RAZMENA DAROVASran Damnjanovi

VREME PARODIJE(Maja Roga: Istorija, pseudologija, fama. Studija o prozi Svetislava Basare, Slubeni glasnik, Beograd, 2010) Najnovija knjiga Maje Roga rasvetljava razliite aspekte modernog, predmodernog i postmodernog shvatanja istorije u delu Svetislava Basare. Analizirajui glavni idejni problem pieve proze podrivanje naunog autoriteta istorijskog znanja, autorka ispituje odnos parodije i horizonta vremena. Radi prevrednovanja znaaja odreene linosti ili istorijske pojave, pisac posee za parodijom armisanih knjievnih, politikih i ideolokih autoriteta. Parodija nije mogua bez ksiranja panje na vreme, odnosno na smisao vremena u odreenoj knjievnoj formi. Shodno predmetu studije, posebno je potenciran osnovni hermeneutiki problem: Kako razumeti autora? Pisac, i te kako iv, u mogunosti je da tumai svoje delo u jednom specinom teorijskom i kulturnom kontekstu. Da li mu to pravo treba oduzeti? Svakako da je razumevanje pievog samorazumevanja drugaije od onoga kako pisac sebe razume, pa ipak, da li je uvek smislenije i dublje? Celu ovu hermeneutiku zbrku dodatno optereuje preplitanje romanesknog teksta, ive rei i jakog uma, odnosno fame koja prati knjievno stvaralatvo. I polemiki napon koji Svetislav Basara izaziva na javnoj sceni utie na karakter mogue kritike. Zbog toga se Maja Roga mora izboriti za jedan nestandardni postupak u odnosu na uvreeni aksioloki koncept po kome je sud vremena najpouzdaniji kriterijum. Navodno, on omoguava nepristrasnu primenu odreenog teorijskog koncepta. Sud vremena je, pie autorka, ponekad mistikacija apsolutne kompetencije, ili izgovor za apstinenciju savremenosti. Maja Roga formira i primenjuje svojevrsnu teoriju bliskosti. Poto su nauni instrumentarijum knjievne teorije i lozoje predmet literarnog transponovanja, parodiranja i esejistikog osvrta pisca, kao i sama teorija distance, oni sami po sebi ne mogu pruiti denitivne koordinate za procenjivanje dela. Postavljajui delo u prvi plan, Maja Roga razgre slojeve kritike i teorijske analize radi autentinijeg odnosa prema tekstu, shodno onome to je u njemu najbitnije. Poruka studije je nedvosmislena: edna i nepristrasna budunost nikada ne dolazi! Snaga ove studije, izmeu ostalog, lei u odluci autorke da problematizuje vreme kao horizont stvaralatva, odnosno da borhesovski promisli odnos vremena i parodije. Razlistavanje modaliteta vremena u srpskoj knjievnosti teak je zadatak, a u studiju Maje Roga poloeni su solidni temelji i dati jasni putokazi. Moe se zakljuiti da vreme realista i vreme postmodernista nije jedno te isto vreme, a pitanje je u kojoj meri oni uopte mogu komunicirati bez jednog sutinskog nesporazuma. Prvi su uvereni da je roman izraz sveta i ogledalo vremena za one druge, to ogledalo je napuklo, a slika vremena je vie kaleidoskopska. A to je ono to izgleda omoguava parodiju promena konteksta je promena

197

referentnog vremenskog okvira! Zamislimo samo da se jedna linost ponaa isto, a nalazi se u razliitim vremenskim koordinatama. Setimo se samo Domanovieve pripovetke Marko Kraljevi po drugi put meu Srbima. Ono to je za jedno vreme normalno, u drugom proizvodi humorni efekat. Teorija bliskosti koju vrsno demonstrira Maja Roga uspostavlja distancu prema vremenu, ne objektiviui ga kao predmet, nego mudrije, pitajui se o njegovom smislu razlistanom u nekom knjievnom delu. Klasina formula lozofskog romana bila je linost lozofska ideja, pa je onda odnos linosti unutar romana, maskirana borba ideja. Naprotiv, parodijsko problematizovanje raslojava tu jednodimenzionalnost u vie isprepletenih odnosa, jer parodija ili pre metaparodija obuhvata i mogui sud kritiara kao sporednih linosti koje se gube u magli na marginama teksta. Izmeteni iz zatite i udobnosti vlastitog konteksta, kritiari se hvataju na sopstvenu udicu. Zato pisac ne susree sebe u epskom nego u satirinom kontekstu, kao to je i drugi, onaj ko procenjuje, takoe dat kao problematizovana, a ne apsolutizovana linost. Poto se u parodiji nalazi jedna gotovo apofatika crta, odbijajui da poveruje piscu na re, Maja Roga veto demontira zamke postavljene u romanesknom tekstu. O pravoj temi se uti, a kada se o njoj ipak progovori, onda je i ona izloena (samo)parodiji. Maja Roga ukazuje na tipine postupke postmodernistikog pripovedanja i iskustvo savremenog oveka o sopstvenoj neutemeljenosti. Istovremeno, ona istie i mogui povratak metazike kao i potrebu da ovek pronae svoje ontoloko utemeljenje u iskustvu Svetog. To sve navodi na karakteristike po kojima pieva proza izlazi iz interpretativnih okvira postmodernistike paradigme. Poto se moe uoiti protivrenost izmeu stavova koje likovi i pripoveda iskazuju i njihovog delanja unutar naracije, udaljavanje od postmodernistikog iskustva praznine je polemikog karaktera. Kada pisac uti o onome o emu oni koji govore, govore na sav glas, to je moda najvii rezultat parodijskog postupka, ali i problematizovanja istog, ukoliko je on dosledno sproveden. Filozofski istanano Maja Roga nalazi da je vreme, odnosno parodiranje predmodernog, modernog i postmodernog vremena vana karakteristika stvaralatva Svetislava Basare. Hajdeger, Sartr, Berajev veruju da je u korenu svakog stvaralakog ina odreeno predrazumevanje vremena. Otprilike u isto vreme, svoje sunarodnike je Vladimir Dvornikovi opisao kao narode prostora, koji tragino zaostaju za narodima vremena. Prepoznavi poimanje vremena kao problem civilizacijskog zaostajanja, Dvornikovi pie svoju monumentalnu Karakterologiju Jugoslovena. Maja Roga analizira relevantne studije koje Basari prilaze iz ugla razumevanja i predrazumevanja vremena: Za neku vrstu polazita Silvija Grabler uzima Basarinu deniciju prostor = brzina/vreme, iskazanu u Fami o biciklistima, sagledavajui naznaen odnos izmeu navedenih elemenata u tekstovima Svetislava Basare. U veini njegovih romana karakteristino je poricanje hronologije i uobiajenih predstava o vremenu, a u Looney Tunes i Svetoj masti dekonstruisana je predstava o vremenu, prostoru i zapletu, kao pojmovnoj aparaturi normativnih poetika. Basara se zanima za mogunost da radikalizuje proizvoljnost istorije i prekodira je u fragmentarnost kcije. Ta vrsta fragmentarnosti, nalazi Maja Roga, ne predstavlja samo in odstupanja od klasinih poetikih obrazaca, ve i naelo tretiranja istorije, slobodno od mistikacija neke objektivnosti, dogaaja kao

198

onoga to se stvarno dogodilo. Tako se italaka panja vraa na injenicu da je istorijski dogaaj, pre svega, produkt interpretacija, konstrukcija i rekonstrukcija. Maja Roga analizira razliite istorijske koncepcije koje imaju znatnijeg odjeka u delu Svetislava Basare. U istorijskim koncepcijama lei jedno posebno razumevanje ili predrazumevanje vremena. Martin Hajdeger veruje da je vreme u temelju odreenja Bia, a prevlast sadanjosti u razumevanju vremena je dovela do tzv. zaborava Bia, odnosno do neautentinog jezika metazike. Svi Zapadni jezici jesu jezici metazikog miljenja i dosledno krivotvore svaki izvorniji smisao. Shodno favorizovanju vremenske dimenzije sadanjosti svet postaje falsikat. Kako dolazi do zaborava i krivotvorenja? Zavedeni metazikom strukturom jezika, verujemo da vreme jeste kao i bilo koje drugo unutarsvetsko bie. S tim u vezi je, prema Hajdegeru, grko razumevanje smisla bia kao ousia i parousia (prisustvo). Sa lozojom Platona i Aristotela, veruje Hajdeger, poinje kraj poetka, poto je tada Bie shvaeno kao ideja (eidos = izgled). Ideja postaje uzor prema kojem se docnije izvode razlikovanje sutine i pojave, istina od neskrivenosti postaje tanost ili slaganje misli i stvarnosti (istine radi, kod Platona je na delu i diferencija misli i stvarnosti, ali tek kao druga strana slaganja). Posle svog poetka u lozoji presokratovaca, istorija Zapada je istorija krivotvorenja miljenja, naroito potencirana prevoenjem u razliite terminologije koje zavravaju u tehnikom miljenju Novog veka. Zaborav je, na kraju, tako dubok da smo zaboravili da smo uopte zaboravili. Imenujui Bie nekim odreenim bivstvujuim radi tehnike raspoloivosti svega to jeste i biva, otvoren je put boljevizmu, amerikanizmu i faizmu, kao razliitim vidovima neautentinosti. Zato borhesovska vizija vremena kao lavirinta, uz insistiranje na paradoksalnosti i relativnosti vremena, vodi dekonstrukciji legitimnih i priznatih istorijskih tokova, odnosno kritici knjievnih formi i obrazaca koji na njima poivaju. Za Berajeva nadistorijski cilj istorije jedini moe da rei sudbinu oveanstva, koja svoje puno ostvarenje doivljava u onostranom, pie Maja Roga. U hrianskoj (ali ne i doktrinarnoj) lozoji istorije koju obrazlae Berajev, iskazano je shvatanje da smisao istorije poiva u njenoj konanosti, odnosno njenom kraju. Inae, Berajev razlikuje: kosmiko, istorijsko i egzistencijalno vreme. Kosmiko vreme predstavlja krug. Kosmiko vreme nije smrtonosno za vrstu nego za linost. Sudbina linosti nebitna je u kosmikom vremenu. Istorijsko vreme se predstavlja linijom usmerenom napred, ali i istorijsko vreme raa iluzije: traenje savrene prolosti (iluzija konzervativizma) ili traenje savrenstva u budunosti (iluzija progresivizma). Egzistencijalno vreme je dubinsko vreme, ali ono nije izolovano od istorijskog i kosmikog vremena, nego postoji kroz njihovo proimanje. Na ovoj povezanosti nastaje mesijansko-profetsko znanje koje iz dubine egzistencijalnog vremena govori o istorijskom vremenu (apofatikim nadahnuem i boanskom epistemolokom linijom). Svetislav Basara parodira i tu mogunost (zato to je on tek nalije neautentine racionalnosti), premda tek paradoks vremena sadri u sebi mistian smisao objektivacije neizrecivog. Fakticitet istorijskog kao diskursa priznatog zato je predmet dekonstrukcije i parodije. Istovremeno, sam teorijski diskurs konsekventno je parodiran. Maja Roga detaljnije obrazlae Nieovu tipologiju istorije, koja se neposredno ogleda u delu Svetislava Basare. U delu O koristi i tetnosti istorije za ivot, Nie opisuje tri tipa istorije: monumentalnu, antikvarnu i kritiku. Ljudi i kulture mogu biti zdravi iskljuivo

199

ukoliko imaju istu meru smisla za istorijsko i neistorijsko previe zaborava znai liiti se identiteta, ali i previe istorije vodi slinom ishodu: Pri izvesnom suviku istorije mrvi se i izroava ivot i, konano, takoe opet, kroz to izroavanje, sama istorija. Mitologizovana monumentalna prolost dovodi do ratova koji se vode u ime te slavne istorije. Prema Nieu, treba ruiti monumentalne nacionalne vizije prolosti, koje etnocentrina istorija neguje, modikujui pri tom i vienje drugog i razliitog. Oekivani produkt ovakve istorije je pripisivanje superiornih odlika sopstvenoj etnikoj zajednici i istovremeno projektovanje negativnih sadraja na pripadnike druge etnike zajednice, dok kritika istorija proizvodi isto pogrean, samo obrnut efekat. Svetislav Basara se upustio u rizini poduhvat revidiranja srpske knjievne tradicije, koja je monumentalizovana, pretresajui mnoge teme kojih se veina kulturnih delatnika kloni. Na osnovu studije Maje Roga nasluuje se da kroz Basarino itanje Domanovia isijavaju Nie, Hajdeger i Berajev, odnosno da postmoderna strategija parodije koju koristi pisac, izmeu ostalog, podstie na novo iitavanje nae tradicije. Poto ni lozofske koncepcije nisu izuzete iz parodijskog postupa, kritika nije neposredno lozofski utemeljena nego pre svega, literarno. Maja Roga je dobro ukazala na ovaj karakter proze Svetislava Basare, ali i vie od toga. Pokazala je da brisanje razlike izmeu knjievnosti i suvoparne lozoje proizvodi jednu zapaljivu smesu koju nije uvek lako kontrolisati, ali bez koje, knjievna atmosfera postaje umala i samozadovoljna. Sa druge strane, lozofska reeksija kao da zazire od parodije jer sakrivena u nekoj od metanaracija, ini isto to i ona, ali uukana u svoj autoritet, zaboravlja da postavi pitanje vlastitog vaenja i to kroz ono napuklo ogledalo vremena.

200