DUCI epistolarno

PRILOG NAVIJAKOM PITANJU i Ljubodrag-Duci Simonovi Svakodnevno smo svedoci da sportski stadioni i hale postaju poprita sve bespotednijih obrauna izmeu navijakih grupa. Graanski teoretiari, kao to je Erik Daning, nastoje da dokau da je nasilja na sportskim borilitima bilo uvek i da ono nije uslovljeno drutvenim odnosima, a pogotovu ne prirodom vladajueg poretka, ve da se radi o ispoljavanju agresije koja je oveku uroena. Na taj nain se dananje kapitalistiko drutvo stavlja u istu civilizacijsku ravan sa, npr., rimskim robovlasnikim drutvom. Istovremeno, taj argument pokuava da dokae da je nasilje, budui da ono potie iz nasilne ovekove prirode, neminovnost koja ne moe nestati, ve se samo moe dovesti na nivo podnoljivog. Dakle, najvie to se moe uiniti je suzbijanje agresije putem institucionalizovane (dravne) respresije, odnosno, stvaranje prostora na kojem e ljudi, ne ugroavajui celu strukturu poretka, regularnodavati odukasvojim agresivnim potrebama. U tome sport kao takav ima nezamenljivu ulogu. Po Konradu Lorencu, na stadionima se postie preiavajue oslobaanje agresivnih nagona. Interesantno je da kada graanski teoretiari drutva govore o agresivnoj prirodi oveka i o potrebi da se ona suzbije i kanalie, oni po pravilu misle na pripadnike niih slojeva, pre svega radnike i omladinu koja dolazi iz radnikog okruenja. Iz njihove analize jasno proistie da je njihovo nasilniko ponaanje kompenzacija za neuspeh u ivotu (itaj: lou ili uasnu materijalnu situaciju) za koji su sami odgovorni, budui da kapitalistiko drutvo svakome nudi jednake anse za uspeh. Stadioni su postali drutvene lomae na kojima treba da sagori ogroman bes tih niih slojeva, mesta na kojima se odraavaju svojevrsne psihoterapeutske seanse koje pretpostavljaju, naalost - nasilje. Na njima se vladajua klasa obraunava sa masama tako to nastoji da uniti njihov negativni energetski naboj koji bi, kada bi se uobliio u organizovanu drutveno/politiku akciju, mogao da se izlije u irokom drutvenom prostoru i ugrozi stabilnost uspostavljenog poretka. Obraun kapitalista i vladajuih politikih grupa sa masama na stadionima i halama je nain da se radnici i radnika omladina dre pod kontrolom da bi se spreilo rasplamsavanje klasnog sukoba. Pomou sportskih spektakala postie se marginalizacija i getoizacija potlaenih, obespravljenih, odbaenih. Sport je postao jedan od najvanijih sigurnosnih ventila graanske demokratije i takav- najmilije edo kapitalista i njihovih politiara. Kao to je jo stari, dobri Kuberten govorio: Sportom treba 'neutralisati' pritiske, koji, oekivano, dolaze od nezadovoljnih pojedinaca (radnitva), lekcija koju su vrlo dobro nauili kako i 'real-socijalistike' (staljinistike i titoistike) birokrate, tako i kapitalisti. Nastojanje da sport igra ulogu sigurnosnog ventila dovodi do toga da se na stadionima ne samo tolerie, ve i podstrekava nasilje. Praktino, stadioni su postali mesta na kojima vlada reiranoi ono to je vrlo vanoinstitucionalizovano nasilje. Zbog toga je na stadionu dozvoljeno mnogo toga to se obino na drugim javnim mestima kanjava: jake vulgarnosti, pretnje, pljuvanja, nanoenje telesnih povreda, rasistiki i ovinistiki slogani, pozivi na nasilje, paljenja, ubistva, teror- sve to spada u pravi sportski ambijent dananjice. Sve krvavije sportske priredbe i manifestacije su postale sredstvo za vaspitavanje ljudske jedinke da prihvati nasilje kao svakodnevnu, dakle normalnu pojavu; sredstvo za obraun sa kritiko-menjalakom sveu oveka koja je usmerena na iskorenjivanje uzroka koji dovode do nasilja. Istovremeno, nasilje na stadionima treba uvek iznova i iznova da podsea oveka da je on po svojoj prirodi agresivno bie i da samo represivne institucije uspostavljenog poretka (dakle, snage 'javnog reda i mira') mogu sauvati drutvo od zla koje vlada ovekom. Ubijanje vere oveka u samog sebe, u svoju sposobnost da kao razumno, drutveno i solidarno bie organizuje drutveni ivot bez tutorisanja represivnih institucija graanskog drutva - to je jedna od najbitnijih i najpogubnijih posledica nasilja u sportu. Stadioni su za mlade postali svojevrsne kole divljatva.

Oblik stadiona, visoka iana ograda ojaana betonom, policijski kordoni, pendreci, suzavci, kamere, kontrole, iskeene eljusti treniranih policijskih pasa, kopita konja, borna kola, vodeni topovi - da li to moda blago podsea na prizor koncentracionog logora ? Stadion je slika nasilja i ujedno poziv na nasilje. To je ambijent koji svojim izglednom sugerie mladima da nisu ljudi i da se od njih ni ne oekuje ljudsko, ve varvarsko, vandalsko, ivotinjsko ponaanje. Izgled stadiona je od prvorazrednog znaaja za stvaranje slike mladog oveka o samom sebi, za unitavanje njegovog ljudskog samopotovanja. Istovremeno, samom pojavom na stadionima mladi stiu status koji je odreen samom prirodom stadiona, kao i prirodom spektakla - postaju huligani, to bi znailo drutveni otpadnici, kao takvi i neprijatelji drutva (prosto, kada sluate ovo na TV-u ili itate u novinama, samo ekate ono famozno: Zlo koje se mora iskoreniti; svakako da mora i da je nuno, ali ne na nain karakteristian za represivna drutva, jer su ona ta koja generiu i omoguuju sve neophodne uslove za takve stvari). Kada se zna da je stadion postao glavno mesto za okupljanje mladih, onda je jasna sva pogubnost pojavljivanja i formiranja linosti u takvom okruenju. I upravo u takvom okruenju mladi na najneposredniji nain dolaze u kontakt sa vladajuim poretkom, sistemom koji se legitimie kao zatitnik drutva od antidrutvenog ponaanja; sa vladajuim drutvenim vrednostima (slava, mo, novac, drutveni poloaj) koje su otelotvorene u sportskim zvezdama; sa optevladajuom moi kapitala koja se pojavljuje u svemu to okruuje i manifestaciju, a i sam teren (reklame monih kompanija), kao i sa takmienjem i 'rekordomanijom'- osnovnim principima kapitalistikog drutva. Na stadionima se, zapravo, ogleda pravi odnos vladajueg sistema prema mladima (niim slojevima) - to im se u svakodnevnom ivotu prua manja mogunost za ljudsku afirmaciju na ljudski nain, to su ograde vilje, a policijski kordoni jai i zbijeniji. Na stadionima se za veliki broj mladih, koji potiu iz niih drutvenih slojeva, definie njihov budui drutveni poloaj. Njih pripremaju da zauvek ostanu na drugoj strani, iza iane ograde koja razdvaja one koji se, pod bljetavim sjajem reflektora i u zagrljaju simbola njihovih kapitalistikih sponzora, bore za prave vrednosti, od onih koji su, kao budua prljava, musava, neobrazovana i neotesana radna snaga, svedeni na bezoblinu navijaku masu ija se ansa u ivotu svodi na divljanje na stadionu i oko njega. Poloaj mladih na stadionu simbolie njihovu getoizaciju u drutvu u odnosu prema odnosima, procesima i institucijama koje odreuju njihovu egzistenciju i drutveni poloaj. Najgore je to to mladi svoje iivljavanje neslobode, odbaenosti, obezvreenosti, oajniko nastojanje da se priblie vladajuim vrednostima koje su osnov njihovog ljudskog obezvreivanja, doivljavaju kao slobodu. Sportsko borilite postaje otelotvorenje njihovih elja, mesto na kome oni drutvu koje ih odbacuje kao izvestan socijalni viak- pokazuju da su neko, da postoje, da se raunaju. Posredstvom stadiona i sportskog spektakla, duh oveka postaje rob vladajuih drutvenih odnosa koji se na stadionu pokazuju u kondenzovanom, maglovitom obliku. Sloboda koju mladi stiu na stadionima je sloboda jednog roba ije je divlje urlanje, nasilno i vandalsko ponaanjegledano sa kritike distancesamo zveckanje lancima, u slavu svojih gospodara. Sportski spektakli su postali postali svojevrsna duhovna droga za mlade koja razara njihovu linost, njihovu ljudskost i stvara od njih duhovne invalide. Na stadionima mladi uvek iznova dobijaju svoju dozu agresivnog klubatva, lokal-patriotizma, nacionalizma, rasizma... Potisnute potrebe, kao i neostvarene elje kojih je tako puno, nedostatak ljubavi i humanosti, oseanje odbaenosti i bezvrednosti - ispoljavaju se u obliku zavisti, mrnje, manijakalne agresivnosti, bahatog ponaanja. Simboli pod kojima se mladi okupljaju (nacistiki simboli mrtvakih glava, frontova, kukastih krstova, rasistikih i ovinistikih obeleja), kao i nazivi navijakih grupa, uz tekstove pesama istih, nisu izrazi uroenog zla koje je navodno u njima, ve zla kojima su oni i njihovi najblii izloeni tokom radne nedelje, sve do vikenda. Navijake grupe su zaista formirane po uzoru na vojske, gde imaju svoje vodje, svoje zastave, svoje zaklete neprijatelje, svoje teritorije, svoje grupe, svoje oruje, svoje parole, svoje ciljeve. To su vojske ljudi koji su jednostavno upueni jedni na druge, dolazei is istog/slinog okruenja i suoeni sa zajednikim izvorom svojih problema. Vojske ljudi koji pokuavaju da jedni uz druge, zajednikom snagom, koja je ogromna, nekako razbiju na prvi pogled nevidljive drutvene okove. Rituali u kojima mladi uestvuju, u svemu to karakterie sportsku manifestaciju, na simbolian nain predstavljaju unitenje njihovih kreativnih moi, njihovu sposobnost da prepoznaju okolnosti koje zaista

onemoguavaju napredak, samoostvarenje i izlazak iz bezizlaza. Predstavljaju unitenje njihove istinske moi, kao ljudskih jedinki, koja mora prevazii okvire stadiona i uskogrude mrnje i pokazati spremnost da stvori uslove koji nee stvarati takve dehumanizirajue devijacije. Od mladih se na stadionima stvaraju savremeni savremeni jurini odredi koje najnazadnije desniarske grupe nastoje da iskoriste za svoje politike ciljeve (to i nije ba tako teko, jer je kod huligana predominantan ultra-desniarski stav). U toj zakulisanoj borbi za duu mladih ne biraju se sredstva: potkupljivanje, pretnje, premlaivanja, ubistva. Fenomen klubatva je samo detonator mrnje meu mladima; katalizatore odgovorne za to, ipak, moramo traiti na drugim mestima, nevezanim za stadion. I ovo na veliku alost buroaskih teoretiara. im okae na sebe simbole svojih klubova, mladi, koji nemaju nikakvog razloga da se mrze (doista, kakav je to razlog za mrnju ako neko simpatie drugo sportsko udruenje od onog koje Vi simpatiete ?), postaju Cigani ili Grobari ili Firmai ili Radovci - to treba itati kao 'najljui neprijatelji'. Taj deo sportske prie novinarski lobiji, koji su samo glasnogovornici mafijakih klanova koji sport dre u svojim rukama radi svojih prljavih rauna, ili prikrivaju ili predstavljaju u totalno drugaijem svetlu (onom koje odgovara establimentu). U slobodnom, demokratskom, zapadnom svetu, navijake grupe odavno su samo pioni koji su kontrolisani od strane politikog podzemlja (dakle, vrlo perfidnim metodama), uz preutnu ili otvorenu podrku vlasti, kome je stalo da po svaku cenu odri eksploatatorski, neljudski, kapitalistiki poredak. Tzv. navijake grupe su politiko oruje desnice za ouvanje poretka na nelegalan nain, za izazivanje haosa i straha iza kojih slede zahtevi za uspostavljanje vladavine vrste ruke (dakle, 'rada, reda i mira' - tj totalitarne diktature) koja je po pravilu usmerena prvenstveno protiv radnika, manjinskih grupa i progresivnih individua i organizacija (leviara). U razvijenim kapitalistikim zemljama (a taj proces odavno je otpoeo i u novoformiranim kapitalistikim drutvima istone Evrope, gde je nekada vladao sistem 'realnog socijalizma'), stadioni su postali poligoni na kojima se mladi ue nasilju i istovremeno duhovno integriu sa faistoidnim idejama. Sami nazivi, pesme i parole huligana govore da je njihov cilj da unite sve to je progresivno. Simboli sa kojima mladi ele da javnosti skrenu panju na sebe, samo su izraz vladajueg (destruktivnog) duha dananjeg kapitalistikog sveta. Oni ne nastoje da se suprotstave, to je najtraginije, sa tom moi i snagom, ve da se probiju do moi koje vladaju u dananjem drutvu - one iste koje su ih gurnule u nitavilo. Nasilnitvo mladih je, ipak, naivno, samim tim i iskreno. Jer, oni ne tee dominaciji i manipulaciji, kao vii, perfidni oblici nasilja kojima smo svi mi svakodnevno izloeni, ve ljudskoj afirmaciji i (samo)ostvarenju. To nije nasilje koje tei da stvori bedu i nitavilo (primarno zbog injenice da ono dolazi kao logian odgovor na bedu i nitavilo sistema koji stvara takve situacije), ve nasilje koje tei da pobegne iz bede i nitavila. Zastraujui nazivi, simboli i pesme pod kojima se mladi okupljaju na stadionima samo je oajniki pokuaj da dokau da postoje i da neto vrede; makar taj jedan dan vikenda, makar tih par sati, oni su deo na koji svi (oni odgovorni za celokupnu situaciju) moraju ozbiljno da raunaju. Oni najvernije ilustruju svu stravinost beznaa u kojima se mladi ljudi nalaze (i ne samo mladi) i oni su vrlo precizan toplomer drutva. Krvava drama na Hejselu, koja se u raznim formama, svakodnevno ponavlja na stadionima i ulicama, nije nikako izraz varvarske prirode oveka, ve jedino izraz i pokazatelj destruktivne prirode vladajueg sistema. Varvarsko ponaanje mladih samo je odgovor na sve vee nasilje kojem su, kao 'obini ljudi' van stadiona, izloeni u svakodnevnom ivotu. Pravo je pitanje kako je mogue da se u najrazvijenijim kapitalistikim zemljama uporedo sa ekonomskim razvitkom i statistikim dohotkom od preko 20.000$ po glavi stanovnika, stvaraju sve brojnije, agresivnije i monije grupe horde modernih varvara. Kljuna stvar je sledea: odgovor vladajuih na nasilje mladih ukazuje na pravu prirodu te famozne zapadne demokratije i na prave uzroke nasilnog ponaanja mladih. U emu se sastoji taj odgovor? Pre svega, u stvaranju posebnih policijskih snaga koje e biti u stanju da se brzo, efikasno (i 'uz najmanje mogue gubitke na svojoj strani') obraunaju sa huliganskim bandama. Zatim u stvaranju svojevrsnog 'registra sumnjivih' koje treba preventivno uhapsiti, staviti u kuni pritvor ili na neki drugi nain spreiti da se pojave na utakmicama. Tu su i obavezni (vrlo poniavajui) pregledi navijaa pred kapijama stadiona ili hale, specijalne kamere za snimanje 'odgovornih', ogradom i

policijskim snagama ograeni 'depoi' (najobiniji kavezi) za gostujue navijae, opori policijskih pasa, konji, vodeni topovi, borna kola, specijalne anti-teroristike snage, sa podrkom stotina agenata u civilu... Ta demokratija je svakako objavila rat huliganima, manijacima, varvarima, pri tom zaboravljajui da ti mladi, gnevni ljudi nisu doli sa neke druge planete, ve da su odrasli i vaspitavani pod patronatom tog istog poretka koji se sada prema njima odnosi kao prema najobinijoj bandi zlikovaca. Umesto da se opredeli za istinite demokratske metode, koje e dovesti do promene materijalnog poloaja mladih (sredina iz kojih dolaze) i uiniti sve da se otklone uzroci nezadovoljstva koje se kanalie nasiljem na stadionima, taj slobodni, demokratski svet posee za njima vrlo dragom metodom za stiavanje socijalnih tenzija - metodom 'policijske drave', to samo doprinosi daljoj faizaciji drutva. Naravno, na sportskim borilitima (termin koji zaista odgovara svojoj svrsi) se pojavljuju i pripadnici viih slojeva datog buroaskog drutva. I rimski imperatori i patriciji su dolazili na gladijatorske spektakle, ali zato da bi se zabavili i videli kako narod die - da bi iz toga izvukli zakljuke ta valja initi kako bi plebs i dalje drali u pokornosti. Analogija u dananjem vremenu se nalazi meu onima koji sede u 'plavim loama' i koji dolaze da vide dejstvo nove porcije duevne hrane na mase. Pored toga, dolazak na stadione je nain da se bude sa narodom i u narodu, to moe da donese znaajne politike poene (sluajeva je zaista nebrojeno mnogo...). Jezdei na talasu totalne komercijalizacije sporta (politizacije), tampa, radio i televizija nastoje da uestvuju u vladajuim procesima stvarajui svojevrsni kult nasilja i destrukcije. Umesto kritikog sueljavanja sa uzrocima nasilja, novinari veliaju sportski ambijent i svojim ratoborno-hukakim komentarima otvoreno podstiu na nasilje. Javna glasila samo samo koriste sve veu duhovnu glad za scenama nasilja i unitenja i na tome grade svoje tirae i svoju gledanost. Stvarajui kult nasilja, oni istovremeno i uobliavaju i propagiraju model ponaanja koji postaje neka vrsta vrednosnog obrazca i kao takav - osnov ljudskog samoprepoznavanja mladih. Dodavanjem atributa kao to su: divno, fantastino, neverovatno, sjajno... vri se estetizacija nasilja i unitenja i na taj nain im se pribavlja kulturni legitimitet. Estetika sporta tu pokazuje svoju bit - postaje estetika anihilacije i smrti.

SPORT I NASILJE ii Graanski teoretiari pod nasiljem u sportu podrazumevaju ono ponaanje koje prekorauje pravilima utvrene granice sportske borbe. Tako, na primer, nije nasilje ukoliko bokser, na propisan nain, udarcem u glavu usmrti svog protivnika, ali je nasilje ukoliko ga nogom udari u zadnjicu. U prvom sluaju, bie proglaen ampionom; u drugom, bie diskvalifikovan. Oigledno se radi o pozitivistikoj (lojalistikoj), a ne o humanistikoj odredbi nasilja. Nasilje nije ono ponaanje koje ugroava oveka, nego uspostavljeni poredak. Sport je institucionalizovano nasilje i kao takav obraun sa osnovnim ljudskim pravima, pre svega sa pravom na ivot. U njemu ne samo da je legalizovano pravo na ubijanje,ve ono postaje najvii vrednosni izazov za oveka. Mogunost da se ubije i mogunost da se izgubi ivot polazna je osnova za dokazivanje ojstva. U sportu je do krajnjih konsekvenci ostvaren vladajui princip ivljenja u kapitalizmu, ovek je oveku vuk, i to pod oreolom vitetva kojim se zverskoj borbi za mesto pod suncem nastoji pribaviti kulturni legitimitet. Toliko isticani i hvaljeni fair-play se ne temelji na potova nju oveka, njegovih osnovnih i neotuivih ljudskih i graanskih prava, ve na potovanju uspostav ljenog poretka u kome je ovek sveden na zver, a ljudska zajednica na zverinjak. Otuda je za Kubertena, Huizingu, Dima i druge graanske teoretiare, ubistvo oveka, svedenog na protivnika, kulturni in ukoliko se izvede uz potovanje vladajuih pravila ponaanja. Do kakvog besmisla vodi ovakvo shvatanje pokazuje i njihov odnos prema ratu koji, ukoliko se potuje odreena (zadata) forma, postaje igra i kao takva najvii kulturni izazov. Dodamo li tome da oni pod igrom podrazumevaju zadovoljstvo i bezbrinost, dobiemo celovitu sliku kako o patologiji aristokratije, tako i o patologiji buroazije, naslednika vitekog pogleda na svet. Istovremeno dok se obraunavaju s agresivnom prirodom oveka, graanski teoretiari u sportu vide sredstvo za stvaranje i razvoj borbenog karaktera uzornog graanina. On postaje glavno pedagoko orue za pripremanje oveka za ivot u kapitalistikom drutvu i za borbu za ouvanje tog drutva. Sport, kao segment vladajueg poretka, postaje svojevrsna ludaka koulja koja se od malena navlai oveku koji je, od onih koji poseduju vladajuu mo, proglaen ludim i nateran (u okviru uspostavljene borbe pod suncem) da se ponaa kao ludak. Kuberten, otac modernog olimpizma i jedan od vodeih graanskih pedagoga, je jo krajem XIX veka pisao: Boks je struggle for life predstava borbe za ivot; ovek paljivo bira svoj trenutak, odabira mesto i tras! - upuuje svom protivniku udarac pesnicom u koji ulae svu svoju snagu i odlunost. Kakvo zadovoljstvo!, a o korisnosti jedne takve vebe ne treba ni govoriti1. Agresivno ludilo fanatizovanog malograanina proglaava se najviim vrednosnim izazovom za oveka i postaje kamen temeljac za izgradnju i razvoj graanske pedagoke misli i prakse. Za Karl Dima, jednog od vodeih ideologa nacistikog olimpizma i sportske pedagogije u posleratnoj (Zapadnoj) Nemakoj, sport je borba, shvatanje koje e do svog najvieg izraza doi u Hitlerovom poimanju boksa: Nijedan sport mu nije ravan u izgraivanju agresivnosti, u iziskivanju munjevite odluke, i u jaanju tela u elinoj hitrini. Prirodno je da u oima naih intelektualaca ovo izgleda divlje. Ali, dunost rasno-nacionalistike drave nije da odgaja kolonije miroljubivih esteta i telesnih degenerika.2 Ono to sportski prostor ini posebnim je to to se na njemu u ogoljenom obliku reprodukuje logika svakodnevnog ivota koja je uokvirena normativnim nitima koje treba da omogue funkcionisanje sistema. Na ringu, u ulozi boksera, ovek postaje predstavnik i borac za osnovne vrednosti kapitalizma i kao takav stie pravo da ubija - i da bude ubijen. Na taj nain se, simbolino, potvruje potpuna dominacija ivotne logike kapitalizma nad ovekom. 1 U: Charles, J-B.: Ma Metode, Preface, 1890. Kod: Pierre de Coubertin: Textes choisis, III tom, 182. s, Comite Intrenational Olympique, Weidmannsche Verlag, Zurich, 1986. 2 Kod: Richard D. Mandell, The Nazi Olympics, 234. s, Souvenir Press, London, 1972.

ivot postaje ulog sa kojim se obezbeuje uee u borbi za mesto pod suncem i izraava lojalnost uspostavljenom poretku. Nije sluajno to graanski teoretiari toliko insistiraju na riziku, ukljuujui i rizik smrti, kao glavnoj karakteristici sporta, niti je sluajno to rat dobija status igre. Borba na ivot i smrt, uz potovanje pravila igre sa kojima se obezbeuje funkcionisanje i opstanak uspostavljenog poretka, vrhovni je i neprikosnoveni egzistencijalni princip i on se u sportu pojavljuje u istom obliku. Osnovno pravo oveka pravo na ivot, podreeno je osnovnom pravu kapitalizma na opstanak. Naravno, sve mora da dobije kulturni oblik. Krvavi obraun na ringu postaje fini muki sport i plemenita vetina i kao takav osnov vladajueg pedagokog sistema. Matoviti Kuberten je otiao i dalje: predloio je da se demonstracija borilakih bokserskih stavova dopuni Odom radosti i drugim Betovenovim delima. I nacistiki umetnosti, inspirisani Hitlerovom ljubavlju prema boksu, su nastojali da daju svoj doprinos estetizaciji plemenite vetine. Torakov kip Boksera, koji je predstavljao otelotvorenje nacistikog natoveka, jedan je od primera takvog pregalatva. Jedan od osnovnih naina dokazivanja vrednosti, a samim tim i opravdanosti krvavih ili (samo) destruktivnih sportova je pozivanje na hrabrost. Ali, zbog ega se hrabrost dokazuje u krvavoj borbi protiv drugog oveka? U vezi s tim, da li je istinska hrabrost tui se po ringovima, ili se boriti, zajedno sa drugima, za promenu svog poniavajueg drutvenog ploaja? Da li je Martin Luter King, borac za ljudska i graanska prava afro-amerikanaca u SAD (koga e, kao i mnoge druge njegove saborce, ubiti beli rasisti uz podrku amerikih vlasti) bio hrabar, ili su to crni gladijatori koji se, najee za beznaajne sume, meusobno istrebljuju po amerikim ringovima? Hrabrost u sportu je sled duha vladajuih odnosa, to znai plivanje niz maticu. Kukaviko prihvatanje postojeeg ivota, u kojem je ovek izloen najgorim poniavanjima, predstavlja osnov hrabrosti u sportu. Oni koji iskeenih zuba u ringu juriaju na svoje protivnike (koji isto tako potiu iz sirotinjskih getoa) u nameri da ih smrve, u svlaionici pognute glave klee pred svojim gazdama, molei za milost. Interesantno je da su glavni protagonisti teze da su krvavi sportovi najvii ispit hrabrosti upravo oni koji dre sport u svojim rukama i kojima ne pada na pamet da izau na ring. Kada se ima u vidu da su krvavi sportovi privilegija sirotinje, jasno je da je ta teza samo jedno od sredstava da se pridobiju dece geta i od njih naprave moderni gladijatori - robovi kapitala i politike. U sportu ne samo da je dozvoljeno, nego se pospeuje i ak zahteva (u boksu i drugim borilakim sportovima) ponaanje koje je, inae, zakonom zabranjeno. Nesvesni i svesni nehat (tzv. klizei startovi u fudbalu); namerno nanoenje tekih telesnih povreda, ubistvo sa predumiljajem (i najavom(!) - kao to je to sluaj u boksu); pripremanje na ubistvo i sauestvovanje u njemu (treneri, vlasnici kluba); podstrekavanje na nanoenje tekih telesnih povreda i ubistvo (sudije koje samo potuju pravila borbe) - sve su to oblici ponaanja koji se u svakodnevnom ivotu najstroije kanjavaju a koji su legalni i legitimni deo sportske borbe. Ukinuti su aristokratski dvoboji (koji su izvoeni bez prisustva javnosti i koji nisu imali komercijalni ve lini karakter) kao surovi i necivilizovani, a uvedene su krvave borbe plaenika koje dobijaju prvorazredni drutveni znaaj. Da hipokrizija bude vea, istovremeno dok se zabranjuju borbe pasa da bi se zatitile ivotinje, na TV se svakodnevno prikazuju sportski spektakli u kojima se ljudi bespotedno unitavaju - uz oduevljenu podrku sportskih komentatora. Nehumano je dozvoliti da jedan pas drugome odgrize uvo ili pregrize grkljan, ali je plemenito kada ovek, sveden na sportistu, na zverski nain ubije svog protivnika! to se tie ivotinja, njihova agresivnost je u funkciji neposrednog zadovoljavanja njihovih nagonskih potreba. Za razliku od ivotinje, koja svoje prirodne potrebe zadovoljava na nain sa kojem se potvruje njena ivotinjska priroda, ovek stvara takve oblike za zadovoljavanje svojih potreba kroz koje potvruje i razvija svoju ljudsku prirodu (postaje ovekom) i na taj nain prevazilazi ogranienost postojeeg sveta, odnosno, stvara svoj svet. Pored toga, ovekov ivotinjski predak nije vuk, kojeg graanska misao svodi na krvolonu zver koja nema ni trunke oseanja za zajedniki ivot da bi na osnovu takve slike dola do (ivotinjske) prirode oveka, ve ona vrsta majmuna (impanza) koja je izuzetno drueljubiva i kod koje nema ni traga one agresivnosti, pogotovu ne destruktivnosti, koja je prisutna u ponaanju odreenih pojedinaca i grupa u civilizovanom svetu. Ono to su uinili nacisti tokom Drugog svetskog rata, ili amerika soldateska u Vijetnamu u

potpunosti je izvan dometa zakonitosti koje vladaju u ivotinjskom svetu. Istovremeno, graanski teoretiari ne podmetaju oveku samo injenicu da je po svojoj prirodi agresivan, ve i takve naine za obuzdavanje agresije koji po svojoj nasilnikoj i destruktivnoj prirodi prevazilaze sve ono to se deava u prirodi. Kada graanski teoretiari govore da je ovek po svojoj prirodi agresivan, oni po pravilu imaju u vidu mukarca koji je sveden na vuka. Da li to znai da ena nema ivotinjsku prirodu ili je ona, moda, nastala od neke mirnije ivotinjske vrste, recimo od ovce? Sudei po nastojanju graanskih ideologa i crkve da enu svedu na sredstvo za bioloku reprodukciju drutva, moglo bi se zakljuiti da je ivotinjski predak ene - krmaa. U tom smislu, kako je to hteo Kuberten, Hitler i drugi oduevljeni olimpijci, telesna aktivnost ene u funkciji je obezbeivanja materinstva. to se tie ovekovih necivilizovanih predaka, njihov ivot i shodno njemu njihovo ponaanje bitno se razlikuje od modela oveka koji je stvorila graanska antropologija. Govorei o ivotu praistorijskog lovca From konstatuje: ini se da postoje dva obrasca ponaanja koja su postala genetiki programirana kroz lovako ponaanje: suraivanje i dijeljenje. Suradnja lanova iste grupe bila je iz praktikih razloga neophodna u veini drutava koja su se bavila lovom; isti je bio sluaj i s dijeljenjem hrane. U veini klima, osim arktike, meso se ne moe spremiti i sauvati. Srea u lovu nije bila jednako raspodijeljena meu lovcima, stoga su oni koji su bili sretne ruke danas dijelili s onima koji e biti sretne ruke sutra. Pretpostavimo li da je ponaanje u lovu dovelo do genetskih promjena, doi emo do zakljuka da suvremeni ovjek posjeduje uroeni impuls za suraivanjem i dijeljenjem, a ne ubijanjem i okrutnou. (...) Na sreu, nae znanje o ponaanju lovaca nije ogranieno na nagaanja: na raspolaganju nam je dosta podataka o jo postojeim lovcima i sakupljaima hrane koji pokazuju da lov ne potie na destruktivnost i okrutnost i da su primitivni lovci relativno neagresivni u usporedbi s njihovom civiliziranom braom. (...) Postoje direktni podaci o ivotu prethistorijskog lovca u kultovima ivotinja koji ukazuju na injenicu da on nije bio po prirodi destruktivan3. Govorei o lovu u feudalnom drutvu From zakljuuje: Elitni lov izgleda da zadovoljava elju za vladanjem, ukljuujuci odreenu koliinu sadizma, koji je karakteristian za vladajuu elitu. On nam govori vie o psihologiji feudalizma nego o psihologiji lova4. Ovde treba dodati i to da je aristokratija lov, dvoboje i rat proglasila igrom, to znaci razonodom. Kritikujuci Vashburnova shvatanja, From konstatuje: Washburnova je tvrdnja da mnogi ljudi uivaju u ubijanju i okrutnosti elomino ispravna, ali ona znai samo to da postoje sadistini pojedinci i sadistine kulture; no ne odnosi se na sve pojedince, ni na sve kulture. Viet emo, na primjer, da sadizam mnogo ee postoji kod frustriranih ljudi i drutvenih klasa koji se osjeaju nemoni i nalaze malo zadovoljstva u ivotu, na primjer, nie klase u Rimu, koja je nadoknaivala svoje siromatvo i drutvenu nemo sadistikim spektaklima, ili nia srednja klasa u Njemakoj iz koje je bilo regrutirano najvie Hitlerovih fanatinih pristalica; ove osobine mogu se nai i kod vladajuih klasa koje se osjeaju ugroene u svojoj vladajuoj poziciji i svom vlasnitvu (From, u fusnoti, navodi primer masakra pariskih komunara od strane Tjera, prim.aut.), ili u potlaenim grupama eljnim osvete.5 Teza da je ovek po svojoj (ivotinjskoj) prirodi takmiar postaje sve besmislenija kako se intenzivira ne samo dehumanizacija ve i denaturalizacija oveka. Rekorderi se raaju iz epruvete postaje pravilo koje ne upuuje samo na robotizaciju tela, ve i na stvaranje fanatizovane samo-destruktivne svesti koja je u stanju da blokira i uniti samo-odbranbene mehanizme organizma, odnosno, na stvaranje (mazohistikog) karaktera koji u muenju i unitavanju tela pronalazi najvee zadovoljstvo i samopotvrdu. Osnovni cilj trenera nije vie razvoj takmiarske, ve samodestruktivne motivacije. Budui da borba za rekord vodi sve dramatinijem unitavanju organizma sportiste, neophodno je kod oveka ubiti ljudsku, a stvoriti fanatinu samodestruktivnu svest. Ne rival sa staze, 3 Erich Fromm, Anatomija ljudske destruktivnosti, 1.knj. 139.-141. s., Naprijed, Zagreb, 1973. 4 Isto, 137. s. 5 Isto, 136. s.

ve sam organizam oveka postaje njegov najvei protivnik kojeg treba, i po cenu njegovog unitenja, pobediti - primoravajui ga da ispunjava zahteve koji su pred njega postavljeni. Od takmiarske, dolo se do samodestruktivne svesti. Radi se o potpunoj instrumentalizaciji oveka posredstvom vladajue logike destruktivnog kapitalizma. Dokrajeni su autentini igraki potencijali u oveku (eros, mata, kreativnost, spontanost) i on je, u vidu sportiste-rekordera, postao isto orue za stvaranje profita i obezbeivanje stratekih interesa kapitalistikog poretka. Destruktivni kapitalizam je omoguio oveku da doivi kvalitetni skok: nije vie samo nasilnik ili zver, ve je unapreen u destruktora. Opet se potvruje da graanska pedagogija u svome odreenju ljudske prirode ne polazi od oveka, ve od prirode kapitalistikog drutva nastojei da prilagodi oveka njegovim zahtevima. Markuzeovim reima kazano, drutvene se i politike potrebe moraju pretvoriti u individualne, nagonske potrebe. Logika potroakog drutva, sve agresivniji javni mediji nameu unitenje kao novi poetak, kao reenje problema. Nezadovoljstvo ljudi se usmerava ka iivljavanju u bezobzirnoj destrukciji. Neprestano se proizvode novi objekti na kojima ovek treba da iskali nezadovoljstvo zbog sve bednijeg drutvenog poloaja i sve neizvesnije egzistencije i nove tehnike unitavanja. U potroakom drutvu moi imato znai moi upotrebiti, moi upotrebiti znai moi unititi, a moi unititi znai biti slobodan. Unitenje robe postaje kompenzacija obezvreenom, potlaenom oveku za nedostatak istinske slobode. Zahvaljujui tome to je i sam ovek opredmeen (sveden na radnu snagu, kupca, gledaoca, pacijenta, glasaa...) , odnos prema stvarima postaje odnos prema ljudima. Stvorena je duhovna glad ne samo za smru, nego za unitenjem. To se sve jasnije uoava na sportskim predstavama. Sportski ambijent postaje prostor projektovanog unitavanja oveka u spektakularnom obliku. Skoranja istraivanja, koja su izvrena u SAD, pokazuje da ljudi odlaze na stadione da bi doiveli scene unitenja oveka. O tome Kristofer La: Nije udno da je kritika takmienja postala osnovna tema u sve razvijenijoj kritici sporta. Ljudi danas povezuju rivalitet sa neobuzdanom agresijom i teko mogu da zamisle takmienje a da istovremeno ne pomisle na ubistvo. La navodi zakljuak amerikog sociologa Herberta Hendina (Hendin), do koga je ovaj doao na osnovu analiza testova studenata Kolumbija univerziteta (intelektualne elite amerikog drutva), da ispitanici nisu mogli da zamisle takmienje koje ne dovodi do neijeg unitenja (anihilation)6. Duhovna potreba za unitavanjem bitno je razliita od potrebe za scenama umiranja karakteristinim za stari Rim (gladijatorske borbe, masakri hriana), ili za srednji vek (javna pogubljenja). Proseni malograanin dananjice je sve manje u stanju da se uivi u patnju umirueg jer je u njemu sve vie potisnuto ljudsko. Ono to on trai na sportskim borilitima je zabava koja treba da mu omogui da zaboravi na svakodnevni ivot i prui kompenzaciju za svakodnevna liavanja i poniavanja. Sportista je taj koji treba da izvede predstavu u kojoj e da se reprodukuje dramatika svakodnevnog ivljenja - to ini osnov privlanosti sporta. Njegove vetine, telesne osobenosti ne shvataju se kao ljudski kvaliteti, ve kao osobine zabavljake robe. Robotizacija oveka u sportu, tehnizacija sportskog ambijenta, proces industrijske proizvodnje rekordera do te mere dehumanizuju oveka da on iza sebe nema ta drugo da ostavi osim rekorda koji postaje mera njegovog obezvreenja i koji za gledaoca ima sve vie samo apstraktnu vrednost. Jedan od sportova u kome neskriveno dolazi do izraaja nasilniko-destruktivni duh koji vlada u dananjem kapitalistikom drutvu je karate. U njemu je na simbolian nain ujedinjeno znanje (vetina), tehnika (instrumentalizovano telo) i fanatizovana (destruktivna) svest. to je najgore, karate postaje ubilaka mo sa kojom ovek treba da se zatiti od drugog oveka - po cenu njegovog unitenja. Izvesnost ljudskog ivljenja se trai u posedovanju ubilako-destruktivne moi koja usmerava oveka da se ponaa kao robotizovana zver. I najmlai uzrasti (ukljuujui i devojice) se vaspitavaju u ambijentu u kojem je ovek bezlini deo grupe, gde su svi istovetno obueni i izvode iste pokrete bespogovorno sledei komande uitelja. Fanatizacija oveka se izvodi i na taj nain to borci, izvodei pokrete usmerene prema zamiljenom protivniku, isputaju krike to treba da im pomogne da se uive u ubilaki pokret. Na njihovom licu se ne ogleda radost ivljenja, ve bespotedna ubilaka (destruktivna) reenost. U karateu su do punog izraaja doli svi oni odnosi i procesi putem kojih se ovek otuuje od sebe i kao takvi su suprodstavljeni oveku. Postati otrica maa, jedan od osnovnih pedagokih postulata uitelja borilakih vetina sa Dalekog Istoka, govori o tome sa kakvom fanatinom pokornou ovek treba da postane rob ubilake moi (koja samo 6 Christopher Lasch, The Culture od Narcissism, 208. s, Warner Books, New York, 1979.

simbolizuje apsolutnu vlast poretka nad ovekom). Stvaranje ubilake moi je istovremeno i stvaranje mogunosti da se ona upotrebi. To nije pasivna mo, nego mo koja u oveku razvija ubilaku reenost koja postaje osnov odnosa prema ljudima. U svojoj biti, ona je odgovor na drutvene odnose u kojima vlada strah oveka od oveka, odnosno, u kojima je vladavina oveka nad ovekom osnovni uslov opstanka i obezbeivanja drutvenog prestia. Sve vea popularnost ubilakih vetina Dalekog Istoka (koje su iupane iz kulturnog miljea u kome su nastale i svedene na sport) u najrazvijenijim drutvima zapada posledica je sve dramatinijeg unitavanja meuljudskih odnosa, uma, duhovnosti, emancipatorskog naslea graanskog drutva - to ide u korak sa unitavanjem prirode i stotina miliona ljudi. Srednjovekovni fanatizam i robotizovano telo ujedinjuju se pod platom novog totalitarizma koji je otelotvorenje destruktivnog duha dananjeg kapitalizma. Stadioni - savemeni koncentracioni logori Svakodnevno smo svedoci da se sportski stadioni i hale postaju poprita sve bespotednijih obrauna izmeu tzv.navijakih grupa. Graanski teoretiari, poput Erika Daninga, nastoje da dokau da je nasilja na sportskim borilitima uvek bilo i da ono nije uslovljeno drutvenim odnosima, pogotovu ne prirodom vladajueg poretka, ve da se radi o ispoljavanju agresije koja je oveku uroena. Na taj nain se dananje kapitalistiko drutvo stavlja u istu istorijsku (civilizacijsku) ravan sa, na primer, rimskim robovlasnikim drutvom. Istovremeno, taj argument dokazuje da je nasilje, budui da potie od agresivne ljudske prirode, neminovnost koju je nemogue iskoreniti. Najvie to se moe uiniti je suzbijanje agresije putem institucionalizovane (dravne) represije, odnosno, stvaranje prostora na kojima e ljudi, ne ugroavajui poredak, regularno davati oduka svojim agresivnim potrebama. U tome sport ima nezamenljivu ulogu. Po Konradu Lorencu, na stadionima se postie preiavajue oslobaanje agresivnih nagona7. Interesantno je da kada graanski teoretiari govore o agresivnoj prirodi oveka i o potrebi da se suzbije i kanalie, oni po pravilu imaju u vidu pripadnike niih slojeva, pre svega radnike i radniku omladinu. Iz njihove analize jasno proistie da je njihovo nasilniko ponaanje kompenzacija za neuspeh u ivotu za koji su sami odgovorni, budui da kapitalistiko drutvo svakom nudi jednake anse na uspeh. Stadioni su postali lomae na kojima treba da sagori nagomilana srdba niih slojeva, mesta na kojima se odravaju svojevrsne psihoterapeutske seanse koje pretpostavljaju nasilje. Na njima se vladajua klasa obraunava sa masama tako to nastoji da uniti njihov negativni energetski naboj koji bi, kada bi se uobliio u organizovanoj politikoj akciji, mogao da se izlije u drutvenom prostoru i ugrozi stabilnost uspostavljenog poretka. Obraun kapitala i vladajuih politikih grupa sa masama na stadionima je nain da se radnici i radnika omladina dre pod kontrolom da bi se spreilo rasplamsavanje klasnog sukoba. Pomou sportskih spektakala postie se marginalizacija i getoizacija potlaenih, obespravljenih, odbaenih. Sport je postao jedan od najvanijih sigurnosnih ventila demokratije i kao takav najmilije edo kapitala i politike. Kao to je to jo stari, dobri Kuberten govorio, sa sportom treba neutralisati pritiske koji dolaze od nezadovoljnog radnitva, lekcija koju su dobro nauili kako (real-socijalistika) birokratija, tako i kapitalisti. 7 Kod: Paul Hoch, The Rip of the Big Game, 19.s, Doubleday, London, 1972. Komentariui Lorencove stavove, Pol Ho konstatuje:"Ako, za razliku od Konrada Lorenca, ne prihvatimo "agresiju" kao neku uroenu osobinu izvan drutva i istorije, mogli bismo da se zapitamo da li se tu odista ne radi o ozbiljnim nedostacima u naem dananjem drutvenom poretku koji daje povoda za irenje frustracije i agresije. A ako zakljuimo da je to tako, zar ne bismo morali da preispitamo ulogu gledalakog masovnog sporta u pruanju "oduka" ili "proiavajuem oslobaanju" tih frustracija, a da se ni na koji nain ne dovedu u pitanje njihovi drutveni uzroci?" Isto, 19. s.; Ovde i napomena Viktora Frankla da nas je Karolin Vud erif "upozorila da ne stvaramo iluziju, kao to to ini teorija koja oveka smatra zatvorenim sustavom, da se agresivnost moe oslabiti i umanjiti ako se usmjeri u bezopasne aktivnosti kao to je, na primjer, sport. Sasvim suprotno tome, "istraivanja su dala vrste podatke u prilog injenici da uspjeno izvrenje agresivnog ponaanja uope ne ublauje kasnije nastalu agresivnost, nego je zapravo najbolji nain da se samo povea uestalost agresivnih odnosa (istraivanja su uzela u obzir ponaanja ivotinja jednako kao i ponaanje ovjeka)"". Viktor E. Frankl, Neujan vapaj za smislom, 93-94.s, Naprijed, Zagreb, 1981.

Nastojanje da sport igra ulogu sigurnosnog ventila dovodi do toga da se na stadionima ne samo tolerie, ve i podstrekava nasilje. Praktino, stadioni su postali mesta na kojima vlada reirano i institucionalizovano nasilje. Zbog toga je na stadionu dozvoljeno mnogo toga to se, na drugim javnim mestima, kanjava: najvulgarnije pogrde, pretnje, pljuvanja, gaanje, rasistiki (u nas uveno Cigani, Cigani! - faizoidno vreanje Roma zbog kojeg nikada nije prekinuta utakmica, niti se desilo da su se predstavnici kluba-domaina javno izvinili Romima) i nacionalistiki slogani; pozivi na tuu, nasilje, ruenje, paljevine, ubistva, teror - sve to spada u pravi sportski ambijent dananjice. Sve krvaviji sportski spektakli postali su sredstvo za vaspitavanje oveka da prihvati nasilje kao svakodnevnu i stoga normalnu pojavu, to znai kao sredstvo za obraun sa kritiko-menjalakom sveu oveka koja je usmerena na iskorenjivanje uzroka koji dovode do nasilja. Istovremeno, nasilje na stadionima treba uvek iznova da podsea oveka da je on po svojoj prirodi agresivno bie i da samo represivne institucije uspostavljenog poretka mogu da sauvaju drutvo od zla koje vlada ovekom. Ubijanje vere oveka u samoga sebe, u svoju sposobnost da kao razumno i solidarno bie organizuje drutveni ivot bez tutorstva represivnih institucija graanskog drutva - to je jedna od najvanijih i najpogubnijih posledica nasilja u sportu. Stadioni su za mlade postali svojevrsne kole divljatva. Oblik stadiona, visoka iana ograda, policijski kordoni, pendreci, iskeene eljusti policijskih pasa, sapi i kopita dresiranih konja, borna kola i vodeni topovi - sve to neodoljivo podsea na koncentracioni logor. Stadion je slika nasilja i poziv na nasilje. To je ambijent koji svojim izgledom sugerie mladima da nisu ljudi i da se od njih ni ne oekuje ljudsko, nego vandalsko ponaanje. Izgled stadiona je od prvorazrednog znaaja za stvaranje slike mladog oveka o samome sebi, za unitavanje njegovog ljudskog samopotovanja. Istovremeno, samom pojavom na stadionima mladi stiu status koji je odreen samom prirodom stadiona, kao i prirodom sportskog spektakla, postaju huligani, to znai drutveni otpadnici i kao takvi neprijatelji dutva. Kada se zna da je stadion postao glavno mesto za okupljanje mladih, onda je jasna sva pogubnost javnog pojavljivanja i formiranja linosti u takvom ambijentu. I upravo u takvoj sredini mladi na najneposredniji nain dolaze u kontakt sa vladajuim poretkom koji se legitimie kao zatitnik drutva od antidrutvenog ponaanja; sa vladajuim drutvenim vrednostima (slava, novac) koje su otelotvorene u sportskim zvezdama; sa opte-vladajuom moi kapitala koja se pojavljuje u obliku reklama koje stvaraju obru oko terena; kao i sa takmienjem i rekordomanijom - osnovnim principima na kojima poiva kapitalistiko drutvo. Na stadionima se, ustvari, ogleda pravi odnos vladajueg poretka prema mladima: to im se, u svakodnevnom ivotu, prua manja mogunost za ljudsku afirmaciju na ljudski nain, to su iane ograde vilje, a policijski kordoni zbijeniji. Na stadionima se, za veliki broj mladih koji potiu iz niih drutvenih slojeva, definie njihov budui drutveni poloaj. Njih pripremaju da zauvek ostanu na drugoj strani, iza iane ograde koja razdvaja one koji se, pod bljetavim sjajem reflektora i u zagrljaju simbola njihovih kapitalistikih mecena, bore za prave vrednosti, od onih koji su, kao budua prljava radna snaga, svedeni na bezoblinu navijaku masu ija je ansa u ivotu svodi na divljanje na tribinama. Poloaj mladih na stadionima simbolie njihovu getoizaciju u drutvu u odnosu prema odnosima, procesima i institucijama koje odreuju njihovu egzistenciju i drutveni poloaj. Najgore je to to mladi iivljavanje neslobode, odbaenosti, obezvreenosti, oajniko nastojanje da se priblie vladajuim vrednostima koje su osnov za njihovo ljudsko obezvreivanje, doivljavaju kao slobodu. Stadion postaje otelotvorenje njihovih elja, mesto na kome mogu da pokau da su neko, da postoje. Posredstvom stadiona i sportskog spektakla duh oveka postaje rob vladajuih drutvenih odnosa koji se na stadionu pojavljuju u kondenzovanom obliku. Sloboda koju mladi stiu na stadionu je sloboda sunja ije je urlanje, vandalsko ponaanje samo zveckanje lancima - u slavu svojih gospodara. Sportski spektakli su postali svojevrsna duhovna droga za mlade koja razara njihovu linost, stvara od njih duhovne invalide. Na stadionima mladi uvek iznova dobijaju dozu agresivnog klubatva, lokal-patriotizma, nacionalizma, rasizma... Potisnute potrebe i neostvarene elje, nedostatak ljubavi i potovanja, oseanje odbaenosti i bezvrednosti ispoljava se u obliku zavisti, mrnje, manijakalne agresivnosti. Simboli i nazivi pod kojima se mladi okupljaju (mrtvake glave, kukasti krstovi, grobari, zlikovci, aneli smrti, zli momci, teror, horde zla itd.),

nisu izrazi zla koje je u njima, ve zla kojima su izloeni u svakodnevnom ivotu. Piromanski rituali, u kojima mladi razdragano uestvuju, na simbolian nain predstavljaju unitenje stvaralakih moi mladih, njihovu sposobnost i spremnost da stvore bolji svet. Od mladih se na stadionima stvaraju savremeni jurini odredi koje najreakcionarnije desniarske grupe nastoje da iskoriste za svoje politike ciljeve. U toj zakulisnoj borbi za duu mladih ne biraju se sredstva: potkupljivanje, pretnje, premlaivanja, ubistva... Klubovi su glavni sejai mrnje meu mladima. im okae na sebe njihove simbole, mladi, koji nemaju nikakvog razloga da se mrze, postaju grobari ili Cigani, to znai najljui neprijatelji. Taj deo sportske prie novinari, koji su samo glasnogovornici mafijakih klanova koji sport dre u svojim rukama, sistematski skrivaju od javnosti. U slobodnom svetu navijake grupe se formiraju i kontroliu od strane politikog podzemlja, uz preutnu ili otvorenu podrku vlasti, kome je stalo da po svaku cenu ouva kapitalistiki poredak. Tzv. navijake grupe su politiko orue desnice za ouvanje poretka na nelegalan nain, za izazivanje haosa i straha iza kojih slede zahtevi za uspostavljanje vladavine vrste ruke koja je po pravilu usmerena protiv radnika, tzv.manjinskih grupa i leviara. U razvijenim kapitalistikim zemljama (a to se sve vie deava i u novostvorenim kapitalistikim drutvima na temelju realnog socijalizma) stadioni su postali poligoni na kojima se mladi ue nasilju i istovremeno duhovno integriu na faizoidnim idejama. Sami nazivi i parole navijakih grupa govore da je njihov cilj da unite sve to je progresivno. Simboli sa kojima mladi navodno ele da zastrae javnost i na taj nain obrate panju na sebe samo su izraz vladajueg (destruktivnog) duha dananjeg kapitalistikog sveta. Oni ne nastoju da se suprodstave, ve da se dodvore moi koja vlada u dananjem svetu - koja ih je gurnula u nitavilo. Nasilnitvo mladih je iskreno i naivno. Jer, oni ne tee dominaciji i manipulaciji, kao perfidni oblici nasilja kojima su svakodnevno izloeni, ve ljudskoj afirmaciji. To nije nasilje koje tei da stvori bedu i nitavilo,ve nasilje koje tei bekstvu iz bede i nitavila. Zastraujui nazivi i simboli ispod kojih se mladi okupljaju samo je oajniki pokuaj da dokau da postoje i da neto vrede. Oni verno ilustruje svu stravinost beznaa u koje su mladi baeni. Krvava drama na Hejselu, koja se, u raznim oblicima, svakodnevno ponavlja na stadionima i sve ee na ulicama, nije izraz i pokazatelj varvarske prirode oveka, ve izraz i pokazatelj destruktivne prirode vladajueg poretka. Varvarsko ponaanje mladih samo je odgovor na sve vee nasilje kojem su, kao ljudi, izloeni u svakodnevnom ivotu. Pravo je pitanje kako je mogue da se u najrazvijenijim kapitalistikim drutvima, uporedo sa daljim ekonomskim razvojem i statistikim dohotkom od preko 20 000 dolara po glavi stanovnika, stvaraju sve brojnije i agresivnije horde modernih varvara? Odgovor vladajueg poretka na nasilje mladih ukazuje na pravu prirodu Zapadne demokratije i na uzroke nasilnikog ponaanja mladih. U emu se sastoji taj odgovor? Pre svega, u stvaranju posebnih policijskih snaga koje e biti u stanju da se efikasno obraunaju s huliganskim bandama. Zatim, u stvaranju registra sumnjivih koje treba preventivno uhapsiti, staviti u kuni pritvor ili na drugi nain spreiti da se pojave na utakmicama. Tu su i obavezni detaljni (i poniavajui) pregledi navijaa pred kapijama stadiona, specijalne policijske kamere za snimanje, icom i policijskim kordonima ograeni depoi (itaj: kavezi) za protivnike navijae, opori policijskih pasa, konji, vodeni topovi, borna kola, specijalne anti-teroristike policijske snage i stotine agenata u civilu... Nema ta, demokratija je objavila rat huliganskim hordama zaboravljajui da ti mladi gnevni ljudi nisu doli iz nekog drugog sveta ve da su odrasli i vaspitavani pod patronatom istog tog poretka koji se sada odnosi prema njima kao prema bandi zlikovaca. Umesto da se opredeli za istinske demokratske metode, koje e dovesti do promene drutvenog poloaja mladih i otkloniti uzroke njihovog nezadovoljstva, slobodni svet posee za metodima policijske drave to samo doprinosi daljoj faizaciji drutva. Naravno, na sportskim borilitima se pojavljuju i pripadnici viih slojeva. I rimski imperatori i patriciji su dolazili na gladijatorske spektakle, ali zato da bi se zabavili i videli kako narod die - da bi iz toga izvukli pouke ta valja initi da bi plebs i dalje drali u pokornosti. To su oni koji danas sede u plavim loama i koji dolaze da vide dejstvo nove porcije duhovne hrane na mase. Pored toga, dolazak na stadione je nain da se bude sa narodom i u narodu, to moe da donese znaajne politike poene. Jezdei na valu totalne politizacije i komercijalizacije sporta, tampa, Radio i Televizija nastoje da daju svoj doprinos vladajuim procesima stvarajui svojevrsni kult nasilja i destrukcije. Umesto kritikog

sueljavanja sa uzrocima nasilja, novinari veliaju sportski ambijent i svojim ratoborno-hukakim komentarima otvoreno podstiu na nasilje. Javna glasila samo koriste sve veu duhovnu glad ljudi za scenama nasilja i unitenja, i na tome grade tirae i gledanost. Stvarajui kult nasilja, oni istovremeno uobliavaju i propagiraju model ponaanja koji postaje vrednosni obrazac i kao takav osnov ljudskog samoprepoznavanja mladih. Dodavanjem atributa divno, fantastino, nevieno, neverovatno i sl. vri se estetizacija nasilja i unitenja i na taj nain im se pribavlja kulturni legitimitet. Estetika sporta postaje estetika smrti. Takmiarska motivacija Ako je tano da ovek po svojoj prirodi ima potrebu za agresijom nad drugim ljudima i da je takmienje normama regulisana agresija koja je usmerena na postizanje korisnih ciljeva, onda bi jedna od osnovnih uloga trenera trebalo da bude stiavanje, a ne podsticanje borbenosti kod igraa, pri emu se sve ee koriste ak i medikamenti koji razarajue deluju na njihovu psihu. Poznato je da je ouvanje takmiarske motivacije u ekipi jedan od najveih problema sa kojim se treneri, pogotovu u takmiarskom periodu, susreu. Umesto da utakmice hrane i podstiu glad za pobedom, one kod igraa izazivaju zamor i stvaraju odbojnost prema takmienju; umesto pravog takmienja, utakmice sve vie postaju rutinsko obavljanje posla. Takmiarska motivacija u sportu u prvom redu je uslovljena drutvenim poloajem sportiste. Sirotinjska geta prirodni su rezervati u kojima stasaju sportski talenti koji su spremni da grizu da bi se izvukli iz bede. Vlasnici sportskog show-business-a, menaderi, treneri ne raunaju sa agresivnom prirodom oveka da bi postigli svoje ciljeve, ve sa strahom sportiste da e se vratiti tamo odakle je pobegao. Govorei o profesionalnom ragbiju Ho konstatuje: Profesionalni sportisti su podstaknuti da osakate jedan drugog ne samo od strane nasilju naklonjenih sportskih izvetaa i navijaa koji kliu sa strane, nego saznanjem da ukoliko nisu dovoljno grubi postoje bukvalno hiljade igraa niih liga i univerziteta koji ekaju da dou na njihova mesta. To je stara rezervna armija radnika koji lome svoje vratove stvarajui od takmienja (...) jednu od najubilakijih ivotinjskih (dog-eat-dog) borbi od vremena rimskog amfiteatra. Igrai jednostavno ne mogu da se opuste. Oni mora da budu agresivni, da udare jae nego to dobiju, da bi sauvali svoja radna mesta. U militarizovanom drutvu gladijatorske borbe donose profit na blagajni8. Za stvaranje i razvoj borbenog karaktera izuzetan znaaj ima ukalupljivanje deteta, od najmlaeg uzrasta, u tradicionalne oblike ponaanja i vrednovanja. Deaci se, jo pre nego to su prohodali, uguravaju u kalup mukarine. Jedna od najeih igara oca sa sinom je da otac udara dete traei da mu ovaj vrati udarac. Igra zvana udari tatu od najranije mladosti postaje jedan od osnovnih naina optenja deteta sa roditeljima i nain zadobijanja roditeljske naklonosti. Istovremeno, deak se svakodnevno upozorava da ne sme da bude kao devojice koje se svode na suprotnost pravim mukim (ljudskim) osobinama postajui na taj nain predmet nipodotavanja. Ako se ima u vidu da se patrijalhalni model seksualnog odnosa svodi na dominaciju mukarca nad enom, deak treba da se pripremi da igra ulogu agresora, a ne da postane ena ili peder, to znai objekt seksualne agresije. Videemo da ovakvo vaspitanje predstavlja plodonosnu podlogu za razvoj takmiarske motivacije. Za razvoj borbenog karaktera izuzetan znaaj ima rano posveivanje sportu. Jo od najranijeg kolskog uzrasta deca su izloena maltretiranju od strane sve agresivnijih nastavnika telesnog vaspitanja koji po svaku cenu nastoje da obezbede podmladak klubovima, obino za neku bednu nadoknadu. Umesto da najvie panje posvete deci kojoj je potrebna najvea pomo da bi savladala pokrete i nauila vetine koje e im omoguiti da ispolje svoju kreativnost i igraju se sa svojim drugovima i drugaricama, oni se orjentiu na jurenje talenata i bespotedno iivljavanje na deci za koju smatraju da su dobar materijal za sport kojem daju prednost. Jasno je da su na udaru pre svega deca iz niih drutvenih slojeva, ona iza kojih ne stoje bogati i moni roditelji koji e svojoj deci, potkupljivanjem i pritiscima, omoguiti da se dokopaju najviih mesta na drutvenoj lestvici. To su 8 Isto, 28. s.

deca koja od malena mora da grizu da bi uspela u ivotu - osnovni kvalitet koji ih ini talentovanim za sport. Na sportskim borilitima oni e postati jurinici u prvim redovima i kao takvi otelotvorenje agresivnosti. Prema protivnikim igraima, kao i prema svojim klupskim drugovima na treningu, odnosie se sa istom onom bespotednou sa kojom su se njihovi nastavnici, treneri, kao uostalom i sam ivot, odnosili prema njima. Jedna od prvih lekcija koju dete mora da savlada je da naui da udara bez milosti i da naui da trpi udarce ne oekujui milost. Izgradnja takmiarskog karaktera postie se slamanjem kime deteta, ubijanjem njegove ljudske linosti i njegovim podvoenjem pod autoritet trenera koji je samo otelotvorenje autoritarnog i nasilnikog duha koji vlada u sportu (drutvu). Jedan od najvanijih elemenata u selekciji je spremnost deteta da prihvati uspostavljena pravila igre, to znai da bespogovorno izvrava sve ono to se od njega zahteva. Nije lako udariti, ili ak povrediti svoga druga, ali je to jedini nain da se stekne poverenje trenera i izbori mesto u timu. Tokom itave karijere oveku e odzvanjati u glavi trenerove rei, zlatno pravilo ije potovanje predstavlja osnovni uslov za opstanak na terenu: U sportu nema prijatelja, ve samo protivnika! - to postaje osnovno ivotno geslo. Mehanizam izvoenja tzv.psiholoke pripreme pred utakmicu na izvanredan nain ukazuje na pravu prirodu nasilja sa kojim se susreemo i u sportu. Sutina psiholoke pripreme je u tome da se igrai do te mere motiviu da pobede, da postaju spremni da poginu i da protivniku otkinu glavu da bi se postigao krajnji cilj. Radi se o fanatizovanju sa kojim se u oveku potiskuje sve ono ljudski vredno to ga, kao oveka, pribliava drugim ljudima, i istovremeno se potencira sve ono to izaziva odbojnost prema drugim ljudima. Budui da je pobeda neprikosnoveni imperativ, ekipa protiv koje se igra mora da dobije status protivnika. Sam sportski renik ukazuje na to. Utakmice koje se ne igraju za bodove (pobeda nije od egzistencijalnog znaaja) nazivaju se prijateljskim u odnosu prema onima koje se igraju za bodove i koje, dakle, imaju status neprijateljskih susreta. Zadatak trenera je da tako psiholoki obradi svoje igrae da oni u svojim rivalima ne vide ljude, nego protivnike koji se moraju pobediti. Od vanosti susreta zavisi stepen do koga trener ide u hukanju svojih igraa. Kada se radi o bodovima opstanka po pravilu se ide do kraja i suparniki tim dobija status smrtnog neprijatelja. Ovo je od izuzetnog znaaja jer ukazuje na neposrednu uslovljenost agresivnog ponaanja igraa ne-takmiarskim motivima i interesima koji putem takmienja treba da budu ostvareni. Ne uroena ljudska agresivnost, ve reirano i perfidnom manipulacijom proizvedeno agresivno ponaanje igraa predstavlja osnov agresije u sportu. U svlaionici se u kondenzovanom obliku pojavljuju najekstremniji oblici degradacije oveka na zver, gladijatora, kamikazu, robota. Svlaionica je mesto na kome se manifestuje bedni poloaj u kome se sportista, kao ovek, nalazi. U njoj se odigrava prava drama u kojoj je sportista, daleko od oiju javnosti, objekt samovolje trenera, tih modernih gonia robova, i vlasnika klubova za koje su sportisti samo sredstvo za ostvarivanje profita i zatitu stratekih interesa kapitalistikog poretka. Prava veliina sportskih zvezda, tih velianstvenih idola masa ogleda se u svlaionici, u kojoj se oni pojavljuju kao pokorni najamnici kapitala, kao bezimeni pajaci koji, kao nevaljalo dete pred strogim ocem, drhte pred strogim pogledom svojih gazda. Da bi naterali igrae da ginu na terenu, treneri lukavo manipuliu predrasudama koje su duboko ukorenjene u oveku. Diranje u mukost je provokacija koja po pravilu daje najbolje rezultate. Od igraa se zahteva da bespotednim borilakim fanatizmom i grubou dokau da nisu ene i pederi. Biti ovek znai biti mukarina, a biti mukarina znai biti spreman na sve one oblike agresivnog ponaanja koje okolnosti zahtevaju - da bi se pobedilo. Provociranjem mukog ponosa nastoji se unititi ljudska svest i samopotovanje i od oveka stvoriti zaslepljeni jurinik koji u protivniku istovremeno vidi objekt za dokazivanje svoje mukosti i opasnost za njeno ugroavanje. I to je ono najvanije: samo unitenjem ljudske linosti mogue je od sportista stvoriti moderne gladijatore koji e, na znak trenera, kidisati na svoje rivale i unititi ih, ako treba, i biti ponosan zbog dobro obavljenog posla. Tome idu na ruku priroda drutvenih odnosa i, u vezi s tim, zahtevi publike za koju je sport kompenzacija za obezvreenost i bekstvo iz turobne svakodnevice. Raspravljajui o privlanosti ragbija Ernest Dihter, direktor amerikog Instituta za istraivanje motivacije (Institute of Motivational Research), dolazi do zakljuaka da je jedan od glavnih razloga za njegovu popularnost to to ragbi prua mogunost obinom mukarcu da se dokae kao mukarina.

Postoveivanjem sa he-men-om on doivljava sebe kao snanu ivotinju ispunjenu samopouzdanjem. Pored toga, ragbisti se pojavljuju kao predstavnici spartanske etike. Oni su suprotnost onim momcima koji se ponaaju kao devojke. U tom smislu navijati za ragbiste znai biti za dobre momke a protiv loih momaka9. Komentariui Dihterove stavove, Ho konstatuje da ovek treba da se poistoveti sa ljudima sa kojima mora da reava svoje drutvene probleme, a ne sa biftecima iz tima za koji navija10. Igrae tera u bespotednu borbu potreba da se dokau kao igrai, a ne uroeni nasilniki impulsi. Oni nastoje da se istaknu kao nasilnici jer im to u svetu u kome dominira duh nasilja podie ugled i cenu. Govorei o amerikom ragbiju Dek Skot upozorava da je on institucionalno romantizovanje nasilja. Nadimci kao to je Besni pas (Mad-Dog) rezervisani su za najvee zvezde. Za trenere su najgrublji igrai pravi heroji. Do kog stepena manijakalnosti dovodi bespotedna konkurencija pokazuju i postupci Bena varcvaldera,glavnog ragbi trenera na univerzitetu u Sirakuzi (SAD) koji je, kao uslov da bi okonao vieasovni iscrpljujui trening, zahtevao od svojih igaraa da se tuku do krvi. Mi nagraujemo i opravdavamo nasilje i agresiju meu mladima, a onda kada se odrasli nasilniki i agresivno ponaaju mi za to krivimo ivotinjsku prirodu oveka! ak iako prihvatimo pretpostavku da ovek poseduje agresivne instinkte, sasvim je izvesno da je posmatrano iz ugla linosti i drutva bolje da se agresivnost ispolji na nekom beivotnom predmetu kao to je bokserski dak nego na telu drugog oveka. - zakljuuje Skot11. Postojanje sporta jedinim nainom afirmacije oveka u drutvu i obezbeivanjem njegove egzistencije; jednostrani razvoj oveka koji podrazumeva ne samo obraun sa duhovnou, ve i sa primarnim potrebama oveka, ulima, prirodnim odbranbenim mehanizmima organizma; iskljuivanje iz normalnog ivota, kidanje veza sa ljudima i potiskivanje emocija; uzimanje sve vee koliine stimulativnih sredstava koja razarajue deluju na psihu - sve su to izvori frustracija koji se ispoljavaju u obliku agresivnog i nasilnikog ponaanja. Svakodnevno potiskivanje i sakaenje autentinih ljudskih potreba dovodi oveka u eksplozivno stanje. Prevashodni zadatak trenera, lekara, deurnih iz tabova koji finansiraju poduhvat je da danonono budno motre na svog pulena da mu ne popusti takmiarska koncentracija to bi dovelo do erupcije potisnutih potreba i kraja pobednikog pohoda. Stalnim psiholokim pritiscima i manipulacijama, kao i sve razornijim medikamentima, nastoji se sauvati psihika stabilnost sportiste, to znai fanatina usresreenost na postizanje zadatog cilja. Radi se o svojevrsnom hipnotikom snu u kome je iskljuena mogunost rasuivanja i ovek sledi zapovesti glasa koji dolazi sa strane. Otuda se insistira na bliskosti izmeu trenera i sportiste, pri emu trener po pravilu stie status roditelja, to znai onoga kome se bespogovorno veruje. To je najvii i najperverzniji deo manipulacije: destruktivna mo, koja je otelotvorena u treneru, pojavljuje se u obliku oinske brige koja simbolizuje jedan od najplemenitijih meuljudskih odnosa. Oigledno je da agresivnost (nasilje) u sportu pretpostavlja odreeni vrednosni obrazac koji postaje osnov samopotvrde oveka kao sportiste i koji je u funkcionalnom jedinstvu sa ne-ljudskim ciljevima koje ovek treba da ostvari.Priroda cilja, odnosno, nain na koji se on pokuava ostvariti odreuje prirodu agresivnih potreba oveka i nain njihovog ispoljavanja. Naravno, sve se odvija pod platom ispoljavanja autentinih prirodnih potreba oveka, a radi se, ustvari, o unitavanju autentinih (primarnih) potreba i linosti oveka i njegovom svoenju na sredstvo za postizanje materijalnih interesa i politikih ciljeva. to se tie potrebe oveka da se takmii ona je istorijski proizvod i Huizingina analogija izmeu takmienja svraka i takmienja ljudi mogua je jedino ukoliko se pojave sagledaju na isto fenomenolokom nivou. Mnogi primeri u zajednicama koje se nalaze ispod nivoa moderne civilizacije govore da je njima stran pojam individualnog nadmetanja. Pokuaji da se od pripadnika nekih afrikih plemena naprave trkai, tako to e preko noi biti izvedeni na trkaku stazu, zavrio se tako to su se oni, im bi jedan drugome za malo izmakao, saekivali u nastojanju da zajedno prou kroz cilj. Sport je proizvod modernog drutva. Osnovna pretpostavka za nastanak modernog sporta je postajanje 9 Kod: Paul Hoch, isto, 22-25. s. 10 Isto, 24. s. 11 Jack Scott, The Athletic Revolution, 173-174. s, The Free Press, New York, 1971.

oveka individuom, to znai svest oveka o samome sebi kao samosvojnoj jedinki. ovek, dakle, nije vie deo kolektiviteta (kao to je to bio kao graanin u antikom polis-u, ili kao deo stada u srednjem veku), niti je rezultat njegove delatnosti proizvod volje bogova (kao to je to bilo na antikim olimpijskim igrama) ili fatalni sled sudbine - ve je on osamostaljeni samosvesni subjekt koji dela shodno svojim potrebama, ubeenjima i interesima, a rezultat njegove delatnosti njegovo je delo (princip linog dostignua). Drugo, postajanje oveka individuom posredovano je vladajuim odnosima graansko-kapitalistikog drutva koje je atomizirano na individue (graane) i u kojem su vladajui ivotni principi borba svih protiv svih i ovek je oveku vuk. Ukinut je (antiki i srednjovekovni) poredak privilegija (po roenju) i uspostavljen poredak u kome svako ima pravo da se bori za mesto pod suncem. To je bilo od odluujueg znaaja za uspostavljanje principa jednakost na startu, kamena temeljca (modernog) sporta. Tree, u modernom drutvu, pored principa kompeticije, dominira princip uinka. To znai da sport nije borba za pobedu u istom smislu, kao to je to bilo na antikim olimpijskim igrama i srednjovekovnim turnirima, ve je borba za pobedu koja se ostvaruje postizanjem veeg uinka (rezultata, odnosno, rekorda). U osnovi sporta se nalazi progresistika logika bre, dalje, snanije koja je posredovana mehanizmom kvantitativnog sravnjivanja - osnovom odreivanja vrednosti u drutvu koje se temelji na rovno-novanoj privredi. To uspostavlja mogunost za postizanje rekorda koji se pojavljuje kao od oveka osamostaljena i posredstvom trine logike otuena vrednost koja postaje neprikosnoveni kriterijum za odreivanje uspenosti ljudske delatnosti. Praktino, ovek stie mogunost da se takmii sa apstraktnim protivnikom koji se pojavljuje u obliku hronometra. Istorija sporta se svodi na hronoloki sled brojeva koji oznaavaju rekorde kojima su pridodata imena obezlienih rekordera. Mehanizam koji je uslovio otuenje rezultata od oveka (u formi rekorda), istovremeno je i uslovio otuenje oveka od ljudske zajednice i od samog sebe kao oveka (u vidu sportiste), odnosno, pretvaranje oveka u materijal i orue za postizanje rekorda. Umesto novovekovne slobodne individue, ovek je nanovo postao podanik vladajue moi (kapitala). Degradacija sporta, o kojoj piu ideolozi liberalizma, ustvari je degradacija izvornog principa takmienja uspostavljanjem sve vee dominacije principa uinka. To je jo jedan dokaz da sport nije zasebna i van-istorijska pojava koja se temelji na ivotinjskoj prirodi oveka, ve da je proizvod modernog (graansko-kapitalistikog) drutva i da deli njegovu sudbinu. U dananjem sportu dolo je do potpune degradacije antikog agon-a koji je insistirao na ojstvu kao do krajnjih granica razvijenim ljudskim snagama (na emu je posebno insistirao Nie u svom obraunu sa hrianstvom i telesnom skuenou malograanina). Ne samo da je itav telesni razvoj oveka u sportu podreen pravilima tehnike racionalnosti i principu uinka, koji sistematski unitavaju kako prirodne, tako i ljudske osobenosti oveka stvarajui od njega stroj za postizanje rekorda - ve je itav njegov angaman podreen trgovakoj logici. Do ega je to dovelo pokazuju i zadnji dogaaji: sve vei broj sportista pomera rekord ne prema svojim stvarnim mogunostima, nego prema tome koliko je dovoljno da se postigne novi rekord - jer imaju ugovor sa svojim sponzorima da budu plaeni po rekordu, bez obzira koji rezultat postigli. Sportsko takmienje postaje sredstvo za ostvarivanje utilitarnih ciljeva, a ne izraz autentinih potreba oveka. Borba za pobedu, za postizanje rekorda - sve se to odvija po zadatom scenariju koji se ne vodi logikom razvoja sporta (igre, ljudskih moi), ve logikom ostvarivanja materijalnih i politikih interesa. Takmienje na sportskom polju samo je jedan od pojavnih oblika borbe vodeih kapitalistikih grupacija za dominaciju u svetu. Sportisti su samo prividno akteri sportskih susreta. Ustvari, oni su samo uesnici u predstavi u kojoj treba da to vernije odigraju ulogu koja im je namenjena. Ako su na antikim olimpijskim igrama ljudi bili igrake bogova (Platon), u dananjem sportu su igrake kapitalista. Budui da novi i sve bespotedniji zahtevi koji se pred oveka postavljaju u sportu daleko prevazilaze mogunosti ljudskog organizma i da je upotreba sve razornijih sredstava i metoda postao osnovni preduslov za postizanje novih rekorda, dolo je do prevazilaenja takmiarske i do razvoja samodestruktive motivacije. Naputa se teorija po kojoj je ovek agresivno bie i ivotinja i ovek dobija status eksperimentalnog zamoreta i robota. Ne vie spremnost da se grize, nego spremnost na samoubilake treninge i monstruozne medicinske tretmane postaje osnovna pretpostavka za odabir talentovane dece. Kategoriki imperativ dananjeg sporta ne glasi vie pobedi druge!, ve pobedi sebe!, to znai blokiraj odbranbene mehanizme organizma i dovedi telo do cilja po cenu njegovog unitenja.

I u borilakim sportovima ovek je sve manje protivnik, a sve vie objekt destrukcije. Priprema za borbu pre svega podrazumeva detaljno upoznavanje s mehanizmima funkcionisanja tela, s takama koje treba pogoditi da bi se protivnik iskljuio iz borbe. Strategija pobede se sve vie zasniva na nauci, kao i tretman tela i psihe u procesu proizvodnje ampiona, to vodi ka potpunoj dehumanizaciji i denaturalizaciji kako oveka, tako i odnosa izmeu sportista. Sport i rat Sportska takmienja su po svojoj prirodi najblia ratu. Praktino, ona su podraavanje ratnih okraja. Na to upuuju i izrazi koji dominiraju u sportu: protivnik, pobeda, poraz, napad, odbrana, kontra-napad, juri, linija odbrane, strategija napada, razbiti protivniku odbranu, razviti napadake linije, obezbediti podrku napadakim redovima, obezglaviti protivnika stalnim juriima i naterati ga na povlaenje, zbiti odbranbene redove, ukopati se u odbrani, uneti paniku u protivnike redove, naneti protivniku udarac od kojeg ne moe da se oporavi, onesposobiti napadake redove, naterati protivnika da se povue na svoju teritoriju, unititi igru protivnika, slomiti protivniku moral, sruiti ga na kolena, dotui ga do kraja, naterati ga da se preda, ubiti mu volju da se bori, kukaviki se predati, junaki izginuti branei svoj gol, boriti se do kraja, pripremiti se za odluujui juri... Scene sa otvaranja sportskih predstava, zastave, himne, defile, taktovi koranice koju po pravilu izvode vojni orkestri, strojevi korak - sve to pre podsea na ratni sukob nego na igru slobodnih ljudi. Interesantna je i priroda sportskog okraja. Svaki tim ima svoj deo terena (teritoriju) sa koje kree u napad na protivniku teritoriju na kojoj se nalazi vrednost koju protivnik nastoji da sauva. Postizanje koa ili gola predstavlja poraz branilaca s tim to su steeni poeni simbolian izraz vrednosti plena koji je zadobijen. Svaki napad je borba, a utakmica rat u kome je pobedio onaj ko je uspeo da pobedi u veem broju borbi i na taj nain osvoji vei broj poena (vei plen). Radi se o scenariju koji odgovara srednjovekovnim pljakakim pohodima plemia. Uostalom, i ustrojstvo kluba, kao i klupski simboli, upuuju na povezanost sporta sa srednjovekovnim tradicijama. Klub je organizovan kao svojevrsni srednjovekovni klan. Boje, grb, himna, velianje svetlih tradicija (to se iskljuivo odnosi na pobede), stvaranje hrojskih mitova o najveim igraima (borcima) koji postaju legendarni uzori za mlae lanove i simpatizere kluba (klana) kao i sredstvo za zadobijanje prestia meu klanovima - sve to ini (dodue banalizovani) kolorit prolosti. to se tie stadiona, on je svojevrsno utvrenje i kao takav sedite klana, dok je igraki teren sveto zemljite iz kojeg izvire ivotna snaga klana koja hrani borilaki fanatizam svojih pripadnika. Poginuti borei se na svom terenu za boje svog kluba! - predstavlja najsvetiju obavezu i ast. Izdati klupske boje postaje najvei zloin koji se ni sa im ne moe iskupiti. Tenzija emotivnog dovedena je do usijanja: u trenucima pobede sportista se osea kao simbol klana i idol slavljenikih masa; u trenucima poraza osea se kao bedni izdajnik koji je pobegao sa bojnog polja. Naravno, ne nosi svako breme odgovornosti na isti nain, ali se pod njim neminovno povija. Militantno strukturiranje sportske grupe neposredna je posledica ratnike prirode sporta. Pojedinac je podreen timu; tim ima vou koji, na terenu, nastoji da realizuje pobedniku strategiju trenera, glavnog komandanta operacije i neprikosnovenog autoriteta. O trenerovoj rei se ne raspravlja, ona se izvrava!, to znai, trenerova uputstva imaju karakter zapovesti koja se moraju sprovesti u delo. Potovanje autoriteta, disciplina, uniformnost svesti - glavne su odlike dobre ekipe. Saradnja i solidarnost u ekipi odgovaraju ustrojstvu borbene grupe. Njihov smisao je u jaanju timskog duha sa kojim treba obezbediti pobedu. Istovremeno, u ekipi vlada bespotedna borba izmeu igraa za zadobijanje vodeih pozicija u timu koje obezbeuju mogunost za igru. Konkurencija u ekipi, to znai sistematsko podsticanje agresivnog egoizma, osnovno je i najefikasnije sredstvo sa kojim trener manipulie da bi naterao igrae da izvravaju njegove zahteve. Strah od gubitka mesta u timu, to znai da e biti dovedena u pitanje njegova

egzistencija i afirmacija, predstavlja onu snagu koja neprestano primorava igraa da se dokazuje ne samo udvorikim odnosom prema treneru i vlasnicima kluba, ve i spremnou da rtvuje i svoje zdravlje - da bi ostao na parketu. Za mladog igraa klupa je startna pozicija sa koje kidie na svoje starije suigrae; za njih, klupa je kraj karijere. Izgubiti mesto u timu je mnogo gore nego izgubiti utakmicu. Osnovno pravilo u sportu je da svako gleda sebe, odnosno, da je svako svakome protivnik. Euforija drugarstva, koja zahvata ekipu u trenucima pobede, koja svima donosi korist, brzo se zaboravlja kada treba pronai krivce za poraz i ouvati mesto u timu. Takozvana sportska igra je borba protivnikih grupa koja se odvija u formi takmiarske igre. Radi se, dakle, o zloupotrebi forme igre putem koje bespotedni obraun izmeu protivnika dobija kulturni legitimitet. Smisao sportske igre nije u tome da se svakom uesniku prui mogunost da slobodno realizuje svoje stvaralake (igrake) moi, kao i da omogui stvaralaku saradnju sa drugim uesnicima u igri i na taj nain razvije meuljudske odnose, ve da stvori normativne ograde u okviru kojih treba da se odvija sukob. Strategija igre, sa kojom svaki trener nastupa,svodi se na razradu plana koji treba da onemogui protivnika da razvije svoju igru. To znai da sprei protivnike igrae da realizuju svoja igraka znanja koristei se pri tom svim dozvoljenim (i mnogim nedozvoljenim) sredstvima. Ovo je od izuzetne vanosti jer se u sportskoj igri nasilje, koje se van sportskih terena kanjava,ne samo tolerie ve i podstrekava. Radi se o regularnom nasilju koje ne sme da sputava sportsku borbu, i istovremeno treba da sprei da se ona ne pretvori u nekontrolisanu tuu. Nasilje postaje jedan od najvanijih sredstava za ostvarivanje strategije pobede. U irem smislu, ono podrazumeva, pored telesnog nasilja i izazivanje protivnika. Na injenici da voa igre protivnikog tima ima slabe ivce neretko se gradi itava strategija, jer obezglaviti protivnika znai razbiti njegovu igru to predstavlja siguran put do pobede. Na razvoj agresije u sportu uticala je i stalna izmena pravila koja su omoguila promenu naina igre. Uzmimo za primer koarku. Od pasivnog iekivanja protivnika u zoni, koji je mogao neometano da utira na ko, dolo se do totalnog presinga, to znai do apsurda dovedene koncepcije da je napad najbolja odbrana. Smisao takve odbrane nije samo u onemoguavanju protivnika na itavom terenu da razvije igru i doe u povoljnu poziciju da postigne ko, ve i u spreavanju protivnika da ubaci loptu u teren, to znai da zapone igru. Igra bez lopte, to znai bespotedna i samorazarajua telesna borba izmeu protivnikih igraa za igraki (ivotni) prostor, postaje glavni sadraj igre. Umesto dominirajueg, igraka tehnika postaje samo pratei element igre, s tim to je i njena priroda odreena prirodom sportske borbe. Imperativ pobede potiskuje i degenerie ljudsko u oveku. Strah od poraza, to znai strah od budunosti, dovodi do toga da ovek u protivnikoj povredi, to znai tuoj nesrei, vidi svoju sreu. to je sukob dramatiniji to sportista u svom protivniku manje vidi oveka, a vie objekt na kome treba da dokae svoju vrednost, odnosno, vidi u njemu opasnost koja ugroava njegovu egzistenciju i preti da ga gurne u bedu, odakle je krvavim radom i bespotednom borbom izaao. Procesi otuenja i postvarenja oveka, to znai uguravanje oveka u kalup lojalnog i upotrebljivog graanina, uslovljavaju meuljudske odnose u sportu. Pravila tzv. fair-play-a, kao to je reeno, pozivaju na potovanje poretka koji svodi ljude na neprijatelje, a ne na potovanje oveka. Iskustvo govori da to je manji imperativ pobede, utoliko je igra spontanija, matovitija, samoinicijativnija, jednom rei - slobodnija. Sportisti se manje odnose jedni prema drugima kao prema protivnicima, a vie kao su-igraima. Ne tei se (telesnom) onemoguavanju, ve nadigravanju. Nije bitan rezultat ili pobeda, ve nain na koji se do njih dolo. Estetski elementi (lepa igra) dobijaju prevagu nad telesnom sirovou i grubostima. Ipak, sve je to daleko od istinske igre koja podrazumeva prevazilaenje kako principa kompeticije, tako i principa uinka.

I decu ubijaju, zar ne? Umrla je dvanaestogodinja devojica Adriana urka. Bila je gimnastiarka, jedna od uda koje proizvodi rumunska industrija gimnastike. Izdahnula je od povreda koje joj je, u manijakalnom besu, naneo njen trener George Florin, jedan od onih pedagoga koji su stvorili Nau Komanei i na kojima poiva svetska gimnastika i sport u celini. Ovakve vesti kao da vie nikoga ne uzbuuju. Pogotovu ne one koji se nalaze u svetskom show-business-u. Jer, smrt je odavno postala sastavni deo sporta. Svake godine stotine sportista izgube ivot, hiljade bivaju ubogaljeni... To, dakle, nije neka novost. Prava vest je ko je sledei, na koga treba tipovati, u koga treba ulagati da bi se dobilo vie, mnogo vie... Tano je, radi se jo o detetu, ali ta se tu moe kada ta aava deca po svaku cenu hoe da se dokopaju slave i novca. A da bi se to postiglo, treba se podrediti zahtevima koje postavlja vrhunski sport. Put ka savrenstvu zahteva savreno telo. A to znai da treba spreiti rast skeleta, onemoguiti polno sazrevanje, to znai normalni bioloki razvoj da bi se sauvala detinja vitkost toliko potrebna da bi se impresionirala sportska birokratska elita koja odreuje ocene,a samim tim i sudbinu oveka. Oni su ti koji vode rauna da ne doe do zastoja u progresu. Njihove ocene oznaavaju put koji vodi napred - ka jami. U njoj sada, pored njenih slavnih prethodnika iz vrhunskog sporta, lei i mala Adriana. Pokuala je da, sa drveta na kojem bljete odliija, dohvati zlato - i sunovratila se, kao i mnogi drugi pre nje, u tamu ponora. Oni koji su zasadili i okitili drvo iskopali su i jamu. Drvo raste, a jama je sve dublja. Iznad nje se njiu, sudaraju, zveckaju visuljci smrti mamei one koji u sablasnoj senci drveta, koja pada preko jame, vide most koji ih vodi iz ivotnog nitavila. Sirotinja je ta koja slui da se dokae da je mogue ii dalje. Leevima radnike dece poploana je staza koja vodi u budunost. Kada je faista Samaran otiao u Bukuret da okai Zlatni olimpijski orden, najvie priznanje u svetu sporta, rumunskom diktatoru auesku u znak priznanja za njegov neprocenjivi doprinos razvoju sporta i olimpijskog pokreta, on je samo pokazao da ne postoji istok i zapad, ve da postoje oni koji tlae i oni koji su tlaeni. Jo jedanput je potvreno da je sport sredstvo za ouvanje uspostavljenog poretka, internacionala kapitala i vladajuih politikih centara moi. Znao je Samaran na kakav monstruozni nain funkcionie rumunska industrija sporta, kao to je znao za zloine vojne hunte u Seulu, kojoj su, uz njegovu svesrdnu podrku, dodeljene Olimpijske igre 1988. godine. Ali je isto tako znao da je ouvanje olimpijske piramide moi mogue samo ukoliko svaki njen deo ima vrst oslonac i da samo jedan izvueni kamen moe da ugrozi prividno monolitni olimpijski bastion. Smrt Adriane je simbolino ubijanje ljudskog. Njen trener nije eleo da ubije njeno telo, ve njenu linost. On je nastojao da postigne ono to je osnovni cilj sportske pedagogije: da od svoje tienice napravi robotizovanu lutku koja e bespogovorno slediti njegove komande. Radi se, dakle, o instrumentalizovanom nasilju. Njegova greka se sastoji u tome to je, u jednom trenutku, preterao u korienju jednog od najprimitivnijih metoda za slamanje ljudskog dostojanstva, dakle, to se nije posluio nekim suptilnijim metodom i naveo Adrianu da uradi ono to je od nje zahtevao. Upozoravajue deluje podatak da su mnoga deca, kao i njihovi roditelji, prihvatila Florinov metod ubeivanja verujui da e im to pomoi da dou do vrha. To se, uostalom, uklapa u zahteve sportske pedagogije koja u izgradnji mazohistikog (samodestruktivnog) karaktera vidi jednu od osnovnih pretpostavki za razvoj vrhunskog sporta. Nevolja je u tome to je postizanje novih vrhunskih rezultata u sve veoj nesrazmeri sa stvarnim mogunostima organizma. Fanatini obraun oveka sa sopstvenim telom postaje osnovni nain da se unite prirodne odbranbene reakcije organizma da bi mogao da se natera na samounitavajui napor. Trener je taj koji batinama treba da pomogne sportisti da prevazie trenutke malodunosti, to znai kapitulaciju pred premorom, da bi sa novom estinom nastavio da unitava svoj iznureni organizam. U tu pomo spada i sadistiko poniavanje oveka iz ega treba da sledi potreba za dokazivanjem linosti u vidu manijakalnog juria na sopstveno telo. Adriana i njen ubica Florin bili su na istom zadatku. Oni su se sa bezumnom revnou podredili vladajuem duhu destrukcije da bi se, svako u svom domenu, domogao vladajuih vrednosti. On nije delovao kao slobodan ovek, ve kao produena ruka vladajue moi koja se ne pojavljuje samo u obliku pesnice ili bia, ve i u svim onim oblicima koji vode ka unitenju ovekovog organizma i njegove linosti. Adriana pogotovu nije delovala kao slobodan ovek, ve kao zalueno dete koje,

usmeravano od strane bolesno ambicioznih roditelja, beskrupuloznih sportskih radnika, novinara i lekara-monstruma - nije ni moglo da bude svesno kuda ide. Da je sport oblast u kojoj su ljudi preputeni na milost i nemilost kapitalu i politici govori i to to ne postoji nikakav zakonski osnov za spreavanje zloupotrebe sportista, posebno dece, za stvaranje profita i postizanje politikih ciljeva. U radnim zakonodavstvima irom sveta propisana su ogranienja i zabrane kada je u pitanju rad dece. Vodi se rauna o njihovom zdravlju, pravilnom razvoju linosti, pravu na sreno detinjstvo, obrazovanju... U sportu, u kome proizvodnja ampiona zapoinje jo u predkolskom uzrastu, ne postoje nikakva pravila kojima se ograniava vreme treninga dece i veliina napora. Pored toga, ne poklanja se ni najmanje panje harmoninom razvoju telesnih i duhovnih sposobnosti deteta ve se itav njegov telesni razvoj prilagoava sportskoj disciplini za koju je dete, po oceni strunjaka, talentovano. Tzv. rana specijalizacija, to znai sistematsko ubogaljivanje deteta u najvanijim godinama razvoja, jedan je od osnovnih preduslova za razvoj vrhunskog sporta. Dete i bukvalno postaje materijal koji treba tako da se istee da jednog dana postigne planirani rezultat. Kako se obaraju rekordi, tako se poveavaju zahtevi koji se pred mlade postavljaju. Govorei o crnim i belim sportistima, Irina Privalova, jedna od najbrih belih printerki sveta, kae i sledee: Potpuna je neistina da su crnci i crnkinje nadmoni u sprintu zbog prirodnih prednosti. Oni se od detinjstva posvete samo jednoj oblasti u ivotu, na primer tranju, pevanju ili igranju i ne rade nita drugo. Nama priroda nije nita uskratila. Treba samo mnogo i struno da se trenira. Ja imam praktino osmoasovni radni dan. To je moj posao i na njemu provodim onoliko vremena koliko ljudi iz drugih profesija.12 Privalova, koja je inae prve korake u sportu nainila kada je imala tri godine13, je na saeti nain objasnila tajnu sportskog uspeha: to se ranije dete u potpunosti posveti odreenoj sportskoj disciplini, utoliko su vei izgledi da e se probiti do vrha. To je monstruozna pedagogija, ali ona tano izraava stanje stvari u dananjem sportu (drutvu). Privalova, koja je svoju sportsku karijeru krunisala tako to je postala trei transparent amerike firme Nike, nije pomenula koliko hiljada mentalno i telesno ubogaljene dece vredi jedan profesionalni ugovor. Nju zanima da pridobije to vie dece u Rusiji da krenu stopama dece iz amerikih crnakih geta. Imajui u vidu razmere siromatva i bede u novostvorenoj kapitalistikoj Rusiji, Privalova e imati na raspolaganju veliki broj talentovane dece koja e, za koru hleba i zaslepljeno bljetavim iluzijama, krenuti ka olimpijskom vrhu. Uostalom, put je ve utaban. Hiljade unakaenih leeva ve visi na liticama obeleavajui slavni staljinistiki put u budunost. Sada su olimpijsku baklju preuzeli Adidas, Coca-Cola, Nike, Mercedes... Kapitalistiki koncerni su prisvojili naslee realnog socijalizma i od dojueranjih ambasadora sovjetskog birokratskog reima napravili svoje reklamne panoe. Privalova nije pomenula ni stimulativna sredstva koja su, ve vie godina, pogonska snaga za postizanje vrhunskih rezultata. Pilule, inekcije, hormoni, specijalni tretmani, krvni doping i sve ono to moe da ponudi dananja medicina i njeni lekari-monstrumi sve vie postaje realnost i tzv. deijeg sporta. Svakim danom sve mlai uzrasti dolaze pod udar neumoljivog imperativa bre, dalje, snanije. Iza tog principa progresa krije se sve nezajaljivija glad kapitalistikih koncerna za profitom. Svetski sportski business ve vredi vie od 700 milijardi dolara godinje, s tim to do kraja ovog veka treba da dostigne iznos od 1 000 milijardi. Kada se ima u vidu sve dublja kriza kapitalizma, razmere borbe za trite koja se sve vie rasplamsava, postaje jasno zbog ega se sa takvom bezdunou i deca stavljaju na oltar unitenja. Sve bespotednija borba za opstanak uklanja i poslednje velove humanosti sa kojim je kapitalizam, kao i bivi reimi realnog socijalizma, doskora mahao da bi rasterao sve vei smrad koji, u borbi za progres, ostavlja za sobom. 12 "Politika", 22. novembar 1994. 13 Isto,

SPORT U MOVARI DROGE iii

Svake godine sve vei broj sportista nestane u sve dubljoj movari droge. Do raspada Sovjetskog Saveza i realnog socijalizma glavni krivac za beskrupolozniju manipulaciju sportistima je bio komunistiki totalitarizam. U odnosu prema njoj sluajevi dopinga na Zapadu su izgledali kao igra nevaljale dece koja ne sluaju svoje roditelje. U meuvremenu se pokazalo da je slobodni svet razvio svoju industriju dopinga koja je po svojoj monstruoznosti daleko prevazila dostignua zemalja realnog socijalizma. Samo u Sjedinjenim amerikim dravama vrednost sportskog trita droge dostigla je vie milijardi dolara godinje. Da stvar bude gora, upotrebljavaju se sve razornija sredstva. Na optuenikoj klupi su, naravno, pokvareni sportisti. Ne poriui odgovornost sportista, i to kako za doping tako i u zaveri utanja povodom dopinga i drugih prljavih igara u sportu, trebalo bi utvrditi i odgovornost gospodara sporta koji vuku poteze iz senke i od sportista stvaraju sredstvo za ostvarivanje politikih i materijalnih interesa. Poimo od meunarodnih sportskih asocijacija i njihovih doping-kontrola. Kanadski sudija arls Dabin (Charles Dubin), koji je demontirao sluaj Ben Donson (Ben Johnson), razorio je bedeme lai koje su meunarodni sportski zvaninici digli oko doping-kontrola. On je ubedljivo dokazao da ljudi poput Arne Ljungkvista (Arne Ljungkvist), voe medicinske komisije Meunarodne atletske federacije, sistematski dovode u zabludu svetsku javnost kada iznose podatke o broju uhvaenih sportista na doping-kontrolama. Dabin, naime, tvrdi da Ljungkvist i drugi sportski zvaninici nastoje da stvore sliku o rasprostranjenosti dopinga u sportu na osnovu relativno malog broja pozitivnih sportista nastojei, na taj nain, da sakriju prave razmere dopinga14. U svom izvetaju kanadskoj vladi u vezi sa sluajem Ben Johnson, sudija Dabin konstatuje: Iako je zdravstvenim komisijama meunarodnih sportskih udruenja, kao to su to Meunarodna 14 Uporedi: Vyv Simson/Andrew Jennings, Gled, Macht und Doping, 251. s, Knaus-Verlag, Mnchen, 1992.

atletska federacija i Meunarodni olimpijski komitet, ve godinama poznato da doping-kontrole za vreme takmienja ne daju zadovoljavajue rezultate, oni nisu preduzeli nikakve korake da razjasne ovu besmislicu. Na taj nain sa samo doprineli stvaranju utiska da se njihova takmienja odvijaju po pravilima fair-play-a i da istraivake laboratorije ne mogu da budu prevarene15. Svedoenje Klifa Vilija (Cliff Wiley), amerikog sprintera na 400 metara, ukazuje na ta su sve spremni gospodari svetskog sporta da bi ostvarili svoje interese. Na Svetskom atletskom prvenstvu u Helsinkiju (1983.) bar trideset osmoro sportista imalo je pozitivan doping-test, od ega je bilo sedamneaest Amerikanaca. Ali, oni su bili toliko poznati, da organizator nije smeo da objavi njihova imena. Doktor Robert Voj (Robert Voy), ovek koji je otkrio prevaru, optuio je Svetsku atletsku federaciju i njenog predsednika Primo Nebiola (Primo Nebiolo) da su sakrili rezultate testova16. To praktino znai da vrhovi meunarodnih sportskih asocijacija odreuju (u dogovoru sa organizatorima sportskih priredbi) koliko sportista (i kog ranga) sme biti uhvaeno - da se ne bi kompromitovalo takmienje i izgubila planirana zarada. To vie nije zavera utanja, ve sve beskrupuloznija zavera laganja. Nebiolo je otiao jo dalje. Na Svetskom atletskom prvenstvu u Rimu (1987.) odigrao je svoju ulogu u aferi oko nametanja rezultata italijanskom skakau u dalj Evangelistiju (Evangelisti)17. Njegovom poslednjem i odluujuem skoku je pridodato skoro pola metara ime je zadobio treu poziciju i time bronzanu medalju. Italijanska dravna televizija je uspela da u detalje rekonstruie prevaru. Dolo je do protesta, Evangelisti je vratio medalju, a Nebiolo je, umesto da je zauvek izbaen iz sporta, uskoro postao predsednik Meunarodne atletske federacije! Engleski trka Sebastian Koe (Sebastian Coe) je jo 1982, na Olimpijskom kongresu u Baden-Baden-u, zahtevao da se dopingovani sportisti do kraja ivota udalje sa sportskih terena, to je podrano od mnogih sportista irom sveta18. Gospodari svetskog sporta su taj zahtev jednoduno odbili (iz humanistikih razloga), znajui da bi to dovelo ne samo do zaustavljanja progresa u postizanju vrhunskih rezultata, ve da bi vratilo rezultate na nivo ezdesetih, od kada je upotreba stimulativnih sredstava postala sastavni deo juria na rekord - to bi dovelo do opadanja interesovanja za vrhunski sport i znaajno umanjilo prihode grupa koje sport dre u svojim rukama. Samo u poslednjem olimpijskom ciklusu IOC je ostvario prihod od preko 3