Г Л А В А VIII

ТАЈНА ОПСЕРВАЦИЈА

1. УВoДНЕ БЕЛЕШКЕ

Стручно интересовање,утемељено на прачење,надгледање и проучавање на појмовима,предметима и процесима,одвојено или у њихову узајамну повезаност,представља веома значајан покретачу било којој сфери у дриштвеном кретању. Од овога није ни изузета ни криминилистчка сфера као теоретки системна знања и као значајна практична хепристичка делатност која се састоји од откривање и спречавање криминилитета и починиоца кривичних дела. Функционисанње оперативних делатности у целости или спровођење појединачно у било којој мери у богатом арсеналу на индискретан или дискретан оперативни-тактички поступака,нужно је везано за вршење шири увид у криминална жаришта или на бази познатих деликвената или сумљивих лица.Будно се прате десавања на терену ради остваривања превентивно-репресивних циљева у борби против криминала. У видеокругу будно око заштиту(униформисаних)и криминалистичка(цивилна) полиција несме побечи ни један детаљ битан за чињење криминала или починиоца кривичног дела.Остварајући циљеве превенције и репресије криминилитета односно наступајући проактивни и реактивно,полиција трази по релевантним било каквим кривичан догађај и његовпочинопц. Да би сазнала дешавања у кривичној средини,будно око било ког криминалиста (посебно позорника као основни носиоц криминалистичке контроле)прати и надгледа зависно од његових

задатака произилази од територијалног или линијског принципа посла.Као што униформисани криминалиста мора да будно прати догађаје на сопственом реону,тако и специјализовани криминалист за отривање одговарајућа група на кривична дела са истим или сличним криминалистичким карактеристикама треба на специјалистичко ниво да ”покрива” деликвенте.

Све то није изводљиво уколико константно и стручно не се опсервирају у колико надгледаних појаваи догаћаја на одговарајучћи наћин не региструју се у било ком облику на оператвном протоколу(службена белешка,оперативна информација,извештај,иницијатива за уношење чињенице у некој криминалистичкој евиденцији итд.) У оваквим случајевима каже се општо прачење (прачење или опсервирање),које може да буде:

1) непосредно (када се спроводи криминалитет); и 2) посредна (када за потребе криминалиста опсервира

информатор или други грађанин)Од посебне важности је дискретно опсервирање на које у суштини и посвечена ова

Глава овог уђбеника.

2. ПОЈАМ ТАЈНЕ ОПСЕРВАЦИЈЕ

Тајна опсервација предсавља планско и систематско стационарно или покретно и (или) акустично надледања лица,предмети и места а састоји се у повременом или континуираном дирктном(прикривено или тајно) прибављање и фиксирање чињеница битних за откривање и спречавање кривичних дела.

Тајна опсервација као типична оперативно-тактичка мера са оперативног значаја (каo штoје до скора био случај македонске криминалистичке праксе),односно као специјална(или посебна)

истражни поступак са доказнем значајем(као што је случај у полицијској пракси у некој високо развијеним и другим земљама у свету),треба да се угради у саму срж криминалистичког поступка и треба да буде један од стубова првих оперативних захвата(када на базу њих надгледаће се сложени криминалистичко-тактички комбинацији),а не за њу да се размишља и да се активира и покаже касније безуспешно остала оперативно-тактичке мере и поступке.

Иницирање ове конспиритивне мере још у раној фази криминалистичке контроле показала се као делотворна за“браздење”на криминално претпоље посебно када је реч о контроли организованог криминалитета или других видова теског криминала. Превенција и репресија организованог криминала не могу се ни замислити без тајне опсервације као незаобилазан саставни део тајне полицијски инструментаријум.

Активирање неких од тактичких начина на опсервирање или њихово паралелно спровођење са оперативно-тактичких истражних поступака(претрес, на пример)на ниво сложена тактичка комбинација или криминалистичка операција,увек изилази од задатих циљевана оптичко или акустичко повремено или константно надгледање објеката опсервације.

3. ЦИЉ ТАЈНЕ ОПСЕРВАЦИЈЕ

Првенствено-репресивна димензија тајне опсервације огледа се у следећем:1) спречавање вршења кривичног дела2 )остваривање контролу над криминалним жариштима3 )надгледање потенцијалних објеката и места за криминалних напада (банке,мењачнице,бензинске станице трговачк и друга предузеча и сл.4) обезбеђење високих представника власти5) контролисање жртава кривичних дела или заштита сведока и других лица6) ојачана контрола над опасних деликвената или организованих криминалних група међу којима се убацује прикривени полицијски

инфилтратор,кој има задатак да се пробије до врха деликвентне лестве да створи услове за разбијање криминално језгро.

7) стварање услова за успешно спровођење на оперативно-технички мере (хапшење,заседе,рација итд.)8) откривање нелојалних информатора9) откривање везе и контакти на одређена лица интересантни полиције 10) диференцирање и маркирање radius operandi,locus operandi и tempus operandi11) утврђивање НН починиоце12) откривање структуре криминалне групе (починиоц,саучесник ,помагаћ,јатак итд)13) проналажење и фиксирање иницијалних чињеница од материјалне ,психолошка и морална природа14) тајно снимање криминалаца и документовање њихови лићни односа са криминалном средином15) проверавање анонимних пријава16) проверавање и утврђивање алибија17) хватање деликвената који су у бекству18) откривање и утврђивање јатачкиг језгра за сакривање криминалног плена19) откривање антиопсервација20) стварање услова за успешно спровођење истражних радњи (претрес,одузимање предмета и друго. итд)

4. ВИДОВИ ТАЈНЕ ОПСЕРВАЦИЈЕ

4.1. Електронско праћење

Вакав облик праћења је карактеристичан у земљама који имају развијену централизовани полицијски и други држили приватни

компјутерски информациони сиситеми који су мрезно повезани (односно полиција има приступ у у друге електронске банке податаказа грађане9. Могућност која нуди компјутерско претраживање по складиштених и меморисаних података за лица и предмети не се исцрпе само за потребе истраге (односно тачније компјутерска растер претрага) тј, и за електронско праћење као посебан облик тајне опсервације.

Електронско праћење представља конспиративно аутоматизовано и стационарно(статички) праћење и регистровање кретање на одређена лица,чији лични подаци (име,презиме,надимак итд) или број регистарских таблица моторног возила се уноси у централни компјутерски систем. Када објекат на електронско праћење(сумњиво или окривљено лице)посећује или пролази одређени фреквентни пунктови(гранични прелаз,станица за технички преглед моторног возила,бензинске пумпе,аеродроми,хотели итд) који су повезани са централним компјутерским системом аутоматски се региструје њихово тамошно присуство и ова чињеница се евидентира у његов електронски досије. Овако добијени подаци за еведентирање нећији боравак на било које место у земљи је комплетирана такозвана шема праћења на контролисано лице односно објекат праћења кој електронски се прати где и са ким путује.

На овај софистицирани начин откривају се везе односно одређује круг криминалаца,и то без да буду ангажоване на терену специјализовани криминалисти који тајно и прикривено прате осумњиченог(окривљени) лице увек су му иза леђа(као што је случај са класично тајно праћење).

При електронско праћење не може да стане говор о деконспирирање тако да ова мера поред ефекти у земљама где се дуже време примењује (Немачка,Француска,Аустрија и др.)се показала као много успешна у борби против тероризма и против других видова организованог криминала.

Спровођење ове мере се иницира са посебан акт(распис или налог) за електронско праћење на лица чији идентитет је познат или пак,за електронско праћење регистарски број моторног возила. Распис за електронско праћење законски је регулисан(какви су

случајеви у Немачкој ,где за ово постоји одредба ЗКП и у полицијским законима;у Француској) или се темељи на основ интерни полицијски прописи (као што је случај у Аустрији) .За да се распише електронско праћење треба да постоје индиције ,сазнања за извршено тешко кривићно дело.

Компјутерска контрола на лица или возила на контролним пунктовима(који су повезани са централним аутоматским информационим системом безбедоносних органа) омогућава стварање појачана контрола над дотад познатих деликвената као и откривање и контролирање сумњивих лица у криминалној средини. Исто тако електронско праћење представља чврста подлога и за репресивно полицијско поступање (стварају се услови за спровођење и других мера и деловање: заседа хапшења,претрес итд) у слућају поступног прикупљања довољан број квалитетних чињеница што на ниво на основну сумњу показује да следеће лице је починиоц на одређено кривићно дело.

Исто тако за функционисање растер потрага,и електронско праћење ослања се на богатој компјутерској датотеки који су повезани са циљем за укрштањем и коришћењем меморисаних података.

Страна полицијска искустава показују да се меморисани следећи подаци:идентитет ,опис,адреса,професија и понашање регистрованог лица; услови за боравак (боравак или место пребивалишта); места која посећује: информације за лица са којим остварује повремени или стални контакти ; карактеристике на претпостављени деликт,односно све компоненте потребни за боље сазнање организованог криминала.(150 )

Времетрајење овој мери је ограничено и то се одређује засебно за сваки случај,но не сме да траје дуже од једну годину.

Савремена компјутерска и друга технологија у данашње услове омогућава широка лепеза поступака и технићки за електронско тајни праћење. Таква лепеза од дан на дан проширује се и надограђује,тако што полицијској и безбедоносно практику поготово у високо развијеним земљама у свету им омогућава у њихово стратешки оријентисано конспиративним радом да пројектују и примењују разне

видове електронског праћења. Тако доступна литература показује да безбедоносни органи САД (официјални документи технологије праћења направљени од Одбора на Сенат за уставно право на САД) практикују следеће пет вида електронско праћење: (151)

1) аудио праћење (мобилни минијатурни предајник,телефонски прислушкивач,сакривени микрофони и др.)

2) оптичко (визуелно) праћење (тајно фотографисање,затворни кабловски ТВ системи,апарати за ноћно праћење,сателитско опсервирање и др.)

3) праћење уз помоћ компјутерске технологије (микро компјутери,специјални софтверски системии др.)

4) сензорско праћење (магнетни сензори,сеизмићки сензори,инфрацрвени и електромагнетни сензори и др.)

5) други апарати и технике за праћење (радио уређаји,регистри за идентификацију телефонских бројева,апарати за лоциранје возила,ласерско прислушкивање мобилни- целуларни телефони и др.)

4.2. Класично тајно праћење и снимање

Тајно праћење и снимање лица,предмети и места представља класична конспиративна мера која одувек су спроводиле полиције у свим земљама у свету. У почетку односило се на праћење голим оком али константни развој технике у оваквом конспиративном полицијском послу се укључује и одговарајућа логистићка опрема од непокретних техничких помагала (двоглед,телескоп,фотоапарат,фото-камера,возила и тд) што служи за снимање и регистровање чињеница објекта праћења.

Начин на који се проводи,постоје разлике измњђу електронског и класичног тајног праћења. За разлику од електронског праћења,које е статично(непокретно) и које се односи на функционисање софистицирана компјутерска техника(састављена од главне базе података која се налази у полицијски централни информациони

систем,односно у други државни или приватни информациони подсистеми инсталираним у најразличитији контролних пунктова широм земље) за регистровање чињеница за потребе полиције односно за компјутерска контрола на лица и возила,тактика и техника на класично тајно праћење су сасвим другачије.

Прво,класично тајно праћење може да буде и статично(непокретно),и динамично (мобилно или покретно), друго,њега врше групе специјализованих криминалисти који при обраду(опсервирање) не само што прате већ и памне релевантне чињенице,већтакве чињенице на одговарајући начин фиксирају са разноврсним техничким помагала. И треће са њим се комплетно ствара увид над објектом који се прати,односно у слућају када је реч за систематско конспиритивно праћење на лица тако да се комплетира представа или опсежна слика стил његовог живота.

4.2.1 Правни оквир

У криминалистици и кривично-правна теорија на развијени европски или других земаља у свету у последњим годинама сазрева сазнање да тајно праћење снимање треба да се третира као неизоставан,значајан и законски регуларни елемент конспиративни

полицијски инструментаријум у борби против тероризма,нарко криминалитет и против осталих видова организованог криминала и убраја се група тако названа специјални(или посебни)истражне мере.

Од ове мере се не отказује ни једна полиција на свету,тако да праћење се сматра традиционални и незамењива полицијска конспиритивна мера.

Интересантно је то што класично праћење законски није регулисано ниту у високо развијених земаља,ниту у осталим земљама света. Свугде се то ослања на интерни полицијски прописи и нигде није предвиђен државни механизам за екстерно контролисање кретање на ово деликатно дејство. Искључљк је Белгија,где са одговарајући акти за константни дуготрајна опсервација предвиђена је и обавеза да буде обавештен јавни тужиоц или истражни судија,како и да се оформи документација(писмени извештај) за сваки случај посебно на тајно опсервирање.(152)

Време трајање није ограничено,осим у Луксембургу,где праћење по правило не сме да траје дуже од 48 часа.(153)

Код нас не постоји Правилник за вршења послова МУП само на кратко помиње се циљ на тајно праћење објеката. Са променама у закону ЗКП тајно праћење и визуелно-тонско снимање на лица и предмети са техничким средствима е предвиђено посебна истражна мера.

Проблем што произилази од примене ове мере (поготово када се употребљава у превентивном смеру) е утврђивање на степен сумње потребан за да постоји законска оправданост и основа за повреда на приватност лице које се прати. Наиме овим поступком као и претходне(електронско праћење М.А.) не се ограничава право на слободно кретање и комуникација са људима,међутим несумњиво се повређује приватноста на лице које се прати. У осталом ова мера често испуњава законске бити кривичног дела неовлашћено снимање и фотографисање,поготово за лица што немају криминални интерес при контактирању са праћеним лицем или са сасвим друга(некриминална)основа присутни на месту што је објекат праћења.(154)

4.2.2 Планирање

Иницијатива за спровођење на конспиративна мера праћење(и снимање)лица,предмети и места(односно отворен и затворен простор)води криминалистички инспектор што води оперативни предмет. Његов први задатак је да правовремено изгради стручна утемељена процена дали су сви услови испуњени за активирање ова мера. Ово значи да оперативни радник као иницијатор за уградњу праћења у систему на оперативни и посебни истражне мере(препоручљиво је то да се уради још у првом оперативни захват при криминалистичком поступку по покретан оперативан предмет) треба да зна оперативне могућности опсервације,без њих би да потцењује или прецењује. Откако ће да дефинише потенцијалне објекте на праћење(лица,предмете и простор) и определи време за почетак ове мере,на крају доноси одлуку да се она спроведе,што на одговарајући начин информише руковаоца специјалне полицијске јединице за праћење. Свакакви притисци у односу на динамику праћења и тражење позитивног ефекта по свакој цени нису дозвоњене и су у супротност са полицијским радом и етиком. И један и други криминалист(односно онај који је иницирао као и онај што реализује праћење)су суверени у свом делокругу рада и поступају сагласно функционисање криминалистичко-тактички институт криминалист –специјалист. Подразумева се кординирана сарадња е значајан предуслов за успешно праћење,тако што комуникација између њих двоје иде континуирано од почетка до краја праћења,које у одређене случајеве траје дуго (данима и месецима).

Диференцирани објекти за праћење затим на одређени начин ,, предаје “ се криминалисти опсервер,који треба да ,,прихвати” и да следи односно прати.

Криминалистичка пракса показује да ,, прихватање”(односно препознавање и идентификацију) лица што треба да се прате е прослеђено озбиљне потешкоће уколико криминалист опсерватор не

располаже са довољан број чињеница за претпостављени објекат за праћење. У вези овога има огромну практичну важност познавање на нека специфична обележја што му даје посебан печатна понашање на објекат који се прати. Од битног је значаја прикупљање целовите податке за лични опис. Криминалист опсерватор ,,прихвата’’лице што треба да га прати на неколико начина и то:

1) уз помоћ фотографија 2) преко података добивених за лични опис3) преко фотографије и лични опис4) са директно непосредно усмеравање(што раде други

криминалисти или пак информатори или други лица коме се може веровати,а кога познају лицешто треба да се прати,а он њих не познаје)

5) на било какав други начин не располаже се са комплетним подацима

корисни за ,,прихватање’’објекат за праћење,што не знаћи да праћење нема да успе.Напротив,криминалистичка пракса показује да само један детаљ у животу и понашање лица што треба да се прати понекад је довољно да буде идентификовано и праћено.(155) Међутим чишћење таквих детаљаодузимају драгоцено време и енергије на криминалистот опсерватор.

Веће ангажовање у вези са ,, прихватом‘’лица почиње да се реализује пажљиво припремљен планза спровођење меру праћења(и снимања), која се реализује са поступцима по сваком конкретном криминалистичко-опсервацијски предмет.

При планирању и спровођењу тајне опсервације увек се полази од добијање криминалистичка географија (156) locus operandi и radius operandi представљају значајане криминалистичке параметре и орјентири за тајно праћење.

Криминалистички план за тајно праћење садржи следеће елементе:

1) одређивање време за праћење. Мера поћиње од момента ,,прихвата ‘’ објекта за праћење. Међутим крај тешко се може одредити унапред прецизно јер је везано за циљ и задатке за сваког

сличаја посебно,и са непредвидивим околностима који могу да скрате или да продуже време трајење мере. Треба тачно да се дефинише дали праћење се врши константно(и дању и ноћу) или повремено(само дању или само ноћу).

2) одређивање места за праћење. Уколико се прати локални деликвент над њим се врши конспиративно праћење у место где живи или борави. Интерлокални деликвенти прате се низ целу земљу,односно свугде где год буду путовали у националним оквирима. Никад унапред не може прецизно да се предвиди locus operandi и radius operandi на праћено лице. Страна полицијска искустава показују да са употребом софистициране техничке опреме неки објекти на праћење(бродови и др.) могу успешно да се прате широм света.

3) у слућају када се ради за праћење места(било какав затворени простор, кућа,стан у згради,угоститељски или други објекат итд.),унапред на дискретан начин излази се на терен да се проуче неке значајне карактеристике објекта и његова околина(улази,распоред просторија,фреквенција итд.). Ово је битно за да се изабере најбоља позиција за праћење и у кој правац највише да буде сконцентрирана пажња пратиоца.

4) број криминалиста опсерватори(који је варијабилан и зависи од циљева и задатака праћења) и њихов тактички распоред(што је лично значајно за покретно праћење пешака или возилом). Још пре почетка мере криминалист опсерватор треба да зна на који начин, када и кога ће да опсервира. Уколико се ради за тимско праћење(као што се најћешће ради),сваки појединац пратиоц унапред зна своје место где,шта треба да ради и да мења колегу,редослед и улога ради синхронизовано поступања на специјализовани осерваторијски тим.

5) одређивање најбоље статична тачка одакле ће се пратити објекат праћења. Када не постоје услови за проналажење одговарајуће место као база за тајно статичко праћење,стварају се услови за прикривено праћење са импровизирани објекти са ознакама на комунална или друга предузећа. Пратиоци прикривено могу да прате маскирани као комунални радници(електричари,монтери и др.),продавачи таксисти итд.

6) одређивање који вид на евентуална проста тактичка комбинација састављена од функционисање на два или више такттички начина(или варијанти) на праћење(стационарно праћење + праћење пешке,стационарно праћење стан или други објекат + мобилно праћење итд). Разрађене тактичке варијанти праћења су примењиве у случају када одједном прате се више објекти на праћење(лица,предмети или простор).

7) припремање прикривени полицијски инфилтратор за праћење у криминалној средини

8) разигра варијанти на начин поступања криминалиста опсерверапри евентуалног сусрета са праћеним лицем

9) начин на повлаћење по условно успешно реализовано праћење 10) начин поступања при евентуалног деконспиративно праћење 11) комуникацијска опрема(средстава и радио-веза и др.) и начин комуникације између криминалисте опсерваторе,као и руковаоца јединице за праћење са криминалистите опсерватори и на руководиоца јединице за праћење са криминалиста који је иницирао праћење. 12) број возила без службених ознака,криминалисти који врше праћење снабдевени су са више регистарске таблице који повремено их мењају да би избегли деконспирацију ,као и са такси-ознакама. Возила и њихова допунска орема (основни резервни делови и гуме,гориво ,алат и др.) детаљно се контролишу пре него што почне опсерваторска акција. 13) логистичка опрема; техничка средстава и помагала;основна медицинска средстава(кутија за прву помоћ,лекови);мала количина прехрамбених артикала; новац: топографска карта; и др.

4.2.3 Техничка средстава и друга опрема за праћење и снимање

Праћени објекат на тајно или прикривено праћење може оптићки да се снима са разноврсна техничка средстава,који постојано се усавршавају. У високо развијеним земљама компјутеризација на било који друштвени или привредни делатност нуди велике могућности за софистицирано техничко снимање и документовање чињеница и за криминалистичко-обавештајни циљеви. Константно и систематски тајно праћење било какавих објеката на опсервацији у савременим условима ретко када се ослања само на прецепцију голог ока. У највећи број случајева оно се ослања на прављење техничких снимака(у форми на оптички запис),који дају само фотографски и фотографски приказ за сусрете и контакте међу осумњићених и друга лицаили за фреквенцију на одређено критично место као будуће место за кривични догађај. Целокупна спознаја на везама и садржај контаката на праћено лице са друга лица могуће је провођење и других мера; надзор(или контрола) над комуникацијама, када се исто време контролира и технички се снима садржина нечија комуникација у виду оптички и (или) акустички записи.

Двоглед као једноставно средство још налази а и у будуће ће бити у функцији конспиративних послова криминалиста опсерватора,међутим корисност и ефикасност савремених електронски,фотографски и телевизијски техничка средстава намећу се као незамењив сегмент за стратешки оријентисану борбу против криминала,тако да значајан део од криминалистичко-обавештајни послови се ослањају на њихову ефикасност.

Тенденција на наменску производњу минијатурну техничку опрему за визујелно снимање и даље се наставља. За конспиративно праћење употребљава се минијатурни фото-апарати и камере,моћни телескопи и телевизијске системе софистицирани ласери и сензори,односно сателитска техника за космичко праћење. За потребе криминалистичко-опсерваторијску делатност у данашње услове употребљава се специјално дизајнирани мини фото-апарати(најпознатији је немачки,,минокс’’),који маскирано уграђује се у упаљач,у каиш,прићвршћује се на прст итд. Реагује муњевито и

ефикасно(снимају неколико десетину фотографија у хиљадитом делу секунде).

Постоје статичке камере за праћење велике као дугме од кошуље,са техничким могућностима преко телефонску или радио везу да су везани са телевизијским системима. Неки од њих фотографишу људе у затворен простору.

Уз помоћ телескопа и телевизијских система праћење се изводи на великој даљини.

Ласерска техника омогућава визујелни приступ и дању и ноћу на раздаљинама до стотину метара.

За тајно праћење употребљавају се и сензори,чији видеокруг је велик

уколико су сателитски повезани. Мрежно повезивање сензора са сателитским системима омогућава објекат праћења(ауто,брод или било који други предмет са тајно смештен или уграђен сензор) да буде праћен свугде широм света. Ово већ постаји реч о савременој форми и међународно праћење преко коришћења покретну или непокретну софистицирану опрему за праћење и откривање. Тајно уграђени предајник(и обележивач) омогућује даљинско праћење маршруте обележаног објекта. Холандско искуство показује да ,,међународна праћења се користи т.з.в аргос сателит и разноврсна опрема за примање и мерење’’.

Сензорско праћење(употребљиво у националним оквирима) и сензорско-сателитско међународно праћење и надгледање(одвојено или комбиновано са прислушкивањем или убачен инфилтратор),као најмодернија специјална(или посебна)истражна техника што је практикују полицијске и друге безбедоносне органе у некоје високо развијеним земљама у свету,у посљедње време показале су се веома успешне у борби против организованог криминала и против друга тешка кривична дела.

Константан улаз у кримилну срдину показала се као успешан метод за остваривање шири оперативни увид за разбијање међународно повезани криминалне групе и организације.

Иначе,поћеци сателитско праћење везани су само са потребом циљева на обавештајну делатност(односно за конспиративно

скупљање поверљивих података о противнику ради заштите сопствене националне безбедности). Међутим крајем XX и почетком XXI веку показује да космичко праћење се користи за војне циљеве и за борба против међународни тероризам и против других видова међународни организовани криминал (поготово нарко криминала).

Сателитски системи се производе од почетком шесдесетих година XX века(у почетку производили су их само САД и ранији СССР а сада то раде и Кина,Француска,Велика Британија,Немачка,Јапан и друге земље)

За визујелни праћење користе се т.з.в фотографски сатекити опремљени са обичним или телевизијским камерама са великим углом снимања у боји,као и са инфрацрвених зрацима за лоцирање покретних циљева на земљи због топлотне радијације. Савремена сателитска техника омогућава прецизно снимање предмета дугих десетина сантиметара. Недостатак првих генерација сателитских система(да снимају само дању и када је ведро) тај проблем је успешно решен. Искустава од коришћење високо софистициране осматрање сателитске опреме(испробана на жалост у војне циљеве као што је био пример ваздушни напад НАТО против тадашње СР Југославија у 1999 год.) показује да ,,САД користе шесту генерацију шпијунских сателита тип ,,индиго’’ оспособљени за снимање ноћу и кроз облаке са могућом идентификацијом предмета дужином од један метар и то на било који део земаљске кугле’’.

Високо развијене земље за визуелно и акустично праћење користе разне типове извиђачких авиона ,хеликоптера и беспилотних летелица. Према дневне штампе америчка служба за космићко извиђање НАСА на почетку 2004 године успешно тестирала беспилотну летелицу ,,икс 43 А’’ које је седам пута брже од звука( 8000 км на сат).

4.2.4 Осбине криминалиста опсерватора

Класично криминалистичко надгледање подразумева високо професионална припремљеност,посвећеност и жеља за постојано усавршавање са нових сазнања о савременој техници и тактици надгледања. И са увођењем најсавременија фотографску и електронску технику надгледања никада неможе у потпуности да буде одстрањена улога криминалиста опсерватора као незамењив логистичар и помоћник криминалисти који води оперативни предмет. Његова помоћ ће бити потребна све док постоји криминал.

Развој на савремени организовани и други криминал налаже потребу поштовања принципа и добијање на криминалистичку географију,да се очува и усавршава криминалистичко-оперативна делатност. Она за да може да си нађе своје место у оквирима оперативне делатности,односно у једну смишљену и програмски оријентисана криминалистичка стратегија у борби против криминала, не треба да се рангира на последње професионално ниво. Криминалистичка пракса показује да у јединици за праћење регрутују се првенствено способни са било којим средњем образовањем,а ређе и са полицијским образовањем. Парадокс да буде већи,осим учење низ праксу недостаје било каква основна или специјалистичка обука, како и константно образовање за ову специфичну криминалистичку делатност. Бар тако показује македонска искуства,који не иду у прилог савременог схватања за специјализовану борбу против организованог криминала. Такво схватање тражи у оквирима на функционисање на тајном полицијским систему значајно место да им се да на традиционалну и савремену опсерваторска тактика и техника. То подразумева специјализовани и добро обучени криминалисти још у првом оперативном захвату,са применом савремена опсерваторска и комуникацијска опрема,да се упусте у потрагу по откривању и фиксирање индикативних чињеница који су релевантни за вођење конкретан(кривични) предмет.

Криминалистичко-надгледање; ова делатност мора да се ослања на специјализирани криминалисти опсерватори са беспрекорном психо-физичком конституцијом обзиром да конспиративно опсерваторски посао претставља поседовање одговарајуће личне карактеристике као предуслов за успешно тајно праћење.

Само неколико деценије по конституисању криминалистике као самостална наука(а криминалистика као теориски систем знања,да се посетимо оформила се на крају XIX века),не само у теорији већ и у криминалистичкој пракси дефинише следећа својства шта треба да поседује криминалист опсерватор:

1) задовољавајући коефицијент интилигенције(што произилази од потребе

за сналажење и реаговање у свакаквој криминалистичко-опсерваторска ситуација.

2) развијена чула(чулоза вид и слух) ради добре перцепције.3) способност за правилну процену у сваку дату ситуацију.4) изоштрени памћење.5) способност за прикривање ради обезбеђивање анонимност при

праћењу.6) смиреност и велики праг толеранције.7) способност за тимски посао итд.У литератури се указује на одређена физићка својства која нису пожељна и

који отежавају успех криминалиста опсерватора. Тако да препоручује се да он не буде: дебео,или превише мршав,много висок или превише низак ,,бркови и брада може да носи само у средини која га је навикла на такав изглед. Изглед оперативниог радника и његово облачење треба да буду прилагођени средини у којој се надгледа . Опсерватор мора да буде неупадљиво обучен и мора да има неупадљив поглед.

4.2.5 Тактика тајног праћења

У криминалистичкој пракси постоје три облика на класично тајно праћење:1) покретно праћење; 2)непокретно праћење; 3) праћење преко полицијскиинфилтратор.

Засебно обрадићемо сва три вида праћења.

4.2.5.1 Покретно праћење

Под покретно праћење подразумева се праћење у ходу односно праћењемаршруту на праћено лице у правац у ком се креће и места која посећује. То представља праћење иза пета или т.з.в дисање у врат. Непрестано се прати пут којим хода праћеног лица,које се не испушта из вида,а његове реакције и контакти са друга лица прате се будно са голо око,двоглед,са ИЦ опрема за ноћно праћење итд.,а повремено се снима са фотографску техничку опрему,односно са детективски (тајни или прикријени ) фотографски апарати,са камерама ,телескопи и др.

Надгледано лице се прати: 1) пешице: 2) возилом: 3) пешице и возилом

4.2.5.1.1 Праћење пешице

Криминалист опсерватор мора да буде непознат за надгледано лице,јер у супротном не постоји реч о тајном већ о јавном или т.з.в јапанском праћењу.

Под јавно праћење подразумева се праћење лица које зна да је праћено. Примењује се само по изузећу,међутим и то може да се покаже као успешна мера за скупљање релевантних података поготово за деликвенте који су познати као неуротичне личности које праћење доживљавају као велики психички терет односно као психолошки притисак што их деконцетрише и наводи на евентуални погрешан корак што би био погубан за њјега и остале чланове криминалне банде.У оваквим ситуацијама може се десити да збунјено опсервирано лице у моменту очаја тражи помоћ од криминалне средине и на тај начин криминалист опсерватер успева да доведе и друга лица која су интересантна полицији(поготово до деликвената који директно не учествују у вршенју кривичног дела,већ га наручили).

Јавно праћење применјује се и зарад спречавања потенцијалног деликвента да изврши кривично дело.Полиција која му је на трагу са својим присустрвом упућује довољно јасну поруку да криминалац у опсервираном простору није сам и ризикује да буде ухваћен in flangranti у колико покуша да изврши криминални напад.

Јавно праћење практикују полиције у неким високо развијеним земљама у којима функционише специјализована добро обучена и технички опремљена криминалистичко-опсерваторска служба.

Понашање опсерватора на терену међу људима треба бити уобичајено,природно и неупадљиво,као што се односе сви грађани у локалној средини где се опсервира.Ово значи да опсерватор треба паметно и успешно да уклопи у ллокалну средину,прихватајући локалне навике обичаје и модне трендове.Са својим спољним изгледом и начином облачења несме да упада у очи.У колико тајно праћење траје дуже,опсерватор,дискретно мења детаље који одбацују сумњу код надгледаног лица да упечатљив полицајац константно му је на трагу(пресвлачи или олачи сако или мантил;ставља или вади кравату,мења наочаре и тд.)

Криминалист опсерватор иде иза опсервирано лице на одстојанју од неколико метара у колико је реч о тајној опсервацији где се врши на прометној улици односно у урбаној средини и у време велике фреквенције становништва.Такво одстојање је много веће(од неколико десетина до над сто метара)на празан простор.

У колико праћено лице стане испед излога или плаката или да разговара са неким треба да стане и опсерватор,међутим његово стајање несме бити нападно.Најбоље је то на одговарајуће растојање да стане испред излога или плаката,да запали цигарету или везује пертле и сл.

Иако је пожељно опсерватор и опсервирано лице се не сретну очи у очи ипак и то може да се деси.Тако неповољну ситуацију опсерватор решава на тај начин сто ако буде упитан проналази одговарајући логични одговор што ће задовољити интересовање саговорника или пак уколико им се сретну погледи хладнокрвно треба да продужи у одабрани смер кретања.

Пожељно је праћење да врше троје криминалиста који тактику и технику на тајно опсервирање прилагођују је према конкретно криминалистичко-тактичке ситуације.Тако уколико се процени да следећи пешак се припрема да продужи путовање у јавни превоз у то возило пред њим улази први криминалист опсерватор што се налази на челу опсерваторског ланца.Ако не успе у томе са слушбеним возилом или таксијем продужује да следи објекат обсервације.

Криминалистичка пракса показује да у колико што више криминалиста је укључено у тзв опсерваторски ланчани систем,толико су веће шансе да реализују на криминалистичко-опсерваторске задатке.Под појмом верижен систем и праћење подразумева се тајно опсервирање са учеством тројице или више криминалиста који наредни један за другим сачињавају опсерваторску колону иза опсервираног лица.Најчешће само први криминалист опсерватор(такозвано контакт опсерватор) испред себе види и непосредно прати опсервирано лице,који се налази на челу колоне и диктира правац и ритам кретања.Иза контактног опсерватора налази се други криминалист опсерватор,иза њега трећи итд.Сваки од њих гледа и следи кретање само колеге који се налазе испред.

Места криминалиста опсерватора се мењају повремено или при најмањој сумњи за деконспирирање првог опсерватора.У таквим случајевима он прелази испред надгледано лице па застаје дискретно се помера у страну(улази у продавницу или други објекат) чим прође последњи криминалист од колоне групише се иза њега.Сада он преставља последњу карику обсерваторског ланца обзиром да су сви опсеватори померају за једно место унапред други постаје први трећи је други итд.,,Оваква тактика омогућава конспирацију праћења што се постиже разним варијантама мењање одеће”.

Mогућ је и двојни ланчани опсерваторски систем.Поред постојања првог опсерваторског ланца у исто време функционише и друга група криминалиста опсерватора ,који се крећу паралерно у суседној улици.И да буде деконспириран први ланчани систем када опсервирано лице прелази на паралерну улицу,сматрајући да је надмудрио полицајце,опсервацију преузима други ланац у систему састављен од неколико криминалиста од друге опсерваторске

групе.Криминалисти између себе комуницирају са унапред договореним знацима или са специјалном радио-везом.

Други ланчани опсерваторски систем у литератури је познат и као т.з.в.систем паралерних улица.

Деликвенти по навици односно,повратници, професионални деликвенти као типични чиниоци по навици,обзиром да имају више кривичних дела иза себе,често организују против праћенје или се служе са испробаним триковима и методама да ли им је полиција иза леђа.

Наводимо нека од њихових трикова: Кретање у цик-цак линије;намерно испуштање ситних предмета да би видели ко ће их узети;стајање пред излогом и дискретно разгледање иза себе;нагло скретање и скривање;нагло мењање брзине хода;нагли улазак у угоститељски или други објекат и нагло излажење одатле;изненадни улазак у такси или друго возило јавног превоза и излазак на прву станицу или фрекфетну раскрсницу;улазак у масу и тд.

Од свих трикова најопасније је сакривање иза угла.Опсерватор може да стане нервозан,да почне да трчи и тако буде откривен.Уколико опсервирано лице скрене у други правац,опсераватори не треба да продуже на ту страну,него најбоље је да иду средином улице(или на супротну страну од тротоара),али од како примете на којем тротоару скренуло опсервирано лице на том тротоару пребацују се и они.

У колико лице које се прати уђе у кафану или слични објекат т.з.в контакт криминалист и други опсерватор улазе тамо,смештају се и заузимају најбољу позицију и то:први што је могуће ближе до следећег(али не за истим столом);други близу до излаза.Други опсерватор устаје да продужи да прати опсервирано лице тек онда када опсервирано лице крене ка излазу или то чини неко од криминалисте опсерватора који су остали да чекају напоље.

При праћењу пешице опсерватор мора да се налази близу објекта који прати.У колико је преблизу може да буде откривен.Ако је предалеко може да изгуби из видокруга опсервирано лице.

4.2.5.1.2. Праћење возилом

У савременим условима намеће се потреба за ,,моторизовано’’праћење обзиром да и деликвенти користе путничка моторна возила.

За овакав вид праћења користи се одговарајући возни парк марке возила која најћешће користе криминалци. Свака опсервација за праћење ,,моторизовани’’ деликвент врши се са најмање два истоветна возола који наизменично заузимају чеоно место непосредно иза аута који се прати.

Употребљавају се различита возила (од мопеда до аута са изразито спортским карактеристикама или комерцијална возила),чији мотори треба да се ојачају да се не би дозволило возило да стане(иза оно на лице које се прати-МА.)Често пута се дешава да се праћење врши са више возила која се мењају,тако што свако возило продужује праћење када му дође ред.

Возило може да послужи за дуготрајно надгледање са једног места. За такав вид надгледања је најзгодније лако возило комерцијалног типа,споља маскирано са неком рекламом или специјално урађено да може полицајац у њега да проводе дуже време а притом да надгледа,фотографише,једе да се одмара.

Праћење возилом је сложен облик на опсервирање од праћења пешице јер подразумева солидне опсерваторске вештине,као и возачка вештина и концентрација.У свако возило треба да се налазе по два криминалиста надгледачи,који повремено мењају места возача и опсерватора.

Праћење возила на дуге релације и у неповољним условима (густ саобраћај,неодговарајућа аобраћајна инфраструктура и тд)је заиста сложени тактички задатак,који да би био успешно решен подразумева:маркирано возило са објектом опсервације ни у једном тренутку несме да се изгуби из видеокруга;да се избегне свака ризична ситуација на претицање возила које се прати;да се не повуче никакав ризичан потез који би открио тајну надгледајућу акцију.

За овакав вид праћења важе следећа криминалистичка правила:

1) у урбаним срединама растојање између маркирано и прво полицијско

возило је мање јер има густ саобраћај;2) Концентрација праћења повећава се на критичним

тачкама(сложени саобраћај и сл.);

3) Правовремено да се ,,препознају’’трикови опсервираног лица,које се

изненада искључује из главне улице и стаје на споредну улицу;стаје у слепу улицу када задовољно дочекује откривене тајне гониоце;инсценира квар итд.

4) Откривено прво опсервацијско возило првом приликом препушта место

другом опсервацијском возилом који је иза;5) За време вожње криминалисти опсерватори на одговарајући

начин се маскирају:мењају се на возачком месту;стављају или ваде капе или наочаре;мењају регистарске таблице или ознаке и тд.

Праћење у возилу(аутобус,воз и тд.)у локални или регионални саобраћај је компликована полицијска операција,обзиром да искусни деликвенти су вешти и сналажљиви у намерама да се крију(пењу се у последњи моменат силазе на нека од почетних станица,на затворен сигнал или при спорој вожњи и тд.).

За праћење у возилу јавног саобраћаја на дуге релације ангажују се више криминалиста,који непосредно и наизменично прате објекат у возилу(па чак у истом или суседном купеу у колико се прати у возу).,,константни опсерватор’’ силази на прву наредну станицу и уступа место ономе иза.Изводљиво је координирање послова на више локалне опсерваторске екипе,који опсервирано лице прихватају кад стигне на њихов терен.

4.2.5.1.2.1 Видови праћења возилом

Инострана и домаћа искустава показују да тзв моторизовано праћење врши се са једно или више возила. Полицијско возило који се налази одмах иза сумњивог возила лица који се прати(односно објекат праћења) или је најближи и има улогу чеоног возила. Криминалисти опсерватори који су у чеоном возилу осталим колегама у колони полицијских опсерваторских возила преко радио-везе кратко и јасно им даје основна упутства и података за ток опсервације и за евентуалну корекцију у тактици у спровођењу овакве прикривене оперативне акције. Улогу чеоног возила наизменично преузимају и остала полицијска возила који учествују у праћењу.

Праћење обично почиње од места где је паркирано возило које треба да се прати. Чеоно возило заузима позицију што опсерваторима омогућава да прате сумњиво возило на одговарајуће одстојање. Друга полицијска возила су распоређена по стратешким тачкама у том реону да би покриле све могуће правце кретања објекта који се прати. Када објекат који се прати крене,опсерватори који су у чеоном возилу јављају се колеги који су у најбољој позицији за праћење да га ,,преузму’’и да преузму улогу чеоног возила,док остала опсерваторска возила се групишу у колони иза њега,или у паралелним улицама.

Чеоно возило несме дуже време да буде у видеокругу иза објекта који се прати због опасности деконспирације(откривен). Да би се избегла таква опасност,у простору између чеоног и следећег возила пропуштају се једно или два неутрална возила.

Постоје следећи видови праћење возилом:1) праћење јеним возилом;2) праћење са два возила;3) праћење са више возила;4) паралелно праћење;5) комбиновано праћење;

Праћење једним возилом представња изузетно тешка опсерваторска операција јер постоји опасност од деконспирације. У условима праћења у урбаној средини опсерваторско чеоно возило

налази се ближе возила који се прати да не би га изгубио из видеокруга, због густог саобраћаја.

Када се прати на отворени пут или ненасељена мест,одстијање између опсерваторско чеоно возило и опсервисано возило је много веће.опасност деконспирације се ,,амортизује’’држањем безбедно одстојање између возила; применом више тактичких трикова тако да опсерваторима обезбеђују анонимност (мењају се на возачево место,стављају или ваде капе,наочаре и др.; мењају регистарске таблице,скрећу у споредне улице итд.)

При праћењу једним возилом неминовно је да опсерватор одређену релацију пређе и пешице да може да прати опсервирано возило које је скренуло лево или десно или паркирало(види шему бр.1)

Праћење са два возила врши се на два начина: 1) праћење у колони са наизменичним одступањем од чеоне позиције(шема бр.2); 2) повремено једно опсерваторско возило скреће и наставља кретање у паралелним улицама и на наредној раскрсници стиже пре опсервирано возило да би могло да види у ком правцу наставља да се креће.

Праћење са више возила представља сложена опсерваторска операција у којој су укљућена најмање три возила која могу позиције чешће да мењају у зависности од дате тактичке ситуације. Два или више возила крећу се испред праћено возило,а остала заузимају позиције иза. У случају када околности налажу одређено опсерваторско возило да приђе праћеном возилу на ризичну удаљеност што може довести до деконспирације, опсерватор у возило мора да скрене у страну и да праћење препусти возилу које се кретало иза у опсерваторској колони.

На отвореном путу и у случју када се опсервира на дужим релацијама,опсерваторска возила често мењају места да не буде деконспирирано (откривено) праћење. Уколико возач следећег возила повећава или смањује брзину кретања,први опсерватор возила напушта дотадашњу позицију и за такву намеру информише остале

колеге да би се престројили и заузели најбоље одговарајуће позиције за наставак праћења.

При праћењу у урбаној средини са развијеним саобраћајем,поред примарне опсерваторске моторизоване колоне које прати сумњиво возило,понекад се укаже потреба да једно опсерваторско возило креће по паралелним улицама,а то је један кварт испред праћеног возила. Криминалист опсерватор овог возила има задатак да осујети било какав трик праћеног возила(нагло скретање на следећој раскрсници непосредно пре укљућење црвеног светла на семафору и др.) и да информише остале колеге где је скренуо и у ком правцу се креће праћени објекат.

У случају када је потребно дуготрајно праћење препорућује се једно опсерваторско возило да се креће испред возила који се прати.(шема бр.3). На овакав начин омогућава се константна ради-веза опсерватора тог возила са осталим колегама да им даје информације који су битни за акцију(брзина кретања,правовремено заузимање потребног одстојања итд.).

Паралелно праћење опсерваторска возила паралелно се крећу у улици која се налазе лево и десно од путање и правац кретања објекта праћења(шема бр.4). Овај вид праћења примењује се само у случајевима када је није густ саобраћај у градским квартовима који имају паралелне улице. Ради већег успеха у опсерваторској операцији препоручњиво је да се чеоно возило креће на одговарајуће одстојање иза праћено возило. Од чеоног возила до остала статична опсерваторска возила преносе се информације о праћеном возилу,где и када буде скренуло биће ,,прихваћено’’.

Комбиновано праћење подразумева се истовремено праћење пешице и возилом(где је укључено један или више опсерватора,односно једно или више возила). У исто возило се могу налазити више опсерватора које је могуће да се мењају са онима који праћење врше пешице,чиме се обезбеђује деконспирација.

4.2.5.1.2.2. Трикови објекта праћења и опсерваторске противмере

а) објекат прави полукруг(шема бр.5)У оваквим случајевима када објекат прави полукруг и окреће се

у супротни правац у истој улици,опсерватор челног возила у првој повољној прилици то ради исто,а пре тога преко радио-везом упознаје колеге другог опсерваторског возила о насталој ситуацији. Опсерваторска возила мењају места. Друго возило улази на паркинг или скреће у другу суседну улицу и одатле ,,прихвата’’објекат у улози чеоног возила.

Уколико се праћење врши само са једно возило,и то исто тако прави полукруг или пак се креће око стамбеног блока.

б) објекат скреће лево или десно (шема бр.6 и 7)Уколико се праћење врши једним возилом,опсерватор излази из

возила и пешице се упућује до угла улице где је скренуо објекат јер му то омогућава да види где се налази праћени објекат. Када се прати са више возила чеоно возило задржава правац кретања,док друго опсерваторско возило у условима густог саобраћаја,неприметно заузима чеону позицију иза објекта. Претходно чеоно возило када му се укаже прва повољна саобраћајна прилика групише се као друго возило.

в) објекат скреће на споредан пут и стајеЧеоно возило прелази поред споредног пута и опсерватор радио-

везом упознаје колегу другог опсерваторског возила о насталој ситуацији. Друго возило стаје у близини споредног пута. Уколико конфигурација терена то дозвољава,један опсерватор иде пешице до раскрснице да види дали објекат наставља са вожњом по споредном путу или се враћа на главни пут. Даља тактика се базира на тренутно насталој ситуацији.

г) објекат прилагођава брзину возила да би био задњи који прелази раскрсницу пре него се укључи црвено светло на семафору.

Опсерватори задржавају првобитне позиције(остају на својим местима) обзиром да се чешће дешава да објекат стане на следећи семафор. Уколико саобраћај регулише полицајац од њега се тражи помоћ. д) Објекат вози брзином мањом од дозвољене да би га пристигла сва возила.

У оваквим случајевима опсерваторско возило најчешће скреће у споредну улицу или на паркинг или стаје поред тротоара и сачекује објекта ког је изгубио из видеокруга. Понекад као успешан метод показује се да ,,води’’ објекат.

ђ) објекат скреће на кривину или спушта се низбрдо и стајеЧеоно возило пролази поред објекта и паркира се на место које је

идеално за опсервирање. Опсерватор другог возила паркира се на место где не могу да се виде објекат, и од колеге чеоног возила чека упутства о месту и положају и маневар објекта. Криминалисти опсераватори у свом послу наилазе на трикове и веома способних моторизованих сумњивих лица које прате: возе низ алеје или паркова(види шему бр.9);користе саучеснике у друга возила који прате објекат да би открили евентуална полицијска опсерваторска возила;вожња поред контролних пунктова где се налазе саучесници који имају задатак да утврде дали је објекат праћен;коришћење радио-монитор ради контроле на радио-комуникацијама између полицијска опсерваторска возила;вишекратно скретање лево или десно;вожњом слепом улицом;вожња у забрањену(једносмерну)улицу;вожња кроз бензинских станица или паркинга и излажење на другу страну итд.

4.2.5.1.3 Праћење преко полицијског инфилтратора

Савремена полицијска пракса поготово када је у питању борба против организованог и других видова тешког криминала,показује се као неизбежна конспиративна специјална истражна мера(односно као специфичан криминалистичко-тактички институт) што даје добре

резултате,намеће се употреба полицијских инфилтратора за праћење у криминалној средини. У ЗКП(члан 142-6) ова посебна истражна мера дефинисана као коришћења лица са прикривеним идентитетом за праћење и скупљање информација.

То је највиши домет полицијско конспиративном деловању,где могу да се укљуће само врхунско оспособљени оперативни радници,вигиланти или други информатори.

Полицијски инфилтратор,било да је полицајац или полицијски информатор лажним именом(измишња се одговарајућа прича прихватљива криминалној групи или организација што се оперативно ,,разара’’)уграђује се у криминалну средину да се скупе обавештења које ће омогућити стратешки оријентисано криминалистичко поступање првенствено у ante delictum(превентивни захват) или у post delictum ситуација(репресивни захват).

Претњом било каквих облика организованог криминала(тероризам,нарко-криминал,трговина људима итд.) усмерава криминалистичку стратегију у правцу пројектовања и оживљавања оваква и друге облике конспиративно полициски рад,која омогућава кроз константне разраде тзв одбрана од опасност(тј почетак превентивног рада у криминално поље који су скупљени само најосновније индикације за претпостављену криминалну активност) да се спрећи вршење кривично дело и да се разбије криминално језгро од дна до врха деликвентне хијерархије.

Овакав приступ у борби против организованог криминала могућ је само уколико имамо укљученог вештог и способног полицајца,стварају се услови за завршну сложену криминалистичку комбинацију као неминовни расплет на било који оперативни предмет у области организованог криминала(обзиром да је реч о сложеном облику криминала,може да се води дуже време.) То показују страна полицијска искустава. У неким земљама полицијско инфилтрирање је законом регулисано и сматра се као специјална истражна мера или техника,односно прикривена полицијска истрага,чији резултат има доказно значење. ,,Најдужа операција овог типа у Холандији трајала је две године. У операцијама инфилтрације Холандија чешће сарађује са

страним полицијских инфилтратора чије деловање у Холандији је под контролом холандских криминалиста. Овакве операције у свим случајевима ослањају се на међународну заједничку сарадњу.

Полицијски инфилтратори константно су обучавани од лица који прате њихов рад. Боравак у криминалној средини ствара ризик,,срастање’’,односно прихватање криминалног начина живота и настављање контаката са криминалцима и после завршетка операције.

Инфилтрирање терористичке и друге криминалне организације као средство против криминала практикују полиције више развијених земље у свету,односно широм Европе и САД.

У САД овакве тајне операције сматрају се нужним јер постоји озбиљња забринутост због чињеница што коришћење убаћених агената постаје тешко јер заштитне мере криминалних организација,иду дотле да почињено убиство представља ,,пријемни испит’’за чланове у таквим организацијама.

4.2.5.2 Непокретно праћење

Непокретно(стационарно или статичко) праћење састоји се од надгледање голим оком или оптичком опремом са фиксне тачке.

База за надгледање смешта се у тајно(или прикривено) склоноште (кућа,хотел,балкон,продавница,пословни простор,помоћни објекат или возило са сервисни или друге службене ознаке итд.) и одатле криминалист опсерватор будно прати и снима објекат праћења. Објекти непокретног праћења су:locus operandi (место где се врше кривична дела),криминална жаришта и место скупљања деликвената или сумњивих лица односно било какав отворен или затворени простор,чиме би се визуелним надгледањем прикупили подаци што је значајно за превентивно-репресивна борба против криминала.

Са непокретним праћењем ,по правилу тајно и споља запажају се и са фото-техником или видео-техником,фиксирају се(региструју) везе и контакте односно добивају се подаци за лица која се сусрећу на одређени отворени или затворени простор. Објекат праћења се

надгледа из затвореног простора,где су сакривени криминалисти опсерватори.

У неким случајевима прикривени начин(опсерватор је маскиран као: конобар,крупије,службеник,обезбеђење итд.) организује се непосредно праћење и унутар одређеног објекта,што представља паралелно прикривено праћење и успешно извршавање радних задатака што произилази из циљева занимања лица које надгледа.

Тајно скровиште где се смешта тајна надгледачка база најћешће одабирају се затворени простор(стан,канцеларија,тераса и др.)који се налази спрат више и насупрот објекта који се надгледа.

Скровиште одакле се врши надгледање дискретно се заузима и дискретно се напушта по завршеној акцији. Не треба да остану трагове да је неко био присутан на локацији која служила као база за надгледање.

Питања за проверу и знање

1. Шта представљатајна операција?2. Шта је то електронско праћење?3. Како криминалистички опсерватор,,прихвата’’лице које треба да прати?4. Каква својства треба да поседује криминалист опсерватор?5. Шта је то јавно или т.з.в.јапанско праћење?6. Наведи облике класично тајно праћење?7. Шта је то ланчани систем праћења?8. Шта је двојни ланчани опсерваторски систем?9. Која криминалистичка правила важе за праћење са возилом? 10. Наброј видове прачења возилом?11. Шта је то полицијски инфилтратор?12. Шта је то непокретно(стационарно или статичко)праћење?

GLAVA IX

ЗАМКА

1.ПОЈАМ

Замка представља специфична тајна оперативно-тактичка мера која се састоји у томе да намами починиоца који врши кривична дела на исти начин,са циљем да починиоц буде ухваћен in flagranti или непосредно по извршено кривично дело.

Са замком хватају се непознати и познати починиоци кривичних дела јер на други начин не би могли бити откривени и ухваћени. То се односи на откривање деликвената који серијски врше кривична дела на исти начин. Замка се поставња чак и у моменту када на основу индиција може се проценити да починиоц није се отказао од кривичних намера и оправдано се очекује да ће поновити криминални напад, на основу његових препознатљивих modus operandi. Сво време и то од првобитно скупњено и проверено извештавање за серијске криминалне нападе, па до доношење одлуке да се постави одређени вид замке(и то како одвојено тако и у вид на сложена тактичка комбинација,која паралелно се спроводи заједно са другим мерама и оперативне радње;убацивање инфилтратора,тајна опсервација итд.)актуелну тактичку ситуациј контролише криминалистички инспектор који води оперативни предмет. Када се процени да је неопходно поставити замку за коју је потребна помоћ од криминалистички техничар(то је случај када се ради о дактилоскопски,хемијски и друге техничке замуке),тада у помоћ позива се такав полицијски експерт.

Са замком не само да се обележавају и (или)хватају деликвенте на самом месту кривичног догађаја или непосредно по извршењу кривичног дела,већ се скупљају и истините изјаве(често пута,,уловљеног’’деликвента,када схвати да је обележен даје истинито признање за последње кривично дело као и за целу серију кривичних дела.

Замка се показала као успешно средство за откривање тзв домаће крађе. То су обичне крађе где починиоц у згодној прилици врши у породићној или радној средини(предузећа или установа),а оштећени,по правилу су родбина или другари. Понекад није,,унутрашњи’’већ ,,спољашњи’’лопов;починиоц који није из радне

средине,а у предузећу ,,оперира’’у паузама за доручак или други прави моменат када жртва се не налази у својој радној просторији.

Са постављањем замке успешно откривају се поћиниоце разних типова имовинска кривична дела(тешке крађе,разбојништва и разбојничке крађе,џепне крађе,крађа аутомобила),као и починиоци других видова кривична дела (уцене,изнуде,преваре,примање мита,саботажа,шпијунажа итд.).

2. В И Д О В Е З А М К Е

Замке се користе у виду специфични криминалистичко-тактички и криминалистичко-технички начин у борби против криминала. Они су усмерени ка откривању и хватање деликвената на самом месту извршења кривичног дела или ка њихово препознатљиво обележавање,тако да касније упадну у постављену замку и на тај начин буду откривени и ухваћени.

Структуру сачињавају следеће видова замки: 1) физичка замка; 2) дактилоскопска замка; 3) техничка замка; 4) хемијска замка.

1) Под физичку замку подразумева се постављање заседу или надгледање ради хватања деликвента. Полицајац се крије на место кривичног догађаја и хвата починиоца у моменту када врши кривично дело.

Постоје више облика оваквих замки у виду заседе:а) замка-мамац(поставља се примамљив плен у излогу у возилу

или на било које друго згодно место,за да на самом месту лопов буде ухваћен,у поставњеној заседи од стране полицајца који је сакривен у

објекту или његовој близини;се оставља жена-мамац ради хватања сексуални или други деликвент итд.)

б) замка-мамац који фиктивно купује(преко информатор ко,,купује’’ оружје,муницију,дрога или другу криминалну робу,у повољњи тренутак полиција хапси шверцере, или други деликвенти у ,,рутинској’’саобраћајној контроли или на други начин).

в) замка-мамац преко оглас у новине(по објавњеног огласа о куповини курентну робу,прате се и хапсе лица који продају украдену робу).

г) замка-са фиктивном саобраћајном патролом(преко вигилант мами се криминалац,који се идентификује,претрише се и хапси у ,,рутинској’’провери саобраћајних докумената,а вигилант ,,бежи’’).

д) замка-мамац са измишљеном причом(полицајци маскирани као поштари,инкасатори и сл.хапсе криминалца у његовом стану).

џ) тзв феничко огледало(са њим тајно се надгледа лице без да знају да су надгледана). У суштини ради се за стакло које насупрот тамне подлоге је огледало а насупрот светле површине прозире се.

Посебан облик физичке замке представља мамљење деликвента ка подметнуту потенцијалну,,жртву’’криминалног напада. У улогу жртве поставља се маскирани полицајац или полицајка који због изгледа или понашања личи на потенцијалну жртву на одређени сексуални или други криминални напад.

Овакав вид замка-мамац поставља се на критична места где је чешће вршено одређен вид кривично дело. За овакво одлучивање реално утиче постављена криминалистичка прогноза под претпоставком locus operandi,оријентациони tempus operandi и очекиван modus operandi,као криминалистички параметри који представљају чврста подлога у планирању и постављању овакве замке.

Полицајац-мамацза привлачење починиоца кривичног дела нити једним гестом несме да деконспирира,већ смирено очекује покушај криминалног напада и прати развој догађаја. Међутим полицијска екипа која је за подршку она је у приправност јер је у објекту или сакривена у непосредној близини. Она са одговајућом

техничком(оптичком)помагала надгледа мамац и припремљени су да ухапсе деликвента у тренутку када покуша да нападне ,,жртву’’. Полицајац-мамац и полицијска екипа који су у заседи међусобно комуницирају и договарају се углавном оптичким знацима или индискретно преко радио-везу уколико растојење није много велико. Уколико је растојање између њих мало у толико су шансе веће да на време буде ухваћен починиоц који је ,,загризо’’мамац. Препоручљиво је да један члан полицијске екипе за подршку и интервенције налази се сакривен у возилу(без полицијске ознаке)које је паркирано што је могуће ближе до мамца.

Полицајцу коме је дата улога мамац мора припадати одређеној категорији људе одабрана као и карактеристике,профил жртве неког кривичног дела које треба да се спречи. Његов став,ход,одећа,узраст и пол треба да буду скоро исти као и код претходне жртве. Узраст може да се симулира шминкањем. За одређена кривична дела где су жене жртве најчешће се користе жене-полицајци. Међутима ако то није могуће могу да се ангажују мушкарци-полицајци маскирани као жене. У неким специјализованим јединицама полицајци по специјализованој обуци постали су мајстори у вештини шминкања и маскирању.

Тактика и техника постављање замке-мамац са употребом прикривеног полицајца као ,,жртва’’кривичног дела ради привлачења и хапшења деликвената, поготово су разрађени у САД. У борби против масовно насилнички улични криминал америчка полиција веома успешно примењује овај конспиративни криминалистички метод.

3) Дактилоскопске замке или замке отисака прстију престављају замке у

вид на трагове. Овакве замке састоје се у томе да се поставе предмете са глетком површином где починиоц мора да их дотакне или као својеврсна препрека мора да их премести да би могао да украде новац или неки предмет. Починиоц хватајући предмете који имају глатку површину голим рукама оставља своје отиске прстију. Овако остављени трагови од папилиране линије са сигурношћу показују на починиоца,обзиром да представљају доказ о његовом присуству на

место кривичног догађаја,тако да откривачки процес је релативно једноставан.

За постављање дактилоскопске замке користе се вазне,пепељаре,чаше, флаше(пуни или празни),шоље,стакло,целофан или други предмети са глатком површином. Пре постављања,предмети се темељито чисте и пажљиво(на њима несме да остану папиларни трагови ни од криминалиста техничара који поставља ову замку) остављају се на место где се оправдано очекује да се понови криминални напад.

Препоручљиво је ову замку да се комбинују са хемијским замкама. На пример новац који представља замка(премазан са ултраљубичастим прашком или оловком која флуоросцира) умотавају се у целофански папир да починиоц остави трагове прстију када буде узео паре.

3) техничке замке сачињавају резноврсне акустичне(звучне) и оптичке замке који служе као техничку заштиту објекта,обезбеђење согрога delicti и место криминалног догађаја.

Акустичне замке односе се на постављање једноставних извора акустичних сигнала(сирене,звона и др.) као и софистицирани алармни система који се састоје од савремених електронских уређаја и других уређаја. Као резултат савременог техничког развоја алармни системи константно се усавршавају и налазе већу примену у борби против криминала или у тзв.приватну безбедност ради обезбеђења и заштите од неовлашћеног приступа непозвана лица у приватним просторијама и објекти који се обезбеђују.

У савременим условима софистицирани алармни системи фунционишу према принципу: дају аларм-пренос аларма-пријем аларма.

У широкој палети разноврсних алармних система спадају: ултразвучни алармни уређаји,алармни уређаји аутомобила,вибрациони детектори за чување сефова и каса,контактни или нагазних детектора,електронски алармни системи итд.Најзначајнији су електронске системе односно електронске замке.

Електронске замке представљају електронске системе у виду заштите и функционисање акустичних система, састављен од бројних

електронских средстава апарата-сензора. Намена алармног система је да благовремено открије и најави сваки неовлашћени улазак у заштићени простор. Те функције врше сензори који откривају и региструју улазак непозваних лица у заштићени простор,обрађују сигнал и алармирају(сигнализирају) о невлашћеној,,посети’’ обезбеђеног простора.

Са електронских апарата-сензора обезбеђује се пет нивоа детекције присуства лица у обезбеђеном(односно рестриктивном) простору.

Први ниво односи се на периметарска заштита,односно на спољњу заштиту до ограде око објекта. Поставља се изнад ограде,поред ограде или исподземље се постављају:сеизмички сензори(геофони),сензитивни кабли,контактни сензори, електронске баријере итд.

Други ниво детекције,,покрива’’простор од ограде до објекта. Постављени сензори (исти као у првом нивоу) у овај простор откривају свачији покрет,трчање или пузање.

Трећи ниво детекције обухвата улазни део ка објекту(врата,прозоре,спољни зидови,отвори за вентилацију итд.). Сензори који се изаберу постављају се на места која зависе од грађевинске карактеристике објекта и место где се очекује претпостављени упад непозваног. Сензори региструју: Насилно отварање врата (постављају магнетни контактни детектори) провала кроз зид,под или таван(постављају се детектори звук) проваљивање кроз прозор(постављају детектори који детектују лом стакла)итд.

Четврти ниво детекције обухвата заштита унутрашњег простора објекта. Штити се цео простор или одређени делови. Ради тога се постављају просторне сензоре(или тзв.детектори на свакакво кретање) у виду ултразвучних таласа или инфрацрвени пасивни сензори. Зависно од карактеристика ентеријера,намена и слично,инсталирају се нека од горе наведених сензора за заштиту унутрашњег простора.

Пети ниво детекције обухвата критично место где се налази заштићени вредни предмет(икона,слика,раритетни артефакти или било који други вредни предмет итд.).Са одговарајућим сензорима(нагазни теписи,јављачи звукова,микропрекидачи итд)прати

се и региструје надолазак,премештање или покушај крађе заштићеног објекта.

У оквирима техничке заштите предвиђа се антисазботажну заштит алармних система ради откривање и спречавања криминалних напада(ломлење,оштећења,крађе и сл.) над електронском опремом. Због тога над сензорима и осталој опреми постављају се одговарајућа маскирни прекидачи који аутоматски реагују на било какав покушај неовлашћеног управљањa њима.

Алармни системи региструју угрожавање заштићене зоне односно свакакав вид неовлашћеног приступа у заштићени простор или свакакав криминални напад над заштићеним објектом или предметом,иницирају узбуну преко сигнализације(алармирају). Сигнализирање се састоји у томе да прослеђују електрични сигнал од сензора до алармну централу где се обрађује светлосно или звучно. Алармна централа представља ,,мозак’’електронског алармног система обзиром да омогућава са свим алармима који су прикључени као засебни елементи као и њихово напајање и контрола.

Алармирање може да буде локално и даљинско.За локално алармирање кажемо када је аларм константно или

само у радно време прослеђује сигнал до алармне централе која се налази у објекат који се штити.

Даљинско алармирање подразумева се када сигнал од аларма прослеђује до алармне централе која је смештена у заштићени објекат до други објекат,који је даље тј.дислоциран интервентни центар(обично су то полицијске станице). Даљинско алармирање врши се преко телефона(слободна или заузета линија),а изводљиво је и бежично даљинско преносење алармног сигнала.

Сватска криминалистичка пракса показује да у високо развијеним земљама заштитни алармни системи банака и других институција као и значајне привредни капацитети технички су повезани са полицијом.

У Холандији највећа предузећа су прикљућена на полицијски алармни систем. У полицијским станицама постоје апарати са непрозирним стаклом у виду сандуче,када криминалац постане активан на стакло појављује се натпис аларм и истовремено се чује

звучни сигнал. Сандучићи се налазе у просторијама дежурне полицијске службе. Дежурни полицајац на командно место са радиовезом је повезан са патролним полицијским возилом. Када се појави акустични сигнал инспектору је већ при руци алармни план угроженог предузећа као и план његове околине,тако да одмах даје упутства патроли. Трошкове плаћа предузеће.

Као својеврстан облик акустичко или техничко-хемијска замка сматрају се безбедоносне торбе или кофери,који у савременим условима потврђују да су и даље у функцији, поред тога подразумева се и примена на акустични или комбиновани алармни системи који су уграђени у покретним стварима.

Безбедоносне торбе за пренос докумената,новца и друге вредние предмете у унутрашњости имају кутију у којој је монтирана јака батеријска сирена и одговарајући електронски апарат који укључује сирену. За заштиту торбе или кофера користе се апарати за хемијско обележавање и испуштање густог дима. У торби ставља се смеса са димом. На руку носиоца торбе причвршћен је посебан кабл који активира дим када неко покуша да отме торбу или пресече кабл. За изузетно кратко време криминалац је скоро цео офарбан најчешће у црвену боју и обавијен са густ дим најћешће истом бојом. Уколико га чека ауто ,није у стању да вози због деловања дима. Документи,новац и целокупна сдржина торбетакође је офарбана. Код починиоца максимално се манифестују идиције психичко деловање. Највероватније је да ће бацити торбу и покушати да побегне тако обележен. Лако ће бити пронадђен и уколико успе да се сакрије.

Безбедоносни кофер од фирме,,NOWO’’опремљен је са затварачима за блокаду и две електроске браве које независно раде. Закљућавањем једне браве за одређено време активира се трезор,након истека времена прво се активира упозорење а након одређено време и аларм,а касније и дим. Са закључавањем друге браве активира се осигурач против отимања. Излажење дима стопира се посебним кљућем.

Оптичке замке се састоје у томе да се поставе фото-замка и телевизијског система затвореног круга.

Фото-замка постављају се на тај начин што маскирани(прикривени)или тајне фото-камере поставњају се у затворени простор са јединим циљем да сниме криминални нападна одређени објекат или предмет(фиока,сеф,прозор итд.). Камера (сакривена у прекидач или на друго место)и инфрацрвени блиц укључује се када деликвент приђе објекта напада и врши криминални догађај.

У савременим условима најзаступљенији и најефикаснији систем за техничку заштиту било ког објекта је телевизијски систем затвореног круга. То се препоручује за обезбеђивање великих система пошто је неопходн заштита велики број зона као и када се ради о даљинском алармирању од објекта где нема физичко обезбеђење,радник који дежура у локалној алармној централи.

Телевизијски систем врши три функције: надгледање,снимање и одврачања.

Са надгледањем(поготово у случајевима када је телевизијски систем повезан са алрмним системом)као на длану види се реструктивни простор истовремено у свим штићеним зонама,тако да се омогућава правовремену интервенцију службе физичког обезбеђења прликом регистровања и насилни улазак у објекат. Снимак омогучава идентификацију починиоца,као и контрола изношења и уношења предмета у штићеним зонама.

Кроз снимања, архивирају се и по потреби репродукују догађаји у домену и техничке заштите обезбеђеног објекта,у одређеним случајевима обезбеђује се документација за покретање одговарачи судки поступак.

Трећа функција,одвраћање има психолошко дејство на лице које настоји да неовлашћено уђе у реструктивни простор. Спознајом да ће бити снимано и да ће постојати материјалне доказе за његову незакониту делатност, јер због тога може да одговара,делује застрашивачки над лицем и тиме га одвраћа од намере да почини криминално дело.

Структура телевизијског система се састоји од:камере(за чији оптичке могућности мора да се обезбеди одговарајуће осветљење);монитори(који на одговарајући електронски су повезани

са камерама);и видео-рикордер(ради снимање и репродуковање слике).

Телевизијског система затвореног круга функционише на више начина (аутоматско укљућивање камера ради снимања било какавих повреда у реструктивни простор штићених зона који се телевизијски прате: аутоматско снимање одређени безбедоносни релевантних детаља на видео-рикордер итд.). 4) Хемијске замке постављају се запрашивањем или премазивањем хемијским средствима предмете,изузетно танким слојем који се немогу видети голим оком. Таква хемијса средствима остављају трагове на рукама,обући,одећи лица које је досао у контакт са премазаним предметима. Траг(обојене руке,сијава одећа и др.)постају препознатлива када дођу у додир са водом или влажне супстанце,односно када се премажу са хемијским раствором или ултраљубичаст светлост итд.

Средства која служе за постављање хемијске замке(то су прашкови или раствори) треба да поседује следећа својства:

1) ретко да се налазе у свакоднецној употреби ,осим у лабораторијама

2) ради боје морају да буду исти или слични као и предмети на којима се

постављају3) да су невидљиви или слабо видљиви на рукама,одећи лице

које је дотакло обележени предмет4) дуже време да задрже своја средства(боја и флуоросцинација)

и подуже време да се задрже на рукама и одећи лица који је долазило у контакт са предметом (замка).

5) да су отпорни на стандардна хигијенска срества(сапун детерџент и др.)

6) да су безопасни по здраље људиУ криминалистичкој пракси за постављање хемијских замки

користе се:сренронитрат,фуксин,пиокантин,као и нека ултраљубичаста(флуоресцентни) прашкови или оловке.

Од свих видова прашкова као најбољи показао се сребронитрат.То је сиво-бела једва видљива материја која је ситно самлевена и наноси се на предмете које починиоц треба да

додорне.Након тридесет минута од како је починиоц дотакао запрашени предмет на рукама му се појављују кестенасто-црне тачке које се неколико недеља немогу ничим одстранити,тако што,,уловљени’’деликвент постаје видљив,обележен и препознатљив.Под дејством процеса знојења прашак поступно улази у поре коже и формира тачке које саме нестају тек по неколико недеља.

Сребронитрат је фотоактиван тако да се непрепоручује за запрашивање предмета који су изложени сунцу или вештачкој светлости,као и влаге.У противном,хемијска замка као што је конспиративно постављена,тако конспиративно треба да се обнавља у вишекратно допунско запрашивање,обзиром да било каквим неповољним условима(топлота,ветар,влага и тд.)доводи до оксидације обележеног металног предмета са сребронитратом.Или предходно се премазује са заститним слојем комбинацијом која је отпорна на лак и ацетон.

Фуксин представља једва видљив сиви прашак,који под дејством влаге супстанце претвара се у црвену боју.Његове честице лепе се на незаштићене руке деликвента који је додирнуо запрашени предмет и под утицајем знојења на кожи се формира траг у виду на тамно-црвене тачке.Што више се перу руке тачке постају све црвеније.,,У колико је потребно да се трагови што пре пронађу,руке се прегледају уз помоћ лампе са ултраљубичастим зрацима или пак руке се стављају у реагенс.’’

Слаба страна фуксина је што се може скинути(иако дуже време да се задржи на папиларним линијама и испод ноката),обзиром да се налази и у црвеном мастилу, ,,уловљени’’ деликвент може да се правда да фиксиране црвене тачке су од употребе оловке са црвеним мастилом.Међутим са криминалистичком експертизом утврђује се да ли нанети трагови потичу од црвеног мастила или од фуксина.

Пиокантин исто као фуксин спада у групу на тзв супстантивне боје које фарбају кожу на дуже време.Овај прашак у контакту са водом или влажних супстанци раствара се и ствара љубичасту боју,на рукама лица које је дошло у додир са предметом који је запрашен са пиокантином,који могу да се задрже до неколико дана ,,ретко се дешава да руке обојене са пиокантином одмах и целовито буду

очишћене,па чак и при употреби јака средства за прање(бензин и др),будући да остају честице пиокантина испод ноктију.

Постављање замки одређеним невидљивим хемијским средствима показала су се као значајни поступак у криминалистици јер показују видљиве трагове боје тек када дођу у додир са киселином.То су тзв индикатори-боје међу којима је најпознатији фенолфталеин,у ову групу спадају и друга хемијска средства динитрофенол,тимолфталеин,нитрамин(који изазивају појаву жуте,плаве односно кестенасте боје)итд.Препоручује се пажљиво и контролисано употребљавање приликом постављања хемијских замки будући да имају једну велику слабост:док су невидљиви лако се преносе од обележеног деликвента на невина лица или на предмете која нису обухваћена у замци.

За постављање хемијских замци користи се ултраљубичасто(флуоресцентни)прашкови или течности и ултраљубичасте оловке.Они остављају невидљиви траг што постаје видљив (светли)тек када руке на обележеног деликвента осветле се са ултраљубичастим зрацима у затамљеној просторији.Под дејством ултраљубичастих зрака на руке деликвента појављују се плаве тачке(или линије) што светле.

Оваква хемијска средтва убрајају се у групу флуоресцентих боја за постављање замки.Ту спадају следећи праскови:кинин,родамин,натријумнафтионат и др. ,,Тактичка предност овој методи је у чињеници да починиоц није ни свестан да је обележен,а недостатак је у томе што са прањем трагови се могу одстранити и упропастити.Са обичним прањем ови трагови се немогу у потпуности уништити’’.

Ултраљубичасте оловке обично се употребљавају за обележавање новца за невидљиво уписивање бројева,слова или потпис криминалистичко-техничког експерта који поставља замку.На писано сија када буде изложено ултраљубичастим зрацима.Често пута ултраљубичаста оловка користи се као допунски елеменат замке што се наноси једва видљив или невидљив прашак или течност на критични предмет,који оправдано се очекује да буде такнут или премештен од стране деликвента.

3. ТАКТИКА ПОСТАВЉАЊЕ ЗАМКЕ

На основу постављања хемијске замке за откривање и хватање починиоца тзв домаће крађе у општим цртама презентујемо основне елементе тактике спровођења на ово тајно оперативно-тактичко дејство.Овакав период у пројектовању тактичких правила,у основу је скоро исти или сличан као и поступању код избора тајним хемијским методама за откривање не само на привредни деликвенти него и починиоце другим кривичним делима које смо поменули на почетку ове главе.

Хемијска замка се планира и припрема њено постављање тајно,односно стриктно према захтевима криминалистичко-тактичко начело чувања службене тајне.Што мање овлашћена службена лица(криминалистички инспектор који води оперативни предмет,криминалистицко-технички вештак који поставља замку и надлежни полицијски менаџер) или друга лица(информатор,оштецено и одговорно лице у установи где се краде) знају за спровођење овог конспиративног дејства,у толико су веће шансе да хемијска замка буде успешна.Замка се сматра успешном само у колико на рукама и одећи ,,уловљеног’’деликвента се пронађу и на релевантан начин фиксирају трагови од постављеног хемијског срества.

Пре него се процени који вид хемијске замке треба поставити односно које видљиво или невидљиво хемијско средство биће у употреби за хватање деликвента,унапред треба да се утврди постојање серијског криминалног напада (обичне крађе са истим специфичним modus operandi)као и на основу скупљених индиција да се постави реално утемељену криминалистичку прогнозу да такви специфични начини извршења на обичне крађе на исто место(у предузећима, установама и тд) продужице са предпостављеном динамиком да се извршавају и у будуће.

Препорућују се:место и предмет на којима треба да се постави замка,време њено постављање,као и избор најбољег хемијског средства.

Најкомпликованије је постављати замку на прометно место(школској установи,велика предузећа и сл.) у оваквим случајевима осим сарадњу са жртвом, пожељно је укљућити информатора ради надгледања замке и сигнализацију да је у њу упао.

Избор вида хемијског средства које служи за постављање замке одређен константном тактичком ситуацијом. Тако и у случајевима када се ради о истом објекту напада на два различита места,не може се поставити исти вид прашка.Једноставније је откривање крађа новца од новчаника који се чува на пример у фиоци(тада се користи један вид прашка),а у колико се новчаник чува на сасвим друго место(на пример,у торби што жртва увек је носи са собом.) тако да тада се поставља замка са употребом другиог вида прашка.

У случајевима када се открива домаћа крађа,у предузећу или установи, замка се поставља ван радног времена или пак у радно време када криминалисти на инсцениран позив вршећи некакве,,сервисне’’услуге(маскирани као:електричари, монтери,електроничари итд.) са одговарјућа средства запрашују или премазују критићни предмет на кривићно место. Критично место(кабинет,радионица,хала итд.) треба да се остави у првобитном стању,без да се врше било какве промене инвентара. Свакаква интервенција у овом правцу,односно било каква промена у уобичаеном редоследу ствари специфићне средине обесхрабљује починиоца тако да на неко време откаже се од вршења обичних крађа у предузећу.

Замка треба да буде постављена на одговарајуће место као и предмет који искљућују могућност да невина лица дотакну обележени предмет. Замка има за циљ не само да обележи лопова,него и да створи доказе за суд. Због тога обележене руке се фотографишу у боји у присуство два грађанина-сведока,а у записник који потписују и сведоци,даје се опис и о прегледу тела починиоца.

Питања за проверку и знање

1. Шта представња замка?2. Наброј видове замке?3. Шта се подразумева под физичка замка?4. Наброј физичке замке у виду заседе?5. Објасни дактилоскопске заседе?6. На шта се односе акустичне заседе?7. Шта представља електронска заседа?8. Када говоримо о локалном алармирању?9. Шта се подразумева под даљинско алармирање?10. Како се постављају фото замке?11. Како се постављају хемијске замке?12. Која својства треба да има средстава која служеза

постављање хемијских замки?13. Објасни постављање мамца са хемијском замком за

хватање починиоца домаћих крађа.

ГЛАВА X

КРИМИНАЛИСТИЧКА ЕВИДЕНЦИЈА

1. ПОЈАМ

Дуги историјски развој полицијских организација показује да полиције у свим земљама света одувек су поступно тежиле да створе регистирану базу података коју ће усавршавати тако да могу на организованији начин воде борбу против криминала. Тако у почетку на приметиван а у савременим условима (од друге половине XX века па до дан данас) и на електронски софистицирани начин,ствара се и употребљава разноврсне видове криминалистичке евиденције као незамењиво средство за проактивно и реактивно дејство криминалиста у две етапе од спровођење оперативна делатност у криминалистичкој контроли и у криминалистичкој обради.

Под појмом криминалистичке евиденције подразумева се одвојено успостављање, груписање, и оперативно коришћење разних конкретних објеката криминалистичке регистрације- носиоци информација(албуми,картотеке, евиденције,досијее,електронске датотеке и др.) за потребе оперативне делатности.

За сваки објекат криминалистичко регистровање, односно за сваку посебну криминалистичку евиденцију, зависно од њене специфичности скуљају се, обрађују се, класификују се и евидентира сопственим оперативним податком који константно се надопуњује.

Квалитет и оперативна достигнућа свакој одвојеној криминалистичкој евиденцији произилази из квалитета и начин регистровања унетих оперативних података.Да се очува квалитете оперативних података односно да буду употребљиви и константно актуелни, потребно је ажурирање евиденције.Под ажурирање подразумева уредно вођење евиденције кроз вршење више операција и то: брисање података који су изгубили своје значење, односно нису актуелни због насталих промена; промена непрецизних, непотпуних или нетачних података; уношење нових података; допуњавање постојецих података и тд.Квалитетно уношење података првенствено подразумева савесно и стручно попуњавање упитника КРИМ 1, КРИМ 2, КРИМ 3 и друга класична или електронска оперативна документација.

У развијеним земљама света криминалистичка евиденција је целокупно аутоматизована, односно укључена у систем електронске обраде података, док у неразвијеним земљама ове евиденције још се воде ручно или механографски( преко система пробушених картона или траке). Кроз електронско криминалистичке евиденције за неколико секунди од датотекама, односно од банке аутоматизованих података могу се добити меморисане релевантне информације, то је неисцрпна могућност њихово оперативно коришћење у превентивној-репресивној борби против криминала.Електронске криминалистичке евиденције криминалисту омогућавају мисаоно да моделира и да комбиније на основу релевантних чињеница унесених у аутоматизовани регистрациони систем користан за сваку развијену полицијску организацију.

Често пута коришћење оперативних података садржаних у криминалистичкој евиденцији трасира пут за успешно завршавање на одређену криминалистичку обраду,обзиром са сужавањем круга потенцијалних починиоца (кроз састављање списка деликвената према специфичним начинима извршавања, коришћење фото албума и тд.), криминалисти на рационални начин и правила брзине усмеравају сву своју енергију и силу у правом смеру. Зато са правом се може рећи ,,богата’’криминалистичка евиденција ,,богато’’награђује но само у колико се ажурно ,,пуни’’са целовитим и истинитим подацима

подразумева се да криминалист користи услуге криминалистичко-евиденцијске службе( чије је значење нажалост код нас неправедно запостављено.)

Иначе употреба или коришћење криминалистичке евиденције односно увид у њих представља конспиративна(дискретна) оперативно-тактичка мера која као сегмент тајног полицијског инструмента произилази из тајне оперативне криминалистике.

2. ВИДОВИ КРИМИНАЛИСТИЧКЕ ЕВИДЕНЦИЈЕ

У пракси користе се следећи видови криминалистичке евиденције:1) општа азбучна картотека;2) криминалистичка евиденција према начину извршења кривичних

дела (тзв МОС евиденција);3) евиденција на надимке 4) евиденција на лажна имена;5) евиденција на личне белеге;6) фото-албум криминалаца;7) евиденција украдених и несталих предмета;8) евиденција непознатих тела и нестала лица;9) евиденција на кривична дела са непознатим чиниоцем10) евиденција оштецених лица;11) казнена евиденција;12) досије лица;13) евиденција одређене категорије деликвената;14) евиденција сумњивих лица;15) евиденција одређених објеката;16) евиденција догађаја;17) евиденција акције;18) дактилоскопска евиденција;19) евиденција моторних возила.

У Македонској криминалистичкој пракси криминалистичка евиденција само делимично је аутоматизована.Наиме Македонаска полиција електронски води само следеће евиденције:општ азбучни индекс(или општа азбучна картотека), евиденција на надимке, евиденција кривичних дела са непознатим починиоцем, казнена евиденција,досије лица,дактилоскопска евиденција и евиденција моторних возила.

У продужетку засебно ћемо обрадити свих 19 видова криминалистицке евиденције.

2.1. Општа азбучна картотека

Општа азбучна картотека(или општи азбучни индекс,односно именик) представња основна и најважнија полицијска евиденција,обзиром да у њу се налазе регистарски подаци сва лица која су еведентирана и у било којој другој криминалистичкој евиденцији као и података лица који уопште нису регистровани у друге криминалистичке евиденције. Због тога се оперативна азбучна картотека дефинише као најбогатији извор оперативних података. Она упућује какви подаци постоје за одређено лице и где могу да се пронађу.

Одговори на питања дали одређено лице уопште је евидентирано од стране полиције по било ком основу,зашто је евидентирано и у којим евиденцијама је евидентирано,налази се са тражењем у општој азбучној картотеци као помоћно криминалистичко средство за проналажење систематизоване и евидентиране информације за сва лица који до тада били обухваћени било којим обликом полицијског рада.

У општој азбучној картотеци(ОАК) евидентирају се:лица против која је поднешена кривична пријава;лица над којима се врши локални појачани надзор; лица која су била објекат тражења; лица која их

потражује заменик јавног тужиоца или истражни судија;лица који имају досије;лица који су евидентирани и у некоја од осталих видова криминалистичке евиденције(надимак,МОС евиденција итд.); лица која су дактилоскопирани;лица која су предмет интересовања Службе јавне безбедности итд.

ОАК представља збирка картона или електронски записи систематизовано по азбучном реду и то према презимену регистрованог лица.

Картон садржи основне личне податке(презиме,име,надимак регистрованог лица;очево и мајчино име;датум и место рођења;место становања;занимање;број личне карте),као и података који упућују на друге криминалистичке евиденције где је лиц евидентирано. Уколико лице није евидентирано у друге евиденције,тада се наводе разлоге место и време завођења у ОАК.

За свако лице попуњава се само један картон приликом првог регистровања, евентуалне даље промене у криминалној биографији уписују се у исти картон. Изузетак овог правила се односи на регистровања лица који користе лажна имена.За ова лица поред редовног картона са наведеним истинитим личним подацима (који у рубрици,,надимак’’наводе се сва лажна имена којима се служе), попуњавају се још онолико картона колико има лажна имена регистровано лице, и то на тај начин што у рубрици,,презиме и име’’уписује се лажно презиме и име (напоменом да су лажна),док у рубрици ,,надимак’’ уписује се право презиме и име(са напоменом да су прави).

Картон од ОАК попуњава криминалист техничар од кримино алистичко-евидецијска служба полиције(која по правило,организацијски је повезана са аналитичко-статистичке службе). Картони се попуњавају правилно и прецизно. Посебно треба да се пази да буде уписан број личног досијеа регистрованог лица, јер лични досије може се пронаћи уколико је његов број правилно уписан у основни картон за шта се одређено лице води у ОАК.

ОАК је криминалистичка евиденција која треба да се највише користи. Обзиром да у њој је највише оператвних података сакупљено за лице које је евидентирано и у осталим криминалистичким

евиденцијама, основна намена ОАК је брзо и тачно да укаже у којим евиденцијама одређено лице регистровано. Зато пре него се погледа у било којој евиденцији,претходно мора се утврдити дали за то лице постоји ОАК. Ако у ОАК нема картон,не треба да се претражује у осталим криминалистичким евиденцијама. Уколико пак има картон , ОАК показује каквих података постоје за лице и у којим евиденцијама је регистровано.

2.2. Криминалистичка евиденцијапрема према начину извршењакривичних дела (тзв. МОС евиденција)

Начин извршења(modus operandi) кривичних дела представља један од основних криминалистичких карактеристика,чије познавање и изучавање у оквирима разлићити група кривичних дела дефинише се као база надоградња одговарајућих криминалисттичку методику како специјализирани криминалисти за откривање,доказивање,разјашњење и спречавање разних видова кривичних дела. Законитост,учесталост,константност и криминална персонализација(карактеристична одлика је организованим и другим професионалним деликвентима,,специјализовани’’константно примењивање исте деликвентне тактике или технике криминалних напада истим начином.) јављају се као детерминанти постојање и егзестирање специфичних облика на начин који се извршавају разни видови кривичних дела и богата феноменологија у савременом криминалу.

Сва кривична дела се појављају преко типичних начина извршења,који у конкретном облику криминалних активности означавају систем поступака деловање деликвената што се односи на пректично реализовање криминалних планова до самог чина извршење кривичног дела,као и таквим деловањемгде се прикрива криминално опхођење кроз уништавање истинитих или стварање нове-вештачке трагове,намером да криминалистичко-праћени процес

упути се у другом правцу,а то је да се оствари криминални циљ и тајно ужива у плодове криминалног дела.

Спрема евиденцији modus operandi систем(систем према начину извршења) заснива се на систематизовање и регистровање оперативних података на начин вршења кривичних дела,како за деликвенте који на исти начин а њима својствен начин врше кривична дела истим видом и притом примењују специфичну деликвентску тактику или технику,служе се истим средствима за извршавање (instrumentumoperandi)или истим триковима се користе како би напали исти објекат напада (на пример са ,,крцкалицом’’користи се само за улазак у станове).

МОС евиденције заснована је на регистровање оперативних података према следећим карактеристикама:

1) начин извршења (modus operandi);2) време извршења (tempus operandi);3) место извршења (locus operandi);4) средство извршења (instrumentum operandi);5) објекат криминалног напада;6) предмет кривичног дела (corpus delicti);7) трагови од кривичног дела;8) припремљена дејства и посебне околности које користи

починиоца; итд.МОС евиденција је подједнако значајна за расветљавање кривичних дела

која су починила како познат тако и непознати починиоц,где се примењује метод упоређивања чињеница,о начину извршења кривичног дела,са чињеницама modus operandi,евидентирани на исти или слични начин као раније извршио кривично дело постоји евидентиран у овој евиденцији. У случају када се поступа по предмету где се зна починиоц, преко компаративне методе може да се претпостави да починиоц је и раније извршавао друга кривична дела,а не само за оно које је ухваћен задњи пут. У случају пак када се расветљава кривично дело непознатог починиоца,кроз упоређења начин извршења дела и начини извршења истих кривичних дела која

су еведентирана у МОС евиденцији,може да се претпостави ко је починиоц кривичног дела.

Утврђена сличност у начину извршења два кривична дела претставља слаб основ сумње(односно општа индиција)да постоји повезаност оба кривична дела, oдносно да је извршиоц исто лице. За криминалисту представља значајни оријентир за прибављање других чињеница који обележавају лице,селективно баш кроз МОС селекцију. Ово показује да одређивање и анализирање на modus operandi има двоструко значење за криминалистичку праксу.

1) служи као основ о сазнањима карактеристикама починиоца.2) према њему се могу донети закључке дали један починиоц

извршиовише кривична дела.

Коришчење МОС евиденције објаснићемо са следећим хипотетичким случајем:

У граду С. Непознати починиоц у дужем временском периоду проваљује у станове на тај начин што цилиндре на бравама ломи са специјаним провалничким алатом-тзв ,,крцкалицом’’. Ваквим начином провале и специфични instrumentom operandi полиција региструје у МОС евиденцију Д.Ч је ухвачен у in flagranti (у моменту извршавање кривичног дела) чак при вршења на десетину провалне крађе.Криминалистички инспектор тражи од МОС евиденције да му изваде података од осталих девет провала због сличности како су извршене провале може да се закљући(скупио доказни материјал) сагледава да је њих извршило починиоц који је ухваћен у последњој(десетој крађи) провална крађа. Уколико Д.Ч. након неког времена(по издржаној казни затвор за доташње десет провале) поново крене старим ,,занатом’’,вршећи провале њему својственим начином,лакше ће бити ухваћен,сада у МОС евиденције је уписан са пуним, име и презиме,односно за тим лицем се води посебан картон уместо ранијих картона који су се водили као непознати починиоц.

МОС састоји се од вођење картотека(или електронска датотека уколико се води аутоматизовано) за modus operandi за тежа кривична

дела и за деликвентску тактику или техника професиналних деликвената МОС се формира на основу података који криминалистички инспектор уноси када попуњава индивидуални упитник за свако кривично дело (КРИМ 1 и КРИМ 2). Више рубрика таквих упитника односе се на уношење података који су везани специјализовано криминално деловање деликвената. Уколико таквих рубрика целосно и прецизно се попуне,поступно се формира и надограђује прецизна мануелна или електронска МОС евиденције према јасно препознатљив modus operandi.

За жал пракса показује да индивидуални упитници за почињено кривично дело КРИМ 1 и КРИМ 2 попуњавају се површно,шаблонски или уопште (на пример са форсирањем рубрике ,,остало’’),где се сами кримианалисти саплићу у оперативној делатности. Са таквим лежерним и непрофесионалним начином на (не) попуњавање валидних регистрационих података за МОС евиденције сами су лишени од једног битног елемента или адут против криминала.

МОС евиденције је делотворна за специјану борбу против одвојених групација кривичних дела са истим или сличним криминалистичким карактеристикама само уколико се доследно и прецизно евидентира начин ,,рада’’ деликвента,односно уколико се диференцира и одвојено се региструје индивидуалност специјалне деликвентске тактике и технике на познатим ни непознатим(тзв НН) починиоц кривичног дела.

Регистровање нечоја индивидуалност криминалне активности,сагледана је кроз одређен специфичан начин извршење кривичних дела почињена од професионалних деликвената,кроз примену методом аналогијом и компаративним методом омогућава планско одвијање оперативне делатности.

Криминалистичка анализа МОС усмерава на могуће чињенице о сличности одређена кривична дела која су извршена, који примењују modus operandi или употреба исти instrumentum operandi.

Регистрациони подаци modus operandi и деликвената који су препознатљиви према индивидуалног понављања одређених кривичних дела на ист начин (односно да су маркирани прека

криминалне процене) у МОС картотеци се бележе ручно на картонима или електронски запис, и то за сваки случај посебно.

Македонска криминалистичка пракса показује да МОС евиденција се састоји од картона који садрже више рубрика и то:

1) група(вид групе или подгрупа)2) података за tempus operandi(време,датум ,час,посебни

околности,дан у седмици).

3) подаци за locus operandi (место или територија,ближа ознака места,посебни околности).

4) подаци за modus operandi (даје се опис за специфични начин вршења кривичног дела)

5) подаци за instrumentarum operandi,трикове и сл.6) подаци о траговима кривичног дела7) подаци о карактеристикама деликвентске тактике или

технике(у вези са sorpora delicti или објекта напада8) лични подаци деликвента(презиме и име,датум и место

рађења,име родитеља,занимање,место пребивалишта9) подаци о повезаности са другим евиденцијама10) број личног досијеа11) локални полицијски орган који је попуннио картон

2.3. Евиденција на надимке

Коришћење надимака међу професионалним деликвентима је дуга традиција. Према надимку(што се користе најразличитија имена)деликвент постаје препознатлив у криминалној и асоцијалној средини. Истовремено са коришћењем надимка деликвент тежи ка

дубокој анонимност ради избегавање евентуалне кривичне одговорности,јер на такав начин сакрива свој идентитет.

У једно емпиријско истраживање(спроведено у 1982 год.на ниво магистеријум)аутор ових редова утврдио је да све проститутке у Скопје(пример износи 80 испитаника) имају надимак. Најчешће надимке су варијанте њиховим личним именима,али проститутке су познате по атрактивним и звучним надимцима који уопште не доводе у вези са личним именом.

Ова криминална евиденција садржи све надимке који користи већ регистровано лице у осталим криминалним евиденцијама.

Евиденција надимака се састоји од картотеке састављена од картони који се воде по азбучном реду надимака.

За сваки одређени надимак попуњава се један картон. Уколико одређено лице се служи са више надимака,попуњавају се онолико картона са колико надимака се служи. У картон који се попуњава под истинитим именом на евидентираном лице се води у ОАК, наводи и чињеница да је лице регистровано у евиденцији надимке.

Евиденција надимке за потребе процеса откривања користи се у случајевима када се тражи по непознатим починиоцем,приликом сакупљања и извештавање преко неко јавно лице или тајно оперативно деловање(код вршења информативног разговора са информатором или са потенцијаним сведоком,при спровођењу рација или заседа итд.) скупљени су информације само за надимак деликвента.

Коришћење ове евиденције је једноставно. Спрем надимка тражи се одређено непознато лицекоји долази у план као могућ починиоц кривичног дела. Ваде се све картоне са надимцима лица које се тражи(пример ,,звер’’, ,,петао’’ ,,лека’’, ,,зива’’, итд.) и саставља се списак лица(према именима и презименима) који користе такав надимак. За ова лица утврђује се алиби или се преузимају друге оперативно-тактичке мерке,тако што се скупљају оперативни подаци кои омогућавају шири круг сумњивих лица да се идентификује починиоца кривичног дела.

Препоричљиво је ова евиденција да се користи комбиновано и са другим видовима евиденције(лажна имена,фото-албума итд.).

2.4. Евиденција лажних имена

Криминалистичка пракса показује да неки деликвенти поготово професионалци који се служе са једно или више лажних имена или презимена циљем да ,,исчисте’’ ранију криминалну биографију и да остану даље од полицијског видеокруга. На овакав корак одлучују се интерлокални и интернационални деликвенти,који у нови лични идентитет траже спас од откривање и гоњење.

Исто као и у евиденцији за надимке, и у овој евиденције за свако лице које је регистровано по азбучном реду воде онолико картона колико што регистровано лице има лажна имена и (или) презимена,за свако лице које користи једно или више лажних имена води се посебан картон(према томе истински лични идентитет) у ОАК.

У сваком картону(или електронски запис) уносе се подаци за познате лажне идентификационе податке евидентираног лица: презиме,име,датум и места рађања, држављанство,лични опис итд. Са оваквим подацима може одмах да се утврди дали исто лице се служи са више лажних имена,или пак више лица служе са једно лажно име.

2.5. Евиденција личних белега

У овој криминалистичкој евиденцији региструју се познати специјализирани професионални деликвенти(евидентирани и у другим евиденцијама) који су препознатњиви према одређеним видливим белагама. Под личних белега подразумевају се очигледни белези на људском телу,према коме одређено лице може да се препозна(мали или велики прст на руци,тетоважа,брадавица,ожиљак, грбавост,недостатак неког дела екстремитета,говорни

недостатак,специфична несвесна кретања главе итд.). Овакве белеге се евидентирају у картонима или у електронском запису.

У картону или у електронском запису уносе се подаци у више рубрика и то:

1) подаци о делу тела где се налази белег2) подаци о виду личног белега 3) подаци о опису личног белега(вид,величина,боја,правац итд.)4) лични подаци за евидентирано лице(презиме и име,име

родитеља)5) број личног досијеа6) локални полицијски орган који је попуњавао картон или

електронски запис.Картоне или записе се систематизују према деловима тела где се

налази белег као и према виду белега.Оваква евиденција има огромно практично значење за откривање

и вршење контроле деликвената. Криминалистичка пракса показује да информације било какав особени белег лако се скалдишти у меморији сведока и информатора тако да њихов исказ представља много битан оријентир у даљем раду оперативног радника.

2.6. Фото-албум криминалаца

Класични албум фотографија(или електронска фототека)криминалаца представља специфична криминалистичка евиденцијакоја се састоји од збирке фотографије са нужним елементарним подацима за раније регистроване познате починиоце(повратници) опредељених кривичних дела(разбојништва,провале, џепарење,фалсификовање,сексуални деликвенти,макроа,трговина људима, крађа аутомобила итд.)као и за лица која су откривени у социјално-патолошко опхођењу (проститутке,коцкари,лица која злоупотребаљавају дрогу итд.).

Основни критеријум за завођење у тзв.криминалистички албум су:

1) када је деликвент ухваћен у моменту извршавања кривичног дела

2) када деликвент даје признање да је починио кривичн дело3) када за одређено лице је донешена правосудна судска одлукаИако криминалистичка пракса показује да лица(оштећени и други сведоци)

који у свакодневном животу најчешће навикле људе да их гледају у лице(en face) а не у профил односно са стране(десне или леве стране лица што га надгледају),ипак је практичније и препоручава се да у фото-албум сместе сињалектички(са три позе лица-снимака)фотографије лица који се региструју у ову евиденцију и то:

1) фотографија десни профил2) фотографија анфас позиција3) фотографија лева полупрофилФотографије се клесификују према два основна критеријума: према полу и

виду кривичног дела или социјано-патолошких појава. Током времена старе фотографије регистрованог лица мењају се са нових за да може да се сачувају актуелност и оперативну вредност криминалистичког албума.

Коришћење криминалистичког албума је једноставно и даје добре резултате при вођењу борбе против криминала. Приликом криминалистичког поступања у случајевима када је реч о кривичном делу који је починило непонати починиоц а виђен на место кривичног догађаја или у његовој непосредној близини, оштећеном и осталим сведоцима-очевицима показује им се криминалистички фото-албум деликвената из групе кривичнх дела где спада и актуелно кривично дело које се истражује. Задатак жртве и било ком очевидцу да препозна криминалца уколико је његова фотографија у фото-албуму који им се показује. Уколико деликвент буде препознат,на овај начин се прикупљају значајне претпоставке које упучују на конкретно одређено лице. Ка таквом маркираном лицу концентрира се пажња криминалиста да би открио друге посредне или непосредне доказе

који ће јасно показати ко је одговоран за кривично дело које се истражује.

У Македонској криминалистичкој пракси на жалост још се воде(не баш ажурно и прецизно) мануелни класични криминалистички албуми. Албуми су систематизовани у картотеке или збирка картона. На картонима се смештају(лепи се слика)једнопозна фотографија регистрованог лица.

Прва страница картона је структурална и више рубрика у којима се уноси:

1) лични подаци регистрованог лица(презиме,очево име,име)2) подаци о специјалности лица о вршењу одређене групе

кривичних дела, систамитизирани и по подгрупама(и топрема: објекат напада locus operandi,tempus operandi,corpora delicti, итд.).

3) датум фотографисања4) фото-број5) датум и разлози брисања са евиденције. По правилом

фотографија криминалистичког албума одстрања се у случају смрти регистрованог лица.

6) локални полицијски орган који је завео лице у фото-албум на задњој

страни картона лепи се фотографија регистрованог лица величином 6 x 9 cm.

2.7. Евиденција украдених и несталих предмета

Циљ ове криминалистичке евиденције је да се пронађу украдени или нестали предмети кривичног дела(corpora delicti) и да се обештети жртва. Са њиховим проналаском олакшава се откривање починиоца и расветљава кривично дело, са чије извршење је отуђен одређени предмет corpus delict.

У евиденцији украдених и несталих предмета региструју се предмети велике вредности на којима се налазе ознаке или индивидуалне карактеристике који су препознатљиви у мноштво карактеристика предмета истог вида,типа.

Ова евиденција се води у виду картона или аутоматска датотека, електронским записом, и то према виду,опис и карактеристике предмета.

За сваки украдени или нестали попуњава се посебан картон или саставња електронски запис и смешта се у мануелну или електронску картотеку према виду,под виду и опис предмета.

Евидентирање се врши у следећим случајевима:1) када на територији локалног органа унутрашњих послова деси

се тешко кривично дело ,где су украдени или нестали одређени предмети а починиоц остао непознат.

2) када је починиоц познат,али код њега нису пронађени corpora delicti

3) када су нестали предмети од извршеног кривичног делаУ македонској криминалистичкој пракси евиденција украдених и

несталих предмета воде се према систему мануелне картотеке,у којој се смешта картон који садржи следеће карактеристике:

1) подаци у виду: група и подгрупа предмета(пример,уколико се ради о возилу уписује се: вид путничког возила или теретно возило,делови возила моторцикл итд, у случају украдена или нестала уметничка и музејске предмете уписује се: слике,скулптуре и остале артефакти итд.)

2) подаци о опису предмета(на пример када је украдено возило уписују се следећи елементи: вид,марка,тип,фабрички број,број

шасије,регистарски број,боја точкове и гуме итд.)3) датум када је предмет украден ,нестао или пронађен4) лични подаци оштећеног5) број личног досијеа КУ(број поднете кривичне пријаве каја се

заводи у кривични уписник која представња посебна евиденцијска књига за сваку успешно завршену криминалистичку обрад по конкретан оперативни предмет који резултује са подношењем

кривичне пријаве или посебан извештај против конкретно одређено лице без обзира дали је пунолета или малолетно лице.)

6) подаци дали регистровано лице је заведено у друге криминалистичке евиденције.

Подаци ове евиденције објављују се у интерни Регистар украдених и несталих предмета.

Евиденција украдених или несталих предмета представља солидна оперативна база података која омогућава да кроз њу са употребом савремених метода упоређивање полиција да сакупи информације значајнe у борби против криминала. Полиција овакву евиденцију користи на следећи начин:

1) уколико приликом претреса пронађу се сумњивих предмета за које се

претпоставља да потичу од кривичног дела ,врше се провере у картотеци украдених или несталих предмета. Уколико пак притом се утврди да такви предмети су регистровани у евиденцији,преузимају се одговарајуће оперативни захват да се расветли кривично дело,одакле потићу пронађени предмети и да се открије и ухвати починиоца.

2) преко конспиративне контроле криминалних жаришта (пијаце половне робе,

комисионе продавннице,гардеробе на железничким и атобуским станицама,нелегалних преноћишта итд.) тражи се по corpora delicti заведени у криминалистичкој евиденцији украдених или несталих предмета.

3) у путном и другом саобраћају повремено се врше конспиративних провера ради

проналажење регистроване предмете који су украдене или нестале.4) полиција у позорничкој или патролној служби преко Регистар

објаве тражи за украденим или несталим стварима.

Пронађени corpora delicti и провере у овој евиденцији представља почетна тачка за расветљавање имовинских кривичних дела и за откривање провалника или других имовинских деликвената.

2.8. Евиденција непознатих трупова и нсталих лица

Ово у суштини значи да говоримо о паралелном вођењу две криминалистичке евиденције(за непознате трупове и нестала лица)који имају јединствени циљ: успешно да се идентификују лица и трупова,односно да се пронађу лица која су нестала под сумњивим околностима. Управо због тога често пута мора да се упореде податке од једне са подацима друге евиденције,тако да они представљају заокружени систем који је од велике користи приликом идентификације пронађене непознате трупове,као и за потрагом за несталим лицима.

Ове две евиденције се воде паралелно а њихов задатак је да омогуће што успешнију идентификацију лица и лешева, а уз то проналажење лица која су нестала под сумњивим околностима. Баш због тога треба често упоређивати податке од једне и податке од друге евиденције и они престављају заокружени систем који помаже при идентификацији непознатих лешева и потрагу несталих лица.Тактика коришћења ове две евиденције састоји се у следећим:

1) када се пронађе непознати леш (тело човека са непознатим идентитетом) треба се обавити детаљни опис леша и упоређује се са подацима и фотографије лица регистрованих у евиденцији непознатих лица, да би се утврдило дали је његов нестанак евидентиран.

2) када се прими пријава о несталом лицу полиција према његовом личном опису претражује евиденцију пронађених непознатих лешева.У случајевима када се пронађе непознати леш стандардни поступак за евидентирање састоји се у следећем:

1) саставља се службена белешка или службени извештај2) попуњава се картон који садржи отиске свих прстију на

руци,фотографише се лице леша у анфас пози а исто тако фотографија целог леша.

3) одећа и сви предмети пронађени поред леша које чува полиција док се не утврди његов идентитет.

4) прикупља се мишљење медицинских експерата за узроке смрти.

Под појмом несталог лица подразумева се1) лице које је дуже време отсутно од места становања или пак је

нестало и за њега постоје индиције да је зртва кривичног дела или несрећног догађаја, односно да је извршили самоубиство

2) лице које се удаљило од свог места становњања и због објективних разлога није у стању да даје податке о себи.

Полиција води картотеку о несталим лицима на првој страници картона постоје:

1) личне податке несталог лица и име његових родитеља2) датум и место рађања3) националност4) место становања5) име брачног друга6) Мместо становања родитеља7) ме и година рађања деце8) узроци нестанка9) простор за фотографију10) простор за дактилоскопску форму11) простор за отисак десног казипрстаНа картону се бележе карактеристике личног описа несталог

лица и то, висина развијеност лице коса,целавност,чело-профил,очи,ожиљци,нос,уши,зуби.

2.9. Евиденција кривичних дела са непознатим учиниоцима

Ова евиденција се сврстава у групу мос евиденција. И ако су у мос евиденције,на основу испољене специфичности у начину,месту времену и средствима извршења,раније била регистрована и кривична дела са познатим учиниоцем,сада је пракса да се евидентирају кривична дела са непознатим учиниоцима кривичних дела на сепцифичан начин.Слузи као потсетник за стално трагање НН учиниоца.Чим се открије извршилац једног кривичног дела из ове евиденције,такав случај према методолошкој аналогији повезује се са другоим сличним кривичним делима извршена од стране НН учиниоца.

2.10. Евиденција оштећених лица

Евиденција је сачињена од података о лицима која су оштећена кривичним делом чији је учинилац непознат. Води се по систему картотеке сређене по азбучном реду.

Евидентирање ступа на сцену по аутоматизму у моменту када је оштећени поднео пријаву у записник у полицији да је жртва криминалног напада почињен од НН починиоц.

Намена ове евиденције је двострана и то: 1)остварује се увид у њу прикупљају се корисне оперативне податке или уколико то намеће

дадену криминалистичко-тактичка ситуација лакше се проналази жртва ради евентуалног вршења допунског информативног

разговора ; 2) уколико се ради за имовинско кривично дело, када се открије или ухвати починиоц кривичног дела и притом буду

пронађени corpora delicti,враћају се оштећеном.

2.1.1. Казнене евиденције

Представља збирку података за сва лица која су на територији RS са правоснажно судском пресудом осуђени за почињена кривична

дела као и за Српске држављане који су осуђени правоснажно у другим земљама.За свако правоснажно осуђено лице постоји посебан картон где поред основних личних података се уписују све пресуде евидентираног лица. Подаци се систематизују на следећи начин:

1) матичан бр. лица2) презиме и име 3) надимак и лажно име4) датум рођења5) презиме и име родитеља6) место рођења7) држављанство8) занимање9) адреса становања10) називи и седиште суда који их је осудио11) бр. и датум судске пресуде12) о ком кривичном делу се ради13) висина изречене казне и мере безбедности14) промене које се односе на осуђено лице Осуђено лице се региструје у казненој евиденцији и то у два

облика. Прво када државни орган који води ову евиденцију добија правосназно судску пресуду или други докуменат. Друго када од страних правоснажних органа стигне извешстај судсих пресуда или казнених регистра.

2.12. Досије за лица

Лични досије за било које евидентирано лице,представља нечију документовану криминалну биографију јер поред основних личних података се уноси и најважнија документација криминалне каријере лица.За свако лице се води један досије. Они се формирају за следеће категорије лица и то:

1) за лица против које је поднешена кривична пријава2) за осуђена лица

3) лица за која се води криминалистичка радња4) за дактилоскопирана лицаЛични досије предтавља документацију у коју се уноси

оперативни материјал за регистровано лице. На корици се уносе подаци и то у виду кривичног дела дан и место његовог извршења,личне податке ошстећеног,личне податке учиниоца,налог за евидентирање у другим евиденцијама,број досијеа.У досијеу се уносе и хронолошки се уписују следећи оперативни материјали: Копије за успешно завршен оперативни предмет,предлог за завођење криминалистичке радње и извештаје за изречене пресуде.

2.13. Евиденција одређених категорија деликвената

У овој криминалистичкој евиденцији се региструју деликвенти повратници односно професионални учиниоци кривичног дела, који су више пута прекршили закон и то:

Провалници,Ђепароши,Разбојници,Преваранти,Макрои,Наркоделиквенти,Силеђије,Фалсификатори итд. У оваквој криминалистичниј евидиенцији треба се уносити организовани криминалци који према њиховом радиус операнди дефинишу се као локални,интерлокални и међунарнодни.

2.14. Евиденција осумњичених

Ова евиденција се састоји у регистровању лица који су по различитим основама раније били легитимисани од стране полиције. Да би оваква евиденција могла бити функционална треба се темељити на основу три параметра: Тачно утврђени идентификациони подаци као и подаци за време и место легитимисања. Укрштање ових

параметара се олакшава оперативни рад, јер се на тај начин долази до индиција који могу користити полицији.

2.15. Евиденција одрђених објеката

У њој се региструју објекти и места који су оперативно интересантни за службу јавне безбедности и то зато што се над њима врше кривична дела и прекршаји,сакупљају њихови чиниоци или протурају предмети. Евиденција се води по систему досијеа,а у виду картотеке само у колико на територији за коју се евиденција води има више безбедносно интересаантних објеката.

2.16. Евиденција догађаја

Ова евиденција се састоји у вођену посебних досијеа за разноврсне догађаје где полиција наступа(природних катастрофа ширег размера,пожари,масовне немире,самоубиства,несречни случаји итд.).

2.17. Евиденција акција

За сваку крипну полициску акцију у борби против криминалитета и против остале социалне патолишке појаве воде се посебна досијеа, у којој се прилажу сви оперативни материјали рада полиције(планове,скице.извештаји,службене белешке,оперативне информације итд.).

2.18. Дактилоскопске евиденције

Под појмом дактилоскопије се подразумева природно научни и криминалистички медот који се састоји од изучавања, упоређења, и класификовање папиларних линија,прстију длана и стопала човека. Папиларне линије на човековој кожи представљају удубљене или површиске линије, у виду разних шара или цртежа. Папилоскопска орнаментика је индивидуална и специфична за сваког човека посебно. Облик папиларне линије је трајан и никад се не мења.Криминалистичка пракса показује да се воде 4 вида дактилоскопске евиденције:

1) општа дактилоскопска евиденција2) монодактилоскопска евиденција3) хејироскопска евиденција4) евиденција отисака стопалаОпшта дактилоскопска евиденција служи за идентификацију

непознатих лица или лица која су дала лажне личне податаке. Састоји се од збирке картона. За свако регистровано лице води се по један картон отисака прстију обе руке. За откривање непознатих учинилаца према отисака прстију на месту кривичног злочина служи монодактилоскопска евиденција. Монодактилоскопска евиденција се највише користи у криминалистичкој пракси зато што се на месту злочина никада не налазе отисци свих 10 прстију деликвенета, него се откривају и фиксирају отисци једног или неколико прста. Хероскопска евиденција односи се на збирку отисака папиларних линија длана. Евиденција отисака стопала преставља посебну дактилоскопску збирку и састоји се од картона папиларних линија стопала. Дактолоскопске евиденције се могу водити на 3 начина:

1) ручно2) полуаутоматски3) аутоматски

2.19. Евиденција моторних возила

Евиденција моторних возила није класична криминалистичка евиденција међутим има велики значај за борбу против криминала. За сваку пријављено путничко или теретно возило региструју се следеће податке

1) опшсте карактеристике возила2) посебни идентификациони елементи

3)личне податке о власнику возила Када је реч о овој оперативној евиденцији треба да се каже да је

циљ да омогући брзо откривање власника (корисника или возача)возила у случају када починио саобрачајно или друго кривично дело(убијство,силовање,разбојништво итд.) и побегао са места кривичног догађаја.

Коришчење електронске евиденције моторних возила у оперативним циљевима уопште није компликовано. На основу првих криминалистичких параметара скупљени у првом оперативном захвату(трагова или део који је отпао од возила,скупљене изјаве сведока за цео или делимични регистарски број,боја возила,марка или друге карактеристике возила за којим се трага) претражује се у евиденцији. За неколико секунди добијају се информације за једно или више возила који одговарају тражених параметара. Врши се провера о власницима или возачима тих возила(за што се врши преглед возила,проверава се и утврђује алиби итд.) стиже се до починиоца саобраћајне несреће или до починиоца на неко друго кривично дело.

Све ове евиденције се воде у полициским управама.

Питања за проверу и знање

1) Шта се подразумева под појмом криминалистичке евиденције?

2) Наброј видове криминалистичке евиденције?3) Шта представља општа азбучна картотека и шта садржи

она?4) На основу каквих оперативних података темењи се МОС

евиденција?5) Које је значење криминалистичке праксе има у одређивању и

анализирању modus operandi?6) Шта садржи евиденција надимака и лажних имена?7) Који су основни критеријуми за увођење у криминалистички

албум?8) Какве фотографије се стављају у фото-албум и како се они

класификују?9) У којим случајевима се врши евидентирање украдених и

несталих предмета?10) Какав циљ имају евиденције на напознатих трупова и

евиденција на нестала лица?11) Шта садржи казнена евиденција?12) За које категорије лица се формирају досијеа?13) Наброј видове дактилоскопске евиденције?14) Какво је оперативно значење евиденција на моторних

возила?

Г Л А В А Х I I

УПОТРЕБА ПОЛИЦИЈСКИХ ПАСА

1. УВОДНЕ БЕЛЕШКЕ О КИНОЛОГИЈИ

Није случајно да кажемо да је пас најбољи и вернији пријатељ човеку. Сматра се да човек и пас за први пут су се зближили још у камено доба. Тада је човек успео да припитоми пса,који иначе вуче порекло од вука. У почетку пас се приближио човеку ради сигурно обезбеђене хране,наиме пас је скупљало остатке хране које је човек бацао. Човек је пак брзо схватио да пас може да му буде од велике користи на само као чувар,него поступно га је оспособљавао и неговао за друге потребе(међу којима и као домаћег љубимца,као што је све израженије у данашње доба).

Човек је практично створио својеврсни алат од животиње издвајајући пса из природне средине и дрстично утицајући на његовом развоју. Кроз укрштања створени су више од 300 врсти раса паса.

Изучавањем и дресуром паса бави се кинологија као посебна научна дисциплина. Пси који имају признати стандард класификују се у 4 категорије:

1) овчарски пси,пси чувари,пси за одбрану и слузбени пси (дођ)2) ловачки пси3) пси за праћење4) хртови

2. ОСНОВНЕ ЧУЛНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ПАСА

Теорија преко бројних кинелошких истраживања показује ,а пракса то и потврђује да уопште неможе да се стави знак једнакости између вредностима чула паса и људима. Наиме нека чула који имају пси (ово се поготово односи на чуло мириса али и на чуло слуха)су много развијени. Пси такође имају развијено и чуло вида(на жалост за њих је црно-бело)док мошне неразвијена су им остала два чула(додир и укус).

Према морфолошким и другим карактеристикама органа за мирис,пси речено језиком зоологије спада у групу на тзв.микросаматске животиње са изразито високу моћ ,,перцепирању” и за ,,памчење”трагова од било каквих мириса.

Пси могу осетити мирис на даљину и на 1км. Просечна површина мирисног подручја код људи је само 5 сm²

док код паса достиже чак 150 cm² као што је случај са немачког овчара. Код јазавичара вредност достиже до 75 cm². Оваквој просечној ,,мирисној” површини одговарајуће се протеже и обим мирисних ћелија: код човека 60 милиона,код немачког овчара 220 милиона,код јазавчара 125 милиона мирисних ћелија.

Сматра се да је мирисно памћење пса развијено исто као и што је развијено чуло вида код човека.

Пси су способни да разликуј мирисе људи ,предмета и трагова. Пас региструје звуке до 500м. Пас преко чула вида може следити

предмете и појаве на удаљеност до 300м. ,,око пса је конструисано тако да одлично види у мраку тако да предмете који су ближе види их прецизније него човек. Ово је ради тога што структура ока пса омогучује блиске предмете да их види за ¼ мање него човек.

Пас чује и ултразвуке које човечје уво ради високе фреквенције не може да их региструје,тако да човек их не чује.

3. ПОЛИЦИЈСКИ ПАС КАО ПОМОЋНО КРИМИНАЛИСТИЧКО СРЕДСТВО

3.1. Кратак осврт на историјског развоја на употребу полицијског пса

Полицијски пси спадају у групу службених паса. Полицијски пси су посебно дресирани и обучавани у криминалистичкој пракси, у појединим земљама света се употребљавају још од 19-тог века. Доступна страна литература даје податке да је полицијски пас чувар за први пут употребљен у Француској средином 12-ог века. Од тада па све до 18-тог века француска полиција употребљава псе чуваре који се ноћу пуштају када се затворе градске порте. Полицијски пси за патролу и хватање криминалаца за први пут су употребљени у Паризу 1895 год. Полицијски пси трагачи за хватање криминалаца у Великој Британији коришћени су још од 15-тог века,а у САД 3 века касније. У Немачкој пас је први пут уведен у последњој деценији 19-тог века и то у почетку као заштитник униформисаних полицајаца. Развој Немачке криминалистичке кинологије значајан допринос берлинског коњичког капетана Стефановића који је био први председник савеза немачких овчара. Он је значајан за 2 ствари. Прво зато што је 1902 објавио своју књигу ,,Пси у полицијској служби,, и друго зато што је почео са дресуром немачкоих овчара за потребе полиције.У 97% случајева се користи Немачки овчар као службени пас.

3.2. Врсте полицијских паса

У досадашњој криминалистичкој кинолошкој пракси полицијск пси су имали више улога,тако што су ове животиње специјално дресирани и обучавани,оспособљавани да помажу при извршењу разне полицијске задатке. Криминалистичко кинолошка пракса покзује да постоје следеће врсте полицијских паса:

1) пси чувари2) заштитни пси3) пси трагачи4) санитетски пси

5) пси за открибвање дрога6) пси за откривање експлозиваС обзором да прве две врсте се дресирају и оспособљавају за

извршење скоро истих или сличних задатака прво ћемо причати о њиховој улози. Њихова правилна употреба има видљиве психолошке и превентивне ефекте: деликвенте или учиниоце кривичних дела треба их уплашити,док часне људе смирује њихово присуство,непосредно или посредно спашавају људе или чувају њихову имовину спречавају насилничке или друге криминалне радње.

3.2.1. Пси чувари

Пси чувари се употребљавају:1) за чување и обезбвеђење објеката,посебно објекти где се

одрзава масовни скуп2) за чување имовине 3) за чување лица нпр.при лишењу слободе привођење

непослушних и опасних лица итд.

3.2.2. Заштитни пси

Заштитни полицијски пси имају различите задатке и употребљавају се за:

1) легитимисање лица у различитим тактичким ситуацијама2) за заштиту полицајаца приликом вршења службене дужности3) за помагање полицајаца при вршењу патролне службе у

криминалним жариштима или проблематичним местима.4) за помагање при претраживању терена или сумњивих места

или за потрагу деликвената и другим лицима за којима се трага5) за помагање при спровођењу заседа или рација

6) за помагање при хапшењу опасних деликвената који дају отпор

7) за обезбеђење и контролисање појава и догађаја које привлаче деликвенте

8) за помагање и обезбеђење јавног реда и мира

3.2.3. Пси трагачи

Пси трагачи су најкориснија врста пса у криминалистичкој пракси,заузимајући место у превентивно-репресивној борби против криминалитета. Дресирани полицијски пас препознаје мирис људи и има способност да тај мирис складира и задржи га у сопственој олфактроничкој меморији. У делокругу пса трагача спадају:

1)откривање и праћење људских трагова као и препознавање оног кој је проузроковао те трагове

2)проналазење corpora delicti или показивање на лице које те предметепоседовало или је долазило у додир са њима

3)проналазење скупоцених и других несталих предмета у колико њихов власникје барем приближно одредио место где их је изгубио

4)претраживање терена,односно траже се нестала лица на широким или шумскипределима

5) проналажење лешева

3.2.4. Санитетски пси

Они служе за проналажење и спашањаве лица која су жртве елементарне или друге непогоде земљотресе,поплаве,пожаре итд.

3.2.5. Пси за откривање дроге

У почетку су ови пси били коришћи за откривање Канабиса и његовох деривата. У последњих неколико деценија 20-ог века паралелно са ширење наркорепертуара у виско развијеним земљама полиција употребљава дресиране псе за откривање других видова дрога.

3.2.6. Пси за откривање експлозива

Ова врста паса је обучена да трага за свим врстама експлозива. Врсте паса које се користе за ову потрагу су: Немачки овчар,доберман,ротфајлер,ретривери,шарпланинци идр.

3.3. Услови употребе полицијских паса

Правилна употреба полицијских паса представља стварање одговарајућих услова који омогућавају да се предвиди да се активира и успешно да се примени ово помочно криминалистичко средство.

Несме ни да се помисли да у потрази буде укључено пас који није задовољио строге стандарде,да буде психо-физички спреман. У акцију се пуста пас које је одморно и који без неких посебних потешкоћа да маркира мирисни траг који че успешно пратити.

Уколико је пас активиран према начелу брзине и уколико место кривичног догађаја и његова шира околина се обезбеди према свим криминалистичким правилима,успех неће изостати под условом да постоје трагове и предмети које полицијски пас може да их оњуши и почне потрагу. Обезбеђење места кривичног догађаја представља оперативно дејствокоји претходи ангажовања полицијског паса,али то

исто траје све док пас не заврши свој посао. То значи да спровођење тактичке комбинације усмерена кон решавању различитих тактичких задатака који воде постизању истог циља: да се пронађу и да се обезбеде релевантне трагове и предмете кривичног дела,а са тим и лакше открије и ухвати деликвент.

Униформисани полицајци који врше обезбеђење места, између осталог онемогућавању уништавање трагова од људског мириса и њихово мешање са другим мирисима. Са тим се испуњавају основни услови за употребу полицијског паса,подразумева се,на време да се активира и уколико постоје повољни атмосферски и друге климатске услове. Овако паралелно и комбиновање активирање препоручује се и поред практичних препрека.,,дешава се да пас изгуби мирис,тако да мора да се врати на место где је извршено кривично дело тј траг и покуша да поново пронађе и узме мирис”. Након што полицијски пас заврши задати задатак може да почне статичка и динамичка фаза увида,чиме је тактичка комбинација обогаћена са овим њеним тречим значајним елементом.

Уколико на самом месту има видљиве трагове за мулажење треба да се фиксирају,а истовремено треба да се пронађе други траг где ће бити пуштен пас. Са тим нема да буде уништен отисак стопала који је згодан за мулажење скицирање и фотографисање. Ако на самом месту нема трагове или терен је сув и много изгажен пас се употребљава на место у околини где је исто тако нађен траг за који се претпоставља или се зна да је припадао починиоца.

3.3.1. Повољни климатски и друге услове

Повољни климатски услови за употребу полицијског паса:1) земља са бујном вегетацијом и места где има маханичко и

биолошко оштечење земљишта. На оваквим локацијама(ливаде,њиве

итд) уколико преко њих не пређе друго лице осим починиоц кривичног дела,задржава се дуготрајни мирис где пас без већих потешкоћа маркира и успешно прати.

2) шумски предео. На оваква места због незначајног струјања ваздуха,мирис деликвента се задржава дуже и не меша се са осталим мирисима тако да пас може лаксе да прати траг.

3) оптимални временски услови. Овде спадају следеће параметре и то: температура ваздуха од 1- 20 степени целзијусових; да не пада јака киша; ако има снега дебљина да не буде већа од 3 цм;да није пала слана на траговима; време да буде стабилно и без ветра или да дува умерени ветар.

4) трагови да не буду старије од 3 сата. Уколико је мирисни траг свежији у толико ће пас брже регистровати у својој олфактроничку меморију. Са временом траг постепено нестаје,односно мирис испарава.

3.3.2. Отежани климатски и други услови

Овакви услови не искључуји могућност употребе полицијског паса али вероватноћа за успех је много мања. То су услови:

1) земња са слабо развијеном вегетацијом или суви терен2) температура ваздуха испод нуле степени или пак веома

тмурно,великаврућина;ветар средње јачине;јаке падавине кише или снега.

3) траг старији од 3 сата.

3.3.3. Неповоњни климатски и други услови

Само у посебним условима полицијски пас успешно ће извршити мирисну потрагу уколико ,,ради” под следећим неповољњим климатским и другим условима:

1) отворени простор са густим саобраћајем2) сува,песковита и прашњава земља;бетониране патеке и

асфалтиранеулице;тле поливено бензином или тле које садржи материје са јаким мирисима (креч,бибер и др.) њиве на којима има узрејан дуван који испушта никотин; борова шума у фази када дрвеће испушта смолу.

3) затворени простор у медицинским и фармацеутским установама или хемијских фабрика.

4) влажни траг или траг који се налази испод воде ,,у свим овим случајевима може да се употреби службени пас уколико нису прошле 30 мин. Од момента када је тражено лице било присутно на то место. Међутим и тада успех није загарантован’’ односно више ваквих случајева завршили су са ,,половично успешно или са неуспехом’’.

5) температура ваздуха испод минус 5 степени,јак ветар,поројна киша.

6) траг старији од 12 сати.

3.4. Дресура полицијских паса

Под дресуром подразумева се обучавање и оспособљавање паса да поступа по задатим наређењима да изврши задатке који не спадају у оквирима његових уобичајених навика и понашања. На овај начин пас се наводи на стицање нових навика по којима ће поступати по наређењима његовог господара(у почетак је то дресер,а затим криминалистички кинолог).

Рутинско поступање по тим навикама што је у функцији решавање задатака у делокругу полицијског посла је утемељено на константним вежбама. Теком времена навике се памте у меморији паса,тако да уколико поседује добру психо-физичку

кондицију,послушно поступа по наређењима који му издаје његов водић при извршавању одговарајуће полицијске задатке.

Погрешно је раширено лаичко размишљање(и то не само међу загрижених љубитеља и штићеника животиња,него и шире) да при дресирање паса употребљава се насиље и да такво наметнуто стицање специјалних навика они губе своја природне особине. Напротив! ,, општо је познато да је смишљено целовито образовање оспосбљавање подстичу се природне особине паса. Модерна дресура паса врши се уз помоћ психолошких и педагошких особина,као и са највећом пажњом водича а не батинама.

Не само у развијеним земљама,него и у неке друге земље у Европи(Русија, Мађарска,Бугарска и др) и шире у свету постоје вишедеценијска традиција за селектовање и дресирање полицијских паса према савременим кинелошким методама. За овај циљ формирани су и раде посебни кинелошке школе или центре, који су од великог значаја криминалистичке кинелогије и криминалистичке одорологија као специфична подручја криминалистичке науке и праксе.

Са стручном дресуром и константном обуком паса пмогућава му се да изоштри и оптимално користи чуло мириса,а тиме се стварају одличне претпоставке за стручну употребу на овај тзв. четвороножни криминалистичко- тактички инструмент.

Искуства савремене криминалистичко-кинолошке праксе у неким земљама који придају велики значај овом проблему показују да постоји озбиљан приступ још код самог избора потенцијалних полицијских паса. Селектовање паса за полицију врши се према следећим критеријума:

1) узраст (бирају се пси који су стари од седам месеци до две године)

2) пол ( претежно се бирају мужјаци,мада се не искључују ни женке које

имају израженије чуло мириса). За овакву полну ,,дискриминацију” постоји научно и практично објашњење. ,,имено женка може да буде употребљена у експерименту временски период будући за време парења у многоме је смањен њен осечај за мирис,који има негативни

утицај на ефикасност у том временском периоду. Поред овог позната је чињеница да женка са својим присуством може да узнемири пса (мужјака) уколико су у истом простору,поготово у месецима парења који могу да изазову одређене последице како за псе тако и за присутне особе.

3) пси мора да буду вакцинисани 4) пси се тестирају да би се проценила њихова реакција и

способносттрагања. Посебно се прати њихов темперамент и спремноста да се даље,,ради’’односно киолози предвиђају који од њих имају изгледа да се дресирају са специјалним навикама који ће им омогучити да криминалисти изврше резноврсне задатке. За време дресирања и обучавање полицијски пас,,не треба да се присиљава на извршавање радних задатака која превазилази психо-физичко стање пса.”

Обзиром да је је мукотрпан и тежак посао око селекције потенцијалних полицијских паса показују нека страна искуства. Тако да истраживања у белгијском центру за дресирање паса показале су да само 6 % од тестираних паса (у главном су то били вучјаци) који су испунили услове да би били упућени на дресуру и обуку за полицијских паса трагача.

Полицијски пси се дресирају не дуже од пола године. Пас се постепено уводи у стицање вештина тражењем мирисом када добије наређење од кинолога. По правилу то је процес која се састоји у две фазе:

1) вежбе о општој послушности. Ове вежбе праве се у оквирима почетног основног курса,када се вежбају разне варијанте дисциплиновање пса.

2) специјална обука. У оквирима обуке паса спрема се стицање специјалних навика за диференцијацију и идентификацију разних мириса,који треба да се меморишу и успешно прати као и да одабире и да тражи људе и предмете.

Пси се обучавају у свим па и у најтежим климатским и другим условима са чиме ће се сусретати када буду ,,радили”. Након

успешног савладавања специјалних навика тако да та њихова способност се појачава и се комбинује.,,Обука треба да се користи у место где живи и користи се пас,циљем да се ојачају и усаврше навике стечене за време обуке,стим да им се посвети велика пажња на оним навикама који се највише користе у пракси а ради кратке обуке нису се целовито изграђене(усавршене). Пас се навикава на разна превозна средства, стим да и даље да му се развија дисциплина и послушност као и одбрамбене реације када хвата,задржава и спроводи одбегло лице”.

Дресирање врше инструктори за дресирање паса,а касније пас ради даље специјалне обуке прелази у руке криминалистички кинолог,који га употребљава у вршењу полицијских задатака. У почетку рада криминалистичког кинолога са псом помаже му инструктор дресер.

Обука полицајаца будући водачи паса врши се једновремено са дресуром паса и траје исто толико,око пола године. Бар тако показују страна полицијска искуства. И за водиче полицијских паса спроводи се ригорозна селекција кроз вршења разних психолошких тестирања да би се одабрале одговарајући криминалистички кинолози који че бити десна рука оперативним радницима од цивилног и униформисаног полицијског састава.

3.5. Тактика употреба полицијских паса

Да би се успешно уклопио у систему оперативно-тактичких мера и хитна истражна деловања која се преузимају у оквирима оперативне делатности,употреба полицијских паса треба бар у општим цртама да буде познат свим криминалистичким практичарима. Само тако ова мера избориће одговарајуће место првенствено при криминалистичком поступању у првом оперативном захвату ( но и касније у зависности од процене за сваки случај посебно) када треба дати шансу полицијском псу и његовом водичу да покажу шта знају и умеју. На жалост нису искоришћене све могућности које нуди ово

помоћно криминалистичко средство,које у македонској криминалистичкој пракси недовољно се примењује.

Криминалисти у оперативној делатности треба да користе сваку указану шансу да примени ово средство,ради чега мора да сарађује са криминалистичким кинологом и од њега да тражи савет и конкретна помоћ за решавање криминалистичких задатака у случајевима када је потребно активирање полицијског пса.

Код нас се најчешће користи полицијски пас трагач.

3.5.1. Основна правила за употребу полицијских паса трагача

Полазна основа за адекватну употребу полицијских паса трагача представљају следеча елементарна правила:

1) на место кривичног догађаја схваћено у најширем криминалистичком смислу произилази одмах према значењу криминалистичком начелу брзине и изненађење(или начело оперативности). Само на такав начин криминалистички кинолог омогучи ће да пас открије,региструје и да,,прочита” бројни мирисни трагови који је оставио починиоц,као резултат деловања његовог тела и ципела,оставља их на земљи и у ваздуху. Неизбежно постојани суфицит у овако специфичним олигофактички криминалистичке информације,теком времена се декомпонира. Поред овога и починиоц кривичног дела који има нагон самоодржања,понекад овакви мирисни трагови уништава(патека хода маскира је и значајно отежавају посао псастим што се служи са различитим одбрамбеним механизмима;просипа продукте или материје који емитују јаких мирисашто се меша са мирисом који пас треба да прати). Управо због тога треба да се што брже реагује тако да се обезбеди круг место кривичног догађаја пре него стигне водич полицијског пса.

2) не дирају се трагове и предмети који је починиоц оставио на место извршење кривичног дела,да би њихова релевантност за преткривични поступак најпре,,испита” полицијски пас трагач. Тек касније на ниво простих или сложених тактичких комбинација надовезују се и друге оперативне или процесна деловања (увид,преглед терена,претрес итд.);

3) обзиром да locus operandi,по правилу је даље од место где је стациониран кинолог и полицијски пас до места кривичног догађаја стиже се са путничко или друго возило(ако треба и хеликоптером). У возилу не сме да се пуши или да се пије алкохол нити да се осеча мирис нафтних деривата и на било какавих хемикалија да се не би угрозиле мирисне способности пса.

4) откако криминалист кинолог доведе пса на место кривичног догађаја,пас омирише трагове и предмете који је починиоц оставио или дотакао. Када пас открије траг следи га, водич иде иза пса и држи га на дугачком поводцу.

5) иза пса и водича,на одговарајуче одстојање крече се екипа криминалиста на чело са инспектора који води оперативни предмет.

6) уколико пас изгуби траг његов водич покушава(не само једном већ више пута) да пронађе траг да би се наставила потрага. Водач паса врача пса и усмерава га да продужи са потрагом док успешно не изврши задатак,односно док не оцени да даљи покушаји су узалудни и немогуће је да се настави потрага(на пример водене површине,веома прометна места).

7) када је пас на истинском трагу који успешно прати,он свом водићу шање одговарајући сигнали (кретањем ушију или репом на специфичан начин итд),које је научио приликом дресирања а увежбао у пракси;

8) водичу паса показује му се само почетак трага то је полазна тачка,са тим да се дање не сугерише или давање задатака који не спадају у његову надлежност.

Тактички начини употребе полицијских паса по правилу се прецизирају са интерним полицијским прописима.

3.5.2. Тактика употребе полицијских паса приликом легитимисања лица

Приликом легитимисања сумњивих или других лица са паралелном употребом полицијског пса као својевидна гаранција да утврђивање идентитета заустављеног лица биће оптимално,постоје најмање две претпостављене тактичке ситуације:

1) интервенисање ка лицу које је мирољубиво2) интервенисање ка лицу који прижа отпор и покушава да

побегнеНакон што сумњиво лице стане полицијском псу наређује му се

да седне наспрем сумњивог лица на одстојање од два до три корака зависно од конфигурације терена или видљивости. Пас треба да има добар видик за да може непрекидно и будно да прати реакције лица којем се утврђује идентитет. Ноћу овакво одстојање може да буде и мање али тада са вештачку светлост(батеријском лампом)осветљава се заустављено лице да би било у видеокругу пса.

Заустављено лице одмах се упозорава да уколико одбије да покаже лична документа,односно уколико пружа било какав отпор,ако покуша да побегне или нападне полицајца биче спречен у својим намерама и савладан од стране пса.

Уколико легитимисано лице је мирољубиво,пас остаје у седећем положају.

Ако заустављено лице одбије да се легитимише и при томе покуша да нападне полицајца или да побегне,пас и без издате команде одмах скаче на нападача или трчи за њим да би га спречио у бажању.

Зависно од тактичке ситуације у неким случајевима пас може да буде остављено само да чува заустављено лице. Тада пас лежи окренуто ка заустављеном лицу и напада га ако је немирно или почне да бежи.,,Након што се заустављено лице смири напад треба да престане и поново да легне поред заустављеног лица и прати његове покрете”.

Од остављеног лица које га привремено чува пас одузимају се сви предмети који су нађени приликом извршеног претреса. Ово се ради да би се спречили било каква изненеђења(покушај убиства или рањивање пса и др.).

Оправдано привремено удаљавање водича паса(ради прибављања оперативних података или слично) не сме да буде дуго,обзиром да опада концентрација паса и концентрација лица који се чува,тако да може да дође до нежељене последице,, под таквом психичком депресијом чувано лице помера се и без да има намеру да бежи у таквој ситуацији пас ће га напасти при чему без потребе би дошло до повређивање чуваног лица.

3.5.3. Тактичка употреба полицијског паса приликом спровођења лица

Спровођење лица који су лишени слободе врши се у главном у возилу,међутим има случајеви када се то ради пешице. И у једном и у другом случају могу да се употребе полицијски пас као појачање полицијске екипекоје води ухапшено лице до потребне дестинације(у полицији,затвор,иностраној полицији итд.).

Када се врши спровођење пешице ,пас се креће(слободно или везано са кратким поводцем) поред леве ноге водича и будно прати лица који се спроводи. Уколико почне да бежи иако је предупређен да тада че пас интервенисати и у колико по позиву од стране полицајца не се откаже од такве намере,пас се пушта да га пресретне и нападне. Затим задржава лице док не пристигне водич паса.

При евентуалну потребу за привремено чување ухапшеног лица које се спроводи поступа онако као што смо објаснили у претходном поглављу у тактику употребе полицијског паса када се врши легитимисање лица.

Када се дуже време спроводи,водич полицијског паса у одређеним интервалима ослобађа пса од ,,дужности” да би могло да се истрчи и да разбије досаду.

Када се пешице спроводе више лица ван насељеног места пас је одвезан и креће се на неколико корака иза задњег лица који иде у колони.

Не се препоручује спровођење пешице на два или више лица када су само пас и водич у пратњи,у таквим ситуацијама препоручује се бар јос један полицајац.

Пракса показала да спровођење лица кроз пошумљена места и ночу је најефикасније уколико се врши уз помоћполицијског пса,које може да спречи евентуално бекство лица које се спроводи. У оваквим случајевима ,,водич треба да надзире пса да би му пажња била окренута ка лицима који се спроводе и да их будно прати”.

Када се превозе ухапшена лица са одговарајућим полицијским комби возило водич са псом се налазе у издвојеним делом возила.,,У службена возила који немају посебни део за лица лишени слободе пас је без корпе на устима и налази се поред водича”.

При спровођење лица у јавни саобраћај(воз,аутобус итд),пас се држи везано и са корпом на устима. Смештено је на одговарајуће место ван дохвата лица који се спроводи да би могло да скочи на њега уколико покуша да побегне или нападне водича. Ако је путовање дугачко,пас се подстиче на будност и омогучава му се мали одмор.

3.5.4. Тактика употребе полициског паса приликом постављање заседе

Приликом постављање заседе полицијски пас распоређује се на места која су на дохвату његовог мириса,чујно и видно поље тако да може преко осечаја за мирис да осети и да најави долазак лица који треба да упадну у физичку замку. Доласком очекиваног ,,госта” пас најављује подизањем ушију са скретањем главе или поглед на страну одакле долази лице са тихим режањем и сл. Водич полицијског паса пази на овакве сигнале и тумачи их шта они значе.

Приликом избора полицијског паса који помажу при постављању заседе идеално је да се ангажују пси који не лају и не цвиле када са њиховим чулима осете приближавање непозната лица.

Паси лежи везано лево од водича. У случајевима када треба да се дочека и ухвати криминалац пас није везано и нема заштитну корпу за да може на датој команди од водича или и без ње,енергично да реагује. Изненадно појављивање и реаговање пса изазива значајан психички ефекат,тако да лице које се хвата у заседи је запрепашћен његовим неочекиваним четвороножног непријатеља. Полицији пак пас им улива поверење,сигурност но не смеју да се опуштају.

Када очекивано лице буде схватило да је упао у замку,стаће тако да одмах се упозори да у случају бекства или на неизвршавање наређења биће употребљен пас.

Уколико заседа дуго траје,водич умерено подиже концентрацију псу и охрабрује га. Пас никада се сам не оставља у присуство осталих полицајаца у заседи. Постаче нервозан и тражиће свог водича,за ким може и да побегне тако да у том случају заседа би била деконспирирана(откривана). Зато када буде имало,,потребе водич да се повуче од заседе мора да поведе и пса са собом’’. Такво повлачење треба да буде дискретно и да не утиче негативно на даљи ток постављене заседе.

3.5.5. Тактика употребе полицијског паса код масовног нарушавања јавног реда и мира

Приликом одржавања јавног реда и мира ,а поготово када је реч о интервенцијама код масовних нарушавања реда и мира,неизбежно доводе и до неопходна употреба полицијских средстава за присилу,помоћ од полицијског паса је драгоцена. За овај циљ препоручује се употреба темпреаментнијух,оштрији и крупних паса и то:шарпланинци,немачки боксери и вучјаци.

Водич иритира пса и доводи га у стању агресивности пре саме интервенције. Пас је везан и интервенира без заштитне корпе нападајући најагресивније учеснике у немирима према коме га усмерава водич са издавањем команде.

Пас напада са стране прекршиоце јавног реда и мира. Препоручује се да пас буде вођен на дужи поводац за да може да уђе у средини групе и слободно да напада,без обзира што постоји ризик да и сам пас буде нападнут са леђа од прекршиоце јавног реда и мира. Водич паса будно прати и контролише акцију пса,који обично напада екстремитете нападача. ,,Уколико водич увиди да пас почиње да наноси повреде нападача који је већ савладан треба да повуче пса односно да га спречи у даљем нападу,наношење повреде нападачу’’.

У оваквим ситуацијама по правило употребљавају се више паса.Њиховна почетна позиција је да су размештени око групе који

нарушавају јавни реда и мир али на довољње удаљености,односно да могу да се виде када буду нападали. Тада се међусобно мотивишу и агресивније нападају. Свог господара безрезервно штите и уколико буде нападнут ,одмах скачу на нападача.

3.5.6. Тактика употребе полицијског паса код обезбеђивања лица и објекте

Обезбеђивање лица и објекте врши се и са употребом пса чувара. Пас чувар може да чува и дању и ноћу. У затвореном простору ноћу је пуштен или везан ланцем велике дужине да би могао слободно да чува простор. Дању чува код неповољњих временских услова(густа магла или пада киша)или када то намеће тактичка ситуација.

Пси се постављају на места и у правцу одакле се очекује потенцијално угрожавање. Када се обезбеђују путних или

железничких праваца у датом моменту постављају се полицијски пси чувари и њихови водичи по целој дужини трасе.

Код евентуалног напада на заштићено лице или заштићени објекат,водич паса упозорава нападаче да се откажу од намере јер у супротном биће употребљен пас. Пас у свим ситуацијама носи заштитну корпу на устима.

3.5.7. Тактика употребе полицијског паса код прегледа или претрес терена и објекта

Код вршења прегледа или претреса великих површина(шуме,паркови,њиве,ливаде итд)Односно на било који непрегледни отворени простор,употребљава се једно или више паса. Број паса који се употребљавају зависи првенствено од површине и конфигурације терена који се претражује.

На приступачније место добро обучени пас може да претражи простор у ширини од 50 метара. На неприступачном терену могучности пса су мање и у оваквим случајевима успешно претражује површину од 10-50 метара.

Терен се дели на парцели ширине од 50метара. Пси претражују парцеле сваку посебно и не одједном,али једно за другим када је терен релативно неприступачан. Када је терен приступачан истовремено претраживање раде више паса са тим да се између њих остави по једна празна парцела. Такве парцеле касније се претражују. Један пас може да,,прочешља’’ више парцела. Овакав начин омогућава темељито претраживање.

Претраживање почиње када водич паса да одговарајучу команду након чега се пас одвезује и пушта да пронађе лица или предмети који се траже. Пас се креће лево десно испред водича. Водич паса иде у

средини парцеле и на одговарајуче одстојање прати реакције паса и командује му(на пример,задаје допунске команде да се врати до њега,да не лаје по лицу који се тражи итд).

Када се траже опасни деликвенти,пас претражује без заштитне корпе.

У кругу претраживаног простора иза пса иду и остали полицајци. Препоручује се да се блокирају прилази терену који се претражује и претреса. За распоред полицајаца који су поставили блокаду треба да се упознају водич паса да не би случајно пас напао и њих. ,,Уколико конфигурација терена је одговарајућа,овакво блокирање може да се врши и са постављањем осматрачнице на погодна места’’. Од њих може се лакше уочити смер кретања траженог лица. Са овим се упознаје и водич паса тако да се акција усмери правилно.

Пас лаје када открије лице или га напада уколико лице покуша да бежи. Нађени предмети носи водичу.

Пас се употребљава и за претраживање у затвореном простором,односно у згради,усамњене куће ,индустријски и други објекти. Овакви објекти прво се блокирају а затим у њима се пушта полицијски пас без заштитне корпе да би пронашло сакривено лице.

Пас треба да се пушта на онај отвор одакле се претпоставља да ће у најкраћем времену бити откривено лице. Када га буде открио лајаће. У оваквим ситуацијама полицајци траже да сада откривени деликвент(најчешће се ради за такво тражено лице) да изађе и да се преда. У противном се предузимају присилне мере у чему активну улогу одиграва и пас.

Код свако пуштање у оваквим објектима водич треба да раздржи пса са командом ,, зграби бандита’’! до тог степена да са самим уласком у просторију пас напада са највечом оштрином коју поседује. Поред напада уколико се приближно познају распоред просторија,пас треба да изненади тражено лице. Са изненадним нападом онемогучава се да тражено лице употреби оружје.

3.5.8. Тактика употребе полицијског паса за откривање дроге

За сада је незамењив и много ефикасан откривач свих видова дроге у затвореном и отвореном простору је полицијски пас. Нека страна(немачка)искустава показују да откривање некоје видове дроге уз помоћ полицијског пса је много успешан. Тако да полицијски пас постиже и максималну ефикасност од 100% када тражи хашиш у количинама који нису мањи од 50 грама. Код тражења синтетичких дрога полицијски пас постиже делимични успех али ипак релативно високи проценат од 60%.

Пас се употребљава за откривање дроге код прегледа и претрес лица,станова или других објеката,превозна средства у путном,ваздушном или воденим саобрачају као и на било која друга места,који се претражујупод повољњим климатским условима и другим условима. До кривично место где се налази или где је била сакривена дрога пас стиже према оствареном нарко-мирис.

За откривање дроге најчешће се користи лабрадор,ретривер,а ређе и пси друге расе (вучјаци и кокер шпаниели). Вакви пси треба да поседују више квалитета да имају развијени инстинкт трагања,да се навикну на мирисе који им сметају(бензин,боје,парфеми и др);да показују интерес за предмете који обавезно носе водичу;да су отпорни на густ саобрачај и на велику буку итд. Са свим овим особинама стичу се јос у време дресуре.

Код претраживање пас се држи на поводцу или се слободно пушта да ,,претражује’’ лица,земљиште,објекти предмети итд. ,,Досадашна искустава показују да пас дневно може успешно да се користи до два сата и у интервалима од 15-30 минута’’.

Оног тренутка када осети дрогу пас се упучује ка извору мириса и када је пронађе, узбуђује се и почиње да лаје или да гребе са предњим ногама. Не препоручује се да се пси обучавају да доносе дрогу коју су пронашли,обзиром да и најмања количина тзв тешке дроге (кокаин,хероин) могу да угрозе њихове животе.

Сумњива путничка возила које је маркирао пас искључују се из саобрачаја да би се детаљњије претресли у присуство аутмеханичара.

У случајевима када истовремено се претражују више објеката или су ти велики(возови, авиони итд.),употребљавају се више полицијских паса.

Пси који трагају за дрогом подједнако проналазе и разние видове експлозив(хексоген, ТНТ,амониев нитрат,црни барут,витезит итд.). Када га пронађу лају или седе на експлозивом.

Тактика употребе полицијског паса за откривање експлозива скоро се уопште не разликује у односу на тактику употребе полицијског паса трагача дроге. На дати сигнал да пас је пронашао експлозив,одмах се реагује и на одговарајући пиротехнички начин разрешава се ова ситуација,односно спречава се могућа експлозија.

3.5.9. Тактика употребе полицијско санитетски пас

И насавременије добро опремљене спасилачке екипе за трагање по настрадалима у земљотресима,снежне лавине или било која друге катастрофе,немогу ни да се замисле без помоћи полицијских паса који су обучени за овакве ситуације. У оваквим ситуацијама поготово код потрагу за затрпаних лица под снежних лавина пас мења неколико десетину спасилаца опремљени са најсавременијм техничким срдствима.

На место догађаја прво треба хитно да пођу водич и санитетски пас пре него стигну други чланови спасилачких екипа.

Постоје две тактичке ситуације: општо(слободно)и систематско претраживање.

Код слободног претраживања пас без добивених било какве допунске наредбе истражује терен уздуж и попреко.

Код систематског претраживања полицајац усмерава пса детаљно да претражи цео терен(ако треба више пута),за то му издаје допунску команду да претражује у свим правцима.

Када пас маркира место где има затрпаног лица под снежном лавином,одмах почиње са копањем по снегу. Могући су минимални

одступања од око један метар од места где је маркирало пас и место где се налази жртва. То је детерминирано највише од јачине ветра и од ,,проходност’’ снежних канала где струји мирис жртве блокирана у снежном наносу.

Псу се не дозвољава да копа по смрзнутом снегу или где има рушевине да се не би повредио. Када пронађе жртву испод рушевина пас лаје.

За полицијски санитетски пас бирају се мирни пси(најчешће кокери),чиме је избегнута могућност да жртве буду нападнуте.

Употреба полицијског паса као помоћно криминалистичко средство комбинује се са више мера и дејства који се преузимају у оквирима оперативне делатности,поготово у позорничкој и патролној делатности као шири облици проактивног деловања полиције од униформисаног састава.

4. КРИМИНАЛИСТИЧКА ОДОРОЛОГИЈА

Скоро да и не постоји полиција у свету која не користи услуге специјално дресираних паса за превентивно-репресивно деловање у борби против кримаинала. Полицијски пас не само што је добар,,теренац’’(које може да се види из претходна три поглавља ове главе),него је својеврсни биолошки анализатор и препознавач конзервираних мириса у лабораторијским условима. Ова његова улога сагледана је и коришћена у полицијској пракси у неким европским земљама(Русија,Мађарска,Бугарска и др.). Као резултат тога почетком седамдесетих година XX века почиње да се развија криминалистичка одорологија као посебна грана криминалистике које се занима са

проучавањем и истраживањем мириса као специфичних микро трагови.

Овакав развој криминалистичке науке отвара нове перспективе у креирању садржајнију криминалистичку стратегијуу борби против криминала. Криминалистичке релеванте нису тзв свежи трагови мириса,него и оне које се конзервирају и чувају се у банкама мириса. Ове банке трагова мириса представљају специфични вид криминалистичке евиденције одоролошких података,који успешно се надопуњују са другим регистрираним подацима од осталих видова криминалистичке евиденције и имају огромно значење за вођење оперативне делатности.

Према времену када су остављени трагови мириса деле се у три групе:

1) свеже (,,врући’’)трагови(они који су откривени један сат по њиховом остављању);

2) нормални трагови (они који су откривени до три часа од њиховог остављања)

3) ,,ладни’’трагови(они који су откривени по три часа од њиховог остављања)

За криминалистичку одорологију од највечег значаја је следећа деоба на трагове мириса и то: 1) индивидуални мирис. 2) специфични мирис.Индивидуални мирис испарава од тела човека,кроз чију кожу знојаве жлезде луче

мирисне супстанце у виду микро трагове који потичу од одређених делова људског организма. Овакви мириси људског голог тела су различити и зависе од тога од ког дела тела потичу: ноге,испод мишица итд. овде спадају и мириси одеће,ципела и предмети који поседује деликвент,као и други мириси који су се стекли приликом рада на радном месту, хоби итд. То значи да је реч на збир ,комплекс мириа конкретног лица.

Неки аутори сматрају да сваки човек има различити индивидуални мирис исто као што има различите папиларне линије на рукама и ногама, али и неки експерти су доказали да љјудски мирис није индивидуалан.

Индивидуални мирис таложи се на површини земље и брзо нестаје поготово када има јак ветар или густ саобраћај.

Спечифични мирис је свеукупни мирис остављен на олфатроничком путу кретања деликвента на место кривичног догађаја и у његовој широј околини. То је мирис остављен дубоко на оштећеном земљишту као резултат физичких и хемијских промена земљишта. Згажена трава и инсекти који се распадају стварају посебне мирисе где пас региструје и ,,чита’’са чулом мириса.

Специфични мирис је дуготрајнији,за разлику од индивидуалног који лебди по површини земље и релативно брзо нестаје. Старији траг са остављеним специфичним мирисом пас открива њушећи са нагнутом главом по површине земље.

Резултати са више експеримената проведени у неким високо развијеним земљама показују да пас трагач прати специфични мирис,док у Мађарској,Русији и осталим земљама који су настали после распада ранијег СССР сматра се да пас следи индивидуални мирис оног који је оставио траг а не сам траг.

Индивидуални и специфични мирис деликвента као својевидни неизбежни мирисни отисак обавезно оставља на место кривичног догађаја,обзиром да његово тело је непресушни извор мириса.

У неким земљама(Русија,Мађарска итд) развијени су посебни одоролошке методе и техничких средстава за откривање,скупљање,конзервирање и лабораториско идентификовање трагова мирисакоје је оставио починиоц кривичног дела.

Одмах по изласку на место кривичног догађаја криминалистички експерт у оквирима мисаоне реконструкције моделира макро-трасолошку ситуацију и одређује места и предмете(као објекти који реално садрже мирисне трагове) са којима је дошао у контакт деликвент и на њима је оставио свој мирисни отисак у виду микро трагове. Оваква места и предмети на којима је починиоц кривичног дела оставио мирисни отисак,длаке,стопала или прстију,покривају се са специјално израђене стерилне тканине (крпа) за скупљање мириса.

У полицијској пракси употребљава се посебни прибор за скупљање мириса(у руској криминалистичкој теорији познат као

ПОЗ-,,прибора отбора запаха’’),у којим поред тканине за фиксирање мирисних трагова убрајају се и других инструмената.

Укратко описачемо олфатронилку обраду места криминалног догађаја,као и процес идентификације конзервираних мириса у специјалним лабораторијама.

На објектима где постоје мирисни трагови поставља се крпа за скупљање мирисних трагова ради извлачења мирисних микро отисака. По 20-25 минута крпа(која обично има димензије 10х15см или 15х20см) склања се са стерелисаном пинцетом и пакује на тај начин да површина која је била у додиру са мирисом буде у унутрашњој страни. Затим крпа се ставља и херметички затвара(се конзервира) у стакленим техлама од пола литра.

Ове мирисне трагове пронађени и фиксирани на месту кривичног догађаја треба у конзервираној форми и лабораторијама да се упореде са примерцима мириса потенцијалних починиоца кривичних дела. Управо због тога узимају се мирисне отиске сумњивих лица и то на један од два начина:

1) осумњичени се замоли да седи 15-20минута на дрвеној столици претходно који је опран са топлом водом. Када осумњичени устане,на столу се поставља крпа за скупљање мириса да се извуку мирисне трагове.

2) осумњичени се замоли да 5-10минута у рукама држи крпу за скупљање мириса.

Тегле са мирисама скупљени од места кривичног догађаја са примерцима од сумњивих лица који се чувају у посебним просторијама(тзв банка трагова од мириса). Овакве тегле са конзервираним мирисима посебно се обележавају и класификују. Чувају се и по неколико година,који у оптималним условима мириси задржавају своје карактеристике.

Процес кинолошке идентификације мириса врши се са спровођење више тестова у специјалним просторијама са димензијама не мањим од 4 х 6 м,у којој има део зграде одакле полази пас-детектор које врши ,,препознавање’’. На поду(који мора да буде мазан и раван,но не и клизав) на одстојање од један метар остављају се пет тегле,од којих четири садрже конзервиране мирисе који немају везу са

оперативним предметом који се ради,док у једној тегли има конзервиран мирис који треба да се идентификује(скупљен са места кривичног догађаја или примерак мириса узет од осумњиченог лица).

Пушта се пас први да оњуши теглу са мирисом која треба да се идентификује,а зати му се наређује да помирише и остале четири тегле. Када га буде идентификовао мирис пас лаје поред одговарајуће тегле.

Овакав идентификациони тест са истим псом понавња пет пута са наизменичним мењањем места тегли. Затим овакав поступак понавља се и са другим псима.

Како у криминалистичко тако и у правно-процесној литератури преовладавају ставове да ,,препознавање’’пса детектора има само оперативно значење,мада неки руски аутори настоје да препишу и процесну важност издижучи га на посебно судско-одоролошка експертиза која треба да се нормира у Закону кривичног поступка.

Када на место догађаја је конзервиран мирис осумњиченог лица,па по неког времена пас ,,препозна’’аутора тог мириса,вакво препознавање треба да послужи за преузимање свих оперативно-тактички,оперативно-технички и истражна деловања од првог захвата( да се пронађу доказне информације pro et kontra осумњиченог).

Питања за проверу и знање

1) Шта представља употреба полицијског паса2) Од када датира употреба полицијских паса у неким европским земљама и у Македонији3) Наведи видове полицијских паса4) За шта се употребљавају пси чувари5) За шта се употребљавају пси трагачи6) Чему служе санитетски пси7) Који климатски и други услови се сматрају повољњи за употребу полицијских паса8) Који климатски и други услови се сматрају отежаним за употребу полицијских паса9) Од чега се састоји дресура полицијских паса10) Који су основна правила за употребу полицијских паса трагача11) Шта је то криминалистичка одорологија12) На који начин се узимају мирисне отиске од осумњичено лице

Г Л А В А ХII

УПОТРЕБА ПОЛИГРАФА

1. ПОЈАМ

Савремени развој криминалистичке науке и праксе показује да борба против криминала и против починиоца кривичних дела све више се ослања на савремена криминалистичка средстава и методе који омогучавају успешно расветљавање и на најсложенијих кривичних догађаја. Једно од таквих савремених криминалистичко-техничка средстава представља специјално конструисани апарат назван полиграф. Употребом полиграфа установљава се као стандардни криминалистички метод,односно као специфично оперативно-тактичко(или процесно) дејство где налази примену у полицијским радом у многим земљама у свету.

Са полиграфом траже се чињенице које су од значаја вођење конкретан оперативни предмет. Он представња помоћно криминалистичко средство са којим се прикупљају индиције. Тако

скупљене индиције имају оријентационо елиминиционо значење код спровођења криминалистичке обраде као завршну фазу оперативне делатности(односно преткривични поступак).

Под појмом употреба полиграфа подразумева конспиративно оперативно-тактичко деловање које се састоји од полиграфско испитивање на психо-физичким реакцијама осомњиченог лица у посебно створеној психолошкој ситуацији у оквирима оперативне делатности,са циљем преко индиректног откривања нечија лажи да се открију починиоце кривичних дела,односно да се елиминишу невина лица у ширем кругу осумњичених лица.

Правна основа за криминалистичку примену полиграфа представља клаузула КЗП (члан 142), у којој се предвиђа МУП да тражи потребна обавештења односно да преузму конкретне мере за проналажење починиоца,у случајевима када постоје основане сумње да је извршено кривично дело за које се поступа по службеној дужности.

2. ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ ПОЛИГРАФА

Историја полиграфа је дугачка скоро један век. Полиграф се сматра за амерички изум, међутим идеја је европска обзиром да још у ХIХ век неколико научника конструисали и експериментално употребили инструмент много сличан полиграфу.

Тако италијански физичар А.Мосо први у свету јошу 1875 год. почео са вршењем лаборатаоријских експеримената за

инструментално откривање лажи и у тој сврси конструисао је: 1) ергограф (инструмент који региструје мускулатурне промене људског организма) и 2) плеитз мограф (инструмент који региструје промене пулса и крвног притиска) Слични експерименти вршили и други научници.

Међутим други италијан,психијатар Чезаре Ломброзо сматра се пиониром у пољу инструменталног откривања лажи. Он је 1895 год. први је покушао преко тестирања да утврди дали починиоц(испитаник)говори истину или лаже,и то на основу регистираних промена крвног притиска и пулса. За ово је Ломброзо конструисао посебан инструменат који га је назвао хидросфигмограф. Темеље криминалистичке полиграфије(као подручје које се занимава са теоретским и практичним проблемима употребе полиграфа за потребе предкривичних и кривичних поступака) је американац Џон Ларсон који је у 1921 год. користећи резултате и искустава својих претходника конструисао је инструмент који једновремено региструје три физиолошке мерљиве реакције човека: крвни притисак,пулс и дисање. Обзиром на основној идеји овакав инструменат не разликује се много од данашњих генерација полиграфа. Ларсон свој изум почео је практично да примењује у 1923 год. за потребе полиције и затворима у САД.

Ларсонов плиграф 1939 год.усавршио је други Американац-Леонард Килер јер у времену док је био полицијски руководиоц у Калифорнији надоградио га на тај начин што је додао прикључак за регистровање електродермалних реакција коже и оспособио га да може лако да се пренесе са једног места на друго (мобилан). Килер у 1948 год. отворио је прву школу практичне обуке испитивача са полиграфом(полиграфисти) а своја полиграфска знања и вештине успешно комерцијализовао,стим да се запослиу у приватној компанији за производњу и трговином на тип полиграфа који је он усавршио. По његовој смрти у 1949 год. компанија је добила његово име.

Касније Килеров полиграф допунско се усавршио (добио упечатливији дизајн,постао једноставнији за коришћење и лак за преношење са једног места на друго итд)а у задње време

клесичне функције полиграфа(сагледани преко активирање различитих прикључака на тело испитаника) су аутоматизовани и замењени су са бесконтактним електронско полиграфским системима,који преко сензора усмерени ка тела испитаника региструје психо-физичких промена. Опремљени су са четири или пет пера,који истовремено на покретној траци у виду полиграма бележе психо-физиолошке реакције полиграфски испитано лице.

Ови савремени електронски полиграфи раде на електричној енергији или акумулатор.

У македонској криминалистичкој пракси полиграф је уведен тек у 1986 год. и са жаљење може дасе констатује да још увек није заузео право место у полицијском послу. Полиграф је увео Стојан Колевски,дотадашњи истакнути представник тзв загребачка полиграфска школа,који заједно са тзв београдском полиграфском школом, у то време била најпознатије на територији бивше СФРЈугославије.

3. САСТАВНИ ЕЛЕМЕНТИ ПОЛИГРАФА

Полиграф је медицински инструмент величине кофера средње величине(није тежи од 10 кг.уколико се ради за мањи модел портабл) а се састоји од три основна дела(елемената) и то: кардиосфигмограф,пнеумограф и галванограф.

Кардиосфигмограф региструје промене рада срца (ниво крвног притиска и фреквенција пулса). Притисак се региструје преко причвршћену манжетну изнад лакта испитаника,и то преко ,,читање’’средњег притиска(који представља аритметичка средина између високог и ниског крвног притиска). На овај начин полиграфиста константно прати откуцаје срца и утврђује промене крвног притиска.

Пнеумограф мери ритам дисања испитаника. Причвршћује се на грудима и (или) стомака испитаника,пнеумограф је гуменим цревом повезан за апарат регистровања у полиграфа.

Галванограф представља посебан подсистем полиграфа који има задатак да региструје галванске реакције коже. То су краткотрајне промене електричног отпора коже (тзв проводљивост коже) изазвани од питања(тзв,,стимулси’’) постављани од полиграфиста. Овај вид мерења психо-физиолошких реакција испитаника врши се на тај начин сто на длану или прст испитаника ставља се ручна електрода(или прстен)повезани са осетљивим галванским делом полиграфа. ,,у моменту када се постави питање тада се јављају емоције испитаника,тада почињу са радом знојне жлезде,(физиолошке промене у телу) то доводи до повечање или смањивање отпора коже. То је видљиво према раду пера галванографа на полиграму(покретна трака) и региструје се у виду искривене црте.

Име ,,полиграф’’потиче од две грчке речи(poli = много; graphien = писати) и може да се преведе као вишекратни писачи или многописач. Полиграф је инструмент који са више пера на специјалној траци исписује(региструје)више психо-физиолошких реакција или промена испитаника који се тестира(глас,дисање,крвни притисак и галвански рефлекс коже).

Трака на којој се графички исписује реакције полиграфског испитаника на постављена питања зове се полиграм. На основу регистираних реакција полиграфист интерпретира односно,,чита’’полиграм и утврђује истину или лаж. По правило,одсуство на психо-физиолошке реакције означава да испитаник говори истину,уколико показане реакције говоре да испитаник пречуткује одређене информације за који се сматра да су значајне у односу на постављено питање.

4. УСЛОВИ ПОЛИГРАФСКОГ ТЕСТИРАЊА

Уопште узето,криминалистичко поступање по скоро свим кривичним догађајима може да обухвати и полиграфско испитивање. Међутим криминалистичко-полиграфска пракса показала да највећи успех у потрази истинитог починиоца кривичног дела и поред прикључења на полиграф као респектабилно помоћно криминалистичко средство то су типови кривичних догађаја чије појединости је знао само починиоц кривичног дела. То су у суштини чињенице који се односе на расветљавање одређени темељите криминалистичке параметре(tempus operandi;locus operandi;modus operandi;instrumentum operandi;corpus delicti,ојекат напада итд.)који посредно упућују на повезаност на конкретно одређено лице са неко кривично дело. Приликом избора на најделотворнији тактичку начинза полиграфско испитивање(састављање питања,избор полиграфског метода итд)испитивач првенствено се задржава на лица која упућују индиције да познају одређене околности који су познате свима. Таква индиција(претходно у првом оперативном захвату скупњени преко нека оперативна деловања)има не само оријентационо-елиминационо,него и доказна вредност(подразумева се у оквирима индиционог ланца)када се утврди да починиоц морао је или можда познаво неке околности којима којима су познате само њима неколиколицини. Да би се полиграфско испитивање успешно завршило,са ваквим и другим индицијалним чињеницама повезани са постојање конкретно одређено кривично дело треба да се поступа сагласно принципима тајности,да би се могли приликом састављање питања уједно уграде и постигну психо-физиолошки ефекат приликом спровођења серије полиграфских тестова. Другачије речено,то су случајеви када ,,испитаник за одређене детаља сазнао само на основу сопственог учешћа у вршењу кривичног дела’’,односно када,,на други начин није могао да сазна’’.

Упутреба полиграфа улива наду да буду елиминасини невино осумњичена лица и да са великом вероватноћу стићи ће се до стварног

починиоца кривичног дела само уколико полиграфско испитивање се спроведе у први оперативни захват(када су сечања су свежа и психичка напетост код починиоца је интензивнија) уколико полиграфисти(као криминалист специјалист sui generis)су познати елементе дотадашњег тока вођење конкретног оперативног предмета. Полиграфист треба дибро да проучи све списе оперативног предмете у што спада и скупљање претходних извештаја за личносте потенцијално осумњичених. Полиграфско испитивање врши се само у случајевима када је реч о постојању једно конкретно кривично дело,а не за серију кривичних дела.

Иницијатива за полиграфско испитивање потиче од криминалиста који поступа по конкретном предмету,а полиграфист се укључује од момента када је затражена помоћ,али сам оцењује дали су испуњени услови да одређено лице буде полиграфски тестирано и испитано.

Полиграфско испитивање претставља специфичан вид вршења информативног разговора ,ипак правила за информативно распитивање са сваким лицем(јер скоро без изузетак примењује се када се скупљају изјаве од грађана)не важи у случајевима када је реч о употреби полиграфа. Тако да ни свако лице није погодно за полиграфско испитивање.

Полиграфисти техничари и теоретисти указују да потребе криминалистичке обраде могу полиграфски да се испитају само психо-физички здрава лица оба пола и то у зрасти од 16 – 60 год. Старосна граница није одређена,тако да са полиграфским испитивањем могу да буду обухнваћена и старија лица која се налазе у добром психофизиком стању(односно уколико су сачували моћ памчења.) као и старији малолетници узрасти од 16 -18 год.уколико за њих постоје јаке индиције да су везани за постојање кривичног дела,у расветљавању које се предвиђа,поред других преузетих деловања у почетку криминалистичке обраде,да се спроведе и полиграфско тестирање могучег починиоца.

Полиграфско испитивање се врши у посебни кабинет,опремљен радним столом са уграђеним или покретни полиграфом,као и

специјална столица за испитаника. По потреби испитивање може да се врши и у другу радну просторију која је изолована од буке.

Криминалист полиграфист испитивање врши сам или евентуално у присуство његовог помочника,док кроз транспарентно стакло друге просторије тестирање могу да прате и други криминалисти(пре свега инспектор који је задужен да води оперативни предмет) са којим полиграфист ближе сарађује за време пауза између тестова и после тестирања.

Полиграфско испитивање се врши само уколико испитаник да писмену сагласност да добровољно пристаје на тестирање,након тога може да почне тестирање. Уколико у току тестирања се предомисли,тестирање се прекида. Полиграфист је дужан да упозори испитаника да испитивање може да се прекине у било ком моменту на захтев испитаника.

5. ОСНОВНЕ МЕТОДЕ ПОЛИГРАФСКОГ ТЕСТИРАЊА

Полиграфски тестови не састоје се од елемената који садрже стандардизоване психолошке тестове. Нису шаблонски,него еластични тестови који се конструишу посебно за сваки случај,са узимањем у виду специфичностима кривичног дела који се истражује и психолошке карактеристике личности сваког испитаника.

Полиграфски тестови,у суштини представљају засебне листе или списака питања на којима испитаник одговара. После сваког теста прави се пауза. Редослед питања се прилагођава према сазнањима која су се стекла о психофизичкој структури личности испитаника,односно према начину његовог мишљења. Приликом састављања питања унапред се користи податак објективне а касније субјективне природе.

Велики број аутора заступају мишљења да основна психолошка стратегија се састоји у психолошкој прогресији приликом постављања питања од лакших ка тежих.

За полиграфско тестирање најчешће се користе две основне методе(са разрађеним разним видовима тестова):

1) директан метод(или метод са контролно питање)2) индиректан метод(или метод високе напетости)Директан метод у криминалистичкој пракси показао се као

неуспешнији због тогашто често пута полиграфист не успева да пронађе контролно питање.

Овај метод се састоји у састављање група важних питањимакоје се односе на кривично дело који се директно постављају. Оваква питања мешају се са групом неважних питања. Психо-физиолошке реакције упоређују се са реакцијом испитаника након постављеног контролног питања,исто тако и уграђена питања у тесту.

Полиграфист контролно питање концентрира још у првој фази(за време још док се води интервју са испитаником). Уколико,на пример полиграфист у овој фази утврди да испитаник је нешто украо,у току испитивања полиграфист треба да поставња таква питања да испитаник одговори са ,,не”(односно да лаже) на следечем контролном питању ,,Независно од садашњег проблема, дали сте раније у току вашег живота нешто украли?’’

За сваки тест питања се презентују посебно у временском интервалом од 15 – 30 сек.и формулишу се тако да субјекат никада не одговори са,,да’’ и ,,не’’ и то одвојено на свако питање. У току паузе полиграфист обично напушта просторију и интерпретује тест. Уколико не може да донесе одређени закључак,примењују се допунске тестове.

Индиректни метод примењује се у случајевима када говоримо о полиграфском испитивању испитаника које су му познате одређене околности или детаља које мора да зна или може да их зна само онај који је на било који начин умешан у конкретно извршено кривично дело. Са овим методом откривају се такве околности,јер на тај начин примењује се у самој структури кривичног догађаја јер се бирају чињенице,односно детаља,који починиоц морао да запази или да их

зна. Затим једна или више чињеница у виду питањима,мешају се са другим сродним али за то кривично дело небитне чињенице. Важно критично питање маскира се са другим неважним а могућа логична питања. Лице које учествује у извршавању кривичног дела препозначе критично питање: код њега ће доћи до одређене асоцијације и јак емотивни набој,а физиолошке промене прецизно ће бити записане на полиграфској траци. Јавља се неки вид психичке напетости на одређено питање,по добивању негативног одговора односно лажног одговора.

Тако регистрован психо-физиолошка реакција на контролном питању посредно упућује на закључак да тестирано лице је починиоц кривичног дела(односно саучесник, помагач итд.).

Уколико после постављеног питања на полиграму не региструје било какву бурну психичку реакцију сматра се да испитаник је невин,односно да уопште није умешан у извршавању кривичног дела које се истражује.

6. ОСНОВНА КРИМИНАЛИСТИЧКО – ТАКТИЧКА ПРАВИЛА ЗА ПОЛИГРАФСКО ИСПИТИВАЊЕ

Полиграфско испитивање,условно речено одвија се у четири фазе:

1) уводни интервју2) полиграфско тестирање3) интерпретацију резултата тестирања4) завршни интервјуУводни интервју (обично траје од 30 – 60 минута) полиграфист

скупља основне личнеподатке о испитанику,спознаје његову психолошку структуру и ствара услове за успостављање међусобног поверења да би могли успешно да се одвијају остале етапе полиграфског испитивања. У суштини први интервју представља чврста криминалистичко-психолошка подлога за

скупљање релевантних података(како о најзначајнијих елемената кривичног догађаја,тако и о личности испитаника)који ће омогучити правилно формулисање питања посебно груписана за сваку серију тестова. Међутим уводни интервју,уједно служи и да се испитаник опусти и да се упознаје улогом и функционисањем полиграфа у смислу да је реч о законском употребом уређаја који ефикасно,прецизно и безболно региструје психо-физиолошке реакције. У уводном интервју објашњава се циљ полиграфског испитивања.

После овога испитаник треба сам да одлучи дали пристаје или одбија да буде полиграфски испитан. Полиграфист треба да остави утисак на врхунског професионалца који улива поверење код испитаника да испитивање ће се одвијати коректно и према основним правилима полицијске деонтологије и етике.

За време одвијање уводног интервју полиграфист најпре прикупља личне податке,као и податке социјалног и образовног статуса испитаника. Њих уноси у полиграфски досије. Поред овога скупљају се податке и о општем здравственом стању да би се могло оценити дали лице је припремљено за полиграфско тестирање,као и подаци криминалне биографије (зато се претходно врши увид у казнено и другим криминалистичким евиденцијама; проверавају се дали раније испитаник био полиграфски тестиран итд.).

Уводни интервју,у суштини је први информативни разговор са потенцијално осумњиченим лицем, то представља увертира за полиграфско тестирање које се надовезује,уколико подразумева се да испитаник да писмени пристанак да добровољно пристаје да буде полиграфски тестиран.

Циљ интервјуа спроведено пре тестирања је да се успостави релаксирана комуникација где испитаник стиче поверење у полиграфисту,,отвориће се’’до тој мери да у почетној фази разговора изнесе довољан број квелитетних информацијау вези са откривањем кривичног дела. Такве информације су од непроцењивог значаја за састављање листе питања за сваки тест посебно.

Откако је утврђен степен информираности испитаника долази се до другог важног момента. Испитанику се каже да је он осумњичен у

вези догађаја или предмета који се испитује и директно се пита о његовом учешћу или улога у томе. У том моменту пре него се понуди тестирање,треба пажљиво да се гледа осумњичени да би се видело како ће да реагује на постављено питање. Најчешће одговор је негативан,иако постоје и случајеви искрених признања још у овом моменту. Затим испитивач кратко разговара о догађају проверавајући испитаника у којој ширини познаје детање кривичног дела, а притом пази да не открије нити један податак који осумњичени не зна.

Након што ће испитаник да прихвати понуду добровољног полиграфског испитивања и након потписивања писмене изјаве,уводи се у полиграфски кабинет да се спроведе полиграфско тестирање.

Полиграфист коригује већ конципираних питања за тестове и испитаника са поштовањем упучује га да се смести на полиграфску столицу. Након што је испитаник прикључен на апарат полиграфист тражи да одговара на свако питање од тестова са ,,да’’ или ,,не’’. Између тестова прави се кратка пауза а питања се наизменично постављају у временским интервалимане дуже од 30 сек. Добивени одговор на свакој психо-физичкој реакцији региструје се на полиграфској траци,на којој полиграфист записује редни број питања.

За полиграфско тестирање одабира се индиректни или директни метод а у неким случајевима ове методе могу да се комбинују. ,, За то који полиграфски метод биће примењен у конкретном случају одлучује полиграфист на основу условима који тражи тај метод у односу на кривично дело и његове детаље’’.

По завршеним тестовима примењујње се интерпретације резултата тестирања. Ово је најсложенија фаза полиграфског испитивања као комплексно специфично оперативно-тактичко деловање које се базира на дијагностицирању и тумачењу на одређене психо-физиолошке реакције лица које је тестирано.

На основу истовремено забележених психо-физиолошких реакција испитаника на полиграфској траци (полиграм),полиграфист ,,чита’’ резултат тестирања. Резултат може да буде:

1) позитиван(када на критичним питањима садржани у тесту добија се реакција карактеристична за лажне одговоре)

2) негативан( када на критичним питањима изостаје реакција) и3) неодређено(када на основу интерпретирања регистрованих

реакција не може да се донесе позитиван или негативан закључак).У високо развијеним земљама са најдужом традицијом у

практичној примени криминалистичке полиграфије(поготово у САД који се сматрају ,,отађбина’’полиграфа уопште,будући да се употребљава и у другим друштвеним областима а не само за потребе полиције и других безбедоносних служби)специфичне психо-физиолошке реакције регистровани полиграфом оцењују се са два основна метода.

Субјективни метод се састоји од једноставан поглед на психо-физиолошких реакција регистровани од стране полиграма и односе се на закључак дали испитаник лаже или не лаже.То је квантитативни метод оцењивање(који нема неку научну основаност у психофизиологијиодносно у физиолошкој психологији као посебна научна област)која се ослања првенствено на претпоставци да постоји јединствени модел физиолошких реакција на лаж, тзв ,,специфична реакција на лаж’’.

Објективни метод састоји се у оцењивање физиолошких реакција на релевантним питањима наспрам реакције контролних питања. То је квантитативни метод који класификује разлике између одговора који су произашла од листе важних и контролних питања.

Криминалистичка полиграфска пракса,као и неке експериментална истраживања које је спроведене од познатих светских полиграфских аутора показују да релативна тачност добивених полиграфских резултата крећу се од 64 – 95 %.

Завршни интервју са испитаником се врши после тестирања и интерпретирање полиграфских резултата. Извучене закључке о регистрованим психо-физиолошких реакција сазнања психолошких карактеристика испитаника,као и претходно проучену оперативну документацију оперативног предмета,представља добру основу за вођење информативног разговора са испитаником који је на критичним питањима који су у тесту показали реакцију карактеристичне за лажних одговора. Нека криминалистичко-полиграфска искустава показују да ,,три четвртине од лица који

прикривају истину а то потврђује полиграфски тест,дају признање још у лабораторији након спровођења тестова.’’

Тактика вођења информативних разговора након тестирања,односно тактика вођења завршног интервјуа одређује полиграфист. Он поступно приказује полиграфске резултате и остале адуте које је прикупио кроз оствареног увида у целокупним оперативним материјалом (службене белешке,оперативних информација,списе,скице и др)покушава да победи у тај вербални дуел. Покушававајући да евентуално добије истинито признање од стране испитаника који је увек добродошло.

Међутим у полиграфском испитивању и да се не добије одговарајуће признање од тестираног испитаника,позитивно полиграфско,,обележавање’’ представља јаку индицију тако да криминалистима трасира пут у потрази по другим посредним или непосредним доказима који обележавају стварног починиоца кривичног дела,чиме се рационализира вођење оперативне делатности. У том циљу служи и негативно полиграфско ,,обележавање’’ (тј негативни резултат) будући да се селектирају невина лица који до тада су били неправедно обухвачени у криминалистичкој обради. Са тиме се сужава први шири круг лица за које се претпостављало да на било који начин су били умешани у вршењу кривичних дела који су починили непознати починиоци.

Ово показује да полиграф као несумњиво значајно помочно криминалистичко средство ,,које не може да замени интелект и креативност криминалиста,ипак може значајно да скрати пут у скупљању и обезбеђивању личних и материјалних доказа.’’

За резултате о спроведеном полиграфском испитивању саставља се записник (или службене белешке) који као прилог се додаје и представља саставни део кривичне пријаве.Полиграм није саставни део кривичне пријаве.

Питања за проверу и знање

1) Шта се подразумева под појмом употреба полиграфа?2) Ко је поставио темеље криминалистичке полиграфије?3) Од којих основних делова је састављен полиграф?4) Од чега се састоји директни метод полиграфског тестирања?5) Од чега се састоји индиректни метод полиграфског

тестирања?6) Кроз којих фаза одвија се полиграфско испитивање?7) Шта је то уводни интервју за полиграфско испитивање?8) Шта је то полиграм?9) Какав може да буде резултат полиграфског тестирања?10) Какав документ се саставља после спроведеног

полиграфског тестирања?

Г Л В А ХIII

Л И Ш Е Њ Е С Л О Б О Д Е ( ХАПШЕЊЕ )

1. П О Ј А М

Лишење слободе као типична законска мера,оносно примена силе у легитимних циљева,од памтивека представља саставни део функционисања организованог друштва. Свака држава сопствену криминалистичку стратегију у борби против криминала и починиоце кривичних дела(поготово против професионалних организација деликвената)неизбежно је заснована на репресивним средствима и методама,који као саставни део полицијске и судски инструментаријум налази примену у преткривичном и кривичном поступку.

Лишење слободе (хапшење) у најширем смислу речи диференцира се као репресивно средство што држава користи за потребе антикриминалне ракције или за одржавање јавног реда и мира. То у суштини представља полицијско овлашћење да овлашчена службена лица поступају у складу са законом,да осумњичени или другим лицима ограниче и (или) одузму слободу кретања на одређени временски период који је законом детерминиран (одређен).

Разликујемо лишење слободе у ширем и ужем смислу речи.Под ширим појмом лишење слободе подразумева се време

присилног ограничења или одузимање слободе одређеног лица првенствено за потребе преткривичног и кривичног поступка,као и за потребе прекршајне или друга законски поступак. Под овим појмом провлачи се цела лепеза присилних мера која грађанима ограничавају слободу. Поред лишење слободе или хапшење,спадају и следеће присилне мере: упучивање,привођење,задржавање и спровођење. Ове мере се активирају само на одређени временски период потребно за спровођење нека дејства.

Под ужем појмом лишење слободе(хапшење) подразумева законско хватање и релативно краткорочно одузимање слободе

одређеном лицу(ако је потребно и са применом законских средстава,присиле) ради ефикасно спровођење кривичне или друге

законске поступке. Хапшење подразумева целовито суспендовање(одузимање)слободе одређеном лицу,обзиром да после хватања,односно уколико постане доступан,изолује се(затвара се) у

полицији у посебним просторијама које су за то намењени,просторија у полицији је под

константном надзору службених лица који спроводе закон.

2. ПРАВНИ ОКВИР

Лишење слободе увек мора да се спроводи законито и у сагласности не само у домаћем правом већ и у међународном хуманитарном праву. У нашем правном систему и у развијеним међунаредним развијеним системом у заштиту људских права јасно законски се одређује неприкосновеност право на слободу,као и одступање од овог права када за остваривање легитимнох циљева ограничава се или одузима нечију слободу у законској утврђеном поступку.

Неотуђиво право на слободу гарантује се у одредбама Универзалнр декларације о људким правима(члан 3) и у одредбама Европске конвенције о људским правима(члан 5). У овим међународним документима од службених лица који спроводе закон,тражи се да заштити и поштује људких права и слободу. Ограничавање или одузимања нечије индивидуално право слободе,мора да произилази од прецизне законске одредбе домаћег

права односно да није утемењено на произвољњих или непропорционално зспровођење закона.

Поступање полиције приликом лишење слободе спроводи закон који представља ништа друго него легитимно поступање у заштићеног права и слободе одређеног лица, обзиром да такво право слободе није апсолутно право.

Од члана 5 Европске конвенције о људским правима произилази препорука земаља потписничке Конвенције са законом да предвиде меру лишење слободе у следећим случајевима: затварање лица по донетој пресуди надлежног суда.

1) хапшење или притварање лица ради непоступању по наређењу суда или са

циљем да се обезбеди испољавање неке обавезе прописана законом.2) хапшење или притварање лица са циљем да се доведе испред

надлежниморганима када постоји основана сумња да лице учинио кривично дело или када се разумно сматра за неопходно,да би се спречило да почини кривично дело или да побегне након што је починио кривично дело.

3) притварање(задржаварање) малолетника ради хоспиталнизованог надзора или

његовом притварању са циљем да се одведе испред надлежних судских власти.

4) притварање лица ради превенције од ширења заразних болести,као и

притварање психички болесна лица,алкохоличара,наркомана и скитнице.

5) хапшење или притварање лица да би се спречило његов незаконито улажење у

држави или лице против које је поведена акција за његову депортацију или екстрадицију.

Приликом легитимног спровођењу на било који облик лишавање слободе од стране овлашчених службених лица у полицији,у случајевима када за то су испуњени сви законски услови,имају право

да употребе физичку силу или ватрено оружје. Употреба оваквог вида законске присилне мере на само у случајевима када је реч о хапшењу,него и приликом остваривање легитимних циљева са спровођењем и на било које деловање у оквирима оперативне дејности,треба да се сматра као искључително неопходна мера,односно као задње решење,тако да претходно треба да буду предузете све законске ненасилне мере за разрешавање одређене сложене тактичке ситуације.

Овакве глобалне препоруке произилазе од Основних принципа употребе силе и ватрено оружје,као и Кодекс понашања службених лица који спроводе закон.

Хуманитарно и законско понашања службених лица који спроводе закон према ухапшених лица детаљњије је разрађено у одредбама Европске конвенције у заштити од мучења и нељудском или понижавачко поступање или кажњавање. Према одрдбама ове Конвенције основан је комитет за первенцију од тортуре(састављен од међународне експерте о људским правима) који функционише као контролни механизам за спречавање неодговарајучег понашања са ухапшеним лицима.

Конвенција овлашћује Комитет за первенцију од тортуре да посети било коју државу која је члан и да испита маста где се налазе људе лишени слободе од стране власти укључујући и полицијске станице као и друга места краткорочног притвора која користи полиција.

Циљ овакве посете је да се ојача заштита притворених и задржаних лица од лошог поступања и тортуре. Задатак Комитета за первенцију од тортуре није да осуђује или критикује државу или полицију,него да помогне држави о поступању са притвореним-задржаним лицима да нема тортуре или лоше поступање. Другим речима,циљ Комитета је да спрчи да дође до лошег поступања и тортуре,а не да реагује на жалбама након што дође до забрањеног поступања.

Лишење слободе представља деликатна оперативно-тактичка мера од које законско спровођењу произилазе више обавеза

овлашчених службених лица. Такве обавезе сублимирано могу да се прикажу на следећи начин:

1) одмах да информишу за време и разлога хапшења2) да се информише ухапшено лице за шта се терети3) да се ухапшеном лицу одмах кажу његова права и начин како

да њих искористи4) да се евидентира свако хапшење(време,место и разлог

хапшења,службена лицакоји су извршили хапшење итд)

5) подаци у вези хапшења у законским прописаној форми да се достави до

адвоката ухапшеног лица6) ухапшено лице одмах да се одведе код судије(или други

надлежни орган) радидаљег поступка оцењивања законитости приликом хапшења.

7) ухапшеном лицу да се омогући контакт са адвокатом8) уздржавање од мучења или друге нехумане ,понижавајући

третман иликажњавање ухапшеног лица за време хапшења као и после хапшења

9) поштовање правила специјалним положајем жена и малолетника као тзв.рањива

група грађанаПриликом лишење слободе службена лица који спроводе закон

полазе првенствено од уставних одредби са којима се гарантује неприкосновеност права слободе(члан 12 устава републике Македоније) од овог заштитно право сваког грађанина одступа се само у законским утврђеним поступцима када се испуни законске услове за ограничавање(или одузимање)нечије слободе кретања.

Укратко приказаћемо суштину и правну основаност на следећим видовима ограничење слободе кретања: привођење ,задржавање,упучивање,спровођење и хапшење.

2.1. Привођење

Под појмом привођење подразумева се полицијско овлашчење који се састоји од добровољњог или присилно одвођење одређеног лица до просторије полиције или до просторијама другог државног органа,као и до неко друго место ради даљег поступка.

Привођење се врши са писменим наређењем или без писменим наређењем. Полицијски службеници,поступајући по писменим наређењем приводе лица на основу:

1)наређење од суда за привођење лица у својству осумњичњног или сведока

2)наређење од суда за присилно привођење лица за издржавање казне или затвор

3)расписана потерница или расписано тражење уколико за истима је наређено привођење

4)наређење од суда за присилно привођење лица за које је донешено решење о притвору

Без наређење се приводи у следечим случајевима и то:1)када неко лице је затечено приликом извршавању кривичног

дела за које се јури по службеној дужности2)када за неко лице постоје основане сумње да је починио

кривично дело за које се јури по службеној дужности3)када неко лице је затечено приликом вршења прекршаја,а са

одласком у иностранство може да побегне од одговорности за одређени прекршај,као у случајевима да се спречи продужење вршења прекршаја.

Циљ мере привођења је да се обезбеди потребни услови за успешно спровођење кривични или други поступак(прекршајна,управна и др) за што је потребно присуство приведеног лица,који њему познатих разлога до тада неоправдано избегавао поступак и ако је у уредно достављених позивабио предупређен на могућност присилног привођења.

Према одредбама Закона кривичног поступка одређују се случајеви који одређена лица(у различитом својству)присилно се доводе ради несметано одвијање и окончање поступка.

Тако у смислу члана 177 ЗКП овлашћена службена лица(ОСЛ) полиције поступајући по писменој судској наредби могу да приведу(ако је потребно и присилно) окривљени у случају када је донешено решење о притвору или када је уредно позван и није се одазвао на позиву и одсуствовање није оправдао или уколико не може да се достави позив,а од околностима је очито да окривљени одбио да прими позив.

Полиција приводи окривљеног и по основу потернице која је издата од суда пред којим се води кривични поступак или управника казнено-поправну или васпитно-поправну установу у случајевима када се ради о бекству окривљеног који се налази на издржавање казне затвор или заводску меру везану за лишење слободе (члан 536 ЗКП).

ЗКП предвиђа евентуално привођење сведока и вештака са судским наређењем.

Суд може да нареди присилно привођење сведока који се није одазвао на позив и није оправдао изостанак или уколико без одобрење или неоправдано се удаљио од места где треба да буде саслушан(члан 229 ЗКП).

Вештаци могу да се приведу уколико неоправдано изостане од главног претреса на којим је позван(члан 235 ЗКП).

Полиција имају ингиренције и самоиницијативно да приводи лица по потреби преткривичне ,кривичне или други законски поступак.

Приликом скупљања извештаја од грађана полиција у главном се ослања на спровођењум информативног разговора као најчешћу свакодневну оперативно-тактичка мера еминентна као за вођење криминалистичке контроле,тако криминалистичке обраде. Код ово цивилне и униформисана службена лица полиције поред других места са грађанима у породици потенцијалних осумњичених или сведоци врше информативни разговор у просторијама полиције. У оваквим случајевима грађанима се достављају писмене позиве у којима поред

другог се наводе подаци за место,време и разлог за постојању неформално полицијско саслушање. Уколико се грађанин не јави на уредно достављеног позива(у којој се предупређује да у спротивно ће бити привеђен)полиција у свом интерно наређењу може да приведе такво лице(члан 142 ЗКП).

По својој индицији (на основу судског наређења) овлашћено службено лице полиције могу да лише слободе за које постоји основе сумње да учињено кривично дело за које се тражи по службеној дужности у колико постоји опасност од одлагања,у колико је испуњен неки од услова за одређивање притвора.Тако лице полиција одмах га приводи до надлежног судије који може да му одреди меру притвор.

Свако може да лиши слободе лице затечено приликом извршења кривичног дела за које се гони по службеној дужности.У колико таквом лицу буде предато полицији она је дужна и без писменог наређења одмах да га приведе(без задржавања) код надлежног истражног судије.

По иницијативи надлежног суда или само иницијативно полиција приводи лица и за потребе прекршајно,управно или други поступак.Привођење представља самосталну меру на којој може да се надовеже

и меразадржавања.

2.2. Задржавање

Задржавање представља полицијско овлашћење под којим се подразумева облик временског присилног ограничења слободе кретања на одређено лице,а састоји се од чувања таквог лица у посебним службеним просторијама полиције или неко друго место ради даљњег поступања.

Постоје случајеви када је незамисиво вођење кривичне,прекршајне или друге законске поступке без задржавања одређеног лица.

Полицијска пракса показује да мера задржавања најчешће се надовезује на привођењу.,,Једно лице да би било задржано,по правилу у прекршајном поступку,прво треба да се приведе,а затим да се преда судији за прекршаје,односно на други надлежни орган.Међутим у кривичном поступку задржавање може да почне самостално,независно од других мера,и као такво да се заврши”.

Законско спровођење мере задржавања подразумева стриктно поступање према законски и другим прописима који регулишу ову материју(ЗКП,Закон о Унутрашњим Пословима,Закон о Прекршајима,правилник,у МУП итд.).

По ниједном основу задржавање несме да траје дуже од 24 часа.На основу тога релативно краткотрајно ограничавање нечије слободе,траје док се не оствари циљ задржавања.

Овлашћено службено лице(ОСЛ) полиције који спроводи ову меру,по правилу,је дужно да предходно упозна лице које треба да буде задржано са разлозима задржавања.У одређеној тактичкој ситуацији(нпр. При спровођење рације или блокаде када је реч о задржавању алкохолисано лице итд.).На овакав начин не поступа се.Ипак је препоручљиво да таква лица са оваквим оперативним захватом да се информишу касније у тактички погодан тренутак (када се заврши рација када задржано лице се отрезни идт.)Од сваке одређене тактичке ситуације зависи дали пре задржавања треба легитимисање(које је правило,нпр,када се задржава за полицију до тада непознато лице)или врши се лични претрес(које се обично ради у случајевима када је стална фактичка ситуација може оправдано да се предпостави да код себе лице крије оружије.Сorpora delicti или други предмети са ким може неког да нападне или да се сам повреди итд).

2.2.1. Задршавање лица за потребе пред кривичног и кривичног поступка

Према генералној клаузули ЗКП које предвиђа при спровођењу оперативне делатности плана на откривању и спречавању кривичних дела и њихових починиоца,полиција преузима све потребне мере неопходни за несметано одвијање такве делатности,ОСЛ полиције преузимају бројна оперативно-тактичке мере и дејства међу којима и лишење слободе,односно хапшење и задржавање лица и то у временски лимитирани интервал са прецизним законским одредбама.

2.2.1.1. Задржавање лица на место кривичног догађаја

При обезбеђивању места кривичног догађаја и приликом вршења увиђаја полиција често пута налази лица која у својству потенцијалних сведока могу да дају значајне изјаве за утврђивање фактички ситуације у погледу постојања конкретно кривично дело од конкретног починиоца.У зависности од тактичке ситуације ОСЛ на основу стечених стручних знања и искустава поступа према једне од две законске варијанте:таква лица упућује да се јаве истражном судији или их задржава док он не дође на месту одвијања кривичног догађаја.

Међутим лица која су се нашла на месту кривичног догађаја,истражни судија саслушава их у својству сведока(а полиција преко информативног разговора може да скупи изјаве неопходне и за селектовање потенцијалних сведока),на самом месту могу да буду задржане највише до 6 сати.По истеку на овај временски интервал њима не сме да се ограничи слобода кретања,односно пуштају се на слободу.Другације поступање је пртивправно лишење слободе односно кршење људских права.

Приликом оцењивања које затечено лице треба да се задржи на место кривичног догађаја,обзиром да у неким случајевима може да стане збор за присуство на више могућих сведока,ОСЛ полиције полази од више услова који треба да буду испуњени:очигледност да исказ затечених грађана имало би велико значење за успешно

одвијање кривичног поступка такав сведок касније неможе да се саслуша или његово отежано проналажење успорило би кривични поступак итд.Одређено лице у својству сведока биће задржано на самом месту само у колико криминалиста који овај оперативни предмет,односно који учествује у вршењу увиђаја,оцени да кроз исказа таквог лица могу да се скупе и утврде значајне чињенице кривичног поступка.

Задржавање потенцијалних сведока на место кривичног догађаја подразумева њихово селектирање од осталих лица као и спречавање приликом покушаја да се удаље одатле или,пак,евентуално да се договоре са трећим лицем.Потенцијалним сведоцима ОСЛ полиција усмено им наређује да сачекају истражног судију и показује им место где ће бити задржани.

Селектирање оваквих лица за задржавање тражи познавање основне криминалистичке и криминалистичко-психолошка правила.У одређеним случајевима по готово када се ради за кривични догађај почињен на фреквентна места у урбаној средини(саобраћајне несреће,туче итд.),није једноставан полицијски задатак од групе људи (међу који има и посматрача)да се издвоје истонити сведоци.

Задржана лица треба да се легитимишу.У колико се задржавају више потенцијалних сведока,њима се одмах одузимају личне карте или друге јавне исправе,а тек касније полицајац у службени нотес бележи податке личног идентитета.Са оваквим начином не само што се убрзава поступак око задржавања и одвијања других дејства на место кривичног догађаја,него се амортизује и потенцијална нервоза међу задржаним лицима.

У колико истражни судија на место кривичног догађаја не стигне за 6 сати задржана лица(предпостављени сведоци) напуштају место чак и без дозволе полиције.Ако истражни судија пристигне у законско предвиђени рок лица се њему предају за даљи поступак.

2.2.1.2. Задржавање осумњичених лица

Према одредбама ЗКП,ОСЛ МУП могу ухапшено осумњичено лице да задрже у прсторији полиције.Задржавање може да траје највише 24 часа а оваква мера одређује се за постизање следећих легитимних циљева:1)ради утврђивање идентитета,2)ради проверавања алибија и ради постојања других важних разлога,3)Ради постојање опасности од уништавања трагова кривичног дела или ради могућности тајног договарања између осумњиченог и других лица.

1)У одређеним случајевима утврђивање идентитета на потенцијално осумњичено лице преставља сложен практични проблем за чије решавање је потребно више часовно ангоажовање ОСЛ.Ово је посебно изражено када лице нема личну карту или други документ чији идентитет треба да се проверава и преко сведока који ради питања треба најпре да се траже.

2)У проверавању нечијег алибија исто тако тражи време,тако да је потребно да осумњичени буде задржан.Време је најдрагоценије по готову у случајевима када се ради за једовремено проверавање алибија на више осумњичених или пак са чином задржавања спречи осумњичено лице да побегне,односно када се обезбеђују неизбежни предуслови за решавање на одређен конкретан оперативан предмет

3)Задржавање осумњичен-а неизбежно и у случајевима када постоје тзв.колузијони опасности.

Осумњичени (окривљени) потекнут од нагона самоодржања да прикрије извршење кривичног дела,односно да избегне евентуалну кривичну одговорност,активира сопствени одбранбени механизам као директан супротност хеуристичким механизмима активирани од криминалиста.Осумњичени(окривљени) на све начине покушава да прикрије и уништи истините материјалне трагове кривичног дела и да фингира (да симулира,да исценира) лажне трагове,а у потрази и по лажних сведока да би се договорио са њима да му обезбеде лажни алиби.Оваква активност деликвента се спречава поред другог и са његово законито хапшење и задржавање у службеним просторијама полиције и то не дуже од 24 часа.По истеку на овај рок задржано лице или се пушта на слободу или пак предаје се надлежном истражном судији(који и на даље може да га задржи са одређивање мере притвор).

Постојање реалне опасности да починиоц сакрије или уништи материјалне доказе односно да ће утицати на потенцијалне сведоке своје исказе прилагоде у његову корист,треба да се утемељи на утврђеним неспорним околностима од којих се закључује да осумњичени(окривљени) на овакав начин спречио би поступак,тако што је неизбежно његово законито задржавање у одређен временски оптимум који може да се протеже само до законски утврђени лимит од 24 часа.Оцењивање о задржавању потенцијалног деликвента по овој основи доноси са узимањем у виду на више релевантне елементе и то:вид и суштина кривичног дела,личне карактеристике осумњиченог,постојење објективних могућности за уништавање истинитим траговима и стварање лажних трагова итд.

2.2.1.3. Задржавања лица приликом вршења претреса

Лица се задржавају и при претресу стамбених или пословних објеката.При овоме ОСЛ полиције (који претражује по добивеној писменој судској наредби или самоиницијативно) задржава све затечене(или новодошли) лица на самом месту или у некој ближој просторији и то док се не изврши претрес.У колико се покаже као неопходно нека од лица затечени на место извршења претреса могу бити приведени и задржани у просторијама полиције.

Одлука о месту,времену и начину спровођења мере задржавања оваква лица доноси руководиоц полицијске екипе која врши претрес.

Треба да се нагласи да у оваквим случајевима потребно је да буду обазриви будући да међу задржаним лицима може да има и опасних криминалаца који су спремни на напад или бекство.Чак и лица који раније нису била спремна за напад и бекство приликом претреса покушаће да то и ураде,обзиром да код њих може да се нађу трагови и предмети који их терете као поциниоце кривичниог дела.

2.2.1.4. Задржавање лица при вршењу рације

Приликом вршења рације сва лица која су затечена у блокираном простору легитимушу се а нека од њих на том месту могу бити задржана до завршетка рације.Нити једно лице затечено у кругу рације несме да напусти место без одобрења руководиоца полицијског тима који врши рацију.Нека од затечена лица одмах се пуштају,а нека не само што се задржавају на самом месту док се не заврши рација него се и приводе у просторије полиције ради даљег поступка.

Задржавање лица при вршењу рације по правилу је краткотрајна мера која се усклађује са легитимним циљевима рације,тако да свака засебно криминалистичко-тактичка ситуација зависи од диференцијације лица који ће бити задржани.Нити једно лице се не ослобађа док трају неопходне оперативне провере.

2.2.1.5. Задржавање лица приликом посављање заседа

Цилљ постављање заседа је да се дочекају и да се ухапсе починиоци кривичних дела и друга тражена лица унапред маркираних места на којима се оправдано очекује да таква лица дођу.

Ни у ЗКП ни у било којем друго пропису није предвиђено колико ће времена трајати ова мера задржавање лица затечени не само приликом постављање заседе него при спровођњеу радције или претреса.За сваки случај засебно се решава према специфичностима дате тактичке ситуације.Криминалистичка пракса показује да задржавање лица приликом вршења претреса,рација или заседа представља прилично развучену категорију.Примењујући метод аналогије произилази од ЗКП (који одређује временски лимит за

задржавање лица затечених приликом вршења кривичних дела), задржавање несме да траје дуже од 6 часа.Под тим се подразумева да лица не морају бити задржана баш толико према максималном лимиту од 6 часа.Напротив приликом одређивања мере задржавања лица затечених при вршењу заседе или при спровођењу било којег дејства у оперативној делатности,увек се полази од остваривања легитиних циљева,према чему се целовито респектује интегритет задржаног и његово право на слободу.Препоручује се што је могуће минимално ограничење његове слободе на кретање у законски дозвољеним оквирима.

2.2.2. Задржавање лица за потребе прекршајних поступака

Полицијска пракса показује да мера задржавања најчешће се примењује за потребама у прекршајном поступку.Најчешће се задржавају лица који су починили теже прекршаје против јавног реда и мира.

Према одредбама закона о прекршајима полиција је овлашћена да задржава лица по писменој судској наредби или самоиницијативно.

По наредби судије за прекршаје може се задржати окривљени до доношења решења за притвор ради почињеног прекршаја у следећим случајевима у којима суд може да изриче меру притвора:

1)Ако не може да се утврди идентитет окривљеног или ако он нема место пребивалишта као и уколико постоји сумња да ће побећи у иностранству и тако избегне суђење

2)Ако се ради за тежак прекшај за који је прописана казна затвора

3)У колико октивљени је ухваћен приликом вршења прекршајаПрема горе наведеним основама задржавањем (углавном у

неслужбеним просторијама полиције но и на друга места) може да траје 24 часа.У том року окривљени мора да буде испитан и мора да се донесе решење о прекршају.У супротном окривљени мора да се пусти на слободу.

ОСЛ самоиницијативно може да нареди спровођење мере задржавања према починиоцу затечен при вршењу прекршаја у пијаном стању и уколико постоји опаснос да он и на даље врши прекршаје.Задржавање траје док се лице не отрезни но не дуже од 12 часа.

Одговор на питање за место задржавања лица у пијаном стању решава специфичност на сваки случај засебно.

Треба да се процени како најбоље да се поступи у таквој ситуацији.Ако претња није озбиљна а пијано лице је безопасно оно може да се задржи на место где је пронађено у колико околности то дозвољавају.Може да се приведе и да се задржи у полицији (и то најчешђе у полицијској станици),а може да буде одведено и у његовом дому и да буде предато његовој породици.У колико са њим се налази његов блиски рођак,њиме може да се дозволи да га одвезу и предају га његовој породици.

Задржавање пијаних лица преставља деликатан и тежак задатак.Пијана лица често омаловажавају или нападају полицајце,а неки се сами повређују.

Одредбе закона унутрашњих послова ОСЛ полиције омогућавају самоиницијативно да задрже лица највише 24 часа и то у случајевима када је реч о постизању следећих легитимних циљева:

1)Када лице нарушава или угрожава јавни ред и мир,а успостављање јавног реда и мира не може да се постигне на други начин

2)Када је лице испоручено од иностраног органа безбедности ради спровођења до одређеног надлежног органа.

У суштини говоримо за право полиције да задржава лица који учествују у вршењу тешких и масовних облика на нарушавање и угрожавање јавног реда и мира,када се покушава да се успостави и одржи јавни ред и мир без настајања потенцијалних тешких последица,када опасност од нарушавања или угрожавања реда и мира неможе да се одстрани на други начин па чак ни са употребом законских прсилних средства итд.Приликом масовних нарушавања јавног реда и мира неопходна је брза и енергична акција полиције која резултира са задржавањем и хапшењем агресивне и друге нарушиоце

реда и мира,против којих се покреће прекршајни (евентуално и кривични) поступак.Са оваквим законским основама лица се задржавају у службеним прсторијама полиције.

2.3. Упућивање

Мера упућивања на одређено лице до истражног судије представља најлакши вид на нечије ограничавање слободе кретања.То у пракси (и то не бас често) се примењује када истражни судија неможе да дође на место кривичног догађаја(при чему вршење увиђаја препушта ОСЛ полиције),па се указује потреба за хитним саслушањем одређених сведока који су значајни за успешно спровођење кривичног поступка.

Према одредбама ЗКП затим преузети и у правилнику супа МУП ОСЛ полиције имају право да лица затечена на место извршеног кривичног дела упути до истражног судије у случајевима и то:

1)Када би та лица могла да дају податке важне за кривични поступак

2)Када постоји вероватноћа да касније неби могло да се изврши њихово саслушање или би то било везано са значајним одлагањем или других потешкоћа.

Када полицајци изађу на место кривичног догађаја процене да су испуњени овакве горе наведени услови,потенцијалне сведоке упућују да се јаве истражном судији.Сведоци су дужни да одмах или у одређени рок(који са ЗКП или правилником није утврђен),да се јаве истражном судији.

2.4. Спровођење

Мера спровођење представља својеврсно ограничење слободе кретања на неко лице.Ова мера по писменој наредби надлежног

органа или самоиницијативно реализују првенствено униформисана лица МУП-а који спровођење врше до органа коме лицу треба да се преда.

Спровођење лица према правилнику МУП-а врши се у случајевима и то:

1)Када треба да се приведу лица и предају МУП-у или другом надлежном органу

2)Када страни држављани треба да се предају на пограничним полицијским органима друге државе по изреченој судској или полицијској мери отказивање боравка са забраном за улаз у Републику Србије за одређени временски рок

3)Када од органа безбедности друге државе испоручује се наш грађанин ради спровођења до надлежног органа.

2.5. Хапшење

Хапшење представља најтежи облик лишења слободе.Са хапшењем на одређено лице законито му се ограничава слобода кретања на тај начин што лице се затвара у посебним прсторијама полиције намењени за ту сврху док се не преда другом надлежном државном органу или док се не пусти на слободу.

Законито лишење слободе произилази од једно основно кривично-процесно начело.У ЗКП јасно је написано да пред доношење правоснажне пресуде слобда и права окривљеног и другим лицима може да буде ограничен само под условима што предвиђа овај закон.Само када су испуњени такви услови ОСЛ полиције могу да хапсе лица по сопственој иницијативи или по добијеној судсној наредби.

Хапшење може да нареди истражни судија када одређује меру притвор.

ОСЛ полиције самоиницијативно хапсе само када се за неко лице основно се сумња да је починио кривично дело за које се гони по

службеној дужности или у колико постоје неке чињенице према којима се одређује мера притвор од стране суда.

Основана сумња да је почињено кривично дело и да је нужно неције хапшење треба да постоји у момент хапшења.У колико касније се скупљају индицијални и друге чињенице да би се потврдила таква основаност улази се у воде произвољности и у озбиљно кршење људских права и слбоде.

Лице затечено при вршењу кривичног дела може да буде ухапшено од било ког грађанина тако да мора одмах да га преда истражној судији или полицији.

Ухапшено лице може да се чува под надзором у затвореној просторији у МУП-у најдуже до 24 часа или се пушта на слободу или се приводи до надлежног истражног судије.

Да полиција може да задржи ухапшено лице најдуже до 24 часа предвиђено је у закону унутрашњих послова у случају када лице које је нарушавао или угрожавало јавни ред и мир,као и са правилником МУП-а према које ОСЛ полиције може да одређено лице лиши слободе и то:

1)Затечено приликом извршавања кривичног дела за које се гони по службеној дужности

2)За које постоје основе сумње да је починио кривично дело за које се гони по службеној дужности

3)За које је расписана потрага од суда,казнено-поправни дом или МУП.

Било који облик лишења слободе,односно ограничење или одузимање слободе кретања на одређено лице у пракси спроводи га униформисано или цивилно овлашћена службена лица полиције.

3. ТАКТИКА ЛИШЕЊА СЛОБОДЕ

3.1. Планирање лишења слободе

Лишење слободе претсравља деликатна оперативно-тактичка мера за обезбеђење присуство осумњиченог(окривљеног) у преткривичног,односно у кривичном поступку. То може да буде прослеђени са бројним ризицима који могу да изазову тешке последице,поготово у случајевима где говоримо за хапшење опасних деликвената који су спремни да пруже отпор,па чак и да потегну и оружје за време лишење слободе. Управо ради деликатности и сложености ове полицијске операције ,као неизбежност намеће се потреба да све етапе хапшења буду добро планиране да би могло ефикасно да се савлада тражени деликвент и да се спроведе до потребне дестинације.

План хапшења је скица пажљивог припремања,пројектовање и спровођење оперативне акције за проналажење,хватање и лишење слободе деликвента који се тражи по разним основама.

Мада сваки случај лишење слободе је ,,прича”за себе детирминирана (одређена) од околностима за свако конкретнодате тактичке ситуације,ипак приликом прављења плана нисме да се испусте из вида следеће елементе и то:

1. дискретно скупљање оперативних података о личности деликвента који

треба да се хапси,у томе спада и проучавање његове криминалне биографије. За овај циљ активира се информаторска мрежа и да се врши претраживање у криминалистичким евиденцијама.

2. проучавање претпостављеног места хапшења. За боље сазнањеконфигурације терена,пожељно је поседовати топографску карту,као и грађевински или друге пројекте за проучавање објекта где ће бити извршено хапшење. Уколико то дозвољава тактичка ситуација ,полиција бира место које није ризично за хапшење (тамо где су шансе за пружање отпора или бекство минималне,то су места где је искључено присуство јавности или са минималним изгледима угрожавање грађана на јавном месту итд). На жалост пракса показује да само у ретким случајевима полиција може унапрес да одреди најповољњија места за хапшење,где ће наведени деликвент бити наведен да би упао у замку и касније ухапшен. Најчешће ,,коло

воде”дате околности,тренутке и специфичност сваког случаја посебно,али се некада тешко предвиђају. Понекад лукави професинални деликвенти умеју да побегну када им је постављена замка,наводи полицију са њима да се,, суоче” на њима познатом терену.

3.одређивање времена за лишење слободе . Тактички је неисправно,уколико то омогућавају услове и околности у најповољњијем тренутку, и то по правилу дању и у време када лице које се хапси најмање очекује. Лукави професионални деликвенти који су дуже време у бекство немогу са пуном концентрацијом да буду константно спремни мада нагон самоодржавања им ,,говори” да осећају и да успешно побегну постављене полицијске замке за хапшење. Избор најповољњијег времена за хапшење подразумева се да се поштује криминалистичко начело брзине и изненађење,који је истински кључ за проналажење и хватање траженог лица за ким се трага.

Тражени деликвент несме прерано ни прекасно да се лиши слободе него у прави моменат. Прерано хапшење не омогућава целокупно расветљавање свих детаља криминалне активности ухапшеног лица,тако да лоше темпирана превремена полицијска операција лишење слободе деликвента као тражени објекат може да услони тактичку ситуацију до тог степена да остану недовољњи број доказа или нема да буду откривени поједини делови криминалног ланца или јатачког гнезда када говоримо за оперативно разбијање криминалних радњи за више организованих и друге професионалне деликвенте. Закашњено хапшење носи ризике од евентуалног уништавања на corpora delicti и вештачко стварање , (финтирање, инсценирање, симулирање) лажни трагови као и остављање могучности да тражени деликвент који због више разлога подуже време се налази на слободи може да пронађе лажних сведока да би обезбедио лажни алиби или пак побегне у иностранство.

Не препоручује се лишење слободе да се врши ноћу осим ако је то неизбежно.

4)одређивање број полицајаца који треба да изврше меру лишење слободе. За овај циљ одређују се најмање два полицајаца. Избор

полицајаца врши руководиоц акције хапшења. По раваилу одабирају се полицајци са беспрекорном психо-физичком кондицијом и познавање борилачких и других вештина. У акцији се полази са потребном опремом(оружје,лисице,спреј,и друга средства за савладавање опасних криминалаца).

На жалост доста пута није могуће да се испланира и пажљиво да се припреми лишење слободе Бројне околности намећуимперативну потребу лишење слободе да му се приђе изненада и неприпремљено. Овакве бројне криминалистичко-тактичке ситуације од стране ОСЛ траже максимално сналажење,знање,одлучност а често пута и храброст.

3.2. основна криминалистичка правила приликом хапшења

Свако хапшење треба да буде утемељено на законском поступању полиције,са доследним поштовањем домачих позитивних законских прописа и међународног система заштите људских права.

У случајевима лишење слободе према закону не смеју да буду у видљивој диспропорцији,неправде или непредвиђеност,а специфични начин на којег се врши хапшење, несме да буде дискриминаторски и мора да буде оправдана и у колико је могуће са одговарајучим и пропорционалним околностима случаја.

Свако хапшење треба да се спроведе према одредбама Европске конвенције о људским правима,који представља међународни документ за заштиту људских права и служи као инструмент контроле националних власти.

Свако ухапшено лице одмах треба да буде упознато за разлоге зашто је лишено слободе,односно њему на разумњив начин да му се објасне права и чињенично стање за одузимање његове слободе,као и да буде информирано о његовим правима да је у могућности да поведе евентуални жалбени поступак уколико се одлучи да оспорава законитост његовог хапшења.

Према ухапшеног лица полиција се понаша строго професионално и хумано,без примене било какво насиље и претње,са доследним поштовањем законских прописа и међунаредних закона.

Код сваког хапшења препоручује се пажљиво поступање полиције сагласно специфичностима сваке тактичке ситуације. Чак и вишекратно хапшење истог повратника(деликвент) не одвија се према истој ,,шеми”. Према сваког хапшења полази се према принципу индивидуалности. Општа тактичка права су само смернице за поступање полиције према датих околности и специфичностима за сваког случаја посебно и спровођење ове деликатне присилне мере за обезбеђивање присуство осумњиченог(оптуженог) у преткривичном и кривичном поступку.

Приликом хапшења мора да се пази на све категорије ухапшеника а не само према опасним криминалцима. Полицијска пракса показује да ради непажње или лежерног поступања приликом хапшења тзв рањиве категорије лица(жене и малолетника) појављују се много сложених проблема. Одатле и потреба према сваком ухапшенику мора да се поступа смишљено,организовано и према издржаних оцена за евентуални пасивни отпор.

Хапшење малолетника врши цивилни криминалиста.У Конвенцији права детета постоје следеће одредбе за хапшење

малолетника.1)ниједно дете не треба да незаконски и произвољњо буде лишен

слободе.2)хапшење,притварање или чување у затвор дете или малолетник

треба да буде у сагласност са закономи треба да се користи само као меру крањег средства.У најкраћем могућем року дете лишено слободе треба да има право одмах да потражи законску или помоћ,као и право да поднесе приговор законитости и лишење слободе.

У групи где спадају жене у њиховом хапшењу обавезно учествује полицајка која је поребна и за вршење личног претреса.

Изненадно и брзо хапшење у неочекивано време и на згодно место ризике своди на минимум у току извршење акције откривања и хапшења траженог лица(недоступан деликвент или затвореник који је

побегао). Изненађени ухапшеник треба да буде муњевито савладан без да има могучности одбране или контранапад. ,,Примена начела брзине и изненађење гарантује остваривање два тактичка циља: 1) ухапшеник нема да успе да уништи доказе који га терете. 2)службена лица ће извршити лишење слободе без потешкоћа,компликација,отпор,без покушаја бекства или самоубијства са најмањим могучим ризиком.”

Од почетка до краја оперативне акције хапшења полиција треба да контролише ситуацију. Сам чин хапшења спроводи се високо професионално,ауторитативно ,хладнокрвно,одлучно и са евентуалном употребом силе и оружја пропорцијално на пруженог отпора,односно уколико у датој ситуацији је неизбежно примењивати присилна средства. Легитимно хапшење не сме да има алтернативу. Уколико има алтернативу тада говоримо да је настало произвољњо и незаконито хапшење.

Сваки чин хапшења ствара једноставну или сложену конфликтну ситуацију који треба да амортизује ради превазилажење психолошког притиска присутан код супростављењих страна. Сваки полицајац не може да уради то. Зато не без разлога неких аутора,упозоравају да јак,стабилан,мирног,одлучног и примеран полицајац хапси са мање компликација и инцидената него полицајац који је нестабилан,груб, непромишљен и некоректан.

При сваком хапшењу поготово када се хапси непознато или проблематично лице поготово када пружа отпор,обавезно се врши легитимисање илични или други претрес(стана или других просторија)са циљем да се изврши идентификацију и да се прикупе одговарајуће доказе криминалне активности ухапшеног.

ОСЛ полиције приликом хапшењу могу да употребе ватрено оружје и средстава присиле(гумени пендрек,хемијска или гасна средстава,службени пси,специјална моторна возила,физичка сила итд.)само уколико сва друга ненасилна средстава су исцрпљена и показале су се као неефикасна за постизање легитимних законских циљева и уколико такав полицијски захват није одговарајући у датој тактичкој ситуацији. Приликом примене оружја и силе првенствено

се полази од тога да су у складу са међународним усвојеним основним принципима;законитост;неопходност и пропорцијалност.

Употреба ватреног оружја у току легитимног хапшења сматра се као задњу меру.

Према Закону Унутрашњим пословима ОСЛ полиције могу да употребе ватрено оружје у случајевима када треба:

1)да заштити живот грађана2)да одбију од себе непосредни напад којима је угрожен њихов

жиивот3)да одбију напад на објекте или личности који се обезбеђују4)да се спречи бекство лица који је затечено у вршењу кривичног

дела за које је прописана казна затвор у трајању од најмање пет године,као и бекство лица лишено слободе и лице за које је издат налог за лишење слободе ради извршавање оваквог кривичног дела.

У уредби о употреби средстава присиле и ватреног оружја детаљњије су обрађени услови за употребу ватреног оружја.

У класичној криминалистичкој литератури сусрећу се практичне препоруке за то шта несме да ради полицајац приликом хапшења лица.

1.да не буде груб према лицима које лиши слободе2.не упушта се у разговор и дискусије са лицима који треба да се

лише слободе са тречим лицима.3.не потцењује лице лишено слободе у погледу могучности

пружање отпора4.не прилази ближе са ватреним оружјем и не дира са њиме тело

лица које је лишено слободе јер постоју могичност да буде узето од стране лица које се лиши слободе.

5.не прича превише6.не прави сцене7.не дозвољава никоме да стане између полицајца и лице лишено

слободе8.не дозвољава приликом личног претреса ухапшени да буде

окренут са лицем ка полицајцу.

3.3. Тактика хапшења

Приликом хапшења наизглед безопасног деликвента може да дође до угрожавање живота полицајаца или ухапшеног,или да настану друге озбиљње компликације,тако да је увек потребно пажљиво поступање. Зато подела опасних и безопасних деликвената(иначе позната у криминалистичкој теорији и пракси) треба да се схвати условно и са резервом. Тешко се гради криминалистичка процена за(без) опасног ухапшеног,а непажљиво хапшење може да буде фатално.

Препоручује се у акцији да се полази са полицијском екипом која је бројнија од лица који треба да се хапсе. Бројност полицијске екипе која хапси,место хапшења, процени о типу деликвента и његу опасност у супротстављању у току хапшења као и други криминалистички параметри,имају одлучујући утицај у току изградње делотворне тактике за спровођење завршног чина лишење слободе.

Не хапси сам! Проучи тактичку ситуацију и активно учествуј при хапшењу, стриктно се придржавајући задатака одређених од руковаоца акције.

Хапшење представља тимски полицијски посао са стриктно одређеним улогама сваког учесника у акцијама.

У случају када хапшење врше двојица полицајаца,први је удаљен од 3–6 метара са упереним пиштољем у ухапшеног и наређује му да подигне руке и да се окрене леђима ка полицајцима,а по потреби да рашири ноге и да се наслони на зид или други фиксни предмет. Други полицајац са стране прилази ухапшеном при чему врши му лични претрес и везује лицима. Ризично је када је други полицајац би се нашао у позицију између колега и ухапшеног ради постојање опасности од контранапад деликвента.

Када хапшење врше тројица полицајаца,двојица од њих изненада прилазе на ухапшеног(окренут леђима)са леве и десне хватају га за руке испод пазуха. Трећи полицајац врши лични претрес ради откривања оружја или друго средство за напад и са лисицама везује ухапшеног.

Повољњија тактичка ситуација када хапшење врше четворица полицајаца. У оваквим случајевима двојица полицајаца изненада хватају ухапшеника за руке и у хоризонталној или полухоризонталном положају вуку уназад. Друга двојица полицајаца одмах врше летимични претрес притом тражећи оружје или друга средства за напад и везују лисицама.

ОСЛ и када је само и када је у екипи приликом спровођење хапшења мора увек да стоји са раширеним ногама и са рукама спуштених уз тело. Једна нога му је повучена уназад. Са лицем је окренут ка ухапшеном. То је став сличан који заузимају боксери.

Криминалистичка пракса показује да свако хапшење није могуће да се темпира у најзгодније место. Хапси се на отворени и затворени простор.

Не препоручује се хапшење на отвореном простору у прометно и густонасељено место ради опасности од угрожавање живота недужних грађана који су у близини и неинформисаности или од других разлога(на пример,сажаљевање грађана или солидарисање са ухапшеног узимајући их у заштиту) могу да препрече па чак зауставе акцију. Поред овога свако фреквентно место на ухапшеног даје му шансу да нестане у групи(маси) и побегне. Зато се препоручује хапшеник будно да буде праћен и да се ухапси у моменту када буде стигао на згодно непрометно место које гарантује безбедно спровођење акције.

Хапшење на отворени простор у не насељеним местима најчешће се врши у оквирима сложене тактичке комбинације ,када паралелно се преузимају више мера и то: потера,заседа,рација,употреба службеног пса,преглед или претрес терена итд. Са опасним деликвентима полиција не се ,,суочава”фронтално него њих зауставља на одговарајуће растојање и са безбедоносних заклона која представља полицијска база за прачење и постављање заседе као невидљива замка за криминалца.

На заустављеним криминалцима строго им се наређује да стану и да баце оружје или други предмет који носе са собом ,да се окрену и да се удаље неколико корака да би могли полицајци безбедно скупе оружје. Затим им се наређује да ставе руке на потиљак да се раздвоје и

заузму различите позиције тела(да рашире ноге,да се окрену ка зиду,ограде или дрвету итд). односно укосо да се наслоне стојећи само на врховима прстију и са испруженим рукама да имају нестабилни положај.

Најризичнији вид хапшења у затвореном простору представља хапшење забарикадираних наоружаних деликвената који пружају отпор. Полиција се стационира око објекта правећи обруч око деликвента ради спречавање евентуално бекства. Поседовање планова о распореду просторија објекта,као и топографске карте олакшава планирање акције. Акцију хапшења спроводе добро обучени и опремљени полицајци. У неким високо развијеним и другим земљама који имају искуство у вођењу борбе против тероризма или против других тешких облика организованог криминала,без изузетака,хапшење забарикадираних терористичких и других криминалних група препуштају се специјалним полицијским јединицама обучени за овако високо ризичних ситуација. У одређеним случајевима поготово када се ради о таоцима овакве акције за хапшење на жалост имају крваво разрешење,на жалост не само у редовима полицијских снага и киднапера веч и међу таоцима чак и друге недужне грађане.

Уколико је неизбежно хапшење деликвента који се налази у стан(у његовом дому или код неког од родбине, пријатеља)препоручљиво је да се акција изведе пре свитања. У оваквим условима ухапшеник се налази у великој тактичкој предности будучи добро познаје распоред и улазе ка просторијама,а може још да се нада на помоћ од својих најблиских који су се нашли у моменту хапшења. Стан се блокира на тај начин тако да неколико полицајаца праве обруч око њега и пазе на прозоре,врата,кров или други тајни пролаз кроз који хапшеник може да побегне.

Други полицајци од екипе која хапси дискретно стиже до улазних врата стана и заузимају позицију тако да се склоне од врата и стају лево и десно од врата поред зида. Отварање врата је прва и најделикатнија тј.ризична препрека која треба да се савлада.

За овај циљ се употребљава једна од следечих тактичких варијанти тако да полицајцима обезбеђује анонимност и заштиту а

опасни криминалац уопшто не ,,намирише” да се налази непосредно пред хватање и да се налази у замку.

1)као ефикасн ,,кључ”користи се следећи трик: претходно на друго место се хапси саучесник,који се доводи да звони на вратима на ,,главног” хапшеник. Након отварања полиција врши муњевит упад.

2)полицајци се маскирају(као:поштари,електричари,монтери итд) и звоне на врата. Деликвент открива трик када посетиоце које пушта у стан стављају му лисице на рукама.

У моменту када неко мало само отвори врата,полицајац са свог склоништа са стране подмеће ногу да би спречио евентуално њено затварање,при чему уперује оружје ,пазећи да има добар видеокруг. Деликвенту се наређује да изађе у ходник тако да му се прилази иза врши му се лични преглед и стављају му се лисице. Може да поступи и на тај начин тако да један члан екипе муњевито улази у ходнику од стана чим се врата отворе.

Након што изненађени и збуњени хапшеник веже лисицама руковаоц акције са њим врши информативни разговор,у ком му показује пронађених corpora delicti док остали полицајци врше преглед и претрес стана. Нађена чињенична стања се фиксирају и пртоколирају. Затим се препоручује де хапшеник одмах буде предат истражном судији ради хитног испитивања док се још налазе под пресијом хапшења.

Могучност да опасни деликвент пружа отпор увек је присутна и виси у ваздуху.Управо због тога полицајци увек треба да ситуацију држе под контролом. Један полицајац са одговарајуће растојање држи хапшеника на нишан,док други га веже и претрише. Ни у ком случају није дозвољено се да неко нађе у правцу линије ватре.

Уколико се хапсе више деликвената, смештају се и чувају у једном ћошку стана, док полицајци засебно заузимају најповољњије позиције који ће им омогучити да прате хапшеника док се заврши претрес стана.

Само у изузетним случајевима врши се хапшење деликвената који се налазе у: ресторани,ноћни барови,кафичима и друге

угоститељске објекте. Много опасности прете приликом хапшења деликвената на оваквим јавним местима због присуства много људи а простор је мали и затворен,тако да може да дође до нежељених последица.

Уколико постоји таква могучност полиција се одлучује за релативно безопаснији тактички начин хапшења лица маркираних на прометно затворени простор. То су следече варијанте:

1)чека се да деликвент изађе и буде ухапшен напоље на место које највише одговара полицији(на непрометној улици,паркинг у дворишту итд) које се налази даље од места где је био маркиран.

2)преко информатора или друго поверљиво лице деликвент се мами да уђе у неку просторију објекта где је маркиран(хотелска соба,рецепција итд.) или да изађе испред објекта и тада се хапси.

Уколико отпадају овакве могучности,одабере се један од следечих два тактичка начина хапшења.

1)деликвент муњевито се хапси док седи за столом при чему одмах се везује. Овакво хапшење врше цивилни криминалисти.

2)у случају када је реч о проблематичном локалу(место где се скупљају криминалци или друга сумњива лица)хапшење се врши у оквирима спровођење рације.

Приликом примене све тактичких начина хапшења обавезно се блокира угоститељски објекат да би се спречило бежање хапшеника или да се може тајно пратити до најповољњије локације за његово лишење слободе.

Одређене ситуације налажу потреба да се хапси у путничком возилу или у возило јавног саобраћаја. Основно тактичко правило које важи у оваквим случајевима је да,се приликом извођење акције не угрозе путници . Уколико се деси да возило не стане,за насилно заустављање возила користе се ,,јежеви”,стим да се на довољној раздаљини постављају саобрачајне знаке који упозоравају или светла.

Деликвенти се лише слободе и када су на радном месту. То се ради уколико је могуће што дискретније и уз помоћ информатора. По правилу о хапшењу унапред се упознаје одговорно лице у предузећу или установи,но под условом да се опази конспиративност лица који се лиши слободе.

Место којие није ризично за хапшење у службеним просторијама полиције. Понекад у овакав тактички начин може унапред да се испланира,но у одређеним условима само се намеће када се врши информативни разговор,када се спроводи или задржава неко лице по различитим основама итд. у пракси овај тактичко начин није доминантан. У оваквим случајевима мале су шансе хапшеник да пружа отпор,међутим предострожност није на одмет,тако да лице се претрише према правилима за површни (први) и детаљни (други,темељни) лични претрес.У криминалистичкој пракси врши се и групоно хапшење.У тачно одређено време (што би се рекло у исти минут) на више различита места у оквирима на једно или више општинска подручија лише се слободе два или више лица који се доводе у вези са вођењем истог оперативног (кривичног) предмета.

Овакав тактички захват ради се ради обезбеђивање релевантних доказа у поступку и ради елеминисање неког од сучесника да остане на слободи и да уношти трагове и предмете од кривичног дела или да обезбеди лажно алиби. На место где је ухапшен деликвент обавезно се врши први(површни,претходни или прелиминарни) лични претрес. Целовити и темељњи лични претрес врши после привођење.

Постоје више тактичких начина на први лични претрес хапшеника. Криминалистички ауторитети(као што је проф. д-р Владимир Водинелић) препоручују лично претрисање са постављањем хапшеника поред зида. Хапшеник се окреће лицем и раширеним длановима тако да се са њима ослања на зиду или другом непокретном предмету. Руке су му раширени и подигнути изнад главе,а ноге раширени и увучени назад на растојање од зида који му омогућава заузимање нестабилног(косом положају) тела. Хапшеник у оваквом положају налази се док не се изврши претрес,који треба да траје кратко време. Препоручује се засебно да се процени дали хапшеник треба да буде везан или не.

Питања за проверу и знање

1. Шта се подразумева под појмом лишење слободе?2. Шта се подразумева под појмом привођење?3. На основу каквих писмених наређења ОСЛ МУП-а приводе

лица?4. У којим случајевима се приводи без наређења?5. Шта предтавља задржавање?6. До колико часова може да траје задржавање по било ком

основу?7. За постизање каквих легитимних циљева одређује мера

задржавање осумњичених лица?

8. У којим случајевима полиција по наређењу судије за прекршаје задржава

лица?9. Шта представља хапшење?10. Од којих елемената се састоји план лишење слободе?11. Који међународни документи садрже одредбе у вези са

хапшењем?12. Наведи препоруке за то шта полицајац несме да ради приликом хапшења лица?13. Како се поступа када хапшење врше двојица полицајаца?14. Како се поступа када хапшење врше тројица полицајаца?15. Како се поступа када хапшење врше четворица полицајаца?16. Како се хапсе забаријкадиране наоружани деликвенти?17. Како се хапси у стан?18. Како се хапси у угоститељски локал?19. Како се хапси у возилу јавног саобраћаја?20. Шта је то групно хапшење?21. Како се врши прво лично претресање?

Г Л А В А Х I V

ОБЕЗБЕЂИВАЊЕ МЕСТА КРИВИЧНОГ ДОГАЂАЈА

1. ПОЈАМ МЕСТА КРИВИЧНОГ ДОГАЂАЈА

Под појмом место кривичног догађаја подразумева: место припреме и преузимање кривичног деловања,место извршења,место прикривања(на пример склониште криминалног плена),место настанка последица кривичног дела,место где је пронађен предмет и трагови кривичног дела,односно свако то место на који било начин указује на постојање кривично дело и одређено лице као његов могући починиоц.

Познато је да у неким случајевима(када говоримо о тзв.кривична дела надистанци)место преузимања деловања кривичног дела не уклапа се са местом где је настала последица,међутим и то се сматра за место кривичног догађаја.

Место кривичног догађаја може да се налази на отворени или затворени простор.Овакав услов и практичну поделу локације на дешавање кривичног догађаја као најболљи извор материјалних доказа је значајни ради тога што намеће одговарајући поступак још у првом оперативном захвату када се обезбеђује шира околина ради стварање услова за преузимање увида и других деловања.Тако да криминалистичко-техничка обрада на место и време вршења увида откривају се, обезбеђују се, фиксирају и дешифрују криминалистичке информације који од locus operandi провлачи се и у другим правцима (утврђује се modus operandi,налази се instrumentum operandi,одређује се tempest operandi итд).

Место кривичног догађаја не треба дирати до доласка увиђајне екипе након сазнања и утврђивања да заиста постоји реч о таквој

локацији,тако се одмах упућују патролни униформисани полицијци од најближег позорног или патролног реона да би се обезбедило месо кривичног догађаја.

2. ПОЈАМ ОБЕЗБЕЂЕЊА МЕСТА КРИВИЧНОГ ДОГАЂАЈА

Обезбеђивања места кривичног догађаја представља јавна оперативно-тактичка мера која предходи увиђају (која пак спада у реду истражних односно судских деловања).Криминалистичка пракса показује да са обезбеђивањем места кривичног дођаја стварају се онсовни предуслови за вршење увиђаја.Успех увиђаја првенствено зависи од сачувања места где се одвила криминална драма у истој (неизмењеној) стању какву су је нашли униформисани полицјци приликом изласка на терен да би проверили веродостојност примљених информација (углавном преко пријаве грађана) да на одређено место је извршено неко кривично дело.Логистичка мисија патроли која обезбеђује место кривичног догађаја је у функцији да правовремено и ефикасно врши увиђај јер са њиховим присуством на месту где се догодио кривични догађај (односно са физичком и оперативном присуством) штите и ,,конзервирају”само место до момента пристизања специјалне увиђајне екипе (по правилу састављена од : криминалистички инспектор,криминалистички техничар,истразни судија и јавног тужиоца а по потреби ексепрти или специјалисти).

Под појмом обезбеђивањем места кривичног догађаја подразумева се оперативно-тактичка мера која се састоји у обележавању и чувању места где је извршен одређен кривични догађај и то до доласка увиђајне екипе,стим да се забрањује приступ таквом месту,обележавају corpora delicti и задржавају лица и разговарају са њима која су затечена ради сачувања чињеничног стања до момента почетка увиђаја.

3. ТАКТИКА ОБЕЗБЕЂЕЊА МЕСТА КРИВИЧНОГ ДОГАЂАЈА

Након добивене информације кроз начуине сазнања (углавно преко телефонском дојавом грађана који у одређеним случајевима се односи и на анонимне или псеудонимна јављања) да се догодио одређени очигледни или прикривени кривични догађај, као и након не сумњивог утврђивања његовог постојања са изласком и провером на самог места (иначе обавеза у пракси реализују патролни полицајци, и то најчешће самостално или евентуално у сарадњи са оперативним радницима криминалистичке полиције),већ почиње спровођење оперативног деловања обезбеђење места кривичног догађаја.

Препоручује се место кривичног догађаја да га обезбеђују најмање двојица униформисана полицијца који постипајући према начелу брзине од најближег позорог или патролног реона (по примљеном наређењу преко радио-везе од дежурног полицијског оперативног центра) први пристигли на месту и констатују не сумњиво постојање кривичног догађаја(који зависно од структуре његовог садржаја може да упућује на евентуално постојање одређено кривично дело : убиство,провална крађа,саобраћајно кривично дело са тешким последицама идт.).

Униформисани полицајци у патроли (од којих један руководи са операцијом) у буквалном симслу речи треба да успостави контролу на месту кривичног догађаја,који је предуслов да га сачува у онаквом стању у којем су га нашли када су пристигли да га обезбеде.

Преузимање контроле на месту кривичног догађаја најпре значи одстрањивање на сва затечена лица ван круга критичног места.Задржавају се затечени починиоци и сведоци.

Критично место,преставља површину где се догодило кривично дело,одређује се зависно од чињеничног стања и на одговарајући очигледан начин обележава се (за окружава се са кредом или тврдим предметом,ређају се гране или камење,постављају се кочићи итд.).На

отвореном престору радијуса круга обележеног места кривичног догађаја износи бар 50 метара.

У колико је реч озатвореном простору, његово обележавање и обезбеђивање је једноставније и састоји се од закључавања улазних и излазних пролаза,а пред њима распоређују се полицајци да би забранили приступ у кругу места кривичног догађаја.

Приступ се забрањује и ништа се не додира(подразумева се до доласка увиђајне екипе) да се неби унистили,односно да би се сачували трагови и предмети кривичног дела.У колико је неизбежно да полицајци прелазе преко обележеног места треба да буду обазриви и на ципелама треба да имају причвршћени некакав симбол(бројеви,слова и сл.) које ће омогућити да оставе траг који приликом вршење увиђаја бити препознати и знати од кога потичу.

Хрвацки криминалист Иван Кобовац наводи неколико значајних тактичких правила коју одређују стратегију поступања код обезбеђивања места кривичног догађаја.То су следећа правила:

1) Пажљиво се поступа са стакленим или другим мазним предметима,који по правилу не треба да се дирају да се неби уништили трагови папиларних линија.

2) На одговарајући начин штите се трагови кривичних дела извршена на. отвореном простору (покривају се са : кофа,канта,корито,или са другим сл. Предметима, а у колико нема таквих то се ради са даскама подогнути на циглама или камењем да неби били додирнути и тиме уништени).Трагови крви и сл. Пронађени у затвореном простору заштићују се са картонима, даскама и сл.

3) Предмети кривичног дела склањају се и пазе се да се не униште трагови који се налазе на њима.

4) Папир који је изгорио или није изгорио у потпуности у пећи,камин или спорет сачувава се на тај начин што се затварају врата и прозори да се неби створила промаја.

5) Када је реч за обезбеђивање места где се догодила саобраћајна несрећа, саобраћај се преусмерава, а возила се надгледају.

6) Затечени сведоци и починиоци легитимишу и питају се за околностима у којим се извршило кривично дело.

Руководиоц полицајцима који обезбеђују место кривичног догађаја све информације које су до тада прикупљене предаје руководиоцу увиђајне екипе и ефекти од сачувања чињеничног стања до почетка увиђаја.По тражењу увиђајне екипе унифомисани полицајци који обезбеђују место догађаја и надаље могу да остану ради вршења допунских задатака.За то ко може да уђе у обележени круг на место кривичног догађаја где треба да се врши увиђај одлучује руководилац увиђајне екипе.

Спровођење ове оперативне делатности (као и све друге) обавезно се протоколише са састављањем извештаја у виду службене белешке,у којима прецизно се наводе: време када су полицајци добили наређења за упућивање на критично место,време када су полицајци стигли на критично место,временске прилике,имена полицајца који су учествовали у обезбеђивању места кривичног догађаја,запажања и контакти остварени при извршавању задатака итд.

3.1. Препоруке за полцијске службенике

У неким земљама полиција припрема посебне потсетнике са препорукама за то како униформисани полицијски службеници треба да се односе у случајевима када обезбеђују место кривичног догађаја.

Тако, Немачка полиција има издато сл. подсетник за понашање на место догађаја када је учињено тешко кривично дело

1) Одмах се извештава надлежна служба.2) Ништа не мењај!Неизбежне промене да се сведу у најмањој

могућој мери и одмах да се извести служба која обрађује дело.Немој те непотребно сами да покушавате нешто да објасните и притом правите експерименте.

3) Не додируј те ништа што није потребно, па чак ни предмете који изгледају као небитни.Нико не може одмах да сагледа њихово значење.Не додируј кваке на прозорима.Нигде се не наслаљај.Најбоље је да носите рукавице.Не свлачи одећу

4) Не пушите и ништа не бацајте! Не склањај никакве одпатке,остаци хране или садржина од судова.Не пуштај воду у тоалет и не додируј чесму.

5) Мртвоме ништа се не моше помоћи! Треба да се остави у непромењеном стању тамо где је нађен(осим у следећим изузецима: у колико је пронађен на улици,тргу,у превозном средству итд.).

6) Да се обезбеди односно блокира место догађаја у највећем могућим размерама.Стан у којем је извршено кривично дело треба цело да се обезбеди.Нико незна у којој је соби починилац оставио трагове.Од просторијама треба да се одстране родбине.Око места догађаја која се налази на слободном простору треба с епоставити шири круг блокаде.Најбоље је да круг буде за метар већи него за метар мањи.

7) Да се утврде лични подаци од: сведока,лица ције исправе указују на неке чињенице,лица која су била затечена на месту догађаја,ту су се налазили или касније дошли.Та лица треба да буду доступна ради давања првих изјава и за идентификовање евентуалних трагова на месту догађаја (нпр.,отисака прстију).

8) Од места догађаја, и то до доласка службеника који води обраду, острањују се сва лица.Родбине радозналих грађана,сведоке и лица која дају изјаве треба да се удаље.

9) Предпостављени неморају увек да пођу на место догађаја.У колико хоће да се информишу то могу да учине и ван од места догађаја.

10) Онај који мора да пође на место догађаја за тај циљ користи одређену,,путању”.У колико период до места догађаја је небезбеђен трагови лако могу да се униште.

11) Не дирај те средства за извршење кривичног дела! Често пута радозналост води ка уништавању трагова.

12) Возила треба да буду напоље од одређеног круга.Радио-патролне и остала возила треба да буду паркирани напоље од границе на обезбеђеном месту.У обезбеђеном простору не сме да им се омогући приступ нити као,,извор светлости”.

13) Од места догађаја не одлази се пре времена.Службеник који први буде стигао на место догађаја треба ту да остане за да може

потребне изјаве да да руководиоцу увиђајне екипе.Замене лица треба избегавати.

14) У колико су промене неизбежне треба посебно да се убележе положај и стање жртве.

15) Треба да се убележе: значајне појединости,изјаве и тачно време пристизања на место догађаја,подаци о томе које тамо нађен и шта је утврђено,преузете мере.

16) Разгедај и упиши какве су врате и кваке.У колико нека врате треба да се откључају треба да се упише и да се упамти како су била закључана (дали су била само затворена или закључана једном или два пута,дали кључ је био у брави).Затим треба да се утврди на који други начин су била обезбеђена врата (дали су била заглављена,дали је био постављен безбедоносни ланац).

17) Утврди стање прозора! Дали су били отворени,полу отоворени,заглављени,дали су ролетне биле отворене или спуштене,дали су капци били затворени или отворени?

18) Код тровања са природним гасом треба да се утврди стање гасним вентилима.Одмах се утврђује дали нека друга лица су мењали положај вентила.Обратите пажњу на отворима вентила и положаја врата у унутрашњости стана (сасвим отворена,полуотворена,затворена).

19) Не дај те никакве изјаве,своје предпоставке,сумње или комбинаије.Често пута приватне изјаве службеника шире се у промењеном и изобличеном облику и утичу на изјаве сведока и они који могу да укажу на некакву индицију.

Питања за проверу и знање

1. Шта се подразумева под појмом место кривичног догађаја?2. Шта се подразумева под појмом обезбеђивање места

кривичног догађаја ?3. Која су основна правила за спровођење оперативно-

тактичких мера обезбеђивања места кривичног догађаја?

Г Л А В А Х V

ПРЕГЛЕД ПРЕВОЗНИХ СРЕДСТАВА,ПУТНИКА И БАГАЖА

1. П О Ј А М

Прегледом превозних средстава,путника и багажа представља јавна оперативно-тактичка мере која се састоји у постојању рутинске или повремено прегледање и контролу возила,путника и багажа на фреквентним местима или на саобрачајницама са циљем : проналажење трагова и предмета кривичног дела и уопшто за превентивно-репресивно реаговање против криминала а поготово против интерлокалних и интернационалних деликвената,за заштиту личности и имовинску безбедност грађана,за одржавање јавног реда и мира,за повећање безбедности у саобраћају, чување државне границе итд. Ова мера се односи на вршење контроле у свим видовима саобраћаја: сувоземним,воденим и ваздушним. Редовне руринске прегледе и контроле (са применом одговарајуће техничке опреме) врши се на аеродромима и граничним прелазима.

Повремено,односно у случајевима када постоје основе сумње да на одређен саобраћајни правац у тачно неутврђено возило или у нечији багаж могу да се пронађу corpora delicti, преглед се врши на кључним саобраћајним чворовима (железнички или аутобуских станица), на отворени пут или улици.Возила,путнике и њихов багаж прегледају се детаљно (то се ређе дешава) или делимично у смањеном броју из разлога што унапред се не зна у које возило или код ког путника могу да се пронађу предмети или трагови кривичног дела.

Борба против међународног организованог криминала (тероризам,нарко-криминал,недозвољена трговина оружијем,трговина људима итд.) и против деликвената, који према њихово radius operandi

не познају локални,националне и интернационалне границе, намећу диманимчан ритам рада.Тај ритам се одржава са активирањем оперативним механизама кој сачињавају тајни и јавни полицијски инструментаријум.Такав оперативни механизам од арсенала јавних оперативно-тактичких мера преставља вршење прегледа на превозна средства путника и багажа.

Вршење прегледа на превозна средства, путника и багажа само на изглед изгледа једноставна и транспарентна оперативно-тактичка мера.Полицијска пракса показује да полицајци се суоцавају са деликатним и опасним ситуацијама посебно у слуцају када се зауставља и контролише опасан наоружан деликвент (који одбија да он и његово возило буду прегледани,пружа отпор или бежи од места догађаја и сл.).

2. ТАКТИКА ВРШЕЊЕ ПРЕГЛЕДА ПРЕВОЗНОГ СРЕДСТВА,ПУТНИКА И БАГАЖА У ПУТНОМ САОБРАЋАЈУ

Преглед врше више униформисани полицајци (који у одређени крупни оперативни захват и акције им сепридружују: цивилни криминалисти, цариници, инспекцијски службеници итд.).

Формира се полицијска екипа на чије чело се налази руководиоц,који издаје наређења и кординира акцију,односно преко специјани систем радио-везе комуницира са полицајцима који врше преглед и са полицијским дежурним оперативним центром,односно са његовим предпостављеним руководиоцем у полицији.

Одређују се више полицајаца,одговарајуће наоружани и технички опремљени (са светлосним знацима или апаратима, покретним саобраћајним знацима идр.).Број полицајаца звиси од

тактичке ситуације.Њима у одређеним случајевима прикључује им се водич службеног паса.Пас се употребљава ради ефикаснијег откривања сакривених експлозивних средстава, оружија или дрога, за спречавања бекства сумњивих путника итд.

Одређује се место где ће се заустављати визила и врши контролу.у колико се прегледају путници и возила у оба правца,места за вршење контроле није једно наспрам друго него су удаљени на одређено растојање ради веће прегледности и безбедности.Испред одређеног места за заустављање и прегледање на одговарајућу удаљеност (до 100 метара) постављају се најмање два знака за обавезно заустављање (који ноћу треба да буду видљиви).

Полицајци имају подељене улоге са конкретним задужењима један да је прописане знаке за заустављање други врши контролу,а трећи врши обезбеђење.

Пракса је показал да прегледање возила и багажа је најделотворније у колико се поступа на следећи начин и то (иначе редовно практикован на граничним прелазима) :

1) Делимични преглед и пропуштање возила и возача који нису сумњиви одмах и продужују путовање.

2) Делимични преглед и острањивање сумњивих возила, возача и путника на погодно место ради вршења детаљног прегледа, који касније врше искусни полицајци.Ако је потребно преглед возила врши и механичар но само у присуство полицајца.

У колико је реч о прегледу возача за које постоји основе сумње да је опасан криминалац по неком основу полиција га тражи,поступа се много обазривије.Возач и путницима наређује се да изађу из возила и један по један да прилазе полицајцу задуженом за вршење прегледа.Док им он проверава лична документа и багаж односно док врши површни лични преглед,полицајци одређени за обезбеђење контролишу целу ситуацију: пазе и на прегледано лице и осталим путницима.

Полицајци рутински прилазе овим возилима за којим унапред не располажу са индицијама да код возача или путницима буду пронађени трагови или предмети кривичног дела.

Постоје два тактичка правила полицајци који врше преглед увек треба да их поштују.

Прво полицајац не додаје руку низ отворени прозор на заутављено возило, него чека да то уради возач.

Друго на заустављена возила прилази им се са стране или иза.За сваки извршени преглед превозног средства, путника и

багажа, по завршене ове оперативно деловање саставља се службена белешка.

У колико при прегледу се открију corpora delicti,на возилу, возача и путницима врши се детаљни претрес.Вршење претреса представља истражно (судско деловање које се протоколише са састављањем класичног записника, док за пронађене и одузете предмете од кривичног дела лицу се издаје потврда.

Питања за проверу и знање

1.Шта се подразумева под појмом места кривичног догађаја?2. Шта се подразумева под појмом обезбеђења маста кривичног

догађаја?3. Која су основна правила за спровођења оперативно-тактичка

мера обезбеђивање места кривичног догађаја?

Г Л А В А Х V I

УВИД У ПОСЛОВНУ ДОКУМЕНТАЦИЈУ

1. П О Ј А М

Увод у пословној и другој документацији државних органа и правних субјеката по својој суштини је оперативно-тактичко деловање кроз које се скупљају значајне оперативне информације. Кроз увид у пословној и другој документацији долази се до непосредног проналажење трагова и података који се доводе у вези са учињено из

области економије или друго кривично дело. Овакви подаци се преписују или фотокопирају.

Под овог деловања подразумева се непосредни увид кроз осећај запажања оперативног радника у пословној и другој документацији за коју постоју основ за сумњу да у њу ће се пронаћи материјалне трагове. Увидом ће се остварити лично у случајевима када постоји озбиљња опасност да трагови биће делимично или у целости одстрањени или уништени или пак ће бити створени нови-лажни,ради прикривања кривичног дела.

2. ТАКТИКА ВРШЕЊА УВИДА У ПОСЛОВНОЈ ДОКУМЕНТАЦИЈИ

Често пута промене које настају у пословању са разним облицима имовине (куповина,продаја,улаз-излаз робе,вршење пописа,закључивање пословних уговора итд.) нередовно или делимично се евидентирају или се сачињавају фиктивне пословне документације. Откривање неисправног вођење пословне документације,као и откривање несклад између оригинала и фотокопираних примерака на фактурама или других основних докумената,могуће је управо преко вршење прегледа и остваривања увид у пословној документацији и евиденције.

Промене и пропусте у виђењу основне и друге документације(неки документ према форми се разликује од других или неки недостаје),брисање,стругање и прецртавање укњижених ставки у документацији или постојање других чињеница који су везани за књижење(нечитка или непотпуна уписивања и књижења,несклад књижених ставки у књиговодственим и другим документима,књижење без уобичајени редослед и са остављеним празним простором између књиженим ставкама,не евидентирање наводно изгубљених делова докумената и сл.),евидентне промене у рукопису са којима су написана или потписана докумената или се наведени апсолутни износи робе итд,представљају индиције који

упућују на постојање криминални напад у пословном раду. То значи сигнал оперативном радику за селективни приступ приликом издвајање сумљиве документације,ради остваривања непосредни увид и преглед у њу. Диференцијације документације зависи од природе претпостављеног криминалног напада. Уколико на пример,је реч за индиције који упућују на постојање противправно присвајање које се прикрива са фалсификовањем,тада основну селекцију документације у којој треба да се оствари увид,представљају откривени сумњиве графичке елементе(трагова од уписивања,дописива или брисање).

Након овог се врши темељити преглед издвојене сумљиве документације и упоређује се са осталим њеним примерцима који се налазе у аналитичко књиговодство, код пословног партнера,у банкама и сл.

Тактички је препоручљиво приликом елиминације и анализирање пословне документације,за које се претпоставља да се са њом крије неки облик криминалног понашања,оперативни радник да потражи мишљење од финансијског стручњака.

Ово оперативно деловање се врши у присуство одговорног лица органа или предузећа у чијој се документацији остварује увид.

За остварени увид у пословној документацији или евиденцији криминалист саставља службену белешку.

Приликом упоређивања података из документације утврди се да постоји очигледан несклад између оригинала и осталим примерцима пословне документације, она ће бити привремено одузета. Тада је већ реч за одузимање пословне документације као самостално истражно деловање за чије спровођење се издаје потврда о привремено одузетим предметима.

Питања за проверу и знање

1. Шта се подразумева под појмом увид у пословној документацију?

2. Опиши тактику вршење увид у пословној документацији?