TEDNJA I INVESTICIJE U FUNKCIJI RAZVOJA NACIONALNE EKONOMIJE

TEDNJA I INVESTICIJE U FUNKCIJI RAZVOJA NACIONALNE EKONOMIJE

Ako elimo da damo najjednostavniju definiciju tednje, ona bi glasila da je tednja uvanje materijalnih dobara ili novca, da se sprovodi odlaganjem odnosno ograniavanjem potronje za odreeno vreme ili tako to se uvaju dobra od beskorisnog ili manje korisnog troenja u odnosu na druge potrebe.POJAM I MOTIVI TEDNJEtednja moe biti materijalna, novana, individualna, kolektivna, dobrovoljna i prisilna tednja.

U makroekonomskom smislu tednja se moe poistovetiti sa akumulacijom.

tednja predstavlja dobrovoljno odricanje potronje u sadanjosti u cilju vee potronje u buduem vremenu.

Kompleks domae tednje mora locirati u miljeu relacija karakteristinih za tri institucionalizovana sektora: domainstava, preduzea i drave.

Koristei dobro poznat makroekonomski identitet po kome se ukupna ponuda u sluaju zatvorene ekonomije sueljava sa tri standardna vida finalne tranje: agregatnom linom potronjom C, investicionom tranjom I i javnom potronjom G, moemo istai sledeu relaciju:

Y = C + I + G.

U makroekonomskoj literaturi zbir C + I + G se oznaava kao apsorpcija. Apsorpcija je deo sopstvenog proizvoda koji se realizuje u okvirima nacionalne ekonomije.

Ukoliko se od vrednosti ukupne proizvodnje, tj. od veliine neto nacionalanog dohotka (Y) oduzmu vrednosti line potronje (C) i javne potronje (G) dobijamo vrednost investicione potronje, tj.:

Y - (C + G) = I

Uslov makroekonomske ravnotee je jednakost nacionalne tednje i investicija tako da je mogue napisati sledeu relaciju:

S = IUkupna domaa tednja (S) se sastoji od privatne domae tednje (SP) i javne tednje (SG)

S = SP + SG

Privatnu tednju ine tednja domainstava i tednja preduzea, tj. tednja stanovnitva iz raspoloivih dohodaka, nerasporeeni profit korporacija i namensko korienje amortizacije. tednja drave pretpostavlja vee javne prihode u poreenju sa veliinom javnih rashoda, tj. tednja institucionalizovanog sektora drave pretpostavlja postojanje budetskog vika i/ili nerasporeenog profita javnih korporacija. Suprotno, negativna veliina dravne tednje svedoi o veim javnim rashodima u odnosu na javne prihode tj. govori o postojanju budetskog deficita BD .BD = -SG

Akumulirani budetski deficiti predstavljaju javni dug. Javni dug moe biti unutranji i spoljanji.

Ukupna domaa tednja moe se dobiti i kada se od raspoloivog dohotka (ukupan neto nacionalni dohodak Y umanjen za veliinu poreza T) oduzme lina potronja C, tj.

S = Y-T- = ( + I+ G)-T-, odnosnoS = G + I-T, tj.S + T = G+I

tednja i investicije u nacionalnim raunimaBRUTO DOMAI PROIZVOD (Y)Ukoliko pretpostavimo zatvorenu ekonomiju NX=0 i tada vai jednakost: Y=C+I+G

Proizilazi Y-C-G=IPotronja(C)Investicije(I)Neto poreski prihodi (T)

Neto izvoz (NX)

Leva strana jednaine(ukupan dohodak-lina potronja-dravni izdaci) naziva se tednja (S)

tednja je jednaka investicijama : S=I

S=Y-C-G ili S=(Y-T-C) + (T-G)

Lina tednjaSuficit/deficitDravni izdaci (G)Grafikon br. 9. tednja i investicije u sistemu nacionalnih rauna Domaa tednja je svakako najvaniji izvor finansiranja investicija u skoro svim zemljama sveta. Njen obim zavisi od veliine bruto domaeg proizvoda u per capita izrazu i od stope nacionalne tednje.

Valja imati na umu sledee injenice. Prvo, stopa tednje je funkcija privrednog i finansijskog sitstema.

Drugo, dobar deo tednje sektora stanovnitva nikada ne dolazi na finansijsko trite.

U analizi makroagregata domae tednje od kljunog je znaaja pokazatelj koji govori o stopi nacionalne tednje. Mogue je razlikovati stopu bruto nacionalne tednje od stope neto nacionalne tednje. Stopa bruto nacionalne tednje predstavlja kolinik bruto nacionalne tednje i bruto nacionalnog dohotka. Stopa neto nacionalne tednje jednaka je odnosu neto nacionalne tednje i neto nacionalnog dohotka.

SADJAPANNEMAKAV.BRITANIJAKANADABruto domaa tednja16,331,622,516,620,7Javna tednja-2,14,92,00,1-1,6Privatna tednja18,526,820,516,422,2Tabela br. 5. Stopa bruto domae tednje u pojedinim zemljama (u %)

Devet moguih uticaja na donoenje odluke da se tedi:

opreznosni motiv formirati rezerve za sluaj nepredvidivih dogaaja ivotni ciklus obezbediti se unapred za budue dane u smislu odravanja nivoa prihoda i potreba pojedinaca,privremena zamena ubirati kamatu ili apresijaciju (pekulisati na berzi),poboljanje uivati u postepenom poveanju prihoda,

nezavisnost uivati u oseaju nezavisnosti i mogunosti da se rade neke stvari, bez iste ideje, ili definitivne intencije, ili posebne akcije,preduzetniki motiv osigurati manevarski prostor da se realizuju poslovni projekti,motiv zavetanja zavetati bogatstvo,motiv pohlepe zadovoljiti strah od nemanja i bede,motiv avansa akumulirati tednju (depozit) radi kupovine kola, kue i drugih dobara.

TEDNJA DOMAINSTAVA, KORPORACIJA I DRAVEtednja domainstava predstavlja osnovni izvor finansiranja privrednog razvoja u razvijenim dravama.

Dominacija domainstava u formiranju tednje potie otuda to se kod njih stiu i prihodi od rada i prihodi od vlasnitva.

U ekonomskoj literaturi se sugerie da je nivo dohotka najvanija determinanta tednje domainstava.

Kod tednje domainstva bitna su tri momenta koja objanjavaju zato se vea budua fizika veliina vrednosno izjednauje sa sadanjom. Prvo, sadanja potronja vie vredi od budue.

Drugo, sadanja potronja sa delom dohotka koji se namenjuje tednji bila bi sasvim izvesna, dok je budua potronja na osnovu sadanje tednje neizvesna i nije sigurno da e se ostvariti. Taj rizik zahteva nadoknadu. Najzad, svaka tednja pretpostavlja promiljenu investicionu upotrebu.Dva su osnovna izvora javne tednje: 1) viak budetskih prihoda nad rashodima tj. budetski suficit i 2) tednja javnih preduzea.

Kada na nivou drave postoji budetski deficit, govorimo o negativnoj neto tednji drave.

tednja preduzea u javnom vlasnitvu je skromna.

U veini zemalja u razvoju tednja javnih korporacija je na niskom nivou jer je ovaj sektor mali.ODNOS TEDNJE I PRIVREDNOG RASTANesumnjivo je da postoji bliska pozitivna korelacija izmeu visine tednje i dinamike privrednog rasta, ali tano funkcionisanje te veze nije jo u potpunosti nauno uspostavljeno.

Literatura konvergira ka stavu da su sva tri pravca delovanja prisutna, te da fenomen treba posmatrati dinamiki, kao razvojnu spiralu tednja-investicije-privredni rast.

Grafikon br. 10. Veza tednje i privrednog rasta

Zanimljiva su i gledita da inherentna neizvesnost u kojoj se donosi odluka troiti danas ili troiti sutra, vie doprinosi poveanju tednje, naroito u kombinaciji sa sporim promenama navika u potronji. Po ovim gleditima, kad dohodak raste, potronja se ne prilagoava i ne prati ga u potpunosti, ve tek postepeno. Do poveane potronje dolazi samo onda kada potroa oceni da je oekivana vrednost poveanja budueg dohotka dovoljno velika. Takvo, kaskanje potronje za dohotkom deava se kontinuelno, i tednja je utoliko vea ukoliko dohodak bre raste.Privredni rast empirijski se pokazuje kao najuticajniji faktor nacionalne tednje.

Konano, ako se relaksira pretpostavka da je poveana potronja u budunosti jedini motiv za tednju, i pretpostavi se da je i akumulacija bogatstva poeljna, sama po sebi, ili radi prenoenja potomcima, porast dohotka takoe vodi ka veim stopama tednje.

Istraivai uglavnom ne pronalaze naroito znaajan efekat razvijenosti finansijskog sistema na tednju.

Neosporna injenica da tednja direktno utie na kretanje privrednog rasta u jednoj nacionalnoj ekonomiji.POJAM I OSNOVNE KARAKTERISTIKE INVESTICIJA

Re investicija potie od latinske rei investitio to znai ulaganje kapitala u neki unosan posao. Sutinu investicija i investiranja ini odricanje od tekue potronje danas, radi vee potronje u budunosti.

Investicijama se poveava raspoloivi kapital jedne nacionalne ekonomije i podie njen proizvodni kapacitet.U makroekonomskoj literaturi investicije su odreene kao ulaganja u realni proizvodni kapital, odnosno investicije predstavljaju uveanje proizvodnih fondova, graevinskih objekata i zaliha.

Sa ekonomskog aspekta mogue je razlikovati dva oblika investicija: a) realne investicije i b) finansijske investicije.U ekonomskoj literaturi se kao tri najvanije determinante investicione aktivnosti navode:

visina kamatne stope, tehnoloke promene i oekivanja.

Na investiciono odluivanje ima uticaja visina kamatne stope.

Tehnoloke promene su najdinaminiji faktor privrednog razvoja.

Oekivanja u budunosti predstavljaju vanu determinantu investicionih aktivnosti.

Investicije su opredmeenje kapitala izdvojenog za razvoj. VRSTE I STRUKTURA INVESTICIJAInvesticije se mogu podeliti na razliite naine.

Poznata je podela na privredne i neprivredne investicije.

Panju zasluuje i razlikovanje investicija u osnovne fondove i investicija u obrtne fondove.

Investicije se takoe dele na: neto investicije i bruto investicije.

Stopa neto investicija (i1) pokazuje relativno (u % ) uee neto investicija (NI) u neto nacionalnoim dohotku (NNI):

Ako se akumulacija iz neto nacionalnog dohotka uvea za amortizaciju, koja slui za zamenu pohabanih osnovnih sredstava, dobija se bruto domaa akumulacija. U procesu upotrebe ta akumulacija se transformie u bruto investicije iz domaih izvora. Pri tome vai sledea relacija:

BI = A+ Am,gde BI oznaava bruto investicije iz domaih izvora, a A+Am bruto domau akumulaciju.

Stopa bruto investicija (i2), koje se finansiraju iz domaih izvora, pokazuje relativno uee bruto investicija (BI) u bruto nacionalnom dohotku (GNI):

Imajui u vidu ono to je napred reeno, odnos izmeu neto i bruto investicija iz domaih izvora se moe predstaviti na sledei nain:BI = NI + Am,iliNI = BI-Am.

Bruto investicije su, dakle, iri investicioni agregat, koji, pored neto investicija, obuhvata i amortizaciju. Shodno tome, neto investicije se dobijaju kada se od bruto investicija odbije potronja fiksnog kapitala, tj. amortizacija.

Bruto investicije obuhvataju ulaganja u osnovne i obrtne fondove (prirast zaliha), tj.:BI = BIf + Z

Isto vai i za neto investicije:NI = NIf + Z

Razlika izmeu bruto i neto investicija se, zapravo, svodi na razliku izmeu bruto i neto investicija u osnovne i obrtne fondove i jednaka je amortizaciji: BI-NI = BIf - NIf = AmZa manje razvijene zemlje je, po pravilu, karakteristian deficit u razmeni sa inostranstvom, tj. viak uvoza (M) nad izvozom (X). Ako pretpostavimo da se sav taj viak upotrebljava za investicije, dobijamo trei, najpotpuniji oblik stope investicija:

Ovako definisana stopa investicija predstavlja relativni udeo investicija iz domaih (BI) i inostranih (M - X) izvora u bruto nacionalnom dohotku (GNI).

Investicije, u krajnjoj liniji, slue poveanju potronje.

Demografske investicije predstavljaju onaj deo ukupnih investicija, kojima se, u uslovima rasta stanovnitva, odrava nepromenjen nivo bruto nacionalnog dohotka po stanovniku. Sve ostale investicije su ekonomske i slue poveanju bruto nacionalnog dohotka.

Minimalne investicije, koje predstavljaju objektivnu ekonomsku neophodnost za svaku zemlju, jednake su, zapravo, demografskim investicijama. Poeljno je, bez sumnje, da proizvodnja na nivou nacionalne ekonomije raste bre od stanovnitva, kako bi se podigao nivo bruto nacionalnog dohotka po stanovniku. To se moe postii poveanim izdvajanjima za investicije, kao i njihovom efikasnijom upotrebom. Poveanje uea investicija u bruto nacionalnom dohotku iznad minimalnog nivoa, ima takoe svoju granicu.Efektivnost investicija izraava se odnosom izmeu kapitala (osnovnih materijalnih proizvodnih fondova) i proizvodnje ili odnosom investicija i proizvodnje.

Ako sa K obeleimo proizvodne fondove, odnosno uloeni kapital, sa GNI-bruto nacionalni dohodak (rezultate proizvodnje), tada kapitalni koeficijenat (k), moemo izraziti kao:

Pokazuje koliko je jedinica kapitala potrebno uloiti da bi se dobila jedna jedinica bruto nacionalnog dohotka (proizvodnje).

Obrnuti izraz kapitalnog koeficijenta nazivamo koeficijentom efektivnosti i on se moe izraziti kao:

Ako sa Kt obeleimo kapitalnu opremu, a sa Kg graevinski deo, formula za izraunavanje prosenog kapitalnog koeficijenta bie:

Izraavanje efektivnosti investicija putem marginalnog kapitalnog koeficijenta znai sameravanje odnosa izmeu prirasta kapitala i prirasta bruto nacionalnog dohotka (proizvodnje) i definie se kao:

U praksi se marginalni kapitalni koeficijent moe koristiti kao istodobni ili sa vremenskim razmakom.

gde je i - stopa investicija, a ry - stopa privrednog rasta.

Pored obima investicija i njihove efektivnosti, na dinamiku privrednog rasta i privrednog razvoja bitno utie i struktura investicija.

Struktura investicija obino se posmatra sa tri razliita aspekta:

globalna ekonomska struktura investicija,tehnika struktura investicija ireproduktivna struktura investicija.

Globalnom ekonomskom strukturom investicija se vri raspodela investicionih sredstava na nivou nacionalne ekonomije, po privrednim sektorima i granama, odnosno meu privrednim delatnostima.

Tehnika struktura investicija pokazuje koji se deo sredstava za investicije troi za graevinske objekte, a koji za opremu (njenu nabavku i montau).

Osvrnuemo se, na kraju, i na reproduktivnu strukturu investicija, koja se moe razmatrati sa dva aspekta. U prvom sluaju u centru panje je struktura izvora iz kojih se finansiraju investicije u osnovne fondove, odnosno vri njihovo reprodukovanje, a u drugom vrsta reprodukovanja osnovnih sredstava, tanije srazmera izmeu investicija koje slue za zamenu i onih koje su namenjene proirenju obima proizvodnje.

FINANSIRANJE PRIVREDNOG RAZVOJA STRANOM TEDNJOMZemlje u razvoju, zbog niskog nivoa bruto domaeg proizvoda i niske stope tednje, nisu u mogunosti da obezbede neophodna sredstva za finansiranje investicija iz domae tednje. Zbog toga su one prinuene da deo sredstava neophodnih za finansiranje privrednog razvoja pribavljaju u inostranstvu. Angaovanje strane tednje za finansiranje razvoja mogue je podeliti prema razliitim kriterijumima. U zavisnosti od ekonomske funkcije treba razlikovati kompenzatorno i nekompenzatorno (autonomno) kretanje stranog kapitala.

Prema vlasnikom kriterijumu strana ulaganja mogu biti:

javna i privatna.

Privatni izvori tednje mogu biti u obliku:

stranih direktnih investicija (SDI),portfolio investicija ibankarskih zajmova i komercijalnih kredita.

Strane direktne investicijeStrane direktne investicije predstavljaju najpovoljniji oblik angaovanja stranog kapitala u procesu finansiranja privrednog razvoja. Po pravilu, znae da je strani investitor svojim ulogom stekao pravo vlasnitva nad delom ili celim preduzeem u zemlji domaina. One, drugim reima, predstavljaju svojevrsni spoj kapital svojine i kapital funkcije.Prema zemlji investitora i zemlji destinacije, strane direktne investicije se dele na: a) unutranje strane direktne investicije, ili strane direktne investicije u posmatranoj nacionalnoj ekonomiji, odnosno investicije stranaca u firme rezidente u posmatranoj nacionalnoj ekonomiji i b) spoljne strane direktne investicije, ili strane direktne investicije u inostranstvu, odnosno investicije rezidenata u firmama filijalama u inostranstvu. Bilansno, unutranje strane direktne investicije predstavljaju priliv, a spoljne strane direktne investicije odliv kapitala iz jedne zemlje.

Strane direktne investicije definiu se kao vrsta meunarodnih investicija koje preduzima rezident iz jedne privrede/zemlje (direktni investitor) u cilju preuzimanja trajnog udela u firmi koja posluje u drugoj privredi/zemlji (preduzee direktne investicije).

Stokovi stranih direktnih investicija su vrednost postojeih investicija na kraju perioda (godine).

Dohodak stranih direktnih investicija predstavlja dohodak pripisan direktnim investitorima tokom perioda, tj. prirast dohotka.

U ekonomskoj literaturi se razlikuju vie vrsta i tipova stranih direktnih investicija, koje se mogu deliti prema vie kriterijuma:

Prema pravnom seditu investitora i njihovoj destinaciji, strane direktne investicije se dele na unutranje i spoljanje.

Prema nameni investicija i tipu veza koje se uspostavljaju izmeu matine firme i njenih filijala u inostranstvu, strane direktne investicije se dele na tri grupe: prvo, horizontalne, ili trino orijentisane; drugo, vertikalne, ili resursno orijentisane i tree, konglomeratske ili izvozne platforme stranih direktnih investicija koje mogu imati elemente i horizontalnih i vertikalnih.Strane direktne investicije se mogu deliti i na: brownfield, koje znae preuzimanje ve postojeih firmi ili njihovih delova, i greenfield, koje predstavljaju potpuno novu investiciju.

Posebnim oblicima stranih direktnih investicija smatraju se: a) koncesija (kupovina na odreeni vremenski rok prava na korienje prirodnog bogatstva ili dobra u optoj upotrebi radi obavljanja delatnosti od opteg interesa); b) B.O.T. (Build-Operate-Transfer) poslovi koji podrazumevaju odobrenje stranom ulagau da izgradi i koristi odreeni objekat, postrojenje ili pogon, kao i objekte infrastrukture i komunikacija, uz obavezu prenoenja vlasnitva na dravu po isteku ugovora i c) zajednika ulaganja.

Strane portfolio investicijePortfolio investicije (portfolio investments) su oblik ulaganja kapitala kod koga se ulaganje vri u obveznice, bonove i uopte efekte izdate od strane inostranih vlada, njenih organa i drugih institucija, inostranih banaka ili kompanija koje su izdate radi prikupljanja sredstava na nekom meunarodnom tritu kapitala.

Angaovanje ove vrste kapitala je sticanje potraivanja bez zasnivanja bilo kakvog svojinskog aranmana. Drugim reima, motiv ovih investicija je samo profit, ali ne i kontrola upravljanja kao to je to sluaj sa stranim direktnim investicijama.

Portfolio investicije se razlikuju od stranih direktnih investicija i po tome to je kod njih, po pravilu, rok investiranja krai, kao i to se kod portfolio investicija kao investitori javljaju uglavnom finansijske institucije, institucionalni investitori ili pojedinci, prvenstveno zainteresovani za profit po osnovu kamate ili dividende, bez intencije da neposredno uestvuju u upravljaju poslovanjem kompanijom ili poduhvatom u koji su uloili kapital.Zajmovi banaka i kreditiZajmove i kredite najee odobravaju:

komercijalne banke, meunarodne finansijske institucije Iorganizacije za finansiranje izvoznih poslova (nekada i preduzea).

Komercijalne banke odobravaju dve vrste kredita, i to:

kreditne linije (revolving credit facilities) i zajmove sa fiksnim otplatnim programima (terms loans).

Institucije poput Meunarodnog monetarnog fonda, afilijacija Grupacije Svetske banke i raznih regionalnih banaka, odobravaju multilateralne zajmove.

Izvozni krediti se mogu klasifikovati na komercijalne i robne. Komercijalne kredite odobravaju preduzea proizvoai opreme i graevinskih radova, dok robne kredite odobravaju banke prodavcu ili direktno kupcu.

POJAM I FAKTORI KONKURENTNOSTI NACIONALNE EKONOMIJE

Pojam nacionalne konkurentnostiKONCEPTUALNE OSNOVE KONKURENTNOSTI NACIONALNE EKONOMIJETreba napomenuti da se sam pojam konkurentnosti ne posmatra iskljuivo na nacionalnom nivou, ve i na nivou preduzea, sektora, ciljanih regiona i nadnacionalnih entiteta.

Nacionalna konkurentnost esto podrazumeva sposobnost nacionalne ekonomije da kroz takmienje na svetskom tritu sa inostranim ekonomijama osigura stalni rast proizvodnje, zaposlenosti i blagostanja domaeg stanovnitva. Dakle, iz prethodnog se moe zakljuiti da je drava konkurentna ukoliko je sposobna da proizvede robe i usluge koje zadovoljavaju potrebe svetskog trita i koje ujedno sadre visok stepen dodate vrednosti.

Majkl Porter pravi distinkciju izmeu razumevanja konkurentnosti kao:

udela nacionalne ekonomije na svetkom tritu i nivoa produktivnosti jedne zemlje.

Porter smatra da nacija moe da obezbedi prosperitet tako to e poveati produktivnost i tako to e se specijalizovati u proizvodnji proizvoda i pruanju usluga u sektorima gde je najproduktivnija.

Klju poveanja konkurentnosti jedne zemlje je u obezbeenju uslova koji e obezbediti ubrzan i odriv rast produktivnosti.

Neophodno je da drava bude fleksibilna u sprovoenju ekonomske politike, kako bi se obezbedio visok stepen prilagodivosti na promene koje dolaze iz globalnog okruenja, kako bi se steeni nivo konkurentnosti odrao i unapredio.

Mikro i makro aspekt konkurentnosti Sutinu konkurentnosti jedne zemlje pretpostavlja odreeni nivo konkurentnosti domaih kompanija i njihovih proizvoda.

Konkurentska prednost postoji kada je preduzee:

delotvornije od konkurencijeuspenije u privlaenju kupaca i njihovom uveravanju da njegovi proizvodi imaju superiornu vrednost, bolje u ponudi kvalitetnog proizvoda po niskoj ceni ili onoga koji ima veu stvarnu ili opaenu vrednost za kupce.

U skladu sa prethodnim, u literaturi i praksi su se izdiferencirale tri strategije preduzea koje su usmerene ka stvaranju konkurentskih prednosti:

strategija diferencijacije proizvoda,strategija redukcije trokova ili liderstva trokova,strategija vrhunskog usluivanja potroaa sa mogunou fokusiranja na odreene specifine trine segmente.Strategija diferencijacije predstavlja strategiju ija je sutina stvaranje razlika u odnosu na konkurenciju.

Strategija redukcije trokova ili liderstva trokova.

Strategija vrhunskog usluivanja potroaa sa mogunou fokusiranja na odreene specifine trine segmente

Generiki lanac vrednostiPrimarne aktivnosti u tzv. generikom lancu vrednosti su:

Ulazna logistika OperacijeServisiranjeMarketing i prodaja Izlazna logistika

Sekundarne aktivnosti u generikom lancu vrednosti su:

InfrastrukturaUpravljanje kadrovskim resursima Tehnoloki razvoj Nabavka

Makro konkurentnost zasniva se na globalnoj efikasnosti nacionalne ekonomije, fleksibilnosti proizvodnje, nainu upotrebe tehnologije i investicija, produktivnosti, ekonominosti i rentabilnosti proizvodnje (koliko se uspeno koriste rad, kapital i znanje). Cenovni i necenovni faktori konkurentnostito se tie cenovnih faktora konkurentnosti, oni se, kao to samo ime kae, odnose na relativni nivo direktnih trokova pojedinih faktora proizvodnje koji zavise od raspoloivosti i cena tih faktora.

Kao posledica globalizacije i postindustrijalizacije, dolo je do promena karaktera meunarodne konkurentnosti zemlje pa u skladu sa tim i prirode konkurentskih prednosti. Dolazi do promena u strukturi potroake i investicione tranje, znaajne segmentacije trita i do prelaska sa cenovnih na necenovne faktore konkurentnosti. Stavljanje akcenta na necenovne faktore konkurentnosti se ogleda u tome da upravo od njih zavisi nivo produktivnosti i efikasnosti kao osnovnih pitanja konkurentnosti u dugom roku.

Postoji veliki broj necenovnih faktora konkurentnosti, a neki od najvanijih su:

nivo tehnologije sa produktivnou rada,rokovi isporuke, kvalitet,trajnost proizvoda, dizajn, ambalaa, razvijenost i iroka dostupnost prodajne mree,

postprodajno servisiranje, kreditiranje kupaca, razuenost i intenzitet veza sa meunarodnim okruenjem,struktura trita (monopolska ili konkurentna), razvijenost i kvalitet infrastrukture iekonomska politika.

Faktori konkurentnosti u Porterovom dijamantu konkurentnosti Odgovor na ova pitanja, Porter daje konstruisanjem tzv. Dijamanta konkurentnosti (grafikon br. 12) koji pokazuje koje su to determinante nacionalne konkurentske prednosti odnosno determinante koje stvaraju nacionalni ambijent u kojem kompanije nastaju i ue kako da konkuriu.

Grafikon br. 12. Porterov dijamant konkurentnosti

Strategija i struktura firme i rivaliteta

Faktorski uslovi

Srodne i pomone delatnosti

Uslovi tranje

Radi se o etri grupe determinanti odnosno faktora:

Faktorski uslovi. Strategija i struktura firme i rivalitet. Uslovi tranje. Srodne i pomone delatnosti.

Pored prethodnih grupa faktora, dve eksterne varijable prema Porteru igraju znaaju ulogu u uticaju na nivo konkurentnosti nacionalne ekonomije i to su:

uloga drave Iuloga ansi.

Iako trite ima dominantnu ulogu u stvaranju konkurentskih prednosti, praksa je pokazala da znaaju ulogu u ovom procesu ima i drava.

Piramida izgradnje konkurentske prednost

IZRAAVANJE KONKURENTNOSTI NACIONALNE EKONOMIJEKao najznaajniji pokazatelji meunarodne konkurentnosti se mogu izdvojiti sledei:

Indeks globalne konkurentnosti (GCI). Pokazatelj uslova poslovanja. EBRD tranzicioni indikatori. Indeks globalne konkurentnosti Ovaj izvetaj predstavlja jedan od najrelevantnijih izvetaja o konkurentnosti nacionalnih privreda, s obzirom da pokriva preko 140 zemalja i obezbeuje celovit pogled na faktore koji su kritini za dostizanje produktivnosti i konkurentnosti.

Ovaj indeks se izraunava na bazi dve vrste podataka:

podataka prikupljenih na bazi ankete koja se sprovodi meu preduzeima, i to u istoj formi za svaku zemlju obuhvaenu istraivanjem istatistikih podataka.

Indeks globalne konkurentnosti predstavlja kompozitni indeks i sastoji se iz tri osnovna podindeksa, koja se dalje ralanjavaju na stubove konkurentnosti kojih ukupno ima 12.

Stubovi konkurentnosti su rasporeeni na tri podindeksa: OSNOVNI USLOVI. Ovaj podindeks se dalje ralanjava na:institucije,infrastrukturu,makroekonomsku stabilnost izdravstvo i osnovno obrazovanje.

2) FAKTORI EFIKASNOSTI. Ovaj podindeks se dalje ralanjava na:

visoko obrazovanje i obuku,efikasnost trita roba,efikasnost trita radne snage,sloenost finansijskog trita,tehnoloku spremnost iveliinu trita.

3) INOVATIVNI FAKTORI. Ovaj podindeks se dalje ralanjava na:sloenost poslovanja iinovacije.

Svrha deljenja 12 stubova konkurentnosti na tri podindeksa se ogleda u tome da svaki od ovih stubova ima poseban znaaj za odreenu razvoju fazu u kojoj se jedna privreda nalazi .

OSNOVNI USLOVI1.institucije2. infrastruktura3. makroekonomska stabilnost4. zdravstvo i osnovno obrazovanje

FAKTORI EFIKASNOSTI

5. visoko obrazovanje i obuka6. efikasnost trita robe7. efikasnost trita radne snage. sloenost finansijskog trita . tehnoloka spremnost0. veliina trita

INOVATIVNI FAKTORI11. sloenost poslovanja2. inovacije

Kljuni za faktorski voene ekonomijeKljuni za efikasno voene ekonomijeKljuni za inovativno voene ekonomije Dvanaest stubova konkurentnostiU prvoj fazi razvoja, nacionalna ekonomija je faktorski voena pa se u skladu sa tim njene prednosti zasnivaju na obilju nekvalifikovane radne snage i na prirodnim resursima.

Nacionalne ekonomije koje se nalaze u drugoj fazi svoj ekonomski razvoj baziraju pre svega na poveanju efikasnosti i za njih su od presudnog znaaja stubovi konkurentnosti iz podgrupe Faktori efikasnosti. Na kraju ekonomski rast zemalja u poslednjoj fazi razvoja znaajno zavisi od inovativnosti i sofisticiranosti poslovnih procesa, pa je stoga za njihov rast presudna trea podgrupa stubova konkurentnosti tj. Inovativni faktori.

Doing Bussines indikatorOsnovni cilj Doing Bussines izvetaja je rangiranje nacionalnih ekonomija prema kvalitetu poslovnog okruenja.

Za Doing Bussines izvetaj moe rei da u izvesnom smislu ocenjuje praksu.

Definisan je odreeni broj parametara koji se, bez varijacija, sprovode u svim zemljama koje se analiziraju.

EBRD tranzicioni indikatori Pomou tranzicionih indikatora sumira se napredak u strukturnim i institucionalnim reformama u 27 tranzicionih zemalja.

Putem ovih 9 indikatora obuhvaeni su najbitniji elementi trine ekonomije: preduzea, trite i trgovina, finansijske institucije i infrastruktura.

Tranzicioni indikatori imaju vrednosti od 1 do 4,3 gde 1 reprezentuje malu ili nikakvu promenu od rigidne centralno planske ekonomije, dok ocena 4,3 reprezentuje standard razvijene trine ekonomije.

Grafikon br. 15. Tranzicioni indikatoriSOCIJALNI RAZVOJ KAO KOMPONENTA RAZVOJA NACIONALNE EKONOMIJE

POJAM I ZNAAJ IVOTNOG STANDARDA

Pojam ivotnog standarda je odavno poznat u ekonomskoj literaturi.

U najirem smislu ivotni standard oznaava sve uslove ivota i rada ljudi. Drugaije reeno, pod ivotnim standardom se podrazumeva dostignuti stepen zadovoljavanja raznovrsnih ljudskih potreba. U okviru tako iroke definicije ivotnog standarda razlikuju se tri njegove komponente. Prva obuhvata ivotne uslove, odnosno stepen zadovoljavanja potreba ljudi kroz potronju materijalnih dobara i korienje usluga. Ovu komponentu ivotnog standarda ine lina i zajednika potronja. Lina potronja znai pojedinano (u okviru domainstva), a zajednika kolektivno podmirivanje potreba.

Druga komponenta ivotnog standarda su radni uslovi. Ovde, pre svega, spadaju: mogunosti (adekvatnog) zapoljavanja, higijensko-tehnoloki uslovi rada, duina radnog vremena i, njime odreena, veliina slobodnog vremena.Treu komponentu ivotnog standarda ine drutveni uslovi pod kojima stanovnitvo ivi i radi. Ti uslovi su odreeni karakterom drutvenih odnosa, koji se konkretno ispoljavaju u privrednom i politikom sistemu.

Treba razlikovati ui pojam ivotnog standarda, koji obuhvata samo linu i zajedniku potronju.Znaaj ivotnog standarda proistie iz injenice da su ljudi pravo bogatstvo svake zemlje i da osnovni cilj privrednog (i drutvenog) razvoja treba da bude stvaranje uslova za to potpunije zadovoljavanje njihovih potreba. POJAM, PODELA I OSNOVNE KARAKTERISTIKE SIROMATVANajue definicije svode siromatvo na oskudaciju finansijskih sredstava za normalno zadovoljenje najvanijih potreba svake osobe pojedinano kao i porodice i drutvene grupe. U neto irim definicijama naglasak ostaje na materijalnim aspektima, ali se siromatvo shvata kao odreeni ivotni standard. Jo ire definicije siromatva obuhvataju pored materijalnih aspekata i nematerijalne, pa se siromatvo gotovo poistoveuje sa socijalnom iskljuenou, zato to podrazumeva i nemogunost uestvovanja u drutvu u raliitim oblicima. Siromatvo je, kako se pokazalo, viedimenzionalno po svojoj prirodi, pri emu neekonomske dimenzije igraju znaajnu ulogu u savremenoj interpretaciji ovog pojma.

Sa irim shvatanjem siromatva preplie se i koncept socijalne iskljuenosti. Socijalna iskljuenost je proces kojim pojedinci i grupe bivaju iskljueni iz ekonomskog, politikog, kulturnog i drutvenog sistema preko kojih se integriu u drutvo. SIROMATVOSOCIJALNA ISKLJUENOSTAspektpojedinacdrutvoKarakteristikejednodimenzionalnostmultidimenzionalnostPerspektivestatiki proces - stanjedinamiki procesOsnovni konceptniski dohoci kao oblik nejednakostiograniena socijalna participacijaDimenzije nejednakostivertikalna i distributivnapolarizovana ( spolja unutra ) i participativnaIndikatoridohodovni ( materijalni )ekonomski, socijalni, kulturni, politiki ( nematerijalni ) Siromatvo i socijalna iskljuenostDva osnovna tipa siromatva jesu apsolutno i relativno siromatvo, tj. postoje apsolutna i relativna linija siromatva.

Apsolutno siromatvo je neposedovanje izvora prihoda i imovine da se mogu zadovoljiti osnovne ivotne potrebe. Drugim reima, apsolutno siromatvo podrazumeva procenat stanovnitva koje ivi ispod odreenog iznosa raspoloivog dohotka. Taj iznos naziva se linija (granica) siromatva.

Apsolutna linija siromatva moe biti: linija ekstremnog i linija generalnog siromatva. Linija ekstremnog siromatva se naziva jo i linija prehrambenog, primarnog siromatva ili linija bede.

Generalno, odnosno sekundarno siromanim smatraju se oni koji ne mogu da zadovolje sve osnovne potrebe ili neefikasno koriste inae adekvatne resurse.

Pored ove, poznata je jo i podela na privremeno i hronino siromatvo. Privremeno siromatvo se javlja usred nekih nepredvienih, negativnih ekonomskih okova koji pojedinca ili domainstvo privremeno dovode do stanja siromatva. Hronino siromatvo je dugoronijeg karaktera i mnogo dubljih posledica.

Relativno siromatvo, odnosno relativna granica siromatva tretira siromatvo prema nacionalnom ivotnom standardu.Siromatvo se dalje moe definisati kao finansijko ili kao materijalna uskraenost. Finansijsko siromatvo se definie kao nemogunost zadovoljenja ivotnih potreba koje su u skladu sa minimalnim standardima prihvaenim u odreenom drutvu. Materijalna deprivacija ili uskraenost u zadovoljenju ivotnih poreba predstavlja vanu dimenziju siromatva i socijalne iskljuenosti jer ukazuje na ire materijalne aspekte kvaliteta ivota.

Siromatvo se, jo, moe podeliti na objektivno i subjektivno. Objektivno siromatvo podrazumeva da su strunjaci odredili kriterijum na osnovu koga se odreuje ko je siromaan.

Subjektivno siromatvo je oseaj uskraenosti koji ljudi imaju poredei sebe sa drugima i poredei svoje prihode sa onim to smatraju minimalnim za prihvatljiv nivo ivota.Panju zasluuje i razlikovanje izmeu privremenog i hroninog siromatva.

Bez obzira na nain definisanja siromatva, karakteristike koje se najee prate su sledee:

Rasprostranjenost - oznaava broj osoba i domainstava koja se mogu okarakterisati kao siromana prema postavljenim kriterijumima, koji se najee definiu kao linija siromatva. Pokazatelj koji se najee koristi za iskazivanje rasprostranjenosti je stopa siromatva, odnosno uee siromanih u optoj populaciji ili nekoj grupi.

Teina siromatva - u situaciji kada je potrebno siromatvo izmeriti kvantitativno, obino se prate dubina i otrina siromatva koji imaju zadatak da pokau koliko su siromani udaljeni od linije siromatva. Drugim reima, ona govori o tome koliko je sredstava potrebno da se siromani popnu iznad linije siromatva ili koliko su siromani meusobno nejednaki u siromatvu. Kada se siromatvo meri kvalitativno, vie se panje obraa na njegove razliite dimenzije u nezadovoljenosti potreba i ivotnih tekoa.

Mapa siromatva - ima zadatak da odgovori na pitanje ko su siromani? Ona predstavlja pokuaj da se prepoznaju razliite drutvene grupe koje su suoene sa problemom siromatva.

Lista meunarodnih razvojnih ciljeva obuhvata:

iskorenjivanje ekstremnog siromatva i gladi,postizanje univerzalnog obrazovanja,promovisanje jednakosti polova,smanjivanje smrtnosti dece,poboljanje zdravlja majki,borbu protiv tekih bolesti,obezbeenje ekoloke odrivosti istvaranje globalnog partnerstva za razvoj.

POKAZATELJI SIROMATVA I KRITERIJUMI ZA ODREEVINJE GRANICE SIROMATVA Svaka zemlja koristi liniju siromatva koja odgovara njenom nivou razvijenosti, drutvenim normama i vrednostima.

Svetska banka, na primer, ve dugo vremena koristi dve meunarodne linije siromatva: niu, koja je postavljena na nivou od 1$ i viu, kojoj odgovara nivo od 2$ dnevno po osobi (re je o dolarima jednake kupovne snage). Kao prirodna i jednostavna mera siromatva pojavljuje se broj siromanih (head count - HC) ili udeo siromanog u ukupnom stanovnitvu zemlje, tzv. stopa siromatva (head countratio - HCR). U tom kontekstu, broj siromanih je odreen brojem pojedinaca (i) iji je dohodak manji od linije siromatva (yi < p), gde je :

y - dohodak (ili potronja ),i - ma koji pojedinac u drutvu,p - linija siromatva,n - broj stanovnika.

Siromatvo se definie kao nemogunost ljudi da dostignu minimum ivotnog standarda.

Stopa siromatva se rauna po formuli:

Kada se prosean dohodak (ili potronja) podeli sa prosenim dohotkom (ili potronjom) drutva dobija se stopa jaza siromatva (povertu gap ratio - PGR), tj.:

gde je: m - prosean dohodak, p - linija siromatva.

Vrlo bliska prethodnom pokazatelju je stopa dohodnog jaza (IGR), koja prosean deficit dohotka (ukupan deficit podeljen brojem siromanih) izraava kao deo (procenat) linije siromatva, tj.:

Posebnu panju zasluuje Indeks ljudskog siromatva (Human Poverty Index - HPI), definisan 1997. godine u okviru Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP).

Indeks ljudskog siromatva ima dve varijante - prva se odnosi na zemlje u razvoju (HPI-1), a druga na industrijalizovani svet (HPI-2).

POJAM I MERENJE EKONOMSKE NEJEDNAKOSTI

Nejednakost je sloen fenomen, koji se moe posmatrati i procenjivati sa razliitih aspekata. Tako se moe govoriti o nejednakosti u dohotku, bogatstvu, srei, slobodi, prilikama, pravima, zadovoljavanju potreba i sl.

Predmet nae analize e biti ekonomska nejednakost, koja se, najee izraava preko dve kljune promenljive: bogatstva i dohotka. U zavisnosti od konkretnih okolnosti analiza nejednakosti moe da poiva na tekuem dohotku (ili potronji), bogatstvu, ili tzv. ivotnom dohotku (odnosno, dohotku ostvarenom tokom celog ivota).

Pravi se razlika izmeu personalne i funkcionalne distribucije dohotka. PROIZVODNJAZaradeRenteProfitiDomainstvo 1Domainstvo 2 Domainstvo 3Domainstvo 4Funkcionalna raspodelaPersonalna raspodelaVlasnitvo nad faktorimaGrafikon br. 16. Funkcionalna i personalna raspodela dohotkaKombinovanje funkcionalne raspodele dohotka sa raspodelom vlasnitva nad faktorima proizvodnje dovodi nas do personalne distribucije dohotka, koja opisuje raspodelu svih vrsta dohodaka medu pojedincima ili domainstvima.

Naa panja e direktno biti usmerena na personalnu raspodelu dohotka.

Interesovanje za ekonomsku nejednakost potie iz dva izvora. Nejednakost zasluuje panju iz etikih i funkcionalnih razloga. Kada je re o etikom aspektu nejednakosti vano je imati na umu da su jednakost i pravinost dva razliita koncepta.

Analiza dohodnih razlika na funkcionalnom nivou pretpostavlja da se sagledaju efekti koje nejednakost ima na druge karakteristike ekonomskog razvoja, kao to je proizvodnja, zaposlenost, tempo rasta nacionalne ekonomije.Lorencova kriva (ime je dobila po svom tvorcu Conradu Lorencu) je vrlo popularna, jer prua jasnu vizuelnu predstavu o personalnoj raspodeli dohotka u jednoj zemlji.

Lorencova kriva moe da slui i kao kriterijum za poreenje nejednakosti.

Pri tome vae sledea pravila:

ako jedna Lorencova kriva lei u potpunosti iznad druge, raspodela dohotka je ravnomernija u prvom, nego u drugom sluaju;ako se dve Lorencove krive poklapaju, stepen nejednakosti je u oba sluaja isti;ako se dve Lorencove krive seku, potrebne su dodatne informacije da bi se izvrilo poreenje nejednakosti.

. Lorencova kriva raspodele dohotka

Gini koeficijent se neposredno izvodi iz Lorenzove krive.

Vrednost Gini koeficijenta se teorijski kree u rasponu od 0 (potpuna jednakost) do 1 (potpuna nejednakost).

Gini koeficijent se moe izraavati i u procentima Za izraunavanje Gini koeficijenta koristi se sledea formula:

gde su yi i yj dohoci i-tog i j-tog pojedinca, je prosean dohodak, a n ukupan broj primalaca dohotka. Gini koeficijent merenju nejednakosti zasniva se na poreenju svakog para dohodaka i sabiranju apsolutnih vrednosti izmerenih razlika u dohocima.

Poto uporeuje svaki par dohodaka, Gini koeficijent je vrlo direktna mera nejednakosti u jednoj nacionalnoj ekonomiji. Ovaj pokazatelj na sintetiki nain izraava disparitete u dohocima du cele raspodele.

REGIONALNI RAZVOJ KAO KOMPONENTA RAZVOJA NACIONALNE EKONOMIJE

Prema shvatanju Seja (Jean Baptiste Say 1767-1832), u kapitalizmu je nemogue ui u krizu hiperprodukcije. Po njemu, jednih proizvoda ima vie, zato to drugih ima manje.

Interes za prouavanje regionalnog razvoja motivisan je, pre svega, potrebom za obezbeivanjem efikasnog razvoja, odnosno eliminacijom svega to ugroava efikasan razvoj.

TEORIJSKI ASPEKT REGIONALNOG RAZVOJAU Sjedinjenim Amerikim Dravama, predsednik Frenklin Ruzvelt (Franklin D. Roosevelt 1882-1945), u okviru politike New deal planirao je regulaciju reke Tenesi, pa je, u to vreme, kritikovan da unosi socijalistike metode u ameriku privredu.

U Velikoj Britaniji je 1934. godine izglasan poseban zakon koji je odreene regione proglasio zapostavljenim, odnosno nerazvijenim.TEORIJA LOKACIJE Osnove ove teorije se javljaju poetkom XIX veka, a zaetnikom teorije smatra se Johan Hajnrih fon Tinen (Johann Heinrich von Thnen 1783-1850).

Tinen je postavio teoriju o topografskom razmetaju kultura u poljoprivrednoj proizvodnji. Ova teorija se bazira na itavom nizu apstraktinih pretpostavki:

pretpostavlja se da postoji jedan izolovani poljoprivredni region koji proizvodi za jedan grad i prodaje samo jednom gradu;

taj grad se ne snabdeva sa drugih strana;poljoprivredni region je povezan sa gradom samo jednim putem itrokovi transporta su direktno proporcionalni rastojanju od mesta proizvodnje do grada.

Za razliku od Tinena, Alfred Veber (Alfred Weber 18681958) je prvi postavio Teoriju lokacije preraivake industrije.

U elaboriranju motiva i faktora koji opredeljuju geografski razmetaj preduzea Veber je polazio od minimiziranja trokova, odnosno maksimiziranja individualnog profita.Takoe, Veber je polazio i od iznalaenja i definisanja tzv. faktora lokacije. S obzirom na brojnost tih faktora, on ih je sutinski sistematizovao u dve grupe:

opti faktori, koji su karakteristka svake industrije (transportni trokovi, trokovi radne snage i trokovi zemljita) i posebni faktori, koji su karkteristini samo za pojedine vrste industrija.

Kao odluujue faktore, koji utiu na lokaciju industrije uzimaju se: transportni trokovi, trokovi rada i aglomeracioni trokovi.

Vodei rauna o kvalitetu sirovina, njihove udaljenosti i udaljenosti trita prodaje, Veber je konstruisao tzv. lokacioni trougao. Pomou lokacionog trougla on pokuava da da odgovor gde izvriti lokaciju i da li se ona vie isplati prema tritu, sirovinama ili prema nekoj sredinjoj taki. Veberovi sledbenici svoja istraivanja, za razliku od njega, (koji je svoja istraivanja vezao za pojedinano preduzee), vezuju za nivo grana i proizvodnih udruenja. Tord Palander (Tord Palander 19021972) polazi od pretpostavke da su svi elementi, osim lokacije preduzea, fiksirani i insistira na korienju mogunosti supstitucije jednog od proizvodnih faktora. Drugi stavljaju teite na proizvodne trokove. Na ovoj liniji je i Bertil Olin (Bertil Ohlin 18991979), koji ukljuuje meuregionalni i meunacionalni promet.

Avgust Le (August Losch 1906-1945) poznat je kao prvi teoretiar, koji je dao potpuni sistem opte ravnotee u kome su prikazani meuodnosi svih lokacija.

Valter Ajzard (Walter Isard 1919-1985) je nastojao da doe do optih principa lokacije, da ih iskae kao jedinstvenu doktrinu i potom ih povee sa optom teorijom privrednog razvoja. Doprinos u povezivanju teorije lokacije i regionalne problematike dao je i Edgard Huver (Edgar J. Hoover 1895-1972), koji dalje razvija teoriju lokacije, uvodei momenat promena, neizvesnosti, nepoznatog, dinamizma i praktinosti.

TEORIJA POLOVA RASTATeorija polova rasta predstavlja najzaokrueniji teorijski koncept regionalnog razvoja, koncept koji je podvrgavan mnogim kritikama, ali i inovacijama, razradama i dopunama. Tvorac ove teorije je francuski ekonomista Fransoa Peru (Francois Perroux 1903-1987).

U okviru ove teorije Peru definie tri tipa ekonomskog prostora: homogeni, polarizovani i planski.

Teorija polova rasta posebnu vanost pridaje prostornoj koncentraciji proizvodnje. Umesto kao slabost, Peru uzima, kao pozitivnu stranu, da se pojedini razvojni impulsi (kapaciteti) koncentriu samo na odreenim mestima, na odreenom prostoru, to u stvari predstavlja pol rasta. Pored pola rasta, Peru uvodi i pojam pola razvoja, koji, pored pola rasta, podrazumeva i njegov mehanizam indukovanja rasta, odnosno pokretaku industriju.

Dakle, veoma vaan element samog pola razvoja ne moe se adekvatno razmatrati bez definisanja uloge pokretakih industrija.

Privredni razvoj se, kako Peru konstatuje, ostvaruje preko polova razvoja i osovina razvoja i njihove integracije u regionalnim i nacionalnim razmerama.

Ova teorija, u svoj analitiki aparat, integrie tri osnovne grupe ekonomija koje su rezultat saznanja savremene nauke, i to: a) ekonomiju obima zasnovanu na znaajnijem uveanju proizvodnje u okviru jednog preduzea; b) tzv. spoljne ekonomoje, koje nastaju usled teritorijalnog grupisanja komplementaanih industrija koje se uzajamno podravaju i meu kojima postoje tehnoloke i trine meuzavisnosti; i c) urbanu ekonomiju kao specifian vid spoljnih ekonomija, ije se izvorite nalaze u utedama i pogodnostima koje proizvodnim jedinicama prua razvijena infrastruktura, nastala koncentracija kapitala u odreenim podruijima, naroito u veim gradskim centrima.TEORIJA SPECIJALIZACIJE I PROIZVODNIH KOMPLEKSASpecifinost ovog teorijskog koncepta je u tome to je razvijan i primenjivan u sistemu gde je dravna i drutvena svojina bila apsolutno dominantna (Sovjetski Savez).

Region se definie kao teritorijalni podsistem diferencirane strukture i specifinih ekonomskih i socijalnih funkcija.

Prve teorijske osnove o regionalnom razvoju u marksistikoj literaturi dao je Vladimir Lenjin (Vladimir Ilji Uljanov Lenjin 1870-1924) u delu Razvitak kapitalizma u Rusiji. U ovom delu on je prezentirao nain formiranja ekonomskih regiona i industrijskih centara, zatim proces koncentracije i disperzije, kao i uvaavanje istorijskih, ekonomskih, kulturolokih, nacionalnih i drugih uslova u regionalnom razvoju.

Polazna pretpostavka Teorije specijalizacije i proizvodnih kompleksa je da sutinu regionalnog razvojapredstavlja racionalna teritorijalna podela rada, a njenu najvaniju stranu, proizvodna specijalizacija.

Specijalizacija i kompleksan razvoj ine proizvodni kompleks, odnosno proizvodni kompleks ine grane specijalizacije i grane sa unutranjim potrebama, s tim da kljunu ulogu imaju grane specijalizacije.

Cilj ekonomske specijalizacije bio je utvrivanje dinamikih komparativnih prednosti kojima pojedini regioni raspolau u funkciji njihove valorizacije.NEOKLASINA TEORIJA

Neoklasina graanska teorija regionalnog razvoja polazi od pretpostavke da postoji puna mobilnost proizvodnih faktora, da postoji perfektna konkurencija i da regionalne razlike imaju tendenciju nestajanja u privredama zasnovanim na slobodnoj igri ekonomskih snaga. Neoklasina teorija u velikoj meri stoji na stanovitu klasiara i znaajan aspekt posveuje samoreguliuoj ulozi trista, kako u kupnom, tako i u regionalnom razvoju.

Neoklasini model rasta razradili su Robert Solou (Robert Solow 1920), Nikolas Kaldor (Nicholass Kaldor 1908-1986) i Dejms Mejd (Jeams Meade 1907-1995).

TEORIJA KRUNE KUMULATIVNE UZRONOSTIPrincip krune kumulativne uzronosti, kao temeljni princip regionalnih ekonomskih nejednakosti, formulisao je Gunar Mirdal (Gunnar Myrdal 1914-1968). Po ovoj teoriji, privredne aktivnosti spontano tee da se koncentriu u regionima ili delovima regiona gde je vii nivo ekonomske razvijenosti. DOKTRINA IZVOZNE ORIJENTACIJE REGIONADoktrina izvozne orijentacije regiona (Export based teorija) ne spad u red teorija koje su imale veliki uticaj na teorijsku misao i praktine poteze u reavanju problema regionalnog razvoja. Ova teorija je interesantna jer daje originalan pristup za bri razvoj pojedinih regiona.

Doktrine izvozne orijentacije regiona polazi od odluujueg znaaja izvoza za regionalni razvoj.

Apostrofirajui znaaj izvoza za razvoj regiona, tvorac ove teorije Daglas Nort (Douglass North 1920), pretpostavlja direktnu zavisnost rezidencionalnih od izvoznih aktivnosti.

Nort sve regione, zavisno od tokova ulaza i izlaza roba i usluga iz regiona, deli na:

aktivne regione - to su oni regioni koji imaju viak izvoza roba i usluga nad uvozom;pasivne regione - to su oni regioni koji imaju viak uvoza roba i usluga nad izvozom; uravnoteene regione - to su oni regioni koji imaju jednak uvoz i izvoz roba i usluga.

Rezime Doktrine izvozne orijentacije regiona ogleda se u sledeem:ekonomski rast u regionu se posmatra kao direktno zavisna funkcija izvoza regiona;ne postoji postepeni razvoj odreenog podruja, ve nerazvijeni regioni mogu odmah prei u tercijarni sektor;jednostranost ove teorije ogleda se u jednostranom pristupu u razmatranju samo faktora koji odreuju izvoznu orijentaciju regiona, dok se drugi aspekti razvoja zanemaruju Iova teorija nema izgraen konceptualni aparat, tako da je i metodoloki ograniena.

SAVREMENI KONCEPT TEORIJA REGIONALNOG RAZVOJA

Teorija centralnog mestaKlasinu teoriju centralnog mesta kreirao je Volter Kristaler (Wollter Cristaller 18931969). Ova teorija pokuava da objasni veliinu, broj i distribuciju u prostoru gradova, koje Kristaler naziva centralnim mestima.U vezi sa pojmom centralno mesto, uvodi se pojam funkcije vieg i nieg ranga, odnosno pojam naselja vieg i nieg ranga (naselja vieg ranga imaju funkcije nieg ranga istovremeno okupljajui i funkcije nieg ranga, dok obratno nije mogue).

Teorija centralnih mesta pola je od odreenih pretpostavki iji je cilj bio da stvori okruenje sa perfektnom konkurencijom. Te pretpostavke se odnose na:

prostor koji se posmatra je neograniena ravnica,jednaka je distribucija stanovnitva u svim pravcima,postoji homogenost potroaa i proizvoda,nema ogranienja uvoza i izvoza iz datog mesta,saobraaj je jednak u svima pravcima ipostoji potpuna informisanost na datom prostoru.

Dva su kljuna faktora na kojima poiva itav koncept ove teorije:minimum trita koji e omoguiti prodaju date robe i maksimalna distanca koju je potroa voljan da pree kako bi datu robu kupio.

Promene cene proizvoda kao funkcija udaljenosti Kriva individualne tranje potroaa

Grafiki prikaz Teorije centralnog mesta

Razmetaj naselja prema razliitim principima Teorije centralnog mesta

a) marketing principb) transportni principc) administrativni principModifikaciju Teorije centralnih mesta dao je nemaki geograf Alfred Le (Alfred Loesh 1885 1956) u svojoj knjizi Ekonomika lokacije.

Jo jednu znaajnu modifikaciju ove teorije dali su Vilijam Garison (William Lloyd Garrison 1805-1979) i Brajan Beri (Brian Berry 1934), empirijski dokazujui da se Kristalerove postavke mogu primeniti u praksi, odnosno da pravilnost u razmetaju trgovinskih centara postoji, bez obzira na nejednaku gustinu naseljenosti i nejednaku kupovnu mo. Pored svih ogranienja, Teorija centralnog mesta je ostala do danas osnova planerske prakse, posebno u Velikoj Britaniji.

Ona je ostala iroko primenjivana u analizama prostorne organizacije naselja i usluga na regionalnom nivou.EFEKAT AGLOMERACIJEPostoji nekoliko karakteristika efekta aglomeracije:Efekat aglomeracije je na raspolaganju pojedincima i kompanijama u regionima gde je velikima koncentracija stanovnitva i privredne aktivnosti. Jedan oblik efekata aglomeracije, ekonomija obima, odnosi se na faktore koji omoguavaju velikim organizacijama ili regionima da proizvode dobra i usluga jeftinije od manjih regiona. Efekat aglomeracije manifestuje se kroz mogunost obezbeivanja irokog obima aktivnosti pa, samim tim se stvara mogunost uspostavljanja veza izmeu preduzea razliitih veliina.Aglomeracija se odnosi na efekte eksternalije, koje se odnosi na prednost steenom blizinom raznovrsnih poslovnih i trinih mogunosti, kao rezultat koncentracije ljudi i aktivnosti na odreenim lokacijama.Majer Gaj (Meier Guy 1891-1956) istie da sa tradicionalni neoklasini model dozvoljava samo jednoj industriji da ima karakteristike ekspanzije proizvodnje, to je dovelo da se prostorne strukture razlikuju u korienju zemljita, u skladu sa tim da li e cene i gustina varirati u skladu sa potrebom za transportom proizvoda i faktora proizvodnje sa jedne lokacije na drugu.

Dejvid Staret (David Starrett 1946) je utvrdio da u sistemu sa razvijenom prostornom strukturom, nije mogue postii efekat aglomeracije. Mnogo radova koji su se bavili fenomenom efekta aglomeracije, u sutini potiu od koncepta industrijskih zona koje je predloio Alfred Maral (Alfred Marshall 18421924) koji istie koristi od blizine izmeu preduzea, pri emu, po njemu, najznaajnije prednosti imaju mala preduzea .POJAM REGIONA I KRITERIJUMI REGIONALIZACIJE

Pojam region potie od latinske rei regio i znai oblast, podruje ili teritoriju vee povrine. Pod regionom se najee podrazumeva podruje koje se karakterie slinou definisanim socijalnim, kulturnim, ekonomskim i politikim specifinostima i stanovnicima koji na tom podruju ostvaruju svoje zajednike potrebe, interese i vrednosti.

U ekonomskoj literaturi postoje dva pristupa u definisanju pojma region. Prvi, da je region objektivno postojei prirodno-socijalno-ekonomski kompleks, odnosno deo drave. Drugi, da je region svaki deo zemljine povrine (bez obzira na veliinu), koji je izdvojen subjektivno u cilju izuavanja neke pojave ili reavanja konkretnih socijalno-ekonomskih problema. Prvi pristup se odnosi na to da region podrazumeva odreeni deo ekonomskog kompleksa zemlje, koji se odlikuje geografskim uslovima i prirodno-resursnom specijalizacijom. Ti regioni su relativno zatvoreni u proizvodno-tehnolokom i ekonomskom smislu rei. Drugi pristup pod regionom podrazumeva jedinice administrativne podele zemlje: optina, grad, okrug.

Aleksandar Kuklinski smatra da su regionalni razvoj i regionalni problemi u duem vremenskom periodu razmatrani sa materijalnog gledita.

Kuklinski, takoe, razmatra regione kao entitete meu kojima vladaju snage konkurencije.Ruski ekonomista Alempijev istie da region predstavlja relativno zaokruenu celinu koja se odlikuje specijalizacijom, strukturom proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa, kao i specifinim unutranjim ekonomskim vezama, kao i vezama sa drugim regionima.

Posebnu dimenziju regionalna ideja dobija u kontekstu Evropske unije, gde dobija, ne samo ekonomsku, ve i politiku dimenziju.

Posebnu panju privlai definicija akademika Nikole obeljia, po kojoj su ekonomski regioni:

prostorne komponente nacionalne ekonomije,teritorije koje se stvaraju oko jednog ili vie industrijskih centara i tako imaju odluujui uticaj na formiranje regionalnih struktura Ivee teritorijalne jedinice.Regionalizacija je aktivnost na izdvajanju i ograniavanju prostornih celina (regiona), prema odreenim kriterijumima (principima).

Princip geografske fizionominosti bazira se na definisanju regiona na osnovu dominantnih geografskih sadraja.

Princip homogenosti izdvaja regione na bazi privredne i etnike homogenosti.

Funkcionalno-gravitacioni princip se koristi kod izdvajanja tzv. nodalnih regiona i bazira se na dominantnosti privrednih funkcija i saobraajnih veza.

Princip prirodnih potencijala bazira se na potencijalnom ili ekolokom naelu.

Princip dinamike razvoja regiona bazira se na kriterijumu homogenosti, ali mu se dodaje dinamika komponenta u cilju utvrivanja pravca razvoja.

Primenjena regionalizacija izdvaja regione za potrebe prostornog planiranja (planerski regioni).

U Francuskoj postoje tri osnovna principa koji se uzimaju kao osnova za regionalizaciju: princip homogenosti, gustina stanovnitva i funkcionalno-gravitacioni princip. an Budvij je prvi teoretiar koji je, na osnovu ovih principa, definisao tri vrste regiona u Francuskoj, i to: homogeni, polarizovani i plan-regioni.

VRSTE REGIONAPostoje brojne podele (tipologije) regiona. Poznati ameriki planer Don Fridman predloio je sledeu tipologiju regiona:

regioni jezgra (core regions), regioni u usponu (upward transition regions), koridori razvoja (development regions), regioni novog osvajanja prirodnih resursa (resource-frontier regions), regioni u opadanju (down-transition regions).Imajui u vidu ovakav pristup i odreene dinamike karakteristike u smislu njihovog postojanja i menjanja, moemo izvriti podelu regiona na etiri osnovna tipa:

razvijeni regioni,depresirani regioni,regioni u zaostajanju i nerazvijeni regioni.

Karakteristika razvijenih regiona ogleda se, ne samo u natprosenoj visini odreenih kvantitativnih ekonomskih veliina, ve i u stalnom porastu stope privrednog rasta. Oni su ve proli intenzivnu industrijalizaciju i u okviru ekonomske strukture ovih regiona, dominira tercijarni i kvartarni sektor. Kod depresiranih regiona imamo takvu situaciju da generike snage tog regiona, koje su dovele do visokog stepena industrijskog rasta, rasta dohotka i pune zaposlenosti, poinju da jenjavaju, dovodei do opadajue stope rasta i do gubljenja ekonomske vitalnosti.

Kod regiona u zaostajanju, radi se o takvoj vrsti regiona koji su prevazili obeleja nerazvijenih regiona, do odreenog stepena razvili svoju ekonomsku strukturu, ali se stalno nalaze u zaostajanju za razvojem razvijenih regiona i nacionalnim prosekom. Kod ovih regiona istiu se dva tipa problema: a) relativno nerazvijena struktura i b) nedostatak vodee grane za iju bi se proizvodnju region specijalizovao.

Nerazvijeni regioni imaju sva obeleja zaostalosti uz karakteristinu strukturu u kojoj je primarni sektor najvie zastupljen.

Prethodno obrazloenu tipologiju regiona karakterie ekonomski karakter i teritorijalna struktura privrede, pa je nuno pojmovno razlikovanje: (a) ekonomskih i (b) administrativno-statistikih regiona.

Ekonomski regioni nastaju nezavisno od volje i ideje nosilaca javne vlasti, autonomnom aktivnou privrednih subjekata i pod uticajem veih privrednih i kulturnih centara.

Administrativni ili statistiki region je institucionalno omeena teritorija koja nikako ne predstavlja poseban nivo vlasti. Oni nastaju administrativnom podelom dravne teritorije sa ciljem ostvarivanja, kao i analiziranja, ekonomskih i ukupnih drutvenih aktivnosti i usmeravanja ka skladnijem i efikasnijem teritorijalnom razvoju i voenju ekonomske politike. U savremenim evropskim procesima integracije pojavio se sasvim nov koncept regiona tzv. evroregion.

Evroregion predstavlja dobrovoljnu interesnu asocijaciju, uz potovanje nacionalnih i meunarodnih zakona, u cilju eliminacije teritorijalnog izolacionizma i stvaranja okvira kulturnog zbliavanja ili rekonstrukcije nekih tvorevina, uz uspostavljanje jedinstvenog jezgra za ekonomski razvoj i ravnoteu izmeu centra i periferije.

Evroregion je interesna organizacija, a svoje osnove nalazi u: (a) geografskom poloaju (geografski aspekti);(b) zajednikim resursima i potencijalima (privredni i ekonomski aspekti);(c) istorijskim vezama i odnosima (socioloki, kulturni i psiholoki aspekti);(d) stanju meudravnih odnosa (politiki aspekt) i(e) meudravnim i regionalnim projektima (interesni i tehniki aspekt).

Koncept evroregiona omoguio je da se klasifikacija regiona utvruje prema NUTS metodologiji (Nomenclature des unites territoriales statistiques - NUTS), koja se koristi od 1988. godine.

Granice NUTS regiona se odreuju na osnovu zadataka koji se postavljaju pred statistike jedinice tako da ih one mogu, u zavisnosti od broja stanovnika, ispuniti efikasno i uspeno.

NUTS klasifikacija na teritoriji svake zemlje lanice utvruje tri osnovna nivoa i to: NUTS 1, NUTS 2 i NUTS 3. Prilikom utvrivanja NUTS klasifikacije, prvi kriterijum od kog se polazi, jesu postojee administrativne jedinice.

Da bi se odredilo u koju NUTS kategoriju treba smestiti odreenu grupu administrativnih jedinica (regiona), primenjuje se kriterijum (standard) odgovarajueg broja stanovnika.

KategorijaNajmanji broj stanovnikaNajvei broj stanovnikaNUTS 13.000.0007.000.000NUTS 2 800.0003.000.000NUTS 3 150.000 800.000Standardi za NUTS klasifikaciju

regiona

FUNKCIJE REGIONAFunkcije regiona koje se, u teoriji i praksi, najee mogu izdvojiti su sledee:

tehnika funkcija, integrativna funkcija, funkcija demokratizacije i kooperativna funkcija.

POKAZATELJI STEPENA RAZVIJENOSTI REGIONAPreduzimanje mera za razvoj pojedinih regiona, u cilju prevazilaenja regionalnih razlika, nije mogue bez utvrivanja nivoa razvijenosti svakog pojedinanog regiona.

To je mogue uraditi, uz korienje odgovarajuih pokazatelja, na dva naina:

utvrditi razvijenost svakog regiona, u odnosu na druge regione i zemlju kao celinu (za isti vremenski period) i posmatrati razvijenost svakog pojedinanog regiona u dva razliita vremenska perioda.

to se tie pokazatelja kojim se utvruje nivo razvijenosti regiona njih ima vie i moemo ih podeliti na:

osnovne i dopunske pokazatelje.

U osnovne pokazatelje ubrajamo: bruto domai proizvod po glavi stanovnika (per capita); strukturu privrede; ekonomsku strukturu stanovnitva (odnos poljoprivrednog i nepoljoprivrednog stanovnitva); procenat zaposlenih u radno sposobnom stanovnitvu; procenat pismenih u odnosu na stanovnitvo iznad 10 godina; osnovna sredstva po aktivnom stanovniku; broj zaposlenih u industriji na 1000 stanovnika; nivo opte produktivnosti (bruto domai proizvod po privredno aktivnom stanovniku).

U dopunske pokazatelje ubrajamo one koji se odnose na razvijenost infrastrukture i pokazatelje linog i opteg standarda.

STRATEGIJSKICILJDIMENZIJEINDIKATORISKALA MERNIH INSTRUMENATARAVNOMERNIREGIONALNIRAZVOJEkonomija (D1)U1 U2 U3 U4 U5 U6C1Obrazovanje (D2)U7 U8C2Demografija (D3)U9 U10C3Infrastruktura (D4)U11 U12C4Ekologija (D5)U13C5Preslikavanje strategijskog cilja u merne instrumente MAKROEKONOMSKA OGRANIENJA FUNKCIONISANJA NACIONALNE EKONOMIJE

NEZAPOSLENOST KAO RAZVOJNO OGRANIENJE

Radna snaga ili aktivno stanovnitvo sastoji se od zaposlenih osoba i nezaposlenih osoba.

Pojam nezaposlenosti i stopa nezaposlenosti Zaposlenost je jedno od onih makrokonomskih obeleja koja imaju direktan i presudan uticaj na ivot veine stanovnika neke zemlje.

Nezaposlenost je stanje u kome se deo radno sposobnih lanova drutva ne moe zaposliti primereno svojim sposobnostima i kvalifikacijama.

Stopa nezaposlenosti predstavlja odnos broja nezaposlenih prema veliini radne snage, odnosno:

Potencijalna radna snagaZato je stopa nezaposlenosti vaan pokazatelj ekonomske stabilnosti u jednoj nacionalnoj ekonomiji? Postoji nekoliko razloga za to:

Stopa nezaposlenosti je indikator cikline performanse jedne nacionalne ekonomije.Kada se pojavi nezaposlenost, neki inputi rada dostupni nacionalnoj ekonomiji ostaju neiskorieni, a to ima za posledicu gubitak proizvodnje. Nezaposlenost privlai znaajnu panju to kao pojava mnogo kota pojedine radnike i lanove njihovih porodica.

Imajui u vidu specifinosti svake nacionalne ekonomije i injenicu da je ona dinamian sistem, nivo nezaposlenosti od 4 do 6% predstavlja tzv. dozvoljenu stopu nezaposlenosti koja je rezultat razvoja i promena kod ljudi i u drutvu.

VRSTE NEZAPOSLENOSTIZastupnici savremene makroekonomske teorije, prouavajui nezaposlenost, definisali su njene osnovne oblike kao:frikcionu nezaposlenost,sezonsku nezaposlenost,strukturnu nezaposlenost iciklinu nezaposlenost.

FRIKCIONA NEZAPOSLENOST

Frikciona nezaposlenost korespondira sa nepopunjenim radnim mestima u istim zanimanjima i istim regionima. Osnovne karakteristike frikcione nezaposlenosti su:

frikciona nezaposlenost pogaa relativno veliki broj ljudi svih demografskih grupa i svih podruja jedne zemlje;

frikciona nezaposlenost tei da bude kratkog trajanja;

izvestan obim frikcione nezaposlenosti je neizbean u jednoj nacionalnoj ekonomiji;

frikciona nezaposlenost izaziva ne samo ekonomsku tetu ve (u nekim situacijama) i neku manju ekonomsku korist.

SEZONSKA NEZAPOSLENOST

Sezonska nezaposlenost je karakteristina za delatnosti u kojima obim proizvodnje diktiraju vremenske prilike ili kalendar, kao to je sluaj sa poljoprivrednim, graevinskim i turistikim delatnostima.Sezonska nezaposlenost je uvek prisutna u jednoj nacionalnoj ekonomiji.

STRUKTURNA NEZAPOSLENOST

Strukturna nezaposlenost potie iz osnovne neprilagoenosti dostupne radne snage koja trai zaposlenje na nepopunjenim radnim mestima.

Karakteristike strukturne nezaposlenosti su:

strukturna nezaposlenost se obino javlja meu pojedinim grupama aktivnog stanovnitva koje nedovoljno pogaaju tehnoloke promene,strukturna nezaposlenost tei da bude trajnijeg karaktera.

Rigidnost zarada i strukturna nezaposlenostStrukturna nezaposlenost proizilazi iz rigidnosti zarada i racionalizacije poslova. CIKLINA NEZAPOSLENOSTCiklina nezaposlenost podrazumeva nezaposlenost koja se deava kada jednostavno nema tranje za poslom.

Do nje dolazi u periodima krize i recesije, pa se ova vrsta nezaposlenosti javlja sa ciklinom kretanjem nacionalne ekonomije.Osnovni uzrok cikline nezaposlenosti je nedostatak agregatne tranje u nacionalnoj ekonomiji koja je u stanju da generie dovoljno radnih mesta za one koji trae zaposlenje.

Nezaposlenost se poveava u periodu recesije, a opada u periodu prosperiteta ekonomske aktivnosti.

Nezaposlenost koja je rezultat injenice da je stvarni output ispod potencijalnog outputa naziva se ciklinom nezaposlenou.

INFLACIJA KAO RAZVOJNO OGRANIENJEInflacija kao pojam potie od latinske rei inflationto znai naduvavanje ili nadimanje.

Postoji vie definicija pojma inflacije, ali se u krajnjoj liniji mogu svesti na stav da inflacija predstavlja kontinuirani rast opteg nivoa apsolutnih cena, ili kontinuirani pad vrednosti novca u jednoj nacionalnoj ekonomiji.

Pojam inflacije Dve su napomene bitne kada je o inflaciji re:

inflacija se odnosi na rast opteg nivoa cena iinflacija postoji kada je rast cena nepovratan.

Metodoloki inflacija se meri preko sledeih vrsta agregatnih indeksa:

indeks cena roba i usluga na malo,indeks proizvoakih cena,indek potroakih cena ideflator bruto domaeg proizvoda.

Stopa inflacije je stopa promene opteg nivoa cena i iskazuje se na sledei nain:

Formula za izraunavanje stope inflacije je:

Deflacija predstavlja suprotnu pojavu od inflacije i predstavlja opti pad nivoa cena.

Dezinflacija je smanjivanje stope inflacije. VRSTE INFLACIJA Sa aspekta praenja inflacije potrebno je prethodno izvriti klasifikaciju inflacije u tri kategorije:

umerena inflacija, galopirajua inflacija ihiperinflacija.

0UmerenaGalopirajuaHiperinflacija10501001.0001,000,0001,000,000,0001,000,000, 000,000........Nemaka 1923. Jugoslavija 1993..Poljska 1989..Izrael 1980 - ihBrazil 1980 - ihBrazil 1970 - ihItalija 1970 - ihSAD 1970 - ih Nemaka 1960 - ihSAD 1960 - ih , 1980 - ihUmerena, galopirajua i hiperinflacijaUmerena inflacija podrazumeva lagani rast cena. To su jednocifrene godinje stope inflacije.

Galopirajua inflacija predstavlja dvocifreni ili trocifreni rast cena, u rasponu od 20%, 100% ili 200% na godinjem nivou.Hiperinflacija podrazumeva situaciju kada rasat cena nije pod kontrolom i kada stopa inflacije dostie iznos od BILION i vie procenata na godinjem novou.

U hiperinflaciji se uoavaju sledee pojave:

Prvo, realna potraivanja za novcem drastino opadaju.Drugo, relativno stabilne cene postaju izrazito nestabilne.

Novac i inflacija u Nemakoj, 1922-1924.Inflacija iskrivljuje relativne cene i smanjuje ekonomsku efikasnost. Teina inflacije meri se i time da li je ona bila oekivana ili nije. U tom smislu razlikujemo:uravnoteenu, neuravnoteenu inepredvienu inflaciju.Uravnoteena (anticipirana) inflacija podrazumeva godinji rast cena od 10%.

Neuravnoteena inflacija, pogaa relativne cene, trokove i poreska optereenja. Nepredviena (neoekivana) inflacija podrazumeva velika iznenaenja.

Y2P1P2AD1AD2ASPYY1Inflacija tranje U ekonomskoj literaturi najee obraivani modeli inflacije su modeli inflacije tranje i inflacije trokova. Jedan od najznaajnijih pravaca u ekonomiji - Monetarizam, na elu sa Miltonom Fridmanom, istie da je inflacija uvek i svuda monetarni fenomen. Naime, porast ponude novca poveava agregatnu tranju, a preko nje i opti nivo cena.

Do inflacije trokova dolazi usled porasta cena inputa u proizvodnji roba i usluga.

Inflacija trokova je posledica rasta trokova u periodu visoke nezaposlenosti i nedovoljne iskorienosti resursa.

Inflacija trokovaEFEKTI I POSLEDICE DELOVANJA INFLACIJE NA NACIONALNU EKONOMIJUU savremenoj ekonomskoj teoriji, osim obimne literature u kojoj su objanjeni uzroci nastanka inflacije, egzistiraju i pokuaji da se objasne efekti i posledice, pre svega, monetarnog fenomena inflacije.

Cene mnogih proizvoda imaju po svojoj prirodi tendenciju da rastu vremenom.Mnogi ekonomisti i privrednici smatraju da umeren nivo inflacije podmazuje tokove privrede.

Mere kojima se odrava potpun nivo stabilnosti cena mogu takoe voditi (i najee vode) do deflacije (konstantnog pada cena), koja moe biti izuzetno destruktivna i dovesti recesije (ak i depresije).

Sve posledice delovanja inflacije mogu se podeliti u dve osnovne grupe:direktne posledice iindirektne posledice.

Direktne posledice mogu se dalje podeliti na pozitivne i negativne posledice delovanja inflacije na funkcionisanje nacionalne ekonomije.

Direktni pozitivni oblici delovanja inflacije na nacionalnu ekonomiju su:

podsticaj stopi rasta i proizvodnje. stimulisanje investicija u uslovima kada su investicije niske i kada preti opasnost od pojave recesije i krize.stimulisanje potronje jer se, u uslovima viih stopa inflacije, ne isplati tedeti. Postoje i brojni negativni oblici delovanja inflacije:

Inflacija dovodi do opadanja kupovne snage novca u zemlji (unutranja vrednost novca). Pad kupovne snage domaeg novca dovodi do obaranja deviznog kursa i intervalutarne vrednosti novca.Smanjenje izvoza i porast uvoza su rezultat naglog bujanja domae novane tranje i rasta cena u odnosu na svetsko trite, to dovodi do padanja konkurentske sposobnosti na inostranim tritima.

Inflacijom naduvena novana tranja dovodi do rasta cena.

Finansijske kalkulacije, planiranje i poslovanje privrednih subjekata su oteani.Izraena je poslovna nesigurnost.Inflacija pogoduje neekonominom poslovanju.Inflacija nepovoljno deluje na primenu principa raspodele prema radu i rezultatima rada.

Inflacija dovodi do nepoverenja u domai novac.

U inflatornim uslovima tranja za potroakim kreditima raste.

Osim potpunog gubljenja poverenja u nacionalnu valutu, inflacija dovodi i do pokretanja psiholokih faktora inflacije.

Konani gubici celokupne nacionalne ekonomije u inflaciji daleko su vei od koristi koju ona moe da prui.

Indirektne posledice delovanja inflacije javljaju se kroz brojne efekte u raspodeli i preraspodeli bruto domaeg proizvoda.

Socijalne posledice inflacije su takoe znaajno izraene.

JAVNI DUG KAO RAZVOJNO OGRANIENJE

Pojam javnog duga Javni dug ili dravni dug predstavlja ukupnu zaduenost drave koju ona belei prema svojim (domaim) ili inostanim poveriocima u odreenom vremenskom periodu.

U finansijskoj teoriji pravi se razlika izmeu javnog duga i javnog zajma.

Javni zajam predstavlja zaduenje drave po osnovu ugovora o javnom zajmu.

Javni dug je iri pojam i obuhvata svako zaduenje drave po osnovu ugovora o zajmu kod pravnih I fizikih lica, kao i sve obaveze drave po drugim osnovama: zakonskim, ugovornim, sudskim (naknade za dravne nabavke, plate dravnih inovnika, naknade za ratne i druge tete, naknade po osnovu sudskih presuda i dr.).

Javni dug nastaje kada javni prihodi ne mogu da pokriju sve planirane javne rashode ili kada nije usklaena dinamika prikupljanja javnih prihoda sa dinamikom realizicije javnih rashoda. Kada postoji navedeni nesklad, drava ima nekoliko mogunosti:

da povea fiskalno optereenje,da povea stepen naplativosti javnih prihoda,da smanji javne rashode do nivoa javnih prihoda ida obezbedi sredstva iz drugih izvora.

to se tie obezbeivanja sredstava iz drugih izvora, sa stanovita nosilaca ekonomske politike , najjednostavnije je zaduiti se. Finansiranje javne potronje, na bilo kom nivou javne vlasti, putem zaduivanja, predstavlja deficitarno finansiranje.

Osnovne karakteristike javnog duga su:

javni dug prestavlja finansijski instrument koji u sebi ukljuuje i elemente prihoda i elemente rashoda,javni dug karakterie njegova povratnost, jedna od karakteristika javnog duga je i kamata,javni dug se, uglavnom, obezbeuje na dobrovoljnoj osnovi, tj. na podlozi slobodnog opredeljenja,javni dug se ne moe smatrati pravim prihodom kao to su to dabine i domenski prihodi, jer zajam predstavlja anticipirani prihod.

Finansijska teorija izdvaja nekoliko osnovnih razloga za stvaranje javnog duga koji se ogledaju u sledeem:vanredni i veliki javni rashodi drave tj. prevelika javna potronja,ekonomski intervencionizam drave u privredi,vremensko nepoklapanje formiranja javnih rashoda i javnih prihoda,stalni budetski deficit koji se ne moe pokriti javnim prihodima Iotklanjanje posledica eksternih nepogoda ili uzoraka vie sile.

KLASIFIKACIJA JAVNOG DUGAU literaturi se moe naii na vie klasifikacija javnog duga.

Najee se razlikuju sledee vrste javnog duga:

unutranji i spoljni javni dug (interni i eksterni),javni dug denomiran u domaoj valuti i javni dug denomiran u stranoj valuti,

dobrovoljni i prinudni javni dug,kratkoroni, srednjoroni i dugoroni javni dug,rentni i amortizacioni javni dug,produktivni i neproduktivni javni dug Ijavni dug sa fiksnom kamatnom stopom i javni dug sa promenljivom kamatnom stopom.

Unutranji javni dug zakljuuje se na domaem tritu i u domaoj valuti, dok se spoljni javni dug zakljuuje na inostranom tritu i u stranoj valuti.

U pogledu roka otlplate amortizacioni zajmovi se dele na:

zajmove sa promenljivim rokom otplate izajmove sa fiksnim rokom otplate.

TEORIJE O JAVNOM DUGU I STEPEN ZADUENOSTI NACIONALNE EKONOMIJEU pogledu prirode i uzorka javnog duga, mogu se izdvojiti dva osnovna teorijska pravca:

Klasina teorija javnog duga iSavremena teorija javnog duta.

Klasina teorija javnog duga, u duhu svojih osnovnih stavova u vezi ekonomskog razvoja i uloge finansija (neutralnog novca i kredita, neutralne drave i pokria javnih rashoda, uglavnom porezima), u potpunosti odbacuje javni dug.

Savremena teorija javnog duga realnije gleda na javni dug, u odnosu na klasinu, jer ga poznaje u svoj njegovoj kompleksnosti.

Jedan od osnovnih problema javnog duga je pitanje koja generacija treba da snosi teret javnog duga, sadanja ili budua, te koje je optimalno reenje raspodele tereta?

Kod zaduivanja je takoe bitno voditi rauna hoe li domae stanovnitvo moi u dugom roku podneti teret otplate javnog duga? Od prvorazredne vanosti je kretanje koeficijenta zaduenosti (d) kao odnosa duga (D) i realnog bruto domaeg proizvoda (Y):

gde je d koeficijent zaduenosti, D ukupan dug, Y realni bruto domai proizvod.

Koeficijent zaduenosti se smanjuje kada realni bruto domai proizvod raste bre od duga.

Tokom vremena, koeficijent zaduenosti privrede d menja se za d. U cilju odreivanja vrednosti ovog pokazatelja polazimo od njegove stope rasta, tj. vrednosti d/ d. Poznato je da je stopa rasta kolinika jednaka razlici stope rasta brojioca i stope rasta imenioca:

To znai da prirast koeficijenta zaduenosti moemo da prikaemo pomou izraza

Promena koeficijenta zaduenosti zavisi od stope javnog duga i stope privrednog rasta. Za jednu nacionalnu ekonomiju naroito je znaajna tzv. visina spoljne zaduenosti, jer je spoljni dug deo javnog duga.

Prema klasifikaciji meunarodnih finansijskih organizacija ,nacionalne ekonomije se, prema visini spoljne zaduenosti, dele na veoma zaduene, umereno zaduene i nisko zaduene.

Prema kriterijumima Svetske banke, jedna nacionalna ekonomija je:

visoko zaduena - ukoliko odnos spoljnog duga prema bruto domaem proizvodu, u posmatranoj godini, prelazi 80%;srednje zaduena - ukoliko se odnos spoljnog duga prema bruto domaem proizvodu, u posmatranoj godini, kree u rasponu od 48 % do 80% inisko zaduena - ukoliko je odnos spoljnog duga prema bruto domaem proizvodu, u posmatranoj godini, ispod 48%. Po drugom, esto korienom kriterijumu Svetske banke, nacionalna ekonomija je visoko zaduena ako je njen dug, na kraju posmatrane godine, bar 2,2 puta vei od vrednosti izvoza roba i usluga u toj godini.esto se ovaj pokazatelj mnoi sa 100 i tako izraava u procentima pa, shodno tome, takoe postoji podela nacionalnih ekonomija na:visoko zaduene ukoliko je spoljni dug preko 220% vrednosti izvoza;srednje zaduene ukoliko se spoljni dug kree u rasponu od 132 % do 220% vrednosti izvoza inisko zaduene ukoliko je spoljni dug ispod 132% vrednosti izvoza.

Koliina rada / ponuda

Nezaposleni

5

Zaposlena

radna snaga

Radna snaga spremna da radi

Rigidna

radna

snaga

0

m

Realna zarada

m

L

A

B

E

W

D

L

D

L

S

L

S

L

10

20