Visoka poslovno-tehnička škola

Užice

KOMERCIJALNO I CARINSKO POZNAVANJE ROBE

Tema: Keramički proizvodi

Profesor: Studenti:

Olivera Novitović Milena Kovačević PM 15/10

Marina Mićović PM 35/10

Užice, januar 2012.godine

Keramika

Keramika ja naziv za grupu proizvoda izrađenih od gline oblikovani u tekućem, plastičnom, poluplastičnom, suvom ili praškastom stanju, a zatim sušeni i pečeni na dovoljno visokoj temperaturi da se dobiju potrebna mehanička svojstva. Danas se medju keramičke proizvode svrstava niz proizvoda koji nisu izrađeni od gline ili drugih silikata, ali im je tehnologija izrade i prerade slična keramičkoj tehnologiji koja obuhvata pripremu keramičke mase, oblikovanje proizvoda, sušenje proizvoda i pečenje proizvoda. Keramički proizvodi su, prema tome, produkti faznih promena nemetalnih materijala na visokim temperaturama.

Keramika potiče od reči керамикос, керамеус и керамос (grčki : κεραμικός), koji je bio opšti naziv za proizvode od gline i ilovače koji se plastično oformljavaju, suše i peku u posebnim pećima.

Istorijat keramike

Izrada proizvoda od gline ubraja se u najstarije ljudske veštine. Smatra se da su se prve opeke izrađivale pre 15000 godina. Pečeni keramički produkti nađeni u dolini Nila stari su oko 13000 godina, a u Engleskoj, Belgiji i Nemačkoj iskopane su posude od gline koje su izrađene u ledeno doba. U grobnicama u Egiptu nalaze se različiti predmeti od crvene terakote koji su ručno modelirani, a veruje se da datiraju od 5000. do 3000. godine. Asirci i Vavilonci, a kasnije i Persijanci, verovatno su upotrebljavali vrlo peskovite gline, zbog čega je plastičnost tih masa bila mala, pa je bila potrebna velika umešnost za njihovo oblikovanje. Persijanci su upotrebljavali prikladne metalne okside (znali su dobiti žutu, plavu i zelenu boju). Pronalazak lončarskog kola znači prekretnicu u oblikovanju keramičkih proizvoda. Ono je bilo tehnička osnova te proizvodnje. U Kini su pronađeni predmeti izrađeni lončarskim kolom u razdoblju oko 2700. a predmeti koji imaju karakteristike porculana u razdoblju oko 175.godine. Za vreme dinastije Ming (1368-1644) kineski lončari proizvode porcelanske predmete vrlo visokog kvaliteta. Arapi su prvi napravili glazirani keramički proizvod, a zato su upotrebljavali kositar (IV)-oksid. Porozne pločice i vaze glazirane su i ukrašene. Ta se proizvodnja razvila na otoku Majorki, pa su takvi proizvodi nazvani majolika. Italijani su razvili svoju tehnologiju u Faenzi, pa su njihovi proizvodi nazvani fajansa. B. Palissy osnivač je francuske fajanse u XVI

1

veku. J. F. Bottger je u Meissenu 1708. godine uspeo prvi u Evropi da napravi tvrdi, beli prozirni porcelan. Međutim, u Engleskoj J. Dwight je 1671. godine napravio mekani porcelan. U Engleskoj je veliki uspeh postignut u XVIII veku upotrebom kaolina. Za taj razvitak zaslužan je engleski keramičar J. Wedgwood. On je poboljšao masu i glazuru.

Do pre dvadesetak godina proizvodnja keramičkih proizvoda zasnivala se na obrtničkim metodama proizvodnje. Tada počinje primena mehanizacije i industrijska proizvodnja keramičkih predmeta, pa se to može nazvati modernom keramikom.

Sirovine za izradu keramičkih proizvoda

Osnovne sirovine za keramiku su kaolin (bela i mekana vrsta zemlje), ilovače i gline koje su plastični sastojci , dok su kao neplastični sastojci – kremen, krečnjak, šamot i drugi materijali.

Glina je osnovna plastična sirovina. To je produkt raspadanja glinenca, tj. silikatnih stena koje sadrže alumosilikat. Kaolin sadrži grupu Si2O5, koja je karakterisična za kristalnu rešetku toga minerala. S obzirom na postanak gline postoje primarna i sekundarna nalazišta. Primarne gline nalaze se na mestu nastanka i one su uvek mešavine kaolina, kremena i glinenca. Gline iz sekundarnih nalazišta često sadrže nečistoće, jer su te gline nastale sedimentacijom. Te su gline, obično, mešavine minerala kaolinita, ilita i montmorilonita različitog sastava. Krupnije granule nalaze se na dnu, a finije čestice na vrhu. Poznata svetska nalazišta kaolina su u Češkoj, Nemačkoj, Engleskoj i Kini. Oplemenjeni kaolini iz tih zemalja pojavljuju se pod različitim komercijalnim nazivima kao sirovine na svetskom tržištu.

Osnovno je svojstvo gline da je plastična kad sadrži vodu. Plastičnost uslovljava slojasta struktura minerala glinei njeni vrlo sitni kristali. Što je veličina kristala manja, to je plastičnost gline veća. Budući da su čestice gline iz primarnih nalazišta veće, glina će iz sekundarnih nalazišta biti plastičnija.

2

http://www.bolus.si/main.php?language=hr

Glinenac je druga važna komponenta u keramičkim sirovinama, i to albit (Na2O x Al2O3 x 6SiO2) i ortoklas (K2O x Al2O3 x 6SiO2). Glinenac se mnogo upotrebljava kao topitelj.

http://hr.exportpages.com/companyproducts/10622304292013623352/0.htm

Kremen (SiO2) treća je važna sirovinska komponenta. Ima ga na mnogo mesta. Obično se u prirodi nalazi kao β-kremen. Takav kremen prelazi na povišenoj temperaturi u druge kristalne modifikacije, koje imaju različite gustine zbog promene volumena. Tako npr. pri prelazu α-kremena u α-tridimit povećava se volumen otprilike 15%.

http://www.google.rs/imgres

Keramičke mase jesu materijali sastavljeni od gline (kaolina), kremena, glinenca, mramora, dolomita i

3

magnezita. Budući da glina često sadrži više minerala, naziva se glinenom supstancom. Povoljni sastav keramičke mase zavisi od potrebnih pirotehničkih svojstava i od tehnoloških zahteva koji se pojavljuju u toku proizvodnje. Ona mora imati sposobnost oblikovanja u sirovom stanju, sposobnost sušenja (ne sme pucati i kriviti se), dovoljnu otpornost na termička naprezanja za vreme pečenja (ne sme se deformisati), određena pirotehnička svojstva (vatrostalnost), konačna fizikalna svojstva i traženi estetski izgled (boja, veličina, sjaj itd.) gotovog proizvoda. Da bi se to postiglo moraju se poznavati svojstva sirovinskih komponenata i unapred predvideti njihov uticaj u keramičkoj masi, poznavajući tehnološki proces kroz koji mora proći takva keramička masa. Najčešće se sastav mase prikazuje trokomponentnim dijagramom : glinena supstanca-kremen-glinenac.

Tehnološki postupci proizvodnje keramičkih proizvoda

Tehnološki postupci proizvodnje razlikuju se prema pripremi mase: priprema za finokeramičke proizvode i za grubokeramičke proizvode. Prema načinu oblikovanja postoje tri postupka: presovanje, oblikovanje i livenje. Presovanje može biti suvo, polusuvo i vlažno, a livenje obično i na povišenoj temperaturi. Priprema mase sprovodi se mokrim i suvim mlevenjem.

Mokro mlevenje – na osnovu recepture sirovine se vežu i melju u bubnjastim mlinovima s kuglama. Danas se mlinovi za mase izrađuju do volumena od 32m3 . Najpre se u mlin stavljaju neplastične komponente i deo plastičnih radi dobijanja povoljne viskoznosti da se krute čestice održe u suspenzijil. Pri kraju mlevenja dodaje se ostatak. Mlevenje traje, već prema sirovinama 8-12 h. Bubnjevi su od čeličnog lima, obloženi sileks-kamenom (amorfni kamen), a kugle za mlevenje od flint-kamena (takođe amorfni kamen). Veličina kamenih kugli zavisi od veličine mlina. U velikim mlinovima je njihov prečnik od 70 do 100 mm. Tokom mlevenja smanjuje se veličina kugli. Smanjenje čestica, tj. mlevenje odvija se na različite načine: pritiskom, trljanjem,razmrskivanjem. Na efekat mlevenja utiču: brzina okretanja mlina, prečnik mlina, količina materijala koji se melje i gustoća suspenzije. Kugle se kotrljaju po česticama materijala uz istodobno udaranje, pri čemu se dokotrljane kugle, koje se istodobno obrušavaju, proizvode dalji efekat uzajamnim trljanjem. Tako nastaju

4

sitne granule koje su delom zaobljene, a delom razmrskana zrnca, kojima prečnik obično stoji u nekom određenom odnosu prema prečniku kugala mlina.

Suvo mlevenje – najčešce se primenjuje kad je keramička masa od gline koja nema puno čestica kremena. Takva se sirovina melje različitim mlinovima (čekićarima, kolnim mlinom, valjcima i slično).

Razmuljivanje se primenjuje kada se radi o glinama finih čestica, pa se može mešanjem, prosejavanjem dobiti masa potrebne finoće. Često se plastične sirovine ne melju, već se sa potrebnom količinom robe razblažuju u bazenima sa propelerskim mešalicama (broj obrtaja propelera 450 min-1). Bazeni su šestougaoni ili osmougaoni. Masa se ne kreće kružno već se razbija na uglovima i zaokreće u svom kovitlanju prema središtu posude. Ako se konstrukcija izvede tako da osovina sa propelerom kosa, u donjim delovima se može još više poboljšati mešanjem. Prema veličini postrojenja u posudu se postavlja jedna ili više kosih propelerskih osovina. Osovina se međutim brzo troši naročito ako se razblažuje glina koja sadrži mnogo oštrog materijala kao što je pesak. Iskustva najnovijeg doba pokazala su da treba propelere oblagati tvrdom gumom, čime se njihov vek produžava. Za razblaživanje masnih glina potrebna je veća brzina propelera. Nekada se pokraj osovine postavlja poprečna greda da se razbije gibanje suspenzije u mešalici i da se pojača efekat razblaživanja.

Prosejavanje – se sprovodi vibracijskim sitima. To su uređaji koji se sastoje od kućišnog okvira, prečnika od 30-80 cm. Udarcima brzog toka (frekvencija od 3000 min-1) sito titra. Tako se vibracijskim sitom postiže deset puta veći učinak nego ručni sitom jednake površine. Osim toga takvim se uređajem mogu prosejavati i vrlo viskozne mase.

Filtriranje – Za oblikovanje plastičnim postupkom (posuđe) glinena se suspenzija filtrira u filter-presama. Pumpom koja tiska suspenziju stvara se u komorama ploče kolač debeo 30mm. Presovanje je gotovo kad više iz kanala ne curi voda. Stupanj vlage filtarskog kolača zavisi od vrednosti i trajanja pritiska i od fizikalnih svojstava materijala koji se presuje, najviše od njegovog svojstva da zadrži vodu ili da je lakše ili teže propušta. Od tih svojstava zavisi i vodootpornost materijala, a ona je obrnuto proporcionalna plastičnosti. Masnije gline ili mase se teže filtriraju nego mršaviji materijali. Proces presovanja traje duže ako masa sadrži više plastičnih komponenata. Ako se otvori presa kad se radi sa visoko

5

plastičnim glinama ili kaolinom pre vremena, može se dogoditi da se presovani kolač nije zgusnuo pa se čitav ne može odvojiti od filterskog platna. Presovanje mršavih do srednje plastičnih kaolina i masa traje od 0,5 do 2h, srednje plastičnih kaolina od 2 do 4h, a visoko plastičnih od 4 do 8h.

Presovanje – Dobijeni granulat prečnika čestica do 0,5mm i valžnosti od 3 do 7%, već prema veličini i karakteru proizvoda, presuje se u alatima tako da gornji žig sažima masu sa dva ili tri udarcima, već prema veličini i debljini pločice. Prvi udarac je uvek slabiji i služi da istisne vazduh koji se nalazi adsorbiran izmedju čestica gline da se ne bi stvorio vazdušni jastuk, što bi sprečilo sažimanje mase u kalupu. Presuje se u hidrauličnim presama pod pritiskom od 25 do 40 MPa.

Tokarenje – je najstariji postupak oblikovanja keramičkih proizvoda. Tokariti se može ručno ili strojno. Ručnim tokarenjem služili se predistorijski narodi (Vavilonci i Egipćani) . Postupak tokarenja može se raščlaniti u 4 faze s obzirom na osnovne oblike predmeta koji se oblikuju. U prvoj fazi baca se komad plastične mase u obliku kugle u sredinu rotirajućeg kola i razvlači se mokrim rukama dok ne poprimi jednolični i stabilni oblik sa određenom debljinom (ako masa ne padne u sredinu kola, ona odleti sa njega). U drugoj fazi se sunđer, umočen u vodu i isceđen, zaglađuje unutrašnje, a pogotovo spoljašnje strane predmeta, a alatom se zarezuju na predmetu brazde, udubljenja i sl. (primitivno ukrašavanje). U trećoj fazi skida se predmet tako da se žicom odvoji sa kola. Na kraju se struže preostala masa sa kola. Pri oblikovanju moraju biti zadovoljena dva osnovna uslova. Prvo: ruke radnika i predmet oblikovanja moraju biti vlažni i drugo: strane posude moraju biti jednake debljine kako se ne predmet smrvio i popucao. Lonci, tegle i različite posude izrađuju se od običnih opekarskih glina koje se mogu dobro plastično oblikovati. Peku se na niskim temperaturama (900-1000° C). Takvi predmeti su porozni i propuštaju vodu ako nisu glazirani. Takvi proizvodi proizvodili su se do skoro ručno. Postoji tendencija da se ostvari industrijska proizvodnja različitih tegli za cveće, jer potrebe za tim artiklom naglo rastu. Takvi proizvodi moraju zadovoljiti posebne zahteve s obzirom na poroznost radi održavanja potrebnih uslova vlažnosti. Oblikuje se strojevima tako da se za šablon upotrebljava gornja glava koja rotira manjom brzinom, pa se proizvod oblikuje zbog razlike brzina dva šablona. Da se glina ne bi lepila za tokarsku glavu, greje se (130°C) i tako se stvara tanki film vodene pare na vlažnom proizvodu koji

6

podmazuje okretnu glavu stroja. Posuđe se oblikuje u gipsanim kalupima ili na njima.

Pečenje i glaziranje – Sirova roba najpre se suši (65°C), a zatim se peče (1000°C), a nakon toga glazira se umakanjem ili prelivanjem. Na fajansnom posuđu peče se glazura na temperaturi od 1050 do 1100°C , a na posuđu od mekog porcelana, na temperaturi 1200-1250°C. Tvrdi porcelain peče se na temperature od 1380 do 1410° C. Sva se pečenja sprovode u oksidacijskoj atmosferi, osim pečenja porcelana. On se peče na temperaturama do 1080°C oksidacijski, na temperaturi 1080-1300° C redukcijski, a na temperature 1300-1400° C u neutralnoj atmosferi. Porcelan i druga keramička roba danas se peče uglavnom u tunelskim pećima jer su najekonomičnije. Prva takva peć konstruisana je 1873. god. Za nju je karakteristično da predmeti putuju kroz tunel u kojem vlada određeni raspored temperatura, pritiska i ostalih uslova, tako da se predmeti sprovode kroz određeni režim pečenja. Plinovi izgaranja izvlače se na mestu gde ulaze predmeti u peć, tako da se zagrevaju u strujnom toku. Na taj način hladni predmeti dolaze u dodir sa već ohlađenim plinovima izgaranja, a nakon prolaza kroz žarnu zonu dolaze u dodir sa toplim vazduhom što se zagrejao od predmeta koji su prošli kroz žarnu zonu. Takve peći dugo traju jer ne trpe temperaturne udare kao komorne ili okrugle peći koje se naizmenično zagrevaju i hlade u svakom ciklusu pečenja. Predmeti se slažu na kolica peći. Ako se radi o pečenju glazure, mora se svaki predmet posebno složiti da se prilepe za rastaljenu glazuru. Zbog toga se na takvim artiklima brišu rubovi ili se ostavljaju neglazirane površine, što omogućava dobijanje neoštećenih predmeta. Da bi se to moglo ostvariti, takvi se predmeti peku u vatrostalnim kapsulama, podlošcima i sl. Peče se uglavnom otvorenim plamenom kad se kao gorivo upotrebljava zemni plin. Kad se peče ukras na glazuri (niske temperature) upotrebljavaju se električne peći. Svaka keramička masa zahteva poseban režim pečenja. Brzina prolaza robe kroz peć limitirana je temperaturom koju može podneti roba, a da ne pukne ili se ne raspadne u vatri.

Keramički proizvodi mogu se preme tehničkim svojstvima svrstati u grubu i finu keramiku, a prema fizikalnim karakteristikama u poroznu i neporoznu keramiku.

U grubu keramiku ubrajaju se: obična opeka, drenažne cevi, crep, vatrostalni materijali, a u finu keramiku: glazirane i neglazirane pločice, sanitarni proizvodi, porcelan, elektroporcelan, vatrostalno posuđe.

7

U porozne proizvode spadaju: neki proizvodi grube keramike, vatrostalni materijali, terakota, fajans, majolika, a u neporozne proizvode ubrajaju se: meki porcelain, porcelan, oksidna keramika itd.

GRUBA KERAMIKA

Opeka i crep su građevinski elementi. Izrađuju se od crvene gline. Za proizvodnju obične građevinske opeke primenjuju se najrazličitije vrste peščanih glina. Crvena se glina najpre melje u kolnom mlinu, a zatim na dva para valjaka. Gline za crep i ciglu redovno sadrže karbonate. Međutim ako su karbonati fino raspoređeni u glini oni poboljšavaju njena svojstva jer deluju za vreme pečenja kao topitelji koji snižavaju temperature sinteriranja. Glina se u toku prerade najpre melje u kolnom mlinu s perforiranim podom (otvori od 8 do 10mm), zatim se prerađuje preko valjaka, od kojih prvi par ima razmak od 3mm, a drugi oko 1mm. Crep i opeke peku se najčešce na temperature od 950 do 1000°C, već prema vrsti gline u tunelskim ili kružnim pećima. Kružne peći imaju loživi proctor koji se prstenasto spaja u zatvoreni krug.

http://www.google.rs/search http://www.google.rs

Kaljevi služe za gradnju sobnih peći. Oni se sastoje od lica, koje može biti glatko i reljefno, i od ruba kojim se međusobno pričvršćuju. Lice se obično prekriva glazurom. Venac na kalju, koji se nalazi sa unutrašnje strane, mora izdržati brzo zagrevanje peći, a da pri tom ne pukne. Kao sirovina za proizvodnju kaljeva služe crvene, sive i zelene plastične gline. Da se omogući upotreba različitih glazura i da se osigura njihova veza na kalj, dodaju se različiti lapori. Sadržaj kalcijum-karbonata ne sme biti veći od 20-30%. Kaljevi se oblikuju presovanjem i livenjem. Veći i komplikovaniji komadi se liju, a standardni se presuju. Komadi plastične mase, vlažnosti do 25%, dospevaju među udarna lica i tako se stvara telo kalja, u kojem se tada automatskim postupkom dodaje i venac. Da bi

8

spoljna površina kalja bila glatka i ravna, kaljevi se bruse nakon prvog pečenja specijalnim strojevima za brušenje. Kaljevi se danas upotrebljavaju i za gradnju električnih termoakumulacijskih peći.

http://www.google.rs/imgres?q=kaljevi&hl

Klinker-opeke su proizvodi pečeni do sinteriranja crepa. U klinker-opeke ne ubrajaju se proizvodi sinterirani samo na površini. Klinker-opeke upotrebljavaju se za oblaganje fabričkih podova. Kao sirovina za izradu klinker-opeka upotrebljavaju se one vrste glina koje imaju visok stupanj sinteriranja. Prilikom pečenja ne smeju se pojaviti deformacije. Glavna odlika takvih proizvoda je njihova mehanička čvrstoća . Klinker-opeke se peku na temperaturama od 1150-1250°C. Oblikuju se u vakumskim presama. Izrađuju se suvim, polusuvim i plastičnim postupkom.

http://abc-su.rs/sr/klinker_pod/index.html

FINA KERAMIKA

Zidne, podne i mozaik-pločice proizvode se uglavnom sa glazurom koja stvara glatku, staklastu i nepropusnu površinu. Glazura omogućava održavanje higijenskih uslova (lako čišćenje, bakterije ne prodiru u zid i sl.), što je njihova primarna funkcija. Glazurom se, osim toga postiže određeni estetski efekat. Zbog toga ona ne sme pucati, jer pločice gube svoju funkciju. Za vreme hlađenja masa i glazura se stežu, pa uvek postoje određena naprezanja među njima. Za pečenje fine keramike upotrebljavaju se uglavnom tunelske peći. U poslednje vreme razvijaju se peći za brza pečenja. One imaju niže svodove i mogućnosti ubacivanja

9

svežeg vazduha u pojedine delove peći, gde se predmeti naglo hlade i tako se skraćuje vreme pečenja.

Zidne pločice (majolika)-Osušene pločice peku se prvi put bez glazure, na temperature od1100°C. Tako pripremljene pločice glaziraju se pomoću posebnih uređaja (postrojenja za glaziranje) gde se prelivaju glazurama, a kad se žele postići posebni efekti pločice se prskaju glazurama. Nakon toga se ponovo peku na temperature koja je niža za 70-100%°C, od one na kojoj je izvršeno prvobitno pečenje. Važno je svojstvo zidnih pločica otpornost prema pojavi niti, jer se na ugrađenim pločicama nakon nekoliko godina pojavljuju fine pukotine glazure; tada pločice ne vrše više svoju osnovnu higijensku funkciju. Zidne se pločice se upotrebljavaju za unutrašnje oblaganje zidova. Ugrađuju se pomoću cemetnog maltera tako što se priljubljuju rub uz rub pločice ili se ostavljaju fugne od 2-3mm. Zidne pločice se proizvode jednobojne u različitim bojama ili sa ukrasom u više boja.

http://bekostyle.com/blog/podne-i-zidne-keramicke-plocice/

Podne pločice – Podne pločice proizvode se u više kvaliteta s obzirom na sastav mase i temperature pečenja. Po JUS-u razlikuju se sinterirane (upijaju po 2% vode), klinker-pločice (upijaju od 2-6% vode) i porozne pločice (upijaju od 6-15% vode). Sinterirane pločice i klinker pločice proizvode se od gline sa vrlo malim procentom karbonata, dok se porozne pločice proizvode od gline sa većim sadržajem karbonata. Pločice se peku na različitim temperaturama: sinterirane na 1150-1200°C, klinker pločice na 1150°C, porozne pločice na 1050-1100°C.

Podne pločice zamenjuju sve ostale materijale (drvo, kamen i sl.). Podne pločice se ugrađuju cementnim malterom ili različitim sintetičkim lepkovima.

10

http://bekostyle.com/blog/podne-i-zidne-keramicke-plocice/

Mozaik-pločice – mogu biti porozne sastava sličnog zidnim pločicama, i neporozne slične podnim pločicama. Razlika je u tome što se masama za izradu mozaik-pločica često nalazi veća količina stakla ( i do 40%). Mozaik-pločice peku se u pećima niskog svoda. Obično su mozaik-pločice složene u jednom redu, jedna do druge. Ciklus pečenja je dosta kratak jer mozaik-pločice imaju male dimenzije pa nisu osetljive na pucanje u peći kao zidne i podne pločice.

http://www.enterijer.rs/mozaik-plocice

SANITARNI PROIZVODI

Sanitarni proizvodi oblikuju se livenjem. Glinena suspenzija sadrži oko 33% vode. Da se masa razredi, dodaje se vodeno staklo, soda i neki drugi sastojci.

Postupak oblikovanja livenjem pronađen je oko 1780.godine u Francuskoj. Livenje se vrši u kalupu koji ima šuplji prostor jednak obliku predmeta koji treba izraditi.

11

Sanitarni predmeti – Danas se uglavnom proizvode od mekog porcelana. To je materijal koji upija samo od 0,1-0,5 % vode. Sanitarna keramika peče se nakon glaziranja, pa se odjedom peče i masa i glazura. Uobičajene temperature pečenja su 1250°C.

Sve strožiji higijenski zahtevi kao što su otpornost glazure na hemikalije, deterdžente i dr.diktiraju upotrebu gušćih masa. Ako se pri upotrebi ošteti glazura, a materijal je porozan, bakterije će dospeti u pore materijala i biće ih teško ukloniti.

http://www.google.rs/ imgres

PROIZVODI ŠIROKE POTROŠNJE

Tu spadaju posuđe od mekog porcelana, porcelana i uglavnom se proizvode presovanjem, a šuplja roba livenjem.

Porcelan – peče se vrlo oprezno i pritom se pazi da u jakoj vatri izgore organske supstance u masi. Tokom pečenja temperatura je na početku 1080°C, a na kraju 1300°C. Porcelan se odlikuje belinom i prozirnošću. Tvrdi porcelan ima visoku mehaničku otpornost na udarce.

Posuđe se obično ukrašava pomoću preslikača i izvlačenjem linija. Preslikači, zlato i platina na glazuri peku se na temperaturama od 750-780°C.

12

Koštani porcelan – Proizvodi se gotovo 50% od koštanog pepela tj.od fosfata. Zbog malog sadržaja gline masa nije dosta plastična i u sirovom stanju ima malu mehaničku čvrstoću. Zbog toga se svaki komad mora posebno stavljati u pesak prilikom pečenja. Predmeti se peku na temperature od 1200°C, a poroznost pečenih proizvoda iznosi 0,3-2,0%.

Parijan je masa koja se upotrebljava za izradu malih skulptura koje se ne glaziraju, a ispečene imaju određeni sjaj. Peče se na temperaturi od 1235°C.

Hotelski porcelan – karakterističan je po tome što ima relativno veliku čvrstoću na udar. Neglaziran upija 0-0,3% vode. Peče se na temperaturi od 1280-1300°C. Obično je bele boje. Služi za izradu posuđa koje se upotrebljava u domaćinstvima.

Porcelan za zube – izrađuje se od mase koja se sastoji od glinenca sa nešto malo kremena uz vrlo mali dodatak kaolina ili gline. Kao i predmeti od parijana, porcelan za zube sam se u vatri ostakljuje.

Vatrostalni porcelan – mase za vatrostalni porcelan sadrži obično veliki procenat aluminijum-oksida (42-45%). Vatrostalni porcelan upotrebljava se u elektrotehnici i za izradu kuhinjskog posuđa.

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA

%D0%B0:KPM_teapot_plate_and_cup_from_1850.jpg

http://www.google.rs

13

http://www.google.rs

Narodna keramika na Balkanu

Lončari, seljačke zanatlije izrađuju sve lončarske prizvode koji narodu zadovoljavaju sve potrebe za ovakvom robom. Oni vade lončarsku zemlju na naročitim mestima i zatim je gnječe i mese i u nekim krajevima je upotrebe bez ikakvih primesa, a po nekad joj dodaju lončarski kamen. Zemlja se obrađuje na lončarskom točku (“koturu”) koji može da se pokeće rukom ili nogom. Proizvode se izrađuju prstima (lilac, srednji prst i kažiprst) i uz pomoć specijalnih komadića kože kao i drvenog alata koji liči nožu. Proizvod se suši i posle se peče u peći. Postoji peć sa kanalima za regulisanje vatre koje se savršenija i peći koje ove kanale nemaju kao udubljenja u zemlji i ozidanim svodom i vatrom koja struji od jednog otvora ka drogom. Ova keramika se ne ostavlja neišarana već se boji i šara i onda se ponovo peče da se boja primi. Najprostije je prskanje jednom bojom najčešće crnom pomoću korana od paprati. Što je kulturnija sredina upotrebljava se više glazura. Najviše se upotrebljava “slavenska” – valovita šara, a upotrebaljavaju se i razne geometrijske slike – različiti krugovi koji su praćeni viticama. Od vrsta i oblika keramike mogu se pomenuti, ćupovi sa poklopcima, posude sa grlom za tečnisti-strucke, čuture, zatim pekve za pečenje hleba i peciva, razne vrste tanjira, posude i za cveće sve do savremenih formi šoljica, pehara, slanika, pa i dečijih igračaka. Keramika je prema severozapadu više glazirana i ocaljena i više ušarana dok je prema jugu i istoku jednostavnija.

14

http://www.grncarija.net/

15

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D1%80%D0%BD%D1%87%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0

Literatura:

-Hrvatska enciklopedija (1999)

-Wikipedia

16