÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷

Mala čudavelikog Boga

Stojan Gajicki

÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷

SadržajUvod......................................................................................................1

1. Zivot je cudo.....................................................................................5

2. Cuda prirode.....................................................................................7

3. Bog i covek.....................................................................................10

4. Otkupljenje je temelj......................................................................15

5. Veliki znacaj malog........................................................................18

6. Novi pocetak...................................................................................21

7. Zajednicki zivot..............................................................................26

8. Nas prvi dom..................................................................................32

9. Imena nase dece............................................................................36

10. Decija kolica i automobili............................................................42

11. Dilema i resenje............................................................................46

12. Putovanje kroz pustinju..............................................................61

13. Putovati zajedno..........................................................................71

14. Prva crkva.....................................................................................75

i

Sadržaj15. Izazov............................................................................................83

ii

Uvod

Uvod

Mogućnosti da se danas napiše knjiga neuporedivo su veće negoikada ranije. Kompjuteri to znatno olakšavaju. Mnogi se odlučuju da gakoriste, bilo da pišu i štampaju knjigu ili bloguju, i na taj način podelesvoje misli s većom grupom ljudi. Svet je pun knjiga i mudri Solomonkaže: "Nema kraja sastavljanju mnogih knjiga, i mnogo čitanje umaratelo." Isti stih u jednom drugom prevodu glasi: "... Znaj da je neizmernomnogo truda potrebno da se napiše knjiga, i da mnogo učenje umaratelo". (Prop. 12:12)

Pisanje je postalo trend više nego ikada ranije i, ako si iole neko inešto, bar svoj blog imaš. Smatra se da važne osobe imaju nešto dakažu, a i ljudi su ponekad zainteresovani da to čuju. Povodi za pisanjemogu da budu različiti.

Kao prvo, zvanično istupanje bi moglo da se protumači da pisac želi dautiče na druge. Svaka osoba je posebna, te temi koju i drugi obrađujumože dodati svoj specifičan pogled na to.

Drugo, knjiga može da učini osobu poznatom i da njenom imidžu dodadimenziju respekta i potražnje. Takođe, kad neko napiše knjigu onečemu, na neki način ljudi mogu da tu osobu smatraju i autoritetom utoj oblasti. Ugled može time da im poraste.

Treće, ako knjiga naiđe na dobre reakcije i dobro se prodaje, ili čakpostane bestseler, onda može i finansijski da ojača kasu njenogautora.

A protiv toga retko ko danas ima išta da kaže. Unovčiti svoje talente,

1

rekli bismo, nije ništa nedolično.

Zbog čega onda ja pišem ovu knjigu? Šta me motiviše, šta jepokretačka snaga u tome? Krenuću od treće tačke. Od knjiga do sadanapisanih, nisam se obogatio. Pošto i ovu pišem za publiku u zemljičija trenutna ekonomska situacija tera ljude da troše novac na važnijestvari, ne verujem da će ova knjižica to promeniti.

U pogledu druge tačke, bilo bi neskromno reći da sam potpunooslobođen tašte slave ali, iskreno govoreći, nije mi to motivacija. Moguodmah da priznam da nisam ekspert u ovoj oblasti, niti želim takavutisak da ostavim. Svestan svojih nedostataka i pogreški koje sam uživotu pravio i još uvek ih pravim, ne želim da padnem u iskušenje dase knjigama izdižem na nivo koji mi ne pripada. Znajući ono što iapostol Pavle kaže: "Da me neko ne bi smatrao za više od onog što odmene vidi ili čuje" (2. Kor. 12:6), svestan sam lakoće upadanja u toiskušenje, pa mi je molitva da tako ne bude.

I na kraju, imam li ja nešto da kažem u ovoj oblasti, što je tolikospecifično i do sada neobrađivano, te je ovakva knjiga stvarnoneophodna? Odgovor bi i na to pitanje mogao da bude "ne" − i to biujedno značilo staviti ovde tačku i gotov posao. A ja, ipak, želim danastavim da pišem. Verujem i nadam se da ne grešim.

Evo nekoliko razloga. Za skoro trideset i pet godina života s Bogom irada u različitim hrišćanskim miljeima, zapazio sam da mi hrišćaniuglavnom živimo kao i ostali svet. Volimo velike zvezde i divimo setakozvanim velikim ljudima, ponekad čak više nego i samom Bogu.Dolazimo u iskušenja, na koje nas Biblija upozorava, da ljudepodignemo na pijadestal koji im ne pripada. Znamo i da se posvađamoi raziđemo zbog ljudskih imena i različitih stavova prema njima, iako jenajveće ime Isus Hristos, Božiji sin, srž našeg verovanja i jedini temeljnašeg jedinstva. Veliko je uvek privlačnije, uvek vrednije pažnje, iakokažemo da sitnice čine život.

2

Zbog tog mentaliteta, i u našim crkvama, često pravimo grešku daprevidimo i da prezremo malo, te ponekad na nezdrav način uzdižemoveliko. Prevodimo knjige, većinom pisaca zapadnog sveta, čija sekultura i način razmišljanja umnogome temelje baš na ovakvimvrednovanjima. Oni postaju idoli i time se stvara nakaradno shvatanjeda samo "velike propovednike" vredi slušati i čitati. Bez ikakve pomislida sve sa Zapada, ili pak sve veliko, treba odbaciti, ja verujem da usvetu, naročito u Božijem carstvu, postoji potreba za manjim stvarimaod big−meka i extra velike koka−kole. Pravi kulinari znaju da dobromjelu nekad treba samo zrno pravog začina da bi mu dalo onaj posebniukus! Isto tako većina nas zna i veruje da nije zlato sve što sija!

Tako je i sa ljudima. Svako od nas je zrno posebnog začina, koji jeneophodan svetu. Nisu samo velike titule i velike zemlje od značaja zaukus čovečanstva. Svetu su potrebni i oni koje smatramo malenima, au Božijim očima i te kako mogu biti veliki!

Odatle i želja da pišem o "malim čudima". Događaji u svakidašnjici, ane na velikim konferencijama i tv−stanicama, s "velikim" imenima.Govorimo o čudima Božije brige, za nekog među mnogim običnimljudima, ne samo na nedeljnom bogosluženju, već ono koje sedogodilo u utorak, pre podne, daleko od drugih očiju, ali pred očimaonog kome je baš to malo čudo bilo potrebno da bi još jednom biopresvedočen o istinitosti Božijeg obećanja − da ako se On brine zavrapce i travu, da se onda brine za svako ljudsko biće, za svako svojedete, i za mene.

I na kraju, pored toga što mi je iskrena molitva da knjiga bude nekomena ohrabrenje, želim reći da se nadam da će ona biti inspiracijadrugima, da svoje svedočanstvo o Božijem "malom čudu" u njihovomživotu napišu. Svedočanstvo da je Bog živ i aktivan u našoj zemlji, unašem narodu, u našim crkvama, u našim životima. Da, jednostavnosvedočanstvo o tome da je Bog ono što On kaže da jeste − Otac svega

3

stvorenog, pre svega onih koji se u Njega pouzdaju, bilo gde da živimo.

4

1. Zivot je cudo

1. Život je čudo

Posmatrajući prirodu i kosmos, bio ateista ili vernik, čovek ne može ada kroz uzdah čuđenja ne izgovori jednu reč, da bi se sav njegovosećaj opisao − fantastično!

Ako, pored svega, posmatramo i ljudsko biće, divljenju se dodadimenzija koja nas natera da se u čuđenju pitamo − odakle sve ovo ikako je moguće da sve funkcioniše tako besprekorno?! Kako je to svemoglo iz ničega postati, jeste i zauvek će ostati pitanje bez odgovoraza ateiste. Logično i naučno je tvrditi da iz ničega ne može nastatinešto. Ako je to nešto još i toliko lepo i odiše redom i harmonijom,očiglednom brigom uzročnika svemu što postoji, kao i međusobnomzavisnošću da bi sve moglo živeti, onda je, uz svo čuđenje, veomateško ne dati bar sekundu mogućnosti da možda iza svega toga ipakpostoji mozak − Stvoritelj. A naš je svet upravo takav − fantastično lep.Naši životi, kao i cela priroda − toliko su međusobno zavisni jedni oddrugih, kao i od momenata oko nas koji su često izvan našihmogućnosti da ih kontrolišemo.

Život je čudo i pun čuda! Film švedskog fotografa i snimatelja LenartaNilsona o nastajanju života ljudskog bića je fascinirajući. Čitav procesod susreta muškarca i žene, poljupca, preko začeća i formiranjaembriona ljudskog bića pa do rađanja, priča je koju niko nije mogaoizmisliti, a slučajnost je još manje mogla do toga da dovede. Namomente, komentator objašnjava da tome što se događa u tomprocesu nema objašnjenja. Čudo!

Današnja nauka sve više otkriva nove stvari. Iza svakog novog otkrića,pojavi se bar jedna nova enigma. Beskrajno otkrivanje. Nauka će u

5

godinama koje dolaze, zahvaljujući napretku tehnike, otkrivati sve više.Da, otkrivati! I da objasni − moći će sve više. Nekima će to davati sveviše povoda da slave, hvale i da se klanjaju "big bengu". Da bi "velikiprasak" bio dovoljno velik da bi mogao biti "obožavan", upotrebljavaćese terminologija puna cifri i pojmova koje niko od ljudi ne razume. Onikoji ih upotrebljavaju pokušavaju u te pojmove da stave svojanagadanja i silnu želju da dobiju odgovor za kojim celo čovečanstvoteži − šta je uzrok ovom fantastičnom svetu?

Ali "svemoć" nauke i tehnike tu i staje − kod otkrivanja i eventualnogobjašnjavanja. Ni danas, niti ikada u budućnosti, nauka i tehnika izničega neće moći da stvori nešto. Za ovu tvrdnju nisu potrebni izrazivišeg nivoa, cifre s beskonačnim brojem nula, koje, kao i u vremenimainflacije, samo potvrđuju da je trenutni sistem i njegova valuta na putuda bankrotiraju. Dovoljna je logika!

Ili, možda će vremenom neko da se usudi da postavi isto pitanje, samomalo modifikovano − koje uzrok svemu ovom što je oko nas i u nama?Ako tom pitanju damo mesta, stvari će postati jasnije, iako, verovatno,još uvek u mnogim aspektima neobjašnjive. Vera ne traži objašnjenjeza sve. Vera vodi u kontakt s Bogom u koga veruje i time dobijaodgovor na mnoga pitanja, iako ne razume svaki detalj, što je slučaj i snaučnim pogledom na svet. Nauka takođe mora da veruje u nekestvari da bi mogla razviti bilo kakvu teoriju o nastanku sveta. "Veromshvatamo da su svetovi sazdani Božijom rečju, i to tako da ono što sevidi nije nastalo od nečeg vidljivog". (Jev. 11:3)

To ne znači da razumemo svaki detalj, već da shvatamo da ovakavfantastičan svet ne može da nastane iz ničega i da "big beng" nije ustanju da stvori ili da razvije ovakav svet, bez obzira koji vremenskiperiod mu je na raspolaganju. Život je posledica živog, a ne produktmrtve materije.

6

2. Cuda prirode

2. Čuda prirode

Prilikom nedavne posete Londonu, moja supruga i ja smo s nekolikoprijatelja otišli u prodavnicu u kojoj su se prodavale ribice zaakvarijume. Na stotine akvarijuma, sa još više vrsta ribica. Već samaraznolikost oblika i boja je oduševljavala. Zastali smo kod jednogakvarijuma s mnogo ribica i primetili njihovo različito ponašanje. Jednaje "usisivala" kamenčiće i nakon nekoliko sekundi ih ispljunula. Drugaje sve vreme usnama "prala prozor" akvarijuma. Treća je "sklanjala"otpatke od rastinja u akvarijumu.

Naš prijatelj, koji je malo više znao o tome, počeo je da objašnjavačitavu aparaturu koja je u tom akvarijumu funkcionisala. Uzajamnabriga ribica za svoje mesto života je bila fascinirajuća! Odakle imsvesnost o tome i odakle tolika međusobna briga i saradnja. Nisammogao da se otmem utisku da su sledile musketarsko pravilo: "Jedanza sve, svi za jednog!" Ili, možda su musketari sledili njihova pravila?

Očigledno je da cela priroda sledi pravila. "Pa, to je prirodno", kažuljudi kada se nešto odvija na način koji nam se čini normalnim.

Posmatranje svega oko nas ne može da nas ostavi ravnodušnima.Fantastičan svet, u kojem stvari funkcionišu na način koji nas čestozadivljuje. Kako je moguće da ptica svake godine leti po deset hiljadakilometara s jednog mesta i vraća se na isto mesto posle nekolikomeseci.

Odakle joj sposobnost orijentacije? Odakle ritam u njenom životu kojise svake godine ponavlja, po zacrtanim pravilima. Ko ili šta je u njupostavio te zakone?

7

Delovi prirode brinu jedni za druge. U prirodi postoji sve što je ljudskomrodu potrebno. Da se ljudi, u izvesnoj meri, brinu za prirodu vidljivo je.Da se ljudi brinu jedni za druge takođe je primetno, iako je daleko odpotrebnog nivoa, naročito u nekim oblastima. Posmatrajući sve to,čoveku se svakako nameće zaključak da iza svega stoji neko ko se zasve to brine, i ko je u sve stvoreno ugradio osećaj međusobne brige. UPsalmu 104, opisana je Božija briga za svoje stvorenje. Psalmistaopisuje stvorenje, prirodu, kao Božiji dar čoveku i svemu živom naZemlji. Potoci i reke, u kojima životinje gase svoju žeđ, trava za ishranuživotinja i bilje koje je na korist čoveku. Nebeska tela koja svoju uloguimaju u određivanju vremenskih ciklusa, kojima se i životinje i čovekprilagođavaju. Oduševljeno nastavlja psalmista i kaže: "Kako je mnogodela tvojih, Gospode! Sve si premudro stvorio; puna je zemlja blagatvojega", te u jednom od sledećih stihova kaže: "I sva bića željnočekaju da ih nahraniš na vreme."

Car David, posmatrajući zvezde i raskoš nebeskog svoda, uzbuđenveličinom Božijih dela, odjednom doživljava svoju malenkost,upoređujući sebe s ogromnošću celokupnog Božijeg stvorenja. U tommomentu, iz njegovog srca i usta izlaze reči koje su pune divljenja ičuđenja. U Psalmu 8:4 David kaže: "Pa šta je čovek da ga sespominješ, sin čovečiji te ga pohodiš?"

David je toliko zadivljen veličanstvom koje vidi u prirodi da shvata dase radi o Tvorcu čija veličina prevazilazi svaku ljudsku sposobnost dato razume. Doživljavajući veličinu svega stvorenog, a time i samogTvorca, David izražava čuđenje da nedokučivo veliki Bog, imavremena da misli na njega, na čoveka uopšte.

U ovoj misli postoji i jedna uobičajena dilema osobe koja veruje uodnosu prema Bogu. Zar on, koji nam se mnogo puta čini nezamislivovelik i dalek, nedohvatljiv, ne tako retko, i našoj veri, ima vremena iinteresa za moj život? Nisu li naše potrebe sitnice, koje mu lako prođu

8

nezapažene? Možda je ipak bolje po onoj narodnoj: "U se i u svojekljuse", ili onoj drugoj: "Ko sebi pomaže i Bog mu pomaže". Za svakislučaj, naglasimo da je akcenat u svemu tome na nama i onome što miuradimo za sebe, a ne u pouzdanju u Boga. On ima preča posla negoda se bakće s nama, rekli bismo mi, obični ljudi.

Drugo pitanje se onda nameće. Ako u celoj prirodi postoji tolikasaradnja i međusobna briga za stvari koje nam se mogu učiniti inevažne, ako je empatija vidljivo manifestovana u životinjskom svetu,zar bi ljudsko biće, kruna svega stvorenog, bilo isključeno iz togbožanskog programa brige za celo stvorenje? Zar bi Tvorac svega, kojije ljudsko biće stvorio sebi sličnim, po svojoj slici, najveće u svemuvelikom, najdraže među svim dragocenim, najlepše među svimzadivljujuće lepim, prepustio brigu za čoveka nekom ili nečemudrugom?

Ne, to bi bilo pobijanje svega što Bog jeste, o čemu i cela prirodasvedoči. Ljudsko biće je bilo, jeste i ostaje Božiji ljubimac! Zato je iNjegova briga za čoveka izražena na toliko načina i izrečena od samogTvorca na toliko mesta u Njegovom pismu ljubavi čoveku − u Bibliji.

9

3. Bog i covek

3. Bog i čovek

Naša slika o Bogu utiče na naše razumevanje Njegovog odnosa premanama. Naše verovanje Bogu, u Njegovu prisutnost i angažovanost unašim životima svakako su i posledica našeg shvatanja Boga.Osobama koje ga smatraju samo teoretskim pojmom, svakidašnjicanema puno veze sa Božijom konkretnom prisutnošću u svetu, a jošmanje u njihovim životima. Čak i ako verujemo da je Bog stvaran, ali jeu našem shvatanju prvenstveno velik i dalek, verovatno nećemo unašoj svakidašnjici računati često na Njega.

Verovanje u Božije postojanje, kao osobe i Stvoritelja, trebalo bi dapromeni takav način razmišljanja i da doda dublju dimenzijurazumevanja Božije prisutnosti u našim životima.

Odlučujući momenat za ovakvo verovanje je zajedništvo Boga ičoveka. Bog je nakon stvaranja sveta bio fizički prisutan u stvorenju unekim situacijama. Adam i Eva su čuli Njegov glas i znali da je On išaopo vrtu Edenskom. (1. Moj. 3:8) U poslednjoj knjizi Biblije, stojinapisano: "i sam Bog biće s njima, njihov Bog". (Otk. 21:3)

Ova prvobitna zajednica Boga i čoveka bila je sasvim normalna. Jer,kakav je to Stvoritelj koji bi se uklonio od svog stvorenja i nemanikakav kontakt i zajedništvo sa njim, naročito sa čovekom, koga je nasvoju sliku stvorio? Uzrok prekida kontakta i zajedništva je u čovekovojneposlušnosti Bogu i njegovom okretanju od Njega. Prorok Isaijanapominje da Božija ruka nije ni kratka ni nemoćna da pomogne, negoda je greh razlog što čovek ne doživljava Boga kao bliskog pomagačau svom životu. (Isa. 59:1−2)

10

Zbog toga je izmirujuća žrtva Isusa Hrista ključ za čovekovo ponovnoulaženje u zajednicu s Bogom, na isti blizak način koji je čoveku biodostupan pre pada u greh. Isusova smrt na krstu bila je cena potrebnada se plati za prekršaj čoveka, i time ukloni prepreka svakoj osobi icelom čovečanstvu da iznova živi u zajedništvu sa svojim Tvorcem.

Doživljaj duhovnog preporoda rezultat je vraćanja Bogu i pokajanjakoje nam daje oproštenje greha. Uklanjanje greha, prepreke izmeđuBoga i nas, verovanjem u Hristovu žrtvu i uskrsnuće, izraz su Božijeljubavi prema čoveku i Božije čežnje za obnovu prekinutog zajedništvasa čovekom. Taj nam doživljaj otvara vrata u Božije carstvo i novi načinživota koji se ne temelji na ljudskoj sposobnosti da razume Boga. Kroznanovo rođen duh i obnovljen um, čoveku se otvara mogućnost zaživot u svakodnevnoj komunikaciji sa živim Bogom.

Apostol Pavle piše u 1. Korinćanima 1:9 da nas je Bog i pozvao uzajedništvo sa Njegovim sinom Isusom Hristom, a time i sa Njimsamim. O ovom zajedništvu piše i apostol Jovan na početku svoje Prveposlanice kada kaže vernicima prve Crkve ovako: "Objavljujemo vamono što smo videli i čuli, da i vi imate zajednicu s nama. A našazajednica je sa Ocem i s njegovim Sinom, Isusom Hristom". (1. Jn. 1:3)Ovo zajedništvo je ključni momenat za verovanje u Božiju bliskost unašoj svakodnevnici. Kada je odlazio od svojih učenika, Isus im jeostavio obećanje vredno našeg verovanja i pouzdanja: "I evo, ja sam svama svakog dana, sve do kraja sveta". (Mt. 28:20)

Božija briga za čoveka

Interesantno je da se ljudsko biće, iako najsavršenije, najvrednijepažnje i brige, najviše bori s brigama za svoj život. Zbog svojesposobnosti da razmišlja, planira i doživljava stvari, ne samo fizički veći mentalno, čovekovo doživljavanje brige je time mnogo kompleksnije.Gotovo je nedolično i spominjati da mi nikada nijednoj životinji ne trebada kažemo da se ne brine, ili da baci svoje brige na nas ili na Boga.

11

Međutim, kada smo mi, ljudska bića, u pitanju, Bog nas u svojoj rečistalno podstiče i ohrabruje, da sve svoje brige bacimo na Njega, jer seOn brine za nas. (1. Pet. 5:7) Znajući nesavršenost naše vere ipouzdanja u Njega, učestalost naših sumnji da smo vredni Njegovepažnje i brige, Bog u svojoj reči, na mnogo mesta, naglašava našuizuzetnu vrednost. Čovekova verovatno najveća potreba jeste da mubude priznata vrednost, bez da je mora zaraditi. Svet u kojem živimostalno zahteva da nešto postignemo da bi bili vrednovani i voljeni.Božiji stav je drugačiji. On nas vrednuje i voli zato što smo Njegovastvorenja, a ne zbog naših dostignuća. O toj temi više u knjiziRazotkrivanje Božijeg lika u nama.

Mnogi biblijski tekstovi su napisani s takvom porukom upravo iz ovograzloga. Naš Otac nebeski zna da nam je potreban stalni podsticaj iohrabrenje da se u Njega pouzdamo i da verujemo u Njegovu ljubavprema nama. To nam je naročito potrebno u situacijama kada nasobuzima beznadežnost, kada sami nismo u stanju da vidimo razlogBožijoj naklonosti i brizi za nas, ili da verujemo da je On uopštezainteresovan za naše stanje i situaciju.

Poučavajući narod o životu, Isus kaže da nije moguće služiti dvagospodara − Boga i bogatstvo. Znajući da je veliki deo čovekoveživotne sigurnosti u posedovanju novca, Isus im kaže da otvore oči,pogledaju i razmisle o onome što vide u prirodi. Ptice koje ne seju, nežanju a vaš Otac nebeski hrani ih! Ljiljani na polju, u kakvoj raskošnojlepoti! Rastinje koje danas jeste, a sutra ga već nema, a Tvorac mu jetakvu lepotu dao. (Mt. 6:25−30) Kao zaključak Isus im kaže: "Ne brinitese dakle... Zna vaš nebeski Otac da vam je sve to potrebno". (Mt.6:31−32) Jedan od najlepših cvetova, edelvajz(?), raste na mestima dokojih običan čovek jedva i dolazi. Rekli bismo − kakvo nepotrebnorazbacivanje lepotom. Tamo, daleko od ljudskih očiju, a takva lepota iraskoš! Pa, ako Bog nečemu takvom dodeli toliko lepote i brige, zar ćezaboraviti nas, koji smo Njegova deca? Da, tu je problem. Naš Otacnebeski brine se za vrapce, jedva vidljive insekte, za travu i

12

jednodnevno rastinje, a nas da zaboravi? Isus naglašava baš tučinjenicu − to je vaš Otac.

Svakako bi čudno bilo u očima ljudi ako bi videli da moja deca odlazekomšiji svaki dan da dobiju hranu, odeću, pažnju i ljubav. Verovatno bito prokomentarisali rečima: "Pa kakav je to otac kad se ne brine zasvoju decu?" Razlog tome bi mogao biti da je taj otac siromašan i zatonije u stanju da se brine za decu. Ali, naš nebeski Otac nije siromašan.Drugi logičan razlog mogao bi biti da takvog oca jednostavno nije brigaza svoju decu. Žalosno, ali moguće. Takvih očeva danas ima namilione. Ali, takav nije naš nebeski Otac. On nije siromašan i rekao jeda nas nikada neće napustiti, ni ostaviti. (Jev. 13:5) Koliko jakugaranciju nam Bog, naš nebeski Otac, ostavlja u pogledu Njegovebrige za nas, možemo videti u Isaiji 49:15, gde je sam Bog izgovorioovo obećanje: "Može li žena zaboraviti porod svoj da se ne smiluje načedo utrobe svoje? A da biga i zaboravila, ja neću zaboraviti tebe."

Današnja izvitoperenost termina, koji su oduvek predstavljali klasičneživotne vrednosti, ne može nikada da uništi svesnost ljudskog bića oistima, jer ih je u njega usadio njegov Tvorac. Reč kao što je otacdanas može izazvati više negativnog nego pozitivnog kod mnogih ljudi.Otac je danas za mnoge osoba koja je mnogo puta zatajila, izneverilasvoju ulogu, danas možda više nego ikada, iz mnogih razloga. Zato jemnogima upoređivanje Boga s likom brinućeg oca veoma teško. Ipak,Bog je Otac čovečanstva i Njegove očinske osobine se nisu promenile.Nikakva izopačenost ponašanja očeva kroz celu istoriju čovečanstvane može baciti ni senku ni ljagu na Božije očinstvo prema svetu.

Nakon što je izlečio teško obolelu ženu u subotu, Isus se našao udiskusiji s religioznim vođama svog vremena oko držanja subote, kaodana odmora. U jevanđelju po Luki 13:10−15 ove ga vođe napadaju dakrši zakon o suboti i da je mogao istu stvar da uradi neki drugi dan. Tajstav Isus naziva licemerstvom i podseća ih da bi svi oni svog magarcaili vola subotom spašavali iz bunara ako bi bilo potrebno. I onda dodaje

13

ono najvažnije, a to je da se ovde radi o nečem daleko vrednijem odvola i magarca − radi se o ljudskom biću. Kaže da je time Njegovo deloopravdanije nego držanje njihovog religioznog pravila.

Mnogi primeri koje Isus koristi upravo su iz prirode, u kojoj se očitujeBožija briga za najmanji detalj. Isus time želi da nas učvrsti upouzdanju u Božiju brigu za nas. Na jednom drugom mestu, govori dane treba da se plašimo za naš život, jer Bog ni vrapca nije zaboravio.On zna čak kada jedan vrabac padne na zemlju, a kamoli neće našepotrebe poznavati i pobrinuti se za njih. Da bi pojasnio Očevu brigu zanas, Isus kaže da ta briga obuhvata sve aspekte našeg života, čak itakve detalje, da nam je sva kosa na glavi izbrojana. (Mt. 10:28−31)

Mogli bismo da nastavimo s mnogim drugim primerima i tekstovimakoji o ovome govore. Njihova svrha je da nas učvrste u našoj veri ipouzdanju u našeg Oca nebeskog. Isus kaže da ne postoji nijedanotac koji bi svom detetu dao kamen ako ga ono zamoli za hleb. I ondatu dodaje važan komentar: "Pa ako vi, iako ste zli, znate kako da dajetedobre darove svojoj deci, koliko će više vaš Otac, koji je na nebesima,dati dobre darove onima koji ga zamole". (Mt. 7:11)

14

4. Otkupljenje je temelj

4. Otkupljenje je temelj

Razumevanje Božije želje da se brine za nas i za naše potrebe počinjerazumevanjem dela otkupljenja koje je Isus učinio za čovečanstvo.Naša vrednost i dragocenost u Božijim očima leži u našem poreklu −Njegovo smo stvorenje i Njegov večni životni duh u nama je! OtisakNjegove ličnosti, Njegovo potomstvo, Njegova deca. Koliko nas Onvrednuje i voli, možda apostol Pavle najbolje opisuje kada kaže da jeHristos umro za nas dok smo još bili nevernici i bespomoćni da bilo štauradimo da bi promenili našu situaciju. Znači, u tom smo stanju biliBožiji neprijatelji. Ljubio nas je još onda kada nije imao nikakve koristiod nas. Time što je Hristos dao svoj život kao žrtvu otkupnicu za nas,da bi nas time izmirio s Bogom, pokazuje koliko mu značimo! "Ali, Bogsvoju ljubav prema nam pokazuje ovako: dok smo još bili grešnici,Hristos je umro za nas". (Rim. 5:8)

Otkupljeni smo! Veličina otkupne cene najbolje govori o vrednosti onogšto je otkupljeno! U Isaiji 43:4 Bog kaže da smo dragoceni u Njegovimočima, da smo vredni i da nas ljubi i da je zato spreman da plati takvucenu radi našeg otkupljenja. Apostol Petar ovako opisuje Božiji činotkupljenja: "Jer vi znate da od svog ispraznog načina života, koji suvam predali vaši oci, niste otkupljeni nečim raspadljivim, srebrom ilizlatom, nego dragocenom krvlju Hrista, Jagnjeta bez mane i ljage". (1.Pet. 1:18−19)

Stvoritelj sveta imao je plan sa svojim stvorenjem i ništa ga nije mogloiznenaditi ili sprečiti da ga ostvari. Koliko god sve izgledalo haotično unašim danima, koliko god nam se činilo da svet juri ka katastrofi, ništanije izvan Božije kontrole!

15

Tako je i s našim životima. Detalji, čak i naše teške životne situacije,iako su za nas veoma važne, sve nam se može činiti beznačajno zavelikog Boga. On se bavi tako velikim poslom kao što je svet i njegovabudućnost, da nam ne pada ni na pamet da sa našim malimpotrebama i problemima idemo Bogu. Zašto bi Njega zamarali takvimstvarima, koje i pored važnosti za naš život, izgledaju kao sitnice zaNjega? Da se razumemo − svaka istina ima svoju zloupotrebu. Kadagovorimo o pouzdanju u Boga, Njegovoj brizi za naš život, to svakakone znači sedeti skrštenih ruku i čekati da Bog sve radi za nas. Ako smozdravi i možemo da radimo, onda ne možemo sedeti i čekati "hleb sneba". Ali, ako smo, kao izraelski narod, u pustinji gde hleba nema,onda možemo da se pouzdamo u Boga da će na neki način, iako senama čini nerešivo, ipak rešiti situaciju, jer je obećao da nas nikadaneće izneveriti i ostaviti.

Apostol Pavle nastavlja razmišljanje o Božijoj spremnosti da platiovako visoku cenu za naše otkupljenje i onda logično zaključuje: "On,koji ni svog Sina nije poštedeo, nego ga je za sve nas predao, zar nams njim neće podariti i sve drugo"? (Rim. 8:32)

Da napravimo malo upoređenje iz svakodnevnog života. Recimo dajedan otac ima dete koje je počinilo gluposti i zbog toga je u zatvoru.Za dosta veliku sumu novca, otac može da ga izvede na slobodu. Otacje spreman na to, plaća za svoje dete, i ono je na slobodi. Nakonnekoliko dana, otac vidi da je dete bosonogo i ide u dronjcima. Zar bisrce oca, koji je bio spreman da plati toliku cenu za oslobođenje svogdeteta, sada odjednom postalo nezainteresovano za tu malenu potrebusvog deteta?

Isus upotrebljava sličnu sliku, da bi nas uverio u stvarnost brige kojunaš nebeski Otac ima za nas. Svrha svih tih primera je da nam otvoreoči da shvatimo veličinu žrtve koju je nebeski Otac učinio začovečanstvo da bi nam pokazao koliko nas ljubi i vrednuje.Razumevajući taj Božiji čin, naša vera i pouzdanje u Njega trebalo bi

16

da raste i u pogledu manjih detalja u životu.

Osobi koja je doživela njegovo spasenje i primila dar večnog životaverom u Hristovu otkupljujuću žrtvu, detalji nisu uvek ni važni, te nesumnja u Božiju vernost ako se sve baš i ne događa po nekomsavršeno zamišljenom scenariju. Božija je vernost za one koji gapoznaju veća od Njegovog ispunjavanja svakog detalja. I pored toga,Bog često baš intervencijom u detaljima iz našeg života želi da pokažeda je sve u Njegovim rukama i pod Njegovom kontrolom, u životimaonih koji su Njegovi.

17

5. Veliki znacaj malog

5. Veliki značaj malog

Jedna strana naše ljudske prirode je oduševljavanje velikim. Postićinešto veliko, videti nešto veliko, biti deo nečeg velikog, faktori su kojiutiču na naš život i često doprinose našem pozitivnom samoosećaju.Stvaralački kapacitet pojedinca i čovečanstva kao celine je ogroman.Čovekova, padom u greh, izgubljena sposobnost da date mu resursekoristi samo u pozitivne svrhe, čini da svet nije ono što je Bog hteo dabude − raj! Ali, obnovljenim zajedništvom sa svojim Tvorcem,čovečanstvo može da doživi zaokret o kojem sanjamo i želju za tim usrcima nosimo.

Međutim, kao što put od hiljadu milja počinje jednim korakom, tako iveliko ne može da se ostvari bez detalja, koji na kraju učine celu stvarvelikom. Ja lično volim opis učinka jedne osobe u životu, koju je jednaosoba ovako definisala: "Možda si detaljima vratio njihovu vrednost,možda je to sve što si u životu postigao". (Elijas Kaneti)

Zvuči beznačajno kada se uporedi s velikim, a od neprocenjive jevrednosti. Veliko ne može da se dogodi bez učešća malog. Problem jeda se najčešće samo gotov produkt prikazuje, dok se put do toga,preko svih detalja, retko opisuje. Fantastičnost ljudskog bića nije samou onom što mi vidimo, već i u detaljima, koji su često toliko kompleksnii fascinirajući da nismo u stanju da shvatimo ili objasnimo njihovoporeklo i njihov značaj.

Zato je važno ne omalovažavati detalje, jer često su baš oni početakrešenja velikih problema, početak stvaranja velikog. Priča o siromahuLazaru, koji je ležao pred vratima bogataša i čeznuo da se nasiti makarmrvicama koje su padale sa njegovog stola, govori dovoljno o važnosti

18

malih stvari. Bogataš neće morati odgovarati Bogu zato što mu nijesvaki dan davao biftek s jajetom, ali će sigurno odgovarati što mu nijedozvolio da jede mrvice koje su padale sa njegove bogate trpeze. (Lk.16:19−31)

Davati značaj velikom, a da se ujedno ne spomene važnost detalja,pogrešna je životna filozofija. Biblija na jednom mestu upozorava da nepreziremo male početke. (Zah. 6:10)

Sećam se priče prijatelja koji je došao u jednu crkvu da propoveda.Zamolio je jednu mladu osobu za pomoć oko nekih detalja u programu.Međutim, ova mlada osoba je rekla da nema vremena za takve malestvari, jer se priprema za veliki poziv, koji joj je, kako je ona mislila, Bogdao u životu. Godine su prolazile i ta mlada osoba nikada nije stiglatamo gde je verovala da je bila pozvana. Vernost u malom otvara put uvelika dostignuća.

Kao što je važno ne pasti u krajnost "cepidlačenja", koja nas možesprečiti da nastavimo put prema ispunjenju celine, tako je i sanjati ovelikom, a ne videti važnost malog, opasan stav u životu. Ko ne vidivrednost detalja, neće najčešće doprineti ni razvoju velikog. Isus kažeda ko nije veran u malom neće biti veran ni u velikom. (Lk. 16:10)

Bog je Bog čuda! Biblija je puna izveštaja o Njegovim silnim čudesima.Celo stvorenje je od početka do kraja čudo. Stvoriti sve iz ničega jenemoguće bez Boga. U Njegovoj ličnosti postoji beskonačni stvaralačkikapacitet kojim je stvorio svet. Svaka Božija izgovorena reč u sebi imamaterijalnu stvarnost. On je stvarao svet svojim rečima − Bog reče itako bi.

Bog nije daleka mistična ličnost, koja se distancirala od svog stvorenja.On je blizu svom stvorenju, želi da učestvuje u događajima i životimaljudi. Na stranicama ove knjige, želim da opišem neka od malih Božijihčuda koja su nam bila i ostala veliko ohrabrenje i potsticaj da verujemo

19

da je naš Bog zainteresovan za svaku oblast naših života. Čak i zadetalje koji nama izgledaju nevažni da bi se On sa njima bavio.

20

6. Novi pocetak

6. Novi početak

Davne 1975. godine, život je došao do tačke kada za mene više nijeimao smisla. Činilo se kao da je sve bilo gotovo pre nego je i počelo napravi način. Životni snovi su već doživeli svoj krah. Uz sve to me jeprogonila svest i vera u Božije postojanje. Pre odlaska u vojsku,svestan potrebe za Božijom pomoći, dao sam Bogu obećanje da ćuposle vojske živeti sa Njim i za Njega. Iskreno, tada nisam ni znaokako ću u tome uspeti, jer ono što sam do tada znao o životu s Bogombila je za mene "nemoguća misija". Bog je tada za mene biozahtevajući Bog čije standarde nikada ne bih mogao da ispunim.

Posle vojske, počela je intenzivna borba za novi način života, ali bezvećeg napretka. I onda je sve došlo do tačke kada se dalje nije moglona isti način. Duboko u srcu sam mislio − ako Bog postoji, morapostojati i način da se doživi kontakt sa njim. Ostavio sam jednog danasvoj posao, familiju, prijatelje i otišao u Švedsku, ne znajući šta metamo čeka. Jedino čega sam bio svestan je bila želja da doživimstvarnost Božijeg postojanja. Novac mi ni u mislima nije bio, niti ikakavplan da tamo ostanem. Glad za Bogom je bila tolika da bi me moglaodvesti i do kraja sveta. U mom Novom Sadu, za dvadeset i tri godineživota, nikada nisam sreo nijednu osobu koja mi je rekla nešto oIsusovom delu na krstu i šta je to značilo za mene. Mnogo puta samčuo šta ja moram uraditi da bi bio ispravan i Bogu ugodan, i isto tolikoputa doživeo neuspeh da do tog stanja dođem svojim naporima. Ali,nikada nisam čuo da je jevanđelje radosna vest o mogućnosti dabudem oslobođen od sile greha i njegovih posledica, kroz žrtvu IsusaHrista, a time i mogućnosti povratka Bogu, Stvoritelju i Ocu.

Posle svega mesec dana boravka u Švedskoj, reč iz jevanđelja: "Nije

21

zdravima potreban lekar, već bolesnima. Nisam došao da na pokajanjepozovem pravedne, nego grešne", otvorila mi je oči. (Lk. 5:31−32)Video sam da je Isus Hristos Božije rešenje za sve što je meni iljudskom rodu potrebno, da bi život postao ono što sam verovao damože i treba da bude. Sve se tog dana iz temelja promenilo. Sve jepostalo drugačije, onakvo kako sam u dubini duše naslućivao da možeda bude, i još više od toga.

Životni stil

Svaka ideologija ima svoj životni stil. Jevanđelje ima svoj i o njemu jeIsus govorio svima koji su ga hteli slediti. Jednostavnim rečima bi moglito ovako da opišemo. Bog želi da ima zajedništvo sa ljudskim bićem.Pošto je Stvoritelj i posednik svega, nelogično bi bilo da On od čovekapre svega zahteva materijalne žrtve, da bi On čoveku uzvraćao dobrim.Biblija kaže da niko nikada nije Bogu dao nešto, da bi Bog bio dužanda mu uzvrati. (Rim. 11:35)

Ne, Bog je davalac i to velikodušni. Cela Njegova zamisao bila je iostala, da se brine za svoje stvorenje i čoveka pre svega. Od čovekaočekuje da živi u zajedništvu sa Njim. Izvan tog zajedništva čovek nesamo da nema budućnost, već nema ni pravi život. Inicijativa je kodBoga, što je i logično ako je Stvoritelj svega. Čovekov deo je da naljubav, koja je temelj svemu što Bog radi, odgovori verom iprihvatanjem Božijeg dara spasenja. Time počinje da živi u zajedništvus Bogom, što i jeste smisao sa stvaranjem čoveka.

Od ovog novog početka, neka pravila postala su životne "zvezdevodilje". Prvo je bilo i ostalo: "A pobožnost i jeste velika dobit ako ječovek zadovoljan onim što ima. Jer, mi na svet ništa nismo doneli patako ništa ne možemo ni odneti. Pa ako imamo hranu i odeću, budimotime zadovoljni". (1. Tim. 6:6−8)

Skoro celu prvu godinu nakon mog obraćenja proveo sam putujući i

22

svedočeći ljudima o Isusu Hristu. Nikakve brige nisam imao oko biločega materijalnog u životu. Nisam živeo u izobilju, niti sam znao šta mečeka sledeći dan. Bio sam zadovoljan onim što sam imao. Krevet utoploj sobi, odeću i hranu, i to mi je bilo dovoljno.

Drugo pravilo je bilo iz Mateja 6:33 gde je zapisano Isusovo obećanje:"Prvo tražite njegovo Carstvo i njegovu pravednost, i sve ovo će vamse dodati." Ovo što će se dodati jeste sve što je čoveku potrebno zaživot. Bog se brine za svoju decu i za svakog koji stavlja NjegovoCarstvo na prvo mesto u životu. Ovo obećanje je dato zato što Bog znada su nam često potrebne garancije za naše fizičke potrebe u životu.Zato nam i kaže da se ne brinemo za sutrašnji dan.

Mnogi doživljaji govore o istinitosti ovog obećanja. Mnogo puta Gospodje pokazao da je veran i da ne zaboravlja svoja obećanja. Spomenućujedan davni doživljaj. Bio sam na bogosluženju i došao je momenat zadobrovoljni prilog. Sećam se, imao sam u džepu poslednjih dvadesetkruna, što su današnja dva evra. Bio je kraj meseca i dva dana doprimanja plate. Napravio sam brzu računicu u glavi − ako dam petkruna kao dobrovoljni prilog, ostaće mi petnaest za hleb i mleko. Doksam tako razmišljao tihi glas u meni je rekao: "Znači, meni pet a tebipetnaest! Jesam li te ja ikada izneverio?" Pomislio sam − "Bože, pastvarno je tako, nisi me nikada izneverio". Sa radošću sam dao sve štosam imao za dobrovoljni prilog. Na putu kući, obuzela me je velikaradost što verujem u Boga koji se brine za mene. Otključavajući vratastana, primetio sam kovertu na podu. Podigao sam je i video da stojisamo moje ime na njoj. Otvorio sam i našao u njoj dve stotine kruna!Suze radosnice su potekle niz moje obraze. Moj nebeski Otac me nijeni ovoga puta izneverio, Njegovo obećanje se opet pokazaloverodostojno.

Iz godine u godinu, dok sam još bio neoženjen, doživljavao sam malačuda Božije velike brige. Jedno od njih dogodilo se 1980. godine. U tovreme sam pohađao biblijsku školu, što je i bila moja želja, koju mi je

23

Bog opet ispunio. Samo sam u sebi spomenuo Ocu nebeskom svojuželju. Nekoliko dana posle toga, jedna me je osoba pitala da li bih hteoda idem u biblijsku školu i da će mi sve biti plaćeno. Psalam 37:4 kažeda "sva naša radost neka bude u Gospodu i On će onda ispuniti željenašeg srca." Ovo je bila želja, u skladu sa traženjem Njegovog Carstvaprvo i Bog je dodao sve što je bilo potrebno.

Tokom te iste godine, moji dobri prijatelji su me nazvali i ponudili da sanjima idem u Južnu Koreju u posetu najvećoj protestantskoj crkvi nasvetu. Znajući da nemam novca za takav put, rekli su da bi mogli da mipomognu. Moj odgovor bio je kratak, jer dileme nije bilo. U to vreme sastarim jugoslovenskim pasošem u Južnu Koreju se nije moglo ući.Uporno su govorili da ipak probam da objasnim zašto bih želeo daidem, da je u pitanju poseta toj crkvi. Rekli su mi da će oni platiti sve,put i sve troškove tokom desetodnevne posete.

Džabe sve to, pomislio sam, Južna Koreja ne prima ljude izkomunističke Jugoslavije. Na njihovo insistiranje, pisao sam AmbasadiJužne Koreje u Stokholmu. Posle nekoliko dana, na moje ogromnoiznenađenje, dobio sam obaveštenje da mogu da dobijem vizu. Kadasam došao po vizu, prokomentarisao sam da je ovo što se događajedno neverovatno čudo. Tada nisam znao ono što sam posle togasaznao, a to je da je sam ambasador bio deo tog čuda. Iako nikadanisam to saznao, pretpostavljam da mi je vizu izdao na ličnuodgovornost. Potvrdu za to sam kasnije delimično dobio božićnomčestitkom koju mi je on poslao. Dan kada smo sleteli u Seul nećunikada zaboraviti. Oko tri stotine pastora iz cele Skandinavije prošli sukroz pasošku kontrolu bez probleme. Kada sam ja pružio crveni pasoš,na aerodromu je nastao mali haos. Sve je zastalo, i u vazduhu jelebdelo pitanje kako sam s tim pasošem mogao stići u ovu zemlju.Odakle mi viza i zašto sam ovde?

Svi su čekali na mene. Sve je potrajalo nekih pola sata − sat, i na krajusam i ja prošao. Da dramatičnost bude još veća, tri dana nakon našeg

24

dolaska u zemlju, bio je ubijen predsednik Južne Koreje. Mnogo godinaposle te posete, čuo sam od mojih švedskih prijatelja da sam tokom tihdeset dana boravka u Seulu najverovatnije bio najsigurnija osoba utom gradu. Svuda, na svakom koraku, pratila su me dva − tri civilnaagenta.

Bog otvara vrata koja niko drugi ne može da otvori. Bog, Otac našnebeski čudotvorac je, kako velikih tako i malih čuda, koja su ipakvelika ako se malo više o njima razmisli.

25

7. Zajednicki zivot

7. Zajednički život

Dobiti pravog životnog saputnika za takvu vrstu zajedništva kao što jebračna zajednica, nije nevažan detalj u životu. Biblija kaže da je to darod Boga, te da je time On zainteresovan za dobro rešenje ovog delanašeg života. Ako su nam u nekoj oblasti života potrebni mudrost iBožije vođstvo, ovo je verovatno prva među njima. Soila, ima svojuistoriju, svoj put do Boga i u sledećih nekoliko redova sledi njena kratkaživotna priča.

Soila

"Rođena sam i odrasla u jednoj klasičnoj finskoj familiji. Kao i svi drugiFinci, i moji su luterani. U većini slučajeva, to znači da se u crkvu idejedanput godišnje, za Božić ili Uskrs. Možda! Reč spasenje od greha ipakla, nikada nisam u našem domu čula. Mama nas je učila da postojiBog i da se pre spavanja molimo. Rekla nam je i to da je Isus umro nakrstu za nas i da ću doći u Nebo, zato što sam bila krštena kao beba ibila član luteranske crkve.

Sve to nije ni na koji način uticalo na moj način života. Naprotiv, životmi se godinama odvijao u pogrešnom pravcu, te sam postajalazavisnija od upotrebe alkohola. To je sve više stvaralo prezir u meni,prema samoj sebi i životu koji sam vodila. Duševni nemir me je gonio izstana, te sam bežala od stvarnosti u pabove.

Zbog studija sam se preselila u Helsinki 1979. godine i pokušala dapromenim način života, ali bez uspeha. Jednog jutra, bio je ponedeljak,dvanaesti mart, iste godine, probudila sam se u užasnom fizičkom ipsihičkom stanju. Osećala sam kao da sam došla do samog dna

26

života, poželela da me Bog uzme s ovog sveta. Htela sam sama to daučinim, ali nisam imala snage.

Kada je došlo veče, petnaest do sedam, kao da sam čula nečiji glaskoji mi je rekao da odem u crkvu. Složila sam se s tim unutrašnjimglasom, jer sam pomislila da mi je sama crkvena atmosfera mogla datimalo mira, koji mi je toliko bio potreban. Stavila sam u džep dvanaestfinskih maraka, da bih kupila sladoled kada se budem vraćala kući.Pošto sam se tek doselila u Helsinki i nisam odlazila u crkvu, nisam niznala gde se ona nalazi.

Izašla sam iz stana i jednostavno krenula bez ikakvog plana. Poslesamo nekoliko stotina metara, naišla sam na crkvu, sagrađenu u jednojsteni. Mnoštvo naroda je ulazilo i videla sam na oglasnoj tabli da usedam sati počinje koncert. Cena ulaznice za koncert bila je dvanaestmaraka. To mi je jako zasmetalo. Da platim da bih ušla u crkvu, bila jeposlednja stvar koju bih uradila. Osim toga, htela sam da budem sama.Okrenula sam se i krenula kući. Posle nekoliko koraka, moja su sestopala "zalepila" za trotoar i nisam ih mogla "odlepiti." Kao ukopanasam stajala tamo i u srcu znala da moram da se vratim i uđem u crkvu.To sam i učinila i pomislila: "Neka bude kako bude."

Crkva je bila puna lepo obučenih mladih ljudi. Dok sam sedela u svomkaputu, osećala sam se užasno nakon celog dana plakanja. Muzika jebila vesela i moderna, što nikada do tada nisam čula u jednoj crkvi. Nakraju koncerta, jedan od pevača je govorio o jevanđelju i rekao: "Isus jeumro za tvoje grehe i uskrsnuo za tebe, i baš tamo gde sediš možešga u molitvi pozvati u tvoje srce i doživeti novo rođenje za večni život."Na momenat sam pomislila: "Jutros sam htela da umrem i nisam htelada nastavim život na isti način, ali nisam imala snage da ištapromenim. Šta mogu onda da izgubim?"

Zatvorila sam oči i molila se tiho u sebi: Bože, više ne mogu sama,dođi u moj život. Nisam ni završila molitvu, kada se neopisivi mir

27

Svetoga Duha spustio na moju glavu i prožeo celo moje biće. To je bionajlepši doživljaj u mom životu. Istog momenta, kao da sam u sebi opetčula reči: "Sada si pravi vernik! Ogromna radost me je ispunila! Bilasam ponovo rođena"!

Nedugo posle ovoga, Soila se preselila u Švedsku. Nastanila sedesetak minuta od mesta gde sam ja stanovao, u predgrađuŠtokholma.

Naš prvi susret

Novembra 1980. godine sam bio pozvan da govorim u jednoj crkvi.Kada sam ulazio u zgradu u kojoj je trebalo da bude bogosluženje,susreo sam osobu koja je baš bila na putu da izađe iz lokala. Malo mije to bilo čudno, a povod mom interesovanju nije bio čisto duhovni, jeru pitanju je bila zgodna i elegantna devojka. Moram da dodam da nijesamo njena fizička pojava bila ta koja je ostavila utisak na mene kadsam je ugledao. U mom se srcu oteo spontan uzdah: "Kakva divnadevojka!"

Posle pozdrava, neka vrsta dubokog interesovanja je učinila da sam jepitao zašto odlazi, pre nego što je bogosluženje i počelo. Razlog je biotaj da nije znala da je crkva organizovala ručak i da je trebalo da svakonešto donese, te da oseća da nije u redu da ostane. U ovoj situaciji biloje još lakše "podvrgnuti se naredbi hrišćanske etike" koji nam nalažeda podelimo s onima koji nemaju, tako da sam odmah ubedljivimglasom obećao i rekao da to nije nikakav problem i da ako je potrebnoda ja mogu moju porciju da podelim sa njom, te da to nikako ne trebada bude razlog njenom odlasku. Pristala je i ostala.

Za vreme ručka smo sedeli zajedno, jer ona nije poznavala nikoga ucrkvi, pošto nije ovde nikada do sada dolazila. Neko je iz, nama dosada neobjašnjenog razloga, fotoaparatom ovekovečio naš prvi susret.

28

Da sam zakasnio desetak sekundi, ne bih je sreo, te ni ostatak oveknjige ne bi imao istu sadržinu.

Da bi slika bila još potpunija, vredno je spomenuti da je ta devojka,danas moja supruga, pre nego smo se sreli, bila je na odmoru u Budvi.Oduševljena mestom napisala je roditeljima razglednicu: "Mama i tata,ovo mesto je kao raj na zemlji. Uživam, ali mogu reći da se zamuškarca iz ovih krajeva nikada neću udati." Stara mudra izreka kaže:"Nikad ne reci − nikad."

Prilikom jednog od naših prvih razgovora, Soila je rekla nekoliko našihjednostavnih reči. Pošto je naš odnos u početku, zbog izvesnihokolnosti, bio čisto prijateljski, ja sam u šali savetovao da nauči višereči tog jezika, jer će joj možda biti od koristi u budućnosti! Promenomnekih okolnosti, došlo je i do promene u našem odnosu i prijateljstvo jedobilo novu dimenziju. A ta je nova dimenzija naš odnos polakousmeravala ka onome za čega smo se i ona i ja molili.

Bračno putovanje

Soila i ja smo u to vreme, svako na svoj način, živeli neku vrstuspartanskog života. Dramatična promena u našim životima nastala jedoživljajem u susretu sa živim Isusom Hristom. Vera u Njega, da je onošto Biblija kaže da jeste − Božiji Sin i Spasitelj sveta − uticala je i nanaš životni stil. I meni i Soili su Isusove reči o jednostavnom načinuživota značile puno. Imati hranu, odeću i mesto za spavanje − bilo namje dovoljno. Zadovoljstvo u kojem smo oboje živeli zbog toga što namje isprazan život odjednom bio ispunjen smislom, mirom i radošću,bacilo je u zasenak svaku potrebu da jurimo za materijalnim stvarima.

Kada je došao dan venčanja, sve su organizovali naši prijatelji u crkvikoju smo posećivali. Nezaboravan dan sa oko 400 prijatelja. Sve jepraktično bio dar naših prijatelja.

29

Sledeći dan smo otputovali u Portugal. Algarve, more, sunce, divnaplaža i moj životni saputnik. Prvi dani našeg novog, zajedničkog života.

Lepše se nije moglo poželeti. Talasi, u kojima sam se svakodnevnobrčkao kao malo dete, jednog su dana bili dosta veliki. Podvodne strujesu bile jače nego obično. Ležeći na suncu, odjednom sam čuo glasnovikanje za pomoć. Pogledom sam potražio pravac iz kojeg jezapomaganje dolazilo i shvatio da se radi o mojoj ženi. Struja i talasi suje odneli od plaže i nezaustavljivo bacali prema visokim stenama kojesu se podizale iz vode i izgledale kao ogroman zid. Nisam stigao nizaplivati kada sam i ja postao igračka talasa i podvodne struje. Snagasvega je bila daleko veća od naše sposobnosti da se iz svegaizvučemo. Jedino što je bilo pred nama su bile ogromne stene koje supreteći čekale.

Moram priznati da, dok ovo pišem, sve mi se čini nestvarno, kao ružansan. Da je sve bila stvarnost, podseća me mali ožiljak koji i danasimam na desnom kuku.

Ništa ljudsko nije pomagalo. Ispod nogu kao da nije bilo dna, a oko nassamo talasi koji su nas bacali sve bliže stenama. Trebalo je još najvišedva − tri talasa i mi bismo završili na stenama. U tom momentu, čovekune radi ni mozak, a i da radi, nema ono što je potrebno da se izvuče iztoga. Soila je u tom momentu uradila jedino što joj je preostalo uovakvoj situaciji. Viknula je iz nemoći jednu reč − "Isuse!"

Ostatak mi se i dan−danas čini kao film. Odjednom se more oko nasstišalo i talasa više nije bilo! Nijedan više nije došao! Nekako smo sevratili na plažu. I tamo, u plićaku, zbog uzbuđenosti od doživljaja kojinam je pre samo minut − dva mogao biti možda i poslednji u životu,noge me od slabosti nisu mogle dalje nositi, te sam posrnuo, pao iudario kukom o stenu koja je bila pod vodom. Rana nije bila velika niozbiljna, već taman tolika da me ožiljak od nje i danas podseća na toda nas je oko našeg nebeskog Oca pratilo.

30

Dogodilo se "malo čudo", dokaz brige našeg nebeskog Oca.

31

8. Nas prvi dom

8. Naš prvi dom

Na bračno putovanje otišli smo ne znajući gde ćemo nastavitizajednički život, jer nismo znali gde ćemo stanovati kad se vratimo.Bračni par kod kojih sam privremeno stanovao, živeo je u lepoj kući.Mesec − dva pre našeg venčanja, oni su odlučili da odu u drugu zemljuna šest meseci. Pomislio sam da je ovo bilo bar početno rešenje zanas, dok se pitanje stanovanja trajnije ne reši. A i njima bi odgovaralo,pomislio sam, da neko za to vreme brine o njihovoj kući. Na naševeliko iznenađenje, oni su rekli da su se molili za to, ali da misle da tonije ispravno rešenje. Iako je zvučalo nelogično, malo čudan odgovorna molitvu, poznavajući ove ljude, njihovu velikodušnost i odnos saBogom, poštovao sam njihovu odluku.

Sve smo pre bračnog putovanja stavili u ruke našeg nebeskog Oca, jerdrugog izlaza i nismo imali nego da se pouzdamo u Njegovu brigu zanas. Negde pri kraju bračnog putovanja, nazvali smo našu crkvu ukojoj smo se venčali i u kojoj sam ja počeo da radim, samo da imkažemo da smo dobro. Jedan od mojih kolega mi je tada spomenuo daje problem našeg budućeg stanovanja rešen i da ćemo odmah popovratku iz Portugala moći da se uselimo u jedan stan. Naime, domarcrkve, koji je do tada stanovao u tom stanu, dobio je ponudu za drugiposao i trebalo je hitno sa familijom da se preseli u drugi grad.

Shvatili smo tada da je odluka naših prijatelja da nam ne ustupe svojukuću na šest meseci bila ispravna i deo Božije providnosti i brige zanas. Poštedelo nas je sve to nove selidbe posle šest meseci, što ne bibilo tako dobro za nas, s obzirom na dolazeće događaje u našemnovom, zajedničkom životu. A stan je bio svega sto metara udaljen odcrkve u kojoj sam radio.

32

Krevet, tepih i prekrivač

Pošto smo oboje živeli jednostavnim životom, posle venčanja i bračnogputovanja, uselili smo se u naš novi stan, s dva kofera. Jedan njen ijedan moj. Toliki je bio naš zajednički imetak pre venčanja. Prijatelji izcrkve su rekli da napišemo šta nam treba, a mi nismo hteli dakupujemo velike stvari, niti primamo svadbene poklone, jer smoverovali da ćemo uskoro da se selimo u tada još postojeću Jugoslaviju.Od prijatelja smo dobili uglavnom sve što nam je bilo potrebno zanormalan život. No, neke stvari su ipak nedostajale. Ocu nebeskomništa od toga nije bilo nepoznato. On je već imao planove, a rešenje zasvaku stvar je već bilo tu, negde oko nas, na putu ka nama.

Između ostalog, potreban nam je bio još jedan krevet. Imali smo jedan,malo širi, i u početku braka nije bio tesan! S obzirom da je Soila većbila trudna, ipak nam je za budućnost bio potreban bar još jedankrevet, a još bolje − bračni kreveti.

Neki naši prijatelji su se selili i ja sam jednog dana rekao Soili da ćuotići da im pomognem. Kada sam ušao u kuću i pitao šta mogu dauradim, odmah su rekli da imaju jedan krevet koji im nije više potreban.Onako, sa malo švedskog ustručavanja, pitali su da li bi mi imali kakvekoristi od kreveta. Pošto je naš bio nestandardan, nisam odmah rekaoda nam treba, ali da mogu da pogledam. Popeli smo se na sprat i kadtamo, a ono potpuno isti krevet kao onaj koji smo već dobili. Blizanci!Tačno ono šta nam je trebalo! "Nebeski Otac zna da vam sve to treba",kaže Isus.

U spavaćoj sobi bio je standardni plastični pod, ali znajući da će zbogtrudnoće i nakon porođaja biti mnogo noćnog ustajanja i hodanja po tojsobi, moja supruga je poželela nešto toplije ispod nogu. Znala je štahoće − debeo tepih boje crvenog vina. Plate nam u to vreme nisu bilevelike, te smo u molitvi spominjali Ocu nebeskom naše potrebe i želje i

33

molili za Njegovo vođstvo u ovim detaljima. Čekali bi na dobru prilikuda kupimo tepih jeftino.

Na redu je opet bila selidba drugih prijatelja, sa kojima smo bili ikomšije, i istovremeno dobili našu prvu decu. Oni su se selili u zgradupreko puta one u kojoj smo do tada i oni i mi stanovali. U pauzi, pijućikafu, jedan njihov prijatelj, koji je pomagao oko selidbe, počeo je pričuo tepihu koji su kupili, ali su posle samo nekoliko dana primetili da jenjegova žena alergična, i da moraju da ga se oslobode. Pitao samkakav je tepih i on je odmah upitao da li sam zainteresovan za njega.Ne znajući cenu, a znajući šta je Soila želela, nisam odmah potvrdnoodgovorio. Pitao sam za detalje i on je rekao da je tepih boje crvenogvina i da je debeo. "Možeš doći i pogledati", rekao je, "mi tu stanujemo"i pokazao ulaz blizu našeg!

Kada smo ušli u njihov stan, tepih je bio u sobi koja je bila kao i našaspavaća soba. Spomenuo je cenu, koja me je iznenadila. Misleći da jeprejeftino, hteo sam na neki način da "povisim cenu", a on je ondarekao da ako hoću da mu pomognem da izlepi tapete u jednoj sobi,mogu da ga dobijem besplatno. Iako je cena bila neznatna, hteo samda mu se bolje odužim, te sam rekao da ću mu pomoći. Moram reći dasam u sebi pomislio da ću mu tako moći i svedočiti o našem dobromnebeskom Ocu i Njegovoj ljubavi.

U toku zajedničkog rada i razgovora, ispostavilo se je da je i on nekadaradio u crkvi, kao omladinski vođa. Dupla korist od cele situacije. Atepih je uvek bio mali podsetnik "da možemo da stojimo na istinitostiBožijih obećanja". Malo čudo našeg velikog i dobrog Boga!

Tepih je sada bio na svom mestu, kreveti takođe. Jedan mali detalj jošuvek nerešen − prekrivač za naša dva fina kreveta. Soila je opetspomenula kakav bi prekrivač želela i svojim umetničkim ukusomspomenula boju koja bi odgovarala sobnom ambijentu. Selidba našihprijatelja je još uvek trajala i sutradan sam opet bio tamo da im

34

pomognem. Po običaju pauza, kafa i malo ćaskanja. Usred toga,mama naše prijateljice pita šta će da urade s prekrivačem koji su imali.Odgovor je bio da će im biti potreban drugačiji, te da im ovaj nijepotreban. Pokrivač je bio baš one boje i veličine kakav je Soilapoželela.

Eto, jednog običnog letnjeg dana, u jednoj sasvim običnoj životnojsituaciji, veliki Bog je malim čudom opet pokazao svoju nepromenljivubrigu za svoju decu, kao i želju da bude i saučesnik u detaljima našesvakidašnjice, za koje mi obično mislimo da Njega time ne bi trebalo nizamarati. Ali, ako On vodi brigu o broju dlaka kose na našim glavama,onda mu verovatno nije teško da nam pomogne i u malo većimdetaljima!

Dok ovo pišem, želim da naglasim da opisivanje ovih doživljaja ni nakoji način ne sugeriše neki poseban duhovni nivo, niti nameće nekomeovo kao normativ za način života. Usuđujem se ipak da kažem da jeovo, principijelno govoreći, stil života koji jevanđelje opisuje, u smislupoverenja i pouzdanja u Boga. Božija briga za nas može se očitovatina mnoge načine, i uglavnom se manifestuje u skladu sa specifičnošćusituacije u kojoj se potreba pokazuje. Svrha ovog pisanja je da nabiblijskim temeljima ukaže na Boga, našeg nebeskog Oca, koji nijedalek i odsutan, već blizak i s nama, svakog dana do svršetka sveta,kako je i obećao. (Mt. 28:20)

35

9. Imena nase dece

9. Imena naše dece

Već posle veridbe, počeli smo da razgovaramo o našoj budućoj deci.Razgovor nije bio planiranje, već jednostavno izražavanje naših želja.Rekli smo, spontano, da će prvo dete biti Sara, a drugo Samuel.Interesantno u svemu tome bilo je to da smo o tome govorili kao da ćebaš tako i biti. Podvlačim, ovo nije bio nikakav pokušaj da izigravamoduhovne ljude, niti je neko posebno otkrivenje o tome bilo u pitanju.Jednostavno, negde u nama je postojala želja da tako bude i misao daće tim redom ići.

Sara

Odmah nakon venčanja, Soila je zatrudnela. Počelo je da živi i našeprvo dete. Učestvovali smo od početka u njenom životu, izmeđuostalog, na taj način što smo svaki dan govorili našem budućemdetetu: "Sara, hoćemo samo da kažemo da te volimo i željnoočekujemo." Izabrali smo i dve pesme koje smo Sari svaki dan pevali.Jedna od njih je bila ona jednostavna, lepa pesma: "Isus je moj i jasam njegov, Isus je ljubav..."

Čak i sada, u trenucima pisanja, ovi mali detalji znače puno za nas.Ako je Bog pokazao interes za takve detalje, onda ni danas nijeprestao Njegov interes za naše dete i za njen život.

Neki od naših prijatelja su nas pitali šta očekujemo i čemu se nadamo,a mi bismo rekli: "Dobićemo Saru." Nismo bili na ultrazvuku da bismoto znali, već smo jednostavno ispoljavali našu želju i ono što je negde unama postojalo u vezi našeg prvog deteta. Lekari su rekli da jedevetnaesti juli očekivani dan porođaja. Oko mesec dana pre porođaja,

36

sreli smo našeg komšiju. Stomak je bio velik i on je zainteresovan pitaoza datum porođaja i: "Šta će biti"? Spomenuli smo mu pretpostavljenidatum i da očekujemo Saru, što je on prokomentarisao rečima: "Pa, toje 'ženska nedelja'." Nama to nije bilo poznato, jer nismo znaliimendane u švedskom kalendaru. Kad smo stigli kući, pogledali smo ivideli da je devetnaesti juli Sarin imendan! Oj, pomislili smo, kakve lislučajnosti! Biće stvarno interesantno!

Većina naših prijatelja je sve to komentarisala, uz blagi osmeh,govoreći da je ovo tipično za nas i da se prvo dete retko rađa napretpostavljeni dan. No, bez ikakve napetosti vere, ili namere da neštodokazujemo, mi smo nastavili da pričamo i pevamo našoj Sari.

Dan porođaja se približavao, mene je malo uhvatila nervoza, te sampomislio: "A šta ako nije Sara, već Samuel?" Onda sam rekao: "Ćao,dete naše, ako nisi Sara nego Samuel, opet si naše dobrodošlo dete!Ni u jednom trenutku nismo pokušavali da izigravamo neke proroke,niti da se igramo s ovakvim stvarima, nego smo jednostavno sledili tajmaleni osećaj u nama, spontanu želju koju smo izrazili prilikomsanjarenja oko naše familijarne budućnosti.

Sećam se dobro, bila je nedelja uveče, sedam dana pre devetnaestogjula. Soila je rekla da oseća da se porođaj približava i da treba daidemo u bolnicu. Malo u šali, rekao sam da još nije taj dan i da se smiri.Međutim, jedan od naših prijatelja koji je baš bio u poseti kod nas,rekao je da je bolje da idemo i odvezao nas je svojim autom doporodilišta. Nakon pregleda u bolnici, vratili smo se kući. Sari još nijebilo vreme.

Sledeće nedelje, opet posle povratka iz crkve, seli smo za sto iporazgovarali o tome šta praktično treba da uradim kada bude ostala ubolnici. Tog jutra, oko pola tri, počeli su porođajni bolovi. Nazvali smotaksi i kada smo rekli da vozi u porodilište, on se okrenuo i rekao: "Ovovam nije prvo dete?!" "Da, prvo je" rekli smo mu. "Kako možete onda

37

biti tako mirni?" prokomentarisao je.

Sve je bilo kao da se samo plan ispunjava. Ne plan koji smo minapravili, već scenario u koji smo upali našom željom da se to i dogodi.Naše živote smo stavili u Božije ruke onog dana kada smo Isusu Hristurekli "da", prihvatili ponudu jevanđelja da verujemo u Njega kao svogSpasitelja i Gospoda naših života. Time smo stavili i detalje, kao što jebila ova situacija, u Božije ruke, verujući da i to pripada sferi Njegovebrige za nas! Napominjem, nijednom nismo molili da se ovo tako idogodi. Nikakav prestiž nije bio motivacija, nikakva želja da na nekinačin budemo "predmet Božije izuzetne pažnje", i time Božiji "ljubimci".

Medicinske sestre koje su radile u noćnoj smeni su pitale štaočekujemo i kada smo rekli Saru, jedna od njih, svesna da je Sarinimendan baš toga dana, postala je veoma znatiželjna da vidi da li ćetako i biti, te je samovoljno produžila svoju smenu. Nakon nekolikodugačkih sati, negde iza podneva, rodila se Sara! Odjednom je prednašim očima sve postalo stvarnost. Mala, jednostavna želja ispunjena.

Nama je to bio mali znak Božije zainteresovanosti i za detalje našegživota. Neko možda može da prokomentariše da ovaj načinrazmišljanja ide malo predaleko u tumačenju slučajnosti događaja, kojise, eto, podudaraju sticajem okolnosti. Celi je život po toj životnojfilozofiji rezultat neobjašnjivih slučajnosti. Da je "big beng" uzrok ovomfantastičnom svetu i iznad svega stvorenju kao što je ljudsko biće, bezobzira koliko milijardi godina je na raspolaganju tom procesu, meni jeisto toliko verovatno, što je neko spomenuo, kao kad bi orkan prohujaopreko velikog đubrišta i izašao na drugu stranu kao najsavremeijidžambo džet avion. Problem je još veći što već u samom početku nikone zna odakle i kojom slučajnošću se ta pramaterija uopšte pojavila?!

Ne pridajući svakom detalju u životu duhovni momenat, trebalo bi ipakda nam bude sasvim normalno da je Bog zainteresovan za naše životei njegove detalje. Treba da probudimo možda i zaspalu svesnost

38

O ovoj biblijskoj istini i da se kroz Božiju reč inspirišemo na većepoverenje u Oca nebeskog. Poverenje koje ide dalje od samoracionalnog razmišljanja o Božijoj angažovanosti oko naših života.Sam Isus nas stalno ohrabruje da se pouzdamo u našeg nebeskogOca, koji nas voli i želi da bude izvor ispunjavanja svih naših potreba!

Samuel i Saki

Posle ovoga, sasvim je opravdano pitati kako je bilo sa drugimdetetom? Kad je došla sledeća trudnoća, isti proces je počeo sa našestrane. Govorili smo i pevali dve pesme Samuelu. Više se ne sećam dali je bilo neke stvarne dileme oko toga da će biti Samuel, sada kada jeSara već bila rođena. Ne ulazeći u detalje, odmah ću reći da se rodioSamuel.

U to vreme, živeli smo u bivšoj Jugoslaviji, a posle nekoliko godina,vratili smo se u Švedsku na malo duži odmor. Ubrzo, nakon dolaska uŠvedsku, Soila je jednog dana posumnjala da je opet u pitanjutrudnoća. Spontano je rekla Gospodu "da joj pokaže" da li je tako.Otvorila je Bibliju i pogled joj pao na stih u Isaiji 8:1, gde je u jednomšvedskom prevodu stajalo ovako: "Uzmi jednu tablu i na njoj napiši imesina koga ću ti dati...". Prorok Isaija je uzeo dva svedoka da mogu daposvedoče o istinitosti proročanstva koje je od Boga dobio u pogledusina pre nego je dete uopšte bilo na putu. Isaija je uzeo tu dvojicu zasvedoke, jer su bili, kako stoji u tekstu, ljudi poznati po svojojiskrenosti. Jedan od njih je bio Zaharija, na švedskom Sakarja. Odlukaje bila da će se naše treće dete zvati Sakarja. Posle ginekološkogpregleda, trudnoća je bila činjenica.

Pošto smo i ovog puta govorili našim prijateljima o tome štaočekujemo, kada je treće dete bilo na putu, jedan od mojih najboljihprijatelja, koji u to vreme nije nikako verovao u Boga, još manje da biovakvi detalji imali veze sa njim, pitao me je: "Stole, šta će sada biti?"

39

Odgovor je bio da verujemo da će biti sin i da ćemo ga nazvati Sakarja.Reakcija ovog mog dragog prijatelja je bila ovakva: "Ne sumnjam u to,izgleda da vi imate neke telefonske veze sa Onim tamo gore!" Kasnijeje i on bio svedok malim čudima u svom životu, koja nisu imala drugogobjašnjenja nego da je Bog hteo da mu pokaže da ga voli i da se i zanjega brine.

Sećam se te večeri, kada je staro društvo bilo ponovo na okupu. Biloim je svakako interesantno da čuju šta se to dogodilo u mom životu. Ujednoj, ne baš crkvenoj atmosferi, u restoranu punom dima cigareta,moji stari prijatelji su slušali moje svedočanstvo o tome šta je IsusHristos učinio u mom životu. Ujedno sam im pričao o čudima koja Bogčini. Moj prijatelj je onako pred svima spomenuo da ima jake bolove ukičmi, pa je rekao da bi voleo da vidi da li Bog i njega može da isceli.Hteo je da to bude odmah, tamo gde smo sedeli.

I njemu i drugima sam kratko objasnio da se ne radi o nečemu što je umojoj moći, ali da je Bog taj koji može to da učini. Posle jednostavnemolitve, on je začuđen prokomentarisao: "Pa, nema više bola!"Očigledno da se radilo o malom čudu velikog Boga, dokazu Božijeljubavi i brige za njega.

Bog u svojoj ljubavi čezne da svakom čoveku otvori oči i srce zaNjegovu brigu, koju ima za svako ljudsko biće. Zato Božija ni mala nivelika čuda nisu ograničena samo na one koji u Njega veruju, nego sučesto Božiji način da zadobije pažnju i onih koji ga odbacuju, kako bi ihvratio sebi, jedinom pravom Ocu čovečanstva.

U našoj familiji je isto bilo i u slučaju trećeg deteta. Nikakva napetost,niti pokušaji da nekom jakom verom dostignemo neki "potrebni nivoverovanja" da bi se dogodilo novo čudo. Odmor u duši i radosnoiščekivanje Sakija, kako ga danas zovemo, bili su glavni osećaji unama. Tačno na petogodišnjicu našeg braka, rodio se Sakarja. Taj

40

momenat nam nije ni u mislima bio, a desilo se kao da je Gospod hteoda nam da najlepši poklon za petu godišnjicu braka.

Dvadeset i tri godine su prošle od tog dana. S radošću, uvekpropraćenom dubokom zahvalnošću, s osmehom zbog još uveksvežeg čuđenja, često se prisećamo ovih malih čuda, našeg nebeskogOca. Mnogo puta su nam ona i danas ohrabrenje i podsticaj da se i zadruge "velike i male detalje" u životu, uzdamo u nebeskog Oca, koji ipre nego molimo zna šta nam je potrebno.

41

10. Decija kolica i automobili

10. Dečija kolica i automobili

Sara je rasla i naša selidba se približavala. Nedostajala su nam dečijakolica. Kao i uvek, moja je žena i ovog puta bila vrlo specifična u svojojželji kakva kolica bi želela da nađemo za Saru. Razumljivo, jer ona jeprovodila najviše vremena sa njom. Prema njenoj želji kolica su trebalada budu crvena, s korpicom za stvari ispod sedišta, a da dete gledanapred. Osim toga, i model je bio određen − "Emaljunga", poznatamarka dečijih kolica u Švedskoj.

S obzirom na naše skromne ekonomske mogućnosti, i ovog puta smose prvo okrenuli ka onom jeftinijem tržištu, to jest kolicima koja nekoprodaje jer im nisu više potrebna. Reč polovna mi zvuči pogrešno, jernekada su stvari na tom tržištu kao nove. Oglase smo često čitali, ali nitraga ni glasa od onog željenog.

Jednog dana zvoni telefon i javlja se naša prijateljica iz crkve, našakomšinica. Gotovo izvinjavajući se, počela je da objašnjava zašto zove.Naime, rekla je da imaju dečija kolica, ali da je već nekoliko godinaprošlo otkako je njihovo dete bilo beba, pa je bilo malo stid da pita da libi nama nešto tako odgovaralo. Znajući želju moje supruge, nisampokazivao odmah neko veliko interesovanje, već sam diplomatskiodgovorio: "Zavisi", a onda dodao ono neizbežno pitanje, da ne bizvučalo potpuno nonšalantno: "A, kakva su to kolica?"

Možda je baš ovakva vrsta reakcije uzrok da mnogi i ne žele da pitajudruge da li im treba stvar koju bi im mogli dati, jer ako im ne biodgovarala, osećali bi da njihova stvar i nije vredna. Ljudi, ponekad iztog razloga bacaju stvari. Na moje pitanje, ona je počela da opisujekolica. "Pa, znaš", rekla je, "kolica su crvena i imaju korpicu ispod

42

sedišta, a dete sedi i gleda napred." Jedva sam stigao i da reagujemmalo pozitivnije, kada je spontano dodala: "I, znaš, to je ona marka −Emaljunga." Pošto je sve štimalo, ali je bila potrebna potvrda "šefa" zaove stvari, rekao sam joj da može popričati sa Soilom.

Soila je otišla i pogledala kolica − kao po porudžbini! I to u dobromstanju. Stvar je bila rešena. Još jedno malo čudo, našeg dobrognebeskog Oca, koje je obradovalo naša srca i ohrabrilo nas daverujemo Njegovim obećanjima da ako se brine za vrapce, da onda jošsigurnije želi da se brine za nas. On je naš nebeski Otac i Njegovabriga za vrapce i ljiljane nije veća od Njegove brige za nas, Njegovudecu.

Auto

Da ljudi daju dečija kolica, možda i nije velika žrtva, neko bi rekao. Zanas nisu toliko kolica bila čudo koliko Božiji način na koji se pobrinuoza našu potrebu. Ali, da li su ljudi spremni drugima da daju veća kolaod dečijih kolica? Onu vrstu koja tolikom broju ljudi znači u životu i višenego bi trebalo.

Sve, osim jednog automobila, za naših dvadeset i sedam godinabraka, Gospod nam je dao na način na koji nismo očekivali. Kupovinanekog boljeg auta je skoro uvek bila iznad naših mogućnosti. Onaj autokoji smo jednom prilikom kupili za malo novca (današnjih tri stotineevra) bio je i najgori koji smo imali.

Oduzelo bi previše vremena da svaki slučaj opisujem, ali ću jedanspomenuti. Nismo imali u to vreme auto, a zbog posla koji se sastojao iod čestih putovanja, bio nam je potreban jedan solidan auto. Jedanprijatelj, koji je to znao, spomenuo mi je da bi hteo da mu napravimpoklone za njegove poslovne prijatelje. Pokloni su bili kaliografskiispisani biblijski tekstovi iz Solomonovih "Mudrih izreka". Onako usput,spomenuo je da bi nam možda mogao pomoći oko auta. Ja nisam

43

želeo da pustim mašti na volju da počne da sanja previše o bilo čemuu vezi ovog obećanja. Posle nekoliko dana je nazvao i rekao da su on isupruga odlučili da nam daju njihov drugi auto "Hondu Civic", samočetiri i po godine staru. Zvučalo mi je neverovatno, i znajući da imaju trisina u godinama kada se polaže za vozačku dozvolu, činilo mi se inepravedno prema sinovima da nama daju taj auto. Osim toga,njegovoj supruzi je bio potreban auto za posao.

Vreme je prolazilo i on se nije javljao, te sam ja posle razgovora saSoilom odlučio da ga nazovem i kažem da ne mora da misli na toobećanje, da razumem da je možda previše da nama poklone auto.Čim sam ga nazvao, rekao je da je baš i on hteo da nas nazove u veziauta. Ja sam mu odmah rekao da nije potrebno da o tome misli, ali mije on na to odgovorio da je sve u redu i da mogu doći po auto.

Priči pripada i sledeći detalj. Nakon što nam je dao to obećanje, bio jemalo zabrinut da nije prenaglio s obećanjem. Jednog dana, našegprijatelja nazvao je jedan njegov poslovni partner i zamolio ga da dođedo njegove kancelarije. Stigavši tamo, primio je kovertu u kojoj je bioček. Razlog tome je bilo zadovoljstvo zbog dobre saradnje i želja ovefirme da ga za to malo ekstra nagradi. Ček je bio napisan na sumusasvim dovoljnu da naš prijatelj kupi potpuno novi auto!

Nebeski Otac se pobrinuo za našu potrebu kroz našeg prijatelja, a zanjihovu potrebu kroz jedan drugi izvor. Našim prijateljima, koji nisu bilihrišćani, ove stvari su bile veoma čudne, ali istovremeno isvedočanstvo da je Bog zainteresovan za naš celokupni život, a nesamo duhovne potrebe. Jednom prilikom, jedno od naše dece nas jepitalo: "Zašto baš mi dobijamo automobile i druge stvari?" Odgovormože biti samo jedan − zato što se Otac nebeski brine, a mi imamopotrebe! Pošto smo odlučili da živimo na ovakav način, potrebno namje više ovakvih čuda nego drugima koje je Bog blagoslovio na druginačin.

44

Bilo bi pogrešno, a i opasno je opisivati sve ovo na način koji bi bilokojim detaljem skrenuo pažnju s Božije očinske velikodušne brige začoveka, na neku duhovnost koja bi se ljudima pripisivala. Time bipažnja otišla od Boga i Njegove ljubavi i milosti na čoveka. Značilo bida Otac nebeski ima ljubimce, ili da su dotični ljudi posebni i da žive nanekom "višem duhovnom nivou" te da ih Bog zbog toga blagosilja. Tobi značilo da je pristrasan, a On to nije. On dozvoljava da sunce greje idobre i zle, kaže Biblija. (Mt. 5:45)

45

11. Dilema i resenje

11. Dilema i rešenje

U svemu ovome može da se nametne pitanje − Zašto to nedoživljavaju svi ili veći broj ljudi? Drugo pitanje bi bilo slično ovom, aliprovokativnije i vrlo često postavljano − ako je Bog tako dobar, zaštosvuda po svetu dnevno umire toliko dece i odraslih, upravo zbognedostatka osnovnih sredstava za život? Ako je Bog ljubav, kako ondada je svet pun nasilja a ljudska istorija neprekidna priča o ratovima,gladi i zlu? Pravi li Bog razliku među ljudima? Ne, svakako ne, i ako bito bilo moguće, iskreno moram da kažem da mi, ni po kojimkriterijumima o zasluzi, ne bi bili primer onih koji su Božiji ljubimci iprioritet u odnosu na druge. Mi kao familija nismo nikakav prototipsavršenog života ili vere posebnog kvaliteta.

Uz dužno poštovanje prema specifičnim situacijama i shvatanje da seu ovoj tematici sve dileme ne mogu lako objasniti, želeo bih daspomenem tri faktora za koja ipak verujem da utiču na meru Božijegdelovanja u našem svakidašnjem životu. Opet, ovo nije nikakvaformula niti metoda, već razmišljanje i delimično lično iskustvo u veziovoga o čemu knjiga i govori.

Vera

Vera igra značajnu ulogu u životu svake osobe, bez obzira da li je upitanju vernik ili ateista. Biti ateista ne znači biti nevernik, već verovatiu nešto drugo, a ne u Boga. Život je nezamisliv bez vere. Vera jeosnovna pokretačka snaga u životu. Vera u nešto nas iz dana u dannosi dalje u životu. Koliko motivacije čovek ima za sledeći dan zavisiod vere, ali i od vrste vere, to jest u šta osoba veruje. Kao što jednaizreka kaže: "Svako je blažen prema svojoj veri". Ko veruje u Boga, od

46

Njega očekuje blagoslov. Osoba koja veruje u Darvinovu teoriju dobijaod nje blagoslov u smislu životnog uporišta, pogleda na život,shvatanja kako da živi život i šta joj život nudi u pogledu večnosti. Verau "svemogućnost novca" daje ljudima motivaciju da rade ono štodonosi novčanu zaradu. Svaki objekat verovanja odgovara na veruljudi po svojoj mogućnosti. Ako je Bog živ, onda nema logičnijeg stavanego od Njega očekivati odgovor na u Njega stavljeno pouzdanje. Najednom mestu u jevanđelju, Isus kaže da je sve moguće onome koveruje. (Mk. 9:23) Na mnogo mesta u Bibliji opisuju se događaji ukojima sam Bog, sam Isus, odgovara na veru ljudi u Njega, time što tonagrađuje svojim delovanjem osobu koja se pouzdaje u Njega. Biblijakaže, a i sama po sebi je ova izjava logična: "Bez vere je Bogunemoguće ugoditi, jer ko mu pristupa, treba da veruje da Bog postoji ida nagrađuje one koji ga traže". (Jev. 11:6)

Definisati veru, opisati njenu prirodu, veoma je važno da ne bi došlo dozbrke, koja se tako često pojavi u vezi ovog pojma. Biblijska definicijavere ne stavlja naglasak na čovekovo pokušavanje i sposobnost, te sezbog toga ne radi pre svega o osećajnoj jačini vere. Izvor vere nije unama već u onome u koga ili čega verujemo. Čovek se moženapregnuti koliko god hoće da veruje u komad drveta i da mu kaže: "Tisi moj bog". Ali, to je drvo i ništa više. Ne radi se, dakle, o našemnaprezanju i pokušavanju da dovoljno snažno verujemo, već se radi overodostojnosti onoga u koga ili čega verujemo. U slučaju verovanja uBoga, radi se o pouzdanju i poverenju u Njega. Ako osoba o sebi neštokaže i tvrdi, njene spomenute osobine imaće uticaja na nas u onoj merikoliko mi u to verujemo. Ako je poverenje u osobu veliko, onda nam je"vera u tu osobu velika". Vera je onda poverenje i pouzdanje u ono štoosoba koja nam se predstavlja kaže o sebi ili šta drugi kažu o njoj.Poverenje ili vera u osobu zavise najviše od poznavanja te osobe. Isuspodstiče ljude i kaže u jevanđelju: "Imajte vere u Boga". (Mk. 11:22)

Drugim rečima, Bog kao ličnost, sa svojim osobinama, vredan je našegpouzdanja i poverenja. Dok govori o lepoti koju je Bog dao cveću, koje

47

danas jeste a sutra nije, Isus kaže: "Zar neće mnogo više oblačiti vas,maloverni"? (Mt. 6:30) Isus želi da nam kaže da, gledajući Božiju briguza, na izgled, malo važne detalje, možemo verovati da je još sigurnijeda će se brinuti za nas. A to onda treba da se odrazi u našempouzdanju u Njega, a ne u malovernosti.

Reakcija ljudi na nečiji pokušaj da mu predstave osobu, da jepreporuče ili kritikuju, često zna biti ovakva: "Ma, znam ja njega, nemoraš mi ti pričati!" Ako iz iskustva znamo da nas neko nije izneverio,lakše će nam biti da imamo poverenje u tu osobu. Upoznavajući Boga,kroz Njegovu reč i iskustva sa Njim, naša vera u Njega trebala bi daraste.

Da bih opisao samo ono što smo mi kao familija doživeli odekonomskih i drugih čuda, treba mnogo više prostora. Opet, kada krizenaiđu, na žalost moram da priznam, da vera ne dolazi automatski daće se čudo ponoviti. Trebao bih imati mnogo više poverenja u Njega,koji je toliko puta pokazao svoju vernost prema meni. Isus je učenicimarekao, posle svih čudesa koja su videli, da bi trebali da imaju više vereu Njega. To je logičan razvoj u odnosu u kome se iz situacije u situacijuponavlja vernost partnera.

Kad god smo bili u nekoj vrsti krize, moja bi supruga rekla: "Bićeinteresantno videti kako će to Bog ovog puta rešiti." Ja sam bio višesklon strahovanju i napetosti kada su u pitanju bila rešenja, naročito zaekonomske potrebe. Kroz sve ove godine zbog mnogobrojnih čuda i umeni je poverenje u Boga poraslo. Čudno je da mi ljudi, koji nismouvek u stanju da održimo datu reč, sumnjamo u Boga koji ne moželagati?! Razlog tome je možda taj da smo Boga sveli na intelektualninivo, te mislimo da je On onoliko velik koliko mi to možemo razumomsebi da predstavimo i da ono što mi nismo u stanju da uradimo ni Onne može, ili ne želi, da učini.

S ove tačke gledano, mogli bi da kažemo da je odgovornost na našoj

48

strani i da sve zavisi od jačine naše vere. Važnije od toga je darazumemo, da se ne radi o tome "koliko jaka je naša sposobnost daverujemo", već koliko je ono u čega verujemo vredno našeg poverenja.Razlika između ova dva pojma je ogromna. "Ja verujem" podrazumevaaktivnost i lako postaje moj pokušaj da dostignem "potreban nivo".Poverenje podrazumeva, pre svega, verodostojnost osobe u koju seuzdam. Znati da osoba ima ono što meni treba, a uz to i poznavatinjenu voljnost da mi da to što mi je potrebno, stvara veru u smislupouzdanja u osobu i njenu voljnost da deluje u moju korist.

Ako je na jednoj strani savršeni Bog, koji stoji iza svake svojeizgovorene reči, onda problem sigurno nije kod Njega, već u razlozimanepoverenja prema Bogu. Zbrka često nastaje kada mi počnemo daanaliziramo naše osećaje u pogledu verovanja. "Ne osećam ništa"česta je izjava ljudi koji pokušavaju da veruju u Božije delovanje.Pravo, duboko poverenje se ne poljulja lako ni pod napadimanepredviđenih okolnosti, koje mogu da utiču na osećaje.

Jedan od najlepših primera takvog poverenja u Boga pokazao jeAvram po pitanju Božijeg obećanja za sina. "Nije se pokolebao u verikada je uzeo u obzir svoje već obamrlo telo − bilo mu je skoro stogodina − i Sarinu mrtvu utrobu. I nije sa nevericom gledao na Božijeobećanje, nego se osnažio u veri i dao slavu Bogu, potpuno uveren daBog može i da učini ono što je obećao." (Rim. 4:19−21)

Naglasak nije na Avramovoj sposobnosti da u svakom momentu bezproblema veruje. To se pokazalo i time što je u momentima sumnjepokušao da ostvari Božije obećanje svojom snagom pre Božijegvremena za ispunjenje istoga. Avram nije bio uveren u jačinu svojevere, već u Božiju sposobnost da učini šta je obećao. To je prirodaprave vere − poverenje u Onoga koji je rekao da ono što je rekao možei hoće da ispuni.

Vera u Boga, vera u večnost, neminovno bi trebala da utiče na način

49

života ovde na Zemlji. Životni stil kome se prilagođavamo u mnogomeutiče na našu potrebu za Božijim delovanjem i ujedno pokazuje kome,ili čemu, ukazujemo poverenje. Zbog toga se, između ostalog, Božijačuda češće događaju u situacijama u kojima su ljudi "prisiljeni" da dajušansu Bogu i da žive u poverenju u Njega. Praksa pokazuje da usiromašnim i drugim teškim okolnostima ljudi češće daju Bogumogućnost da učini nešto za njih, nego oni koji žive u, ljudski govoreći,sigurnijim sistemima. Čudesa se manje događaju u onim delovimasveta u kojima su zdravstveni i ekonomski sistemi bolje organizovani.Na kraju ipak naše poverenje odlučuje ko i šta će imati najviše uticajana naš život.

Isceljenje uha

Pošto vera ne može uvek da se meri prema osećajima, teško jeponekad znati da li osoba koja kaže da veruje, zaista veruje ili se radi oosećaju koji i nije stvarni odraz unutrašnjeg presvedočenja. Isto tako,ima situacija kada, iako se ni ne nadamo rezultatu koji priželjkujemo, tose ipak dogodi. Jedno malo čudo, koga je Soila doživela, ohrabrujućeje svedočanstvo o Božijoj milosti, u situaciji kada njena vera nije niimala vere da će se nešto dogoditi. Ovo je njena priča o tome.

Jedne jeseni sam dobila jaku upalu uha. Molila sam se i mnogi drugi suse molili za ozdravljenje mog uha, ali ništa se nije dogodilo. Na krajusam otišla kod doktora koji je pregledao uho. Posle pregleda, doktor jerekao, na jedan dosta hladan i indiferentan način, da je sposobnost dačujem na to uho znatno smanjena i da će tako ostati. Njegov način dami to saopšti učinio je da sam se vratila kući tužna i obeshrabrena. Ali,u sebi sam rekla: "Ako ti ništa ne možeš da uradiš, ima koji može!Uskoro sam otputovala za Finsku u posetu roditeljima. Jednog daname je jedna stara prijateljica, koja je postala hrišćanka, pozvala nabogosluženje. Rekla je da će jedna žena propovedati i moliti zabolesne. Iako nisam htela da idem, kasnije sam se predomislila i otišla.Nakon propovedi je bila molitva za sve koji su imali potrebe, ali sam

50

prvo pomislila da ne vredi da idem za molitvu, jer se toliko njih većmolilo za mene. Ali, na kraju sam ipak otišla da se moli i za mene.Molila je za moje uho, ali se ništa nije dogodilo. Pre nego sam krenulana svoje mesto, ta žena je rekla nekoliko reči o meni kao osobi, koje sume veoma ohrabrile i razveselile. Na putu kući, gotovo sam igrala odradosti, te sam rekla Bogu: "Gospode, nije mi više ni važno da li ću bitiizlečena ili ne, ja želim samo da služim Tebi!" Kada sam se probudilasledećeg jutra, moje je uho bilo potpuno zdravo! Haleluja, hvala i slavaIsusu za to!

U ovom doživljaju moje supruge postoji mala pouka u vezi našeggledanja na veru. Očigledno je da se nije radilo o njenoj velikoj veri, ilijakom osećaju da će ozdraviti. Mogli bismo reći da se u ovom slučajumanifestovalo obećanje kada je Isus rekao da prvo tražimo Božijecarstvo, a da će nam se ostalo dodati.

Ipak, jedan primer nije dovoljan da bi se stvorila sigurna metoda, što sesa verom i ne može učiniti. Postoje biblijski principi, ali problem nastajekada pokušamo da stvorimo sistem verovanja da bi došli do isceljenja,materijalnog blagoslova i ostalog što želimo i što nam treba. Tada sefokus verovanja u osobu pretvori u metodu, što nije nikada bila prirodaprave biblijske vere. Bog nikada nije želeo da vera bude išta drugonego odnos pun poverenje u Njega.

Upravo zbog poteškoća u procenjivanju kakva je vera osobe u nekojsituaciji, nezahvalno je upoređivati doživljaje i donositi zaključke.

Životni stil

Ranije je već spomenuto da svaka ideologija doprinosi načinu života,te da i jevanđelje svojom porukom ima uticaj na stil života onih kojiveruju u Isusa Hrista, koji je centralna tema jevanđelja.

Jov, jedan od prvih pisaca u Bibliji, najviše poznat po patnjama koja je

51

pretrpeo u svom životu,. kaže na jednom mestu: "Go sam izašao izutrobe majke svoje, go ću se i vratiti u utrobu zemlje", kaže jedanprevod. (Jov 1:21) Verovati u ovu postavku ne zahteva religioznost.Ovo je logična tvrdnja. Niko od nas ništa ne ponese s ovog sveta. Biloda verujemo ili ne verujemo u život posle smrti, znamo da ostavljamosve onima koji su ostali posle nas. Oni koji ne veruju u večnostpokušavaju zgrnuti što više u ovom životu, da bi doživeli bar neku vrstu"blaženstva", ako bogatstvo uopšte može to da pribavi čoveku.

Oni koji veruju u život posle smrti isto tako znaju da od materijalnog izovog života neće ništa poneti u večnost. Vera u večnost s Bogomutiče, ili bi bar trebala da utiče, na razmišljanje i vrednovanjesadašnjosti. Jevanđelje nije prevashodno promoter nekog specijalnognačina života u pogledu materijalnih dobara. Ljudi često misle da jeasketizam odraz verovanja i prave svesnosti o večnosti. Međutim, tonije tačno, kao što nije tačno ni to da je materijalno bogatstvo dokazbalgoslovljenosti od Boga i ispravnosti verovanja. Ono što jevanđelje,pre svega, naglašava jeste potpuna okrenutost Bogu i razumevanjeprolaznosti života, što čoveku daje slobodu u odnosu na sve u ovomživotu.

Osim Isusovih reči i saveta kako da se odnosimo prema materijalnimstvarima u životu, način života hrišćanina veoma mudro opisan jerečima apostola Pavla: "... Vreme je kratko. Ubuduće i oni koji imajužene − neka budu kao da ih nemaju; i koji plaču − kao da ne plaču; ikoji se raduju − kao da se ne raduju; i koji kupuju − kao da ništanemaju; i koji koriste stvari ovoga sveta − kao da ih ne koriste, jerprolazi obličje ovoga sveta." (1. Kor. 7:29−31)

U ovim rečima je srž jevanđelja. Život je prolazan, kao i ceo sistem kojije čovek stvorio. Večnost je pred nama i u njoj nema vrednovanja kojasu važeća u ovom svetu i najčešće se temelje na materijalnimvrednostima. Apostol Pavle dalje govori da je on naučio da živi i unemaštini i u izobilju, te da ni jedno ni drugo ne utiču na formiranje

52

njegove životne filozofije. Naprotiv, njegova životna filozofija utiče naformiranje njegovog života.

Svi ljudi veruju u nešto! To nešto se odražava u njihovomsvakodnevnom životu. Ako ljudi ne veruju da je čovek večno biće i daje ovaj život samo deo večnosti, tako će se i ponašati jedni premadrugima i prema samom životu. Oni koji ne veruju da je čoveknajuzvišenije stvorenje, već ga stavljaju po vrednosti na isti nivo saživotinjama, upotrebljavaju često snagu, vreme i novac za ozdravljenjemačke, psa ili foke. Isti ti ljudi nemaju uvek dovoljno empatije začoveka, nego im pred nosom može od gladi umreti!

Pre nekoliko godina, u Americi je preko jednog tv−programa objavljenoda se sakuplja novac za jednu povređenu životinju i za jedno detecrnačkog porekla. Otvorena su dva računa i posle završenogsakupljanja na računu za povređenu životinju je bilo više novca negoza dete! Ja verujem da Bog još uvek vidi ljudsko biće kao krunu svogstvaranja. Ono je stvoreno na Božiju sliku, a ne mačka ili pas ili bilokoja životinja, iako su mu i oni dragi, jer je i njih iz ljubavi stvorio.

Čuđo sa hlebom

Setio sam se jednog malog čuda koje su naši dobri prijatelji doživeli.Odmah sam im telefonirao, da bih čuo sve iz prve ruke i dobio potvrduoko svih detalja. Anne i Goran su naših godina i poznajemo se skoro tridecenije. Uvek su živeli za Gospoda, voljni da drugima budu na pomoći blagoslov. Evo njihove priče.

"Davne 1981. godine, tek što smo započeli naš zajednički život, odlučilismo da radimo s ljudima koji su imali problem s alkoholom i drogom",priča Anne. "Napustila sam svoj stalni posao, da bi se u tom radupridružila svom suprugu. Njegova tadašnja plata bila je oko 180 evra.Stan je koštao 140 evra mesečno. Za život baš ne ostane mnogo. No,bili smo mladi, voleli Isusa celim srcima i puni goruće želje da ovim

53

ljudima pomognemo. Voleli smo izazove u životu.

Jednog dana htela sam da mesim hleb. Imali smo dve forme za hleb,od dve litre. Brzo sam napravila testo i ostavila da uskisne i naraste.Pomolila sam se da Bog blagoslovi hleb. Za to vreme, čitala sam jednudivnu knjigu o svakodnevnom životu hrišćanina. Kada sam poslenekog vremena pogledala na testo, na moje zaprepašćenje, videlasam ogromnu gomilu koja je prekrila celu radnu dasku u kuhinji,veličine 2m sa 0.70m. Odmah sam otrčala do obližnje prodavnice ikupila još dve takve posude na rasprodaji i dve kile brašna, što jekoštalo baš onoliko koliko sam imala novca.

Kada sam se vratila kući, morala sam brzo da se pobrinem za testokoje je naraslo. Stavljala bi četiri vekne u rernu i čim bi bile gotove,odmah bi u iste posude stavljala testo, pa opet u rernu. Tako sam ceodan pekla hleb. Kada se moj muž vratio uveče sa posla, cela radnadaska je bila puna sveže pečenih vekni i testa koje je čekalo da budestavljeno u rernu. Pošto naš zamrzivač nije bio dovoljno velik za savhleb, podelili smo blagoslov s komšijama i prijateljima. Veliko čudo shlebom dogodilo se u našoj maloj kuhinji. Hleb je bio izvanrednoukusan i mnogima na uživanje.

Samo sedam dana kasnije, ista stvar se dogodila dok sam mesilakolače. Testo za kolače je raslo i postalo mnogo veće od onog što seprema receptu može napraviti. Zar je Bog stvarno zainteresovan zakolače? Svakako da jeste, inače ne bi blagoslovio testo na ovakočudan način. U ovom slučaju smo mogli zaista citirati reč iz Psalma34:9 gde u mnogim prevodima piše: "Probajte, okusite i vidite kako jedobar Gospod..."

Kao da ovo nije bilo dovoljno, pa nam je Gospod priredio još jednoveliko iznenađenje. Kada smo se preselili u stan u kojem se dogodiločudo s hlebom, poneli smo paket praška za pranje od kilogram i po.Obično smo prali dve − tri mašine veša svake sedmice. Primetili smo

54

da koliko god da mi peremo, paket sa praškom se nije praznio. Uselilismo se u taj stan u februaru i za sve vreme stanovanja, do krajaaugusta, prašak za pranje je trajao i nije se potrošio.

Živeli smo u stvarnosti Božijeg obećanja u Mateju 6:33, da ako prvotražimo Njegovo Carstvo da će nam se ostalo dodati. Shvatili smo daje Božija želja da naučimo da živimo u zavisnosti od Njega u svimživotnim oblastima. Kad mi ispružimo naše prazne ruke prema Bogu,on želi da ispuni sve naše potrebe na divan način, prema Njegovimmogućnostima". (Fil. 4:19)

Zajedništvo

Treći značajan momenat da bi se briga našeg nebeskog Oca moglaočitovati u našim životima je takođe veoma važan. Radi se o našimmeđusobnim odnosima, o zajedništvu koga trebamo da imamo jedni sadrugima. Počeo bih hipotezom, koja bi ujedno mogla biti i pitanjesvakom pojedincu, a i celoj ljudskoj zajednici. Krenimo od pretpostavkeda nema Boga i nikakvog natprirodnog momenta u našem svetu.Jednostvano, "veliki prasak" je uzrok svemu, stvari se razvijaju tokomnebrojenih milijardi godina i danas smo tu gde jesmo. Duhovni svet nepostoji, greh je izmišljen pojam. Čoveku ne treba pomoć nekogizmišljenog bića koga zovemo Bog, u koga još neki nedovoljnoobrazovani ljudi, iz neshvatljivih razloga, veruju u dvadeset prvomveku.

Drugi momenat ove pretpostavke bio bi da zlo nije sastavni, urođeno −nasledni deo ljudske prirode, kao što Biblija tvrdi. Ova pretpostavka je,u tom slučaju, dobra i pozitivna, jer ne opterećuje ljudsku savest. Ali je iteška, jer kako onda objasniti zlo koje je svuda u izobilju prisutno.Nastavljamo i kažemo da nam je evolucija dodelila različitesposobnosti. Što se savršeniji oblici evolucije pokazuju, bilo bi logičnoda ljudsko biće, u kome onda nema zla, pomisli bar ponekad na darživota i kako bi bilo najbolje da taj dar upotrebi dok je ovde na Zemlji.

55

Zar ne bi bilo dobro, da to ljudsko "dobro biće" rezonuje otprilike ovako.Pošto smo svi u istoj situaciji i niko od nas ne zna dan svog odlaskaodavde, a posle toga nas više i tako nema, onda da bar jedni drugimaučinimo ovaj kratki boravak ovde na Zemlji lepim i ljudskim.

Zar nije ovo dobra ideja? Ne bi trebalo da bude teška za ostvarivanje,jer ljudi smo i po toj filozofiji smo dobri! Neko se, igrom slučaja, rodiosa ovakvim ili onakvim genima i u različitim okolnostima, ali je većinadovoljno obdarena da bi mogla učiniti nešto dobro od svog života. Akobi se svima pružila ista prilika, koju su neki igrom slučaja dobili, svet biverovatno drugačije danas izgledao. Dajući iste mogućnosti svima,doprineli bismo mnogo više da čovečanstvo živi u miru i ljubavi iodržava prirodu svima na blagoslov i radost. Umiranja od gladi ne bibilo, jer je očigledno da hrane ima dovoljno za ceo svet.

Iz ove hipoteze nameće se pitanje. Deo čovečanstva, koji se smatravisoko obrazovanim i prosvetljenim do te mere da mu nije potrebannikakav Bog, ima svakodnevno mogućnost da pokaže svoju vrednost ivisoki stepen razvijenosti prema evolucionarnom sistemu, dobrimdelima prema svojim saputnicima na planeti Zemlji. Pošto smo svi itako na putu "iz ničega u ništa", čemu gomilanje novca i nekretnina?Pošto smo ljudi, "bez naslednog greha u genima", mogli bismo daučinimo da na celoj Zemlji bude raj za sve nas, kada već ne verujemoda ga ima posle smrti.

Ako je znanje snaga, kako da smo tako slabi u oblasti činjenja dobrajedni drugima, uprkos sve većem znanju? Čak i da Boga nema, neko jedobro rekao u najčitanijoj knjizi u istoriji čovečanstva − Bibliji: "Ljubibližnjega svojega, kao samog sebe", i praktikovanjem toga bi stvaridrugačije izgledale! (Mt. 22:39)

Ko god da je to rekao, dobro je rekao. Jer, u ljubavi nema zla! Onda,krenimo i radimo za dobro sveta, svaki od nas pojedinačno i zajedničkimenjajmo ovaj pakao na Zemlji u ono za čim svi čeznemo − radost, mir

56

i blagostanje! Budimo dosledni imena koje nosimo i bez vere u Boga −budimo humani!

Eto jednostavne ideje. A i pitanja − zašto se to onda više ne događa unašem svetu, nego su takve stvari i dalje retkost u odnosu na količinuzla koga dnevno činimo jedni prema drugima?!

Izgleda da tu ipak nešto škripi. Svi bismo hteli da tako bude, a malo jeonih koji to i rade. Zašto? Kao da nas nešto sprečava u našim dobrimnamerama. Ne samo da ne radimo ono što znamo da je dobro, i štobismo hteli da ljudi nama čine, nego činimo jedni drugima zlo, dan zadanom od kada je sveta. Ni milijarde narednih godina neće ovopromenuti, sve dok Boga držimo izvan naših zamisli. Bog nas tolikoljubi da nam je dao savršeni plan oslobođenja od sile koja nas jezarobila i paralizovala u pogledu činjenja dobra. Isus Hristos je jedinopravo rešenje za ovaj svet!

Postaviti ovo pitanje samo grupi ljudi koja se ideološki razlikuje odvernika bilo bi nepravedno i licemerno. Jer, kao što među ateistima imaljudi koji slede zakon o dobrim delima, koji je u ljudsko srce upisaoStvoritelj, tako i među hrišćanima ima mnogo onih koji ne rade ono štoje i u njima od istog Stvoritelja upisano, i pored toga što u Njega veruju.Svi smo u istom problemu koji je, hvala Bogu, već rešen kroz ono štoje Isus Hristos učinio za čovečanstvo, i što je Otac nebeski i preIsusove smrti i uskrsnuća imao u mislima i nalagao ljudskom biću dapo tome živi. U Starom zavetu Božiji zakon spolja je delovao načovekovu savest, a uskrsnućem Isusa Hrista čoveku je omogućeno dadoživi nanovno rođenje i time bude "gonjen iznutra" da čini ono štoBožiji zakon kaže, jer je taj isti zakon tada u samom ljudskom bićuoživljen.

Mogućnost i način

Istorija jednog događaja opisuje mogućnost da živimo drugačiji život, a

57

istovremeno i način na koji je to ostvarljivo. Posle čovekovog pada ugreh, Bog stalno radi na oporavku celog svog stvorenja. Kao što je odsamog početka naumio, tako i sada, na tome radi u saradnji sačovekom. Kroz doživljaj nanovnog rođenja, zajedništvo Boga i čovekaje opet uspostavljeno, a time i mogućnost saradnje u ostvarivanjuBožijeg nauma sa svetom.

Već u samom početku, patrijarh i otac vere Avram dobio je od Bogaobećanje o blagoslovu, ne samo za njega, već kroz njega i za celočovečanstvo. Bog mu je takođe dao informaciju da će njegovi potomcibiti robovi u Egiptu. Egipat je slika sveta u kojem pali čovek pokušavada ostvari "raj na zemlji" bez Boga i zmijino obećanje da će sam postatibog. Faraon je bog tog sistema. On je model ljudskog pokušavanja dadostigne neostvarivo − da postane bog, gospodar života, bez ikakvezavisnosti od bilo kakvog božanskog momenta iznad sebe. Život uEgiptu ima potpuno drugačiji sistem vrednovanja od onoga koji Bogima.

U tom svetu, Božiji narod smatran je nedostojnim i neprikladnim dabude bilo šta drugo osim robova, jer nisu hteli da priznaju faraona zaboga, niti da prihvate način života u tom sistemu. Faraonu je tosmetalo do te mere da je na kraju hteo da uništi ceo Božiji narod. To jeustvari fizička manifestacija praistorijskg sukoba između zmijinog iBožijeg semena, koji se često ponavlja na različite načine. Rimskocarstvo je istu metodu primenilo kada je Cezar, koji je bio smatranbogom, hteo da uništi hrišćane koji ga nisu priznavali za božanstvo ijedinog vladara. (1. Moj. 3:15)

Ljudsko biće u tom sistemu nije sposobno da živi u ljubavi, jer usistemu bez istinitog Boga, mesta za pravu ljubav nema. Bog je ljubav iako nije prisutan i dobrodošao u sistemu, onda u njemu nema ni praveljubavi, za kojom svi težimo. Da bi narod Izraela mogao da manifestujeBožiju svrhu sa njim, a time i celim čovečanstvom, potrebno je bilo dabude oslobođen iz Egipta, "kuće ropstva", kako bi mogao da živi u

58

slobodi koju je Bog namenio čoveku.

Izlazak iz Egipta nije bio ostvaren vojnim snagama i metodama, većBožijom suverenom intervencijom. Krv žrtvenog jagnjeta je biooslabađajući faktor, a ujedno i predslika žrtve Božijeg jagnjeta, IsusaHrista. (Jn. 1:29)

Ta žrtva i danas je Božiji oslobađajući čin za pojedinca i celočovečanstvo iz "kuće ropstva", to jest od sile greha, koja je prepreka dase Božiji potencijal u ljudskom biću oslobodi i bude funkcionalan krozsvaku osobu na korist celom čovečanstvu.

Ova istina o izlasku iz "kuće ropstva" božanskim sredstvima početak jeputovanja čovečanstva iz beznađa u budućnost punu nade. Dok svetne shvati i ne prizna svoju nemoć, da san o drugačijem svetu nismo ustanju da ostvarimo svojom mudrošću i snagom, dotle će i istorijačovečanstva nastaviti da bude "krvava istorija" i neostvariv san.Čovečanstvo svojim snagama stalno pokušava da dođe do blagostanjana Zemlji. Čeznemo za mirom, ali ne uspevamo da ga ostvarimo. Svibismo hteli da budemo voljeni, ali nismo u stanju da volimo. Svi bismohteli da vidimo gladnu decu ovoga sveta situ i obučenu, ali nassopstveni egoizam sprečava da budemo oni koji će tome doprineti.Sanjamo o toj "obećanoj zemlji", o mestu na kojem razum i ljubavzajedno vladaju, a opet nam danas sve to izgleda dalje nego ikadaranije.

Iz Egipta, "kuće ropstva", Božiji narod je trebalo da ode u zemlju kojumu je Bog obećao. Ta zemlja je predslika Neba, predslika mestaBožijeg prebivanja među ljudima i večnosti zajedno s izvorom života,samim Bogom. Put do te zemlje nije bio dug, ali se pretvorio u dugačkoputovanje koje se za čitav narod moglo završtiti potpunom katastrofom.Putovanje je, zbog neposlušnosti, išlo kroz pustinju. Problem ipak nijebio pustinja, već kako izaći iz "pakla na zemlji u obećanu zemlju". To jei danas najveći problem čovečanstva. U suštini jednostavno, ali tako

59

teško ako pokušavamo da to ostvarimo samo ljudskim sredstvima.

60

12. Putovanje kroz pustinju

12. Putovanje kroz pustinju

U našem vremenu mnogo se govori o globalnim vrednostima koje suvažne za opstanak Zemlje i čovečanstva. Svet pokušava da stvoriglobalnu svesnost, koja bi nam pomogla da zajednički stvorimo boljeokolnosti za život na ovoj planeti. Ideja je dobra i sigurno je odrazistinske želje ljudskog roda da živi u miru i ljubavi.

Putovanje izraelskog naroda kroz pustinju u bolju budućnost uobećanoj zemlji opis je načina na koji Bog želi da nam pomogne dasan i ostvarimo. Nebeski Otac ne ostavlja svoj svet, ali nije u stanju dauradi više nego što mu svet to dozvoljava.

Bog opisuje način kako Njegov narod može da prođe kroz pustinju, ada u njoj ne umre od gladi i žeđi. Kroz jednog od svojih proroka, Bogopisuje tajnu toga i kaže da je glavni razlog što je cela generacija umrlau pustinji bio taj jer nisu hteli da slede zakone koje im je Bog dao, a kojisu bili temelj za život: "I dadoh im uredbe svoje, i objavih im zakonesvoje, koje ko vrši živ će biti kroz njih." (Jezek. 20:11)

U pustinji, Bog nije tražio neke posebne ceremonije od naroda. Usudiobih se da kažem da je uspeh celog putovanja Bog uslovio s dvejednostavne stvari.

Ja sam Gospod Bog tvoj, svemoćni

Prva je bila ona o kojoj je sve do sada pisano − Bog je naš nebeskiOtac koji želi da se brine za nas svakodnevno i u svim oblastima našihživota. Jedino što je On od njih tražio jeste da to veruju i da se uzdaju uNjega! On je Bog svemogući i kao takav se predstavio i Avramu,

61

praocu vere: "Ja sam Bog svemoćni. Živi po mojoj volji i budi pošten".(1. Moj. 17:1)

Bog svemoćni može i želi da se brine za one koji se u Njega pouzdaju.Taj deo putovanja nije nikada trebalo da bude problematičan. Bogu nijeništa nemoguće, bez obzira što putovanje ide kroz pustinju. Pouzdanjeu Božiju providnost nam daje mir i odmor duši našoj.

Odmah posle izlaska iz Egipta, izraelski narod je naišao na uobičajeneteškoće. U pustinji nema vode. Ne bar na svakom koraku. Ako je i ima,onda nije sigurno da je pitka. Upravo se to i dogodilo posle svega tridana putovanja. Rezerve koje su poneli iz Egipta polako su nestajale.2. Mojsijeva 15:22−27 opisuje prvo iskušenje. Da li je Bog ono što im jerekao da jeste − svemogući? Da li je njihova vera u Njega kao takvogstvarna? Obe stvari su na probi.

U tekstu čitamo da je voda do koje su došli bila gorka. Razočarenje jebilo ogromno. U pustinji, konačno naći vodu i onda okusiti i videti danije za piće! Kakav je to Bog koji je obećao nešto novo, nešto mnogobolje od Egipta, a već na prvom koraku − gorko iskustvo?! "Narodzamrmlja protiv Mojsija, govoreći: Šta ćemo piti?" Mojsije se okrećeBogu s molitvom i Bog rešava stvar, na neočekivan način − nanatprirodan način. Voda je isceljena i narod pije. Bog je opravdao svojeime, El Šadaj − Bog svemogući, koji je više nego dovoljan za svepotrebe. Pokazao je da je veran i da se brine za svoj narod i u pustinji.Drugim rečima, da pustinja nije problem kada čovek kroz nju idezajedno sa svemogućim Bogom, a ujedno i našim Ocem.

A kako je bilo s njihovom verom, njihovim pouzdanjem i poverenjem uBoga? Kako je to prošlo na prvom ispitu? Mrmljali su protiv Njega, iakosu samo nekoliko dana pre toga bili oslobođeni iz "kuće ropstva",odakle ih niko za četiri stotine godina pre toga nije mogao osloboditi.Videli su more razdvojeno Božijom silom i celu egipatsku vojskupotopljenu. Pa zar isti taj Bog nije mogao vode da im nabavi u pustinji?

62

Odmah iza toga opet problem, ovog puta je bio sa hranom. U pustinjiništa ne raste, ljudski um ne vidi rešenje. Odjednom, iz ničega,niotkuda, dolazi hrana. Bog im šalje "hleb s neba!" Otac nebeski je i upustinji veran i pun brige za decu svoju. Sećanja na čudesa ne trajudugo. Ono što je danas čudo može brzo da se zaboravi. Vera nastavljai ostaje. To je lekcija koju Božija vernost želi da nas nauči.

Sledeće iskušenje ubrzo dolazi. Opet je voda u pitanju. Na probi suopet Božija verodostojnost i ljudsko pouzdanje u Njega i Njegovaobećanja. I ovog puta je sve rešeno, opet na Božiji način. I ovog putanarod mrmlja protiv Boga, umesto da se pouzda u Njega. Kao što jeneko rekao: "Ljudska istorija je monotona priča o Božijoj vernosti iljudskoj nevernosti."

Ovaj deo Božije brige za svoj narod i za čovečanstvo nije nikada biosporan. Bog je isti danas, njegov stav se ništa nije promenio premaosobi koja se pouzda u Njega. On ima sve što nam je potrebno i neuskraćuje nam to. Psalmista u oduševljenju kliče o toj Božijoj osobini ikaže: "Gospode nad vojskama, blago čoveku koji se u tebe uzda". (Ps.84:13)

Apostol Pavle piše o istoj toj Božijoj milosti i želji da nas blagoslovi.

U 2. Korinćanima 9:8 piše: "Bog može na vas da izlije obilje svakemilosti, da u svemu imate svega dovoljno za sebe i da vam preostaneza svako dobro delo".

Rešenje

Upravo u navedenom citatu sadržan je drugi uslov koji je neophodanda bi se Božija očinska briga očitovala u ovom svetu. Apostolnaglašava da je Božija želja isto toliko velika kao što su i njegovemogućnosti, da nas uvek i u svemu blagoslovi, te da imamo dovoljno.U crkvama se često citira stih koji kaže da je Isus došao da nam da

63

život u izobilju! (Jn. 10:10) Isto se tako često citira i drugi stih koji kaže:"A moj Bog će, po bogatstvu svoje slave u Hristu Isusu, zadovoljitisvaku vašu potrebu" (Fil. 4:19). Nema dileme, to jeste Božija želja iobećanje. Problem nije u Bogu.

Problem je u tome što mi tu najčešće stanemo. Ljudi koji ne veruju uBoga i večnost, svakako vide u bogatstvu šansu da nešto od životaizvuku. Novac ipak omogućava toliko toga. Čovek može da putuje, sebipriušti provode i stvari koje inače ne bi mogao da ima. Iako je većinabogataša bolno svesna praznine uprkos bogatstvu, ipak je opšti stavmeđu ljudima da je novac ključni momenat u životu. Jedno od najvećihiskušenja koje motiviše u trci za bogatstvom jeste i mogućnost da sena taj način, pored užitka u ispunjavanju svojih želja, ima i uticaj iprevlast nad ostalima.

Ako je naše postojanje svedeno na godine koje ovde na Zemlji imamo,a njihov je broj krajnje nesiguran, onda možda i ne čudi stav većegdela čovečanstva. Pitanje je, ipak, i dalje − gde je onda humanostnajsavršenijeg bića? Ili, moramo li da čekamo na još hiljade ili milijardegodina da bismo se razvili do onog stepena da bi mogli "ljubiti bližnjegasvojega kao samoga sebe"? Egoistično razmišljanje je dokaznesposobnosti ljudske prirode da promeni stanje u svetu. Kao štorekoh, bilo bi licemerno ovo pripisati samo onom delu čovečanstva kojene veruje ni u šta više od onoga što je ovde i za ovo vreme.

Druga grupa smo mi koji tvrdimo da je ovde sve prolazno i da se uvečnost ništa odavde neće moći poneti. Kakav je naš stav u svemuovome? Nažalost, veoma često isti kao i stav onih kojima večnost neznači ništa. Mnogi imaju istu životnu filozofiju, kao i bogati gospodinNaval, čiji je stav opisan u 1. Samuilovoj 25:2−11. David, koji je u tovreme morao da beži pred kraljem Šaulom da ga ovaj ne bi ubio,čuvao je Navalovu imovinu. Kada se David sa svojim prijateljima našaou nevolji, poslao je nekoliko svojih momaka Navalu i zamolio za malopomoći u hrani. Naval, čije ime znači "luda", nije hteo da mu pomogne.

64

Ovo su njegove reči: "I ja da uzmem hleb svoj i vodu svoju, i meso štosam poklao za ljude koji mi strigu ovce, pa da dam ljudima kojih neznam odakle su?"

To je stav osobe, koja ili veruje samo u ovaj život i zbog toga gomilabogatstvo da bi se sigurnije osećala, ili kao i mnogi drugi, bilo neverniciili vernici, ne razume svrhu Božijeg blagoslova. Iako zvuči jednostavno,verujem da je baš u ovome problem. Reći da u svetu nema dovoljnohrane za sve ljude je u najmanju ruku preterivanje, jasnim jezikomgovoreći − čista laž! Problem nije u količini sredstava već u čovekovomodnosu prema sredstvima.

Na svom proputovanju kroz pustinju, iz Egipta u obećanu zemlju, Bogje svoj deo odgovornosti uvek besprekorno ispunjavao. Ali, u pustinji jebio i jedan ceo narod, u kome pojedinci nisu bili drugačije prirode odone koju svako od nas ima. U 2. Mojsijevoj 16:16−26 opisan je načinna koji je Bog rešio potrebu cele nacije. Poznavajući ljudsku prirodu,Bog je naredio sledeće: "Nakupite koliko kome treba za jelo − jedangomer po osobi". Piše da su Izraelci uradili kako je Bog rekao. Neki sunakupili više, a neki manje. Kada su kasnije merili i razdelili premapotrebi svake osobe, pokazalo se da oni koji su sakupili više nisu imalipreviše, a onima koji su sakupili manje nije ništa nedostajalo!

Starije osobe verovatno nisu mogle tako puno sakupiti, ali nisu bileostavljene da se same bore za svoje potrebe. Interesantno je da kadaje sve bilo među njima razdeljeno, da ništa nije preostalo. Tako je bilosvaki dan! Bog je za svaki dan davao ono što im je bilo potrebno! Nimanje ni više!

Zbog toga im je bilo naređeno još nešto: "Niko da ne ostavlja od togaza sutra." Razlog tome bio je taj da je njihovo pouzdanje trebalo dabude u Boga, a ne u rezerve. "Hleb naš potrebni daj nam danas", kažemolitva koju nas je Isus naučio. Ovaj aspekt života nije lak, naročitoako naša vera u vernog Boga nije čvrsta i ako mi, kao celina, nemamo

65

ovaj stav prema životu i materijalnim blagoslovima. Zbog toga igomilamo novac i stvari, osiguravajući se za budućnost. Ne govorimoovde o mudroj štednji, nego o škrtosti i izvoru našeg pouzdanja.Apostol Jakov kaže u svojoj poslanici da ako vidimo svoga brata ilisestru da nemaju šta da obuku i nemaju da jedu svaki dan, a mi ihblagoslovimo samo rečima, a da ništa ne uradimo za poboljšanjenjihove situacije, nikakve koristi od toga nema. (Jak. 2:14−16)

Sećam se razgovora sa prijateljem, koji je u to vreme bio komunista, temi je s velikim entuzijazmom govorio o dolazećim vremenimakomunizma, kada će ljudska svest biti na takvom nivou da će ljudi moćida odu u prodavnicu i uzmu samo ono što im je potrebno, i ništa više.Komunizam je svakako imao i svoje dobre strane, ali se i u tomsistemu, kao i u svim dosadašnjim u istoriji čovečanstva, pokazalo dameđu istima uvek ima onih koji su "više isti" od ostalih! Čovekovu svestje teško promeniti. Za to je potrebno presvedočenje o nečemu što jedaleko snažnije od bilo kakvog ideološkog sistema.

Ako ljudska priroda ne doživi duboku promenu, razumevanjemprolaznosti života i nesigurnosti materijalnog bogatstva, kao isvesnošću o Bogu i večnosti, onda će se njene osobine lako pokazati umeđuljudskim odnosima. U pustinji, gde štednja zaista nije imalaopravdanja, zbog zdravstvene nepraktičnosti i jasnog cilja ispred njih,mnogi su ipak pokazali da im je više stalo do sigurnosti u rezervu negou Boga. Važniji im je bio lični sutrašnji interes, nego današnja potrebaceline. Tekst dalje kaže da oni koji su ostavili rezervu hrane za sutra,da im se pokvarila.

Kada bi čovečanstvo i danas slušalo i radilo po ovim Božijim principimai nalozima, niko nikada ne bi morao da bude gladan ili go na ovojplaneti. Raspravljati o opravdanosti neproporcionalne upotrebe resursai blagoslova koji postoje u prirodi je gotovo besmisleno. Jer, akočovečanstvo na ovom stepenu razvoja ne shvata da svi imamo istuvrednost, te da je svako pojedino ljudsko biće dostojno osnovnih

66

uslova za normalan život, onda je to indikacija ozbiljnog problemaprirode ljudskog bića.

Dokle god je svet voden elitom koja sebe smatra vrednijom od drugih,zbog svojih titula i bogatstva, i ne vidi u svom bližnjem biće stvoreno odBoga i na Božiju sliku, dotle će svet pisati istoriju krvavim slovima.Imati konferencije posvećene borbi protiv gladi u svetu i istovremenosedeti u najluksuznijim hotelima, samo nekoliko kilometara od jednogod najvećih đubrišta na svetu na kojem se hrane hiljade ljudi, cinično jeponašanje nedostojno čoveka!

Još jedan momenat tokom putovanja kroz pustinju bio je važan i Bog jenaredio narodu da se toga drži. Naime, šestog dana, ne samo da sudobili dozvolu da sakupe duplu porciju, već im je Gospod rekao datreba to da urade. Tada se ništa od hrane nije pokvarilo. Razlog je biotaj što je Gospod želeo da se sedmog dana odmaraju i da taj danposvete Njemu. Tog sedmog dana, Bog im je rekao da ne odlaze nigdeda bi tražili − "nebeski hleb." I pored toga su neki izašli i tražili, iako jeBog rekao da ga neće biti i da će im ono što su sakupili dan pre togabiti dovoljno za dva dana.

Teškoća

U svemu ovome, nameće se zaključak da ljudsko biće želi da živinezavisno od Boga.

Pre nekoliko godina dosta burno sam izražavao moje negodovanjepred Bogom zbog teške ekonomske situacije. Pitao sam Gospodazašto ne mogu jednostavno da odem i kupim nešto što je našoj decipotrebno, a nije nikakav luksuz? Zašto uvek moramo da čekamo naneko čudo, dok mnogi jednostavno to kupe, jer imaju mogućnosti.

Stvar je bila teška i zbog toga što je trebalo sve to objašnjavati i našojdeci. Usred mog negodovanja, jedan tihi unutrašnji glas mi je

67

progovorio: "Tvoj problem je u tome da želiš da živiš kao i ljudi ovogasveta, želiš da budeš nezavisan. Ali, u mom Carstvu, uvek ćeš živeti uzavisnosti s drugima!"

To je Božija zamisao, da bi čovečanstvo moglo u međusobnimodnosima da praktikuje ljubav, koja je motiv i svrha svega što je Bogstvorio i šta radi.

Posmatrajući današnji svet, naročito zapadni svet, koji već decenijamaživi u materijalnom izobilju, lako je primetiti da su socijalni kontaktimeđu ljudima mnogo ređi nego što su bili ranije i ako se uporede sasiromašnijim zemljama. Ljudi u tom delu sveta cene samostalnost inezavisnost od drugih, ali istovremeno sede sami u svojojsamodovoljnosti i vrlo često u samoći i umiru. Neretko, osobu nađumrtvu u stanu, ili svojoj kući, nekoliko meseci posle smrti. Rođaci, nibliski ni daljnji, ne trude se da održavaju kontakt, sve dok ne dođe dopodele nasledstva. A komšije se ne mešaju u tuđe živote, delimičnozbog samog zapadnog stila života, ali i zato što ih malo zanimaju onikoji stanuju pored njih. Svako vodi svoju brigu. Svako ima svojtelevizor, svoj kompjuter i sve što mu je potrebno. Sve imamo osim −onog što nam je još uvek najvažnije i za čega smo i stvoreni −zajedništvo.

Sećam se svoje dobre prijateljice, Novosađanke, koja je s familijomdošla u Švedsku pre mnogo godina. Jednom je srela komšinicu iporazgovarala sa njom. Pošto je živela preko puta, moja je prijateljicamogla da vidi kada je ova bila napolju. Jednog dana se komšinica nijepojavila i moja prijateljica je odmah htela da sazna da li je sve u redu.Odrasla u drugoj kulturi, njoj je bilo neprirodno da se ne zainteresuje zastanje svog bližnjeg. U ovoj pak kulturi nije neuobičajeno da ljudi živepo petnaest i više godina kao komšije i nikada ni kafu ne popijuzajedno.

Sećam se doživljaja kada sam se jednom prilikom vraćao brodom iz

68

Finske u Švedsku. U restoranu sam zapazio stariji par. Sedeli su zaobližnjim stolom i švedska zastava na stolu je bila znak da su neštoslavili. Verovatno godišnjicu braka. Na izlasku iz broda sačekao me jemoj prijatelj, inače taksista. Zapazio sam opet ovaj isti par da čekaju naprevoz. Predložio sam mom prijatelju da ih poveze da ne bi dugočekali. Na naš predlog da ih povezemo rado i zahvalno su pristali.Tokom putovanja započeli smo razgovor i saznali da su slavilišezdeset sedam godina zajedničkog života!

Na pitanje mog prijatelja gde stanuju spomenuli su ulicu, na šta je onrekao da je i on tamo stanovao. Kada su spomenuli i broj ispostavilo seda je i on na istom broju stanovao, sprat iznad njih, tokom desetgodina. Iz nekog razloga nisu znali jedni druge?! Da je ovo samo jedanređi slučaj stvar ne bi bila toliko problematična. Međutim, na žalost, ovoje stvarnost u velikom broju slučajeva u ovom delu sveta.

Pokušaj da sve ovo objasnimo samo socijalnim okolnostima, a da pritome ne uzmemo u obzir i prirodu ljudskog bića, uzaludno jepokušavanje da opravdamo ljudski egoizam i nevoljnost da sebipriznamo da smo odvojeni od Boga, nemoćni da živimo u onome začim čeznemo. Ova istina nas pogađa sve, bilo da smo ateisti ili vernici.Gledajući praksu današnjih crkava, žalosno je konstatovati da jesocijalni život u većini njih sveden na bogosluženje i još po kojuaktivnost u crkvenoj zgradi, dok se svakodnevno zajedništvo sve višegubi.

Samoća je jedna od najrasprostranjenijih, ako ne i najgorih "bolesti"današnjeg sveta, bez obzira na političko ili religiozno opredeljenjedruštva u kojem ljudi žive. Glavni uzrok tome je u ljudskoj prirodi.Poznavanje Boga na jedan stvaran način, a ne samo putem mnoštvareligioznih pravila i ceremonija, utiče na čovekov stav i u ovoj oblastiživota. Zato Isus i kaže osobama u svakoj socijalnoj grupi, bez obzirana intelektualni nivo i religiozni status, da bez nanovnog rođenja nemogu razumeti filozofiju Nebeskog carstva, niti živeti u njemu, jer tu

69

vladaju principi i pravila, koja su neostvarljiva za ljudsku grešnuprirodu, u globalnom smislu. U svom razgovoru sa Nikodemom,intelektualnim vođom svog vremena i ujedno veoma religioznomčoveku, Isus napominje neophodnost duhovnog preporoda,posredstvom Svetog duha da bi uopšte mogao da vidi o čemu se radikada se govori o Božijem carstvu. (Jn. 3:3−6)

70

13. Putovati zajedno

13. Putovati zajedno

Principi za život u Božijem carstvu su večnih vrednosti. Te vrednostinisu proizvod trendova i ljudskih sposobnosti da definišu istinu. Božijinačin ophođenja sa čovečanstvom je uvek u skladu sa timvrednostima, ali umnogome zavisi od situacije u kojoj se ljudi nalaze.Za sve vreme prolaska kroz pustinju, Bog se čudima brinuo za dobrosvog naroda. Kada je pustinjski period završen i kada su ušli uobećanu zemlju, ista čudesa nisu bila potrebna, bar ne toliko često.

Najveći rizik s ulaskom u "obećanu zemlju", gde svako ima ono što muje potrebno, na jedan prirodan način, jeste razvijanje individualističkognačina života. Osećaj samodovoljnosti zna da bude velika preprekaonome što Bog želi da radi u svetu kroz svoju crkvu, koja je pre svegaorganizam, a ne institucija i organizacija. A organizam funkcionišesamo kada su udovi povezani jedni s drugima i s glavom. Skororedovno, kada Bog blagoslovi jednu zemlju i narod, ljudi to pripisuju,pre svega, svojim zaslugama, a crkva se, nažalost, prilagođavavrednovanjima po kojima i ostali svet živi. Umesto da i u nemaštini iizobilju ostane putokaz svetu svojim načinom života, crkva se prilagoditrendu u kome ostali svet živi i tako izgubi svoj ukus da bude so svetu, isvoju Bogom danu slavu, koja Crkvu čini svetlom svetu. Zbog toga jesvaki proboj Božijeg carstva na Zemlji, svako duhovno buđenje, utesnoj vezi s načinom života crkve. U tome je zajedništvo međuvernicima na prvom mestu.

Uticaj jevanđelja na život pojedinca i crkve trebalo bi da bude velik ikonkretan. Jevanđelje uvek dolazi s perspektivom koja se proteže daljeod današnjice i ovog života. Ono donosi nadu u večni život, a večniživot donosi novu praktičnu dimenziju u život ovde na Zemlji. Svaki put

71

kada je nešto veliko u Božijem planu, izazov za drugačiji život stojipred nama.

Uloga proročke službe

Iako ovaj predmet zahteva mnogo više pažnje, ja ću ga u ovoj knjizisamo spomenuti kao neophodan momenat u Božijem procesuobnavljanja crkve.

Božiji dar crkvi jesu različite službe, naročito one koje su spomenute uEfescima 4:11. Među njima je i služba proroka. Suština i svrhaproročke službe je da narodu opiše Božiju prvobitnu nameru i volju,kako bi narod mogao svoju trenutnu praksu s tim da uporedi i takouvidi da li živi po Božijoj otkrivenoj volji i nameri. Često naša praksazaostaje za Božijom zamisli i zato proroci obično donose poruke kojenarod učine svesnim jaza između te dve vrednosti i izazivaju pojedincai narod na promenu u životu. Ova služba nije, pre svega, osuđujuća,kao što je neki, koji sebe smatraju prorocima, praktikuju. Kao i svakadruga, i proročka služba ima za svrhu obnovu, a ne osudu, te da narodvrati na Božiji put. A to se ne događa samo ukoravanjem, većopominjanjem i ukazivanjem na ispravno, u ljubavi, dok sud dolazi tekkao krajnji i neizbežni Božiji potez.

U Božijoj reči, jasno nam je otkriven model za život ovde na Zemlji.Uloga proročke službe je da stalno podseća na taj model i opominjeako se narod udaljava od Njega. U tom modelu nije, pre svega, važnakoličina blagoslova ili asketizma, već čovekov stav u različitim životnimsituacijama.

Paradoks je da je deo čovečanstva koji živi u materijalnom blagoslovu,ponekad vrlo impresioniran "asketskom duhovnošću" koja se praktikujeu nekim siromašnim delovima sveta. Interesantno je, da iako ih tamistika zaintrigira, isti ljudi koji su time impresionirani, teško bi seodrekli materijalnog blagostanja i komfora u kojima žive, da bi sami u

72

tome živeli.

Čovek najčešće nije u stanju da balansira materijalno s duhovnim ipogrešnim rezonovanjem stavlja materijalno i duhovno nasuprot jednodrugom. S Božijeg stanovišta, te dve stvari nisu konkurenti, ako se obedrže na pravom mestu u životu. Kada pouzdanje u Boga počne danestaje i prelazi u pouzdanje u materijalne blagoslove, onda jeopasnost da čovek počne da služi bogatstvu umesto Bogu. Kada jeBog govorio o blagoslovu za izraelski narod, opomenuo ih je da nezaborave ono što je u tome najvažnije, a to je odnos sa Njim. (5. Moj.8:15−18)

Bog želi da blagoslovi čovečanstvo najboljim i najlepšim darovima,tome je samo stvorenje najbolji svedok. Car Solomon je takođe primertoga. Kada je od Boga tražio mudrost, Bog mu je dao i bogatstvo, jeron želi da blagoslovi čoveka, tim više ako mu je srce oslobođenopohlepe. (1. Car. 3:10−14)

Jedna od najmudrijih molitvi čoveka u pogledu ovih stvari jeste: "Ja teza dve stvari molim: ne uskrati mi ih pre nego li umrem! Nepravednureč i lažnu, ukloni od mene, siromaštvo nemoj dati mi, ni bogatstvo; dajmi samo hlebac koji mi je potreban; da se u izobilju ne odreknem tebe,i da tad ne rečem: 'Ko li je taj Gospod?', ili u siromaštvu da ne bih jakrao, i ne bih napao ime Boga svoga." (Pri. 30:7−9)

Mogli bismo jednostavnim jezikom da kažemo da jedan od zadatakaproročke službe jeste da svojim propovedanjem i načinom života ovajstav održava živim u srcima Božijeg naroda. Biti zadovoljan onim štoimam i svu pažnju usredsrediti na Boga, jer On i tako hoće da nasblagoslovi.

Kraj kao početak

Najdramatičniji primer vraćanja ovom stavu prema životu verovatno je

73

dokumentovan u životu prve hrišćanske crkve. Posle tri intenzivnegodine druženja sa Isusom, Njegovi učenici shvatili su neke stvari, koječovek ne vidi na ispravan način ako živi samo po samoodabranimpravilima religioznog sistema. Kada su doživeli oproštenje svojihgreha, duhovni preporod i ispunjenje Svetim duhom, učenicima su seotvorile oči za sasvim novu životnu perspektivu.

Ne samo da su shvatili bogatstvo dara koji su primili verom u IsusaHrista, već su dozvolili da taj dar večnoga života napravi jedan sasvimnovi redosled prioriteta u njihovim životima. Vrednosti za kojima su dotada trčali, bez kojih je život nekada bio nezamisliv, odjednom sudobile potpuno drugo značenje i ulogu za njih. Apostol Pavle govori ostvarima koje su mu toliko puno značile, sve dok nije susreo živogaIsusa Hrista, nakon čega mu iste nisu bile vrednije nego da ih sve bacina smeće. (Fil. 3:7−10)

Prvoj crkvi bila je neophodna promena načina života da bimanifestacija Božijeg carstva mogla biti tako silna i svima očigledna.Da bi jevanđelje moglo da utiče na živote ljudi u svetu, moralo je prvoda utiče na živote ljudi u crkvi! Današnja crkva Isusa Hrista stoji predistim izazovom. Usudio bih se reći da bez istog stava, koji su prvihrišćani imali u pogledu materijalnih stvari, i ovozemaljskom životuuopšte, crkva u ovim vremenima neće moći da doživi i manifestuje silujevanđelja, radosne vesti o pobedi Isusa Hrista nad smrću ibesmislenošću.

74

14. Prva crkva

14. Prva crkva

Život prve hrišćanske crkve bio je toliko dinamičan i imao je takvoguticaja na društvo, da se opisuje kao "pokret koji je uzburkao i okrenuoceo svet na glavu". (Dela 17:6)

Bilo bi, međutim, pogrešno reći da je to što je prva crkva praktikovalabilo nešto sasvim novo. Ono što se u takvim situacijama običnodogađa jeste da se prvobitni principi ponovo otkriju u Božijoj večnoj inepromenljivoj reči, te da Božiji narod iznova počne da ih primenjuje usvakodnevnom životu. Zato ćemo pogledati još jedan važan aspekt uživotu, kako je to Bog zamislio u početku, a koji je prva crkva obnovila ipočela da primenjuje.

Stari principi postaju "novi"

U procesu oslobađanja svog naroda od kontrole kralja ovog sveta, kojise u liku faraona manifestovao u fizičkom svetu, Bog se otkrio narodukao Bog svemogući, Vlasnik svega stvorenog. U svom srcu, Mojsije jeznao da pripada Bogu i da ga zato Bog želi osloboditi od egipatskevlasti, sa svim što mu je bilo dato u obliku materijalnog blagoslova.Mojsije i narod su trebali da služe Bogu sa svim što jesu i sa svim štoimaju. Ova istina bila je, na neki način, poslednja utvrda koju je Bogtrebalo da ruši u stavu faraona, da bi i njemu i izraelskom narodupokazao da je On jedini pravi Vlasnik svega, duhovnog i materijalnog.

Tekst u 2. Mojsijevoj 10:24−26, opisuje faraonov poslednji pokušaj daizvuče bar neku korist od naroda koji Bog oslobađa njegove vlasti.Takav je upravo i sotonin stav prema životu čoveka koga Bog oslobađaod tiranije "kuće ropstva", života u grehu. Ako ne može da spreči

75

osobu da svoju dušu preda Bogu, đavo će pokušati svim snagama daubedi čoveka da je materijalno bogatstvo njegova privatna stvar i daBog nema ništa sa tim. Većina hrišćana, naročito zapadnog sveta,upravo je u tu zamku i upala. Istina je, ipak, da je to problem čovekauopšte, a ne samo jednog dela sveta.

Faraon, uviđajući da mu Bog uzima iz ruku narod koga je eksploatisao,želi da se dočepa bogatstva kojim je Bog blagoslovio izraelski narodtokom boravka u Egiptu. Odgovor koji je Mojsije dao faraonu jesteprincip koji mi danas treba da razumemo na nov način, a koji je odsamog početka sveta bio jedini ispravan. Mojsije mu kaže da sve morada ide sa njima! Stoka i sve što imaju. Pošto ih Bog oslobađa odropstva i daje im potpuno novi život, oni i sve što im je dato odmaterijalnog bogatstva treba sada da bude Bogu na raspolaganju.

Ovo je jedna od najvažnijih istina koju današnje hrišćanstvo treba daobnovi u svakodnevnoj praksi. Pošto je život na Zemlji prolazan inesiguran u pogledu dužine, a cilj je večni život i susret sa Stvoriteljem,onda je svrha svega čime nas Bog blagosilja da u tome uživamo, ali ida delimo sa drugima.

Pošto je sve od Boga, Bogu sve treba i da se vrati. Ovo, koliko jarazumem, nije nikakva Božija naredba da se živi asketskim životom,već se radi o stavu koji treba da imamo prema materijalnom bogatstvu.Jednostavno − mi nismo posednici već posrednici onoga što nam je odBoga povereno. Veliki deo današnjeg hrišćanstva živi sasvim drugačijiživot. Materijalno imanje je njihova privatna stvar i retko ko to smatraBožijim blagoslovom. Većina to smatra svojom zaslugom i posledicomsvog rada i zbog toga im je teško to da podele s drugima. Žalosno jeda je mnogim hrišćanima materijalni blagoslov i sam cilj života saBogom. Odnos vernika prema materijalnom bogatstvu je jedno odnajmerodavnijih pokazatelja njegovog odnosa s Bogom, drugimrečima, njegove duhovnosti.

76

Važan aspekt duhovne obnove

Posmatrajući istoriju Božijeg naroda u Starom zavetu, kao i crkve uNovom zavetu, možemo da primetimo da je u vremenima duhovneobnove ovaj aspekt jedan od prvih koji je obnovljen. Kao da se svest oovim istinama obnovila i dobila novu snagu u svakodnevnom životupojedinaca i celog Božijeg naroda. Motiv za to treba tražiti u dubljemrazumevanju nekih istina hrišćanskog života koje bi trebalo da budutemelj za naš svakodnevni život.

Jedan moj dobar prijatelj, koji je pre nekoliko godina u susretu saHristom doživeo dramatičnu promenu u životu, ispričao mi je u kakvojvrsti zajedništva su živeli on i njegovi kriminalni prijatelji. Jedni zadruge su bili spremni dati i život. U bilo koje doba dana i noći, bili su naraspolaganju celoj grupi radi ostvarivanja ciljeva koje su imali. Onobično, kada svedoči o tome kako su živeli i uporedi to sa crkvama ukojima je bio, kaže da smo mi hrišćani daleko od tog stava, iako imamotako plemenit i uzvišen cilj s našim životima ovde na Zemlji.

Jedan od razloga pisanja ove knjige je moja ubeđenost da vreme ukojem živimo jeste period koji po Božijem kalendaru treba da bude ulazu nešto što svet još nije doživeo. Vremenski aspekt toga ne bih u ovojknjizi doticao, ali je jedno sigurno − ako hoćemo da doživimo duhovnobuđenje onih dimenzija koje Božija reč spominje za ovo "poslednjevreme", promena našeg načina života je neophodna. Ta promena upraktičnom smislu počinje promenom stava prema materijalnimstvarima.

Svet stoji pred teškoćama koje nikakva ljudska mudrost neće moći dareši. Crkva je izazivana svakim danom sve većim potrebama u kojimasvet grca. Isus je sam predskazao da će ljubav među ljudimaohladneti, a Crkva je, pre svega, nosilac i posrednik Božije ljubavi usvetu. (Mt. 24:12)

77

Druženje u prvoj crkvi

Životni stil prve crkve najbolje je opisan u Delima 2:44−47 i Dela4:32−37. Ta dva teksta nam daju uvid u svakodnevni život prvehrišćanske crkve, u zajedništvo koje su imali, na čemu se ono temeljiloi kakve rezultate je to davalo. Pogledaćemo najvažnije momentenjihovog zajedničkog života.

Prvi hrišćani sastajali su se planirano i spontano. Hram je još uvekpostojao, iako mu je značaj sve više bledeo i vreme isticalo, premaIsusovim rečima. Prvi hriščani su učestvovali u programu koji su imali ucrkvi, ali su njihove kuće bile isto toliko važna mesta za druženje ibogosluženje. Svakodnevni susreti su bili prilika da se međusobnoohrabre i da jedni drugima budu na blagoslov i pomoć. Jedno nijeisključivalo drugo.

Život je bio jedna celina, nepodeljen. Život vernika ponedeljkom nije bioneka druga vrsta života, iako se nije odvijao na mestu koje se smatraloprevashodnim za "duhovne aktivnosti". Duhovnost se nije definisala nimerila vremenom provedenim u hramu ili sinagogi, niti aktivnostimakoje su bile vezane za ta mesta u određenim danima. Ceo njihov životbio je život sa Bogom, kroz Boga i za Boga, kao što Sveto pismo ikaže: "Jer u Njemu živimo i mičemo se i jesmo." (Dela 17:28)

Žalosno je konstatovati da mnogi pastori i druge crkvene vođe još uveknajviše vrednuju učestvovanje u aktivnostima onim danima i terminimakoji su deo zvaničnog crkvenog programa. Molitveni sastanak koji seodrži u nečijoj kući, a nije deo zvaničnog crkvenog programa, nije tolikovažan, i neke vođe čak smatraju da to cepa crkvu i njeno zajedništvo.

Čitajući jevanđelja, može da se zapazi da je Isusova praksa bila daodlazi u hram i sinagoge. Međutim, očigledno je da je Isus provodiomnogo više vremena u posetama domovima ljudi nego u hramu. Hramje već u njegovo vreme izgubio mnogo od svog prvobitnog značaja i

78

svrhe.

Ovaj aspekt života crkve se u poslednje vreme mnogo promenio poduticajem zapadne kulture. Individualizam je dobio mnogo zamaha zbognaglaska na individui i njenim interesima, te zbog materijalnogblagostanja. To otuđuje ljude jedne od drugih. Blisko zajedništvo nijeviše prisutno kao ranije. Danas većina ljudi ima mogućnosti da sezabavlja samostalno i na svoju ruku. U takvoj kulturi, danas je gotovonemoguće zakucati na nečija vrata, bez da se sve unapred isplanira.

Žalosno je videti kako materijalizam to menja i u kulturama poput naše.Uostalom, druženje nije pitanje posebnih kultura, već je ono jedan odnajvažnijih momenata Božije zamisli sa stvaranjem čoveka. KulturaBožijeg carstva se temelji na odnosima − prvo odnosu Boga i čoveka,te međuljudskim odnosima.

Božija reč i pričest

U druženju prvih hrišćana, normalno je bilo da je Božija reč imalamesto u razgovorima, bez forsiranja nekog religioznog ponašanja.Božija reč je bila njihova vodilja i savetodavac u životnim situacijama.Deliti iskustva i istine iz Božije reči bilo je normalno ne samo spropovedaonice, već i u svakodnevnim razgovorima i situacijama.

Imajući pričest u crkvi, kao i prilikom spontanih susreta u njihovimdomovima, prvi hrišćani podsećali su se temelja za njihovo zajedništvo,Gospoda Isusa Hrista i onoga što je on učinio za njih i čovečanstvo.Ova praksa doprinosila je balansiranju značaja bogosluženja ucrkvenoj zgradi i onog po kućama i na drugim mestima.

Današnje crkve još uvek žive daleko od ovog modela. Sve seuglavnom svodi na programe u crkvenoj zgradi, čime se kočidinamičnost koju je prvobitno hrišćanstvo imalo. Vreme u kojem živimobiće sve veći izazov za promenu današnje prakse. Bog nikada nije

79

želeo da se Njegov rad centralizuje i ograniči samo na zgradu.

Jedan mladi hrišćanin mi je nedavno u razgovoru rekao: "Ono što jadanas tražim su domovi hrišćana koji su stariji od mene, kod kojihmogu da odem s mojim još neobraćenim ili novoobraćenim prijateljima,da se tamo družimo i da znam da ćemo tamo moći da čujemo o Boguna jedan prirodan način."

Nedavno je jedna grupa mladih ljudi koji su nedavno postali hrišćanidošla u nenajavljenu posetu u naš dom. Već to je malo neobično zakulturu zemlje u kojoj živimo. Interesantno društvo, mogli bismo reći.Neki od njih su nedavno ostavili život pun kriminala i droga. Isus im jepotpuno promenio živote. Jedan od njih je bio sav istetoviran i kadasmo otišli u restoran na ručak, mnogi poznanici su i mene i njih čudnopogledali. "Zar se pastor i s ovakvima druži", šaljivo je prokomentarisaojedan stari poznanik kada me je video sa njima. Znao je on o čemu seradi! Znao je i on da su ti momci samo po izgledu oni stari, ali da suiznutra nova stvorenja.

Posle ručka smo otišli kod nas na kafu. Tokom druženja, u kojem jebilo mnogo svedočenja o Božijim dobrim delima u našim životima,jedan od njih je predložio: "Zar ne bismo mogli imati pričest?" Razlog jebio taj što smo hteli time da se setimo Isusa koji je ovakvo zajedništvoučinio mogućim! Bez Isusa, Šveđani, Srbi, Romi i Sirijanci, koji su utom momentu bili prisutni, ne bi mogli imati ovakvu vrstu druženja.Spajala nas je Božija ljubav!

Pošto nisam imao sve što mi je bilo potrebno za pričest, otišao sam dokomšija, čiji je život sa Bogom takođe bio malo novijeg datuma.Komšinica, stara švedska luteranka, pitala me je zbog čega mi totreba. Rekao sam da je nekoliko mladih ljudi koji su se nedavno obratilidošlo u posetu i da su želeli da imamo pričest. Odmah je upitala:"Mogu li i ja da se priključim?" Svakako, i ona je došla i začas smoimali malo kućno bogosluženje.

80

Kad su momci čuli da treba da ide na operaciju, odmah su se molili zanju. Njoj je to sve bilo novo i neobično, ali na radost i blagoslov. Molilismo se jedni za druge i razišli blagoslovljeni i ohrabreni. Nije bilapotrebna crkvena zgrada ili neki program za ovakvu stvar. "Gde se idvoje ili troje sakupe radi mene, tamo sam i ja među njima", rekao jeGospod Isus.

Stav prema materijalnim dobrima

Čitajući izveštaj o životu prve crkve, nameće se još jedan važanmomenat, a to je stav prvih hrišćana prema materijalnim dobrima kojasu imali. U Delima 4:32 piše da "niko nije govorio da je nešto odnjegove imovine samo njegovo, nego im je sve bilo zajedničko."

Pre nego što opišemo taj aspekt njihovog zajedničkog života, želim danapomenem da sam tokom trideset i pet godina svog hrišćanskogživota video mnoge pokušaje da se ovakav način druženja praktikuje.Kao i u svemu drugom, i ovde je bilo i verovatno još uvek imapogrešne prakse. Razlog tome su različiti momenti u kojima najčešćeima puno entuzijazma i premalo mudrosti. Nekada uzrok može bitimnogo ozbiljnije prirode − neiskreni motivi pojedinaca.

Zato je važno napomenuti da biblijsko učenje o zajedničkom životu neomogućuje pojedincima da to zloupotrebljavaju, bilo u smislu da bivođa mogao da eksploatiše druge ili da pojedinac parazitski živi naračun drugih. U stvarnosti se ne radi uvek i prvenstveno o podelisredstava na jednake delove, već o stavu pojedinca prema svojojimovini. Oni su posedovali stvari, ali stvari nisu posedovale njih! To bimožda bila najjednostavnija definicija njihovog stava. Stav premamaterijalnom bio je u skladu sa njihovim opštim stavom prema životu:"Priznajući da su stranci i došljaci na zemlji." (Jev. 11:13)

Specifičnost momenta u kojem se prva crkva našla stvorio je konkretnu

81

potrebu za ovakvom praksom. Da bi Božije carstvo moglo da semanifestuje u svetu na jedan vidljiv i dinamičan način, takav stavprema svemu što su hrišćani imali bio je neophodan! Hrišćanski načinživota bi uvek trebalo da bude ovakav, a neophodan je u vremenimakada je potrebno duhovno probuđnje, dramatična manifestacija Božijegcarstva na Zemlji. Ja verujem da mi živimo u takvom vremenu!

Suština tog stava nije bila da su svi imali pravo na imovinu drugih, tena taj način iskorišćavali druge, već da niko materijalna dobra nijesmatrao samo svojim vlasništvom, već su bili voljni da podele s onimakoji su bili u potrebi. Na taj način se Božija briga očitovala, jer takav jebio Božiji izvorni plan sa čovečanstvom. "Hleb s neba" može da dođe ina veoma jednostavan način, kroz brigu jednih za druge.

Fantastična stvarnost doživljaja kroz veru u Isusa Hrista i razumevanjebogatstva kroz dar večnog života, stvorila je toliku oduševljenost međuprvim hrišćanima da se je to odrazilo na njihovu svakidašnjicu ipotpuno promenilo njihov dotadašnji stav prema svemu u životu.

82

15. Izazov

15. Izazov

Vreme u kojem živimo zahteva obnovu ove, kao i drugih"zaboravljenih" istina jevanđelja i njihovo primenjivanje usvakodnevnom životu. Svet grca u teškoćama, a egoizam sve višepokazuje svoju pravu prirodu. Ako crkva Isusa Hrista zataji, svet ćeprebacivati odgovornost na Boga. To i jeste sotonska stara taktika.Iako Boga niko nikada neće moći da osudi nizašta, ipak smo mi kojiverujemo donekle odgovorni za ono što se među ljudima o Bogugovori. Pozvani smo da našim životima i zajedništvom manifestujemoNjegovu ljubav i brigu za čoveka i celo Njegovo stvorenje, a to bi moglii morali da činimo u mnogo većoj meri. Bivši generalni sekretarUjedinjenih Nacija, Dag Hamaršeljd je to ovako izrazio: "Kako jestrašna naša odgovornost. Ako ti izneveriš, onda je kroz tvojeneverstvo prema Bogu, Bog izneverio čovečanstvo." (Vagmarken −Putokazi − str. 118)

Naše vreme zahteva iskreno i duboko preispitivanje prioriteta uaktivnostima naših crkava i u našim privatnim životima. Interesantno jeda naš Gospod Isus nije nikada radio mnoge od stvari koje nama takopuno znače u današnjim crkvenim programima.

Nelogično je graditi crkvene zgrade koje koštaju milone, dok oni kojidolaze u njih nemaju šta da jedu i obuku. To je antipropagandajevanđelja! Nelogično je održavanje zgrada, makar bile posvećeneonome što mi zovemo bogosluženje, ako čovek, s kojim Bog gradi živihram, a koji jeste i jedini pravi hram u Božijim očima, ne dobija ono štomu je potrebno za svakidašnji život! Ako nas Bog blagoslovi izobiljem iako imamo mogućnosti da izgradimo lepe prostorije za aktivnosti kojeimamo, hvala Bogu za to. Ali, način na koji danas još uvek prioritiramo

83

stvari u našem radu, pokazuje da smo još uvek u zabludi ljudskograzmišljanja o tome kako da služimo Bogu i ljudima. Iako crkvenezgrade jesu na blagoslov kada se koriste za ispravne svrhe, očiglednoje da ulažemo previše novca u njihovu gradnju, dok Biblija jasno govorida Bog ne živi u hramu koji je sagrađen ljudskim rukama. (Dela7:48−49 i Dela 17:24)

Međutim, ova napomena nije prikladna samo kada je u pitanjuizgradnja crkvenih zgrada, već i za naš svakodnevni način života. Bogje zainteresovan za svako ljudsko biće i za svaku potrebu koju onoima. Ako nas Njegova ljubav ispunjava i vodi, mnogo od onoga štoizgleda nerešivo može da se promeni time što ćemo Njegoveblagoslove videti kao sredstva koja su nam data i za potrebe drugih.

Kroz Božiju reč možemo da razumemo da živimo u vremenima kadaće Bog učiniti velike stvari u svetu. Na svadbi u Kani, (Jn. 2:1−11) kadaje vino nestalo, Isus je na kraju od vode napravio najbolje vino. To jeBožiji večni princip − kada ljudska sredstva dođu do kraja i sve izgledabeznadežno, onda Bog stupa na scenu. Ljudska priroda je takva daželi da pokaže svoju "svemogućnost" i nezavisnost, zato ljudskom roduBog nikada nije među prvim alternativama za rešavanje kriznihsituacija. Bog strpljivo čeka na trenutak da bude pozvan da učestvuje unašim životima. Poziv obično dolazi u trenucima kada počnemo dashvatamo da nismo u stanju da nađemo pravo rešenje za situaciju ukojoj se nalazimo. Tada Bog, jedini pravi Otac čovečanstva, imarešenje i to najbolje moguće. U ovom vremenu, Bog želi opet dapokaže svetu da On jeste ono što u svojoj reči kaže da jeste, da imanajbolje rešenje za svakog od nas i za celo čovečanstvo, ako mu samodamo priliku da to i pokaže.

A On je od samog poćetka, od stvaranja ljudskog bića, odlučio da to neučini sam, niti samo direktno s neba, nego u saradnji sa onima koji uNjega veruju. Kroz svakog hrišćanina, kroz naše međusobnozajedništvo, kroz svoju crkvu! Crkva ne može da čeka na ljude ovog

84

sveta da u tome prednjače. Ako mi glasnije ne progovorimo ovomsvetu velikodušnim delima Božije ljubavi, ko će onda manifestovatiistinitost Njegovih obećanja? A ova, kao i sve druge biblijske istine,mora biti stvarnost pre svega u crkvi Isusa Hrista. Pismo u 1.Timotejevoj 5:8, vrlo oštrim rečima upozorava: "A ko se ne stara zasvoje, pre svega za one iz svog doma, taj se odrekao vere i gori je odnevernika." Današnje nesrazmerno korišćenje prirodnih sredstavagovori dovoljno o stavu koga ljudi koji ne veruju u Boga imaju jedniprema drugima. Tragično je to što situacija u crkvi nije uvek bolja ni utom pogledu. Jedni žive u izobilju dok druge ne mogu da sastave kraj skrajem?!

Apostol Pavle piše o Božijoj nameri, koju je unapred odredio u Hristu ikoju je obznanio svojim slugama, "da je sprovede kada dođe puninavremena: da sve na nebesima i na zemlji sastavi pod jednom glavom −Hristom." (Ef. 1:9−10) Ispunjavanje Božijih namera na Zemlji jeneraskidivo spojeno sa Njegovom crkvom, Njegovom nevestom, što istiapostol opisuje u istoj poslanici: "Njegova namera je bila da se sada,kroz crkvu, poglavarima i vlastima na nebesima obznani mnogostrukaBožija mudrost, u skladu s njegovim večnim naumom, koji je ostvario uHristu Isusu, našem Gospodu." (Ef. 3:10)

Crkva je punoća Boga koji je sve stvorio! Ona je neiscrpni ambar svihživotnih namirnica koje su potrebne čovečanstvu. U prvoj crkvi niko nijeoskudevao − a i kako bi oskudevali kada su delili jedni s drugima onočime ih je nebeski Otac blagosiljao − a On uvek želi da nam da više odnaših potreba kako bismo mogli i drugima na blagoslov da budemo.Prva crkva nije prošlost, nedostižna istorija, već model crkve kakvuBog želi uvek da ima, u svakoj situaciji i svako vreme. Izveštaj o načinuživota i delima crkve u svetu biće i u našem vremenu kao što jezapisano: "Niko od njih nije oskudevao... od toga se onda svakomdavalo koliko mu je trebalo... hvalili su Boga i uživali naklonost celognaroda... apostoli su činili mnoga znamenja i čuda u narodu... a brojmuškaraca i zena koji su poverovali u Gospoda bivao je sve veći..."

85

(Dela 4:34−35, Dela 2:47, Dela 5:12)

Božija ljubav za Njegov svet nikada neće prestati. Njegova očinskabriga, koja se očituje u resursima koje je stavio u svoje stvorenje, možeda bude još vidljivija ako se ljudski odnosi temelje na Njegovoj ljubavi iprincipima Njegove reči. Uzdajmo se u Njegovu brigu za nas,pokažimo da je Bog vredan našeg poverenja. Tražimo najpre ono štoje večno i jedino važno, Njegovo carstvo i Njegovu volju, a On će sepobrinuti i za nas i za mnoge druge kroz nas.

Svet sazreva za novo otkrivenje Božije ljubavi i brige. Ovog puta će seto dogoditi kroz Njegovu obnovljenu crkvu. A Njegova crkva smo mi, ti ija!

86

Onima, koji imaju interes za Reč, dela i puteve Božije...Nadamo se, da će ova i druge knjige ispuniti našu viziju i želje za vas:

"Za poznanje mudrosti i vaspitanja,za shvatanje izraza razuma

i primanje nauke pameti,pravičnosti, pravde i poštenja;za davanje prostima razbora,

znanja i razmišljanja mladome čoveku.(Priče 1:2−4)

OVAJ FAJL JE BESPLATAN,I JEDINO TAKO MOŽE DA SE DALJE DISTRIBUIŠE!

87