Književna radionicaRašić

©Vule Žurić© Književna radionica Rašić

Urednici izdanjaSrđan Srdić

Vladimir Arsenić

Vule Žurić

Katenačo

Beograd2015.

catenaccio /katenač:o/ m 1. reza, zasun. 2. (ufudbalu) defanzivna taktika, bunker.

3. (šalj.) krntija, olupina. Klajn: ITALIJANSKO-SRPSKI REČNIK

7

VENČANJE U OKRUGU ČIROKI

Crvene kaljave vode Save i dalje su plavile zemlju i noć.Svake četvrte večeri imao je da obiđe straže na reci.Obala po kojoj je gazio beše blatnjava, a ona druga – puna

neprijateljskih vojnika. Njegova uniforma bila je nova i nikako nije uspevao da je isprlja toliko da se ne razlikuje od ostalih u varoši.

Šabac je poslednjih meseci četiri puta prelazio iz ruke u ruku i, sem imena na štapskim kartama i strateškog položaja koji je na njima zauzimao, grad nije bio više ništa. Tek poneki preostali siromah, mnogo vojske, još više ruševina i jedan jedini pristojan lokal, kojim je upravljala Ruža.

Ostavio je mitraljesce u zidinama stare turske tvrđave i krenuo ka Volođi, mornaru, Rusu, koji je čuvao torpednu cev. Tek što je pripalio cigaretu, metak mu prozuja iznad glave. Baci se na zemlju i nastavi da puši, dok je ceo roj istih onakvih zujeva malaksavao u šipražju.

Uvalja opušak u blato i otpuza ka obali. „Volođa?!“ šaputao je što je glasnije smeo. Rus mu mahnu. „Ima li čega, Volođa?“ upita kada, skriveni u šipražju,

čučeći, pripališe nove cigarete. „Slava bogu, gospodine potporučniče, nema“, reče Rus i

zakašlja se. „A da ima“, poručivao mu je kroz kašalj, „već bi se čulo u varoši.“ Nikako nije prestajao da kašlje. „Torpedo kad pogodi, to onda znaju svi sem onih koje je pogodio.“

Ustade, oslanjajući se na koščato rame mornara koji je i dalje kašljao.

Noć u gradu ni po čemu se nije razlikovala od noći u polju. Po ruševinama se gazilo gotovo ravnodušno.

8

On je najviše voleo ruševinu kuće doktora Vinavera, odakle je rado „posuđivao“ romane i filozofske rasprave i onda ih uredno vraćao u krater gde je, pre, bila velika doktorоva biblioteka.

Sada mu se žurilo, jer ponoć samo što nije bila otkucala. Nadao se da je Ruža još uvek slobodna, te da će uspeti da

otplešu nekoliko igara, dok se ne pojavi komandant, koji je, kako su ga opomenuli čim je došao u prekomandu, „njen prijatelj!“.

Prvi tonovi vesele muzike stigli su sa slabom svetlošću fenjera, koja je od njegove snažne figure po fasadama preteklih kuća razlivala slabašnu senku. Promicao je lešinom grada uz sve jasniji odjek valcera, koji su u Ružinom lokalu izvodili zarobljeni austrijski muzikanti.

Izbivši na samo raskršće, odakle mu je do lokala trebalo tek nekoliko koraka, on ču kako upravo sviraju Ružin omiljeni valcer.

Igrala ga je, međutim, sa komandantom. Lokal beše pretrpan. Oficiri i devojke su stajali sasvim

pritešnjeni uz šarene tapete koje su se jedva držale na zidovima koji su se jedva držali, dok je njegova najnovija ljubav odbrojavala korake igre u naručju debelog čoveka.

„Bili ste u Balkanskim ratovima“, konstatovao je komandant, nakon što mu se propisno predstavio i predao kovertu sa naređenjima da se upućuje u Šabac.

„Bio sam, gospodine pukovniče!“ „E, pa“, rekao je komandant i bezvoljno spustio sve te

papire na astal, „i sami vidite da je ovo nešto sasvim drugo.“ Sada je njegovo lice bilo još bleđe, dok su se pukovnikovi

obrazi caklili prostački. „Stigao si, Krakov!“ reče mu jedan kolega, sa kojim je bio

u klasi na Akademiji. „Ili“, nastavi ovaj, peužajući mu čašu šampanjca, „nisi stigao na vreme.“

Ispi čašu do dna, htede da je razbije o pod, zid, o nečiju glavu, ali je vrati poručniku i izađe.

Ritam valcera mu nije dao da još žustrije krene ka zgradi komande grada, pred kojom ga stražari propisno pozdraviše.

9

U dugačkom hodniku, na prvom spratu, gde se nalazila njegova kancelarija, jedva ga sustiže komandantov ađutant.

„Gospodin pukovnik je naredio da sutra u osam budete kod njega.“

„Gde?!“ Ađutant je bio pospan, a sada i zbunjen. „Gde da mu se javim?“ „Pa, u njegovu kancelariju.“ Zausti da upita još nešto, šta bilo, ali primače ruku obodu

kape, salutira i odvuče se u kancelariju. Nije mogao da krene „kući“, jednoj od retkih neoštećenih

zgrada, gde je bilo smešteno još nekoliko oficira. Svukao je šinjel, i dalje više čist nego prljav, bacio ga na daščani pod i legao, uveren da od besa, ljubomore i nemoć, neće uspeti ni oka da sklopi.

Probudilo ga je kucanje, a onda i udaranje po vratima. Trgnuo se, skočio, izvukao revolver, pogledao kroz prozor,

u maglu, a onda polako odškrinuo vrata. „Gospodine potporučniče“, progutao je knedlu još

umorniji ađutant. „Da?!“ „Mislio sam... mislili smo...“ „Ti do sada nisi bio na frontu?“ upita ga, vraćajući revolver

u futrolu. „Nisam, gospodine potporučniče.“ „Tako sam i mislio“, reče, ni sam ne znajući šta time hoće

da kaže. „Gospodin pukovnik vas očekuje.“ „Kažite mu... nemojte ništa da mu kažete. Dolazim za

minut.“ Hteo je da se iskrade kroz prozor, da se spusti niz oluk i da

ode kod Ruže, koja je, nije prestajao da zamišlja, topla i gola spavala pod jorganom.

“Juče je uhvaćen jedan begunac, koji je napustio položaj još za vreme prethodnih borbi“, reče pukovnik, ne dižući pogled sa papira što su pred njim ležali na astalu. „Osuđen je na smrt

10

streljanjem i vi ćete komandovati streljačkim vodom. Odvedite ga sutra ujutru do nasipa i tamo ga pogubite.“

„Razumem, gospodine pukovniče!“ gotovo viknu i sastavi pete.

Magla je bila toliko gusta da on, na tren, pomisli kako vreme više neće prolaziti, a već u sledećem trenutku promeni plan i svrati u Miljkovu mehanu, gde naruči prepečenicu.

Nije, u stvari, imalo o čemu se da se razmišlja. Imao je da izabere.

„Ali, to je nemoguće!“ rekla mu je Ruža, nakon što joj je izložio svoj plan, dok su pili kafu u salonu, iza navučenih teških zavesa. „On će vas, ako ne ubiti, onda teško kazniti, prekomandovati ko zna gde i više nećemo moći ni ovako da se viđamo.“

„Ja imam pravo na vas!“ Ćutala je. „I vi me želite.“ „Da, ali...“ „Doći ćete sutra uveče, nakon...“ Ruža spusti ruku na njegovo koleno. Od Save dođe strašan

tresak. „Gospode!“ ciknu Ruža. „Ne bojte se“, reče, ustajući i pripasujući sablju. „To je

torpedo potopio austrijski monitor.“ Dok su te noći čučali na obali, Volođa mu je sve ispričao.

On ga, međutim, nije slušao. „I bum!“ reče Rus, a on se trgnu iz misli, potapša ga po

ramenu, ustade i krete nazad u grad, usput tražeći najpogodnije mesto za sutrašnje ubistvo.

U hodniku ga opet sustiže komandantov ađutant. „Gospodine potporučniče, osuđeni se ubio!“ „Kako se ubio?“ „Još je živ, ali se ubio!“ „Ništa vas ne razumem?!“ „Tražio je da ide poradi sebe i...“

11

„Obesio se?“ Ađutant pospano zavrte glavom. „Ne, vidite, on je...“ Na kraju je tražio da ga odvedu tamo. Krenuo je za ađutantom, stražarem i stražarem koji je

osuđenog sprovodio do nužnika. „Ruke mu nisam odvezao“, rekao mu je stražar. „Hteo

sam, duše mi, gospodine potporučniče, ali dobili smo strogo naređenje da ga ni po koju cenu ne odvezujemo. Ušao je, ja ostadoh ovde, da popušim po jedan duvan i vidim, nema ga. Uđem i imam šta da vidim.“

Na podu je i dalje ležala krv. „Kako je mogao da prelomi kičmu?“ „Dozvolićete“, reče drugi stražar, nasloni pušku na zid,

raskopča šinjel, skinu ga i pruži ađutantu. „Iskoristio je ovo“, pokaza na ispupčenje u podu. „Tu je ranije bio još jedan zid.“

„Dobro.“ „I onda je“, nastavi stražar i legne na pod, „nekako ovako.“

Poče da se rita preko onog ispupčenja. „Razumete?“ „Ustani.“ „Razumem!“ „Umreće do jutra“, reče dugi stražar. „Bez svesti je“, doda ađutant, pripaljujući mu cigaretu. Ponovio je sve to pred komandantom i ađutantom, koji je

treptao sve sporije, ostavljajući kapke sve duže spuštene. „Kazna mora da se izvrši“, reče komandant mirno. „Ali, on ne može da ustane!“ „Onda ga odnesite na nosilima!“ „Razumem!“ Ujutru, koračao je daleko ispred ostalih, ne osvrćući se i

ne saginjući, iako su sa druge obale meci sve češće doletali. Stigli su na mesto koje je juče odredio i on naredi voljno,

pa ode dalje niz obalu. Kada se nakon pola sata vratio, komandant je stajao pred postrojenim vojnicima.

„Hteo sam da izvidim teren“, promrmlja i tek tada baci

pogled na onog nesrećnika. Ispod ćebeta su mu virili tabani u poderanim prljavim vunenim čarapama.

„I?“ jedva terajući smešak iz uglova tankih usana, upita ga komandant.

„Streljaćemo.“ Pukovnik zadovoljno krenu da suče brkove, a on naredi da

nosila odnesu do nasipa. „Šta stojite tu?!“ poče da se dere pukovnik kada četvorica

vojnika spustiše nosila pod nasip. „Uspravite ga! Ako treba, podmetnite nešto. Snađite se,

boga vam vašeg mangupskog!“ Pronađoše neko kamenje i uspraviše ranjenika. „Tako. Potporučniče, nastavite.“ Nosila se nakriviše i samoubica se skotrlja. „Ama!“ ljutito rukom odmahnu pukovnik i krete ka

nasipu, gde je nešto mrmljao i onoj četvorici pokazivao kako da uglave nosila.

„Sada može. Pročitajte presudu!“ dernjao se odatle komandant.

Nije, međutim, imao glasa. Samo je stajao i gledao u bledo parče hartije u svojim mirnim rukama.

„Dajte mi to!“ gotovo s razumevanjem naredi pukovnik i istrgnu mu naredbu o izvršenju smrtne kazne. „Sutra ujutru da mi se javite na raport. Napustite gubilište.“

U njegovoj glavi nije bilo mesta za odjek plotuna ispaljenog minut-dva kasnije.

Ušao je u grad kao kuga u selo: naizgled jedva, odlučan da uradi ono što je naumio.

13

MARIO BANANA

Volim dosadne stvari.Endi Vorhol

U njenoj glavi bilo je mnogo stvari koje nisu znale kako da izađu.

A na albumu Mingus In Europe Vol.1 (što će reći da postoji i Mingus In Europe Vol.2), između dvije kompozicije, Mingas predstavlja muzičare. Najavljuje i Erika Dolfija.

Mingas najavljuje crnce uz veliki aplauz publike, a onda kaže, ili ako baš hoćete, promrmlja, kako je sa njima, tu, na bini, duhom prisutan i klavirista koji je, međutim, još uvijek u bolnici, u Parizu.

„Nismo mogli da ga dignemo”, mrmlja Mingas i neko iz publike nastavlja da tapše.

Da je znala makar djelić te priče, možda bi se ponašala drugačije kada je zazvonilo. Ne bi prvo probala da se javi na daljinski za TV.

Zvonio je fiksni telefon, laka jeftina kopija teškog starinskog crnog telefona. Odmah zatim oglasio se i mobilni, seksi disko hitom.

„Halo“, ponovila je u slušalicu iz koje se uvijao kabl u koji je, kad god bi pričala, uplitala lijevi kažiprst.

Sada za to nije bilo vremena. „Samo trenutak”, reče, ne sačekavši da bilo šta sazna, pa

pritisnu dugmić na mobilnom. Seksi disko hit prestade. Vratila se u hodnik. Gledala je u kalendar nad crnim

telefonom. Nije bio taj mjesec. FEBBRAIO, pisalo je iznad slova i brojeva. Malo slova i malo brojeva. Bio je skoro maj, Uskrs i Vaskrs za građanima.

14

Jaja je farbala u lukovini, a zečići su se i ove godine odljepljivali.

„Vidiš da je sve to isto”, rekao joj je, čim se prvi zec odlijepio.

„Ove su ipak bolje”, rekla mu je. Te naljepnice je bila kupila nekoliko dana ranije. Prodavci kesica sa bojama i sličica za jaja bili su svuda po velikoj pijaci. Držali su robu na drvenim stolićima na rasklapanje.

„Evo vam ova sisata”, rekao je stric, kada je svratio pred Novu godinu.

„Ko je ta?” pitao ga je, listajući kalendar. „Sada je vrlo popularna. Vidi joj sise!” I ona je pregledala svih dvanaest fotografija u boji i, sem

na jednoj, djevojka je rukama prekrivala grudi. Skrivala je bradavice. Na fotografiji za februar pozirala je okrenuta leđima. Tijelo joj je bilo pod zlaćanim kapljicama, glava skoro

sasvim okrenuta ka objektivu, ali središnji dio sjajnog, bolje reći masnog papira, zauzimali su njena gola guza i kapljice na preplanuloj koži.

„Da?” upita najzad krzo crnu slušalicu. „Mi smo”, reče ženski glas. „Da?” „Eto…” „Samo malo, strina, da se javim na mobilni. Da?” „Vi ste?” „Da?” I onda počeše da plaču iz obje slušalice. Stajala je u tamnom hodniku na čijem podu je ležao

isflekani itison, prekriven parčetom linoleuma kod samih ulaznih vrata.

Na stubištu se otvoriše vrata lifta. Suvo oko je naslonila na hladno oko špijunke. U

smiješnome kadru vidjela je nosatog poštara. Zvonio je.

15

„Neko mi zvoni”, obavijesti obje slušalice, prvu spusti na viljušku aparata pod kalendarom koji je pokazivao dvadeset i osam dana.

Predstavljali su kakvu-takvu prošlost. „Javiću se. Čim vidim ko je na vratima”, doda onima iz

mobilnog, koji nije ispuštala iz ruke, dok je drugom otvarala ulazna vrata.

„Dobar dan”, reče poštar i pruži joj telegram. „Potpišite”, doda prije nego što je uspio da joj pokaže gdje bi se trebalo potpisati.

Jednom rukom je držala kvaku, a u drugoj joj je bio mobilni.

Ispusti kvaku i uze kovertu. Sada je trebalo da odloži mobilni, ali ispusti telegram.

Padao je na linoleum, a kada pade, otkliznu ustranu. „Evo, ovde”, pokaza joj poštar prazno mjesto na obrascu. Pokušala je da se potpiše. „Mogu li još jednom. Loše sam…” Poštar okrenu obrazac ka sebi i prinese ga nosu. „Sasvim je u redu.” „Ali, to nije moj potpis.” „Ali, to ste vi?” Nije shvatila da je on nešto pita. Zatvorila je vrata i otišla

u kuhinju, ali se onda vratila u hodnik i podigla kovertu. U kuhinji je bilo svjetlije. Sat je bio napravljen od velikog plitkog tanjira. Pored sata,

na zidu, visili su još neki tanjiri. Pozdrav iz Vrnjačke Banje, pisalo je na jednom. Niagara

Falls, pisalo je na drugom. Treći je bio nepismen. Spustila je kovertu na mušemu i sjela na ultrapas hoklice

kojoj je jedna noga bila kraća. Sjedila je, hramljući. Obrisa nešto sa lica, šmrknu, ušmrknu, pogleda na onaj

tanjir sa kazaljkama i brojevima. Skoro će maj, opet pomisli.

16

SA NAJDUBLJIM BOLOM OBAVESSTAVAMO DA JE STRIC MRTAV. SAHRANA SUTRA. OCCEKUJEMO

Otvorila je vrata friza nad frižiderom i izvadila jufke. Voda tek što nije bila provrila na maloj ringli

kombinovanog šporeta. Isključila je ringlu. Nad bijelim poklopcem šporeta stajala je kuvarica. Куварице мање збори, pisalo je nad vezenom debelom i

rumenom ženom za šporetom na drva ispod koga je pisalo, да ти ручак не загори!

Telefon je opet zvonio. Prosula je vodu iz šerpe u sudoperu, šerpu ostavila u

sudoperi, napunila šerpu hladnom vodom, zatvorila slavinu i onda otišla u hodnik.

„Da?” „Da ne misliš da je zauzeto, ili…” „Baš sam htela da probam.” „Biće zauzeto. Moramo da zovemo silu sveta. Slušaj…” „Mislila sam gibanicu da…” „I gibanicu, ako. Ali…” „Krenućemo popodne, direktnim.” „Mislili smo da donesete cveće.” Tišina umalo da ne zagori. „Cveće?” „Mislili smo, plastično.” „Plastično.” Kapi su se presijavale na slici za februar. Djevojka je

gledala preko mokrog preplanulog ramena. Smiješila se, bradom dodirujući rame.

„Duže će da traje. Znaš, retko ćemo mu ići.” „Da.” Učini joj se da kaplje sa djevojke. Još jedna kap. Iz slavine u šerpu, to je kapljalo. Nije stigla da do kraja

zavrne bateriju. „Samo se prevrnuo.”

17

„Ko se prevrnuo?” „Pa, on.” „Aha.” Uplela je kažiprst u kabl. „Bože, niko nije znao da je bolestan.” „Nije bio…” „Kod vas?” „Kod nas je bio. Nisam znala da će toliko da ostane.” „Pa i nije.” „Šta?” „Ostao.” „Kako nije ostao?” „On je, moja ti, umro još kad.” „Kad?” „U februaru, izgleda.” Kapljalo je. „U fabruaru?” „Samo se prevrnuo. Tako su ga, juče, našli.” „Gde?” „Gore. Na katunima.” „A ovce?” „Ih, ovce!” „Ništa ne razumem.” „Cveće, plastično.” „Plastično.” „Duže će da traje. Nećemo mu ići često.” „A sahrana?” „Rekla sam ti, sutra. Piše sve u depeši.” „U koliko?” „Krenuće se ujutru.” „Kuda?” „Na katune.” „A stric?” „Stric je, dušo, umro.” „Umro.”

18

„Umro na katunu. Samo se prevrnuo, tako kaže veterinar Boža. Tamo ćemo ga sahraniti. To mu je bila želja. Piše u testamentu. Tamo, u Italiji.”

„Na talijanskom?” „Ne znam na kom.” Nije više kapljalo, ali je smrdilo. Spustila je slušalicu i ušla

u sobu. Na nahtkasni prekrivenoj heklanim miljeom, kutija

lijekova, vata, špricevi, maramice, šolja, portikla i čaša. „Majko”, reče starici zalijepljenoj na jastuk, pod jorganom. Dok joj je stavljala nove pelene, mislila je zašto na pakovanje

pelena za odrasle ne stave neko nasmijano lice bake ili deke. Rumenih obraza. Opet joj skinu pelene, gurnu jorgan još prema zidu na

kome su visili gobleni. Okrenula je staricu na leđa, a onda joj glavu namesti tako da joj brada dodiruje rame.

Gledala je. „Za celu godinu”, reče starici, prskajući je vodom iz one

čaše po blijedoj sparušenoj nagoti. “Za pet godina.” Telefonirala je. „E.” „Šta hoćeš?” Već se drao. Nekome je, u kancelariji, govorio da bude tiši. Zveckale

su čaše i svirala je neka muzika sa radija. „Što mi nisi poslala poruku?” „Stric ti je umro.” „Stric? Kad?” „U februaru.” „Molim?” „Dođi ranije. Ja idem na pijacu, da kupim cveće.” „Gde da dođem?” „Plastično.” „Pošalji mi poruku.” „Majka ti je…”

19

„Nije valjda i ona umrla?” „Oprala sam je.” „Rekao sam ti da me ne zoveš. Poruku mi pošalji.” „Stric…” „Čiji je to stric?” „Tvoj.” „Čija je majka?” „Tvoj.” „Moj?” „Tvoja.” „A ti?” Znala je šta će da je pita. „Jesi li mi ti žena?” Ćutala je. „Radi za šta si plaćena, da te ne vratim među ovce, kozo

jedna!” Prekinuo je, ali zasvira seksi disko hit. Poruka. NEZABORAVITD PLARTICNO CVEEE Ugasila je telefon i strgla februar. I mart. Skoro će maj. U liftu joj se opet plazio onaj jezik, a iznad pesnice je

pisalo 24.09.2000. Na trećem uđe sijeda žena. „Dobar dan.” Žena klimnu i zatvori unutrašnja vrata. Lift je i dalje

stajao. „Neće.” Kvrcnu i lift nastavi da se spušta. Oštra brada, veliki kvadratni okviri naočara i sijeda ravna

kosa, svuda oko tanke kože blijedog lica. Ličila je na muškarca u ženskom mantilu i hulahopkama.

Februar, pomisli i nasmija se kroz nos. Žena je pogleda prijekorno, a skoro da su bile u prizemlju.

Poštanski sandučići su bili puni šarenih prospekata i napolju je bilo puno i šareno.

Sve isto kao na pijaci. „Izvolite?” Cvijeće su prodavali odmah kod ulaza, ali i dalje, kada se

krene prema redovima tezgi. Stajala je pred plastičnim saksijama i kantama.

„Je li to plastično?” “Plastično imate”, čovjek u flekavom sakou joj pokaza

prema mesarama, „tamo. Eno.” Prošla je pored onog što je vitlao varjačama i oklagijicama.

Pjevao je pjesmicu. „Đe si, zemo?!” reče mu jedan i udari ga po leđima. Ispade

mu varjača. “A, evo”, reče, dižući drvo sa suvog betona. „Čekam svog

čo’eka.” Bliže mesarama, imali su plastičnog cvijeća. Pojedinačno,

u buketima i u vazama. I vaze su bile plastične. Gledala je plastično cvijeće kod jedne, pa kod druge žene.

Razgledala je i kod treće. Uzela je jedan cvijet. Bio je hladan. „Kako se održava?” „To ti je plastično”, reče jedna od tih žena. “Hoćeš li?” „Samo biraj”, reče druga. „Neka.” Vratila je cvijet. „Sačekaću čoveka.” Izašla je iz pijace i sjela na klupu, preko ulice, pred

poljoprivrednom apotekom. „Pardon.” Imao je bradu i nosio perjanu jaknu u kojoj skoro da više i

nije bilo perja. „Je li slobodno?” Ona se još pomjeri ukraj klupe. Seksi disko hit zasvira iz cekera. „Muzički ceger”, reče joj, namirisan rakijom. Ona poče da se smije. „Mario Banana.” Pruži mu i ona svoju ruku, smišljajući kako da se zove.