Лирски реализам

ИВО ЋИПИКО(1867, Каштел Нови – 1923, Каштел Нови)

Реализам, који као прозни правац захвата пола века, од Игњатовићевог Милана Наранџића (1860) до Станковићечеве Нечисте крви (1910), прошао је кроз три главне фазе у свом развоју: романтичну, класичну и модерну лирску. У последњу фазу спадају Иво Ћипико, Петар Кочић и Борисав Станковић, три приповедача која се јављају на прелазу XIX и XX века. Јован Скерлић, највећи књижевни критичар епохе реализма их је назвао лирским реалистима, као следбенике реалистичке традиције али који отварају путеве српске модерне.

У модерну српску прозу Иво Ћипико уноси снажну и узбудљиву поезију мора и дубоко осећање револта против свега што спутава здравље и чедност чистог природног човека, против болесних облика модерне цивилизације. Он је други истакнути српски приповедач кога је дала Далмација у XIX веку. Иако није писао под утицајем, свог земљака, Матавуља, по тематици су веома слични. И један и други приказују далматински живот, али два различита подручја: Приморје и Загорје.

Рођен на мору, у месту Каштел Новом између Сплита и Трогира, у српској породици католичке исповести, Иво је још из детињства понео дубоку љубав према мору, слободном животу у природи и према сељацима. Кад су га као дечака дали у фратарску гимназију у Сињу он је побегао, разочаран у клерикализам и определио се, не случајно, за шумарски позив. После школовања у Крижевцима, он се као шумар вратио да служи у Приморју. Био је шумар на острву Брачу, затим у Котору и на Хвару. Касније је прешао у Србију, где као ратни дописник, учествује у балканским ратовима, а за време Првог светског рата прати српску војску у изгнанство. Крајем рата био је инспектор Министарства шума и руда. Био је одушевљен српским приповедачима и народним песмама. «Занесох се и постадох Србином», написао је касније Иво Ћипико. Умире у родном месту.

Први младалачки покушаји, неколико песама и једна цртица, изашли су 1885, без стварне вредности. Након десет година, 1897 представио се с причом Погибе к`о од шале као зрео приповедач. Она је настала под утицајем Јанка Веселиновића и његових сеоских приповедака. Прву књигу, збирку приповедака Приморске душе (1899) објавио је у Загребу. Кад је хрватска критика поздравила нову звезду хрватске књижевности, он је дао изјаву да није хрватски, него српски писац. Остала дела излазила су му у српским културним центрима, ћирилицом. Објавио је још пет књига приповедака, Приморске душе (1899), Са јадранских обала (1900), Са острва (1903), Крај мора (1913), Прељуб (1914), два романа, За крухом (1904), Пауци (1909), два драмска покушаја без стварне вредности, затим мемоарску, ратну прозу: Утисци из рата, На помолу, Из ратних дана, Из солунских борби чија је вредност више документарна.

Иако је почео писати под утицајем српске сељачке приповетке, у својим приповеткама Ћипико тежи да буде веродостојан хроничар живота далматинског света, описује живот на мору, људе занесене снагом мора, опијени осећањима и страстима које разум не може да савлада. Ниједан српски приповедач није приказао лепоте мора, морских пејзажа са толико топлине и љубави као он. Ћипико је унео у српску књижевност узбудљиву поезију мора. Ћипико обожава природу, ненарушену цивилизацијом и културом. Из тог обожавања родио се Ћипиков песимизам: сва зла човека долазе из сукоба природе и облика цивилизације, чистог човека с једне стране и новца, с друге стране. Ћипико најрадије слика сељаке Приморја и Загорја. Они су најснажнији извор чисте природе. У свим њиховим осећањима, у њиховој љубави, беди, глади, љубави према земљи, он види, с једне стране израз примитивног човека, а с друге стране, сталну жртву цивилизације са којом они не умеју да се боре. Они умеју само стално да воле, да се мире са судбином, да иду у Америку «за крухом», да убију. Увек су у сукобу са законом, јер не могу да се одбране од њега. Ћипико је дубоко разумео психологију сељака, тога света, простог, примитивног, утученог бедом. Мада је био под јаким утицајем натурализма, он је добро познавао руску књижевност.

Социјални роман:

Пауци

Овај песник мора био је и посматрач друштвеног живота, забринут положајем сељака. Социјална тема остварена је највише у Пауцима, ремек делу Ива Ћипика, делу које је Скерлић назвао «новим социјалним романом». Његов јунак, млади планинац, Раде Смиљанић, узалудно покушава да се ишчупа из дуга који му је отац оставио у наследство. Он се осећа немоћан пред злом којем нема лека: да би се ослободио једног дуга, он упада у други, још већи, и то увек код истог зеленаша, газде-Јове. Дућанџија, он даје сељацима «на вересију» и, како су они неписмени, он бележи у књигу колико хоће. Што се више враћа, дуг, уместо да опада, непрестано расте да је цело имање једва довољно да га отплати. Зеленаш личи на паука који увек тражи нове жртве, искоришћава механизам новчаних закона, шири мрежу и лови сељаке у њу. Он уме да вешто гурне сељака у парнице и да из тога извлачи користи, он уме да игра патриоту, да удеси да га изаберу за начелника у граду. Раде је потпуно неспосoбан да разуме све те махинације друштвеног живота, чини све да се раздужи, продаје стоку, али једва саставља петину дуга. На крају романа, Раде се обрачунава с газдом, на начин јунака старих легенди, потрже нож и убија га.

Раде је трагична личност јер је без његовог знања земља презадужена код варошког зеленаша. Наивно верујући да ће земља отплатити огроман дуг, Илија, Радов отац се презадужује без много размишљања. На Рада пада огроман терет: да земљу сачува, одржи и спасе. Он је нераскидиво везан за њу, јер су се на њој родили сви његови

преци и предавали је један другоме у баштину. На њој се он родио и осећао се дужним да је преда најстаријем сину, онако како су генерације пре њега чиниле. Раде не доживљава земљу искључиво као своју, већ као својину своје породице коме мора да је преда. Раде је трагична личност, он је усамљеник. Мисао о убиству се не јавља одједном, већ постепено. Он води унутрашње монологе из којих се отимају речи чврсте одлуке да се земља не преда у туђе руке без крви.

Стил и језик

Ђипико је био добрим делом у традицијама реализма. Он слика најчешће малог, просечног човека и примитивног осећања. Ћипико је и модеран у психолошким анализама, јер поклања више пажње унутрашњем животу. Али Ћипико је изразом свога лирског темперамента и стилом у коме преовлађује живи колорит морских пејзажа и лична индивидуалност, ушао у модерну књижевност свога века. Море код Ћипика није само простор у којем се одигравају драме његових јунака, већ живо биће у коме је присутна слобода. Чар мора почиње већ од наслова неких Ћипикових приповедака, а наставља се у описима приморских пејзажа, у којима је Ћипико прави песник. Најизразитији социјални писац међу српским реалистима, Ћипико је уједно песник природе, мора и љубави, који је у свом делу дао модерну књижевну интерпретацију древног мита о вечном враћању изворима, сан о изгубљеном и поново нађеном рају у крилу природе. Мајстор пејзажа Ћипико успева да једноставним речима и малим бројем фигура (најчешће персонификацијом) створи веома живе описе који плене управо својом једноставношћу и непосредношћу.

Ivo Cipico: Păianjenii, traducere G. Dumitrescu, M. Gheorghievici, Bucureşti, 1964.

БОРИСАВ СТАНКОВИЋ(Врање, 1876 - Београд, 1927)

Најзначајнији приповедач међу лирским реалистима и један од најталентованијих прозних стваралаца у српској књижевности је свакако Борисав Станковић. Рођен у Врању, рано је остао без родитеља, па је одрастао уз своју бабу и њене приче о старим временима. После гимназијског школовања у Врању и Нишу, завршио је економију на Правном факултету у Београду. Читао je руске, пољске и француске прозаисте, а нарочито Достојевског. Радио је као државни чиновник у Министарству просвете, боравио је кратко у Паризу где се осећао туђином. Враћа се у Београд, неуморно пише и истиће се као најбољи приповедач у српској књижевности. Умро је запостављен, огорчен и усамљен у Београду.

Везан за завичај и то за добрим старим временим, Станковић је у прошлости налазио теме за своје приповетке, романе и драме. Није имао афинитета за савременост, остајао је у свом свету старог Врања. У књижевност је ушао тихо, збирком Из старог јеванђеља (1899), која, архаичним насловом, није привукла пажњу. Тек следеће приповетке у збиркама Стари дани (1902) и Божји људи (1902) ће представити Станковића као «најјачи приповедачки таленат који је икада био у српској књижевности» (Јован Скерлић). Роман Нечиста крв (1910) још више је учврстио уверење да се у српској књижевности појавио расни приповедач. Поред тога остала су и два недовршена романа: Газда Младен и Певци. Драма Коштана (1902) имала је успеха и представила је Станковића као драмског писца. Међутим касније драме, Ташана и Јовча нису му обезбедиле значајно место у српској драматургији.

Дело Боре Станковића је везано искључиво за Врање и његове људе, али не за Врање његовог времена, већ за време које је прохујало, време на прелазу из старих у нове друштвене односе. Станковић је први прозаичар који је у српску књижевност унео слике живота југоисточних крајева Србије о којима се дотле знало мало. У својим збиркама приповедака даје нам своја сећања из детињства, разне обичаје и догађаје. Станковићев свет није идиличан и бесконфликтан. Он приказује патријархалну атмосферу, односе између мужа и жене, између родитеља и деце, трагедије које је рађало такво стање. Сукоби су стални између старог и новог, богатих и сиромашних, појединца и друштва. Судбина Станковићевих јунака одиграва се у троуглу сила које чине новац, морал и ерос. Друштвени морал средине, материјални интерес и престиж породице супротстављају се еротском нагону појединца и тако почиње индивидуална драма.

У његовом стваралаштву се могу уочити три стваралачка круга: 1. Животна радост и срећа (Ђурђевдан, Нушка, У виноградима). 2. Несрећне љубави и жалост за младошћу (У ноћи, Нечиста крв, Коштана). 3. Робовање патријархалном моралу (Покојникова жена).

У свом књижевно делу Борисав Станковић је елегично, али реалистички верно насликао живот старог Врања с краја XIX века, када је оно почело да губи карактеристике источњачке касабе и да све више добија

грађанску физиономију. Посебну вредност Станковићевог књижевног дела чине поетски израз и лиризам, међу првим српским писцима који су отпочели петизацију прозе.

Реализам књижевног дела, љубав према човеку и његовој срећи, објективност у сликању живота, смелост у приказивању чулних страна човекове природе и поетичност стила, стављају Борисава Станковића у ред најоријенталнијих уметника српске књижевне речи.

НЕЧИСТА КРВ(роман)

Роман Нечиста крв се појавио 1910. године и постао књижевни догађај који је означио преломну тачку у развитку српског романа. Био је занимљив и оригиналан по тематици коју обрађује, по живим и динамичним ликовима, по јунакињи Софки, по богатству унутрашњег живота јунака и по сложеној психологији. Заснован као друштвена хроника родног града, роман је прерастао у изразит роман личности, социолошки роман и поема о љубави и страсти, као и роман о човекове отуђености. Песник по начину доживљаја света и приповедач по основном књижевном опредељењу, Борисав Станковић је овим романом написао ново поглавље у историји српског романа.

Фабула

Средишњи мотив романа је нечиста крв, присутан у самом наслову и у главним јунацима. Станковић жели да покаже да се нечиста крв вековима таложила у жилама представника једне породице и да је она узрок несрећне судбине лепе Софке. У првом делу је приказан процес дегенерисања аристократизоване трговачке породице, резултат ситог живота, ленчарења, пијанчења, моралног пропадања, а нечиста крв је управо последица оваквог живота: болесна, заостала деца, прерана смрт, самоубиства. Свет ових јунака осуђен је на пропаст и ништа га не може спасти. Трговина је престала бити уносно занимање пошто Врање више не одржава везе са чувеним балканским тржницама. Ефенди Мита, који никада није живео од свог рада, неће ни сад да ради, па да би обезбедио и сачувао стари аристократски начин живота, не устручава се да и своју кћерку, Софку, прода породици газде Марка, породици богатих сељака, породици која представља нов друштвени слој у успону. По обичају, удају лепотицу Софку за малолетног дванаестогодишњег дечака. Софкин свекар је узима за свог малолетног сина са прикривеном намером да, по обичајима који

владају међу сељацима, сам живи с њом. Али Софка није тип покорне жене, она се буни против срамне нагодбе свог оца и покорава се тек када се увери да се мора жртвовати за спас и углед своје породице. Сва нечиста крв у њој се претвара у великодушност и јунаштво, али срећа се не може купити новцем. Та трговачка трансакција остаје у позадини, док је у првом плану еротика у разним видовима. Софка није била срећна ни у кући свог оца, ни у кући свог мужа. А муж пошто је исплатио своту за жену сматра да може да ради са њом шта хоће. Крај ове трагичне поеме је таман и сив попут пепела на угашеном огњишту крај којег седи стара, тужна и напуштена Софка.

Увођењем мотива нечисте крви Станковић отвара могућност за продубљену психолошку анализу својих јунака, за продор у скривене пределе људске психе. Нико пре њега није показао такво познавање људске душе, нико није успео да уђе у тајне женских снова и маштања, немира и чежњи.

Варошки и сељачки свет

Уметнички свет романа компонован је у два паралелна тока. Један прати опадање старог варошког света, на чијем је врху породица ефенди Мите. Други обухвата успон и јачање нових газда који претежно стижу са села који представља газда Марко. Станковић описује време после ослобођења Врања 1878. године када настају значајне друштвене промене које погађају чорбаџијске породице: њихова имања заузимају ћивћије, материјално богатство нагло се топи, а тиме је пољуљан и њихов друштвени углед. На друштвену сцену ступају богати сељаци који се насељавају на периферији града, у њихово власништво прелазе ханови и дућани. Они су нова друштвена снага пуна енергије. У то време се супротављају два света: стари који почиње да губи друштвене позиције и нови, сељачки који наступа. Два света, варошки и сељачки, представљена су као два супротстављена вида живота. Контраст између два света појачан је у описима људи и различитим доживљајем. Два света подељена су непремостивим и непомирњивим разликама. У средишту ових збивања је судбина лепе чорбаџијске кћерке Софке која ће на себи осетити последице насталих друштвених промена.

Ликови

Ефенди-Мита је последњи мушки изданак породице чији сјај, богатство и углед започиње чувеним хаџи-Трифуном. Био је први господин у граду, веома образован. Мало је говорио, био је туђ и стран чак и најближима: пробирач у јелу, познавалац женске лепоте. Због његове учености ценили су га бегови и паше и у своје куће позивали. Господар у кући он је свемоћан. Њега су сви морали слушати, поштовати и плашити га се. Он себи може све да дозволи: да прокарта кућу, да уништи имовину, да врши прељубе и да уда кђер за кога хоће.

Супруг ефенди-Мита био је хладан и крут и према жени Тодори. Једино је кћерку Софку призивао себи у своју собу, играо се с њом. Тада је био нежан и према жени и провео је са породицом дане које Софка памти као најлепше и најсрећније дане свога детињства. Ефенди-Мита је често одлазио на пут и тамо дуго остајао. Његови доласци кући били су праве мале свечаности за породицу, а посебно за Софку. Ослобођењем и нестанком турске власти настају промене које односе заувек ретке часове хармоничне среће у породици. Он одлази у наставку у Турску, тобоже трговином, али за породицу је јасно да он бежи из страха од сиротиње и што није имао смелости да дочека продају имања.

Имање је растурено, а Софка и њена мајка живе од онога што им сељаци, некадашње слуге, доносе. Његов долазак кући уноси немир укућанима, зебњу да је ефенди-Мита продао кућу. За све време очевог боравка, његовог одласка и враћања са газда Марком, она тумачи као погађање око продаје куће. Софка не замишља ниједног момента да би то могло бити нешто друго. Сазнање о удаји буди у њу протест, сазнање да се не продаје кућа већ она сама делује поражавајуће. Софка нема снаге да се брани, повлачи се, пристаје и свесно прихвата да се жртвује, сматрајући да том жртвом спасава оца и мајку. За свет ефенди-Мита ће остати онај исти, али у Софкиним очима он губи дивљење и поштовање. Брачна хармонија између Софке и Томче се распада када се ефенди-Мита појављује у њихову кућу по обећан новац и вређа зета. Ове речи погађају Томчу који схвата да је Софка купљена и да није пошла за њега из љубави. Овим последњим ударцем за Софку настају тешки дани трпљења и патњи.

Станковић нема симпатије према овом лику. У лику ефенди-Мити нема животне снаге, нема енергије која ствара, нема психолошке стабилности. Он делује несигурно, заокупљен собом. Његов лик је блед, истрошен је сав, а његово тобоже достојанство је маска за унутрашњи физички и морални распад.

Газда Марко је после Софке, најживотнији лик романа. Њему Станковић прилази са симпатијом и обликује га пажљиво. Он је представник сељачког слоја који све више надире у град и који својим богатством баца у запећак господство. Задивљен је и запрепашћен сјајем господства ефенди-Митине куће, али највише Софкином лепотом, Марко се колеба и пита се није ли дошао у погрешну кућу. Други пут је прибран, сигуран у себе, свестан да је ефенди-Мита на рубу пропасти, а он, Марко има толико новца да би могао откупити читаво имање ефенди-Митино.

Газда Марко не жели да Софка буде купљена, већ да она својом жељом дође у његову кућу. Свестан је да новац може да купи човека, али не и срећу. Он је срећан што Софка, таква лепота, долази у његову кућу. Стално је обасипа поклонима, јер стрепи да се она не предомисли. Након свадбе стално се стара да јој буде добро, угодно, да се осећа лепо.

У Марковој личности уочава се двојство: на једној страни њега опчињава и узбуђује њена лепота, на другој страни он је поклоник лепоте коју поштује и цени. На једној страни је однос мушкарца према жени, а на

другој је однос човека према нечему очараравајуће. Први сусрет са Софком изазива изненађење и занемелост. Свестан је њене невиђене лепоте, раскошности њеног тела, свежине њене младости. Марко је разапет између онога чему га вуче крв и онога што му налаже свест и поштовање према Софки. У њему побеђује љубав према лепоти коју треба сачувати. Најснажнија сцена у роману је Маркова борба са самим собом пред вратима Софкине собе. Он бежи од себе, од своје пожуде за Софком, од Софкине близине и одлази међу Арнауте. На крају одузме себи живот, а тим чином Марко даје лепоти да живи. Газда Марко је ценио лепоту и у њој нашао смисао живота.

Софка је главна јунакиња романа Нечиста крв јер је њена судбина у средишту романескних збивања. Нико до Станковића није ушао у интимни свет жене и није описао сложеност њене душе. Станковићева стална тема је неостварена љубав и жал за младост. Јунакиња је млада и прелепа девојка Софка која није патријархално тиха, скромна и повучена. Она живи у свом свету снова и маштања, испуњена чежњама и немиром крви, обдарена раскошном лепотом и снагом тела. Још у детињству Софка је желела да се развије у лепотицу која ће изненађивати и освајати људе. Обликујући Софкин лик једним свестраним и аналитичким поступком, Станковић је написао и први модерни психолошки роман у српској књижевности. У Софкином портрету наглашена је сензуалност, изузетност и трајност лепоте. Станковић даје два портрета, портрет Софке девојке и портрет Софке удате жене: танке обрве, ужагрене очи, као крв румена уста, тешка коса, свеж и ружичаст, као наливен врат, топло тело, меко и обло раме. Чак и на крају романа, кад је јунакиња већ стара, истичу се Софкина уста, «танка, влажна и свежа».

Софка је свесна своје лепоте која се не рађа често и не вене брзо, лепота коју може да поседује само она, ефенди-Митина Софка, и ни једна друга. Та лепота улива јој сигурност и самосвест, зато њу ништа није могло да збуни. Она се не понаша као патријархална девојка која обара очи, крије поглед и лице. Она гледа сваког младића право у очи, пркоси свима, а мушкарци не могу да издрже њен поглед и обарају очи. Стоји пркосно на прозору, слободно иде улицом, не боји се мрака. Њена лепота је јединствена и зато је и њено држање и њено понашање јединствено. Таква Софка има снажну вољу, одлучност и истрајност и у најтежим тренуцима. Она је ведра и пажљива према свекру и сељацима, као да пркоси себи, оцу и целом свету.

Душевни живот Станковићеве јунакиње је веома богат и развијен. Сукоб снова и стварности изазива у Софки унутрашње борбе, немире њене крви, људски и емотивни пораз. Књижевни лик Софке је од крви и меса, са богатим душевним животом, лик који је из живота ушао право у литературу. У овом лику нема претеривања, патетике, вештачког. Он делује уверљиво, блиско, разумљиво. Остаје упечатљив по лепоти тела, по богатству снова и маште, по коначној трагичној судбини.

Софка није патријархална девојка, а Станковић је ушао у најскривеније кутове душе младе девојке. У Софки је остварен склад тела и душе: немир младалачке душе и чежња узавреле крви. Софка доживљава слом својих снова и маштања, мора да се уда за малолетника Томчу, да се одрекне свега што је сањала. У првом тренутку у њој се јавља бунт, одлази оцу да му каже како не прихвата ову срамну удају, али он је поражава бедом у коју је запао изгледом минтана и прекорима. Она схваћа узалудност опирања, пристаје на пожртвовање али достојанствено. Она претвара пораз у тријумф, поносито држи главу, игра у колу, показује љубав према Марковој породици и тиме их чини срећнијим. Та њена спремност да прихвати нови живот као сасвим свој и нормалан омогућава да успостави складан однос са Томчом. Он је воли и срећан је у њеној близини. И када њен отац грубо разбија ту хармонију, Софка и тада поносно трпи, неће да се врати оцу. Има доста фатализма у њеном понашању, Софка је уверена да тако мора да буде и да се од судбине не може побећи.

Последње поглавље има епилошку функцију: рађају се бледа и нездрава деца, Софка је стално уз огњиште и ракију, њена лепота је увенула и шара изгубљено «неке меке, нежне потезе». Станковић нагло прекида приповедање, десетине година сабија на неколико страница, оставља Софку поред огњишта.

Борисав Станковић посвећује скоро цео роман успону њене личности, времену бујности снаге и лепоте, иако је кратко, а времену пораза који траје дуже, само неколико поглавља.

Стил и језик

Приповедање романа Нечисте крви има хронолошки ток у 36 поглавља. Примењују се различите перспективе приповедања: објективни ауторски приповедач (приповедање споља), свезнајући, у трећем лицу и приповедач сведок (приповедање изнутра), увек емотивно обојено.

Језгро уметничког простора у роману чини кућни простор и породични живот представљен помоћу низа контрастних мотива. Ентеријери хаџијског дома чувају патину раскоши и отмености, задржавају топлину и мекоћу, а Марков је сељачки дом, затурен, пун пресних мириса који одише хладноћом и грубошћу. Сировом богатству недостају мера и укус. Тек преуређена Софкином руком, Маркова кућа ће постати топла, пријатна и привлачна. Кућа говори језиком њених ентеријера, њених предмета са експресивном симболиком. Симболика предмета долази до изражаја и у оделу и новцу јунака. Станковић користи дескрипцију у описима пејзажа, ентеријера, портрета ликова, поетске атмосфере. Аутор често користи сензорну и психолошку дескрипцију. У роману се запажа вербална закоченост ликова. У патријархалном свету више се ћути него се говори. Одсуство дијалошке праксе се компензује на плану изражајног понашања и доживљеног говора. Доживљени говор дозвољава субституцију трећег лица сугестивнијим првим лицем. Станковићев роман призива читаоца да се приближи спонтано књижевним ликовима. Својим смелим психолошким мотивима и анализама,

својим лиризмом и поетским стилом и сликама, ово дело представља особен почетак модерне српске псохолошке прозе.

Његов језик и стил су изразито емоционални, реч је непосредна и елементарна, а реченица често узбуђена и испрекидана. Импресивна слика топле врањачке природе и колорит овог поднебља нису беживотна декорација, већ је природа срасла са човеком и представља извор за јаке душевне буре и чулна осећања.

КОШТАНА(драма)

Јован Скерлић с правом сматра ову драму једну од најлепших, најпоетичнијих и најдубљих поема српске књижевности, трагедија рањених срдаца и уништених живота у којој иако се сви веселе и певају, нико није весео, јер је њихова песма лабудова. Као и друга дела, Коштана је прожета горком и меланхоличном филозофијом живота, која је праћена жалом за младошћу и спознајом свеопште пролазности. Сликајући судбину неколико трагичних, промашених живота, Борисав Станковић се дотакао вечите људске теме: сукоба јединке са средином и истине са илузорности усамљеничке побуне против патријархалних схватања живота.

Фабула

Коштана је једноставан позоришни комад у четири чина, без сложене радње, снажних сукоба. Али она није само комад са певањем, слика фолклора са југа Србије, него снажна драма трагичних људских судбина, индивидуалне и колективне несреће. Тему за Коштану, Станковић је узео из сурове стварности старог Врања. Кад је у кафану дошла да ради лепа Циганка, Коштана, која је својим гласом, а нарочито својим чарима привукла сав бољи свет, ова је кафана постала средиште свих угледних људи Врања. Овом драмом писац преузима тему несрећне љубави једног младића, Миткета и лепе сиромашне Циганке, Коштане, љубав коју друштво осуђује, јер између њих је непремостива провалија. Коштана је оличење младости која својом свежином опија све око себе, младо и старо, богате и сиромашне. Иако га она преклиње да побегну далеко од реда и вцласти, младић нема довољно снаге да се одупире друштву које му тражи да се одрекне Коштане. Њу удају насило за Циганина Асана, а он врши самоубиство.

Структура драме

Први чин. Гостинска соба Хаџи-Томине куће. Ускрс, предвече, на заласку сунца. У кући је немир: Хаџи-Томин син Стојан данима је са Коштаном што је изазвало очев бес, мајчину стрепњу, сестрину бригу.

Улази Хаџи-Тома, грди сина, окривљује супругу Кату за синовљево понашање. Долази Арса, председник општине, чији брат, Митке, је такође стално са младом и лепом певачицом Коштаном. Хаџија га критикује што не заведе ред, да више варош не лудује за лепом Циганком. Овај се правда да не може, да се уз Коштанину песму веселе и његов син Стојан и други угледници. Не може да хапси Коштану јер је она поштена и не пружа повод за хапшење. У овом разговору се зачиње идеја да се Коштана уда насилу и тако смири варош. Утом долази полиција доносећи вест да је Стојан одвео Цигане и друштво на породично имање. Хаџи-Тома одлази тамо, бесан и намеран да убије сина, а мајка Ката преплашена и очајна остаје да се моли Богу.

Други чин. Стојан долази са музикантима, Коштаном и друштвом на Хаџи-Томино имање. Слуге Марко и Магда дочекују радосно младога газду. Долази Хаџи-Тома бесан, тражи од Марка пушку да све побије. Марко га једва умоли да седне, јер је празник. Хаџија пристане. Коштанина песма га дирне, даје Марку новце да части музику. Како тече Коштанина песма, Хаџи-Тома се опушта, тражи своју песму и наређује Марку да узме коња и позове све пријатеље на весеље.

Трећи чин. Радња овог чина одвија се на два простора. Прва слика одвија се у гостинској соби Хаџи-Томине куће. Стојан лежи, сестра је уз њега. Он се буди, призива Коштану. Улази Марко и најављује Хаџи-Томин долазак. Овај улази у кућу загрљен са Коштаном, праћен музиком. Тражи од Коштане да му пева песму, даје јој ниску дуката, али она је, кришом, врати Марку. Друга слика се одвија у Миткиној кући. Митке улази у двориште са Коштаном и свирачима. Коштана пева, Митке све више пада у тугу, проклиње брата што га силом жени и моли Коштану да му пева. Долази Арса са полицијом и пандурима, разјури свираче, Митката отера у кућу и нарећује полицији да пренесе Асановом оцу да спреми сватове и дође по Коштану.

Четврти чин. Циганска махала. Кмет чува стражу пред Коштанином кућом да не побегне. У даљини се чује долазак сватова. Коштана је несрећна. Долази Стојан да води Коштану. Она се радује његовом љубављу, али одбија да пође с њим: она је Циганка, није јој место у хаџијској кући, не жели да се у господској кући затвори за цео живот и каже му да није никада никога волела. Стојан је поражен њеним речима, одлази и врши самоубиство. Долази Митке да дарује Коштану. Она га моли да је спасе, али он јој каже да се не одупире судбини. Коштана не дозвољава да је пандури убацују у кола. Сама се мирно и достојанствено пење и кола са сватовима крећу Асановој кући.

Ликови

У драми Коштани се сукобљавају две стране живота и два става према животу. На једној страни је затворени и строги живот газдинских породица, заробљених патријархалним моралом. У њему се гуши младост, уништава љубав, живот чини прозаичним и празним. Том животу припадају

Арса и Хаџи-Тома. На другој страни је живот испуњен радостима и страстима, уживањем и опуштањем. Тај живот припада младости, а том животу припадају Коштана и Стојан, али и несрећни и носталгични Митке, да би му се у једном тренутку приклонио и Хаџи-Тома. На једној страни је хедонистички став према животу, а на другој страни је живот одрицања.

Коштана је насловна личност драме, али није главни драмски лик. Она је у средишту збивања, око ње се све одвија, она је разлог дешавања и понашања, без ње не би било ни драмске радње, ни драме. Али она је само мотив који покреће остале јунаке. Зато она поседује особине које је чине чистим људским бићем. Коштана је млада, лепа, чулна и путена. Њена лепота није само телесна, већ унутрашња, садржана у поетичности душе. Она заноси и зближава људе, чак и онда када их раздвајају предрасуде и привилегије. Она је окренута животу и његовим радостима. Посвећена је песми као позиву и као смислу живота. Не пева за новац, него зато што је песма њен живот. Песму дубоко проживљава и зато њено певање делује снажно за оне које је слушају. Свесна је свога порекла и друштвеног статуса. Достојанствена је, морално чиста, не жели да жртвује своју слободу за живот у господској кући. Коштанина велика, продуховљена лепота постаје извор њене патње и страдања у драми. Да би смирио суграђане, Арса одводи Коштану Асану да је уда. Насилну удају она прима као ударац судбине. Коштана разуме Стојанову љубав, али одбија да бежи са Стојаном. Коштана је оличење слободе. Преко њеног лика зачиње се идеја да су лепота и слобода уметнички и животни корелати. За њу није хаџијски дом, у коме би своју младост жртвовала између четири зида. Она је зажелела слободан и независан живот, и то је управо њен велики грех. Тиме што је хтела да пође новом животном стазом побунивши се против патријархалног реда. Зато је и морала да буде свирепо кажњена: удајом за невољеног шовека.

Митке је песник и филозоф, трагичан тип оријенталног севдалије. Песник је када говори о младости, лепоти и љубави. Тада је у заносу, егзалтиран, пренет у свет о којем говори. Филозоф је када говори о човеку и животу, о пролазности, о судбини као неминовности. Живећи у сенци старијег брата, уз невољену и непривлачну жену он не успева да се као личност оствари, потврди и афирмише, што код њега изазива бол због промашеног живота. Психолошки и социјални мотиви незадовољства су појачани снажном носталгијом за прохујалом младошћу. Митку је брат на силу оженио како би га спречио да бескући по свету, али га је, у ствари, упутио ка трновитој стази душевног испаштања.

Митке је човек живота, путовања, пустоловина, уживања, љубави и страсти. Он је дионизијски тип. Али он је и човек патње и носталгије. Он пати за временом које је прошло, пати што је младост прошла, што нема слободе и што мора да остане поред жене. У њему је трагика човека који не може да се уклопи у патријархалне норме, трагика човека који је схватио тежину пролазности.

За разлику од Коштане, Митке је склон депресији и често тмуран и намргођен. Архаични говор усклађује се са његовим нарочитим животом.

Хаџи-Тома је оличење патријархалног живота, реда и морала, тип патријархалног деспота. За свет он је горд, силан, страх и трепет за околину и укућане. Међутим, дубоко у души, рањен је и несрећан човек. Несрећан је као сви около њега, жртве неписаних патријархалних закона. Иза маске озбиљног, строгог и достојанственог Хаџи-Томе крије се несрећан човек, ожењен без своје воље, девојком коју није волео. Жељан је животних радости, љубави и нежности. Када је видео Коштану, када је чуо њену песму, осетио је дубоку празнину у себи и предао се њеној песми и музици.

Лирске одлике

Музика и песма имају значајну уметничку функцију у делу Борисава Станковића. Ретко је код њега песма израз задовољства, среће и радости. Песма је овде исповест, сан, сањарење. Њоме се изражава туга за младошћу, жалост због неостварене љубави, бол због удаје за недрагог, чежња за вољеним. Песма је врели, љубавни шапат између Коштане и Стојана, заносни узлет од ружног и трагичног у животу јунака. Песма је код Станковића увек сетна, меланхолична, севдалинка. Истовремено она је еротска и чулна. Сваки јунак има своју песму: Коштанина песма изражава младалачку чежњу за природом, пространством, месечином и слободом. Миткова песма враћа у прошлост, подсећа на некадашње љубави, она је носталгична и елегична. Хаџи-Томина песма буди старе ране, побеђује стеге патријархалног морала, расправљује сасушено срце. Песма, али и лирске исповести јунака откривају човека жељног лепоте, љубави и среће. Тако драма лирским садржајима преноси свевремена искуства и истине живота.

Коштана је прво драмско дело Борисава Станковића. Без искуства драмског писца, без познавања позоришних закона и принципа драматургије, дело има много недостатака. Те мане су међутим ублажене добро обликованим ликовима главних протагониста и снажном лирском атмосфером. Иако је стварана у духу традиције комада са певањем, Коштана се открива савременом читаоцу као модерна драма. За разлику од класичне драме у Коштани се сложена радња и заплет поједностављују и своде на мозаички скуп градативних слика у којима присуствује већи број кулминационих тачака и на тај начин се остварује уметничка узбудљивост и драмска уверљивост Станковићевог дела. Главни сукоб драме представља несклад између индивидуалне слободе и и колективне дужности.

Borisav Stancovici: Sînдe stricat, traducere Iulia Soare, G. Bulic, Bucureşti, 1959.

ПЕТАР КОЧИЋ(Стричићи, 1877- Београд, 1916)

Петар Кочић спада међу најзначајније личности које је Босна дала у недавној прошлости, даровити приповедач, велики политички борац против аустро-угарске окупације, народни трибун и револуционар. Док је Ћипико приказао Далмацију, Петар Кочић је приповедач Босне. Његово дело је израз директног доживљаја босанског села и босанске природе.

Рођен у планинском месту Стричићима, код Бање Луке, Кочић је из свог краја понео понос човека уверен да патња даје снагу. Мати му је умрла када је имао две године, а отац свештеник од превелике жалости, закалуђерио се. Одрастао је код бабе и деде, чувао стада у планини и слушао народне приче о херојској борби босанског народа. Одлази и он у манастир и ту завршава два разреда основне школе. Завршава основну школу у Бања-Луци као најбољи ученик у разреду и уписује гимназију у Сарајеву. Због свог пркосног национализма био је истеран већ из четвртог разреда гимназије у Сарајеву. Дошао је 1895 у Београд и ту наставио школовање у великој беди и немаштини. Почео је рано да пише стихове, али га је Јанко Веселиновић упутио да пише приповетке. Студира славистику у Бечу (1900-1904). Свестан своје самосталности духа платио је целога живота свој морални принцип, затвором, емиграцијом, бедом, здрављем и животом. По повратку из Беча није могао добити службу у Босни због својих политичких убеђења. Отада почиње борба између једног човека и једне европске монархије. На крају те борбе обоје умиру. Кочић није дочекао да види остварење својих великих снова, распад монархије. Био је једно време наставник у Скопљу. Немиран по темпераменту, залаже се за народне интересе и одлази у Босну, али је брзо протеран у своје родно место. Кочић покреће 1907 свој лист «Отаџбина» и због својих чланака, хапшен је. Његова је реч оштра и отворена и зато му често забрањују лист. Постаје посланик и ради свим силама на решавању сељачког питања. Напорни рад, живот борбе и тамнице, беде и патње, све га то најзад исцрпљује. Умире у Београду у својој 39. години. Негде пред смрт Кочић је резигнирано рекао:» У ропству се родих, у ропству живјех, у ропству, вајме и умријех».

Петар Кочић је свој књижевни рад почео стиховима у елегичном тону, у којима је изразио љубав према отаџбини, завичају, слободи. Затим је дао неколико изванредних песама у прози, написних у лирско-патетичном тону (Јелике и оморике, Молитва, Слободи). На њих се надовезује више приповедака у којима преовлађује исти лирски тон: збирка С планине и испод планине (1902). Понекад је тај лиризам тако јак да приповетка или слика губи свој карактер и прелази у песму у прози. Приповетка Јаблан, једна од најбољих, кратка и једноставна причо о борби бикова даје параболу о несаломљивости народне снаге и отпора. Под истим насловом у Загребу излази друга збирка приповедака (1904), а у Београду трећа (1905).

У више својих приповедака он је дао борбу човека са стихијом: У магли, Кроз маглу, Кроз светлост, Кроз мећаву. Касније објављује збирку приповедака Јауци са Змијања (1910). Кочић је истовремено и хумористички писац, познат по циклусу од пет приповедака о Симеуну Ђаку: Зулум Симеуна Ћака, Мејдан Симеуна Ђака, Истинити зулум Симеуна Ђака, Ракијо мајка, Из књига староставних Симеуна Ђака. Јунак тих прича, стари ђак манастира, сличан дон Кихоту или Тартарену Тарасконцу не живи у стварности, већ у свету приче и песме, понаша се као јунаци народног епоса, говори језиком народне песме у десетерцу. Најобимније дело је политичка сатира која садржи значајне елементе драмског рода, Суданија (1912). У њој се затвореници у затвору играју суда: један је оптужени, други тужилац, трећи бранитељ, четврти судија итд. Читава та импровизација на граници између игре и живота представља духовито ругање аустријском суду, пародију његове заплетене бирократске процедуре. Написао је комедију Јазавац пред судом (1904), најпопуларније и једино дело у драмском облику.

У Кочићевом уметничком остварењу присутни су тонови реалистичког, романтичарског, епско-лирског, импресионистичког, историјског и сатирично-хумористичког доживљавања живота и света, израженог језиком и стилом модерног писца који је преобразио традиционалну српску приповетку почетком XX –ог века.

Писац бунтовник, сликар природе родног краја, песник босанске планине, одличан пејзажист и колорист, хумористички писац, петар Кочић је више прозни лиричар и пејзажист него приповедач.

ЈАЗАВАЦ ПРЕД СУДОМ(сатирична драма)

Јазавац пред судом је најпознатије и најпопуларније дело Петра Кочића. Написан је за једну ноћ 1903. године у Бечу. Та прва верзија је била у облику приповетке, Туба. Године 1904. драматизовани Јазавац пред судом објављен је у књизи приповедака С планине и испод планине. Ово Кочићево дело је читано на сеоским скуповима у окупираној Босни, на књижевним вечерима, на састанцима напредне омладине. Писац је упознао свог јунака Давида Штрпца, још као студент који је временом постао легенда и није се одвајао од њега до краја стваралачког живота као Доде од свог Тартарена. Давид Штрбац, аутетична личност, живео је у селу Мелини и уистину доносио јазавца на суд да га тужи.

Фабула

Јазавац пред судом има форму једночинке и тон врло опште сатире. Ово дело сједињује у себи елементе политичког говора, програмског манифеста и комедије. Једна обична и травестирана прича о јазавцу који је упропастио њивицу кукуруза, која је «свачија и ничија», подстакла је младог аутора на идеју да изведе на позорницу Давида Штрпца. Он подиже глас протеста против насиља и тражи правду за понижење и увреду. Давид је једноставан и прост човек из народа, али бистар, лукав и довитљив. Он говори из срца и од срца о својим невољама свога народа.

Давид Штрбац је дошао на суд и довео јазавца да му се суди што је појео читаву њиву кукуруза. Пошто су се судац и његов писарчић зачудили како се може тужити јазавац, Давид им објашњава да «овај ваш цар има за свашта закон», то јест о лову, о зажтити животиња, о ношењу оружја, па мора судити и јазавцу. То је повод да се развије расправа измећу Давида Штрпца и чиновника, која ће открити сав чемер живота босанског сељака. Давид се прави луцкастим како би себи обезбедио алиби: глупом или лудом се мора опростити, одбити на лудост. Давид је себи обезбедио двоструки алиби: тужи јазавца и говори вешто, мудрим језиком. И једно и друго збуњује чиновнике: виде да Давид казује нешто што нико на том месту не би смео казати, а опет делује наивно и блентаво. На тај начин Давид изручује свој јед и сву своју мржњу према тужинској власти. Предмет сатире су аустроугарска власт, институције аустријске власти, богати Срби из Босне.

Трагика и комика се стално смењују у казивању и деловању: трагично је у његовој судбини и захвата његову прошлост и садашњост и његовог народа. Комично је у деловању, у свакој његовој речи и гесту.

Користећи лик Давида Штрпца аутор је разобличио у овом делу низ појава: нерешено аграрно питање, регрутовање српских младића у аустроугарску војску да се боре за туђе интересе и да страдају, критика

формализма закона, критика бескрупулозне експлоатације босанског народа, критика слуганства варошких газда.

Ово Кочићево дело је снажно утицало на неговање националног и родољубивог осећања

Давид Штрбац-сложена личностУ лику Давида Штрпца, Кочић је насликао босанског кмета који се

мучио и под Турцима и под Аустроугарском, али коме ропство није могло да сломи бодрост духа. У свакој прилици, речи или у сваком гесту примећује се сложеност јунака: на једној страни су наивност, шеретлук и смех, а на другој страни су оштроумност, бунт, трагика и суза. У њему су оличене особине босанског сељака: лукав, досетљив, оштроуман, истрајан, упоран, бунтовник.

Штрбац је стрпљив и молећив али оштар и суров када осуђује. Дар глуме омогућава да се прилагоди свакој ситуацији, да мења понашање и расположење. Живот је научио Давида да се сналази у свакој ситуацији: да се повлачи када осети опасност, да поново пусти бујицу увреда када се ситуација смири. Животна мудрост и дар беседе чине његову реч многозначном. Његова је реч и ведра и тужна, и наивна и блентава, али изнад свега, она је оштра.

Давид Штрбац је шерет и патник истовремено. Као такав, делује снажно: засмеје до суза, потресе до бола. Смехом бодри и улива веру у сопствене снаге, болом покреће на акцију. Давид Штрбац је остао један од најпунијих и најупечатљивијих ликова српске књижевности.

Кочић је у Давиду Штрпцу открио елементарне карактерне особине босанског сељака. Давид је свестан да је поробљен, али он се није предао, он није покоран. Напротив, он је свестан да је само тренутно немоћан. Ропство није сломило његову животну бодрост и веру у победу над туђином, лукавством и мудрошћу.

Језик и стил

Уз веома поуздано филолошко образовање на Бечком универзитету, Кочић је поседовао и врло развијено осећање завичајног језика. Као писац, Кочић се супротставио у свом стваралаштву страном утицају на српски језик. Као доследан вуковац Кочић је остао на линији Његоша и народне епике дајући значајан допринос стварању и развоју српске књижевности, у језику је налазио духовну снагу и здравље свога народа. У стилу је Кочић обогатио српски језик новим, свежим изразом и речником какав се ретко налази. Он је прелио живи, динамички и сликовити језик босанског села у уметнички стил. Како је осећао живот природе и човека, тако је осећао и живот језика, који код њега нема ничега књишког, већ има снагу поезије, дар природе, оштрину и плахост осећања. Кочић је изванредно осећао језик, неговао га, развијао и пазио на њега. Умео је да нађе тачан, складан и свеж израз. Једна од најбитнијих одлика Кочићевог стила је лиризам, који се испољава у пишчевој љубави према човеку, у поетским описима сликовитог

босанског пејзажа, у интензивном доживљавању трагике живота, снаге у човеку, стихије у природи и у страсној љубави према слободи. Природа код њега одише радошћу и тугом, она се радује човеку, а у погледу грађења и развијања ликова Кочићев уметнички поступак је реалистички. Импресивности и снази Кочићевог стила посебно је допринео његов сликовити и живописни језик. Писање чистим народним језиком, коришћењем алегоријом и иронијом, Кочић је сматрао као отпор туђину и као одбрану националне индивидуалности.