STUDENTI: MENTOR:DEJAN POPOV SPPP 19/2015 DR ALEKSANDAR STOJANOVIĆELDENA STANIĆ SPPP 35/2015

Kompetencije vaspitača u funkciji razvoja dečje kreativnosti

KOMPETENCIJE

Reč kompetentan (lat. competens) znači nadležan, merodavan, formalno ili stvarno osposobljen-kvalifikovan za neki posao; reč kompetencija (lat. competentia) ima značenje merodavnosti, sposobnosti, takmičenja više lica za neko mesto. Kompetencija se definiše i kao zadovoljene nekog standarda postignuća.

Kompetentnost se određuje kao sposobnost za uspešno afirmisanje pojedinca u socijalnom životu.

U širem smislu, pedagoške kompetencije podrazumevaju poznavanje celokupnog vaspitno-obrazovnog procesa, a u užem smislu, pedagoške kompetencije se odnose na vaspitni stil.

KREATIVNOST Kreativnost se najčešće razmatra u kontekstu darovitosti

i talenta, tako što se darovitost, talenat i kreativnost pripisuju osobama, ponašanjima ili proizvodima (produktima).

U mnogim stručnim krugovima prihvaćena je definicija po kojoj kreativnost predstavlja kompleks psihičkih osobina koje u povoljnim uslovima dovode do pojave novih vrednosnih proizvoda.

Uloga vaspitača u razvijanju kreativnosti kod dece jeste pre svega u stimulisanju pozitivnih emocija, razvijanju osećajnosti i mašte, razvijanju estetskih normi.

„Nema sumnje da je razdoblje ranog detinjstva najbogatije kreativnim potencijalima.” Zato ga uz pomoć vaspitanja treba iskoristiti na svaki način koji se može zamisliti.

Umesto da sudimo i vrednujemo, treba da podržimo! Ono za šta se dete interesuje datog trenutka, u razumnoj

količini koja neće preopteretiti dete (tako da to što ga je zainteresovalo ne postane teška obaveza).

KOMPETENCIJE VASPITAČA U FUNKCIJI RAZVOJA DEČJE KREATIVNOSTI

Obrazovanje za akcionu kompetentnost podrazumeva istovremeni razvoj intrapersonalnih veština (samokompetencije) i interpersonalnih veština (socijalne kompetencije) i ostvaruje se u okviru sledećih orijentacija: orijentacija ka rešavanju problema, ka sporazumevanju, ka kooperaciji, ka delotvornosti, ka samorganizaciji i kao celovitosti što čini obrise modela akcione kompetentnosti i čemu bi svakako doprinos trebala dati i pedagoška praksa.

Kao neophodne samokompetencijae da bi se pojedinac mogao ostvariti u individualnom i socijalnom životu i koje se istovremeno smatraju kriterijumima za usmeravanje njegove kompetentnosti, izdvajaju se:

Autonomnost Tolerantnost Participativnost Otvorenost Fleksibilnost Samokompetencija bi tako u sebi imala oba aspekta,

individualni i socijalni, jer razvoj, shvaćen kao doživotni proces teče unutar procesa socijalizacije, kao i razvoj individualnog i društvenog bića čoveka.

Kao često isticana svojstva ove samokompetencije izdvajamo:

Spremnost za nova iskustva i ideje, otvorenost uma i kognitivna fleksibilnost,

Nezavisnost i autonomnost u odnosima sa tradicionalnim izvorima uticaja,

Jasan osećaj lične efikasnosti u vlastitom i socijalnom okruženju,

Informisanost i participativnost.

KOMUNIKACIJSKE (JEZIČKE) KOMPETENCIJE VASPITAČA

Može se reći da komunikacija predstavlja suštinu vaspitnog rada, pa iz toga proizilazi i potreba za razvijanjem i usavršavanjem sposobnosti verbalne i neverbalne komunikacije vaspitača.

Priroda njihove profesije je usmerena na slanje poruka -oni skoro u svim vaspitno-obrazovnim situacijama šalju informacije i poruke u vidu instrukcija, usmeravanja, organizovanja, podsticanja, proveravanja, analiziranja.

Pripremanje vaspitača za budući poziv podrazumeva razvijanje svesti kod njih da je potreban balans između verbalne, neverbalne i posredne komunikacije.

Uspešnost komuniciranja zavisi od uspešnosti uklanjanja barijera u komunikaciji. Da bi bili sposobni za to, vaspitači moraju dobro poznavati mentalni sklop, predznanja, motive vaspitanika sa kojima komuniciraju u vaspitno-obrazovnom radu.

Unapređivanjem komunikativnih sposobnosti vaspitača doprinosi se da oni, osim sa decom, uspešno komuniciraju i sa njihovim roditeljima, kolegama i lokalnom zajednicom.

Dijalog se smatra idealom ljudske komunikacije i garantom uspešnog vaspitanja.

JEDNODIMENZIONALNE I VIŠEDIMENZIONALNE KOMPETENCIJE VASPITAČA

Pedagozi koji se bave ciljem vaspitanja i obrazovanja insistiraju na prevazilaženju jednodimenzionalnih kompetencija obrazovanja, koje se zasnivaju na znanju, jer ono ograničava ideju o potpuno razvijenoj osobi.

Vaspitačka kompetencija je višedimenzijalna pojava, jer je posredi veoma složeno područje delovanja. Osnovne dimenzije su: pedagoška i stručna.

Vaspitač ispoljava sledeće kompetencije u neposrednom radu sa decom:

1. Lične kompetencije 2. Stručne kompetencije 3. Socijalne kompetencije 4. Akcijske kompetencije 5. Razvojne kompetencije

REFLEKSIVNE I SAMOREFLEKSIVNE KOMPETENCIJE VASPITAČA

Refleksivne kompetencije su neophodne za razumevanje i reorganizovanje načina na koji vaspitači razmišljaju o procesu vaspitanja i obrazovanja, što je preduslov za promene njihovog ponašanja i načina rada.

Od vaspitača se očekuje da budu refleksivni praktičari kojima evaluacija treba da bude sastavni deo svakodnevne prakse.

PRAKTIČNE KOMPETENCIJE VASPITAČA Od vaspitača se očekuje da stekne znanje u akciji, znanje

koje se manifestvuje u našim inteligentnim aktivnostima u kojima se razmišljanje o akciji događa u toku ili posle ostvarene akcije, tj. akcija prethodi razmišljanju.

Oduvek se veća pažnja posvećivala sticanju teorijskog znanja, nego sticanju praktične kompetencije, jer se smatralo da je pitanje vaspitno-obrazovne prakse, pre svega, primena teorije.

Sticanje pedagoške kompetencije je osnova za istraživanje, razvijanje i građenje kurikuluma, kao i za ostavarivanje stvaralačke (ekspertne) kompetencije vaspitača. Sve ovo se smatra uslovom za profesionalizaciju vaspitačke struke.

HVALA NA PAŽNJI!

Eldena Stanić , Dejan Popov Eldena Stanić