kritickoj svesti koja pociva u gradanskoj budnosti. Cini mi se da je Ernesto Grassi izrekao pravu rec kada je fan-taziju nazvao ,,korenom" permanentne revolucije. Fanta-zija je nuzna korekcija „racionalne" institucionalizacije i njene imanentne teznje za stvaranjem onih, kako Grassi kaze, ,,kristaliziranih", a mi bismo dodali i postvarenih formi drustvenog zivota koje predstavljaju covekovo otu-de'nje. Ako bez revolucije nema istinskog ljudskog napret-ka, onda nema ni revo ucije bez fantazije, bez one Kan-tove „Einbildungskraft", koja nijednoj drustvenoj formi ne dopusta da se okameni i da tako okamenjena postane kocnica ljudskog napretka. Tako je permanentna revolu-cija duhovna pretpostavka socijalistickog humanizma, a neposredna demokratija njegov neizbezni politicki oblik.

110 t

, l i • I ' , . . t r , • , , •, -̂ , > • ' . . . • ,-•

i . i : . , V : . .1 ; > . : : • 't >

JEZIK I INTERSUBJEKTIVNOST i J i ' ALBRECHT WELLMER

Universitat Konstanz

'«i u ovom tekstu zeleo bih da iznesem neka razmislja-nja povodom Kripkeovog tumacenja tzv. argumenta o privatnom jeziku. Naime, zeleo bih da zastupam eksten-zivno tumacenje argumenta o privatnom jeziku, otpri-like u Kripkeovom smislu. Narocito bih zeleo da pokazem da ideja o usamljenom govomiku, onako kako su je ne-davno ponovo zastupali neki tumaci Vitgenstajna (npr., Mekgin, Bejker i Haker), pociva na neodrzivim pretpo-stavkama. Pod usamljenim govornikom ne podrazume-vam ovde govomika koji igrom slucaja zivi sam (kao, recimo, Robinzon Kruso), vec govornika koji je svoju jezicku sposobnost stekao i ispoljava je nezavisno od konteksta intersubjektivnog jezickog oblika zivota. U dru-gom koraku, zeleo bih da uspostavim povezanost izmedu ideje o usamljenom govomiku i tradicionalnih filozofskih pojmova subjekta, koji, verujem, sa tom idejom komu-niciraju na osoben nacin. Najzad, u trecem i poslednjem koraku, zeleo bih da razjasnim u cemu se moja razmis-Ijanja razlikuju od Dejvidsonovih razmisljanja, sa koji-ma se ponegde dodiruju. Moja sopstvena razmisljanja spadaju u kontekst pokusaja da neke osnovne teze Ape-love i Habermasove transcendentalne, odnosno univer-zalne pragmatike rekonstruisem do one tacke do koje ih smatram uverljivim. To su, medutim, samo prvi ko-raci na putu za koji, uostalom, ne verujem da ce dovesti do univerzalne pragmaticke teorije jezidkih cinova.

i

111

I. Kripke je svoje tumacenje argumenta o privat-nom jeziku — za koji moram pretpostaviti da je u osnov-nim crtama poznat — sazeo u sledecim recenicama: „Ono sto se stvarno porice (tj. argumentom privatnog jezika, A. W.) jeste ono sto bi se moglo nazvati ,privatnim mode-

jlom' postovanja pravila da pojam osobe koja postuje dato pravilo treba da bude analiziran jednostavno u smislu cinjenica o tome koji postuje pravila, i samo o njemu, bez reference na njegovu pripadnost siroj zajednici."^'

Za Kripkea je vazno pitanje pod kojim uslovima su opravdane tvrdnje tipa „X obelezava P pomocu ,S' ", dakle pitanje kad mozemo reci da neko ko primenjuje jedan jezicki izraz tim izrazom misli na nesto odredeno. Krip-keov odgovor na to pitanje je, pojednostavljeno receno, da se ovaj „uslov za tvrdnju" sastoji u tome sto je X-ova primena izraza ,S' u dovoljno visokom stepenu saglasna sa nasim razumevanjem pojma P. U tom smislu bismo— bar provizorno — opravdano mogli da kazemo da X misli na rec ,plus' kao znak sabiranja ako je primenjuje u kon-tekstu — uglavnom — korektnog resavanja zadatka sa­biranja — pri cemu rec „korektan" tu uvek znaci „ko-rektan prema nasim merilima tacnosti". Kripkeova tezai je, dakle, da se, kad o nekom kazemo da razume jedan pojam, ili da ga razume na odreden nacin, ili da obele­zava nesto nekom recju, u takvom pripisivanju sadrzi implicitna referencija na nasu jezicku praksu — koja se prostire u vremenu — : mi tu uspostavljamo odnos sa nekim drugim govornikom kao stvarnim ili mogucim

v^clanom nase jezicke zajednice. • Mene ne zanimaju pojedinosti Kripkeove argumenta-cije; pre bih razmatranjem dva protivargumenta zeleo da objasnim sta mi se u Kripkeovim zakljuccima cini uver-Ijivim. Prvi prigovor poziva se na Vitgenstajnov uvid da je razumevanje reCi analogno prakticnoj sposobnosti. Taj prigovor kazuje da pripisivanje neke sposobnosti — npr. sposobnosti da se odredene reci primenjuju prema nekom pravilu — ne sadrzi nikakvu referenciju na druge licnosti — na nas, nasu „jezicku zajednicu". Posto, dalje, izolo-

1) Saul A. Kripke, Wittgenstein on Rules and Private Language (Oxford: Basil Blackwell, 1982), str. 170. . , . . .

112

vani akter veoma dobro moze da zna da li ima ili nema odredenu sposobnost, usamljeni govornik bi veoma dobro — nasuprot Kripkeovom shvatanju — bez ikakve referen-cije na neku jezicku zajednicu mogao da zna sta obele­zava odredenim recima. Bejker i Haker kazu: „Covekovo pouzdanje u svoje vladanje tehnikom koju svakodnevno pokazuje, zasniva se upravo .na toj cinjenici da je poka-zuje, uvezbava tu ve§tinu svakodnevno. Iako je ,W' rec u jeziku koji slucajem govori samo Robinzon Kruso, stvar se u osnovi ne menja. U pitanju je covekova sigurnost u svoje posedovanje (kontinuitet) sposobnosti ili vestina. I ukoliko covek cesto uvezbava vestinu, on je obicno savrseno pouzdan, i to s pravom. Nema mesta ovde za ozbiljno skepticno stanoviste."^'

Cini mi se da je taj argumenat, meren prema onome sto treba da pokaze, tako ocigledno pogresan da cu ga razmotriti tek sasvim ukratko. Greska se sastoji u po-gresnoj analogiji izmedu izvesnih fizickih sposobnosti ili umeca i razumevanja kao umeca. Uzmimo, npr., sposob­nost za plivanje: mogu sa dobrim razlozima biti uveren da (jos) imam tu sposobnost; ali, dakako, jednog dana bih mogao ustanoviti da je vise ne posedujem. Postoje merila prema kojima neko ima tu sposobnost, merila koja poznajem ako znam sta znaci rec „plivati". Ali, kako stoji stvar sa ovim „umecem" — mislim na moju sposobnost da pravilno primenim rec „plivati"? Da li jos imam tu sposobnost, ocigledno ne mogu da ustanovim tako sto cu uci u vodu. U slucaju usamljenog govornika stoga se postavlja pitanje kako on uistinu moze da se uveri da zna sta znace reci njegovog jezika. Bejker i Ha­ker tu samo mogu da uzvrate: tako sto ih primenjuje sa pouzdanjem. Ali, nasuprot prvom slucaju — mom uve-renju da umem da plivam — sasvim je nejasno sta bi u ovom slucaju vazilo kao opovrgavanje mog uverenja; jer, ,,tacno je sve sto se meni ucini kao tacno".^' Izgleda da je sporazumevanje sa drugima onaj medijum u kojem se jedino moze potvrditi moje pouzdanje da jos razumem

2) G. p. Baker — P. M. S. Hacker, Scepticism, Rules and Lan­guage (Oxford: Basil Blackwell, 1984), str. 78.

3) Ludwig Wittgenstein, Philosophisdhe Vntersuchungen (Frank­furt: Suhrkamp Verlag, str. 258.

113

sopstveni jezik — kao sto se jedino u medijumu vode moze potvrditi moje pouzdanje da nisam izgubio spo­sobnost da plivam. Shvacen kao prigovor Kripkeu, Bej-kerov i Hakerov argumenat je u svakom slucaju petitio principii.

Drugi prigovor koji bih zeleo da razmotrim veoma je srodan prvome; ipak, videcemo, on vodi u drugom pravcu. Prigovor, recima Mekgina, glasi: „Tvrdenje je da­kle da cu ja prosuditi da vi (na primer) pod ,plus' mislite sabiranje ako, i samo ako, primecujem da se vasa reago-vanja ... (odgovori) sa ,plus' slazu dovoljno cesto s mo-jima (ili zajednice kojoj pripadam). Moj prvi prigovor ovome je da je referenca na moja reagovanja striktno redudantna u afirmativnom uslovu, jer je korektan uslov jednostavno da ja primecujem da vi dajete sumu parova brojeva suvise cesto."*'

Mozda bismo Mekginov argument mogli da parafra-ziramo ovako: kad kazem da X tacno sabira, onda su, doduse, merila tacnosti koja tu primenjujem nuzno — i trivijalno — moja merila; ali, bilo bi pogresno reci da konstatacija da X tacno sabira znaci isto sto i konstata-cija tipa „X sabira isto kao ja" ili „... onako kako ja smatram tacnim". Mada je to tacno, Mekginov prigovor ipak vec sadrzi presudno priznanje; naime, priznanje da konstatovanje korektnog pridrzavanja pravila sadrzi u sebi primenu upravo tog pravila. Mogu da konstatujem da X pomocu izraza ,S' obelezava P samo ako sam „imam" pojam P, koji — ili cije pravilo — moram da primenim da bih ustanovio da li je X-ova upotreba izraza ,S' u skladu sa primenom pravila P. Mada konstatacija da X znak ,plus' (korektno) primenjuje kao znak sabi­ranja ne sadrzi konstataciju o mojoj ili nasoj jezickoj praksi, ipak moje (ih nase) razumevanje sabiranja odre-duje moj sud. Nasuprot shvatanju kriticara kao sto je Mekgin, to ipak nije trivijalna stvar, sto se moze videti ako uslove za pripisivanje pojmova zamislimo malo izmenjeno.

4) Colin McGinn, Wittgenstein on Meaning (Oxford: Basil Black-well, 1984), str. 185.

114 V

Pretpostavimo da je X-ov jezik razlicit od moga (ja sam, recimo, Petko, koji srece Robinzona Krusoa) i ja pokusavam da naucim X-ov jezik. U tom kontekstu mo­gao bih povremeno da formulisem hipoteze tipa „X ozna-cava P pomocu 'S' ", ili pak „U X-ovom jeziku ,S' znaci P". Ako, medutim, X-ova upotreba jezika u izvesnim pri-likama odstupa od mojih ocekivanja a nemam razloga da pretpostavim, recimo, da hoce da me prevari, doci cu, bar do izvesne tacke, do zakljucka ne da X-ova upotreba jezika nije korektna, vec da on ne obelezava stvarno P pomocu ,S'. To je stadijum u kojem jos pokusavam da naucim X-ov jezik; X je ucitelj a ja sam ucenik. Ali, to ne moze da traje zauvek; jer, uciti jezik znaci da postoji tacka na kojoj ucenik sam postaje kompetentan govor­nik. Cim sam dostigao tu tacku, mi vise nismo ucitelj i ucenik, nego dva govornika koji se mogu sporazumevati na zajednickom jeziku. Pod tim uslovima obicno mogu da pretpostavim da X pomocu reci naseg jezika obelezava ono sto i ja pomocu njih obelezavam, dakle, kad kaze ,crveno', misli na crveno, kad kaze ,plus', misli na plus, kad kaze ,kuca', misli na kucu, a kad kaze ,bor, misli na bol, tj. on primenjuje reci onako kako ih ja primenjujem. To vise nije hipoteza lingvistickog „posmatraca", vec precutna pretpostavka koja je konstitutivna za nasu sposobnost da komuniciramo jedan sa drugim. Na osno­vu takve pretpostavke mogu da se tematizuju i razjasne razlike u misljenjima i nesporazumi, postaje mogucno da jedan drugog korigujemo, da imamo razlicito misljenje, dajemo jedan drugom objasnjenja i tumacenja, ili pak — u odredenim prilikama — da formulisemo hipoteze tipa „X oznacava P pomocu ,S'

„Degenerisane" znacenjske recenice tipa „X oznacava crveno pomocu ,crveno' ", „ .. . hoi pomocu ,bor " itd. ne-maju nikakvu funkciju; one pre na zaobilazan nacin izra-zavaju pretpostavku jezicke saglasnosti. Degenerisane znacenjske recenice su u neku ruku tockovi masine koji se okrecu u prazno, cija je funkcija da daju sadrzinska tumacenja reci i recenica — recimo, pomocu drugih reci i recenica. One oznacavaju tacku na kojoj druga objasnje­nja vise nisU mogucna, na kojoj se, dakle, nase razume­vanje pravila izrazava u tome sto ih, kako kaze Vitgen-

llSl .

stajn, „slepo" sledimo. Upravo ta vrsta razumevanja pra­vila daje nam merila za razlikovanje „tacnog" i „pogres-nog", onoga sto odgovara pravilu i onoga sto ga narusava.

Moja teza je da usamljeni govornik ne moze da na-cini takvo razlikovanje; odnosno, to razlikovanje, kad se odnosi na usamljenog govornika, gubi smisao. Upravo to karakterise problem privatnog jezika u sirem smislu, za razliku od problema privatnog jezika u uzem smislu. Problem privatnog jezika u uzem smislu, jezika, dakle, koji niko drugi ne moze da nauci — jer njegove reci „oznacavaju" nesto iskljucivo privatno — jeste u tome sto u njemu u neku ruku gubi tie razlikova'nje „tacnog" i „pogresnog": „Tacno je sve §to se meni ucini kao tacno. A to samo znaci da se tu ne moze govoriti o ,tacnom'."^' U pasazima Filosofskih istrazivanja u kojima razmatra problem privatnog jezika u uzem smislu, Vitgenstajn ope-rise fikcijom govornika koji vec vlada razlikovanjem „tacnog" i „pogresnog" u smislu javnog jezika; taj govor­nik moze, npr., naumitrdarvodi dnevhik o„poriav^nju izvesnog osetanja".; Argumenat o privatnom jeziku u si­rem smislu kazuje da je usamljeni govornik u neku ruku uvek vec u polozaju fiktivnog pisca dnevnika; u njego-vom „jeziku" — cak i ako se reci tog jezika ne odnose na privatnu sferu — nema mesta za razlikovanje „tacnog" i „pogresnog": pravilo se ne moze slediti „privatnim".^^ Razlog tome je sto moje razlikovanje onoga sto odgovara pravilu i onoga sto ga narusava zavisi od razumevanja pravila: mo/^ razumevanje pravila daje meni merila za

'razlikovanje „tacnog" i „pogresnog". >Medutim, u tom slucaju, ako sam ja jedini govornik mog jezika, mora da bude tacno „sve sto se meni ucini kao tacno". I vise od toga: u tom slucaju cak nedostaju pretpostavke da bi nesto moglo da mi se ucini kao tacno. Jer ako, kako kaze Vitgenstajn, tu ne moze da se govori o ,tacnom', to znaci da u jeziku usamljenog govornika nisu dati uslovi za primenu razlikovanja „tacno^" i ,,pogresnog". Nema, rekli bismot mogudnosti za ne-saglasnost\^va raz-licita govornika, kloja oi tek dala smisao tome razliko-

5) Ludwig Wittgenstein, nav. delo. - v ' ; 6) Up. nav. delo, str. 202. ' ^

vanju. Ali ako je tako, onda usamljeni govornik ne moze imati ni pojam pravila; stoga ne moze ni verovati da se pridrzava pravila. Posto je pojam pravila, kako sam ga ovde primenio, usko povezan sa pojmovima „razume-vanja" i „znacenja", ni ti pojmovi ne mogu imati mesta u njegovom jeziku. Umesto toga, moglo bi se reci i da zbog nepostojanja iskustva o ne-razumevanju ili nespo-razumu — iskustva koje podrazumeva drugog govornika — u jeziku usamljenog govornika nema uslova za pri­menu reci kao sto su „razumeti", „obelezavati" i „zna-citi". Dakle, on ne moze da da objasnjenje o znacenju (cak ni sebi samom), on ne moze reflektovati na znacenje reci ili smisao recenica, ukratko, ne moze da ima pojam reci ili recenice u nasem smislu. Stoga on uistinu ne moze znati „na sta time misli". Posto ne moze da izgradi seman-ticki ili hermeneuticki vokabular, usamljeni govornik ne moze da ima pojma o sebi samom kao govorniku, pa stoga ni pojam o drugim mogucim govornicima. U njegovom jeziku nema mesta za sistem licnih zamenica, stoga ni mesta za sve one reci cije znacenje moze da se objasni samo u odnosu na razlikovanje njihove upotrebe u prvom i njihove upotrebe u trecem lieu. (On stoga ocigledno ne bi mogao imati reci za „bor', „verovati", ,,tvrditi" itd., ali ni rec za ..misliti time na"). Medutim, ako je sve to tacno, kakvi bi razlozi mogli postojati da se „jezik" usam­ljenog govornika jos nazove jezikom; taj jezik je od ono­ga sto obicno nazivamo „jezikom" i „jezickim sporazume-vanjem" udaljen bar onoliko koliko je, na jednoj strani, udaljen jezik ptica i, na drugoj, jezik racunara.

Protiv takvog sirenja primene argumenta o privat­nom jeziku na usamljenog govornika mogao bi se izneti prigovor da on, ako vec ne moze da razlikuje ono sto od­govara pravilu od onog sto ga narusava, ipak mora biti, kadar da razlikuje „istinito" i „lazno". Jer, moglo bi se reci, to razlikovanje ne pretpostavlja mogiidnost ne-sagla-snosti sa drugim govornicima, vec samo mogucnost ne--saglasnosti izmedu uverenja i stvamosti. Drugim recimar za usamljenog govornika bi, kao i za govornike nekog zajednickog jezika, moralo da bude mogucno da stvar-nost u neku ruku izneverava ocekivanja. Recimo, kad se nesto sto je iz daljine izgledalo kao medved, iz blizine

117

pokaze kao zbun; ili tako sto se ispostavi da nije zlato sve sto sija.

Da bih mogao da razmotrim taj novi prigovor, zeleo bih jos jednom da razjasnim poentu svojih dosadasnjih razmisljanja. Posao sam od fikcije usamljenog govor­nika, ne postavljajuci pitanje kako je on mogao da dode do jezika (a na to pitanje ne mozemo uistinu da odgovo-rimo ni u slucaju javnog jezika). Potom sam pokusao da pokazem sta u tom usamljenom jeziku mora nedostajati. To je, uopsteno receno, mogucnost vokabulara za temati-zovanje jezickih cinjenicnih stanja. Odatle, cini mi se, jos ne sledi, bar ne neposredno, nemogucnost usamlje­nog „jezika posmatranja" sa odgovarajucim razlikova­njem „istinitog" i „laznog". To razlikovanje ne moze se svesti na razlikovanje tacne i pogresne primene reci; o cinjenicnoj zabludi govorimo samo onda kad je isklju-cena „semanticka" zabluda — odnosno mogucnost odstu-panja u primeni reci. Posto sam, uostalom, posao od toga da se jezicki izrazi usamljenog govornika odnose na javno dostupne stvari, dogadaje ili cinjenicna stanja, moglo bi se naslutiti da njegov jezik — sto god konacno bio — ipak moze da sadrzi u sebi bar vokabular za opi-sivanje — i mozda objasnjavanje — stvari i dogadaja koji se mogu posmatrati. Usamljeni govornik bi u tom slucaju bio neko ko je svoju jezicku sposobnost pre svega izgradio u instrumentalnom i eksperimentalnom opste-nju sa spoljasnjom prirodom. Mada u izvesnom smislu ne bi mogao da razume sebe samog — jer u neku ruku sebe suvise dobro razume — mi bismo bar morali biti kadri da razumemo njegov jezik. , . , , , ,j

To, dakako, pretpostavlja da usamljeni govornik, mada to ne moze da kaze, ipak ,,objektivno" sledi izvesna jezicka pravila. On ta pravila, reklo bi se, sledi ne samo slepo, vec i nesvesno. Medutim, vec smo videli da usamlje­ni govornik ne moze da tematizuje jezicka cinjenicna sta­nja. Stoga u svakom slucaju ne moze da ima predikat istinitosti u nasem smislu: ono sto se njemu cini kao istinito — a sto potom moze da se ispostavi kao neisti-nito — ne mogu za njega biti ni recenice, ni uverenja, ni tvrdnje; njemu, dakle, u izvesnoj meri nedostaje pojam onoga sto bi se moglo nazvati „istinitim". Tada, medu-

118

tim, od ranije priznate mogucnosti sloma njegovih uve­renja u dodiru sa stvarnoscu ne preostaje nista drugo sem ideje o izneverenim ocekivanjima — i to, recimo, u onom smislu u kojem i kod zivotinja mozemo govoriti o izneverenim ocekivanjima. Drugim recima: pretpostavka da referencija na javno dostupne predmete ili osobine cuva usamljenog govornika od problema privatnog je­zika, pociva na nepromisljenoj primeni jednog modela koji ima (ogranicen) smisao samo pod uslovima javnog jezika: naime, modela potvrdivanja ili opovrgavanja uve­renja ili tvrdnji od strane „stvarnosti".

//. Sada bih zeleo da pokazem kako bi kritika ideje o usamljenom govorniku mogla da se „primeni" na tra-dicionalne filosofske pojmove „saznajnog subjekta". Tu bih najpre zeleo da nacinim razliku izmedu dve, po mom misljenju, razlicite ravni Yitgenstajnoye kritike tradicio-nalnih pojmova znacenia.^Jilpryolr^mL^tgenstain uka-zuje na /zo/isricH-^rakte'^ftafrazumeti recenicu, znaci razumeti jezik^Drugu ravan^itike karakterise Vitgen-stajnovo ukazivs^Trje-TszrirtTefs^ karak-ter jezika: razumeti jezik, znaci vladati jednom tehni­kom, odnosno razumeti jedan oblik zivota. Vec u prvoj ravni kritike iskljuceni su izvesni intencionalisticki poj­movi jezika: mi ne mozemo objasniti kako reci imaju znacenje tako sto cemo se vratiti na neki intencionalni subjekat, koji te reci na odreden nacin podrazumeva. Naprotiv, jezik je ono sto omogucuje da nesto podrazu-mevamo kazujuci nesto. Vec i sa samog tog razloga bilo bi ludo pretpostaviti da bi se jezik mogao proizvesti putem niza ostenzivnih definicija. Stoga se vec u toj prvoj ravni kritike moraju odbaciti sve one predstave o usamljenom govorniku koje pretpostavljaju intencionalni subjekat kao mogucnog pronalazaca jezika; i istovreme­no se moraju odbaciti oni koncepti jezika koji jezicka znacenja objasnjavaju rekursom na znacenjske intencije. Medutim, teza o holizmu dobija pregnantan smisao tek u drugoj ravni Vitgenstajnove „kritike znacenja"; naime, tek onim razmatranjima u kojima Vitgenstajn analizira prepletenost jezika i oblika zivota,' dakle" prepletenost jezika sa oblicima jezicke prakse.^ Mada ideja o usamlje-

119

nom govorniku biva sumnjiva vec u prvoj ravni kritike — i to stoga sto je obicno, implicitno ili eksplicitno, po-vezana sa intencionalistickom teorijom znacenja — nje-na potpuna sumnjivost pokazuje se tek u drugoj ravni kritike. Nesto analogno vazi, cini mi se, i za Kantov pojam transcendentalnog subjekta, kao i za poiam ,,meta-fizickog" subjekta kod ranog Vitgenstajna. Oba pojma su, po mom misljenju, do izvesnog stepena povezana sa intencionalistickim pojmom znacenja, to jest sa pred-stavom da jezik sluzi izrazavanju (i saopstavanju) misli, koje se zamisljaju kao nesto sto je nezavisno od svog jezickog izraza, sto mu u neku ruku prethodi. U oba slu-caja bi, dakako, moglo da se prigovori da je to samo na izgled tako, jer i Kant i rani Vitgenstajn zapravo pretpo­stavljaju holisticki pojam znacenja. Tada, medutim, tu ne bi moglo da se govori o saznajnom subjektu koji (poj-movno) prethodi jeziku, u svakom slucaju ne u smislu neizbezne implikacije filosofske postavke. Ovde bih jos jednom hteo da pretpostavim da je taj prigovor opravdan. Cak i tada, mislim, oba pojma saznajnog subjekta poka-zuju se kao sumnjiva ne samo u drugoj ravni Vitgenstaj­nove kritike znacenja, nego se pre pokazuju kao sumnjiva iz sasvim slicnih razloga kao i ideja o usamljenom govor­niku, pa stoga u neku ruku i kao blisko srodna sa njim.

Ovu slutnju zeleo bih da obrazlozim posrednim pu­tem, i to tako sto cu oznaciti osobeno mesto koje subjekt saznanja zauzima u Kantovom svetu mogucnog iskustva, odnosno u svetu Tractatusa. Kant i rani Vitgenstajn shva-taju mogucno saznanje sa tacke nestajanja subjekta mis-Ijenog u jednini, subjekta koji je konfrontiran sa svetom predmeta ili cinjenica. Taj svet predmeta ili cinjeni­ca i za Kanta i za ranog Vitgenstajna u krajnjoj liniji se podudara sa svetom kao predmetom jedne mogucne matematicke prirodne nauke. U tom svetu, subjekat ne moze da se javlja u filosofskom smislu; subjekat nije

"deo tog'sveta — on je izvan sveta — bilo, za Kanta, kao uslov njegove mogucnosti ili, za ranog Vitgenstajna, kao njegova granica. Subjekat oznacava mesto sa kojeg svet moze da se javlja~^ao svetrari'~on ¥am ne

"JavFu torn svetu, on nije predmet mogucnog iskiistva.

120

Meni se cini da Vitgenstajnova pozicija u Tractatusu u izvesnom pogledu moze da se shvati kao radikalizovanje transcendentalne filosofije: na putu jezicko-filosofske

\transfQrniacij|e^Jra^ filosofija se tu dovodi gp^cke naltojoj IB ne moze da se razlikuje od empi-rizma, ili je prinudena da izadc iz sebe da bi razjasnila uslove mogijcnosti samog saznajnog subjekta. O poznom Vitgenstajntr mogk) bi da se ka^e da je odabrao ovu drugu alternativu; jer, on analizira one oblike u svetu intersubjektivnosti koji se vec moraju pretpostaviti ako

^ojam subjekta saznanja ili jezika treba da ima smisla. U Tractatusu je, naprotiv, pojam takvog subjekta postao puka aporija; jer, mada se mora pretpostaviti kao in-stanca misljenja i odrazavanja, on se istovremeno — Za­jedno sa samom relacijom odrazavanja — iz sveta cinje-nicajTToraprognatiji__po^ neizrecivog. On oznacava •gfamcu tog sveta k^ja, strog&~ttzev§i, vise cak ne moie ni da se misli kao takva granica. To bi se moglo nazvati trequtkglP istine o transcendental nom subjektu. Jer, sa~ da'se'^Skazuje da u svetu koji taj subjekat ,,konstituise" i „korelira" ne samo da nema mesta za subjekat, nego je, upravo sa tog razloga, subjekat iskljucen iz sfere smi-saone jezicke komunikacije, to jest iz sveta onoga sto jezicki moze da se tematizuje. Paradoksalna konsekven-cija je to sto je tu posredi subjekat koji sebe sama ne moze da tematizuje; dakle, subjekat koji ne moze da se odnosi prema sebi samom, koji ne moze da kaze „Ja". Taj subjekat se ili mora misliti kao ne-refleksivan — kao usamljeni govornik — ili pak njegova refleksivnost mora biti zasnovana u takvoj strukturi stvamosti koja sa tacke gledista transcendentalnog ili „metafizickog" subjekta uopste ne moze da bude vidljiva.

Moglo bi se mozda prigovoriti da sam samo pokazao analogiju izmedu problema usamljenog govornika i pro­blema transcendentalnog — ili metafizickog — saznaj­nog subjekta. Ali cak i ako je to bila samo analogija — sto ja ne mislim — bila bi to veoma znacajna analogija. Jer, svet usamljenog govornika morao bi, ako su moja razmatranja tacna, da bude „redukovan" svet veoma tac­no u onom smislu u kojem to vazi za svet transcenden­talnog subjekta. U takvom svetu nema mesta za subjekat

121

saznanja ili jezika, i upravo sa tog razloga to ne moze da bude mogucni svet jezickih znacenja. Misliti takav svet, znadi imati fizikalisticki pojam sveta.

///. Sada bih zeleo da se vratim pricici koju sam vec ranije primenio. Pod pocetnim uslovima situacije pouca-vanja i ucenja, „ucenik" — bilo da je to Petko ili neki antropolog — samo moze da naslucuje sta „X obelezava pomocu ,S' ". Takva naslucivanja pocivaju na pretpostavci da X uistinu govori neki jezik; jer, samo ako pretposta­vim da X sledi pravila nekog jezika, ima smisla i pret­postavka da to sto on govori ima neki smisao, tj. da glasovi koje izgovara nesto znace. A pretpostavka da po­stoji nesto — naime, jezicka znacenja — za razumevanje, ima isto znacenje kao i pretpostavka da — u izvesnim granicama — postoji razumljiva i smisaona povezanost izmedu izjava i radnji „ucitelja". Karakter te nuzne pret-

V postavke — neke vrste „pretpostavke o raciohalrioSti^'-— cesto je analiziran, a to je najpregnantnije ucinio Dej-

• vidson, koji je nju razmatrao pod naslovom ^principle ^olcharity" — sto bi se moglo prevesji^ao: nac^jia^

,,iiamernosti. Doduse, posle dosadasnjeg izlaganja trebalo bi takvo „nacelo dobronamernosti" razumeti malo dru-gacije nego sto je to slucaj kod Dejvidsona. Ako umesto o nacelu dobronamernosti naprosto govorimo o nuznoj pretpostavci o racionalnosti, svakako cemo moci da ka­zemo da ce ta pretpostavka o racionalnosti u pocetku sigurno vise ili manje funkcionisati u Dejvidsonovom smislu: jer, pokusavajuci da reci i recenice stranog je­zika „odrazimo" na reci i recenice naseg sopstvenog je­zika, precutno projektujemo holisticki karakter nase sopstvene jezicke kompetencije, a time i semanticku strukturu ili strukturu „istinitosti" naseg sopstvenog je­zika na jezik koji ucimo. Medutim, vazno je da u nacelu uvek mozemo da ustanovimo ne samo da projekciju ni­smo tacno izvrsili, vec i da je sam pokusaj projekcije u vecem ili manjem stepenu bio greska. Razlog sto to mo­zemo da ustanovimo jeste — verujem — sto nauciti stra­ni jezik ne znaci isto sto i dati „tumacenje", odnosno teo-riju prevodenja na nasem sopstvenom jeziku. Do izvesnog stepena to je pre analogno decjem usvajanju jezika; i

122

ukoliko ta analogija vazi, merilo razumevanja nije prevo-denje stranog jezika na nas sopstveni, vec njegovo prak-ticno poznavanje. Sto su dve kulture udaljenije jedna od druge, utoliko ucenje stranog jezika vise znaci istovreme­no upoznavanje stranog oblika zivota. To je prakticni pro-ces ucenja, mogucan nezavisno od pretpostavke da ta dva jezika — i stoga 5v/ prirodni jezici — imaju zajednicku „strukturu istinitosti" u Dejvidsonovom smislu. Ucenje stranog jezika znaci sticanje jedne prakticne sposobnosti, naime sposobnosti da govorimo taj jezik i da na njemu komuniciramo) sticanje te sposobnosti, medutim, ne znaci isto Ito i sticanje prevodilackog znanja koje bi omogucilo prenosenje sa stranog na sopstveni jezik i koje je u neku ruku invarijantno u pogledu istinitosti. Pretpostavka o racionalnosti, tj. pretpostavka da postoji smislena i ra­zumljiva p^Ovezanost izmedu uverenja, radnji i izjava go-vornika~^ranog jezika, ne implikuje — rebus sic stan­tibus — ni potpunu prevodljivost stranog jezika na sop­stveni fezik, riiti prinuduje na pretpostavku da uverenja govornika stranog jezika uopste moraju naprosto biti istinitHr Sto se tice problema prevoda, iz dosadasnjeg iz­laganja sledi da razumevanje stranog jezika do izvesnog stepena moramo pojmovno razdvojiti od njegovog prevo­denja na sopstveni jezik. Jer, ako u procesu ucenja jezika vaznu ulogu ima pretpostavka o prenosenju koje je inva­rijantno u pogledu istinitosti, ipak istovremeno vazi i ci­njenica da je adekvatno prevodenje tek omoguceno ra­zumevanjem stranog jezika. Iako mozda moramo da pocnemo prevodenjem ili tumacenjem (u Dejvidsonovom smislu), sposobnost prevodenja je istovremeno rezultat ucenja stranog jezika. Izmedu toga — izmedu prevo­denja kao heuristickog pocetka i sposobnosti prevo­denja kao rezultata — ne stoji naprosto mnostvo sve savrsenijih hipoteza o prevodenju, vec — receno u smislu idealnog tipa — istovremeno prakticno uvodenje u strani oblik zivota. Samo zbog toga prevodenje moze da pred-stavlja problem, cak i kad razumemo strani jezik; razu­mevanje stranog jezika ne iscrpljuje se u prevodilackom znanju lingvistickog posmatraca. Sto se, s druge strane, tice problema istinitosti, sasvim je mogucno zamisliti da mnogo sta od onoga sto govomici stranog jezika ozbiljno

123

izjavljuju, ne moze naprosto da se nazove istinitim — me-reno prema onome sto u mom jeziku vazi kao istinito; to bi moglo, recimo, da bude „istinito" samo u ograniCe-nom smislu. Merene prema nasem razumevanju sveta, nasim pojmovima o prirodi, nasim teorijama ili nasem samorazumevanju, mogle bi se njihove istine pokazati kao pomesane sa pogresnim uverenjima (i vice versa). Primer bi mogao da bude grcki ekvivalenat za nemacku recenicu „Posejdon je gnevan". Lingvisticki posmatraC bi kao uslov istinitosti za tu recenicu mozda mogao da konstatuje da je more veoma uzburkano; ali na taj nacin svakako ne bi dobio adekvatan prevod; jer, grcka rece­nica implikuje da se u uzburkanosti mora pokazuje ili ispoljava gnev boga, a to — mada ga, mislim, u izvesnom smislu mozemo „razumeti" — tesko da bismo nazvali istinitim. Odgovarajuci primeri bi se, mislim, mogli naci i u slucaju promene naucnih paradigmi. Svi znamo da su istinito i lazno mnogostruko uzajamno prepleteni u onom sto ljudi kazuju, veruju, tvrde itd. Modifikovano nacelo dobronamernosti ne bi, dakle, smelo zahtevati da vecina uverenja govornika stranog jezika naprosto buTduTstinita, vec samo da postoji razumljiva i smislena povezanost iz­medu njihovih uverenja, radnji i izjava^) medutim, ta pretpostavka istovremeno ostavlja otvorenoin mogucnost da bismo mogli uciti, ne oni od nas, nego mi od njih.

Ako je tacno da se „nacelo dobronamernosti" mora^" modifikovati u navedenom smislu, onda to istovremeno znaci da se pojam znacenja ne moze svoditi na pojam uslova istinitosti u Dejvidsonovom smislu. Dakako, cini mi se da je pokusaj takvog svodenja vezan za suvise jake pretpostavke: ne samo sto pretpostavku o „strukturi istinitosti" (Tarski) zajednickoj za sve prirodne jezike smatram neopravdanom, vec pre vidim jake razloge za pretpostavku da se cak ni logika naseg sopstvenog jezika ne moze dovesti u sklad sa postulatima semantike isti­nitosti Tarskoga. S druge strane, ne verujem da su neop-hodni tako jaki postulati da bi se objasnilo sta zna­ci razumeti jezidke izjave — govornika nekog stranog ili pak i naseg sopstvenog jezika. To jest, nije istina, ili je u najboljem slucaju samo delimicno istina, da razu­meti recenicu nekog stranog jezika „znaci naci recenicu

124

koja ima isto mesto u strukturi naseg jezika koje rece­nica koju tumacimo ima u strukturi svog jezika" — kako, je to izrazio F. Stautlend.^' Cesto izgleda da je pre ob-ratno: da bismo takvu recenicu mogli da nademo u na­sem sopstvenom jeziku, moramo razumeti stranu rece-

/nicu; medutim, njeno prevodenje istovremeno moze zah­tevati prosirivanje ili menjanje naseg sopstvenog jezika.x Pretpostavka o prevodljivosti ne znaci isto sto i pretpo­stavka da su dva jezika koja se u odredenom trenutku predstavljaju kao „data", izomorfna u pogledu strukture istinitosti — u smislu semantike uslova istinitosti. Ali, ako razumevanje jedne jezicke izjave ne znaci uvek — ili ne znaci u opstem slucaju — isto sto i raspolozivost ,.pre­voda" ili „tumacenja" u Dejvidsonovom smislu, onda je mozda — uprkos Dejvidsonovoj suptilnoj kritici — u iz­vesnom smislu i opravdano govoriti o „nesamerljivostr'!— referencijalnih jezickih sistema; neu smislu teze o nacel-noj ne-prevodljivosti, vec pre u tom smislu da ni jezicki referencijalni sistemi nisu imuni na mogucnu kritiku u ime istine. Ta misao1)i, verujem, mogla da bude plodo-nosna i kad je rec o boljem razumevanju pitanja sta znaci razumeti jezicku izjavu na zajednickom jeziku. Jer, i tu smo prilikom pokusaja jezickog sporazumevanja cesto suoceni sa problemom da — u prenosnom smislu tog izraza — „ne govorimo istim jezikom". Hocu da kazem: dokaz o intersubjektivnom karakteru jezika trebalo bi dopuniti analizom „nekompletnog" karaktera te intersub­jektivnosti. Tek tada bismo mogli razumeti istorijski karakter jezika, njegovu promenljivost i inovativne po-tencijale; i tek tada bismo — mozda — mogli da razu­memo kako se pluralitet govornika i jezika slaze sa ide-jom o jednoj, tj. javnoj istini.

• " " " Prevela Dusanka Maricki

7) Frederic Stoutland, „Realism and Anti-Realism in Davidson s Philosophy of Language", Part II, Critica, Vol. XIV (1982): 34. De]-yidsonovi radovi na koje se pozivam sakupljeni su u: Donald Davidson, Inquiries into Truth and Interpretation (Oxford: Cla­rendon Press, 1985).

125