ЛИШАЈИ

Ивана Дамњановић

•Лишаји су организми који припадају царству гљива •Изграђени су од два члана, алге и гљиве, здружених симбиотску заједницу.

• алга обавља фотосинтезу (модрозеленa, зеленa)

• гљива својим хифама упија из подлоге воду са минералним солима.

• Лишаји живе на: -cтенама,

-земљишту,

-кори дрвећа, -у тропским пределима и на листовима -хладним, северним пределима

Грађа лишаја

Горња кора

Алге

Хифе гљива

Доња кора

Грађа талуса• Вегетативно тело лишаја назива се талус

• Oн може бити различито обојен: мрко, зелено, наранџасто, жуто, црно

• Боја зависи од присуства пигмената.

Немају корен, стабло, лист

Према изгледу се разликују три врсте талуса:

• Кораст

• Листаст

• Жбунаст

Кораст • Целом својом површином чврсто

приљубљен за подлогу на којој расте

• Најпростије грађен

Плитичарка

Листаст

• има облик

режењевите лисне плоче

- сложенији је од корастог талуса

Плућњак

Жбунаст

• Личи на жбун • Најсложенији тип талуса.

Горовез

• Воду из спољашње средине узимају на два начина: – упијају је из подлоге целом површином тела; – примају је у облику водене паре из атмосфере.

• Када лишај изгуби пуно воде он прелази у Када лишај изгуби пуно воде он прелази у стање анабиозе, односно, привидне стање анабиозе, односно, привидне обамрлости. обамрлости.

• Талус је тада сув, крт и лако ломљив, али је довољна је слаба киша да се животне функције нормализују.

• Лишаји споро расту. Разлог томе је јако слаб интезитет фотосинтезе .

• Лишаји живе јако дуго па се тако за неке арктичке јединке сматра да су старе и преко хиљаду година.

Размножавање деловима талуса

- Они се разносе ветром и ако део талуса слети на погодну подлогу , ниче нови лишај.

Размножавање соредијама

- Ситне лоптице изграђене од неколико ћелија алги густо обавијених хифама разносе се помоћу кише или ветра

• Исхрана и развој лишаја се заснивају на фотосинтези коју врши алга.За фотозинтезу, поред воде потребан је и ваздух.

• Минералне супстанце прашине падају на талус лишаја и растварају се у води која до талуса доспева у облику кише.

• Лишајеви су, као група организама добро прилагођени на живот и на веома ниским и високим температурама.

• Подносе веома велике и нагле промене влажности ваздуха, веома различиту количину и временски распоред падавина.

Осим ових уобичајених подлога могу се у ређим случајевима наћи и на порцелану, прозорском стаклу старих кућа, хартији, платну, вуненим тканинама, гвожђу старих пушака, смоли, дрвеном угљу, костима и др.

За све ове врсте подлога потребно је да дуго времена остану непромењене да би се на њима развили лишаји.

• Разноврсност је највећа у умереним областима, а у хладним областима су бројни толико да заузимају читава пространства и представљају њихову особеност.

• Осим тога, на крајњем северу, осим животиња, представљају главне вишећелијске организме.

• На високим планинама, где више биљке не могу да се одрже, представљају главне покриваче тла.

• Одлични су индикатори загађености ваздуха

• немају способност излучивања апсорбованих материја већ их нагомилавају у телу;

• када количина штетних материја постане токсична, они одумиру

Tако присуство лишаја у неком пределу говори о чистоћи његовог ваздуха;

међу малобројним врстама које могу живети у близини људских насеља издваја се Xantoriа са листастим талусом

• пионирске су врсте у насељавању голих стена и земљишта, које мењају, обогаћују их хумусом чиме стварају подлогу за насељавање биљака

• развијају се на земљиштима сиромашним минералним материјама (тундре на северу) на којима биљке не могу да расту па тако представљају храну животињама тих предела

На Исланду се неке врсте, као нпр. Cetraria islandica ili Lecantora esculenta (мана), богате скробом користе за прављење хлеба и других јела, односно, за исхрану људи

из више врста лишаја изоловани су антибиотици па се могу користити и у хуманој медицини;

у цвећарсвту ce зa прaвљeњe вeнaцa користи врста Cladonia alpestris која живи у северној Европи

- Неке врстe каква јe Evernia prunastri садрже ароматичне материје па су се раније користиле за прављењe пaрфeмa;

- Roccella fucoides i Roccella tinctoria, медитеранске врсте лишаја, користиле су се раније за добијање боја