Mit o ptici PRVI DEO

IKo u ramenima osea zemljinu teukao prikriveni bol,pripada potomstvu onih to su u drevna vremenaznali za vetinu lebdenja:onoj potpuno drukijoj vrsti naih predaka,ne ovih to nas doseu krvlju iznutra,ve nekih prozranih to nas dotiu samo spoljausnama zlatnim kao venost.To je taj rodoslov od kojeg smo nasledilineizleivo muenje da mislimo.I u amanet dobili zenicu to ne sabirai ne odailje utiske,nego je ulo sa iskustvima jednog sutra.Jedno je: gledati vidom, a drugo: videti vid.

IITeko je danas i opisati te nae udnovate pretkeobrasle vetrom i svetlou.Jedino nas jo zagrljaji pomalo podseajuna njihov nain letenja.Ili to, kad neoekivano otkrijemo u sebimogunost da stvaramo takve oblikeiz kojih - kad se primakne uho i oslune -dopire lepet krila.Ako se i znalo za postolja u njihova doba,to nisu bila uporita i temelji, ve katapulti.U prevelikoj strasti da prevaziu sve to toneispisivali su pesme u prostoru pomou takvih dimenzijakoje nas dovode na samu ivicu panike.Ve tada bili su: sutra. Ve tada bili su: mi.

IIIU znak seanja na te predivne, jake ljude,pokuao sam jednog sumraka dole na obali rekeda i sam uobliim neto potpuno neogranieno.Da smislim takvu vrstu strogosti i istotekoja bi od fantastinog stvorila uverljiv gest.Pokuao sam da nauim svoje delo da misli.Da ima belu radoznalost.Usudio sam se da naem odgonetkuda li smo oblikovanjem neega oduzeti od sebeili smo sebi vraeni.

IVAli pre same odluke da priem samom inu stvaranjavaljalo je da utvrdim da li postoji, ili ne,suprotno klube svesti.Bio sam duan da ispitam da li roenje nijeili roenje jesteobina senzacija premotavanja ivog.Morao sam da oljutim prethodnu opnu sebe.Trebalo je da odloim sva druga ve izuena uenjai budem spreman da razjasnim da li je stvarno poetakba tako - na poetku.

VBio sam na putu da otkrijemposlednju slobodu bezazlenosti:razmak izmeu pripadanja i pripadanja,izmeu izdvajanja-od i izdvajanja-u.Kad jednom dospem do toga, rekoh sebi,da vie ne inim nasilja,jer nemam razloga da primoravam stvarina neto drugo no to oduvek jesu,prevazii cu pravljenje i razumeti stvaranje.Prevazii u umetnost. Imau ivi dokazgde je poetak i kraj kugle.

VIZatim sam oprao tabane, elo i oi u reci.Moja veernja molitva bila je sva od sumnje.Zar izuavanje stvaranja nije uporno raspitivanjeo svetovima to i ne znaju za protoplazmu,a ipak ive i ipak su od neega?Moda su tu negde, pored, a mi ih nismo svesni,jer iz njih dopire neto to nazivamo: prazno?Moda smo mi njima: nita.Moda smo mi njima: prazno?Koliko puta su proli kroz nas,a i ne znamo njihovu nameru?Koliko puta smo proli kroz njih,a i ne znaju nau nameru?Da li je oblik oblik, ili je neto drugo oblik?

VIIPoklonio mi se vatar. Poklonila se tiina.I sumrak se poklonio. Ovo su njihove rei:Kako da naete granice i proitate krajeve,ako ih uporno traite na mestu gde ih nema?Svako je dno - svemir neemu ispod njega.Svako je nebo - pliak neemu iznad njega.Kako dodirnuti kraj, kad je to samo zglob?U provinciji barskog biljai trska je primer za ogromno.Kome je oko - okean, i kitovi su mu - trunje.Ko hoe da opipa rubove neka ne istee ruke.Treba presaviti um.Moda vi i znate da letite,ali jo niste probali na sve mogue naine.

VIIIPoklonio sam se vetru. Poklonio se tiini.Mislim da sam razumeo.itava stvar je, znai, u vatrometu hitrinekojom se emituje i prima um u povratku.Zato se kae da dosezanje nije nita drugodo - prepoznavanje sopstvene poruke.Zato se kae da je prostor: iskustvokojim nas je dodirnuo sopstveni dodirkad nam se vratio iz budunosti.Moda me je to sunce pozlatilo na zalasku:bio sam udno smiren, sa riim oreolom kose.Bio sam spreman za stvaranje.

IXCelog ivota opsedala me je eljada stvorim sebi ivu pticu.Pticu koja je samo jednom.Moda je trebalo da to pokuam ranije.Bio sam dete i, vrlo nepogreivo,dospevao sam do svega u ta umem da poverujem.Oblikujui bezoblija, uzimao sam aku niega.I nita nisam dodavao. I nita nisam oduzimao.A imao sam uvek na dlanu neto novo.Kakva maginost materijala!Kakva udesna linija!Kakva rasko boja i povrina, senki i svetlosti!Celog ivota opsedala me je eljada stvorim pticu drukiju od svih ostalih.

XNaputajui detinjstvo, sve vie sam se hvataoza sadrine koje se mogu zarobitii sauvati kao dokaz.Nekad mi je bilo vano da sebi pokaem sebe.Docnije mi je sve to postalo nedovoljno.Pred kraj deakog doba ve sam umeo da se ponaamnamerno, kao izloba.Nekad su me privlaile samo tajansvene nauke.Sada sam stojao opinjen pred arolijom obinog.Kako nisam imao nieg sem peska,ja sam ga pokvasio u vodi i umesio pticu,jer odjednom sam vatio da umem takve stvari.Zinuo sam, isukao sam ma iz svoje kime:udahnuo sam mojoj ptici elino seivo umesto krila.

XISve sam to inio neujno, sporo i neprimetno.Malo sam nakrivio glavu, zatim sklopio oi:razmiljao sam o pesku to se talasa i prosipa,a ipak ima svoj mir, i povezanost, i sigurnost,jer niko ga nije uhvatio da uri.Naiu nepogode.I on ih utia svojom teinom.Prolaze stolea.I on ih nadivi i zatrpa.Niu i sahnu civilizacije.I on im poravna tragove.ta posle vredi najvea bina vekova,ako okolo nema gledalita?Smrt nije zavretak predstave,ve nedostatak publike.

XIIEto zato se neke stvari umeju polako, kao pesak,dok se prislanja uho na gluvi prostor oko sebei oslukuje zvuk koji nas ini drukijima od ostalih.Samo onaj, ko nije uhvaen da uri,moe se uzvisiti nad poetkom i krajem,i biti vladar jednog predela,istraiva lepote ili runoe stvari oko sebei vojskovoa sna.Ko uri - zakasnie. iroko zauenih zenicaostae zauvek pobeen. Zauvek samo podanik.

XIIIBudi oprezan, rekoh sebi. Budi isuvie oprezan.Valjanost pomnog motrenja na takve oblike zbivanjakoji se izlue jednom, pa bezbroj puta umnoe,zove se: mogunost mogueg.Tako ti dokau sve, a zatakaju objanjenjekako nastaje linost.U mnotvu istih klikera dete e svaki razlikovati.Ne zna da kae po emu. Ne zna to ni da nazove.Dete ne zna vajarstvo, ali prepoznaje oblike,jer im pripada.Budi oprezan da se ne svrsta u onoto ne zasluuje ak ni da bude opovrgnuto.

XIVIz daleka, zvezde se uju kao vasiona.Iz daleka, ptice se uju kao jato.Iz daleka, ljudi se uju kao oveanstvo.Nije dovoljno samo uti.Treba se setiti uima.Treba imati smisla za beskonanost blizine.Ko nema takvo uho - nema sluha.Ko nema sluha - nisam siguran da je iveo.

XVI rekao sam sebi jo i ovo:nauio si napamet kako se dogaaju razlikeizmeu tkiva leoparda i tkiva ananasa,i ta je ono zbog ega belutak nije pahuljicaniti ameba - medved.Odbaci sva druga uenja i odlui da dokuizato je linost - linost.U prevelikoj zabludi da stalno otkriva tajne,promaklo ti je da odgonetne javnost oko sebe.Nauio si napamet samo otkria mudrih,umesto da si uio ta to mudri prikrivaju.Sad, rekoh sebi, budi oprezan.Ne odgonetaj tajnu, nego in odgonetanja.

XVIDan, isuvie pognut, zalazio je za brdanatovaren obiljem ljubiastog i sivog.Kakvo neverovatno slepilo, razmiljao samposmatrajui odlazak boja.Neto mi je govorilo da sam uspeoda obuhvatim dlanovima prostor prema spolja.Ne znam kako drukije da nazovem taj zagrljajto se prostire iz unutranjosti u svim pravcima.Neto mi je govorilo da dodirujem rubove obrisai da polako poinjem da razumem vajarstvo.

XVIIPostoje stvaraoci koji gospodare snovima.Ne znam kako to ine, ali zaista sanjajuto to su sebi odredili.Meni nedostaje stanje razumne umetnosti.Ja nikada unapred ne znam ta u uistinu usniti.I uvek kad zaklopim oi - tonem u nered i haos.U unutranjost sna.Tako i ovog puta: potpuno nepripremljen,odjednom sam se sreo sa poetkom ivota,na poetku svog velikog i najudesnijeg sna.To je strana samoa.Jedino mesto gde dostojanstvo potpuno prestaje.Poznanstvo sa sopstvenim delom.Prvi put bio sam istinski preplaen.

XVIIIPostoje stvaraoci iji se vid zadravakao brid dlana karateiste, zaustavljen i ukroentano na onoj skrami gde prebiva arolija.Ja vidim ispod koe vrstih i tamnih predmeta.Vidim zglobove prostora i nervni sistem vremena.Ne znam da vidim oblik, ako mu ne vidim bezoblije.Ne primeujem vidljivo bez njegovog nevidljivog.Svako me delo pri susretu ponovo do bezumlja zapanji.I ono koje sam prevaziao. I ono koje tek prevazilazim.Ko pristane na stvaranje, pristao je na uenje.

XIXI mora pristati i na strah.Odjednom, usred arolije, pokosila me je slutnja:ta sam ja tome udu sto mi na dlanu pulsira?Tvorac?Ili tek uvar smisla?ta je to, to elijama tog bia kae: dosta je?Jesam li ja odluio da se dalje ne razlau?Jesam li ja odluio dokle mogu da rastu?Da li sam ikada primetio bar u nekom svom postupkuneiji krajnji cilj?ta gospodari mojom mudrou? Mojim umeem?I slobodom?Nije li moja sloboda - sloboda da budem usmeren?Nisu li moje delo i moj ivot - tu zadatak?

XXija je ovo ptica?ta ja to prenosim? iju poruku?ta je to to mojoj ruci kae: dosta je?Jesam li ja odluio da vie nita ne dotiemi da je oblik zavren?Zato sam odjednom prestao da zgrem pesak i vodui dodajem ivotu jo ivota?Zato je svako moje delo tek zakasneli oblik misli?ijih misli?Ko je to ve usavrio sva moja savrenstva?

XXIOdjednom mi se uinilo da me iz Mlenog putaodande, gde zvezde tonu u prastaru budunost,izgubljeno iza obronaka prostora i vremenaposmatra neka iznurena svetlost: neto okruglo crno.Da, neko me je gledao.Neto je neim motrilo to to inim.Odjednom, nisam znao ta sam:im upotrebim sebe, vidim - za dah pre toga,ve ono tamo crno mene je upotrebilo.Jesam li konano bio pred licem pravcakoji od mene bei prema - ovamo?

XXIIU dramaturgiji toga to u neznanju zovemo haosto tamo crno oko sigurno mora znati:ta sam bio pre mene,ta sam sad dok sam ja,i ta u biti kad ne budem.Mora znati i to: otkud meni darda inim ive stvari.Jesam li prorok? Kurir? Ili nekakav bog?Da li sam ja to probio izlaz u neko drugomnogo prostranije unutra?

XXIIIDa bih opisao to neto crno to me posmatrasa neporubljenih nebesa junog avgusta,bilo bi potrebno mnogo rei,- toliko je to crno usisalo govorau svoje utanje.Da bih ga sagledao u celini,oko bih morao da izokrenem naopako,- toliko je to crno vezalo mnogobojnogu svoj vor.Da bih ga obuhvatio,morao bih da pristanem da i ono mene obuhvati,- toliko je to crno bilo unutranja umetnostokrenuta ka spolja.Jesam li bio pred duhom neke drukije prirode?Jesam li bio ovde ili sam bio jo negde?Jesam li sada pre ili sam sada ve i posle?Kako se postie nae istinsko stanje:prisustvom ili neprisustvom?

XXIVPoklonio sam se reci. I pesku sam se poklonio.Moja je dua, rekoh, raskoraena i razroka,a jedino mi vrsto tle: neravnotea u glavi.Zemlja je princip materinstva.Ko e, ako ne moja mati, da mi objasnio koji smisao da se oduprem?Da se ne ponaam kao potokkoji ima uasan strah od potopa.Da se ne ponaam kao busenkoji ima uasan strah da e ga zakopati u zemlju.Da se ne ponaam kao plamiak sveekoji ima uasan strah od poara.Mogu li od vas da naucim kako se menja ritam pameti?Nedostaje mi, vidim, nekakva vaa vrsta boga.

XXVKad dodirujem prstima ukus talasa,u komeanju vode oseam poljubac svetlosti.Kad dodirujem prstima ukus belutka,u belom srcu vulkana oseam poljubac sazvea.Kad dodirujem prstima ukus svojih usana,u dahu oseam poljubac neprolaznog.ta je sa oblikom svetlosti kad ue u oblik tame?Ima li linu ili bezlinu svest?ta je sa prirodom svetlosti kad ue u prirodu tame?Ima li linu ili bezlinu sadrinu?Kako da utvrdim ta sam:jednina ili mnoina?

XXVINae uenje nije sistem, rekoe oni.Ali moe postati znanost,ako ne bude bezglavo prihvaeno,ve stalno opovrgavano sa mnogo otroumlja.I tada oni, koji su njim nadahnuti,dokazujui u odbrani nepogreivost svoje vere,morae da se uspnu do takvih domaajakoji se zovu i: razumevanje.Nae uenje nije nikakva gotova nauka.Jer gotove su nauke uvek na strani one nosivostikoja uspenije zavarava i opsenjuje istinom.Dokaz nije u istini. Ona je uvek istinita.Dokaz je u vetini upotrebljavanja istine.

XXVIIUili su me zatim kako da mislim i kazujem.Ne doticati oblik ljunka,nego oblik svojih prstiju u sadrini kamena.Ne udisati miris trave,nego miris svojih nozdrva u sadrini bilja.Ne oslukivati zvuk vetra,nego zvonjavu svoga uha u sadrini vazduha.Ne sagledavati sjaj meseine,nego blistavost svoga oka u sadrini svetlosti.Ne kuati ukus kie,nego ukus svog daha u sadrini vodenog.Premnogo rei utroeno je da se objasnita je sve potrebno utanju.

XXVIIIMi nismo u dosluhu sa nebom, rekoe,i tee nam je da pronaemo pitanje nego odgovor.I mi se grimo u strahu i prevelikom neznanjupred onim crnim gore to usisava svetlost.Gledajte ovaj prirodni poredak oko nas,to umnoavanje iskusnih nagona,ta krda istovetnog, taj stampedo ivota,to nelogino: logiku prirode.Pupoljci svih boja i oblika izleu iz svoje dueodmah u nepogreivom pravcu - prema suncu.Svaka nova kap izvora zna da sie ka recikao da tuda prolazi ko zna po koji put.I mi i vi preskoili smo prvu re.Sve oko nas je druga re, kao i ptica koju drite.

XXIXKako objasniti, rekoe, to to je elatin ikrevian plivanju im se izmresti?Kako objasniti to, to sve, bez ikakvog uenja,ima ve gotove navike?Svi poinju da ive tako zapanjujue sigurnokao da ih je neko pre toga dugo dresirao.Moda je prolost samo zanemarena sadanjost?Moda je sadanjost samo zanemarena budunost?Moda je nepoznato samo zanemareno poznato?Idite, rekoe, i zavrite svoje delo.

DRUGI DEO

XXXTako je roena moja jedina ptica.U neukosti i strahu.U sumnji i panici peska. I gorkom priznanju vode.Isprva nije razumela da se kroz beskraj ne izlazi.To nisu nikakva vrata,- to je potpuo drukija vrsta vatljivog.I kad joj nije uspelo da prestigne brzinu,ni da se lukavstvom provue ispod rubova bezgraninog,najzad se, u oajanju, setila suprotnog pravca.Onu, onakvu stvarnost, izvrnula je na nalije.I im se u sebe zagnjurila, izletela je iz sebe same.

XXXIPosmatrao sam zadivljen taj in:videh kako se klube njenog prostora odmotava u levak,sliva kroz uvrnut oduak potpuno lien dimenzijai odande se istae i obrnuto namotavana neto to se otvorilokao ivo prostranstvo susedne, ove stvarnosti.U svakom moru postoji drugo, suprotno more.U svakoj reci, reka to tee ka svom poetku.Nema mislenih imenica.Nema nevidljivog - ima samo nemonih oiju.Stvarno sam ja to video njen duh kako se raa.

XXXIIPretoena u plazmu, u jedan od onih oblikakoji se zovu vlanim i mekim imenom: bie,u magnovenju je prola kroz taku bez veliinei postala je ptica:uspomena na perspektivu vrtloga.Uspomena, koja je svakim izdisajemsve vie gubila pamenje kroz svoje sopstveno grlo.Ona je disala!U onoj drukijoj stvarnosti to je joj je bilo nepotrebno.Ona je disala!To znai da je poela da zaboravlja.

XXXIIIU redu, rekoh. Poznao sam vas, ptico.Sad vidim da vas nisam stvorio hotimiceniti mi se va izvanredni oblik iznenada dogodio.Vi ste neto od mene samog, lepa ptico,i vraeni ste mi sasvim prirodnokao to su mi,kad sam roen,polako vraeni zubi,vrstina prljenova, radoznalost, ili dar govora.Vi ste vrhunac kretanja. Mog i vaeg.Zanemarivanje vremena. Mog i vaeg.Saetost bezbroj gipkosti u jedan beli gest.

XXXIVDrao sam je eto, eto na svom drhtavom dlanu.Drao sam je paljivo, uurenu i mokru.Bila je meka i prozirna poput svetlosti kandila.Osetih kako vetar u mirisavom mlazupaperjasto treperi uz moje ui i nozdrveslavei svojim pra-apatom ovaj torestveni dan,dan na koji se namotavaju prostori.O, zemljo, rekao sam,vidite ta smo stvorili vi i ja!Nainili smo krila to ne rastu iz tela,nego iz duha ove ptice.Nainili smo aroliju to nikad nee ostariti.Nainili smo bie koje je vrnjak venosti.

XXXVNajtee mi je pala ona krhka munjevitostkojom je valjalo da je podsetimna samu sveanost letenja.Tu uvek postoje dva moda:- ili ja da joj pomognem,- ili da sama shvati da je u ovom stanjuproglaena za neto to mi se inilo najpogodnijimda krstim imenom: pokretljivi vrh stvaranja.Nije lako nahraniti prostranstvo jedne take.to manji oblik - vea glad.

XXXVIIspraznio sam joj nebo. Pobio grabljivice.Dao sam joj slobodu da se poistoveti s vazduhom,da se pretope meusobno i promu jedno drugim.Sedite, rekao sam, tu kraj mene, uz vodu.Poslednja dunost tvorca je, pre blagoslova,da malo pouti sa svojim delom.Uz tiinu volebno staje sve onoto je promaklo da se kae.Nemam nameru da vas uim, ptico mog ushienja.Mogu jedino da vas podsetimna neka naela krilatosti.Ostalo je u vama. Prisutno. Vi to znate.Mogu jedino da vas podsetim da ne znate da znate.

XXXVIIA ptica ree u svom dubokom utanju:nije strahota u tome to ne znam ta ve znam.Mnogo je vei uas to ne znam ta jo ne znam.U pepeljastim lukovimavetar se isparavao nad predelom,krunio se u kronjama i taloio na liukao gorka praina.Polako, kazao sam. Pitanje vam je prevelikoi jo se nisam usudio da razmiljam o njemu,a kamo li i da ga objasnim.Duan sam da vam saoptim deset zavetanja.Ne o letenju, nego o dostojanstvu vaih krila.Ostalo je va posao.

XXXVIIIPrvi amanet ptici:im ste se zadesili u jednom ovakvom unutra,znai da ste morali nekako ui.Zato se kae: ne istraivati ovde i tamo,nego trenutak dodira - vrata izmeu.Ne izuavati oblik. Ni obris. Nego netou pretapanju iz udi u ud materije.Ne izuavati ton. Ni zvuk. Nego: eho.Ne spektar. Ne boju. Nego toime se prozrano dri za sebe: ravnoteu.Ne tkivo pre ivota i tkivo posle ivota,nego sam in prelivanja iz jedne svesti u drugu.Ne arhitekturu. Ni opeku. Izuavati otvore.Izuavati usta prostora. Dah.

XXXIXDrugi amanet ptici:Isto odelo, gledano iz raznih pobuda,moe da bude promaaj ili da bude arolija.Ista daljina, merena raznim potrebama,moe da bude tu negde, ili da bude ak tamo.Ista svetlost za nekoga je melem,za nekog opekotina.Ne menjaju se gibanja, vreme i bezgraninost.Ne menjaju se rei, nego njihovo znaenje.Kad jedna kola svrgava drugu kolu,ona se tano uspravlja na ruevinama stare:koristi isti materijal,samo ga drugaije razmeta.Ne menjaju se temelji. Ne menjaju se uenja.Jedino to se menja, to su - uitelji.

XLTrei amanet ptici:Sve se moe dokazati putem ve proverenih uenjaili umovanja to se tek naziru,ali stvari ce ipak teci onim brzinamakojima putuje vaa misao.Primite zato s rezervom dokaze jednog nosorogada je lebdenje lake ili tee izvodljiv posao,makar on posvetio takvoj dirljivoj nauciitav svoj preozbiljni i uvaeni ivot.Postoji neto to se ne da nauiti.Ko moe govoriti liu kako se menjaju boje?Ko vatri da bude topla i izvoru da bude pitak?Gde se to zvezda kolovala da sija?Koji nas to uitelj uputio u disanje?Silom se ne moe biti ni krilat, ni darovit.

XLIetvrti amanet ptici:Obaj je da se postavi jedno i jo jednoi razmilja o njihovoj slinosti ili razlici.Mi sebi moramo nai drukije pravilo poredjenja.Mi zato uzimamo jednoi uporedimo ga s njim samim.Unutra bei napolje. Spolja uranja u dubinu.To nazivamo mudrou kosmikog gesta.Pre svakog polaska prvo prevalite rastojanjeizmeu ovde i ovde.Izmeu prvog koraka i njega samog.

XLIIPeti amanet ptici:Osloboditi sebe od robovanja slobodi,to jo uvek ne znai i raskid s tradicijom.Raskinuti s tradicijom,To jo uvek ne znai: imati u rukama neko znanje.Imati u rukama znanje,to jos uvek nije i posedovanje vlastitog miljenja.Imati svoje miljenje,to jo uvek nije i otuenje od navika.Otuenje od navika,to jo uvek nije i objava rata.Objava rata jo uvek nije i pobeda.Pobeda jo uvek nije i istorija.Istorija - to jo uvek nije i venost.Venost - to jo uvek nije i sloboda.

XLIIIesti amanet ptici:Sa neskrivenim potovanjemodnosite se prema onimakoji ne misle kao vi.Samo njih smatrajte vrednima.Ko misli kao vi,oduzima vam sposobnost vijanja vetrai druge sline pokretljive vetine.Ne uzimajte ga za sagovornikada svojom beslovesnou ne obezvredismisao vae pobede.Sa neskrivenim potovanjemodnosite se prema onimakoji su dostojni da ih prevaziete.

XLIVSedmi amanet ptici:Pravi i veliki letai, ti, koji su nam uzori kojima najvie verujemo,moraju na vreme da se povuku s neba,jer zablenuti u lepotu svoga umeasmetaju onima koji dolaze.Mrtvo drvee je ugalj.Mrtav ugalj je vetar.Mrtva vatra je pepeoiz kojeg nie korenje novog drvea.Zato se veliki mudri letai na vreme povlaei ne guvaju nebo.

XLVOsmi amanet ptici:Za vreme vaeg posmatranjasve su arolije normalno stanje uma.Zato tvrditi nekomda su plavi gleeri Grenlanda smei,ako ih je on video ruiaste?Oni si, ustvari, isto to: isto beli.Neka za vreme vaeg posmatranjapurpur crvenog cvea sto se utineodoljivo podseana zeleno sivilo ljubiastog.Mogunost nemogueg postie se kad uman stvorizgubi oseanja za prepreke i tvrdo,izmigolji se svim zahvatima, ak i vetrui zauvek prestane da se bavi dijalogom.

XLVIDeveti amanet ptici:Ko samo razgleda sebe kao celinu,taj moze biti i odmaknuto radoznaoda bi neprestano posmatrao obe svoje sutinei razumeo kako to pravac ka ovamovodi u onom pravcu.Ali ko sebe hoe kao celinu i da obuhvati,taj mora podjednako ispunjavati obe zapreminei biti vrlo spolja u jasnoi nejasnogi vrlo unutra u nejasnoi jasnog.Iz ovog stanja sebe, to je jo uvek tamo,dospeti u ono stanje sebe, to je ve sasvim ovde.To nazivamo dostojanstvom svih stvari.

XLVIIDeseti amanet ptici:Pokreite se kroz razum bez saplitanja. Glatko.Bez namere. Naprezanja. Optereenja. I prisile.Ne predviajte unapred dubinu nijednog zamaha.Misle li da ste ukopani - ukopana je njihova misao,jer nije u stanju da vas prati.I placite i smejte se zbog iste stvari. U isti mah.U isti mah se i vraajte i odlazite tamo i ovamo.Istodobno zaboravljajte i pamtite.Letenje je onaj trenutak, kad shvatiteda vas u svemu svako moe zamenitisamo ne u sopstvenoj besmrtnosti.Ja to najbolje znam. Ja ta umea nisam umeo.Strahovito sam ukopan. Strahovito sam smrtan.

XLVIIIDa li da vas nazovem uiteljem, gospodine,upitala me je ptica nekakvim mirisavim osmehomdok je u vetru njuila dah tekih vlanih senkii mirkala u gumenu daljinuto se skraivala i rastezala podno bregova.Uitelj umee daruje da bude svima korisno,a vi ste tako munjevito izveli svoje stvaranjei niste ak ni meni rekli kako me ljutitesa same granice prostora.Za sve to ne znate, unapred pogaate odgovorebez straha da li ce biti tanii bez radoznalosti zato su zaista tanimnogo docnije kad se proue ili dokau.Vi ne pravite jata,nego poseban sluaj krilatosti.Mogu li da vas nazovem uiteljem, gospodine?

XLIXAko ste uitelj, objasnite mi neke stvari.Mogu ja divno da verujem u to to ne znam ta je.Zar ne verujem i u sebe, iako ne znam ta sam?Ali potrebno mi je znanje zato verujem.Zato me bacate uvis?Zato mislite da sam iva?Zato mislite da sam ptica?I zato mislite da sam krilata?Moda jedino zato to ste u meni primetilida sam toliko opinjena slobodomda mi je neudobno i to to pripadam sebi.

LPo emu neto,to je privremeno nainjeno od peska,kao ja,mora i da misli kao pesak: privremeno?Po emu i najstarije moje pitanjemora da bude mlae od boanskih pitanja svemira?O emu nas dvoje govorimo dok utimo?O stvaranju ivota?Ili o stvaranju ve stvorenog?Da li je isto: isto? Ili je isto: razliito?

LIStrahovito sam meka i neotporna.Oseam se kao plima i oseka.Moda jedan kamen misli o meni da sam runai ljigava,kao sto ja to mislim za sipu ili abu.Moda se sipa i aba gade mene i kamenajer smo im jednako tvrdi.Htela bih da ispravim neke pogreke nauenog.Da sa ozbiljnosti oljutim proizvoljno.Da odgonetnem ono to se smatra mistinim.Ja sam primila svih vaih deset zavetanja,ali ona su vae, a ne moje iskustvo.Ako mi date svoje prezimei primorate me na svoju misao,ime u onda rasti?

LIII ovako je rekla: ja nemam rodoslova,ali mi je neshvatljivo da sam dola iz niega.Ja nisam ni pesak ni voda. Nisam vie ni vi.Ovo iz ega vam govorim,taj paperjasti oblik ptice,- to je tek privremeno moje stanje.Ne bojim se ivota. Bojim se to se ne seamkoliko sam ve puta bila mrtva.Ne bojim se ni smrti.Bojim se to u opet zaboraviti da sam ivela.

LIIIudno je to sa stvaranjem ivota,priznao sam joj umorno.Ne, nemojte me zvati uiteljem.Samo sam sluajni uenik svetlosti.Poao sam na severda negde izuim teak zanat livca vetra.To je bojena umetnost oblikovanja misli dahomi mnogi je ovde svrstavaju u pesnitvo,ali je razlika u vetini neizdisanjasuvinih rei.Ovo je prvi put da vajam.Prolazei niz reku pomolio sam se vetrui svetlost me je primetilai pomogla mi da vas stvorim.Izabrao sam uitelja koji je preiveo svoju smrt.

LIVNa onoj strani horizonta, gde je ve mrak,kotrljaju se prve zvezde.Milionima godina alju nam stalno sveu svetlost.To njihovo iskustvo pamti: ta je nita.Pamti kako drvo zatrudni.Da li je pela predak ili potomak svoje due.Dokle vreme zri.Kako se mogu nabrojati sva ula ilovae.U ta je smetena bezgraninost.Nisam vam govorio svoju istinu,nego istinu svetlosti.Otac neznanja je: neu da saznam.Otac znanja je: moram.Najvee misli dogaaju se u procepu.Oslunite i uete: postoji neto kao pra-govor.Bio sam pritenjen. Ja sam morao to da nauim.

LVNije li najzad vreme, rekoh ptici,da vas bacim u nebo?Vi tamo pripadate.Verujte, priznao sam,jedva sam uspeo da vas nainim.Sad vie nemam snage ni da se obradujem.Laku no, rekao sam.I bacio sam je uvis:letite u istoti, ptico moja!Ne znam pravedniju poastkoju bih mogao da vam darujem.Nainila je krug nad mojom glavomkao da crta auru. I odletela.U ogledalu vode liio sam na boga.

LVIPoto sam napokon uspeo da zanemarim neke udnosti,da zanemarim navike i oseajnost postupkai da izbegnem zamkama samodopadljivih nauka,da zanemarim boju i delotvornost oblika,vreme trajanja prostora i njegovu istotu,da zanemarim pitanje: ta je sadraj bia,od ega se to pravi,da zanemarim pitanje: da li ja uokvirujem razum,ili je razum to to uokviruje mene,- bilo je najzad vreme da shvatim i smisao igre.I mislim da sam ga shvatio.

LVIIJedino, moda je trebalo da joj poneto kaemi o runoi. O zlu i smrti.O kvarljivosti materije.Ali bio sam divno ist i bezazlen tih godina.Bavio sam se neogranienim poverenjem u lepo.Bio sam taj to se raspituje o snu.Imao sam sva nemogua ulakoja se mogu dogoditi u prvoj mladosti.U prevelikom zanosu, zbog mrve savrenstva,dogaalo se da poinim obilje neoprostivih greaka.Najvea od njih je bila to sam se bavio znacima,umesto da pazim na predznak.

LVIIIVodeni vetar u zamrenoj mrei reke.Vetar vazduha u najeenom perutanju lia.Veliko vreme rastanka: u pliacimaribe su veerale tiinu.Negde daleko u brdima kao da jezbog mene i zbog ptice neto plakalo.Kia.Kakav naporan dan za uenja i za odluke!

Pisma gospoi Vineti Prvo pismo

1.Gospoo Vineti, jue sam opet pokuao da se obesim,a posle sam opet odustao. itave noi gledaosam otvorenih oiju u tavanicu i voleo onudrugu enu. Seam se jedne reenice iz Dikensa.Poetka jednog Dombijevog pisma: - Mila moja,ja sam pas.-

Sad znate ta sam. A lepo sam vam govorio: neostavljajte me samog, sklon sam glumatanju,pravim teatar ni od ega, i toliko se uigram, da posleidem okolo, traim publiku, i sve to javnoprikazujem. Nemojte se iznenaditi ako ponemi sebe da plakatiram.

Ujutro, video sam kroz prozor nebo. Sasvim je liilona kuvano plavo govee oko nataknuto naviljuku zvonika preko na tvravi.

Samo nisam video oblake. Sigurno ih je vetar oduvaopreko noi na jug i sklonio. Taj vetar imaukus zemlje i tamjana, i ne bih voleo da vamo tome mnogo govorim. Treba slediti Lao Cea.On kae:- Priroda se slui sa malo rei. Zato uraganne traje celo jutro i pljusak ne pada ceo dan. -

Jedino, ako vas interesuje to o pticama. Ptice su oneo kojima sam vam priao da ive dole pomovarama, samo sam opet zaboravio kako se zovu.Te ptice su dole okukom reke, severnije odRibarskog ostrva, severnije i od Kamenjara.I tako je sve to poelo.

2.Sebi u odbranu imao bih da navedem ona nedeljnapopodneva u stanu koji sam sa vama delio osamgodina. Tri zida, a umesto etvrtog: veliki prozorto gleda na reku i most kojim tutnje vozovi.

Tristo metara levo, na samoj obali, nalazi se mestogde je nekad, u svojim usamljenikim etnjama,dolazio Ajntajn, da razgovara sam sa sobom, vovremja kad je bio mladi zet Marievih.Infeld za njega kae: - Veruje se da danas stvarnovidimo tri etvrtine tog kosmosa koji je Ajntajnobuhvatio samo mislima i jednainama. -

Razumeti se u arhitekturu svemira, pre svih, i to tu,pod mojim prozorima, dok ja i dalje uporno ibeslovesno zamuckujem prijateljima u kafani,veito istim prijateljima, u veito istim kafanama,veito iste stihove, uveren da svaki danizgovaram neto novo - pa to mora jednom i da zabrine.

Onda dou ta nedeljna popodneva, kad vojnici bespomonolenare po predvorjima bioskopa iliposlastiarnicama. Kad devojke sa periferijeizlaze u etnju u jednakim haljinama, i svima kauda su sestre. Kad nekoliko starica pred crkvamaeka veernje i zaudara na bosiljaki prigradska groblja.

Doe to. Neko iz dosade izmilja novi rat, neko izdosade izmilja brakolomstvo, neko iz dosadeima mamu, neko iz dosade ima Mocarta, neko tbc.

Stigao sam do stare Indije, prilino preskoio vedei naem u - Kena-upaniadi - mesto koje me jepodsetilo na LXXI pevanje u - Tao Te Kingu -.

- Ja ne mislim da to dobro znam, ali znam: ni neznanomi nije -. Ja stvarno ne mislim da vas dobroznam, ali ni neznani mi niste. Dozvolite, zato,da pljunem u pravcu onog grada gde ste meostavili da vas ekam.

Valjalo bi posvetiti tri godine ivota crtanjugeografskih karata. Na svakoj karti namerno izostavititaj grad. Njega inae ve odavno savreno nema.

P.S.Ako vam to neto znai, vrlo vam se molim za oprotaj.Uostalom, vi to ionako bolje od mene moetesagledati i dati nekim stvarima pravu meru.

Laku no vaim eljama da opet iziemo meu ljude.Ja to ne umem. Ja sam uvek ulazio meu ljude.Laku no vaim suzama. Vaem nekadanjemhodu na prstima kad spavam.

To je bilo pre mnogo miliona godina. Beskrajno samcenio sve pokuaje da mi ulijete olovo unoge, kao onim lutkama od kauuka koje seuvek uspravljajau.

Drugo pismo

1.Gospoo Vineti, udno je ovde. Putovali smo krozBrogejlove slike, ili kroz onu bajku o Ribecalu.Ne mogu da vam objasnim. Neto kao mojedetinjstvo. Neverovatno.

U zoru, pred nama se pojavio grad. Kao u dejimslikovnicama. Jedna kua uta. Do nje maslinasta.pa siva ili terakot. Ljubiastih sam se nabrojaone vie od pet.

Zamislite da me je neko izrezao od kolaarske hartijei zalepio tu negde. Tako je sve u plohama.Izgubio sam dimenzije.

Dorukovali smo groe na pijaci. Posle smo pralimaramice u olucima i brisali ruke i usta.U hotelu se spratovi zovu po bojama. Borisa nigdene mogu da naem.

Ja, u stvari, i ne znam ko je Boris, ali sanjao samdok sam dremao u vozu da bi ovde mogao postojatitakav jedan i da bi ga valjalo pronai. On binam pokazao tunele. Ili bi nam pokazao gdeima mnogo stepenica.

To sa Borisom podsea na Zagorsk. Kreo Golik i ja.No uoi Uskrsa. Neka kia pomeana sa snegom.Hoemo mi da vidimo vaskresenje i patrijarhaPimena. To je, u stvari, tvrava. Okolo zidinepodignute u doba tatarske najezde. A masovka -da polude i Kavalerovi i Sesil B. De Mil.

Zagorsk je Rusima kao Francuzima Lurd. Iz svihkrajeva zemlje dolaze za Uskrs da se iscele. Pakad je poelo to u pono: odvezana zvona, tridesethiljada vernika metanie i zamae lice u blato,oblaci tamjana, zlato i crne rize,dijamanti i drveni krstovi...

Ja se popeo na neko uzvienje da bolje vidim.Kre mi posle kae da siem, stojim na grobuBorisa Godunova. A gde mogu da stanem, kad jesve istorija?

Poklonim se mrtvome caru i obeam, ako dobijemsina, da postanemo kumovi: zvae se Boris.Objasnim to devojici. Verovatno bi trebalo,kaem, da zaponemo ovde jednog sina.

Ona bi radije da je povedem aprila u Zagorsk.Jesam li stvarno bio tamo? Kako da ne. Ja sam,ko zna koliko puta i ko zna gde ve, iveo.

2.Jesam li iveo u Parizu? Jesam li bio u Njujorku?Vaingtonu? Bagdadu? Rigi? Sidneju? Svudasam bio, kaem, jer svi smo mi svuda bili,samo smo to zaboravili.

Zaboravio sam, recimo, etrdeset petu ulicu,odmah iza Brodveja, gde sam video kako na asfaltu,oko mojih nogu, umire stotinu narkomana i nikonee da im pomogne.

Jurmala. Cela obala Baltika. Ili, preko u vedskoj,Vesteros. Stokholm. Geteborg. Malme. Trajektompijan preko u Kopenhagen. Odatle est putapreko Atlantika. U Muzeju svemira u Vaingtonuruao sam sa Majklom Kolinsom. Rekao mi jeda iz vasione izgledamo besmisleno.Kao plesan. U Nju Orlinzu smo Slavko Vukosavljevii ja veerali sa Tenesijem Vilijamsom.

Sve sam doiveo, kaem. Vekove. Eone. Bio sam goreu svetlosti i vratio se. Ispriam joj o Vavilonu,Stesefonu, Al Kurni. Stvarno sam pojeo jabukusa Adamovog drveta na mestu gde se sastajuTigris i Eufrat i ine at al Arab.

Lama Angarika Govinda kae u predgovoru tibetanskeknjige mrtvih: - Ne postoji nijedna osoba,zapravo, nijedno ivo bie, koje se nije vratiloiz smrti... Ono to nazivamo roenjem, samo jeobrnuta strana smrti, kao jedna od dve stranemedalje, ili vratnice koje nazivamo: ulaz izvana,ili: izlaz iznutra. -

To joj zapiem u aku knjiicu, koju je ponela umestoline karte. udna je ta zemaljska ljubav,rekao sam joj. Izgleda sve je, ipak, samo u prepoznavanju.

Zar nisam i kroz ovaj grad nekad prolazio, u karavanunekog drukijeg oveanstva? Isto se dimi voda naTromostovlju. Isto se ljeska pusto nad daljinama.

Isti me miris boli u nozdrvama i u seanju. Potpunorazgovetno, evo, izgovaram ga svojom koom.

Sve se ponaa tako kao da stari u budunosti. Jastarim i u prolost. U svim pravcima vremena.To mi je nadljudski dokaz da sam, sa nekedruge strane ovog istog, ovde ve jednom boraviosilazei sa zvezda.

3.Gospoo Vineti, prvi put mi se ini da u sesasvim odmoriti. Na primer: sat. Uopte me viene kljuje u potiljak.

Devojica je izmislila da obue moju vetrovku naopako,da se igra sa mnom Babaroge i da me plai.Onda izuje cipele i hoda na prstima, da ne bude mala.

Obino sedi na podu i igra se svojim prstima. A kadse smeje, doe da mi rastravi kosu, da mi sepopne na ramena i cii tu negde oko nozdrvei oka. Nikad nisam provodio besmisleniji ivot.Nikad nisam pisao gluplje stihove. Nikad nisamu glavi imao plie misli.

etiri puta iziemo iz hotela i vratimo se. Na kraju,ona sedne na ivicu kreveta i plae: pita: ta nijedobro i zato sam veito ravan kao zemlja.

Poto nemam drugog objanjenja, ispriam joj svebez uvijanja. Prvo su, kaem, nali jednog savrenogladnog psa i jednu izvanredno uznemirenulastu, dodali su im malo krea i pamuka,sve to zatvorili u kou, ispisali krtenicu,i proglasili da sam to ja.

Posle je, kaem, kre izgrizao pamuk, a pas pojeolastu. Sad se ujedaju pas i kre. Onda ona siedo restorana, donese mleka i kae: sad emoda ih nahranimo.

Napolju pada kia. A kako se ve pomalo spustilovee, upalili smo sve moje i njene cigarete izdepova i kofera, poslagali ih po nametaju irekli da su to zvezde.

Onda smo opet izili. U hotelskom bifeu jedan tipje sedeo okrenut zidu, ponekad se kuckao prstimau elo i pitao: halo, ima li ovde koga? Meni jerekao preko gutljaja: zato ti mene uporno udara, brate?

Za takve uvek imam spremnog jednog VladimiraIljia. Lenjin je rekao, kazao sam, ne milujpo glavi, ujee te za ruku.

Onda je on poeo da plae: zato mi dva dana ranijeoveanstvo ne javi kad e me udariti?Zato mi ne porui: ekam te u petak, u ulicitoj i toj, iza ugla. uvaj levu stranu, lice i srce.Hou da budem spreman, da mogu da se branim.

Devojica je u meuvremenu popila i svoju oranadui moje duplo pie. Ne volim da ene piju.Morao sam da je nosim u hotel. Prolaznicimasam pokazivao kakve su joj ruke i ui. Govoriosam: ona ima najmanje ruke i ui u Evropi.

Ne znam kad smo se vratili kui, na obojene spratove.

Tree pismo

1.Gospoo Vineti, jo ovo da vam javim, pa vam nikadvie neu pisati. Videete. Seate li se onog tipao kojem sam vam priao da ga sanjam na onomostrvu ili plai. Onog to se udavio i stalnome, onako udavljen, imitira kad spavam.Ponovo sam ga sanjao i raistili smo to.Obeao je: nikad vie.

Nekoliko podataka koji vas ni na ta ne obavezuju:devojica u snu ustane, nasloni se na zid i takosatima stoji u postelji. Budna. Priznao sam jojda mi to izgleda veoma udno. Objasnila jeda tako najbolje razmilja. Uostalom, rekla je,negde je proitala da je jedan svetski pisacsva svoja dela napisao stojei. Probao samda i sam neto napiem stojei, ali i u krevetu jeto ispod mog dostojanstva.

Teram je da o vama govori lepo. Vi se ovde zovete:Ona Divna Gospoa. Pogaa da kriom pijemzbog neke tuge u vezi sa vama, i za dorukomobino ispije svaku moju prvu au.

Veeras, dok je zakljuavala vrata, u oima sam jojvideo molitvu da Ona Divna Gospoa ostane uhodniku iza vrata. Jednog dana to bi sigurnopostalo nepodnoljivo.

Uostalom, i ja sam ljubomoran. Svi se za njomokreu, kao onog leta kad ste mi je pokazali naKoruli, gde sam bio da obiem jednu moju pokojnumornarsku godinu. I Porto Pidoo. Lagao samvam da emo tu iveti kad budemo imali dostanovca. Nikad mi neemo imati dosta novca.

2.Ima bolesnih tipova kojima godi kad su u drutvulepih ena. Ja lepu enu sakrijem. Kaem devojici:to to gledaju u tebe, to je kao da te pipajurukama, i molim te da oetka kaput, opere kosui umije se.

Napravio sam joj etiri scene u restoranu. Ovderestorani imaju neeg starinskog, bar ovi na kojeja nailazim. Imam ulo za kafane. U sebineprekidno, dok pijuckam, mrmljam trausa.

Zamislite, ona kae da ne voli ruske romanse. Kadsam joj pevuio - nita. Slegne ramenima i kae:ne podnosi ruski jezik. Suvie joj je mek.Onda sam itavo prepodne govorio samo ruski.

Poeo sam sa Blokom, vikao Majakovskog tako da jesvima bilo neprijatno, a malaksao sa Jesenjinom.Naredio sam joj da pone da ui ruski.

Izvinio sam se ljudima za okolnim stolovima i,od dvanaest, pa nadalje, govorio sam samo engleski,ali sam sve rei izvrtao i lagao da su to amerikislengovi. Odrao sam joj predavanje o sedamnaestslengova. Zamolili su nas da iziemo iz kafane.

Na ulici smo se posvaali, onda smo se dugo ljubili,i bilo je jasno da je volim. Zato i mislim da vamnikad vie neu pisati. Uostalom, zar nije tako bolje.Kad umrete, podii u vam divan spomenik i napisati:ona je trpela mene.

Ima jedna pesma za decu, Preverova, koja kae:- irafe pevaju, ali poto su irafe neme, pesmaostaje u njihovoj glavi. - Tako je i sa mnom.Moda u vam i govoriti neke rei, ali, kakosam za vas od danas nem, pisma e ostajati umojoj glavi.

etvrto pismo

1.Gospoo Vineti, sve to sam vam do jue pisaone uzimajte ozbiljno. Predajem se i viem:vi ste neponovljivi.

Pronalazim vas ak i u travi. To je tamo, levood mosta, u jednoj kafanici koju je poseivaoPreern. Nabrao sam trave da napravim salatu,ali nisam mogao. Udisao sam je. Imala je mirisvae kose.

itave noi lutao sam oko stanice, i razgledao vozoveto odlaze i dolaze. Imao sam dovoljno vremenada mirno o svemu razmislim. Gospoo, ja sam u vasneizleivo zaljubljen.

Idem da spakujem stvari i da se vratim. Klju imate.Adresu znate. Nai emo se, dakle, ne u Beogradu,nego u Novom Sadu. Pre toga moram devojicuda vratim u Zagreb. Sa Dragom Britviemi Marjanom Selmanom popeu se - Pod stare krovove -.Sa Krlecom i Dobriom obino odetam na groblje.Sve u svemu, to je dva dana.

Ja njima dvojici drim knjievne susrete.Govorim malo njihove, malo svoje, malo tue poezije.Ponem pesmom - Mirogoj - Jirija Volkera.Cesariu se naroito svia ono mesto:- Korenje moe sunce da uhvati u cvetu. Zato jepoginuo mrtav e od ivota saznati. Za kralja,za otadbinu, za sve se moe boriti na svetu,ali se ne moe za sve umirati. -

Meni se svia kraj te etnje. Dolazi ono Tinovo:- Ne boj se, nisi sam. . . - prva i najveasvemirska pesma na zemljinoj kugli, a za oprotajide, uz obaveznu sedeljku u nekoj kafani,- Srebrna cesta -.

Gospoo Vineti, samo je potrebno da imamonekoliko dece, i videete: bie sve dobro.Negde u pozajmiti novac, kupiu drva i uglja,i itave e zime biti toplo.

2.Vi ste moja ena, i nemojte ni pomiljati daete ponovo otii. Setite se kako sam, kao ptica,pre sedam zima sedeo na drvetu pred vaimbolnikim prozorom. Padao je sneg. A ja samsedeo satima.

Setite se da tada nisam imao rukavice, nitoplo odelo. Tada smo neto poinjali, i rukavicei toplo odelo imali smo samo u glavi.

uvam pisma koja sam vam pisao na tom drvetu.Pokazao sam ih Palavestri. Izabrao je jedno,rekao: to je pesma, i stavio ga u svoju antologiju.Posle sam ga naao i u poljskoj antologijiZigmunta Stoberskog.

Nekoliko godina docnije upoznao sam Stoberskog.Dolazio je na Sterijino pozorje. Divan, uglaenovek, ali nadasve: Poljak. Bio je iskrenorazoaran mojim izgledom. Obavezno morate, rekao je,pustiti brkove. Ko je video pesnika bez brkova.

Kako da mu objasnim da sam te brkove moraoda obrijem u osamnaestoj? Tada mi je Bihaljiobjavio jednu pesmu u asopisu - Jugoslavija -.Reprezentativno. Hartija kao ona na kojoj setampaju ikone. Prevod na etiri jezika. Oto BihaljiMerin je iskreno bio razoaran mojim izgledom.Obavezno morate, rekao je, obrijati brkove. Nijeevropski, a kamoli svetski, a ovaj asopis ide uceo svet. Izvadio je iz depa novac i lino meodveo u prvu berbernicu. Umirite se, dragi moj,tapao me je po ruci, jer sam bio iskreno nesrean.Okanimo se primitivizma.

Ispala je velika zabuna sa tim pismom, a vi dobroznate da ga nisam uneo ni u jednu svoju knjigu,i da sam ga, ponekad, kad ste mi bili neverovatnovani, prepisivao i slao vam ga ponovoi uvek ponovo.

To je ono to smo nazvali: balada o nama.

3.- Ako ode, iroko sivo stopalo gradskog nebazgazie moju travu glavu i razliti plonicima.Razbiu elo o bandere i sva u plua izjecati iizjaukati. Pokidau koulju i kou sa grudi noktima,koji su sada crni i zaputeni kao lie koje poivicama polako poinje da truli.

Jer sve na tebe lii. Ukus tvoje krvi prodavaedeaci, sa kupinama, pred mrak, po uglovima ovih ulica.

Razlivenu toplinu tvoje postelje vezae u vorovesestre u bolnici. Dezinfikovae smisao tvogaosmeha na ai iz koje si pila lekove. obrisaenovinama rei koje si mi govorila kroz prozorskostaklo. I sve e svesti na brutalno.

Ako ode, ponee mene, a sebe e ostaviti uoblicima mog sna i jave, koje e saaljevatiili nepoznavati ljudi u prolazu.

Sve u kue ocrniti katranom i tui one koji neumeju da nariu kad se spomene tvoje ime. Jer lasu prie o novim sastancima, la sve uspomenei posete rodbini nedeljom popodne. Nikad se vieneemo nai.

Ostau sam pod svrdlom svetiljke sa tavanice iz kojee mi se stvarnost godina uvrtati u potiljak.I sve e lepo s tobom umreti.

I svakog e prolea krovovi dugo plakatisuzama okopnelog snega. -

4.Ima jo jedan razlog, vrlo privatan, to pesmu nisamobjavio u nekoj zbirci. Ponekad se zaljubim uneku svoju metaforu, kao u sluaju tog irokog sivogstopala gradskog neba koje gazi moju travu glavui razliva po plonicima.

Jo u esnaestoj napisao sam pesmu - Nedelja -, ukojoj doslovce stoji: - Nebo je velikim sivimstopalom zgazilo krovove, ljude i puteve. - Radijesam se odrekao obe pesme, nego da ponovim metaforu.

Inae, nadam se da vam je jasno u kakvom sampoloaju. Samo mi, molim vas, nita nemojte javljatio vaim glavoboljama. Njih ja vuem na savesti,i ako me podseate na to, ponovo u pobei.To mene dovodi do ludila.

Idem da spakujem stvari. To je popodnevni voz.Kod vas u biti ve rano u zoru. Devojici uu Zagrebu na stanici sve otvoreno objasniti. SaMarjanom i Dragom mogu da se napijem drugi put. "Ako bilo kad osetis..." Ako bilo kad osetis da mrtve stvari koje drzisodjednom menjaju boju i pocinju da disu,moras ih sam zavrsiti; niko ne moze da te zameni.

Jer, niko izvan tebe nema tu britku preciznoststo izdvaja iz prolaznog oklop od zelenog vetra,u kojem neotporno i pihtijasto podrhtavameko i vlazno klatno tvoje uobrazilje.

Svako moze da postavi tvoj osecajni skeleti oko njega ovije tvoje najdivnije namerei utisne u koru nemire tvoga uma kao bore.

Ali, to je jos uvek tebi dalek i neprirodannacin kroenja vecnosti.

Niko na svetu nije ti,i zato niko ne moze ni zavrsiti tvoje delo.

Nikog nemoj da pitas sta znaci neko delo.Otkud on zna, kad nije: delo?

Uzmi u ruke materijal i na sebi to proveri.

Nikog nemoj da pitas sta znaci neka izlozba.Izlozba nije ono sto ti je pokazano.

Ti se pokazujes njoj.Duznost je izlozbe da te vidi.

Stani pred delo i zahtevajda ti objasni sta ti znacis.

Ako vec odlucis da gledas,svaki put istu stvar vidi sasvim drukcije.Ista je linija drugi put nova linija."

Ne veruj onima koji ti uporno tvrdeda imas samo jedno culo vida.

Koliko tvojih ociju nikada nije progledalo?Koliko tvojih ociju, dok obuhvata ovo,vidi i nesto ono, cega uopste nisi svestan?

Koliko tvojih ociju nikada nece saznatida su bile i oci?

Ako se usudis da stvaras, moras imati dokazada istu stvar jos jednom dotices prvi put.