosti. U ispitivanom livadskom medu nosilac antibakterijske aktivnosti je vodonikperoksid, a u medu manuke (Leptospermum scoparium) nosilac antibakterijske aktivnosti je određeni fitohemijski činilac. Zasejane hranljive podloge inkubirane su 24 časa, posle čega su očitavani rezultati i poređeni sa rastom mikroorganizama na hranljivoj podlozi bez dodatka meda. Minimalna inhibitorna koncentracija (MIC) određena je tako što je odabrana hranljiva podloga sa najmanjom koncentracijom meda na kojoj nije bilo rasta mikroorganizama. Med manuke je ispoljio inhibitorni efekat na stafilokoke rezistentne na meticilin u koncentraciji od 3 do 7% u zavisnosti od soja mikroorganizma, dok je livadski med ispoljio antibakterijsku aktivnost u odnosu na ove bakterije u koncentraciji od 3 do 6%. Najveći broj sojeva bakterija (79 sojeva) rezistentnih na meticilin ispoljio je osetljivost na med manuke u koncentraciji od 4%, a 59 sojeva bilo je osetljivo na 3% livadski med. Na livadski med u koncentraciji od 4% bilo je osetljivo 20 sojeva

stafilokoka rezistentnih na meticilin. Za inhibiciju rasta enterokoka rezistentnih na vankomicin bile su potrebne veće koncentracije meda (od 5 do 10% meda manuke i 8 do 20% livadskog meda). Samo je jedan soj enterokoka rezistentnih na vankomicin ispoljio osetljivost na 5% med manuke, dok su dva soja bila osetljiva na 10% med manuke. Najveći broj sojeva enterokoka rezistentnih na vankomicin bio je osetljiv na 8% med manuke (24 soja), 17 sojeva je bilo rezistentno na 9% med manuke, 15 sojeva na 16% livadski med. Na 20% livadski med bilo je osetljivo 6 sojeva enterokoka rezistentnih na vankomicin.

Allen i sar. (1998 i 1999) zaključuju da terapija medom u lečenju rana inficiranih bakterijama rezistentnim na antibiotike treba da zaživi pozivajući se na rezultate svojih istraživanja. Zapazili su da je i antibakterijska aktivnost meda manuke u odnosu na bakterije rezistentne na vankomicin u ovom ogledu bila 20 puta veća u poređenju sa peroksidnom antibakterijskom aktivnosti livadskog meda. Međutim, u odnosu na bakterije rezistentne na meticilin, antibakterijska aktivnost meda manuke i livadskog meda bila je slična. Takođe, Allen i sar. (1998, 1999) predlažu da je u slučaju rana inficiranih bakterijama rezistentnim na antibiotike bolje koristiti med sa neperoksidnom antibakterijskom aktivnosti u kojem su nosioci ove aktivnosti fitohemijski aktive materije od meda sa peroksidnom antibakterijskom aktivnosti jer katalaza prisutna u oštećenom tkivu razara vodonikperoksid.

Nzeako i Hamid (2000) ispituju antibakterijski potencijal šest vrsta meda na Staphylococcus aureus, Escherichia coli i Pseudomonas aeruginosa. Ustanovili su da crni šumski med ostvaruje najjače baktericidno delovanje u poređenju sa turskim medom, medom pomorandže, šumskim medom i letnjim medom. Sve navedene vrste meda potiču iz Nemačke, osim turskog meda. Ovi istraživači zaključuju da je osetljivost mikroorganizama na med uslovljena samom vrstom mikroorganizama, vrstom, tj. botaničkim poreklom meda, kao i koncentracijom meda.

Streptokoke, stafilokoke, koliformni mikroorganizmi, bacilus, nokardia, mikobakterije, mikoplazme i druge vrste mikroorganizama prourokuju mastitis, zapaljenje mlečne žlezde. U svakodnevnoj veterinarskoj praksi mastitis kod krava leči se primenom antibiotika, kortikosteroida i antihistaminika, koji pomažu ozdravljenje patološki promenjenog tkiva mlečne žlezde i smanjuju znake zapaljenja, tj. deluju antiinflamatorno. Pojedine vrste bakterija su neosetljive na antibiotike, tako da je potrebna druga vrsta tretmana. Uglavnom se radi ili o prirodnoj otpornosti bakterija

na antibiotike ili o stečenoj otpornosti koja se zove rezistencija. Rezultati Molana iz 1992. godine pokazuju da su stafilokoke i streptokoke osetljive na 1,8% vodeni rastvor meda manuke (Molan, 1992). Ovako niska koncentracija meda inhibiše rast drugih bakterija. Prema rezultatima istog istraživača, druge florističke vrste meda inhibišu rast bakterija pri koncentraciji od 5 do 10%, pri čemu 10% vodeni rastvor meda manuke inhibiše rast uzročnika mastitisa (Allen 1997, Molan, 1994).

Istraživači iz Kanade su takođe dokazali da i kanadski med različitog botaničkog porekla ima antibakterijska svojstva ukoliko poseduje odgovarajuću pH vrednost, sadržaj vodonikperoksia i vlage. Kanadski istraživači su pretpostavili da borov med ima najizraženija antibakterijska svojstva jer je kao i med manuke jer je jedinstvenog botaničkog porekla. Ova grupa istraživača je uzorkovala 6 različitih botaničkih vrsta meda. Od biljaka od kojih med vodi poreklo uzorkovali su polen, koji su posmatrali pod mikroskopom koristeći uvećanje od 400X. Polen su analizirali da bi potvrdili izvor nektara, tj. botaničko poreklo meda. U uzorcima meda su ispitivali pH pomoću pH papira, sadržaj vodonikperoksida upotrebom strip testa i sadržaj vlage primenom refraktometra. Istovremeno su prikupili uzorke mleka od krava sa mastitisom iz lokalnih mlekara i inokulisali ih u petri ploče sa hranljivim agarom. Diskove filter-papira prečnika od 8 mm potapali su u 10, 25 i 50% rastvore različitih vrsta kanadskog meda i stavljali ih preko mesta na hranljivim podlogama na kojima su bili inokulisani uzorci mleka sa uzročnicima mastitisa. Za svaku vrstu meda korišćeno je po tri petri ploče, a diskovi filter papira potopljeni u rastvore meda iste koncentracije nalazili su se u svakoj petri posudi. Podloge su inkubirane tri dana na temperaturi od 37°C, a posle toga su očitavani rezultati premeravanjem prečnika zone inhibicije, tj. premeravanjem prečnika zone na kojoj nije bilo rasta bakterija.

Rezultati antibakterijske aktivnosti kanadskih vrsta meda upoređivani su sa rezultatima antibakterijske aktivnosti meda manuke, koji je poslužio kao kontrola. Kanadski istraživači su utvrdili da med manuke ima nešto nižu pH vrednost od kanadskih vrsta meda i da ona iznosi oko 5,67. Za kanadski med pH vrednost je iznosila oko 6. Utvrđeno je da sve vrste ispitivanog kanadskog meda poseduju sposobnost inhibicije stafilokoka, diplokoka, bacilusa i E. coli, ali ne sprečavaju rast streptokoka. Za svoj rast streptokoke zahtevaju pH sredine od 6,5, streptokoke pH 5,3, diplokoke pH 7, bacilus vrste pH 7 i E.coli pH 7. To znači da je pH vrednost meda manuke od 5,67 ispoljila antibakterijsku aktivnost jer je niža od one potrebne navedenim mikroorganizmima, osim u slučaju streptokoka koje

zahtevaju nešto nižu pH vrednost medijuma od pH vrednosti koju ima med manuke. Isti je slučaj i sa ispitivanim vrstama kanadskog meda.

Sadržaj vodonikperoksida u uzorcima meda, vode i 3% rastvoru ovog jedinjenja merili su strip testom. U uzorku vode nije bilo vodonikperoksida, u 3% rastvoru vodonikperoksida ovo jednjene je zastupljeno u količini od 70 mg/g, a u uzorcima meda bilo je 15 mg/g vodonikperoksida.

Sadržaj vode u uzorcima meda određivan je refraktometrom. Što je sadržaj vode u medu manji, to je veća njegova antibakterijska aktivnost. Aktivnost vode koju za svoj rast zahtevaju stafilokoke je 0,85, streptokoke 0,95, diplokoke 0,9, bacilus vrste 0,9 i E. coli 0,95. Svi analizirani uzorci meda imali su aktivnost vode manju od one potrebne za rast navedenih mikroorganizama. Aktivnost vode u ispitivanim uzorcima kanadskog meda iznosila je 0,6, dok med manuke ima nešto nižu vrednost, za koju je utvrđeno da iznosi oko 0,5.

Merenjem zone inhibicije ustanovljeno je da je pored meda manuke najizraženiji antibakterijski potencijal imao med crvene lucerke i da je zona inhibicije za 10% vodeni rastvor meda iznosila 12 mm. Ovaj kanadski med je najsličnijih osobina novozelandskom medu manuke. Zona inhibicije za 10% vodeni rastvor borovog meda iznosila je 10 mm, što znači da ima slabije izražen antibakterijski potencijal. Med od žute lucerke nije inhibisao rast bakterija koje prouzrokuju mastitis.

Najčešće vrste bakterija koje su uzročnici mastitisa krava, a osetljive su na med pripadaju sledećim vrstama: Actinomyces pyogenes, Klebsiella pneumoniae, Nocardia asteroides, Staphylococcus aureus, Streptococcus agalactiae, Streptococcus dysgalactiae i Streptococcus uberis.

Velikim brojem istraživanja je do sada potvrđeno da med manuke sa Novog Zelanda poseduje izražena antibakterijska svojstva i sposbnost brzog zaceljenja rana. Ovaj med se dobija od nektara cveta manuke (Leptospermum scoparium), biljke koja je nekultivisana i raste širom ovog područja. ustanovljeno je da sličnu antibakterijsku aktivnost poseduje i med od srodne vrste koja raste u nekim delovima Australije (Leptospermum polygalifolium). Aktivni med manuke je jedini med koji se nalazi na tržištu, a kojem su ispitana i potvrđena antibakterijska svojstva i koji je na osnovu tih osobina standardizovan. Med manuke poseduje neperoksidnu antibakterijsku aktivnost koja se ne smanjuje niti se gubi čak i u slučajevima kada se med razredi 100 puta. Ova botanička vrsta meda sadrži antibakterijsku komponentu koja se nalazi samo u medu botaničkog

porekla od biljaka roda Leptospermum. Ta antibakterijska komponenta nazvana je jedinstveni (unikatnii) manuka faktor (UMF), koji nije osetljiv na katalazu, enzim koji se nalazi u tkivima i serumu. Visoke temperature i svetlost ne razlažu jedinstveni manuka faktor. Zato ova vrsta meda ne gubi antibakterijsku aktivnost dugotrajnim skladištenjem pod lošim uslovima. Jedinstveni manuka faktor je aktivan i u nerazređenom medu, što ovom medu omogućava da ispolji mnogo snažniju antibakterijsku aktivnost i da prodre duboko u inficirano tkivo. Enzim koji katalizuje reakciju proizvodnje vodonikperoksida, glukooksidaza, aktivna je samo u prisustvu kiseonika, tako da vrste meda sa peroksidnom antibakterijskom aktivnosti nisu aktivne pod zavojem niti su aktivne u dubokim ranama, a manuka med je aktivan gotovo u svim uslovima. Takođe, glukooksidaza postaje aktivna kada se kiselost meda neutrališe telesnim tečnostima, a tada se med razredi, a pored toga ovaj enzim mogu da razlože i enzimi koji razlažu proteine. Utvrđeno je da med manuke ima 20 puta veću antibakterijsku aktivnost u odnosu na Eschericihia coli i Staphylococcus aureus nego bilo koji drugi med koji poseduje peroksidnu aktivnost. Ove dve vrste bakterija su najčešće prisutne u inficiranim ranama. Standardizacija meda manuke na antibakterijsku aktivnost obavlja se na osnovu difuzionog testa i UMF broja. Ovoj je standardni laboratorijski test antibakterijske aktivnosti, u toku kojeg se poredi aktivnost meda sa standardnim antiseptikom, fenolom (karbolna kiselina). Vrednost UMF broja je jednaka procentu rastvora karbolne kiseline sa istim antibakterijskim učinkom. Ako UMF broj iznosi 10, to znači da mu je antibakterijski potencijal jednak 10% rastvoru fenola. U medicinske svrhe, za tretiranje rana, koristi se med manuke čiji je UMF broj jednak ili veći od 10.

NAČINI TRETIRANJA RANA MEDOM

Literaturni podaci o načinu tretiranja rana koje teško zarastaju medom su različiti, a uslovljeni su razlikama u pretretmanu ili razlikama u načinu tretmana. Veliki broj podataka ukazuje da je pre aplikacije meda potrebno očistiti ranu i područje oko rane. Pojedini autori su u za čišćenje rana koristili samo sterilnu suvu gazu, a drugi su, prema literaturnim podacima, pre nanošenja meda, u slučaju gnojnih i nekrotičnih rana, uklanjali nekrotično tkivo, otvarali abscese i drenirali gnoj, a zatim direktno aplikovali med. Postoje i podaci po kojima je pre aplikacije meda sprovedena stroga procedura čišćenja rane vodonikperoksidom, fiziološkim rastvorom, betadinom ili 1% hlorheksidinom, a okolno tkivo alkoholom. Među uspešnim rezultatima tretiranja rana medom, najčešći su prikazi prethodnog čišćenja rana rastvorima soli (Subrahmanyam 1998).

Posle čišćenja rane sledi tretman medom. Iz većeg broja literaurnih podataka moguće je uočiti da je med jednostavno nanošen na ranu i da je rana prekrivana sterilnom gazom. Količina meda kojom su se tretirale rane je različita. Ako se rana premazuje malom količinom meda u tankom sloju, tada ju je potrebno tretirati dva do tri puta dnevno (Phuapradit i Saropala 1992). U većini slučajeva, med se direktno premazuje preko rane, mada postoje i podaci o aplikaciji meda u duboke rane tako što se medom napune dve trećine rane (Dumronglert 1983) kao i podaci o ubacivanju 15 do 30 ml meda u duboke rane od čireva (Efem 1993). Osim direktnog premazivanja rane, med se može prvo naneti na gazu, a gaza na ranu ili se gaza potapa u med, a potom stavlja na ranu ili se u unutrašnjost rane stavljaju tamponi natopljeni medom (Hejase i sar. 1996). Podaci iz humane medicine govore da se med može uspešno koristiti za lečenje ispucalih bradavica dojilja, kao i za ulcerozne cervicitise kod žena (Seymour 1951). U poslednjem slučaju 85 ml meda se aplikuje intravaginalno, a zatim se tamponiraju ulcerozna mesta na cerviksu.

Tretman medom čistih i suvih rana ponavlja se svaki drigi ili treći dan, a kod dubokih i rana zaprljanih fecesom ili urinom tretman se ponavlja svakog dana. Izuzetno duboke i inficirane rane potrebno je tretirati medom dva puta dnevno do pojave prvih znakova granulacije, a zatim se prelazi na

jednodnevni tretman rane (Dany-Mazeau 1992). Ako su rane zaprljane fecesom ili urinom tretman medom se ponavlja dva do tri puta dnevno.

Često gustina meda predstavlja problem pri nanošenju na rane ili u rane. Ako se ovakav problem javi savetuje se razređivanje meda ricinusovim uljem ili 20% vazelinom (Yang 1944). Pojedini istraživači su suprotnog mišljenja i smatraju da se preko velikih rana med lako razmazuje ili direktno aplikuje u njih. Ako se i gust med nanese na ranu on će se pod uticajem telesne temperature ili povišene temperature oštećenog tkiva brzo otopiti. Ako je med kristalizovao potrebno ga je pažljivo otopiti i mlakim medom tretirani rane. Med se mora naročito pažljivo otapati jer je glukooksidaza koja učestvuje u stvaranju vodonikperoksida, glavne antibakterijske komponente meda, termolabilna.

U jednom ogledu je poređena efikasnost zalečenja opekotina kod svinja rase jorkšir, koje su tretirane srebro sulfadijazinom, medom i šećerom (Postmes i sar. 1997). Opekotine su bile standardne veličine i dubine i površine 7x7 cm. Epitelizacija rana od opekotina tretiranih medom i šećerom nastala je za 21 dan, a srebrosulfadijazinom za 28 do 35 dana. Znaci zapaljenja su bili manje izraženi kod rana tretiranih medom u poređenju sa opekotinama tretiranim šećerom i srebro sulfadijazinom. U drugom ogledu pacovima su nanošene opekotine metalnim štapićem površine 15 mm2 zagrejanim do crvenog usijanja. Opekotine su tretirane ili medom ili rastvorom šećera sličnog hemijskog sastava kao i med. Histološkim pregledom je potvrđeno da regenerativni proces epitelnog sloja ćelija započinje pre u opekotinama tretiranim medom nego rastvorom šećera (Burlando 1978). Treći ogled je sproveden na bizončićima kojima je isecana koža leđnog dela, čime su pravljene rane 2x4 cm. Rane su premazivane medom ili nitrofurazonom ili sterilnim petroleumom. I u ovom ogledu su rane tretirane medom zarašćivale brže (Kumar i sar. 1993). Med se pokazao delotvornim i u zaceljenju eksperimentalno inficiranih rana kod životinja bakterijom Staphylococcus aureus (Gupta i sar. 1992). I u ovom slučaju, kod rana tretiranih medom, uočena je brža pojava i umnožavanje fibroblasta i angioblasta, brža epitelizacija i cikatrizacija ožiljnog tkiva.

Istraživanjima na životinjama je dokazano da je u procesu zarastanja rana delotvorniji cvetni med od meda pčela prihranjivanih šećernim sirupom, pri čemu je veća delotvornost ustanovljena pri oralnoj aplikaciji meda (El-Banby i sar. 1989). U poređenju sa oralnom aplikacijom, brže zarastanje rana postiže se pri intraperitonealnoj aplikaciji meda (Suguna i sar. 1992).

Lekari savetuju upotrebu meda u humanoj medicini i zarad ekonomskih prednosti lečenja. Zaceljenje rana medom neuporedivo je jeftinije od lečenja konvencionalnom terapijom, a u zavisnosti od cene komercijalnog preparata, lečenje medom može biti jeftinije od 5 do 35 puta. Pored toga, med se može primeniti i kao prva pomoć kod povređenih pacijenata koji ne mogu biti brzo zbrinuti, a posebno u slučaju opekotina jer se nalazi gotovo u svakom domaćinstvu ili prodavnici prehrambenih proizvoda.

Med ubrzava regeneraciju oštećenog i odbacivanje nekrotičnog tkiva, a prema literaturnim podacima, u zavisnosti od težine povrede, regeneracija započinje 3 do 10 dana posle prvog tretmana medom. U pojedinim slučajevima ovaj vremenski interval odnosi se na potpunu regeneraciju oštećenog tkiva (Efem 1993, Molan 1992).

U istraživanjima primene meda za zalečenje rana i opekotina kod životinja, histološkom pretragom nisu uočeni neželjeni efekti. Pri upotrebi meda za premazivanje otvorenih rana kod ljudi opisani su slučajevi u kojima je med izazvao prolazni osećaj peckanja, bola u tarajanju od oko 15 minuta, ali i neizdrživog bola tako da lečenje rana medom nije bilo izvodljivo (Ndayisaba i sar. 1993). Pri ispitivanju neželjenih efekata meda u oftalmologiji, takođe se, u pojedinim slučajevima, javio osećaj peckanja i crvenila konjunktiva, ali su ove pojave bile prolaznog karaktera, tako da terapeutski tretman bolesti očiju medom nije bio obustavljen (Emarah 1982).

Alergijske reakcije u humanoj ili veterinarskoj medicini, posle tretiranja rana medom, veoma su retke. Moguće su alergijske reakcije na polen ili proteine pčela koji su normalni sastojak meda. Ako se velika količina meda nanese na ranu moguća je i dehidracija tkiva, ali se hidracija tkiva lako uspostavlja primenom rastvora soli. Kod dijabetičara se ne savetuje upotreba meda za tretiranje rana jer med sadrži velike količine glukoze, oko 40%, i zato je prisutan teoretski rizik od povećanja nivoa šećera u krvi kada se primeni direktno na otvorenu ranu.

Čak i pri upotrebi meda za zalečenje dubokih rana ne postoji opasnost od spora klostridija koje med može prirodno da sadrži. Ako spore isklijaju, visok sadržaj vodonik peroksida brzo ubija vegetativne oblike ovih bakterija.

Da bi se otklonio rizik od sletanja mušica, osa i pčela na ranu tretiranu medom, poželjno je da se rana obezbedi gazom (Tovey 1991).

Na kraju, evo nekoliko praktičnih saveta medicinskih stručnjaka o načinu upotrebe meda u tretmanu rana:

The amount of honey required on the wound depends on the amount of fluid exuding from the wound. The various beneficial effects of honey on wound tissues will be reduced or lost if small amounts of honey become diluted by large amounts of fluid. Likewise the frequency of dressing changes required will depend on how rapidly the honey is being diluted by fluid. Daily dressing changes are usual, but up to three times daily may be needed. If the dressing sticks to the wound this indicates that more frequent changes of dressing are needed. Exudation of fluid should be reduced by the anti-inflammatory action of honey, so less frequent dressing changes may be needed later - a few days between changes. More honey is required on deeper infections, to obtain an effective level of antibacterial activity diffusing deep into the wound tissues. Typically, 20 ml of honey (25 - 30 g, 1 ounce) is used on a 10 cm X 10 cm (4 inch X 4 inch) dressing. Occlusive (waterproof) or absorbent secondary dressings are needed to prevent honey oozing out from the wound dressing. (Occlusive dressings are better as they keep more of the honey in contact with the wound - absorbent dressings soak the honey away from the wound.) Adhesive tape or bandages can be used to hold the dressings in place if an adhesive occlusive dressing is not used. Pressure bandaging is used over the honey dressing for varicose ulcers. Dressing pads pre-impregnated with honey are the most convenient way of applying honey to surface wounds. (Dressing pads pre-impregnated with active manuka honey are available commercially.) If pre-impregnated dressings are not available, it is best to spread the honey on the dressing rather than on the wound.

Abscesses, cavities and depressions in the wound bed are filled with honey before applying the honey dressing pad, so that there is honey in contact with the wound bed. The honey dressings are cut to a size that extends beyond the edges of the wound and any surrounding inflamed area.

KAKO SE MED JOŠ UPOTREBLJAVA U MEDICINI

Because of the tendency of many medical professionals to cling to the belief that only pharmaceutical products

are of value, it is necessary to provide a higher standard of evidence of effectiveness than is usually provided to

gain acceptance of new forms of treatment. Consequently, a clinical trial comparing honey with best modern

practice for the healing of leg ulcers is under way at Aintree Hospital, Liverpool. Also there is a trial under way in

the Ophthalmology Department at Christchurch Hospital using honey to treat blephatitis; in the Department of

Oral Surgery at the University of Illinois, Chicago, using honey to prevent the development of dry socket after

removal of impacted third molars; and at the Dental School at the University of Otago using honey to decrease

dental plaque and gingivitis. A clinical trial is being discussed to investigate the use of honey in palliative care of

cancerous wounds. Also, veterinary trials are being planned for treating mastitis in dairy cows, and for preventing

gastroenteritis in pigs, chickens and calves.

Research is under way assaying the antioxidant and anti-inflammatory activities in honey with a view to being able

to select for marketing honeys with high levels of these activities, and to identify the components responsible for

these bioactivities. Further research is still to be done to identify the components of honey that stimulate the

immune response and stimulate wound tissue growth, and the component responsible for releasing bacteria from

skin cells and mucosa. The development of assays for these bioactivities will allow selection for marketing honeys

with high levels of these also.

IZBOR MEDA ZA TRETIRANJE RANA

Potrebno je još jednom istaći da su lekari iz antičke Grčke uočili razlike u terapeutskim vrednostima različitih vrsta meda. Tako je Aristotel (384.-322. g.p.n.e.) uočio da je svetložuti med dobar lek za lečenje gnojnih oboljenja oka i za rane, a Diskorid (oko 50. g.n.e.) je potvrdio da je svetlo žuti med sa Atike najbolji lek za gnojave i duboke čireve.

Gotovo da se za svaki med može očekivati da poseduje antibakterijsku aktivnost jer poseduje visok sadržaj šećera. Međutim, nije tako. Različite vrste meda imaju različitu antibakterijsku aktivnost. Između ostalog ova razlika je uslovljena i botaničkim/florističkim poreklom meda. Zato postoje vrste meda koje imaju jako izraženu antibakterijsku aktivnost i vrste meda koje gotovo da ne poseduju antibakterijsku aktivnost od većeg značaja za terapeutsku primenu. Najbolji rezultati u zalečenju opekotina i rana postižu se upotrebom onog meda koji ima najveći antibakterijski potencijal. Osim antibakterijske aktivnosti variraju i druge terapeutske osobine meda. Kliničkim i histološkim istraživanjima je utvrđeno da se vrste meda različitog botaničkog porekla razlikuju i u antiinflamatornoj aktivnosti i u stimulativnom uticaju na rast novih kapilara i razvoj granulacionog tkiva i epitelnih ćelija. Još uvek nije ustanovljeno koje komponente meda su odgovorne za ove efekte. Međutim, pretpostavlja se da su za antiinflamatorni efekat odgovorni antioksidansi, čiji sadržaj u medu značajno varira. Stimulacija razvoja tkiva može biti podstaknuta i nutritivnim efektom meda, ali je poznato da i sadržaj mikronutritijenata u medu varira.

Brojnim istraživanjima učinjeni su napori da se otkriju i definišu komponente meda koje poseduju terapeutski efekat. Ta istraživanja predstavljala su pokužaj da se na osnovu vrste, tj. hemijskog porekla i količine lekovitih komponente standardizuje med terapeutskog efekta. Drugačije rečeno, pokušalo se sa kvalitativnom i kvantitativnom karakterizacijom terapeutske ili lekovite aktivnosti meda. Ovi pokušaji nisu urodili plodom. Međutim, kada je u pitanju antibakterijska aktivnost meda i njegova primena za zalečenje inficiranih opekotina i rana, tada je moguća standardizacija ove osobine meda. Tako se u Australiji i na Novom Zelandu prodaje med sa standardizovanim antibakterijskim osobinama. Ovo u

mnogim drugim državama nije slučaj, ali ni taj nedostatak ne predstavlja problem ukoliko ima interesa da se med upotrebljava kao terapeutik za lečenje opekotina i rana druge etiologije. Najjednostavnijim mikrobiološkim metodama moguće je obaviti ispitivanje antibakterijske aktivnosti meda i na osnovu dobijenih rezultata izvršiti standardizaciju, tj. odrediti koji med poseduje osobinu da inhibiše rast mikroorganizama.

Kako je poznato, primarni nosilac antibakterijske aktivnosti meda je vodonikperoksid (peroksidna antibakterijska aktivnost) koji nastaje enzimskim razlaganjem glukoze posredstvom enzima glukooksidaze. Ovaj enzim je proizvod pčela i one ga izlučuju u nektar. Međutim, postoje i biljne vrste čiji nektar sadrži i druge antibakterijske komponente. To su, ranije napomenute, fitohemijske materije (neperoksidna antibakterijska aktivnost). U serumu i tkivima se nalazi enzim katalaza koji razlaže vodonikperoksid, ali još uvek nije poznato koliko od antibakterijske aktivnosti med izgubi ovim mehanizmom kada se nanese na ranu. Takođe se zna da katalaza ne razlaže antibakterijske komponente fitohemijskog porekla. Mnogobrojnim istraživanjima učinjeni su pokušaji da se utvrdi koji tip antibakterijske aktivnosti je u medu efikasniji, da li peroksidna ili neperoksidna. Pokušaji nisu dali rezultate i zato je najbolje koristiti onaj med za koji se ogledima potvrdi da ima najbolje izražen antibakterijski potencijal. Za pojedine vrste meda je utvrđeno da poseduju podjednako dobro izražen i peroksidni i neperoksidni antibakterijski potencijal, kao što je to slučaj sa medom od manuke sa Novog Zelanda. Na Univerzitetu u Vaikatu obavljena su ispitivanja radi ustanovljavanja razlika u antibakterijskoj aktivnosti različitih vrsta meda. Analizirano je 345 uzoraka različitog florističkog porekla (26 botaničkih/florističkih izvora). Antibakterijska aktivnost uzoraka meda testirana je u odnosu na Staphylococcus aureus, najčešće prisutnu vrstu bakterija u inficiranim ranama. Antibakterijska aktivnost meda je poređena sa antibakterijskom aktivnosti referentnog antiseptika, a to je fenol. Ustanovljeno je da antibakterijska aktivnost ispitivanih uzoraka meda varira od 58% fenolne aktivnosti do ispod 2% fenolne aktivnosti, što je praktično na granici postojanja antibakterijskog potencijala. Čak je jedna trećina uzoraka meda posedovala ovako nizak nivo antibakterijskog potencijala. Ovi rezultati pokazuju zašto je značajno ispitati antibakterijski potencijal meda pre nego što se odlučimo za njegovu upotrebu kao antiseptika za tretiranje rana i opekotina. Karbolna kiselina se kao antiseptik obično koristi u obliku vodenog 4 do 5% rastvora fenola, a kada se med stavi na ranu on se znatno razredi iscetkom iz rane, katalaza razloži znatnu količinu stvorenog

vodonikperoksida, a med još uvek zadržava antibakterijsku aktivnost. To znači da je antibakterijska aktivnost meda jača od 4 do 5% rastvora fenola. Pored toga, kada se medu doda enzim katalaza, on razloži vodonikperoksid, tako da se više ne može računati na antibakterijsku aktivnost meda peroksidnog porekla. Posle dodavanja katalaze, utvrđeno je da od 345 uzoraka od 26 različitih botaničkih izvora samo dva uzorka poseduju antibakterijsku aktivnost. To su bili uzorci meda manuke. Pretpostavlja se da je ovo fitohemijska neperoksidna aktivnost.

Mada su pojedine vrste bakterija osetljivije na određenu vrstu meda, razlike nisu toliko izražene. Može se zapaziti da su sve vrste bakterija osetljive na ispitivane vrste meda. Međutim, zapaženo je da se ispitivani uzorci meda sa prosečno izraženom antibakterijskom aktivnosti mogu razrediti 10 puta pri čemu još uvek potpuno zaustavljaju rast bakterija. Takođe je zanačajno i zapažanje da rast bakterije Staphylococcus aureus zaustavlja med manuke koji je razređen 54 puta. Za ovu vrstu bakterije je poznato da veoma lako postaje rezistentna na antibiotike. Kliničkim istraživanjima je dokazano da je u slučaju hospitalnih infekcija bakterijama rezistentnim na antibiotike efikasan med manuke u koncentraciji od 5 do 10%.

Da bi se obavila standardizacija meda različitog botaničkog porekla postavljani su i ogledi u kojima je ispitivana povezanost između aciditeta, pH i antibakterijske aktivnosti meda. Ovom vrstom istraživanja je utvrđeno da je antibakterijska aktivnost meda u jakoj korelaciji sa ukupnim i slobodnim aciditetom meda, ali ne i sa pH vrednosti meda. Ovakvi rezultati su u saglasnosti sa pretpostavkom istraživača koji tvrde da je antibakterijski potencijal meda zasnovan na neperoksidnoj aktivnosti čiji je nosilac kisela frakcija meda. Kako su organske kiseline u medu pčelinjeg porekla, to je i antibakterijska neperoksidna aktivnost čiji je nosilac kisela frakcija meda, takođe pčelinjeg porekla.

Standardizacija antibakterijske aktivnosti meda se mora obaviti jer se često istraživanjima pobije tačnost postavljene pretpostavke, da je za antibakterijsku aktivnost meda primarno botaničko poreklo. Mada ulje eukaliptusa poseduje baktericidna svojstva, istraživanjima je utvrđeno da jednokomponentni med eukaliptusa i med rododendrona poseduju slabo izražen antibakterijski potencijal, dok med repice ima jako izraženu antibakterijsku aktivnost.

Kako mnogobrojnim istraživanjima nije utvrđena značajna i jaka veza između pH vrednosti, sadržaja šećera u medu i antibakterijskog

potencijala meda, veći broj istraživača smatra da je pokazatelj antibakterijskog potencijala meda aktivnost enzima, diastaze i invertaze, za koje se zna da su oba pčelinjeg porekla. Zato se danas pouzdano može tvrditi da med od prirodno hranjenih pčela poseduje antibakterijski potencijal, za razliku od meda pčela hranjenih samo šećernim sirupom.

Takođe je ogledima utvrđeno da i one botaničke vrste meda koje poseduju višu pH vrednost (od 5 do 7), kao što je to slučaj sa jednokomponentnim medom kestena, imaju izraženu antibakterijsku aktivnost. Zato se smatra da je u medu ovakvog i sličnog botaničkog porekla nosilac antibakterijskog potencijala neperoksidna hemijska aktivnost, a ne pH meda.

U pokušaju da se med standardizuje u odnosu na baktericidna svojstva obavljeni su i ogledi u kojima je ispitivan raspored antibakterijske aktivnosti u volatilnoj, nevolatilnoj, nepolarnoj, kiseloj i baznoj frakciji meda. Ovim ogledima je ustanovljeno da je kisela frakcija meda poseduje najveći, a volatilna frakcija najslabiji antibakterijski potencijal. Distribucija ustanovljene antibakterijske aktivnosti meda u odnosu na Staphylococcus aureus i Micrococcus luteus bila je sledeća: 44% antibakterijske aktivnosti meda nosi kisela frakcija, 24% bazna frakcija, 21% nepolarna i nevolatilna frakcija i 11% antibakterijske aktivnosti nosi volatilna frakcija meda. U medu manuke glavni nosilac antibakterijske aktivnosti je kisela frakcija, u medu repice glavni nosilac je nepolarna frakcija, dok je u švajcarskom cvetnom medu glavni nosilac antibakterijske aktivnosti bazna frakcija.

Glukooksidaza je nestabilan enzim osetljiv na toplotu i svetlost koji je razlažu. Zato se za lečenje rana preporučuje upotreba nepasterizovanog meda koji se čuva na hladnom i mračnom mestu. Ako med kristalizuje, a potrebno ga je dovesti ponovo u tečno stanje, tj. potrebno ga je otopiti, tada se zagreva na temperaturi koja ne sme da pređe 37°C. U slučaju da je potrebno sterilisati med, još uvek je dozvoljeno to učiniti gama-zracima, koji ne utiču na antibakterijsku aktivnost.